Poslovno pravo skripta Ratibor Grujić

UNIVERZITET «BRAĆA KARIĆ»Fakultet za trgovinu i bankarstvoBeogradProf. dr Ratibor GrujićPOSLOVNO PRAVOBeograd, 2008.1POSLOVNO PRAVOAutor:Prof. dr Ratibor GrujićRecenzenti:Prof. dr Gordana AjdukovićProf. dr Dragoslav NeškovIzdavač:Univerzitet «Braća Karić» Fakultet za trgovinu i bankarstvo11000 Beograd, Palmira Toljatija 3.Za izdavača:Prof. dr Gordana AjdukovićGodina izdanja:2008.Tiraž:300 primerakaŠtampa:Budućnost, Novi SadISBN 978-86-83237-64-7© 2008Sva prava su zadrţana. Ni jedan deo ove knjige ne moţe biti reprodukovan nitismešten u sistem za pretraţivanje ili transmitovanje u bilo kom obliku, elektronski,mehanički, fotokopiranjem, snimanjem ili na drugi način, bez prethodnog pismenogodobrenja autora.2DEO PRVIOPŠTI POJMOVI O DRŢAVII PRAVU3I. DRŢAVA1. POJMOVNO – TERMINOLOŠKA OBELEŢJADRŢAVEO drţavi su napisani tomovi knjiga u skoro svim oblastimadruštvenih nauka. Drţava je nezaobilazni pojam kada se istraţuju bilokoje oblasti delovanja i aktivnosti čoveka i ljudi kao društvenih bića injihovih medjusobnih odnosa na jednom odredjenom geografskomprostoru ili u svetu u celini. Zavisno od cilja istraţivanja i subjektivnihshvatanja u teoriji postoje brojni pokušaju definisanja pojma drţave.Aristotel je isticao drţavu kao savršenu zajednicu koja ostvaruje ciljpune autokratije, nastalu zbog ţivotnih potreba ljudi i koja postoji da biomogućila najbolji ţivot. Sv. Avgustin je utemeljio teoriju o boţanskomporeklu drţavne vlasti, karakterističnu za srednji vek. Hegel je u drţavivideo ostvarenje ili otelotvorenje apsolutne ideje, svetskog ili narodnogduha, najviše moralne vrednosti, i sl. Marks je, za razliku od drugih,

shvatao drţavu kao klasnu organizaciju. Kelzen je objašnjavao drţavukao prinudni poredak sa različitim mogućim funkcijama. Henke ističeda bez povezivanja pravde i vlasti nema ni drţave u pravom smislu tereči.Druga grupa autora, je pokušavala da analizom terminološkogpojma naziva, objasni poreklo drţave. U tom smislu, najdalje je otišaoGeorg Jelinek koji je zaključio, da je istorija terminologije jedne nauketesno povezana sa istorijom same nauke. Jelinek uočava razlike unazivu drţave u Nemačkoj i analizira pojmove Staat i pojam Land, kojisu jedno vreme bili sinonim za drţavu u Nemačkoj. Na osnovuJelinekove teorije otpočela su tumačenja termina i značenja rečidrţava u pojedinim razdobljima razvoja ljudskog društva. Tako jeprotumačena napr. srpska reč država u Zakoniku cara StefanaDušana, da je bliţa, po izvornom značenju, nemačkoj reči Land negoStaat. To se moţe zaključiti i iz Rečnika srpskohrvatskog knjiţevnog inarodnog jezika iz 1996. u kome piše da je iz reči držati, izvedena reč4drţava, što znači: posedovati, imati u svojoj vlasti, činiti da sve stvaribudu zajedno i da se jedna od druge ne deli niti da se rastavlja nadelove. Brojna značenja imena drţava, gosudarstvo-na ruskom, polisnagrčkom, realm, body, politic, commonwelth-na engleskom, i sl.vremenom su terminološki postale odrednice za bitna svojstva drţave.Tako je razvojem, terminološki pojam polis (zajednica) dobio značenjestanovništvo, dok Land danas znači pre svega teritorija, a Staatpolitička vlast. Na osnovu ovih terminološkoh pojmova utvrdjeni subitni elementi drţave u savremenom smislu.2. NASTANAK DRŢAVEDrţava je istorijska tvorevina, nastala kao osnovni i najvaţnijioblik političkog organizovanja klasnog društva radi razrešenja brojnihprotivurečnosti u organizovanju i razvoju ljudske zajednice. Drţava,prema tome, nije postojala oduvek, bilo je ljudskih zajednica bez ovogoblika organizovanja društva. Danas je ceo prostor planete Zemljeteritorijalno podeljen granicama izmedju drţava, sa izvesnim razlikamana moru.Nastanak drţave u istorijskom procesu razvoja ljudskogdruštva je trajao hiljadama godina, zbog čega nije jednostavnoobjasniti sve uslove njenog nastanka, jer je drţava protivrečna pojava.Ugaoni kamen nastanka moderne drţave je ipak postavljan u prošlostii zasniva se na potrebi ljudi za ovim oblikom organizovanja u ciljuzaštite i bezbednosti ţivota i teritorije koju su nastanjivali.Raslojavanje ljudskog društva je takodje trajalo dugo, sve dokprivatna svojina nije postala dominantni oblik organizacije ali i velikihrazlika izmedju ljudi. Vlasnici nad sredstvima za proizvodnju, supotčinjavanjem postajali gospodari svakog pojedinca u takvojorganizaciji, zasnovanoj na privatnoj svojini. Vlasnicima je bilaneophodna vlast, kako bi ovo raslojavanje ovekovečili, i takavproizvodni društveni odnos, bez obzira na promene tokom istorije, je ubiti ostao do danas. Privatna svojina kao viši i sveti interes i odbranastečenih prava bez obzira na njihovu prirodu, branjeni su svimpoznatim sredstvima. Religija i teorija koja je razvijana radi odbrane

interesa vlasnika su tvrdili, da je ova moćna manjina vlast dobila od5Boga (faraoni, carevi, kanovi, i dr.), zatim da su je stekli velikimzaslugama (plemenske i druge vojskovodje, hrabri otimači bogatstvaod protivnika, i s.), treći su bili veoma sposobni da se snadju urazličitim periodima razvoja društva (liferanti u ratovima, špekulantisvih vrsta, zelenaši, razbojnici, revolveraši, i sl.), ... Privatna svojina jeproglašena za sveto pravo a njeni vlasnici je i danas brane svimsredstvima. Takvu prirodu nastanka drţave brililjantno je objasnioFridrih Engels u svom poznatom delu iz 1884. godine Porekloporodice, privatne svojine i države, na osnovu istraţivanja američkognaučnika Morgana Luisa Henrija izloţenog u svom delu AncientSociety, or Researches in the Lines of Human Progress fromSavagery, through Barism, to Civilisation, iz 1877. godine. U osnoviovakvih pogleda mora se navesti i ukazivanje jednog od najpoznatijihpravnih teoretičara, Hansa Kelzena da moderna teorija drţave razumepod državom, jedno vlastodrţačko udruţenje organizovano nateritorijalnoj osnovi za čiji pojam je odlučujući karakter vlasti. To neznači ništa drugo nego da je poredak ljudskog zajedničkog ţivota, kojise obično označava kao drţava, prinudni poredak i da se taj prinudniporedak poklapa sa pravnim poretkom. Kelzen zaključuje da je drţavaprinudna zajednici, prinudno udruţenje, a vlast koja je bitna za drţavuvrši se pretnjom primene, specifičnih pravnih akata koju sprovodiaparat prinude. Na sličan način problemu nastanka i definisanja drţavepristupaju i naši, svetski poznati teoretičari Slobodan Jovanović iRadomir Lukić.Iz svega izloţenog moguće je sumirati da je država osnovnioblik političkog organizovanja klasnog društva, posebna, društvunadredjena organizacija javne vlasti čija je osnovna funkcija zaštita ilirazvijanje odredjenog klasnog poretka, odnosno onih produkcionihodnosa na kojima se zasniva ekonomska dominacija vladajuće klase.Danas se o drţavi, njenom karakteru i poreklu vode neštodrugačije diskusije koje se naslanjaju na teorije o drţavi blagostanja,mira i ljudske sreće koju ona treba da obezbedi, a zanemaruju seklasni elementi, neravnomerna raspodela, vladajuća klasa i njena moćkao i privilegije veoma bogate manjine, što nije slučajno.63. OSNOVNI ELEMENTI DRŢAVEU pravnim i političkim naukama prihvaćeno je stanovište,jednog od najpoznatijih teoretičara drţave, Georga Jelineka, o trikonstitutivna elementa drţave: Državna teritorija; Državni narod;Državna vlast. Ovo stanovište je, i pored velikih kritika, opstalo dodanas, sa nekim promenama. U Montrealu je 1933. zaključenaMedjunardna konvencija o pravima i obavezama drţave, prema kojoj,drţava kao subjekt medjunarodnog prava poseduje sledećekarakteristike: Stalno stanovništvo, Odredjenu teritoriju; Vladu; iSposobnost da stupa u odnose sa drugim državama.3.1. StanovništvoStanovništvo predstavlja nerazdvojni element drţave. Narodčine svi ljudi nastanjeni na teritoriji drţave, i podredjeni njenoj vlasti.

Nije odlučujuće za drţavu da narod pripada istoj religiji, kulturi, naciji ijeziku. Za drţavu je naravno, mnogo bolje ako je sastav stanovništvahomogen i da najveći deo pripada istoj naciji, religiji, jeziku i kulturi.Heterogenost stanovništva nije smetnja za funkcionisanje političkevlasti. Drţave sa različitim narodima, različitim veroispovestima ikulturnim odrednicama su bile, istorijski posmatrano, u mnogo teţojsituaciji da opstanu.Stanovništvo nije statičan pojam, jer je zavisno od nataliteta,migracija i drugih kretanja koja povećavaju ili smanjuju broj stanovnikau odredjenoj drţavi. Pored njenih drţavljana na teritoriji drţave nalazese i strani drţavljani kao i lica bez drţavljanstva (izbeglice, i sl.).Drţavljanstvo predstavlja trajnu vezu jednog lica sa odredjenomdrţavom i njenim pravnim poretkom. Postoje dva osnovna sistemasticanja drţavljanstva rodjenjem. Prema prvom sistemu dete stičedrţavljanstvo svojih roditelja. Prema drugom, dete dobija drţavljanstvozemlje u kojoj je rodjeno nezavisno od drţavljanstva roditelja. Svakadrţava vodi knjige drţavljana i izdaje uverenja o drţavljanstvu koja supretpostavka za dobijanje ličnih dokumenta ali i uslov za rad naodredjenim poslovima u drţavnoj upravi, ustanovama javnogkaraktera, aktivno i pasivno biračko pravo, i sl.73.2. Teritorija drţaveTeritorija drţave je takodje bitan element drţave. Teritorijapredstavlja omedjeni deo zemljine površine, koji uključuje unutrašnjideo, vazdušni stub iznad te površine i odredjeni morski pojas ukolikodrţava ima izlaz na more. Kopnene granice izmedju drţava se lakšeutvrdjuju nego vazdušne i morske. To je bio i razlog utvrdjivanjamedjunarodnih pravila o širini teritorijalnog mora koje pripadaodredjenoj drţavi od 12 nautičkih milja. U praksi su uspostavljana irazgraničenja koja iznose od 12 – 25 nautičkih milja, kao i ekonomskazona, do 200 nautičkih milja, najčešće zbog ribolova. Do promena jedošlo i u pogledu vazdušnih granica. Svemir je predvidjen, premausvojenim medjunarodnim konvencijama, za upotrebu u korist celogčovečanstva i nijedna zemlja ne moţe polagati pravo svojine ni najedan njegov delo. Istovremeno je utvrdjeno da se svemir ne moţekoristiti u vojne svrhe ali se ova obaveza ne poštuje u praksi od stranevelikih sila. Medjunarodno pravo ne utvrdjuje minimalnu veličinudrţavne teritorije. Tako su u praksi, priznati subjekti medjunarodnogprava i drţave, poput Luksemburga (2,586 km²), Vatikana (0,44 km²),kao i Ruska Federacija (17,075.200 km²) ili NR Kina (9,596.960 km²).3.3. Drţavna vlastSpecifično obeleţje drţave je organizovana vlast. Za razliku odmoći vlast je legitimna, odnosno na pravnim normama zasnovana.Vlast predstavlja pravo da se utiče na ponašanje ljudi koji imajuobavezu pokoravanja nosiocu vlasti. Vlast se oslanja na legitimonasilje i pretpostavlja pokoravanje autoritetu na koji pretenduju oni kojitrenutno vladaju. Legitimnost vlasti pretpostavlja ispunjenje tri uslova:da se vrši u skladu sa ustanovljenim pravilima; da pravila moraju bitiopravdana zajedničkim uverenjima onih koji vladaju i onih kojima se8

vlada; legitimitet vlasti mora biti izraţen pristankom onih kojima sevlada1.Pored drţavne vlasti postoje i druge vlasti na teritoriji drţave(školska, vlast upravnih i nadzornih odbora, vlast političkih stranaka,sindikalna vlast, i sl.). Od tih vlasti, drţavna vlast se razlikuje po tomešto je u jednoj drţavi to vrhovna, najviša vlast, koju odlikuju:nezavisnost, neprekidnost i nedeljivost. Nezavisnost znači da drţavnavlast nije podčinjena ni jednoj drugoj vlasti, unutra drţavne teritorije iliizvan nje. Neprekidnost drţavne vlasti je svojstvo da traje, bez obzirana promenu subjekata njenih nosilaca. Nedeljivost drţavne vlasti značida je drţavna vlast jedinstvena i kada se vrši posredstvom višeorgana2. O oblicima ispoljavanja drţavne vlasti biće reči u narednimpoglavljima.4. OBLICI DRŢAVNOG UREDJENJA4.1. Jedinstvena drţavaJedinstvena drţava je najstariji oblik drţavnog uredjenja,karakterističan za same početke postojanja drţave. Vrlo brzo dolazi doprirodne raspodele poslova izmedju tri glavne vrste centralnih drţavnihorgana. U tom smislu drţava postoji i kad više centralnih organaneposredno vrši glavne vrste drţavnih poslova. Centralizovana državanastaje pod uticajem drţavnog apsolutizma, postoji kad pored jednogili više centralnih organa koji neposredno obavljaju drţavne poslove(npr. monarh ili zajedno monarh i predstavnički organ), postoje icentralizovani organi za pojedina područja koji izvršavaju drţavneposlove za organe centralne vlasti. Decentralizovana država postojikad drţavne poslove istovremeno obavlja više decentralizovanihorgana. Tipične primere decentralizovane jednostavne drţavepredstavljaju oblici autonomije i lokalne samouprave.1 D. Beetham, The Legitimation of Power, Basingstoke: Mackmillan, 1991; E.Hejvud, Politika, Clio.2 Ratko Marković, Ustavno pravo i političke institucije.94.2. Sloţena drţavaU razvoju oblika drţavne vlasti, sa porastom pravne regulative idrugih kretanja u ljudskom društvu uspostavljan je veliki stependecentralizacije drţavnih organa i pojavila se sloţena jedinstvenadrţava. Sloţene drţave su regionalna i savezna drţava (federacija).Regionalna država je jedinstvena sloţena drţava sa istom takvomvlašću u kojoj organi drţave raspolaţu znatnom samostalnošćuprilikom obavljanja drţavnih poslova. Regionalni organi raspolaţudecentralizovanom drţavnom vlašću, ali ne u tolikoj meri da bi bilanarušena jedinstvenost drţave.4.3. Savezna drţavaSavezna drţava (federacija) je još sloţenija drţava. Saveznadrţava nije zajednica drţava niti je to savez drţava, nego je u najvećojmogućoj meri decentralizovana jedinstvena drţava. Takva drţavaraspolaţe jedinstvenom teritorijom, stanovništvom i suverenom vlašću.U takvoj drţavi je izraţen veći stepen političke decentralizacije, kojimse ne ugroţava jedinstvenost drţave. U saveznoj drţavi odlučujuća jesavezna vlast a ne vlast drţava članica. Iako je savezna drţava

tvorevina modernog doba, ideja o njenom nastanku je mnogo starija.Ta ideja je nastala u feudalizmu i odnosila se na bilo koji oblikujedinjavanja samostalnih političkih zajednica. Ujedinjavanjem drţavau USA nastao je moderni federalizam, pod kojim se podrazumevapojava povezivanja i slobodnog udruţivanja različitih teritorijalnihzajednica ljudi u okviru jedne drţave ili izmedju više drţava i političkihcelina u različite svrhe3. Od tada ideja federalizma doţivljava mnogeinterpretacije u praksi ali i različita tumačenja. Danas se federalizamsmatra doprinosom razvoju demoktatije, mira i slobode, iako je pojamfederacije više društveni i politički nego pravni pojam. Osim USAprimeri saveznih drţava kao federacija su Švajcarska i nekadašnjaSFRJ.3 Ratko Marković, Ustavno pravo, Beograd, 1995, str. 442.104.4. Savezi drţavaSavezi drţava nisu jedinstvene sloţene drţave. Prema načinusvog nastanka oni mogu biti ugovorni i drţavni savezi. U prvom slučajudrţave su vezane jednim zajedničkim ciljem na čijem ostvarenju radisvaka drţava preko svojih organa. Sem njihovih drţavnih vlasti drugavlast ne postoji. U drugom slučaju udruţene drţave rade nazajedničkom cilju preko zajedničkih organa. U tom smislu neophodnoje praviti razliku izmedju konfederacije, unije i komonvelta.Konfederacija nije jedinstvena drţava iako je spolja veomaslična federaciji. Konfederacija i nije drţava a suštinska razlika je upravnoj prirodi i nadleţnosti organa saveza i vlasti. Konfederacijanastaje pravnim a ne faktičkim putem, kao federacija. Savez kojimpravno nastaje konfederacija, ustavotvornim aktom je mnogo čvršći.Konfederacija koja nastaje ugovornim aktom obično se nazivasavezom nezavisnih drţava kakva je danas na primer, zajednicanezavisnih drţava stvorena posle raspada SSSR.Svi gradjani drţava konfederacije imaju samo drţavljastvosvoje drţave. Konfederacija nije subjekt medjunarodnog prava.Poznate konfederacije kao savezi drţava su: Švajcarska konfederacija1815-1848., Nemačka konfederacija sastavljana od 38 drţava od1815-1866. godine.Unija je savez dve ili više drţava na osnovu ugovora. To je jošlabavija vrsta saveza jer drţave članice unije ne moraju da imajunikakve zajedničke organe. Realna unija predstavlja ugovornuzajednicu dve ili više drţava. Takav primer realne unije bila je unijaizmedju Austrije i Madjarske iz 1867. u kojoj su postojala samo trizajednička ministarstva: spoljnih poslova, vojno i finansije. Personalnaunija postoji kad dve potpuno samostalne drţave imaju na svojimprestolima istog monaha iz iste dinastije. Tako je 1714. na engleskipresto pozvana iz Nemačke hanoverska dinastija (prvi kralj, Dţordţ I,bio je poreklom pravi nemac), koja se tom prilikom nije odreklahanoverske krune. Tako je nastala personalna unija izmedju Engleskei Hanovera koja je trajala do 1837. godine i raskinuta je stupanjem naengleski presto kraljice Viktorije I (Victoria I Alexandrina 1837-1901.).11Komonvelt predstavlja najlabaviji savez drţava. Komonvelt je

tvorevina nekadašnje moći Engleske prema svojim kolonijama, čiji sestatus prema matičnoj drţavi vremenom menjao. Kada je u imperijalnojsili kakva je nekada bila Engleska, u kojoj “sunce nikad ne zalazi”,kolonijalna moć smanjena, matica je postala prema svojim kolonijama“dobrotvor” i dodelila im je autonomiju i suverenu vlast, a prema maticisu ostale u labavom savezu koji se naziva komonvelt. Velika Britanijaje 1926. preuredjena u zajednicu u kojoj su dominioni pravno postaličlanovi drţavnog saveza (British Commonwealth of Nations). Danas,sličan komonveltu je ugovorni oblik udruţivanja drţava u Evropskuuniju sa idejom stvaranja sjedinjenih drţava Evrope.4.5. Unitarna i federalna drţavaU unitarnoj drţavi postoji jedinstveni nosilac drţavne vlasti. Nateritoriji takve drţave, ne postoji druga organizacija u vršenju drţavnevlasti. Unitarna drţava se organizaciono deli na teritorijalne jedinice,koje nemaju svojstva drţave. Istorijski posmatrano, unitarna drţavaprethodi federalnoj drţavi.Teorijsku osnovu unitarne drţave dali su Ţan Boden, TomasHops, Dţon Lok i Ţan Ţak Ruso. Temelje federalne drţave postavili suTomas Dţeferson, Dţon Adams, i Dţordţ Vašington. U američkomustavu iz 1787. godine cilj novog federalnog oblika drţavnog uredjenjabio je da osnaţi demokratske i republikanske elemente već postojegameričkog gradjanskog društva.Federalna drţava razlikovala se od konfederacije ali i odunitarne drţave. U konfederaciji, kao labavom savezu drţava,postojalo je i pravo veta i pravo secesije nezavisnih drţava članicasaveza, što nije bio slučaj u federaciji. Federalna drţava je sloţenadrţava utemeljena ustavom kao najvišim pravnim aktom. U federaciji,drţavna vlast je uvek rasporedjena na više centara, na saveznom i nanivou drţava članica. U unitarnoj drţavi celokupna drţavna vlastpripada centralnim organima koji istu vrše neposredno ili preko svojihpodručnih organa.Svaka drţava nalazi se u stalnom kretanju izmedjucentarlizacije i decentralizacije. U poslednje četiri decenije, pod12dejstvom ekonomskih, političkih, kulturnih i drugih kretanja,decentralizacija je jačala i kod federalnih i kod unitarnih drţava. Takoje Francuska, posle 1972. godine, otpočela sa procesomdecentralizacije, iako je po obliku drţavnog uredjenja centralizovanadrţava. Španija je otpočela takodje sa procesom prenosa vlasti naregione. Belgija je od unitarne drţave postala federalna drţava. Posleraspada SSSR-a došlo je do korenitih promena i nestanka odredjenihetničkih federacija. U medjunarodnom pravnom poretku otvorena susuštinska pitanja koja se odnose na federalnu drţavu, posebno pitanjeprava na secesiju na temelju prava naroda na samoopredeljenje.Najnoviji primer za to su samoopredeljenje Aphazije i Juţne Osetijekoje su proglasile samostalnost u odnosu na Gruziju.Proces globalizacije izaziva protivrečne tokove u savremenomsvetu. Na jednoj strani isčezavaju neke drţave a na drugoj se javljajuvaţni integracioni procesi. Primer za to su raspad SSSR, SFRJ, ali ipokušaj raspada Srbije, Gruzije, i sl. Ceo ovaj proces promena prate i

odgovarajuće promene u teorijskim shvatanjima medjunarodnog pravakoje se sve više podredjuje interesima velikih i moćnih draţava.5. OBLICI DRŢAVNE VLASTI5.1. MonarhijaMonarhija je oblik vladavine u kome je šef drţave (monarh, car,kralj) lice sa izuzetnim privilegijama koje su vezane za njegovu ličnosta ne za vlast koju vrši kao drţavni organ. Osnovna njegova privilegijaje u pravnoj i političkoj neodgovornosti, naslednosti i doživotnosti.Privilegija neodgovornosti monarha potiče iz razdoblja apsolutnihmonarhija u kojima je monarh bio nosilac celokupne drţavne vlasti,nije nikome odgovarao a svi su prema njemu bili odgovorni. Usavremenim monarhijama, monarh je zadrţao privilegijuneodgovornosti ali je izgubio skoro celokupnu vlast koju je nekad imao.To se najbolje moţe videti u monarhijama kakve su danas britanska,švedska, danska, norveška, holandska, belgijska i španska.Monarh je ograničen pravom i duţan je da se ponaša u skladusa stavom kojim se reguliše njegov poloţaj u drţavi. Ako monarh13povredi pravne norme, ne moţe biti izveden pred sud, niti moţepravno odgovarati na bilo koji drugi način. Monarh je suverena ličnostali više nije i suvereni organ drţave. Na monarha se primenjuje usmislu odgovornosti samo politička i moralna odgovornost.Istorija poznaje razne vrste monarhija. Apsolutne monarhije subile neograničene monarhije. U savremenom svetu postoje dveosnovne vrste monarhija: ustavna i parlamentarna. U ustavnojmonarhiji kraljevska vlast, tj. vlast monarha je ustavom ograničena ipravno je obavezan da poštuje ustavne norme. Parlamentarnamonarhija kao oblik vlasti još više ustavom ograničava kralja(monarha). U parlamentarnoj monarhiji, monarh je primoran da deli ili ucelosti da ustupi parlamentu i vladi drţavnu vlast.5.2. AutokratijaAutokratija je dominantan oblik vršenja drţavne vlasti, poznataod starih istočnih despotija, antičkih grčkih i rimskih političkih reţima,koja i u savremenim prilikama dobija oblik u totalitarnim ili autokratskimreţimima vršenja drţavne vlasti.Autokratija se sastoji od reči auto (sam) i kratei (vladati), ioznačava oblik vršenja drţavne vlasti u kome vlada pojedinac kaomonarh, diktator, tiranin, samodržac, i sl. Ova vrsta vladavine nalazisvoju legitimnost uglavnom na osnovu tradicionalnih ili religijskihuverenja, ili na osnovu oruţane moći kojom raspolaţe. U takvoj drţavicelokupno stanovništvo je lišeno prava da učestvuje u političkomţivotu, zbog čega se subjekti takve drţave nazivaju podanicima, jer neposeduju politički subjektivitet. Drţavna vlast pripada samo pojedincukoji se oslanja na jednu manju grupu ljudi koja raspolaţe monopolommoći i drţi u pokornosti podanike.Autoritarna i totalitarna država su moderni oblici autokratskihporedaka u kojima pravo na vlast ima prvenstvo u odnosu na pravo islobodu pojedinca. U autoritarnoj drţavi vlada manjina bez ikakvesaglasnosti naroda. U takvom obliku vršenja vlasti ograničena supolitička prava gradjana na udruţivanje u političke stranke ili se

dozvoljava kvazi stranački pluralizam kao maska za takav oblik vlasti.U takvom obliku vršenja vlasti nema pravne drţave.14Totalitarizam kao oblik vršenja vlasti ukida civilno društvo isvaku privatnost. Totalitarna drţavna vlast se najčešće oslanja najednu ideologiju, vojni i policijski sistem drţavne kontrole nad svimoblicima privrednog ţivota i vodjom kome se treba potčiniti, koji nijenikom odgovoran pošto je nosilac najviše vlasti. Totalitarne drţave subile: Italija 1922-1943. i Nemačka od 1933-1945. godine, zatim Španijaza vreme Franka, Kuba za vreme Batiste, Uganda za vreme Idi AminDade, i sl. Totalitarna drţava nije stvar prošlosti. Globalizampredstavlja nove opasnosti za savremeno društvo. Za razliku od ranijihtotalitarnih drţava, masovni drţavni teror je danas prisutan više izvanmatične drţave, sa mogućim povratnim dejstvom i na vršenje vlasti usopstvenoj drţavi. Teţnja ka totalitarizmu prema tome, prisutna je i usvetskom poretku koji se upravo uspostavlja.5.3. DemokratijaDemokratija je svoj vrhunac dostigla u antičkoj Grčkoj uvremenu od 500-330 godine pre n.e. Demokratija se tada odlikovalaučešćem svih odraslih muškaraca u donošenju političkih odluka. Ţene irobovi nisu učestvovali u procesima političkog odlučivanja i stari grci suih nazivali idiotima. Iz ovog vremena, reč demokratija je sastavljena oddve grčke reči: demos (koji znači narod) i kratos (vladavina). Aristotelje prvi izneo razloge zbog kojih treba prihvatiti načelo većine, iznosećisvoje uverenje da većina gradjana treba da bude suverena ipotkrepljujući to tvrdnjom svekovina kojoj svi doprinose bolja je uvekod svetkovine na trošak jednog. Zanimljivo je da Platon i Aristotel nisuizrekli negativnu ocenu tog oblika demokratije zbog neučestvovanja udonošenju odluka i vršenju javnih poslova od strane ţena, drugih grkanastanjenih u Atini i robova. Slobodni, odrasli atinjani, stariji od 20godina predstavljali su tada manje od četvrtine ukupnog stanovništvaAtine. Demokratija, kao oblik vršenja političke vlasti, je nestala oko 330pre n.e. i bila je neomiljena sve do kraja 18. veka.U svom poznatom delu Contrakt social (društveni ugovor), ŢanŢak Ruso 1762. godine zalaţe se da, pored jake drţave koja se starao bezbednosti i poretku, za princip vladavine naroda, kako bi sejednom za svagda uklonila tiranija. Ovo zalaganje Ruso-a je15predstavljalo jedno od vaţnih načela i zahteva u američkoj i francuskojrevoluciji. Ideja demokratije, u izmenjenom obliku, ponovo počinje daobuzima slobodni svet. Ni jedan čovek nije prirodno nadredjen drugomčoveku. Svaki čovek treba da uţiva jednaka politička prava. Interesinaroda najbolje su zaštićeni ako je narod izvor i utoka vlasti. Svakokome su poverena posebna politička ovlašćenja mora biti odgovorannarodu. Istorija je pokazala da je predstavnička demokratija odnelaprevagu nad neposrednom demokratijom. Narod slobodno birapredstavnike a pravo da budu izabrani imaju svi, sa nekim izuzetcima.Ustavom USA iz 1787. godine ustanovljeni su demokratski izbori, aliţene i robovi, kao i u Aristotelovo vreme nisu imali pravo glasa.Amerikanci afričkog porekla bili su bez prava glasa na jugu USA sve

do donošenja Zakona o gradjanskim pravima iz 1965. godine. Uevropskim liberalnim drţavama, prava glasa su bili lišeni svi koji nisuplaćali odredjeni iznos poreza i ţene. Univerzalno pravo glasa priznatoje u Velikoj Britaniji 1928. godine, a u Švajcarskoj tek 1971. godine.Danas se o demokratiji vode različite diskusije. Kao oblikpolitičkog vršenja vlasti, demokratija se udaljila od svog izvornogznačenja do te mere da se najviše svodi na izbornu aristokratiju. Narodse najčešće poziva da se na izborima opredeli za kandidate političkihstranaka i za vreme mandata izabranih predstavnika narod više nijepitan. Politička elita oličena u narodnim predstavnicima-parlamentu,predsedniku, vladi i ministrima, vrši drţavnu vlast bez učešća gradjanau donošenju ključnih odluka za sudbinu drţave i ţivot svakogpojedinca. Osim antičkih vremena vladavina naroda se postepenoudaljavala i od ideje Ţan Ţak Rusoa koji se smatra rodonačelnikomdemokratske misli. Ruso je isticao demokratiju kao neophodnosredstvo za ostvarenje ljudske slobode. Ljudi mogu biti slobodni samokada neposredno i stalno učestvuju u procesima kolektivnogodlučivanja o svim sudbinskim pitanjima ţivota pojedinaca i zajednice.Suverenitet, tvrdi Ruso, ne moţe biti predstavljen i da se iz te tvrdnjeizvlači zaključak da “engleski narod misli da je slobodan ali se veomavara; on je slobodan samo u toku izbora za članove parlamenta; čimsu oni izabrani on ponovo postaje rob i ne znači ništa“4. Ruso je inače,bio uveren da u ljuskom društvu od postanka drţave, istinskedemokratije nikada nije ni bilo, niti će biti, jer tako savršena vladavinane pristaje ljudima.4 Ţan Ţak Ruso, Društveni ugovor, Školska knjiga, Zagreb, 1978, str. 149.16Umereniji oblik razvoja demokratije, razvio je Dţon Stjuart Mil,koji je ostvarenje čovekove slobode učinio krajnjom svrhom političkevlasti. Mil je smatrao da je liberalizmu primerena samo demokratija kaonačelo političkog konstituisanja vlasti. Mil je bio pobornik opšteg pravaglasa, posebno priznanja prava glasa ţenama.Marksistička misao o razvoju demokratije je imala uporište uradovima Karla Marksa I Vladimira Iljiča Lenjina. Marksistička misao sezalaţe za neposrednu socijalističku demokratiju u interesu naroda.Takva vrsta demokratije u okviru jednopartijskog sistema bila jerazvijena u SSSR, na osnovu Lenjinovog učenja, a kasnije i u drugimsocijalističkim zemljama. Veoma zanimljiv primer ostvarivanjaneposredne socijalističke demokratije razvijen je u SFRJ na osnovusamoupravljanja i Marksove ideje o ulozi radnika i radničkih saveta izvremena Pariske komune. Bez obzira što je ulaganjem ogromnihsredstava, kapitalističko društvo rušilo ideju demokratije u okvirujednopartijskog sistema, malo je objektivnih pristupa u analizi ovogoblika vršenja vlasti, dok neki i kod nas ovu ideju uporedjuju sanacionalsocijalizmom I totalitarizmom. Primer NR Kine i organizacijevlasti u NR Kini danas, DR Vijetnamu i u drugim zemljama,upozoravaju da organizacija vršenja javne vlasti putem parlamentarnedemokratije, i sa stanovišta jednopartijskog sistema moraju bitiobjektivno sagledati i bez olakog prihvatanja liberalne demokratije,odnosno demokratije prema američkim uzorima koji se danas nameću

celom svetu svima poznatim sredstvima.5.4. Konkretni oblici drţavne vlasti5.4.1. Parlamentarni sistemParlamentarni sistem je istorijsko ishodište podele vlasti umonarhijama odnosno unitarnim drţavama. Ideja o podeli vlasti najpreje razvijena u Engleskoj 1688. godine pobedom parlamenta nadteţnjama krune za apsolutnom vlašću. Temelje podele vlasti supostavili Dţon Lok i Šarl Monteskje. Njihova teorija predpostavljaveoma značajnu ulogu parlamenta u zaštiti neotudjivih ljudskih prava isloboda, i sprečavanju zloupotreba drţavne vlasti. Zakonodavnu vlast17bi trebao da ima čitav narod koji moţe upravljati drţavom preko svojihpredstavnika. Predstavnička demokratija i parlament se shvataju kaoneizbeţno zlo u odnosu na narodnu suverenost i neposrednudemokratiju.U parlamentarnom sistemu podele vlasti zakonodavna vlastpripada parlamentu, čiji se članovi biraju opštim i neposrednim izboromod strane svih punoletnih gradjana koji imaju pravo glasa. Izvršna vlastu parlamentarnom sistemu je odvojena od parlamenta i najčešćefunkcioniše ili samostalno u obliku vlade, ili na osnovu podele samonarhom ili predsednikom republike. Vlada proizilazi izparlamentarne većine i čine je starešine upravnih resora (ministri,drţavni sekretari, i sl.). Danas većina drţava ima predsednika drţave ivladu. Parlamentarne demokratije za šefa drţave imaju monarha kojije duţan da poveri mandat za sastav vlade vodji stranke koja jepobedila na izborima.Parlament utiče na vladu ne samo donošenjem zakona koje jevlada duţna da izvršava, već i odobrenjem budţeta. Glasanje opredlogu budţeta u parlamentu je, i u izvesnom smislu, i izjašnjavanjeo poverenju vladi. Šef drţave se nalazi izmedju parlamenta i vlade iima ustavom utvrdjena prava da zahteva raspuštanje vlade, odnosnoparlamenta.5.4.2. Predsednički sistemIdeja o osnovnim ljudskim pravima i slobodama je najvišerazvijena u teoriji podele vlasti, koja je izvršena najpre u USA. Upraksi, ideja o podeli vlasti se nalazi u Deklaraciji prava od 12. juna1776. godine koja je doneta u Virdţiniji. Ustavni temelji SAD, narodnasuverenost, ljudska prava i slobode, i načelo podele vlasti potvrdjeni suu Deklaraciji o nezavisnosti od 04. jula 1776. godine i temeljnorazradjeni u Ustavu SAD iz 1787. godine. Ovim Ustavom utvrdjen jefederalni oblik drţavnog uredjenja SAD, a javna vlast je podeljena naviše nosilaca, tako da ni jedan od njih ne bude u poloţaju da prekoračisvoju ustavno pravnu nadleţnost, odnosno, da stane u njenim okvirimakako je istako Tomas Dţeferson. Kongres SAD sastoji se iz dva doma:od Predstavničkog doma i Senata, u kome su sa po dva senatora18predstavljane sve drţave u SAD. Predsednika SAD, kao nosiocaizvršne vlasti ne bira Kongres, ali ni narod neposedno, nego preko tzv.elektora. Do današnjeg dana takav izbor šefa drţave je ostao samo uSAD. Treću funkciju vlasti vrši nezavisno sudstvo, podredjeno samo

zakonu na čijem vrhu se nalazi Vrhovni sud SAD sa doţivotnoizabranim sudijama. Predsednik SAD ima, na osnovu ustavnihovlašćenja, pravo da stavi veto na zakon koji je usvojen od strane obadoma Kongresa. Predsednik mora izglasani zakon da sprovedeukoliko se na ponovljanom glasanju izjasni dvotrećinska većina u obadoma Kongresa, što se u praksi veoma teško postiţe. Kongres uodnosu na predsednika takodje ima ovlašćenje da spreči predsednikaSAD da zloupotrebi izvršnu vlast. Kongres odlučuje o budţetu iporezima sa rokom vaţenja od godinu dana, tako da predsednik nemoţe voditi izvršnu vlast ako Kongres ne odobri budţet ili dodatnasredstva. Kongres moţe podići optuţnicu i suditi predsedniku SAD zaodredjene teške povrede ustava (izdaja, mito, zloupotreba fondova, ilidrugi teški zločini ili prestupi). Pozivanje predsednika SAD naodgovornost, tzv. impičment, su retki ali su u praksi prisutni (Nikson,Klinton). Senat takodje ima izvesna prava u procesu postavljanjavisokih drţavnih funkcionera i moţe da spreči njihovo postavljenje, alinikad ne moţe da imenuje umesto predsednika, neko lice na visokudrţavnu duţnost. Navedena ovlašćenja Kongresa omogućuju njegovudelotvornu kontrolu nad radom izvršne vlasti. Medjusobni uticaji suveoma prisutni u praksi i nije jednostavno procenjivati njihovumedjusobnu povezanost i razlike.Ovlašćenje sudskih organa a posebno uloge koju Vrhovni sudSAD ima, prema Ustavu, teško nalaze u praksi drugih zemalja. UstavSAD ne sadrţi jasne odredbe o mogućnosti preispitivanja ustavnostiodredaba zakona od strane Vrhovnog suda SAD. Posle 1803. godine,Vrhovni sud SAD ima značajnu slobodu interpretacije zakona uodnosu prema Ustavu. U vreme velike ekonomske krize došlo je dosukoba izmedju predsednika SAD i Vrhovnog suda. Predsednik nijemogao da sprovede više donetih zakona oko rešavanja nezaposlenostii sl., zbog stava Vrhovnog suda da su ovi zakoni ništavi jer su suprotniustavu. Frenklin Ruzvelt je upozorio da će predloţiti o zakon oobaveznom penzionisanju sudija sa navršenih 70 godina i proširitinjegov sastav da bi dobio dovoljno podrške za Nju dil, i druge zakone.Vrhovni sud SAD je odstupio od utvrdjivanja ustavnosti ovih zakona i191937. godine priznao pravo vlade da uredjuje privredna i drugatrgovinska pitanja. Time se pokazalo da podela vlasti funkcionišeprema utvdjenim principima u Ustavu SAD, prema kome predsednikSAD predlaţe sudije Vrhovnog suda, a Senat usvaja te predloge. Ipaknije sporno da je sloboda Vrhovnog suda SAD u tumačenju i primeniprava veoma široka, i da je sudska vlast treća značajna grana drţavnevlasti u istoj ravni sa zakonodavnom i izvršnom vlašću. Predsedničkisistem vlasti, izuzev SAD, nigde nije zaţiveo u toj meri, iako su brojniinstituti preuzeti iz ustava SAD.5.4.3. Mešoviti sistemiMešoviti sistemi podele vlasti nastali su preuzimanjemelemenata predsedničkog i parlamentarnog sistema. Iz predsedničkogsistema podele vlasti, preuzeta je institucija predsednika, kao šefadrţave, sa širokim ovlašćenjima. Institucija vlade koja odgovaraparlamentu je izuzeta od predsednika. Razlike u poloţaju šefa drţave

prema parlametarnim monarhijama ili republikama, su minimalne.Predsednika republike bira neposredno narod na opštim izborima štoje otpočelo najpre u Francuskoj a zatim u Rusiji, Poljskoj, Srbiji idrugim drţavama. Izbor predsednika je moguć i od strane posebnogizbornog tela ili od strane parlamenta.Mešoviti sistemi podele vlasti, prema tome, su različiti. Nakonkretne oblike svakog od ovih sistema u pojedinoj zemlji utičuveličina zemlje, stepen razvijenosti, geopolitički poloţaj, i sl. Mešovitisistemi su izbor svake zemlje i za istoriju oblika vršenja vlasti, njihovarazličitost umesto uniformnosti doprinosi razvoju ustavnog prava.Jedan od takvih sistema je i švajcarski skupštinski sistem koji jeposluţio kao uzor skupštinskog sistema jedinstva vlasti u bivšoj SFRJ.206. PRAVNA DRŢAVASavremeno učenje o najboljem obliku drţave počiva nashvatanju o vladavini prava. Osnovno načelo vladavine prava je dapravna pravila imaju jednaku obaveznu snagu za one koji upravljaju iza one kojima se upravlja. Vladavina prava u suštini sadrţi dve ideje:ideju o sveopštoj obaveznosti pravne norme i ideju o sadrţinivladavine prava kojom se odredjuje karakter pravne drţave.Pravna drţava u formalnom smislu predstavlja oblik u kome susvi jednako obavezani pravom. Shodno tome, pravna je samo onadrţava u kojoj je povinovanje zakonu obavezno za sve. U njoj mora dapostoji izgradjen sistem pravnih normi, nezavisno sudstvo,zakonodavac koji suvereno donosi zakone obavezne za sve, i upravakoja donete zakone sprovodi rukovodeći se načelom zakonitosti.Pravna drţava u materijalnom smislu predstavlja oblik u komeje ideja o podaniku napuštena u korist ideje o gradjaninu kao subjektuovlašćenja i obaveza. Na taj način, sadrţaj pravne drţave je povezansa demokratijom. U demokratskoj drţavi intervencija vlasti moţe dabude uţa ili šira, ali pod uslovom da se njom ne ugroţavajudemokratske slobode i prava gradjana.Za postojanje pravne drţave tj. vladavine prava, vaţno je dabudu ispunjeni odgovarajući društveni, drţavno-organizacioni i pravnotehničkiuslovi. Društveni uslovi koji utiču na vladavinu prava zasnivajuse na stabilnosti, homogenosti, redu, miru, pravnoj svesti, javnommnjenju i različitim interesnim grupama. Postojanje odgovarajućihdrţavno-organizacionih uslova, sredstava i postupaka, obezbedjujetakodje vladavinu prava zasnovanu na demokratskim principima opodeli vlasti. Bez moderne demokratije nema ni moderne pravnedrţave. Vaţan uslov za postojanje pravne drţave predstavlja podelavlasti kako na globalnom planu, tako i unutar svakog glavnog oblikadrţavne vlasti. Kada je izvršena podela vlasti, takva vlast jeorganičena i obavezana da postupa zakonito, što znači da suobezbedjeni nadzor i kontrola rada svih drţavnih organa, kao vaţnonačelo vladavine prava.Za pravnu drţavu značajno je i to da su suzbijeni preteranietatizam i birokratizam. To je posebno značajno zbog toga što u21savremenim drţavama postoji mogućnost izdvajanja moćnog,

profesionalnog upravljačkog sloja, kao prisutna opasnost za vladavinuprava. Preterani etatizam i birokratizacija drţavnog aparata, nesmatraju samo pravnu drţavu smetnjom već isto toliko i demokratiju.Takav pristup potvrdjen je i u stavu Medjunarodne komisije pravnika uDelhijskoj deklaraciji iz 1959. godine u kojoj stoji: osnovna funkcijazakonodavstva u slobodnom društvu koje podleže zakonitosti jeste dase stvore uslovi koji će održati ponos čoveka kao individue. Taj ponoszahteva ne samo odredjeno priznavanje njegovih gradjanskih ipolitičkih prava već i stvaranje društvenih, ekonomskih, obrazovnih ikulturnih uslova koji su neophodni za razvoj njegove ličnosti. Vladavinaprava podrazumeva i stvaranje odgovarajućih uslova za razvojljudskog dostojanstva.5 U tzv. lagoškom dokumentu (Act of Lagos,1961.) istaknuto je da vladavina prava postoji kada su ispunjena triuslova: postojanje efikasne vlade koja je u stanju da održi zakon i red ida obezbedi društvene i ekonomske uslove života u društvu,nezavisno sudstvo i mogućnost da se oni koji krše zakonitost lišepoložaja, ugleda i sličnih društvenih dobara.Pravno-tehnički uslovi i sredstva, pored društvenih i drţavnoorganizacionih,nikako ne smeju biti podcenjeni sa stanovištavladavine prava. Tu pre svega spadaju klasična pravna sredstvakojima se obezbedjuje zakonitost rada uprave: sudska kontrolaupravnih akata, ustavnost, aktivnosti zakonodavstva sa ustavnomkontrolom od strane ustavnog sudstva i drugim sredstvima pravne ivanpravne kontrole. Veoma je vaţna i dobra pravna tehnika prilikomstvaranja i primene prava. Pravni propisi, pored toga što moraju dabudu jasni, precizni i napisani jednostavnim i razumljivim jezikom,moraju isto tako da budu trajni i dostupni zainteresovanim subjektimaprava, kako bi mogli što bolje da se primenjuju. Česte izmene i dopunekao i druge promene propisa, što je slučaj i u našoj zemlji, ne pogodujuvladavini prava i posebno elementu sigurnosti. Broj pravnih normi izakona mora da bude sveden na razumnu meru. Propisi moraju da sesprovode shodno zakonom propisanom postupku i na način kojim sene vredjaju lična prava, ljudsko dostojanstvo i druga slična dobra.5 The Rule of Law in a Free Society, A Report on the International Congress ofJurists, New Delhi, 1959.22Njihovo sprovodjenje se danas smatra posebnom zalogom da će onošto je pravom zapisano i da se ostvari6.Vladavina prava zahteva da diskreciona vlast drţavnih aposebno upravnih organa, prilikom zadiranja u osobenost i vlasništvogradjanina, uvek mora da bude podvrgnuta nadzoru nezavinsnogsuda. Nadzor u svim slučajevima mora da se tiče sadrţaja upravnogakta, a ne samo pitanja da li je akt u skladu sa zakonom. Ako sudoviutvrde da su prava gradjana povredjena, prouzrokovana šteta na istinačin mora biti utvrdjena kao i u slučaju kada pravo pojedinca povredineki drugi gradjanin.Sve što je izloţeno o vladavini prava je proces koji je u stalnomkretanju i koji zahteva brojne promene da bi se postigao krajnji cilj uvladavini prava i pravnoj drţavi.6 Ratko Marković, Ustavno pravo, Beograd, 1995, str. 608.

23II. PRAVO1. POJAM PRAVNOG PORETKAPravni poredak predstavlja jedinstvo pravnih normi, ponašanjeljudi u skladu sa tim normama i pravne vrednosti u konkretnomdruštvu. Pravni poredak je oblik društvenog poretka, kao skupa svihdruštvenih odnosa izmedju ljudi. Pravni poredak obuhvata društvenenorme, stvarno ponašanje ljudi na osnovu utvrdjenih pravnih normi ali idruštvene vrednosti. Pravni poredak je prema tome, onaj deodruštvenog poretka koji je regulisan pravom.U teoriji pravni poredak čine tri sastavna elementa: normativni,koji se sastoji iz pravnih normi; faktički, koji se sastoji iz ponašanja ljudipo utvrdjenim pravnim normama; i vrednosni, koji se sastoji od pravnihvrednosti. Pravni poredak znači stvaranje pravnih normi na osnovuodredjenog vrednovanja, zbog čega je dinamička pojava, uneprekidnom kretanju i stvaranju. Odnosi u društvu i medju ljudima seneprestano menjaju zbog čega se u pravnom poretku stvaraju i ukidajunorme, nastaju, menjaju se i prestaju odgovarajući odnosi, menja sepoloţaj pravnih subjekata i njihovo ponašanje.2. PRAVNA NORMAPravna norma je najbitniji deo prava. Pravna norma predstavljapravilo o ponašanju ljudi koje sadrţi pretnju drţavnom sankcijom.U pravnoj teoriji, pravna norma se shvata kao nedeljiva celina.Njeno vaţno obeleţje predstavlja i to što ona svoje pravno svojstvostiče zaštitom od strane drţavnog aparata prinude. Sve pravne normepripadaju odredjenom pravnom poretku, jer su propisane,sankcionisane i medjusobno hijerarhijski usaglašene sa pravnimnormama tzv. više pravne snage. Od pravne norme treba razlikovatičlanove ili paragrafe u pravnim aktima, jer se oni sasvim retkopodudaraju sa celinom pravne norme. Najčešće jedan član pravnog24akta sadrţi samo deo jedne a retko i više pravnih normi, što znači, dase delovi iste pravne norme nalaze u različitim članovima ili u različitimpravnim aktima7.Svaka pravna norma ima sloţen sastav i sastoji se od višeelemenata od kojih su dva glavna: dispozicija i sankcija. Dispozicija isankcija su alternativna pravila ponašanja, tj. ili se primenjuju obaelementa.2.1. DispozicijaDispozicija je deo pravne norme koji odredjuje činjenice iliokolnosti koje moraju da postoje da bi dispozicija, kao glavni elementnorme mogla da se primeni. Suština dispozicije je u tome što je onazapovest o ponašanju ljudi, odnosno primarno pravilo ponašanja kojeizraţava odredjeni društveni interes. Dispozicija sadrţi, relativnuzapovest, jer se subjektu naredjuje da postupi po njoj samo ako ţeli daizbegne primenu sankcije.Dispozicije pravnih normi se u teoriji razvrstavaju na različitenačine. Prema načinu na koji je formulisana zapovest, razlikuju senaredjujuće i zabranjujuće od ovlašćujućih i deklarativnih dispozicija.Naredjujuće dispozicije naredjuju subjektu da se ponaša na tačno

odredjen način, zapovedajući da izvrši izvesnu pozitivnu radnju(gradjani su duţni da plaćaju porez, svako je duţan da se pridrţavaustava i zakona, i sl.). Zabranjujuće dispozicije izričito zabranjujusubjektu da se ponaša na odredjeni način sa nalogom na pasivnost,uzdrţavanje ili nečinjenje (zabranjeno je ubijati, krasti, klevetatidrugog). Ovlašćujuće dispozicije ovlašćuju subjekta na ponašanje kojenema naredjujuće niti zabranjujuće ponašanje (svako ima pravo nazaštitu zdravlja). Deklarativne dispozicije sadrţe opis, objašnjenje ilidefiniciju, i na izgled ne sadrţe zapovest (izgled drţavne zastave igrba, sastav nekog drţavnog organa, napr. Narodna skupštinaRepublike Srbije ima 250 narodnih poslanika.7 Radomir Lukić, Budimir Košutić, Uvod u pravo, Pravni fakultet Beograd i Sluţbeniglasnik Beograd, Beograd, 2007.252.2. SankcijaTermin sankcija ima dva značenja. Sankcija je glavni deopravne norme koja sadrţi propisano pravilo o ponašanju subjekta kojije prekršio dispoziciju ali i nadleţnog drţavnog organa koji je pozvanda u odnosu na prekršioca, primeni propisanu pravnu meru zbog togprekršaja. Za subjekta nije dovoljna samo dispozicija, gradjanin jedužan da plaća porez, nego je pravna norma kompletna ako propisujesankciju za one koji ne plaćaju porez. Ako ova pravna norma ne bisadrţala odredbu, onaj ko ne plaća porez biće kažnjen zatvorom,velika većina ne bi plaćala porez.Sankcija se odnosi, kao pravilo ponašanja i na drţavni organkoji je ovlašćen da primeni prinudu, zato što se nepridrţavanjempropisanog pravila ponašanja povredjuje javni interes. Zavisno odvrste prekršaja, pravna odgovornost može biti krivična, gradjanska,disciplinska, i sl. Da bi se ostvario cilj pravne norme, propisanesankcije primenjuju se prema licima ili prema pravnim aktima. Sankcijeprema licima se razvrstavaju na sankcije za krivična dela (kaznazatvora, konfiskacija imovine, naknada štete); sankcije za prekršaje(prekršaju koji se propisuju za sva ponašanja subjekata izvan krivičnihdela). Sankcije prema pravnim aktima sastoje se u njihovomponištavanju. U slučaju ništavosti pravnog akta, poništavaju se svepravne posledice nezakonitog pravnog akta, od dana njegovogdonošenja. Potrebno je razlikovati pravno pravilo u primeni sancija,koje ne dozvoljava subjektivna ponašanja drţavnih organa ali nipravnih subjekata u vezi primene sankcija. Ovo naročito vaţi zaprimenu sankcija u krivičnom pravu gde se izričito zabranjuje primenasankcija na delo koje nije odredjeno zakonom niti je za to delo tačnoodredjena sankcija.Pravne norme se povezuju u pravni poredak po utvrdjenimpravnim pravilima. Odnos izmedju opšte i pojedinačne norme jeutvrdjen tako da bez opšte norme ne postoji ni pojedinačna. Hijerarhijapravnih normi je danas u celom svetu utvrdjena kao pravilo da niţenorme ne smeju da pritivreče višim i da moraju biti u saglasnosti sanjima. Načelo zakonitosti se ne utvrdjuje samo hijerarhijom pravnih26normi nego su predvidjena i sredstva kojima se to pravno pravilo

obezbedjuje u praksi.3. PRAVNI AKTJedno od obeleţja pravnog poretka jeste da naizgled on samsebe ostvaruje u praksi. Pravne norme se u praksi stvaraju pravnimaktima, čije donošenje je regulisano nekim prethodnim pravnim aktom.Tako se na osnovu ustava donose zakoni, na osnovu zakona uredbe,na osnovu uredbi pojedinačna pravna akta. Najviši pravni akt je ustavjedne zemlje. Pošto je ustav najviši pravni akt, njegovo donošenje nijeregulisano prethodnim aktom. Akti, koji pre svega imaju političkiznačaj, mogu da regulišu neka proceduralna pitanja i sugerišu načindonošenja najvišeg pravnog akta (javna diskusija, predlozi, oblikkonstituisanja zakonodavnog tela koje treba da donese ustav i sl.). Oviakti ne predstavljaju prethodne pravne akte koji su uslov nego utvrdjujupostupak za donošenje najvišeg pravnog akta i ne utiču da ustav budenajviši pravni akt drţave.Oblik pravnog akta je skup materijalnih činilaca i načina kojimase akt stvara, zbog čega sadrţi nadležnost subjekta za njegovodonošenje, propisani postupak donošenja i materijalizaciju akta.Nadleţnost za donošenje pravnog akta je ovlašćenje odredjenihsubjekata da donose odredjene akte. Drţavni organi i nedrţavnisubjekti mogu donositi pravna akta. Za stvaranje prava bitni su pravniakti koje donose drţavni organi. U svakom pravnom poretku utvrdjenesu sankcije zbog prekršaja nadleţnosti. Da bi pravna akta u praksimogla što bolje biti primenjena razlikuju se, po oblicima njihovogdonošenja, i drţavni organi koji akta donose: zakonodavni, upravni isudski.Postupak po kome se akt stvara obuhvata sve neophodneradnje da akt bude donet na najispravniji način. Takvi su, na primer,propisi da akt bude donet samo posle odredjenog saslušanja nekogsubjekta, ili posle rasprave pred nadleţnim organom, ili uz pristupjavnosti i sl.27Materijalizacija akta je telesna radnja kojom se akt spoljaizraţava, kao i materijalno sredstvo pomoću koga se obezbedjujenjegovo trajanje. Akt se najčešće izraţava jezikom (usmeno ili pisano),a moţe se to učiniti i drugim radnjama. Sredstvo pomoću koga seobezbedjuje trajanje izvesnog akta se bira prema duţini akata u smisluvremena njihovog trajanja (bronza, kamen, papirus, hartija).Sadržina pravnog akta sastoji se iz dva dela, glavnog isporednog. Glavni element predstavlja izjava volje vladajuće klase,koja u praksi stvara, menja ili ukida prava i obavez pravnih subjekata.Prema glavnom elementu sadrţine svi pravni akti se dele na opšte ipojedinačne. Sporedni element sadrţine pravnog akta predstavljasamo označavanje akta, kako bi se što tačnije odredilo njegovo mestou pravnom poretku a samim tim, i njegovo dejstvo. Bez sporednogelementa (vrsta akta, koji ga subjekt donosi, pravni osnov donošenja,mesto i vreme, cilj i postupak po kome se donosi), veoma teško semoţe znati da li je dotični akt uopšte pravni akt.4. IZVORI PRAVATermin izvor prava ima više značenja. Prvo značenje se odnosi

na izvor prava u materijalnom smislu. Drugo značenje se odnosi naformalne izvore prava prema kome se označavaju opšti pravni akti.Materijalni izvor prava se odnosi pre svega na uzroke, idruštvene odnose u kojima nastaju sukobi interesa i koji serazrešavaju ili usmeravaju, pravnim normama. Društveni odnosiizazivaju nastanak prava, a ujedno su i predmet regulisanja pravom.Društveni činioci koji stvaraju pravo mogu biti različiti, ali su touglavnom drţava i njeni organi. Nema sumnje da više činilacaučesvuje u stvaranju prava, ali najvaţniji deo prava danas, stvaradrţava. Materijalni izvori prava izazivaju, prema tome, nastanakpravnih normi. Danas se Ustavom kao najvišim pravnim aktomutvrdjuju ovlašćenja, obaveze i odgovornost drţavnih organa, da uskladu sa ovim najvišim pravnim aktom stvaraju pravo. Načelo pravdeje utkano u istoriju pravnog sistema i shvata se kao jednakost iravnopravnost. Aristotelovo učenje o opštoj i posebnoj pravdi seodrţalo do danas. Opšta pravda je potpuna vrlina i sastoji se u28poštovanju moralnog zakona tj. opšteg dobra. Posebna pravda je deoopšte pravde i odnosi se na nešto konkretno. Posebna pravda moţebiti u podeli časti ili imovine i uopšte svih dobara koja se dele medjupripadnicima jedne drţavne zajednice (jedan čovek moţe imati istokoliko i drugi, ili moţe imati više ili manje). Pravna sigurnost ima dvekomponente. Ona pre svega obezbedjuje utvrdjenu sferu interesapojedinaca, od svakog neovlašćenog ugroţavanja takvog interesa odnosilaca političke vlasti. Pravda i pravna sigurnost, istorijskiposmatrano, nisu uvek funkcionisali kao uzajamno isti pravni odnos, arazlikuju se zavisno od moralnih shvatanja odredjene društvenezajednice.Formalni izvor prava počiva na opštim i pojedinačnim pravnimaktima. Postoje različiti formalni izvori prava koji su povezani sa dvavelika pravna sistema, evropski kontinentalni i anglosaksonski. Uevropskom pravnom sistemu preovladjuju pisani izvori prava, dok jeobičajno pravo potisnuto, a sudski presedan skoro i da ne postoji. Uanglosaksonskom sistemu preovladjuju običaji i sudski presedan uzogromnu ulogu zakona i pisanog prava koja zadnjih decenijapreovladjuje. Formalni izvori prava predstavljaju sastavni deo svakognacionalnog pravnog poretka. Raznovrsnost tih izvora obeleţava svesavremene pravne sisteme u svetu. Koji će izvori prava postojati ikakav će biti njihov odnos zavisi, pre svega, od razvijenosti odredjenogdruštva i prava. Nekada su vaţan izvor prava bili Biblija, Kuran, Vede.Na višim stepenima razvitka civilizacije, formalni izvori prava seizdvajaju od religije i morala, iako se njihov uticaj oseća i danas.Na osnovu izloţenih karakteristika savremenih velikih pravnihsistema, najvaţniji izvori prava danas su ustav, zakon, medjunarodniugovori, podzakonski pravni akti, opšti akti društvenih organizacija,običaji, sudski presedan, sudska praksa, i pravna nauka.5. SUBJEKT PRAVASubjekt prava mogu biti fizička i pravna lica. Subjekti pravaraspolaţu pravnom i poslovnom sposobnošću. Ličnost predstavljadruštveni pojam koji se u pravu pretvara u pravnu ličnost, fizičko ili

pravno lice, kome je priznato svojstvo subjekta prava. Od subjekta29prava treba razlikovati lice (fizičko ili pravno) koje moţe svesno i voljnoda postupa po pravnim normama i koje moţe da deluje u svoju ili tudjukorist (zastupnik, staratelj, i sl.).Fizičko lice, kao pravni subjekt predstavlja čovek kaopojedinac. Svako fizičko lice je subjekt prava koje mora da posedujeaktivnu i pasivnu legitimaciju. Pasivnu pravnu sposobnost fizičkog licada bude nosilac pravnih ovlašćenja i obaveza imaju svi subjekti (svafizička i pravna lica). Fizička lica stiču pravnu sposobnost rodjenjem, apod odredjenim uslovima i pre rodjenja, što je bilo utvrdjeno još urimskom pravu odredbom, da se začeto a nerodjeno dete smatrarodjenim, kad je to u njegovom interesu. Moderno pravo pruţaodgovarajuću pravnu zaštitu nerodjenom ljudskom biću od povreda(fizičkih, hemijskih, itd). Pravna sposobnost fizičkog lica prestajesmrću. Pravna sposobnost moţe prestati i sudskim proglašenjemnestalog lica za umrlo.Aktivna pravna sposobnost fizičkog lica je stroţe odredjena odnjegove pasivne pravne sposobnosti. Aktivna pravna sposobnost seizvodi iz njegove pasivne sposobnosti, što ne znači da u pravnimposlovima mogu da učestvuju sva fizička lica bez obzira na duševneporemećaje i godine ţivota. Aktivna pravna sposobnost se zbog togasastoji iz poslovne, deliktne i procesne sposobnosti fizičkog lica kaosubjekta prava8.Poslovna sposobnost predstavlja sposobnost fizičkog lica da upravnom prometu moţe da ostvaruje prava i preuzima obaveze. Takona primer, sposobnost fizičkog lica sadrţana u pravu gradjana dabiraju, stiče se sa godinama ţivota i odgovarajućim duševnim stanjem.Ovi kriterijumi su stroţiji u slučaju ako fizičko lice treba da bude birano.Potpuna poslovna sposobnost stiče se punoletstvom ali sefizičkom licu moţe priznati delimična ili ograničena poslovnasposobnost. Tako u našem pravu fizička lica se mogu zapošljavati sanavršenih 15 godina ţivota i da ostvaruju sva prava iz radnog odnosa.Nadalje, pravo utvrdjuje i različite vrste odgovornosti za lica do 14.-tegodine (za koje odgovaraju roditelji ili staratelji), zatim za fizička lica od16-18.-te godine, koji mogu samostalno da zaključuju neke poslove(poslovi manje vrednosti ili značaja, zasnivanje radnog odnosa,raspolaganje stečenom zaradom, ili da zaključe brak uz prethodnusaglasnost roditelja ili staratelja, ili odobrenja od strane nadleţnog8 Dragan Mitrović, Osnovi prava, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2004.30organa. Sticanjem punoletnosti pravo priznaje potpunu ili opštuposlovnu sposobnost kao i aktivnu i pasivnu legitimaciju, što znači dafizička lica mogu da zaključuju sve pravne poslove i da učestvuju ujavnom ţivotu.Deliktna sposobnost sastoji se od sposobnosti fizičkog lica dase ogreši o pravo. U tom smislu, deliktna odgovornost predstavljamogućnost da se prema prekršiocu primene svi oblici utvrdjenihsankcija. Danas se potpuna deliktna sposobnost stiče punoletstvom,sa navršenih 18 godina, a za mladja lica predvidjena je (samo za lakše

prekršaje) tzv. maloletnička deliktna odgovornost.Procesna sposobnost sastoji se u ovlašćenju i obavezi fizičkoglica da bude pasivna ili aktivna strana u sporu. Bez raspolaganjaprocesnom sposobnošću fizičko lice ne moţe da ostvaruje svoja pravaniti interese pred drţavnim organom.Fizičko lice moţe da bude lišeno, potpuno ili delimičnoposlovne sposobnosti zbog duševnog oboljenja, umne zaostalosti,poremećene svesti zbog upotrebe opijata, staračke demencije, itd.Poznavanje prava je sastavni deo aktivne pravne legitimacije.Nepoznavanje prava, subjektu prava škodi tj. ne opravdava ga uodnosu na propušteno ostvarivanje prava ili odstupanje od pravnihpravila. Identitet fizičkog lica se odredjuje na osnovu njegovog ličnogimena, prebivalištva i državljanstva. Na osnovu ovih osobenosti fizičkalica se individualizuju u pravnim poslovima.Pravno lice se smatra subjektom prava. Pravna lica seosnivaju za postizanje različitih ciljeva (ekonomskih, umetničkih,drţavnih, prosvetnih, zdravstvenih). Osnovo je, da osnivanje pravnihlica bude pravom dopušteno. Pravna lica u pravnom sistemu jednezemlje označavaju posebne organizacije koje raspolaţu imovinom uobimu da mogu preuzimati prava i obaveze, organizacijom kojaomogućava identifikaciju pravnih lica i javnost delovanja. To u pravuznači, da ne moţe svaka organizacija imati svojstvo pravnog lica.Najznačajnija pravna lica su privredna (trgovinska) društva, ustanove iudruţenja.Pravna lica mogu biti titulari prava i obaveza, ali isto takosvojom delatnošću mogu sticati svoja prava i obaveze. Svako pravnolice moţe imati tzv. specijalnu pravnu sposobnost ili ograničenu pravnusposobnost, koja se najčešće ograničava ciljevima i zadacima teorganizacije. Pravno lice stiče pravnu sposobnost osnivanjem i upisom31u odgovarajući registar pravnih lica. Radi individualizacije i pravna licasadrţe identitet koji se utvrdjuje na osnovu njihovog imena (firme),sedišta (adrese), i drţavljanstva (zemlja u kojoj je sedište pravnoglica).Osim pravnih lica u oblasti privrede i javnih sluţbi pravna licase javljaju i u obliku, udruženja, ustanove, zadužbine, fondacije (uodnosu na koje treba razlikovati fondove).Zastupnik je samostalna vrsta pravnog subjekta koji za drugafizička i pravna lica vrši odredjene poslove u pravnom prometu.Zastupnik ove poslove obavlja na osnovu ovlašćenja od fizičkog ilipravnog lica ili ovlašćenog organa za lica koja su poslovnonesposobna.Pravno lice moţe imati zakonskog zastupnika (predsednikupravnog odbora, direktor, i sl.) a moţe ovlastiti i treća lica, najčešćeadvokata da zastupa pravno lice.6. PRAVNI POSAOPravni posao se najčešće definiše kao izjava volje nekog licakojim se stvara, menja ili prestaje neki pravni odnos. Pravni poslovi serazlikuju u odnosu na okolnosti koje utiču na stvaranje ili izmenupravnog odnosa, u pravu poznatim kao pravne činjenice. Sve ljudske

radnje kao pravne činjenice mogu se podeliti u dozvoljene inedozvoljene radnje, pri čemu pravni poslovi spadaju u dozvoljeneradnje a nedozvoljene radnje su delikti. U stručnoj literaturi izakonodavstvu mogu se sresti različite klasifikacije pravnih poslova.Jednostrani pravni poslovi se razlikuju od dvostranih pravnihposlova po broju lica koji ih zaključuju (jedno ili više lica). U pravnomprometu su najznačajniji dvostrani pravni poslovi poznati kao trgovinski(privredni) ugovori. U odnosu na formu pravnog posla razlikuju seformalni od neformalinih pravnih poslova (pismena ili usmena izjavavolje). Pravni poslovi takodje mogu postojati i kao apstraktni i kauzalnipravni poslovi (zavisno od toga da li postoji objašnjenje zbog čega sepreuzima neka obaveza).32Uslov i rok imaju izuzetan značaj u pravu. Uslov je nekabuduća neizvesna okolnost od koje zavisi nastanak, promena iliprestanak odredjenog pravnog odnosa. U tom smislu, uslovi mogu bitipozitivni i negativni, odloţni i raskidni, nemoralni i mogući, itd. Rok jeodredjen vremenski period, posle koga nastaje ili prestaje pravniodnos. Rokovi su veoma često sastavni elementi pravnih poslova.Zbog izuzetnog značaja rokova, u praksi su veoma precizno i detaljnoutvrdjena pravila o računanju rokova kod svih pravnih poslova.Nevažeći pravni poslovi su pravni poslovi koji nisu zaključeniod poslovno sposobnih lica na osnovu njihove punovaţno izjavljeneslobodne volje, nisu u skladu sa pravnim sistemom niti su zaključeni upropisanoj formi. Polazeći od pravnih posledica koje za sobom povlačeneki od nedostataka u pogledu punovaţnosti pravnog posla, nevaţećipravni poslovi mogu biti ništavni ili rušljivi pravni poslovi. Ništavnipravni poslovi povlače kao najvaţniju pravnu posledicu njihovonepostojanje, kao da nisu ni zaključeni. Ništavni pravni poslovi su:protivzakoniti, nemoralni, zelenaški, fiktivni, simulovani, i zaključeniprotivno statutu ili pravilima pravnog lica.Rušljivi pravni poslovi su u načelu punovaţni pravni posloviiako sadrţe nedostatke, zbog kojih se od strane pojedinih lica moţetraţiti njihovo poništenje. Ako se rušljivi poslovi ponište, pravneposledice su iste kao i kod ništavnih pravnih poslova. Rušljivi pravniposlovi su poslovi koji su zaključeni u zabludi, prevari, pod pretnjom,usled prinude, kao i pravni poslovi koje su zaključila lica ograničenesposobnosti.7. ZAKONITOSTNačelo zakonitosti je jedno od osnovnih načela savremenedrţave. Niţi pravni akti moraju biti u skladu sa višim pravnim aktima dabi se smatrali zakonitim. Nezakonitost je štetna društvena pojava kojasa sobom povlači primenu drţavne sankcije. U Ustavu Srbijezakonitost je utvrdjena kao jedno od osnovnih ustavnih načela. Usvakom društvu postoji veoma raznovrsna kontrola zakonitosti rada33drţavnih organa i zakonitosti pravnih akata (pravosudni organi,inspekcijske sluţbe, društveni nadzor).U pravnom poretku jedne zemlje postoji hijerarhija pravnihakata, u kojoj niţi pravni akti moraju biti u skladu sa višim pravnim

aktima, koji utiču na sadrţaj niţih pravnih akata. Ako se radi o višempravnom aktu on je jače pravne snage u odnosu na niţe pravne akte.Pravna snaga akata je vrlo vaţna kod utvrdjivanja činjenica da li jeneki pravni akt zakonit ili nije. Najviši pravni akt drţave je Ustav. Svizakoni i drugi akti moraju biti u skladu sa Ustavom. Podzakonski pravniakti moraju biti u skladu sa zakonom. U načelu, svaki pravni akt moţebiti podvrgnut kontroli da li je u skladu sa zakonom.Kontrola zakonitosti pravnog akta vrši se po sluţbenoj duţnostii na zahtev ovlašćenog pravnog subjekta. U praksi najčešće sekontrola pravnih akata vrši na inicijativu ovlašćenih ili zainteresovanihsubjekata. Nadleţni organ je najčešće ustavni sud. Ako se radi o ocenizakonitosti upravnog akta onda se pravno sredstvo naziva ţalba.Posle odluke višeg drţavnog i upravnog organa moguće je pokrenutituţbu za ocenu zakonitosti, pred nadleţnim sudom (vrhovni sud,okruţni sud ili ako postoji, upravni sud).Sankcije zbog nezakonitosti su različite. Tako pravni akt moţebiti ukinut, poništen, i povraćaj u predjašnje stanje. Od značaja zanačelo zakonitosti su instituti pravne sigurnosti, pravosnažnosti, istupanje na snagu. Princip sigurnosti zahteva pravnu sigurnostnormalnog funkcionisanja drţave i njenih organa. Pravni akti koji sukontrolisani sa aspekta zakonitosti, posle okončanog postupkakontrole, ako su zakoniti, postaju pravosnaţni. Pravosnaţni pravni aktismatraju se zakonitim i njihova zakonitost se više ne moţe ispitivati.Pravni akt moţe postati pravosnaţan i protekom odredjenog roka ukome se moţe pokrenuti postupak za ispitivanje njegove zakonitosti.Tu postoje tačno utvrdjene činjenice koje omogućavaju, pod kojimokolnostima se ponovo moţe pokrenuti postupak za ispitivanjezakonitosti (vanredni pravni lekovi)9.Stupanje na snagu pravnog akta, znači da se od tog trenutkamora prilagoditi ponašanje subjekata na koje se pravni akt odnosi.Stupanje na snagu i pravosnaţnost se ne moraju vremenski poklapati.Jedan pravni akt moţe stupiti na snagu i pre nego što je pravosnaţan.9 Slavko Carić, Ratibor Grujić,..., Privredno pravo za ekonomiste, Centar za privrednikonsalting, Novi Sad, 2001.34Drugi pravni akt prvo treba da bude proglašen da je pravosnaţan, patek onda stupa na snagu. Vremenski trenutak nastupanja izvršnostipravnog akta se takodje utvrdjuje posebno. Izvršnost pravnog aktamoţe nastupiti pre pravosnaţnosti, ako je to predvidjeno u zakonu iako postoje društveni interesi. Retroaktivno vaţenje pravnog akta, tj.vaţenje u nekom proteklom periodu, je princip koji se u primenipravnih akata veoma osporava iako je prisutan u praksi. Retroaktivnovaţenje pravnog akta je veoma opasno u pravnom poretku jer remetimnoge uspostavljene odnose i utiče na sigurnost u pravnom poretku.8. TUMAČENJE PRAVAPod tumačenjem prava podrazumeva se utvrdjivanje sadrţinepravne norme na ispravan način, radi zakonite primene prava. Postojerazličiti metodi u tumačenju prava zbog različitih potreba. Za pravniporedak jedne zemlje, sa stanovišta sigurnosti, je veoma korisno dapravna akta onemogućavaju dodatna tumačenja zbog pravnih

praznina, pravnih nejasnoća, kontradiktornih odredbi i dodatnihovlašćenja za primenu pravnog akta tumačenjem od strane ovlašćenihdrţavnih organa. U procesu saznavanja sadrţine pravne norme prvose pristupa, jezičkom tumačenju pravne norme, koje se sastoji u tome,da se pravilima jezika tumači sadrţaj pravne norme. Pošto se jezičkimtumačenjem, ne moţe uvek utvrditi sadrţaj pravne norme, koja jenejasna, pristupa se drugim metodama tumačenja pravne norme. Unašoj zemlji jezičko tumačenje danas, trpi velike udare zbog ogromnogbroja stranih reči, koje ne odgovaraju smislu srpskog jezika, zbog čegaovo tumačenje dobija više aktera tumačenja istog pravnog pojma.Tumačenje pravne norme moţe biti subjektivno i objektivno.Subjektivnim tumačenjem pokušava se saznati sadrţaj pravne normekoji je hteo dati njen stvaralac. Objektivno tumačenje ukazuje nasadrţinu pravne norme onako kako je ona iskazana. Pravne norme semogu tumačiti statički i dinamički. Statičko tumačenje se vezuje zaodredjeni vremenski trenutak bez obzira na promene koje su nastupile.Statičko tumačenje, prema tome, ukazuje na smisao pravne normekoje je imala u trenutku njenog donošenja. Dinamičko tumačenjepravne norme je iznalaţenje smisla i značaja pravne norme u35promenjenim ţivotnim okolnostima. Na ovaj način se lako moţe,tumačenje pravne norme, pretvoriti u stvaranje nove pravne norme, odonoga ko primenjuje ovakvo tumačenje.Logično tumačenje vodi ka iznalaţenju logičkog značajasadrţine pravne norme. Sistematsko tumačenje je utvrdjivanjesadrţaja pravne norme u odnosu na njeno mesto u pravnom sistemu.Istorijsko tumačenje pravne norme, podrazumeva iznalaţenjesadrţaja, pri čemu se vodi računa o okolnostima koje su bile odznačaja u trenutku stvaranja te pravne norme.Ciljno ili teološko tumačenje pravne norme, predstavljaiznalaţenje sadrţine pravne norme prema cilju zbog koga je nastala,što je u praksi primene prava, često odlučujuće tumačenje.Analogija je popunjavanje pravne praznine koja nije regulisanakonkretnom pravnom normom, primenom neke druge pravne normekoja je predvidjena za druge situacije. Analogija moţe biti veomaopasna (iako je nuţno zlo), jer umesto da se primenjuje pravo, dolazido njegovog stvaranja od strane tumača.Prilikom tumačenja prava, u načelu postoji princip da seizuzetci usko tumače odnosno, da prioritet u primeni u neodredjenimsituacijama, mora da ima opšte pravilo. Izuzetak mora biti izričitopredvidjen i veoma se mora usko tumačiti, jer poznato je pravilo daprvi izuzetak je najteţe napraviti. U praksi se, često pravne prazninepopunjavaju primenom opštih pravnih načela, što je ispravnije, negoda se tumačenjem prave izuzetci.