Ponatis mr Marija Nikolic final lat

DAES – Društvo agrarnih ekonomista Srbije

Edicija PONATIS - 4

Mr Marija M. Nikoli ć

EVOLUCIJA ZADRUŽNOG ZAKONODAVSTVA U EVROPI

Beograd, 2009.

EVOLUCIJA ZADRUŽNOG ZAKONODAVSTVA U EVROPI Ponatis prerañenog magistarskog rada

Izdavač DAES - Društvo agrarnih ekonomista Srbije

11080 Beograd - Zemun, Nemanjina 6 www.daes.org.rs [email protected]

Za izdavača Prof. dr Miladin M. Ševarlić, predsednik DAES

Urednici Prof. dr Miladin M. Ševarlić

Prof. dr Danilo Tomić

Recenzenti Prof. dr Miladin M. Ševarlić

Prof. dr Miroslav Vitez

Lektor Slavica Klarić

Dizajn korica Mr Bojan Dimitrijević

Štamparija Mladost Biro, Beograd

Tiraž 400 primeraka

ISBN 978 – 86 – 86087 – 17 – 1

Sadržaj

Predgovor ........................................................................................................... I Apstrakt ............................................................................................................. II Abstract ........................................................................................................... III Skraćenice i simboli ........................................................................................ IV Pregled tabela ................................................................................................. VII Pregled dijagrama .......................................................................................... VII Pregled priloga ............................................................................................... VII

1. UVOD .................................................................................................................. 1

1.1. Predmet i značaj istraživanja .................................................................... 1 1.2. Cilj istraživanja i hipoteze ......................................................................... 2 1.3. Metode istraživanja i izvori podataka ...................................................... 3 1.4. Pregled dosadašnjih istraživanja .............................................................. 5

2. DETERMINISANJE IDENTITETA ZADRUGE I ULOGA ZADRUŽNOG ZAKONODAVSTVA ............................................ 10

2.1. Determinisanje identiteta zadruge .......................................................... 10 2.1.1. Definisanje savremenih zadruga ....................................................... 15 2.1.2. Evolucija zadružnih principa ............................................................. 18

2.1.2.1. Prva generacija zadružnih principa .......................................... 21 2.1.2.2. Druga generacija zadružnih principa ....................................... 22 2.1.2.3. Bazni zadružni principi ............................................................ 23

2.1.3. Preispitivanje zadružnih vrednosti .................................................... 28 2.2. Uloga zadružnog zakonodavstva ............................................................. 29

2.2.1. Nužnost postojanja zadružnog zakonodavstva .................................. 31 2.2.2. Funkcije zadružnog zakonodavstva .................................................. 34

3. ANALIZA ZADRUŽNOG ZAKONODAVSTVA - Case study dokumenta „Smernice za zadružno zakonodavstvo“ ........................................................ 36 3.1. Obuhvatnost i forme zakona ................................................................... 39 3.2. Osnovni elementi zakona o zadrugama .................................................. 40 3.3. Primena zakona ........................................................................................ 48

4. DOPRINOS MEðUNARODNIH ORGANIZACIJA HARMONIZACIJI EVROPSKOG ZADRUŽNOG PRAVA ........................................................ 50 4.1. Doprinos MZS reformi zadružnog prava ............................................... 53

4.1.1. Osnivanje i ciljevi MZS .................................................................... 54 4.1.2. Struktura MZS ................................................................................... 55 4.1.3. Rad MZS na reformi zadružnog zakonodavstva ............................... 58

4.2. Aktivnosti MOR na reformi zadružnog prava ....................................... 62

4.2.1. Saradnja MZS i MOR ....................................................................... 62 4.2.2. Preporuke MOR značajne za zadrugarstvo ....................................... 64

4.2.2.1. Preporuka 127 .......................................................................... 64 4.2.2.2. Preporuka 193 .......................................................................... 69

4.3. Angažovanje drugih meñunarodnih organizacija na reformi zadružnog prava ........................................................................................ 73 4.3.1. Saradnja MZS i UN ........................................................................... 73 4.3.2. Komitet za promociju i unapreñenje zadruga (COPAC) .................. 77

5. ZADRUŽNO PRAVO U EVROPSKIM ZEMLJAMA ........... ..................... 80 5.1. Klasifikacija zemalja prema tipovima zadružnog prava ...................... 80

5.1.1. Zadruge u ustavima evropskih zemalja ............................................. 81 5.1.2. Klasifikacija zemalja prema važećim zadružnim zakonima ................................................................................... 97

5.2. Savremene tendencije u zadružnom pravu .......................................... 113 5.3. Statut Evropskog zadružnog društva (SCE) ........................................ 123

5.3.1. Osnovne karakteristike SCE ............................................................ 124 5.3.2. Ciljevi Statuta SCE ......................................................................... 127 5.3.3. Implementacija Statuta SCE ........................................................... 127 5.3.4. Potencijalni efekti Statuta SCE na legislativu zemalja EU .................. 129

5.4. Saradnja zadružnih organizacija razvijenih zemalja i njihov doprinos reafirmaciji zadružnog pokreta u tranzicionim zemljama ........................................................................... 131

6. ZADRUŽNO PRAVO U SRBIJI .................................................................. 137 6.1. Hronologija zadružnog prava u Srbiji .................................................. 139

6.1.1. Zadružno pravo na današnjoj teritoriji Srbije do Drugog svetskog rata .................................................................. 139

6.1.2. Zadružni zakoni u Srbiji u periodu od Drugog svetskog rata do kraja 1980-ih godina ............................... 142 6.1.3. Zadružni zakoni u Srbiji u periodu tranzicije (1989-1996) ............... 149

6.2. Nacrti zadružnih zakona u periodu tranzicije ..................................... 155 6.3. Harmonizacija srpskog sa meñunarodnim

zadružnim pravom .................................................................................. 165

7. ZAKLJU ČAK ................................................................................................ 174 8. PRILOZI ......................................................................................................... 183

LITERATURA ............................................................................................... 291 Biografija ........................................................................................................ 201

I

Predgovor U cilju afirmacije agroekonomske nauke i obogaćivanja fonda agroekonomskih publikacija u Srbiji, a posebno podsticanja mlañih istraživača, Društvo agrarnih ekonomista Srbije (DAES) već treću godinu zaredom objavljuje magistarske radove, doktorske disertacije i monografije iz oblasti agroekonomske nauke u Srbiji. Meñu istaknutim radovima u 2009. godini je i magistarski rad dipl. inž. Marije M. Nikolić, asistenta na Odseku za agroekonomiju Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu, pod naslovom Evolucija zadružnog zakonodavstva u Evropi u drugoj polovini XX i početkom XXI veka, urañen pod mentorstvom prof. dr Miladina M. Ševarlića, a odbranjen na matičnom fakultetu 2. juna 2009. godine, pred Komisijom u sastavu:

• prof. dr Miroslav Vitez – predsednik, Ekonomski fakultet u Subotici, Univerzitet u Novom Sadu;

• prof. dr Miladin M. Ševarlić – mentor, Poljoprivredni fakultet Univerziteta u Beogradu; i

• prof. dr Dragica Božić – član, Poljoprivredni fakultet Univerziteta u Beogradu.

Uvažavajući sugestije recenzenata i urednika ove publikacije, naknadnim radom na izmenama i dopunama prvobitne verzije teksta magistarske teze, autor mr Marija M. Nikoli ć pripremila je izmenjen i posebno sistematizovan tekst za publikovanje, pod naslovom Evolucija zadružnog zakonodavstva u Evropi – koji, u Ediciji Ponatis, stavljamo na uvid agroekonomskoj nauci i struci u Srbiji. Pored zahvalnosti recenzentima ovog rada, DAES posebnu zahvalnost izražava Ministarstvu za nauku i tehnološki razvoj Republike Srbije i firmama iz sektora agroprivrede koje su finansijski i na druge načine pomogle pripremu i izdavanje ove publikacije, a to su:

• Zadružni savez Jugoslavije – Beograd, • Studentsko-omladinski zadružni savez Srbije – Beograd, • SPB „Agrobanka“ – Beograd, • Kompanija DUNAV OSIGURANJE – Beograd, • IMLEK – Beograd, • ProCredit Bank – Beograd, • Privredna komora Beograda i • PIK „Bečej“ – Bečej.

Nadajući se da će aktivnosti na polju izdavanja publikacija iz oblasti agroekonomije naići na dobar prijem u našoj agrarnoj i ekonomskoj naučnoj i stručnoj javnosti, u narednom periodu očekujemo veću podršku i drugih institucija i agrobiznis firmi za sveukupne aktivnosti DAES na dobrobit agroekonomske nauke i struke i agroprivrede Srbije. Predsednik DAES

Prof. dr Miladin M. Ševarlić

II

EVOLUCIJA ZADRUŽNOG ZAKONODAVSTVA U EVROPI

Apstrakt

Predmet istraživanja u ovom radu su promene u zakonskim dokumentima kojima se regulišu osnivanje i rad zadružnih organizacija i faktori koji su uslovili njihov nastanak. Istraživanje obuhvata period od kraja Drugog svetskog rata do danas, kao etapu od posebnog značaja za razvoj zadružnog zakonodavstva u svetu, a posebno u Evropi.

U radu se analiziraju odabrani dokumenti Meñunarodnog zadružnog saveza, Ujedinjenih nacija, Meñunarodne organizacije rada i drugih meñunarodnih institucija relevantnih za rad zadruga, značaj koji su ovi dokumenti imali za zadružni sektor i njihov uticaj na kreiranje nacionalnih zadružnih zakona i harmonizaciju na meñunarodnom nivou. Budući da se rad, u geografskom smislu, odnosi na Evropu, u njemu se analizira i Statut Evropskog zadružnog društva, koji sadrži karakteristike poslovanja modernih transnacionalnih zadružnih organizacija i predstavlja referencu za reviziju zakona o zadrugama zemalja Evropske unije.

Struktura rada zahtevala je i analizu ustava evropskih zemalja u cilju odreñivanja stavova nacionalih vlada prema zadružnim organizacijama, i u tom smislu je ispitivano da li su i u kom kontekstu pomenute zadruge u nacionalnim ustavima, što je predstavljalo osnov za primarnu klasifikaciju zemalja. Sekundarna klasifikacija evropskih zemalja izvršena je na osnovu analize zadružne legislative 48 zemalja Evrope, u cilju njihove kategorizacije prema vrsti i formi važećih zakona kojima se reguliše rad zadruga.

Značajna pažnja je posvećena evoluciji i fazama razvoja zadružnog prava zemalja u tranziciji. U posebnom poglavlju analizirano je naše zadružno pravo. Pored komparativne analize sadržaja pravnih dokumenata (ustava, zakona, uredbi, rezolucija ...) koji su od nastanka prvih zadruga regulisali ne samo zemljoradničko, već i druge oblasti zadrugarstva, u radu je data i analiza predloga i nacrta zakona o zadrugama u Srbiji pripremanih tokom tranzicionog perioda. Konačno, u radu se na osnovu utvrñenih karakteristika zadruga, zadružnog pokreta i posebno zadružnog prava u Srbiji, daju opšte preporuke usmerene ka stvaranju modernog zadružnog zakona i njegove harmonizacije sa evropskim i svetskim zadružnim pravom.

Klju čne reči: zadruge, zakon o zadrugama, promene, harmonizacija, Srbija, Evropa.

III

EVOLUTION OF COOPERATIVE LEGISLATION IN EUROPE

Abstract

Subjects of research in this thesis are changes in legal documents that regulate foundations and business of cooperative organisations and factors that generated these changes. Research comprises period from the end of The Second World War until today, as very significant stage for development of cooperative legislation in world and especially in Europe.

This thesis analysis chosen documents published by International Cooperative Alliance, United Nation and International Labour Organisation and other international organisations relevant for work of cooperatives, chosen by their significance for cooperative sector and influence on creation of national cooperative laws and harmony on international level. In geographical sense, thesis is limited on Europe, so it was inevitable to comprehend The Statute for a European Cooperative Society. This Statute contains characteristics of modern trans-national cooperative organizations and represents reference for cooperative laws revision in countries in European Union.

Thesis structure demanded analysis of constitutions of all European countries in order to determine national positions regarding cooperative organisations, so it was examined if and in what context are mentioned cooperatives in national constitutions. This was base for primary classifications of countries. A secondary classification of European countries was based on analysis of cooperative laws in 48 European countries, in order to create groups based on type and form of cooperative law.

Significant attention is given to evolution and phases of development of cooperative law in countries in transition. An extra chapter is dedicated to analysis of Serbian cooperative legislation. Thesis contains comparative analysis of legal documents (constitutions, laws, bye-laws, enactment, etc) that regulated work of not just agricultural, but also other types of cooperatives, since the foundation of first cooperatives in Serbia. Beside this, thesis presents analysis of draft laws and recommendation of cooperative laws in Serbia prepared during transitional period. Finally, thesis gives general recommendation based on established characteristics of cooperatives, cooperative movements and particularly cooperative law in Serbia that are steered at creation of modern cooperative law and its harmonization with European and international cooperative legislation.

Key words: cooperatives, cooperative law, changes, harmonisation, Serbia, Europe.

IV

Skraćenice i simboli

ACME Asocijacija evropskih zadruga za uzajamno osiguranje (Association of European Co-operative and Mutual Insurers)

AGI Asocijacija univerzitetskih instituta za zadružnu nauku (The Association of University Institutes for Cooperative Science)

AP Akcioni plan

CCACE Odbor za koordinaciju evropskih zadružnih organizacija (Co-ordinating Committee of European Co-operative)

CCW Svetska organizacija potrošačkih zadruga (Consumer Co-operatives Worldwide)

CECODHAS Evropski komitet za koordinaciju socijalne gradnje (The European Liaison Committee for Social Housing)

CECOP Evropska konfederacija radničkih i socijalnih zadruga i socijalnih preduzeća (The European Confederation of Workers’ Cooperatives, Social Cooperatives and Participative Enterprises)

CETOS Evropska organizacija za socijalni turizam (European Council of Social Tourism)

CICOPA Meñunarodna organizacija za industrijske, zanatske i uslužno-proizvoñačke zadruge (International Organisation of Industrial, Artisanal and Service Producer's Cooperatives)

CIE Centralna i Istočna Evropa

CIRIEC Meñunarodni centar za istraživanje i informacije o javnom i zadružnom sektoru (The International Centre of Research and Information on the Public and Cooperative Economy)

CIS Zemlje u okviru Zajednice nezavisnih država, formirane po dezintegraciji Sovjetskog Saveza (Commonwealth of Independent States)

COGECA Glavni komitet za poljoprivredu u Evropskoj uniji (General Committee for Agricultural Cooperation in the European Union)

COOP- REFORM

Specijalan program podrške zemljama članicama MOR u reformi zadružnog zakonodavstva

COPAC Komitet za promociju i unapreñenje zadruga (Committee for the Promotion and Andvancement of Cooperatives)

DFJ Demokratska Federativna Jugoslavija

V

EACB Evropska asocijacija zadružnih banaka (European Association of Co-operative Banks)

ECOSOC Ekonomski i socijalni savet Ujedinjenih nacija (The Economic and Social Council)

EZ Evropska zajednica

EU (EU) Evropska unija (European Union)

FAO UN Organizacija za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija (Food and Agricultural Organisation of United Nations)

FNRJ Federativna Narodna Republika Jugoslavija

ICA Housing Meñunarodna zadružna organizacija za stanovanje (International Cooperative Housing Organisation)

ICAO Meñunarodna zadružna organizacija za poljoprivredu (International Cooperative Agricultural Organisation)

ICBA Meñunarodna zadružna asocijacija za bankarstvo (The International Cooperative Banking Association)

ICFO Meñunarodna zadružna organizacija za ribarstvo (International Co-operative Fishery Organisation)

ICFTU Meñunarodna federacija radničkih sindikata (The International Federation of Free Trade Unions)

ICMIF Meñunarodna zadružna federacija za osiguranje (The International Cooperative and Mutual Insurance Federation)

IFAP Meñunarodna federacija poljoprivrednih proizvoñača (International Federation of Agricultural Producers)

IHCO Meñunarodna zadružna organizacija za zdravstvo (International Health Cooperative Organisation)

INTER-COOP

Meñunarodna zadružna organizacija za potrošačko-distributivnu trgovinu (The International Organization for Consumer Cooperative Distributive Trade)

IRU Meñunarodna unija zadruga rajfajzenovog tipa (The International Raiffeisen Union)

MZS (ICA) Meñunarodni zadružni savez (International Cooperative Association)

MOR (ILO) Meñunarodna organizacija rada (International Labour Organisation)

OZZ Opšta zemljoradnička zadruga

OOK Osnovna organizacija kooperanata

VI

OUR Organizacija udruženog rada

ROK Radna organizacija kooperanata

SAD (USA) Sjedinjene Američke Države (United States of America)

SAP Socijalistička autonomna pokrajina

SC Evropsko preduzeće (European Company)

SCE Evropsko zadružno društvo (European Cooperative Society)

SFRJ Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija

SOUR Složena organizacija udruženog rada

SRJ Savezna Republika Jugoslavija

SRS Socijalistička Republika Srbija

SRZ Seljačka radna zadruga

SSP Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju

SSSR Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika (Сојуз Совјетских Социалистических Републик)

TICA Meñunarodna zadružna organizacija za turizam (International Association of Tourism)

UEPS Unija zadružnih apoteka u Evropi (European Union of Social Pharmacies)

UGAL Udruženje za maloprodaju i veleprodaju prehrambenih proizvoda (Association of Retailer-owned Wholesalers in Foodstuffs)

UN (UN) Ujedinjene nacije (United Nations)

UNESCO Organizacija za obrazovanje, nauku i kulturu Ujedinjenih nacija (UN Educational, Scientific and Cultural Organisation)

UNCHS- Habitat

Centar Ujedinjenih nacija za ljudska naselja (United Nations Centre for Human Settlements)

UNIDO Organizacija Ujedinjenih nacija za industriju (United Nations Industrial Organization)

WOCCU Svetski odbor kreditnih unija (World Council of Credit Unions)

ZSS Zadružni savez Srbije

ZSV Zadružni savez Vojvodine

ZUR Zakon o udruženom radu (1976)

VII

Pregled tabela

Tabela 1. Uporedni pregled zadružnih principa ..................................................... 25

Tabela 2. Zadruge u ustavima evropskih zemalja .................................................. 84

Tabela 3. Modeli zakona o zadrugama .................................................................. 97

Tabela 4. Klasifikacija evropskih zemalja prema

važećem zakonodavstvu o zadrugama ............................................... 101

Pregled dijagrama

Dijagram 1. Struktura Meñunarodnog zadružnog saveza ...................................... 57

Dijagram 2. Proces usvajanja Preporuke 193 MOR ............................................... 70

Pregled priloga

Prilog 1: Ročdejlski principi i praksa .................................................................. 183

Prilog 2: Izjava o zadružnom identitetu MZS ...................................................... 184

Prilog 3: Zakoni i drugi dokumenti relevantni za zadrugarstvo Srbije ................ 186

1

1. UVOD

1.1. Predmet i značaj istraživanja Društveno-ekonomske promene koje su obeležile kraj XX i početak XXI veka uslovile su brojne izmene u zadružnom sektoru i preispitivanje identiteta zadruge, osnovnih zadružnih principa i vrednosti, okruženja u kojem posluju zadružne organizacije, a odrazile su se i na transformaciju zakonodavstva o zadružnom poslovanju.

U mnogim zemljama u tranziciji zadruge su izgubile poziciju koju su imale u predtranzicionom periodu u delatnostima u kojima su funkcionisale, a naročito je značajno smanjivanje njihove centralne uloge u sektoru poljoprivrede. Mada i dalje imaju veoma istaknuto mesto u ukupnoj ekonomiji, mali broj zadruga uspešno obavlja ulogu ekonomskih, socijalnih i demokratskih organizacija.

U cilju revitalizacije zadružnog pokreta, relevantne meñunarodne organizacije preuzele su ulogu inicijatora u procesu preispitivanja zadružnog zakonodavstva dajući smernice kreiranju zakonskih rešenja koja će omogućiti zadrugama uspešnije pozicioniranje u novim tržišnim uslovima. Stepen doslednosti poštovanja opštih smernica, kao i specifičnosti postojećeg zadružnog zakonodavstva u pojedinim zemljama, uslovili su postojanje veoma različitih zakonskih rešenja u oblasti zadrugarstva.

Predmet istraživanja u ovom radu jeste ocena trenutnog stanja, kao i analiza faktora i procesa koji su uslovili promene zakonskih akata iz oblasti zadrugarstva u Evropi u periodu druge polovine XX i početkom XXI veka.

U domaćoj literaturi o zadrugarstvu relativno malo pažnje se posvećuje pravnom aspektu zadružnih aktivnosti, kako pri osnivanju zadruga, tako i u toku njihovog rada. Zadružni pokret u Srbiji u periodu posle Drugog svetskog rata bio je regulisan brojnim propisima koji su podreñivali zadružne vrednosti i principe karakteru socijalističkog društveno-ekonomskog sistema i težili izjednačavanju zadruga sa drugim oblicima privreñivanja u domaćoj ekonomiji – pre svega sa preduzećima. Formulisanje takvih zakonskih propisa rezultiralo je značajnim oscilacijama broja zadruga, odnosno uslovilo je formalno ukidanje pojedinih oblika kao što su štedno-kreditne zadruge. Iako su, nakon formiranja SRJ, zadruge osnivane i poslovale po zakonskim aktima koji su u većoj meri uvažavali meñunarodna zadružna pravila, domaća zadružna regulativa i dalje je u velikoj meri neusklañena sa regulativom zemalja zapadne Evrope. Harmonizacija domaćeg zadružnog zakonodavstva sa važećim zadružnim propisima u Evropskoj uniji i zemljama u okruženju predstavlja imperativ procesa revitalizacije zadružnog pokreta u Srbiji.

Kako su zadruge u Srbiji karakteristične pre svega za oblast poljoprivrede, a imajući u vidu nepovoljnu strukturu domaćeg agrara, obnova zadružnog pokreta predstavlja bitan preduslov organizovanja robne proizvodnje po osnovu udruživanja sitnih proizvoñača u poljoprivredi. Na značaj rada ukazuje i činjenica

2

da je analiza važećih i predloženih zakonskih dokumenata iz sektora zadrugarstva osnov za traženje novih, kvalitetnijih zakonskih rešenja koja će u većem stepenu uvažavati smernice preuzete iz evropskog zakonodavstva.

Značaj rada se može posmatrati sa tri aspekta. Sa teorijskog i naučnog stanovišta doprinos ovog rada ogleda se u činjenici da je izvršena klasifikacija evropskih zemalja prema odgovorima na sledeća pitanja:

∗ da li je zadružni sektor regulisan u najvišem pravnom aktu – ustavu;

∗ da li postoje zakoni koji regulišu osnivanje i rad zadruga;

∗ u slučaju postojanja zakonske regulative o zadrugarstvu, da li je ona obuhvaćena kroz (1) opšte zadružne zakone, (2) specijalizovane zadružne zakone ili (3) poglavlja ili delove drugih zakona koji regulišu rad zadruga; i

∗ u slučaju da ne postoje zakoni iz oblasti zadrugarstva, kakvim propisima se reguliše njihov rad.

Značaj rada za zadružnu praksu proizilazi iz hronološkog prikaza zakona i analize faktora koji su uticali na njihovu promenu, na osnovu čega se može zaključivati o implikacijama evolucije zakonskih rešenja na zadružni pokret.

Konačno, rad predstavlja i obogaćivanje relativno siromašne domaće literature o ovoj problematici.

1.2. Cilj istraživanja i hipoteze Cilj istraživanja u ovom radu bio je da se utvrde razvojne faze, kao i razlike u zadružnom zakonodavstvu pojedinih evropskih zemalja, odnosno stepen harmonizacije našeg zadružnog zakonodavstva sa važećim zadružnim pravom u Evropi.

Specifični ciljevi istraživanja bili su:

∗ analiza promena koje su prethodile sadašnjem stanju u oblasti zadružnog zakonodavstva u Evropi;

∗ klasifikacija evropskih zemalja prema vrsti i karakteru pravne regulative u oblasti zadrugarstva;

∗ uticaj relevantnih meñunarodnih organizacija na promene zadružnog zakonodavstva u pojedinim evropskim zemljama; i

∗ analiza domaćeg zadružnog zakonodavstva, uključujući i predlog promena u cilju potpune harmonizacije sa odgovarajućim evropskim zakonskim rešenjima.

Istraživanje je trebalo da potvrdi opštu hipotezu da je razvoj i osavremenjavanje zadružnog zakonodavstva rezultiralo jačanjem zadružnog pokreta, povećanjem broja zadruga i zadrugara, širenjem zadružne prakse i omogućilo prilagoñavanje

3

zadruga novim tržišnim uslovima nastalim kao posledica procesa globalizacije i tehnoloških inovacija.

U skladu sa opštom hipotezom definisane su i sledeće pojedinačne hipoteze:

∗ Reforma zadružnog sektora u razvijenim zapadnoevropskim zemljama obuhvata promene u sferi definisanja zadruge i usvajanja novih opštevažećih zadružnih principa i vrednosti, što je rezultiralo modernizacijom zadružnog sektora i jačanjem njegovih aktivnosti.

∗ Druga polovina XX i početak XXI veka obeleženi su brojnim društveno-političkim promenama u postsocijalističkim evropskim zemljama. U periodu tranzicije kroz koje su prolazile ove zemlje, zadružni sektor je doživeo značajne promene. Na revitalizaciju zadružnog pokreta uticale su promene zadružnog zakonodavstva u cilju usaglašavanja sa zadružnim zakonodavstvom razvijenijih zapadno evropskih zemalja.

∗ Tranzicija iz socijalističke u tržišnu privredu u Republici Srbiji uslovila je pad celokupne privredne aktivnosti, a naročito je imala negativan uticaj na zadruge. U periodu posle 2000. godine kreirano je nekoliko nacrta zakona iz oblasti zadrugarstva, ali procedura njihovog usvajanja ni za jedan od pripremljenih nacrta nije okončana. Novi zakon o zadrugama trebalo bi da bude harmonizovan sa važećom legislativom u zemljama u okruženju i opšteusvojenim meñunarodnim dokumentima koji sadrže preporuke o elementima i načinu kreiranja zadružnih zakona, kako bi se omogućilo osnivanje i poslovanje zadruga na proverenim zakonskim rešenjima. Istraživanjem će se utvrditi da li će promene u zadružnom zakonodavstvu Srbije na istovetan način uticati na razvoj zadružnog pokreta kao što je to bio slučaj i u Evropi.

1.3. Metode istraživanja i izvori podataka

Metode istraživanja u ovom radu definisane su, sa jedne strane, raspoloživom i upotrebljenom literaturom i karakterom samih podataka, a sa druge strane, prilagoñene su predmetu rada, postavljenim hipotezama, odnosno cilju i zadatku istraživanja.

U cilju sagledavanja faktora koji su uticali na evoluciju zadružnog zakonodavstva, kao i funkcionalne zavisnosti izmeñu elemenata koji su predstavljali uzročnike i samih promena nastalih kao njihov rezultat, korišćena je genetičko-dijalektička analiza. Primena ove metode omogućava ne samo prosto sagledavanje činilaca koji su uslovili promene u shvatanju identiteta zadruge i načinu njenog funkcionisanja, što je rezultiralo novim zakonskim rešenjima, već i sagledavanje veza izmeñu transformacije društveno-političkog sistema i uslova u okruženju funkcionisanja zadružne organizacije odnosno njihov uticaj na promene u zadružnom zakonodavstvu.

4

Predmet i karakter istraživanja uslovili su primenu metode analize sadržaja zadružnog zakonodavstva i korišćene literature, što omogućava hronološki pristup sagledavanju različitih zakonskih rešenja u pojedinim evropskim zemljama i posebno u Srbiji.

U težnji da se različiti načini pravnog regulisanja u oblasti zadružnog zakonodavstva prikažu što preglednije, korišćen je metod klasifikacije zemalja prema odreñenim kriterijumima, što je prikazano u odgovarajućim tabelama. To omogućava potpunije sagledavanje modela zadružnog zakonodavstva prema stepenu njegove detaljnosti, odnosno slobodi zadružnih organizacija i olakšava uočavanje veza izmeñu ponuñenih zakonskih rešenja i doprinosa zadružnog sektora privrednom razvoju ekonomije jedne zemlje.

U skladu sa ciljem istraživanja, u ovom radu značajnu primenu imao je i metod kvalitativne analize, pre svega za sagledavanje iskustava drugih zemalja u razvoju zadružnog zakonodavstva, što daje smernice za implementaciju već postojećih rešenja pri formulisanju zakona u našoj zemlji. Uočena iskustva iz različitih zakonskih rešenja mogu se koristiti u postupku harmonizacije domaćeg zakonodavstva i revitalizacije zadružnog sektora u cilju njegovog uspešnijeg prilagoñavanja tranziciji političkog, privrednog i ekonomskog sistema.

U izradi ovog rada korišćeni su različiti izvori dostupnih podataka i informacija značajni za svestrano sagledavanje predmeta istraživanja. Spisak dostupne i korišćene literature prikazan je na kraju rada. Pored raspoloživih bibliografskih referenci, značajan izvor podataka predstavljaju i dokumenti institucija koje su nadležne za sektor zadrugarstva na regionalnom, odnosno nacionalnom nivou u Republici Srbiji.

Upoznavanje sa sadržinom i usvojenim rešenjima predloženim u važećim pravnim aktima, kao i njihova analiza, omogućava ne samo sagledavanje važećih normi u oblasti zadrugarstva, već i kontinuirano praćenje promena sadržanih u ovim dokumentima i efekata koje su te promene imale na zadružni pokret.

U istraživanju je korišćena legislativa evropskih zemalja i dokumentacija meñunarodnih institucija (MZS, FAO, MOR, UN i dr.) koje su uticale na promene u zadružnom zakonodavstvu.

Zahvaljujući razvoju informacione tehnologije, korišćeni su i dokumenti dostupni na Internetu, uz navoñenje odgovarajućih web adresa.

Prikupljena dokumentacija o zadružnom zakonodavstvu može se podeliti u tri kategorije: dokumenti meñunarodnih organizacija, pravni akti važeći u pojedinim zemljama i nacionalni zakoni. Pojedini dokumenti, važeći na meñunarodnom nivou, čija je sadržina važna za formiranje nacionalnih zakona, prevedeni su i prikazani u Prilogu ovog rada, dok su ostali navedeni kao reference u korišćenoj literaturi sa internet adresama odakle su preuzeti u celini, u originalu na engleskom jeziku. Prilikom analize nacionalnih zakona, naročito važećih zakona u evropskim zemljama, date u petom poglavlju, korišćena su pravna akta koja se odnose na zadrugarstvo, pri čemu su u radu dati isključivo citati sa pozivom na Internet

5

adrese, ukoliko su navedeni dokumenti dostupni na Internetu.1 Nacionalni zadružni zakoni, čija je sadržina analizirana u ovom radu, su jednim delom raspoloživi na web prezentacijama zadružnih organizacija koje deluju u Srbiji i odgovarajućih državnih institucija, odnosno u Službenom glasniku Republike Srbije.

1.4. Pregled dosadašnjih istraživanja

Literatura koja obrañuje zadružno pravo može se podeliti na rezultate istraživanja domaćih i stranih autora. Opus domaćih autora posvećen ovom pitanju nije izrazito obiman, ali je u stranoj literaturi zadružnom pravu data daleko veća pažnja.

Organizovana diskusija o zadružnom pravu odvija se dominantno pod okriljem Meñunarodnog zadružnog saveza, koji u svojim publikacijama (godišnjacima, biltenima, izjavama i slično) kontinuirano naglašava potrebu inoviranja nacionalnih zadružnih zakona u skladu sa razvojem zadružnog pokreta. MZS, MOR i UN su oformili posebna tela, na globalnom i regionalnom nivou, sa ciljem da prate sve promene u zadružnom pravu, potencijalne probleme na koje kreatori zakona nailaze i njihova moguća rešenja. Stoga, publikacije navedenih institucija predstavljaju osnovni izvor za upoznavanje i analizu promena u zadružnom pravu na svetskom, ali i evropskom nivou.

Doprinos pojedinih autora u oblasti zadružnog prava u stranoj literaturi je vrlo bogat. Meñu vodećim autorima izdvaja se Henri Hagen, autoritet čije mišljenje uvažava ne samo MZS, već i druge meñunarodne institucije. Dela ovog autora, poput „Smernica za zadružno zakonodavstvo“ (2005), publikovane na inicijativu Meñunarodne organizacije rada, „Zadružna politika i pravo“ (2001), „Da li je vaš zadružni zakon dovoljno dobar? Zadružni zakon izmeñu realnosti i zadružnih potreba“ (2004) i drugi, predstavljaju referentne dokumente za izradu zadružnih zakona. Kada je reč o analizi nacionalnih zadružnih zakona evropskih zemalja, bilo bi gotovo nemoguće navesti sve autore značajnijih radova, publikacija, izveštaja i drugih dokumenata koji daju uvid u zadružno pravo pojedninih zemalja.

Prva grupa autora razmatra zadružno pravo u Evropi i analizira sličnosti, odnosno razlike po pojedinim evropskim zemljama – Book Sven Ake (1992); Birchall J. (2004); Chomel Chantal (2006); Szabó Z. (2006). Druga grupa autora sagledava specifičnosti zakona o zadrugama u konkretnim evropskim zemljama – Bankova Iovka (1999); Fjørtoft T., Gjems-Onstad O. (2003); Iliopoulos C. (2000); Russo C., Sabbatini M. (2002); Safakli O. (2002). Treći deo inostrane literature odnosi se na Statut Evropskog zadružnog društva (SCE – Statute for a European Cooperative Society), a osnovni izvor informacija predstavljaju publikacije meñunarodnih institucija, pre svega Evropske komisije, koja je i usvojila Statut 2003. godine, Evropske unije i Komisije za Evropsku zajednicu (Commission of the European

1 Pojedina pravna akta koja nisu bila dostupna na Internetu u vreme izrade ovog rada,

prikupljena su u direktom kontaktu sa nadležnim nacionalnim institucijama, uglavnom zadružnim savezima.

6

Communities). Pored toga, analiza SCE sadržana je i u radovima drugih autora (Apostolos I., 2000; Rizzo S., 2006), prikazujući njegovu evoluciju, uticaj na nacionalne zakone i efekat koji ima na razvoj zadružnog pokreta u Evropi.

No, pored obima strane literature o zadružnom pravu, potrebno je naglasiti da je ona relativno ujednačene strukture u pogledu problema koje analizira: od potrebe postojanja i načina nastanka zadružnog zakona, njegove strukture, konkretnih problema sa kojima se suočavaju predstavnici nacionalnih zadružnih saveza,2 pa do nivoa harmonizacije sa drugim zakonima u Evropi.

U domaćoj literaturi, zadružno pravo se retko analizira posebno – izdvojeno od drugih problema zadružnog sektora, a naročito je mali broj radova koji prikazuju teorijski aspekt ove teme.

Zadrugarstvo je retko bilo predmet interesovanja pri izradi magistarskih radova i doktorskih disertacija. Od osnivanja Poljoprivrednog fakulteta Univerziteta u Beogradu urañeno je svega pet doktorskih disertacija čiji je predmet analize bilo zadrugarstvo, od čega su četiri bile posvećene zemljoradničkom zadrugarstvu. U evidenciji Pravnog fakulteta u Beogradu postoje svega tri doktorske disertacije koje su se bavile zadrugarstvom, dok je najviše disertacija na ovu temu – šest, urañeno na Ekonomskom fakultetu Beogradskog univerziteta. Pri tome, posebno je interesantno istaći da su sve disertacije – sem jedne na Pravnom fakultetu, odbranjene zaključno sa 1976. godinom, što upućuje na zaključak da se interesovanje za ovu oblast ubrzano smanjivalo.

Radovi domaćih autora se, prema temi koju analiziraju, mogu grupisati u nekoliko kategorija, i to su radovi o:

∗ strukturi zakona o zadrugama,

∗ kritici zakona o zadrugama, odnosno predlozima i nacrtima ovog zakona i harmonizaciji sa meñunarodnim zadružnim pravom,

∗ odnosu države i zadrugarstva,

∗ ulozi zadruga u rešavanju ekonomskih i socijalnih problema,

∗ povezivanju zadruga i radu zadružnih saveza,

∗ zadružnoj imovini (najbrojniji radovi).

Preciznu klasifikaciju je izuzetno teško izvršiti, budući da relativno mali broj autora analizira istovremeno više meñusobno povezanih tema.

Uprkos činjenici da su tekstovi posvećeni strukturi zakona o zadrugama u manjini, odnosno da se ovo pitanje najčešće analizira u svetlu nekih drugih problema zadružnog sektora, nekoliko autora naglašava pitanja koja bi trebalo da budu ureñena zakonom o zadrugama. Maričić (2002: 32) smatra da je potrebno dosledno primenjivati zadružne principe, dok Knežević (2002: 20) tvrdi da je uloga zakona o zadrugama očuvanje zadružnih vrednosti, identiteta i autonomije. Nestorov (2003:

2 Bilo da je reč o samom procesu pisanja predloga zakona o zadrugama ili vršenja pritiska

na vlade njihovih zemalja u cilju očuvanja pojedinih vrsta zadruga.

7

6) ističe da zadružni principi i vrednosti obezbeñuju identitet zadruge kao privrednog subjekta istovremeno pružajući viziju poslovanja. Ševarlić (2006-b) smatra da zakon o zadrugama ne bi smeo da omogući pravnim licima da budu članovi zadruge, posebno u slučaju da se u istom dokumentu dozvoljava zadrugarima da imaju više od jednog glasa. Vitez (1998; 2007) iznosi mišljenje da poštovanje tradicionalnih zadružnih vrednosti i principa mora biti naglašeno zakonom, ali i da status zadruge mora počivati, pored ovih vrednosti, i na konceptu zadruge iz prava Evropske unije i na konceptu zadruge kao privrednog subjekta.

Pored kritika zakona o zadrugama koji su regulisali rad zadruga u Srbiji (Ševarlić, 2006-a, b, c) treba naročito izdvojiti poglavlje monografije „Kompanijsko pravo“ Instituta za uporedno pravo u Beogradu, posvećeno odnosu direktiva kompanijskog prava EU sa domaćim zakonodavstvom, odnosno dominantno usklañenosti Statuta Evropskog zadružnog društva i Zakona o zadrugama (1996).

Odnos države i zadruga je posebno osetljiv, jer sama priroda zadruga nameće potrebu da budu u odreñenoj meri zaštićene, uz istovremeno zahtevanje autonomije u pogledu obavljanja svoje delatnosti. Zakić (2000: 22) u tom smislu naglašava da je, u odnosu države i zadruga, od velikog značaja adekvatno zakonodavstvo, dok se posebna podrška države očekuje u zemljama u razvoju. Knežević ističe (2002: 20) da bi država trebalo da pomaže zadruge, ali i da treba da postoji kontinuitet u stavovima države prema zadrugarstvu, odnosno njegova nezavisnost od političkog uticaja. On, takoñe, smatra da bi, u našim uslovima, država mogla propisati poreske olakšice ili beneficirane kamate na kredite za lica koja ulažu u zadrugu, odnosno posebne pogodnosti u prvim godinama rada novoosnovanih zadruga (2002: 23). Glavinić (2002: 40) izražava daleko čvršće stavove o odnosu države i zadrugarstva, naglašavajući da je država u obavezi da pomogne zadrugama koje imaju problema da isplate naknade za nevraćeno zemljište zemljoradnicima. On takoñe smatra da treba formirati Privilegovanu zadružnu banku, kako bi se rešili problemi finansiranja i kreditiranja zadruga i zadrugara, pri čemu bi osnovni kapital ove banke trebalo da obezbedi država. Ševarlić (2006-b) ističe da bi, u našim okolnostima, država trebalo da podrži zadruge u pogledu preregistracije imovine zadruga evidentirane u društvenoj svojini, odnosno da po isteku unapred definisanog roka omogući da se ova imovine prevede u zadružnu svojinu.

Većina autora (Zakić, 2002: 13; Knežević, 2002: 20) se slaže da je uloga zadruga u vreme velikih kriza i nezaposlenosti izuzetno značajna, te da zadruge mogu imati i veliku ulogu u borbi protiv siromaštva. Dokle god bude pojedinaca koji nisu sposobni da sami opstaju na tržištu, postojaće i potreba za zadrugama (Vitez, 2006: 175). Uprkos brojčanoj prednosti zemljoradničkih zadruga, pojedini autori insistiraju na reafirmaciji nezemljoradničkih oblika zadruga (Zakić, 2002: 7-9), posebno u vreme krize kada su pojedine kategorije stanovništva (npr. penzioneri) naročito ugroženi. Iz tog razloga, smatra Zakić, potrebno je revitalizovati, pre svega, štedno-kreditne i potrošačke zadruge.

U domaćoj literaturi je relativno obimno razmatran problem povezivanja zadruga i rada zadružnih saveza u Srbiji, odnosno način ureñenja poslovanja zadružnih

8

saveza u zakonima o zadrugama. Upravo kao što pojedinici ne mogu da zadovolje svoje potrebe samostalno, tako ni zadruga ne može da realizuje očekivanja zadrugara ukoliko se ne udruži sa drugim zadrugama. U procesu povezivanja zadruga, ključnu ulogu bi trebalo da imaju zadružni savezi. Sveprisutno mišljenje je da postoji snažna potreba da se zadružni savezi transformišu u istinske lidere (Zakić, 2002: 2), odnosno da u novim zakonima o zadrugama treba insistirati na poslovnoj funkciji zadružnih saveza, koja nije bila dovoljno naglašena u zakonima o zadrugama iz 1990. i 1996. godine (Maričić, 2002: 34). Pri tome, posebno treba ojačati zadružne saveze (na svim nivoima – nacionalnom, regionalnom i okružnom) menadžerskim kadrom (Zakić, 2002: 7) i insistirati na jačanju informisanosti u zadružnom sektoru (Glavinić, 2002: 41), odnosno kontinuirano obrazovati kadrove u zadrugarstvu, posebno one iz upravljačke strukture (Ševarlić, 2002: 97).

U domaćoj literaturi koja tretira oblast zadrugarstva dominira rasprava o zadružnoj imovini i njenoj svojinskoj strukturi. Ovde se može uočiti nekoliko pitanja:

∗ postojanje nedeljive zadružne imovine u zadrugama,

∗ postojanje imovine u zadrugama koja je u društvenoj, odnosno u državnoj svojini, i

∗ pitanje zadružne imovine koja je predstavljala doprinos zadruga razvoju prehrambene industrije i drugih grana prerañivačke industrije.

Uprkos stavovima da bi deo zadružne imovine koji se nalazi u drugim privrednim subjektima pri njihovoj vlasničkoj transformaciji trebalo priznati kao zadružne akcije ili deonice zadruga kod tih subjekata (Glavinić, 2002: 39), što je bilo predviñeno i aktuelnim Zakonom o zadrugama (1996), ovaj model u praksi nije bio primenjivan. Budući da je privatizacija prerañivačke industrije gotovo okončana, a nije izvršeno priznavanje ulaganja zadruga i zadrugara u druge privredne subjekte, rasprava o ovom problemu može ostati isključivo na akademskom nivou.

Pitanje nedeljive zadružne imovine je nepravedno zapostavljeno u literaturi, tj. nalazi se u senci rasprave o regulisanju društvene svojine u zadrugama. U pogledu nedeljive zadružne imovine, Vitez naglašava (1998; 244-247) da je ova imovina nastala isključivo zajedničkim angažovanjem svih zadrugara, te da se kao titular javlja zajednica zadrugara – fizičkih lica. On takoñe smatra (2007: 8) da je ovo pitanje ostalo neregulisano i Zakonom o zadrugama (1996).

Znatno više pažnje, ipak, posvećeno je pitanju društvene svojine u zadrugama. Reč je zapravo o imovini koju su generacije zadrugara stvarale svojih radom, a koja je, usled društveno-političkih pritisaka, umesto kao zadružna, bila evidentirana kao društvena svojina. Budući da je ovaj oblik svojine, karakterističan samo za zemlje nastale na prostoru nekadašnje Jugoslavije i da je u Srbiji društvena svojina eliminisana Ustavom Republike Srbije (2006), smatramo da imovina u zadrugama, trenutno evidentirana kao društvena svojina, treba da bude preregistrovana, odnosno klasifikovana kao neki od postojećih i Ustavom dozvoljenih oblika svojine.

9

U relevantnoj literaturi zastupljeni su različiti stavovi o mogućem rešenju navedenog problema. Pojedini autori (Knežević, 2002: 23) zastupaju opšte, neutralne stavove, ističući isključivo potrebu da se zaštiti imovina u društvenoj svojini u zadrugama. Nacrti zakona o zadrugama su pružili široku lepezu mogućih rešenja ovog problema: od „nacionalizacije“ ove imovine do komletnog preregistrovanja iz društvene u zadružnu imovinu. Bugarin (2002: 55) smatra da su odredbe zakona o zadrugama iz 1990. i 1996. godine relativno dobre, ali da se zakoni nisu primenjivali u praksi, što je rezultiralo time da nepokretnosti u zadrugama ostanu evidentirane u društvenoj svojini. Ševarlić (2006-c) pak ističe, da bi jedino pravedno rešenje bilo izuzimanje imovine u zadrugama u društvenoj svojini iz postupka privatizacije i njeno prevoñenje u zadružnu svojinu. On takoñe predlaže da se u tu svrhu usvoji lex specialis kojim bi se izvršila ova preregistracija (2006-a). Nestorov (2003: 11) dodaje da meñudržavna zadružna saradnja nije moguća dokle god su vlasnički odnosi u srpskim zadrugama nejasni, što u trenutnim uslovima nameće izolaciju domaćih zadruga od mogućih inostranih partnera.

Konačno, sa aspekta analize zadružne imovine u zakonima o zadrugama, Vitez (1998: 243) smatra da imovinu zadruge treba organizovati prema pravilima koja se odnose na društva kapitala, posebno na društva sa ograničenom odgovornošću (ulozi, udeli, osnovni kapital, odgovornost za obaveze zadruge i slično).

10

2. DETERMINISANJE IDENTITETA ZADRUGE I ULOGA ZADRUŽNOG ZAKONODAVSTVA

Analiza identiteta savremene zadruge izvršena je u cilju sagledavanja karaktera i načina funkcionisanja primarnih zadruga i primene stečenih znanja na izradu i strukturu zakona o zadrugama. Mada se u ovom radu, a i u drugim teorijskim radovima i akademskim raspravama o zadrugarstvu, razmatra pitanje nužnosti postojanja zakona o zadrugama, zadružna praksa u svim zemljama sveta je pokazala da je za funkcionisanje zadružnog sektora neophodan neki regulatorni okvir – koji se kreće izmeñu pravila pojedinih zadruga (a bez zadružnog zakona, kao što je u Danskoj i Velikoj Britaniji), preko poglavlja ili odredbi drugih zakona koji regulišu rad zadružnih organizacija (u Trgovinskom zakoniku – Češka i Slovačka, odnosno u Grañanskom zakoniku – Italija i Švajcarska), opšteg zakona o zadrugama (Bugarska, Slovenija i Portugal), do istovremenog postojanja opšeg i posebnih zadružnih zakona (Francuska, Italija i Austrija).

2.1. Determinisanje identiteta zadruge Osnovna obeležja identiteta savremene zadruge predstavljena su sa tri komponente:

∗ definicijom zadruge,

∗ zadružnim vrednostima i

∗ zadružnim principima.

Od osnivanja, MZS je prihvaćen kao vrhunski autoritet zadružnog pokreta u čiji domen rada spada i definisanje zadruge i odreñivanje zadružnih principa i vrednosti. U „Izjavi o zadružnom identitetu“3 (u daljem tekstu: Izjava MZS), usvojenom na Trideset prvom kongresu MZS održanom 20-23. septembra 1995. godine u Mančesteru (Engleska), na stogodišnjicu osnivanja ove organizacije, precizno su obrazložene sve tri odrednice. Osnovni elementi identiteta zadruge su obrañeni u svim domaćim udžbenicima o zadrugarstvu, a posebno u knjizi „Koopmenadžment“ prof. dr Zorke Zakić. Definicija zadruge: Zadruga je autonomna asocijacija lica dobrovoljno udruženih sa ciljem da zadovolje zajedničke ekonomske, socijalne i kulturne potrebe i aspiracije kroz zajednički posedovano i demokratski kontrolisano preduzeće.

Prilikom definisanja zadruge, nužno je imati u vidu širinu rada i različitost zadružnih organizacija koje treba da se „prepoznaju“ u datoj definiciji i da na osnovu nje organizuju zadrugu na način koji im najviše odgovara. U definiciji su sadržane sledeće karakteristike zadruge:

(1) zadruga je autonomna organizacija – nezavisna je od vlade i drugih formi preduzeća u najvećem mogućem stepenu;

3 Vidi: Prilog 2 ovog rada.

11

(2) zadruga je asocijacija lica – termin „lica“ pažljivo je odabran kako bi obuhvatio sve legalne definicije ovog pojma, što uključuje kako kompanije tako i privatna lica, odnosno individue. U suštini je prepušteno zadrugama da, na nacionalnom nivou, kroz zakone, definišu ko može da postane član zadruge;

(3) članstvo je dobrovoljno – članovi mogu da pristupaju i da napuste zadrugu po slobodnoj volji;

(4) članovi zadruge zadovoljavaju „svoje ekonomske, socijalne i kulturne potrebe“ – osnovna uloga zadruge je da zadovolji potrebe svojih članova. Tržišni uslovi u kojima zadruga deluje primoravaju je da bude ekonomski stabilna, bez obzira na to koje ciljeve teži da realizuje: ekonomske, socijalne ili kulturne. Ekonomski ciljevi su delimično odreñeni prirodom posla kojim se bavi zadruga, ali im je zajedničko primarno opredeljenje za stvaranjem profita. Pod socijalnim ciljevima se podrazumeva obezbeñenje zdravstvenih usluga, brige za decu, itd.; dok se pod kulturne ciljeve mogu podvesti promocija nacionalne kulture, mira, sponzorisanje kulturnih i sportskih manifestacija i slično;

(5) zadruga je „zajednički posedovano i demokratski kontrolisano preduzeće“ – što znači da članovi zajednički poseduju zadrugu. Odluke se donose na demokratski način i ne mogu biti kontrolisane kapitalom ili vladinim institucijama. Drugo, zadruga se izjednačava sa preduzećem, odnosno zadruga je organizovan entitet koji funkcioniše na tržištu i uključuje se u razmenu dobara i usluga.

Zadružne vrednosti – predstavljaju sistem na kom se bazira svaka zadruga, te se mogu proglasiti vrednostima celokupnog zadružnog pokreta. Osnovne zadružne vrednosti su: samopomoć, samoodgovornost, demokratičnost, jednakost, pravičnost i solidarnost. U skladu sa tradicijom njihovih osnivača, članovi zadruge veruju u etičke vrednosti poštenja, otvorenosti, društvene odgovornosti i brige za druge.

Imajući u vidu da su definisane u XIX veku na tlu zapadne Evrope, ne iznenañuje činjenica da zadružne vrednosti sadrže u sebi elemente hrišćanstva i da su zasnovane na moralno-etičkom pristupu. Neki elementi implementirani u identitet zadruge baziraju se na ideji da pojedinac doprinosi u skladu sa svojim mogućnostima, uz istovremeno zadovoljavanje svojih potreba. S obzirom na visok stepen sličnosti sa osnovama propagiranim u socijalističkom društvenom ureñenju, razvio se i koncept pod nazivom „zadružni socijalizam“, koji ima veću teorijsku nego praktičnu vrednost.

Zadružne organizacije su prisutne u skoro svakoj zemlji, te obuhvataju mnoštvo različitih nacija, naroda, običaja, tradicija i načina poslovanja. Prilikom obrazloženja zadružnih vrednosti, MZS se rukovodio osobinama koje respektuju svi zadrugari, kao i vrednostima koje dele članovi zadruga sa svih kontinenata i koji motivišu njihove zajedničke akcije. Osnovne zadružne vrednosti su opšte norme zajedničke za zadrugare, zaposlene u zadrugama i rukovodioce zadruga, i one odreñuju njihov način razmišljanja i delovanja.

12

Zadružne vrednosti su sadržane u „Izjavi o zadružnom identitetu“ MZS i dele se na primarne i sekundarne. Primarne zadružne vrednosti su: (1) samopomoć – je zasnovana na težnji ljudi da kontrolišu svoju sudbinu, što će

lakše ostvariti kroz zajedničku akciju, koja je po pravilu uspešnija od pojedinačnih napora. Kroz samopomoć, zadrugari uče kako da olakšaju rast svoje zadruge i da razumeju da će ostvarivanjem ciljeva drugih članova njihove zadruge i oni lakše realizovati individualne aspiracije;

(2) samoodgovornost – znači da članovi imaju višestruku odgovornost prema svojoj zadruzi: prvo, za osnivanje i poslovanje, drugo, da promovišu zadrugu u svom bliskom okruženju, i treće, da svojim aktivnostima obezbede nezavisnost zadruge od drugih privrednih lica;

(3) demokratičnost – članovi imaju pravo da učestvuju u radu zadruge, da budu informisani i da budu uključeni u proces donošenja odluka;

(4) jednakost – članova zadruge se manifestuje istovetnim pravima i mogućnostima za sve zadrugare. Jednakost promoviše zajedništvo, razumevanje i solidarnost meñu članovima;

(5) pravičnost – jednak tretman svih članova u zadruzi, naročito u pogledu fer distribucije viška;

(6) solidarnost – zadruge su više od asocijacije članova, one predstavljaju manifestaciju kolektivne snage i zajedničke odgovornosti. U tom smislu, zadruge su zasnovane na pretpostavci da pojedinačni članovi imaju kolektivnu odgovornost za dobrobit svih članova; odnosno na višem nivou da pojedinačne zadruge teže da stvore zadruge drugog nivoa čiji je cilj kolektivna dobrobit.

Sekundarne zadružne vrednosti – su sadržane u drugoj rečenici „Izjave o zadružnom identitetu“, koja se odnosi na zadružne vrednosti i glasi: „U skladu sa tradicijom njihovih osnivača, članovi zadruge veruju u etičke vrednosti poštenja, otvorenosti, društvene odgovornosti i brige za druge.“ U dokumentu „Bazni referat o Izjavi o zadružnom identitetu“,4 koji objašnjava značenje elemenata prikazanih u Izjavi MZS, navode se dve reference koje se odnose na ovaj tekst. (1) u skladu sa tradicijom njihovih osnivača – upotrebljeni izraz se odnosi na

osnivače prvih zadruga, prvenstveno na „Ročdejlske pionire“, ali i na Fridriha Rajfajzena, Hermana Šulc-Deliča i druge velikane ranog zadružnog pokreta. Svaka nacija, pri tome, ima svoje „pionire“ koje takoñe treba poštovati i kojih se treba sećati.

4 Background Paper to the Statement on the Cooperative Identity

13

(2) poštenje, otvorenost, društvena odgovornost i briga za druge – navedene etičke vrednosti imaju veliki značaj u zadružnoj tradiciji, naročito u ranim fazama razvoja zadruga i primene običajnog prava.5

Principi zadrugarstva – predstavljaju vodiče, tj. smernice pomoću kojih zadruge implementiraju svoje vrednosti u praksu.

Zadruge su u suštini preduzeća koja u centar svog poslovanja postavljaju ljude, članove zadruge, za razliku od drugih formi poslovnih organizacija u čijem se središtu poslovanja nalazi kapital. Zadružno poslovanje definisano je zadružnim principima i vrednostima i ne vodi se isključivo u cilju maksimizacije profita. Iz definicije zadruge proizilazi da su zadruge u vlasništvu članova i da se nalaze pod njihovom demokratskom kontrolom, što omogućava da poslovne odluke budu donete na način koji zadovoljava kako potrebe članova, tako i interes zajednice u kojoj zadruge deluju. Zadruge se kao poslovne organizacije mogu definisati na osnovu tri odrednice: vlasništvo, kontrola i korisnost; i jedino u zadružnim organizacijama se sva tri elementa nalaze direktno u rukama korisnika, tj. članova zadruge.6

Osnovne karakteristike zadruga su:

∗ mogućnost slobodnog i dobrovoljnog ulaska i izlaska iz zadruge;

∗ demokratska struktura, koja se u primarnim zadrugama najčešće manifestuje parolom „jedan član – jedan glas“ (neposredno svi članovi, u zadrugama sa manjim brojem članova; odnosno njihovim delegiranim predstavnicima, u zadrugama se većim brojem članova), a reñe na maksimalno dozvoljenom broju glasova koje u ukupnom broju glasova mogu imati zadrugari sa pojedinačno većim brojem glasova; i

∗ jednakost, fer i pravična distribucija ekonomskih rezultata.

Dileme savremenog zadružnog pokreta Neka od najvažnijih pitanja i dilema modernog zadružnog pokreta zajednička su za sve vrste zadruga i sve zemlje sveta, te pronalaženje rešenja prevazilazi granice jedne zemlje, odnosno odluke i stavove pojedinih nacionalnih zadružnih organizacija. Da bi rešenje ovih dilema bilo opštevažeće i primenljivo za sve zadruge širom sveta, potrebno je da proističe iz meñunarodno priznatih dokumenata i da bude obavezujuće za sve zadruge bez obzira na društveno-političke prilike u kojima deluju. Značajan napredak učinjen je sa definicijom zadruge i usvajanjem zadružnih principa i vrednosti u Izjavi MZS iz 1995. godine, koja je postala nezaobilazan element svih pravnih dokumenata koji se odnose na zadružne organizacije. Slične smernice u pogledu odnosa države prema zadružnom

5 Poštenje je jedna od osnovnih moralnih osobina zahtevana od zadrugara u vreme

osnivanja prvih zadruga. Širenje zadružne ideje, koja je u to vreme bila nova i nepoznata, zavisilo je od toga da li će roba u zadružnim prodavnicama biti dobrog kvaliteta i da li će biti merena na pošten način.

6 Prema www.ica.org What is the co-operative difference?

14

pokretu, njenim nadležnostima i zahtevanom stepenu autonomije zadružnih organizacija daje Preporuka 193 MOR. Iznalaženje rešenja za prepreke u razvoju sa kojima se suočavaju moderne zadruge zahteva, pre svega, detaljno upoznavanje sa suštinom navedenih dilema, a potom i sagledavanje mogućih rešenja.

Osnovne dileme vezane za zadrugarstvo na početku XXI veka vezuju se za tri odnosa: (1) malih ili velikih zadruga, (2) zadruga versus preduzeće i (3) zadrugarstva i države. Veličina zadruge, odnosno broj njenih članova nije presudan element na osnovu koga se može govoriti o kvalitetu i uspešnosti zadruga. Male poljoprivredne zadruge u ruralnom kraju sa svega nekoliko članova mogu poslovati na pravim zadružnim principima jednako kao i potrošačke zadruge sa velikim brojem članova koje deluju u urbanim sredinama, što ukazuje da broj članova nije odlučujući za suštinu zadruge. Postoji, ipak, sa razvojem modernog poslovanja, tendencija ukrupnjavanja zadruga, a time i povećavanja broja članova, što se reflektuje i na pitanje samog identiteta zadruga, što je detaljnije razmotreno u daljem tekstu rada.

Druga dilema raspravlja prednosti zadruga u odnosu na ostale forme poslovnih organizacija i ističe da je zadruga specifičan oblik preduzeća, koje pored ekonomskih ima i socijalne ciljeve. Pri tome treba imati u vidu da je pri osnivanju asocijacija7 koje su prethodile prvim zadrugama, a čak i pri osnivanju Ročdejlske zadruge, u svetu priznate za prvu zadružnu organizaciju, kao jedna od aspiracija za osnivanje egzistirala i politička motivacija,8 koja je uskoro u potpunosti eliminisana. Mada zadruge danas teže realizaciji multipliciranih ciljeva, nužno je naglasiti da uslovi na savremenom tržištu ističu u prvi plan ostvarivanje poslovnog uspeha u cilju kontinuiranog opstanka zadruga. Ova dualnost zadruga uticala je na stvaranje dve struje u zadružnom pokretu: jedne, koja insistira na ekonomskom pristupu, što joj omogućava da uspešno konkuriše ostalim preduzećima na tržištu ali istovremeno ugrožava sam identitet zadruge, i druge, koja snažno podržava realizaciju socijalnih ciljeva bez realne veze sa okruženjem u kojem zadruge deluju, što dovodi u pitanje opstanak takvih zadruga.

Treća dilema se tiče odnosa zadrugarstva i države i predstavlja jedno od ključnih pitanja zadružne teorije i prakse od vremena osnivanja prvih zadruga. Brojne političke, društvene i ekonomske promene, karakteristične posebno za drugu polovinu XX veka, rezultirale su obnovom diskusije o odnosu države i zadrugarstva koja je počela na Šestom kongresu MZS u Budimpešti daleke 1904.

7 Poput dućana koje je osnivao Robert Oven i drugih filantropskih organizacija. Više u:

Vučković M. (1957: 17-18). 8 U Manifestu Ročdejlske zadruge naglašava se težak položaj radničke klase u Engleskoj i

daje se prikaz ekonomskih, socijalnih i političkih prilika u zemlji. Kao jedan od ciljeva Zadruge navodi se širenje ideje „samostalne poljoprivredne kolonije“ i pružanje pomoći drugim udruženjima spremnim da osnuju slične organizacije. (Vučković, 1947: 22) Ipak, ekonomska osnova zadruge i materijalna zainteresovanost članova obezbedili su Ročdejlskoj zadruzi mesto u istoriji kao prvoj zadružnoj organizaciji i omogućili joj da se udalji od socijal-utopijske uloge asocijacija koje su joj prethodile.

15

godine, ova tema je periodično revidirana, zatim reaktivirana 1980. u Moskvi na XXVII kongresu, i konačno kulminirala na XXX kongresu MZS održanom 1992. godine u Tokiju.

Sve tri dileme se u odreñenoj meri reflektuju na shvatanje identiteta savremene zadruge i uticale su na evoluciju zadružnih principa, te će biti detaljno obrazložene u narednom delu teksta.

2.1.1. Definisanje savremenih zadruga Promene na svetskom tržištu vrše rastući pritisak na sve vrste ekonomskih organizacija u cilju evaluacije svojih konkurentskih prednosti i sposobnosti da učestvuju u tržišno-agresivnom okruženju. Ekonomske, pravne i tehnološke promene primoravaju privredne subjekte da revidiraju svrhu postojanja svojih organizacija i da redefinišu svoje ciljeve. Zadruge se nalaze u naročito teškom položaju jer se spoljašnji pritisak sa tržišta vremenski preklapa sa preispitivanjem ciljeva i metoda poslovanja, uz postojanje unutrašnjeg pritiska da se potvrdi socijalna uloga zadruga. Na početku XXI veka sve je izraženije mišljenje da se jačanjem svoje ekonomske uloge, zadruge udaljavaju od zadružnih principa, te da se suviše približavaju ostalim vidovima privrednih subjekata, od kojih se naročito ističu akcionarska društva i društva sa ograničenom odgovornošću.

Promene zadružne strukture Pod pritiskom kako zadružnog tako i globalnog okruženja, evolucija strukture zadruga je neizbežna. U tom smislu izdvajaju se tri tipa promena, s tim da je njihov zajednički imenitelj promena u statusu članstva.

Prva strukturna promena, koja se razvila tokom XX veka, odnosi se na evoluciju koncepta članstva. Principi i vrednosti po kojima su funkcionisale prve zadruge ukazuju da su povezanost članova, njihova prisnost i meñusobno poverenje bili od ključne važnosti za uspešno poslovanje zadruge. Svaki član je bio prepoznat kao individua, a meñusobna solidarnost je bila rezultat društvenih normi i zatvorenog okruženja kome su pripadali članovi. Pri takvim uslovima svaki individualni član odreñuje stepen privrženosti zadruzi prema sopstvenim potrebama, a njegov ostanak u zadruzi zavisi od poštovanja zadružnih principa i mišljenja ostalih zadrugara.

Uslovi iz vremena osnivanja prvih zadruga su prevaziñeni, a moderno okruženje je rezultiralo povećanjem broja članova zadruge i njihovim otuñenjem. U današnjim zadrugama članovi su anonimni, meñusobno udaljeni, a njihova solidarnost i privrženost zadruzi može se iskazati skoro isključivo kroz visinu primanja koje ostvaruju po osnovu članstva. Istovremeno, pritisnute zahtevima tržišta, zadruge su prinuñene da na prvo mesto izdignu ostvarivanje pozitivnog finansijskog rezultata i da prvenstveno odgovore na finansijske zahteve svog članstva.

Razlozi učlanjivanja u zadruge su specifični, što se najpreciznije uočava kod primarnih poljoprivrednih zadruga. Usled rastuće individualizacije porodica i pojedinaca u ruralnim zajednicama, stalnog porasta stepena mehanizacije poljoprivredne proizvodnje i sličnosti načina proizvodnje u poljoprivredi i

16

industriji, poljoprivredni proizvoñači su manje meñusobno povezani. Socijalno udaljavanje naročito je izraženo u ruralnim krajevima razvijenih zemalja, gde se želja za pripadanjem zadruzi pomera od ostvarenja socijalnih i kulturoloških potreba ka izrazitoj dominaciji ekonomskih ciljeva. Poljoprivredna proizvodnja se u takvim uslovima izjednačava sa biznisom, a osnovni motiv za uključenje u zadrugu postaje poslovni uspeh.

Druga strukturna promena se odnosi na veličinu zadruge, jer više nije neuobičajeno da zadruga ima nekoliko hiljada članova.9 Ovako veliko članstvo stvara organizacione i administrativne probleme. Princip otvorenosti, često praćen niskim ulozima, motiviše široku populaciju potencijalnih članova da stupe u zadrugu. Rezultat ovakvih preduslova jeste brojno i anonimno članstvo koje ne oseća stvarnu povezanost sa svojom zadrugom, ne deli njenu viziju ni ciljeve i slabo je svesno poslovnih aktivnosti zadruge, a u krajnjoj liniji nema ni priliku da ih sagleda, niti da učestvuje u njihovom planiranju. Istovremeno, princip ekonomske participacije omogućava svim članovima prisvajanje dela viška ostvarenog na kraju poslovne godine. Opisana situacija pruža argumente za preispitivanje zadružnog karaktera i same prirode ovakvih zadruga, jer prisvajanje relativno niskih primanja na kraju poslovne godine, uz neučestvovanje u planiranju poslovnih aktivnosti koji su doveli do njegove realizacije više odgovara akcionarskim društvima nego zadružnim organizacijama. Za sada, dosledno poštovanje zadružnih principa i vrednosti predstavlja granicu izmeñu zadružnih i drugih poslovnih organizacija, uz naglašavanje potrebe ponovne individualizacije članstva.

Treća strukturna promena odnosi se na aktivnosti konkretnih zadruga i njihove rezultate. Brojne poslovne organizacije koje deluju na današnjem tržištu pružaju različite informacije dostupne svim učesnicima. U tom smislu, zadrugari su u mogućnosti da uporeñuju zadruge sa drugim privrednim licima na osnovu informacija o proizvodima, uslugama i cenama dostupnim na tržištu. U procesu poslovanja sa svojom zadrugom, članovi su samo delimično svesni (i motivisani) specifičnostima članstva i dominantno se opredeljuju na osnovu poslovnih rezultata. Ovaj problem je naročito izražen kada je reč o drugoj ili trećoj generaciji članova zadruga. Opstanak zadruga može biti dalje ugrožen pojavom novih interesnih udruženja koja privlače neke od sadašnjih članova i teže da, u nekoj meri, zamene zadruge.

Podrška savremenim zadrugama Bez obzira na stepen ekonomske razvijenosti i oblik društvenog sistema u kojem deluju, zadruge predstavljaju sastavni deo privredne strukture svake zemlje. Prilikom analize savremenih zadruga, razmatra se mogućnost njihovog doprinosa

9 Danas postoje zadružne organizacije čije se članstvo meri milionima, kao što je švajcarska

Migros grupa koja broji 1.980.000 članova, zapošljava skoro 80.000 ljudi i pokriva 18,5% ukupnog maloprodajnog, odnosno 24,5% tržišta hrane u Švajcarskoj. http://www.coopseurope.coop/rubrique.php3?id_rubrique=50

17

privrednim aktivnostima, pri čemu se obično izdvaja pet najznačajnih razloga za podršku modernih kooperativa:

(1) zadruge su preduzeća jedne zajednice;

(2) zadruge promovišu demokratiju;

(3) preko zadruga se stvaraju otvorena tržišta;

(4) zadruge neguju ljudski dignitet; i

(5) zadruge predstavljaju sisteme za razvoj. (Zakić, 2000: 23)

Zadruge su ekonomske organizacije čiji je cilj zadovoljavanje potreba članova koje ne mogu biti zadovoljene putem korišćenja usluga drugih preduzeća ili za to ne postoji ekonomska opravdanost. Sredstva za osnivanje i poslovanje zadruga potiču od njenih članova, dakle unutar jedne zajednice, te se zadovoljavanje potreba članova obično identifikuje sa zahtevima lokalne zajednice.

Zadruge doprinose kreiranju otvorenih tržišta, što se prvenstveno odnosi na zemlje u tranziciji. Prelazak na tržišnu ekonomiju zahteva radikalnu promenu načina razmišljanja, ekonomskog poslovanja, legislative, obrazovanja... Pored toga, zemlje u tranziciji suočene su sa potrebom institucionalnih promena i unapreñenjem postojeće infrastrukture. Osnovni ekonomski element tranzicionog procesa jeste privatizacija društvenih (na teritoriji bivših jugoslovenskih republika), odnosno državnih preduzeća, gde postoji mogućnost da se primenom neodgovarajućeg modela i neusklañenosti brzine tranzicionih procesa kreiraju monopoli. U pojedinim tranzicionim zemljama zadruge su, posredstvom zadružnih saveza, dobile deo imovine ranijih društvenih, odnosno državnih preduzeća, u procesu njihove privatizacije, što je naročito bilo karakteristično za preduzeća u prehramebnoj industriji (na primer u Sloveniji). Zadruge mogu imati i značajan doprinos u poboljšanju infrastrukture u ruralnim područjima.

Uloga zadruga u očuvanju ljudskog digniteta naročito je zapažena na prelazu u novi milenijum. Zadruge omogućavaju ljudima da na organizovan način realizuju ciljeve koji bi im, pojedinačno, ostali nedostižni i da zadovolje potrebe koje ne mogu ostvariti kroz druge oblike preduzeća. One takoñe omogućavaju da svaki član neposredno, ili posredno preko delegata, učestvuje u procesu donošenja odluka koje se tiču njegove budućnosti i da na taj način nalazi rešenja za svoje ekonomske i socijalne potrebe.

Sagledavanje zadruga kao sistema za razvoj je lakše ukoliko se posmatraju po vrstama. Poljoprivredne zadruge, na primer, učestvuju u celokupnom procesu poljoprivredne proizvodnje, omogućavajući individualnim proizvoñačima nabavku inputa po povoljnijim cenama; nove generacije zadruga omogućavaju vertikalnu integraciju nekoliko zadružnih preduzeća, odnosno organizuju preradu poljoprivrednih u prehrambene proizvode i time prisvajaju veći deo profita; poljoprivredni i prehrambeni proizvodi mogu se plasirati na tržište kroz mrežu zadružnih preduzeća čime se omogućuje direktan kontakt sa krajnjim potrošačima i učestvovanje članova zadruge u zaradi ostvarenoj i u fazi trgovine.

18

2.1.2. Evolucija zadružnih principa Zadružni pokret u svetu ima dugu istoriju. Prve zadruge nastale su u Engleskoj u prvoj polovini XIX veka u odreñenoj fazi razvoja kapitalizma i to su bile potrošačke zadruge. Organizacija upisana u trgovački registar 21. decembra 1844. godine pod nazivom „Zadruga časnih ročdejlskih pionira“ u svetu je priznata za prvu zadrugu i začetnika istinskog zadružnog pokreta. Ona je bila jedna od mnogih koje su nastajale u tom periodu, kao naslednice neuspelih pokušaja formiranja različitih oblika filantropskih organizacija. Hronološki posmatrano, nakon potrošačkih zadruga u Engleskoj, javljaju se kreditne zadruge u Nemačkoj, i to prvo kreditne zanatske, a zatim i kreditne poljoprivredne zadruge, i konačno proizvoñačko-prerañivačke zadruge, karakteristične za Francusku, kao specijalizovane i potpune zadruge.

Zadruge posluju po odreñenim principima koji predstavljaju vodiče pomoću kojih se povezuju zadružna teorija i praksa. Principi čine jedinstvenu celinu na osnovu kojih se razlikuje zadružna od drugih oblika preduzeća, a sve organizacije koje pretenduju da se nazovu „zadruge“ moraju ih dosledno poštovati. Oni se ne mogu posmatrati odvojeno i ne smeju se primenjivati pojedinačno. U slučajevima kada se bilo koji od principa ignoriše, vrednost ostalih je umanjena. Sinergija zadružnih principa reflektuje se na potrebu poštovanja ne samo njihove suštine, već i duha koji oni u sebi sadrže, i to ne u pojedinačnim principima, već upravo u njihovoj celovitosti.

Kako zadružni principi predstavljaju odraz zadružne prakse, sa promenom spoljašnjih uslova u kojima se odvija zadružno poslovanje, nužno se javlja potreba za njihovom revizijom i eventualnom izmenom. Proklamovanje i očuvanje zadružnih principa je jedan od osnovnih zadataka MZS. Od kada je osnovana 1895. godine, ova organizacija je obezbeñivala širenje zadružne ideje i dosledno poštovanje zadružnog duha oličenog u principima. Na kongresima, MZS je, izmeñu ostalih tema, razmatrao i potrebu preispitivanja zadružnih principa i to je u dosadašnjoj praksi učinjeno tri puta:

∗ prva generacija principa usvojena je 1937. godine u Parizu na XV Kongresu MZS,

∗ druga generacija 1966. godine na XXIII Kongresu MZS u Beču, i poslednja,

∗ treća generacija, poznata i kao bazni principi zadrugarstva, usvojena je 1995. godine na XXXI Kongresu MZS u Mančesteru, prilikom obeležavanja stogodišnjice delovanja MZS.

Ove povremene revizije principa predstavljaju izvor snage zadružnog pokreta i demonstriraju kako zadruge mogu da budu uspešne u svetu koji se kontinuirano razvija, odnosno sugerišu modele pomoću kojih zadruge mogu da se suprotstave novim izazovima. Preispitivanje pravila po kojima se odvija zadružna praksa rezultiralo je modernizacijom zadružne ideje i omogućilo jačanje celokupnog zadružnog pokreta.

19

Mada su zadružni principi tri puta bili izloženi reviziji, sama srž, odnosno njihovo fundamentalno značenje nije pretrpelo značajnije izmene, uz zadržavanje fokusa na demokratskoj kontroli, otvorenom članstvu, distribuciji viška zasnovanoj na poslovanju sa zadrugom i ograničenoj kamati na kapital. Kao posledica promene tehnološkog razdoblja u kojem se odvija privredna aktivnost, tj. prelaska sa industrijskog na informatičko doba, bilo je neminovno eliminisati principe koji su odražavali suštinu poslovanja karakterističnu za XIX vek (plaćanje u gotovom, prodaja po tekućim pijačnim cenama, delimično i/ili isključivo poslovanje sa zadrugarima). Karakteristično za sve revizije je da su pitanja održavanja demokratske prirode zadruga i način formiranja kapitala predstavljali krucijalne elemente koji su izazivali najviše polemike.

Demokratska priroda zadruga Pod demokratskom prirodom zadruga se podrazumeva da su to organizacije koje kontrolišu članovi koji imaju mogućnost da učestvuju u determinisanju poslovne politike i donošenju odluka, kao i da participiraju u upravljanju. Princip demokratske kontrole može se analizirati na nekoliko nivoa:

∗ na najvišem nivou, članovi kontrolišu svoju zadrugu na demokratski način, odnosno imaju pravo i obavezu da budu uključeni u definisanje politike i donošenje ključnih odluka. Oni to pravo realizuju bilo prisustvom i aktivnom participacijom u radu skupštine zadruge, bilo putem delegiranja svojih predstavnika;

∗ drugi nivo naglašava da svi članovi imaju pravo da budu izabrani predstavnici u skladu sa pravilima te zadruge. Ističe se da predstavnici nemaju ni u čemu veća prava od ostalih članova zadruge;

∗ poslednji nivo se odnosi na proces donošenja odluka i često se u primarnim zadrugama izjednačava sa parolom „jedan član – jedan glas“ koji definiše da svi članovi, bez obzira na broj upisanih i uplaćenih uloga, imaju jednako pravo glasa, dok je u zadrugama drugog10 i trećeg11 stepena prihvaćen proporcionalni sistem glasanja. Mada princip demokratske kontrole predstavlja jedan od stubova nosioca zadružnog identiteta, upravo ovo njegovo tumačenje izaziva najviše polemike, a usko je povezano sa načinom formiranja kapitala. U nekim zemljama, a u skladu sa njihovim zadružnim pravom, pojedini članovi mogu imati multiplikovan broj glasova, što se u odreñenoj meri može koristiti i za privlačenje kapitala u zadrugu. Pitanje granice izmeñu većeg broja glasova pojedinih kategorija članova i očuvanja identiteta zadruge je izuzetno osetljivo i predstavlja jednu od dilema zadružnog pokreta početkom XXI veka.

10 Zadruge drugog stepena ili sekundarne zadruge su one koje formiraju dve ili više

primarnih zadruga u cilju promocije svojih aktivnosti. 11 Zadruge trećeg stepena ili tercijarne zadruge su one koje formiraju dve ili više primarnih

i/ili sekundarnih zadruga radi zaštite svojih interesa izvan zadružnog sektora.

20

Formiranje zadružnog kapitala Prilikom osnivanja prvih zadruga, potencijalni zadrugari su mogli da se oslone isključivo na sopstvena sredstva u cilju kreiranja zadružnog kapitala. Značaj samostalnosti u prikupljanju sredstava naglašen je i zadružnim principom samopomoći: u zavisnosti od vrste zadruga, kapital je, po pravilu, bivao oformljen ulozima zadrugara, koji su mogli biti izuzetno mali ili pak vrlo značajni i na koje se plaćala niska ili visoka kamata. Na taj način je očuvana i samostalnost i identitet zadruga, jer kako je kasnijom praksom potvrñeno, u zemljama u kojima je zadružna svojina bila bazirana na nepovratnoj pomoći državnih institucija, zadružne organizacije su često gubile svoj identitet, autonomiju i druga zadružna obeležja. Formiranje zadružnog kapitala je, u skladu sa uslovima u kojima posluju zadruge, ipak bilo podvrgnuto značajnim promenama što je izraženo i kroz evoluciju zadružnih principa.

U prvoj polovini XX veka način formiranja kapitala je delimično izmenjen u odnosu na prve zadruge. U dokumentu Report of ICA Commision on Co-operative Principles prezentovanom na XXIII kongresu u Beču 1966. godine, razmatrani su Ročdejlski principi definisani 1937. godine u Parizu i predložena je njihova izmena u skladu sa tadašnjim ekonomskim, socijalnim i političkim prilikama. Prilikom analize principa ograničene kamate na kapital, naglašeno je da koegzistiraju tri načina kreiranja zadružnog kapitala i da je njihova zastupljenost odreñena vrstom zadružnih organizacija i političkim prilikama u zemlji u kojoj posluju zadruge. To su: (1) članovi svojim sredstvima formiraju kapital, (2) zadružno društvo poseduje kapital u obliku rezervi i specijalnih fondova na koje članovi nemaju prava potraživanja, i (3) pozajmljeni kapital koji uključuje sve forme zaduživanja, bilo od banaka, vladinih institucija ili drugih zadružnih organizacija. Naglašeno je da se princip ograničene kamate na kapital odnosi na prvi slučaj, tj. na uloge zadrugara; u drugom slučaju se kamata ne obračunava; a kod treće kategorije kamatna stopa ne bi trebalo da preñe kamatu definisanu na tržištu kapitala.

Jedno od najznačajnih pitanja koja se danas postavljaju u domenu zadružnog poslovanja jeste način formiranja zadružnog kapitala . Može se konstatovati da u najvećem broju zemalja zadružnu svojinu čine ulozi zadrugara; članarine i upisnine; sredstva nastala poslovanjem zadruge i ostala sredstva kao što su pokloni, zadužbine, legati i drugo. Meñutim, ukoliko se formiranje zadružnog kapitala svede dominantno na članove zadruge i njihove finansijske kapacitete, zadružne organizacije se tako stavljaju u izuzetno nepovoljan položaj na današnjem tržištu u odnosu na druge oblike preduzeća koja raspolažu značajno većim sredstvima. Napredak i širenje zadružnog poslovanja ograničeno je finansijskim mogućnostima članova zadruge, čiji se broj ne sme neograničeno povećavati, naročito u proizvoñačkim zadrugama, kako se ne bi ugrozila sama priroda zadruga. Stoga su zadružne organizacije u konstantnoj potrazi za dodatnim izvorima kapitala koji bi im omogućili da se ravnopravno takmiče na tržištu ne približavajući se pri tom drugim oblicima preduzeća.

21

2.1.2.1. Prva generacija zadružnih principa

Pitanje načela po kojima su poslovale prve potrošačke zadruge predstavlja nezaobilazan element bilo koje zadružne literature. U tom smislu, postoji mnoštvo izvora koji tretiraju ovu problematiku i iznose različito interpretirane ročdejlske principe. Ova raznolikost vodi poreklo iz vremena osnivanja Ročdejlske zadruge, jer su načela njenog poslovanja bila data u većem broju dokumenata, pri čemu su neki od principa bili navedeni kao suštinski za opstanak zadruge, dok su drugi dati u vidu preporuke i pitanje je da li se uopšte mogu uključiti u ročdejlske principe.

U dokumentu Ročdejlski principi i praksa12 navedeno je sedam principa, koji su podeljeni na osnovne i ostale principe.

Principi Ročdejlske zadruge Osnovni principi su:

1. otvoreno članstvo bez ograničavanja po osnovu pola, političke, religiozne ili druge pripadnosti,

2. demokratska kontrola članova,

3. ograničena kamata na kapital i

4. višak se vraća članovima u proporciji prema njihovom poslovanju sa zadrugom.

Ostali principi su:

5. politička i religiozna neutralnost,

6. stalna promocija edukacije i

7. plaćanje isključivo u gotovini.

Primetno je da se ovde ne pominju neka od pravila za koja je utvrñeno da su poštovana u prvim potrošačkim zadrugama, kao što je trgovina isključivo sa članovima zadruge ili prodaja po tekućim pijačnim cenama, a koja su naknadno uvrštena u grupu Ročdejlskih principa. Kako su potrošačke zadruge na prelazu u XX vek bile dominantne, principi kojima su se rukovodili ročdejlski pioniri bili su prihvatljivi i većini drugih zadružnih organizacija.

Na osnovu pravila koje je ustanovilo Ročdejlsko društvo, MZS je 1919. godine pokrenuo inicijativu da se usvoje meñunarodni principi zadrugarstva koji bi bili obavezujući za sve članice. Tokom tri kongresa u narednoj deceniji ovo pitanje je pažljivo razmatrano, da bi se na Kongresu u Beču 1931. godine oformila specijalna komisija sa zadatkom da ispita pod kojim uslovima Ročdejlski principi mogu biti primenjivani u različitim zemljama. Reformisani principi ponovo su razmatrani na sledećem Kongresu MZS u Londonu. U Izveštaju koji je uradila ova komisija utvrñeno je sedam principa od kojih su prva četiri osnovna i obavezna za svaku zadružnu organizaciju: (1) otvoreno članstvo, (2) demokratska kontrola, (3)

12 Vidi: Prilog 1 ovog rada.

22

dividende na kupovinu i (4) ograničena kamata na kapital, dok su sledeća tri predložena kao poželjna: (5) politička i religiozna neutralnost, (6) kupovina za gotovo i (7) obrazovanje. Pored ovih, predložena su tri principa iz tzv. ročdejlske prakse: trgovina isključivo sa članovima zadruge, prodaja po tekućim pijačnim cenama i dobrovoljnost članstva. Preporuke ove komisije su konačno usvojene na Kongresu 1937. godine i proglašene za prve meñunarodne principe zadrugarstva.

Potrebno je naglasiti da, iako su principi Ročdejlske zadruge bili opšte poznati i podvrgnuti raspravi u okviru MZS, oni nikad nisu usvojeni u izvornom obliku kao meñunarodni principi. Mnoge zadruge su sve do kasnih dvadesetih godina prošlog veka poslovale po principima sličnim Ročdejlskim, ali su zapažane velike razlike u tumačenjima, odnosno njihovoj implementaciji u praksi. Postizanje saglasnosti u pogledu važećih principa koje bi poštovale sve članice na svetskom nivou i čime bi se stvorila zajednička platforma i objedinio celokupni zadružni pokret u jednu celinu, bio je veliki korak za MZS i omogućio je da set principa usvojen 1937. postane Prva generacija zadružnih principa.

Obavezni principi su: 1. otvoreno članstvo,

2. demokratska kontrola,

3. dividende na kupovinu i

4. ograničena kamata na uloge.

Poželjni principi su: 5. politička i verska neutralnost,

6. kupovina za gotovo i

7. promocija obrazovanja.

Pored navedenih, preporučuju su i sledeći principi:

- trgovina isključivo sa članovima,

- dobrovoljno članstvo i

- prodaja po tekućim pijačnim cenama.

2.1.2.2. Druga generacija zadružnih principa

Na XXII kongresu održanom u Velikoj Britaniji 1963. godine ponovo je pokrenuto pitanje valjanosti zadružnih principa, te je u cilju njihovog preispitivanja oformljena Komisija za reformulisanje odnosno inoviranje fundamentalnih principa. Predlog koji je sačinila ova komisija, nakon trogodišnjeg istraživanja, oslanjao se na očuvanje osnovnih struktura i vrednosti zadrugarstva. Komisija je podnela referat na narednom Kongresu MZS u Beču 1966. godine koji je predviñao da neki od principa budu napušteni (politička neutralnost i trgovina za gotovinu), a neki novi dodati (meñuzadružna saradnja). Na istom kongresu je usvojena Druga generacija univerzalnih zadružnih principa koja je ostala važeća do 1995. godine.

Druga generacija principa obuhvata:

23

1. dobrovoljno i otvoreno članstvo, 2. demokratska organizacija i administracija, 3. ograničena kamata na kapital, 4. podela viška članovima i to na sledeći način:

- prema učešću u razvoju poslovanja zadruge,

- prema učešću u zajedničkim uslugama, ili

- prema proporciji njihovih transakcija sa zadrugom, 5. promocija obrazovanja i

6. meñuzadružna saradnja.

2.1.2.3. Bazni zadružni principi

Početkom 1980-ih godina pokrenuto je pitanje ispravnosti zadružnih principa iz 1966. godine. Značajne promene u globalnoj ekonomiji i meñunarodnoj politici, ubrzani ekonomski razvoj do tada slabo razvijenih područja kao što su Azija, Afrika i Latinska Amerika, širenje tržišne ekonomije, rušenje tradicionalnih trgovinskih barijera koje su smanjivale mogućnost spoljnotrgovinske razmene, mogućnost stvaranja slobodnih trgovinskih zona, smanjivanje državne podrške poljoprivredi i brojne druge promene, koje datiraju od početka 70-ih godina prošlog veka ugrožavale su ekonomski okvir u kome su zadruge funkcionisale tokom decenija. Većina zadruga, da bi opstala, morala je da se suoči sa novim okruženjem. Društveno-političke promene u centralnoj i istočnoj Evropi dovele su u pitanje ulogu zadruga u tranzicionom periodu i poštovanje usvojenih zadružnih principa, čije je preispitivanje u suštini omogućilo ponovno oživljavanje istinskih zadruga na ovom području.

Preispitivanje zadružnih principa druge generacije bilo je moguće realizovati po dva modela – prvi, koji je predviñao skromniju reformu i obuhvatao sledeće: uključivanje novog principa koji bi se odnosio na formiranje kapitala; proširivanje principa o demokratiji tako da obuhvata i zaposlene u zadruzi, i uvoñenje novog principa koji bi proklamovao autonomiju i nezavisnost zadruga. Drugi pristup predviñao je temeljnije izmene, pri čemu bi postojeći principi bili podeljeni u dve kategorije: bazni principi koji izražavaju suštinu zadruge i kao takvi ne bi bili podložni budućim revizijama, i druga kategorija tzv. principa iskustvene vrednosti, koji odgovaraju različitim zadružnim sektorima i bili bi podložni reviziji u skladu sa promenama u modernom poslovanju.

U izveštaju saopštenom na Kongresu MZS 1992. godine, prihvaćen je drugi scenario i principi su podeljeni u dve kategorije:

1. osnovni zadružni principi, koji se baziraju na osnovnim zadružnim vrednostima (idejama, etici, principima); predočeni su u prva tri bazna principa i odnose se na unutrašnju organizaciju zadruga; i

2. osnovna zadružna praksa, koja predstavlja drugu grupu principa usmerenih ka spoljašnjem poslovanju i vezama meñu zadrugama, i koji su saglasni sa

24

osnovnim zadružnim principima, ali su konkretniji i selektivniji i dominantno izražavaju pravila za poslovanje u zadrugama. (Book, 1992: 22)

Uz predloženu podelu naglašeno je da zadruge treba da poštuju duh principa, a ne njihovu formu, jer se tek tada omogućava širenje zadružne ideje u pravom smislu reči.

Analiza zadružnih principa i njihovo preispitivanje trajalo je duže nego prilikom prethodnih revizija. Nakon skoro petnaest godina, MZS je 1995. godine okončao proces revizije osnovnih zadružnih vrednosti i principa meñunarodnog zadružnog pokreta. Uprkos razlikama izmeñu nacija, industrijske prakse, okolnosti, kultura i ideologija, zadrugari su uspeli da definišu one karakteristike koje opisuju jedinstvenu formu zadružnog preduzeća i da ih pretoče u treću generaciju principa poznatih i kao Principi za treći milenijum ili Bazni zadružni principi.

Bazni principi usvojeni 1995. godine na XXXI kongresu MZS u Mančesteru obuhvataju:

1. dobrovoljno i otvoreno članstvo,

2. demokratska kontrola članova zadruge,

3. učešće zadrugara u radu zadruge na ekonomskim principima,

4. autonomija i nezavisnost,

5. obrazovanje, obuka i informisanje,

6. meñuzadružna saradnja i

7. briga za zajednicu.

U cilju komparacije različitih generacija zadružnih principa koji su prethodili donošenju baznih zadružnih principa iz 1995. godine u tabeli 1 je prikazan njihov uporedni pregled.

25

Tabela 1. Uporedni pregled zadružnih principa

Principi Ročdejlske

zadruge

Prva generacija principa

Druga generacija principa

Bazni principi

1. Otvoreno članstvo (princip neutralnosti)

1. Otvoreno članstvo 1. Dobrovoljno i otvoreno članstvo

1. Dobrovoljno i otvoreno članstvo

2. Demokratska kontrola

2. Demokratska kontrola

2. Demokratska organizacija i administracija

2. Demokratska kontrola članova

zadruge

3. Ograničena kamata na kapital

3. Dividende na kupovinu

3. Ograničena kamata na kapital

3. Učešće zadrugara u radu

zadruge na ekonomskim principima

4. Podela viška prema ostvarenom obimu kupovine sa zadrugom (princip ristorne raspodele

dobiti)

4. Ograničena kamata na uloge

4. Podela viška članovima prema

utvrñenim modelima

4. Autonomija i nezavisnost

5. Politička i verska neutralnost

5. Politička i verska neutralnost

5. Promocija obrazovanja

5. Obrazovanje, obuka i

informisanje 6. Stalna promocija

edukacije (odvajanje dela

dobiti u obrazovne svrhe)

6. Kupovina za gotovinu

6. Meñuzadružna saradnja

6. Meñuzadružna saradnja

7. Plaćanje isključivo u

gotovini

7. Promocija obrazovanja

7. Briga za zajednicu

Preporučeni principi:

+ prodaja po tekućim pijačnim

cenama + trgovina

isključivo sa članovima

Preporučeni principi:

+ trgovina isključivo sa članovima + dobrovoljno članstvo

+ prodaja po tekućim pijačnim

cenama

Izvor: Prikaz autora na osnovu analizirane literature.

26

Analiza baznih zadružnih principa 1. Dobrovoljno i otvoreno članstvo

Princip koji obezbeñuje dobrovoljno i otvoreno članstvo je postojan i relativno se malo menjao od vremena ročdejlskih pionira, a u identičnoj formi važi od 1966. godine. Obezbeñuje odsustvo bilo kakve forme prinude prilikom ulaska u zadrugu i/ili prestanka članstva, ali i podrazumeva da je potencijalni član spreman da prihvati odgovornosti koje povlači članstvo i da je sposoban da učestvuje u radu zadruge. Članstvo u pojedinim zadrugama može biti ograničeno, bilo u zavisnosti od broja članova čije potrebe mogu biti efikasno zadovoljene, bilo u slučaju da potencijalni zadrugar nije sposoban da koristi usluge zadruge. Suština ovog principa, dakle, nije u apsolutno otvorenom članstvu, već u sprečavanju diskriminacije po bilo kom osnovu – socijalnom (klasnom), rasnom, političkom, religijskom ili prema polu, kao i da obezbedi da zadrugari podržavaju svoju zadrugu na dobrovoljnoj osnovi.

2. Demokratska kontrola članova

Ovaj princip usmeren je na regulisanje procesa donošenja odluka i obezbeñuje učešće članstva u usvajanju poslovne politike i usmeravanju aktivnosti njihove zadruge. U primarnim zadrugama se ovaj princip često predstavlja parolom „jedan član – jedan glas“, mada je njegovo tumačenje znatno složenije, pre svega jer daje posebnu mogućnost potencijalno različitoj strukturi glasanja i implementaciji pluralnih glasova koja se najčešće primenjuje u zadrugama drugog reda gde su članovi ne pojedinci, već primarne zadruge. Upravo u cilju demokratičnosti nije pravedno da zadruga od hiljadu članova ima isti broj glasova kao i zadruga od 25 članova, s tim da broj glasova koji se dodeljuje jednoj zadruzi mora biti periodično revidiran, kako bi se eliminisao privid inferiornosti manjih zadruga u procesu donošenja odluka važnih za nacionalni zadružni pokret. Suština ovog principa je da nijedan član pojedinačno, niti odreñena grupa članova ne može da raspolaže sa dovoljnim brojem glasova da može samostalno da kreira poslovnu politiku neke zadružne organizacije.

3. Učešće članova u radu zadruge na ekonomskim principima

Značenje trećeg principa pre svega reguliše proces formiranja zadružnog kapitala, odnosno usmeren je prema višestukoj ulozi članova, dok se njegovo sekundarno tumačenje odnosi na osetljivo pitanje podele, odnosno alokacije viška u zadruzi.

Članovi mogu da doprinose formiranju kapitala na četiri načina: prvo, članovi uplaćuju uloge prilikom učlanjenja u zadrugu; drugo, sa napredovanjem zadruge moguće je formirati rezerve od viška nastalog u prethodnim poslovnim transakcijama; treće, zadruge ponekad imaju veće potrebe za kapitalom od sume sa kojom raspolažu na osnovu ostvarenog poslovanja. Tada se, u mnogim zadrugama, očekuje od članova da odricanjem dela svojih prihoda doprinesu formiranju značajnijeg iznosa kapitala, pri čemu se na tako uložen kapital po pravilu ne plaća kamata; četvrto, zadruge mogu uputiti posebne apele za dodatnim ulaganjima

27

svojim članovima i često se zadrugari odazivaju ovakvim akcijama. U tom slučaju, na uložen kapital se plaća kamata maksimalno do visine kamate na tržištu kapitala.

Ovaj princip predstavlja nastavak principa ograničene kamate na uloge čija je posledica bila demotivisanost članova da ulažu u zadrugu preko visine uloga. Kao rezultat toga, zadruge su imale problema da prikupe iznose kapitala potrebne za značajnije investicije i veće projekte i nisu bile u mogućnosti da održe realnu vrednost uloženog kapitala u periodu inflacije. Tranformacijom ovog principa omogućeno je formiranje zadružnog kapitala na demokratskim osnovama u iznosu koji omogućava zadružnim preduzećima da aktivno participiraju na modernom tržištu i da predstavljaju realnu konkurenciju drugim poslovnim organizacijama.

Članovi kontrolišu kapital svoje zadruge tako što poštuju dva ključna elementa: prvo, sve odluke o upotrebi kapitala, bez obzira na to kako je on formiran, zavise isključivo od volje članova; i drugo, članovi imaju pravo da poseduju jedan deo kapitala zajednički.

Alokacija dobiti takoñe zavisi od volje članova, a može biti upotrebljena u sledeće namene:

(a) za razvoj zadruge, odnosno uvećanje rezervi, naročito nedeljivih, što doprinosi dugoročnoj vitalnosti zadruge;

(b) za isplatu tzv. dividende13 članovima, zasnovane na njihovoj participaciji u radu zadruge, što je tradicionalan način da se članovi nagrade za podršku koju pružaju zadruzi; i

(v) da se podrže druge aktivnosti, usmerene najčešće ka razvoju zadružnog pokreta na lokalnom, nacionalnom, regionalnom i meñunarodnom nivou.

4. Autonomija i nezavisnost

Period od usvajanja prethodne generacije zadružnih principa do prelaska u novi milenijum bio je obeležen značajnim promenama u kojima su zadruge imale zapaženu ulogu (naročito u zemljama tzv. Trećeg sveta). Zadružna preduzeća su organizacije koje kontrolišu sami članovi, ali u zemljama sa siromašnom zadružnom tradicijom, podrška i pomoć države u formiranju prvih zadruga bila je neophodna. Na žalost, naročito u zemljama sa centralno-planskim privrednim sistemom, upliv vladinih institucija u rad zadruga nije se okončao nakon osnivanja, već su zadruge postale instrumenti primene planske politike u praksu. Samostalnost i nezavisnost zadruga nisu bile postignute.

U razvijenim zemljama sve više zadruga ulazi u poslovne aranžmane sa preduzećima iz privatnog sektora. U takvim okolnostima važno je podržati slobodu zadruga da kontrolišu svoje poslovanje bez obzira na njihove poslovne partnere.

13 Termin „dividenda“ u našem jeziku je neuobičajen za zadruge i zadružni sektor, iako se u

engleskom jeziku redovno praktikuje. U godišnjim izveštajima MZS i radovima saoštenim na meñunarodnim skupovima, kao i u drugoj literaturi iz oblasti zadrugarstva na engleskom jeziku, „dividenda“ označava deo prihoda zadrugara koji oni prisvajaju proporcionalno obimu poslovanja ostvarenom preko zadruge.

28

Imajući u vidu ozbiljne promene koje su nastupile na celokupnom svetskom tržištu, insistiranje na ovom principu bilo je od suštinske važnosti za dalji pravilan razvoj zadružnog pokreta.

5. Obrazovanje, obuka i informisanje

Princip naglašava vitalnu ulogu obrazovanja i informisanja unutar zadruga, pri čemu obrazovanje ne znači puku distribuciju informacija članovima, već razumevanje zadružne ideje i ciljeva konkretne zadruge. Obrazovanje i obuka članova zadruge, njenog menadžmenta i zaposlenih, omogućava razvoj veština potrebnih za sprovoñenje njihovih pojedinačnih aktivnosti na odgovoran i produktivan način, što u krajnjoj liniji doprinosi samoj zadruzi.

6. Meñuzadružna saradnja

Saradnja meñu zadrugama predstavlja jedan od kamena temeljaca zadružnog pokreta od sredine XIX veka, a u ovoj formi je proklamovan 1966. godine. Princip meñuzadružne saradnje posebno dobija na značaju na prelasku u XXI vek i omogućava zadrugama da se slobodno udružuju i formiraju različite oblike zadružnih organizacija u cilju maksimizacije svojih potencijala.

7. Briga za zajednicu

Ovaj princip je prvi put uveden 1995. godine, i predstavlja vezu izmeñu članova zadruge, sredine iz koje oni potiču i samih zadruga, i najčešće podrazumeva odgovornost zadrugara i njihovih organizacija prema životnoj sredini i održivom razvoju.

2.1.3. Preispitivanje zadružnih vrednosti Treći element identiteta zadruge, pored definicije i principa, jesu zadružne vrednosti. Prva rasprava o zadružnim vrednostima pokrenuta je unutar pitanja identiteta zadruge na Kongresu u Štokholmu 1988. godine, kada su predložene dve liste zadružnih vrednosti:

∗ prva, koja se odnosila na do tada najviše razvijane zadružne vrednosti: samopomoć, zajedništvo, neprofitni interes, demokratiju, dobrovoljnost, univerzalnost, obrazovanje i ostale svrsishodne vrednosti; i

∗ druga, koju su činile: asocijacija i jedinstvo, ekonomija, demokratija, jednakost, sloboda, odgovornost i obrazovanje.14

Iako je o zadružnim vrednostima raspravljano i u Tokiju (1992), jasna definicija zadružnih vrednosti sačinjena je tek u Izjavi MZS, koja predstavlja rezultat višegodišnjeg istraživanja. U analizi zadružnih vrednosti datoj u dokumentu „Zadružne vrednosti u svetu koji se menja“15, utvrñeno je da su tradicionalne zadružne vrednosti obuhvatale tri bazna elementa zadrugarstva: ideje, etiku i principe. (Book, 1992)

14 Prema V. P. Watkins (1986): Co-operative Principles Today&Tomorrow. Holyoake Books,

Manchester; – preuzeto od Zakić (2000: 149). 15 Co-operative Values in a Changing World.

29

Bazne ideje predstavljaju elemente koji su se oduvek povezivali sa zadružnim organizacijama; to su vrednosti i stavovi zadružnih autoriteta koji čine srž zadružnog pokreta: jednakost (demokratičnost); pravičnost (socijalna pravda); sloboda (dobrovoljnost); uzajamna samopomoć (solidarnost); socijalna emancipacija (mobilizacija ljudskih resursa); altruizam (socijalna odgovornost); ekonomičnost (zadovoljavanje ekonomskih potreba članova); meñunarodna saradnja. Ove ideje su tokom godina identifikovali zadrugari, zadružni mislioci i istraživači; neke od njih su pretočene u bazne zadružne principe, dok su ostale proklamovane u bazne vrednosti: samopomoć, samoodgovornost, demokratičnost, jednakost, pravičnost i solidarnost.

Usko povezana sa baznim idejama javlja se i bazna etika, koja se najčešće odnosi na pojmove „zadrugar“ i „zadružni duh“, a manifestuje se kroz: iskrenost, humanost, solidarnost, odgovornost, poštenje, demokratski pristup i konstruktivnost. Vrednosti koje poštuju zadrugari širom sveta i dalje su aktuelne i dosledno se primenjuju u praksi. Iako je teško proceniti značaj koji imaju na zadružnu kulturu, zadružne vrednosti karakterišu mnoge zadružne organizacije i predstavljaju preduslov uspeha zadružnog pokreta.

2.2. Uloga zadružnog zakonodavstva Promene u svetskoj ekonomiji i snažan prodor informacione tehnologije u praktično sve ljudske delatnosti osposobile su savremena preduzeća da vrše alokaciju inputa na velike udaljenosti, a lako kretanje roba omogućilo je objedinjavanje ranije izolovanih tržišta. Time se konkurentsko okruženje u kom posluju zadruge značajno izmenilo, što je nametnulo potrebu preispitivanja ciljeva poslovanja zadružnih organizacija. Istovremeno, odnos države prema zadrugarstvu je značajno promenjen, bilo da je reč o zemljama u tranziciji ili o razvijenim zemljama, u smeru njenog smanjenog upliva. Jedan od aspekata ovog izmenjenog stava nacionalnih vlada manifestovao se u redukovanoj podršci zadružnom pokretu. Svakako najznačajnija promena u odnosu države i zadrugarstva manifestuje se kroz promenu uloga nacionalnih vlada, odnosno njihovog stava prema zadrugarstvu i u postavljanju pravnog okvira poslovanja zadruga, pri čemu treba voditi računa da se utvrdi granica izmeñu podrške vlada i njihovog mešanja u rad zadruga. U prošlosti je ova ravnoteža često bivala narušena, tj. zadruge su imale ulogu piona koji sprovode državnu politiku, čime je automatski ugrožavan interes članova zadruge, a njihova ekonomska funkcija podvrgavana ciljevima ekonomske, agrarne ili socijalne politike.16 Meñunarodna organizacija rada je u Preporuci „Promocija zadruga“17 (2002) definisala okvir reforme zadružnog zakonodavstva postavljanjem jasne granice u odnosu države prema zadrugama. Od tada, vlade širom sveta aktivno rade na unapreñenju zadružnih propisa.

16 U zavisnosti od toga putem kojih vrsta zadruga su navedeni ciljevi primenjeni u praksi. 17 Promotion of Co-operatives, poznatija kao Preporuka 193 MOR.

30

Ekonomsko-političke promene koje su uslovile restruktuiranje nacionalnih privreda i povećanje broja nezaposlenih, te pogoršanje uslova rada tokom poslednje dve i po decenije, rezultirale su pojačanim interesovanjem za zadruge i zadružno organizovanje. Zadružno zakonodavstvo u tom smislu postaje ključni faktor za održiv zadružni sektor, što je uslovilo sprovoñenje intenzivne revizije postojećih zakonskih rešenja. Kao i većina pravnih reformi, i ova se odvija prvenstveno na nacionalnom nivou, i to u dva pravca: sa jedne strane teži se harmonizovanom zadružnom zakonodavstvu, dok se sa druge strane uočava poistovećivanje zadružnog zakonodavstva sa pravnim rešenjima koja se odnose na društva kapitala, prvenstveno akcionarska društva. Oba pristupa sadrže odreñene prednosti i nedostatke.

Faktori koji upu ćuju na potrebu harmonizacije zadružnog zakonodavstva Harmonizacija zadružnog prava izmeñu evropskih zemalja je još uvek na relativno niskom nivou. U cilju unapreñenja stepena usaglašenosti, mogu se detektovati faktori koji upućuju na snažnu potrebu harmonizacije, kao i očekivane posledice ovog procesa. Henri Hagen, uvažen pravni ekspert zadružnog prava, čije mišljenje respektuju MZS i MOR, navodi sledeće faktore:

Borba na konkurentnom tržištu – proizvodni procesi se ubrzano pomeraju od radno ka kapitalno intenzivnim, sa izraženom implementacijom znanja tzv. know-how.18 Istovremeno, liberalizacija nacionalnih i jačanje globalnog tržišta zahteva aktivnije prilagoñavanje privrednih subjekata ovim promenama, što se postiže usaglašenom zakonskom regulativom. Ovaj proces važi za sve privredne subjekte, pa i za zadruge.

Pomeranje zakonske moći – odvija se na dva nivoa: (1) sa demokratski izabranih nacionalnih tela na administrativno-birokratske institucije i lobije, i u procesu globalizacije (2) sa nacionalnog na meñunarodni nivo.

Prethodni stavovi pokazuju nedvosmislenu potrebu za usaglašavanjem zadružne legislative na meñunarodnom nivou. U tom cilju usvojeni su meñunarodno priznati dokumenti institucija za zadružni pokret u svetu (MOR i MZS) koji sadrže smernice za kreiranje nacionalnih zadružnih zakona, što predstavlja osnovni preduslov za harmonizaciju na globalnom nivou. Pored toga, ekonomske i geo-političke grupacije zemalja publikuju različite dokumente koji takoñe sadrže preporuke na osnovu kojih se izrañuju nacionalni zakoni, što nesumnjivo ima pozitivnih efekata u procesu usaglašavanja nacionalnih zakona.

Posledice harmonizacije: Usaglašavanje zadružnog zakonodavstva na regionalnom i meñunarodnom nivou predstavlja posledicu implementacije jednog od osnovnih zadružnih principa –

18 Prema: Arsenijević Jasmina (2008), know-how (znati – kako nešto uraditi, napraviti)

predstavlja sposobnost da se upotrebi znanje i iskustvo kako bi se kreirala neka vrednost. Najčešće je sinonim za ono proizvodno znanje koje kompaniji donosi konkurentsku prednost.

31

meñuzadružne saradnje. U uslovima kada pravni okviri ne predstavljaju prepreku, zadružne organizacije teže udruživanju, a ovaj proces istovremeno doprinosi jačanju konkurentnosti, a u širem smislu i jačanju samih zadruga.

Regulisanje rada zadruga pomoću zakona koji su koncipirani za druga privredna lica rezultira njihovim posmatranjem kroz objektiv lica kapitala čime se iskrivljuju osnovna zadružna načela.

Povezivanje zadružnog zakonodavstva sa zakonima koji se odnose na druga privredna lica: Implikacije ovakvog povezivanja su trostruke:

∗ Ukoliko bi se taj trend kontinuirano razvijao, rezultirao bi eliminisanjem zadružnog zakonodavstva kao posebne oblasti. Na zadruge bi se mogli primenjivati zakoni koji regulišu rad preduzeća, uz eventualne uredbe koje bi ukazivale na njihove posebnosti u odnosu na društva kapitala.

∗ Poistovećivanjem zadruga sa drugim privrednim subjektima automatski bi se gasila potreba za posebnim tretmanom koji uživaju u pogledu radne snage, poreza, olakšica i slično od strane nacionalnih vlada.

∗ Zadružni zakoni koji ne naglašavaju specifičnosti zadruga sadržane u principima i vrednostima, nisu pogodni za harmonizaciju sa drugim zakonima o zadrugama, te stoga gube na značaju na meñunarodnom nivou.

Uloga zakonodavnih organa je da uspostave zakonski okvir u kojem zadruge funkcionišu, odnosno da im kreiranjem povoljnog zakonodavstva, kao i politikom i mehanizmima podrške, omoguće prosperitet, ne ugrožavajući pri tom zadružnu autonomiju ni princip upravljanja od strane samih članova. Navedene promene u svetskoj ekonomiji pokrenule su lavinu promena u propisima koji regulišu oblast ekonomskog delovanja, izmeñu ostalog i preispitivanje pravnih rešenja koja regulišu rad zadružnih preduzeća, najčešće u smeru njihovog osposobljavanja za suprotstavljanje drugim privrednim licima koja deluju na modernom svetskom tržištu. Zadružna preduzeća bi trebalo da budu više nalik poslovnim organizacijama uz eliminisanje uloge agencija koje promovišu, podržavaju i implementiraju vladine socio-ekonomske programe. Zadružno zakonodavstvo ima za cilj da omogući postojanje i delovanje zadruga kao posebnih pravnih lica izjednačenih sa drugim privrednim subjektima, pri čemu im je potrebno omogućiti da budu priznate kao posebna poslovna forma koja dozvoljava realizaciju ciljeva nedostupnih licima kapitala i koja su jednako važna za privredu i društvo, ali i za pojedince. Stoga su započete drastične promene u politici vlada koje se odnose na zadruge i sveobuhvatno korigovanje prava koje se odnosi na zadrugarstvo.

2.2.1. Nužnost postojanja zadružnog zakonodavstva Pravne norme predstavljaju pravila definisana u cilju regulisanja ljudskog ponašanja. Takva pravila ili norme su bazirane na opštim idejama u koje ljudi veruju i koje utiču na njihov način mišljenja i ponašanja. Da bi ova pravna rešenja bila efektivna, efikasna i primenljiva, neposrednim korisnicima treba da budu, pre

32

svega, razumljiva i prihvatljiva, iz čega proističe obaveza korisnika da pravna rešenja poštuju i primenjuju u praksi.

Zadružno zakonodavstvo proističe iz principa zadrugarstva. Principi predstavljaju filozofski oslonac na kojem je izgrañen ceo zadružni pokret, a bazirani su na odreñenim etičkim vrednostima koje se reflektuju na aspiracije i ponašanje odreñene zajednice. Jedno od ključnih pitanja pri definisanju zadružnih zakona je naglašavanje zadružnih principa jer postoji realna opasnost da devijacije zadružnog zakonodavstva, koje se manifestuju prvenstveno u negiranju (pa čak i u neisticanju) zadružnih principa i vrednosti, rezultiraju ozbiljnim ugrožavanjem zadružnog pokreta. Zakon transformiše spoljašnje elemente u pravne odredbe pod uslovom da su ti elementi unapred dati, kao što su u slučaju zadružnog zakona principi i vrednosti zadrugarstva poznati pre nego što se pristupi izradi zakona.

Zakon o zadrugama je više od grupe specifičnih pravila koja se odnose na zadruge, a istovremeno treba da bude deo nacionalnog i internacionalnog pravnog sistema i uobičajene prakse koja se prihvata meñu zadrugarima, te je nužno voditi računa da njegovi predloženi elementi nisu u koliziji sa drugim trenutno važećim zakonima.19

Prvi put je, na meñunarodnom nivou, raspravljano o značaju zadružnog zakonodavstva na Trećem kongresu MZS, održanom 1897. godine u Delftu u Holandiji. Tada su saopštena dva referata, iz Holandije i Austrougarske, u kojima se ističe zavisnost uspešnog zadružnog pokreta od legislative, i tada je po prvi put apelovano na vlade svih zemalja članica da hitno preispitaju i/ili kreiraju zadružno zakonodavstvo. Od tada su sadržina i primenljivost nacionalnih zadružnih zakona postale predmet analize meñunarodnih organizacija, zadružnih pokreta i drugih nacionalnih vladinih i nevladinih organizacija širom sveta. U drugoj polovini XX veka ustanovljeno je da veliki potencijal koje zadruge imaju u domenu samopomoći ostaje delimično ili potpuno neiskorišćen, jer postoji odreñen stepen neusklañenosti izmeñu vrednosti i principa na jednoj strani i realnosti u kojoj deluju na drugoj strani. Da bi mogle da iskoriste taj potencijal zadruge moraju da imaju adekvatni političko-pravno-administativni okvir koji podržava njihov rad, a koji se ustanovljava upravo zadružnim zakonima.

Nacionalni zadružni zakon je odraz specifičnosti zemlje u kojoj je stvoren. Ekonomija, religija, politički sistem, socijalni uslovi, kultura i drugi elementi stvaraju posebnu klimu koja razlikuje konkretnu od svih ostalih zemalja. Ipak, analiza neke pojave na meñunarodnom nivou zahteva odreñen stepen generalizacije, mada se time neminovno eliminiše deo nacionalnih specifičnosti. Zadružni zakoni dozvoljavaju uopštenost do odreñene mere, i to iz četiri razloga:

1. Uprkos razlikama, zadruge postoje širom sveta i bazirane su na osnovi satkanoj od zadružnih vrednosti što omogućava razmatranje zajedničkih uslova pri kreiranju zadružnog prava.

19 Pri čemu se najčešće misli na odredbe koje se odnose na pravo udruživanja, socijalno pravo i

pravo o radu.

33

2. Specifičnosti koje su proizvod različitog kulturnog nasleña nisu nužno uporedive sa geopolitičkim granicama, što dozvoljava primenu identičnih pravnih rešenja u većem broju zemalja. Imajući u vidu da su se zakoni primenjivani u zapadnoj Evropi pokazali kao veoma uspešni, njihove karakteristike mogu biti osnova za izradu kvalitetnih zadružnih zakona i van granica ovog dela kontinenta.

3. Zajednički faktor za sva pravna rešenja koja se odnose na zadružni sektor jeste kreiranje ravnoteže izmeñu kontrole države i zadružne autonomije, što omogućava odreñenu dozu generalizacije.

4. I poslednje – meñunarodna saradnja u zadružnom pravu je postala standardna komponenta izrade nacionalnih zakona, što stavlja u fokus trendove koji se kreću ka harmonizaciji zadružnog prava širom sveta. (Hagen, 2002)

Zadružni pokret ne može da se razvija ukoliko ne postoji bilo kakav vid pravnih normi koje se primenjuju i regulišu njegovo delovanje. U savremenim društvima, kakva je većina danas, upravljanje ekonomskim aktivnostima ne može biti regulisano (kao u ranijim periodima) meñuljudskim odnosima i običajnim pravom. Kako akteri ekonomskog života nisu nužno meñusobno povezani, zakon predstavlja sponu koja obezbeñuje realizaciju njihovih interakcija na najpovoljniji mogući način.

Može se stoga zaključiti da se rad zadruga najbolje reguliše nekim oblikom pravne regulative. Mada postoje zemlje, kao što je Danska, gde je zabeležen uspešan razvoj zadružnog sektora bez postojanja zadružnog zakona, većina zemalja u svetu se opredeljuje za neku formu zakona.20

Prvo na šta treba obratiti pažnju je pravni instrument koji će da reguliše oblast zadrugarstva, pri čemu se polazi od toga da li su zadruge priznate u ustavu pojedinih zemalja.21 U slučaju postojanja zadružnog zakona, sledeća dilema je da li treba da postoji jedan ili više zadružnih zakona. U svetu se mogu naći različiti pristupi ovom problemu, od zajedničkog delovanja više zadružnih zakona22 do postojanja jedinstvenog zakona. Konačno, potrebno je definisati i formu, tj. nivo detaljnosti zadružnog zakona.

Nakon definisanja instrumenta, potrebno je precizirati da li će zadružni zakon da bude deo javnog ili privatnog prava.23 Razlika izmeñu javnog i privatnog prava nije univerzalna u svim zemljama. Pravna priroda zadružnog zakona zavisi od njegovog

20 U Danskoj se zadružno poslovanje reguliše zadružnim pravilima. 21 Postoje zemlje koje prepoznaju zadruge u svojim ustavima, kao što su Italija, Portugal i

Španija, i van Evrope: Meksiko, Namibija, Bangladeš, Kolumbija i Tajland. Više u poglavlju 5.1.1. Zadruge u ustavima evropskih zemalja ovog rada.

22 U Francuskoj i Japanu. 23 Pravo (u smislu pravne nauke) se može podeliti na javno i privatno pravo. Kod javnog

prava postoji odnos potčinjavanja, jer jedna strana, najčešće država, ima mogućnost da nareñuje, dok druga mora da se pokorava. Tipičan primer javnog prava je poresko pravo, gde poreski obveznik ima obavezu da plati sumu koju odreñuje država. U privatnom pravu obe strane imaju potpuno jednaka prava, čak i kada se kao jedna od strana javlja država.

34

cilja: ukoliko reguliše aktivnost zadružnog sektora, tada pripada javnom pravu i pored pravila o formiranju zadruga, njihovoj strukturi, obavljanju poslovnih operacija, a treba da uključuje i odredbe o osnivanju, postavljanju zadružnih organa, njihovim pravima i slično. Ako, sa druge strane, zadružni zakon samo predlaže potencijalnim zadrugarima kako mogu da se organizuju, čime se budućim članovima zadruge dozvoljava da razvijaju svoje aktivnosti na nezavistan način, onda je deo privatnog zakona. (Hagen, 2005: 12; 2002: 5)

Prilikom pisanja zadružnog zakona treba voditi računa o njegovim potencijalnim korisnicima – zadrugarima. Ako je zakon isuviše komplikovan i rigidan, postoji opasnost da će se nerazumevanje korisnika odraziti na njegovu ograničenu primenu, čime on postaje „zakon u knjizi“. Zadružni zakon može da služi svrsi jedino ukoliko je „zakon u akciji“, što se postiže uključivanjem korisnika zakona u proces njegove izrade. Ovakav pristup se naziva participativan i može se primeniti i u kreiranju zadružnog zakona, čime se stvara organska veza izmeñu nastanka, širenja i implementacije zakona. Svi akteri zainteresovani za pisanje i sprovoñenje zadružnog zakona imaju pravo da učestvuju u definisanju i kreiranju zakona, kao i da predlažu ideje, odnosno promene u tekstu zakona. Ovaj pristup se već pokazao uspešnim u praksi širom sveta; u Evropi je primenjen u Belgiji, Mañarskoj i Francuskoj.24

Zadružni zakon mora da sadrži odreñene elemente poput definicije zadruge, načina formiranja, organa upravljanja i administracije, načina finansiranja, distribucije informacija, itd., što je detaljno analizirano u poglavlju 3.

2.2.2. Funkcije zadružnog zakonodavstva Uloga zadružnog zakona je višestruka, pri čemu su neke od funkcija usmerene ka očuvanju zadružnog identiteta, a druge ka povećanju konkurentnosti zadruga na modernom tržištu.

Osnovna uloga zadružnog zakona je da precizira razliku izmeñu zadruga i drugih poslovnih organizacija, što se najuspešnije postiže isticanjem specifičnosti, odnosno posebnih karakteristika zadruga, kao što su: posvećenost ciljevima koji promovišu interes njihovih članova, obavljanje poslova isključivo ili dominantno sa članovima, distribucija viška u proporciji sa obimom transakcija koje su članovi ostvarili sa zadrugom i slično.

Pored toga, izuzetno je važno precizno odrediti oblik poslovnih organizacija na koje se odnosi zakon o zadrugama. Preporučuje se da u fokusu zadružnih zakona budu isključivo zadružne organizacije, pri čemu treba napraviti dve razlike: (1) izmeñu zadruga i udruženja kao neekonomskih zajednica i (2) izmeñu zadruga i organizacija sa pojednostavljenom zadružnom strukturom, odnosno sa nepotpunom primenom odredbi zakona o zadrugama. (Hagen, 2005: 11-12)

Potrebno je, u samom zakonu, precizno odrediti razliku izmeñu zadruga i drugih organizacija samopomoći, naročito razliku u odnosu na neekonomske zajednice.

24 Pored navedenih evropskih zemalja, participativan pristup izrade zadružnog zakona

uspešno je realizovan u Kamerunu, Burkini Faso i na Maliju.

35

Upravo stoga jedna od početnih odrednica koje se daju u zadružnom zakonu je definicija, gde se precizno odreñuje šta se može smatrati zadrugom, odnosno koje karakteristike mora da ima organizacija koja pretenduje da nosi taj naziv. Zadruge mogu da napreduju jedino ako poseduju autonomnost u ekonomskoj sferi, uz podreñenost ostvarenja socijalnih i kulturnih ciljeva ekonomskom uspehu. Zakon posebno naglašava razliku izmeñu zadruga kao dobrovoljnih asocijacija lica i neekonomskih zajednica, koje predstavljaju specifičan način života i koje nemaju ekonomsku dimenziju, te ih treba isključiti iz zadružnog zakona. Bilo kakvo mešanje izmeñu zadruge i takvih udruženja može da bude pogubno kako za zadruge tako i za neekonomske zajednice, uz otežanu i neefikasnu implementaciju zakona koji bi obuhvatao obe kategorije organizacija.

Sa druge strane, treba napraviti razliku izmeñu zadruga i pojednostavljenih zadružnih struktura, tj. organizacija koje funkcionišu prema zadružnim principima, ali ne ispunjavaju sve zahteve koje se postavljaju pred zadruge.

Nakon determinisanja oblika organizacija na koje se odnosi, treba istaći dvostruku zaštitu koju pruža zadružni zakon: sa jedne strane, štiti zadrugare i kooperante od nesavesnog menadžementa, a sa druge strane onemogućava zloupotrebu termina „zadruga“ i stvaranja negativne slike u javnosti o delovanju pojedinačnih organizacija koje se koriste ovim terminom, a ne posluju u skladu sa zadružnim principima. Razmatranje ovog problema u zadružnoj literuturi se najčešće odvija u okviru regulisanja odnosa izmeñu države i zadruge, gde se ističe nekoliko momenata: (1) apsolutna sloboda ekonomskog delovanja u savremenom svetu ne postoji, odnosno limitirana je nacionalnom i meñunarodnom pravnom regulativom kojoj podležu svi privredni subjekti uključujući i zadruge, (2) zakonski propisi moraju da uvažavaju zadružnu autonomiju i samoupravu i da omogućavaju poslovanje zadruge u skladu sa osnovnim principima i metodama zadrugarstva, i (3) karakteristika povoljne zakonske regulative ogleda se u neanatemiziranju zadruga, odnosno pozicioniranju zadruga u nacionalnoj ekonomiji identično sa drugim oblicima poslovanja. (Zakić, 2000: 22)

Zadružni zakon treba da bude usaglašen sa ekonomskim, socijalnim i kulturnim karakteristikama odreñene zemlje, regiona ili lokaliteta. Nacionalni zakoni, dakle, predstavljaju odraz ukupnih specifičnosti odreñenog područja, ali se pri tome naslanjaju na preporučene meñunarodne modele zakona, stremeći ka što većem stepenu harmonizacije sa zakonskim rešenjima usvojenim u zemljama u okruženju.

36

3. ANALIZA ZADRUŽNOG ZAKONODAVSTVA -

Case study dokumenta „Smernice za zadružno zakonodavstvo“

U cilju obezbeñenja podrške zemljama članicama u procesu revidiranja i harmonizacije zadružnog zakonodavstva, MOR je 1993. godine pokrenuo poseban program pod nazivom COOPREFORM.25 U okviru ovog programa, 1996. godine usvojen je dokument „Okviri zadružnog prava“(„Framework for Cooperative Legislation“), takoñe delo Henrija Hagena. Revizijom ovog prvobitnog dokumenta, na inicijativu MZS a naročito njegovog istaknutog tela – COPAC,26 publikuju se „Smernice za zadružno zakonodavstvo“ („Guidelines for Cooperative Legislation“), koje služe kao vodič kreatorima zadružnih zakona.

Ovaj dokument, iako analizira sve elemente zadružnih zakona i prikazuje stav autora po pitanju većine dilema, ipak ostavlja dovoljno prostora da se uključe specifičnosti pojedinih zemalja i njihovih pravnih sistema. Važno je naglasiti da on ne predstavlja model zakona, već pravne okvire u kojima bi trebalo formulisati odgovarajuće zakonske odredbe. U prošlosti su zabeleženi slučajevi kada su pojedini zakoni bili prekopirani u drugim zemljama gotovo u celini, što se uvek pokazalo kao neefikasno, a ovakvi zakoni su postajali tzv. „fantomski zakoni“. Takav primer je zabeležen u Sub-saharskom delu afričkog kontinenta pod francuskim govornim područjem, nakon proglašenja nezavisnosti tih država od kolonizatora. Većina ovih zemalja je u manjoj ili većoj meri preuzela francuski Zakon o zadrugama (1955), a pojedine zemlje su ga u potpunosti kopirale zamenjujući samo reč „Francuska“ imenom novoustanovljene zemlje, što je rezultiralo raznim devijacijama zadružnog pokreta i praktično nepostojanjem adekvatnog zakonskog okvira za razvoj zadrugarstva. (Kamdem, 2003: 4)

Postoje, meñutim, primeri pripreme i publikovanja modela zadružnih zakona, kao što je bio slučaj u Zajednici nezavisnih država (1997).27 Kako se naglašava u ovom dokumentu, prikazan model zakona definiše opšti zakonski karakter, organizaciju, ekonomske i socijalne osnove osnivanja i poslovanja zadruga i njihovih asocijacija, uvažavajući zadružne principe i vrednosti koji se poštuju širom sveta. Iako modeli zakona mogu da bude limitirajući u pogledu iznalaženja adekvatnih rešenja, u ovom slučaju se donekle može opravdati njegova upotreba. Naime, sve zemlje

25 O ovom programu će biti više reči u poglavlju 4.3. Angažovanje drugih meñunarodnih

organizacija na reformi zadružnog zakonodavstva ovog rada. 26 Komitet za promociju i unapreñenje zadruga (COPAC – Committee for the Promotion

and Andvancement of Cooperatives). 27 CIS Law on Cooperatives (1997) – dokument usvojen u Sent Petersburgu 6. decembra

1997. godine koji preporučuje oblik i formu zadružnog zakona sledećim zemljama članicama CIS: Armenija, Azerbejdžan, Belorusija, Gruzija, Kazahstan, Kirgistan, Moldavija, Rusija, Tadžikistan, Turkmenistan, Ukrajina i Uzbekistan.

37

članice CIS28 imale su istovetne probleme u kreiranju pravnog okvira koji bi regulisao rad zadruga u tranzicionom i posttranzicionom periodu. Slično ambijentalno okruženje upućuje na primenljivost identičnih rešenja koje, u tom slučaju, može biti zasnovano na usvojenom modelu zadružnog zakona. Ujedno, ovo je jedan od retkih slučajeva kada kreiranje normi i regulativa na osnovu modela zakona ne mora rezultirati negativnim posledicama na rad zadružnog sektora.

Različitost zakonskih rešenja u pojedinim zemljama otežava internacionalnu zadružnu saradnju i predstavlja prepreku regionalnim integracijama. Stoga je harmonizacija zadružnih zakona veoma bitna, jer omogućava regionalnu i ekonomsku saradnju.

Autor „Smernica“ smatra da se uloga države u zadružnom pokretu može predstaviti kroz četiri funkcije: zakonodavstvo, registracija, likvidacija i monitoring. U ovom dokumentu prikazan je pojednostavljen odnos države i zadrugarstva, uz davanje smernica procesu kreiranja zadružnih zakona koji treba da omoguće minimum upliva države, minimum zakonskih rešenja, minimum državne pomoći i maksimum demokratskog upravljanja.

„Smernice za zadružno zakonodavstvo“ se sastoje iz Predgovora – čiji su autori dva stručnjaka iz MOR i SORAS, četiri poglavlja i tri aneksa (Aneks 1. „Izjava o zadružnom identitetu“ MZS iz 1995. godine; Aneks 2. „Vodiči za stvaranje povoljnog okruženja za razvoj zadruga“ UN iz 2001. godine i Aneks 3. Preporuka 193 o promociji zadruga MOR iz 2002. godine). Prvo poglavlje je Uvod, u drugom poglavlju autor daje Uvodna razmatranja koja obuhvataju utvrñivanje potrebe za zadružnim zakonom, kratku analizu zadružnih principa, pregled dokumenata datih u aneksima i njihov uticaj na kreiranje zadružnih zakona, referentne faktore, i na kraju vrstu, odnosno prirodu zakona. Treći deo je posvećen samom zadružnom zakonu i predstavlja dominantno poglavlje sa jedanaest elaboriranih elemenata: delokrug zakona,29 njegova priroda,30 jezik, obuhvanost i format, komparacija prednosti postojanja opšeg, odnosno posebnih zakona, zakonska procedura i konačno primena zakona. Meñutim, ključni segment trećeg poglavlja, koji je precizno razrañen i u ovom radu, posvećen je strukturi zadružnog zakona. Četvrto poglavlje apostrofira meñunarodni aspekt zadružne legislative.31

28 Zemlje u okviru Zajednice nezavisnih država, formirane po dezintegraciji Sovjetskog

Saveza (Commonwealth of Independent States). 29 Detaljnije o delokrugu zakona o zadrugama u poglavlju 2.2.2. Funkcije zadružnog

zakonodavstva ovog rada. 30 Detaljnije o prirodi zakona o zadrugama u 2.2.1. Nužnost postojanja zadružnog

zakonodavstva ovog rada. 31 Posle izdanja koje je analizirano u ovom radu, „Smernice za zadružno zakonodavstvo“ su

još nekoliko puta publikovane – zbog čega njihov sadržaj može u odreñenoj meri varirati u odnosu na ovde izložene komentare tog materijala.

38

Zadružni zakoni predstavljaju odraz ekonomskih, socijalnih i političkih okolnosti. Uloga vlada zemalja u tranziciji u ekonomskoj i socijalnoj sferi bila je usmerena ka decentralizaciji i liberalizaciji administrativnog upravljanja, ka političkim i ekonomskim promenama koje su za rezultat imale pomeranje od planske ka tržišnoj ekonomiji. Ove mere su bile upotpunjene sa razvojem i jačanjem institucija koje su zasnovane na samopomoći i samoodgovornosti, što je rezultiralo ponovnim otkrivanjem zadruga kao organizacija pomoću kojih njihovi članovi mogu da ostvare specifične ciljeve. Jačanje zadruga obnovilo je interesovanje za zadružno zakonodavstvo.

Postoji raskorak izmeñu zadružnih principa i vrednosti sa jedne strane i zakonske stvarnosti sa druge strane, odnosno ponekad je praćenje zadružnih principa i vrednosti u suprotnosti sa pravnim mogućnostima i sa onim što se može ostvariti na osnovu postojećih zakona. Stoga se, najčešće, ne postavlja pitanje potrebe za postojanjem zadružnog zakona, već su dileme usmerene ka njegovoj strukturi, obuhvatnosti, harmonizaciji sa meñunarodnim zadružnim zakonodavstvom i drugim relevantnim temama. Iako postoje zemlje poput Danske,32 gde zadružni sektor uspešno funkcioniše bez zakonskih okvira koji bi se odnosili na ovu delatnost, postoji realna potreba za zadružnim zakonom. Nijedan zadružni pokret ne može da funkcioniše u potpunosti bez ikakvih zakonskih pravila – postojanje zadružnih zakona je neophodno, iako sam zadružni zakon ne garantuje prosperitet zadružne delatnosti.

Kada je utvrñena nužnost postojanja zadružnog zakona, postavlja se nekoliko pitanja u pogledu, pre svega, harmonizacije ovog zakona na nivou zakonskog sistema jedne države, a zatim i na meñunarodnom nivou. Zakon o zadrugama ne sme da bude u kontradiktornosti sa drugim zakonima koji regulišu oblast ekonomske aktivnosti i poslovanja u nekoj državi. U širem smislu, zadružni zakon bi trebalo da bude usklañen sa zakonodavnim rešenjima u susednim zemljama. Harmonizacija je istovremeno i posledica, ali i preduslov dalje regionalne i internacionalne ekonomske integracije. Meñutim, meñunarodno zadružno pravo je siromašno u obavezujućim dokumentima. Ipak, smatra se da dokumenti dati u aneksu „Smernica za zadružno zakonodavstvo“ predstavljaju srž meñunarodnog zadružnog prava. Postavlja se pitanje prinudnosti primene ova tri dokumenta: „Izjava o zadružnom identitetu“ MZS (1995), „Vodiči za stvaranje povoljnog okruženja za razvoj zadruga“ UN (2001) i Preporuka 193 o promociji zadruga MOR (2002). MZS nije telo koje bi moglo da nametne usvojene odluke kao obavezujuće nijednoj zemlji. Vodiči UN nemaju tu jačinu da primoraju vlade da ih primene prilikom donošenja nacionalnih zadružnih zakona. Konačno, Preporuka MOR, kao što joj samo ime kaže, je samo preporuka kako bi trebalo da se sačini jedan zakon, a ne i obaveza. Ono što čini navedena tri dokumenta suštinskim za meñunarodno zadružno pravo je

32 Iako Danska nema zakon o zadrugama, zadružni odnosi se regulišu zadružnim pravilima

koja obuhvataju opšte i pojedinačne ciljeve zadruga, delatnosti, obaveze i prava članova i zadrugara, kao i način upravljanja i nadležnosti pojedinih organa. (Ranñelović, 1999: 43)

39

njihov zajednički sastavni deo – zadružne vrednosti i principi koji predstavljaju javno meñunarodno običajno zadružno pravo.

3.1. Obuhvatnost i forme zakona U pogledu obuhvatnosti zadružnog zakona potrebno je definisati da li će da postoji jedan zakon koji bi regulisao rad svih vrsta zadruga, ili će biti usvojeno nekoliko zakona za pojedine oblasti zadružnog poslovanja, ili će konkretno rešenje da predstavlja prelaznu formu izmeñu ove dve mogućnosti. Takoñe, obuhvatnost zakona definiše i njegovu formu i upućuje na nivo detaljnosti koji će biti primenjen, što je u direktnoj vezi sa autonomnosti zadruga da u statutima i pravilima regulišu pojedine oblasti svog poslovanja.

Prilikom kreiranja zadružnog zakona jedna od osnovnih dilema sa kojima se zakonodavci susreću jeste pitanje obuhvatnosti zakona, odnosno da li će jedan zakon da reguliše rad svih vrsta zadruga (potrošačke, radničke, zadruge tercijarnih delatnosti...); svih aktivnosti (poljoprivrede, ribarstva, štedno-kreditne, marketinške zadruge...) i svih profesija (zanatske, medicinske, advokatske zadruge...). U praksi se širom sveta mogu naći najraznovrsnija rešenja: od jednog zakona koji se odnosi na sve vrste i modele zadruga; preko zakona koji u sebi sadrže poglavlja posvećena pojedinim vrstama zadruga; više pojedinačnih zakona koji regulišu rad pojedinih oblika zadružnih organizacija; pa do nepostojanja konkretnog zadružnog zakona u kom slučaju se rad zadruga reguliše drugim zakonima o ekonomskoj aktivnosti, kao što je u Velikoj Britaniji. U slučajevima kada je celokupna zadružna aktivnost regulisana jednim zakonom, on se naziva opšti, dok je kod pojave većeg broja dokumenata koji regulišu rad pojedinačnih zadružnih oblika reč o posebnim (specijalizovanim) zakonima. Iako se, naročito u najrazvijenijim zemljama, trenutno daje prednost posebnim zakonima (u cilju oporavka zadružnog sektora i isticanja specifičnosti zadružne delatnosti), autor „Smernica“ smatra da opšti zakon o zadrugama ima velike prednosti jer:

∗ opšti zakon, naročito ukoliko sadrži specijalizovana poglavlja za pojedinačne zadružne oblike i aktivnosti, kao što su kreditne ili stambene zadruge, garantuje autonomiju zadružnog pokreta. Nivo opštosti u ovakvim zakonima je relativno visok, te se velika sloboda ostavlja pojedinačnim zadrugama da svojim statutima i pravilima regulišu konkretnu zadružnu aktivnost;

∗ odsustvo detaljnosti u ovakvim zakonima smanjuje birokratizaciju;

∗ opšti zakon pozitivno deluje na jedinstvo zadružnog pokreta imajući u vidu da se svi zadružni oblici i aktivnosti regulišu na osnovu jednog pravnog akta. Fragmentacija zadružnog pokreta najčešće nastaje u slučaju većeg broja pojedinačnih zakona o različitim vrstama zadruga;

40

∗ opšti zakon predstavlja najbolje rešenje za prevazilaženje razlika izmeñu različitih ciljeva zadruga.33

U direktnoj vezi sa nivoom opštosti nalazi se i forma zakona. Opšti zakoni oskudevaju u detaljima, odnosno definišu samo osnovne zadružne aktivnosti; stoga oni mogu biti manje razumljivi i relativno teži za tumačenje, te se prednost može dati detaljnijim zakonima. Sa druge strane, prevelika detaljnost može da ugrozi autonomiju zadruga onemogućavajući ih da svojim statutima i pravilima definišu odreñene aspekte svog poslovanja.

Zakon mora biti odreñen i vremenskom dimenzijom, što se reflektuje na njegov format. Viši nivo detaljnosti u zadružnim zakonima povezan je sa političkim, ekonomskim i socijalnim okruženjem u kojem zadruge deluju, a koji se tokom vremena relativno često menjaju, što se odražava i na promenu samog zakona. Česte promene sadržine zakona ne samo da otežavaju njihovo tumačenje, već dovode u pitanje mišljenje opšte i stručne javnosti o njihovom kvalitetu.

3.2. Osnovni elementi zakona o zadrugama Delovanje zadruge kao pravnog lica mora da bude regulisano odreñenim zakonom. Predmet ovog zakona su zadružna struktura, funkcionisanje i poslovanje, a posebno pozicija zadruga u ekonomskom i privrednom sistemu jedne zemlje i njihov odnos prema trećim licima. U cilju sveobuhvatnosti, Henri Hagen predlaže sledeće elemente zadružnog zakona:

∗ predgovor; ∗ opšte odredbe; ∗ osnivanje i registracija zadruge; ∗ prava i obaveze članova zadruge; ∗ organi i proces upravljanja; ∗ formiranje kapitala, računi, distibucija viška i pokrivanje gubitaka; ∗ zadružna revizija; ∗ gašenje zadruge; ∗ organizacije sa pojednostavljenom zadružnom strukturom; ∗ horizontalna i vertikalna integracija; ∗ rasprave unutar zadružnog pokreta; i ∗ prelazne i zaključne odredbe.

U predgovoru se objašnjava uloga i funkcija zadruga u društvu i ekonomiji zemlje na koju se zakon odnosi; karakter zadruga kao privatnih i autonomnih organizacija koje imaju pristup svim ekonomskim aktivnostima, učešće države koje je limitirano na osnivanje, gašenje, unapreñenje zadruga i na opštu normativnu

33 Ciljevi zadruga su, prema Hanriju Hegenu, trostruki: orijentacija ka razvoju zadruge,

orijentacija ka članovima i zadovoljavanju njihovih potreba i ciljevi samodovoljnosti zadruge. (Hagen, 2005: 15)

41

kontrolu, kao i da obezbedi jednak tretman zadruga i njihovih članova sa ostalim poslovnim organizacijama.

Opšte odredbe imaju nekoliko sastavnih delova, i u njima je naročito značajno definisanje termina koji će biti upotrebljeni u tom zakonu, koji mogu biti dati u tekstu, aneksu ili priloženi u posebnom dokumentu. Precizno definisanje upotrebljene terminologije značajno olakšava komunikaciju na meñunarodnom nivou.

Drugi element opštih odredbi je definicija zadruge, gde se kao osnov za njenu izradu koristi definicija MZS data u dokumentu „Izjava o zadružnom identitetu“ (1995). Mada postoji težnja da se kopira ova ili neka druga definicija zadruge, mnogo je uspešnije formulisati posebnu definiciju koja će da uzme u obzir lokalne specifičnosti, ali da istovremeno poklanja dovoljno pažnje zadružnim vrednostima i zadružnim principima. Forma definicije zavisi i od toga da li postoji jedan opšti zakon ili nekoliko posebnih. Definicija mora da pravi razliku izmeñu zadruga i drugih oblika poslovnih organizacija i to na osnovu dva principa: zadružnog identiteta i promocije članova. Princip zadružnog identiteta znači da su članovi koosnivači i kofinansijeri zadruge. Prava i obaveze svih članova zadruge odnose se na vlasništvo, upravljanje, kontrolu i raspodelu sredstava, kao i na zajedničku odgovornost za eventualne dugove koji nastanu njenim poslovanjem. Princip promocije članova znači da se prednost daje interesima članova u odnosu na mogućnost kreiranja većeg profita u redovnom poslovanju. Kombinacija ova dva principa u stvari objašnjava dualnu prirodu zadruga. Navedeni principi uvršteni u definiciju zadruge treba da obezbede pouzdano razlikovanje zadruga ne samo od različitih formi društava kapitala, nego i od neprofitnih i dobrotvornih organizacija i od drugih mogućih oblika organizacija za samopomoć. Definicija zadruge mora da bude primenljiva na zadruge iz sva tri sektora delatnosti.

Razlozi isticanja definicije zadruge u zadružnom zakonu su:

∗ utvrñivanje razlike izmeñu originalnih, istinskih zadruga od onih koje su to samo formalno,

∗ odreñivanje prava i obaveza članova, kao i njihovih organa unutar zadruge,

∗ odreñivanje kvalifikacija i dužnosti zadružnih menadžera koje se odnose na upravljanje kapitalom i zadovoljavanje potreba članova zadruge.

Treći segment opštih odredbi posvećen je zadružnim principima. Oni mogu da budu uključeni u definiciju zadruge ili da budu nabrojani posebno – s tim da se nikako ne sme davati izgled konačnosti ovoj listi, već treba da budu navedeni u smislu „izmeñu ostalog“ ili „posebno se naglašavaju“.

Osnivanje zadruge se odnosi na prepoznavanje i zaštitu firme zadruge. Zadružni zakon treba da predvidi ozbiljne sankcije protiv bilo koga ko iskorišćava ime zadruge. Postoje dve vrste registracije: automatska registracija i registracija nakon dobijanja odobrenja javnog autoriteta ili nadležne institucije. Prema prvoj opciji, zadruga može da bude registrovana onda kada se zadovolje svi uslovi koji su definisani u samom zakonu. Ako se iz bilo kog razloga zahteva da pre registracije

42

postoji odobrenje nekog lica ili organizacije, onda ono mora biti dobijeno pre nego što se izvrši sama registracija. Zakonska procedura treba da bude takva da olakšava članovima buduće zadruge proces registracije, odnosno ne sme nikako da ih demotiviše da izvrše registraciju svoje zadruge.

Ovde posebno treba obratiti pažnju na članstvo u zadruzi – kao jedno od najvažnijih pitanja regulisanih zadružnim zakonom, s obzirom da su zadruge organizacije koje u centar svoje delatnosti stavljaju same članove. Preporuka je da se dozvoli da i privatna i pravna lica mogu da postanu članovi zadruga, mada mnogi zakoni isključuju pravna lica iz članstva, naročito u primarnim zadrugama. Dokle god se, meñutim, poštuje princip demokratskog upravljanja odnosno princip „jedan član – jedan glas“, ovakva ograničenja ne bi trebalo da budu uvrštena u sam zakon. Poštovanje ograničenja upravljačke kontrole od strane pravnih lica u primarnim zadrugama (što predstavlja i najznačajniju prepreku za njihov prijem u članstvo zadruge) obezbeñuje se limitiranjem broja glasova koja poseduju pravna lica, a koji ne sme da premaši broj glasova privatnih lica. Prema Zakonu o zadrugama (1996) u Srbiji nije omogućeno pravnim licima da postanu članovi zadruge. Proširenje članstva na pravna lica predstavlja ujedno jednu od najvećih novina koju sadrže novi nacrti zakona o zadrugama.34

Pitanje donje starosne granice spada u specifičnosti koje zakon sadrži u zavisnosti od zemlje na koju se odnosi. Najčešće se ostavlja zakonodavcima da definišu da li će postojati donja starosna granica i kolika će ona biti. Ukoliko se donja starosna granica definiše ispod godine punoletstva, moraju se vrlo pažljivo razmotriti finansijska prava i odgovornosti, kao i učešće ovih članova u procesu upravljanja. Naročito se mora voditi računa da maloletna lica ne smeju svojim glasovima da uspostave kontrolu nad zadrugom, s tim da izuzeci mogu da budu napravljeni u školskim i studentskim zadrugama. Primeri različitih zakonskih rešenja u pogledu donje starosne granice zadrugara mogu se naći i u domaćem zakonodavstvu. Prema Osnovnom zakonu o zemljoradničkim zadrugama (1949) lica starija od 16 godina mogla su da postanu članovi zadruge sa svim pravima (pravo odlučivanja, biranja i da budu birani u organe zadruge), dok su lica mlaña od 16 godina koja raspolažu zemljom, odnosno drugim sredstvima za proizvodnju, mogla stupiti u zadrugu isključivo uz odobrenje staratelja.35 Prema odredbama Zakona o udruživanju zemljoradnika (1974) za Republiku Srbiju članovi zemljoradničkih zadruga su mogli da postanu zemljoradnici sa navršenih 18 godina života.36

Sledeće poglavlje posvećeno je minimalnom broju zadrugara u primarnim zadrugama. Dokument „Smernice za zadružno zakonodavstvo“ ne ostavlja dilemu u pogledu nužnosti postojanja zakonski definisanog minimalnog broja članova. Ekonomska održivost zadruga sa izrazito malim brojem članova je vrlo nesigurna,

34 Nacrt zakona o zadružnom društvu, Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede

Republike Srbije (2005). 35 Član 27, stav 1 i 2, Osnovnog zakona o zemljoradničkim zadrugama (1949). 36 Član 17, stav 1, Zakona o udruživanju zemljoradnika (1974).

43

mada je u velikom broju zakona kao minimum odreñeno tri osnivača. Broj osnivača zadruge zavisi i od toga o kojoj se vrsti zadruge radi – kod potrošačkih je veći u odnosu na proizvoñačke zadruge, dok se kod uslužnih zadruga, odnosno zadruga tercijarnih delatnosti, nalazi izmeñu ove dve granice.

Izuzetno je značajno i pitanje maksimalnog broja članova, naročito u primarnim zadrugama. U teoriji, princip otvorenosti zadruga ne dozvoljava nikakvo ograničenje u pogledu broja zadrugara, dok u praksi broj zadrugara mora da bude kompatibilan sa ciljevima zadruge. Problemi administracije rastu ukoliko se broj zadrugara poveća preko neke gornje granice: kod većeg broja članova teže je održavati demokratsku kontrolu, a zadrugari se u manjoj meri identifikuju sa svojom zadrugom. Problem takoñe zavisi i od vrste zadruga: veliki broj članova u potrošačkim zadrugama ima minimalan uticaj na upravljački proces, dok veliki broj članova štedno-kreditnih zadruga zahteva vrlo kompleksan mehanizam rada. Proizvoñačke zadruge će najčešće imati problema ukoliko se broj članova poveća preko odreñenog broja, što sve upućuje da je neuporedivo teže definisati gornji limit broja zadrugara. Pitanje brojnosti članova zadruge predstavlja jednu od dilema sa kojima se susreće savremeni zadružni pokret.37

U domenu članstva potrebno je ustanoviti proceduru prijema članova. U skladu sa principom otvorenosti, sva lica koja žele da postanu članovi zadruge trebalo bi da budu primljena, naravno ukoliko su upoznati sa pravilima te zadruge i pristanu da ih poštuju, uz istovremenu saglasnost postojećih članova. Prekidanje članstva predstavlja izraz prava članova da dobrovoljno istupe iz zadruge i mora da bude garantovano zakonom ili statutom odnosno pravilima zadruge. Kao krajnja mera prinudnog prekidanja članstva navodi se isključenje članova, koje može da nastupi ukoliko član ne želi da se povuče dobrovoljno, čak iako u dužem vremenu nije ispunjavao uslove koje zadruga postavlja, ukoliko je ozbiljno narušio prava, odnosno statut same zadruge, ili ukoliko je njegovo ponašanje bilo štetno po zadrugu. U zavisnosti od ustanovljenog prestupa, može se odrediti totalno ili delimično isključenje, odnosno eliminisanje njegovih prava kao člana na odreñeni period.

Prava i obaveze članova zadruge su podjednaki za sve članove, bez obzira na pol, rasu, godine starosti, religiju ili drugo opredeljenje ili pripadnost. Prava članova se mogu podeliti na: lična i finansijska.

Lična prava članova su:

∗ da potražuju usluge od zadruge koje spadaju u njenu delatnost, kao i da koriste osnovna sredstva zadruge;

∗ na obrazovanje i obuku u skladu sa statutom, odnosno pravilima zadruge ili sa odlukama skupštine;

∗ da učestvuju u radu generalne skupštine, da predlažu i učestvuju u glasanju, da biraju i bude izabrani u upravna tela u zadruzi;

37 Više u poglavlju 2.1. Determinisanje identiteta zadruge ovog rada.

44

∗ da dobiju informacije o stanju u zadruzi;

∗ da kontrolišu poslovne knjige zadruge.

Finansijska prava članova su:

∗ da učestvuju u podeli viška u definisanim ekonomskim intervalima;

∗ da nakon okončanja članstva traže da im njihove deonice, odnosno ulog, bude isplaćen po nominalnoj vrednosti. Odbici po osnovu gubitaka na kraju poslovnog perioda, odnosno devalvacije, mogu da budu odbijeni od ove sume;

∗ da prime, u slučaju likvidacije, deo preostale sume ukoliko ona postoji, osim u slučaju kada su svi fondovi rasporeñeni na obaveze zadruge prema trećim licima.

Posebna pažnja se posvećuje pitanju članstva zaposlenih u zadruzi, jer lice koje je istovremeno član zadruge i zaposleni u zadruzi može imati sukob interesa. U uslužnim zadrugama su zaposleni u zadrugama retko njeni članovi, dok su u potrošačkim zadrugama zaposleni često i članovi zadruge, premda uz izvesne modifikacije u članstvu.38 U proizvoñačkim zadrugama konflikt izmeñu zaposlenih u zadruzi i zadrugara je najveći, te se ne praktikuje da zaposleni budu i članovi zadruge.

Obaveze članova se mogu grupisati u tri kategorije: opšte, finansijske i ostale obaveze.

Opšte obaveze članova su da:

∗ poštuju statut zadruge, kao i odluke koje donosi generalna skupština,

∗ se uzdržavaju od bilo kakve aktivnosti koja škodi ciljevima njihove zadruge,

∗ ne pripadaju većem broju zadruga koje imaju isti cilj ili se bave istom delatnošću ili deluju na istoj teritoriji, što se automatski smatra kao potencijalno loša aktivnost koja mora da bude sankcionisana,

∗ aktivno učestuju u životu zadruge, mada ova obaveza ne sme da bude prinudna.

Finansijske obaveze su sledeće:

∗ svaki član mora da upiše, odnosno da plati minimum uloga koji je definisan u pravilima ili statutu zadruge,

∗ svaki član je finansijski odgovoran za dugove zadruge, minimalno u vrednosti njegovog uloga, i

∗ svaki član može da kupi dodatne akcije, odnosno da uplati dodatne uloge i da na taj način finansijski doprinese samoj zadruzi.

38 Jedna od najčešćih modifikacija je limitirano glasačko pravo.

45

Pod ostalim obavezama najčešće se podrazumeva da su članovi dužni da u odreñenom obimu koriste usluge ili osnovna sredstva sa kojima raspolaže zadruga, odnosno da jedan deo poslovanja obavljaju preko zadruge.

Organe upravljanja u zadruzi čine najmanje dva tela: skupština zadruge i upravni odbor (board of directors – bord direktora). Iako se pri formiranju zadruge ne zahteva postojanje neke kontrolne jedinice, savetuje se da se predvidi i takva mogućnost, pri čemu članovi zadruge odlučuju da li će da oforme takvo telo ili ne. Ovakva kontrolna jedinica se najčešće naziva nadzorni odbor ili nadzorna (kontrolna) komisija i uloga joj je da kontroliše rad ostalih organa.

Formiranje kapitala, ra čuni, distubicija viška i pokrivanje gubitaka zadruge su deo zakona koji je najteže definisati. Kako je autonomnost zadruge uslovljena ekonomskom, a naročito finansijskom nezavisnošću, samostalnost u prikupljanju kapitala je od izuzetne važnosti, naročito pri osnivanju zadruge. Osnovni izvor finansiranja jesu ulozi zadrugara, odnosno sredstva koja članovi stavljaju na raspolaganje samoj zadruzi kako bi ona počela sa poslovnim aktivnostima. Ulozi su unapred odreñeni statutom, nedeljivi, ne mogu se prenositi na druga lica i ne mogu se povlačiti u toku članstva. U slučaju potrebe za dodatnim ulaganjima, savetuje se da se podstiču članovi da u toku poslovanja uplaćuju dodatne uloge kako bi se obezbedio potreban kapital.

Posebna pažnja se posvećuje distribuciji viška na kraju poslovne godine. Višak bi trebalo da bude distribuiran na sledeći način: prvo se vrši transfer na zakonski obavezne rezervne fondove; zatim se uplaćuje u osnivačke fondove ukoliko oni postoje; sledi isplata kamate na uloženi kapital, investicije i uplaćene deonice, ali po stopi manjoj od one koju daju komercijalne banke na depozite; a tek onda se vrši raspodela preostalih sredstava članovima na osnovu transakcija koje su imali sa zadrugom; i konačno, isplaćuju se odreñena sredstva zaposlenima u zadruzi.

U slučaju prestanka članstva ulozi se vraćaju39 po nominalnoj vrednosti, kako bi se izbeglo članstvo motivisano isključivo zaradom na uloženi kapital. Ukoliko su ekonomski interesi zadruge ozbiljno ugroženi trenutnim povraćajem uloga ili ako bi to vodilo smanjivanju minimalne zakonski odreñene količine kapitala, može se na odreñeno vreme zadržati taj ulog, odnosno odložiti povraćaj sredstava. Isti princip povraćaja se primenjuje i kod likvidacije. Nakon isplate svih obaveza prema trećim licima, ostatak likvidacionih sredstava se prebacuje zadružnom savezu, nekoj humanitarnoj organizaciji ili u posebnim slučajevima gde su rezervni fondovi te zadruge deljivi i gde je to predviñeno statutom i pravilima zadruge, dele se članovima prema onom metodu koji se koristio za raspodelu viška na kraju finansijske godine.

U zavisnosti od ciljeva i vrste, a u skladu sa odredbama nacionalnog zakona, svaka zadruga odlučuje da li će da ponudi svoje usluge trećim licima. U slučajevima kada su ulozi izuzetno visoki ili kada to zahteva priroda usluga koju zadruga pruža (kao

39 Ukoliko je vraćanje uloga predviñeno statutom zadruge.

46

što je slučaj kod štedno-kreditnih zadruga koje su osnovane sredstvima odreñene grupe ljudi), nečlanovi ne mogu da budu korisnici usluga te zadruge. Ako delatnost zadruge dozvoljava poslovanje sa trećim licima, ono se sprovodi tako da se ne ugrozi nezavisnost zadruge i njeno poslovanje sa redovnim članovima, što dovodi do toga da se ove transakcije ponekad limitiraju, najčešće do odreñenog procenta od ukupnog obrta, nakon čega se obustavljaju.

Zadružna revizija je uslov bez koga ne može da postoji i opstane ijedan zadružni sistem. Pod zadružnom revizijom se podrazumeva unutrašnja i spoljašnja kontrola, povremena i redovna revizija finansija i upravljačke strukture, kao i revizija poštovanja zadružnih vrednosti i principa, uz savetodavnu ulogu. Zadružna revizija ima poseban značaj u zadrugama sa velikim brojem članova, jer brojno članstvo ne može direktno da učestvuje u rukovoñenju zadrugom, te postoji naročita potreba za transparentnošću upravljačkog procesa, u cilju očuvanja demokratske prirode zadruga. Sistem zadružne revizije mora biti nezavisan od države i od samih zadruga i njihovih saveza, uz istovremenu dostupnost svim vrstama zadruga.

Prestanak zadruge može biti: bez likvidacijom i sa likvidacijom. Taj čin, posle osnivanja, predstavlja jedno od najvažnijih pitanja u toku životnog ciklusa zadruge, te ova odluka mora da bude usvojena glasovima većine članova, odnosno zahteva specijalan kvorum u skupštini.

Prestanak bez likvidacije može da se realizuje kao sjedinjavanje sa drugom zadrugom, deljenje jedne na više zadruga i konverzija zadruga. Postoje dva tipa sjedinjavanja: prvi, koji obezbeñuje kontinutet postojanja zadruge kojoj se priključuju jedna ili više zadruga, i drugi kada nastaje nova zadruga tako što se spajaju dve ili više zadruga uz obavezno usvajanje statuta novonastale zadruge. Deljenje mogu da sprovedu samo one zadruge koje imaju deljive rezervne fondove, dok se zadruge čiji fondovi nisu deljivi moraju prvo ugasiti, a zatim se mogu osnovati dve ili više novih zadruga. Konverzija predstavlja transformaciju zadruge u neku drugu vrstu poslovne organizacije. Konverzija bez likvidacije moguća je samo kod zadruga sa deljivim rezervnim fondovima, dok u ostalim slučajevima konverzije u novu organizaciju mora prethoditi prestanak rada zadruge.

Prestanak zadruge sa likvidacijom može da nastane u dva slučaja: (1) ukoliko je generalna skupština usvojila adekvatnu odluku, ili (2) ako generalna skupština nije donela odluku da se izvrši gašenje uprkos sledećim činjenicama, tj. kada su nastupili sledeći uslovi:

∗ rok na koji je zadruga osnovana je istekao; ∗ ciljevi zadruge su ostvareni ili ih je nemoguće ostvariti; ∗ uslovi pri kojima je zadruga osnovana više ne postoje (npr. broj članova je

ispod minimuma koji se zahteva u definisanom vremenskom periodu); ∗ zadruga je nekoliko puta u toku poslovanja kršila zakone, pravila ili

sopstveni statut;

47

∗ zadruga ne raspolaže finansijskim sredstvima potrebnim za izmirenje obaveza nastalih redovnim poslovanjem i to nakon što je uzeta u obzir mogućnost da članovi izvrše dodatne uplate, pa da se na osnovu prikupljenih sredstava izvrši poravnanje;

∗ zadruga nije funkcionisala u odreñenom vremenskom periodu; ∗ neki drugi razlog predviñen zakonom.

Organizacije sa pojednostavljenom zadružnom strukturom su organizacije koje funkcionišu prema zadružnim principima, ali ne ispunjavaju sve zakonske zahteve postavljene pred zadruge. Postoji nekoliko kriterijuma na osnovu kojih se može determinisati razlika izmeñu zadruga i organizacija pojednostavljene zadružne strukture: vrsta aktivnosti, ostvareni obrt u odreñenom vremenskom periodu, broj članova, obim poslovnih transakcija sa trećim licima, itd. U evropskom zadružnom pravu organizacije sa pojednostavljenom zadružnom strukturom se najčešće nazivaju „male“ zadruge, a postoji i veliki broj specijalizovanih40 i opštih zakona41 koji ih oslobañaju odreñenih obaveza predviñenih za zadružna preduzeća.

Organizacije sa pojednostavljenom zadružnom strukturom ne treba posmatrati kao svojevrsne prethodnice zadruga, koje bi se u odreñenom vremenskom periodu mogle transformisati u zadruge, već kao posebnu kategoriju organizacija čija izmenjena struktura dozvoljava manje stroga pravila u oblasti računovodstva, revizije, načina upravljanja i slično. Kreatorima zadružnog zakona prepuštena je procena da li je potrebno uključiti poglavlje o ovim organizacijama u strukturu zakona. Horizontalna i vertikalna integracija predstavljaju mogućnosti meñuzadružnog povezivanja u nekoj od faza razvoja zadruga. Meñuzadružno povezivanje uključuje pravo zadruga da se sjedinjavaju i da na taj način stvore nove organizacije kao što su unije, federacije ili konfederacije. Horizontalna integracija omogućava eliminaciju koncentracije, odnosno pruža mogućnost očuvanja nezavisnosti individualnih zadruga uz korišćenje ekonomije obima. Vertikalno udruživanje zadruga rezultira nastankom zadružnih saveza i drugih vrsta zadružnih asocijacija.42 Država treba da se suzdrži od bilo kakve intervencije osim monitoringa ovakvih organizacija, a posebno ne sme da postoji pritisak na zadruge u cilju formiranja sličnih organizacija. Uloga i obaveze zadruga višeg stepena, odnosno zadružnih asocijacija su: 40 Kao što je slučaj u Italiji. Problem „malih“ zadruga u svetu tretiraju i Akt o zadrugama iz

Kameruna (1992) i Zadružni zakon usvojen na Madagaskaru (1999). 41 Zadružni zakoni u Austriji, Belgiji, Finskoj i Nemačkoj. 42 U Srbiji dominira horizontalni model povezivanja zadruga, uz odreñene modifikacije u

sektoru poljoprivrede, gde pored zadruga drugog stepena (okružni i regionalni zadružni savezi), postoji i zadruga trećeg stepena, odnosno Zadružni savez Srbije. Meñutim, u zemaljama sa razvijenijim zadružnim sektorom, pod vertikalnim integracijama se podrazumeva udruživanje zadruga i zadružnih preduzeća koja svoju delatnost obavljaju u različitim fazama reprocelina, kao što su: nabavne, proizvoñačke, prerañivačke, potrošačke, trgovinske, uslužne, kreditne i druge.

48

∗ predstavljanje članova na lokalnom, regionalnom i nacionalnom nivou; ∗ promocija, obrazovanje i obuka; ∗ savetovanje; ∗ usluge, i to: finansijske, usluge osiguranja i ekonomske usluge (u koje se

ubrajaju marketing, nabavka, izvoz-uvoz i sl.); ∗ razvoj meñunarodnih zadružnih odnosa; ∗ istraživanje i razvoj; ∗ arbitraža; ∗ kontrola i revizija; i ∗ širenje zadružnog zakona, odnosno obezbeñivanje poštovanja zadružnog

zakona – diseminacija.

Rešavanje sporova izmeñu pojedinih zadruga i njihovih organizacija, ili pak organa unutar jedne zadruge, treba da bude predmet analize i eventualnog rešavanja unutar zadružnog pokreta pre nego što spor bude predat sudskim organima. U tom smislu, zadružni zakon ili u potpunosti definiše pravni postupak rešavanja ovakvih sukoba ili obavezuje statute i pravila pojedinih zadruga da to učine. Važnost unutrašnjeg rešavanja eventualnih problema proizilazi iz činjenice da su meñuljudski odnosi i dobra praksa osnov zadružnog poslovanja. U najvećem broju slučajeva, zainteresovane strane se slažu sa pokušajem internog rešavanja problema, pre svega jer ljudski i socijalni aspekt u ovom slučaju više dolaze do izražaja. Kao krajnje rešenje, ipak, mora da postoji mogućnost sudskog rešavanja problema ukoliko uključene strane ne postignu dogovor. Prelazne i zaključne odredbe su sastavni deo zadružnog zakona kojima se odreñuje njegovo mesto u pravnom sistemu odreñene zemlje, način regulisanja pitanja započetih po odredbama prethodnih zakona o zadrugama, kao i početak stupanja na snagu novog zakona o zadrugama.

3.3. Primena zakona Dokument „Smernice za zadružno zakonodavstvo“ naglašava potrebu postojanja veze izmeñu generisanja, širenja i primene zakona. Uspešna implementacija zakona dominantno zavisi od adekvatnog institucionalnog zaleña, kao što je efikasna registracija, revizija i usluge sa visokokvalifikovanom radnom snagom. U nedostatku ovih uslova ne može se stvoriti okvir za kreiranje kvalitetnog zakona, kao ni njegovo uspešno sprovoñenje. Osnovni preduslov uspešne primene zakona je njegova razumljivost i transparentnost. Iako stil kojim je pisan jedan zakon mora da bude u skladu sa ostalim zakonima u tom pravnom sistemu, treba voditi računa o korisnicima zakona – u ovom slučaju o zadrugarima. Tekst dobrog zadružnog zakona pisan je u najvećoj meri tako da ga njegovi neposredni korisnici mogu razumeti. Za tumačenje zadružnog zakona u pojedinim zemljama se formiraju pravne kancelarije. U nedostatku ovakvog rešenja tu ulogu može da preuzme zadružni savez. Privlačno rešenje, karakteristično za razvijenije a neophodno i manje razvijenim zemljama, je priprema različitih štampanih vodiča kroz zakon,

49

odnosno verzija zakona upotpunjena komentarima pravnih eksperata što olakšava njegovu primenu.

Upotreba Interneta ubrzano popularizuje ovaj način objašnjavanja svih zakonskih rešenja, pa i onih koji se odnose na zadruge.

Štampani vodiči za primenu različitih zakona o zadrugama korišćeni su i u Srbiji. Zakon o udruživanju zemljoradnika (1974), iako se to po naslovu ne može zaključiti, regulisao je udruživanje zemljoradnika u zemljoradničke zadruge ili druge oblike udruživanja zemljoradnika. Tekst ovog zakona usklañen je sa tada važećom terminologijom uz primenu pojmova koji su u vreme publikovanja zakona bili novi i shodno tome malo poznati, naročito neposrednim korisnicima ovog zakona. Imajući u vidu prethodne konstatacije, grupa autora je pripremila priručnik43 Zakon o udruživanju zemljoradnika sa komentarom i prilozima, u kojem su pokušali da preciznije i jednostavnije objasne ne samo značenje novih termina upotrebljenih u tekstu ovog zakona, već i njegovu pravnu sadržinu. Priručnik je podeljen u četiri dela: u prvom delu se daju izvodi iz Ustava SFRJ i SR Srbije i drugih političkih dokumenata, drugi deo je posvećen detaljnoj analizi sadržine Zakona, u trećem delu je prikazan „Pravilnik o obrascu registra i načinu registrovanja ugovora o drugim oblicima udruživanja zemljoradnika“, a u četvrtom delu su dati primeri akata u vezi sa udruživanjem zemljoradnika, kako bi se olakšala njihova izrada i primena u praksi. Ne ulazeći u sadržinu samog Zakona, ni u komentare o uspešnosti rešenja predloženih u njegovom tekstu, treba naglasiti da je publikovanje ovakvog priručnika uz zakon o zadrugama karakteristično za visoko-razvijene zemlje, te da njegovo postojanje u Srbiji upućuje na bogatu zadružnu praksu.

Da prethodno prikazan primer nije usamljen slučaj u pravnoj praksi naše zemlje, pokazuje i sledeće: svega nekoliko meseci nakon usvajanja Zakona o zadrugama (1996), Zadružni savez Srbije je, iste godine, publikovao „Priručnik za primenu Zakona o zadrugama“. Autori ovog „komentar-priručnika“ – kako ga oni nazivaju, iskazali su želju da upoznaju širi krug stanovništva sa sadržajem predmetnog zakona, uz istovremenu težnju da njegovim korisnicima olakšaju razumevanje i primenu Zakona u praksi. U prvom delu priručnika analiziran je Zakon o zadrugama, član po član, gde se potencijalnim korisnicima na jednostavan način objašanjavaju eventualne nejasnoće. Nakon komentara Zakona, u drugom delu priručnika, prikazani su ugledni primerci „Ugovora o osnivanju zemljoradničkih zadruga“, kao i „Pravila za rad zemljoradničkih zadruga“, koji mogu poslužiti kao osnov za izradu navedenih pravnih akata u konkretnoj zadruzi.

43 Vasić ð., Miloje R., Sivčev S. (1974): Zakon o udruživanju zemljoradnika sa

komentarom i prilozima. Novinsko izdavačko preduzeće „Selo“, Beograd.

50

4. DOPRINOS MEðUNARODNIH ORGANIZACIJA HARMONIZACIJI EVROPSKOG ZADRUŽNOG PRAVA

Meñunarodne organizacije čiji je rad relevantan za zadružni sektor se mogu podeliti u četiri kategorije:

∗ meñunarodne organizacije koje su osnovale same zadruge odnosno njihove asocijacije;

∗ meñunarodna tela koja promovišu zadruge u cilju zadovoljavanja potreba svojih korisnika;

∗ nacionalne organizacije koje promovišu zadruge na meñunarodnom nivou; i

∗ posebne mreže u koje su uključene zadruge, organizacije i institucije koje ih podržavaju.44

Meñunarodne zadružne organizacije Organizacija kojoj subordiniraju sve zadružne organizacije u svetu je Meñunarodni zadružni savez (MZS). Pored MZS, u ovu kategoriju spadaju i njene sektorske organizacije. Postoje, takoñe, meñunarodne organizacije čiji su osnivači zadruge, koje promovišu odreñenu vrstu zadruga i njihove delatnosti, kao što su: Meñunarodna zadružna organizacija za potrošačko-distributivnu trgovinu (INTER-COOP – The International Organization for Consumer Cooperative Distributive Trade), koju je 1971. godine osnovalo 10 nacionalnih potrošačih saveza iz devet zemalja; zatim Svetski odbor kreditnih unija (WOCCU – World Council of Credit Unions) osnovan takoñe 1971. godine, čije članstvo čine regionalne i nacionalne asocijacije kreditnih unija širom sveta; i organizacije poput Meñunarodne unije zadruga rajfajzenovog tipa (IRU – The International Raiffeisen Union), osnovane 1968. godine, čije članstvo čine zadruge iz 44 zemlje, a čiji je cilj da propagiraju ideje i predstave široj javnosti način poslovanja kreditnih zadruga rajfajzenovog tipa.

Pored navedenih organizacija koje deluju globalno, postoji i veći broj manjih organizacija, čiji su osniovači takoñe zadruge, koje su svoj rad usmerile regionalno. Značajni predstavnici ove kategorije su devet sektorskih zadružnih organizacija Evropske unije.45 Ove organizacije predstavljaju svoje zajedničke interese 44 Prema: Promotion of cooperatives, Report V (1), ILO, 2001, strana 106. 45 Veći broj ovih sektorskih zadružnih organizacija osnovan je u periodu 1957-1963. godine

(za potrošnju, farmaciju, poljoprivredu i prodaju prehrambenih proizvoda), dok su ostale osnovane tokom 1970-ih (za bankarski sektor, osiguranje i proizvodnju), odnosno tokom 1980-ih godina (za turizam i stanovanje). U periodu neposredno nakon osnivanja, ove organizacije su bile jedina veza izmeñu zadruga i zadružnih saveza i ondašnje Evropske ekonomske zajednice. Meñunarodni zadružni savez je 1994. godine osnovao regionalnu kancelariju za Evropu, ali i nakon osnivanja ICA Europe, ona nije bila posebno aktivna u zastupanju sektorskih interesa, što je rezultiralo nastavkom delovanja zadružnih

51

Evropskoj komisiji preko Odbora za koordinaciju evropskih zadružnih organizacija (CCACE – Co-ordinating Committee of European Co-operative) i deluju u sledećim sektorima:

∗ potrošnji – Udruženje potrošačkih zadruga Evrope (Euro Coop);

∗ farmaciji – Unija zadružnih apoteka u Evropi (UEPS – European Union of Social Pharmacies);

∗ poljoprivredi – Glavni komitet za poljoprivredu u Evropskoj uniji (COGECA – General Committee for Agricultural Cooperation in the European Union);

∗ prodaji prehrambenih proizvoda – Udruženje za maloprodaju i veleprodaju prehrambenih proizvoda (UGAL – Association of Retailer-owned Wholesalers in Foodstuffs);

∗ bankarstvu – Evropska asocijacija zadružnih banaka (EACB – European Association of Co-operative Banks);46

∗ osiguranju – Asocijacija evropskih zadruga za uzajamno osiguranje (ACME – Association of European Co-operative and Mutual Insurers);

∗ proizvodnji – Evropska konfederacija radničkih i socijalnih zadruga i socijalnih preduzeća (CECOP – The European Confederation of Workers’ Co-operatives, Social Co-operatives and Social and Participative Enterprises);

∗ turizmu – Evropska organizacija za socijalni turizam (CETOS – European Council of Social Tourism); i

∗ oblasti stanovanja – Evropski komitet za koordinaciju socijalne gradnje (CECODHAS – The European Liaison Committee for Social Housing).

Meñunarodna tela koja promovišu zadružni pokret U ovu kategoriju spadaju organizacije koje nisu osnovale zadruge, ali imaju ulogu zastupanja zadružnih interesa. Ovde se, pre svega, ubrajaju Ujedinjene nacije i njene specijalizovane agencije,47 zatim EU,48 a kao predstavnici nevladinih organizacija izdvajaju se Meñunarodna federacija poljoprivrednih proizvoñača (IFAP – International Federation of Agricultural Producers), Meñunarodna

sektorskih organizacija u EU. Neke od njih i danas predstavljaju isključivo zadruge i njihove organizacije zemalja članica EU, dok su druge proširile svoje delovanje i na zemlje kandidate, odnosno na celu Evropu.

46 Ova organizacija koristi i akronim GEBC – Groupement Européen des Banques Coopératives.

47 Više o doprinosu UN promenama u zadružnom zakonodavstvu u poglavlju 4.3.1. Saradnja MZS i UN ovog rada.

48 Evropska komisija smatra da poseban značaj za razvoj evropske privrede i društva ima tzv. „socijalna privreda“ – što je jedinstveni termin za zadruge, zajednička društva, udruženja, zadužbine i socijalne organizacije.

52

federacija radničkih sindikata (ICFTU – The International Federation of Free Trade Unions) i druge. Ove organizacije zastupaju interese zadruga, ali sa ciljem da putem njih poboljšaju položaj svojih primarnih korisnika ili članova, naročito u zemljama u razvoju.

Nacionalne organizacije koje deluju na meñunarodnom nivou Ova kategorija obuhvata, sa jedne strane, nacionalne zadružne organizacije koje propagiraju zadružnu ideju van granica svoje zemlje, a sa druge strane, nevladine organizacije koje mogu (a ne moraju) biti direktno povezane sa zadružnim pokretom. Šesti bazni zadružni princip, usvojen na XXXI kongresu u Mančesteru (1995) odnosi se na meñuzadružnu saradnju i u tom duhu zadružne organizacije razvijenih zemalja pružaju pomoć i promovišu zadružni pokret u zemljama u razvoju.49 Primeri ovakvih organizacija u Evropi su: Rabobank fondacija u Holandiji, Švedski zadružni centar (SCC) u Švedskoj, Kraljevsko norveško društvo za razvoj (NRD) u Norveškoj, Meñunarodno veće potrošačkih zadruga (CONSUMINTER) u Ruskoj Federaciji, Crédit Mutuel u Francuskoj i Legacoop u Italiji.

Druga potkategorija se odnosi na nacionalne organizacije koje nisu osnovale same zadruge, ali su zadružne ideje bliske njihovim aktivnostima i programu, te ih iz tog razloga podržavaju. Ova kategorija obuhvata institucije za obuku, dobrotvorne organizacije i slično, kao što su Friedrich-Ebert fondacija u Nemačkoj ili Meñunarodni institut Histadrut u Izraelu.

Meñunarodne mreže zadruga, organizacija i institucija Četvrta kategorija se odnosi na grupe institucija povezanih u specifične mreže koje šire i podržavaju zadružnu ideju širom sveta. Ovakve mreže su često otvorenog tipa i neformalnog karaktera, te pored zadruga promovišu i druge oblike udruživanja, poput sindikata ili javnih servisa. U Evropi postoje dve grupacije ovog tipa:

∗ Meñunarodni centar za istraživanje i informacije o javnom i zadružnom sektoru (CIRIEC), osnovan 1947. godine u Ženevi, sa ciljem da promoviše zadruge i javne servise štampanjem periodičnih publikacija i organizovanjem nacionalnih i meñunarodnih sastanaka; i

∗ Asocijacija univerzitetskih instituta za zadružnu nauku (AGI) osnovana 1968. godine za nemačko govorno područje. Deluje na području Nemačke, Austrije i Švajcarske i dominantno je finansiraju zadružni pokreti ovih zemalja. Promoviše zadružnu ideju i potrebu da se zadruge izučavaju na univerzitetskom nivou.

Sve navedene grupe organizacija imaju odreñen uticaj na zadružni pokret, meñutim, revizija zadružne legislative spada u aktivnost samo prve dve kategorije organizacija:

49 Više o saradnji zadružnih organizacija razvijenih zemalja i njihovom doprinosu

oživljavanju zadružnog pokreta u zemljama u tranziciji u poglavlju 5.4. Saradnja zadružnih organizacija razvijenih zemalja i njihov doprinos reafirmaciji zadružnog pokreta u tranzicionim zemljama ovog rada.

53

meñunarodne organizacije koje su osnovale same zadruge i meñunarodna tela koja promovišu zadruge u cilju zadovoljavanja potreba svojih korisnika.

4.1. Doprinos MZS reformi zadružnog prava Zadružno zakonodavstvo čini ukupnost propisa koji regulišu oblast zadružnog delovanja. Paralelno sa razvojem zadružnog sektora nastajali su i zadružni zakoni. Od prvog zadružnog zakona usvojenog 1867. godine u Nemačkoj do danas, zadružni zakoni imaju nekoliko primarnih ciljeva:

a) da istaknu zadruge kao pravna lica i onemoguće zloupotrebu termina „zadruga“ u ekonomske, političke, verske ili druge svrhe;

b) da naglase zadružne vrednosti i principe, posebno zadružnu autonomiju, samopomoć i demokratsko upravljanje zadrugom;

v) da zaštite ime i firmu zadruge;

g) da regulišu načine i uslove poslovanja zadruga;

d) da ojačaju sposobnost zadruga da zadovolje potrebe svojih članova; i

ñ) da im pruže jednake (ili povlašćene) uslove poslovanja u odnosu na druge oblike preduzeća.

Prilikom stvaranja nacionalnih zadružnih zakona, kompetentne institucije i organi rukovode se meñunarodno priznatim dokumentima koji ih upućuju na osnovne tendencije u zadružnoj legislativi, na šta se nadograñuju elementi državne politike i specifičnosti nacionalnog zadružnog pokreta. Danas postoje tri dokumenta koji predstavljaju osnov za izradu bilo kog zadružnog zakona u svetu i čiju sadržinu uvažavaju kreatori zadružnih zakona na svih pet kontinenata. „Izjava o zadružnom identitetu“, koju je usvojio MZS 1995. godine, predstavlja bazu na kojoj su izgrañeni svi pravni akti i dokumenti koji se odnose na zadruge. Na ovaj dokument se nadovezuju „Vodiči za stvaranje povoljnog okruženja za razvoj zadruga“ UN (2001) i Preporuka 193 o promociji zadruga MOR (2002), uz brojne rezolucije koje se odnose na rad zadruga.

Sadržina ovih meñunarodno priznatih dokumenata usmerava nacionalne vlade kako da, putem kreiranja pravnih i administrativnih odredaba, stvore povoljno okruženje za razvoj i prosperitet zadruga, eliminišu sve prepreke koje onemogućavaju zadruge da realizuju svoje aktivnosti, omoguće zadrugama da zadovolje potrebe svojih članova i doprinesu ekonomskom i socijalnom razvoju lokalnih zajednica i celokupne privrede.

Prikaz relevantnih organizacija u daljem tekstu sačinjen je na osnovu značaja njihovog rada na reformi zadružnog zakonodavstva i važnosti dokumenata koje su publikovale.

54

4.1.1. Osnivanje i ciljevi MZS Meñunarodni zadružni savez (ICA – International Cooperative Association) je nevladina organizacija koju su 19. avgusta 1895. godine u Londonu, na Prvom kongresu MZS osnovali predstavnici zadružnih saveza 14 zemalja, i to: Argentine, Australije, Belgije, Engleske, Danske, Francuske, Nemačke, Mañarske, Indije, Italije, Holandije, Rusije, Srbije i SAD.50 Prof. dr Zorka Zakić (2000: 47), meñutim, navodi 12 zemalja osnivača alijanse: Argentina, Australija, Belgija, Engleska, Danska, Francuska, Indija, Italija, Holandija, Srbija, SAD i Švajcarska; dok prof. dr Viden Ranñelović (1999: 22) ističe da je MZS osnovalo 207 predstavnika zadružnih organizacija (saveza) jedanaest zemalja sveta, meñu kojima je bila i Srbija.

Od osnivanja, MZS predstavlja vrhunski autoritet u zadružnom sektoru čija je misija da ujedinjuje, predstavlja i služi svoje članice širom sveta – nacionalne federacije, konfederacije i zadružne organizacije, organizacije koje podržavaju zadružni pokret i brojne sektorske organizacije.

Godinu dana nakon osnivanja, MZS proklamuje svoju političku neutralnost, što mu omogućava da bude jedina internacionalna organizacija koja je „preživela“ Prvi i Drugi svetski rat i uspela da savlada i prebrodi sva politička neslaganja izmeñu članica tokom svoje 113 godina duge istorije.

Zadruge u svetu danas imaju oko 800 miliona članova i zapošljavaju oko 100 miliona radnika, obezbeñujući osnovne životne uslove za oko tri milijarde ljudi, a ujedinjene su u 230 nacionalnih i internacionalnih organizacija koje su članice MZS.51 Aktivnosti MZS su značajno doprinele obezbeñivanju ekonomske i socijalne dobrobiti za više od 45% svetske populacije koja je danas po različitim osnovama povezana sa zadružnim pokretom.

Osnovni ciljevi Meñunarodnog zadružnog saveza su da:

∗ promoviše svetski zadružni pokret, baziran na meñusobnoj samopomoći i demokratiji;

∗ promoviše i štiti zadružne vrednosti i principe;

∗ olakša razvoj ekonomskih i drugih odnosa izmeñu članova;

∗ promoviše održivi razvoj i unapredi ekonomski i društveni život ljudi; i

∗ promoviše jednakost meñu polovima u donošenju svih odluka i u svim aktivnostima unutar zadružnog pokreta.

U realizaciji ovih ciljeva, MZS primenjuje sledeće metode: vrši razmenu iskustava izmeñu članica i predstavlja izvor relevantnih informacija; pruža tehničku pomoć svojim članicama; deluje kroz meñunarodne sektorske organizacije iz različitih

50 Prema podacima dostupnim dana 29.11.2008. godine na:

http://www.ica.coop/ica/icahistory.html 51 Od ukupnog broja članova MZS, 222 su nacionalne organizacije, sedam su pridruženi članovi i jedan član je meñunarodna organizacija. (ICA, Annual Report, 2006: 53)

55

oblasti zadružne ekonomije i društvenih aktivnosti; sarañuje sa brojnim vladinim i nevladinim nacionalnim i meñunarodnim organizacijama; odnosno, primenjuje svako sredstvo koje rezultira ostvarenjem postavljenih ciljeva.

U svom poslovanju MZS danas definiše nekoliko prioritetnih pitanja koja imaju direktni uticaj na rast, razvoj i uspešnost poslovanja svih vrsta zadružnih organizacija (zadruge, zadružna preduzeća i zadružni savezi), meñu kojima se posebno ističu sledeća:

∗ Ravnopravnost polova – MZS zastupa ideju da se promoviše ravnopravnost izmeñu muškaraca i žena u svim poslovima unutar zadružnog pokreta koji rezultiraju donošenjem odluka i upravljačkim aktivnostima. Komitet za ravnopravnost polova deluje u sastavu MZS od 1995, a Strategija za promovisanje ravnopravnosti polova usvojena je 2000. godine.

∗ Fer trgovina – Zadruge na svim kontinentima koriste fer trgovinu kao sredstvo za postizanje boljih odnosa sa potrošačima i poslovnim partnerima.

∗ Smanjenje broja obolelih od HIV – Ova bolest ima direktne posledice na zadruge tako što smanjuje njihovu sposobnost da budu efikasne u ekonomskom i socijalnom pogledu. MZS je stoga u aprilu 2004. godine usvojio Strategiju za borbu protiv HIV/AIDS.

∗ Zakonodavstvo – Pravno okruženje u kojem posluju zadruge treba da deluje motivišuće na njihov razvoj i da podržava rast i uspešno poslovanje zadružnih organizacija. Društvena, politička i ekonomska previranja u drugoj polovini XX veka rezultirala su brojnim zahtevima za pomoć zemalja članica MZS pri kreiranju zadružnih pravila, normi i zakona koji bi omogućili revitalizaciju zadružnog sektora i njegovo aktivno učešće u obnovi privrednih aktivnosti. MZS, delom samostalno, delom u saradnji sa drugim meñunarodnim organizacijama, ima značajnu savetodavnu ulogu u procesu revizije zadružnih zakona širom sveta.

∗ Podrška mladima – Zadruge treba da ponude svoje kapacitete u rešavanju problema svih kategorija svojih članova. U tom smislu, pitanje tretmana mladih u okviru zadružnog pokreta treba da rezultira povećanim zapošljavanjem i što ranijim uključivanjem ove grupe korisnika u zadružne redove. Stoga MZS organizuje konferencije mladih, njihovi predstavnici su primljeni kao ravnopravni članovi u odbore MZS, a sve to je učinjeno u cilju obezbeñivanja kontinuiteta zadružnog pokreta.

4.1.2. Struktura MZS MZS je demokratska, decentralizovana organizacija kojom upravljaju njeni članovi. Upravljačku strukturu sačinjavaju sledeći organi: Generalna skupština (General Assembly), regionalne skupštine (Regional Assemblies), Centralni odbor (Board), regionalna izabrana tela (Regional Elected Bodies), Nadzorni i kontrolni

56

komitet (Audit and Control Committee), predsednik (President) i potpredsednici (Vice-Presidents).

Generalna skupština je najviši rukovodeći organ MZS. Sastoji se od predstavnika koje imenuju članovi MZS na četiri godine, i po jednog predstavnika iz svake sektorske organizacije i tematskog odbora. Održava se svake dve godine. Primarni zadatak Generalne skupštine je da saziva kongrese Meñunarodnog zadružnog saveza sa otvorenim učešćem, kao i da utvrñuje vreme, mesto i temu narednog kongresa. Ostali zadaci su: da kreira buduću politiku MZS, bira predsednika, potpredsednika i imenuje članove Centralnog i Nadzornog komiteta, kao i da vrši izmene u pravilima MZS, politici i procedurama.

Regionalne skuštine predstavljaju deo upravljačke strukture MZS. Postoje četiri regionalne skuštine i to za: (1) Afriku, (2) Evropu, (3) Severnu i Južnu Ameriku i (4) Aziju i Pacifik. Održavaju se svake druge godine, naizmenično u odnosu na Generalnu skupštinu. Zadaci su im da sprovode odluke Generalne skuštine u regionu, definišu regionalne programe rada, podnose izveštaje i biraju predsednika za odreñeni region, koji je istovremeno i potpredsednik MZS.

Domete Meñunarodnog zadružnog saveza najefikasnije je sagledati na osnovu statističkih podataka o broju članova, nacionalnih i meñunarodnih organizacija i pridruženih članova na svih pet kontinenata. Postoje četiri teritorijalne grupacije, i to za:

1) Afriku – u čije članstvo se ubraja 17 zemalja i 22 zadružne organizacije;

2) Evropu – sa 35 zemalja i 84 zadružne organizacije;

3) Severnu i Južnu Ameriku – sa 18 zemalja i 66 zadružnih organizacija; i

4) Aziju i Pacifik – sa 21 zemljom i 57 zadružnih organizacija.52

Centralni odbor se sastoji od predsednika, četiri potpredsednika i 15 članova koje bira Generalna skupština za četvorogodišnji period. Zaseda najmanje jedanput godišnje. Zadaci ovog odbora su da definiše i nadgleda strategiju razvoja Saveza; priprema dnevni red i organizuje generalne skupštine, dok u periodu izmeñu dva zasedanja kontroliše poslovanje MZS; odlučuje o prijemu novih članova, postavlja generalnog direktora MZS, donosi investicione i finansijske odluke i razmatra referate specijalizovanih tela.

Regionalna izabrana tela predstavljaju centralne odbore koji se osnivaju na regionalnom nivou i sastoje se od predsednika, potpredsednika i drugih članova koje bira regionalna skupština. Način formiranja regionalnih izabranih tela prepušten je regionalnim skuštinama, ali ne sme biti u suprotnosti sa pravilima MZS. Njihovi zadaci su da upravljaju poslovima Saveza na regionalnom nivou u periodu izmeñu dva zasedanja regionalnih skupština, da pripremaju dnevni red i organizuju sastanke regionalnih skupština, postavlju članove komiteta i sektorskih organizacija za dati region, da nadgledaju finansije i budžet i pripremaju predloge za prijem u članstvo zemalja iz svog regiona, koje podnose Centralnom odboru. 52 ICA, Annual Report (2006: 53).

57

Nadzorni i kontrolni komitet se sastoji od tri do pet članova koji se biraju iz redova predstavnika članica zemalja. Zadatak mu je da nadgleda finansijsko stanje, kontroliše finansijske obaveze članica, da se sastaje najmanje jednom godišnje sa revizorom MZS i da podnosi izveštaje Centralnom odboru i Generalnoj skuštini o važnim pitanjima.

Predsednik obavlja sledeće zadatke: predsedava Generalnom skupštinom i Centralnim odborom, sarañuje sa generalnim direktorom po pitanjima politike Saveza i njegove organizacije, sastaje se jednom godišnje sa Nadzornim i kontrolnim komitetom da preispita finansije Saveza i ima pravo da prisustvuje sastancima sektorskih organizacija i tematskih odbora. Tematski odbori U okviru MZS posluju četiri tematska odbora kojima upravljaju članovi na demokratskim osnovama. Odbori su posvećeni sledećim oblastima: Odbor za zadružna istraživanja, Odbor za komunikacije, Odbor za razvoj ljudskih resursa i Odbor za jednakost polova.

Dijagram 1. Struktura Meñunarodnog zadružnog saveza

Izvor: www.ica.coop

Sektorske organizacije Svi oblici zadruga se grupišu u tri sektora i 16 podsektora:

1. primarni sektor za proizvodnju hrane koji objedinjuje podsektore za (1) poljoprivredu, (2) šumarstvo i (3) ribarstvo;

2. sekundarni industrijski sektor koji uključuje dva podsektora za (1) mala i srednja zadružna preduzeća i (2) zanatstvo; i

Regionalna izabrana tela

Regionalne skupštine

Nadzorni i kontrolni komitet

Generalna skupština

Sektorske organizacije i tematski odbori

Centralni odbor

Regionalne sektorske organizacije i tematski

odbori

Članovi MZS

Sekretarijat MZS

58

3. tercijarni sektor u koji je uvršteno 11 podsektora za: (1) bankarstvo, (2) potrošnju, (3) kreditiranje, (4) zdravstvo, (5) stanovanje, (6) trgovinu na malo, (7) osiguranje, (8) socijalnu zaštitu, (9) transport, (10) komunalije i (11) ostale zadruge – koje se ne mogu svrstati u prethodne podsektore, poput multi-funkcionalnih, obrazovnih, izdavačkih, turističkih, marketinških i drugih zadruga.

Poslovanje navedenih formi zadruga u MZS reguliše devet zadružnih sektorskih organizacija koje finasiraju njihovi članovi i u odreñenoj meri predstavljaju sektorsku podelu zadruga.53 Sektorskim organizacijama upravljaju njihovi članovi na demokratskim osnovama. U primarnom sektoru deluju Meñunarodna zadružna organizacija za poljoprivredu (ICAO – International Cooperative Agricultural Organisation) i Meñunarodna zadružna organizacija za ribarstvo (ICFO – International Co-operative Fishery Organisation).

Rad zadruga u sekundarnom sektoru spada u nadležnost Meñunarodne organizacije za industrijske, zanatske i uslužno-proizvoñačke zadruge (CICOPA – International Organisation of Industrial, Artisanal and Service Producer's Cooperatives).

Tercijarni sektor pokriva najveći broj zadružnih delatnosti, te shodno tome, dominira i u sektorskim MZS organizacijama sa šest tela: Meñunarodna kooperativna organizacija za bankarstvo (ICBA – International Cooperative Banking Association), Svetska organizacija potrošačkih zadruga (CCW – Consumer Co-operatives Worldwide), Meñunarodna kooperativna organizacija za zdravstvo (IHCO – International Health Cooperative Organisation), Meñunarodna kooperativna organizacija za stanovanje (ICA – Housing International Cooperative Housing Organisation), Meñunarodna kooperativna organizacija za osiguranje (ICMIF – International Cooperative and Mutual Insurance Federation) i Meñunarodna kooperativna organizacija za turizam (TICA – International Association of Tourism).

4.1.3. Rad MZS na reformi zadružnog zakonodavstva Od osnivanja MZS, zadružno zakonodavstvo je bilo u fokusu interesovanja i predstavljalo je jedno od ključnih pitanja o kojima se raspravljalo na kongresima i dominantnu temu koja je okupirala vankongresne aktivnosti. Značaj zadružne legislative i važnost koju ovoj temi pridaje MZS ogleda se u brojnim sastancima, raspravama, diskusionim grupama i telima čija je jedina dužnost potpuna posvećenost pitanjima revizije zakona koji se odnose na zadružnu delatnost.

Prve zadružne organizacije osnivane su pre nastanka zakona o zadrugama, a „osnovni izvor prava koji ih je ureñivao bila su pravila grañanskog prava o udruživanju fizičkih lica.“54 Prvi zakoni koji regulišu oblast zadružnog delovanja nastali su u Evropi krajem XIX veka: u Engleskoj – 1862, Pruskoj – 1867,

53 Sektorske organizacije su do 2003. godine bile poznate pod nazivom MZS

specijalizovana tela. 54 Vitez (2006: 176).

59

Portugalu – 1867, Austriji – 1873, Nemačkoj – 1889, itd.55 Danas u svetu egzistiraju heterogeni pravni sistemi bazirani na zajedničkim postulatima čije poreklo vodi od meñunarodno usvojenih i priznatih dokumenata. Stavovi MZS kao vrhovnog zadružnog meñunarodnog tela definišu smer razvoja zadružnog zakonodavstva. Pojedine odluke koje je usvojio imale su presudan uticaj na formiranje zadružnih zakona širom sveta, što je upravo slučaj sa „Izjavom o zadružnom identitetu“. MZS je usvajanjem ovog dokumenta učinio ključan korak ka motivisanju drugih relevantnih meñunarodnih organizacija i nacionalnih vlada da izvrše reviziju zadružnog zakonodavstva, tako da period od 1995. godine do danas obiluje aktivnostima čiji je cilj promena nacionalnih zadružnih zakona u smeru prihvatanja novousvojene definicije zadruge i meñunarodno priznatih baznih principa.56 Značaj ovog dokumenta proizilazi iz činjenice da predstavlja kamen temeljac za praktično sva bitna akta koja se odnose na zadruge u periodu od njegovog usvajanja pa do danas. Izjava je ugrañena u Vodiče UN (2001) i u Preporuku 193 o promociji zadruga MOR (2002), a njen značaj je potvrdila i Evropska unija. Svi zadružni zakoni nastali nakon 1995. godine inkorporirali su sadržaj Izjave u svoje tekstove, naročito u Africi, Aziji i zemljama u tranziciji, gde je zadružno pravo praktično promenjeno iz osnova.

Implementacija elemenata iz Izjave u nacionalne zakone zahtevala je od MZS kompleksan rad koji se bazirao prvenstveno na savetodavnoj ulozi. MZS je svoju posvećenost angažovanju na reformi zadružnog zakonodavstva potvrdio i organizovanjem brojnih foruma, sastanaka, poseta nacionalnim zadružnim savezima i formiranjem specijalizovanih tela. Jedan od istaknutijih sastanaka posvećen ovoj temi održan je 2003. godine u Oslu, pod nazivom „zakonodavni forum MZS“ pod pokroviteljstvom Generalne skupštine MZS, kada je predstavljeno sedam radova sa četiri kontinenta, pružajući uvid u stanje zadružnog zakonodavstva u svetu.

Ključno telo čiji je cilj revizija zadružnih zakona je Upravni komitet za pravo MZS (Legislation Commettee of the Board) osnovan 2000. godine, koji od 2001. godine sarañuje sa savetodavnom pravnom grupom na čijem čelu je dr Henri Hagen, ekspert za zadružne zakone. Pored zajedničkih napora na nivou celokupne organizacije, regionalna tela MZS daju sopstveni doprinos inicijativama za reformu zadružnog prava, pri čemu regionalna kancelarija za Evropu prednjači, budući da njena ekspertna pravna grupa obavlja svoju aktivnost već skoro celu deceniju.

55 Ibid. 56 MZS je prvi pokrenuo inicijativu za promenu zadružne legislative. Svetski odbor kreditnih

unija (WOCCU), jedini meñunarodni član MZS, je 1994. godine sačinio „Vodič za zakone o kreditnim unijama“ („Content Guide for Laws Governing Credit Unions“) sa ciljem da pomogne kreatorima zakona, kreditnim zadrugama i njihovim asocijacijama da sačine što kvalitetniji zakon. (WOCCU Publication, 1993) Posebne napore MZS ulaže u organizovanje ministarskih konferencija (dominantno na području Azije i Afrike, budući da se neka od najugroženijih svetskih područja nalaze na ova dva kontinenta), koje okupljaju zadružne autoritete u diskusiji o aktuelnim problemima sa kojima se zadruge susreću.

60

Pored „Izjave o zadružnom identitetu“, MZS je doprineo stvaranju i primeni drugih dokumenata značajnih za zadružno pravo, nastalih kao rezultat njegove intenzivne saradnje sa relevantnim meñunarodnim institucijama. U okviru ovih aktivnosti naglašavaju se dve specifične inicijative:

1. Saradnja sa MOR na reviziji Preporuke 127 o ulozi zadruga u ekonomskom i socijalnom razvoju zemalja u razvoju i formulaciji nove Preporuke 193 usvojene 2002. godine, koja je krunisana potpisivanjem Memoranduma o razumevanju izmeñu MZS i MOR. Memorandum je usmeren ka implementaciji Zajedničke zadružne agende (Common Co-operative Agenda), a u cilju stvaranja novih radnih mesta i smanjivanju siromaštva.

2. Saradnja sa Ujedinjenim nacijama počinje ubrzo nakon osnivanja UN, 1946. godine, postavljanjem MZS kao jedne od tri nevladine organizacije koje imaju status konsultanta. Priznavanje značaja MZS, Ujedinjene nacije potvrñuju i proglašavanjem 1965. godine za Meñunarodnu zadružnu godinu, a trideset godina kasnije počinju sa obeležavanjem meñunarodnog zadružnog dana. Iste godine sa radom počinje i COPAC – Komitet za promociju i unapreñenje zadruga. MZS sarañuje sa više agencija UN, poput FAO, UNESCO i UNIDO, što potvrñuje i potpisivanje Memoranduma o razumevanju sa FAO57 u cilju bržeg razvoja poljoprivrednog zadrugarstva, a kasnije i Memoranduma o razumevanju sa Centrom za ljudska naselja UN.58 Zajednički rad MZS i UN, kanalisan kroz napore COPAC, rezultira usvajanjem Vodiča UN (2001), koji su težili da na sistematičan način prikažu ključne momente u formulisanju zadružnih zakona.

Publikacije MZS predstavljaju značajno medijsko sredstvo putem kojih se članovi, stručna i šira javnosti upoznaju sa ostvarenim rezultatima i planovima za dalju reviziju zadružnih zakona. Promene u zadružnoj legislativi prisutne su u tri najznačajnije publikacije Saveza: godišnjim izveštajima (Annual report), biltenu MZS „Pregled meñunarodnog zadrugarstva“ (ICA Issue) i pregledu MZS (ICA Digest), koje se izdaju na nivou Saveza i njegovih regionalnih kancelarija.

Godišnji izveštaji MZS imaju zadatak da na sažet način informišu o radu ove organizacije u protekloj godini i prikažu trenutno stanje. Slične publikacije objavljuju i regionalne kancelarije, pa se tako u godišnjem izveštaju ICA Europe

57 Memorandum o razumevanju izmeñu MZS i FAO je potpisan u Rimu 16. novembra

1999. godine. U ovom dokumentu je naglašeno da je potrebno kontinuirano jačati saradnju ove dve organizacije, naročito u oblasti marketinga poljoprivrednih proizvoda i u domenu ruralnog kredita.

(http://www.ica.coop/activities/un/index.html) 58 Memorandum o razumevanju izmeñu MZS i Centra za ljudska naselja UN (UNCHS-

Habitat) potpisan je 2001. godine i usmeren je ka podršci stambenim zadrugama i naglašavanju njihovog doprinosa razvoju ljudskih naselja.

61

mogu naći prilozi o doprinosu usmerenom ka unapreñenju zadružnog zakonodavstva u svim evropskim zemljama, a od 2000. godine posebna pažnja se posvećuje doprinosu pravnih eksperata MZS u eliminisanju potencijalnih teškoća koje nastaju pri kreiranju zadružnih zakona. Epizoda iz 2000. godine, kada je MZS reagovao na apel poljskog zadružnog saveza povodom usvajanja zakona koji u potpunosti onemogućava rad stambenih zadruga, naglasila je potrebu da zemlje imaju odgovarajući zadružni zakon koji prepoznaje zadružna preduzeća i uvažava njihove razlike. Od tada, veliki broj zvaničnika MZS je posetio zemlje Centralne i Istočne Evrope, insistirajući na potrebi da se izvrši revizija zadružne politike i legislative.

Navedeni napori rezultirali su osnivanjem Zakonodavnog odbora, koji blisko sarañuje sa savetodavnom grupom pravnih eksperata MZS, a u čijem radu participiraju predsednik MZS, četiri potpredsednika i četiri člana birana na odreñeni vremenski period.59 Zadatak ovog odbora jeste sinhronizovanje aktivnosti meñunarodnih organizacija, uključujući MZS, na reviziji zadružnog zakonodavstva. Zakonodavni odbor je počeo sa radom 2001. godine i insistira na implementaciji meñunarodnih dokumenata u nacionalno zadružno pravo. Rad pravnih eksperata se potvrñuje i u 2001. godini kada je MZS intervenisao u Poljskoj, Mañarskoj, Rumuniji i Moldaviji, u cilju poboljšanja zadružnog zakonodavstva i stvaranju povoljnog okruženja za zadružni pokret. Od usvajanja Preporuke 193 MOR, rad MZS je dominantno usmeren ka implementaciji ovog dokumenta i upoznavanju nacionalnih pravnih eksperata i kreatora zadružnih zakona sa njegovom sadržinom.

Bilteni MZS prate široku lepezu zadružnih tema, uz dominaciju prikaza konkretnih zadruga ili nacionalnih zadružnih saveza, njihovih stavova, problema i mogućih rešenja. Upravo na osnovu ovakvih nacionalnih izveštaja moguće je precizirati konkretne napore koje su zvaničnici i stručnjaci MZS uložili u pregled i predlaganje promena u nacionalnim zadružnim zakonima. U periodu od 2000. godine do danas, broj zahteva za konkretnom stručnom pomoći je uvećan. Kancelarija za Evropu MZS je kontaktirala vlade Rumunije i Moldavije tražeći da se izvrši revizija zadružne politike i prava u cilju naglašavanja zadružnih principa, posebno principa nezavisnosti i demokratije. U slučaju Rumunije, MZS je zahtevao reviziju zadružnog zakona, za šta je obezbedio finansijsku pomoć preko COOP Branch MOR. Sa druge strane, inicijativa za saradnju može da potekne i od specijalizovanih zadružnih saveza, pa je tako Unija potrošačkih zadruga Litvanije zahtevala savet i pomoć pri izradi novog zadružnog zakona, jer je predloženi nacrt nacionalnog zakona, po njihovom mišljenju, bio nepovoljan po potrošačke zadruge. Konačno, u pojedinim slučajevima nacionalni zadružni savezi mogu potražiti pomoć od MZS ukoliko ne mogu da izvrše odgovarajući uticaj na kreatore zakona u svojoj zemlji. U Mañarskoj je u 2003. godini, na inicijativu Nacionalnog

59 Rad ovog odbora nadovezuje se na delovanje MZS globalne zakonodavne komisije (ICA

Global Legislative Commission).

62

zadružnog veća, izvršena revizija zadružnog zakonodavstva, u cilju pojednostavljenja važećih pravnih akata koji regulišu rad zadruga.

Bilteni sadrže informacije i o radu brojnih tela MZS, odnosno o održanim sastancima i njihovim rezultatima, što je naročito značajno za zemlje u tranziciji. U biltenu MZS iz septembra 2003. godine izveštava se o sastanku koji su zajednički organizovali MZS, MOR i Centrosojuz iz Rusije pod nazivom „Interakcija izmeñu države i zadružnih organizacija prilikom implementacije Preporuke 193 o promociji zadruga MOR“, na kom je raspravljano o razvoju zadružne legislative u CIS zemljama i pregledu ukupne politike koja se odnosi na zadruge u ovom regionu.

Prikazane aktivnosti MZS, njegovih specijalizovanih tela i stručnjaka ukazuju na visok nivo posvećenosti procesu revizije zadružnog zakonodavstva i bezrezervnih napora usmerenih ka pružanju neophodne pomoći svojim zemljama članicama u procesu kreiranja i harmonizacije zakona koji regulišu rad zadružnih organizacija.

4.2. Aktivnosti MOR na reformi zadružnog prava

Meñunarodna organizacija rada (ILO – International Labour Organisation) je osnovana 1919. godine, po okončanju Prvog svetskog rata u okviru Versajskog sporazuma, kao samostalna organizacija koja promoviše ideju da je postizanje i očuvanje dugotrajnog mira moguće jedino uz ostvarenje socijalne pravde. Značaj MOR za rad zadružnih organizacija proističe iz zastupanja slobode udruživanja,60 uz istovremeno prepoznavanje značaja zadruga u članu 12 Ustava MOR, koji reguliše odnose sa drugim meñunarodnim organizacijama, uključujući i zadruge.

4.2.1. Saradnja MZS i MOR Priznavanjem zadruga u Ustavu MOR,61 izražen je blagonaklon stav ove organizacije prema zadrugama. Konkretna tehnička saradnja izmeñu MZS i MOR započeta je 1920. godine, za vreme predsedavanja prvog generalnog direktora MOR, Alberta Tomasa, koji je prethodno bio angažovan u zadružnom sektoru i na čiju inicijativu je na Trećoj sednici Upravnog tela osnovan Zadružni ogranak MOR.62 Višedecenijski napori usmereni ka promociji zadruga značajno su unapreñeni nakon okončanja Drugog svetskog rata, a naročito u poslednjoj deceniji XX veka. Rezultat te saradnje su Preporuka 127 iz 1966. godine i Preporuka 193 iz 2002. godine, potpisivanje Memoranduma o razumevanju MOR-MZS 2004. 60 Mada se u ovom kontekstu odnosi prvenstveno na sindikate i druge oblike organizacija

usmerenih ka zaštiti prava radnika. 61 Član 12, stav 3, Ustava MOR. 62 Zadružni ogranak MOR (ILO’s Cooperative Branch) je jedno od najstarijih i

najaktivnijih tela MOR, pod čijim okriljem se odvijaju brojne aktivnosti i programi od fundamentalnog značaja za zadružni pokret, kao što su COOPREFORM koji se koncentriše na reformu zadružnog zakonodavstva, zatim COOPNET usmeren ka razvoju ljudskih resursa u zadrugama, upravljanju i povezivanju zadružnih organizacija i institucija, INDISCO koji teži eliminisanju siromaštva iz najugroženijih zemalja, i drugi.

63

godine, iniciranje zajedničke globalne kampanje „Zadrugama protiv siromaštva“ u 2005. godini, kao i brojni seminari, forumi i sastanci usmereni ka rešavanju trenutnih poteškoća putem zadružnog organizovanja.

Od osnivanja do danas MOR je usvojila preko 180 konvencija i 190 preporuka koje pokrivaju sve aspekte rada i prava zaposlenih. Od presudnog značaja za delovanje zadruga i njihovo pozicioniranje u svetskoj ekonomiji su Preporuke 127 i 193 koje imaju izuzetan uticaj na formiranje nacionalnih zadružnih zakona širom sveta.

Memorandum o razumevanju izmeñu MZS i MOR potpisan je 10. februara 2004. godine u Ženevi i sadrži detaljna pravila o saradnji ovih organizacija. Cilj ovog sporazuma je trostruk: implementacija Preporuke 193 MOR, borba protiv siromaštva i stvaranje novih radnih mesta. U Aneksu Memoranduma sačinjen je Zajednički zadružni program rada (Common Cooperative Agenda) u kom su precizirani specifični oblici saradnje koji će biti realizovani, naročito u oblasti redukcije siromaštva, a sve u cilju ostvarenja Milenijumskih ciljeva.63

Kampanju „Zadrugama protiv siromaštva“ su 2005. godine udruženim snagama pokrenule MZS i MOR sa ciljem da se, koristeći zadružne kapacitete, eliminiše siromaštvo tako što će se omogućiti najsiromašnijim i najugroženijim slojevima stanovništva da reše, na zadružnim osnovama, neke od problema sa kojima se susreću.

Saradnja MZS i MOR se dominantno bazira na izražavanju zajedničkih stavova i razmeni informacija, štampanju zajedničkih publikacija i dokumenata, organizovanju seminara, sastanaka i slično. Samo u 2006. godini održano je deset 63 Na Milenijumskom samitu Ujedinjenih nacija septembra 2000. godine usvojena je

Milenijumska deklaracija potpisana od strane 189 zemalja članica. Iz ove deklaracije izvedeno je osam milenijumskih ciljeva sa projektovanim rokom realizacije do 2015. godine usmerenih ka eliminaciji globalnih svetskih problema. Prvi milenijumski cilj se odnosi na iskorenjivanje siromaštva i eliminaciju gladi, odnosno redukciju broja ljudi koji žive ispod praga gladi, tj. zadovoljavaju svoje prehrambene potrebe sa manje od 1 US$ dnevno. Drugi cilj predviña postizanje jednake dostupnosti osnovnog obrazovanja za devojčice i dečake. Na ovu težnju se nadovezuje treći cilj koji se odnosi na elimisanje polne diskriminacije u osnovnom i srednjem obrazovanju do 2005. godine odnosno na svim nivoima do 2015. godine. Četvrti cilj teži redukciji smrtnosti dece mlañe od pet godina za dve trećine. Peti cilj predviña smanjivanje stope smrtnosti majki i porodilja za tri četvrtine i poboljšanje njihovog zdravlja. Šesti cilj se odnosi ne samo na zaustavljanje, već i na početak efikasnije borbe protiv HIV/AIDS, malarije i drugih ozbiljnih bolesti. Sedmi cilj pretpostavlja zaštitu i unapreñenje životne sredine, kroz (a) ugradnju principa održivog razvoja u planove, politiku i programe na nacionalnom nivou, a u cilju očuvanja prirodnih resursa, (b) smanjivanje za 50% broja ljudi koji nemaju pristup ispravnoj pijaćoj vodi i osnovnim sanitarno-zdravstvenim uslovima i (c) ostvarenje značajnog poboljšanja uslova života za minimum 100 miliona siromašnih do 2020. godine. Osmi cilj teži razvijanju globalnog partnerstva za razvoj, što podrazumeva razvoj fer trgovine, rešavanje problema najnerazvijenijih zemalja, zemalja bez izlaza na more i malih ostrvskih zemalja i zemalja u razvoju, razvoj strategija za zapošljavanje mladih i obezbeñivanje pristupa osnovnim lekovima za stanovništvo zemalja u razvoju. (Nikolić, Arsenijević, 2007)

64

sastanaka, kao što su: sastanak ekspertne grupe UN-MOR-MZS u Šangaju gde se raspravljalo o ulozi zadruga u zapošljavanju; regionalna konferencija o ravnopravnosti polova u zadrugama u Tagaytay; konferencija o doprinosu zadruga ostvarenju mira u svetu u Kanadi; regionalna konferencija o smanjivanju siromaštva u Južnoj Africi MOR-MZS; sastanak o japanskom zadružnom pravu u Tokiju i drugi.

Pored objavljivanja informacija o pojedinačnim i zajedničkim akcijama na svojim Internet stranicama, obe organizacije štampaju periodične publikacije, ali i posebna tematska izdanja, kao što je „Let’s organize!”, knjiga publikovana 2006. godine uz saradnju Meñunarodnog saveza slobodnih sindikata u kojoj je, na 50 strana, promovisano udruživanje u zadružna preduzeća i gde su predočene sve prednosti koje radnici i lokalna zajednica mogu da ostvare kroz zadruge. MOR je realizovala i studiju o različitim aspektima zadružne politike i prava, a prikupljeni materijali objavljeni su u izdanjima COPAC.

MZS, kao vrhunsko zadružno telo, teži saradnji sa svim organizacijama čiji su ciljevi kompatibilni sa zadružnim idejama, što je potvrdila uključivanjem u akcije Svetske banke, gde je zajedno sa MOR, pripremala strategije za redukciju siromaštva u zemljama Azije i Afrike i angažovala se na obezbeñivanju fondova za otvaranje novih radnih mesta, prvenstveno u ruralnim oblastima.

4.2.2. Preporuke MOR značajne za zadrugarstvo U ovom radu su analizirana dva dokumenta Meñunarodne organizacije rada:

∗ Preporuka 127 – Uloga zadruga u ekonomskom i socijalnom razvoju zemalja u razvoju (1966), i

∗ Preporuka 193 o promociji zadruga (2002), zbog velikog značaja za promene u zadružnoj legislativi.

4.2.2.1. Preporuka 127

Preporuka 127 Uloga zadruga u ekonomskom i socijalnom razvoju zemalja u razvoju usvojena je na 59. Generalnoj konferenciji MOR održanoj 21. juna 1966. godine. Ovaj dokument sagledava doprinos zadružnih organizacija celokupnom prosperitetu zemalja u razvoju sa dva aspekta: stanovišta samih zadruga i pozicije vlada ovih zemalja, odnosno analizira njihovu ulogu i odnos prema zadrugama u razvojnim procesima.

Sadržaj Preporuke 127 Preporuka se sastoji od pet poglavlja:

1. Delokrug ili polje rada;

2. Ciljevi zadružne politike;

3. Metode implementacije zadružne politike, sa podtačkama:

3.1. Zakonodavstvo,

3.2. Obrazovanje i obuka,

3.3. Finansijska pomoć zadrugama, i

65

3.4. Nadgledanje i odgovornost za proces implementacije;

4. Meñunarodna saradnja; i

5. Posebne odredbe u pogledu uloge zadruga u rešavanju specifičnih problema.

Tekst Preporuke 127, tj. delokrug rada se odnosi isključivo na zemlje u razvoju, a ciljevi kreiranja zadružne politike identifikuju zadrugu kao jedan od najvažnijih instrumenata ekonomskog, socijalnog i kulturnog razvoja.64 Upućuje se i apel vladama zemalja u razvoju da pomognu zadrugama definisanjem takve razvojne politike koja obezbeñuje povoljno okruženje za razvoj zadruga, uz istovremeno poštovanje njihove nezavisnosti. U Preporuci se iznos stav da zadruga zaslužuje isti tretman kao i drugi oblici preduzeća, kao i da je zadrugama potrebno omogućiti korišćenje odreñenih vrsta pomoći.65 Konačno, iznesena je napomena da politika razvoja zadruga mora biti sastavni element razvojne politike celokupne privrede, kao i da postoji potreba njene konstantne revizije u skladu sa socijalnim i ekonomskim potrebama i tehnološkim progresom.

Metode implementacije zadružne politike je najobimnije i, sa stanovišta zadružne legislative, najznačajnije poglavlje. Kao prvi segment razmatra se pitanje zakonodavstva, što govori o njegovom značaju u razvoju zadruga, gde se kroz četiri tačke ističu najvažniji ciljevi koje treba realizovati usvajanjem i sprovoñenjem kvalitetnog zadružnog zakona. Tačka 10 naglašava da je nužno preduzeti sve mere, uključujući konsultacije sa postojećim zadrugama, kako bi se:

1) detektovali i elimisali pravni dokumenti koji na bilo koji način ograničavaju zadruge, kroz diskriminaciju u redovnom poslovanju, limitiranjem licencama ili kvotama u obimu ili vrsti proizvodnje, primenom neodgovarajućih sistema obračuna poreza ili slično;

2) izbeglo uključenje takvih pravila u buduće zakone i regulative;

3) usvojili zakoni i regulative koji predviñaju korišćenje posebnih pogodnosti za zadruge.

64 Iako su smernice date u ovom dokumentu prihvaćene na meñunarodnom nivou, pojedini

autori smatraju da su neke od preporuka pogrešno usmerene. U radu „Cooperatives and the Millennium Development Goals” (Birchall, 2004) izražava se mišljenje da je pogrešno promovisati zadruge kao instrument razvoja, već da pomoć treba usmeriti ka samim članovima, jer oni imaju sposobnost da izborom aktivnosti kreiraju veći profit, utiču na položaj zadruge na tržištu, odnosno unaprede svoj ekonomski i socijalni status. Stav autora ovog rada je da, iako postoji opravdanost razdvajanja identiteta zadruge i zadrugara po pojedinim pitanjima (kao što je pitanje zadružne svojine), u ovom slučaju se mogu izjednačiti, budući da stvaranje poslovne politike zadruge u krajnjoj liniji pripada isključivo članovima zadruge, a da su ostali navedeni elementi (status zadrugara, položaj zadruge na tržištu, realizovani profit) u direktnoj zavisnosti od izbora aktivnosti.

65 Ekonomska, finansijska, tehnička, pravna i druga pomoć.

66

Sledeća tačka predviña postojanje opštih zakona, uz poseban akcenat na regulisanje osnivanja i poslovanja zadruga pod istim (ili boljim) uslovima u odnosu na ostale vidove preduzeća.

Tačka 12 naglašava da procedura formiranja, a naročito registracija zadruge predviñena zakonom mora da bude što je moguće jednostavnija i da ni na koji način ne ometa kreativnost i rad zadruga. Obavezni elementi zakona o zadrugama prikazani u ovom delu Preporuke 127 su:

1) definicija ili opis zadruga sa fundamentalnim karakteristikama zadruga, pri čemu se zadruga definiše kao „asocijacija dobrovoljno udruženih lica koja teže da postignu zajednički cilj kroz formiranje demokratski kontrolisane organizacije, pravično doprinose potrebnom kapitalu i prihvataju odgovarajući deo rizika i korisnosti postupaka u kojima članovi aktivno učestvuju“; 66

2) ciljevi zadruge, procedura za osnivanje i registraciju zadruga, sadržaj statuta i prestanak rada zadruge;

3) uslovi koji se odnose na članstvo;

4) metode administracije i upravljanja, kao i načina formiranja i funkcionisanja upravnih organa;

5) zaštita imena zadruge; i

6) sprovoñenje zadružnog prava i regulative.

Poslednja tačka koja se odnosi na zadružno pravo predviña slobodu udruživanja zadruga u više oblike asocijacija, tj. u zadružne saveze.

Poglavlje Metode implementacije zadružne politike, pored zakonodavstva, kao drugu metodu predlaže obrazovanje i obuku, što obuhvata mere za širenje znanja o principima, metodama, mogućnostima i ograničenjima zadruga u zemljama u razvoju, i to ne samo u zadružnim školama, koledžima,67 poljoprivrednim školama i drugim specijalizovanim institucijama, već i u opštim obrazovnim institucijama kao što su univerziteti, učiteljske, srednje, pa čak i osnovne škole.

66 Evolucija definicije zadruge od 1966. do usvajanja Izjave MZS u 1995. godini,

rezultirala je pojavom dve nove odrednice: (1) zadruga je autonomna organizacija i (2) zajednički cilj kojem teže članovi zadruge je ostvarenje ekonomskih, socijalnih i kulturnih potreba, pri čemu zadruga postaje multidimenzionalna organizacija.

67 Danas u svetu postoji nekoliko koledža specijalizovanih za zadružno obrazovanje. Njihov doprinos nije samo u obuci kadrova, već i u promociji zadružne ideje i širenju zadružnog duha putem organizovanja brojnih seminara, skupova i otvorenih časova. Jedan od najpoznatijih je Zadružni koledž u Velikoj Britaniji (Co-operative College, http://www.co-op.ac.uk/default.htm), osnovan 1919. godine, koji je postao poznat širom sveta po organizovanju specijalizovanih kurseva za članove, direktore, zaposlene i menadžere zadruga. U Evropi od 2000. godine deluje i Vilnus zadružni koledž, u Vilnusu (Litvanija), kao najveći privatni koledž u ovoj zemlji. U Tanzaniji, takoñe, postoji Moši (Moshi) zadružni koledž.

67

Treća grupa metoda za implementaciju politike odnosi se na finansijsku pomoć zadrugama iz eksternih izvora, usmerenih ka sprovoñenju aktivnosti i eliminisanju finansijskih prepreka rasta i transformacija zadruga. Pružena pomoć ne sme da bude uslovljena bilo kakvim obavezama ili restrikcijama koje se odnose na nezavisnost ili interes zadruga, te je prema uslovima datim u Preporuci 127 najbolje da ova vrsta pomoći bude u formi zajmova ili kredita obezbeñenih od strane zadružnog pokreta, ili u slučaju da ne postoji takva mogućnost, od strane državnog (vladinog) tela ili nekog drugog javnog tela, mada ne isključuje mogućnost da takva pomoć stigne i iz privatnih institucija.68 Finansijska pomoć iz javnih ili polujavnih izvora treba da bude kanalisana kroz zadružne banke ili, ukoliko one ne postoje ili ne funkcionišu, kroz druge centralne javne institucije koje su sposobne da preuzmu odgovornost za upotrebu ovih sredstava i da eventualno garantuju njihov povraćaj.

Četvrti segment poglavlja se odnosi na nadgledanje i odgovornost za implemetaciju zadružne politike i naglašava da monitoring celokupnog procesa treba prepustiti zadružnim savezima, pri čemu se nadgledanje zadruga limitira na delatnost zadruga i njihovu usklañenost sa zakonskom regulativom.

Meñunarodna zadružna saradnja je obrañena u četvrtom poglavlju. Predviña se tri nivoa saradnje: (1) izmeñu zemalja u razvoju, (2) izmeñu zemalja odreñenog regiona, naročito unutar regionalnih grupacija, i (3) izmeñu zemalja sa dugom zadružnom istorijom i zemalja u razvoju. Saradnja treba da se odnosi na tehničku pomoć zemljama u razvoju, pripreme i distribuciju informacija u cilju podizanja stepena informisanosti i kreiranja kvalitetnih zadružnih zakona, razmeni osoblja, organizovanju seminara i diskusionih grupa, razmeni dobara i usluga, i analizi postojećih problema i pronalaženju rešenja za probleme zadružnog pokreta zemalja u razvoju.

Peto poglavlje sadrži posebne odredbe koje regulišu ulogu zadruga u rešavanju specifičnih problema, kao što su agrarna reforma ili obezbeñivanje kvalitetnijih uslova života.

Aneks Preporuke 127 se sastoji od 14 tačaka posvećenih poljoprivrednim zadrugama i njihovom uticaju na unapreñenje ruralnih krajeva i podizanje standarda života ruralnog stanovništva.

Razlozi za reviziju Preporuke 127 Period od usvajanja Preporuke 127 do kraja XX veka obeležile su brojne političke, ekonomske i socijalne promene u svetskom poretku, koje su uticale na stvaranje drugačijih uslova poslovanja na globalnom tržištu. Izmenom okruženja u kojem posluju zadružne organizacije, pojedini elemetni dati u Preporuci 127 postali su zastareli, a njihov uticaj ograničen, što je uslovilo potrebu za stvaranjem novih smernica u skladu sa trenutnim stanjem na tržištu.

68 Uz poštovanje navedenih uslova, naročito nezavisnosti zadruga.

68

Pre svega, tekst Preporuke je ograničen na zemlje u razvoju, dok danas zadruge čine sastavni element privrede svih zemalja. Istovremeno, pristup razvoju zaostalih privreda je izmenjen sa pukog „imitiranja“ razvojnog puta naprednih zemalja, na iznalaženje rešenja koja u najvećem stepenu odgovaraju situaciji u datoj zemlji.

Drugo, odnos zadružnih organizacija i nacionalnih vlada je bitno izmenjen u smeru ostvarivanja većih sloboda i pune autonomije zadruga. U bivšim socijalističkim režimima zadruge su bile integralni deo političkog sistema i neretko instrument sprovoñenja odreñene politike. U tranzicionom periodu, meñutim, zadruge eliminišu svoju zavisnost od državnih institucija transformacijom u istinske zadružne oblike ili u neku formu preduzeća ili udruženja. U periodu snažnih političkih, ekonomskih i socijalnih promena u istočnoj i centralnoj Evropi, MOR je primila veliki broj zahteva za tehničku pomoć, obuku, kao za i pomoć pri reformi zadružne politike i prava od zemalja u tranziciji. Pritiskom na vlade da ograniče svoje učešće u ekonomskoj i socijalnoj sferi privrede, njihova uloga se svodi na obezbeñivanje pravnih i administrativnih okvira za razvoj privrednih organizacija, uključujući i zadruge. Postojeći standardi MOR dati u Preporuci 127 nisu nudili rešenje za navedene probleme što je zahtevalo hitnu intervenciju i pružanje snažnije podrške ovakvom razvojnom putu zadružnih organizacija.

Razvijene zemlje takoñe upućuju apele MOR za pružanje pomoći pri reviziji zadružnih zakona, prvenstveno usled promene strukture zadruga i stvaranja novih pojavnih oblika zadružnih organizacija. Zadruge se suočavaju sa potrebom opstanka na savremenom tržištu i rastućom konkurencijom drugih formi poslovnih organizacija, što rezultira pomeranjem ciljeva zadruga ka čisto ekonomskoj sferi. Evolucija potreba zadružnih organizacija zahteva adekvatna zakonska rešenja, koja nisu sadržana u Preporuci 127, pre svega jer tekst ovog dokumenta ne naglašava biznis orijentaciju zadruga, već je akcenat usmeren ka socijalnom delovanju zadruga.

Konačno, usvajanjem „Izjave o zadružnom identitetu“ na Kongresu povodom stogodišnjice MZS, proklamovani su novi principi i zadružne vrednosti koji nisu uključeni u Preporuku 127 MOR, čak su u izvesnoj meri i u suprotnosti sa odreñenim elementima teksta Preporuke 127,69 što je takoñe zahtevalo hitnu promenu Preporuke koja se oslanja na bazne zadružne principe.

Revizija Preporuke 127 Sveobuhvatna analiza zadružnog pokreta u okviru Meñunarodne organizacije rada pokrenuta je 1966. godine usvajanjem Preporuke 127. Fokus ovog dokumenta je usmeren na zemlje u razvoju i ulogu zadruga u njihovom ekonomskom oporavku. Domet zadružnih organizacija danas, meñutim, uveliko prevazilazi isključivo zemlje u razvoju, a uloga zadruga je značajno promenjena, jer one čine neizbežan segment privreda kako najrazvijenijih, tako i najsiromašnijih zemalja širom sveta. 69 Preporuka pripisuje veću važnost ulozi države u radu zadružnih organizacija nego što je

definisano u Izjavi MZS, čime se direktno sukobljava sa autonomijom i demokratskom kontrolom zadruga.

69

Uvažavajući nove aspekte rada zadružnih organizacija, MOR je pokušala da revizijom Preporuke 127 postavi univerzalne standarde koji bi se odnosili na sve zadruge, omogućavajući im da potpuno razviju svoj potencijal i pruže značajan doprinos rešavanju socio-ekonomskih problema stanovništva.

Potreba revidiranja Preporuke 127 istaknuta je na sastanku eksperata MOR održanom 1993. godine, kada je urañena procena uticaja ovog dokumenta na formiranje nacionalnih zakona, nakon čega je usledio sastanak stručnjaka za zadružno pravo (1995), takoñe u okviru MOR, na kom je dalje raspravljano o potrebi usvajanja novih smernica za izradu zadružnih zakona.

Na 274. sednici Upravnog tela MOR, marta 1999. godine, odlučeno je da se na narednoj konferenciji MOR u junu 2001. godine raspravlja o zadružnim organizacijama, te je za potrebe ove rasprave sačinjen izveštaj „Promocija zadruga“. Izveštaj se sastoji iz tri poglavlja70 i upitnika upućenog svim zemljama članicama, uz molbu da svoje komentare i predloge na dati tekst pošalju do 30. juna 2000. godine. Nakon prve diskusije održane na 89. konferenciji MOR, zemlje članice su imale priliku da ponovo iznesu svoje viñenje teksta, kao i eventualne sugestije tokom avgusta 2001. godine. Svi prikupljeni odgovori publikovani su u drugom delu Izveštaja o promociji zadruga71 i predstavljali su osnovu nove poznatije Preporuke broj 193 o promociji zadruga, usvojene juna 2002. godine na 90. konferenciji MOR, sa 436 glasova za, 0 protiv i 3 uzdržana.72

4.2.2.2. Preporuka 193

Preporuka 193 o promociji zadruga MOR usvojena je 20. juna 2002. godine i predstavlja revidiranu Preporuku 127 – Uloga zadruga u ekonomskom i socijalnom razvoju zemalja u razvoju iz 1966. godine.

70 U prvom poglavlju su prikazane promene u svetskoj ekonomiji koje su uticale na rad

zadružnih organizacija, i diskutuje se o njihovoj ulozi u ekonomskoj i socijalnoj sferi aktivnosti.

Drugo poglavlje se bazira na pozitivnim i negativnim iskustvima uočenim u procesu implementacije Preporuke 127. U ovom delu testa se analiziraju preduslovi neophodni za uspeh zadruga, a naročita pažnja je posvećena ulozi vlada, zadružnoj politici i legislativi, ulozi socijalnih partnera, horizontalnoj i vertikalnoj integraciji zadruga i meñunarodnoj saradnji.

Treće poglavlje su zaključne primedbe. 71 Izveštaj „Promocija zadruga“ je u celini prezentovan na 89. konferenciji MOR održanoj

2001. godine u Ženevi. U drugom delu izveštaja sakupljeni su pristigli odgovori iz 95 zemalja članica MOR. Srbija odnosno SR Jugoslavija nije poslala svoje stavove.

72 http://www.ilo.org/dyn/empent/empent.portal?p_docid=LAWS&p_prog=C&p_subprog=PL

70

Dijagram 2. Proces usvajanja Preporuke 193 MOR

Izvor: Prema tekstu Promotion of cooperatives, Report V (1), Fifth item on the agenda, International Labour Office, Geneva, 2001, obrada autora rada.

Nova Preporuka 193 se sastoji iz šest poglavlja:

1. Oblast rada, definicija i ciljevi;

2. Zadružna politika i uloga vlada;

3. Implementacija javnih politika usmerenih ka promociji zadruga;

4. Uloga organizacija poslodavaca i radnika, kao i zadružnih organizacija i njihovi meñusobni odnosi;

5. Meñunarodna saradnja; i

6. Konačne odredbe.

Preporuka 193 predstavlja dokument na kome se bazira izgradnja modernog zadružnog zakonodavstva. Konkretne mere koje je potrebno preduzeti da bi se stvorio kvalitetan zadružni zakon predstavljene su u tekstu, uz naglasak na treće poglavlje, gde je navedeno da zadružna pravila i zakoni moraju biti u skladu sa definicijom zadruge, zadružnim vrednostima i principima koji su usvojeni na 31. kongresu MZS u Mančesteru 1995. godine i koji su proklamovani u „Izjavi o zadružnom identitetu“ MZS, što upućuje na čvrstu vezu izmeñu ova dva dokumenta. U skladu sa osnovnim ciljevima MOR i njenom trojnom prirodom, posebno se analiziraju doprinosi vlada zemalja članica i njihova uloga u procesu promocije zadruga, odnosno jak akcenat je stavljen na tzv. socijalne partnere: zadružne organizacije, organizacije poslodavaca i radnika.

Osnovni elementi Preporuke 193 se mogu klasifikovati prema organizacijama ka kojima su usmereni, odnosno naglašavaju se uloge vlada, organizacija poslodavaca i radnika, kao i zadružnih organizacija. Pored toga, postoje odreñeni elementi zajednički za sve vrste organizacija.

Zajednički elementi Preporuke 193:

1. Zadruge mogu da posluju u svim sektorima privrede; a tekst Preporuke je primenljiv na sve tipove i oblike zadruga.

2. Termin „zadruga“ znači „autonomna asocijacija lica dobrovoljno udruženih kako bi zadovoljili zajedničke ekonomske, socijalne i kulturne

Mart 1999.

Odluka ILO Upravnog tela da se

raspravLja o zadrugama

Jun 2001.

Prva diskusija na 89. konfe-

renciji MOR

Jun 2002.

Druga diskusija

na 90. konfe-renciji MOR

Avgust 2001.

Predlozi zemalja članica na

sačinjeni tekst Preporuke

20. jun 2002. Usvajanje Preporuke

193

71

potrebe i aspiracije kroz zajednički posedovano i demokratski kontrolisano preduzeće“.73

3. Promocija i jačanje identiteta zadruge bazira se na zadružnim vrednostima i principima koje je razvio i usvojio MZS.

4. Mere usmerene ka promociji i jačanju zadruga predviñene tekstom Preporuke primenljive su u svim zemljama, bez obzira na stepen njihove razvijenosti, a usmerene su ka: aktivnostima koje generišu prihode i omogućavaju stvaranje radnih mesta, razvoju ljudskih resursa i obuci i obrazovanju, razvoju preduzetničkog duha i upravljačkih kapaciteta, jačanju konkurentnosti, pristupu novim tržištima i povećanju socijalne i ekonomske dobrobiti članova zadruga i lokalnih zajednica.

Uloga vlada u promociji zadruga:

1. Primarna uloga vlada je da obezbede politiku i pravni okvir povoljan za razvoj zadruga. Registracija zadruga treba da bude brza, jednostavna i efikasna.

2. Zadružnu politiku i elemente promocije zadruga je nužno ugraditi u programe nacionalnog i internacionalnog razvoja.

3. Zadrugama se mora pružiti identičan tretman kao i drugim oblicima preduzeća.

4. Uloga nacionalne politike je da: a) promoviše standarde MOR; b) osigura da zadruge budu zasnovane na pravim vrednostima i da anatemiše pseudo zadruge i zloupotrebu imena zadruge; i v) da promoviše jednakost meñu polovima u zadrugama i njihovom radu.

Uloga organizacija poslodavaca:

1. Organizacije poslodavaca imaju zadatak da prihvate zadruge u svoje članstvo i da im obezbede zadovoljenje istih potreba i korišćenje usluga kao i drugim članovima.

Uloga organizacija radnika je višestruka:

1. Ostvarenje čvrste saradnje sa zadrugama i pružanje pomoći u njihovoj promociji.

2. Omogućavanje zaposlenima u zadrugama da se učlane u sindikate.

3. Pomoć sindikatima u osnivanju zadruga.

4. Podrška osnivanju zadruga u cilju održavanja ili povećanja zaposlenosti.

5. Obrazovanje i obuka sa ciljem širenja zadružne ideje.

Uloga zadružnih organizacija:

1. Zadruge i njihove organizacije teže da ostvare čvrstu saradnju sa organizacijama poslodavaca i radnika, koji prema Preporuci 193

73 Definicija zadruge preuzeta je iz dokumenta „Izjava o zadružnom identitetu“ MZS iz

1995. godine (Prilog 2).

72

predstavljaju njihove socijalne partnere i oni zajedno rade na promociji zadruga.

2. Zadružne organizacije se zalažu za horizontalnu i vertikalnu integraciju, ulažu u razvoj ljudskih resursa i ostvarenja prava pojedinačnih zadruga.

Preporuka 193 sadrži u sebi elemente koji obezbeñuju prikladan nadzor nad radom zadružnih organizacija putem stvaranja adekvatne legislative, garantujući pri tom njihovu autonomiju. Tekst Preporuke, iako je stvaran u istom vremenskom periodu kad i Vodiči UN,74 predstavlja detaljniji izvor konkretnih mera koje je potrebno preduzeti u realizaciji promocije zadruga, naročito u domenu mera koje vlade zemalja treba da sprovedu.

Implementacija Preporuke 193 Proces implemetiranja preporuka MOR predviña da konačna forma teksta bude prosleñena vladama svih zemalja članica, što je slučaj i sa ovim dokumentom. Vlade su obavezne, u skladu sa ustavom MOR, da tekst proslede nadležnim institucijama,75 uz predlog grupe mera koje smatraju prikladnim za sprovoñenje konkretnog dokumenta u praksu. Nakon toga, parlament organizuje raspravu o tekstu Preporuke 193, i usvojene zaključke, u vidu izveštaja o akcijama koje će biti pokrenute kako bi se isti implementirao, prosledi vladi, organizacijama radnika i poslodavaca, i naravno MOR. Uključenje zadružnih organizacija u raspravu o tekstu Preporuke 193 zavisi od vlada konkretnih zemalja.

Iako Preporuka 193 ne predstavlja obavezujući dokument, mnoge zemlje su usvojile njenu sadržinu i uključile odredbe u nacionalne zakone, poštujući njen meñunarodni značaj. Na osnovu smernica datih u Preporuci 193, pravni eksperti MOR su asistirali u izradi zadružnih zakona u preko 60 zemalja. Pravovremeno publikovanje Preporuke 193 motivisalo je mnoge zemlje da koriguju postojeće zakone, odnosno da pristupe izradi novih zakonskih akata koji regulišu rad zadruga.76

74 „Vodiči za stvaranje povoljnog okruženja za razvoj zadruga“ UN. 75 U najvećem broju zemalja, nadležna institucija je parlament. 76 U pojedinim zemljama definicija zadruge, zadružne vrednosti i principi iz Izjave MZS su

uvršteni u zadružne zakone, zadržavajući pri tome veći deo odredaba nepromenjen. Druge zemlje su pristupile izradi novih zakona u celini, odbacujući odredbe sadržane u starim modelima zakona kao prevaziñene. Dokument Promoting Co-operatives: A Guide to ILO Recommendation 193 upozorava da, čak i neki relativno novi zakoni, poput zakona usvajanih u bivšim socijalističkim zemljama tokom 1990-ih godina, u jeku tranzicije, mogu često biti neodgovarajući, jer nisu bazirani na savetima sadržanim u Preporuci 193 MOR.

73

4.3. Angažovanje drugih meñunarodnih organizacija na reformi zadružnog prava

Rad na promeni i unapreñenju zadružnog zakonodavstva širom sveta i njegovo usklañivanje sa principima zadrugarstva usvojenim 1995. godine u Mančesteru, ne može i ne sme biti cilj isključivo jedne organizacije. Budući da je MZS jedna od najstarijih nevladinih organizacija i da je od momenta osnivanja imao odličnu saradnju sa drugim meñunarodnim organizacijama, ne iznenañuju napori da u domenu svojih mogućnosti doprinesu globalnoj reformi zadružne legislative. Pored organizacija u navedenih prethodnom tekstu, postoji nekoliko tela i programa čiji je doprinos potrebno posebno istaći.

4.3.1. Saradnja MZS i UN Saradnja MZS i UN počela je 1945. godine, osnivanjem UN u San Francisku. MZS je bio jedna od tri nevladine organizacije koje su imale status konsultanta na prvoj sednici Generalne skupštine UN. Danas je MZS jedna od 41 nevladine organizacije koje imaju status konsultanta, što mu omogućuje da učestvuje na svim sastancima UN i da izrazi svoje stavove kroz participiranje na forumima, u izjavama i govorima, u dokumentima i kroz tehnički i finansijski doprinos.

Oblik ove saradnje je vrlo fleksibilan i prilagoñava se potrebama realizacije najurgentnijih ciljeva MZS. Saradnja UN i MZS krunisana je 1995. godine kada je po Rezoluciji 47/9077 predviñeno da se prva subota u julu proglasi za Meñunarodni dan zadruga i obeležava svake godine. Na taj način, proslava dana zadruga koja u organizaciji MZS traje od 1923. godine, dobija dodatnu dimenziju, a UN javno proklamuje važnost zadruga za ekonomski i socijalni razvoj svih regiona i zemalja u svetu.

Odluke UN mogu se donositi u formi rezolucija i preporuka Generalne skupštine (GS).

UN nema specijalizovano telo čija bi isključiva delatnost bila posvećena zadrugama, ali radom Generalne skupštine, Ekonomskog i socijalnog saveta i Odeljenja za koordinaciju politike i održivog razvoja UN, u saradnji sa specijalizovanim organizacijama poput FAO78 i MOR, unapreñenje zadružnog sektora ostaje jedan od bitnih ciljeva kojima se posvećuje dužna pažnja.

Odeljenje za koordinaciju politike i održivog razvoja UN u saradnji sa COPAC priprema svake druge godine izveštaj o radu zadruga i podnosi ga GS UN. Izveštaj generalnog sektetara UN iz 2001. godine bio je u potpunosti posvećen pravnim i administrativnim odredbama koje se odnose na zadruge i utvrñivanjem potrebe za njihovom revizijom kako bi se zadruge osposobile za davanje značajnijeg

77 Mada je Rezolucija 47/90 usvojena 16. decembra 1992. godine, ona precizira da će

Meñunarodni dan zadruga UN biti proslavljan prve subote u julu počev od 1995. godine. 78 U okviru saradnje sa MZS, FAO organizuje meñunarodne sastanke posvećene odreñenoj

zadružnoj temi kao što je sastanak održan u Mañarskoj o zadrugama u Centralnoj i Istočnoj Evropi.

74

doprinosa ostvarenju nacionalnih privrednih ciljeva. U ovom izveštaju, koji je rezultirao usvajanjem Rezolucije 56/114 UN, navodi se da su u prethodnih nekoliko godina značajne izmene učinjene u zadružnom zakonodavstvu Austrije, BiH, Finske, Nemačke, Grčke, Islanda, Italije, Portugala, Slovenije i Jugoslavije.79

U dosadašnjem radu, Ujedinjene nacije su usvojile brojna dokumenta posvećena isključivo zadružnim organizacijama, koja se mogu grupisati u sledeće kategorije:

∗ Izveštaji generalnog sekretara UN – od 1954. godine (kada je usvojen prvi izveštaj) do danas, postoje 22 izveštaja GS UN koji se odnose na zadruge, od kojih su neki u potpunosti posvećeni reformi zadružnog zakonodavstva (poput Izveštaja A/54/57, od 23. decembra 1998. godine),80 dok u ostalim izveštajima ova tema predstavlja jedan od analiziranih faktora razvoja zadružnog sektora;

∗ Rezolucije UN – od 1950. do danas je usvojeno 29 rezolucija, dominantno o ulozi zadruga u ekonomskom i socijalnom razvoju, uz posebno naglašavanje potrebe za konstantnom revizijom zadružnog zakonodavstva prema meñunarodno priznatim dokumentima;

∗ Izjave za štampu i dokumenti Sektora za informisanje UN – se publikuju od 1995. godine i to povodom Meñunarodnog dana zadruga UN;

∗ Izveštaji Odseka za koordinaciju politike i održivog razvoja UN – koji se publikuju od 1995. godine, povodom specijalnih dogañaja, sastanaka i ekspertnih grupa, od kojih je nekoliko posvećeno reviziji zadružnih zakona; i

∗ Kratke informacije – koje se pripremaju za svetske samite, takoñe od 1995. godine.

Izrada poslednje Rezolucije UN koja se odnosi na zadruge (R 58/131 od 19. januara 2004. godine), predstavlja nadogradnju na prethodne dokumente i ponovno naglašava potrebu da države odnosno vlade aktivno doprinesu razvoju zadruga, stvarajući povoljno pravno i ekonomsko okruženje koje bi ohrabrilo zadruge da zaštite i unaprede svoje poslovanje, revidirajući legislativu i administrativne odredbe koje se odnose na zadružne aktivnosti i promovišući razmenu iskustava i dobre prakse.

Podrška nacionalnim vladama se ispoljava u realizaciji tri osnovna cilja:

1. da doprinesu razvoju punog potencijala zadružnih organizacija u realizaciji posebnih ciljeva poput smanjenja siromaštva, postizanju pune zaposlenosti i povećanju socijalne integracije;

79 Potrebno je naglasiti da na listi zemalja koje su izvršile reviziju zadružnog zakona

dominiraju evropske zemlje. Pored navedenih, ističu se i Burkina Faso, Kanada, Fidži, Jordan, Mauricijus, Singapur i Vijetnam.

80 Sadržaj ovog izveštaja biće analiziran u poglavlju 5.2. Savremene tendencije u zadružnom pravu ovog rada.

75

2. da olakšaju formiranje i razvoj zadruga, uz davanje posebne podrške siromašnim slojevima stanovništva i/ili grupama koje su iz bilo kog razloga ugrožene; i

3. da preduzmu odgovarajuće mere u formiranju okruženja povoljnog za razvoj zadruga putem motivisanja partnerstva meñu vladama i zadružnim pokretima.

Stvaranje povoljnog okruženja treba početi izradom programa za promociju i jačanje članstva u zadrugama, obukom zadružnih menadžera i kreiranjem pouzdane i upotrebljive statističke baze podataka o zadružnim organizacijama. U sklopu ove preporuke upućen je i apel vladama, kao i nacionalnim i meñunarodnim organizacijama da i dalje obeležavaju Meñunarodni dan zadruga, u skladu sa prethodnom rezolucijom. Takoñe, navodi se da će napredak u implementaciji ove preporuke biti kontinuirano praćen, o čemu će generalni sekretar UN podnositi izveštaje.

Prikazana Rezolucija se u suštini ne razlikuje u značajnijem obimu od prethodnih, što svedoči o nepromenljivosti primarnih ciljeva zadružnog pokreta.

„Vodi či za stvaranje povoljnog okruženja za razvoj zadruga“ UN Dokument „Vodiči za stvaranje povoljnog okruženja za razvoj zadruga“ UN, sačinjen zajedničkim naporima predstavnika zadružnog pokreta i stručnjaka COPAC,81 predstavlja jedan od tri fundamentalna dokumenta82 koji definišu osnovu bilo kog zadružnog zakona i sadrži smernice sačinjene kao pomoć u kreiranju politike povoljne za napredak zadruga. Korisnost ovog dokumenta je dvostruka: sa jedna strane, predstavlja vodič pri reviziji zadružne legislative, a sa druge strane obučava konkretne zadruge kako da pregovaraju sa predstavnicima vlada i podrže napore u ostvarenju postavljenih ciljeva.

Vodiči se sastoje iz šest poglavlja:

(1) Ciljevi;

(2) Politika zadruga i zadružnog pokreta, sa elementima:

∗ Javna afirmacija,

∗ Legalne, pravne i administrativne odredbe,

∗ Nacionalni ustavi,

∗ Opšti zakon o zadrugama ili segmenti jedinstvenog zakona o zadrugama,

∗ Specijalni zakoni po vrstama zadruga,

∗ Pravna i administativna zadružna praksa,

∗ Drugi zakoni i prakse koji mogu uticati na zadruge,

81 Proces nastanka ovog dokumenta opisan je u poglavlju 4.3.2. Komitet za promociju i

unapreñenje zadruga (COPAC) ovog rada. 82 Pored „Izjave o zadružnom identitetu“ MZS i Preporuke 193 MOR.

76

∗ Nadgledanje, ocena i revizija zakona i pravne i administrativne prakse;

(3) Istraživanje, statistika i informacije;

(4) Obrazovanje;

(5) Formiranje javnih fondova; i

(6) Institucionalni ugovori o saradnji i partnerstvu.

Cilj ovog dokumenta je pružanje savetodavne pomoći kreatorima nacionalnih zakona i postavljanje osnova za izradu nacionalne zadružne politike razvoja uvažavajući sve specifičnosti zadruga i zadružnog pokreta. Imajući u vidu ubrzane političke, ekonomske i društvene promene i značajnu pažnju posvećenu zadrugama, vlade brojnih zemalja imaju relativno velika očekivanja u pogledu doprinosa zadružnih organizacija rešavanju socijalnih i ekonomskih problema. Revizija zadružnih zakona i zadružne politike u velikom broju zemalja članica UN je ne samo poželjna, nego se ovim dokumentom i preporučuje.

Politika razvoja zadruga treba da bude rezultat saradnje vlada i nacionalnih zadružnih pokreta i da obezbedi jednakost zadružnih i drugih preduzeća na tržištu. Javno priznavanje doprinosa zadružnih organizacija celokupnom razvoju daje podstrek zadružnom sektoru i izražava stav te vlade na meñunarodnom nivou. Definisanje legalnih, pravnih i administrativnih odredbi mora da bude usaglašeno sa nacionalnim pravnim sistemom i da omogućava zadrugama realizaciju postavljenih ciljeva, uz preporuku da zadruge budu priznate u najvišem pravnom dokumentu – ustavu. Rad zadruga u jednom privrednom sistemu treba da bude pod okriljem opšteg zakona o zadrugama, koji u potpunosti pokriva sve aspekte postojanja i obavljanja delatnosti svih vrsta zadružnih organizacija. Da bi se formulisao ovako kvalitetan zakon, on mora da sadrži odreñene elemente koji su navedeni u Vodičima i koji su detaljno objašnjeni u trećem poglavlju ovog rada Analiza zadružnog zakona – Case study dokumenta „Smernice za zadružno zakonodavstvo“ – koji je izrañen, izmeñu ostalog, na bazi Vodiča UN. Ukoliko postoji potreba, može se pristupiti i izradi specijalnih zakona za pojedine vrste zadruga kako bi se specifičnosti njihovog rada u potpunosti uvažile. Sve odredbe drugih trenutno važećih zakona koje na bilo koji način izopštavaju zadruge, moraju biti eliminisane. Nadgledanje procesa revizije zadružnih zakona se obavezno sprovodi kako bi sve eventualne nejasnoće ili odredbe koje onemogućavaju razvoj zadruga bile uklonjene. Na nacionalnom nivou, monitoring predstavlja nadležnost zadružnog pokreta, uz pomoć meñunarodnih organizacija i institucija.

Meñunarodna zadružna organizacija prikuplja statističke podatke o zadrugama širom sveta od 1897. godine, pružajući detaljne informacije o broju zadružnih organizacija, članstvu, delatnostima, učešću u stvaranju društvenog bruto proizvoda, zapošljavanju i drugim ekonomskim pokazateljima. Od nacionalnih zadružnih organizacija se očekuje da maksimiziraju svoje napore u prikupljanju i obradi podataka. Vodiči dalje predlažu set mera kojima se može pojačati prisustvo

77

u medijskim institucijama, omogućavajući dostupnost informacija o zadružnim aktivnostima što širem krugu korisnika.

Dokument predlaže korišćenje javnih fondova iz kojih bi se finansiralo obrazovanje članova, zaposlenih i mandžementa zadruga. Ukoliko takva mogućnost ne postoji, država može da organizuje posebne kurseve na postojećim obrazovnim institucijama gde bi se budući stručnjaci bliže upoznali sa delovanjem zadružnog pokreta, njegovom tekovinom i savremenim dostignućima.

Prikupljanje sredstava za rešavanje lokalnih problema predstavlja ozbiljnu poteškoću, naročito u slabije razvijenim i zemljama u tranziciji. Zadruge raspolažu odreñenim kapacitetima u ovom pogledu, s tim da se mora obezbediti potpuna finansijska nezavisnost zadružnih organizacija, kako u pogledu upotrebe prikupljenih sredstava, tako i eliminisanja direktne finansijske pomoći vladinih institucija koja je na bilo koji način uslovljena.

Implementacija razvojne zadružne politike zahteva koordinaciju aktivnosti institucija zaduženih za saradnju sa zadružnim sektorom i nacionalne zadružne organizacije. U dokumentu Vodiči predlaže se saradnja sa meñunarodnim organizacijama i nevladinim institucijama i vlade koju treba da predstavlja telo koje već ima iskustva u sprovoñenju sličnih mera, poput kancelarije premijera ili predsednika i slično.

„Vodiči za stvaranje povoljnog okruženja za razvoj zadruga“ UN daju značajne smernice za konkretne korake pri kreiranju zadružnih zakona. Razlika izmeñu ovog i ostalih dokumenata koje su usvojile Ujedinjene nacije sastoji se u nivou detaljnosti predloženih akcija. Drugim rečima, Vodiči, za razliku od ostalih dokumenata koji su relativno opšti i upućuju isključivo na potrebu podrške zadrugama i stvaranja povoljnog okruženja za njihov razvoj, odnosno na krajnje stanje ali ne i na način ostvarenja zadatih ciljeva, daju konkrente mere koje treba preduzeti kako bi se pomoglo razvoju zadruga.

4.3.2. Komitet za promociju i unapreñenje zadruga (COPAC) Komitet za promociju i unapreñenje zadruga (COPAC – Committee for the Promotion and Andvancement of Cooperatives) predstavlja jedinstveno telo koje objedinjuje više meñunarodnih organizacija. Osnovan je 1971. godine sa ciljem da unapredi i koordinira aktivnosti vezane za napredak zadružnog pokreta. Članovi Komiteta su UN, FAO i MOR, kao i tri nevladine organizacije: MZS, IFAP i WOCCU; a njegovu strukturu čine predstavnici zadružnih pokreta, sindikata, UN i njenih specijalizovanih agencija. COPAC održava redovne sastanke dva puta godišnje, dok se specijalizovani sastanci i radionice o specifičnim oblastima rada zadruga mogu održavati i češće.

COPAC aktivno učestvuje u stvaranju dokumenata koji se reflektuju na nacionalne zadružne zakone; svoje predloge zatim upućuje Generalnoj skupštini UN koja organizuje raspravu i eventualno usvaja predložena dokumenta. Većinu rezolucija koju je usvojila GS UN sačinio je COPAC, kao što je slučaj sa Rezolucijom broj 51/58 od 12. decembra 1996, u kojoj se pozivaju vlade, relevantne meñunarodne

78

organizacije i zadružne organizacije da razmotre potencijalan doprinos koje zadruge mogu imati u ostvarenju socijalnih i ekonomskih razvojnih ciljeva. Izrada dokumenata o radu zadruga, koji se kasnije predaju Ujedinjenim nacijama, predstavlja ozbiljan izazov za članice COPAC, imajući u vidu važnost koja se pridaje usvojenim dokumentima UN i činjenicom da su relevantni za sve članice UN. Svi nacrti dokumenata podvrgnuti su ozbiljnom preispitivanju i rezultat su napornog i dugotrajnog rada stručnjaka COPAC. Proces sačinjavanja ovih dokumenata prikazan je na primeru najvažnijeg dokumeta UN koji se odnosi na zadružno zakonodavstvo – „Vodiča za stvaranje povoljnog okruženja za razvoj zadruga“.

Na zahtev Generalne skupštine UN koji je sadržan u Rezoluciji 51/58, tačka 6, iz 1996. godine, COPAC je pripremio nacrt Vodiča, gde se naglašava potreba prepoznavanja zadruga kao pravnih lica i obezbeñivanja jednakih uslova poslovanja za zadruge i druge oblike udruženja i preduzeća na tržištu. Vodiči naglašavaju da je postojanje pravnog i administrativnog okvira značajno za zadruge, ali i da predstavnici zadružnog pokreta moraju učestvovati u formulisanju zadružnih zakona, i predlažu da se u nove zadružne zakone uključi definicija zadruge iz Izjave MZS (1995). Rad na pripremi Vodiča odvijao se u više etapa:

∗ prva verzija sačinjena je početkom 1997. godine, nakon prethodne rasprave o potrebi izrade ovakvog dokumenta na 56. sastanku COPAC održanom novembra 1996. godine;

∗ revidiranjem prve urañena je druga verzija – koja je zatim pregledana i izmenjena na sastanku održanom maja 1997. godine u Ženevi, u prisustvu zadružnih poslenika, pravnih eksperata i stručnjaka COPAC;

∗ treća verzija ovog dokumenta je postavljena na sajt COPAC u januaru 1998. godine, dok je isti dokument u štampanoj formi upućen na adrese preko dve hiljade organizacija, u sklopu materijala vezanih za Meñunarodni dan zadruga te godine, radi prikupljanja komentara i mišljenja zadružnih aktivista širom sveta o predloženom dokumentu;

∗ budući da nije bilo negativnih stavova, Odbor COPAC je 20. oktobra 1998. godine usvojio Vodiče i poslao ih UN, a kasnije su oni priključeni Izveštaju generalnog sekretara UN 54/57 iz iste godine;

∗ u neznatno izmenjenoj formi „Vodiči za stvaranje povoljnog okruženja za razvoj zadruga“ publikovani su kao poseban dokument i kao Aneks Izveštaja 56/73 UN iz 2001. godine i ta verzija se smatra relevantnim meñunarodno priznatim dokumentom.

Usvajanjem ovog izveštaja sugeriše se vladama zemalja članica da su zadruge nezamenljiv segment savremene svetske privrede i da predstavljaju značajan instrument ukupnog razvoja.

Jedna od uloga COPAC je i da bira temu pod kojom će se slaviti Meñunarodni zadružni dan. Doprinos ove organizacije unapreñenju zadružne legislative

79

manifestuje se i činjenicom da se Peti UN i Sedamdeset sedmi MZS meñunarodni dan zadruga u julu 1999. godine održavao pod sloganom „Zadružna politika i legislativa“.

Kako su različiti oblici zadružnih organizacija prisutni u svim zemljama sveta, a usled brojnosti viših oblika zadružnih organizacija i meñunarodnih institucija relevantnih za unapreñenje zadružnog pokreta, COPAC predstavlja instituciju čiji je zadatak da koordinira razvoj zadružnog pokreta na svetskom nivou. Članovi ovog komiteta stoga dele zajedničke težnje da, putem dijaloga i tehničke saradnje,83 koristeći prikupljene i obrañene informacije, unaprede nacionalno zadružno zakonodavstvo. 84

83 Tehnička saradnja u okviru MOP predstavlja instrument implementacije preporuka i

standarda u praksu. Obuhvata široku lepezu instrumenata čija pojavna forma varira od dugoročnih projekata do kratkotrajne obuke za odreñenu kategoriju korisnika. Jedan od najznačajnijih programa MOP u XXI veku je Meñunarodni program o eliminaciji dečijeg rada. U domenu zadružnih aktivnosti, tehnička saradnja ima dugu istoriju i primenjuje se dominantno pod okriljem Zadružnog ogranka MOP.

84 Pored navedenih organizacija koje su deo svojih aktivnosti realizovale u Evropi, postoje i programi posvećeni razvoju zadruga i reviziji zadružne legislative čija se aktivnost nije odvijala na „starom kontinentu“. Primer ovakvog programa je COOPREFORM, deo ILO – DANIDA programa o razvoju zadruga u ruralnim oblastima, pokrenut u januaru 1993. godine. Cilj ovog programa je pružanje pomoći članicama MOR u reviziji zadružne legislative, naročito u zemljama koje su poslednjih decenija XX veka doživele ozbiljne političke i ekonomske reforme, što je neminovno uticalo na zastarelost postojećih zakonskih rešenja i uslovilo nužnost usvajanja novih zakona u svim oblastima privredne delatnosti, a posebno u domenu regulisanja rada zadružnih organizacija.

COOPREFORM je aktivan u Africi, jugo-istočnoj Aziji i Latinskoj Americi. Do danas je 70 zemalja primilo pomoć u oblasti razvojne politike zadruga, a 33 zemlje su koristile podršku ovog programa za reviziju zadružnog zakonodavstva. COOPREFORM ima centre u kancelarijama Zadružnog ogranka MOR, u Manili (Filipini) i Moši (Tanzanija).

80

5. ZADRUŽNO PRAVO U EVROPSKIM ZEMLJAMA

Osnovna svrha zadružnog zakonodavstva je da omogući i reguliše osnivanje i ekonomsku aktivnost zadruga. Zadružni pokret u celini i zadružno pravo su nastali na evropskom kontinentu. Tradicija postojanja zakona koji regulišu oblast zadrugarstva, različit stepen razvoja pojedinih sektora zadrugarstva, kao i mnogobrojnost zakonskih rešenja sadržanih u zakonima o zadrugama na „starom“ kontinentu, poslužili su kao osnov za klasifikaciju zadruga predstavljenu u ovom radu.

5.1. Klasifikacija zemalja prema tipovima zadružnog prava Sve zemlje imaju neki od oblika pravnih dokumenata koji regulišu rad zadruga i najčešće su dati u formi zakona. U malom broju zemalja ne postoji zakon o zadrugama, ali se u tim slučajevima rad zadruga ureñuje pravilima i statutima ovih organizacija ili drugim oblicima podzakonskih akata, kao što je slučaj u Danskoj. Iako nepostojanje zadružnog zakona ne predstavlja prepreku za razvoj zadružnih preduzeća, faktori kao šti su: razvoj celokupnog sektora, aktivnost zadruga u sve većem broju delatnosti i značaj koji se pridaje ovom obliku organizacija na meñunarodnom nivou, usmeravaju zemlje koje do sada nisu praktikovale regulisanje zadružnog sektora zakonima, na usvajanje, najčešće opštih zakona o zadrugama.

Osnivanje i rad zadružnih organizacija zasniva se na poštovanju osnovnih ljudskih prava, kao što su prvenstveno pravo na udruživanje, ali i pravo na zaštitu privatnog vlasništva, pravo ljudi na napredak i razvoj i druga demokratska prava, koja su najčešće garantovana nacionalnim ustavima. Naglašavanje ovih prava u tekstu najvišeg pravnog dokumenta jedne zemlje u suštini predstavlja osnovu koja obezbeñuje mogućnost formiranja zadružnih organizacija, čak i u odsustvu posebnih pravnih akata koji se odnose na zadruge.

Prema značaju dokumenata koji prepoznaju postojanje i važnost zadruga, može se izvršiti klasifikacija zemalja u tri osnovne kategorije:

(1) zemlje u čijim je ustavima prepoznat značaj zadruga;

(2) zemlje koje imaju neku od formi zadružnog zakonodavstva, pri čemu se može izdvojiti nekoliko podgrupa:

∗ postojanje opštih zakona o zadrugama, koji regulišu rad svih zadružnih preduzeća, bez obzira na njihovu delatnost,

∗ postojanje specifičnih zakona o zadrugama namenjenih regulisanju rada odreñenih vrsta zadruga, koji mogu delovati samostalno ili uz opšti zadružni zakon,

81

∗ zemlje u kojima se delatnost zadruga ureñuje delovima ili poglavljima drugih zakona, kao što je zakon o trgovačkim društvima, opšti civilni zakon i dr, i

(3) zemlje koje nemaju zadružno zakonodavstvo i u kojima se zadružna priroda neke organizacije definiše statutom i pravilima zadruga.

5.1.1. Zadruge u ustavima evropskih zemalja Klasifikacija evropskih zemalja je prvenstveno izvršena sa stanovišta priznavanja zadruga u ustavima, pri čemu su ustanovljene tri kategorije zemalja:

1. zemlje u čijim je ustavima prepoznata vrednost zadruga;

2. zemlje čiji ustavi ne pominju zadruge, ali je garantuju slobodu udruživanja grañana, što se smatra osnovom za formiranje i delovanje zadruga;85

3. zemlje čiji ustavi ne priznaju postojanje zadruga i ne naglašavaju slobodu udruživanja grañana.

Prepoznavanje zadruga u najvišem aktu jedne države predstavlja otvoreno izražavanje poštovanja ovog oblika organizovanja privredne delatnosti i u najvećem broju slučajeva je praćeno garantovanjem posebnih pogodnosti i prava koja će takve organizacije uživati. Meñutim, u literaturi koja se odnosi na ovu tematiku, mogu se naći dva suprotstavljena stava: sa jedne strane, izražava se mišljenje da je namena ustava da definiše ulogu države, kao i mehanizme za funkcionisanje njenih organa i institucija. Kako zadruge, asocijacije, unije i preduzeća nisu elementi državnog ureñenja, nije nužno da se njihovo funkcionisanje ureñuje ustavom.86 Sa druge strane, meñunarodno priznati dokumenti koji predstavljaju osnov za izradu nacionalnih zadružnih zakona, čiji su tvorci MZS, MOR i UN, naglašavaju da zadruge treba da budu zaštićene ustavom kao najvišim državnim pravnim aktom kako bi se obezbedio njihov nesmetan i kontinuiran razvoj.87

U 14,6% evropskih zemalja zadruge su prepoznate u ustavu, i to u: Bugarskoj, Italiji, Mañarskoj, Malti, Portugalu, Španiji i Turskoj.88

U Bugarskoj se u članu 19, stav 4, Ustava naglašava da će posebnim zakonom biti predviñeni povoljni uslovi za osnivanje zadruga i drugih formi asocijacija grañana kako bi se obezbedio ekonomski prosperitet države.

Italija u članu 45 Ustava priznaje društvenu ulogu zadruga i promoviše njihovo osnivanje i delatnost.

85 U pojedinim ustavima ovo pravo se garantuje kako bi se omogućilo zadovoljavanje

odreñenih potreba stanovništva. 86 http://nac.nic.in/communication/autonomy.pdf 87 ICA Asia and Pacific, Annual Report 2005. 88 Pored evropskih zemalja, zadruge su prepoznate i u ustavima zemalja drugih kontinenata,

kao što su: Bangladeš, Gyana, Kolumbija, Meksiko, Namibija i Tajland.

82

U Ustavu Mañarske u članu 12 se naglašava da će država pomoći zadruge zasnovane na dobrovoljnom udruživanju i garantovati njihovu autonomiju.

Ustav Malte u članu 20 jemči da država prihvata društvenu ulogu zadruga i da će pomagati njihov razvoj.

Portugal u članu 61, stav 2 i 3, Ustava garantuje grañanima pravo da osnivaju zadruge u skladu sa usvojenim zadružnim principima, a zadrugama jemči slobodu da sprovode svoje aktivnosti i da se udružuju i više oblike zadružnih organizacija.

Španija u svom ustavu članom 129 stav 2, potvrñuje promociju zadruga i obezbeñivanje odgovarajuće zadružne legislative.

U Ustavu Turske, član 171, navodi se da će država u cilju promovisanja zadruga da preduzme mere u skladu sa nacionalnim i ekonomskim interesima, a da je osnovni cilj osnivanja zadruga povećanje proizvodnje i zaštita potrošača.

Pored navedenih zemalja koje transparentno podržavaju formiranje i rad zadruga, u ustavima odreñenog broja zemalja se pominje zadružni sektor, bez eksplicitnog naglašavanja i priznavanja postojanja i delatnosti zadružnih organizacija.

Grčka u članu 12 svog ustava predviña osnivanje neprofitnih organizacija i udruženja, kao i poljoprivrednih i urbanih udruženja kojima „...će upravljati sami članovi u skladu sa zakonom i njihovim uredbama i biće stavljena pod zaštitu i nadgledanje države koja je obavezna da omogući njihov dalji razvoj.“ Iako nije precizirano da se radi o zadrugama, date karakteristike udruženja nedvosmisleno upućuju na organizacije čija je priroda, ako ne identična, onda vrlo slična zadružnoj. U paragrafu 6 istog člana predviña se osnivanje obaveznih zadruga radi ostvarenja nekog opšteg cilja ili javnog interesa.

Kipar u svom ustavu pominje postojanje proizvoñačkih, potrošačkih i kreditnih zadruga, u smislu da kontrola osnivanja i monitoring ovih organizacija spada u nadležnosti koje su ustavom garantovane komunalnim komorama.

Poljska takoñe pominje zadruge u svom ustavu, gde se u članu 12 daje mogućnost formiranja „...sindikata, socio-radnih organizacija farmera, društava, grañanskih pokreta i drugih volonterskih asocijacija i fondacija.“

Konačno, iako se u Ustavu Republike Srbije ne naglašava direktna podrška i priznavanje zadruga, u članu 8689 se ističe postojanje tri oblika svojine, od kojih je jedna zadružna svojina, čime se posredno potvrñuje postojanje zadružnih organizacija u domaćoj privredi.

Interesantno je da, uprkos zalaganju meñunarodnih organizacija i činjenice da se Evropa smatra kolevkom zadružnog pokreta (posebno zemlje zapadne Evrope koje su najpre dostigle odgovarajući stepen kapitalizma kao preduslov za stvaranje prvih

89 „ Član 86 Ravnopravnost svih oblika svojine - Jemče se privatna, zadružna i javna

svojina. ... Svi oblici svojine imaju jednaku pravnu zaštitu.“ Iz Ustava Republike Srbije usvojenog dana 08.11.2006. godine.

83

zadružnih organizacija), Ustav Evropske unije direktno ne pominje zadruge, već samo naglašava pravo grañana na udruživanje:

Član II – 72 Sloboda okupljanja i udruživanja

1. Svako ima pravo na slobodno okupljanje i slobodu udruživanja na svim nivoima, naročito u političke asocijacije, sindikate i civilna udruženja, što podrazumeva i pravo svih da formiraju i da pristupe sindikatima u cilju zaštite njegovih ili njenih interesa.

Pravo grañana na udruživanje garantuje se u ustavima dve trećine evropskih zemalja, odnosno u 32 zemlje, dok u ustavima preostalih devet zemalja, ili u 18,75%, nije priznato ni pravo grañana na udruživanje niti je naglašena uloga zadruga.

U Tabeli 2 prikazani su elementarni podaci o ustavima evropskih zemalja i determinisane su grupe zemalja u zavisnosti od toga da li i u kom kontekstu pominju zadružne organizacije, odnosno jemče pravo na udruživanje.

84

Tabela 2. Zadruge u ustavima evropskih zemalja

Red broj

Država Datum usvajanja

ustava Prisustvo termina zadruga u ustavu Obrazloženje prava na udruživanje

1 ALBANIJA 21.10.1998. Ne Ne, mada se u članu 19 Ustava jemči pravo radnicima i zaposlenima da brane svoje ekonomske i socijalne interese.

2 ANDORA 28. 04. 1993. Ne

Da Član 18. 90 Jemči se pravo formiranja i funkcionisanja profesionalnih udruženja i sindikata. Bez predrasuda prema njihovim vezama sa meñunarodnim institucijama, ove organizacije će da deluju u granicama Andore, imaće svoju autonomiju bez ikakve zavisnosti od inostranih tela i funkcionisaće demokratski.

3 AUSTRIJA 01.05.1945. Ne Ne

4 AZER BEJDŽAN

12.11.1995. Ne Ne

5 BELGIJA 14.07.1993. Ne

Da Član 27. [Udruženja] Belgijanci imaju pravo da budu članovi asocijacija ili udruženja; ovo pravo ne može biti podložno nikakvim prethodnim dozvolama.

6 BELORUSIJA 15.03.1994. Ne Da Član 36. [Udruživanje] (1) Svako ima pravo na slobodu udruživanja.

90 Prikazani delovi teksta nacionalnih ustava su nezvanični prevod autora ovog rada.

85

7 BOSNA I HERCEGOVINA

14.12.1995. (u okviru Dejtonskog sporazuma)

Ne

Da Paragraf 3. [Nabrajanje prava] Sve osobe na teritoriji BiH uživaju ljudska prava i osnovne slobode ...koje uključuju: ... (i) slobodu da se mirno sastaju i slobodu udruživanja sa drugima.

8 BUGARSKA 12.07.1991.

Da Član 19. [Ekonomska aktivnost] (4) Zakon će da ustanovi uslove povoljne za osnivanje zadruga i drugih formi asocijacija grañana i zajedničkih entiteta posvećenih ekonomskom i socijalnom prosperitetu.

Da Član 12. [Udruženja grañana] (1) Udruženja grañana će da služe njihovim potrebama i da štite njihove interese.

9 CRNA GORA 19.10.2007. Ne Ne

10 ČEŠKA REPUBLIKA

01.01.1993. Ne Ne

11 DANSKA 05.06.1849.91 Ne

Da Sekcija 78. [Sloboda udruživanja] (1) Grañani imaju pravo da bez prethodnih dozvola formiraju udruženja za ostvarivanje bilo kakve zakonske svrhe.

12 ESTONIJA 28.06.1992. Ne

Da Član 31. [Pravo obavljanja posla] Estonski grañani imaju pravo da se uključe u ekonomske aktivnosti i da formiraju udruženja i lige sa ciljem da ostvare profit. Zakon može da odredi uslove i proceduru za praktikovanje ovog prava. Ukoliko

91 Trenutno važeću formu dobio 05.06.1953.

86

drugačije nije odreñeno zakonom, ovo pravo važi jednako za sve grañane Estonije i grañane drugih država kao i za lica koja su bez državljanstva sa boravkom u Estoniji.

13 FINSKA

01.03.2000. Ne

Da Sekcija 13. [Sloboda okupljanja i sloboda udruživanja] (2) Svakom se jemči sloboda udruživanja. Sloboda udruživanja povlači pravo da se formiraju asocijacije bez dozvole, da se pristupi ili ne pristupi asocijaciji i da se učestvuje u aktivnostima asocijacije. Jemči se sloboda osnivanja sindikata i njihovog organizovanja u cilju zaštite interesa.

14 FRANCUSKA 28.09.1958. Ne Ne

15 GRČKA 01.06.1975.

Ne direktno i u smislu promocije zadruga, mada se u istom članu koji se odnosi na pravo na udruživanje (član 12. paragraf 6) predviña mogućnost osnivanja obaveznih zadruga.

Da Član 12. [Udruženja] (1) Grci imaju pravo da osnivaju neprofitne organizacije i udruženja, u skladu sa državnim zakonom, koji ipak ne može da sprovodi takvo pravo bez prethodne dozvole vlade. (5) Poljoprivrednim i gradskim udruženjima bilo koje vrste će upravljati sami članovi u skladu sa zakonom i njihovim uredbama i biće stavljena pod zaštitu i nadgledanje države koja je obavezna da omogući njihov dalji razvoj. (6) Zakonom se mogu osnivati obavezne zadruge koje su usmerene ka ostvarenju nekog cilja, povezanog sa zajedničkim dobrom ili sa javnim interesom ili sa udruženim iskorišćavanjem poljoprivrednih površina ili drugih materijalnih resursa, čuvajući u svakom slučaju jednakost odnosa onih koji učestvuju u njima.

87

16 GRUZIJA 24.08.1995. Ne

Da Član 26. [Udruženja, političke stranke] (1) Svako ima pravo da oformi i da se pridruži javnom udruženju, uključujući i sindikate.

17 HOLANDIJA Usvojen 1815. godine.92 Ne

Da Član 8. [Udruženja] Pravo na udruživanje je garantovano. Ovo pravo može biti ukinuto parlamentarnim zakonom u interesu javnog reda.

18 HRVATSKA 02.04. 2001. Ne

Da Član 43. [Udruženja] (1) Svakom se jamči pravo na slobodno udruživanje radi zaštite njihovih probitaka ili zauzimanja za socijalna, gospodarska, politička, nacionalna, kulturna ili druga uvjerenja i ciljeve. Radi toga svatko može slobodno osnivati sindikate i druge udruge, uključivati se u njih ili iz njih istupati u skladu sa zakonom.

19 IRSKA 01.07.1937. Ne

Da Član 40. [Lična prava] (6.1) Država garantuje slobodu da se praktikuju sledeća prava, u skladu sa javnim redom i moralnosti: (iii) Pravo grañana da formiraju asocijacije i unije.

20 ISLAND 17.06.1944. Ne

Da Član 73. Ljudi mogu da formiraju udruženja za bilo koju zakonsku svrhu bez traženja dozvole.

92 Revidiran više puta, poslednji put 2002. godine.

88

21 ITALIJA 01.01.1948.

Da Član 45. [Zadruge i zanati] (1) Republika priznaje društvenu ulogu zadruga za zajedničku dobrobit bez privatnih špekulacija. Zakon promoviše i ohrabruje njihovu primenu sa odgovarajućim merama i obezbeñuje da njihov karakter i svrha budu pravilno kontrolisani.

Da Član 18. [Sloboda udruživanja] (1) Grañani imaju pravo da se slobodno i bez odobrenja udružuju u asocijacije zarad ciljeva koji nisu zabranjeni krivičnim zakonom.

22 JERMENIJA 05.07.1995. Ne

Da Član 25. Svako ima pravo da formira udruženja sa drugim osobama, uključujući i pravo da formira sindikate.

23 KAZAHSTAN 30.08.1995. Ne

Da Član 23. 1. Grañani Kazahstana imaju slobodu da formiraju asocijacije. Aktivnosti javnih asocijacija će biti regulisane zakonom.

24 KIPAR 16.08.1960.

Ne direktno, mada se u članu 87. u okviru Komora priznaje postojanje zadruga i to: proizvoñačkih, potrošačkih i kreditnih.

Da Član 21. [Okupljanje, udruživanje] 2. Svaka osoba ima pravo da se udružuje sa drugima, uključujući i pravo da formira i da se priključi sindikatima radi zaštite svojih interesa.

89

25 LETONIJA Usvojen 15.02.1922.93 Ne

Da Član 102. [Udruženja, partije] Svako ima pravo da formira i da se pridruži udruženju, političkoj partiji ili drugim javnim organizacijama.

26 LINHENŠTAJN 05.10.1921. Ne

Da Član 41. Pravo na slobodno udruživanje i okupljanje je garantovano u okviru zakona.

27 LITVANIJA 25.10.1992. Ne

Da Član 35. (1) Grañanima se jemči pravo da slobodno formiraju društva, političke partije i udruženja, uz uslov da nisu osnovana sa ciljem i protivno ustavu i zakonima. (2) Niko ne može biti prisiljen da pripada bilo kakvom društvu, političkoj partiji ili udruženju.

28 LUKSEM BURG

17.10.1868. Ne

Da Član 26. [Udruženja] Grañani Luksemburga imaju slobodu da se udružuju. Ovo pravo nije podložno nikakvim ranijim proverama.

93 Od 1944. godine revidiran više puta, poslednji put 2003. godine.

90

29 MAðARSKA 18.08.1949.

Da Član 12. [Zadruge] (1) Država će podržati zadruge zasnovane na dobrovoljnom udruži-vanju i podržaće autonomiju takvih zadruga.

Ne

Napomena: U članu 4. se navodi: Član 4. [Unije] Unije radnika i drugih predstavničkih tela će štititi i predstavljati interese radnika, članova zadruga ili preduzetničkih organizacija.

30 MAKEDONIJA 17.11.1991. Ne

Da Član 20. (1) Grañanima se jemči sloboda udruživanja i zaštite njihovih političkih, ekonomskih, socijalnih, kulturnih i drugih prava i ubeñenja. (2) Grañani mogu slobodno da osnivaju udruženja i političke partije, da im se pridružuju ili ih napuštaju.

31 MALTA 21.09.1964.

Da Sekcija 20 [Zadruge] Država prihvata društvenu ulogu zadruga i pomagaće njihov razvoj.

Da Sekcija 32. [Opšte odredbe] Svaka osoba na Malti ima pravo na osnovna prava i slobode, ... (b) slobodu na uverenje, izražavanje i mirno okupljanje i udruživanje.

32 MONAKO 17.12.1962. Ne

Da Član 30. 94 Pravo na udruživanje je garantovano po osnovu zakona koji to reguliše.

94 Član 30 Ustava Malte je usvojen po osnovu amandmana od 2. aprila 2002. godine, datog u okviru Zakona broj 1249.

91

33 NEMAČKA 23.05.1949.95 Ne

Da Član 9. [Sloboda udruživanja] (1) Svi Nemci imaju pravo da formiraju klubove i društva. ...(3) Pravo formiranja asocijacija i poboljšanja radnih i ekonomskih uslova su garantovana svakome i u svim profesijama.

34 NORVEŠKA 17.05.1814. Ne Ne

35 POLJSKA 02.04.1997.

Ne direktno, mada se u članu 12. daje mogućnost formiranja zadruga: Član 12. Republika Poljska će osigurati svakome da ima slobodu da stvara i radi unutar sindikata, socio-radnih organizacija farmera, društava, grañanskih pokreta i drugih volonter-skih asocijacija i fondacija.

Da Član 58. (1) Sloboda udruživanja će biti garantovana svakome. Član 59. (1) Sloboda udruživanja u sindikate, socio-radne organizacije farmera i organizacije radnika će biti obezbeñena.

95 Usvojen kao Ustav Ujedinjene Nemačke 03.10.1990. godine.

92

36 PORTUGAL 02.04.1976.

Da Član 61. [Privatna preduzeća, zadruge, industrijska preduzeća] (2) Svima se jemči pravo da slobodno osnivaju zadruge, dokle god se poštuju zadružni principi. (3) Zadruge slobodno sprovode svoje aktivnosti i mogu da se udružuju u unije, federacije i konfederacije.

Da Član 46. [Sloboda udruživanja] (1) Grañani imaju pravo da formiraju asocijacije slobodno i bez potrebe da dobiju posebne dozvole, uz uslov da te asocijacije nisu usmerene ka nasilju i drugim aktivnostima protivno zakonu o kriminalu. (2) Asocijacije mogu da sprovode svoje ciljeve bez mešanja javnih autoriteta. Država ih ne može zatvoriti i njihove aktivnosti ne mogu biti ukinute osim po sudskoj odluci u skladu sa zakonom. (3) Niko nije obavezan da se pridruži asocijaciji ili da ostane u njoj.

Napomena: Sloboda osnivanja zadruga se daje i u članu 60. u okviru zaštite potrošača gde se kaže: Član 60. [Prava potrošača] (3) Asocijacije potrošača i potrošačke zadruge imaju pravo da, u skladu sa zakonom, izraze svoje mišljenje povodom pitanja zaštite potrošača.

37 RUMUNIJA 08.12.1991. Ne

Da Član 37. [Udruženja, političke partije, unije] (1) Grañani mogu slobodno da se udružuju u političke partije, sindikate i druge oblike udruženja.

93

38 RUSIJA 12.12.1993. Ne

Da Član 30. [Udruživanje] (1) Svako ima pravo na udruživanje, uključujući i pravo sindikata da zaštiti svoje interese. Sloboda aktivnosti javnih asocijacija je zagarantovana. (2) Niko ne može da bude primoran da se priključi asocijaciji.

39 SAN MARINO

08.10.1600. 96 Ne Ne

40 SLOVAČKA 01.01.1993. Ne

Da Član 29. [Pravo na udruživanje] (1) Jemči se pravo na slobodno udruživanje. Svako ima pravo da se udruži sa drugima u klubove, društva ili druge asocijacije.

41 SLOVENIJA 23.12.1991. Ne Da Član 42. [Pravo na okupljanje i udruživanje] (2) Svako ima pravo da se udružuje sa drugima.

42 SRBIJA 08.11.2006. Ne

Da [Sloboda udruživanja] Član 55. Jemči se sloboda političkog, sindikalnog i svakog drugog udruživanja i pravo da se ostane izvan svakog udruženja. Udruženja se osnivaju bez prethodnog odobrenja, uz upis u

96 Ustav San Marina nije dostupan u celini na Internetu. Podaci prikazani u Tabeli predstavljaju rezultat istraživanja delimičnih delova teksta ovog

dokumenta, kao i kasnije uvrštenih amandmana. Zakon o izborima usvojen 1926. godine obavlja delimično funkciju Ustava.

94

Napomena: Iako se u ustavu Republike Srbije ne naglašava uloga zadruga, u članu 86. se ističe postojanje tri oblika svojine, od kojih je jedna zadružna svojina. Ravnopravnost svih oblika svojine Član 86. Jemče se privatna, zadružna i javna svojina. Javna svojina je državna svojina, svojina autonomne pokrajine i svojina jedinice lokalne samouprave. Svi oblici svojine imaju jednaku pravnu zaštitu.

registar koji vodi državni organ, u skladu sa zakonom.

43 ŠPANIJA 07.12.1978.

Da Član 129. [Učešće, zadruge] (2) Javne vlasti će efektivno da promovišu različite oblike učešća u preduzećima i da, pomoću odgovarajuće legislative, obezbede olakšice zadružnim preduzećima.

Da Član 22. [Udruživanje] (1) Garantuje se pravo na udruživanje.

44 ŠVAJCARSKA 18.04.1999. Ne

Da Član 23. [Sloboda udruživanja] (1) Sloboda udruživanja je garantovana. (2) Svaka osoba ima pravo da formira udruženje, da se pridruži i da pripada njima, i da učestvuje u njenim aktivnostima.

95

(3) Niko ne može da bude primoran da bude u nekom udruženju.

45 ŠVEDSKA 01.01.1975. Ne

Da Član 1. (1) Svim grañanima se garantuje da u meñusobnim odnosima imaju pravo na: ... 5) slobodu udruživanja: slobodu da se udružuju sa drugima u javne i privatne svrhe...

46 TURSKA 07.11.1982.

Da Član 171. Promovisanje zadruga Država će preduzeti mere u skladu sa nacionalnim i ekonomskim interesima, da promoviše razvoj zadruga, koje će primarno biti organizovane sa ciljem povećanja proizvodnje i zaštite potrošača.

Da Član 33. Sloboda udruživanja (1) Svako ima pravo da formira udruženje bez prethodne dozvole. (3) Niko neće biti obavezan da bude ili ostane član udruženja. Formalnosti, uslovi i procedura upravljanja će biti propisani zakonom.

96

47 UKRAJINA 28.06.1996. Ne

Da Član 36. Grañani Ukrajine imaju pravo na udruživanje u političke ili javne organizacije za zaštitu svojih prava i za zadovoljavanje svojih političkih, ekonomskih, socijalnih, kulturnih i drugih interesa, sa izuzetkom onih koji su zabranjeni zakonom.

48 VELIKA BRITANIJA

Nema.97 Ne U većini zakona se promoviše pravo na udruživanje uz slobodu ulaska i izlaska iz organizacija.

Legenda:

Zemlje u čijim se nacionalnim ustavima ne pominju ni zadružne organizacije, niti se posebno naglašava pravo grañana na udruživanje.

Zemlje u čijim se nacionalnim ustavima ne pominju zadružne organizacije, ali je posebno naglašeno pravo grañana na udruživanje, što predstavlja osnov za formiranje zadruga.

Zemlje u čijim se nacionalnim ustavima priznaje postojanje i značaj zadružnih organizacija.

Izvor: Analiza autora na osnovu nacionalnih ustava evropskih zemalja.

97 Velika Britanija nema jedinstven pravni dokument koji predstavlja ustav, već umesto ustava postoji nekoliko pravnih akata. Podaci prikazani u Tabeli

za ovu zemlju koji se odnose na prisustvo zadruga u ustavu dati su na osnovu pregleda najvažnijih odredaba iz trenutno važećih zakona, po dokumentu iz 1992. godine, dostupnom na http://expired.oefre.unibe.ch/law/icl/uk__indx.html

97

5.1.2. Klasifikacija zemalja prema važećim zadružnim zakonima U većini zemalja prvi zakoni koji su regulisali rad zadruga su se pojavili krajem XIX i početkom XX veka. Jedan od prvih zadružnih zakona u svetu kreirao je Herman Šulc Delič 1867. godine, a važio je na teritoriji Nemačke. Pored ovog zakona, kao pionir zadružne legislative, ističe se i Akt o trgovinskim i industrijskim zadružnim društvima (Trade & Industrial Cooperative Societies Act)98 iz 1889. godine, koji je ureñivao rad ruralnih i urbanih kreditnih zadruga, takoñe u Nemačkoj. Ovi zakoni su olakšali osnivanje novih zadruga, obezbedili adekvatnu upravu uvoñenjem obavezne kontrole menadžmenta zadruge i poštovanje zadružnih principa. Danas u svetu postoji čitava lepeza različitih formi pravnih dokumenata koji regulišu rad zadruga na nacionalnom nivou, a koja se mogu svrstati u jedan od četiri modela prikazana u Tabeli 3:

1. opšti zadružni zakon;

2. specifični zadružni zakoni;

3. poglavlja ili odredbe drugih zakona koji regulišu rad zadružnih organizacija; i

4. nepostojanje zadružnih zakona.

Tabela 3. Modeli zakona o zadrugama

Model A: Opšti zakon koji se odnosi na sve tipove i vrste zadruga.

Model B: Specifični zakoni koji regulišu rad pojedinih vrsta zadruga

(poljoprivrednih, stambenih, štedno-kreditnih...).

Model C: Poglavlja ili odredbe koje se odnose na zadruge dati u

posebnim normativnim aktima poput civilnog zakonika, trgovinskog

zakonika...

Model D: Potpuno odsustvo zadružne legislative.

Izvor: Iliopoulos C. (2000): The Evolution of the Greek Cooperative Law: From the First to the Last Order of Economizing.

U zemljama čije državno ureñenje podrazumeva federaciju nekoliko država, zadružni zakoni mogu da regulišu rad zadruga u celoj federaciji, bez usvajanja

98 O kvalitetu ovog dokumenta govori i činjenica da je, uz malobrojne amandmane, i danas na

snazi kao federalni zakon, odnosno predstavlja osnovu nemačkog Akta o zadružnim društvima iz 1973. godine. (Prema: Izveštaju UN A54/57 iz 1998. godine)

98

zakona na nivou država (kao što je slučaj u Nemačkoj i Brazilu), da važe samo na teritoriji odreñene države ili regije, bez zakona na nivou federacije (kao u Australiji, Španiji i Italiji) ili da predstavljaju kombinaciju prethodna dva rešenja što podrazumeva postojanje i federalnih i državnih zakona (kao u Kanadi i Indiji). (ILO Report V (1), Promotion of cooperatives, 2001)

Modeli A i D zadružnih zakona predstavljaju dve suprotstavljene krajnosti. U Modelu A rad svih zadružnih organizacija, bez obzira na ekonomsku delatnost kojom se bave, tip ili veličinu, se reguliše u okviru jednog pravnog dokumenta. Većina azijskih i afričkih zemalja, koje su bile pod kolonijalnom vlašću Britanskog carstva, kao i zemlje na Karibima i u Južnom Pacifiku, imaju ovakav model zadružnog zakona. (Iliopoulos, 2000: 12)

Opšti zakon je najčešća forma zadružnog zakona i predstavlja najprihvatljivije rešenje budući da garantuje autonomiju zadruga, smanjuje birokratiju i promoviše jedinstvo nacionalnog zadružnog pokreta. (Hagen, 1998)

U slučaju disproporcije u razvoju odreñenih zadružnih sektora, odnosno kod izraženog razvoja jedne vrste zadruga, kao što su poljoprivredne zadruge koje su dominantan oblik zadružnih organizacija u južnoj Evropi, poglavlje ili jedan poseban deo opšteg zakona može biti namenjen regulisanju rada ovih zadruga.

Meñu zemlje sa razvijenim zadružnim sektorom koje su usvojile opšti oblik zadružnog zakona ubrajaju se Nemačka, Portugal, Slovenija, Mañarska i mnoge druge (videti Tabelu 4. Klasifikacija evropskih zemalja prema postojećem modelu zadružnog zakona).99 Francuska je, takoñe, usvojila opšti zadružni zakon u kojem su definisani glavni principi rada svih zadruga, što čini okvir u kojem zadruge funkcionišu, dok konkretna pitanja ureñenja rada pojedinih vrsta zadruga regulišu specijalizovani zakoni.

Zakon o zadrugama iz 1996. godine, koji reguliše osnivanje i rad zadružnih organizacija u Republici Srbiji, takoñe spada u opšte zakone, dok se osnivanje i rad poljoprivrednih zadruga reguliše Zakonom o zemljoradničkim zadrugama iz 1989. godine.

Model B je takoñe veoma zastupljen i omogućuje regulisanje rada zadružnih organizacija prema sektoru delatnosti u kojem privreñuju. Primena specijalizovanih zadružnih zakona ima odreñenih prednosti, jer posebnu pažnju posvećuje potencijalnim problemima jedne vrste zadružnih organizacija. Insistiranje na naglašavanju razlika izmeñu zadruga i drugih oblika preduzeća olakšano je kroz specijalizovane zakone, što je trend koji se ispoljava poslednje dve decenije, naročito u industrijalizovanim zemljama sa jakim zadružnim sektorom. Pojedini oblici zadružnih organizacija po svojoj prirodi zahtevaju izdvajanje od ostalih vrsta zadruga, te su tako specijalizovani zadružni zakoni najčešće posvećeni regulisanju rada štedno-kreditnih zadruga i unija. Sa druge strane, posebna pravna akta važeća

99 U svetu su se za opšti zadružni zakon opredelile i sledeće zemlje: Brazil, Indija, Jordan,

Kenija, Kirgistan, Meksiko, Moldavija, Tajland, Uzbekistan, Vijetnam i druge.

99

za različite vrste zadruga mogu da prouzrokuju meñusobno udaljavanje zadruga i razbijanje jedinstva nacionalnog zadružnog sektora. Istovremeno, detaljniji pristup regulisanju kako osnivanja tako i delovanja zadruga, može da nametne odreñena ograničenja koja smanjuju autonomiju i nezavisnost zadruga i time narušavaju usvojene zadružne principe.

Meñu evropske zemlje u kojima se primenjuju posebni zakoni o zadrugama spadaju Austrija, Italija, Francuska, Hrvatska, zemlje ex SSSR, poput Rusije, Jermenije i Gruzije.100

Model C podrazumeva regulisanje rada zadruga u okviru drugih (nezadružnih) zakona, najčešće u posebnim poglavljima usmerenim ka ovim organizacijama. Mnoge zemlje nemaju zakon posvećen isključivo zadrugama, ali je njihov rad ureñen odredbama datim u okviru zakona o poslovnim organizacijama, zakona o radu, zakona o konkurenciji ili čak zakona o porezu. U takvim slučajevima zadrugari imaju veću slobodu da formiraju statute i propise svojih organizacija u skladu sa sopstvenim potrebama, budući da su smernice date u navedenim dokumentima često uopštene. Delovanje zadruga se može regulisati i pravilima datim u posebnim poglavljima pravnih dokumenata poput grañanskog zakonika (kao što je slučaj u Švajcarskoj – „Obligationenrecht“ i Italiji) ili trgovinskog zakonika (u Češkoj, Slovačkoj i delimično u Belgiji).101

Model D je relativno slabo zastupljen i predstavlja potpuno odsustvo zakona koji reguliše rad zadruga. Sa razvojem zadružne prakse intenzivno gubi na značaju jer se sve veći broj zemalja koje su pripadale ovom modelu odlučuje na usvajanje neke forme zadružnog zakona.

Svetski poznat primer zemlje sa razvijenim zadružnim sektorom koji ne reguliše nijedan zakon je Danska. U dosadašnjoj istoriji, u ovoj zemlji je u dva navrata predlagan zakon o zadrugama i to 1910. i 1986. godine, ali ni jednom nacrt zakona nije iznešen pred parlament. Oba puta se radilo o opštim zakonima o zadrugama, ali je protivljenje danskog zadružnog pokreta bilo vrlo energično. Kao jedan od argumenata danske zadružne štampe bila je činjenica da je rasprava o Zakonu o zadrugama u Norveškoj (usvojenog 2007. godine) publikovana na 447 strana, što je, po iznešenim tvrdnjama „...obimno i detaljno za sektor koji po svemu sudeći može da funkcioniše samostalno vrlo uspešno“.102

Pored Danske, Norveška je često isticana kao primer zemlje koja nema zadružni zakon. U poslednjih 100 godina, u Norveškoj su bila četiri neuspela pokušaja (1900-1901; 1922-1925; 1936-1937 i 1953. godine) da se usvoji zakon o zadrugama, koji nisu realizovani uglavnom usled snažnog protivljenja zadružnog sektora koji je smatrao da dotadašnji predlozi i nacrti zakona nisu bili

100 U svetu ovakvu formu zadružnog zakona primenjuju i Japan, Južna Koreja, Urugvaj,

Etiopija i druge. 101 ILO Report V (1), Promotion of cooperatives, 2001. 102 Fjørtoft T., Gjems-Onstad O. (2003): A New Legislative Foundation for Co-operatives

in Norway. ICA Review of International Co-operation, Vol. 96 No. 1/2003, pp. 19.

100

odgovarajući, naročito u pogledu zemljoradničkih zadruga. Konačno, Norveška zakonodavna komisija je 2002. godine, uz podršku zadružnog sektora, iznela predlog zakona o zadrugama koji su sve zainteresovane strane ocenile kao vrlo kvalitetan i povoljan za razvoj zadružnog pokreta. Opšti zakon o zadrugama je, nakon obimne rasprave, usvojen 2007. godine. (Fjørtoft T., Gjems-Onstad O., 2003)

U Evropi se, pored Danske, i Velika Britanija svrstava u zemlje bez zadružnog zakona.103

Svrha postojanja zadružnog zakonodavstva je da definiše pravni okvir u kojem će zadružne organizacije moći da posluju na način koji omogućava njihov prosperitet, ne ugrožavajući pri tom usvojena zadružna pravila i vrednosti. Stoga, bez obzira na odabrani model zadružnog zakona, elementarni preduslov njegove uspešne implementacije je uvažavanje različitosti zadružnih organizacija, eliminisanje visokog nivoa detaljnosti u pravnim tekstovima koji regulišu njihov rad i omogućavanje ostvarenja postavljenih ciljeva zadružnih organizacija, odnosno zadovoljenje potreba samih zadrugara.

103 U direktnom kontaktu autora sa Zadružnim savezom Velike Britanije (Co-operatives

UK, Manchester), kao i u literaturi koja se odnosi na ovu problematiku, ustanovljeno je da Velika Britanija nema zakon o zadrugama. Meñutim, rad zadruga se ureñuje u nekoliko drugih zakonskih dokumenata, meñu kojima dominira Akt o industrijskim i štednim društvima.

101

Tabela 4. Klasifikacija evropskih zemalja prema važećem zakonodavstvu o zadrugama

Re

dni

bro

j

Država

Vrsta zakona

Opšti zakon Posebni

Zakon

Poglavlja ili odredbe

u drugim zakonima

1 ALBANIJA Rad pojedinih vrsta zadruga regulišu posebni zakoni, poput Zakona o zadružnim asocijacijama.

Deo zadružnih organizacija (štedno kreditne zadruge i zadružne banke) rade po osnovu Grañanskog zakonika i Zakona o bankama. 104

2 ANDORA Nisu nañeni pouzdani podaci.105

104 http://microfinancegateway.com/resource_centers/reg_sup/micro_reg/country/1/ 105 Prilikom determinisanja postojećeg modela zadružnog zakona u pojedinim evropskim zemljama korišćena je metoda analize dokumenata dostupnih

autoru bilo putem direktnih kontakata sa nacionalnim zadružnim organizacijama, bilo u vidu različitih tekstova na Internetu. Meñutim, za pojedine evropske zemlje sa relativno siromašnom zadružnom istorijom ne postoje dostupne informacije koje bi uputile na vrstu, odnosno model zadružnog zakona koji se primenjuje (kao što je slučaj sa npr. Andorom).

102

3 AUSTRIJA

Zakon o proizvoñačkim i privrednim zadrugama (Gesetzt vom 9.4.1873 über Erwerbs – und Wirtschaftsgenossen-schaften) od 09.04.1873, poslednji put revidiran 1980, još uvek je na snazi. Pored ovog, važi i Dopuna zakona o reviziji proizvoñačkih i priv-rednih zadruga i drugih društava od 10.06.1903. godine.

Osnivanje i poslovanje kreditnih zadruga ureñuje Zakon o kreditnoj privredi (Kreditwesengesetz) iz 1979. godine. Pored ovog, za zanatske zadruge važi poseban zakon (Gewerbeordung) iz 1973. godine.106

4 AZERBEJ- DŽAN

Rad poljoprivrednih zadruga regulisan je posebnim zakonom.

5 BELGIJA Trenutno važeći je Zakon o zadrugama iz 1984. godine (Law of 5-12-1984 regulating Co-operatives).

Rad zadruga delimično regulisan i Zakonom o komercijalnim kompanijama iz 1998. godine (Commercial Code Art.141 to 164 /1935).107

6 BELO- RUSIJA

Pojedine vrste zadružnih organizacija deluju u skladu sa specijalizovanim zakonima – rad potrošačkih zadruga reguliše On consumers

Rad poljoprivrednih zadruga reguliše Zakon o zemljištu Republike Belorusije (Land

106 Annex 1: Summary of Member States’ Laws in respect of Co-operatives, U dokumentu: Commission of the European Communities (2001):

Consulation Paper, Co-operatives in Enterprise Europe, Brussels, http://ec.europa.eu/employment_social/labour_law/docs/sce_experts_en.pdf (U daljem tekstu: Annex 1) i prema: Propisi o zadrugarstvu u nekim evropskim državama, 1995.

Iliopoulos (2000: 12) tvrdi da je u Austriji na snazi isključivo opšti zakon o zadrugama. 107 Annex 1 i prema ILO Report V (1), Promotion of cooperatives (2001: 75).

103

cooperative society (consumer cooperatives and their unions) in the Republic of Belarus).108

Code of the Republic of Belarus).

7 BOSNA I HERCEGO-VINA

Opći zakon o zadrugama, PS BiH broj 57/03, 13. maj 2003.

8 BUGARSKA Law on Co-operatives, State Gazette issue 63 of 1991, poslednji put revidiran 1997.

9 CRNA GORA

Opšti zakon o zadrugama.109

10 ČEŠKA REPUBLIKA

Rad zadruga je regulisan Trgovinskim zakonikom (Commercial Code Act 513, 1991 - "Obchodní zákoník").110

11 DANSKA Danska nema zakon o zadrugama. Zadružni principi su postavljeni zakonom o predezećima (Companies act no. LKB 546), 20.06.1996. (“Lov om ehvervsdrivend virksomheder”).111

108 http://www.sovrep.gov.by/index_eng.php/home.html 109 Nakon osamostaljivanja, Crna Gora je preuzela odreñen broj saveznih zakona, meñu kojima je i Zakon o zadrugama iz 1990. godine. Tokom 2007.

godine Crna Gora je pregovarala sa predstavnicima MZS o članstvu Zadružnog saveza Crne Gore u ovoj meñunarodnoj organizaciji i tada je naglašena potreba kreiranja i usvajanja novog zakona o zadrugama koji bi predstavljao pravni osnov za prosperitet crnogorskih zadruga. Izrada nekoliko sektorskih zakona je počela 2009. godine, meñu kojima je i zakon o poljoprivrednim zadrugama doveden do nivoa predloga – u čijoj izradi su, tokom 2008. godine, po pozivu predlagača, učestvovali i mentor i autor ovog rada.

110 Szabó Zoltán, 2006 i prema ILO Report V (1), Promotion of cooperatives (2001: 75). 111 Annex 1.

104

12 ESTONIJA Act of profit - oriented societies (2002) i Act of non-profit societies (1995). 112

13 FINSKA

Prvi opšti zakon o zadrugama usvojen je 1909. godine. Trenutno je na snazi Zadružni akt (Co-operatives Act 1488/2001) od 28.12.2001.113

14 FRANCUSKA

Opšti zakon o zadrugama (Law 47-1775 of 10/9/1947), korigovan 1985, 1987, 1992. i 1998. godine.

Posebni zakoni regulišu rad zadruga po sektorima (proizvoñačke zadruge, radničke zadruge, kreditne zadruge...) i njihove odredbe mogu odstupati od opšteg zakona o zadrugama. Poseban zakon o socijalnim zadrugama je usvojen 2001 (Société Coopératif d'Intérêt Collectif).114

Poljoprivrene zadruge posluju u skladu sa posebnim zakonom iz 1972. godine, koji sa drugim propisima iz oblasti poljoprivrede čini tzv. Code rural.115

112 U Estoniji zadruge se mogu registrovati kao profitne organizacije i njihovu delatnost tada reguliše Akt o profitnim društvima (Act of profit - oriented

societies) iz 2002. godine, ili kao neprofitne organizacije kada se registruju po osnovu Akta o neprofitnim društvima (Act of non-profit societies) iz 1995. godine. http://www.juridica.ee/print_article_en.php?document=en/international/1996/1/6141.ART.0.pub.php i prema: Szabó Zoltán, 2006.

113 Prema: Fjørtoft T., Gjems-Onstad O. (2003): A New Legislative Foundation for Co-operatives in Norway. ICA Review of International Co-operation, Vol. 96 No. 1/2003. U dokumentu Annex 1, meñutim, navodi se da je prvi zakon o zadrugama u Finskoj usvojen 1901. godine pod nazivom Original Co-operative Company Law.

114 Annex 1. 115 Propisi o zadrugarstvu u nekim evropskim zemljama (1995: 24) i prema ILO Report V (1), Promotion of cooperatives (2001: 75).

105

15 GRČKA

Prvi grčki zakon iz 1915. godine (Law 602/1915) je bio opšteg karaktera.116 Trenutno je na snazi opšti zakon (Law N° 1257 /1982) sa amandmanima iz 1985. i 1994. godine.117

Postoje i posebni zakoni poput Zakona o grañanskim zadrugama (Law L.1667/86 on civil co-operatives) i Zakona o poljoprivrednim zadrugama (Law L.2169/93 on agricultural co-operatives).118

16 GRUZIJA Postoji specijalizovan zakon koji se odnosi na potrošačke zadruge (Act of Georgia On Consumer Cooperation, 1997).

17 HOLANDIJA

Osnivanje i rad zadruga ureñeni su Civilnim zakonikom iz 1989. godine, član 53-63, deo III (Civil Code - Articles 53 to 63 of title III /1989).119

18 HRVATSKA

Opšti zakon o zadrugama, (N.N. 36/95), poslednji put modifikovan 2002, ali se ovaj zakon ne odnosi na štedno-kreditne i stambene zadruge.

Poseban Zakono o štedno-kreditnim zadrugama iz 2002. godine.120

116 Iliopoulos (2000: 13) 117 Annex 1. 118 Ibid. Poseban zakon o poljoprivrednim zadrugama u Grčkoj ističu i drugi autori (Chomel Chantal (2006): Agricultural co-operatives in the EU – 15,

Comparison of legal systems) 119 Annex 1. 120 http://www.poslovniforum.hr/zakoni

106

19 IRSKA Osnivanje i rad kreditnih unija reguliše poseban zakon.

Rad zadruga regulišu Osnovni akt o industrij-skim i štednim društvima iz 1893. godine, poslednji put modifikovan 1978. godine (Basic law/1893 Industrial and Provident Societies Acts - IPSA) i Akt o kompanijama iz 1990. godine (Companies Act/1990).121

20 ISLAND Osnivanje i rad zadruga ureñuje se Zakonom o kompanijama.

21 ITALIJA

Zakon o osnivanju zadruga ( Law on the formation of co-operatives 1947 - "Basevi Law") i Zakon o zadrugama (Law No. 904/1977 Law on co-operatives).

Meñu posebnim zakonima ističu se Zakon o malim zadružnim društvima (Law No. 59/1992 - Small Co-operative Society), zatim Zakon o socijalnim zadrugama (Law No. 381/1991 The Social Co-operatives' Regulation), i drugi sektorski zakoni. Postoje, takoñe, i regionalni zakoni o zadrugama.122

Opšti zakonski propis koji ureñuje zadruge je i Grañanski zakonik iz 1942. godine, sa poslednjim amandmanima iz 2003. godine (Articles 2511 to 2548 of the Civil Code, V, title VI).123

121 Annex 1 i prema Chloupkova Jarka (2002: 25). 122 Annex 1. U dokumentu Propisi o zadrugarstvu u nekim evropskim zemljama (1995: 63) navodi se da postoji izuzetno veliki broj posebnih propisa (o

poljoprivredni zadrugama i njihovim savezima, stambeno-grañevinskim zadrugama, zadružnim vinskim podrumima i slično), od kojih su neki stariji od

107

22 JERMENIJA Opšti zakon o zadrugama.

Zakon Republike Jermenije o kreditnim organizacijama (The Law of the Republic of Armenia on Credit Organizations) iz 2002. godine reguliše rad zadruga i komercijalnih kompanija koje se bave bankarskom delatnošću. Rad potrošačkih zadruga je ureñen posebnim zakonom (Armenian Law on Consumers’ Cooperation) iz 1993. godine. 124

23 KAZAH- STAN

Postoje posebni zakoni o proizvoñačkim zadrugama (Law No. 2486 on production cooperatives),125 o ruralnim potrošačkim zadrugama (Law on Rural Consumer Cooperatives 21.06.1999) i drugi.

24 KIPAR Osnivanje i rad zadruga reguliše Zakon o zadružnim društvima (Cooperative Societies Law).126

Grañanskog zakonika (poput zakona iz 1909. godine broj 422 koji ureñuje konzorcije zadruga za preduzimanje javnih radova). Poseban zakon o poljoprivrednim zadrugama ističu i drugi autori (Chomel Chantal (2006): Agricultural co-operatives in the EU – 15, Comparison of legal systems).

123 Annex 1. U dokumentima Propisi o zadrugarstvu u nekim evropskim zemljama (1995: 62) i Studija izvodljivosti za uvoñenje kooperativnog sistema u Crnoj Gori (2008: 33) takoñe se navodi Grañanski zakonik, ali su navedeni članovi 2511-2545.

124 http://microfinancegateway.com/resource_centers/reg_sup/micro_reg/country/2/ 125 http://faolex.fao.org/cgi-bin/faolex.exe?rec_id=050289&database=FAOLEX&search_type=link&table=result&lang=eng&format_name=@ERALL 126 Safakli, 2002.

108

25 LETONIJA Osnivanje i rad zadruga reguliše Akt o zadružnim društvima (Act of coop societies -1993, 2002).127

26 LINHEN- ŠTAJN

Nisu nañeni pouzdani podaci.

27 LITVANIJA Osnivanje i rad zadruga reguliše Akt 164 (Act 164/1993).128

28 LUKSEM- BURG

Poseban propis ureñuje poljoprivredne zadruge (Decree on agricultural associations /1945) korigovan 1986. godine.

Ne postoji poseban zadružni zakon. Osnivanje i rad zadruga definisani su u Zakonu o komercijalnim kompanijama (Law on Commercial Companies /1915, section VI, art. 113 to 137).129

29 MAðARSKA Opšti zakon o zadrugama (Act on Cooperatives), 2006. 130

Stambene zadruge su regulisane posebnim zakonom. 131

30 MAKE- DONIJA

Osnivanje i rad zadruga u Makedoniji regulisan jeopštim zadružnim zakonom.

127 Szabó Zoltán, 2006. 128 Ibid. 129 Annex 1. 130 Mañarski zakon o zadrugama obezbedila je, putem direktnog kontakta sa autorom, kompanija CompLex Publisher (Hungary), a Wolters Kluwer

business u dokumentu Selection of Rules of Law in Three Languages. 131 Prema prepisci autora sa Nacionalnom federacijom poljoprivrednih zadruga i proizvoñača u Mañarskoj (National Federation of Agricultural Co-

operators and Producers in Hungary).

109

31 MALTA

Prvi zakon o zadrugama Malta je usvojila 1946. godine, uz obimnu reviziju izvršenu 1978. godine. Danas osnivanje i rad zadruga reguliše Akt o zadružnim društvima (Cooperatives Society Act - 2001).132

32 MONAKO Nisu nañeni pouzdani podaci.

33 NEMAČKA

Zakon o proizvoñačkim i privrednim zadrugama (Gesetz betreffend die Erwerbs – und Wirtschaftsgenossenschaften P.55 /1889), obimnije modifikovan 1994; poslednji put 2000. godine.133

34 NORVEŠKA

Nakon dugog perioda nepostojanja zadružnog zakona, usvojen je Opšti zakon o zadrugama u 2007. godini. Do usvajanja ovog zakona, rad zadruga je regulisan zadružnim statutima i običajnim pravom. Ovaj zakon nije nadležan za stambene zadruge i zajedničke asocijacije.134

132 Rizzo, 2006. 133 Annex 1. Hagen (2005: 93-94) pominje samo nemački opšti zakon o zadrugama, dok Iliopoulos (2000: 12) tvrdi da je u Nemačkoj na snazi isključivo

opšti zakon o zadrugama. Isto se može naći i u ILO Report V (1), Promotion of cooperatives (2001: 75). Meñutim, u dokumentu Propisi o zadrugarstvu u nekim evropskim zemljama (1995: 120) navodi se da pored opšteg zakona, postoje i drugi propisi koji regulišu pojedinačna pitanja u vezi sa položajem zadruga, dok za kreditne i stambene zadruge važe posebni propisi.

134 Prema prepisci autora sa zadružnom organizacijom u Norveškoj (Næringspolitisk sjef).

110

35 POLJSKA Zakon o zadrugama (1982)135

36 PORTUGAL

Portugal ima Opšti zakon o zadrugama (Law N° 51/96 Codigo cooperativo - Co-operative Code of 1996), poslednji put modifikovan 2001.136

37 RUMUNIJA Opšti zakon (Act 566) iz 2004. godine.137 Posebni zakoni za pojedine vrste zadruga.138

38 RUSIJA

Trenutno važeći zakoni su Zakon o proizvoñačkim zadrugama iz 1995. godine i Zakon o poljoprivrednim zadrugama iz 1996. godine (The laws on producer and agricultural cooperatives) i Zakon o potrošačkim zadrugama iz 2000. godine (The Law on Consumer Cooperatives).

39 SAN MARINO

Nisu nañeni pouzdani podaci.

135 Szabó Zoltán, 2006 i prema Studiji izvodljivosti za uvoñenje kooperativnog sistema u Crnoj Gori (2008: 33). 136 Chomel Chantal (2006): Agricultural co-operatives in the EU – 15, Comparison of legal systems i prema Annex 1. U dokumentu Propisi o

zadrugarstvu u nekim evropskim zemljama (1995: 83-84) Opšti propis za sve zadruge usvojen je 1980. godine (Decreto-Lei 454/80) i dopunjen dva puta u naredne dve godine, tako da je intergalni tekst zakona od 101 člana usvojen 10.01.1983 godine (Lei 1/83). U periodu od 1981. do 1998. postojao je i veliki broj specijalizovanih zadružnih zakona (za potrošačke, ribarske, stambene, poljoprivredne,...zadruge). Pojedini autori (Chantal, 2006) navode da su posebni zakoni o poljoprivrednim zadrugama i dalje na snazi.

137 Szabó Zoltán, 2006. 138 ILO Report V (1), Promotion of cooperatives (2001: 75).

111

40 SLOVAČKA

Rad zadruga reguliše Trgovinski zakonik, poslednji put modifikovan 1992. godine (Commercial Cod 513/1881).139

41 SLOVENIJA Rad zadružnih organizacija u Sloveniji ureñuje opšti zakon (2007).

42 SRBIJA Trenutno važeći je Zakon o zadrugama (1996).

Pored opšteg na snazi je i dalje Zakon o zemljoradničkim zadrugama (1989).

43 ŠPANIJA

Na snazi su Federalni zakon o zadrugama (Law N° 27/1999 of 16/7/99 – State Law on Cooperatives) i Opšti zakon o zadrugama (Law N° 3/1987 of 2/4/1987)

Jedan od posebnih je Zakon o kreditnim zadrugama (Law N° 13 / 1989 of 26/5/89). 140

44 ŠVAJ- CARSKA

Rad zadruga se reguliše posebnim poglavljem u Grañanskom zakoniku („Obligationenrecht“).141

139 Szabó Zoltán, 2006. 140 Annex 1. Pored sektorskih postoje i brojni regionalni zakoni. 141 ILO Report V (1), Promotion of cooperatives (2001: 75).

112

45 ŠVEDSKA

Prvi zakon o zadrugama usvojen je 1895. godine. Osnivanje i rad zadruga danas je regulisano Opštim zakonom o zadrugama (Law SFS 1987:667- Co-operative Societies Act "Lagen om ekonomiska föreningar").

Stambene zadruge posluju skladu sa posebnim zakonom (SFS 1991:614). 142

46 TURSKA Zakon o zadrugama iz 1969. godine (Co-operative law - Kooperatif Sirket).143

47 UKRAJINA Opšti zadružni zakon (The Law of Ukraine for Cooperation) od 10.07.2003.144

48 VELIKA BRITANIJA

Velika Britanija nema zakon posebno posvećen zadružnim organizacijama. Najbliži ekvivalent zadružnom zakonu je Akt o industrijskim i štednim društvima (Industrial & Provident Societies Act 1965 - IPSA 65) po kom se osniva najveći broj zadruga. Zadruge se mogu osnovati i u skladu sa Aktom o preduzećima (Companies Act) iz 1985. godine.145

Izvor: Analiza autora na osnovu zakona o zadrugama u pojedinim zemljama, dostupne literature i materijala dobijenih putem direktnog kontakta sa predstavnicima nacionalnih zadružnih pokreta.

142 Annex 1 i prema: Fjørtoft T., Gjems-Onstad O. (2003): A New Legislative Foundation for Co-operatives in Norway. ICA Review of International Co-

operation, Vol. 96 No. 1/2003. 143 Iako se zadruge pominju i u Komercijalnom zakoniku, zadružna preduzeća se osnivaju i posluju po osnovu Zakona o zadrugama

http://www.bp.com/liveassets/bp_internet/bp_caspian/bp_caspian_en/STAGING/local_assets/downloads_pdfs/s/srap_part_d_march_2006_final.pdf 144 http://www.cooperativedevelopmentcenter.coop/publications/GuidetoMORRecommendation/French/etudes.htm 145 Anex 1. Zadruga se u Engleskoj može osnovati kao partnership, na osnovu Companies Act, kada nema svojstvo pravnog lica, ali i prema Industrial and

Provident Societies Act. (Vitez 2006: 176)

113

5.2. Savremene tendencije u zadružnom pravu Zadružni sektor predstavlja nezaobilazan segment privrede većine zemalja u svetu, te se njegovo delovanje ne može zamisliti bez odgovarajućeg pravnog okvira. Osnovna svrha zadružnog zakonodavstva je da omogući i olakša osnivanje, a potom i da reguliše sve aspekte aktivnosti zadruga. Zadružni zakoni treba da pruže zadrugama jednake (ili bolje) uslove poslovanja u odnosu na druge oblike preduzeća koja deluju na tržištu i prostor za realizaciju njihovih ciljeva, odnosno da im omoguće fer tretman na tržištu u cilju maksimizacije poslovnih učinaka i iskorišćenja prednosti koje proizilaze iz same prirode zadruga. (Commission of the European Communities, Consulation Paper, Co-operatives in Enterprise Europe, 2001)

U praksi se mogu susresti dva tipa pravne regulative:

♦ fleksibilniji zakonski režim – predstavlja takvu pravnu regulativu koja daje okvirne smernice za osnivanje i rad zadruga i ostavlja korisnicima pravnih akata (po pravilu samim zadrugarima) veliku slobodu u načinu organizovanja poslovnih aktivnosti. Karakteristika ovog pristupa je regulisanje značajnog dela poslovanja kroz statute i poslovnike samih zadruga. Fleksibilnost zadružnih zakona je često veća kod opštih zakona o zadrugama nego kada je rad zadružnog sektora regulisan drugim zakonima. Sa aspekta sadržine samog zadružnog zakona, fleksibilan pristup podrazumeva uključivanje odredbi koje se odnose na izdavanje akcija, članove investitore, poslovanje sa trećim licima ili glasačko pravo u odnosu na veličinu upisanog i uplaćenog kapitala, tj. nestandardne elemente koji olakšavaju poslovanje zadružnih preduzeća i omogućavaju zadržavanje konkurentske pozicije na tržištu, ali se, sa stanovništa klasične zadružne škole, nalaze na granici zadružnih vrednosti i principa;

♦ strožije pravno okruženje – koje podrazumeva dosledno poštovanje svih elementata predviñenih zadružnim zakonom i najčešće se kombinuje sa davanjem posebnih prednosti samim zadrugama, odnosno nametanjem odreñenih ograničenja u slučaju da se pravila ne poštuju u potpunosti. U Evropskoj uniji je izražen stav da davanje posebnih prednosti ili dozvola zadružnim preduzećima (što je najčešće slučaj kada je zadružna legislativa raširenija i podeljena po sektorima i svrsi), nije u interesu zadruga, odnosno da sprečava njihov ekonomski razvoj.146 Specijalizovani zadružni zakoni sadrže veći stepen detaljnosti u ureñivanju poslovnog života zadruga u odnosu na opšte zakone. Mada vodeći stručnjaci za zadružno pravo ističu prednosti opštih zakona, širenjem zadružne delatnosti i uključivanjem zadruga u sve raznovrsnije oblike poslovnih aktivnosti, jača

146 Zadružna preduzeća mogu da koriste zakonom predviñene prednosti, koje se najčešće

odnose na različite poreske olakšice. Poljoprivredne zadruge su najčešći korisnici specijalnih pogodnosti predviñenih zakonom.

114

mišljenje da pojedini segmenti zadružne delatnosti treba da budu regulisani odvojenim pravnim aktima koji bi u potpunosti uvažavali sve njihove specifičnosti.

U evropskoj, ali i svetskoj zadružnoj praksi, zastupljena su oba pristupa, s tim da postoji niz prelaznih kombinacija, odnosno različiti stepeni slobode predviñeni sadržinom zadružnih zakona. Dilema koja nastaje primenom bilo koja od ova dva metoda je evidentna. Prvi pristup može da ugrozi zadružni identitet i da dovede u pitanje nužnost postojanja zadruge kao posebne pravne forme, budući da predviña uključivanje elemenata karakterističnih za poslovanje društava kapitala. Ipak, moderne zadruge se, u cilju jačanja poslovno-tržišne funkcije, nužno približavaju ovim organizacijama i to najpre društvima sa ograničenom odgovornošću. Deo zadružne javnosti strahuje da ovaj proces vodi ka eliminaciji razlika izmeñu zadruga i društava sa ograničenom odgovornošću; meñutim, očuvanje identiteta zadruge može se postići doslednim poštovanjem zadružnih principa što se kontroliše redovnom zadružnom revizijom sprovedenom od strane nezavisnih tela. Drugi pristup može da pruži nefer prednosti zadrugama i da uzrokuje osnivanje kvazi-zadruga u cilju iskorišćavanja pogodnosti koje su im omogućene, što mora biti oštro sankcionisano samim zakonom.

Prema obimu promena u zadružnom zakonodavstvu u periodu od početka 1990-ih do danas, mogu se uočiti tri kategorije zemalja:147

(1) u prvu grupu spadaju zemlje u čijem zadružnom zakonodavstvu nije bilo značajnih promena – od evropskih zemalja ovde se mogu svrstati Nemačka, Grčka, Austrija, Švedska, Velika Britanija i druge. U Nemačkoj nije bilo ozbiljnijih promena u samom zadružnom zakonu, mada su uslovi iz spoljnog okruženja uslovili neke neophodne adaptacije.148 U Grčkoj su učinjene manje promene u odredbama zakona koje se odnose na zadružne banke, dok ostali segmenti zadružne ekonomije posluju pod neizmenjenim pravnim okvirom. I u ostalim navedenim zemljama ove kategorije zadružni zakoni su ostali nepromenjeni u potpunosti ili su pretrpeli minorne izmene koje nisu imale ozbiljnijeg efekta na rad zadružnih organizacija;

(2) druga kategorija obuhvata zemlje koje su u datom periodu izvršile značajnije promene u zadružnim zakonima. Od zemalja „starog“ kontinenta ovde svakako treba izdvojiti Norvešku, koja je 2007. po prvi put usvojila Opšti zakon o zadrugama, i Portugal, gde je novi Zadružni zakonik stupio na snagu 1997. godine zamenjujući veliki broj specijalizovanih zakona koji su regulisali rad pojedinih zadružnih formi. Ovo su primeri drastičnih promena u

147 Grupisanje zemalja prema obimu promena u zadružnim zakonima bazirano je na

klasifikaciji datoj u dokumentu: UN Report of the Secretary-General (1998): Status and role of cooperatives in the light of new economic and social trends, A/54/57, 23; uz korekcije autora ovog rada.

148 Uvoñenje evra 01.01.1999. godine uslovilo je promene u većini zakona zemalja koje su usvojile ovu zajedničku valutu.

115

zadružnom zakonodavstvu, gde se najpre uočava promena u tipu i vrsti zadružnog zakona, ali i u njihovoj strukturi (sistem formiranja fondova u poljoprivrednim zadrugama u Portugalu je korenito promenjen). Druga grupa zemalja nije, poput Norveške i Portugala, usvojila nove zakone o zadrugama, ali su odobreni amandmani značajno promenili uslove poslovanja zadružnih preduzeća. U Italiji je, reformama učinjenim 1992. godine, uvedeno mnoštvo promena u zadružne zakone meñu kojima je verovatno najznačajnija mogućnost uključenja spoljašnjih finansijskih partnera (što se može izjednačiti sa tzv. „članovima investitorima“), zatim omogućavanje zadrugama da deluju u oblasti zdravstva, obrazovanja i socijalne rehabilitacije hendikepiranih lica, kao i lica koja su bila u sukobu sa zakonom (bivši osuñenici, lečeni zavisnici od droga i slično). Španija je takoñe sprovela značajne promene u zadružnim zakonima koji uključuju, kao u Italiji, širenje zadružnih aktivnosti na socijalno ugrožena lica, ali i jačanje autonomnosti i davanje veće slobode pojedinačnim zadrugama u definisanju zadružnih pravila.

(3) treću grupu čine zemlje u kojima je zadružno zakonodavstvo promenjeno „iz korena“, što se u Evropi odnosi pre svega na zemlje u tranziciji.149 Zajednička karakteristika zakona koji su ureñivali rad zadruga u bivšim socijalističkim zemljama jeste da su u manjoj ili većoj meri stvarali privid zadruga kao demokratskih organizacija. Odstupanja od istinskih zadružnih načela su bila brojna i ozbiljno su narušavala samu prirodu zadruga, limitirajući njihovu autonomiju i upotrebljavajući ih kao sredstvo za sprovoñenje državnih ciljeva u sferi privrede, a ne za zadovoljenje potreba članova zadruga. U zadružnoj literaturi iz perioda socijalizma, organizacije koje su danas poznate kao istinske zadruge su nazivane „kapitalističkim“ zadrugama i povezivane su sa anatemisanom tržišnom privredom, dok su tzv. „socijalističke“ zadruge, stvarane po uzoru na sovjetske kolhoze, proglašavane za „prave“ zadružne organizacije.

Ulaskom u tranzicioni period zadruge su se našle u izuzetno nepovoljnom položaju. U periodu planske privrede, socijalističke zadruge su imale ulogu u transformaciji

149 Poslednja decenija XX veka je izuzetno buran period u sferi zadružnog zakonodavstva.

Pored značajnih promena na globalnom nivou, proisteklih iz preispitivanja definicije zadruge i zadružnih vrednosti i principa krunisanih usvajanjem „Izjave o zadružnom identitetu“ MZS, kao i drastičnim promenama u domenu zadružnog zakonodavstva u evropskim zemljama u tranziciji, ozbiljan pritisak učinjen je i na druge regione sveta. Sedamnaest zemalja Sub-saharskog regiona je promenilo svoje zadružne zakone, reforme u Aziji su pokrenute usvajanjem Andhra Pradesh Act-a u Indiji 1995. godine, koji je po prvi put garantovao zadružnu autonomiju i samopomoć, što je rezultiralo usvajanjem novih zadružnih zakona u deset azijskih zemalja. Područje Latinske Amerike i Kariba takoñe ulaže veliki trud u reviziju postojećeg zadružnog zakonodavstva, mada su rezultati za sada relativno slabi – od početka 1990-ih samo je Meksiko usvojio novi zakon o zadrugama 1994. godine, dok ostale zemlje Latinske Amerike još uvek imaju zakone iz perioda izmeñu dva svetska rata. (Hagen, 2002: 13)

116

privatnog vlasništva preko zadružnog u kolektivno i eventualno državno vlasništvo. Tranzicioni procesi su nametnuli obavezu vraćanja imovine prvobitnim vlasnicima, uz razgraničavanje privatne od zadružne imovine, što predstavlja jedno od najsloženijih pitanja sa kojima se susreću zakoni o zadrugama u zemljama bivšeg Istočnog bloka. Period od 1988. do 1992. godine karakteriše intenzivna aktivnost u reformi zadružnog zakonodavstva i rezultira usvajanjem novih zakona o zadrugama u skoro svim zemljama bivšeg socijalističkog režima, sa posebnom težnjom da se reši problem vlasništva, pogotovo u oblasti poljoprivrede.

Promene koje su sprovedene u zakonima o zadrugama su bile usmerene, inter alia, ka garantovanju autonomije i nezavisnosti zadruga, kao i očuvanju zadružne imovine, kao dvema komponentama zadružne prirode koje su bile najviše ugrožene u socijalističkim režimima.

Istovremeno sa rešavanjem tranzicionih pitanja, novi zakoni o zadrugama su morali uvažavati meñunarodno priznate dokumente iz druge faze tranzicionog perioda, koji su se odnosili na identitet zadruge i potrebu harmonizacije sa zemljama u okruženju, što upućuje na zaključak da su zakoni koji su usvojeni u ranim tranzicionim godinama morali ponovo biti podvrgnuti reviziji. Tako je Zakon o preduzećima (1990) u Litvaniji, koji je sadržao odredbe u suprotnosti sa zadružnom prirodom, zamenjen Zakonom o zadrugama iz 1993. godine čiji su nacrt pregledali i odobrili stručnjaci MZS, da bi 1995. godine, nakon usvajanja „Izjave o zadružnom identitetu“ MZS, bio preimenovan u Zakon o zadružnim društvima uz dodavanje brojnih amandmana.

Neke od zemalja koje su prednjačile u procesu tranzicije su primenile postepen pristup promene zadružnih zakona. Kao veoma interesantno rešenje se ističe regulisanje rada zadruga kroz trgovinske zakone kao što je slučaj u Češkoj i Slovačkoj. Trgovinski zakonik Republike Češke, usvojen 1991. godine,150 i danas još uvek reguliše rad zadružnih preduzeća. Meñutim, ovaj zakon je menjan nekoliko desetina puta, delom u tranzicionim periodu a delom u godinama koje su usledile, naročito u cilju uvažavanja elemenata predviñenih Statutom SCE. Drugim rečima, umesto oštrog presecanja kontinuiteta važnosti postojećeg zakonskog rešenja, u ovoj zemlji je usvajanjem amandmana zakon prilagoñavan novonastalim potrebama.

Može se zaključiti da je zadružna legislativa zemalja u tranziciji u datom periodu promenjena u potpunosti, eliminišući prethodno važeća pravna akta iz doba planske privrede, oslanjajući se u procesu revizije na zahteve tranzicionih procesa, uvažavanje istinske zadružne prirode i potrebu harmonizacije sa pravnim dokumentima zemalja u okruženju, uz svesrdnu pomoć eksperata MZS i drugih relevantnih meñunarodnih organizacija.

150 Stupio je na snagu januara 1992. godine.

117

Učešće zadružnog sektora u reformi zadružne legislative Participativan pristup izradi zadružnog zakona151 podrazumeva učešće svih zainteresovanih strana u njegovom kreiranju. Za razvijene zadružne zemlje ovakav model izrade zadružnog zakona ne predstavlja novost, budući da je učešće zadružnog sektora u pisanju zakona skoro obavezno. Zadružni savezi zapadnoevropskih zemalja, ali i zemalja Severne Amerike i Japana, ne samo da učestvuju u izradi zadružnog zakona, već su često inicijatori promena budući da su u situaciji da najpre uoče potrebu za njegovom revizijom.

Meñutim, u pojedinim evropskim zemljama predstavnici zadružnog sektora su imali mali uticaj ili su bili potpuno eliminisani iz procesa stvaranja zadružnih zakona. U Mañarskoj, Sloveniji, Poljskoj, pa čak i u Bosni i Hercegovini, zadružni savezi su imali priliku da delimično doprinesu stvaranju nacionalnih zadružnih zakona svojim predlozima i amandmanima, mada su u tom procesu bili limitirani, naročito u fazi kulminacije tranzicionog perioda. Ima, ipak, i primera da su zadružni savezi zemalja u tranziciji ne samo doprineli pisanju zakona, već su ukazali na propuste u predloženim nacrtima ovih dokumenata i uložili napore da propuste eliminišu, kao što je zabeleženo u Litvaniji i Estoniji. Realno je naglasiti da bi trud zadružnih saveza ovih zemalja najverovatnije ostao nenagrañen, da nisu uživali svesrdnu podršku Meñunarodnog zadružnog saveza. (UN Report of the Secretary-General A/54/57, 1998) Konačno, za rad budućih zadružnih organizacija je veoma bitno da pravni okvir omogućava njihov prosperitet. Kako učešće nacionalnih zadružnih saveza može samo da doprinese kvalitetu zadružnog zakona, važno je insistirati na njihovom uključivanju u proces nastanka ovih dokumenata, čak i ako to podrazumeva participaciju nadležnih meñunarodnih organizacija.

Priroda promena u zadružnom zakonodavstvu Procesi revizije zadružnih zakona zemalja u Evropi bili su dominantno usmereni ka uključivanju odredbi sa ciljem olakšanog formiranja zadruga i redukcije administrativnih obaveza u toku ovog procesa, kao i obezbeñivanju pristupa zadružnih organizacija finansijskim tržištima. Protivnici ovog procesa ističu da neke od promena nisu kompatibilne sa zadružnim principima, meñutim, njihovu prirodu su definisale potrebe modernih zadruga u nacionalnoj ekonomiji zemalja u kojima deluju, i kao takve predstavljaju nužnost procesa prilagoñavanja zadružnih organizacija savremenim uslovima poslovanja. Kao najčešći elementi uvršteni u zakone o zadrugama izdvajaju se:

∗ smanjivanje zakonski utvrñenog minimuma broja osnivača zadruge;

∗ uključivanje posebnih kategorija članova poput „članova investitora“;

∗ mogućnost davanja multipliciranog prava glasa pojedinim kategorijama članova;

151 Više u poglavlju 2.2.1. Nužnost postojanja zadružnog zakonodavstva ovog rada.

118

∗ širenje poslovnih aktivnosti zadruga i poslovanje sa trećim licima, odnosno nečlanovima;

∗ mogućnost izdavanja specifičnih hartija od vrednosti poput akcija, menica i slično;

∗ distribucija viška koji zadruga realizuje; i

∗ transformacija zadruga u druge oblike pravnih lica.

Smanjivanje zakonski utvrñenog minimuma broja osnivača zadruge

Zadruge predstavljaju organizacije članova čiji primarni cilj treba da bude zadovoljavanje njihovih potreba, što znači da su zadruge prvenstveno usmerene ka ljudima, a ne ka sticanju kapitala. Shodno tome, a u duhu prvog baznog zadružnog principa,152 velika pažnja se posvećuje pitanju broja članova, naročito primarnih zadruga. Poslednjih decenija ističe se potreba ograničavanja broja članova zadruga u cilju efikasnijeg zadovoljenja njihovih potreba. Osnovni faktor koji determiniše broj članova jeste tip, odnosno primarna delatnost zadruge. Većina zakona o zadrugama će, u zavisnosti od ovog faktora, definisati potreban broj članova osnivača.153 Analizirajući zakone o zadrugama u Evropi, utvrñeno je da je minimalan broj članova potrebnih za osnivanje zadruge – tri. Pri tome, treba voditi računa o nekoliko faktora:

∗ ekonomska vitalnost zadruga čiji je broj članova odreñen na suviše niskom nivou je neizvesna;

∗ broj članova osnivača determiniše visinu osnivačkog kapitala zadruge (osim u slučajevima kada su dozvoljeni „članovi investitori“, mada je njihovo priključenje u najvećem broju zakona predviñeno u toku poslovanja zadruge, a ne u momentu osnivanja);

∗ procesi upravljanja i donošenja odluka u zadruzi zavise od broja članova, mada u ovom slučaju, postoji bojazan vezana za preveliki broj članova koji može znatno otežati efikasno donošenje odluka.

Uključivanje posebnih kategorija članova poput „članova investitora“

Usko povezano sa brojem članova osnivača zadruge je i pitanje uključivanja ili zabrane postojanja tzv. „članova investitora“. Ovaj pojam je relativno nov u zadružnoj praksi i predstavlja rezultat potrebe za formiranjem značajnijih iznosa kapitala koji bi omogućio zadružnim preduzećima proširivanje postojećih poslovnih aktivnosti i nove investicije u cilju opstanka na konkurentnom tržištu. „Članovi investitori“ su posebna kategorija članova zadruga koji ne zadovoljavaju dvostruku prirodu članstva: oni ne učestvuju u poslovnim aktivnostima zadruge, ali upisuju i uplaćuju kapital. U nacionalnim zadružnim zakonima mogu se susreti tri različita stava prema ovoj grupi članova:

152 Princip „dobrovoljnog i otvorenog članstva“. 153 Najmanji broj članova se precizira za proizvoñačke zadruge, a najveći za potrošačke

zadruge, dok je broj članova za ostale vrste zadruga omeñen ovim granicama.

119

∗ dozvoljeno učešće „članova investitora“ – neograničeno (u Rumuniji), ili mnogo češće uz odreñena ograničenja koja se tiču glasačkih prava ili učešća u podeli viška na kraju poslovne godine (kao što je slučaj u Finskoj, Francuskoj, Nemačkoj, Španiji, Italiji, Švedskoj i Mañarskoj);

∗ zabranjeno učešće „članova investitora“ (što je predviñeno nacionalnim zakonima u Grčkoj, Irskoj, Holandiji, Portugalu, Poljskoj, Bugarskoj, Slovačkoj i Estoniji); i

∗ bez definisanog stava po pitanju članova investitora, kao što je u Sloveniji, Letoniji i Litvaniji.

Mogućnost davanja multipliciranog prava glasa pojedinim kategorijama članova

Princip „jedan član – jedan glas“ predstavlja najčešću manifestaciju drugog baznog principa,154 i uobičajena je praksa u zadrugama prvog stepena. Meñutim, skorašnje promene u zadružnom pravu predviñaju fleksibilniji pristup ovom pitanju. Uvoñenje novih kategorija članova pretpostavlja odstupanje od dosledne primene monoglasačkog prava. Da bi se potencijalni „članovi investitori“ privukli da ulažu u zadružna preduzeća, neophodno je odobriti im odreñene beneficije i motivisati ih da nastave sa ulaganjima, što se jednostavno postiže mulitipliciranim pravom glasa. Kako bi se očuvala autonomnost zadruga i onemogućilo da interes „članova investitora“ prevlada nad originalnim ciljevima zadruge, ukupan broj glasova koji mogu ostvariti privilegovani članovi se u većini zakona limitira na odreñenom nivou.155 Veći broj glasova mogu ostvariti i druge kategorije članova (kao što su osnivači) ili se može predvideti da se glasačko pravo realizuje na osnovu sredstava uloženih u zadrugu.

Dodeljivanje većeg broja glasova jednom članu ne predstavlja novitet u zadružnom pravu. U periodu revizije zadružnih principa, mnogo pažnje se posvećivalo njihovom tumačenju, te je princip demokratičnosti u velikom broju zemalja vrlo striktno primenjivan, upravo u smislu dodeljivanja jednog glasa svakom članu zadruge. Meñutim, u pojedinim evropskim zemljama već nakon Drugog svetskog rata uvodi se mogućnost većeg broja glasova, na primer u Grčkoj član je mogao imati do dva glasa, dok je u Izraelu jedan zadrugar mogao imati i do 20 glasova srazmerno obimu poslovanja sa zadrugom.156 (Vučković, 1960: 185)

Širenje poslovnih aktivnosti zadruga i poslovanje sa trećim licima, odnosno nečlanovima

Princip poslovanja isključivo sa članovima predstavlja ostavštinu iz perioda vladavine Ročdejlskih principa. Mada je ovaj princip zvanično eliminisan sa liste zadružnih principa 1966. godine, pojedini zakoni još predviñaju njegovu primenu. U slučajevima kada je zagarantovan zadružnim pravom, najčešće se toleriše

154 Drugi bazni princip predviña demokratsku kontrolu članova zadruge. 155 Recimo, do 30% ukupnog broja glasova. 156 Uobičajno je da se višak deli srazmerno obimu poslovanja sa zadrugom, dok se u ovom

slučaju isti princip primenjuje za broj glasova.

120

odreñena fleksibilnost u njegovoj primeni. Pojedine zemlje dozvoljavaju transakcije sa trećim licima pod uslovom da ne prelaze odreñeni obim ukupnog poslovanja i ukoliko po svojoj prirodi ne ugrožavaju interese članova zadruge. Neki zakoni ne dozvoljavaju da se višak ostvaren na osnovu transakcija sa nečlanovima distribuira „članovima investitorima“. U nekoliko zemalja trgovina sa nečlanovima se toleriše čak iako se sprovodi u suprotnosti sa nacionalnim zakonima, što upućuje na anahronost ovog principa i njegovu nekompatibilnost sa načinima poslovanja modernih zadruga.

Mogućnost izdavanja specifičnih hartija od vrednosti poput akcija, menica i slično

Jedan od najčešće korišćenih finansijskih instrumenata koji omogućava zadrugama prikupljanje kapitala je izdavanje hartija od vrednosti. Pojedini zakoni veoma detaljno regulišu način formiranja kapitala, kao što je italijanski zakon o poljoprivrednim zadrugama, po kome se kapital može formirati iz tri izvora:

1. ulozima – farmeri (članovi zadruge) imaju obavezu kupovine hartija od vrednosti koje izdaje zadruga. Prihod po osnovu akcija je ograničen, a članovi koji napuste zadrugu dobijaju vrednost akcija uvećanu za nivo inflacije. Ovaj način prikupljanja kapitala može biti veoma značajan u momentu osnivanja zadruge;

2. zadržavanjem kapitala – zadruga ima pravo da deo viška ne raspodeli članovima, već da ga usmeri u fondove i rezerve. Povećavanje kapitala zadržavanjem dela viška moguće je realizovati u toku poslovanja zadruge, ali ne i u momentu osnivanja;

3. javnim doprinosima – javni sektor može da doprinese kapitalu zadruge direktnim uplatama, što je bio značajan izvor kapitala tokom 1980-ih, da bi u narednoj deceniji ubrzano izgubio na značaju. (Russo, Sabbatini, 2002: 3)

Izdavanje akcija nije karakteristično za zadružne organizacije, mada su pojedine zadružne forme, poput zadruga nove generacije, uvrstile ovakav način prikupljanja kapitala u redovno poslovanje. Zadruge nove generacije (ZNG) predstavljaju relativno nov model zadružnih organizacija osmišljen da olakša prikupljanje kapitala koji se usmerava najčešće u više faze prerade proizvoda. Prve zadruge nove generacije su se javile 1970-ih godina u SAD, ali su procvat doživele dve decenije kasnije. Razlike izmeñu tradicionalnih157 i zadruga nove generacije su višestruke u pogledu:

∗ prvo, poslovne aktivnosti: osnovni fokus ZNG je usmeren ka prerañenim poljoprivrednim proizvodima umesto ka poljoprivednim sirovinama ili snabdevanju poljoprivrednih proizvoñača inputima – što je slučaj u tradicionalnim zadrugama;

157 Tradicionalnim zadrugama se nazivaju zadruge osnovane po ugledu na organiza-ciju

ročdejlskih pionira u poreñenju sa zadrugama nove generacije.

121

∗ drugo, obaveza i prava članova zadruge: u ZNG članovi su obavezni da, u skladu sa prethodno potpisanim ugovorom sa zadrugom, isporuče dogovorenu količinu proizvoda odreñenog kvaliteta koji se plaća po unapred definisanoj ceni; a

∗ treće, najveće razlike su u domenu organizacione strukture i to u prikupljanju osnivačkog kapitala putem izdavanja akcija kojima se može trgovati. (Ševarlić i sar., 2007: 214 )

Jedna od osnovnih karakteristika ZNG ili tzv. zadruga sa zatvorenim članstvom je mali broj članova i veoma visoki ulozi. Članovi za uplaćeni kapital dobijaju akcije koje mogu biti: obične, članske i prioritetne. Prioritetne akcije se dodeljuju povlašćenim članovima zadruge i predviñaju uživanje posebnih povlastica u skladu sa statutom zadruge. Članske akcije daju pravo vlasnicima da glasaju i tako učestvuju u procesu donošenja poslovnih odluka, kao i da kupuju obične akcije. Obične ili standardne akcije su vezane za pravo isporuke proizvoda zadruzi. Dobijaju se na osnovu visine uplaćenog kapitala, prenosive su (imaju svoju vrednost) i njima se može trgovati, odnosno mogu se prodati drugim članovima zadruge po odluci upravnog odbora. (Iliopoulos, 2003) Izdavanje akcija u cilju formiranja kapitala zadruge predstavlja pogodan finansijski instrument koji omogućava zadrugama da relativno uspešno konkurišu drugim oblicima preduzeća na modernom tržištu i u tom smislu odreñen broj zadružnih zakona predviña ovakvu mogućnost. Postavlja se, meñutim, pitanje razlikovanja zadružnih preduzeća koja koriste ovaj model formiranja kapitala od akcionarskih društava. Može se polemisati o tome da poštovanje zadružnih prinicipa omogućava očuvanje identiteta zadruge, ali nedoslednost u njihovom poštovanju, kao i sve veći ustupci koji se čine u korist jačanja poslovno-tržišne funkcije zadruge, mogu rezultirati brisanjem sve tanje granice izmeñu zadruga kao organizacija njenih članova i društava kapitala.

Distribucija viška

U skladu sa svojom ekonomskom funkcijom, zadruge ostvaruju finansijski rezultat na kraju poslovne godine. Distribucija ovog rezultata članovima zadruge se najčešće odvija u skladu sa statutom, a proporcionalno sa obimom poslovanja članova sa zadrugom. Meñutim, uključivanje nekih od već navedenih elemenata u zadružne zakone, nužno implicira i detaljnije odredbe vezane za raspodelu viška. Standardna zadružna praksa je da se višak distribuira članovima zadruge u proporciji sa transakcijama koje su ostvarili sa zadrugom, ali neki zakoni preciziraju distribuciju u proprorciji sa visinom uplaćenog kapitala; a mogu se naći odredbe koje predviñaju raspodelu viška članovima u skladu sa vrstom akcija koje poseduju. Pojedini zakoni mogu predviñati da se deo viška nastao iz poslovanja sa trećim licima ne sme distribuirati „članovima investitorima“. Veoma bitno pitanje je i raspodela rezervi sa kojima zadruga raspolaže u momentu njenog gašenja. Najčešće se rezerve zadruge ne dele zadrugarima, već se usvaja princip „nepristrasne distribucije“ gde neto rezerve i imovina treba da budu distribuirani

122

nakon gašenja zadruge drugim organizacijama sa sličnim ciljevima. Zemlje koje imaju specifičnu regulativu koja se odnosi na kreiranje i raspodelu rezervi nakon gašenja zadruge su generalno one zemlje gde zadruge imaju status naglašeno različit od drugih privrednih lica. Neke evropske zemlje, poput Belgije, Nemačke i Holandije, predviñaju da se rezerve mogu u odreñenoj meri distribuirati i samim članovima zadruge, ali se sam proces (procenat rezervi koji će prisvojiti članovi i princip raspodele) reguliše zadružnim statutom i pravilima.

Evidentno, zadružni zakoni nisu čvrsti, nepromenljivi entiteti: uključivanje jednog noviteta u njegovu sadržinu nužno će prouzrokovati niz drugih promena koje se moraju predvideti i uvrstiti u isti zakon.

Transformacija zadruga u druge oblike pravnih lica

Zadružni zakoni moraju biti pisani tako da omogućavaju zadrugama da koriste sve prednosti koje proizilaze iz same prirode i forme zadruga, uz dosledno poštovanje zadružnih principa. Jedna od osnovnih dilema pri izradi zadružnih zakona jeste definisanje stepena slobode koji se može ostaviti zadrugama u regulisanju njenog poslovanja. Zakon mora da definiše pravne granice unutar kojih zadruge mogu da budu inovativne u pronalaženju rešenja za tekuće probleme. U tom slučaju, zadruge raspolažu instrumentima da pojačaju svoju konkurentnost bez ugrožavanja svog zadružnog karaktera. Stoga, zadružni zakon treba da postavi granice u okviru kojih zadruge mogu da vrše odreñene izmene pravila po kojima posluju, ali uz poštovanje zadružnih pravila i principa koji predstavljaju čuvare zadružnog identiteta.

Ukoliko je zakon previše obavezujući i nameće zadružnim preduzećima odreñene obrasce ponašanja, zadruge mogu da se preregistruju u drugu pravnu formu koja više odgovara njihovim potrebama. Proces preregistracije može biti regulisan samim zadružnim zakonom, kao što je to slučaj u švedskom Opštem zakonu o zadrugama iz 1987. godine i nemačkom Zakonu o zadrugama modifikovanom 1994. godine, ili može da reguliše samo gašenje zadruge, dok se otvaranje novog oblika preduzeća reguliše drugim pravnim aktom.

Zadružno pravo ima za osnovni cilj regulisanje rada zadružnih organizacija na način koji omogućava postizanje maksimalnih rezultata i zadovoljenje potreba članova zadruge. U tom smislu, zakoni o zadrugama mogu da uključuju odredbe koje dozvoljavaju upotrebu takvih instrumenata koji su primereniji drugim oblicima preduzeća, što može da rezultira približavanjem zakona o zadrugama zakonima koji regulišu rad kompanija, što je jedna od tendencija uočenih u modernom zadružnom zakonodavstvu razvijenih zemalja. Takvi procesi su usmereni u pronalaženje delikatne ravnoteže izmeñu upravljanja u cilju zadovoljenja svih potreba članova (ekonomskih, socijalnih i kulturnih), sa jedne strane, i upravljanja u cilju realizacije poslovno-tržišne funkcije i ostvarenja profita, sa druge strane. Meñunarodno priznati dokumenti relevantnih zadružnih organizacija koji predstavljaju vodiče u procesu revizije zadružnog prava i daju smernice unutar kojih procesi revizije treba da budu realizovani, imaju ulogu

123

čuvara zadružnog identiteta i obezbeñuju napredak zadružnih preduzeća u okviru granica zadružne prirode.

5.3. Statut Evropskog zadružnog društva (SCE) Savremene zadruge posluju na konkurentnom tržištu i prinuñene su da se suprotstavljaju drugim oblicima preduzeća u svakodnevnim poslovnim aktivnostima. Mada su dostigle značajno tržišno učešće u oblastima bankarstva, osiguranja, maloprodaje hrane, stanovanja, poljoprivrede i zdravstvene zaštite, što su istovremeno delatnosti u kojima posluju velike internacionalne kompanije, zadruge su prinuñene da, u skladu sa svojim ciljevima, pored ekonomskih, zadovolje i druge potrebe svojih članova. U tom smislu, potrebna im je značajna podrška kako bi eliminisale ograničenja koja proističu iz njihove prirode, što može da im omogući jedino adekvatna pravna regulativa.

Heterogenost pravnih akata koja regulišu rad zadružnih preduzeća u zemljama Evropske unije, a naročito fundamentalne razlike u odnosu na neka rešenja data u zakonima koji su regulisali rad zadruga u zemljama tzv. bivšeg Istočnog bloka u predtranzicionom i tranzicionom periodu, ne dozvoljavaju da potencijal zadruga bude u potpunosti iskorišćen. Zemlje koje su pristupile EU u poslednja dva proširenja, a posebno zemlje kandidati, sprovode intenzivne reforme zadružnog zakonodavstva. Meñutim, evropski zadružni zakoni još uvek nisu dostigli onaj stepen harmonizacije koji bi omogućio adekvatan nastup, i još važnije, opstanak modernih zadruga na konkurentnom tržištu. U tom smislu, uočena je potreba za odreñenim pravnim rešenjem koje bi omogućilo zadružnim preduzećima prevazilaženje postojećih ograničenja i maksimizaciju učinaka, što je rezultiralo usvajanjem Statuta Evropskog zadružnog društva (SCE – Statute for a European Cooperative Society).

Harmonizacija zadružnog prava u Evropi je na vrlo niskom nivou, čak i nakon usvajanja Statuta Evropskog zadružnog društva koji pruža pravnu osnovu za delovanje transnacionalnih zadruga i predstavlja značajan korak napred ka većem stepenu usaglašavanja zadružnog zakonodavstva. Zajednički elementi zakona o zadrugama u Evropi mogu se svesti na dve tačke: dosledno poštovanje ekonomske participacije članova u poslovanju zadruge, što jednim delom predstavlja i obavezu zadružnih preduzeća budući da je predviñeno trećim baznim zadružnim principom, i supsidijalna primena trgovačkog prava, što u suštini znači da se u slučajevima kada zadružno pravo ne reguliše odreñenu delatnost mogu primeniti odredbe trgovinskog prava.

Ideja o potrebi nadnacionalnih pravnih dokumenata koji bi regulisali rad privrednih lica u Evropskoj uniji razvila se početkom 1990-ih godina. Marta 1991. godine Evropska komisija je predložila dva dokumenta koja su se odnosila na formiranje i rad „Evropskog preduzeća“, skraćeno nazvanog SE (Societas Europaea – lat.), a godinu dana kasnije isto telo je dalo tri predloga o stvaranju posebnih formi preduzeća u EU u oblasti socijalne ekonomije, i to: Evropskog zadružnog društva

124

(European co-operative society), Evropske asocijacije (European Association) i Evropske kompanije za zajedničko osiguranje (European Mutual Insurance Company). (Ioakimidis, 2000)

Nakon višegodišnje rasprave i brojnih amandmana, 8. oktobra 2001. godine usvojena je Regulativa Komisije EU broj 2151/2001 o Evropskom preduzeću (The Council Regulation No 2151/2001 on the Statute for a European Company), koja sadrži odrednice o uslovima i načinima osnivanja javnih kompanija u zemljama Evropske unije. Potreba za usvajanjem ovakvog dokumenta proizašla je iz činjenice da se osnivanje i rad privrednih kompanija u EU reguliše različitom nacionalnom pravnom legislativom što je, do usvajanja ove regulative, predstavljalo otežavajuću okolnost za preduzeća nastala kao rezultat zajedničkih ulaganja privrednih i/ili privatnih lica iz više zemalja, čija je težnja ostvarivanje značajnih rezultata na modernom globalizovanom tržištu.

Kako se osnivanje i rad zadruga odvija na osnovu nacionalnih zakona koji su u još većem stepenu neusklañeni u odnosu na zakone koji regulišu rad preduzeća, ubrzo nakon ideje za kreiranje Regulative kasnije usvojene pod brojem 2151/2001, a na istim osnovama, nastavljen je rad na izradi sličnih dokumenata koji bi omogućili stvaranje zadružnih preduzeća sposobnih da posluju van nacionalnih granica jedne zemlje. Tekstovi predloženi u 2001. godini bazirali su se na dokumentima koji su se odnosili na Evropsko preduzeće, ali uz uključivanje neophodnih adaptacija koje zahtevaju specifične karakteristike i priroda zadružnih društava. (Commission of the European Communities, 2004)

Regulativa Evropske komisije broj 1435/2003 o Statutu Evropskog zadružnog društva usvojena je 22. jula 2003. godine (Council Regulation No 1435/2003 of 22 July 2003 on the Statute for a European Cooperative Society - SCE), a pored ovog, za rad zadružnih preduzeća u EU relevantan je i dokument Direktiva Evropske komisije o dopuni Statuta SCE koja se odnosi na učešće zaposlenih (Council Directive 2003/72/EC supplementing the Statute for a European Cooperative Society with regard to the involvement of employees).158

5.3.1. Osnovne karakteristike Statuta Evropskog zadružnog društva Statut Evropskog zadružnog društva (European Cooperative Society – SCE) sastoji se iz devet poglavlja:

I Opšte odredbe;

I Formiranje;

III Struktura SCE;

IV Izdavanje akcija sa posebnim povlasticama;

V Alokacija profita;

VI Godišnji i konsolidovani račun;

158 Direktiva 2003/72/EC definiše pravila o načinima osnivanja SCE i učešća zaposlenih u

različitim fazama ovog procesa.

125

VII Likvidacija, nesolventnost i obustava plaćanja;

VIII Dodatne i prelazne odredbe; i

IX Finalne odredbe.

Sa aspekta upoznavanja sa ovim oblikom zadružnog preduzeća, najinformativnija su prva tri poglavlja, u kojima je vrlo detaljno prikazana struktura i način formiranja SCE.

Identitet zadružnog društva Pod Evropskim zadružnim društvom se podrazumeva pravno lice osnovano na teritoriji Evropske unije u skladu sa Regulativom broj 1435/2003. Definisanje je izvršeno na osnovu postavljenih ciljeva, te se pod SCE smatra organizacija čiji je zadatak „...zadovoljenje potreba njenih članova i/ili razvoj njihovih ekonomskih i socijalnih aktivnosti, naročito kroz sklapanje ugovora sa članovima o snabdevanju robom ili uslugama ili obavljanju poslova za koje je SCE registrovano ili putem komisionih poslova. SCE može za cilj imati i zadovoljenje potreba članova za promocijom, na način na koji je dalje definisano, njihovo učešće u ekonomskim aktivnostima, u jednom ili više SCE i/ili nacionalnim zadrugama.“159 (Član 1 stav 3, Statuta Evropskog zadružnog društva)

Na osnovu prethodnog može se zaključiti da SCE predstavlja pravno telo koje omogućava sprovoñenje odreñenih aktivnosti svojih članova u cilju zadovoljavanja njihovih specifičnih potreba.

Osnivanje i glavne karakteristike SCE SCE mogu da osnuju:

∗ pet ili više privatnih lica nastanjenih u bar dve zemlje EU;

∗ pet ili više fizičkih ili pravnih lica pod uslovom da su fizička lica nastanjena na teritoriji najmanje dve različite države članice, tj. da su pravna lica osnovana i regulisana pravom najmanje dve različite države članice;160

∗ preduzeća ili firme koja imaju kancelarije u bar dve zemlje EU, odnosno ukoliko su osnovana prema pravu neke od država članica a na koje se primenjuje pravo najmanje dve različite članice;

∗ integracijom zadruga formiranih u zemljama EU, pod uslovom da bar dve zadruge posluju pod različitim nacionalnim zadružnim zakonima; i

∗ konverzijom jedne zadruge koja je nastala u jednoj zemlji EU, pod uslovom da ima registrovanu kancelariju u EU i filijalu koja posluje u nekoj drugoj zemlji u periodu od minimum dve godine.

159 Delovi teksta Statuta Evropskog zadružnog društva predstavljaju nezvaničan prevod

autora ovog rada. 160 Formiranje zadružnog društva od strane fizičkih i pravnih lica predstavlja novinu u

odnosu na Statut Evropskog preduzeća, gde nije omogućen ovakav izbor.

126

Može se zaključiti da postoje dva osnovna načina formiranja zadružnog društva: ex novo, kao u prva tri slučaja ili transformacijom postojećih pravnih lica, odnosno integracijom dve ili više, tj. konverzijom jedne zadruge. Za osnivanje SCE potreban je minimum kapitala u iznosu od 30.000 evra, osim ukoliko nacionalnim zakonom u zemlji u kojoj se otvara glavna kancelarija SCE nije definisan minimum od više sredstava. Kapital SCE je varijabilan; početno upisan kapital se deli na akcije, a ukupan iznos se može uvećavati sukcesivnim doplatama postojećih ili primanjem novih članova, odnosno smanjivati po osnovu isplata akcija, ali pod posebno definisanim uslovima.

Članovi SCE su odgovorni za njegovo poslovanje do visine upisanog i uplaćenog kapitala, osim ukoliko statutom nije drugačije odreñeno. Odgovornost članova može biti limitirana i u tom slučaju uz naziv SCE mora da stoji odrednica „sa ograničenom odgovornošću“.

Statut zadružnog društva omogućava učešće „članova investitora“.161 Stav nacionalnih zakona po ovom pitanju je od velikog značaja u pogledu harmonizacije zadružne legislative i implementacije Statuta Evropskog zadružnog društva, koji predviña limitirano učešće ove kategorije članova, uz ograničavanje njihovih glasačkih prava u skladu sa nacionalnim zakonima zemalja u kojima je glavna kancelarija SCE, uz maksimalno učešće od 25% ukupnog broja glasova.

Ostali članovi SCE najčešće imaju po jedan glas u skladu sa devizom „jedan član – jedan glas“, s tim da se odreñenom broju članova može dati veći broj glasova u proporciji sa obimom poslovnih aktivnosti koje su imali sa zadružnim društvom.

SCE se registruje u onoj zemlji u kojoj je smeštena njegova glavna kancelarija, koju može da premesti u drugu zemlju bez promene pravnog statusa. Osnivanje SCE se ne prijavljuje nekom posebnom telu, ali se mora ozvaničiti publikovanjem u Službenom časopisu Evropske unije (Official Journal of the European Union).

SCE mora da održi generalnu skupštinu, kao najviše upravno telo, minimum jednom godišnje. Odluke se donose prostom većinom prisutnih članova ili članova koji imaju predstavnike, osim za promene statuta kada se zahteva dvotrećinska većina uz prisustvo kvoruma.

Na osnovu iznešenih karakteristika SCE može se ustanoviti visok stepen sličnosti sa primarnim zadrugama (osnivanje, ciljevi, delatnost, aktivnosti, upravljanje, itd), uz izražen naglasak na ekonomsku prirodu društva. Zadružno društvo u suštini i jeste oblik zadruge koji omogućava obavljanje transnacionalnih aktivnosti u više zemalja članica i kao takvo ne predstavlja zamenu, već pre pojavni oblik zadruga u EU, što se potvrñuje članom 9 Statuta SCE:

„Princip nediskriminacije – Prema ovoj regulativi, SCE će u svim zemljama članicama biti tretiran identično kao zadruga formirana u skladu sa zakonom one zemlje u kojoj se nalazi glavna kancelarija SCE.“

161 Više u poglavlju 5.2. Savremene tendencije u zadružnom pravu ovog rada.

127

5.3.2. Ciljevi Statuta Evropskog zadružnog društva Usvajanju Regulative 1435/2003 o Statutu Evropskog zadružnog društva prethodila je Regulativa 2151/2001 o Evropskom preduzeću koja je omogućila nastanak evropskih kompanija (SE), čime se, sa aspekta rada zadruga, stvara velika neravnoteža na tržištu EU, posebno u onim delatnostima u kojima zadruge imaju značajno tržišno učešće. Statut Evropskog zadružnog društva predstavlja zakonski odgovor na mogućnost stvaranja SE, odnosno adekvatan legalni instrument kojim se položaj zadruga izjednačava sa drugim preduzećima i olakšava njihova meñusobna vannacionalna poslovna saradnja. Zadatak Statuta SCE je da obezbedi jednake uslove zadružnim preduzećima sa SE, odnosno da im omogući da se izbore za svoju poziciju na evropskom tržištu i da u odreñenoj meri budu sposobne da se suprotstave konkurenciji.

Sa aspekta članova SCE, osnovni cilj je zadovoljenje njihovih potreba i razvoj njihovih ekonomskih aktivnosti, što je konzistentno sa ciljevima nacionalnih zadruga.

Od momenta usvajanja Statuta SCE jedan deo zadružne javnosti izrazio je mišljenje da će primena ovog oblika zadružnih preduzeća biti limitirana na najstarije članice EU sa dugom zadružnom tradicijom u kojima zadruge uspevaju da uspešno posluju i u okviru nacionalnih zakona. Ovakvi stavovi dovode u pitanje praktičnu potrebu za Evropskim zadružnim statutom i sugerišu da je uloga zadruga dominantno lokalnog karaktera, te da će domet ovog dokumenta biti ozbiljno ograničen. Meñutim, sve veća pažnja koja se od početka 1990-ih posvećuje zadružnom sektoru se suprotstavlja ovakvom mišljenju. Naime, studiozan rad Meñunarodnog zadružnog saveza na promociji zadruga i propagiranju zadružnih preduzeća i ozbiljna posvećenost ostalih meñunarodnih organizacija uključivanju zadruga u rešavanju globalnih problema, adekvatno propraćen promenama u zadružnoj legislativi što predstavlja pravnu osnovu daljeg napretka, stvorio je rastuću potrebu za zadružnim preduzećima kao instrumentom ljudskog prosperiteta. Priroda zadruga je pomerena od lokalnog ka nacionalnom, a jedim delom i meñunarodnom tržištu; broj članova pojedinačnih zadruga se ubrzano povećava; promene u zadružnim zakonima (poput „članova investitora“ i izdavanja primarnih akcija) omogućavaju prevazilaženje dugogodišnjih barijera,162 a sve to rezultira uključivanjem zadružnih preduzeća u meñunarodne tokove. U tom smislu, odgovarajući instrument koji definiše jedinstven set pravila, strukturu i registraciju ovakvih organizacija postaje ne samo dobrodošao, već i nužan.

5.3.3. Implementacija Statuta Evropskog zadružnog društva Usvajanje Statuta SCE je otvorilo vrata stvaranju velikih meñunarodnih zadružnih preduzeća koja nastupaju kao jedno pravno lice i koja su sposobna da konkurišu

162 Predviña se da će primenom SCE zadruge biti sposobne da mobilišu latentne

mogućnosti pograničnih područja i pruže priliku tom delu populacije da isproba zadružnu formu kao instrument za ostvarenje sopstvenih ciljeva i tako doprinesu smanjivanju disproporcije stepena razvijenosti pojedinih područja na nacionalnom nivou.

128

drugim oblicima preduzeća, ne samo na evropskom, već i na meñunarodnom tržištu. U razvoju Evropskog zadružnog društva mogu se uočiti tri faze:

(1) period do usvajanja Statuta SCE, kada je postojala isključivo ideja o meñunarodnim zadružnim preduzećima, dok zakonski nije bila realizovana mogućnost njihovog osnivanja;

(2) period od usvajanja Regulative 1435/2003, 22. jula 2003. godine, do 18. avgusta 2006. godine, kada je u skladu sa članom 80 Statuta, ovaj dokument počeo da se primenjuje; i

(3) period nakon 18. avgusta 2006. godine, kada je Statut SCE postao operativan.

U toku druge faze, odnosno od momenta usvajanja do stupanja na snagu Statuta SCE, Evropska komisija je uložila obimne napore kako bi primena ovog dokumenta bila u što većoj meri olakšana, odnosno kako bi se eventualne negativne posledice u članicama EU minimizirale. Aktivnosti Evropske komisije su obuhvatale: posete zadrugama, zadružnim savezima i privrednim komorama u zemljama EU, sastanke sa menadžmentom zadruga, privrednim savetnicima, članovima zakonodavnih tela, distribuciju publikacija o Euro-info centrima u svim članicama, kao i organizovanje otvorenih foruma na kojima se diskutovalo o eventualnim teškoćama primene ovog dokumenta. Održana je serija sastanaka sa zvaničnicima zemalja koji su odgovorni za implementaciju Regulative 1435/2003 i Direktive 2003/72/EC, kako bi se raspravljalo o svim pitanjima vezanim za potrebu revizije nacionalnih zadružnih zakona ili usvajanje dokumenata koji omogućavaju nesmetano funkcionisanje SCE u zemljama EU. Pri tome je poseban akcenat stavljen na savetodavnu ulogu eksperata Evropske komisije, u cilju usaglašavanja nacionanih zadružnih zakona sa elementima Statuta Evropskog zadružnog društva.163

U periodu od usvajanja do momenta primene Statuta SCE, članice EU su imale priliku da razmotre eventualna neslaganja izmeñu Statuta i nacionalnih zadružnih zakona, te da učine izmene u domaćoj legislativi. Meñutim, kako je period od početka 1990-ih do danas obilovao burnim promenama u zadružnom zakonodavstvu i usvajanjem brojnih meñunarodnih dokumenata, koji, mada nisu bili obavezujućeg karaktera, jesu ozbiljno preporučeni od strane relevantnih institucija (MZS, MOR i UN), većina evropskih zemalja je u navedenom periodu već izvršila promenu zadružnih zakona u odreñenoj meri. Stoga, umesto dalje revizije, kao najčešće rešenje u pogledu prihvatanja Regulative 1435/2003, zemlje EU su se odlučivale na usvajanje dodatnog pravnog akta kojim bi se priznalo pravo poslovanja SCE i rešile eventualne nedoumice u pogledu neslaganja sa nacionalnim zadružnim zakonom.

163 Više o aktivnostima Evropske komisije videti u Commission of the European

Communities (2004), a o eventualnoj promeni nacionalnih zadružnih zakona evropskih zemalja u cilju harmonizacije sa Statutom Evropskog zadružnog društva u poglavlju 5.3.4. Potencijalni efekti Statuta SCE na legislativu zemalja EU ovog rada.

129

Treća faza je počela 18. avgusta 2006. godine, tj. od momenta primene Statuta, i od tada je osnovano nekoliko desetina zadružnih društava. Efekti njihovog rada još uvek nisu dovoljno izraženi da bi se moglo govoriti o uspehu Regulative 1435/2003. U članu 79 Statuta SCE se navodi sledeće: „Najdalje pet godina nakon stupanja na snagu ove regulative, Komisija će da prosledi Veću i Evropskom parlamentu izveštaj o primeni Regulative i predlozima za amandmane tamo gde se smatra da će to biti potrebno.“ Ovo upućuje na zaključak da se realni efekti ovog dokumenta mogu ocenjivati tek 2011. godine. Prema mišljenju stručnjaka, biće interesantno utvrditi kako se SCE ponaša u odnosu na nacionalne zadruge i kakvu će zaista ulogu ovaj oblik zadružnog preduzeća odigrati u nacionalnoj ekonomiji zemalja EU. (Commission of the European Communities, 2004)

5.3.4. Potencijalni efekti Statuta SCE na legislativu zemalja EU

Regulativa 1435/2003 sadrži niz odredbi koje omogućavaju zadružnim društvima da povećaju svoje ekonomske potencijale. Meñutim, kao limitirajući faktor je navedena klauzula da se predviñeni instrumenti mogu koristiti isključivo ukoliko su već uvršteni u nacionalne zakone koji regulišu rad zadruga u zemlji u kojoj se otvara glavna kancelarija SCE. Mada dato ograničenje na prvi pogled ne predstavlja ozbiljnu prepreku, ono implicira sledeće:

∗ prvo, imajući u vidu heterogenost zadružnih zakona u zemljama EU, naročito izmeñu „starih“ i „novih“ članica, gde pod „novim“ članicama podrazumevamo zemlje koje su pristupile EU u poslednja dva proširenja,164 uslov predviñen u Statutu SCE rezultiraće teritorijalnom neravnotežom u pogledu registrovanja glavnih kancelarija zadružnih društava u korist onih zemalja u čijim su nacionalnim zadružnim zakonima predviñene mere koje omogućava i Statut SCE. Recimo, uključenje „članova investitora“ koji omogućavaju zadrugama da na relativno lak način formiraju značajan kapital, je predviñeno Statutom SCE samo ukoliko je dato u nacionalnom zadružnom zakonu zemlje u kojoj se otvara glavna kancelarija. Da bi se iskoristile prednosti ovakvog modela prikupljanja kapitala, velika je verovatnoća da će glavna kancelarija biti otvorena u jednoj od zemalja EU čiji zadružni zakon odobrava uključenje „članova investitora“, pogotovo ukoliko ih istovremeno ograničava u pogledu glasačkih prava ili raspodeli dobiti stečene na osnovu poslovanja sa trećim licima (što je najčešće slučaj). Kako je ovo samo jedan od faktora koji su limitirani postojanjem u

164 Najveće (i po mnogima najproblematičnije) proširenje EU bilo je 2004. godine, kada se

EU-15 priključilo 10 novoprimljenih, uglavnom postsocijalističkih zemalja (izuzimajući Kipar i Maltu): Češka Republika, Estonija, Kipar, Letonija, Litvanija, Mañarska, Malta, Poljska, Slovenija i Slovačka; dok su se u 2007. priključile Bugarska i Rumunija, čineći tako današnjih 27 zemalja Evropske unije.

130

nacionalnom zadružnom zakonu,165 može se očekivati visok stepen koncentracije zadružnih društava u onim zemljama čije je zadružno zakonodavstvo u najvećoj meri usklañeno sa Statutom SCE;

∗ drugo, razlike u nacionalnim zakonima su po odreñenim pitanjima veoma značajne, tako da je pronalaženje adekvatnog rešenja koje čini sastavni deo Statuta SCE bilo veoma teško. Pri tome, zakonodavci u zemljama EU nisu spremni na obimnije izmene svojih pravnih akata (zbog već navedenih razloga), što je uslovilo nalaženje polovičnih rešenja koja u odreñenoj meri mogu da smanje transparentnost poslovanja, efikasnost zadružnih društava i implementaciju Statuta SCE na evropskom nivou. Posebnu bojazan izražavaju one zemlje članice čije su zakonske odredbe u suprotnosti sa onima predviñenim u Statutu, i koje smatraju da bi primena spornih odredbi bila protiv zadružnih principa. Stoga je i predviñen petogodišnji period (od momenta stupanja na snagu Statuta) u okviru kog je potrebno izvršiti kontrolu efikasnosti ovog dokumenta i predložiti eventualne amandmane; i

∗ treće, dualnost zadruga podrazumeva uvažavanje kako ekonomskih tako i socijalnih ciljeva članova. Moderne zadruge najčešće pretpostavljaju ekonomske ciljeve socijalnim, što nedvosmisleno ugrožava njihov identitet i prirodu. Zadružni principi koji su ustanovljeni u cilju očuvanja socijalne uloge zadruga se primenjuju manje dosledno i rigidno. Upravo takvu tendenciju sledi i Statut SCE: insistirajući na jačanju konkurentnosti zadružnih preduzeća na modernom tržištu, ovaj dokument odlučno pripisuje veći značaj ekonomskom momentu, upućujući i zakonodavce u zemljama EU da slede isti primer. U krajnjoj liniji, ovakvi trendovi mogu rezultirati jačanjem krize zadružnog identiteta i približavanjem zadruga društvima kapitala.

Prilikom izrade Statuta Evropska komisija je uložile znatne napore kako bi se eliminisale razlike i zadovoljili (u meri u kojoj je to moguće) suprotstavljeni stavovi u evropskom zadružnom pokretu. Iako su u tekst Statuta uvrštene odredbe koje su karakteristične za naprednija zakonska rešenja koja prednost daju poslovno-tržišnoj funkciji zadruga, odreñena ograničenja su nametnuta da bi se obezbedilo kontinuirano prvenstvo članstva u odnosu na kapital. Ograničavanjem broja glasova „članova investitora“ na maksimalno 25% od ukupnog broja glasova, težilo se dvostrukoj korisnosti i postizanju saglasnosti članica EU koje su uspešno integrisale takve inovacije u svoje nacionalne zakone sa onima koje ostaju

165 Pored „članova investitora“, kao najinteresantniji elementi Statuta koji moraju biti

„odobreni“ nacionalnim zadružnim zakonom, se navode: izdavanje akcija, multiplicirano pravo glasa pojedinih kategorija članova, povezivanje sa kompanijama nezadružne prirode, poslovanje sa trećim licima, podela viška na osnovu uloženog kapitala umesto u proporciji sa poslovima obavljenim sa zadrugom, i slično.

131

zabrinute oko toga kako će se čuvati kontinuitet zadružnih principa, uz istovremeno zadovoljavanje potreba zadružnog poslovanja.

Sastanci koje su eksperti Evropske komisije održavali u trogodišnjem periodu od momenta usvajanja Statuta do njegovog stupanja na snagu imali su za cilj upravo evaluaciju potencijalnih efekata Statuta SCE na nacionalne zakone i odreñivanje smera promena koje se mogu očekivati. Operacionalizacija i koordiniranje promena u zadružnom zakonodavstvu nametnulo je i obavezu meñusobnog obaveštavanja članica, kao i obaveštavanja Komisije pre usvajanja bilo kog zakonskog akta koji se odnosi na ovu problematiku u članicama EU.

Regulativa 1435/2003 je u prethodnom periodu imala indirektan i postepen uticaj na harmonizaciju evropskih zadružnih zakona. Može se očekivati da će u budućnosti ovaj dokument postati referenca za buduću zadružnu legislativu, naročito u zemljama kandidatima za pristup EU, ali i van granica „starog“ kontinenta, i da će se priključiti meñunarodno usvojenim dokumentima koji čine osnovu zadružnog prava u svetu.

5.4. Saradnja zadružnih organizacija razvijenih zemalja i njihov

doprinos reafirmaciji zadružnog pokreta u tranzicionim zemljama Prvi put je zadružna saradnja uvrštena meñu zadružne principe 1966. godine na XXIII kongresu u Beču, mada je svest o potrebi meñusobnog povezivanja zadružnih organizacija prisutna od momenta osnivanja prvih zadruga, te se s pravom smatra za jedan od kamena temeljaca zadružnog pokreta. Meñuzadružna saradnja je jedan od baznih zadružnih principa usvojenih 1995. godine u Mančesteru na stogodišnjicu osnivanja Meñunarodnog zadružnog saveza.

U odreñenim fazama razvoja zadružnog pokreta meñuzadružna saradnja je doživljavala uspone i padove shodno značaju koji joj je pripisivan, odnosno uslovima u kojima se odvijala. Ubrzo nakon Drugog svetskog rata u MZS su se javile dve suprotstavljene struje. Jednu je zastupao Centrosojuz166 nastupajući u ime zadružnog pokreta u tadašnjim socijalističkim zemljama, pa u odreñenoj meri i u ime Jugoslavije, a drugu stranu su predstavljale „stare“ zadružne zemlje, po pravilu u kasnoj fazi razvoja kapitalizma. Od XVII kongresa MZS održanog 1948. godine, Centrosojuz insistira na razlikama izmeñu zadružnih pokreta u istočnim, socijalističkim i zapadnim, kapitalističkim zemljama, pokušavajući da ostvari prevlast u MZS. Težnja Istočnog bloka predvoñenog Centrosojuzom za dominacijom u zadružnom svetu nije realizovana i konačno je neutralizovana okončanjem „hladnog rata“. Razlike izmeñu ova dva bloka uslovile su smanjenje obima saradnje izmeñu zadružnih organizacija na meñunarodnom nivou, te se na narednim kongresima veća pažnja posvećuje ovom pitanju. Nepunu deceniju nakon pokretanja pitanja razlike izmeñu zadružnog pokreta Istočnog i Zapadnog bloka, na Kongresu u Štokholmu analizira se mogućnost njihovog povezivanja i

166 Zadružni savez SSSR.

132

uspostavljanja čvršćih veza. Tokom 1960-ih godina utvrñeno je da je saradnja izmeñu dva glavna svetska regiona neminovna u cilju opstanka zadružnog pokreta, bez obzira na nivo njihovih nesuglasica i poštovanja različitih principa proisteklih iz drugačijeg političkog okruženja u kojem zadruge funkcionišu. Na XXVI kongresu, održanom 1976. godine, prezentovan je izveštaj Collaboration between Cooperatives u kome se insistira na jačanju šestog zadružnog principa, uz proširenje na rad sa drugim meñunarodnim organizacijama.

Saradnja meñu zadrugama je evidentno imala trnovit evolutivni razvoj, ali je od momenta osnivanja prvih zadruga predstavljala suštinsku potrebu i osnovu na kojoj se razvijao celokupni pokret. Savlañivanjem krize nastale u toku „hladnog rata“,167 meñuzadružna saradnja ponovo dobija na značaju na prelasku u XXI vek, omogućavajući zadrugama da se slobodno udružuju i formiraju različite oblike zadružnih organizacija u cilju maksimizacije svojih potencijala i suprotstavljanja velikim internacionalnim kompanijama baziranim na privatnom kapitalu nastalim kao posledica procesa globalizacije.

Zadruge se istovremeno suočavaju sa sve težim socijalnim problemima svojih članova. Savremeno društvo se, na žalost, karakteriše izrazitim raslojavanjem, pri čemu je jedan deo čovečanstva lišen mogućnosti zapošljavanja, adekvatne ishrane, izvora energije, pitke vode, zdravstvene zaštite i obrazovanja, što ozbiljno ugrožava mogućnost realizovanja održivog razvoja. U cilju ostvarenja postavljenih ciljeva zadružnog pokreta, MZS je usvojio stav da se u XXI veku posveti rešavanju problema nerazvijenog dela sveta. U tom smislu, ova organizacija je pokrenula kampanju podrške zadružnim pokretima zemalja na nižem stepenu razvoja, kao i bivšim socijalističkim zemljama koje su danas ili u odreñenoj fazi tranzicije ili su okončale taj proces. Stoga se može utvrditi postojanje dva glavna pravca razvoja meñuzadružne saradnje:

167 Kriza nastala izmeñu Istočnog i Zapadnog bloka i pripadajućih nacionalnih zadružnih

organizacija nije jedina u istoriji Meñunarodnog zadružnog saveza, a njeni koreni dosežu još pre Drugog svetskog rata. Na Kongresu MZS u Bazelu, 1921. godine, je odlučivano o članstvu Centralnog zadružnog saveza SSSR u MZS, budući da je odreñen broj predstavnika zemalja članica smatrao da su ruske zadruge delovale pod partonatom države i time izgubile nezavisnost i autonomiju, čime su se udaljile od izvornih zadružnih principa i vrednosti. Centralni zadružni savez SSSR opstao je u MZS, a njegovo delovanje ojačano do okončanja „hladnog rata“.

Period izmeñu dva svetska rata obeležile su i druge krize nastale meñu članicama MZS. Prvi svetski rat je izazvao brojne promene u svetskoj ekonomiji, što se neminovno odrazilo i na zadruge. Pored toga, pojava fašizma i komunizma predstavlja novinu prema kojoj MZS zauzmima odreñen stav, koji, imajući u vidu brojnost članstva, ne odgovara svim zemljama članicama. Na Kongresu u Parizu, nakon usvajanja prve generacije zadružnih principa, doneta je i Rezolucija za mir koja se odnosila na situaciju u Španiji, delimično u suprotnosti sa usvojenim stavom političke neutralnosti koji MZS zastupa praktično od osnivanja, što je podelilo članice MZS. Burne političke promene XX veka rezultirale su i drugim krizama meñu zemljama članicama MZS, što značajno otežava meñuzadružnu saradnju.

133

∗ od zadružnih pokreta razvijenih zemalja ka zadružnim pokretima zemalja u tranziciji, uz značajnu podršku MZS i drugih meñunarodnih organizacija;168 i

∗ podrška MZS uz svesrdnu pomoć zadružnih pokreta industrijalizovanih, razvijenih zemalja, i nesebično zalaganje drugih organizacija bliskih zadružnom svetu za rešavanje globalnih problema, čija se žarišta dominantno nalaze u nerazvijenim zemljama Afrike i Azije.

Pomoć zemljama u tranziciji započeta je ranih 1990-ih godina, sa prvim naznakama društveno-političkih promena u ovim zemljama. U domenu zadružnog pokreta definisana su tri strateška cilja za potpuno integrisanje zadružnih pokreta ovih zemalja u MZS i celokupnu zadružnu sferu:

(1) pokreće se pitanje promene zadružne legislative sa zadatkom približavanja zadružnih organizacija zemalja u tranziciji istinskim vrednostima zadružnog pokreta;

(2) obuka menadžera, odnosno članova upravnih odbora zadružnih organizacija u okviru konkretne podrške pojedinačnim zadrugama kroz tzv. razmenu know-how; i

(3) pružanje tehničke pomoći zadrugama u zadovoljavanju standarda koja zahtevaju komercijalna tržišta i njihovo otvaranje za zadruge iz zemalja u tranziciji.

Promena zadružne legislative u zemljama u tranziciji Ubrzo nakon osnivanja prvih zadruga, u zapadnoj Evropi se javljaju prva zakonska akta koja su usmerena ka regulaciji zadružnog pokreta u okviru različitih formi zakonodavstva kao što su grañansko, industrijsko i trgovačko zakonodavstvo. Zemlje Centralne i Istočne Evrope (CIE) krajem XIX i početkom XX veka nisu zaostajale po pitanju kvaliteta zadružnih zakona, ali je uvoñenje sistema centralno-planske ekonomije i socijalističkog društvenog ureñenja rezultiralo uniformisanjem pravnih rešenja koja su se odnosila na privredne subjekte. U pojedinim socijalističkim zemljama celokupni zadružni sektor je prepušten zakonskim rešenjima namenjenim drugim tipovima preduzeća. Ovakav pristup je ozbiljno demotivisao stanovnike ovih zemalja da se organizuju u bilo kakve asocijacije, pa i u zadruge. Nenamenski zakoni koji su regulisali rad zadruga rezultirali su ozbiljnim devijacijama zadružnog sektora i postojanjem velikog broja kvazi zadruga i zloupotrebom pojma „zadruga“.

Od sredine 1980-ih godina u zemljama Centralne i Istočne Evrope odigravaju se drastične promene izazavane napuštanjem sistema centralno-planske ekonomije i promenom društvenog ureñenja. Oživljavanje zadružnog pokreta u ovim zemljama

168 Meñuzadružna saradnja zadružnih pokreta razvijenih zemalja i zemalja u tranziciji

geografski dominira u Evropi, uz napomenu da se pod zemljama u tranziciji podrazumevaju zemlje bivšeg Istočnog bloka sa socijalističkim društvenim ureñenjem, bez obzira na sadašnji stupanj njihovog razvoja, odnosno dostignuti stepen tranzicije.

134

teče veoma sporo i suočeno je sa brojnim preprekama. Jedan od preduslova reafirmacije zadružnog pokreta jeste promena zadružne legislative. Postojeća zadružna legislativa je bila preobimna, uz veliki broj podzakonskih akata koja su regulisala odreñene aspekte zadružnog delovanja, te je u većini slučajeva bila nužna kompletna izmena zakona. Pri tome, tranzicioni period i kreiranje novih zakona o zadrugama se preklapa sa završnom fazom preispitivanja zadružnog identiteta i usvajanjem novih zadružnih vrednosti i principa, koji su konačno definisani u Izjavi MZS iz 1995. godine. Nova zadružna legislativa je, prema tome, morala da uključi i nove elemente identiteta zadruge, poput definicije i novousvojenih zadružnih principa. Navedeni faktori rezultirali su usvajanjem odreñenog broja zakona u toku tranzicionih godina koji nisu predstavljali adekvatna rešenja, odnosno nisu ispunili očekivanja. Jedan od najčešćih problema koji su opstajali i nakon izvršenih promena je regulisanje odreñenih pitanja od značaja za zadruge, njihovu transformaciju i poslovanje po drugim zakonima, poput zakona o privatizaciji, bankarstvu ili oporezivanju, što otežava rad zadruga. Konačno, nepotpuna izmena zadružnog zakonodavstva vodila je ka dvosmislenim rešenjima, jer su pojedini novi elementi dolazili u koliziju sa već postojećim elementima zadružnih zakona.

Kako bi pomogla revitalizaciju zadružnog pokreta u zemljama u tranziciji, MZS organizuje seriju seminara posvećenih zadružnom zakonodavstvu sa naročitim akcentom na pitanja od fundamentalnog značaja za bivše socijalističke zemlje, kao što su zadružna svojina i odnos države prema zadružnim organizacijama. Kao rezultat ovih seminara, usvojena je nova serija zakonskih akata u zemljama u tranziciji koji sadrže savremenu notu zakonske zadružne regulative koja se primenjuje u zapadnim zemljama već duži vremenski period.

Ostali vidovi saradnje zadružnih organizacija razvijenih zemalja i zemalja u tranziciji Konkretna pomoć zadružnih pokreta razvijenih zemalja se manifestovala različitim oblicima saradnje, uz dominantnu savetodavnu ulogu u procesu revizije zadružnog zakonodavstva, pod pokroviteljstvom meñunarodnih organizacija. Pored toga, pojedinačna saradnja izmeñu nacionalnih zadružnih pokreta razvijenih zemalja i zemalja u tranziciji primarno je bila usmerena na dostizanje drugog cilja – unapreñenju ljudskih resursa.

Zadružni pokret Švedske je meñu prvima uspostavio kontakte sa zemljama u tranziciji, i to prvo sa Poljskom, gde su švedski stručnjaci asistirali u osnivanju novog zadružnog društva, ali i sa tadašnjom Čehoslovačkom, Mañarskom i baltičkim zemljama. Realizovan je i veliki broj obrazovnih projekata za edukaciju zadružnih menadžera, a izuzetno je interesantna akcija sprovedena u Poljskoj i Čehoslovačkoj u okviru koje je delegacija švedskih farmera lično učestvovala u obuci poljoprivrednih proizvoñača, koji su, poučeni prethodnim negativnim iskustvom sa prinudnim udruživanjem, bili a priori protiv formiranja zadruga.

135

Zadružni pokret Velike Britanije je, kao vodeća sila u zadružnom svetu i jedan od osnivača MZS, imao veliki doprinos u edukovanju stručnjaka, naročito u organizovanju kurseva u okviru zadružnog koledža, koji je u svojih 80 godina postojanja stekao izuzetnu reputaciju u obrazovanju zadružnih kadrova. Obuka i trening zadružnog menadžmenta i kadrova čine osnovnu komponentu tehničke pomoći, što je veoma bitan segment promocije modernih zadruga u zemljama u tranziciji kojima nedostaje poslovno iskustvo.

Primer edukacije je i organizacija seminara pod pokroviteljstvom Meñunarodnog instituta iz Izraela, tokom 1994. godine, za zadružne kadrove sa ruskog govornog područja iz oblasti organizacije i upravljanja zadrugama u tržišnoj ekonomiji.

Saradnju nacionalnih zadružnih organizacija podržavaju i meñunarodne organizacije, pa se deo obrazovnih seminara sprovodi u okviru programa COOPNET pod pokroviteljstvom MOR, a u okviru MZS se 1993. godine organizuje program Zadružna mreža za razvoj zadruga u Centralnoj i Istočnoj Evropi (The COOP Network for Cooperative Development in Eastern and Central Europe).169

Uspostavljena saradnja zadružnih sektora je, pored evidentnih beneficija za zemlje u tranziciji, imala pozitivan efekat i u razvijenim zemljama: u kratkom roku, zadruge razvijenijih zemalja plasiraju svoj know-how zadrugama se istoka, a u dugom roku ostvaruju konkretnu poslovnu saradnju sa drugim zadrugama i tako šire svoje poslovne mogućnosti.

Potrebno je naglasiti da je saradnja zadružnih organizacija razvijenih zemalja i zemalja u tranziciji dominantno neekonomskog karaktera, budući da upravo u poslednjoj deceniji XX veka zadruge sa zapada rešavaju pitanje formiranja zadružnog kapitala i uvoñenje novih finansijskih rešenja, što ih ozbiljno ograničava u usmeravanju finansijskih sredstava ka zadrugama u zemljama u tranziciji. Meñutim, želja i motivacija da se pomogne zemljama CIE rezultirala je iniciranjem različitih akcija organizacija koje raspolažu odreñenim sredstvima. Svetski savet kreditnih unija (WOCCU – World Coucil of Credit Union) je jedna od prvih organizacija koja se uključuje u proces obnove zadružnog pokreta u zemljama u tranziciji. Mada je veći deo pomoći poticao iz zapadne Evrope, organizacija Američki nacionalni zadružni poslovni centar (NCBC – National Cooperative Bussines Center) iz SAD otvara posebno odeljenje u Pragu, upravo radi saradnje sa zemljama CIE. (Zakić, 2000: 353)

U okviru trećeg cilja – otvaranja zapadnih tržišta za zadruge iz zemalja u tranziciji, pomoć je dominantno bila usmerena ka upoznavanju sa zahtevanim standardima na ovim tržištima i konkretnoj proceduri koja omogućava njihovo zadovoljenje. U Evropi je ostvaren značajan napredak radom Američkog

169 Ovaj program se sa pravom smatra najznačajnim u oblasti podrške razvoju zadružnih

pokreta u zemljama u tranziciji i bio je izuzetno prihvaćen od strane svih zemalja članica MZS, što se potkrepljuje činjenicom da je samo godinu dana nakon pokretanja imao 54 članice, nacionalne i meñunarodne zadružne institucije.

136

zadružnog centra za preduzeća (American Cooperative Enterprise Center), koji je 1991. godine u Češkoj osnovao svoju kancelariju kako bi pomogao razvoj čeških zadruga i plasman njihovih proizvoda na američko tržište. Ipak, najveći deo napora u okviru ovog cilja usmeren je ka nerazvijenim zemljama Azije i Afrike, što se potvrñuje na primeru američkog Centra čije je delovanje prvenstveno bilo usmereno ka Indiji, Indoneziji i Filipinima. Raznovrsni programi koje je realizovao MZS, samostalno i u saradnji sa drugim meñunarodnim organizacijama, kompatibilni su sa ovim ciljem. Realizacija Milenijumskih ciljeva, kao i smanjenje siromaštva putem zadružnih preduzeća, u odreñenoj meri se oslanja na povećanu mogućnost plasmana proizvoda zadružnih preduzeća nerazvijenih zemalja.

137

6. ZADRUŽNO PRAVO U SRBIJI

Zadružna ideja u Srbiji zaživela je izuzetno rano, razvijajući se paralelno na teritoriji ondašnje Srbije i Vojvodine, koja je do 1918. godine bila u sastavu Austro-Ugarske. Samo dve godine nakon osnivanja Ročdejlske zadruge – prve priznate zadruge u svetu, slovački prosvetitelj Štefan Homola 1846. godine osniva u Bačkom Petrovcu „Gazdovský spolok” – prvu kreditnu zadrugu na teritoriji današnje Srbije.

Prve zadružne organizacije kod Srba u Vojvodini se javljaju u gradskim sredinama meñu zanatlijama, poput kabaničarske zadruge u Pančevu (1862) i zadruga proizvoñačko-prometnog tipa u Novom Sadu, ali su nesumnjivo najveći značaj imale zemljoradničke zadruge, počev sa Zemljodelskom zadrugom osnovanom 1868. godine u Titelu. Karakteristično za većinu prvih zadruga u Vojvodini je da nisu imale čistu zadružnu strukturu, već su predstavljale prelazne forme, odnosno reorganizovane postojeće oblike privrednih organizacija (Kišgeci, Vitez, 1994: 19-27). Kao prva zemljoradnička zadruga sa tradicionalnom zadružnom strukturom ističe se Oračka zadruga u Rumi (1883).

Zadrugarstvo u ondašnjoj Srbiji se razvijalo u dve faze prema lokaciji osnivanja zadruga: u gradskoj i seoskoj sredini. Gradsko zadrugarstvo se vezuje za ime Svetozara Markovića i obuhvata period osnivanja prvih potrošačkih i proizvoñačkih zadruga lociranih u gradskom ambijentu. Ove zadruge su imale za cilj unapreñenje društveno-ekonomske stvarnosti, koju karakteriše zaostala privreda sa sitnim zanatlijama. Kao prva gradska zadruga navodi se Prva družina za potrošnju u Beogradu, osnovna 1870. godine (Ranñelović, 1999: 81).

Drugo razdoblje u istoriji zadrugarstva Srbije počinje devedesetih godina XIX veka osnivanjem zemljoradničkih zadruga. Raspadom porodičnih (krvnih) zadruga – kao tradicionalnih organizacionih oblika zajedničkog života i rada na srpskom selu, sitno i naturalno seljačko gazdinstvo opterećeno partijarhalnim nasleñem, suočava se sa ozbiljnim preprekama u orijentaciji ka razvijenoj poljoprivredi i pokušava da ih prebrodi osnivanjem kreditnih zemljoradničkih zadruga.170 Prva kreditna zemljoradnička zadruga rajfajzenovog tipa osnovana je 29. marta 1894. godine u selu Vranovu u Smederevskom okrugu, koji je u tom periodu bio najrazvijeniji. Iste godine osnivaju se kreditne zemljoradničke zadruge u Azanji, Malom Orašju, Mihailovcu i Ratarima. Za formiranje prvih kreditnih zemljoradničkih zadruga zaslužan je profesor Mihajlo Avramović (1864-1945), rodonačelnik srpskog zadrugarstva. On je bio i inicijator organizovanja ovih zadruga u Glavni savez srpskih zemljoradničkih zadruga, čiji je predsednik bio više decenija, predstavljao je Srbiju na osnivačkom kongresu MZS, bio je dugogodišnji profesor Zadrugarstva na Poljoprivrednom fakultetu Univerziteta u Beogradu i priznati zadružni teoretičar.

170 Porodične zadruge su predstavljale seoske zajednice povezane krvnim srodstvom, koje

su u socio-ekonomskom pogledu činile jedno domaćinstvo.

138

Zadružna ideja je naišla na vrlo pogodno tlo u Srbiji, pa se broj zadružnih organizacija progresivno povećavao uporedo sa razvojem svetskog zadružnog pokreta.171 Svega godinu dana nakon osnivanja prve zadruge, broj zadružnih organizacija u Srbiji povećan je u tolikoj meri da se u Smederevu formira Glavni savez srpskih zemljoradničkih zadruga, koji je, tri godine po osnivanju, 1898. godine, preseljen u Beograd. Iako su bile registrovane kao kreditne zadruge, prve organizacije zadružnog tipa u Srbiji nisu ograničavale svoju delatnost isključivo na kreditiranje, već su se bavile i kupovinom hrane, stoke i zemljišta, a otvarale su i svoja nabavna odeljenja.172

Važnost zadružnog zakonodavstva je uočena veoma rano. Naime, glavna prepreka osnivanju značajnijeg broja zadružnih organizacija bilo je odsustvo zakona koji bi regulisao proceduru potrebnu za osnivanje i poslovanje zadruga. Da bi se osnovala zadruga bilo je propisano da zainteresovana lica (potencijalni osnivači zadruge) sklope ugovor, koji je potom morao biti registrovan u sudu, što je podrazumevalo odlazak u grad, a to je za ondašnje uslove i način života u Srbiji predstavljalo ozbiljan problem.

Iako su se zadružni zakoni u Srbiji javili relativno brzo nakon osnivanja prvih zadruga, veliku važnost u regulisanju rada zadružnih organizacija je imalo i običajno pravo. Specifičan način rešavanja eventualnih sporova meñu zadrugarima u Srbiji na prelazu sa XIX u XX vek odvijao se kroz delovanje suda dobrih ljudi, karakterističnih za zemljoradničke zadruge. Mada je ovo telo sudilo na osnovu običajnog i narodnog prava, izbor i funkcije članova su često bili regulisani pravilima zadruga. Odluke suda dobrih ljudi su bile konačne i obavezne za sve aktere. Pored poboljšanja materijalnog položaja, velika pažnja se u zadrugama posvećivala i suzbijanju loših moralnih karakteristika zadrugara.173 Ipak, prekretnicu u ekspanziji zadružnog pokreta predstavlja Zakon o zemljoradničkim i zanatskim zadrugama, koji je usvojen 3. decembra 1898. godine. To je bio prvi zakon kojim je regulisan rad zadružnih organizacija u Kraljevini Srbiji, čime je olakšano osnivanje novih zadruga.

171 U Srbiji je 1900. godine postojalo oko 250 zadruga, a pet godina kasnije taj broj je

udvostručen, da bi 1920. godine delovalo čak 1468 zadruga. (Zakić, 2000: 48) 172 Jedan od velikih uspeha Vranovske zemljoradničke zadruge je formiranje Fonda za

osnivanje i potpomaganje zemljoradničkih zadruga, i to od godišnjeg čistog viška Državne poštanske štedionice 2% i Državne klasne lutrije 10%. (Zakon o privrednim zadrugama (1937), član 105, stav 4, i član 107, stav 1); preuzeto od Zakić (2000: 48). Ovaj model podrške zadružnom sektoru je inicijalno dat članom 1 Zakona o potpomaganju zemljoradničkih zadruga iz 1900. godine, gde je predviñeno da se zemljoračke zadruge pomažu po dva osnova: „iz čistog prihoda srpske državne klasne lutrije“ odnosno „iz glavne državne blagajnice po 50.000 din. godišnje, koju će sumu vlada stavljati u državni budžet svake godine na potpomaganje zemljoradničkih zadruga“.

173 http://www.arhivcacak.org.yu/index.htm

139

Nakon ovog zakona, promene u zadružnom zakonodavstvu Srbije su bile vrlo dinamične, ali uz naglašen radikalni pristup i bez uvažavanja prethodno stečenih iskustava, što se nepovoljno odrazilo na razvoj zadrugarstva.

6.1. Hronologija zadružnog prava u Srbiji Analiza zadružnog zakonodavstva na sadašnjoj teritoriji Republike Srbije je izvršena u tri perioda:

∗ prvi period, počev od osnivanja prvih zadruga i usvajanja zakona koji su regulisali njihov rad,174 zaključno sa Drugim svetskim ratom;

∗ drugi period, od 1945. godine do početka tranzicije (1989); i

∗ treći period, od 1989. godine do danas.

6.1.1. Zadružno pravo na današnjoj teritoriji Srbije do Drugog svetskog rata

Osnivanje i rad prvih zadruga na teritoriji današnje Srbije odvijalo se u dva, tada razdvojena područja – Srbiji i Vojvodini, u kojima su delovale različite zakonske regulative, što je, pored razlika u nivou privredne razvijenosti, jedan od osnovih razloga koji su uslovili neujednačen tempo razvoja zadrugarstva.

Zadruge na području tadašnje Vojvodine su poslovale po austrougarskom zakonodavstvu, koje je izuzetno uvažavalo tržišno poslovanje, odnosno prema ugarskom Trgovinskom zakoniku iz 1875. godine, gde je u posebnom poglavlju regulisan rad privrednih zadruga.175

Bez obzira što je Trgovinski zakonik tek jednim svojim poglavljem bio posvećen regulisanju rada zadružnih organizacija, on je bio relativno precizan i sadržavao je većinu elemenata karakterističnih za moderne zadružne zakone: definiciju zadruge, delatnosti, način prikupljanja sredstava, poslovanje, raspodelu viška, gašenje zadruge. Ovaj zakon definiše zadrugu kao „društvo koje ima neograničen broj članova, nastalo da uz zajedničko voñenje poslova (preduzeća), a na temelju uzajamnosti, unapredi kredit, privredu i gospodarski rad svojih članova.“ (Zakić, 2000: 252) Zahtevao je najmanje sedam osnivača koji su obezbeñivali minimum ¼ osnivačkog uloga. Svaki osnivački ulog donosio je jedan glas, s tim da niko nije mogao imati više od devet glasova. Ovaj zakonik je predviñao zadružnu reviziju i kontrolu, ali i akcionarstvo, te je velik broj zadruga koristio mogućnost preorijentacije u akcionarska društva. Trgovinski zakonik nije posebno regulisao

174 Na tadašnjim teritorijama Vojvodine (do 1918. godine u sastavu Austro-Ugarske) i

Kneževine Srbije (do 1882. godine), odnosno Kraljevine Srbije. Ove teritorije su 1918. godine ušle u sastav Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, koja je preimenovana u Kraljevinu Jugoslaviju 1919. godine.

175 Trgovinski zakon (1875) zajednički su doneli Ugarski i Hrvatski sabor, a primenjivao se pored Vojvodine, i u Hrvatskoj, Sloveniji, Baranji i bosansko-hercegovačkom području, s tim da je za potonje područje 1883. godine usvojen poseban zakon sa istim nazivom.

140

zadruge višeg stepena, ali je ta mogućnost postojala, što je i omogućilo formiranje Saveza srpskih zemljoradničkih zadruga 1897. godine u Zagrebu.

U Srbiji je 3. decembra 1898. godine kralj Aleksandar I doneo Zakon o zemljoradničkim i zanatskim zadrugama, koji je, prema navodima više autora,176 bio primenjivan i u tadašnjoj Crnoj Gori. Zakon je, kao što iz naziva proizilazi, regulisao rad dve vrste zadruga, pri čemu je njihova delatnost bila vrlo široko definisana. Zemljoradničke zadruge su se, pored organizovanja proizvodnje i prerade poljoprivrednih proizvoda, bavile štedno-kreditnim i nabavno-prodajnim poslovima (poljoprivrednih inputa i robe široke potrošnje) i prodajom svojih proizvoda, odnosno prerañevina. Zanatske zadruge su se bavile nabavkom sirovina, zajedničkom preradom i prodajom finalnih proizvoda, ali su imale pravo „zajednički se obezbeñivati za slučaj bolesti, povrede u radu, starosti i smrti“ – što ukazuje na socijalnu funkciju ovih zadruga.177

Osnivačima zadruga pružen je visok stepen slobode u organizovanju i regulisanju rada zadruge kroz zadružna pravila. Za ondašnje uslove, Zakon o zemljoradničkim i zanatskim zadrugama je bio vrlo napredan i sačinjen u liberanom duhu. U Zakonu se zahtevalo minimum deset osnivača koji punopravno raspolažu svojom imovinom,178 a organi zadruge su bili skupština, upravni i nadzorni odbor. Zadruge su se mogle osnivati sa udelima ili bez udela članova,179 sa ograničenom i neograničenom odgovornošću zadrugara.180 Ovaj zakon je regulisao i osnivanje i rad zadružnih saveza, u kojima je članstvo bilo obavezno i koji su obavljali poslove zadružne revizije.

Pored Zakona o zanatskim i zemljoradničkim zadrugama, zadružno zakonodavstvo Kraljevine Srbije činili su Zakon o oslobañanju zemljoradničkih zadruga od poštanskih taksa (1899) i Zakon o potpomaganju zemljoradničkih zadruga (1900). Usvajanje jedinstvenog Zakona o zadrugama je, usled političkih nesuglasica, odlagano u dužem vremenskom periodu, kada su umesto jedinstvenog zakona usvajani parcijalni propisi: Uredba o nabavljačkim zadrugama državnih nameštenika (1920), Zakon o zadrugama državnih službenika (1932), Zakon o osnivanju agrarnih zajednica kao zadruga (1922) i Zakon o poljoprivrednom kreditu (1925).

Svi navedeni zakoni su važili do 24. septembra 1937. godine kada je usvojen Zakon o privrednim zadrugama,181 koji predstavlja prekretnicu u zadružnom zakonodavstvu izmeñu dva svetska rata i finalizira proces objedinjavanja zadrugarstva na prostorima Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, započet osnivanjem Glavnog zadružnog saveza u Beogradu 14. juna 1919. godine. Ovaj

176 Pavlović M. (1994: 42), Stepanović S. (1996: 40), Govedarović D., Vitez M. (2007: 2). 177 Član 1 Zakona o zemljoradničkim i zanatskim zadrugama (1898). 178 Član 3 Zakona o zemljoradničkim i zanatskim zadrugama (1898). 179 Član 7, tačka 7, Zakona o zemljoradničkim i zanatskim zadrugama (1898). 180 Član 2, stav 1, Zakona o zemljoradničkim i zanatskim zadrugama (1898). 181 Bibliografski podaci zakonskih propisa nalaze se u Prilogu 3 ovog rada.

141

Savez osnovan je u skladu sa odredbama Zakona o zemljoradničkim i zanatskim zadrugama (1898),182 a u njegovom formiranju su učestvovali:

1. Glavni savez srpskih zemljoradničkih zadruga u Beogradu;

2. Zadružni savez u Splitu;

3. Savez srpskih zemljoradničkih zadruga u Zagrebu;

4. Savez srpskih zemljoradničkih zadruga u Sarajevu;

5. Savez srpskih privrednih zadruga na Primorju i Dubrovniku;

6. Savez slovenačkih zadruga u LJubljani;

7. Zadružni savez u Celju;

8. Hrvatsko-slavonsko gospodarsko društvo u Osijeku;

9. Hrvatsko-slavonsko gospodarsko društvo u Zagrebu;

10. Središnji savez hrvatskih seljačkih zadruga u Zagrebu i

11. Zadružni savez u LJubljani.183

Zakon o privrednim zadrugama sadrži 12 poglavlja i to su: (1) Opšte odredbe; (2) Osnivanje zadruge; (3) Organi zadruge; (4) Pravni odnosi izmeñu zadrugara i zadruge i izmeñu zadruge i trećih lica; (5) Prestanak rada i postojanja zadruge; (6) Zadružni savezi; (7) Revizija; (8) Nadzor; (9) Povlastice; (10) Kazne; (11) Prelazna nareñenja; i (12) Zaključne odredbe.

Prema ovom zakonu, privredna zadruga je „društvo neodreñenog broja članova sa promenljivim brojem osnivačkih udela, pri čemu svaki član (osnivač) ima obavezu da zajedničkim voñenjem poslova po načelu uzajamne pomoći unapreñuje njihovu privredu.“ (Stepanović, 1996: 40)

Delatnost zadruge može biti svaki nezabranjen rad koji omogućava zadrugarima stvaranje profita. Zadrugu mogu da osnuju bez prethodnog odobrenja najmanje 10 lica koja neograničeno raspolažu sopstvenom imovinom i pismeno izjave da žele da osnuju zadrugu. Organi upravljanja u zadruzi su upravni odbor, nadzorni odbor i skupština, koja predstavlja najviši organ i gde pravo odlučivanja u pogledu donošenja poslovnih odluka zadrugari realizuju lično. Ukoliko zadruga ima više od hiljadu zadrugara, skupštinu čine delegati, pri čemu jedan delegat zastupa najviše 50 zadrugara, a ako zadruga ima više od pet hiljada članova jedan delegat može da zastupa najviše 100 zadrugara. Kao i po Zakonu o zemljoradničkim zadrugama (1989), zadruga ima obavezni rezervni fond koji se sme upotrebiti isključivo za pokrivanje gubitaka na osnovu odluke rešenja skupštine, dok se poslovni višak deli zadrugarima nakon popunjavanja svih fondova. Zakon o privrednim zadrugama uvodi i razliku izmeñu imovine zadruge i imovine zadrugara. Zadrugari ostvaruju odreñenu korist od zadružne imovine, pre svega jer prisvajaju deo dobiti nastao 182 Član 99 Zakona o zemljoradničkim i zanatskim zadrugama (1898). 183 Pavlović (1994: 45-46) i Zakić (2000: 255). Glavni zadružni savez Kraljevine SHS je

primljen u članstvo MZS 1924. godine, umesto Glavnog saveza srpskih zemljoradničkih zadruga, koji je bio član ove organizacije od njenog osnivanja 1895. godine.

142

poslovanjem zadruge na bazi zadružne imovine. Uz to, imovina koja preostane nakon izmirenja obaveza u slučaju prestanka rada zadruge može se podeliti zadrugarima. (Zakić, 2000: 294)

Iako je ovaj zakon bio dugo očekivan, on sadrži neke vrlo nepovoljne odrednice koje se prvenstveno odnose na nivo upliva države u zadružne aktivnosti,184 a nije uspeo ni da uspostavi neke od osnovnih zadružnih principa koji su u praksi bili grubo narušavani. (Zakić, 2000: 48)

U toku Drugog svetskog rata, najveći broj zadruga i zadružnih saveza prestaje sa radom usled ratnih razaranja i diskontinuiteta u privrednom i ekonomskom životu zemlje.

6.1.2. Zadružni zakoni u Srbiji u periodu od Drugog svetskog rata do kraja 1980-ih godina

Period neposredno nakon Drugog svetskog rata bogat je novousvojenim propisima, uredbama, zakonima i drugim aktima koji su činili pravni osnov izgradnje novog društvenog sistema i uspostavljanja i razvoja planske privrede. Mada je industrijalizacija bila proklamovana kao prioritetan cilj nove vlasti u Srbiji, velika pažnja se posvećuje poljoprivredi i njenom socijalističkom preobražaju, što se manifestuje i na strukturu usvojenih pravnih dokumenata nove države.185 Zadrugarstvo se tretira kao instrument kojim država teži da realizuje svoje ekonomske i političke ciljeve, a novoosmišljeni modeli zadruga trebalo je da budu „ instrument uvlačenja osnovnih masa seljačkih radnih gazdinstava u socijalističku plansku privredu i važan ekonomski – pa i politički – faktor“. (Vučković, 1957: 113) U tom duhu, već poslednjih ratnih godina su formirani odbori za obnovu starih i izgradnju novih zadruga.

Po završetku rata, 1945. godine, formira se Komisija za zadrugarstvo pri Privrednom savetu Demokratske Federativne Jugoslavije,186 a na predlog ove komisije donet je prvi propis koji je regulisao rad zadružnog sektora: Rešenje o omogućavanju preuzimanja garancija za kredite koje Privilegovana agrarna banka odobrava zadružnim savezima. Komisija za zadrugarstvo je 1948. godine transformisana u Komitet za zadrugarstvo FNRJ, da bi krajem iste godine bila ukinuta, a nadležnost nad zadrugama dodeljena resornim ministarstvima.

Značaj zadružnih organizacija u razvoju privrede i revitalizaciji poljoprivrede manifestuje se priznavanjem zadružne svojine u Ustavu FNRJ iz 1946. godine,

184 Po Zakonu o privrednim zadrugama ministar poljoprivrede mogao je imenovati svoje

stalne izaslanike u Glavnom zadružnom savezu Jugoslavije, dok je ministar finansija imao iste ingerencije u Savezu zadruga državnih službenika. (Zakić, 2000: 48)

185 Samo u 1949. godini usvojeno je 39 zakonskih dokumenata koji se odnose na zadruge, i to: 17 uputstava, 7 rešenja, 5 uredbi, 4 pravilnika, 4 naredbe i 2 zakona. (www.sluzbenilist.co.yu)

186 Komisija za zadrugarstvo je oformljena na osnovu Rešenja o ustanovljenju Komisije za zadrugarstvo pri Privrednom savetu DFJ (1945).

143

koji prepoznaje tri svojinska oblika: državna imovina (koja se u ovoj fazi identifikuje sa narodnom, tj. kasnije društvenom imovinom), imovina zadružnih organizacija i imovina privatnih fizičkih i pravnih lica.

Iste godine usvojen je Osnovni zakon o zadrugama koji uvodi model seljačke radne zadruge (SRZ) u poljoprivredu Srbije. Osnova za nastanak ovih zadruga je postavljena Zakonom o agranoj reformi i kolonizaciji iz 1945. godine koji sadrži odrednice o zadrugama za zajedničku proizvodnju, koje će kasnije biti poznatije kao seljačke radne zadruge. Osim u pravnom smislu, Zakon o agrarnoj reformi podržava nastanak SRZ i u materijalnom smislu, budući da je bezmalo četvrtina zemljišnog fonda nastala po osnovu ovog zakona (24,5% ili 384.721 ha) dodeljena državnim poljoprivrednim dobrima, seljačkim radnim zadrugama i državnim ustanovama. (Zakić, 2000: 284)

Osnovni zakon o zadrugama (1946) po karakteru je opšti zakon. U oblasti poljoprivrede predviña nastanak SRZ po ugledu na sovjetske kolhoze, a u članu 1 zadruge se definišu kao „...dobrovoljne ekonomske organizacije radnog naroda koje u interesu unapreñenja narodne privrede, putem zajedničkog rada, povezuju i unapreñuju poljoprivredna domaćinstva i obrtnu radinost i koje razvijaju inicijativu najširih narodnih masa u selu i gradu u organiziranju proizvodnje, snabdijevanja i raspodjele robe.“ Prikazana definicija ne sadrži nikakve naznake o zadružnim principima i zadružnim vrednostima.

U daljim odredbama, ovaj zakon navodi oblike zadruga, formu u kojoj mogu da se osnivaju, ureñuje osnivanje, članstvo, upravljanje, načine voñenja knjiga, formiranje zadružnih saveza i ostala relevantna pitanja. Indikativno je, meñutim, da u tekstu ovog zakona, mada proizilazi iz Ustava (1946), ne postoji termin „zadružna svojina“.

Osnivanje SRZ olakšano je usvajanjem Uputstva za formiranje seljačkih radnih zadruga 1946. godine, koje je imalo karakter zakona za ovu vrstu zadruga, a potpuno je ujednačeno stupanjem na snagu Uglednih pravila seljačkih radnih zadruga iz 1949. godine.

Detaljnije regulisanje rada zemljoradničkih zadruga propisano je Osnovnim zakonom o zemljoradničkim zadrugama iz 1949. godine. Po odredbama ovog zakona, članovi zadruge su mogli da budu seljaci oba pola, ukoliko su navršili 16 godina života, a izuzetno i mlañi od 16 godina ako poseduju zemlju ili druga sredstva za proizvodnju, uz odobrenje staratelja. U obavljanju delatnosti zadruga je koristila: zadružnu svojinu, državnu svojinu datu zadruzi na korišćenje i svojinu zadrugara unetu u zadrugu u cilju zajedničkog korišćenja.187 Zadrugari nisu imali obavezu uplate uloga,188 ali su bili dužni da predaju zadruzi imovinu koju unose u zadrugu, pod uslovima koje su propisivala pravila zadruge.189

187 Član 7, stav 1, Osnovnog zakona o zemljoradničkim zadrugama (1949). 188 Član 33 Osnovnog zakona o zemljoradničkim zadrugama (1949). 189 Član 22 Osnovnog zakona o zemljoradničkim zadrugama (1949).

144

Ovaj zakon razlikovao je dve vrste zadruga:

∗ opšte zemljoradničke zadruge (OZZ) i

∗ seljačke radne zadruge (SRZ). U opštu zemljoradničku zadrugu udruživali su se „...radni seljaci radi povezivanja i unapreñenja poljoprivredne proizvodnje i drugih privrednih delatnosti svojih ličnih gazdinstava, organizovanja zajedničke proizvodnje na zadružnim ekonomijama, zajedničke razmene svojih proizvoda i snabdevanja industrijskom robom, a u cilju podizanja svog materijalnog i kulturnog života i potiskivanja kapitalističko-špekulantskih elemenata na selu.“ 190

Seljačke radne zadruge su mogle da se formiraju u četiri različita tipa, na osnovu površine unetog zemljišta u zadrugu i načina regulisanja imovinskih odnosa izmeñu zadruge i zadrugara.191 Glavna razlika izmeñu OZZ i SRZ, meñutim, ogledala se u (ne)postojanju dobrovoljnosti unošenja privatne imovine u zadrugu. Naime, članovi OZZ mogli su u celosti zadržati svoja lična gazdinstva, odnosno unošenje njihove imovine u zadružnu ekonomiju je bilo dobrovoljno.192 Članovi SRZ su, meñutim, bili dužni da u zadrugu unesu svo zemljište, ekonomske zgrade, šume, radnu i priplodnu stoku i stočnu hranu i seme, osim onoga što je bilo dozvoljeno da se zadrži u sastavu okućnice.193 Pored toga, narušavanje osnovnih zadružnih principa u SRZ, ogledalo se i u izjednačavanju zadrugara sa zaposlenima u zadruzi i obavezom zadrugara da „...prema svojoj sposobnosti i stručnosti obavljaju u zadruzi rad koji im odredi zadruga“.194

Osnovnim zakonom o zemljoradničkim zadrugama (1949) regulisana su i pitanja zarade zadrugara, obračun vremena rada i načina isplate, što sve nije u skladu sa današnjim shvatanjem prava i obaveza članova zadruge.

Rasformiravanje SRZ počelo je 1953. godine na osnovu Uredbe o imovinskim odnosima i reorganizaciji seljačkih radnih zadruga i Uputstva za postupak pri ureñivanju imovinsko pravnih odnosa i izmeñu zemljoradničke zadruge i njenih članova u slučaju reorganizacije i likvidacije zadruge. Uredba je bila povezana sa Zakonom o zemljišnom fondu opštenarodne imovine i dodeljivanju zemljišta poljoprivrednim organizacijama, takoñe iz 1953. godine. Ova uredba pruža mogućnost seljacima da, na dobrovoljnoj bazi, odluče o svom odnosu prema zadruzi, pri čemu je zadruga bila „...dužna sopstveniku vratiti zemlju koju je uneo u zadrugu“.195 Do 1957. godine reorganizovano je preko dve hiljade SRZ, čime je okončana prva posleratna faza u razvoju zadrugarstva Srbije.

190 Član 51 Osnovnog zakona o zemljoradničkim zadrugama (1949). 191 Član 62 Osnovnog zakona o zemljoradničkim zadrugama (1949). 192 Član 54 Osnovnog zakona o zemljoradničkim zadrugama (1949). 193 Član 64, 66, i 67, Osnovnog zakona o zemljoradničkim zadrugama (1949). 194 Član 76, stav 2, Osnovnog zakona o zemljoradničkim zadrugama (1949). 195 Član 21, stav 1, Uredbe o imovinskim odnosima i reorganizaciji seljačkih radnih

zadruga.

145

Drugi model koji se primenjuje u srpskom zemljoradničkom zadrugarstvu je opšta zemljoradnička zadruga (OZZ), koja svoj procvat doživljava u periodu kooperacije. OZZ su nastale transformacijom nabavno-prodajnih zadruga koje su poslovale pre i posle Drugog svetskog rata, tačnije proširenjem njihove delatnosti na nov spektar aktivnosti: od organizovanja poljoprivredne proizvodnje, otkupa i prometa poljoprivrednih proizvoda, prerade i dorade poljoprivrednih proizvoda, do snabdevanja seljaka sredstvima za proizvodnju i robom široke potrošnje – što je ranije predstavljalo njihovu primarnu delatnost. OZZ su doprinosile poljoprivrednoj proizvodnji i raznosvrsnosti života na selu, podižući male električne centrale, organizujući poljoprivrednu savetodavnu službu, lokalne zanatske radionice, zdravstvenu zaštitu stanovništva, kratke obrazovne kurseve i različita kulturna dešavanja. (Simić, 1994: 75)

Rad zemljoradničkih zadruga u periodu 1957-1963. godine regulisali su sledeći pravni akti: Uredba o zemljoradničkim zadrugama (1954), Rezolucija o perspektivnom razvitku poljoprivrede i zadrugarstva (1957) i Uredba o zemljoradničkim zadrugama (1961), a pored njih na snazi su bili brojni drugi propisi, pravilnici, naredbe, odluke, uputstva i slično.

U Uredbi o zemljoradničkim zadrugama (1954) navodi se da članovi zadruge mogu da budu i službenici i zaposleni u toj zadruzi; da se na uloge ne plaća kamata; da je zadružna imovina društvena, data na upravljanje zadruzi i da joj ne može biti oduzeta; da se dobit zadruga obračunava kao i kod drugih oblika poslovnih organizacija. Rezolucija o perspektivnom razvitku poljoprivrede i zadrugarstva (1957) naglašava ulogu OZZ, budući da se preko kooperacije omogućava investiranje društvenih sredstava u poljoprivredu, ali i dalje insistira da su: „sredstva odnosno imovina opštih zemljoradničkih zadruga društvena, kako po svom poreklu, tako i po karakteru“ (Službeni list FNRJ 19/57, str. 342). Kao kuriozitet navodimo da Uredba o zemljoradničkim zadrugama (1961), lišava skupštinu zemljoradničke zadruge upravne funkcije i svrgava je sa pozicije najvišeg organa u zadruzi dodeljujući joj karakter organa koji raspravlja, ali ne rukovodi, odnosno rukovodeća funkcija se prenosi na upravni odbor. Zadruga se u tom smislu približava organizaciji udruženog rada, čime praktično prestaje da ima zadružnu prirodu.

Bez obzira na odreñene manjkavosti OZZ u ovom periodu, njihova povlašćena funkcija u odnosu na druge subjekte u poljoprivredi,196 ali i značajna uloga u realizaciji ekonomskih i socijalnih ciljeva zadrugara, utiče na omasovljenje njihovog članstva i doprinosi jačanju ekonomskog položaja zadruga u celokupnom sistemu.

Pored zakona koji su regulisali rad zadruga, na delovanje zadružnih organizacija reflektuju se i drugi zakoni poput Zakona o obrazovanju jedinstvenih privrednih

196 OZZ su imale prioritet pri snabdevanju zemljoradnika inputima i otkupu tržišnih

viškova, kao i u pogledu pružanja usluga mehanizacije na posedima zemljoradničkih gazdinstva.

146

komora iz 1962. godine, na osnovu čijih odredbi su ukinuti zadružni savezi kao asocijacije zadruga i samostalni pravni subjekti, a njihova imovina preneta na raspolaganje privrednim komorama. Time je započet proces gubitka samostalnosti zadružnog sektora privreñivanja u našoj zemlji, pretvaranjem zadruga drugog (regionalni) i trećeg reda (republički, odnosno savezni zadružni savezi) u ogranke privrednih komora odgovarajućeg nivoa. Paralelno je tekao i proces integracije pojedinačnih zadruga sa velikim društvenim poljoprivrednim preduzećima, jer se smatralo da zadruge samo na taj način mogu da doprinesu unapreñenju poljoprivredne proizvodnje.

Ovim praktično počinje period utapanja zemljoradničkih zadruga u društvena preduzeća – kombinate, odnosno faza „metamorfoze“ zadruge u socijalističko preduzeće, koji traje do kraja 1980-ih godina. Pravni osnov ovog procesa dat je u Ustavu SFRJ iz 1963. godine, kojim se zadruga izjednačuje sa preduzećem društvenog sektora. Sledeću fazu u zadružnom zakonodavstvu karakterišu propisi koji su proizašli iz ovog dokumenta.

Osnovni zakon o poljoprivrednim zadrugama (1965), mada ističe dobrovoljnost članstva, u mnogome lišava zadrugu njene istinske prirode, izjednačavajući je sa socijalističkim preduzećem. Po odredbama ovog zakona, skupština zadruge nije najviši organ budući da se okuplja samo jednom, prilikom osnivanja zadruge, i potom uopšte ne učestvuje u radu zadruge.197 Organi upravljanja su zadružni savet, upravni odbor i direktor, čija su prava i dužnosti definisane propisima koji važe za radničke savete preduzeća,198 što se svodi na implementaciju pricipa radničkog samoupravljanja u zadružne organizacije. Ulozi zadrugara u potpunosti gube značaj i uopšte se ne pominju u ovom zakonu, što implicira da se imovina zadruge u celini formira iz sredstava koje država stavlja zadrugama na raspolaganje.199 Suprotno zadružnoj teoriji, a po mišljenju ondašnje ideologije, „zadruga na taj način, meñutim, ne prestaje da postoji, već se korenito preobražava odnosno penje na viši stepen ekonomske organizacije socijalističkog karaktera“. (Zakić, 2000: 300)200

Privrednom reformom iz 1965. godine počeo je proces revitalizacije poljoprivrede i prelazak na tržišne uslove privreñivanja, što je uslovilo potrebu ponovnog oživljavanja zadružnog sektora u našoj zemlji. Reformisane zadruge u periodu kooperacije značajno unapreñuju poljoprivrednu proizvodnju i uvećavaju zadružnu imovinu. Kako je sticanje privatnog vlasništva nad poljoprivrednim zemljištem bilo limitirano (postojao je zemljišni maksimum, poljoprivrednicima je bilo onemogućeno da nabavljaju poljoprivrednu mehanizaciju i slično), pristupa se 197 Član 14 Osnovnog zakona o poljoprivrednim zadrugama (1965). 198 Članovi 22 i 24 Osnovnog zakona o poljoprivrednim zadrugama (1965). 199 U članu 10 Osnovnog zakona o poljoprivrednim zadrugama se navodi: „Imovina

zadruge koja preostane po prestanku zadruge ustupiće se poljoprivrednoj organizaciji ili drugoj radnoj organizaciji koja je po privrednoj delatnosti najsrodnija zadruzi koja je prestala sa radom“.

200 Dr Mihajlo Vučković: Radničko samoupravljanje u zemljoradničkom zadrugarstvu – Metamorfoza zemljoradničke zadruge; preuzeto iz Zakić, 2000: 300.

147

izgradnji velikih organizovanih sistema za poljoprivrednu proizvodnju, pri čemu zadruge predstavljaju sredstvo implementacije novih tehnologija, savremenih agrotehničkih mera i inovacija na privatne poljoprivredne posede.

Zadružna legislativa koja proizilazi iz Ustava SFRJ iz 1974. godine, obuhvata Zakon o udruživanju zemljoradnika (1974), zatim Zakon o udruženom radu (1976) i ponovno usvojene Zakone o udruživanju zemljoradnika (1979), koji predstavljaju revidirane istoimene zakone iz 1974. godine.

Dominantna uloga Zakona o udruživanju zemljoradnika iz 1974. i 1979. godine, kao i Zakona o udruženom radu (1976), je socijalistički preobražaj poljoprivrede i sela, pri čemu su osnovni zadružni principi grubo zanemarivani. U ovoj fazi, zadruge još jednom gube deo svoje samostalnosti, udaljavajući se od tradicionalnih zadružnih principa u procesu poslovnog povezivanja kao pandan organizacijama udruženog rada (OUR) u sastavu složenih organizacija udruženog rada (SOUR), ili u još drastičnijem obliku, transformacijom pojedinih zadruga u osnovne organizacije kooperanata (OOK) i njihovom integracijom u radnu organizaciju kooperanata (ROK), koje su potom ulazile u poljoprivredno-industrijske kombinate, što je sve protivno zadružnoj praksi.

Ova treća faza u posleratnom periodu srpskog zadrugarstva, za konačan rezultat ima prevoñenje svojinskih prava nad bogatom zadružnom imovinom u društveni sektor.

Zadružne organizacije u neagrarnim sektorima privrede Srbije Zadružne organizacije u Srbiji su, pored poljoprivrede – u kojoj su dominantne, prisutne i u drugim neagrarnim sektorima privrede.

Stambeno zadrugarstvo u Srbiji ima tradiciju dugu blizu 140 godina. U periodu izgradnje i obnove zemlje neposredno nakon Drugog svetskog rata, stambenim zadrugama je posvećivana velika pažnja, a podsticaj njihovom razvoju posebno je dala Uredba o izgradnji stambenih zgrada radnika i službenika (1951). Početkom 1960-ih u SFRJ je bilo oko 1.400 stambenih zadruga, ali su svega 52 zadruge preživele privrednu reformu iz 1965. godine. Već početkom 1960-ih postalo je očigledno da stambene zadruge, delujući svaka za sebe, ne mogu da ispune očekivanja svojih članova, te je decembra 1963. godine osnovano prvo udruženje ovih zadruga pod nazivom Poslovno udruženje stambenih zadruga Beograda. Marta 1967. godine održana je Prva konferencija stambenih zadruga Jugoslavije, gde je dogovoreno da se iste godine u Beogradu osnuje Udruženje stambenih zadruga Jugoslavije. Ova asocijacija je aktivno učestvovala u donošenju Osnovnog zakona o stambenim zadrugama (1968), meñutim, u tranzicionim godinama rad stambenih zadruga se reguliše opštim zakonima o zadrugama.201 350 bilo aktivno. Nakon donošenja Zakona o porezu na dodatu vrednost, jula 2004. godine, stambeno zadrugarstvo je dovedeno u nezavidan položaj budući da zadrugari više ne mogu da ostvaruju nikakve beneficije participiranjem u izgradnji stanova preko

201 Osnovni zakon o stambenim zadrugama (1968) važio je do usvajanja Zakona o

zadrugama (1990).

148

ovih organizacija, što demotiviše članstvo i uslovljava smanjenje broja stambenih zadruga.

Štedno-kreditne zadruge spadaju meñu najstarije zadružne oblike u Srbiji. Broj štedno-kreditnih zadruga se tokom 1950-ih godina postepeno smanjivao usled razvoja drugih organizacija bankarskog karaktera. U narednoj deceniji njihova uloga je marginalizovana, da bi oživljavanje ovih zadruga počelo 1970-ih. Početkom 1990-ih godina radilo je oko 70 štedno-kreditnih zadruga sa oko 80 kreditnih službi pri zemljoradničkim, stambenim, zanatskim i drugim vrstama zadruga i oko 20 zadružnih štedno-kreditnih organizacija.202 Savez štedno-kreditnih zadruga Srbije osnovan je 1991. godine u skladu sa Zakonom o zadrugama (1990). Usvajanjem Zakona o bankama i drugim finansijskim organizacijama (1993) štedno-kreditne zadruge se stavljaju pod neposrednu državnu kontrolu, što ozbiljno ugrožava zadružnu samostalnost i opstanak ovog oblika zadružnih organizacija u Srbiji. Savez štedno-kreditnih zadruga je, nakon usvajanja ovog zakona, predložio grupu mera za opstanak i oživljavanje ove vrste zadruga. Smatrali su da rad štedno-kreditnih zadruga treba da reguliše zakon o zadrugama, dok bi kontrola rada i izdavanje odobrenja za rad bili regulisani zakonom o bankama ili donešenjem posebnog zakona o ovoj vrsti zadruga. Takoñe, predložili su da se sačini i prelazno rešenje (do eventualnog usvajanja novog zakona o zadrugama ili posebnog zakona), kako bi se omogućio rad postojećih zadruga i rešili problemi sa kojima se one suočavaju.203 Umesto toga, 2005. godine usvojen je Zakon o bankama, koji u potpunosti zabranjuje rad kreditnih zadruga, odreñujući da se poslovima prikupljanja depozita i odobravanja kredita mogu baviti isključivo banke, istovremeno zahtevajući minimalni osnivački kapital za banke u iznosu 10.000.000 evra u dinarskoj protivrednosti,204 što su praktično nedostižna sredstva za potencijalne osnivače kreditnih zadruga.

Studentske i omladinske zadruge predstavljaju specifične zadružne oblike, i to sa dva aspekta: članstva – u ove zadruge mogu se učlaniti učenici stariji od 18 godina, studenti i nezaposlena lica do odreñene starosne granice predviñene zakonom, i delatnosti – motiv za članstvo predstavlja potreba za zaposlenjem, a ne za unapreñenjem postojeće delatnosti. Prva studentska zadruga u Srbiji osnovana je 1931. godine u Beogradu pod nazivom „Samopomoć“, a članstvo su činili uglavnom studenti iz siromašnih porodica.205 Rad ovih organizacija bio je regulisan Zakonom o omladinskim zadrugama (1982), ali od 1989. godine njihovu delatnost regulišu opšti zakoni o zadrugama u posebnim poglavljima. Danas postoji dva saveza studentskih i omladinskih zadruga u Srbiji, i to: Savez omladinskih i studentskih zadruga i Studentsko omladinski zadružni savez Srbije.206 Usvajanjem novog Zakona o radu (2006), kojim je u članu 198 propisano da članovi ovih 202 Monografija „Vek i po zadrugarstva“, Zadružni savez Jugoslavije, 1995, str. 38. 203 Monografija „Vek i po zadrugarstva“, Zadružni savez Jugoslavije, 1995, str. 38. 204 Član 12, stav 3, Zakona o bankama (2005). 205 Monografija „Vek i po zadrugarstva“, Zadružni savez Jugoslavije, 1995, str. 36. 206 Prema podacima Agencije za privredne registre, februar 2009. godine.

149

zadruga ne mogu biti lica starija od 30 godina, broj omladinskih i studentskih zadruga u Srbiji se ubrzano smanjuje.

Potrošačko zadrugarstvo ima dugu tradiciju u Srbiji. Do Drugog svetskog rata ovaj oblik zadrugarstva je bio u usponu, u urbanim, ali i ruralnim krajevima. Iako je nakon 1945. godine delimično obnovljeno, potrošačko zadrugarstvo Srbije je u drugoj polovini XX veka u konstantnoj recesiji. Početkom XXI veka potrošačke zadruge su gotovo u potpunosti nestale, mada ne kao posledica primene odreñenog zakona, već su njihovu delatnost preuzele prvo sindikalne organizacije, a zatim i hipermarketi. U Savezu potrošačkih zadruga evidentirane su tri potrošačke zadruge, sve u Beogradu, uz napomenu da ne raspolažu podacima o ovoj vrsti zadruga van glavnog grada.

6.1.3. Zadružni zakoni u Srbiji u periodu tranzicije (1989-1996) Poslednja faza u predtranzicionom periodu srpskog zadrugarstva nastaje napuštanjem koncepta privreñivanja po osnovu društvenih dogovora i samoupravnog sporazumevanja, odnosno vraćanjem izvornom zadružnom obliku, što je proklamovano u novousvojenim zakonima o zadrugama. U Srbiji su krajem 1989. godine doneta, skoro istovremeno, dva zakona iz oblasti zadrugarstva. Prvi je Zakon o zadrugama, opšteg karaktera, čijim stupanjem na snagu prestaju da važe u celosti sledeći republički zakoni: Zakon o stambenim zadrugama (1987), Zakon o štedno-kreditnim organizacijama i poslovanju sa štednim ulozima (1977) i Zakon o omladinskim zadrugama (1982); a drugi je specijalizovani Zakon o zemljoradničkim zadrugama, čijim usvajanjem se stavljaju van snage tri zakona o udruživanju zemljoradnika – za Srbiju bez pokrajina i dve autonomne pokrajine, Vojvodinu i Kosovo i Metohiju.

Prema odredbama člana 1. Zakona o zadrugama (1989), zadruga je „samostalna samoupravna organizacija radnih ljudi i grañana koji slobodno udružuju svoj rad i sredstva, odnosno samo rad ili samo sredstva“. Minimalan broj osnivača je tri (član 2), osim kod posebnih kategorija zadruga navedenih u ovom zakonu. Za obaveze zadruge, zadrugari odgovaraju solidarno do visine sredstava udruženih u zadrugu, odnosno do visine jemstva na koje su se obavezali ugovorom, izuzev za stambene zadruge gde zadrugari odgovaraju samo do visine jemstva na koje su se obavezali ugovorom. Prema ovom zakonu, imovinu zadruge čine sredstava u svojini grañana, zajedničkoj svojini zadrugara, zadružnoj svojini, društvenoj svojini, sredstva u svojini domaćih fizičkih i grañansko-pravnih lica, kao i sredstva stranih lica (član 4). U posebnim delovima ovaj zakon reguliše rad stambenih, omladinskih i štedno-kreditnih zadruga, kao i štedno-kreditne službe.

Zakon o zemljoradničkim zadrugama iz 1989. godine reguliše osnivanje i rad isključivo poljoprivrednih zadruga, što ga čini posebnim zakonom. Odredbama ovog dokumenta predviñeno je da zadrugu može da osnuje najmanje 20 privredno aktivnih lica, i to: zemljoradnici ili članovi njihovih domaćinstava, radni ljudi i

150

grañani, u cilju ostvarivanja svojih ekonomskih interesa.207 Zadrugari odgovaraju za obaveze zadruge do visine uloženih sredstava, odnosno do visine jemstva definisanog ugovorom o udruživanju. Zadruga se može osnovati za vršenje jedne ili više delatnosti, a vreme postojanja zadruge može biti nelimitirano ili ograničeno do okončanja unapred definisanog posla. Prema delatnosti, poljoprivredne zadruge se mogu podeliti na opšte i specijalizovane.208 Struktura imovine zadruge je kao u opštem Zakonu o zadrugama (1989). Nakon ova dva zakona, u januaru 1990. godine usvojen je savezni Zakon o zadrugama. Ovaj zakon ima opšti karakter, što znači da se odnosi na sve oblike zadruga i ureñuje sve sfere rada zadruge: osnivanje, delatnost i sedište, upravljanje i odlučivanje, formiranje zadružne imovine, oblike zadružnog organizovanja, zaključno sa prestankom rada zadruge.

Zakon o zadrugama (1990) predstavlja prekretnicu u zadružnom pravu, ističući tri osnovna načela:

∗ zadruga je organizacija zadrugara i pripada zadrugarima;

∗ osnovni kriterijum za osnivanje i poslovanje zadruge jesu ekonomski interesi zadrugara; i

∗ zaposleni u zadruzi imaju onoliko prava i obaveza koliko im je dodeljeno statutom i pravilima zadruge, odnosno kolektivnim ugovorom. (Govedarović, Vitez, 2007: 7)

Savezni Zakon o zadrugama (1990) imao je za cilj reafirmaciju zadrugarstva, te je shodno tome sačinjen u liberalnijem duhu u odnosu na prethodne zakone o zadrugama, sa naglaskom na poslovno-tržišnu funkciju zadruga. Nekoliko karakteristika ovog zakona izdvajaju ga i razlikuju od većine prethodnih zadružnih zakona.

Prema ovom zakonu, zadrugu osnivaju najmanje tri poslovno sposobna lica, što je najmanji broj osnivača predviñen u zadružnom pravu u Srbiji, a istovremeno je u skladu sa savremenim tendencijama u zadrugarstvu.209 Za formiranje zadruge nisu potrebne prethodne dozvole. U 38 članova ovaj zakon daje veliku slobodu zadrugama da organizuju poslovanje u skladu sa svojim potrebama, prenoseći značajan deo ovlašćenja na statute zadruga (obrazovanje dodatnih organa upravljanja u zadruzi; broj i mandat članova upravnog i nadzornog odbora, kao 207 Članovi 1 i 2 Zakona o zemljoradničkim zadrugama (1989). 208 Član 12 Zakona o zemljoradničkim zadrugama (1989). 209 Većina zemalja sa razvijenom zadružnom praksom predviña vrlo mali broj osnivača

primarne zadruge. U austijskom pravu nije zakonom definisan broj osnivača primarne zadruge, ali se u pravnoj teoriji smatra da ih mora biti najmanje 2; u Holandiji je takoñe minimum 2 osnivača; belgijski zakon predviña minimum 3 fizička ili pravna lica koja mogu osnovati zadrugu, dok je u nemačkom pravu minimalni broj osnivača 7. (Annex 1: Summary of Member States’ Laws in respect of Co-operatives, u dokumentu: Commission of the European Communities (2001): Consulation Paper, Co-operatives in Enterprise Europe, Brussels)

151

druga pitanja u vezi sa njihovim radom; način izbora, trajanje mandata i druga pitanja značajna za rad skupštine i drugo).

Zadrugar po pravilu ima jedan glas, ali se statutom može odrediti i da ima više glasova (član 6). Zadrugari odgovaraju za obaveze zadruge isključivo u skladu sa statutom, pri čemu Zakon ne definiše ni donju, a ni gornju granicu jemstva zadrugara (član 17). Statut propisuje i uslove koje radnik zadruge treba da ispuni da bi stekao status zadrugara – člana zadruge (član 14).

U članu 2, stav 2, Zakona predviñene su posebne olakšice u poslovanju zadruga koje se ne osnivaju sa ciljem sticanja dobiti. Zadruga može izdavati hartije od vrednosti, što je neuobičajeno u domaćem zadružnom pravu.210

Takoñe, Zakon detaljno reguliše način osnivanja, upravljanje, formiranje sredstava i raspodelu dobiti zadružnih preduzeća, specijalizovanih zadružnih banaka, štedionica i berzi. 211

Važno je istaći i da su Zakonom bile obuhvaćene i štedno-kreditne zadruge, mada samo do usvajanja Zakona o bankama i drugim finansijskim organizacijama (1993), kojim su ove zadruge uvrštene u jedinstven državni kreditni sistem i stavljene pod državnu kontrolu.

Zakonom je i definisano da se OUR za kooperaciju, radne i obračunske jedinice i delovi OUR nastali na osnovama ranijih zadruga, mogu ličnim izjašnjavanjem radnika i zadrugara ponovo organizovati u zadruge.

Konačno, ovaj zakon je prvi predvideo vraćanje zadrugama ili njihovim pravnim sledbenicima imovine oduzete bez naknade, na osnovu dokumentovanog zahteva.

Ubrzo nakon usvajanja ovog zakona, postaje očigledno da se u zadružnoj praksi neadekvatno realizuju neka pitanja koja su veoma značajna za razvoj zadrugarstva i uspešno poslovanje zadruga, kao što su:

∗ nedosledna primena zadružnih principa,

∗ neadekvatno definisanje i zaštita zadružne imovine,212

∗ nedovoljna afirmacija i zaštita zadružne autonomije, kao i

∗ organizovanje i nadležnost zadružnih saveza.

Tekst Zakona o zadrugama (1990) se, pre svega, bavi zadrugom kao jedinkom, a ne kao delom zadružne sfere poslovanja. Nedostatak odredbi koje regulišu poslovnu prirodu zadružnih saveza lišava ih uloge ujedinitelja zadruga i marginalizuje njihov doprinos razvoju zadrugarstva. (Maričić B., 2002: 34) Takoñe, značajni otpori su

210 Član 15, stav 6, Zakona o zadrugama (1990). 211 Članovi 21-26 Zakona o zadrugama (1990). 212 Mada je u ovom zakonu iniciran proces povraćaja imovine oduzete bez naknade

zadrugama u periodu od 1953. godine, mogu se uočiti neki nedostaci. Upotreba termina „zadružna imovina“ i „zadružna svojina“ je neadekvatna, a predviñena procedura „maglovita“ i neprecizna, te je postupak povraćaja imovine zadrugama i njihovim organizacijama izuzetno spor. (Zakić, 2000: 320 i 329)

152

se javili u primeni ovog zakona, posebno u delu koji se odnosi na povraćaj zadružne imovine, tako da je relativno brzo ustanovljena potreba za usvajanjem novog zakona o zadrugama. Naredni zakon o zadrugama je trebalo da jasnije definiše ova pitanja, uz naglašavanje potrebe implementacije svetskih iskustava i novousvojenih meñunarodnih zadružnih principa.

Zakon o zadrugama (1996) po karakteru je opšti zakon, što znači da ureñuje osnivanje i poslovanje svih vrsta zadruga. Mada je u tranzicionim godinama koje su usledile bilo nekoliko nacrta zakona o zadrugama, nijedan nije usvojen, tako da je ovaj zakon još uvek na snazi.

Prema odredbama člana 2. ovog zakona, zadruge mogu biti: „zemljoradničke - opšte i specijalizovane (žitarske, voćarske, vinogradarske, reparske, stočarske, pčelarske, domaće radinosti i sl.), stambene, potrošačke, zanatske, zdravstvene, omladinske, studentske i učeničke, kao i druge vrste zadruga za obavljanje proizvodnje, prometa robe i vršenje usluga u skladu sa ovim zakonom”.

Mada literatura najčešće razmatra paralelno Zakon o zadrugama iz 1990. i 1996. godine (Maričić, 2002: 34; Bugarin, 2002: 54),213 može se učiti i nekoliko značajnih razlika. Iako se u Zakonu o zadrugama (1996) napominje da se zadruge mogu osnivati i kao štedno-kreditne, ureñenje osnivanja, organizacije, poslovanja i načina upravljanja ove vrste zadruga prepušteno je Zakonu o bankama i drugim finansijskim organizacijama (1993), kojim je započeto konačno pravno onemogućavanje delatnosti ove vrste zadruga.

Za osnivanje zadruge potrebno je 10 lica (umesto 3 – koliko je bilo predviñeno Zakonom o zadrugama iz 1990. godine), osim u slučaju stambene zadruge koju osniva minimum 30 lica, odnosno učeničke zadruge koju osniva škola ili domovi učenika.214

Zakon o zadrugama (1996) dozvoljava osnivanje zadruga bez udela (član 4), pri čemu tako osnovane zadruge „...mogu sredstva za poslovanje obezbeñivati članarinom zadrugara“ (član 55, stav 1). Ovim se omogućuje osnivanje zadruga koje postoje i (ne)posluju praktično bez ikakvih sopstvenih sredstava, što implicira olakšano korišćenje zadružnog oblika organizovanja u špekulativne svrhe – pogotovo jer nije ureñeno korišćenje termina „zadruga“ i njemu srodnih termina.

U upravljanju zadrugom, članovi ne mogu imate više od jednog glasa,215 a udeli zadrugara su jednaki. Kao organi zadruge navode se skupština, upravni odbor, nadzorni odbor i direktor.

Ovim zakonom se ureñuje osnivanje i poslovanje zadružnih saveza, koji se u članu 68. definišu kao „samostalne interesne i stručne poslovne organizacije, koje se osnivaju radi unapreñenja delatnosti zadruga i zaštite njihovih zajedničkih

213 Mada najčešće sa aspekta tretiranja povraćaja zadružne imovine oduzete bez naknade pre

1953. godine. 214 Član 9 Zakona o zadrugama (1996). 215 Član 29, stav 2, Zakona o zadrugama (1996).

153

interesa“. Zadružni savezi su samostalna pravna lica koja imaju pravo da obavljaju zadružnu reviziju, takoñe ustanovljenu ovim zakonom, ukoliko ispunjavaju propisane uslove.

Posebnu pažnju Zakon posvećuje zemljoradničkim zadrugama. Tokom prethodne decenije, koliko je na snazi ovaj zakon, većina zemljoradničkih zadruga su osnovane kao opšte zemljoradničke zadruge sa širokom lepezom delatnosti vezanih za poljoprivredu. Uobičajene delatnosti koje obavljaju opšte zemljoradničke zadruge, a koje su navedene u Zakonu o zadrugama, su: organizovanje proizvodnje na gazdinstvima zadrugara, proizvodnja, prerada i prodaja poljoprivredno-prehrambenih i drugih proizvoda, snabdevanje zadrugara repromaterijalom, energentima, sredstvima za proizvodnju, delovima za poljoprivrednu mehanizaciju i drugom robom, promet i distribucija roba zadrugara i za zadrugare. Iz opisa delatnosti vezanih za proizvodnju, nabavku repromaterijala i prodaju gotovih proizvoda za zadrugare, kao i vršenja raznovrsnih usluga za zadrugare i kooperante, može se zaključiti da su opšte zemljoradničke zadruge „multifunkcionalne“ organizacije.

Budući da obaveza vraćanja zadružne imovine nije sprovedena na osnovu Zakona o zadrugama (1990), ona se ponovo pokreće u Zakonu o zadrugama iz 1996. godine, gde je pitanje zadružne imovine opet marginalizovano i gotovo u potpunosti preuzeto iz Zakona o zadrugama (1990). Novina u Zakonu iz 1996. godine odnosi se na obavezu izdavanja akcija bez naknade za sredstva koja su zadruge i zadrugari ulagali u izgradnju i proširenje kapaciteta u prehrambenoj i prerañivačkoj industriji, a koja se realizuje u momentu transformacije korisnika sredstva u akcionarsko društvo. U slučaju da se korisnik udruženih sredstava transformiše u društvo sa ograničenom odgovornošću, sredstva se upisuju kao osnivački ulog zadruge u ovom društvu, što je neophodno radi trajne zaštite imovine u zadružnoj svojini.216

Zakon o zadrugama (1996) je kreiran i usvojen u drugačijem društveno-političkom ambijentu i privrednom sistemu, te su njegove odredbe, kako se pokazalo u praksi, neprimerene uslovima poslovanja današnjih zadruga. Ovaj zakon bio je predmet analize Zadružnog saveza Srbije, koji je na Kongresu, održanom 15. januara 2002. godine, usvojio Rezoluciju o razvoju zemljoradničkog zadrugarstva, u okviru koje je razmatrana potreba harmonizacije domaćih zakonskih propisa sa zakonima meñunarodne zajednice. U ovom dokumentu se posebno naglašava potreba eliminacije neusaglašenih elemenata u zakonima, koji, pored zakona o zadrugama, regulišu rad zadruga (Zakon o računovodstvu (1996),217 Zakon o preduzećima (1996),218 Zakon o bankama i drugim finansijskim organizacijama (1993), Zakon o privatizaciji (1989)219 i dr.).

216 Član 94, stav 1 i 2, Zakona o zadrugama (1996). 217 Nakon ovog usvojen je Zakon o računovodstvu i reviziji (2002), a sada je na snazi

istoimeni zakon iz 2005. godine. 218 Ovaj zakon je važio do usvajanja Zakona o privrednim društvima (2004). 219 Stupanjem na snagu ovog zakona prestaje da važi Zakon o svojinskoj transformaciji

(1997), odnosno pre njega Zakon o uslovima i postupku pretvaranja društvene svojine u

154

Naročito se ističe potreba da u kreiranju, kako novog zakona o zadrugama, tako i u predlaganju izmena i dopuna postojećeg Zakona, bude konsultovan Zadružni savez Srbije. Sugestije ZSS usmerene ka revitalizaciji zadruga u Srbiji kroz inoviranje zakona odnose se na:

1. povećanje broja osnivača zadruge,

2. sprečavanje deformacija zabeleženih u slučajevima kada su radnici zaposleni u zadruzi jedini osnivači i članovi zadruge,

3. uključivanje odredbi kojima se zahteva mišljenje Zadružnog saveza pri osnivanju zadruge, u cilju eliminacije „kvazi“ zadruga,220

4. limitiranje broja zaposlenih u organima upravljanja zadrugom,

5. konkretno definisanje titulara zadružne svojine u zadruzi,221

6. uspešnije vraćanje zadružne imovine,

7. sprovoñenje zadružne revizije, i

8. definisanje zadataka okružnih, pokrajinskih i Republičkog zadružnog saveza.

Može se primetiti da su u odreñenoj meri ovi predlozi usmereni ka eliminaciji nedostataka Zakona o zadrugama iz 1996. godine na koje je ukazao ZSV.

Navedeni nedostaci opšteg zakona ukazuju na ozbiljnost potrebe za usvajanjem novog zakona o zadrugama koji bi uvažio iskustva zadruga i njihovih organizacija iz prethodnog perioda i bio usaglašen sa meñunarodnim zadružnim dokumentima.

druge oblike svojine (1991), a pre ovog zakona na snazi je bio Zakon o društvenom kapitalu (1989).

220 „Kvazi“ ili „pseudo“ zadruge su pežorativni termini koji se koriste za organizacije koje posluju pod firmom zadruge nepoštujući zadružne principe. Najčešće su to preduzeća u privatnom vlasništvu koja rade pod imenom zadruge i koja u mnogome narušavaju ugled celokupnog zadružnog pokreta, te ih je nužno eliminisati. Kao meru za ograničenje njihovog broja, ZSS predlaže obavezu davanja mišljenja Zadružnog saveza u procesu osnivanja zadruge.

Usvajanje obaveze izdavanja posebne potvrde, meñutim, predstavlja ograničavajući činilac osnivanja novih zadruga i retko se sreće u zadružnom pravu. Autor ovog rada smatra da postoje adekvatnija rešenja usmerenja ka limitiranju broja „kvazi“ zadruga, kao što su preciziranje upotrebe termina „zadruga“ i „kooperativa“, kao i svih termina koji iz njih proizilaze; odnosno doslednije sprovoñenje zadružne revizije i pooštravanje kaznenih mera u slučaju narušavanja zadružnih principa i vrednosti.

221 U Zakonu o zadrugama se vrlo neprecizno koriste termini zadružne „imovine“ i „svojine“, što dovodi do brojnih nejasnoća u tretiranju imovine, svojine i svojinskih prava u zadrugarstvu. Evidentno postoji potreba eliminacije ovakvih nedoumica, te se u tom smislu, mora vrlo pažljivo pristupiti izmenama ovih odredbi, kako bi se naglasilo da jedini titular zadružne svojine može biti isključivo zadruga.

155

6.2. Nacrti zadružnih zakona u periodu tranzicije U tranzicionim godinama, naročito nakon 2000. godine, nastalo je nekoliko nacrta i predloga opštih i posebnih zakona o zadrugama, od kojih nijedan, zaključno sa 2008. godinom, nije „prošao“ završnu proceduru usvajanja. Pregledom njihovih sadržaja, te komparacijom sa Zakonom o zadrugama (1996), mogu se sagledati tendencije razvoja zadružnog prava u Srbiji.

Nacrt zakona o zadrugama iz 2002. godine Savezno ministarstvo privrede i unutrašnje trgovine je aprila 2002. godine sačinilo Nacrt zakona o zadrugama, nakon čega je organizovana javna rasprava u kojoj su učestvovali predstavnici Zadružnog saveza Srbije i ministarstava poljoprivrede Republike Srbije i Republike Crne Gore. Nacrt je sastavila Radna grupa koju su činili domaći i strani stručnjaci, predstavnika nadležnog ministarstva i naučnih institucija, dok su predstavnici zadružnog pokreta pozvani da učestvuju u javnoj raspravi.

Prema odredbama člana 1, stava 2, Nacrta, koji ima formu opšteg zakona, zadruga je „društvo neograničenog broja članova zadruge, sa promenljivim osnovnim kapitalom osnovana radi poslovanja ili zadovoljavanja privrednih, socijalnih ili drugih potreba svojih članova na osnovu zadružnih principa“. Ovako koncipirana definicija teži da zadrugu približi društvima kapitala, što se zaključuje pre svega upotrebom termina „društvo“ umesto „udruženje“, a posebno insistiranjem na promenljivosti osnovnog kapitala, što je jedna od glavnih karakteristika društava kapitala.

Članovi zadruge mogu da budu fizička i pravna lica koja odgovaraju za obaveze zadruge do visine njihovih uloga. Kako je država, prema ovom nacrtu, obavezna da podstiče razvoj zadrugarstva, članom 3 je predviñeno da samo zadruge koje su osnovane i posluju u skladu sa ovim zakonom imaju pravo da koriste termin „zadruga“, „kooperativa“ i sve termine koji iz njih proizilaze.

Zadruge se, prema ovom nacrtu, mogu osnovati kao poljoprivredne, stambene, potrošačke, zanatske, zdravstvene, omladinske, studentske, štedno-kreditne, i druge. Posebno značajnu novinu predstavljalo je vraćanje štedno-kreditnih zadruga pod okrilje opšteg zakona o zadrugama, mada se one, kao specifične finansijske organizacije zadružnog karaktera, strožije ureñuju u ovom nacrtu. Za osnivanje opšte poljoprivredne zadruge potrebno je 10 lica, a za specijalizovanu 5 poslovno sposobnih lica; zanatsku, potrošačku, omladinsku i studentsku zadrugu može osnovati 10 lica, a stambenu zadrugu 30 lica; za osnivanje štedno-kreditne zadruge takoñe je potrebno 30 lica plus 2 pravna lica kao suosnivači – od kojih jedno mora da bude zadruga.

Članom 20 Nacrta predviñeno je postojanje i pridruženih članova zadruge, odnosno kooperanata. Lice može da postane pridruženi član ukoliko uloži u zadrugu novac, stvari, prava, stručno znanje i iskustvo u protivrednosti iznosa utvrñenog zadružnim pravilima, ili ukoliko u toku tri godine ostvari odreñeni obim saradnje sa zadrugom. Kooperanti imaju prava da učestvuju u upravljanju zadrugom i raspodeli dobiti, ali

156

ne snose rizik za poslovanje zadruge, te ovaj status mogu zadržati maksimalno 5 godina. Pridruženi članovi imaju pravo učešća u skupštini, ali njihovi glasovi ne mogu preći 20% od ukupnog broja glasova.

Zadrugari imaju jednako pravo glasa (jedan član – jedan glas), a maksimalno mogu imati tri glasa u skladu sa obimom poslovanja sa zadrugom. Budući da su u ovom Nacrtu ostavljena otvorena vrata pravnim licima da postanu članovi zadruge, veći broj glasova po jednom članu bi bilo bolje utvrditi procentom.

Za osnivanje zadruge zahteva se minimalna visina uloga od 2.000 američkih dolara, odnosno za štedno-kreditne zadruge 10.000 američkih dolara u dinarskoj protivrednosti. Zadružnim pravilima se propisuje minimalna visina pojedinačnih uloga, koji ne moraju biti jednaki.222 Dokapitalizacija se može realizovati prijemom novih članova i prihvatanjem njihovih pristupnih uloga, odnosno dodatnim ulaganjima postojećih članova. Kako zadrugari odgovaraju za obaveze zadruge samo u visini svojih uloga, za razliku od Zakona o zadrugama (1996), kada su odgovarali minimalno visinom uloga osim ukoliko zadružnim pravilima nije predviñeno da odgovaraju većim iznosom, bilo je nužno predvideti dodatno obezbeñenje, pored osnovnog kapitala, za obaveze zadruge prema trećim licima. U tu svrhu je predviñeno formiranje obaveznog rezervnog fonda najmanje u visini od 10% upisanog osnovnog kapitala, koji se dopunjuje sa minimum 10% godišnje čiste dobiti, sve dok njegova visine ne bude jednaka polovini osnovnog upisanog kapitala zadruge. Formiranje ovog fonda omogućuje zadruzi da nastupi sa većom sigurnošću u transakcijama na tržištu i obezbeñuje joj odreñenu stabilnost u borbi sa konkurentskim preduzećima.

Novine predviñene ovim nacrtom odnose se i na novi model zadružne revizije koju bi, pored zadružnih saveza, mogli da vrše i preduzeća za reviziju i privatni preduzetnici. Ovim se eliminiše eksluzivnost zadružnih saveza nad sprovoñenjem zadružne revizije i omogućava zadrugama da same biraju revizora za svaku pojedinačnu reviziju.223 Po mišljenju autora ovog rada, bilo bi potrebno dodatno naglasiti potrebu da odabrani revizori budu upoznati sa osnovama poslovanja i ciljevima zadruga i njihovih organizacija.

Vrlo bitan segment Nacrta koji reguliše vraćanje zadružne imovine smešten je u Prelazne i završne odredbe. Ovo delikatno pitanje je rešeno na način koji omogućuje zadrugama i zadružnim savezima da povrate imovinu koja im je u prethodnim decenijama bila oduzeta bez naknade. Nacrtom je predviñeno da se sva imovina upisana kao društvena preregistruje u zadružnu. Obaveza vraćanja zadružne imovine zadruzi ili zadružnom savezu kojima je ranije pripadala nameće se njenim trenutnim imaocima, a pravo na povraćaj je ograničeno na 10 godina od stupanja na snagu ovog zakona.224 Posebno je predviñeno da, ukoliko zadruga ili zadružni savez ne raspolažu odgovarajućom dokumentacijom za identifikaciju

222 Član 52, stav 2 i 3, Nacrta zakona o zadrugama (2002). 223 Član 73, stav 1 i 2, Nacrta zakona o zadrugama (2002). 224 Član 84 Nacrta zakona o zadrugama (2002).

157

zadružne imovine koja se ne nalazi u njihovom posedu, njenu identifikaciju i vraćanje izvrši organ koji vodi zemljišno-knjižnu evidenciju i to o svom trošku, odnosno po okončanju ovog procesa o trošku države. Indikativno je da većina nacrta koji su usledili predviña povraćaj samo one imovine za koju zadruge, odnosno zadružni savezi imaju odgovarajuću dokumentaciju, budući da u praksi teškoće u procesu vraćanja zadružne imovine najčešće izaziva upravo nesreñena dokumentacija koja onemogućava njenu identifikaciju. Novac i stvari koje je zadruga udružila sa drugim privrednim licima bili bi im vraćeni kroz izdavanje akcija bez naknade, po transformaciji korisnika udruženih sredstava u akcionarsko društvo. Ukoliko se korisnik transformiše u društvo sa ograničenom odgovornošću, navedena sredstva bi bila upisana kao osnivački ulog zadruge u ovom društvu (član 90).

Nacrt zakona o zadrugama koji je sačinilo Savezno ministarstvo privrede i unutrašnje trgovine predstavljao je poduhvat izrade reformskog zakona koji omogućuje preobražaj zadruga u skladu sa promenama u privrednom okruženju i podstiče jačanje njihove konkurentske sposobnosti. Ovim nacrtom su gotovo u potpunosti eliminisani svi nedostaci važećeg opšteg Zakona o zadrugama. Elementi Nacrta su u velikom stepenu usklañeni sa zadružnim pravom Evrope, a ponuñena rešenja omogućavala su prosperitet zadruga i njihovo povezivanje sa zadružnim organizacijama u zemljama u okruženju na zavidnom nivou.

S obzirom da je Nacrt ovog zakona predložilo Savezno ministarstvo, njegova nadležnost je trebalo da bude na saveznom nivou. Nacrt je nastao neposredno nakon transformacije Savezne Republike Jugoslavije u Državnu zajednicu Srbija i Crna Gora.225 Promena državnog ureñenja i prebacivanje nadležnosti organa uprave i zakonskih akata rezultirali su neusvajanjem ovog nacrta. Dalje promene državnog ureñenja i odvajanje Crne Gore uslovili su neprihvatljivost ovog nacrta koji je sačinilo nekadašnje savezno ministarstvo na novom, republičkom nivou. Na osnovu analize nacrta zakona o zadrugama koji su kasnije usledili može se smatrati da Nacrt iz 2002. godine predstavlja najkvalitetniji materijal o zadrugama prezentovan domaćoj javnosti.

Predlog zakona o poljoprivrednim zadrugama iz 2004. godine Iako u periodu posle 2000. godine dominiraju predlozi i nacrti zadružnih zakona opšteg karaktera, posebnu pažnju treba obratiti na posebne zakone posvećene poljoprivrednim zadrugama, budući da su one najbrojnije u Srbiji i da imaju veći značaj za agrarni sektor, te da postoji mišljenje da njihovo osnivanje i rad moraju biti regulisani posebnim zakonom. Zadružni savez Vojvodine je u više navrata isticao potrebu kreiranja i usvajanja posebnog zakona o poljoprivrednim zadrugama. U tu svrhu je 2004. godine promovisao svoj predlog zakona, koji

225 U Beogradu su, 14. marta 2002. godine, zvaničnici SR Jugoslavije, Republike Srbije i

Republike Crne Gore, uz prisustvo visokog predstavnika Evropske unije, potpisali Polazne osnove za preureñenje odnosa Srbije i Crne Gore, kojima je predviñeno da SRJ ubuće nosi naziv Državna zajednica Srbija i Crna Gora.

158

predstavlja prelazno rešenje do potpune harmonizacije zadružnog prava Srbije sa evropskim zadružnim pravom, posebno sa Statutom Evropskog zadružnog društva.

Ovaj dokument definiše poljoprivrednu zadrugu kao „autonomni oblik organizovanja zemljoradnika i drugih fizičkih lica vlasnika poljoprivrednog zemljišta, objekata i opreme za obavljanje delatnosti u poljoprivredi i ribarstvu odnosno vlasnika farmi ili ribnjaka u kojoj oni, ostvaruju svoje ekonomske, socijalne i druge interese i potrebe”. Predložena definicija ističe da članovi zadruge mogu biti fizička lica, odnosno vlasnici farmi koji poseduju zemljište, pri čemu se ne predviña članstvo lica koja su isključivo korisnici poljoprivrednog zemljišta i drugih poljoprivrednih inputa. Neka od rešenja data u ovom predlogu su uobičajena za zadružno pravo Srbije, kao što su podela poljoprivrednih zadruga na opšte i specijalizovane, pri čemu je za osnivanje opšte zadruge potrebno 10, a specijalizovane 5 osnivača; solidarne odgovornosti zadrugara za podmirenje neizmirenih obaveza zadruge najmanje visinom svog uloga (član 6); unošenja minimum 5% od ostvarene dobiti zadruge u obavezni rezervni fond;226 odnosno jednako pravo glasa zadrugara osim ukoliko pravilima zadruge nije drugačije odreñeno, pri čemu jedan zadrugar može imati više od jednog, ali ne više od tri glasa (član 31).

U radnom tekstu zakona o poljoprivrednim zadrugama daje se dvojaka mogućnost sticanja statusa zadrugara – učešćem u osnivanju zadruge i kasnijem uključenjem u zadrugu, pri čemu se obavezno uplaćuju ulozi koji ne moraju biti jednaki, a kako stoji u članu 57 ne mogu biti manji od „dinarske protivvrednosti 100 evra po srednjem kursu narodne banke koji se primenjuje na dan uplate”. Zbog zabeleženih zloupotreba firme zadruge, ovaj dokument sadrži odredbu o zaštiti imena “zadruga”, “kooperativa” odnosno „cooperativa“. U težnji da se upravljanje zadrugom vrati isključivo zadrugarima, predlog eliminiše direktora iz upravljačke stukture zadruge, navodeći da su organi upravljanja skupština, upravni odbor i nadzorni odbor (član 32), mada predviña postojanje direktora zadruge.

Novine u ovom predlogu odnose se na upis zadružne svojine nad društvenom imovinom i kapitalom, regulisan članovima 64 do 67 i ustanovljenjem revizijskih zadružnih saveza koji bi imali ekskluzivno pravo sprovoñenja zadružne revizije.

Pored inovativnih predloga u ovom dokumentu (nejednaki udeli, mogućnost da zadrugar ima više od jednog glasa u upravljanju zadrugom, obaveza formiranja i popunjavanja rezervnih fondova – što je sve usmereno ka povećanju zainteresovanosti zadrugara za rad zadruge i jačanju ekonomske funkcije zadruge), kao njegov osnovni nedostatak uočava se nerešeno pitanje kooperanata. Imajući u vidu razne pojavne oblike zadruga u periodu nakon Drugog svetskog rata i nepovoljna iskustva individualnih proizvoñača vezana za poljoprivredno zadrugarstvo, ne iznenañuje činjenica da prema podacima iz 2002. godine samo u

226 „…dok taj fond ne dostigne srazmeru prema osnovnom kapitalu zadruge koja je utvrñena

zadružnim pravilima a koja ne može biti manja od 10% od vrednosti osnovnog kapitala.“, Član 76 radnog teksta zakona o poljoprivrednim zadrugama (2004), ZSV.

159

Vojvodini 22.000 lica ima status aktivnog zadugara, a oko 149.000 lica ostvaruje kooperantski odnos sa zemljoradničkim zadrugama (Nestorov Jelena, 2003: 4). Prema procenama ZS Vojvodine, zemljoradničke zadruge u ovoj pokrajini imaju u proseku oko 259 kooperanata, što je ocenjeno kao veoma visok broj.227 Kooperanti imaju poseban značaj za zemljoradničke zadruge, budući da se veliki procenat poslovnih aktivnosti zadruge realizuje kroz saradnju sa tzv. pridruženim članovima, te bi zadružni zakon, posebno ukoliko je reč o posebnom zakonu o poljoprivrednim zadrugama, morao ozbiljno da razmotri i položaj kooperanata.

Kao predlagač ovog teksta zakona o poljoprivrednim zadrugama trebalo je da nastupi Skupština AP Vojvodine, u cilju pokretanja procedure njegovog usvajanja, što na žalost nije realizovano, te je ovaj dokument ostao na nivou inicijative predlagača. Zadružni savez Vojvodine insistira na potrebi usvajanja posebnog zakona i od 2006. godine obnavlja napore na izradi zakona o poljoprivrednim zadrugama. Konstantna potreba za ovim zakonom objašnjava se dugom zadružnom tradicijom Vojvodine i velikim brojem poljoprivrednih zadruga koje posluju u specifičnim privrednim uslovima, kao i opštim karakterom Zakona o zadrugama (1996), koji nije dao očekivane rezultate u poljoprivrednom zadrugarstvu.

Nacrt zakona o zadružnom društvu iz 2005. godine Svoju verziju zadružnog zakona pripremilo je i Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Republike Srbije pod nazivom Nacrt zakona o zadružnom društvu, u okviru aktivnosti planiranih za 2005. godinu, koje su obuhvatale usvajanje zakona o zadrugama do juna 2005. godine; usvajanje strategije razvoja zadrugarstva i osnivanje centra za podršku zadrugarstvu do kraja te godine; i konačno rešavanje problema vlasništva nad imovinom zadruga zaključno sa 2008. godinom.228 Kako je konačan rok za realizaciju ovog plana istekao (u vreme pisanja ovog rada), možemo zaključiti da ova aktivnost resornog ministarstva nije realizovana.

Nacrt zakona o zadružnom društvu ima karakter opšteg zakona, mada ne navodi eksplicitno na koje vrste zadruga se odnosi. Budući da se opštim zakonom o zadrugama regulišu pitanja osnivanja i rada zadruga i zadružnih saveza u svim, pa i neagrarnim zadružnim sektorima, ovlašćeni predlagač ovog zakona moglo je biti ondašnje Ministarstvo privrede, a danas njegov pravni sledbenik Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja Republike Srbije. Ministarstvo poljoprivrede može da bude predlagač sektorskog zakona o poljoprivrednim zadrugama.

Ovaj nacrt definiše zadružno društvo kao „pravno lice zasnovano na dobrovoljnom udruživanju fizičkih i pravnih lica, čiji je cilj unapreñenje poslovanja i pospešivanje rasta i razvoja zadružnog društva i zadrugara“. Zadružni principi 227 http://www.zasav.org.yu/clanstvo.php 228 Ivana Dulic Markovic: East Agri 2005 ANNUAL MEETING, Rome, March 2005. http://www.eastagri.org/meetings/docs/meeting11/Ivana%20Dulic%20Markovic%20Rome

%20East%20Agri.ppt

160

navedeni u opštim odredbama su minimizirani i nepotpuni, a obuhvataju: slobodan ulazak i izlazak, ravnopravnost, solidarnost, neposredno upravljanje i demokratsko odlučivanje članova zadružnog društva. Princip ekonomske participacije članova – verovatno najznačajniji od baznih pricipa, nije uvršten u Nacrt, a nisu naglašeni ni šesti princip – saradnja meñu zadrugama, odnosno sedmi princip – briga za zajednicu. Date odrednice zanemaruju socijalne i kulturne potrebe zadrugara, iako je u Izjavi o zadružnom identitetu MZS naglašena njihova ravnopravnost sa ekonomskim ciljevima.

Nacrt ponavlja neke elemente koji su okarakterisani kao neadekvatni i ograničavajući u Zakonu o zadrugama (1996). „Osnivački depozit“, kako se u Nacrtu naziva osnivački ulog, je jednak za sve zadrugare, a može biti novčani i nenovčani. Zadružno društvo se osniva ugovorom, a na osnivačkoj skupštini se donosi statut i biraju članovi upravljačkih organa zadruge.

Pitanje imovine zadružnog društva je u Nacrtu relativno nejasno i nedovoljno elaborirano. Formiranje imovine se reguliše isključivo u Opštim odredbama. Tu se navodi da je osnivački kapital zadružnog društva kapital neophodan za osnivanje i funkcionisanje društva formiran od osnivačkih depozita koji mogu biti novčani i nenovčani, dok kapital čine depoziti zadrugara i imovina nastala poslovanjem zadružnog društva.

Upotreba termina „zadruge“, „kooperative“ i njima srodnih nije regulisana Nacrtom, što ostavlja prostor za njihovu zloupotrebu.

Zadrugom upravljaju članovi, pri čemu svaki zadrugar ima isključivo jedan glas (član 2). Član 15 Nacrta zakona o zadružnom društvu predviña da ono može poslovati sa trećim licima u obimu ne većem od godišnjeg plana, što predstavlja relativno neuobičajen način ograničavanja poslovanja zadruge sa trećim licima. Zadrugari za obaveze društva odgovaraju do visine svog uloga, a po okončanju statusa, zadrugar odgovara za obaveze društva u narednih godinu dana u slučaju istupanja, odnosno dve godine u slučaju isključenja, nakon čega ima pravo na povraćaj članskog uloga.

Jedna od pozitivnih karakteristika ovog nacrta je obaveza izdvajanja minimum 5% godišnje neto dobiti u poseban rezervni fond usmeren za unapreñenje zadrugarstva.229 Dobit koja ostane nakon ulaganja u obavezne fondove, odnosno upotrebe u druge svrhe, deli se zadrugarima u skladu sa statutom zadružnog društva. U poglavlju VIII – Prestanak zadružnog društva i raspodela imovine, predviñeno je da se u slučaju gašenja zadružnog društva, imovina preostala nakon podmirenja obaveza nastalih iz poslovanja i povraćaja depozita, ne deli zadrugarima, već da se prenosi na zadružno društvo iz istog saveza ili na lokalnu zajednicu u kojoj je zadružno društvo bilo registrovano.

Nacrt reguliše i osnivanje i rad zadružnih saveza, čiji je zadatak da ostvaruju, čuvaju i unapreñuju zajedničke interese (član 16). Zadružni savez osnivaju dva ili

229 Član 15, stav 4, Nacrta zakona o zadružnom društvu (2005).

161

više zadružnih društava u cilju usklañivanja i ostvarivanja ekonomskih, poslovnih i drugih interesa i funkcija.

Nacrt zakona o zadružnom društvu (2005) predviña obaveznu zadružnu reviziju jednom godišnje za zadružna društva i saveze. Pod zadružnom revizijom se podrazumeva kontrola finansijskog poslovanja i sprovoñenja zadružnih principa zadružnog društva ili saveza, pri čemu, u skladu sa članom 17, stav 4, reviziju obavlja kompetentno lice (koje ne može biti član zadružnog društva ili saveza), a bira ga nadležno ministarstvo.

Zadružna revizija predstavlja, pre svega, kontrolu sprovoñenja zadružnih principa i finansijskog poslovanja zadruga i zadružnih saveza, mada se regularnost njihovog poslovanja kontroliše i posebnom revizijom obaveznom za sva privredna lica.

Na osnovu člana 17 Nacrta proizilazi da nije u potpunosti odreñena razlika izmeñu ove dve vrste revizije, s obzirom na predlog da „kompetentna lica“, vrše kako finansijsku, tako i zadružnu reviziju. Poveravanje zadružne revizije nekom od ministarstava, uz izričito elimisanje „lica koje je član zadružnog društva ili zadružnog saveza“230 predstavlja narušavanje principa autonomije zadružnog sektora. Upravo zbog svoje specifičnosti, neophodno je da zadružna revizija ostane pod okriljem zadružnog sektora, kao što je to u zadružnoj praksi gotovo svih zemalja u svetu.

Nacrt zakona o zadružnom društvu koje je sačinilo Ministarstvo poljoprivrede ni jednim članom ne reguliše vraćanje odnosno preregistraciju zadružne imovine. Na osnovu iznešenih karakteristika, uočljivi su odreñeni nedostaci koji udaljavaju ovaj nacrt kako od stvarnih potreba zadruga i zadružnih saveza, tako i od standarda primenjenih u modernom zadružnom pravu.

Kulminacija aktivnosti vezanih za izrade predloga i nacrta zakona o zadrugama zabeležena je maja 2006. godine kada su ponuñena čak tri zakona, i to: Nacrt zakona o zadrugama – koji je predložilo Ministarstvo privrede Republike Srbije, a zatim Nacrt zakona o zadružnim društvima i Nacrt zakona o zadružnom fondu – koje je predložio Sekretarijat za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu AP Vojvodine.

Nacrt zakona o zadružnim društvima i Nacrt Zakona o zadružnom fondu (2006) Nacrt zakona o zadružnim društvima koji je pripremio Pokrajinski sekretarijat za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo AP Vojvodine predstavlja nadogradnju na istoimeni dokument Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Republike Srbije. U najvećem delu teksta ne postoje razlike izmeñu ova dva dokumenta (broj osnivača; minimalni osnivački kapital; jednakost zadružnih udela; sticanje statusa zadrugara; prava i obaveze zadrugara; princip upravljanja – jedan zadrugar - jedan glas; prestanak statusa zadrugara; organi upravljanja; poslovanje sa trećim licima; zadružna revizija...). Treba napomenuti da

230 Član 17, stav 5, Nacrta zakona o zadružnom društvu (2005).

162

postoji razlika u obuhvatnosti pojma zadrugar, jer po Nacrtu (2005) zadrugari mogu biti fizička i pravna lica, dok je u Nacrtu (2006) zadrugar je fizičko lice ili registrovano poljoprivredno gazdinstavo gde je nosilac poljoprivrednog gazdinstva fizičko lice.

Glavna razlika izmeñu ova dva nacrta data je u poglavlju X – Privatizacija društvenog kapitala kod postojećih zemljoradničkih zadruga, Nacrta zakona u zadružnim društvima (2006), koje se odnosi na pitanje postojanja društvene svojine u zadrugama.

Ideja izložena u tekstu ovog nacrta bazira se na privatizaciji društvenog kapitala i imovine i zadružnog kapitala nastalog od društvenog kapitala zemljoradničkih zadruga, budući da prethodni zakoni u kojima je tretirano ovo pitanje nisu imali uspeha u njegovom rešavanju. Izložena ideja predstavlja radikalan način rešavanja problema postojanja društvene svojine u zadrugama, tako što će ona, preko Agencije za privatizaciju, biti uneta u zadružni fond, i ponuñena zadrugarima na prodaju „...na odloženi rok plaćanja od 20 jednakih godišnjih rata sa 2% godišnje kamate i period mirovanja otplate do 12 meseci od dana prodaje kapitala ili imovine zadruge“ (član 32, stav 2). Pri tome, kupci mogu biti samo udruženi zadrugari, koja obrazuju konzorcijum od minimum 3 lica. Ista lica ne mogu biti članovi dva ili više konzorcijuma, odnosno kupovinom i sticanjem vlasničkih udela u jednoj zemljoradičkoj zadruzi, nemaju pravo konkurisanja i sticanja vlasništva u drugim zemljoradničkim zadrugama (član 28).

Po okončanju ovog procesa, imovina u zadrugama bi se sastojala od:

∗ privatne imovine, gde je titular zadrugar;

∗ zajedničke imovine, čiji je titular grupa zadrugara;

∗ zadružne imovine, titular svi zadrugari; i

∗ depoziti zadrugara – gde su titulari pojedinačno svi zadrugari.

Suprotno stavovima da se sva imovina, koja se u zadrugama vodi kao društvena, prevede u zadružnu svojinu donošenjem lex specialis (Ševarlić, 2006-a), u predlogu Nacrta zakona (2006) se polazi od stanovišta da, u cilju konačnog definisanja titulara kompletne imovine u zadrugama, ona mora biti predmet privatizacije odnosno kupovine od strane zadrugara. Ukoliko bismo grubo zanemarili činjenicu da za (makar) deo te imovine postoji dokumentacija kojom bi se moglo dokazati da je zadruga njen vlasnik, autor ovog rada smatra da u Nacrtu postoji nekoliko nejasnoća:

∗ u članu 24 navodi se da je „...predmet privatizacije društveni kapital i imovina i zadružni kapital nastao od društvenog kapitala zemljoradničkih zadruga“, meñutim, u daljem tekstu nije naglašen metod kojim će se procenjivati visina zadružnog kapitala nastala na osnovu korišćenja društvene imovine, a koji takoñe podleže prodaji;

∗ da li je nužno i opravdano uključivati Agenciju za privatizaciju i Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede RS kao nadležna

163

tela, pored Zadružnog saveza i zadružnog fonda, budući da se time narušava krhka autonomija zadružnog sektora;

∗ iako je pravo kupovine ograničeno na konzorcijum231 zadrugara, nije definisan postupak prodaje imovine ukoliko zadrugari nisu zainteresovani za kupovinu;

∗ ukoliko je cilj postupka prodaje imovine da se definiše titular, da li je svrsishodno po okončanju takvog postupka formirati, kao deo imovine u zadrugama, „zajedničku imovinu, čiji je titular grupa zadrugara“;

∗ konačno, zadrugarima je ponuñeno da, kupovinom imovine u zadrugama, koja je do tada bila društvena, postanu njeni vlasnici, po relativno povoljnim uslovima, pri čemu se sredstva od prodaje uplaćuju na račun zadružnog fonda, ali zaposleni, bivši radnici i penzioneri imaju pravo na deo tog kapitala u vidu zadružnih zapisa232 bez naknade u zavisnosti od dužine radnog staža (član 34).

Osim odreñenih reakcija u medijima, predstavljeni nacrti Pokrajinskog sekretarijata AP Vojvodine nisu podvrgnuti daljoj raspravi, niti su u proceduri.233

Nacrt zakona o zadrugama iz 2006. godine Ministarstvo privrede Srbije je maja 2006. godine predstavilo radnu verziju Nacrta zakona o zadrugama, a zatim, nakon izuzetno kratke rasprave i vrlo oštrog protivljenja predstavnika zadružnog sektora, i drugu verziju ovog nacrta u koju su u odreñenoj meri uvršteni predlozi, primedbe i sugestije zadružnih saveza i poslenika.

Nacrt zakona o zadrugama Ministarstva privrede u članu 2 definiše zadrugu kao „dobrovoljni oblik organizovanja zadrugara u kojoj svaki zadrugar učestvuje neposredno i koji zajedničkim poslovanjem na zadružnim principima ostvaruju, unapreñuju i štite svoje ekonomske, socijalne, profesionalne, kulturne i druge

231 Konzorcijum (engl. consortium, nem. Konsortium) je poseban oblik udruživanja

društava i/ili banaka i drugih organizacija radi zajedničkog finansiranja odreñenog većeg posla, za čije finansiranje pojedinačno nije zainteresovan ni jedan od partnera. (definicija je preuzeta iz Rečnika trgovačkog prava u izdanju Masmedia)

http://www.moj-fond.rs/index.php?lang=sr&item=88&leksikon=2&sazmi=1&filter=K Imajući u vidu prethodnu definiciju, nejasno je kako će zadrugari, kao fizička lica,

obrazovati konzorcijum za kupovinu imovine koja se u zadrugama vodi kao društvena. 232 Zadružni zapisi su hartije od vrednosti i glase na ime, predmet su trgovanja na

finansijskom i tržištu hartija od vrednosti (član 35, stav 5, Nacrta zakona o zadružnim društvima iz 2006. godine)

233 Na javnoj raspravi o drugoj verziji Nacrta zakona o zadrugama koju je pripremilo Ministarstvo privrede Srbije održanoj 4. septembra 2006. godine u Beogradu u organizaciji Zadružnog saveza Srbije, konstatovano je da će ova verzija zakona o zadrugama biti jedini akt koji će regulisati problematiku zadrugarstva, te da ne postoji mogućnost usvajanja drugih zakona o zadrugama koji su ranije predstavljeni javnosti – Nacrt zakona o zadružnom društvu i Nacrt zakona o zadružnom fondu.

164

interese, u skladu sa zakonom i pravilima zadruge.” Zadrugu može da osnuje minimum pet osnivača, bez obzira na vrstu i delatnost zadruge, a minimalni osnivački kapital, koji zadruga mora da poseduje da bi mogla da bude registrovana, iznosi 500 evra. Minimalni ulog po zadrugaru se definiše zadružnim pravilima. Ulozi zadrugara mogu biti novčani i nenovčani, i to u vidu rada, stvari, prava ili usluga i ne moraju biti jednaki. Zadrugari mogu biti fizi čka i pravna lica. Zadrugari imaju po pravilu jedan glas, a izuzetno mogu imati do tri glasa, odnosno do 30% od ukupnog broja glasova prema obimu učešća u poslovanju zadruge. Zadruga se osniva na neodreñeno vreme, osim ukoliko zadružnim pravilima nije drugačije definisano i može da osniva jednu ili više podružnica.234

Uprkos osavremenjenom Nacrtu, zadružna javnost je, tokom javne rasprave o prvoj verziji, a potom i druge javne rasprave o novoj verziji Nacrta istakla značajne manjkavosti ovog dokumenta.

Prema pojedinim stavovima, broj osnivača zadruge je postavljen na suviše niskom nivou, pri čemu treba ispitati potrebu ustanovljavanja različitog broja osnivača za pojedine vrste zadruga. Savremena zadružna praksa, posebno u Evropi, meñutim, ukazuje da se zakonom o zadrugama najčešće predviñaju tri do sedam osnivača zadruge. Nacrt predviña zaštitu upotrebe termina „zadruga“ i njenih izvedbi, ali ne obuhvata strane termine odomaćene u domaćoj privrednoj praksi kao što su „coop“, „cooperativa“ i slično.

Ozbiljne zamerke su upućene na isključivanje štedno-kreditnih zadruga iz ovog zakona i „prepuštanje“ ovih zadruga Zakonu o bankama, čime se praktično eliminiše ovaj oblik zadruga u Srbiji. Dopuštanjem članstva pravnim licima stvara se mogućnost zloupotrebe odredbi o većem pravu glasa pojedinih članova na osnovu učešća u poslovanju zadruge. Zadružni savez Srbije, pored eliminisanja mogućnosti članstva privrednih lica, insistirao je na jednakosti uloga i broja glasova, kao i omogućavanju zadrugama i zadružnim savezima da formiraju privredne subjekte koji će doprineti njihovom uspešnijem poslovanju. Udruženo protivljenje zadružne javnosti bilo je usmereno i na nerešeno pitanje kooperanata, koje je izuzetno značajno za poljoprivredne zadruge, i zadružnih poslenika. Odredbe o zadružnoj reviziji koja se, po ovom nacrtu, poverava Ministarstvu privrede, umesto zadružnim savezima, izazvale su ozbiljno negodovanje, budući da se ovakvim rešenjem, po mišljenju ZS Vojvodine, narušava autonomija zadruga.

Navedeni nedostaci, iako značajni za kvalitet Nacrta zakona o zadrugama, bili su u senci rasprave o odredbama koje tretiraju imovinu u društvenoj svojini u zadrugama.

U prvoj verziji Nacrta najveću pažnju su privukle odredbe koje su tretirale društvenu imovinu u zadrugama. U članu 97, stav 1, stoji: „Nepokretna imovina u državnoj svojini, na kojoj pravo korišćenja ima zadruga, odnosno zadružni savez

234 „Podružnica je organizacioni deo zadruge koja nema status pravnog lica i koja ima

mesto poslovanja i zastupnika, a poslove sa trećim licima obavlja u ime i za račun zadruge“ član 6, stav 2, druge verzije Nacrta Zakona o zadrugama (2006).

165

sa sedištem na teritoriji Republike Srbije, danom stupanja na snagu ovog zakona, postaju sredstva u državnoj svojini“, čime se u suštini predlagala nacionalizacija zadružne imovine i direktno ugrožavao opstanak zadrugarstva u Srbiji. Zadružni savez Srbije je ocenio da bi u slučaju primene ove odredbe oko 95% nepokretne imovine zadruga bilo pretvoreno u državnu imovinu.

Sporni član 97 je u novoj verziji Nacrta izmenjen i predviña da će društvena imovina koju je zadruga, tj. zadružni savez stekao radom i poslovanjem ili na drugi način postati zadružna imovina i biti upisana u zemljišnu knjigu kao takva, ukoliko zadruga, odnosno zadružni savez u roku od 6 meseci od stupanja na snagu ovog dokumenta podnese zahtev za upis prava zadružne svojine na nepokretnoj imovini – uz dokument koji dokazuje osnov sticanja te imovine. Po isteku navedenog roka, sva imovina za koju nije podnet zahtev za preregistraciju biće evidentirana kao državna imovina nad kojom će zadruga imati pravo zakupa. Ovakav zahtev odaje nameru predlagača zakona da se proces povraćaja zadružne imovine maksimalno oteža, budući da je u brojnim fuzionim procesima prethodnih decenija ova imovina više puta preknjižavana. (Ševarlić, 2006-b) Navedena odredba izazvala je ozbiljno neslaganje u zadružnim krugovima i protivljenje zadružnih poslenika. Kao osnovni razlog istaknuto je da je nepokretna imovina u zadrugama nastala inicijalno unošenjem privatne imovine zadrugara u vidu uloga, a najveći deo te imovine je nastao radom i poslovanjem zadruga, zadrugara i brojnih kooperanata. Kao jedno od mogućih rešenja, navedeno je i donošenje lex specialis kojim bi se celokupna nepokretna imovina zadruga registrovana kao društvena svojina prevela u zadružnu svojinu. (Ševarlić, 2006-a)

Tokom tranzicionih godina bilo je, kao što je prethodno izloženo, nekoliko nacrta zakona koji su predlagali efikasna, ali i manje efikasna rešenja problema u srpskom zadrugarstvu. Poseban Model zakona o zadrugama pripremila je i Asocijacija za žensku inicijativu, prema ugledu na rešenja u savremenom uporednom pravu. Autoru rada, na žalost, nacrt ovoga zakona nije bio dostupan, te nije prikazan u ovom poglavlju. U vreme okončanja ovog rada, u pripremi je bio novi nacrt zakona o zadrugama.

6.3. Harmonizacija srpskog sa meñunarodnim zadružnim pravom U okviru procesa pridruživanja Evropskoj uniji, Republika Srbija je novembra 2007. godine parafirala, a 29. aprila 2008. godine potpisala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP). Potpisivanjem ovog sporazuma, Srbija je prihvatila obavezu usklañivanja domaćeg zakonodavstva sa evropskim, što je dugotrajan i kompleksan proces koji obuhvata oblasti kretanja robe, kapitala, radne snage i usluga, pravosuña i unutrašnjih poslova, zaštite životne sredine, kao i druge iz Procesa stabilizacije i pridruživanja.235

235 Proces stabilizacije i pridruživanja predstavlja posebnu vrstu pristupa Evropskoj uniji

prilagoñen državama na Balkanu: Albaniji, Bosni i Hercegovini, Republici Makedoniji,

166

Ugovor o osnivanju Evropske zajednice garantuje slobodu kretanja lica, što pored slobode kretanja i nastanjivanja fizičkih lica, podrazumeva i njihovo udruživanje i osnivanje pravnih lica, posebno trgovačkih društava. Pod trgovačkim društvima se u Ugovoru podrazumevaju „trgovačka društva ili preduzeća osnovana u skladu sa grañanskim ili privrednim pravom, uključujući zadružna društva i druga pravna lica regulisana javnim ili privatnim pravom, izuzev onih čiji cilj poslovanja nije sticanje dobiti“.236 Regulisanje rada ovih društava obuhvaćeno je kompanijskim (privrednim) pravom . Zakoni prvobitnih šest zemalja članica EZ bili su u ovoj oblasti izuzetno raznorodni, te je proces približavanja pojedinačnih propisa bio predmet ozbiljne analize u samoj EZ, a kasnije i u EU. U domenu kompanijskog prava se ne može govoriti o unifikaciji, već isključivo o približavanju stavova i koordinaciji odreñenih mera, a potpuno izjednačavanje je izvršeno u oblastima gde je po prirodi stvari bilo nužno, kao što je slučaj sa objavljivanjem podataka u cilju zaštite trećih lica, poverilaca i članova preduzeća. Uprkos prvobitnim razlikama, u domenu privrednog prava je postignut visok stepen usklañenosti u zemljama članicama EU, tako da se isti preduslov postavlja pred sve nove članice i zemlje kandidate.

Strategija harmonizacije prava predstavlja odabir modela približavanja domaćih propisa evropskim i o njemu samostalno odlučuje svaka država u okviru priprema za pristupanje EU. Osnovni dokument koji analizira ovo pitanje naziva se Bela knjiga (White paper) i predstavlja vodič za zemlje Centralne i Istočne Evrope koje imaju nameru da zaključe Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. U okviru kompanijskog prava, Bela knjiga daje dva preduslova za sprovoñenje reforme privrednog zakonodavstva:

∗ stvaranje jedinstvenog registra kompanija i formiranje nacionalnog glasila za publikovanje relevantnih informacija, i

∗ odreñivanje administrativnog ili pravosudnog organa vlasti čiji bi zadatak bio kontrola registracije kompanija i zakonitosti odreñenih pravnih akata.

Ispunjenjem ovih preduslova država članica može inicirati proces usaglašavanja kompanijskog prava koji, sa stanovišta Evropske unije obuhvata: Uredba o Statutu evropske kompanije,237 Uredba o Statutu Evropskog zadružnog društva i Uredba o Evropskoj interesnoj grupaciji.238

Hrvatskoj, Srbiji i Crnoj Gori. Ovakvu formu pristupa predložila je Evropska komisija 1999. godine, a jedan od koraka u okviru ovog procesa je i potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, koji su sačinjeni za svaku zemlju pojedinačno u skladu sa njenim specifičnostima.

236 Nezvaničan prevod autora rada, član 48, stav 2, Ugovora o osnivanju Evropske zajednice (Consolidated version of The Treaty establishing the European community).

237 The Council Regulation No 2151/2001 on the Statute for a European Company. 238 Evropska ekonomska interesna grupacija predstavlja oblik udruživanja preduzeća ili

drugih oblika poslovanja koji u statusnopravnom smislu predstavljaju posebno pravno

167

U evropskom zakonodavstvu postoje dve grupe propisa:

∗ Uredbe (Regulations) koje su neposredno primenljive te se ne uvode u zakonodavstvo država članica posebnim zakonom već automatski stupaju na snagu u momentu priključenja države EU i predstavljaju akte sa najvišim stepenom obaveznosti, i

∗ Direktive (Directives) koje omogućavaju državama članicama da sprovedu dalju zakonodavnu intervenciju, što u suštini znači da treba da budu ugrañene u nacionalne zakone, i Saopštenja (Communications) koja nisu obavezna, ali predstavljaju smernice pri usvajanju novih dokumenata.

Budući da propisi kompanijskog prava spadaju u prvu kategoriju obavezujućih dokumenata, oni predstavljaju pravnu obavezu za sve članice, što znači da postaju elementi nacionalnog prava u momentu prijema države u EU. Navedeni propisi će, stoga, postati interesantni za Republiku Srbiju tek po prijemu u Evropsku uniju. Meñutim, direktive iz oblasti kompanijskog prava su značajne u ovom momentu, tj. u fazi priključenja EU, budući da obuhvataju neke elemente koji su izričito spomenuti u Beloj knjizi kao obaveze država kandidata koje moraju biti ispunjene u prvoj fazi usklañivanja zakonodavstva, a odnose se na formiranje, delokrug prava pojedinih organa i gašenje pravnih lica,239 kao i način formiranja, održavanje i izmenu kapitala pravnih lica predstavljenih u formi evropskog preduzeća.240

Harmonizacija zadružnog zakonodavstva Potpisivanjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju počinje nova etapa u harmonizaciji domaće sa evropskom legislativom. Ovaj proces ipak nije u povoju, budući da je iniciran 2004. godine, izradom prvog Akcionog plana za usklañivanje nacrta domaćih zakona sa propisima EU. Akcioni plan (AP) izrañuje Kancelarija za pridruživanje Evropskoj uniji na godišnjem nivou i predstavlja pregled stanja u zakonodavstvu u smislu ocene usklañenosti zakona sa pravom EU. Kompanijsko pravo je jedna od primarnih oblasti obuhvaćena u nekoliko akcionih planova.

Prvi Akcioni plan iz 2004. godine sastojao se od 52 zakona, od kojih je Vlada kao predloge usvojila 21, a Skupština izglasala 12. U Akcioni plan za narednu godinu preneto je 20 zakona kojima je dodat 21 zakon po osnovu Odluke o evropskom partnerstvu, što je činilo 41 zakon, meñu kojima su bili i Zakon o investicionim fondovima i Zakon o državnoj pomoći. Akcioni plan za 2006. godinu obuhvatao je 43 propisa, od kojih je Vlada utvrdila 13 predloga zakona, a Narodna skupština usvojila tri. Usvajanje Zakona o zadrugama, kao sistemskog zakona, bilo je planirano za treći kvartal 2006. godine, u okviru harmonizacije kompanijskog prava, ali nije realizovano. Uprkos činjenici da je praksa da zakoni koji nisu bili

lice. Njihovo osnivanje, sadržina Statuta, zaštita trećih lica i prava i obaveze članova predstavljene su u dokumentu Regulation EEC 213/85.

239 Ova pitanja regulisana su u Prvoj direktivi kompanijskog prava (First Directive 68/151/EEC – Disclosure – of 9.3.1968).

240 Ovo reguliše Druga direktiva kompanijskog prava (Second Directive 77/91/EEC – Capital – of 13.12.1976).

168

realizovani u prethodnoj godini budu obuhvaćeni novim akcionim planom, Zakon o zadrugama nije uvršten u Akcioni plan za 2007. godinu. Akcioni plan za 2007. obuhvatao je 44 propisa i zakona koji su važni za potpisivanje SSP i za njegovo sprovoñenje u početnoj fazi. Kao posebna oblast u ovom akcionom planu se ističe poljopriveda za koju je planirano usvajanje čak osam zakona, dok kompanijsko pravo nije uopšte zastupljeno. Iako je evidentna potreba da se usvoji novi zakon o zadrugama, stiče se utisak da ne postoji dovoljno volje da se ova procedura finalizira.

Pri kreiranju novog zakona o zadrugama potrebno je imati u vidu tri faktora koji determinišu njegovu konačnu sadržinu:

1. Zadružno pravo Republike Srbije mora biti zasnovano na osnovama datim u dokumentima „Izjava o zadružnom identitetu“ MZS (1995), „Vodiči za stvaranje povoljnog okruženja za razvoj zadruga“ UN (2001) i Preporuka 193 o promociji zadruga MOR (2002). Sadržina ovih dokumenata čini okosnicu većine zadružnih zakona zemalja EU, što im omogućava da, iako nemaju identične zadružne zakone, ostvare uspešnu meñudržavnu zadružnu saradnju, budući da zadruge posluju po opšteprihvaćenim zadružnim principima i vrednostima.

2. Od usvajanja Statuta Evropskog zadružnog društva (SCE) 2003. godine, on postaje obavezan za sve zemlje članice, a samim tim i za zemlje kandidate sa momentom njihovog prijema u EU. U tom smislu, urañena je komparativna analiza glavnih elemenata domaćeg zadružnog prava sa Statutom SCE.241

3. Konačno, pored poštovanja globalnih smernica koje se dominantno odnose na principe zadružnog poslovanja i minimiziranja razlika izmeñu domaćeg prava i dokumenata koji regulišu zadružno pravo u Evropskoj uniji, u nacionalno zadružno pravo je potrebno uvrstiti odredbe koje uvažavaju specifičnosti poslovanja zadruga u našoj zemlji. U tom cilju su posebno značajna iskustva zemalja iz okruženja.

Razlike domaćeg Zakona o zadrugama (1996) i Statuta o Evropskom zadružnom društvu Do usvajanja Regulative Evropske komisije broj 1435/2003 o Statutu Evropskog zadružnog društva, 22. jula 2003. godine, zadružno pravo je bilo regulisano na nacionalnom nivou članica EU. Stupanjem na snagu Statuta za SCE, zemlje članice su bile u obavezi da usaglase svoje zakone sa ovim dokumentom (ukoliko su bili direktno suprotstavljeni), odnosno da ih dopune kako bi bili u potpunosti kompatibilni. U tom smislu, većina zemalja je sačinila dokumente kojima predlažu promene nacionalnih zakona o zadrugama kako bi ih usaglasili sa Statutom SCE.

241 Prikazano u poglavlju monografije „Kompanijsko pravo“ Instituta za uporedno pravo u

Beogradu, posvećenom najvećim delom usklañenosti Statuta Evropskog zadružnog društva i Zakona o zadrugama (1996).

169

Institut za uporedno pravo u Beogradu je izvršio komparativnu analizu Statuta SCE i Zakona o zadrugama iz 1996. godine koji je na snazi u Srbiji i utvrdio da postoje značajne razlike. Ove razlike su prouzrokovane, pre svega, faktorima koji proističu iz nadležnosti (budući da Statut reguliše rad zadruga koje posluju na meñunarodnom tržištu i obavljaju delatnost u minimum dve zemlje), odnosno iz društveno-ekonomskih uslova u kojima su nastajali i u kojima danas deluju ta dva dokumenta.

U pogledu forme evropske zadruge i zadruge u domaćem pravu postoje odreñene sličnosti, i to: obe su pravna lica i za svoje obaveze odgovaraju svom svojom imovinom, dok osnivači odgovaraju samo do visine uplaćenog kapitala, osim ukoliko pravilima nije drugačije odreñeno. Osnovne razlike su: domaće zadruge mogu biti osnovane i poslovati i bez uloga, dok osnivanje evropske zadruge nije moguće bez uloga; a u domenu formiranja zadruga –zadrugu u Srbiji mogu da osnuju isključivo fizička lica (osim kod učeničkih zadruga), dok evropska zadruga može da nastane kako osnivanjem novog pravnog lica na precizno determinisane načine, tako i transformacijom postojećih zadruga, takoñe pod odreñenim uslovima.242

Pri osnivanju evropske zadruge osnivači moraju uplatiti zakonom definisani minimalni osnivački kapital od 30.000 evra pri čemu se upisani kapital predstavlja ulozima koji mogu biti različiti i mogu se dodeliti, prenositi i prodati članovima ili drugim licima koja stiču članstvo. Po odluci generalne skupštine može se izvršiti dokapita-lizacija. Domaći Zakon o zadrugama ne predviña zakonski minimum visine uloga ni po osnivaču ni po zadruzi, što se ističe kao jedan od njegovih značajnih nedostataka, naročito jer nije omogućena kasnija dokapitalizacija. Ulozi moraju biti jednaki, što deluje ograničavajuće i destimulativno na neke od članova. Očito se u domenu kapitala zadruge radi o značajnim razlikama.

Najveću sličnost sa Statutom evropske zadruge domaći zakon ima u odredbama koje se odnose na statut zadruge.

Sedište zadruge je, po Zakonu iz 1996. godine, mesto gde se obavlja delatnost zadruge, a ukoliko se delatnost obavlja na više mesta, sedište se odreñuje zadružnim pravilima.243 Imajući u vidu strukturu Evropske unije i činjenicu da Statut evropske zadruge deluje na celoj teritoriji EU, odredbe o sedištu i načinu njegove promene su daleko obimnije.

Domaće pravo je predvidelo da se zadruga smatra osnovanom upisom u sudski registar. Prijava se vrši 30 dana po održavanju osnivačke skupštine, a uz nju se moraju predati zakonom predviñeni dokumenti. Evropska zadruga se mora registrovati u zemlji u kojoj se nalazi sedište, upisom u registar kompanija u skladu sa pravilima koja se odnose na akcionarska društva.

242 O načinima formiranja evropske zadruge više u poglavlju 5.3.1. Osnovne karakteristike

Statuta Evropskog zadružnog društva ovog rada. 243 Član 60 Zakona o zadrugama (1996).

170

U pogledu članstva postoje ozbiljne razlike koje se primarno manifestuju u postojanju kategorije članova investitora SCE, odnosno lica koja investiraju u zadrugu, ali ne koriste i ne proizvode dobra i usluge te zadruge. Domaće pravo ne poznaje ovu kategoriju članova. Odredbe koje regulišu gubitak svojstva člana su značajno sličnije. Po domaćem zakonu, članstvo prestaje istupanjem iz zadruge, smrću zadrugara ili prestankom zadruge; s tim da zadrugar može biti isključen iz zadruge iz razloga koji se definišu zadružnim pravilima, o čemu odluku donosi nadležni organ. Gotovo identične odredbe su date u Statutu SCE, uz dopunu da prestanak svojstva članova – pravnih lica nastaje njihovim gašenjem, odnosno da članstvo bilo kog člana prestaje u drugim slučajevima predviñenim statutom ili zakonodavstvom zemlje u kojoj SCE ima registrovano sedište.

U III poglavlju Statuta SCE prikazana je struktura zadruge, gde se navodi da u zadruzi mora obavezno postojati skupština zadrugara, dok postojanje ostalih organa zavisi od toga da li se primenjuje jednostepeni ili dvostepeni sistem (o čemu odlučuju zadrugari). Kod dvostepenog sistema formiraju se, pored skupštine, upravni i nadzorni odbor, dok kod jednostepenog sistema postoji samo jedan organ. (Mitrović i sar., 2004: 29) U domaćem zadružnom pravu je usvojen dvostepeni sistem upravljanja sa organima: skupština, upravni odbor, nadzorni odbor i direktor. Oba dokumenta predviñaju da članovi organa upravljanja, u toku trajanja mandata i u odreñenom periodu po njegovom prestanku imaju obavezu čuvanja informacija čije bi objavljivanje moglo naškoditi poslovanju zadruge. Visok stepen sličnosti postoji i u odredbama koje regulišu poslovanje organa upravljanja. Statut SCE odreñuje da kvorum postoji kada je prisutno ili kada su prisutni predstavnici minimum polovine članova sa pravom glasa, pri čemu se odluka usvaja ukoliko za nju glasa više od polovine prisutnih članova. Identične odredbe su date u saveznom Zakonu o zadrugama kada je reč o upravnom odboru, dok se za rad nadzornog odbora zahteva prisustvo 2/3 članova.

Značajne razlike postoje u odredbama koje regulišu glasačka prava članova. Pre svega, domaće pravo odreñuje da svaki zadrugar ima jedan glas, dok se Statutom SCE predviña da član može imati i više glasova i to:

∗ u zavisnosti od njegovog učešća u SCE, ako to nije učešće u kapitalu zadruge, ali ne više od 5 glasova ili 30% od ukupnog broja glasova, pri čemu se primenjuje onaj način odreñivanja broja glasova, po kome će zadrugar imati manje glasova;

∗ po osnovu učešća u delatnosti SCE koja se bavi finansijskom ili delatnošću osiguranja, ali ne više od 5 glasova ili 20% od ukupnog broja glasova, pri čemu se primenjuje onaj način odreñivanja broja glasova, po kome će zadrugar imati manje glasova;

∗ u SCE gde su većina članova zadruge, veći broj glasova se može dodeliti članovima prema učešću u delatnosti, uključujući i učešće u kapitalu i/ili prema broju članova u svakoj pojedinačnoj zadruzi;

171

∗ odreñeni broj glasova se može dodeliti i članovima investitorima, ali ne više od 25% od ukupnog broja glasova.244

Statut SCE je predvideo i mogućnost izdavanja hartija od vrednosti bez prava glasa koje mogu upisati i članovi i lica koja nisu članovi SCE, dok naš zakon o zadrugama ne sadrži odredbe koje bi omogućile izdavanje takvih hartija od vrednosti.

Odredbe o raspodeli dobiti su u istom duhu u domaćem pravu i Statutu SCE i pretežno zavise od zadružnih pravila. Statut SCE predviña da ukoliko postoji višak prihoda nad rashodima, on se raspodeljuje na sledeći način: prvo se uplaćuje u obavezni fond i to minimum 15% od ostvarenog viška, zatim se vrši isplata dividendi članovima u proporciji sa njihovim poslom ili uslugama ostvarenim sa SCE, nakon čega se vrši pokriće gubitaka prenetih iz prethodnog perioda (član 67). Preostali deo viška se uvećava za eventualne viškove prenete iz prethodnog perioda i povlačenja iz rezervnih fondova i tako nastala suma se može raspodeljivati članovima. Zakon o zadrugama (1996) takoñe predviña obavezno uplaćivanje dela ostvarenog viška u rezervne fondove, u cilju kreiranja nedeljivog zadružnog kapitala.245 Nakon eventualnih uplata za druge namene koje odobrava skuština, preostali deo viška ostaje za raspodelu zadrugarima.

U pogledu prestanka, likvidacije, stečaja i prestanka, raspodela sredstava se vrši prema nacionalnom zakonu zemlje u kojoj SCE ima registrovano sedište, što znatno otežava komparaciju sa domaćim zadružnim pravom.

Na osnovu izvršenog poreñenja odredbi Statuta o Evropskom zadružnom društvu i domaćeg Zakona o zadrugama, može se zaključiti da, iako postoje odreñene sličnosti, pa čak i segmenti koji ostvaruju visok stepen kompatibilnosti, Zakon u mnogome ne odgovara ideji i duhu sadržanom u Statutu SCE. Promene koje novi zakon o zadrugama mora da obuhvati treba da budu usmerene ka eliminaciji zaostalih elemenata suprotstavljenih istinskoj zadružnoj ideji sadržanih u aktuelnom opštem zakonu, uz maksimalno približavanje odredbama Statuta SCE, budući da je on obavezujući i direktno primenljiv u svim članicama EU od 18. avgusta 2006. godine.

Specifičnosti zadrugarstva u Srbiji Stanje srpskog zadrugarstva ima zajedničke osnove sa zadrugarstvom zemalja bivše SFRJ, a u kraćem periodu nakon Drugog svetskog rata imalo je dodirnih tačaka i sa drugim državama sa kojima deli socijalističko nasleñe i pristup zadrugarstvu. Budući da je većina ovih država napredovala u razvoju zadrugarstva

244 U većini slučajeva, ova prava važe ukoliko je to predviñeno pravom države članice u

kojoj SCE ima registrovano sedište. 245 Nedeljiva zadružna imovina ili nedeljivi zadružni kapital predstavlja imovinu u

vlasništvu zadruge koja nastaje uplatama zadrugara (članarinom i/ili ulogom), kao i akumuliranjem dobiti iz poslovanja. Tako stvorena imovina se nakon likvidacije ne može deliti meñu zadrugarima, već se dodeljuje opštini, lokalnoj zajednici ili nekom drugom telu, u cilju razvoja lokalnog zadružnog pokreta.

172

i rešavanju ključnih pitanja koja su ometala rad zadruga, Srbija može da koristi njihova pozitivna iskustva, odnosno da sagleda i izbegne greške koje su one na tom putu učinile.

Da bi se uopšte moglo govoriti o razvoju zadružnog pokreta, potreban je nov, savremen zakon koji će da reguliše njihov rad, ali još je značajnije obezbediti potpunu primenu ovih zakona u praksi. Naime, postojeći Zakon o zadrugama (1996) bi ostvario daleko pozitivnije efekte na zadružni sektor u Srbiji, da je omogućena primena svih njegovih odredbi u poslovanju srpskih zadruga.

Kriti čne tačke na koje se mora obratiti posebna pažnja pri kreiranju zakona o zadrugama u Srbiji su:

∗ Odredbe koje se, pre svega, odnose na definisanje zadruge i dosledno poštovanje zadružnih principa. Svako udaljavanje od meñunarodno prihvaćenih standarda u ovom pogledu onemogućilo bi uključivanje domicilnih zadruga u meñunarodno poslovanje.

∗ Dalje, treba pažljivo pristupiti izboru vrste zadružnog zakona koji će regulisati rad zadruga u Srbiji. Ukoliko prevlada ideja da se usvoji opšti zakon o zadrugama, onda je potrebno dodatnu pažnju usmeriti na odredbe kojima se definiše osnivanje i rad pojedinih vrsta zadruga. Ovo je naročito značajno za zemljoradničke zadruge budući da su one najbrojnije u Srbiji. Imajući u vidu njihov potencijal, kao i moguć doprinos razvoju agrara u narednom periodu, izdvaja se mišljenje da je njihovo osnivanje i rad poželjno regulisati posebnim zakonom. Veliku pažnju treba usmeriti na stambene i štedno-kreditne zadruge, čiji je opstanak doveden u pitanje ili su praktično likvidirane usvajanjem odreñenih zakona nakon 2000. godine.

∗ Osnovna specifičnost domaćih zadruga i njihovih organizacija odnosi se na nerešene imovinske odnose. Ukoliko novi zakon o zadrugama ne bude sadržao precizne odredbe koje obezbeñuju povraćaj zadružne imovine, saradnja sa inostranim parterima biće skoro nemoguća. Kako je pitanje imovine zadruga jedno od najkompleksnijih sa kojima se susreće srpsko zadrugarstvo nužno je posvetiti mu posebnu pažnju.

Sagledavanjem svih elemenata karakterističnih za domaće zadrugarstvo koji bi bili nadograñeni na osnove predstavljene u relevantnim meñunarodno usvojenim dokumentima značajnim za zadružno pravo, može se kreirati savremen zakon o zadrugama koji bi omogućio napredovanje zadružnog sektora i njegovo uspešno povezivanje sa privredom kao celinom, odnosno zadružnim sektorima drugih zemalja.

173

174

7. ZAKLJU ČAK

Istraživanje sadrži analizu zadružnog prava u Evropi, uključujući i promene u dokumentima koji regulišu osnivanje i rad zadruga, kao i njihove efekte na zadružnu praksu. U radu se ispituje nivo usaglašenosti zadružnih zakona u evropskim zemljama, njihova povezanost sa meñunarodno priznatim dokumentima, odnosno postulatima na kojima se zasnivaju i determiniše potreba za daljom harmonizacijom zadružnog prava u Evropi. Centralni segment zadružnog prava čine nacionalni zadružni zakoni, čija je glavna svrha stvaranje administrativno-pravnog okvira u kojem će zadružne organizacije moći da posluju na način koji garantuje njihov prosperitet, odnosno da omoguće i olakšaju osnivanje, a potom i da regulišu sve aspekte aktivnosti zadruga. Posebno je analiziran rad meñunarodnih organizacija relevantnih za zadružni sektor, pre svega MZS i MOR – budući da one definišu okvire u kojima se odvijaju zakonodavne promene u svim, pa i u evropskim zemljama. Rad obuhvata i case study dokumenta „Smernice za zadružno zakonodavstvo“, u kojem je prikazana struktura zadružnog zakona, sa naglaskom na sve relevantne elemente koje bi takav dokument trebalo da sadrži i objasni. Pored toga, posvećena je pažnja i Statutu Evropskog zadružnog društva, koji je Evropska komisija usvojila 2003. godine i čija je primena obavezna za sve zemlje članice EU. Posebno je značajno istaći da je u radu izvršena klasifikacija evropskih zemalja prema vrsti i karakteru pravne regulative u oblasti zadrugarstva.

Krunu ovog rada predstavlja analiza zadružnog prava u Srbiji, počev od osnivanja prvih zadruga i njihovog povezivanja u zadružne saveze, usvajanja prvih zakona koji su regulisali osnivanje i rad zadruga i postavili osnove našeg zadružnog prava, preko različitih faza razvoja zadružnog sektora i zakonskih akata koji su regulisali njegov rad tokom tri perioda: (a) izmeñu dva svetska rata, (b) od 1945. godine do početka tranzicije, i (v) u tranzicionim godinama. Hronološki prikaz svih zakonskih akata koji su na bilo koji način dotakli zadružnu praksu u Srbiji upotpunjen je komparativnom analizom nacrta opštih i posebnih zakona o zadrugama pripremanih u toku tranzicionog perioda, odnosno uporednim pregledom aktuelnog Zakona o zadrugama (1996) sa Statutom SCE.

Izbor teme za ovaj rad rezultat je prethodne analize postojeće litarature o zadružnom pravu i zadružnom sektoru uopšte, kojom je utvrñeno da je ova oblast nepravedno zanemarena, pri čemu postoji tendencija isticanja pretežno zemljoradničkih, odnosno zanemarivanja značaja i uloge drugih vrsta zadruga. Literatura o zadružnom pravu, naročito u komparaciji sa drugim temama i problemima zadružnog sektora, je izrazito oskudna. Ovim istraživanjem učinjen je pokušaj da se, na osnovu prethodne analize u Evropi, doprinese potpunijem sagledavanju istorijskog razvoja, sadašnjeg stanja i mogućih pravaca razvoja zadružnog prava u Srbiji.

175

Na osnovu izloženog data su obrazloženja ciljeva postavljenih u ovom radu, determinisane su razvojne faze zadružnog prava i razlike u zadružnom zakonodavstvu pojedinih evropskih zemalja, odnosno izvršena je komparacija našeg sa zadružnim pravom u Evropi.

Na osnovu rezultata istraživanja potvrñena je opšta hipoteza da razvoj i osavremenjavanje zadružnog zakonodavstva doprinosi jačanju zadružnog pokreta, povećanju broja zadruga i zadrugara, širenju zadružne prakse u sve oblasti ljudskih aktivnosti i prilagoñavanju zadruga novim tržišnim uslovima nastalim u procesima tehnoloških inovacija i globalizacije.

Na osnovu sprovedenog istraživanja možemo zaključiti da je potvrñena postavljena pojedinačna hipoteza da inoviranje elemenata identiteta zadruge (definicije, principa i vrednosti) rezultira modernizacijom zadružnog sektora i jačanjem njegovih aktivnosti. Naime, definicija zadruge, zadružni principi i vrednosti, usvojeni na XXXI kongresu MZS (1995) ugrañeni su u sve meñunarodne dokumente relevantne za zadružni sektor i predstavljaju kamen meñaš za determinisanje zadruga kao posebnih privrednih lica i njihovo razlikovanje od drugih subjekata. Postoji, takoñe, snažna preporuka na meñunarodnom nivou da ovi elementi postanu sastavni deo nacionalnih zadružnih zakona, upravo kao što je to slučaj u većini zemalja sa razvijenom zadružnom praksom. Dosledna implementacija zadružnih principa i vrednosti omogućava očuvanje vizije poslovanja i realizovanja ciljeva zadruga i njihovih organizacija, i pored brojnosti i raznolikosti njihovih pojavnih oblika u Evropi i svetu.

Istražujući oblike i intenzitet saradnje zadružnih organizacija razvijenih zemalja i njihov doprinos reafirmaciji zadružnog pokreta u tranzicionim zemljama, potvrñena je i druga pojedinačna hipoteza da su na revitalizaciju zadružnog pokreta u postsocijalističkim evropskim zemljama u tranzicionom periodu uticale promene zadružnog zakonodavstva, bazirane na iskustvima razvijenih zapadnoevropskih zemalja. Konstatovano je da se meñuzadružna saradnja odvijala na dva koloseka:

∗ preko MZS i drugih meñunarodnih organizacija zainteresovanih za revitalizaciju zadružnog pokreta u zemljama u tranziciji, i

∗ direktno izmeñu zadružnih pokreta razvijenih zemalja i zadružnih pokreta zemalja u tranziciji.

Uprkos rasprostranjenim negativnim stavovima prema zadrugama, nastalim kao posledica devijacija zadružnog pokreta u planskim ekonomijama karakterističnim za socijalističko društveno-ekonomsko ureñenje, i činjenici da su zadružni zakoni sačinjeni iz ranih faza tranzicije ubrzo postali neadekvatni, primeri zadružnih organizacija iz razvijenih zapadnoevropskih zemalja koje posluju na proverenim načelima zadružnog identiteta, omogućili su oživljavanje zadružnog sektora u zemljama u tranziciji.

176

Treća pojedinačna hipoteza da su promene u zadružnom zakonodavstvu Srbije uticale na razvoj zadružnog pokreta na način karakterističan za zadružni pokret u zapadnoevropskim zemljama nije potvrñena. Iako je period nakon 2000. godine obilovao predlozima i nacrtima zakona o zadrugama, pružajući uvid u prednosti, odnosno nedostatke aktuelnog zakona o zadrugama, konkretni rezultati u usvajanju novog zakona su izostali. Aktivne i novonastale zadruge su, shodno tome, prinuñene da osnivanje i poslovanje usklañuju sa odredbama Zakona o zadrugama (1996) koji, kako je potvrñeno istraživanjem sprovedenim u ovom radu, ne odgovara savremenim uslovima poslovanja, budući da je nastao u drugačijem društveno-ekonomskom okruženju. Zadružni pokret u Srbiji danas opstaje uprkos ograničenjima koja su mu nametnuta, a ne zahvaljujući pomenama i unapreñenju uslova poslovanja podržano kroz adekvatnu pravnu formu, kao što je slučaj u zapadnoevropskim zemljama.

Novi zakon o zadrugama trebalo bi da bude harmonizovan sa važećom legislativom u zemljama u okruženju i opšteusvojenim meñunarodnim dokumentima koji sadrže preporuke o elementima i načinu kreiranja zadružnih zakona, kako bi se omogućilo osnivanje i poslovanje zadruga na proverenim zakonskim rešenjima.

Na osnovu izloženog možemo zaključiti da postoji snažna veza izmeñu zadružnog prava jedne zemlje, kao celine, i nivoa razvijenosti zadružnog sektora. Pri tome treba imati u vidu da zadružno pravo predstavlja posebnu oblast privredno-pravnog sistema, pod kojim se podrazumeva sveukupnost pravnih akata, od pojedinih odredbi ustava, preko zakona do podzakonskih akata (uredbi, naredbi, uputstava i slično), uz pravila pojedinačnih zadruga i zadružnih saveza – kojima se ureñuju pitanja osnivanja i poslovanja zadruga. U većini slučajeva, ipak, zadružni zakon predstavlja ključni segment zadružnog prava (osim u zemljama bez opšteg ili posebnog zakona o zadrugama, kao što su Danska i Velika Britanija).

Poseban doprinos ovog istraživanja ogleda se u analizi „Smernica za zadružno zakonodavstvo“, budući da ovaj dokument predstavlja osnovu za kreiranje modernog zadružnog zakona i insistira na primeni savremenih zadružnih načela. Iako su „Smernice za zadružno zakonodavstvo“ pisane sa aspekta zadružnog prava zapadnoevropskih zemalja (sa razvijenim zadružnim sektorom, što znači da prenose „duh“ njihovih zadružnih zakona), ovaj dokument ostavlja dovoljno prostora da se ugrade specifičnosti pojedinih zemalja i iskustva njihovih zadružnih pokreta. Pri tome, poštovanje uputstava prikazanih u ovom dokumentu olakšava harmonizaciju zadružnih zakona na meñunarodnom nivou.

Prilikom kreiranja zadružnog zakona treba uvažavati tri grupe polaznih elemenata:

∗ Zadružni zakon ne treba da se izdvaja, odnosno da bude u disharmoniji sa odredbama pravnih akata u okruženju. Kvalitetan zadružni zakon treba da bude baziran, pre svega, na elementima identiteta zadruge (definiciji, zadružnim vrednostima i principima) čiji je „ čuvar“ Meñunarodni zadružni

177

savez, što omogućava identifikovanje zadruga i njihovih saveza u nekoj zemlji sa zadružnim organizacijama u svetu. Time se stvara osnova za kvalitetnu meñuzadružnu saradnju na meñunarodnom nivou, što je u skladu sa baznim zadružnim principima, a višestuko je naglašavano kako u stranoj (Hagen, 1998: 19; Birchdall, 2004: 18), tako i u domaćoj literaturi (Maričić, 2002: 32; Knežević, 2002: 20).

∗ Dalje, zadružni zakon treba da uvažava specifičnosti privrednog i ekonomskog razvoja zemlje na koju se odnosi.

∗ Konačno, sa zakonom o zadrugama treba da budu usaglašeni i drugi podzakonski dokumenti značajni za zadružni sektor.

Nakon definisanja osnova na kojima počiva zadružni zakon, neophodno je odrediti njegovu obuhvatnost, odnosno vrstu i formu – budući da oni odreñuju nivo detaljnosti ureñivanja svih segmenata „života“ zadruge. Autor ovog rada daje prednost jednom opštem zakonu o zadrugama, čije bi se odredbe odnosile na sve vrste zadruga, s tim da se u posebnim poglavljima tog zakona regulišu pitanja značajna za osnivanje i poslovanje neagrarnih zadruga. Posebno treba naglasiti da se pod okrilje opšteg zakona o zadrugama moraju vratiti sve vrste zadruga, naročito štedno-kreditne, ali i potrošačke, stambene i druge vrste zadruga. Ovako koncipiran opšti zakon o zadrugama omogućava jedinstvo zadružnog sektora, uz istovremeno davanje dovoljno slobode pojedinim vrstama zadruga da detaljnije regulišu rad zadružnim pravilima. Potvrdu ovakvih stavova možemo naći u inostranoj literaturi (Hagen 2005:15). Pojedini segmenti rada nekih vrsta zadruga bi, svakako, mogli biti regulisani i drugim zakonima (zakon o bankama, zakon o preuzećima i slično), ali je izuzetno važno insistirati da opšti zakon o zadrugama predstavlja propis u skladu sa kojim će se osnivati i poslovati sve zadruge.

U privredno-ekonomskim uslovima kakvi su danas u Srbiji, a imajući u vidu posebno stanje u našem zadružnom sektoru, smatramo da pored opšteg zakona o zadrugama, koji daje generalne smernice za sve vrste zadruga, treba da postoji i poseban zakon o poljoprivrednim zadrugama. U prilog ovoj tvrdnji iznosimo ne samo dominantan broj poljoprivrednih u odnosu na sve druge vrste zadruga, već i činjenice da poljoprivreda učestvuje sa 23-11% u GDP (u periodu 2001-2008), da poljoprivredno stanovništvo čini 10,9% od ukupnog stanovništva (Popis 2002), odnosno da poljoprivreda predstavlja delatnost sa suficitom u spoljnotrgovinskom bilansu (2006). To ukazuje da subjektima u poljoprivrednoj proizvodnji treba posvetiti adekvatnu pažnju, koja bi se, sa aspekta teme ovog rada, realizovala usvajanjem posebnog zakona o poljoprivrednim zadrugama.

Iako se, prema mišljenju autora ovog rada, ne postavlja pitanje da li treba usvojiti novi zakon o zadrugama, već kada će on biti usvojen, smatramo da je daleko značajnije obezbediti implementaciju sadašnjeg i budućih zakona u zadružnu praksu. Aktuelni Zakon o zadrugama (1996), iako sadrži solidna rešenja, je prevaziñen, jer su društveno-politički i ekonomski uslovi u kojima je donet značajno izmenjeni. Problem, meñutim, nije u kvalitetu ovog zakona, već u tome

178

što su politički, ekonomski i finansijski interesi bili veoma jaki i onemogućavali poštovanje njegovih odredbi. Stoga smatramo da je opravdano ponoviti već postojeći model zadružnog prava u Srbiji,246 ali uz stvaranje adekvatnog okruženja za njegovu doslednu primenu.

Drugi doprinos ovog rada ogleda se u analizi Statuta Evropskog zadružnog društva (SCE – Statute for a European Cooperative Society). Imajući u vidu raznolikost zakonskih formi koje se odnose na zadruge u Evropi i potrebu meñuzadružne saradnje, kako zbog očuvanja zadružnog duha i doslednog poštovanja zadružnih principa, tako i zbog efikasnijeg suočavanja zadruga sa multinacionalnim kompanijama u procesima globalizacije i liberali-zacije trgovine, harmonizacija zadružnog prava postaje neminovna. Zemlje članice Evropske unije imaju obavezu da primenjuju akte usvojene na nivou te regionalne grupacije, meñu koje spadaju i propisi kompanijskog prava. To u suštini znači da je Statut Evropskog zadružnog društva obavezujući na celoj teritoriji EU. Zakonska akta koja regulišu rad zadruga u evropskim zemljama su u relativno visokom stepenu neujednačena, čak i u „starim“ članicama EU, a posebno u zemljama koje su pristupile EU u poslednja dva talasa integracija (2004. i 2007. godine). Značajan korak ka usaglašavanju zadružnog prava Evrope iniciran je usvajanjem Statuta Evropskog zadružnog društva (2003). Ovaj dokument predstavlja pravni instrument kojim se položaj zadruga izjednačava sa položajem drugih privrednih lica, omogućava konkurentni nastup zadruga na savremenom globalizovanom tržištu i olakšava meñuzadružnu poslovnu saradnju bez obzira na državne granice.

Statut Evropskog zadružnog društva trenutno nije obavezujući za Srbiju, ali odražava tendecije zadružnog prava u Evropi, i sa tog stanovništa je izuzetno značajan i za kreatore našeg zakona o zadrugama. Uprkos tome, mali broj zadružnih radnika i poslenika je upoznat sa odredbama ovog dokumenta, zbog čega segment ovog rada u kojem se analizira Statut Evropskog zadružnog društva predstavlja doprinos zadružnoj literaturi u Srbiji.

Razmatrajući stepen harmonizacije zadružnog prava u Evropskoj uniji, treba poći od činjenice da su u ovu regionalnu grupaciju uključene države sa vrlo heterogenim pristupima zadrugarstvu i zadružnom pravu, od kojih neke imaju izuzetno dugu zadružnu tradiciju (poput Nemačke, Austrije i Francuske), koja je u manjem ili većem stepenu uvrštena u nacionalne zadružne zakone. Ove zemlje su po pravilu vrlo rigidne i nespremne za odstupanje od svojih načela vezanih za zadruge i njihove organizacije. Sa druge strane, zemlje članice EU koje su u jednoj fazi svog istorijskog razvoja bile pod socijalističkim režimom, su fleksibilnije u izradi zakona o zadrugama i lakše prihvataju (čak i korenite) promene predložene od strane MZS i drugih relevantnih meñunarodnih organizacija; štaviše, spremne su da 246 Poznavaoci zadružnog prava mogu uočiti da se predloženi model (opšti zadružni zakon,

uz poseban zakon o poljoprivrenim zadrugama) već primenjuje u Srbiji, budući da su na snazi opšti Zakon o zadrugama (1996) i poseban Zakon o zemljoradničkim zadrugama (1989).

179

koriste model zakona kao osnov u kreiranju svojih nacionalnih zadružnih zakona.247

Iako su svi zakoni o zadrugama u Evropi bazirani na elementima identiteta zadruge (definiciji, zadružnim vrednostima i principima) uspostavljenim u Izjavi o zadružnom identitetu MZS (1995) i potvrñenim u Rezoluciji UN 56/114 i „Vodičima za stvaranje povoljnog okruženja za razvoj zadruga“, i u potpunosti uključenim u Preporuku 193 o promociji zadruga ILO, možemo zaključiti da je, osim u navedenim elementima, stepen usaglašenosti nacionalnih zadružnih zakona u EU vrlo nizak.

Nedostatak volje za usvajanjem promena usmerenih ka smanjenju razlika u uporednom zadružnom pravu EU, kompenzovan je usvajanjem Uredbe o Statutu Evropskog zadružnog društva (2003), kojim se reguliše osnivanje i rad nadnacionalne zadružne organizacije. Na ovaj način definiše se, pre svega, novi pravni položaj tzv. „evropske zadruge“, ali se i omogućava zadrugama da posluju širom EU kao jedinstveno pravno lice, prevazilazeći prepreke koje mogu nastati kao posledice heteregenosti u pogledu pravne forme zadruge, prava i obaveza članova, načina upravljanja, zastupanja prema trećim licima, i drugim pitanjima koja su na različite načine rešena u nacionalnim zakonima o zadrugama.

Konačno, naučni doprinos ovog rada ogleda se i u klasifikaciji evropskih zemalja, na osnovu analize važećeg zadružnog prava, i to po dva osnova:

∗ primarna klasifikacija izvršena je prema tome da li su i u kojem kontekstu pomenute zadruge u nacionalnim ustavima, dok je

∗ sekundarna klasifikacija zasnovana na primenjenim oblicima i formama zakona o zadrugama.

Podela zemalja prema postojanju odredbi koje pominju zadruge u nacionalnim ustavima evropskih zemalja predstavlja nov model klasifikacije, koji omogućava sagledavanje meñusobne zavisnosti ove činjenice i nivoa razvijenosti zadružnog sektora u pojedinim zemljama. Na osnovu izvršene analize važećih ustava sve zemlje su razvrstane u tri grupe:

(1) u sedam evropskih zemalja (14,6%) ustavom je definisan značaj zadruga (Bugarska, Italija, Mañarska, Malta, Portugal, Španija i Turska);

(2) pravo udruživanja grañana je garantovano ustavom u 32, odnosno u 66,7% evropskih zemalja (Andora, Belgija, Belorusija, Bosna i Hercegovina, Danska, Estonija, Finska, Grčka, Gruzija, Holandija, Hrvatska, Irska, Island, Jermenija, Kazahstan, Kipar, Letonija, Linhenštajn, Litvanija, Luksemburg, Makedonija,

247 Posebno telo za reviziju zadružnih zakona (The High Level Group of European

Company Law Experts) ovlašćeno od strane Evropske komisije predložilo je 2004. godine izradu modela zakona o zadrugama. (Communication from the Commission to the Council and the European Parliament, the European Economic and Social Committee and the Committee of Regions on the promotion of co-operative societies in Europe, Brussels, 2004, str.12)

180

Monako, Nemačka, Poljska, Rumunija, Rusija, Slovačka, Slovenija, Srbija, Švajcarska, Švedska i Ukrajina); i

(3) u ustavima preostalih devet zemalja (18,7%) nije izričito definisano pravo grañana na udruživanje niti je posebno naglašena uloga zadruga (Albanija, Austrija, Azarbejdžan, Crna Gora, Češka Republika, Francuska, Norveška, San Marino i Velika Britanija).

Iako se u većini država priznaje pravo grañana na udruživanje, mali broj zemalja izričito podržava zadruge u nacionalnim ustavima.

Zemlje sa razvijenim zadružnim sektorom, poput Danske, Holadije i Nemačke, ne promovišu zadruge u najvišem pravnom aktu; dok Austrija, Francuska i Velika Britanija, zemlje sa izuzetnom zadružnom praksom, ne naglašavaju čak ni pravo grañana na udruživanje. Nasuprot tome, Malta, čiji je zadružni sektor gotovo nepoznat na meñunarodnom nivou, ističe zadruge i njihov značaj u svom ustavu. Na osnovu izloženog možemo zaključiti da, nasuprot očekivanom, ne postoji visok stepen meñuzavisnosti izmeñu priznavanja zadruga u ustavu i stepena razvijenosti zadružnog sektora. Moguće objašnjenje proizilazi iz činjenice da priznavanje zadruga u najvišem pravnom aktu zemlje može biti samo deklarativno, bez adekvatne podrške u zakonima koji regulišu rad zadruga, čime izostaje konkretan efekat na razvoj zadruga. To potvrñuje i slučaj Srbije u čijem je Ustavu posebno definisana zadružna svojina, ali je u praksi tu svojinu vrlo teško uknjižiti. Nasuprot tome, postojanje zadružne tradicije, izobilje primera uspešnih zadruga u okruženju i, pre svega, ekonomski, ali i drugi motivi, poslovanja pojedinih zadruga, mogu rezultirati razvijenim zadružnim sektorom, bez obzira na činjenicu da li su zadruge kao organizacije i njihov značaj posebno naglašeni u ustavu.

Druga klasifikacija evropskih zemalja zasnovana je na vrsti zadružnog zakona. U zadružnoj literaturi postoje slične analize i podele zadruga prema vrsti zadružnog zakona, odnosno prema pojedinim odredbama ovih zakona, s tim da obuhvataju samo manji broj zemalja (najčešće zemlje sa razvijenom zadružnom praksom).248

Analizom nacionalnih zakona o zadrugama na osnovu koje je izvršena klasifikacija u ovom radu obuhvaćene su sve evropske zemlje, bez obzira na njihovu pripadnost EU, stepen razvijenosti zadružnog sektora ili neki drugi pokazatelj.

Prema vrsti zakona o zadrugama determinisane su četiri osnovne grupe evropskih zemalja:

(1) sa opštim zakonom o zadrugama – što predstavlja dominantan model u Evropi, koji se primenjuje u 16, odnosno 33,3% zemalja (Bosna i Hercegovina, Bugarska, Crna Gora, Finska, Kipar, Letonija, Litvanija, Makedonija, Malta, Nemačka, Norveška, Poljska, Portugal, Slovenija, Turska i Ukrajina);

248 U aneksu dokumenta Co-operatives in Enterprise Europe (Commission of the European Communities, 2001) dat je tabelarni prikaz pojedinih zemalja članica EU sa osnovnim karakteristikama zakona o zadrugama.

181

(2) sa posebnim zakonom koji reguliše rad samo jedne vrste zadruga – što se primenjuje u svega 4 zemlje (8,3%), i to: Azarbejdžan, Gruzija, Kazahstan i Rusija;

(3) sa poglavljima u drugim zakonima kojima se reguliše poslovanje zadruga – što je model primenjen u 6 ili 12,5% zemalja (Češka, Estonija, Holandija, Irska, Slovačka i Švajcarska); i

(4) bez zakona o zadrugama i bez odredbi o zadrugama u drugim zakonima – što je karakteristično za Dansku i Veliku Britaniju.

Pri analizi nacionalnih zakona o zadrugama konsultovana je brojna literatura radi klasifikacije zemalja prema izloženim modelima. Prema autoru dostupnim podacima, osnivanje i rad zadruga u Velikoj Britaniji se reguliše Aktom o industrijskim i štednim društvima, i u manjoj meri Aktom o preduzećima, te je ova zemlja prvobitno smeštena u treću grupu. Meñutim, prema informacijama dobijenim iz Pravnog odeljenja Zadružnog saveza Velike Britanije, ne postoji nijedan zakon niti poglavlje zakona koje reguliše isključivo osnivanje i rad zadruga, te je izvršena korekcija u skladu sa dobijenim informacijama.

Pored ove četiri osnovne grupe, ustanovljene su i četiri podgrupe u zavisnosti od kombinacija zakona o zadrugama koji su na snazi u pojedinim evropskim zemljama:

(1) paralelno delovanje opštih i posebnih zakona o zadrugama karakteristično je za 9 zemalja (18,8%): Austrija, Grčka, Hrvatska, Jermenija, Mañarska, Rumunija, Srbija, Španija i Švedska;

(2) istovremeno delovanje opšteg zakona o zadrugama i poglavlja o zadrugama u drugim zakonima postoji samo u Belgiji (2,1% ukupnog broja evropskih zemalja);

(3) paralelno delovanje posebnih zakona o zadrugama i poglavlja o zadrugama u drugim zakonima, bez opšteg zakona o zadrugama, postoji u 4 zemlje (ili 8,3%): Albaniji, Belorusiji, Irskoj i Luksemburgu;

(4) u dve zemlje (4,2%) – Francuskoj i Italiji, na snazi su sve tri forme zakona: opšti zakon o zadrugama, posebni zakon o zadrugama i poglavlja u drugim zakonima.

Za četiri zemlje nije bilo moguće utvrditi koji model zakona o zadrugama se primenjuje, i to su: Andora, Linhenštajn, Monako i San Marino.

Iako postoji izražena težnja da se izvrši harmonizacija zadružnog prava na meñunarodnom nivou, u Evropi je očito prisutna izuzetna heterogenost odabranih pravnih rešenja koja regulišu oblast zadružnog delovanja. Na osnovu rezultata sprovedenog istraživanja može se zaključiti da su u evropskim zemljama zastupljene sve moguće kombinacije zakona kojima se reguliše osnivanje i rad zadruga, odnosno da ne postoji visoka zavisnost izmeñu stepena razvoja zadružnog sektora i primenjenog modela zadružnog zakonodavstva. U stranoj literaturi mogu se naći preporuke o prednostima opšteg zakona o zadrugama (Hagen, 2005: 15),

182

odnosno regulisanja osnivanja i rada zadruga u posebnim poglavljima drugih zakona (Hagen, 2002: 7). Naše mišljenje je da ne treba generalizovati pozitivne karakteristike ma kojeg od izloženih modela. Izvesno je da primenjeni model zakona kojim se reguliše osnivanje i rad zadruga dominantno zavisi od specifičnosti zadružnog sektora pojedinih zemalja i potrebe za stvaranjem takvog administrativno-pravnog okruženja koje će podsticati razvoj svih ili odreñenih vrsta zadruga.

Zadružno pravo se neprekidno menja, prvenstveno u skladu sa spoljašnjim okruženjem (društveno-političkim i ekonomskim promenama na nacionalnom i meñunarodnom nivou), ali i promenama u samom zadružnom pokretu, odnosno u skladu sa potrebama zadruga i njihovih organizacija. Harmonizacija zadružnog prava u Evropi je proces koji je tek počeo, te postoji potreba kontinuiranog praćenja stepena usaglašenosti nacionalnih zakona o zadrugama. Pravci daljeg istraživanja trebalo bi da budu usmereni dominantno na Statut Evropskog zadružnog društva, njegovu primenu u zemljama članicama Evropske unije, a posebno na efekte koje će ovaj dokument imati na pojavu novih nadnacionalnih zadruga, njihov opstanak i uspeh na globalnom tržištu.

Značaj primene iskustava zemalja iz okruženja, posebno zemalja bivše SFRJ, na revitalizaciju zadružnog pokreta u Srbiji, naročito sa aspekta usvajanja modernog zakona o zadrugama je u ovom radu posebno naglašen. Dalja istraživanja mogu biti usmerena ka odabiru konkretnog modela primene pozitivnih iskustava ovih zemalja na razvoj zadruga u Srbiji.

Na osnovu sprovedenog istraživanja, domaće i inostrane literature, odnosno zaključaka koji su do sada izneti, kao jedan od pravaca daljeg istraživanja u Srbiji predlažemo „analizu stanja“ u zadrugama i njihovim savezima. Tek po sticanju uvida u, pre svega, broj registrovanih, kao i aktivnih zadruga, ali i njihovu delatnost, finansijsko stanje, kadrovsku opremljenost i druge relevantne pokazatelje, mogu se realno planirati dalji koraci u procesu koncipiranja zakona o zadrugama i revitalizacije zadružnog sektora u Srbiji.

183

8. PRILOZI

Prilog 1 – Ročdejlski principi i praksa 249

Ročdejlski pioniri su razvili grupu principa za poslovanje njihovih zadruga koji su naknadno postali poznati kao Ročdejlski principi. Ove principe mnogi savremeni zadrugari smatraju „glavnim činiocima vere“ koji bi mogli da vode sve zadružne akcije i da razlikuju zadruge od drugih profitno orijentisanih biznisa. Oni su:

1. Otvoreno članstvo bez ograničavanja po osnovu pola, političke, religiozne ili druge pripadnosti.

2. Demokratska kontrola članova.

Svaki član ima jedan glas bez obzira koliko je investirao u zadrugu, odnosno u zadružni kapital. U zadrugama je bitna osoba, a ne njeno ili njegovo bogatstvo.

Nema glasanja uz pomoć opunomoćenika, ali članovi mogu da glasaju putem pošte.

3. Ograničena kamata na kapital.

4. Neto štednja se vraća članovima u proporciji prema njihovom poslovanju sa zadrugom.

Naredna tri principa su bila dodata kasnije i nisu se smatrali esencijalnim za očuvanje zadružnog karaktera, ali su ih, ipak, od tada usvojile mnoge zadruge. To su:

1. Politička i religiozna neutralnost.

2. Stalna promocija edukacije.

3. Plaćanje isključivo u gotovini.

Izvor:

Parker, F.: The First 125 Years. The Cooperative League of the USA, Superior, Wisconsin, 1956, page XV

ili

http://www.fao.org/documents/show_cdr.asp?url_file=/docrep/007/w3708e/w3708e00.htm

249 Nezvaničan prevod dokumenta The Rochdale Principles and Practices autora ovog rada.

184

Prilog 2 – Izjava o zadružnom identitetu MZS250

Generalna skupština MZS, održana 23. septembra 1995. u Mančesteru, usvojila je nove principe zadrugarstva, na preporuku Upravnog odbora i kongresa MZS, nakon globalne studije i revizije Odbora pod rukovodstvom profesora Ian McPhersona iz Kanade. Tekst koji sledi predstavlja finalnu usvojenu verziju Izjave o zadružnom identitetu.

DEFINICIJA ZADRUGE

Zadruga je autonomna asocijacija lica dobrovoljno udruženih kako bi zadovoljili zajedničke ekonomske, socijalne i kulturne potrebe i aspiracije kroz zajednički posedovano i demokratski kontrolisano preduzeće.

OSNOVNE ZADRUŽNE VREDNOSTI

Zadruge su zasnovane na vrednostima samopomoći, samoodgovornosti, demokratičnosti, jednakosti, pravičnosti i solidarnosti. U skladu sa tradicijom njihovih osnivača, članovi zadruge veruju u etičke vrednosti poštenja, otvorenosti, društvene odgovornosti i brige za druge.

PRINCIPI ZADRUGARSTVA

Principi zadrugarstva su vodiči na osnovu kojih zadruge implementiraju svoje vrednosti u praksu.

Prvi princip: Dobrovoljno i otvoreno članstvo: Zadruge su dobrovoljne organizacije, otvorne za sva lica sposobna da koriste njihove usluge i spremna da prihvate odgovornosti članstva, bez obzira na pol, društvenu, rasnu, političku ili religioznu pripadnost.

Drugi princip: Demokratska kontrola članova: Zadruge su demokratske organizacije kontrolisane od strane svojih članova koji aktivno učestvuju u kreiranju njihove politike i donošenju odluka. LJudi i žene koji su izabrani za predstavnike su odgovorni članstvu. U primarnim zadrugama, članovi imaju jednako pravo glasa (jedan član jedan glas), a zadruge na drugim nivoima su takoñe organizovane na demokratskim principima.

Treći princip: Ekonomska participacija članova: Članovi jednako doprinose kapitalu svojih zadruga i demokratski ga kontolišu. Najmanje jedan deo kapitala je

250 Nezvaničan prevod dokumenta „ICA Cooperative Identity Statement” autora ovog rada.

185

zajedničko vlasništvo zadruge. Članovi obično primaju ograničenu kamatu na kapital, ukoliko je uopšte primaju, uložen kao preduslov članstva. Članovi mogu da alociraju višak za jednu ili sve od sledećih svrha: razvoj svoje zadruge putem osnivanja rezervi, od kojih barem jedan deo ne može da bude deljiv; podela članovima u proporciji sa njihovim transakcijama koje su imali sa zadrugom; i podrška drugih aktivnosti odobrenih od članstva.

Četvrti princip: Autonomija i nezavisnost: Zadruge su autonomne organizacije samopomoći kontrolisane od strane svojih članova. Ukoliko sklapaju dogovore sa drugim organizacijama uključujući i vlade ili nabavljaju kapital iz spoljnih izvora, to čine pod uslovima koji omogućavaju demokratsku kontrolu i održavaju autonomnost zadruge.

Peti princip: Obrazovanje, obuka i informisanje: Zadruge obezbeñuju obrazovanje i obuku za svoje članove, izabrane predstavnike, menadžere i zaposlene, tako da oni mogu da efektivno doprinose razvoju svojih zadruga. Oni informišu javnost – naročito mlade ljude i lidere – o prirodi i korisnosti zadruga.

Šesti princip: Meñuzadružna saradnja: Zadruge najdelotvornije služe svojim članovima istovremeno jačajući zadružni pokret tako što rade zajedno kroz lokalne, regionalne, nacionalne i meñunarodne strukture.

Sedmi princip: Briga za zajednicu: Zadruge deluju u skladu sa održivim razvojem svojih zajednica kroz politiku odobrenu od strane njihovih članova.

Meñunarodna zadružana organizacija (Glavna svetska kancelarija)

Ženeva, Švajcarska

Izvor: The Principles of Cooperation – A Look at the ICA Cooperative Identity Statement, www.wisc.edu/info/intl/daman_prin.pdf

186

Prilog 3 – Zakoni i drugi dokumenti relevantni za zadrugarstvo Srbije

Godina Zakoni i drugi dokumenti

1898. Zakon o zemljoradničkim i zanatskim zadrugama. Posebna edicija, Niš

1900. Zakon o potpomaganju zemljoradničkih zadruga. Posebna edicija, Beograd

1937. Zakon o privrednim zadrugama. Službene novine Kraljevine Jugoslavije, broj 217 – LXII

1945. Zakon o agrarnoj reformi i kolonizaciji. Službeni list DFJ, broj 64/45; Službeni list FNRJ, broj 24/46, 101/47, 105/48, 21/56, 55/57 i 10/65

Rešenje o ustanovljenju komisije za zadrugarstvo pri Privrednom savetu DFJ, Službeni list DFJ, broj 63/45

Rešenje o omogućavanju preuzimanja garancija za kredite koje Privilegovana agrarna banka odobrava zadružnim savezima. Službeni list DFJ, broj 75/45

1946. Ustav Federativne Narodne Republike Jugoslavije. Službeni list FNRJ, broj 10/46

Osnovni zakon o zadrugama. Službeni list FNRJ, broj 59/46

1949. Osnovni zakon o zemljoradničkim zadrugama. Službeni list FNRJ, broj49/49

Opšti zakon o zanatstvu (sa propisima o zanatskim zadrugama). Službeni list FNRJ, broj 49/49

1953. Zakon o zemljišnom fondu opštenarodne imovine i dodeljivanju zemljišta poljoprivrednim organizacijama. Službeni list FNRJ, broj 22/53

Uredba o imovinskim odnosima i reogranizaciji seljačkih radnih zadruga. Službeni list FNRJ 14/53 i 20/54

Uputstvo za postupak pri ureñivanju imovinsko pravnih odnosa i izmeñu zemljoradničke zadruge i njenih članova u slučaju reorganizacije i likvidacije zadruge. Službeni list FNRJ, broj 21/53, 20/54 i 40/54

1954. Uredba o zemljoradničkim zadrugama. Službeni list FNRJ, broj 5/54, 34/56, 18/58, 30/58, 22/59 i 49/59

1957. Rezolucija o perspektivnom razvitku poljoprivrede i zadrugarstva. Službeni list FNRJ, broj 19/57

187

1959. Zakon o stambenim zadrugama. Službeni list FNRJ, broj 16/59 i 48/59

1961. Uredba o zemljoradničkim zadrugama. Službeni list FNRJ, broj 18/61

1962. Zakon o obrazovanju jedinstvenih privrednih komora. Službeni list FNRJ, broj 22/62

1963. Ustav Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Službeni list SFRJ, broj 14/63

1965. Osnovni zakon o poljoprivrednim zadrugama. Službeni list SFRJ, broj 13/65 i 7/67

Osnovni zakon o zanatskim i drugim odreñenim vrstama zadruga. Službeni list SFRJ, broj 16/65

Zakon o izmenama i dopunama Zakona o stambenim zadrugama. Službeni list SFRJ, broj 16/65

1968. Osnovni zakon o stambenim zadrugama. Službeni list SFRJ, broj 1/68

1974. Ustav Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Službeni list SFRJ, broj 9/74

Zakon o udruživanju zemljoradnika, Službeni glasnik SRS, broj 19/74

1976. Zakon o udruženom radu. Službeni list SFRJ, broj 53/76

1977. Zakon o štedno-kreditnim organizacijama i poslovanju sa štednim ulozima. Službeni glasnik SRS, broj 53/77, 9/78, 66/81 i 18/88

1979. Zakon o udruživanju zemljoradnika. Službeni glasnik SRS, broj 12/79

1982. Zakon o omladinskim zadrugama. Službeni glasnik SRS, broj 25/82, 5/84 i 24/85

1987. Zakon o stambenim zadrugama. Službeni glasnik SRS, broj 8/87

1989. Zakon o zadrugama. Službeni glasnik SRS, broj 57/89

Zakon o zemljoradničkim zadrugama. Službeni glasnik SRS, broj 59/89

1990. Ustav Republike Srbije. Službeni glasnik RS, broj 1b/90

Zakon o zadrugama. Službeni list SFRJ, broj 3/90

Ispravka Zakona o zadrugama. Službeni list SFRJ, broj 11/90

Zakon o načinu i uslovima vraćanja imovine stečene radom i poslovanjem zadruga i zadrugara posle 1. jula 1953. godine. Službeni glasnik RS, broj 46a/90

188

1991. Zakon o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu Poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda. Službeni glasnik RS, broj 18/91

Zakon o uslovima i postupku pretvaranja društvene svojine u druge oblike svojine. Službeni glasnik RS, broj 48/91, 75/91, 48/94 i 51/94

1992. Ustav Savezne Republike Jugoslavije. Službeni list SRJ, broj 1/92

1993. Zakon o bankama i drugim finansijskim organizacijama. Službeni list SRJ, broj 32/93, 61/95, 44/99 i 36/02 i Službeni glasnik RS, broj 72/03 i 61/05

1996. Zakon o zadrugama. Službeni list SRJ, broj 41/96

Zakon o računovodstvu. Službeni list SRJ, 46/96 i 60/96

Zakon o preduzećima. Službeni list SRJ 29/96

Zakon o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine. Službeni glasnik RS, broj 49/92 i 54/96

1997. Zakon o svojinskoj transformaciji. Službeni list SRJ, broj 29/97

1997. Zakon o Srpskoj književnoj zadruzi. Službeni glasnik Republike Srbije, broj 20/97

2001. Zakon o privatizaciji. Službeni glasnik RS, broj 38/2001

2002. Zakon o računovodstvu i reviziji. Službeni list SRJ, broj 71/2002 i Službeni glasnik RS, broj 55/04

2005. Zakon o bankama. Službeni glasnik RS, broj 107/05

2006. Ustav Republike Srbije. Službeni glasnik RS, broj 83/06

Zakon o računovodstvu i reviziji. Službeni glasnik RS, broj 125/04

Nacrti i predlozi zakona o zadrugama sačinjeni u periodu od

usvajanja Zakona o zadrugama (1996) do danas

2002. Nacrt zakona o zadrugama. Predlagač Savezno ministarstvo privrede i unutrašnje trgovine

2004. Predlog zakona o poljoprivrednim zadrugama. Predlagač Zadružni savez Vojvodine

2005. Nacrt zakona o zadružnom društvu. Predlagač Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Republike Srbije

189

2006. Nacrt zakona o zadružnim društvima. Predlagač Pokrajinski sekretarijat za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo AP Vojvodine

Nacrt zakona o zadružnom fondu. Predlagač Pokrajinski sekretarijat za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo AP Vojvodine

Nacrt zakona o zadrugama. Predlagač Ministarstvo privrede Republike Srbije (prva i druga verzija)

190

191

Literatura

1. Avsec, F. (2007): Novejša zakonodaja o zadrugah, zlasti kmetijskih, na ozemlju nekdanje Jugoslavije. U: Slovensko kmetijstvo in podeželje v Evropi, ki se širi in spreminja, prvo izdanje, Društvo agrarnih ekonomistov Slovenije, LJubljana, str. 157-166.

2. Arsenijević, Jasmina, Arsenijević, D. (2008): Strateško pozicioniranje Srbije prema ekonomiji zasnovanoj na znanju. Tematski zbornik radova Tehnologija, kultura i razvoj, Udruženje tehnologija i društvo, Beograd, str. 250-258.

3. Vasić, ð., Miloje, R., Sivčev, S. (1974): Zakon o udruživanju zemljoradnika sa komentarom i prilozima. Novinsko izdavačko preduzeće Selo, Beograd.

4. Vasić, LJiljana (1996): Vek i po zemljoradničkog zadrugarstva u Vojvodini. Zbornik radova Vek i po zemljoradničkog zadrugarstva u Vojvodini, Zadružni savez Vojvodine, Novi Sad, str. 12 – 22.

5. Vek i po zadrugarstva. Zadružni savez Jugoslavije, Beograd, 1995.

6. Vitez, M. (1988): Zemljoradnička zadruga. Naučna knjiga, Beograd.

7. Vitez, M. (2006): Neka pitanja pravnog položaja zadruge. U: Pravni život, Udruženje pravnika Srbije, Beograd, tom III, broj 11/2006, str. 175-194.

8. Vučković, M. (1947): Zadrugarstvo. Zadružna štampa, Zagreb.

9. Vučković, M. (1960): Prilog opštoj teoriji zadrugarstva sa posebnim osvrtom na zadružne organizacije u FNRJ. Otisak iz Glasa CCXXXIX, Odeljenje Društvenih nauka Srpske akademije nauka, knjiga 8, Beograd.

10. Govedarović, D., Vitez, M. (2007): Zadružno zakonodavstvo Jugoslavije. Poseban materijal, Zadružni savez Srbije, Beograd.

11. ðurñević, V. (2005): Slom zadrugarstva (1894-2004). Junior, Beograd.

12. Zakić, Z. (2000): Koopmenadžment. Dunav grupa, Dunav preving a.d., Beograd.

13. Kišgeci, J., Vitez, M. (1994): Društveno-ekonomski uslovi nastanka i karakteristike prvih zadruga u Vojvodini – zadruge Srba i Slovaka. U: 100 godina zemljoradničkog zadrugarstva Srbije, Zadružni savez Srbije, Beograd, str. 19-27.

14. Maričić, B. (2006): Zadrugarstvo u vremenu tranzicije (Neostvarene inicijative). SNS-Naučna, Beograd.

15. Marković, B. (1921): Komentar Zakona o zemljoradničkim i zanatskim zadrugama. Izdavačka knjižarnica Gece Kona, Beograd.

16. Marković, D. (2002): Zadružno upravljanje, SNS-ZSJ, Beograd.

17. Mihajlović, L., Pejčić, H. (2005): Poljoprivredno zadrugarstvo izmeñu teorije i prakse. Zadružni savez Vojvodine, Novi Sad.

18. Nestorov-Bizonj, Jelena (2003): Stanje i perspektive u zemljoradničkom zadrugarstvu Vojvodine. Zadružni savez Vojvodine, Novi Sad.

192

19. Nikolić, M. Marija, Arsenijević, Jasmina (2007): Održivi razvoj kao faktor realizacije Milenijumskih ciljeva. Zbornik radova Ekološka istina, Tehnološki fakultet, Bor, str. 581-585.

20. Pavlović, M. (1994): Zemljoradničko zadrugarstvo Srbije u Kraljevini Jugoslaviji (1918-1941. godina). U: 100 godina zemljoradničkog zadrugarstva Srbije, Zadružni savez Srbije, Beograd, str. 30-47.

21. Parun Kolin, Marija, Petrušić, Nevena (2008): Socijalna preduzeća i uloga alternativne ekonomije u procesima evropskih integracija. Evropski pokret u Srbiji, Beograd.

22. Pravila Glavnoga zadružnoga saveza u Kraljevstvu Srba, Hrvata i Slovenaca. Posebno izdanje, Beograd, 1919.

23. Propisi o zadrugarstvu u nekim evropskim državama. Uvezani materijal Zadružnog saveza Srbije, Beograd, 1995.

24. Rakić, M. (1994): Zemljoradničko zadrugarstvo kroz zakonsku regulativu. U: 100 godina zemljoradničkog zadrugarstva Srbije, Zadružni savez Srbije, Beograd, str. 127-133.

25. Ranñelović, V. (1999): Osnovi zadrugarstva i zemljoradničko zadrugarstvo. Poljopriredni fakultet i Zadružni savez Srbije, Beograd.

26. Ranñelović, V., Govedarović, D., Raičević, G. (1996): Priručnik za primenu Zakona o zadrugama, Zadružni savez Srbije, Beograd.

27. Simić, J. (1994): Uloga zadrugarstva u razvoju poljoprivrede i sela. U: 100 godina zemljoradničkog zadrugarstva Srbije, Zadružni savez Srbije, Beograd, str. 74-82.

28. Stepanović, S. (1996): Upravljanje u zemljoradničkim zadrugama – sa osvrtom na zakonsku regulativu. Zbornik radova Vek i po zemljo-radničkog zadrugarstva u Vojvodini, Zadružni savez Vojvodine, Novi Sad, str. 33-42.

29. Studija izvodljivosti za uvoñenje kooperativnog sistema u Crnoj Gori. Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Crne Gore, Ministarstvo zdravlja, rada i socijalnog staranja Crne Gore, COSV i Cooperatives Europe, Podgorica, 2008.

30. Harmonizacija domaćeg zakonodavstva sa pravom Evropske unije – Kompanijsko pravo. Institut za uporedno pravo, Beograd, 2004.

Literatura dostupna na Internetu: 32. Apostolos, I. (2000): The European co-operative society.

http://www.coopseurope.coop/IMG/pdf/000_APOSTOLOS_IOAKIMIDIS_TXT.pdf

33. Birchall, J. (2004): Cooperatives and the Millennium Development Goals, Cooperative Branch & Policy, Committee for the Promotion and Advancement of Cooperatives, Geneva, ILO.

193

34. Book, Sven Ake (1992): Co-operative Values in a Changing World. The International Co-operative Alliance. http://www.uwcc.wisc.edu/icic/orgs/ica/pubs/studies/Co-operative-Values-in-a-Changing-World-1/Co-operative-Basic-Values--1992-1.html

35. Chomel, Chantal (2006): Agricultural co-operatives in the EU – 15, Comparison of legal systems. Cogeca Seminar.

36. Chloupkova, Jarka (2002): European Cooperative Movement – Background and Common Denominators. Unit of Economics Working Papers 2002/4, The Royal Veterinary and Agricultural University. http://www.foi.life.ku.dk/Publikationer/~/media/migration%20folder/upload/foi/docs/publikationer/working%20papers/unit%20of%20economics/2002/jarkas%20european%20cooperative%20movement-2002%204.pdf.ashx

37. Commission of the European Communities (2001): Co-operatives in Enterprise Europe. Consulation Paper, Brussels. http://ec.europa.eu/employment_social/labour_law/docs/sce_experts_en.pdf

38. Commission of the European Communities (2004): Communication from the Commission to the Council and the European Parliament, the European Economic and Social Committee and the Committee of regions on the Promotion of Co-operative Societies in Europe. Brussels. http://eur-lex.europa.eu/LexUriServ/site/en/com/2004/com2004_0018en01.pdf

39. COPAC (2006): Cooperative Policy and Legislation. http://www.copac.coop/legislation.htm

40. Côté, D. (2000): Mobilizing the Co-operative Advantage: Agricultural Co-operatives in the 21st Century. HEC, Montréal, Centre d’études en gestion des cooperatives, Canadian Co-operative Association and le Conseil Canadien de la Coopération.

41. Council Regulation (EC) No 1435/2003 on the Statute for a European company (SCE) Implementation Act. http://www.legaltext.ee/text/en/XX00044.htm

42. FAO UN (1996): Cooperatives: has their time come - or gone?. Rural Institutions and Participation Service, Rural Development Division, Rome, Italy. http://www.fao.org/documents/show_cdr.asp?url_file=/docrep/007/w3708e/w3708e00.htm

43. FAO Regional Office for Asia and the Pacific (1998): A study of cooperative legislations in selected Asian and Pacific countries. Regional Rural Development Office, Thailand. http://www.fao.org/docrep/007/AD713E/AD713E00.htm#TOC

44. Fjørtoft, T., Gjems-Onstad, O. (2003): A New Legislative Foundation for Co-operatives in Norway. ICA Review of International Co-operation, Vol. 96 No. 1/2003.

45. Group of Experts (2003): SCE - European Cooperative Society, On the Implementation of Directive 2003/72/E, supplementing the Statute for a

194

European Cooperative Society with regard to the involvement of employees. European Commission, Directorate General Employment, Social Affairs and Equal Opportunities Unit D2. http://ec.europa.eu/employment_social/labour_law/docs/sce_experts_en.pdf

46. Hagen, H. (2005): Guidelines for Cooperative Legislation. Second, revised edition, ILO, Geneva, International Labour Office. http://www.copac.coop/guide-coop-legislation.pdf

47. Hagen, H. (2004): Is Your co-operative law good enough? Cooperative law between global realities and cooperative needs. How make both ends meet?. Workshop 5, ICA, Regional Assembly for Europe, Warsaw. http://guava.xeriom.net/~gmitchell/europe/ra2004/ra04warsaw-henry.pdf

48. Hagen, H. (2002): The Creation of a Supportive Environment in Theory and Practice: Cooperative Law. Is it necessary; is it Sufficient for Cooperatives to Prosper?. Paper for Expert Group Meeting on Supportive Environment for Cooperatives: A Stakeholder Dialogue on Definitions, Prerequisites and Process of Creation, Ulaanbaatar, Mongolia. http://www.copacgva.org/fora/mongolia/coop_henry.pdf

49. Hagen, H. (2001): Co-operative Policy & Legislation. Review of International Co-operation, Vol. 94 No., pages 48-106, ICA. http://www.ica.coop/publications/review/2002.issue2.pdf

50. Hagen, H. (1998): Framework for Cooperative Legislation. Geneva, ILO, COOPREFORM.

51. Hoyt, Ann (1996): And then there were seven: Cooperative Principles Updated. University of Wisconsin Center for Cooperatives, Cooperative Grocer. http://www.uwcc.wisc.edu/staff/hoyt/princart.html

52. Iliopoulos, C. (2003): Long-term Financing in US and European Agricultural Co-operatives: Emerging Methods for Ameliorating Investment Constraints. National Agricultural Research Foundation, Agricultural Economics and Social Research Institute, Greece, Paper Presented at the NCR-194 Conference, Kansas City, MO, USA.

53. Iliopoulos, C. (2000): The Evolution of the Greek Cooperative Law: From the First to the Last Order of Economizing. Tüibengen, Germany. http://www.isnie.org/ISNIE00/Papers/Iliopoulos.pdf

54. Ioakimidis, A. (2000): The European co-operative society. http://www.coopseurope.coop/IMG/pdf/000_APOSTOLOS_IOAKIMIDIS_TXT.pdf

55. ICA (1964): The Principles of Co-operation (1937). ICA, November 1996, Source: The Present Application of the Rochdale Principles of Co-operation, Studies and Reports, ICA, London, 1964, 3-5. http://www.uwcc.wisc.edu/icic/orgs/ica/pubs/studies/The-Present-Applications-of-the-Rochdale1/The-Principles-of-Co-operation1.html

195

56. ICA (1964): The Present Application of the Rochdale Principles (1937). Studies and Reports, The International Co-operative Alliance ICA, London, 1964. http://www.ica.coop/coop/1937.html

57. ICA (1995): Statement on the Co-operative Identity. Geneva.

58. ICA (1996): Background Paper to the Statement on the Cooperative Identity. http://www.uwcc.wisc.edu/icic/issues/prin/21-cent/background.html

59. ICA (2003): ICA Rules, Policies, Procedures & Standing Orders, as approved by the ICA General Assembly. Geneva.

60. ICA (2004): Promoting Co-operatives: A Guide to ILO Recommendation 193. Published by The Cooperative College, ICA and ILO Cooperative Branch, Manchester, UK. http://www.co-op.ac.uk/downloads/Promoting%20Co-operatives.pdf

61. ICA (2007): What is the co-operative difference?. www.ica.org

62. ICA Annual Report 2006. http://www.ica.coop/publications/ar

63. ICA Asia and Pacific, Annual Report 2005. http://www.ica.coop/publications/ar/regionalreports/annualreport05_asia-pacific.pdf

64. ICA – ILO: Memorandum of understanding between the ILO and ICA. http://www.ilo.org/dyn/empent/docs/F655694416/MoU%20activities%2007.pdf

65. ICA Issue - Review of International Co-operation. Vol. 100 No. 1/2007. http://www.ica.coop/publications/review/2007.issue1.pdf

66. ICA Weekly Digest. Volume 1, Number 7, 22 March 2004. http://www.ica.coop/publications

67. ILO (1966): Recommendation concerning the Role of Co-operatives in the Economic and Social Development of Developing Countries. R127 Co-operatives (Developing Countries) Recommendation, Geneva.

68. ILO (2002): Recommendation concerning the Promotion of Cooperatives. R193 Promotion of Cooperatives Recommendation, Geneva.

69. ILO Constitution. http://www.ilo.org/public/english/about/iloconst.htm

70. ILO, International Labour Conference, 89th Session (2001): Promotion of cooperatives. Report V (1), Fifth item on the agenda, International Labour Office, Geneva. http://www.ilo.org/public/english/standards/relm/ilc/ilc89/pdf/rep-v-1.pdf

71. ILO, International Labour Conference, 89th Session (2001): Promotion of cooperatives. Report V (2), Fifth item on the agenda, International Labour Office, Geneva. http://www.ilo.org/public/english/standards/relm/ilc/ilc89/pdf/rep-v-2.pdf

72. ILO (2004): A common cooperative agenda for ILO /ICA joint action, Promoting decent work and reducing poverty in rural areas through cooperatives.

196

http://www.ilo.org/dyn/empent/docs/F862715603/ilo-ica%20common%20coop%20agenda.pdf

73. Kamdem, E. (2003): Harmonization of cooperative legislation in French-speaking Africa. ICA General Assembly, Oslo. www.ica.coop/calendar/ga2003/legforum/kamdem-harmonisation.doc

74. Knežević, Mirjana (2006): Novine predviñene radnom verzijom Nacrta zakona o zadrugama. www.poslovnapolitika.com/index.php?option=com_content&task=view&id=241&Itemid=41

75. Official Journal of the European Union (2003): Council Directive 2003/72/EC of 22 July 2003 supplementing the Statute for a European Cooperative Society with regard to the involvement of employees, L 207/25. http://ec.europa.eu/employment_social/labour_law/docs/directive2003_72_en.pdf

76. Official Journal of the European Union (2003): Council Regulation (EC) No 1435/2003 of 22 July 2003 on the Statute for a European Cooperative Society (SCE), L 207/1. http://eur-lex.europa.eu/LexUriServ/site/en/oj/2003/l_207/l_20720030818en00010024.pdf

77. Prakash, D. (2003): The Principles of Cooperation - A Look at the ICA Cooperative Identity Statement. Pamda-Network International, Participatory Management Development Advisory Network, The Saryu, J-102 Kalkaji, New Delhi 110019, India. www.wisc.edu/info/intl/daman_prin.pdf

78. Rizzo, S. (2006): Country report: (3) Transposition - Implementation in Malta of: Council Regulation (EC) 1435/2003 of 22 July 2003: Statute for a European Cooperative Society (SCE). Centre for Labour Studies - University of Malta. www.seeurope-network.org

79. Russo, C., Sabbatini, M. (2002): Equity Management Practices in Italian Agricultural Cooperatives: a Cluster Analysis Approach. EAAE Congress, Exploring Diversity in the European Agri-food System, Zaragoza, Spain. www.wisc.edu/info/i_pages/int.html

80. Safakli, O. (2002): Impacts of Cyprus European Union Integration on Turkish Cypriot Cooperatives. Near East University, Doğuş Üniversitesi Dergisi, p. 111-123.

81. Smith, S. (2006): Let’s organize!, A SYNDICOOP handbook for trade unions and cooperatives. A joint publication of ILO, ICA and the International Confederation of Free Trade Unions.

82. Summaries of Legislation (2004): Statute for a European Cooperative Society, Activities of the European Union. http://europa.eu/scadplus/leg/en/lvb/l26018.htm

83. Szabó, Z. (2006): Current legal framework for co-operatives in the New Member States. HANGYA Co-operative Association, Budapest, Hungary.

84. Ševarlić, M. (2006-a): Lex specialis za zadružnu imovinu. www.poljoprivreda.info

197

85. Ševarlić, M. (2006-b): Slom kolektivne svojine. http://www.politika.co.yu/rubrike/Ekonomija/t1458.sr.html

86. Ševarlić, M. (2006-c): Sve više zakona o zadrugama – sve manje zadružne svojine. http://www.poljoprivreda.biz/stav/sve_vise_zakona_o_zadrugama_sve_manje_zadruzne_svojine

87. UN Guidelines aimed at creating a supportive environment for the development of cooperatives (2001). Economic and Social Council United Nations. http://www.caledonia.org.uk/papers/coop-support.pdf

88. UN Report of the Secretary-General (2007): Cooperatives and Social Development, A/62/154, 26 July 2007. http://www.copac.coop/a62154e.pdf

89. UN Report of the Secretary-General (1998): Status and role of cooperatives in the light of new economic and social trends, A/54/57, 23 December 1998. http://www.copac.coop/a-54-57.htm

90. UN Report of the Secretary-General (1996): Status and role of cooperatives in the light of new economic and social trends, A/51/267, 6 August 1996. http://www.un.org/documents/ga/docs/51/plenary/a51-267.htm

91. UN Resolutions on cooperatives (2004): Cooperatives in social development, A/RES/58/131, 19 January 2004. http://www.copac.coop/ar58131e.pdf

92. UN Resolutions on cooperatives (2001): Cooperatives in social development, A/RES/56/114, 19 December 2001. http://www.copac.coop/a56r114.pdf

93. UN Resolutions on cooperatives (1999): Cooperatives in social development, A/RES/54/123, 17 December 1999. http://www.copac.coop/a54r123e.pdf

94. UN Statut, Charter of the United Nations. http://www.hrweb.org/legal/unchartr.html

95. WOCCU Publication (1993): Content guide for laws governing credit unions. http://www.woccu.org/pubs/publist.htm

Za potrebe izrade petog poglavlja Zadružno pravo u evropskim zemljama, a posebno za poglavlje 5.1. Klasifikacija zemalja prema tipovima zadružnog prava, prikupljeni su ustavi svih 48 evropskih država.

96. Ustav Republike Albanije. http://expired.oefre.unibe.ch/law/icl/al__indx.html

97. Ustav Kneževine Andore. http://www.andorramania.com/constit_gb.htm

98. Ustav Demokratske Republike Austrije.

http://expired.oefre.unibe.ch/law/icl/au__indx.html

99. Ustav Republike Azerbejdžana.

http://expired.oefre.unibe.ch/law/icl/aj__indx.html

100. Ustav Kraljevine Belgije. http://expired.oefre.unibe.ch/law/icl/be__indx.html

101. Ustav Republike Belorusije. http://expired.oefre.unibe.ch/law/icl/bo__indx.html

198

102. Ustav Bosne i Hercegovine. http://expired.oefre.unibe.ch/law/icl/bk__indx.html

103. Ustav Republike Bugarske. http://expired.oefre.unibe.ch/law/icl/bu__indx.html

104. Ustav Republike Češke. http://expired.oefre.unibe.ch/law/icl/ez__indx.html

105. Ustav Kraljevine Danske. http://expired.oefre.unibe.ch/law/icl/da__indx.html

106. Ustav Republike Estonije. http://expired.oefre.unibe.ch/law/icl/en__indx.html

107. Ustav Republike Finske. http://expired.oefre.unibe.ch/law/icl/fi__indx.html

108. Ustav Republike Francuske.

http://expired.oefre.unibe.ch/law/icl/fr__indx.html

109. Ustav Republike Grčke. http://expired.oefre.unibe.ch/law/icl/gr__indx.html

110. Ustav Gruzije.

http://www.parliament.ge/files/68_1944_951190_CONSTIT_27_12.06.pdf

111. Ustav Kraljevine Holandije. http://expired.oefre.unibe.ch/law/icl/nl__indx.html

112. Ustav Republike Hrvatske. http://expired.oefre.unibe.ch/law/icl/hr__indx.html

113. Ustav Irske. http://expired.oefre.unibe.ch/law/icl/ei__indx.html

114. Ustav Republike Island. http://www.government.is/constitution/

115. Ustav Republike Italije. http://expired.oefre.unibe.ch/law/icl/it__indx.html

116. Ustav Republike Jermenije. http://expired.oefre.unibe.ch/law/icl/am__indx.html

117. Ustav Republike Kazahstana.

http://www.kazakhstanembassy.org.uk/cgi-bin/index/227

118. Ustav Republike Kipra. http://expired.oefre.unibe.ch/law/icl/cy__indx.html

119. Ustav Republike Letonije. http://expired.oefre.unibe.ch/law/icl/lg__indx.html

120. Ustav Kneževine Linhenštajn.

http://confinder.richmond.edu/local_Liechtenstein.html

121. Ustav Republike Litvanije. http://expired.oefre.unibe.ch/law/icl/lh__indx.html

122. Ustav Velikog Vojvodstva Luksemburg.

http://expired.oefre.unibe.ch/law/icl/lu__indx.html

123. Ustav Republike Mañarske. http://expired.oefre.unibe.ch/law/icl/hu__indx.html

124. Ustav Republike Makedonije.

http://expired.oefre.unibe.ch/law/icl/mk__indx.html

125. Ustav Republike Malte. http://expired.oefre.unibe.ch/law/icl/mt__indx.html

126. Ustav Kneževine Monako.

http://www.monaco.gouv.mc/Dataweb/GouvMc.nsf/(ListCh)/8EAC97F956A58C44C12569D1004E6ABF?OpenDocument

127. Ustav Savezne Republike Nemačke.

http://expired.oefre.unibe.ch/law/icl/gm__indx.html

128. Ustav Kraljevine Norveške.

199

http://expired.oefre.unibe.ch/law/icl/no__indx.html

129. Ustav Republike Poljske. http://expired.oefre.unibe.ch/law/icl/pl__indx.html

130. Ustav Republike Portugal. http://expired.oefre.unibe.ch/law/icl/po__indx.html

131. Ustav Rusije. http://expired.oefre.unibe.ch/law/icl/rs__indx.html

132. Ustav Rumunije. http://expired.oefre.unibe.ch/law/icl/ro__indx.html

133. Ustav San Marina. http://www.osce.org/item/13547.html?ch=18

134. Ustav Republike Slovačke. http://expired.oefre.unibe.ch/law/icl/lo__indx.html

135. Ustav Slovenije. http://expired.oefre.unibe.ch/law/icl/si__indx.html

136. Ustav Republike Srbije.

http://www.parlament.sr.gov.yu/content/lat/akta/ustav/ustav_ceo.asp

137. Ustav Parlamentarne Monarhije Španije.

http://expired.oefre.unibe.ch/law/icl/sp__indx.html

138. Ustav Švajcarske. http://expired.oefre.unibe.ch/law/icl/sz__indx.html

139. Ustav Kraljevine Švedske. http://expired.oefre.unibe.ch/law/icl/sw__indx.html

140. Ustav Republike Turske. http://expired.oefre.unibe.ch/law/icl/tu__indx.html

141. Ustav Ukrajine. http://www.rada.gov.ua/const/conengl.htm

142. Zbirka pravnih akata Velike Britanije.

http://expired.oefre.unibe.ch/law/icl/uk__indx.html i

http://www.hm-treasury.gov.uk/media/7/0/consult_creditunion_210607.pdf

200

201

Biografija

Mr Marija (Milana i Dragice) Nikoli ć je roñena 16. aprila 1976. godine u Beogradu.

Poljoprivredni fakultet u Beogradu, Odsek za agroekonomiju upisala je 1994. godine, a diplomirala 2001. godine.

Postdiplomske studije na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu, na magistarskoj grupi Ekonomika poljoprivrede i tržište, upisala je 2001, a magistrirala juna 2009. godine.

U periodu 2005-2006. godina bila je zaposlena u Institutu za ekonomiku poljoprivrede u Beogradu, na mestu istraživač pripravnik.

Od 2006. godine je zaposlena na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu, Odseku za agroekonomiju, kao asistent za užu naučnu oblast Ekonomika poljoprivrede.

Tokom 2004. godine završila je devetomesečni kurs pod nazivom Sustainability in the Rural Areas of the Adriatic-Ionian Basin: Multi-Criteria Analysis of Agricultural and Coastal Systems, u organizaciji Alma Mater Studiorum – Universita di Bologna, Faculty of Agriculture, Department of Agricultural Economics and Engineering, Italy, u okviru koga je obavila i letnju školu u Tirani, Albanija.

Tokom dodiplomskih i postdiplomskih studija boravila je na kraćim studijskim usavršavanjima u Grčkoj i Kini. U periodu 2007-2008. godine učestvovala je na dva on-line kursa Svetske banke.

Bila je uključena u četiri naučnoistraživačka projekta realizovana na Institutu za ekonomiku poljoprivrede u Beogradu, a trenutno je angažovana na realizaciji dva naučno-istraživačka projekta na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu.

Učestvovala je na nacionalnim i meñunarodnim naučno-stručnim skupovima i autor je ili koautor 35 naučnih i stručnih radova, objavljenih u zemlji i inostranstvu.

Član je Društva agrarnih ekonomista Srbije (DAES) i bila je član organizacionih odbora svih nacionalnih i meñunarodnih naučnih skupova koje su Institut za ekonomiku poljoprivrede u Beogradu, DAES i Institut za agroekonomiju Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu organizovali u periodu 2005-2009. godine.

Govori engleski i služi se italijanskim jezikom.

Udata je i ima jednog sina.