Paragraf Pravni instruktor • br. 39 • mart 2013. · VIII Trgovinsko i kompanijsko pravo VIII-1 Osnivanje i statusne promene VIII-2 Privredne delatnosti VIII-3 Vanprivredne delatnosti

Para

graf

Pra

vni

inst

rukt

or •

br.

39

• m

art 2

013.

Izdavači:

PARAGRAF Co d.o.o. 11000 Beograd Takovska 42 Tel: 011/3290-498PARAGRAF LEX d.o.o. 21000 Novi Sad Jovana Boškovića 5Direktor: Bratislav Milovanović Glavni i odgovorni urednik: Dušan PavlovićPomoćnik glavnog i odgovornog urednika: Marija Galetić-LazarevićOdgovorni urednik: Snežana ZvonarićUrednik u redakciji: Mile OrlovićSaradnik u redakciji: Dragana Jevtić DimitrijevićRedakcija: Snežana Radović Mara Cvetković Zoran KilibardaSekretar redakcije: Lidija BogojevićAutor časopisa: Ljiljana Pjevač PejovićTehnički urednik: Ivan FišerDizajn: Olgica FišerŠtampa: Beograf, Nova PazovaCopyright © kompanija Paragraf, www.paragraf.rs

CIP - Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд

34

PRAVNI instruktor : časopis za pravnu teoriju i praksu / glavni i odgovorni urednikDušan Pavlović. - 2011, br. 1/6 (31. oktobar)- . - Beograd (Takovska 42) : Paragraf Co ; Novi Sad (Jovana Boškovića 5) :Paragraf lex, 2011 (Nova Pazova : Beograf). -30 cm

DvonedeljnoISSN 2217-7027 = Pravni instruktorCOBISS.SR-ID 186958860

Impressum

Zainteresovani ste za reklamiranje u časopisu

Pravni instruktor?Više informacija na:

011/3292-067, 2750-024; [email protected]

ili www.paragraf.rs

ISSN 2217-7027

Broj izašao iz štampe:11.3.2013. godine

www.paragraf.rs

Pravni instruktor │ mart 2013. │ Br. 39 │ 1

i INFORMACIJE ZA PRETPLATNIKEi INFORMACIJE ZA PRETPLATNIKE

Obaveštavamo Vas da Vam je, kao pretplatnicima na štampano izdanje kompanije Paragraf, omogućen pristup svim časopisima, izdanja na koje ste pretplaćeni,

objavljenim od početka izlaska časopisa pa sve do kraja 2012. godine.Časopisi su u elektronskom (PDF) formatu i možete im pristupiti na sledeći način:

1. Posetite naš vebsajt www.paragraf.rs i kliknite na "Korisnički kutak";3. Otvorite "Sadržaj i download svih štampanih izdanja";4. Izaberite časopis na koji ste pretplaćeni;5. Sa leve strane unesite šifru koju smo Vam poslali;6. Nakon unosa šifre, sa leve strane će se otvoriti spisak svih objavljenih brojeva časopisa.

Takođe, na istoj strani, u glavnom prozoru, omogućen Vam je i pristup zbirnom sadržaju, u kome se nalaze naslovi svih tekstova koji su objavljeni u tom izdanju. Ovaj zbirni sadržaj Vam daje mogućnost da lako i brzo lo-cirate neki tekst, ukoliko ste zaboravili u kom je broju objavljen - jednostavno, u polje "Nađi" počnite da kucate bilo koji pojam koji tražite i u dobićete listu dokumenata koji imaju zadati pojam u svom naslovu.

Ovo je još jedan od načina kojim poboljšavamo kvalitet koji pružamo. Nadamo se da će Vam ova nova funkcionalnost biti od koristi.

AKTUELNI STATISTIČKI PODACINa adresi www.paragraf.rs možete pratiti aktuelne statističke podatke iz oblasti zarada, osnovica doprinosa, kamata, indeksa potrošačkih cena i ostalog.

KONTAKT SA REDAKCIJOMPitanja, sugestije i predloge možete dostaviti redakciji časopisa Pravni instruktor putem e-maila ili

faxa u vremenu od 7:30 - 15:30h • Fax: 011/ 3290-498 • e-mail: [email protected].

SVE DNEVNE PRAVNO-EKONOMSKE VESTI NA JEDNOM MESTUNa www.paragraf.rs možete svakodnevno pratiti najnovije poslovne i pravno-ekonomske vesti, kao i druge in-formacije od značaja za poslovanje. Umesto Vas, na jednom mestu, pratimo preko stotinu različitih veb sajtova, dnevne novine, vesti sa Tanjuga i druge izvore. Izdvajamo najinteresantnije i najaktuelnije informacije i na taj način štedimo Vaše vreme.

Služba komercijale (za sva pitanja vezana za pretplatu, obnovu pretplate i sl.)Beograd - 011/275-2171, 011/275-0296

• Novi sad - 021/457-421, 021/557-505 • Niš - 018/511-839, 018/528-808Služba pretplate (za sve informacije u vezi sa plaćanjem pretplate)

011/2750-024, 011/2750-035

KALENDAR SAVETOVANJA ZA 2013. GODINUDATUM MESTO REDAKCIJA ČASOPISA TEMA NAPOMENA

26-29. maj Vrnj. Banja Sve redakcije NOVINE I PRAKTIČNA PRIMENA AKTUELNIH PROPISA Višednevno savetovanjeSeptembar Palić Sve redakcije NOVINE I PRAKTIČNA PRIMENA AKTUELNIH PROPISA Višednevno savetovanjeKompanija Paragraf će organizovati savetovanja, po usvajanju novih, odnosno izmeni postojećih propisa, koji se odnose na:

• Zakon o računovodstvu i reviziji i Zakon o porezu na dobit • Zakon o deviznom poslovanju • Zakon o parničnom postupku • Zakon o izvršenju i obezbeđenju • Zakon o vanparničnom postupku • Zakon o medijaciji • Zakonik o krivičnom postupku.

Uvek ažuran spisak savetovanja sa detaljnim informacijama možete naći na www.paragraf.rs.Prijavite se na našu mailing listu, kako biste blagovremeno bili obavešteni o savetovanjima.

2 │ Pravni instruktor │ mart 2013. │ Br. 39

I Ustavno pravoI-1 Državno uređenjeI-2 Organi vlasti i teritorijalnog uređenjaI-3 Odbrana, bezbednost i unutrašnji poslovi

II Pravosudno organizaciono pravoII-1 SudstvoII-2 TužilastvoII-3 Advokatura

III Građansko pravoIII-1 Svojinsko pravoIII-2 Obligaciono pravoIII-3 Nasledno pravoIII-4 Porodično pravoIII-5 Autorsko pravo i pravo industrijske svojineIII-6 Zastarelost

IV Parnični, vanparnični i izvršni postupakIV-1 Parnični postupakIV-2 Vanparnični postupakIV-3 Izvršni i postupak obezbeđenjaIV-4 Arbitražno pravoIV-5 Medijacija

V Krivično pravo i krivični postupakV-1 Krivična delaV-2 Krivična odgovornost pravnih licaV-3 Krivični postupakV-4 Privredni prestupiV-5 Prekršaji i prekršajni postupakV-6 Zastarelost

VI Upravno pravo i upravni postupakVI-1 Upravni postupakVI-2 Upravni sporVI-3 Posebni upravni postupci

VII Radno, penzijsko i medicinsko pravoVII-1 Prava iz radnog odnosa

VII-2 Prava van radnog odnosaVII-3 MobingVII-4 Zapošljavanje invalidaVII-5 Bezbednost i zdravlje na raduVII-6 Prava na penzijsko i invalidsko osiguranjeVII-7 Pravo na zdravstvenu i socijalnu zaštitu

VIII Trgovinsko i kompanijsko pravoVIII-1 Osnivanje i statusne promeneVIII-2 Privredne delatnostiVIII-3 Vanprivredne delatnostiVIII-4 PreduzetniciVIII-5 ZastupanjeVIII-6 Stečajno pravo i likvidacijaVIII-7 Pravo osiguranjaVIII-8 Pravo medijaVIII-9 Pravo informacionih tehnologijaVIII-10 Bankarsko i berzansko pravo

IX Međunarodno i uporedno pravoIX-1 Međunarodno krivično pravoIX-2 Međunarodno privatno pravoIX-3 Međunarodno javno pravoIX-4 Međunarodno privredno pravoIX-5 Pravo EUIX-6 Uporedno pravo

X Poresko pravoXI Ostalo kazneno zakonodavstvoXII Zastarelost

XII-1 Opšti rokoviXII-2 Posebni rokovi

XIII Stavovi sudske prakseXIII-1 Pravna shvatanjaXIII-2 Pitanja i odgovori na zajedničkim

sednicama sudovaXIII-3 Aktuelni primeriXIII-4 Sporna pitanja

REDOVNE RUBRIKE U ČASOPISU PRAVNI INSTRUKTOR

Redovne rubrike u časopisu Pravni instruktor

PRETPLATOM NA ŠTAMPANO IZDANJE PRAVNI INSTRUKTOR STIČETE PRAVO NA:• 24 BROJA ČASOPISA kod godišnje pretplate.• POSTAVLJANJE PITANJA pisanim putem iz oblasti koje su tema časopisa.• PARAGRAF LEX ONLINE PROPISE - dnevno ažurni propisi u online bazi.• ONLINE PRISTUP MODELIMA AKATA usaglašenih sa novim zakonima.• 4 ULAZNICE ZA JEDNODNEVNA SAVETOVANJA u organizaciji kompanije Paragraf.• 2 PRIRUČNIKA za primenu aktuelnih propisa sa pripadajućim džepnim izdanjem teksta propisa, ukoliko

se nude uz priručnik.• SVE BROJEVE objavljene u godini u kojoj je zaključena pretplata, u pdf formatu.• BESPLATNO REKLAMIRANJE - jedna besplatna reklama u nekom od izdanja kompanije Paragraf.• POPUSTE NA PRETPLATU na ostala izdanja i stručne skupove kompanije Paragraf.• POVOLJNE USLOVE PLAĆANJA - mogućnost godišnje i kvartalne pretplate, kao i mogućnost plaćanja

godišnje pretplate u 4 rate.


I USTAVNO PRAVO

KOMENTAR UREDBE O MERILIMA I KRITERIJUMIMA ZA RAZVRSTAVANJE JAVNIH PREDUZEĆA (DVODOMNO/JEDNODOMNO) "Sl. glasnik RS", br. 20/2013 .........................7

Cilj donošenja Uredbe i kriterijumi za određivanje (dvodomnog) načina organizovanja javnih preduzeća ................................ 7Rokovi ispunjenja uslova i usklađivanje osnivačkih akata sa ovom Uredbom ......................... 8

II PRAVOSUDNO ORGANIZACIONO PRAVO

KOMENTAR ZAKONA O IZMENAMA ZAKONA O JAVNOM BELEŽNIŠTVU "Sl. glasnik RS", br. 19/2013 .........................9

Pokretanje postupka imenovanja .............................. 9Osnivanje Javnobeležničke komore ...................... 10Službeno sedište i prebivalište ............................... 10Proširenje nadležnosti .............................................. 11Javnobeležnicki ispit .................................................. 12Sastav ispitne komisije .............................................. 12Hitnost u donošenju Zakona .................................... 12

III GRAĐANSKO PRAVO

LIKVIDNOST PRIVREDE .............................. 13Prinudna naplata .......................................................... 14Izvršenje .......................................................................... 14

Stečaj................................................................................. 15Finansijsko restrukturiranje .................................... 15Rokovi plaćanja ............................................................. 17Zaštita konkurencije i poštene tržišne utakmice .......................................................................... 17Poreska politika ............................................................ 17Kompanijski odnosi ..................................................... 19Tržište kapitala ............................................................. 19Javna preduzeća ............................................................ 19Privatizacija i restrukturiranje ............................... 20Dokapitalizacija i učešće u osnovnom kapitalu ...................................................... 20Subvencionisani krediti za likvidnost ................... 21Javne razvojne finansijske institucije .................... 21Prenos potraživanja .................................................... 21Sankcije ............................................................................ 22Druge oblasti .................................................................. 22Određene preporuke................................................... 22Upravljanje korporativnim i preduzetničkim finansijama .................................... 23

▶ Pitanja i odgovori

Konverzija prava korišćenja u pravo svojine i pitanja susvojine .................24

Prestanak obligacija ispunjenjem i nemogućnost novacije izvršenog ugovora ....................................................................24

Uslovi za podnošenje tužbe za utvrđivanje očinstva ......................................25

Plaćanje naknade za korišćenje fonograma u 2011. godini .................................26

SadržajPravni instruktor 39 • mart 2013.

SADRŽAJ


ODGOVORI NA AKTUELNA PITANJA U VEZI SA PRIMENOM ZAKONA O ROKOVIMA IZMIRENJA NOVČANIH OBAVEZA U KOMERCIJALNIM TRANSAKCIJAMA ........................................... 27

IV PARNIČNI, VANPARNIČNI I IZVRŠNI POSTUPAK

PONIŠTAVANJE SUDSKIH ODLUKA OD STRANE USTAVNOG SUDA.................... 29

Obrazloženje odluke Ustavnog suda ..................... 30Delotvornost pravnog sredstva u odluci Ustavnog suda .............................................. 33Uticaj odluke Ustavnog suda na sistem pravnih lekova u parničnom postupku ................ 34Odluka Ustavnog suda i načela parničnog postupka .................................................... 35Od utvrđivanja povrede prava ka ujednačavanju primene prava ................................ 35

PRIMENA NOVOG ZAKONA O PARNIČNOM POSTUPKU U PRAKSI I NEOPHODNOST HITNOG DONOŠENJA I STUPANJA NA SNAGU ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O PARNIČNOM POSTUPKU ........ 38

Odredbe Zakona o parničnom postupku koje su u praksi izazvale probleme u primeni .................................................... 38Predložene izmene Zakona o parničnom postupku .................................................. 41


Pravne posledice propuštanja ročišta za raspravljanje o predlogu za ponavljanje postupka ..........................................42

Sadržina i vrste protivtužbe .............................42

NASILJE U PORODICI .................................... 43

Istražno načelo i odstupanje od načela dispozicije u parničnom postupku ........................ 44Vremenski okvir u postupku zaštite od nasilja u porodici ..................................... 46

▶ Pitanje i odgovor

Neusaglašenost prakse sudova u pogledu postupanja po pravnom shvatanju Vrhovnog kasacionog suda koje se odnosi na prinudnu naplatu potraživanja od subjekta privatizacije .........47

V KRIVIČNO PRAVO I KRIVIČNI POSTUPAK

NEKE OD NEDOUMICA U PRIMENI ZAKONSKIH ODREDABA KOD KRIVIČNIH DELA IZ ČL. 246. DO 247. KRIVIČNOG ZAKONIKA ............... 48

Konkretizacija člana 246. st. 3. i 4. KZ .................. 48Nedoumica u pogledu zakonskog i praktičnog tretmana psihotropnih supstanci ......................................................................... 50Nedoumica u pogledu količine droge koja se tretira kao „manja količina” ....................... 54Da li krivična dela iz člana 246. do 247. KZ mogu biti krivična dela malog značaja? ................ 55


Odgovornost odgovornog lica u pravnom licu za prekršaj u saobraćaju koji učini zaposleni vozilom tog pravnog lica ....................................56

VI UPRAVNO PRAVO I UPRAVNI POSTUPAK

MOGUĆNOSTI SUDSKE KONTROLE UPRAVNIH RADNJI U PRAVNOM SISTEMU REPUBLIKE SRBIJE ..................... 57

Materijalni akti uprave i upravne radnje ............ 57

SADRŽAJ


Sudska kontrola materijalnih akata uprave ....... 57

Javne isprave posredno mogu biti predmet upravnog spora .......................................... 59

Radnje uprave i ustavna žalba ................................ 59

Treba li proširiti sudsku kontrolu materijalnih akata uprave? ...................................... 59

DOZVOLJENOST ZAHTEVA ZA PREISPITIVANJE SUDSKE ODLUKE ........................................... 60

Ο zahtevu za preispitivanje sudske odluke ........ 60

Dozvoljenost žalbe u upravnom postupku kao razlog odbacivanja Zahteva .......... 61

Nepostojanje upravne stvari kao razlog za odbacivanje Zahteva ................................ 62

VII RADNO, PENZIJSKO I MEDICINSKO PRAVO


Klauzula zabrane konkurencije kao sastavni deo ugovora o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti direktora ......................................64

Sporazumni raskid radnog odnosa sa zaposlenom koja se nalazi na porodiljskom odustvu ili odsustvu radi nege deteta ....................................................65

Ugovori van radnog odnosa koje poslodavac može zaključiti sa zaposlenim u radnom odnosu ....................66

Visina otpremnine prilikom odlaska u penziju i prava zaposlenog u slučaju kada poslodavac kasni sa isplatom ...............67

Pravo na penziju kao lično pravo ...................67

VIII TRGOVINSKO I KOMPANIJSKO PRAVO

STATUS POVLAŠĆENIH PROIZVOĐAČA ELEKTRIČNE ENERGIJE .......................................................... 68

Povlašćeni proizvođač električne energije ......... 69Sticanje statusa povlašćenog proizvođača .......... 69Privremeni status povlašćenog proizvođača ..... 70Gubitak statusa povlašćenog proizvođača .......... 71Podsticajne mere za povlašćene proizvođače .... 71Naknada za podsticaj povlašćenih proizvođača ................................................................... 72Zaključak ......................................................................... 73

▶ Pitanja i odgovoriOsnivanje nevladine organizacije od strane člana društva sa ograničenom odgovornošću .............................74

Registrovanje finansijskih izveštaja osnivača ogranka stranog privrednog društva .............................75

Ograničenje za obavljanje dužnosti člana nadzornog odbora ....................................76

Ostvarivanje prava nesaglasnog akcionara i forma naloga kastodi banci ......77

Zabrana nuđenja prodajnih podsticaja na robu koje nema u zalihama ........................79

Preprodaja pozorišnih karata putem interneta ....................................................80

Uslovi za otvaranje prodavnice stočne hrane ...........................................................80

Podnošenje finansijskih i poreskih izveštaja po Zakonu o stečajnom postupku nakon obustave stečajnog postupka usled prodaje stečajnog dužnika ....................82

SADRŽAJ


POČETAK PRIMENE ODREDABA ZAKONA O POSTUPKU REGISTRACIJE U AGENCIJI ZA PRIVREDNE REGISTRE KOJE SE ODNOSE NA REGISTAR UDRUŽENJA .......................... 83

Primena načela formalnosti ..................................... 83Pokretanje postupka/upis zabeležbe po službenoj dužnosti ................................................. 83Datum i vreme podnošenja prijave ........................ 83Rok za podnošenje prijave ........................................ 83Podnošenje elektronske prijave .............................. 84Potvrda o primljenoj prijavi ..................................... 84Izmena prijave i odustanak od prijave .................. 84Postupanje Registratora po prijavi ........................ 84Rok za odlučivanje po prijavi ................................... 84Odlučivanje Registratora po prijavi ...................... 85Propuštanje roka od pet dana za odlučivanje po prijavi ................................................. 85Prekid i odlaganje postupka .................................... 85Povraćaj u pređašnje stanje ..................................... 85Objavljivanje i dejstvo registracije ......................... 85Ispravka greške ............................................................. 85Dostavljanje pismenog otpravka odluke Registratora .................................................... 86Žalba i postupak po žalbi ........................................... 86Brisanje registrovanog podatka ili dokumenta po službenoj dužnosti ........................ 86Odnos Zakona i Zakona o opštem upravnom postupku ................................................... 87Objavljivanje podataka i dokumenata................... 87Postupak po ostalim zahtevima .............................. 87Rezervacija naziva ........................................................ 87Obaveza plaćanja naknade ........................................ 87

IX MEĐUNARODNO I UPOREDNO PRAVO

LJUDSKA PRAVA I BORBA PROTIV TERORIZMA U PRAKSI EVROPSKOG SUDA ZA LJUDSKA PRAVA ........................... 88

Pravo na život (član 2. Konvencije) ........................ 89Zabrana mučenja (član 3. Konvencije) ................. 89Pravo na slobodu i bezbednost (član 5. Konvencije) .................................................... 91Mere koje ometaju privatnost (član 8. Konvencije) .................................................... 92Raspuštanje političkih stranaka (član 11. Konvencije) .................................................. 95Izručenje / deportacija (osumnjičenih) terorista .......................................... 95Žrtve terorizma ............................................................ 96Zaključak ......................................................................... 98


Pravna lica pred Evropskim sudom za ljudska prava .....................................99

AKTUELNA SUDSKA PRAKSA EVROPSKOG SUDA ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETIMA U ODNOSU NA REPUBLIKU SRBIJU ..............................100

Kecman protiv Srbije .................................................100Otašević protiv Srbije ................................................101Mijailović protiv Srbije .............................................101Marinković protiv Srbije ..........................................101Komatinović protiv Srbije........................................102Mitić protiv Srbije .......................................................102

• VESTI .............................................103

USTAVNO PRAVO


Vlada Republike Srbije (dalje: Vlada) donela je Uredbu o merilima i kriterijumima za raz-vrstavanje javnih preduzeća koja je objavlje-

na u „Sl. glasniku RS”, br. 20/2013 od 1. marta 2013. godine (dalje: Uredba). Predviđeno je da ona stupa na snagu danom objavljivanja, dakle, 1. marta 2013. godine. Uredba je doneta na osnovu izričitog ovlašće-nja iz člana 11. stav 4. Zakona o javnim preduzećima („Sl. glasnik RS”, br. 119/2012 - dalje: Zakon).

Cilj donošenja Uredbe i kriterijumi za određivanje (dvodomnog) načina organizovanja javnih preduzeća

Cilj donošenja Uredbe je da se odrede merila i kriterijumi na osnovu kojih će javna preduzeća odrediti - da li će im upravljanje biti organizovano: - po jednodomnom ili - po dvodomnom principu.

Uredba predviđa ova merila i kriterijume tako što određuje tri kriterijuma koji moraju biti ispunjeni kumulativno. AKO SU ISPUNJENI SVI KRITERIJUMI, upravljanje javnog preduzeća mora biti organizova-no na dvodomnom principu. Ako nije ispunjen ma-kar jedan kriterijum, upravljanje se organizuje na jed-nodomnom principu.

Prvi kriterijum - BROJ ZAPOSLENIH. Javno pre-duzeće ispunjava predviđeni kriterijum ako ima više od 1.000 zaposlenih, i to zaposlenih koji su u radnom odnosu na neodređeno vreme. Kriterijum nije zadovoljen ako javno preduzeće ima manje od 1.000 ili tačno 1.000 zaposlenih, već ako ima više, tj.

1.001 zaposlenog. Uzimaju se u obzir samo zaposleni u radnom odnosu na neodređeno vreme, ali ni i zapo-sleni u radnom odnosu na određeno vreme. To, izme-đu ostalog, znači da se i sâm direktor ne računa.

Uredba ne zahteva da je to puno radno vreme, već samo da je reč o radnom vremenu na neodređe-no vreme. Drugi oblici angažovanja, kao što su npr. po osnovu ugovora o povremenim ili privremenim poslo-vima, ugovora o delu i drugo se ne uzimaju u obzir.

Drugi kriterijum - OBIM I SLOŽENOST DELATNO-STI ODREĐENOG STEPENA. Ovaj kriterijum je zado-voljen ako javno preduzeće ispunjava alternativno jedan od uslova, i to:- da obavlja delatnost koja je tehničko-tehnološki i organizaciono složena; ili- da javno preduzeće obavlja delatnost preko orga-nizacionih jedinica van svog sedišta; ili - vrši promet robe ili usluga sa preko 500.000 korisnika.

Kada je reč o prvom uslovu - da javno preduzeće obavlja delatnost koja je tehničko-tehnološki ili orga-nizaciono složena, reč je o pravnom standardu koji nije preciznije određen uredbom. Ipak, njegova pri-mena ne bi trebalo da predstavlja problem, imajući u vidu celinu Uredbe. Ako javno preduzeće zadovolja-va ostala dva kriterijuma (broj zaposlenih i godišnji prihod), sigurno je da obavljanje delatnosti takvog javnog preduzeća ne može a da ne bude tehničko-tehnološki ili organizaciono složeno. Zasigurno ne može biti jednostavno organizovati više od 1.000 ljudi za bilo koju delatnost, a to će morati da bude praćeno i složenim tehničko-tehnološkim procesima.

Ostala dva alternativna uslova u okviru drugog kri-terijuma su mnogo jasnija.

KOMENTAR UREDBE O MERILIMA I KRITERIJUMIMA

ZA RAZVRSTAVANJE JAVNIH PREDUZEĆA (DVODOMNO/JEDNODOMNO)

"Sl. glasnik RS", br. 20/2013

USTAVNO PRAVO


Drugi uslov je ispunjen ako javno preduzeće obav-lja delatnost, ne samo u svom sedištu, već i preko organizacionih jedinica izvan sedišta. Nije bitno o kakvim je organizacionim jedinicama reč. To mo-gu biti ogranci, ali i organizacione jedinice koje se ne registruju, kao što su npr. pogoni, filijale, istureni šalteri i slično. One su prepoznatljive po poslovnom prostoru u kome se obavlja delatnost izvan sedišta javnog preduzeća. Rad na terenu, bez posebnog po-slovnog prostora izvan sedišta ne treba smatrati radom izvan sedišta.

Treći alternativni uslov odnosi se na broj korisni-ka. Korisnikom treba smatrati pravno ili fizičko li-ce sa kojim postoji zaključen ugovor koji je osnov za kontinuiranu isporuku robe ili pružanje usluga. Ovde se ne uzimaju u obzir pojedinačni pravni poslovi, već pravni poslovi kod kojih postoji kontinuitet u isporuci proizvoda ili pružanju usluga. Vreme ne mo-ra biti ugovoreno kao neodređeno vreme. To može biti i određeno vreme, ali je bitno da to nije pojedinačni pravni posao (npr. ugovor) koji je zaključen i reali-zovan jednom isporukom robe ili pružanjem jedne usluge.

Treći kriterijum odnosi se na GODIŠNJI PRIHOD. On je ispunjen ako javno preduzeće ostvari godišnji prihod veći od 10 miliona evra, računajući u dinar-skoj protivvrednosti. Ovaj uslov se ceni prema poda-cima iz godišnjeg finansijskog izveštaja, i to bilansa uspeha.

Rokovi ispunjenja uslova i usklađivanje osnivačkih akata sa ovom Uredbom

Ako su sva tri navedena kriterijuma ispunjena, jav-no preduzeće je dužno da upravljanje organizuje po dvodomnom sistemu, a ako nije ispunjen makar je-dan od kriterijuma, upravljanje se organizuje po jednodomnom sistemu.

Ispunjenost uslova ceni se prema danu stupa-nja Uredbe na snagu, a to je 1. mart 2013. godine.

Ovo važi za sva javna preduzeća, uključujući i ona čiji je osnivački akt već usklađen sa Zakonom, kao i ona čiji su statut i druga opšta akta usklađeni u međuvremenu sa Zakonom. Ova javna preduzeća i njihovi osnivači moraće da izvrše odgovaraju-će izmene osnivačkog akta i statuta, ako njihove odredbe nisu u skladu sa Uredbom.

Javno preduzeće je dužno da prilagodi svoj sistem upravljanja, ako se promene uslovi. Ono javno predu-zeće koje je svoje upravljanje organizovalo po dvodo-mnom sistemu dužno je da upravljanje organizuje po jednodomnom sistemu ako prestane da ispunjava uslove predviđene Uredbom, a ono javno preduzeće koje ispuni ove uslove dužno je da svoje upravljanje organizuje po dvodomnom principu.

Ispunjenost uslova, osim u vreme stupanja Uredbe na snagu, na dalje se ceni posle sačinjava-nja finansijskih izveštaja, a to će, po pravilu biti jed-nom godišnje. Ovo zbog toga što se podatak o godiš-njem prihodu nalazi u finansijskim izveštajima.

Uredba predviđa obavezu promene sistema uprav-ljanja, zavisno od ispunjenosti uslova, što bi moglo da znači za neka javna preduzeća da svake ili sko-ro svake godine menjaju model upravljanja, ako su „na granici”, tako da u jednoj godini ispune uslove, a u drugoj ih ne ispune.

Otvoreno je i pitanje da li bi javno preduzeće mo-ralo da usklađuje svoj sistem upravljanja i ako sa-činjava periodične izveštaje. Kako se Uredba ne ve-zuje eksplicitno za finansijski izveštaj, već ta vezanost posredno proizlazi iz odabranih kriterijuma, mora se zaključiti da bi javno preduzeće moralo da proverava i usklađuje svoj sistem upravljanja i po periodičnim izveštajima, pa čak i po vanrednim finansijskim izve-štajima, ako se oni sačinjavaju, tj. uvek kada ima po-datke o tome da ispunjava ili je prestalo da ispunjava uslove predviđene Uredbom.

Uredba ne predviđa nikakve rokove za uskla-đivanje, ni prilikom prvog određenja kome sistemu upravljanja pripada javno preduzeće, ali ni kasnije, ako se utvrdi da bi javno preduzeće moralo da pro-meni sistem. Nema ni sankcija, odnosno bilo kakvih pravnih posledica zbog neispunjenja obaveze organi-zacije upravljanja po sistemu koji Uredba predviđa.

Svaka promena sistema podrazumeva prome-nu osnivačkog akta i statuta javnog preduzeća, a po potrebi, i drugih akata.

Jedina razlika između jednodomnog i dvodo-mnog sistema je u tome da li javno preduzeće ima izvršni odbor ili ga nema. Promena sistema uprav-ljanja uvek podrazumeva i izbor izvršnih direktora (ako se uvodi dvodomni sistem), odnosno razrešenje izvršnih direktora (ako se napušta dvodomni sistem i uvodi jednodomni). •

prof. dr Zlatko Stefanović

PRAVOSUDNO ORGANIZACIONO PRAVO


Skupština Srbije, konačno je 5.5.2011. godine done-la Zakon o javnom beležništvu („Sl. glasnik RS”, br. 31/2011 - dalje: Zakon). Ovaj zakon donet je u

okviru paketa reformskih propisa iz oblasti pravosuđa. Iako je zakon u svojoj prvoj verziji pripremljen i upućen parlamentu još daleke 1995. godine, punih 15 godina se čekalo na njegovo usvajanje. Primena ovog zakona bila je predviđena da otpočne 1.9.2012. Početak primene je od-ložen Zakonom o izmeni Zakona o javnom beležništvu („Sl. glasnik RS”, br. 85/2012) za 1.3.2013. godine. Rok koji je propisan bio je isto ambiciozno postavljen. Novim Zakonom o izmenama Zakona o javnom beležništvu („Sl. glasnik RS”, br. 19/2013 - dalje: izmene Zakona) se predviđa da će se uslovi za primenu Zakona o javnom be-ležništvu steći do 1.9.2014. godine.

Nemogućnost primene zakona opravdava se nemo-gućnošću raspisivanja konkursa za javne beležnike, jer je do sada mali broj lica položio javnobeležnički ispit, tako da nije postojala mogućnost da se pokrene postupak ime-novanje javnih beležnika. Osim toga, ovi razlozi su uslovili i nemogućnost osnivanja Javnobeležničke komore (dalje: Komora) koja bi trebalo da donese javnobeležničke akte.

U krug razloga za odlaganje primene Zakona ulaze uslovi vezani za celokupan postupak imenovanja, njegovo pokretanje i okončanje. Pored toga, potrebno je izmeniti i uskladiti mnoge zakone sa Zakonom, u prvom redu Zakon o vanparničnom postupku („Sl. glasnik SRS”, br. 25/82 i 48/88 i „Sl. glasnik RS”, br. 46/95 - dr. zakon, 18/2005 - dr. zakon i 85/2012), Zakon o nasleđivanju („Sl. gla-snik RS”, br. 46/95 i 101/2003 - odluka USRS), Zakon o overavanju potpisa, rukopisa i prepisa („Sl. glasnik RS”, br. 39/93), Zakon o prometu nepokretnosti („Sl. glasnik RS”, br. 42/98 i 111/2009), Zakon o privrednim društvima („Sl. glasnik RS”, br. 36/2011 i 99/2011), Po-rodični zakon („Sl. glasnik RS”, br. 18/2005 i 72/2011 - dr. zakon) i brojne druge zakone, a to zahteva dodatno vreme.

Zbog svih ovih nabrojanih razloga, smatramo da tre-ba da postoji opreznost prilikom određivanja rokova za primenu Zakona, a prilog za to je, da je već, po drugi put izmenjen Zakon.

Izmene Zakona odnose se na sedište odnosno pre-bivalište javnog beležnika, proširenje nadležnosti i sastav komisije za polaganje javnobeležničkog ispita.

Pokretanje postupka imenovanjaU momentu predviđenom za primenu Zakona nisu se

stekli uslovi za pokretanje postupka imenovanja odnosno raspisivanje konkursa. Zakon predviđa da će nadležno Ministarstvo raspisati konkurs za imenovanje javnih beležnika radi popunjavanja prvih 100 javnobelež-ničkih mesta. Zakonom su predviđeni uslovi za imeno-vanje javnih beležnika. Tu spadaju: državljanstvo, opšta poslovna i zdravstvena sposobnost, upotreba službenog jezika i pisma. U zakonu je definisan i negativni uslov, a to je nedostojnost koja obuhvata neosuđivanost za određe-na krivična dela.

Posebni uslovi su: - završen pravni fakultet, - položen pravosudni i javnobeležnički ispit, - radno iskustvo u određenom trajanju, - dostojnost kandidata za obavljanje ove delatnosti i - posedovanje adekvatnog poslovnog prostora i opreme.

Polaganje osiguranja za eventualnu štetu od profe-sionalne odgovornosti koju bi javni beležnik prouzroko-vao jeste poseban uslov koji se zahteva pre početka stu-panja u službu.

Do sada je mali broj kandidata položio javnobeležnič-ki ispit i ostvario uslov da se prijavi na konkurs (55 kandi-data je položilo ovaj ispit).

Kako nema dovoljan broj kandidata koji bi mogli da se prijave na konkurs, to nije postojala mogućnost ni za raspisivanje konkursa za imenovanje javnog be-

KOMENTAR ZAKONA O IZMENAMA ZAKONA O JAVNOM BELEŽNIŠTVU

"Sl. glasnik RS", br. 19/2013

Primena Zakona o javnom beležništvu odložena za 1.9.2014. godine



ležnika, te je razumljivo da primena Zakona nije mo-gla da otpočne.

Pored toga, treba uzeti u obzir činjenicu da će kan-didati koji su učestvovali na konkursu a nisu imenovani za javnog beležnika moći da pokrenu upravni postupak. Oni imaju pravo na pravnu zaštitu. Na konačno rešenje o imenovanju javnih beležnika ministra nadležnog za pra-vosuđe nezadovoljni učesnici konkursa imaju pravo da pokrenu upravni spor i da izjave ustavnu žalbu, a ovo isto može uticati na dužinu postupka imenovanja.

Drugi razlozi su vezani za period nakon okončanja po-stupka imenovanja, a koji zahtevaju dodatno vreme radi priprema započinjanja delatnosti.

Nabrojaćemo ove razloge: Postupak izbora vezan je sa početkom rada beležnika.

Nakon postupka imenovanja javnih beležnika, izabrani javni beležnici su dužni da polože zakletvu pred mini-strom nadležnim za pravosuđe, a ukoliko neko od iza-branih beležnika ne položi zakletvu, smatraće se da nije izabran.

Komora je dužna da objavi početak obavljanja delat-nosti beležnika u glavnom glasilu. Javni beležnik ne može da počne sa radom pre dana koji je odredila Komora. Da-tum početka rada vezan je sa primanjem kopije zapisni-ka o polaganju zakletve. Javni beležnik mora početi sa radom u roku od 15 dana računajući od dana koji je Komora objavila u javnom glasilu, u suprotnom mo-že biti razrešen, ako ne postoji valjan razlog koji ga je sprečio da stupi na dužnost.

Ako je izabrani kandidat za javnog beležnika bio za-poslen, on će morati da prekine radnopravni status do početka obavljanja delatnosti. Posebni uslovi koje treba da obezbedi javni beležnik pre početka rada su: da se osigura od odgovornosti, ima i opremi kancelariju, da ima tablu sa natpisom „javni beležnik”, pečat i štambilj i mora deponovati potpis kod predsednika osnovnog suda. Pred-viđena je sankcija zbog neispunjenja uslova za početak ra-da, a to je disciplinska odgovornost beležnika i razrešenje.

Osnivanje Javnobeležničke komore Osnivanje Komore vezano je za okončanje postupka

imenovanja. Zakonom je propisano da će se osnivačka skupština Komore održati u roku od 15 dana od da-na imenovanja prvih 100 javnih beležnika, a u roku od 90 dana od dana održavanja osnivačke skupštine, Komora je dužna da donese podzakonske akte. Ko-mora donosi statut i druga opšta akta Komore. Statut je svakako najvažniji akt javnobeležničke službe i njime se uređuju osnovna pitanja koja se odnose na javnobeležnič-ku profesiju.

Statutom i drugim opštim aktima uređuju se or-ganizacija i poslovanje Komore, vrste, sastav i način izbora organa Komore kao i druga pitanja od značaja za rad Komore ali i javnobeležničke profesije u celini. Statutom Komore uređuje se koji se akti moraju doneti a koji se akti mogu fakultativno donositi. Zakonodavac

predviđa da deo statuta koji se odnosi na vršenje javnih ovlašćenja mora dobiti saglasnost ministarstva nadlež-nog za poslove pravosuđa. Komora donosi i poslovnik o radu javnih beležnika koji ima i te kako veliki značaj u razradi zakonskih odredaba koje se odnose na način i postupanje javnih beležnika, rad kancelarija, čuvanje i ar-hiviranje predmeta.

Kao što je već rečeno, dužnost javnog beležnika je da se pre početka rada osigura od odgovornosti za štetu koju bi obavljanjem svoje dužnosti mogao počiniti strankama i trećim licima. Komora će podzakonskim aktom uredi-ti uslove i preuzimanje osiguranja. Svakako da je ovaj akt Komore, pored statuta, značajan jer od njega zavisi i početak rada javnih beležnika. Komora određuje visinu iznosa osiguranja uz saglasnost ministarstva nadležnog za pravosuđe. Komora, će zaključiti kolektivno osigu-ranje za sve beležnike. Komora zaključuje ugovor u svo-je ime i za svoj račun, a ugovorom se pokriva odgovornost za sve članove. Komora učestvuje kao subjekt u utvrđiva-nju uslova osiguranja od građanskopravne odgovornosti, ona ima ulogu ugovorača, te su javni beležnici dužni da plaćaju premiju komori. Kontrolnu funkciju nad radom javnih beležnika obavlja komora, pa u slučaju osiguranja ona kontroliše zakonsku obavezu zaključenja ugovora o osiguranju svojih članova. Međutim, visina iznosa osigu-ranja, biće doneta nakon osnivanja.

Službeno sedište i prebivalište Javni beležnik obavlja svoju delatnost u javnobeležnič-

koj kancelariji koja mora biti u mestu službenog sedišta. Javnom beležniku se određuje jedno službeno sedište i on je dužan da vodi javnobeležničku kancelariju u mestu svog službenog sedišta. Sud je dužan da poslove poverava javnom beležniku koji ima sedište na njegovom području.

Zakon propisuje izuzetak od pravila da javni beležnik vrši delatnost van svog sedišta u slučaju predaje predme-ta depozita, tada on ne pazi na svoju mesnu nadležnost, jer se predmeti depozita mogu dati svakom beležniku na teritoriji Republike Srbije (član 166. Zakona). Dok se predmeti ispunjenja obaveze, predaju beležniku koji ima službeno sedište na teritoriji na kojoj je mesto ispunjenja obaveze a radi prirode posla.

Odredba člana 16. stav 5. Zakona je izmenjena i preci-znije obrađena tako da javni beležnik mora imati pre-bivalište na području opštine odnosno grada koji je u odluci o imenovanju određen kao njegovo službeno sedište. Izmena odredbe je logična jer zahteva da javni beležnik ima prebivalište u mestu svog sedišta. Kako po-stoji mogućnost da izabrani javni beležnik nema prebiva-lište i sedište, odnosno kancelariju u istom već u različitim gradovima, te bi se postavilo pitanje funkcionisanja njego-vog poslovanja, pa je izmenama Zakona detaljnije uređe-na ova odredba. Pravni položaj javnog beležnika zahteva da on neprekidno vrši službu, a to podrazumeva da javni beležnik mora da ima prebivalište gde se nalazi i njegovo



sedište. Sud je dužan da poslove poverava javnom belež-niku koji ima sedište na njegovom području. Pored toga, javni beležnici će primati stranke u popodnevnim satima o čemu su dužni da obaveste predsednika osnovnog i pri-vrednog suda i predsednika lokalne samouprave na čijem području je njegovo sedište kancelarije, kao i Komoru.

Svako udaljavanje od svog sedišta ili sprečenost u vr-šenju službe javni beležnik mora da prijavi komori. Prema tome, svaki javni beležnik ima svoje službeno sedište, u kojem mu je i prebivalište i u kojem ima kancelari-ju i službeno područje, koje se poklapa s područjem osnovnog suda na kojem se nalazi službeno sedište javnog beležnika.

Možemo se podsetiti da je i prema članu 30. Zakona o javnim beležnicima Kraljevine Jugoslavije („Sl. No-vine Kraljevine Jugoslavije”, br. 220/1930, od 26. sep-tembra 1930. godine) bila dužnost javnih beležnika da imaju stan i kancelariju u svom službenom sedištu. Upo-redna prava iz regiona imaju isto rešenje.

Proširenje nadležnosti Osnovnim zakonom predviđena je imperativna forma

zapisa za: - ugovore o imovinskim odnosima supružnika; - ugovore o imovinskim odnosima između vanbračnih

partnera; - sporazume o deobi zajedničke imovine između supruž-

nika ili vanbračnih partnera; - sporazume o zakonskom izdržavanju, ugovore o ras-

polaganju nepokretnostima lica koja su poslovno nesposobna;

- ugovore o ustupanju i raspodeli imovine za života; - ugovore o doživotnom izdržavanju; - obećanje poklona i ugovore o poklonu za slučaj smrti.

Ova odredba je izmenjena i dopunjena, tako da se imperativna forma zapisa zahteva i za ugovore o ras-polaganju nepokretnostima. Zakon je predviđao oba-veznu nadležnost za ove ugovore samo kada su u pitanju poslovno nesposobna lica. Izmenom zakona proširena je nadležnost beležnika, te će javni beležnik sačinja-vati sve ugovore o nepokretnostima, a ne samo kada su poslovno nesposobna lica u pitanju. Iz ovih razloga odredba člana 181. Zakona morala je biti brisana jer je ovom odredbom bilo predviđeno da će ugovori o ras-polaganju nepokretnostima morati da imaju formu javno-beležničkog zapisa ili da budu overeni od strane javnog beležnika tek nakon dve godine od dana početka primene zakona.

Odredbom člana 83. Zakona taksativno su nabrojani pravni poslovi i izjave koje mogu imati formu javnobe-ležničkog zapisa. Forma javnobeležničkog zapisa u ovoj odredbi određena je kao fakultativna i konkurentna. Za-konodavac Srbije je na isti način opredelio imperativnu formu zapisa, s tim što je odredio i njegovu konkurentnu formu za pojedine pravne poslove za koje je predviđena nadležnost suda i drugih organa, tako da je odredio i kon-

kurentnu nadležnost javnog beležnika. Ovaj primer daje zaveštanje, nepotrebno bi bilo izostaviti i druge forme zaveštanja (sudsko, svojeručno, pred svedocima i druga), da bi postojala samo forma javnobeležničkog zaveštanja. Takođe i kod izjava porodičnopravnog karaktera nije po-trebno ukinuti već predviđenu nadležnost upravnih orga-na (matičara, centra za socijalni rad) i suda, jer nadležnost javnog beležnika je predviđena zbog sprečavanja postu-paka pred sudom i lakšoj, bržoj i dostupnijoj zaštiti stra-naka. Ovaj primer daju izjave o priznanju očinstva i izjava o saglasnosti priznavanja očinstva, a za koje je predviđena konkurentna nadležnost suda i upravnih organa. Pored toga, predviđeno je da svi pravni poslovi koji se odnose na raspolaganje nepokretnosti moraju imati formu zapisa ili formu solemnizacije. S obzirom da je stavom 1. člana 83. Zakona predviđeno da se fakultativno u obliku javnobe-ležničkog zapisa mogu zaključiti i ugovori o raspolaganju nepokretnostima, to se zbog usvojene izmene, koja pred-viđa obaveznu formu zapisa za ove ugovore, prvi stav ove odredbe morao brisati.

Razlog za proširenje nadležnosti opravdava se či-njenicom da je osnovnim zakonom predviđena uska nadležnost beležnika. Smatramo da je i sa stanovišta pravne sigurnosti opravdana ova izmena.

Republika Crna Gora je osnovnim Zakonom o nota-rima („Sl. list RCG”, br. 68/2005) predvidela da će se svi ugovori za koje je predviđena pisana forma zaključivati u formi notarskog zapisa. Izmenama zakona („Sl. list RCG”, br. 49/2008) zadržana obavezna forma zapisa za pravne poslove koji imaju za predmet prenos ili sticanje svojine ili drugih stvarnih prava na nepokretnostima.

S aspekta našega prava i prema Zakonu o izvršenju i obezbeđenju („Sl. glasnik RS”, br. 31/2011 i 99/2011 - dr. zakon) ostavljena je široka mogućnost strankama da zaključe u formi zapisa ugovore koji imaju dejstvo izvršne isprave. Zakon ne propisuje imperativnu formu zapisa za ove ugovore već strankama ostavlja mogućnost izbora i određuje fakultativnu nadležnost beležnika. U formi jav-nobeležničkog zapisnika može se zaključiti sporazum za obezbeđenje potraživanja, dati izjava o saglasnosti o pri-stanku na neposredno izvršenje.

Smatramo da formu javnobeležničkog zapisa tre-ba propisati za ručnu i bezdržavinsku zalogu, hipo-teku, što zahteva usaglašenje Zakona o obligacionim odnosima („Sl. list SFRJ”, br. 29/78, 39/85, 45/89 - od-luka USJ i 57/89, „Sl. list SRJ”, br. 31/93 i „Sl. list SCG”, br. 1/2003 - Ustavna povelja) i Zakona o hipoteci („Sl. glasnik RS”, br. 115/2005). Strankama jeste ostavljen iz-bor da koriste formu javnobeležničkog zapisa za sve prav-ne poslove, koje žele da zaključe i da zaključe sporazum za obezbeđenje potraživanja, ali zbog pravne sigurnosti, smatramo da forma zapisa obezbeđuje bolju pravnu sigurnost.

Nadležnost beležnika treba da bude proširena u statusnom pravu. Forma javnobeležničke isprave treba da dobije veću ulogu u sferi statusnog prava i ovu formu treba propisati: za osnivački akt i za sve kasnije izmene i



dopune privrednih društava, overu registracionih prijava za podnošenje zahteva za registraciju. Takođe, i za izdava-nje potvrde o postojanju i sedištu određenog privrednog društva, o statusnim promenama, organu upravljanja, svojinskom obliku privrednog društva, da je određeno li-ce ovlašćeno za zastupanje, pokretanju postupka stečaja, likvidacije i drugo.

Javnobeležnicki ispit Javnobeležnički ispit može da polaže lice koje je

završilo pravni fakultet i ima najmanje dve godine radnog iskustva na pravnim poslovima u javnobelež-ničkoj kancelariji, sudu ili advokaturi, odnosno tri go-dine radnog iskustva na drugim pravnim poslovima.

Uslovi za polaganje ispita određeni su kumulativno. Zahteva se da je kandidat završio pravni fakultet i da ima radno iskustvo. Dužina radnog iskustva zavisi od poslova na kojima je kandidat radio. Ako je radio na pravnim po-slovima vezanim za pravosuđe (u sudu, javnobeležničkoj kancelariji, advokaturi) zahteva se dve godine iskustva. Rok je duži za ostale pravne poslove i iznosi tri godine. Ministarstvo raspisuje konkurs za javne beležnike i s toga je predviđena nadležnost ovog ministarstva da utvrdi da li kandidati ispunjavaju uslove za polaganje ispita. Odluku o utvrđivanju uslova donosi u formi rešenja, kojim usvaja zahtev za polaganje ispita. Neblagovremene i nepotpune prijave odbija rešenjem. Rešenje ministarstva je konačno. Pravna zaštita je dozvoljena protiv konačnog rešenja jer se može voditi upravni spor.

Ispit se polaže pismeno i usmeno. U pismenom delu se proverava praktično znanje u sačinjavanju javnobeležničkih isprava i poznavanju pravnih insti-tuta. Pismeni deo ispita kandidati rade pod šifrom, tako da identitet kandidata nije poznat komisiji. Utvrđivanje identiteta kandidata čiji je rad ocenjen, otvaranje šifre vrši se tek nakon utvrđivanja prosečne ocene, odnosno konačne ocene. Kandidat je dužan da usmeni deo ispita polaže u istom ispitnom roku u kome je položio pismeni ispit. Odlaganje ispita je moguće iz opravdanih razloga, usled bolest i slično.

Na usmenom delu ispita proverava se poznavanje pravnih instituta u vezi sa javnobeležničkom delatno-šću. Usmeni deo ispita polaže se iz tri predmeta: 1) opšte javnobeležničko pravo, 2) materijalno pravo od značaja za javnobeležničku delat-

nost i 3) procesno pravo od značaja za javnobeležničku

delatnost, a obuhvata predmete iz građanskog, obligacionog, stvarnog, naslednog, porodičnog i privrednog prava.

Usmenom delu ispita mogu da pristupe kandidati koji su položili pismeni deo ispita. Ispit se ocenjuje ocenom od 10 do 5, a konačna ocena iz usmenog i pismenog dela ispita predstavlja prosek ocena koji je kandidat ostvario na ispitu. Kandidat koji nije položio usmeni deo ispita iz jednog ispitnog predmeta može polagati

popravni ispit u roku od šest meseci. Kandidat koji je od jednog člana Komisije dobio ocenu nižu od šest, a nije položio pismeni deo ispita, smatra se da je pao na ispitu. Ispiti se organizuju po pravilu u martovskom, majskom, oktobarskom i decembarskom ispitnom roku. Ministar može odrediti dodatne ispitne rokove, radi popunjava-nja javnobeležničkih mesta. Pravilnikom o javnobelež-ničkom ispitu („Sl. glasnik RS”, br. 71/2011, 81/2011, 3/2012 i 78/2012) uređen je način i postupak polaganja ispita.

Sastav ispitne komisije

Izmenama Zakona izmenjena je odredba člana 146. Zakona koja se odnosi na sastav ispitne komisije. Pred-viđeno je da komisiju treba da čine pet članova komi-sije, koji će istovremeno ispitivati jednog kandidata. Precizirana su svojstva članova ispitne komisije iz reda profesora pravnog fakulteta i predviđeno je da član ispit-ne komisije može biti nastavnik pravnog fakulteta na po-zitivnopravnim predmetima obuhvaćenim programom javnobeležničkog ispita. Ova izmena je razumljiva jer je logično da su nastavnici iz ove oblasti prava najkompeten-tniji kao ispitivači. Sastav komisije pored profesora čine i pravnici sa položenim pravosudnim ispitom koji imaju najmanje deset godina radnog iskustva. Međutim za ove ispitivače se ne zahteva da radno iskustvo imaju iz oblasti ove grane prava. U prethodnom sastavu komisiju su čini-li ugledni pravnici na najvišim pravosudnim funkcijama, predsednik Vrhovnog suda Srbije, predsednik Ustavnog suda Srbije i sudija Ustavnog suda, a koji su izabrani kao sudije iz reda redovnog profesora Pravnog fakulteta.

Smatramo da je trebalo propisati da članovi ispit-ne komisije mogu biti pravnici koji imaju radno isku-stvo iz ove oblasti. Osim toga, trebalo je propisati i koja lica mogu biti oslobođena ovog ispita. Ministru nadlež-nom za pravosuđe dato je diskreciono pravo da obrazuje i više komisija u slučaju da se pojavi veći broj kandidata za polaganje javnobeležničkog ispita.

Hitnost u donošenju Zakona

Izmene Zakona su donete po hitnom postupku jer bi njegovo nedonošenje moglo da prouzrokuje štetne posle-dice po rad sudova i drugih organa. Opravdanost razloga za hitno donošenje zakona ogleda se u činjenici da se pri-mena Zakona odloži pre 1.3.2013. godine, kada je po tada važećem zakonu bio predviđen početak primene Zakona, jer nisu stvoreni uslovi za njegovu primenu a time bi se izbegle sve posledice. •

dr Milena Trgovčević Prokić

GRAĐANSKO PRAVO


Likvidnost privrednog subjekta je njegova sposobnost da uredno i blagovremeno izmi-ruje svoje dospele novčane obaveze tekućim

novčanim sredstvima. Uslov za likvidnost je uskla-đenost priliva i odliva novca i dovoljan obrtni kapital preduzeća. Likvidnost, dakle, treba posmatrati kroz priliv sredstava od naplate potraživanja, kao i kroz za-lihe i likvidnosne rezerve. U bliskoj vezi sa likvidnošću je solventnost preduzeća - sposobnost preduzeća da ukupnim sredstvima podmiri sve novčane oba-veze pod pretpostavkom da one dospevaju u istom trenutku, što znači da sredstva preduzeća treba da budu jednaka ili veća od ukupnih izvora sredstava. Nelikvidnost predstavlja nesposobnost preduzeća da blagovremeno izmiruje svoje novčane obave-ze. Nesposobnost plaćanja (nelikvidnost) može biti preteća i trajnija, kada se radi o insolventnosti, a pod insolventnošću se smatra i pojava kada su uku-pna sredstva preduzeća manja od ukupnih izvora sredstava. Učestala nelikvidnost, po pravilu, vodi u insolventnost.

Privredu u Republici Srbiji, generalno, duže vreme odlikuje tzv. likvidna napetost i nelikvidnost, uzro-kovana na makro nivou nerešenim dužničko-pove-rilačkim odnosima i nemogućnošću vraćanja dugo-va, odnosno naplate potraživanja, zloupotrebama i nedovoljnom zaštitom (prevashodno, pravosudnom zaštitom) ugovora, konkurencije i poštene tržišne utakmice, nedovoljnim pristupom finansijama, regula-torno-administrativnim opterećenjem, poreskim pri-tiskom i nedostacima javnih podsticaja, nedovoljnim privlačenjem investicija, niskim stepenom proizvod-nje i produktivnosti, inflatornim kretanjima, visokim spoljnotrgovinskim deficitom i slabim prilivom devi-za, nedovoljnom organizovanošću privrednog sektora u vidu poslovnog udruživanja i artikulacije interesa.

Svetski ekonomski forum (World Economic Forum - WEF) u „Indeksu globalne konkurentnosti 2012-2013” (The Global Competitiveness Index), među 144 zemlje, Republiku Srbiju svrstava, pored ostalog, na 142. me-sto u kategorijama „Stepen (obim) dominacije na tr-žištu” i „Efikasnost politike suzbijanja monopola”, na 113. mesto u kategoriji „Rasprostranjenost trgovinskih barijera”, na 123. mesto u pogledu „Uticaja pravila o stranim direktnim investicijama na poslovanje”, na 97. mesto u kategoriji „Dostupnost finansijskih usluga” i 100. mesto u „Priuštivost finansijskih usluga”, na 105. mesto u kategoriji „Lakoća pristupa kreditima” i na 126. mesto u domenu „Dostupnost rizičnog preduzet-nog kapitala”. „Izveštaj o lakoći poslovanja 2013”, koji je pripremila Svetska banka (World Bank Doing Bu-siness Report 2013) Republiku Srbiju svrstava na 40. mesto u kategoriji „Dobijanje kredita”, na 82. mesto u pogledu „Zaštite investitora”, na 103. mesto u katego-rijama „Izvršenje ugovora” i „Rešavanje insloventnosti”.

Od oko 105.000 privrednih društava u Republici Sr-biji, oko 100.000 čine mala i srednja privredna društva, a pored njih posluje još oko 217.500 preduzetnika. Od malih preduzeća, samo oko trećina ispunjava uslove za bankarski kredit. Izveštaji o bonitetu srednjih preduzeća govore da čak 71% ovih preduzeća predstavlja „zdravo tkivo” srpske privrede. Prema podacima Ministarstva fi-nansija i ekonomije, 7.386 malih preduzeća ima ozbiljan problem u poslovanju, što je oko 8% svih malih preduze-ća. Sektor malih i srednjih preduzeća je prilično zadužen kreditima, pa tako izveštaji pokazuju da mala preduzeća imaju 437,6 milijardi dinara dugoročnih i 1.604 milijar-de dinara kratkoročnih kredita, dok su srednja predu-zeća zadužena dugoročnim kreditima u iznosu od 310,5 milijardi dinara i kratkoročnim kreditima u iznosu od 803 milijarde dinara.

Takođe, stopa nezaposlenosti u Srbiji je na izuzetno visokom nivou i premašila je 25%. Problematični kre-diti banaka se u dužem periodu kreću na nivou od 20 do 25%, preduzeća duguju bankama po osnovu kredit-

LIKVIDNOST PRIVREDEKomentar zakonodavno-regulatornih i ekonomsko-finansijskih mera

za bolju likvidnost privrednih subjekata

GRAĐANSKO PRAVO


nih zaduženja preko 18 milijardi evra, a prekogranični krediti iznose preko 10 milijardi evra, prema podacima Udruženja banaka Srbije. Banke u Srbiji do sada su pri-znale gubitke od 48% iznosa problematičnih kredita, a u ovaj obračun nisu uključeni potpuni otpisi nenaplativih kreditnih plasmana. Prosečan rok naplate potraži-vanja u privredi (komercijalne transakcije), prema podacima Unije poslodavaca, iznosi 134 dana. Oko 60.000 preduzeća ima blokirane račune, a osnovana je pretpostavka da će taj broj nastaviti da raste, imajući u vidu skorašnje proglašenje odredaba Zakona o stečaju („Sl. glasnik RS”, br. 104/2009, 99/2011 - dr. zakon i 71/2012 - odluka US) kojima se uređuje posebni postu-pak u slučaju dugotrajne nesposobnosti za plaćanje (tzv. automatski stečaj) neustavnim. Ovakve prilike utiču na porast, odnosno održavanje visokih kamatnih stopa bankarskih kredita i slabljenje pristupa finansijama od strane preduzeća, posebno malih i srednjih preduzeća (uključujući privredna društva, kao kolektivna preduze-ća, i preduzetnike, kao individualna preduzeća), što ne ide u prilog likvidnosti privrede. Na ovo dodatno utiče smanjenje kreditnog rejtinga zemlje - polovinom 2012. godine, rejting agencija „Standard&Poor‘s” snizila je rej-ting dugoročnog i kratkoročnog suverenog duga Repu-blike Srbije u stranoj i domaćoj valuti za jedan stepen, na BB minus sa negativnim izgledima, a rejting agencija „Fitch” snizila je prognozu rejtinga Republike Srbije na negativnu i istovremeno potvrdila dugoročni suvereni kreditni rejting u stranoj i domaćoj valuti na nivou BB minus. Pored ovoga, na visoke kamatne stope bankar-skih kredita i slab pristup preduzeća finansijama utiče i visoka cena novca na međunarodnom finansijskom tr-žištu, gde se banke koje posluju u Srbiji zadužuju, oba-vezne rezerve i drugi zahtevi koje propisuje Narodna banka Srbije, visoke kamatne stope na depozite, marže banaka, transferi dobiti u inostranstvo u matične banke umesto reinvestiranja i mnogi drugi faktori. U ovakvim uslovima, a u cilju efikasnog upravljanja rizicima, banke se ustručavaju od većeg obima plasmana kredita privre-di i radije se opredeljuju za ulaganje u manje rizične po-duhvate, poput ulaganja u hartije od vrednosti i druge finansijske instrumente koje plasira centralna banka i država.

Ovakva teška situacija u pogledu likvidnosti usmera-va napore mnogih privrednika, posebno iz reda malih i srednjih preduzeća, prvenstveno ka opstanku („preživ-ljavanju”) na tržištu, pa tek potom u pravcu investicija, širenju poslovanja i izlasku na nova tržišta.

U cilju popravljanja ovakvog stanja i poboljšanja li-kvidnosti privrede preduzete su, kao i najavljene, dis-kutovane i sugerisane mere zakonodavno-regulator-nog i ekonomsko-finansijskog karaktera u različitim oblastima.

Prinudna naplata

Zakonom o platnom prometu („Sl. list SRJ”, br. 3/2002 i 5/2003 i „Sl. glasnik RS”, br. 43/2004, 62/2006, 111/2009 - dr. zakon i 31/2011) u čl. 47. do 49. uređena je prinudna naplata. Između ostalog, ovim zakonom propisano je da se prinudna naplata s raču-na klijenta vrši sa svih računa klijenta kod banaka na kojima on ima sredstva, i to na osnovu i prema sledećem redosledu: 1) izvršnih rešenja poreskih, carinskih i drugih nadlež-

nih organa - prema vremenu prijema; 2) izvršnih sudskih rešenja, drugih izvršnih naslova, za-

konskih ovlašćenja - prema vremenu prijema; 3) naloga poverilaca na osnovu dospelih hartija od vred-

nosti, menica ili ovlašćenja koje je dužnik dao svojoj banci i svom poveriocu - prema vremenu prijema (s tim da se ova prinudna naplata može vršiti na osnovu menica ili ovlašćenja samo ako su i menice i ovlašće-nja evidentirani u registru menica i ovlašćenja koji vodi Narodna banka Srbije).Ovde je potrebno istaći da Nacrt zakona o platnim

uslugama, koji predviđa stavljanje van snage Zakona o platnom prometu, ne uređuje prinudnu naplatu, te predviđa da će poslovi prinudne naplate biti uređeni po-sebnim zakonom koji se priprema istovremeno sa ovim nacrtom zakona.

Izvršenje

Zakon o izvršenju i obezbeđenju („Sl. glasnik RS”, br. 31/2011 i 99/2011 - dr. zakon - dalje: ZIO) uređuje postupak prinudnog ostvarivanja potraživanja (postu-pak izvršenja) i obezbeđenja potraživanja (postupak obezbeđenja), na osnovu domaće ili strane izvršne ili verodostojne isprave ako posebnim zakonom nije dru-gačije određeno. Ovim zakonom uređuje se i sprovođe-nje izvršenja i obezbeđenja, kao i uslovi za obavljanje delatnosti izvršitelja.

Restriktivnije odredbe postupka izvršenja prema ZIO u odnosu na prethodne zakone kojima se uređivao izvršni postupak, te veoma bitna novina - uvođenje pro-fesije izvršitelja, kao fizičkog lica koje imenuje ministar nadležan za pravosuđe da u statusu službenog lica spro-vodi izvršenje i vrši druga ovlašćenja koja su mu ovim zakonom poverena, pored sudskog izvršenja koje spro-vodi izvršni sudija preko sudskog izvršitelja, imaju za cilj efikasnu naplatu neplaćenih potraživanja, uvođenje finansijske discipline i preventivno delovanje na spre-čavanje neplaćanja dugova, što treba da bitno utiče na poboljšanje likvidnosti privrede.

GRAĐANSKO PRAVO


StečajZakonom o stečaju uređuju se uslovi i način pokre-

tanja i sprovođenja stečaja nad pravnim licima, koji se sprovodi bankrotstvom ili reorganizacijom. Bankrot-stvo predstavlja namirenje poverilaca prodajom celokupne imovine stečajnog dužnika, odnosno ste-čajnog dužnika kao pravnog lica, dok je reorganiza-cija namirenje poverilaca prema usvojenom planu reorganizacije i to redefinisanjem dužničko-poveri-lačkih odnosa, statusnim promenama dužnika ili na drugi način koji je predviđen planom reorganizacije.

Prema članu 11. ovog zakona, stečajni postupak se otvara kada se utvrdi postojanje najmanje jednog stečaj-nog razloga.

Stečajni razlozi su: 1) trajnija nesposobnost plaćanja; 2) preteća nesposobnost plaćanja; 3) prezaduženost; 4) nepostupanje po usvojenom planu reorganizacije i

ako je plan reorganizacije izdejstvovan na prevaran ili nezakonit način. Trajnija nesposobnost plaćanja postoji ako ste-

čajni dužnik:1) ne može da odgovori svojim novčanim obavezama u

roku od 45 dana od dana dospelosti obaveze; 2) potpuno obustavi sva plaćanja u neprekidnom traja-

nju od 30 dana. Preteća nesposobnost plaćanja postoji ako stečajni

dužnik učini verovatnim da svoje već postojeće novčane obaveze neće moći da ispuni po dospeću, dok prezadu-ženost postoji ako je imovina stečajnog dužnika manja od njegovih obaveza. Saglasno članu 12. ovog zakona, postojanje trajnije nesposobnosti plaćanja se pretpo-stavlja u slučaju kada je predlog za pokretanje stečajnog postupka podneo poverilac koji u sudskom ili poreskom izvršnom postupku sprovedenom u Republici Srbiji nije mogao namiriti svoje novčano potraživanje bilo kojim sredstvom izvršenja.

Savremena rešenja ovog zakona, u skladu sa ciljem stečaja - najpovoljnijim kolektivnim namirenjem stečaj-nih poverilaca ostvarivanjem najveće moguće vrednosti stečajnog dužnika, odnosno njegove imovine - treba da imaju značajan uticaj na rešavanje nerešenih dužničko-poverilačkih odnosa i poboljšanje likvidnosti privrede.

Zakonom o poreskom postupku i poreskoj ad-ministraciji („Sl. glasnik RS”, br. 80/2002, 84/2002 - ispr., 23/2003 - ispr., 70/2003, 55/2004, 61/2005, 85/2005 - dr. zakon, 62/2006 - dr. zakon, 63/2006 - ispr. dr. zakona, 61/2007, 20/2009, 72/2009 - dr. zakon, 53/2010, 101/2011, 2/2012 - ispr. i 93/2012) propisana je procesna poreska olakšica za poreskog ob-veznika nad kojim se sprovodi reorganizacija. Članom 74. stav 4. ovog zakona propisano je da ako poreski obveznik ne može da pruži obezbeđenje za celokupan iznos poreskog duga, dužan je da, u postupku iz člana 73. stav 3. ovog zakona, pruži obezbeđenje do iznosa ko-

ji njegova finansijska situacija dopušta. Članom 73. stav 3. ovog zakona propisano je da o odlaganju plaćanja po-reskog duga, po ispunjenju uslova iz st. 1. i 2. ovog člana, odlučuje: 1) ministar ili lice koje on ovlasti - na osnovu pismenog predloga rukovodioca organizacione jedinice Poreske uprave prema glavnom mestu poslovanja, od-nosno mestu prebivališta poreskog obveznika - osim za izvorne javne prihode jedinica lokalne samouprave; 2) gradonačelnik, odnosno predsednik opštine, odnosno lice koje on ovlasti, jedinice lokalne samouprave kojoj pripadaju izvorni javni prihodi čija naplata se odlaže u skladu sa ovim zakonom. Član 73. stav 4. propisuje da se odlukom iz stava 3. ovog člana može odobriti jedno-kratno odlaganje ili plaćanje poreskog duga na rate, ali najduže do 24 meseca. Član 74a propisuje da izuzetno od člana 73. stav 4. ovog zakona, nadležni organ može, na pismeni i obrazloženi zahtev poreskog obveznika nad kojim se sprovodi reorganizacija, u skladu sa zakonom kojim se uređuje stečaj, odobriti odlaganje plaćanja po-reskog duga u jednakim ratama do 60 meseci, uz moguć-nost korišćenja odloženog plaćanja za prvih 12 meseci. Ovim odobrenjem odlaganja plaćanja poreskog duga prekida se zastarelost prava na naplatu poreskog duga čiji je rok plaćanja odložen, a vreme za koje je odlaganje plaćanja odobreno ne uračunava se u rok zastarelosti. O ovom odlaganju plaćanja poreskog duga odlučuje lice iz člana 73. stav 3. ovog zakona.

Takođe, ovim zakonom je predviđeno da se pore-skom obvezniku nad kojim se sprovodi reorganizacija, u skladu sa zakonom kojim se uređuje stečaj, kome je odobreno plaćanje poreskog duga u skladu sa odredba-ma člana 73. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, a koji podnese zahtev za odlaganje plaća-nja poreskog duga pre isteka perioda na koji mu je pla-ćanje duga odloženo, može odobriti odlaganje plaćanja poreskog duga za period koji, sa periodom na koji mu je plaćanje poreskog duga već odloženo, iznosi najduže do 60 meseci.

Finansijsko restrukturiranje

Zakon o sporazumnom finansijskom restruk-turiranju privrednih društava („Sl. glasnik RS”, br. 36/2011). Ovim zakonom uređuju se uslovi i način sporazumnog finansijskog restrukturiranja privrednih društava (finansijsko restrukturiranje) u Republici Srbi-ji koje se sprovodi najkasnije pre pokretanja stečajnog postupka u skladu sa zakonom kojim se uređuje stečaj.

Prema članu 3. ovog zakona, finansijsko restruk-turiranje je ponovno uređivanje dužničko-poverilač-kih odnosa između privrednog društva u finansijskim teškoćama, kao dužnika, i poverilaca, a finansijske teškoće su nesposobnost plaćanja (nelikvidnost), pre-teća nesposobnost plaćanja (preteća nelikvidnost) ili prezaduženost.

GRAĐANSKO PRAVO


Ovaj zakon je donet kako bi se stvorio okvir za po-novno uređivanje dužničko-poverilačkih odnosa između privrednog društva u finansijskim teškoćama, kao duž-nika, i poverilaca, ako je moguć oporavak i održiv na-stavak poslovanja privrednog društva, čime treba da se utiče na rešavanje nerešenih dužničko-poverilačkih od-nosa vansudskim putem u vidu postizanja sporazuma o finansijskom restrukturiranju i tako poboljša likvidnost privrede.

Članom 74b Zakona o poreskom postupku i pore-skoj administraciji propisano je da izuzetno od člana 73. stav 4. ovog zakona, nadležni organ može, na pismeni i obrazloženi zahtev poreskog obveznika koji je zaklju-čio ugovor o finansijskom restrukturiranju, u skladu sa zakonom kojim se uređuje sporazumno finansijsko re-strukturiranje privrednih društava, odobriti odlaganje plaćanja poreskog duga u jednakim ratama do 60 mese-ci, uz mogućnost korišćenja odloženog plaćanja za prvih 12 meseci. U postupku odlučivanja o odlaganju plaćanja poreskog duga obveznika koji je zaključio ugovor o fi-nansijskom restrukturiranju, u skladu sa zakonom ko-jim se uređuje sporazumno finansijsko restrukturiranje privrednih društava, ne zahteva se davanje sredstava obezbeđenja naplate kada je iznos duga čije se plaćanje odlaže do visine iz člana 74. stav 6. ovog zakona. Članom 74. stav 6. istog zakona propisano je da izuzetno od st. 1. i 2. ovog člana (kojima se uređuju sredstva obezbeđenja naplate čije davanje se zahteva od poreskog obveznika, koja ne mogu biti manja od visine poreskog duga čije se plaćanje odlaže), od poreskog obveznika ne zahteva se ispunjenje uslova koje je propisala Vlada aktom iz člana 73. stav 2. ovog zakona, kao ni davanje sredstava obezbeđenja naplate - ako poreski dug iz člana 73. stav 3. ovog zakona, po osnovu svih javnih prihoda koje na-plaćuje Poreska uprava, na dan podnošenja zahteva za odlaganje njegovog plaćanja, iznosi, i to: 1) za pravno li-ce - do 500.000 dinara; 2) za preduzetnika - do 100.000 dinara; 3) za fizičko lice - do 50.000 dinara. Odobrenjem odlaganja plaćanja ovog poreskog duga prekida se zasta-relost prava na naplatu poreskog duga čiji je rok plaća-nja odložen, a vreme za koje je odlaganje plaćanja odo-breno ne uračunava se u rok zastarelosti. O odlaganju plaćanja ovog poreskog duga odlučuje lice iz člana 73. stav 3. ovog zakona.

Takođe, ovim zakonom je predviđeno da se pore-skom obvezniku koji je zaključio ugovor o finansijskom restrukturiranju, u skladu sa zakonom kojim se uređu-je sporazumno finansijsko restrukturiranje privrednih društava, kome je odobreno plaćanje poreskog duga u skladu sa odredbama člana 73. Zakona o poreskom po-stupku i poreskoj administraciji, a koji podnese zahtev za odlaganje plaćanja poreskog duga u skladu sa članom 22. ovog zakona, pre isteka perioda na koji mu je pla-ćanje duga odloženo, može odobriti odlaganje plaćanja poreskog duga za period koji, sa periodom na koji mu je plaćanje poreskog duga već odloženo, iznosi najduže do 60 meseci.

Zakonom o porezu na dobit pravnih lica („Sl. gla-snik RS”, br. 25/2001, 80/2002, 80/2002 - dr. zakon, 43/2003, 84/2004, 18/2010, 101/2011 i 119/2012) propisan je poreski podsticaj za sporazumno finansijsko restrukturiranje privrednih društava, što je u ovom tek-stu objašnjeno u izlaganju koje se odnosi na ovaj zakon.

Оdlukom о klаsifikаciјi bilаnsnе аktivе i vаnbilаnsnih stаvki bаnkе („Sl. glasnik RS”, br. 94/2011, 57/2012 i 123/2012) u tački 23) propisano je da se docnja u naplati potraživanja računa prema pr-vobitnom datumu dospeća, i to za iznos potraživanja ko-ji je materijalno značajan. Za potraživanje kojim su duž-niku posredno ili neposredno obezbeđena sredstva za izmirivanje prethodno odobrenog potraživanja banke, docnja u naplati računa se prema prvobitnom datumu dospeća izmirenog potraživanja. Izuzetno od navede-nog, docnja u naplati potraživanja računa se prema na-knadno ugovorenom datumu dospeća ako su ispunjeni sledeći uslovi:- da dužnik u momentu podnošenja zahteva za produ-

ženje roka otplate potraživanja nije u docnji dužoj od 90 dana;

- da finansijsko stanje, odnosno kreditna sposobnost dužnika procenjena na osnovu finansijskih pokaza-telja propisanih ovom odlukom i kriterijuma banke za procenu finansijskog stanja i kreditne sposobnosti dužnika utvrđenih njenim aktima, na osnovu završnog finansijskog izveštaja i periodičnih finansijskih izvešta-ja dužnika za poslednjih godinu dana od dana vršenja procene, odnosno za dužnika koji je fizičko lice (osim poljoprivrednika i preduzetnika) na osnovu ažurirane dokumentacije iz tačke 30. te odluke - ukazuje da će taj dužnik biti sposoban da uredno izmiruje svoje obaveze prema naknadno ugovorenim uslovima otplate;

- da je pri produženju roka otplate potraživanja ugovo-ren mesečni obračun i naplata kamate ili kamate i dela glavnice;

- da dužnik, nakon produženja roka otplate, blagovre-meno izmiruje svoje obaveze prema banci, odnosno s docnjom ne dužom od 90 dana.

Izuzetno, docnja u naplati potraživanja računa se prema naknadno ugovorenom datumu dospeća pod uslovom da je dužnik u periodu od najmanje tri mese-ca, odnosno najmanje tri uzastopna plaćanja prema na-knadno ugovorenom planu otplate svoje obaveze izmiri-vao s docnjom ne dužom od 30 dana, u slučaju: - restrukturiranih potraživanja, ako je restrukturiranje

tih potraživanja izvršeno prvi put; - restrukturiranih potraživanja koja su restrukturirana

drugi put, samo ako je drugo restrukturiranje izvršeno u skladu sa zakonom kojim se uređuje sporazumno fi-nansijsko restrukturiranje privrednih društava;

- da je dužnik u postupku reorganizacije u skladu sa za-konom kojim se uređuje stečaj.

Odredbe ove odluke u kojima se, nakon poslednjih izmena i dopuna, eksplicitno pominje zakon kojim se uređuje sporazumno finansijsko restrukturiranje pri-

GRAĐANSKO PRAVO


vrednih društava od velikog su značaja za usmeravanje mehanizma restrukturiranja dugova privrednih društa-va kroz pravni i institucionalni model uspostavljen Za-konom o sporazumnom finansijskom restrukturiranju privrednih društava i pratećim aktima za izvršavanje tog zakona, umesto kroz autonomni mehanizam, što treba da vodi ka većoj pravnoj i finansijskoj sigurnosti.

Rokovi plaćanjaZakonom o rokovima izmirenja novčanih obaveza

u komercijalnim transakcijama („Sl. glasnik RS”, br. 119/2012) uređuju se rokovi izmirenja novčanih oba-veza u komercijalnim transakcijama između javnog sek-tora i privrednih subjekata, odnosno između privrednih subjekata, a u cilju sprečavanja neizmirenja novčanih obaveza u roku. Odredbe ovog zakona ne primenjuju se na privredne subjekte nad kojima je otvoren postupak stečaja, u skladu sa zakonom kojim se uređuje stečaj, a u komercijalnim transakcijama u kojima su ovi privredni subjekti dužnici.

Donošenje ovog zakona predstavlja značajan potez u pravcu rešavanja nerešenih dužničko-poverilačkih odnosa, poboljšanja predvidivosti, sigurnosti i redov-nosti plaćanja i uvođenja finansijske discipline, čime treba značajno da se popravi likvidnost privrede. Zakon uspostavlja striktna pravila za rokove plaćanja dugova u komercijalnim transakcijama, sa malobrojnim i re-striktivnim izuzecima, ostavljajući tako sužen manevar-ski prostor za izigravanje zakonskih zapovesti, ali je za očekivati da će sa početkom primene ovog zakona do-ći do različitih „kreativnih rešenja” u cilju zaobilaženja odredaba ovog zakona. Od velikog uticaja na punu i do-slednu primenu odredaba ovog zakona je puna i dosled-na primena zakona i propisa kojima se uređuje zaštita konkurencije.

Zaštita konkurencije i poštene tržišne utakmice

Zakonom o zaštiti konkurencije („Sl. glasnik RS”, br. 51/2009) uređena je zaštita konkurencije na tržištu Republike Srbije, u cilju ekonomskog napretka i dobro-biti društva, a naročito koristi potrošača, kao i osniva-nje, položaj, organizacija i ovlašćenja Komisije za zašti-tu konkurencije. Ovaj zakon povredom konkurencije u smatra akte ili radnje učesnika na tržištu koje za cilj ili posledicu imaju ili mogu da imaju značajno ograniča-vanje, narušavanje ili sprečavanje konkurencije. Javna ovlašćenja u oblasti zaštite konkurencije vrši Komisija za zaštitu konkurencije, koja je nezavisno telo.

Zakonom o trgovini („Sl. glasnik RS”, br. 53/2010 i 10/2013) u članu 50. propisana je zabrana nepoštene tržišne utakmice. Propisano je da je nepoštena tržišna utakmica (nelojalna konkurencija) - radnja trgovca

usmerena protiv drugog trgovca, odnosno konkuren-ta, kojom se krše kodeksi poslovnog morala i dobri po-slovni običaji, i kojom se nanosi ili može naneti šteta drugom trgovcu (konkurentu), a naročito: 1) iznošenjem neistinitih i uvredljivih tvrdnji o drugom

trgovcu;2) iznošenjem podataka o drugom trgovcu ili njegovoj

robi ili usluzi, koji su usmereni na narušavanje ugleda i poslovanja tog trgovca;

3) prodajom robe sa oznakama, podacima ili oblikom, kojima se opravdano stvara zabuna kod potrošača u pogledu izvora, kvaliteta i drugih svojstava te robe;

4) sticanjem, korišćenjem i odavanjem poslovne tajne bez saglasnosti njenog imaoca, radi otežavanja njego-vog položaja na tržištu;

5) obećanje, odnosno davanje poklona veće vrednosti, imovinskih ili drugih pogodnosti drugim trgovcima, kako bi se njihovom davaocu obezbedila prednost u odnosu na konkurente.Nepoštena tržišna utakmica je zabranjena. Trgo-

vac koji pretrpi štetu zbog radnje nepoštene tržišne uta-kmice, ima pravo na naknadu te štete.

Zaštita od nelojalne konkurencije regulisana je i za-konima kojima se uređuju zaštita poslovne tajne, pri-vredna društva, radni odnosi, oglašavanje, zaštita inte-lektualne svojine i spoljnotrgovinsko poslovanje.

Ovde je bitno istaći da je, u cilju bolje zaštite pošte-ne tržišne utakmice (lojalne konkurencije), Zakonom o trgovini, u novom članu 50a, predviđeno da se tužbom zbog nepoštene tržišne utakmice (nelojalne konkuren-cije) može zahtevati utvrđivanje radnje nepoštene tržiš-ne utakmice, zabrana njenog daljeg vršenja, otklanjanje nastalih posledica, kao i naknada štete, te da oštećeni trgovac (konkurent) ima pravo na naknadu materijalne štete, kao i nematerijalne štete zbog povrede poslovnog ugleda. Predviđa se da je postupak po tužbi zbog nepo-štene tržišne utakmice hitan.

Poreska politikaPoslednjim izmenama i dopunama Zakona o pore-

skom postupku i poreskoj administraciji propisane su određene odredbe kojima treba da se utiče na poboljša-nje likvidnosti privrede. Tako je u članu 75. st. 6. i 7. pro-pisano da ako se obvezniku poreza na dodatu vrednost, u roku propisanom zakonom kojim se uređuje porez na dodatu vrednost, ne izvrši povraćaj tog poreza, kamata se obračunava od narednog dana od dana isteka tog ro-ka; te da obvezniku koji je podneo zahtev za refakciju, odnosno za refundaciju poreza, kamata se obračunava po isteku roka od 30 dana od dana donošenja rešenja kojim mu je utvrđeno pravo na refakciju, odnosno za refundaciju.

U cilju povećanja likvidnosti u privrednom sekto-ru, Zakon o porezu na dodatu vrednost („Sl. glasnik RS”, br. 84/2004, 86/2004 - ispr., 61/2005, 61/2007

GRAĐANSKO PRAVO


i 93/2012) je u članu 36a uredio uslove za plaćanje po-reske obaveze po naplaćenom potraživanju za izvršeni promet dobara i usluga.

Članom 52. u stavu 1. ovog zakona propisano je da ako je iznos prethodnog poreza veći od iznosa poreske obaveze, obveznik ima pravo na povraćaj razlike, a u sta-vu 2. da ako se obveznik ne opredeli za povraćaj iz sta-va 1. ovog člana, razlika se priznaje kao poreski kredit. Poreski obveznik može da traži povraćaj neiskorišćenog iznosa ovog poreskog kredita podnošenjem zahteva, najranije istekom roka za podnošenje poreske prijave za tekući poreski period (stav 3). Povraćaj iz st. 1. i 3. ovog člana vrši se najkasnije u roku od 45 dana, odno-sno u roku od 15 dana za obveznike koji pretežno vrše promet dobara u inostranstvo, po isteku roka za predaju poreske prijave, odnosno od dana podnošenja zahteva iz stava 3. ovog člana. Vlada Republike Srbije propisuje kriterijume na osnovu kojih se utvrđuje šta se, u smislu ovog zakona, smatra pretežnim prometom dobara u ino-stranstvo, dok ministar nadležan za poslove finansija bliže uređuje postupak ostvarivanja prava na povraćaj PDV, kao i postupak i uslove za povraćaj PDV umesto po-reskog kredita.

S ovim u vezi, bitno je navesti da je resorno Ministar-stvo finansija i privrede objavilo da treba skratiti rok za povraćaj poreza na dodatu vrednost (PDV) za pretežne izvoznike sa 15 na 10 dana, a za ostale kompanije sa 45 na 30 dana.

Bitnu stavku u rešavanju pitanja nelikvidnosti privre-de predstavlja Zakon o uslovnom otpisu kamata i miro-vanju poreskog duga („Sl. glasnik RS”, br. 119/2012), koji treba da omogući smanjenje postojećeg fiskalnog tereta privrednih subjekata. Tim zakonom uređuju se uslovni otpis kamata i mirovanje obaveze plaćanja ne-plaćenih javnih prihoda dospelih za plaćanje zaključno sa 31.10.2012. godine, uslovi i obim otpisa obračuna-te a neplaćene kamate na obaveze dospele za plaćanje zaključno sa 31.10.2012. godine po osnovu određenih javnih prihoda, otpis dospele obaveze po osnovu dopri-nosa za obavezno zdravstveno osiguranje zaključno sa 31.10.2012. godine, kao i otpis kamate u drugim slučaje-vima propisanim ovim zakonom za obaveze dospele za plaćanje zaključno sa 31.10.2012. godine.

Zakonom o porezu na dobit pravnih lica u članu 16. stav 1. propisuje da se na teret rashoda priznaje otpis vrednosti pojedinačnih potraživanja koja se u skladu sa propisima o računovodstvu i reviziji i MRS, odnosno MSFI iskazuju kao prihod, osim potraživanja iz člana 7a tačka 2) ovog zakona (ispravke vrednosti pojedinačnih potraživanja od lica kome se istovremeno duguje, do iznosa obaveze prema tom licu), pod uslovom: 1) da se nesumnjivo dokaže da su ta potraživanja prethodno bila uključena u prihode obveznika; 2) da su ta potraživanja u knjigama poreskog obveznika otpisana kao nenapla-tiva; 3) da poreski obveznik pruži dokaze o utuženju dužnika ili prijavi potraživanja u likvidacionom ili ste-čajnom postupku nad dužnikom. Stavom 2. istog člana

ZPDPL propisano je da se na teret rashoda priznaje i ot-pis vrednosti pojedinačnih potraživanja koja se u skladu sa propisima o računovodstvu i reviziji i MRS, odnosno MSFI ne iskazuju kao prihod, osim potraživanja iz člana 7a tačka 2) ovog zakona, ukoliko obveznik ispuni uslove propisane odredbama tač. 2) i 3) ovog člana.

Izuzetno od st. 1. i 2. ovog člana, na teret rashoda pri-znaje se otpis vrednosti pojedinačnih potraživanja, pod uslovom da su ta potraživanja obuhvaćena finansijskim restrukturiranjem, sprovedenim na način propisan za-konom koji uređuje sporazumno finansijsko restruktu-riranje privrednih društava.

Na teret rashoda priznaje se otpis vrednosti pojedi-načnih potraživanja za koja su ispunjeni uslovi iz stava 1. tač. 1) i 2), odnosno stava 2. ovog člana, pod uslovom da su troškovi utuženja pojedinačnog dužnika veći od uku-pnog iznosa potraživanja od tog dužnika.

Na teret rashoda priznaje se ispravka vrednosti po-jedinačnih potraživanja iz st. 1. i 2. ovog člana, ako je od roka za njihovu naplatu, odnosno realizaciju prošlo najmanje 60 dana (stav 6). Za iznos rashoda po osno-vu ispravke vrednosti ovih pojedinačnih potraživanja, koji su bili priznati u poreskom bilansu, uvećavaju se prihodi u poreskom bilansu u poreskom periodu u ko-me obveznik izvrši otpis vrednosti istih potraživanja, ako nije kumulativno ispunio uslove iz stava 1, odnosno stava 2. ovog člana (stav 7). Sva otpisana, ispravljena i druga potraživanja iz st. 1, 2, 3. i 6. ovog člana koja su priznata kao rashod, a koja se kasnije naplate ili za koja poverilac povuče tužbu, odnosno prijavu potraživanja, u momentu naplate ili povlačenja tužbe, odnosno prijave potraživanja, ulaze u prihode poreskog obveznika. Sva otpisana, ispravljena i druga potraživanja iz st. 1, 2, 3. i 7. ovog člana koja nisu priznata kao rashod, a koja se kasnije naplate, u momentu naplate ne ulaze u prihode poreskog obveznika.

Poreskim zakonima propisane su različite vrste poreskih podsticaja kojima se stimuliše likvidnost privrede. Stručnjaci, međutim, ukazuju da je potrebno propisati dodatne podsticaje, koji se odnose na sve pri-vredne subjekte (npr. stručnjaci ukazuju da poreski tre-tman gubitka koji domaće društvo ostvari kod prodaje potraživanja nije uređen u potrebnoj meri, pa se u praksi ovaj gubitak tretira kao nepriznati trošak, tako da se i na njega plaća porez na dobit pravnih lica; rešavanje eko-nomskog dvostrukog oporezivanja - plaćanje poreza na dobit pravnog lica od strane društva kapitala i plaćanje poreza na dohodak građana na dividendu isplaćenu iz neto dobiti društva; poresko stimulisanje reinvestiranja ostvarene dobiti) ili na pojedine grane, odnosno subjek-te (npr. blaže oporezivanje kapitalnog dobitka kod fon-dova rizičnog preduzetnog kapitala).

GRAĐANSKO PRAVO


Kompanijski odnosiBitan uticaj na smanjenje nelikvidnosti privrede tre-

ba da imaju odredbe Zakona o privrednim društvima („Sl. glasnik RS”, br. 36/2011 i 99/2011 - dalje: ZPD), kojima se uspostavlja okvir za jasne i transparentne od-nose organa i tela unutar privrednog društva. Posebno značajne, u tom smislu, su odredbe o posebnim dužno-stima prema društvu lica koja imaju značajne funkcije u društvu - dužnost pažnje, dužnost prijavljivanja poslova i radnji u kojima postoji lični interes, dužnost izbegava-nja sukoba interesa, dužnost čuvanja poslovne tajne i dužnost poštovanja zabrane konkurencije - i pravila za podnošenje tužbi zbog povrede posebnih dužnosti pre-ma društvu, kao i kaznene odredbe za postupanja su-protna utvrđenim dužnostima.

Takođe, principi i preporuke Kodeksa korporativ-nog upravljanja („Sl. glasnik RS”, br. 99/2012), koji-ma se pokriva materija koja nije uređena zakonom (tzv. pravne praznine) ili je uređena dispozitivnim zakon-skim normama, treba da promovišu i podstiču unap-ređenje etičkog ponašanja kompanija i korporativnog upravljanja, čime treba da doprinesu boljem pristupu finansijama od strane kompanija i poboljšanju likvidno-sti privrede.

Kompanijsko pravo i korporativno upravljanje u Sr-biji, generalno, karakterišu savremena i napredna reše-nja, ali i nedovoljna primena regulisanih pravnih institu-ta i odnosa u praksi.

Tržište kapitalaZakonom o tržištu kapitala („Sl. glasnik RS”, br.

31/2011) uređuju se, pored ostalog, javna ponuda i se-kundarno trgovanje finansijskim instrumentima, reguli-sano tržište, multilateralna trgovačka platforma (MTP) i OTC tržišta u Republici Srbiji, pružanje investicionih usluga i obavljanje investicionih aktivnosti, obelodanji-vanje finansijskih i drugih podataka, kao i obaveze izve-štavanja izdavalaca i javnih društava u skladu sa ovim zakonom, zabrana prevarnih, manipulativnih i drugih protivzakonitih radnji i činjenja u vezi sa kupovinom ili prodajom finansijskih instrumenata, kao i ostvariva-njem prava glasa u vezi sa hartijama od vrednosti koje izdaju javna društva. Ciljevi ovog zakona su zaštita in-vestitora, obezbeđenje pravednog, efikasnog i transpa-rentnog tržišta kapitala i smanjenje sistemskog rizika na tržištu kapitala.

Ovaj zakon sveobuhvatno uređuje oblast tržišta ka-pitala i predviđa savremene vrste finansijskih instru-menata i načina trgovanja na tržištu kapitala, što treba da poveća lepezu finansijskih izvora za privredu i tako poboljša njenu likvidnost.

Tržište kapitala u Srbiji, generalno, karakterišu sa-vremena i napredna rešenja, ali i nedovoljna zastuplje-

nost regulisanih finansijskih instrumenata i odnosa u praksi.

Javna preduzeća

Zakon o javnim preduzećima („Sl. glasnik RS”, br. 119/2012) sadrži niz značajnih odredaba kojima se uređuje kontrola redovnosti plaćanja.

Naime, članom 53. ovog zakona propisano je da su javno preduzeće i zavisno društvo kapitala čiji je osnivač javno preduzeće dužni da ministarstvu nadležnom za poslove finansija mesečno dostavljaju izveštaj o rokovima izmirenja obaveza prema pri-vrednim subjektima, utvrđenih zakonom kojim se određuju rokovi izmirenja novčanih obaveza u ko-mercijalnim transakcijama, te da će ministar za poslo-ve finansija propisati obrasce ovog izveštaja u roku od 60 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona.

Prema članu 54. ovog zakona, ukoliko se usvojeni programi poslovanja javnih preduzeća čiji je osnivač Republika Srbija, kao i zavisnih društava kapitala čiji je osnivač to javno preduzeće, ne sprovode u skladu sa smernicama ekonomske politike Vlade, naročito u delu politike zarada i zapošljavanja, kao i u pogledu redovno-sti u rokovima plaćanja prema privrednim subjektima, ministarstvo nadležno za poslove finansija i ministar-stvo nadležno za poslove rada i zapošljavanja neće iz-vršiti overu obrazaca koje Vlada propisuje za kontrolu obračuna i isplate zarada u javnim preduzećima.

Takođe, saglasno članu 55. ovog zakona, ukoliko se usvojeni programi javnih preduzeća čiji je osnivač au-tonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samou-prave, kao i zavisnih društava kapitala čiji je osnivač to javno preduzeće, ne sprovode u skladu sa smernicama ekonomske politike Vlade u oblasti politike zarada i zapošljavanja u javnom sektoru, ili ako se ne poštuju rokovi za izmirenje obaveza ovih javnih preduzeća prema privrednim subjektima utvrđeni zakonom ko-jim se regulišu rokovi izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama, ministar nadležan za poslove finansija može izdati nalog da se privre-meno obustavi prenos pripadajućeg dela poreza na zarade i poreza na dobit preduzeća autonomnoj po-krajini, pripadajućeg dela poreza na zarade Gradu Beogradu, odnosno prenos transfernih sredstava iz budžeta Republike Srbije jedinici lokalne samou-prave. Zakonom je određeno da će Vlada bliže urediti ovaj postupak privremene obustave.

Ove odredbe se shodno primenjuju i na društvo ka-pitala čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna po-krajina ili jedinica lokalne samouprave i njihova zavisna društva, koja obavljaju delatnost od opšteg interesa.

Od velikog značaja za poboljšanje likvidnosti privre-de je profesionalizacija upravljanja javnim preduzećem i, u okviru toga, imenovanje direktora javnog preduzeća

GRAĐANSKO PRAVO


po sprovedenom javnom konkursu, kako je to predviđe-no ovim zakonom.

Privatizacija i restrukturiranjeZakon o privatizaciji („Sl. glasnik RS”, br. 38/2001,

18/2003, 45/2005, 123/2007, 123/2007 - dr. zakon, 30/2010 - dr. zakon, 93/2012 i 119/2012) u članu 20ž propisuje da od dana donošenja odluke o restrukturi-ranju do dana donošenja odluke o okončanju restruk-turiranja a najkasnije do 30.6.2014. godine, ne može se protiv subjekta privatizacije, odnosno nad njegovom imovinom, odrediti ili sprovesti prinudno izvršenje niti bilo koja mera postupka izvršenja radi namirenja potra-živanja. Pre poslednje izmene i dopune ovog zakona iz 2012. godine nije bio naveden rok važenja ove zabrane. S obzirom na to da postupak privatizacije i restrukturi-ranja traje znatno duže nego što se to moglo proceniti u vreme donošenja privatizacionih propisa, odredba člana 20ž (u kojoj nije bio naveden rok) prouzrokovala je ne-gativne posledice koje se ogledaju u nemogućnosti pove-rilaca subjekata u restrukturiranju da naplate dospela i pravnosnažno dosuđena novčana potraživanja, u dužem roku nego što je to Zakonodavac imao nameru. Takođe, broj društava koja se nalaze u postupku restrukturiranja u privatizaciji je u međuvremenu povećan, usled većeg broja raskinutih ugovora o prodaji kapitala ili imovine zbog neispunjenja ugovorenih obaveza od strane kupa-ca. Time je povećan i broj poverilaca koji nisu u moguć-nosti da namire svoja potraživanja, čime je ugrožena nji-hova likvidnost, kao i likvidnost njihovih poverilaca (tzv. lanac nelikvidnosti). Zakon o izmeni i dopuni Zakona o privatizaciji („Sl. glasnik RS”, br. 119/2012) ima za cilj da oročavanjem zabrane prinudnog izvršenja prema subjektima privatizacije u restrukturiranju omogu-ći nastavak poslovanja subjekata privatizacije koji su u restrukturiranju i stvori uslove za njihove pove-rioce da mogu da planiraju svoje poslovne aktivno-sti, uključujući obezbeđenje finansiranja sa većim stepenom izvesnosti, budući da je određen datum do kada će subjekti koji se nalaze u postupku restrukturira-nja biti izuzeti od prinudnog izvršenja.

Dokapitalizacija i učešće u osnovnom kapitalu

Ministarstvo finansija i ekonomije najavilo je novu meru pomoći malim i srednjim preduzećima koja ne is-punjavaju uslove za bankarske kredite koja se sastoji u tome što bi država postala manjinski član tih preduzeća (sa učešćem od 25% u osnovnom kapitalu) i pomagala razvoj tih preduzeća, da bi, nakon uspešnog ispunjenja plana razvoja, država izašla iz osnovnog kapitala, a taj deo bi steklo ili samo preduzeće ili treće lice, odnosno novi investitor. Učešće države u osnovnom kapitalu, kao

manjinskog člana, odnosno akcionara, može se sprove-sti povećanjem osnovnog kapitala društva (dokapitali-zacija) ili sticanjem udela, odnosno akcija od postojećih članova, odnosno akcionara. Ministarstvo je najavilo da bi ovaj projekat trebalo da vodi Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza (AOFI), a zainteresovane kompanije bi se prijavljivale putem javnog poziva.

Ovde se, u suštini, radi o rizičnom preduzetnom ka-pitalu (venture capital), odnosno nejavnom ulaganju u osnovni kapital (private equity), gde je investitor, od-nosno rizični preduzetni kapitalista - država. Ova mera može da donese pozitivne efekte za privredna društva koja ne ispunjavaju uslove za bankarske kredite, jer se povećava osnovni kapital društva, stvaraju se uslovi da se poveća poslovni rejting društva, moguće je unapre-đenje korporativnog upravljanja i profesionalizacija menadžmenta, širenje poslovne mreže i sklapanje novih poslova, što treba da dovede do povećanja obrtnog ka-pitala i povećane likvidnosti, kao i postepenog ispunje-nja uslova za bankarske kredite. S druge strane, postoje različite pretnje i ograničenja u vezi sa ovom najavlje-nom merom. Prvo pitanje, u svetlu budžetskog deficita i visokog javnog duga, jeste pitanje izvora finansijskih sredstava za sprovođenje ove mere. Takođe, može se desiti da ova mera onemogući mala i srednja preduzeća u koja je investirano da konkurišu za sredstva iz fondo-va Evropske unije, kada se u konkursnim uslovima tra-ži stoprocentno privatno vlasništvo nad preduzećem. Pored toga, sprovođenje ove mere može da izloži mala i srednja preduzeća procedurama i troškovima prime-ne Zakona o budžetskom sistemu („Sl. glasnik RS”, br. 54/2009, 73/2010, 101/2010, 101/2011 i 93/2012) i Zakona o Državnoj revizorskoj instituciji („Sl. glasnik RS”, br. 101/2005, 54/2007 i 36/2010), posetama i nadzoru budžetske inspekcije i državnih revizora. Po-stavlja se i pitanje broja i stručnosti predstavnika države (menadžera) koji bi bili zaduženi za praćenje poslovanja svih pojedinačnih malih i srednjih preduzeća u koja je uložen kapital.

Ova mera se može posmatrati i kao prelazno rešenje do uspostavljanja javno-privatnog partnerstva u ovoj oblasti između države i privatnih investitora, koje se može realizovati osnivanjem zajedničkog privatnog in-vesticionog fonda, odnosno do prodaje učešća u kapita-lu privatnim investitorima ili samom društvu. Paralelno sa merama državne intervencije, potrebno je raditi na popravljanju poslovnog ambijenta, boljoj zaštiti poslov-nih ugovora i korporativne svojine, stvaranju poreskih i drugih javnih podsticaja za ulazak privatnih investitora, uključujući rizične preduzetne kapitaliste, poput ubla-ženog oporezivanja kapitalnog dobitka u okviru poreza na dobit pravnih lica i poreske stimulacije reinvestiranja ostvarene dobiti.

GRAĐANSKO PRAVO


Subvencionisani krediti za likvidnostUredbom o uslovima za subvencionisanje kama-

ta za kredite za održavanje likvidnosti i finansiranje obrtnih sredstava i izvoznih poslova u 2013. godini („Sl. glasnik RS”, br. 8/2013) uređuju se uslovi za sub-vencionisanje kamata za kredite za održavanje likvid-nosti, finansiranje obrtnih sredstava i izvoznih poslova preduzetnika, malih i srednjih privrednih društava re-gistrovanih u skladu sa zakonom kojim se uređuje regi-stracija privrednih subjekata (korisnici kredita). Sred-stva za ove namene obezbeđena su na razdelu Ministar-stva finansija i privrede, a plasiraju se preko Fonda za razvoj Republike Srbije, pri čemu se međusobni odnosi između ovog ministarstva i ovog fonda uređuju ugovo-rom o komisionu.

Vlada Republike Srbije primenjuje četiri godine, kao meru za prevazilaženje ekonomske krize, subvencio-nisanje kratkoročnih kredita za likvidnost. Poslednja uredba, za razliku od prethodnih, predviđa subvenci-onisanje kamata za preduzetnike, mala i srednja pri-vredna društva, a ne i za velika privredna društva. Ova mera je izazvala podeljene stavove u stručnoj javnosti - od podrške, jer se subvencionisanjem kamata olakša-va pristup preduzeća bankarskim kreditima i umanjuje cena kredita koju privreda treba da plati, do osporava-nja u vidu tvrdnji da ovim merama više profitiraju banke nego realni sektor privrede, da prethodna i naknadna analiza efekata ovih mera, kao i transparentnost i nepri-strasnost postupka dodele kredita, nisu na potrebnom nivou, te zahteva da se subvencionišu i dugoročni (više-godišnji) krediti.

Javne razvojne finansijske institucijeZnačajnu ulogu u lakšem pristupu finansijskim sred-

stvima i poboljšanju likvidnosti privrede imaju javne ra-zvojne finansijske institucije - Fond za razvoj Republike Srbije, Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza (AO-FI), Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza (SIE-PA), Fond za inovacionu delatnost, Garancijski fond AP Vojvodine, Razvojni fond AP Vojvodine i dr. institucije.

Javne razvojne finansijske institucije, svaka iz svog delokruga, u skladu sa Zakonom o Fondu za razvoj Re-publike Srbije („Sl. glasnik RS”, br. 36/2009, 88/2010 i 119/2012), Zakonom o Agenciji za osiguranje i finansiranje izvoza („Sl. glasnik RS”, br. 61/2005 i 88/2010), Zakonom o spoljnotrgovinskom poslova-nju („Sl. glasnik RS”, br. 36/2009, 36/2011 - dr. zakon i 88/2011), Zakonom o inovacionoj delatnosti („Sl. glasnik RS”, br. 110/2005 i 18/2010), Zakonom o Ra-zvojnom fondu Autonomne pokrajine Vojvodine („Sl. glasnik RS”, br. 124/2012) i dr. zakonima i propisima, a zbirno posmatrano, obavljaju poslove odobravanja kre-dita, davanja garancija, kupovine hartija od vrednosti, sticanja akcija i udela na osnovu pravnih poslova, uk-

ljučujući i konverziju potraživanja, davanja subvencija, finansiranja privrednih delatnosti, posredovanja u vezi sa finansiranjem inovacione delatnosti, osiguranja i re-osiguranja izvoznih poslova i investicija u inostranstvu, finansiranja investicija i izvoza, saradnje sa međuna-rodnim i domaćim finansijskim institucijama, pružanja savetodavnih usluga, kao i druge poslove u skladu sa zakonom.

U krugovima privrede i javnog sektora već se duže vreme govori o mogućnosti osnivanja Razvojne banke Srbije, koja tema je ponovo aktuelizovana u poslednje vreme. U prethodnom periodu je bio pripremljen Pred-log zakona o Razvojnoj banci Srbije, koji je docnije po-vučen iz skupštinske procedure. Mišljenja oko potrebe osnivanja Razvojne banke Srbije su podeljena, a u sva-kom slučaju, ako bi se obezbedilo održivo i transparen-tno poslovanje ovakve javne razvojne finansijske insti-tucije, ona bi doprinela popravljanju finansijske „krvne slike” privrede.

Prenos potraživanja

Odlukom o upravljanju rizicima banke („Sl. gla-snik RS”, br. 45/2011, 94/2011, 119/2012 i 123/2012) u tački 42) stav 5. propisano je da banka može dospe-lo potraživanje od pravnog lica da ustupi drugom pravnom licu, pri čemu je dužna da o tom ustupanju obavesti Narodnu banku Srbije u roku od pet dana od dana zaključenja ugovora na osnovu kog je to potraživanje ustupljeno. Propisivanjem ove odredbe pozitivno se utiče na stabilnost finansijskog sistema i likvidnost privrede.

Kao jednu od mera koja treba da doprinese poboljša-nju likvidnosti srpske privrede treba pomenuti i najavu donošenja Zakona o faktoringu. Nacrtom ovog zakona, pripremljenim u okviru delokruga Ministarstva finansi-ja i privrede, predviđeno je da se ovim zakonom uređuju pojam i predmet faktoringa, učesnici u faktoringu, uslo-vi i način obavljanja faktoringa, vrste faktoringa, prava i obaveze učesnika u faktoringu, ugovor o faktoringu, obrnuti faktoring i nadzor nad obavljanjem faktoringa. Faktoring je definisan kao pravni posao u kome jed-na strana (ustupilac) prenosi drugoj strani (faktor) postojeće nedospelo ili buduće kratkoročno novča-no potraživanje nastalo po osnovu ugovora o proda-ji robe ili pružanja usluga kupcu (dužnik) u zemlji ili inostranstvu, a faktor preuzima ovo potraživanje i obavezuje se da izvrši najmanje dve od sledećih usluga:1) finansiranje ustupioca na osnovu prenosa potraži-

vanja; 2) evidencija i upravljanje prenetim potraživanjem; 3) naplata potraživanja; 4) preuzimanje rizika naplate potraživanja.

GRAĐANSKO PRAVO


SankcijeKrivični zakonik („Sl. glasnik RS”, br. 85/2005,

88/2005 - ispr., 107/2005 - ispr., 72/2009, 111/2009 i 121/2012) u članu 234. propisuje krivično delo „Zlo-upotreba položaja odgovornog lica”, propisujući da odgovorno lice koje iskorišćavanjem svog položaja ili ovlašćenja, prekoračenjem granica svog ovlašćenja ili nevršenjem svoje dužnosti pribavi sebi ili drugom fizič-kom ili pravnom licu protivpravnu imovinsku korist ili drugom nanese imovinsku štetu, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine. Ako je izvršenjem ovog de-la pribavljena imovinska korist u iznosu preko četiristo pedeset hiljada dinara, učinilac će se kazniti zatvorom od šest meseci do pet godina, a ako vrednost pribavljene imovinske koristi prelazi iznos od milion i petsto hiljada dinara, učinilac će se kazniti zatvorom od dve do deset godina. Ove odredbe počinju s primenom 15.4.2013. godine.

Zaprećenom kaznom za ovo krivično delo, kao i zaprećenim kaznama za druga krivična i kaznena dela protiv privrede, treba preventivno da se utiče na smanjenje broja zloupotreba u oblasti privrede i tako doprinese boljoj likvidnosti privrednih subje-kata. U tom cilju potrebno je i veće korišćenje zaštitnih mera i mera bezbednosti zabrane obavljanja funkci-je, poziva, poslova, delatnosti i dužnosti u krivičnim, prekršajnim i postupcima za privredne prestupe za iz-vršena dela protiv privrede propisana Krivičnim zakoni-kom, Zakonom o stečaju, ZPD, Zakonom o tržištu kapita-la i drugim zakonima u oblasti privrede i finansija.

Jedan od problema za likvidnost privrede koji je du-go prisutan na tržištu Srbije su „feniks” društva - društva koja se osnivaju da bi aktiva društva koje je u dugovima bila preneta na njih, a dugovi ostali kod „starog” društva u dugovima, čime to društvo praktično ostaje da postoji kao „prazna ljuštura”, jer nema sredstava iz kojih bi se poverioci mogli namiriti. Nije retka ni pojava multipli-kacije „feniks” društava, tako da se na kraju ne zna ko je stvarni (de facto) vlasnik - lice koje ima stvarnu kon-trolu, odnosno direktor društva („direktor u senci”). U praksi se, po pravilu, ova pojava dešava bez (ozbiljnih) sankcija po (stvarnog) osnivača-vlasnika-direktora tih društava. „Feniks” društva najčešće obavljaju biznis sa malim i srednjim preduzećima, kojima tako stvaraju velike probleme u pogledu likvidnosti. Ovaj problem se može rešavati različitim merama, pored napred na-vedenih. Jedna od njih bi bila formiranje registra mera zabrane obavljanja funkcije, poziva, poslova, delatnosti i dužnosti za odgovorna lica (slično Registru sudskih za-brana, koji se vodi u Agenciji za privredne registre), čime bi ove mere zabrane bile učinjene dostupnim potenci-jalnim poslovnim partnerima. Pored toga, moguće je za-konom ustanoviti zabranu osnivanja drugog privrednog društva kada je postojeće društvo u blokadi određeni period, nije podnelo finansijske izveštaje ili ima neiz-mirene poreske obaveze, odnosno obaveze po osnovu

javnih prihoda. Prednosti i nedostatke ove opcije treba detaljno analizirati, budući da njenom primenom može doći do sankcionisanja onih lica koja nisu prouzroko-vala stanje nelikvidnosti društva, nego je do toga došlo krivicom drugih lica, odnosno društava ili sticajem po-slovnih prilika. Nadalje, radi rešavanja ovog problema, potrebna je dosledna i ujednačena primena od strane sudova pravnih instituta pobijanje dužnikovih pravnih radnji (u stečaju i van stečaja) i proboj pravne ličnosti, kao i odredbe člana 452. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima („Sl. list SFRJ”, br. 29/78, 39/85, 45/89 - od-luka USJ i 57/89, „Sl. list SRJ”, br. 31/93 i „Sl. list SCG”, br. 1/2003 - Ustavna povelja), prema kojoj lice na koje pređe na osnovu ugovora neka imovinska celina fizičkog ili pravnog lica, ili jedan deo te celine, odgovara za du-gove koji se odnose na tu celinu, odnosno na njen deo, pored dotadašnjeg imaoca i solidarno s njim, a do vred-nosti njene aktive.

Druge oblastiNa poboljšanje likvidnosti privrede utiču i propisi

kojima se uređuju spoljnotrgovinsko poslovanje i devi-zno poslovanje - posebno u pogledu uređenja mera za-štite (antidampinške mere, kompenzatorne mere, mere za zaštitu od prekomernog uvoza i mere za zaštitu rav-noteže platnog bilansa) i kreditnih poslova sa inostran-stvom; propisi kojima se sprovodi fiskalna konsolidaci-ja, tzv. deagencifikacija i reforma parafiskalnih nameta; zakoni kojima se unapređuje likvidnost u određenim privrednim granama - Zakon o preuzimanju obaveza zdravstvenih ustanova prema veledrogerijama po osnovu nabavke lekova i medicinskog materijala i pretvaranju tih obaveza u javni dug Republike Srbije („Sl. glasnik RS”, br. 119/2012) i Zakon o podstica-nju građevinske industrije Republike Srbije u uslo-vima ekonomske krize („Sl. glasnik RS”, br. 45/2010, 99/2011, 121/2012 i 124/2012 - dr. zakon).

Određene preporukeVećina zakonodavnih i regulatornih mera za likvid-

nost privrede je već preduzeta. Međutim, ono što kod određenih mera nedostaje je upravo ono što je najvaž-nije - potpuna, dosledna i ujednačena primena.

Pored preporuka navedenih u prethodnim izlaganji-ma, u cilju popravljanja likvidnosti privrede, potrebno je preduzeti i dodatne mere. Ove mere uključuju reguli-sanje oblasti procene vrednosti kapitala i rada proceni-telja i donošenje novih zakona kojima se uređuju raču-novodstvo i revizija.

Dalje, moguće je otpočeti proces izjednačavanja statusa javnog i privatnog sektora. Plaćanje državi ima prednost nad ostalim plaćanjima (prioritet naplate). Ovo je propisano Zakonom o platnom prometu, kako je to napred bliže navedeno. Zakon o stečaju propisuje pri-

GRAĐANSKO PRAVO


oritet naplate potraživanja po osnovu svih javnih priho-da dospelih u poslednja tri meseca pre otvaranja stečaj-nog postupka, osim doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih u odnosu na potraživanja ostalih stečajnih poverilaca. ZIO propisuje da ako se istovreme-no vodi izvršni postupak pred sudom, odnosno izvršite-ljom i pred drugim državnim organom na osnovu propi-sa o prednosti izvršenja pred određenim organom - sud, odnosno izvršitelj će prekinuti izvršni postupak. Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji sadrži vi-še odredaba o prioritetnom pravu namirenja Republike. Radi stvaranja podsticajnog poslovnog okruženja i otklanjanja svih uzroka nelikvidnosti, utvrđuje se potreba za izjednačavanjem položaja svih učesnika na tržištu, javnog i privatnog sektora.

Bolji pristup privrednih subjekata finansijama jeste dugoročni mehanizam sprečavanja nelikvid-nosti. U tom smislu, poželjno je osnivanje, reafirmisa-nje i razvoj različitih finansijskih institucija, uključujući nebankarske finansijske institucije u formi nedepozit-nih mikrokreditnih društava, finansijskih zadruga-kre-ditnih unija i finansijskih kompanija.

Potrebno je i raditi na rešavanju dospelih neplaće-nih potraživanja između javnog i privatnog privrednog sektora, kao i unutar privatnog privrednog sektora, gde je moguće koristiti mehanizme multilateralne kompen-zacije, reprograma i restrukturiranja dugova.

Upravljanje korporativnim i preduzetničkim finansijama

Nelikvidnost privrednog subjekta može biti uzroko-vana, ne samo spoljnim faktorima (koji su navedeni u uvodnom delu ovog teksta), nego i unutrašnjim faktori-ma. Neki od najčešćih uzroka su nenamensko trošenje sredstava društva, poistovećivanje ličnih finansija sa finansijama privrednog subjekta (naročito česta po-java kod malih preduzeća), prekomerno investiranje („preinvestiranje”), slabo upravljanje finansijskim rizi-cima, posebno rizikom nelikvidnosti, kao i generalno neodgovarajuće upravljanje finansijama i potraživanji-ma i poslovnim planiranjem, loše poslovne procene i neopreznost prilikom sklapanja poslova i zaključenja ugovora, neprofesionalan menadžment u situacijama kada je društvo toliko poraslo i razvilo se da mu je pro-fesionalizacija menadžmenta neophodan uslov za dalje poslovanje.

Kao odgovor na ove rizike javlja se, kao veoma bitna mera, usvajanje i primena politike upravljanja rizicima na nivou društva, koja uključuje upravljanje finansijskim rizicima i rizikom nelikvidnosti. ZPD u članu 232. propi-suje da nadzorni odbor društva s ograničenom odgovor-nošću ustanovljava politike upravljanja rizicima i vrši unutrašnji nadzor nad poslovanjem društva. Kod akci-onarskog društva sa jednodomnim upravljanjem, sagla-sno članu 398. ZPD-a, odbor direktora ustanovljava poli-

tike upravljanja rizicima, dok kod akcionarskog društva sa dvodomnim upravljanjem, saglasno članu 441. ZPD-a, nadzorni odbor ustanovljava politike upravljanja rizici-ma. Prema članu 411. ZPD-a, kojim se uređuje delokrug komisije za reviziju, koju je javno akcionarsko društvo obavezno da obrazuje (komisiju za reviziju obrazuje od-bor direktora javnog akcionarskog društva), komisija za reviziju, između ostalog, priprema, predlaže i prove-rava sprovođenje politika upravljanja rizicima. Takođe, članom 452. ZPD-a propisano je da poslovi unutrašnjeg nadzora naročito obuhvataju, između ostalog, proveru sprovođenja politika upravljanja rizicima.

Mere autonomnog prava usmerene na poboljšanje likvidnosti preduzeća uključuju još i precizno regulisa-nje opštim aktom društva materije procene naplate po-traživanja i otpisa nenaplativih potraživanja, odnosno otpuštanja duga.

Što se tiče ekonomsko-finansijskih mera na nivou društva koje treba da poprave njegovu likvidnost, mo-guće je preduzeti, između ostalog, mere rasprodaje i optimizacije zaliha i prodaje sirovina iznad minimalnih zaliha, kao i prodaje nedovoljno iskorišćenih osnov-nih sredstava. Moguće je i harmonizovati finansijske, nabavne, prodajne i investicione funkcije društva, te izvršiti promene u politici cena i odrediti veće iznose likvidnosne rezerve, kao utvrđenog rezervisanog izno-sa novca čija je namena plaćanje dospelih novčanih obaveza. Takođe je moguće poboljšati poslovno plani-ranje i povećati kontrolu prelivanja obrtnih sredstava u osnovna sredstva. Značajno je i kаkvа је аdеkvаtnоst kаpitаlа društvа, štо znаči dа društvо treba da imа pоvоlјаn оdnоs pоzајmlјеnоg i sopstvenog kаpitаlа (debt/equity ratio), odnosno finansijski leveridž, odno-sno da društvo ima finansijsku ravnotežu, budući da je utаnjеnа kаpitаlizаciја društvа lоš signаl zа njеgоvu likvidnоst, što odvraća potencijalne investitore u druš-tvo i partnere društva. Ukoliko, pak, društvo dospe u trenutnu nelikvidnost, može koristiti pozajmicu, odnosno kredit za premošćavanje takvog stanja (bridge financing).

Veoma bitno je i da društvo prilikom sklapanja po-slova i zaključenja poslovnih ugovora prethodno spro-vede valjan pravni, ekonomski i tehnički due diligence potencijalnog poslovnog partnera i sazna sve potrebne informacije bitne za posao, odnosno ugovor, kao i da prilikom pripreme, zaključenja i izvršenja ugovora vodi računa o svim ugovornim klauzulama. Saveti profesio-nalaca su ovde od velike pomoći.

Otklanjanjem napred opisanih nedostataka, boljim upravljanjem rizicima, potraživanjima i dugovima, po-slovnim procesima i korporativnim upravljanjem, druš-tvo jača svoje poslovne performanse, parametre i bo-nitet, kao i pregovaračku poziciju prema bankama kao kreditorima obrtnog kapitala, što mu pomaže da očuva zdrave finansijske tokove. •

Milan Stefanović

GRAĐANSKO PRAVO



Konverzija prava korišćenja u pravo svojine i pitanja susvojine◊ Pitanje:

• Na koji način se vrši konverzija prava korišćenja u pravo svojine kada na jednoj građevinskoj parceli postoje četiri izgrađena objekta?

◊ Odgovor: Zakon o planiranju i izgradnji („Sl. glasnik RS”, br. 72/2009, 81/2009 - ispr., 64/2010 - odluka US, 24/2011 i 121/2012)

ne uređuje posebno konverziju po osnovu susvojine na objektima, već se primenjuju opšta pravila o susvojini. U situaciji kada se četiri objekta nalaze na jednoj građevinskoj parceli, odnosno jednoj zemljišnoj jedinici, ne treba

posebno razmatrati situaciju zemljišta koje se nalazi neposredno ispod objekata jer ono i nije definisano kao posebna nepo-kretnost da bi na njemu moglo da se zasnuje bilo kakvo pravo svojine. U toj situaciji trebalo bi na toj jednoj parceli na kojoj se nalaze četiri objekta priznati pravo susvojine u korist oba lica jer njima i pripada pravo susvojine i na objektima koji se nalaze na tom zemljištu. Iako na nekim objektima oni imaju pravo isključive svojine, zbog nemogućnosti svojinske podele parcele, ostaje jedina mogućnost da im se prizna susvojina. Time se ne isključuje eventualna kasnija fizička deoba između suvlasnika i cepanje parcele, ako je dozvoljeno cepanje, na dve ili više posebnih parcela.

Kada je reč o proporciji susvojinskih udela, u ovoj situaciji trebalo bi priznati pravo susvojine srazmerno vrednosti su-svojinskih udela na objektima i vrednosti objekata koji se nalaze na jednoj parceli. Udeli se ne mogu jednostavno uprosečiti jer je možda neki od objekata višestruko vredniji od ostalih, zbog čega se bez procene vrednosti objekata ne može odrediti udeo u pravu susvojine na zemljištu. Umesto vrednosti objekata mogao bi da bude prihvatljiv i kriterijum površine, ali samo ako je reč o istovrsnim objektima, kako po nameni, tako i po vrednosti po 1m2. U suprotnom, jedini ispravan kriterijum mora biti vrednost objekata.

U situaciji kada nije reč o jednoj parceli, već o više parcela i to tako da je (kako se to obično i radi) ispod svakog od objekata definisana posebna parcela, suvlasnici bi stekli pravo svojine, odnosno susvojine na tim parcelama na kojima se objekti nalaze srazmerno svom svojinskom udelu. Na parceli ispod objekta u isključivoj svojini, vlasnik će postati ono lice koje je i isključivi vlasnik objekta na toj parceli. Međutim, moguće je da se ovde pojavi i zemljište između objekata, ako je parcela definisana i na taj način, a na kojoj vlasnici objekata imaju pravo korišćenja. Ako je to tako, onda za ovo zemljište ne ostaje ništa drugo do da se primeni princip koji je opisan u prvoj hipotetičkoj situaciji - kada postoji samo jedna defini-sana parcela. Za ovu situaciju je moguća primena i dodatnog principa - da se može tražiti utvrđenje zemljišta koje služi za redovno korišćenje objekta, što nije identično sa zemljištem ispod objekta, već obuhvata određeni pojas i oko objekta, a onda bi, možda, opet preostala razlika - zemljište za koje bi trebalo utvrditi pravo susvojine srazmerno vrednosti susvojinskih udela na svim objektima koji se nalaze na tom izgrađenom građevinskom zemljištu. •



Prestanak obligacija ispunjenjem i nemogućnost novacije izvršenog ugovora

◊ Pitanje:

• Da li je moguće zaključiti aneks ugovora o prenosu udela u privrednom društvu bez naknade (a koji je već izvršen) tako da se ipak nametne obaveza sticaoca udela (pravno lice) da kao naknadu za to sticanje otplati kredit fizičkog lica prenosioca (pravno lice već otplaćuje pomenuti kredit i to bez zaključenog ugovora u pismenoj formi)?

◊ Odgovor: Jedno od ključnih pravila koje se odnosi na prestanak obligacija, kao i na prestanak ugovora, jeste pravilo da obligacija

prestaje ispunjenjem. Isto važi i za ugovor. Ovo pravilo izražava eksplicitno član 295. Zakona o obligacionim odnosima („Sl. list SFRJ”, br. 29/78, 39/85, 45/89 - odluka USJ i 57/89, „Sl. list SRJ”, br. 31/93 i „Sl. list SCG”, br. 1/2003 - Ustavna po-

GRAĐANSKO PRAVO


velja - dalje: ZOO). Isto važi i za ugovor. Ugovor koji je u potpunosti izvršen, onako kako je ugovoreno, je prestao da važi u momentu potpunog ispunjenja, odnosno ispunjenjem i poslednje obaveze koja je bila ugovorena. Obaveza koja ne postoji, kao i ugovor koji ne postoji, ne može se staviti van snage čak ni voljom ugovarača. Ugovarači mogu promeniti sadržinu po-stojećih obaveza - obaveza koje nisu ispunjene, sadržinu obaveza koje ne postoje (makar i da su postojale) u momentu kada se zaključuje novi ugovor ne mogu izmeniti. Član 348. stav 1. ZOO izričito predviđa da se postojeća obaveza može zameniti novom. Ona koja ne postoji, ne može se ni zameniti novom.

U opisanoj situaciji, ugovarači mogu da menjaju obavezu otplate kredita. Ona još nije izvršena u celosti i neće biti izvr-šena sve dok kredit ne bude otplaćen u celosti. Međutim, kada je reč o drugoj obavezi i drugom ugovoru - ugovoru o prenosu prava na udeo u privrednom društvu, ovaj ugovor je realizovan u potpunosti. Sve obaveze iz njega su ispunjene i prestale da važe, kao i sâm ugovor. Zbog toga ovaj ugovor nije moguće menjati, pa čak ni raskinuti. Eventualna saglasnost volja o raskidu ugovora ili njegovim izmenama, samo bi se tumačila kao novi ugovor sa obrnutim ulogama. To je svakako dopu-šteno - ugovarači mogu zaključiti novi ugovor kojim će raniji poklonodavac imati ulogu poklonoprimca, a poklonoprimac imati ulogu poklonodavca za isti predmet ugovora o poklonu, ali to nije raskid ili izmena ranijeg ugovora, već novi ugovor sa izmenjenim ulogama. To važi i iz ugla eventualnih poreza, za treća lica kao i između samih ugovarača. Npr. vlasnik udela je mogao da otuđi svoj udeo trećem licu u međuvremenu. Zbog toga, on ne može da raskine ugovor o poklonu kojim je stekao udeo sa dejstvom od zaključenja ugovora jer bi to značilo da ni treće lice nije steklo udeo i to zahvaljujući raskidu na koji nije moglo da utiče. Time bi poklonodavac i poklonoprimac svojom voljom raspolagali pravom trećega, a to nije do-pušteno. Nije bitno da li je u međuvremenu zaista bilo takvog raspolaganja ili nije. Takvim raspolaganjem bi se hipotetički mogla ugroziti prava trećih koje ne mogu biti izvesna. Zbog toga, ni načelno - primenom pravila prestanku obaveza, a ni praktično - zbog mogućnosti ugrožavanja prava trećih nije moguće raskinuti ili izmeniti ugovor koji je ispunjen u celosti, kao ni obavezu koja je ispunjena u celosti.

Kako se ugovor o prenosu udela ne može ni raskinuti ni modifikovati posle ispunjenja, to bi APR morala da odbije re-gistraciju ugovora koji bi predviđao novaciju tog ugovora ili njegov raskid. Moguće je zaključiti novi ugovor sa obrnutim ulogama - da sadašnji vlasnik udela pokloni taj udeo ranijem poklonodavcu, čime bi se stekli uslovi za zaključenje novog, trećeg ugovora kojim bi sada ponovo bio ustupljen udeo licu kome je ranije bio poklonjen, ali sada uz obavezu otplate kre-dita. Obaveza otplate kredita može biti novirana zaključenjem ovakvog ugovora jer još uvek nije ispunjena u celosti. Ovim novim ugovorom bi moglo da se obuhvati i period otplate u kome je kredit otplaćivan bez ugovora zaključenog u pisanom obliku, kao i preostale rate. •



Uslovi za podnošenje tužbe za utvrđivanje očinstva◊ Pitanje:

• Pod kojim uslovima dete može podneti tužbu za utvrđivanje očinstva ako očinstvo nije utvrđeno prizna-njem od strane muškarca koga majka smatra ocem deteta?

◊ Odgovor: Odredba člana 45. stav 1. Porodičnog zakona („Sl. glasnik RS”, br. 18/2005 i 72/2011 - dr. zakon - dalje: Zakon) govori

o tome ko se smatra ocem deteta, zavisno od toga da li je dete rođeno u braku ili van braka. Kada je dete rođeno u braku, po zakonu ocem tog deteta smatra se muž majke deteta. Ocem deteta koje je rođeno u

roku od 300 dana od dana prestanka braka smatra se muž majke deteta iz tog braka ako je brak prestao smrću muža i ako majka nije sklopila novi brak u tom roku. Ako je majka sklopila novi brak u tom roku, ocem deteta koje je rođeno u novom braku smatra se muž majke deteta iz tog braka.

Ocem deteta koje je rođeno van braka smatra se muškarac čije je očinstvo utvrđeno priznanjem, odnosno čije je očinstvo utvrđeno pravnosnažnom sudskom presudom.

Prema članu 55. stav 1. Zakona, ako očinstvo nije utvrđeno priznanjem, može biti utvrđeno pravnosnažnom sudskom presudom, a prema stavu 2. istog člana, pravo na utvrđivanje očinstva imaju: dete, majka i muškarac koji tvrdi da je otac deteta.

Dete može podneti tužbu radi utvrđivanja očinstva bez obzira na rok (član 251. stav 1. Zakona). Prema članu 255. stav. 1. Zakona, ako tuženi u sporu o materinstvu i očinstvu nije više živ, tužba se podnosi protiv nje-

govih naslednika.

GRAĐANSKO PRAVO


Stranke u sporu radi utvrđivanja očinstva jesu: dete, majka, muškarac koji tvrdi da je otac deteta i muškarac koga maj-ka smatra ocem deteta (nužni i jedinstveni suparničari) - član 256. stav 3. Zakona.

Iz navedenih zakonskih odredbi proizilazi da, u situaciji kada očinstvo nije utvrđeno priznanjem od strane muškarca koga je majka prilikom rođenja deteta označila kao oca tog deteta, dete može podneti tužbu radi utvrđivanja očinstva bez obzira na rok, protiv majke i muškarca koga majka smatra ocem deteta, a ako oni nisu živi protiv njihovih naslednika. Tuž-ba se podnosi nadležnom Višem sudu. •

Dušan Živković


Plaćanje naknade za korišćenje fonograma u 2011. godini

◊ Pitanje:

• Da li je menjačnica u obavezi da plati račun izdat 2011. godine izdat od strane Organizacije proizvođača fonograma Srbije na ime naknade za korišćenje fonograma?

◊ Odgovor: Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o autorskom i srodnim pravima („Sl. glasnik RS”, br. 119/2012 - dalje: Za-

kon o izmenama), dodat je član 171a Zakonu o autorskom i srodnim pravima („Sl. glasnik RS”, br. 104/2009, 99/2011 i 119/2012 - dalje: Zakon) kojim je predviđeno oslobađanje od plaćanja naknade za korišćenje fonograma pod određenim uslovima.

Pre svega, oslobađanje od plaćanja naknade se odnosi samo na naknadu za jedan vid korišćenja fonograma - javno sa-opštavanje. Prema zakonskoj odredbi naknada se ne plaća za javno saopštavanje muzičkih dela, interpretacija i fonograma.

Pod javnim saopštavanjem fonograma treba podrazumevati javno saopštavanje fonograma i javno saopštavanje fono-grama koji se emituju. Važno je napomenuti da se oslobađanje od plaćanja ne odnosi na emitovanje i reemitovanje istih.

Od obaveze plaćanja naknade oslobođene su samo zanatske radnje. Stavom 4. istog člana propisano je šta se pod ovim pojmom podrazumeva. To su:

- samostalne zanatske radnje i - radnje odnosno poslovni prostor u kome preduzetnik koji plaća porez na prihod od samostalne delatnosti na paušalno

utvrđen prihod koji se bavi proizvodnom delatnošću, a u okviru proizvodne delatnosti prodaje sopstvene proizvode, odno-sno pruža usluge fizičkim licima, obavlja tu delatnost.

Suština zakonskog određenja je u tome da naknadu ne plaćaju preduzetnici koji ispunjavaju dva uslova: da u svojim trgovinskim ili uslužnim radnjama prodaju sopstvene proizvode ili usluge fizičkim licima i da plaćaju tzv. paušalni porez. S obzirom na definiciju zanatske radnje, koja obuhvata i neke trgovinske radnje, na jezičku konstrukciju po kojoj se prodaja osim na sopstvene proizvode može odnositi i na usluge, realno je očekivati da će se u praksi javiti sporno pitanje na koga se odredba ima primeniti. To, naravno, kada počne da se primenjuje.

Zakon o izmenama je stupio na snagu 25.12.2012. godine, a primenjuje se od 1.1.2013. godine. Prema članu 12. stav 3. Samostalnih članova Zakona o izmenama, jedinstvena naknada za javno saopštavanje muzičkih dela, interpretacija i fonograma počeće u smislu člana 3. ovog zakona (član 156. st. 5. i 6.) da se obračunava i naplaćuje od 1.1.2014. godine. S obzirom na to da je oslobađanje predviđeno za jedinstvenu naknadu, za zanatske radnje, trebalo bi da se i oslobađanje od plaćanja naknade primenjuje počev od tada.

Ako je račun izdat na menjačnicu kao korisnika fonograma i ispostavljen je sredinom 2011. godine, može se pretposta-viti da se radi o naknadi za 2011. godinu. To je period pre stupanja na snagu i primene izmena zakona, što bi značilo da se naknada plaća prema zakonu koji je tada bio na snazi.

Osim toga, menjačnica se bilo kojim tumačenjem zakonske odredbe ne bi mogla smatrati zanatskom radnjom u smislu člana 171a Zakona, pa sledi odgovor da se naknada ne plaća samo za jedinstvenu naknadu za javno saopštavanje muzič-kih dela, interpretacija i fonograma, samo za lica koja ispunjavaju uslove iz člana 171a Zakona i samo za vreme kada ova naknada bude počela da se obračunava i naplaćuje, a u tom slučaju da se ne naplaćuje. •

Jasmina Stamenković

GRAĐANSKO PRAVO


Odgovori u ovom tekstu dati su na osnovu pitanja koja su pristigla u redakciju kompanije Paragraf (časopis Pravni instruktor) u februaru 2013. go-

dine, a u vezi sa primenom Zakona o rokovima izmi-renja novčanih obaveza u komercijalnim transakci-jama („Sl. glasnik RS”, br. 119/2012 - dalje: Zakon).

Pitanje: Da li u komercijalne transakcije koje podle-žu Zakonu spadaju pozajmice između privrednih su-bjekata i da li u ove transakcije spadaju obaveze po osnovu dividendi, odnosno da li se rok od 60 dana pri-menjuje na pozajmice i dividende?

Odgovor: Članom 2. stav 1. tačkom 1) Zakona definiše se po-

jam „Komercijalne transakcije” kao ugovorene transak-cije između javnog sektora i privrednih subjekata, od-nosno između privrednih subjekata, koje se odnose na isporuku dobara, odnosno pružanje usluga uz nakna-du, u koje se ubrajaju i građevinski i investicioni radovi, kao i komunalne usluge.

Na ovaj način definisano je šta se sve podrazumeva pod komercijalnom transakcijom i izuzete su pozajmi-ce između privrednih subjekata, kao i isplata pripada-jućih dividendi akcionarima.

Pitanje: Da li se rok od 60 dana o izmirenju obaveza između privrednih subjekata odnosi i na već realizova-ne odnosno one transakcije gde je već izvršena isporu-ka i pružena usluga, a još nisu izmirene?

Odgovor: Članom 13. Zakona propisano je da se odredbe ovog

zakona primenjuju na ugovorne odnose u komercijal-

nim transakcijama koji su zaključeni od 31.3.2013. godine.

St. 2. i 3. istog člana, propisana je primena odredbi ovog zakona i na komercijalne transakcije čija realiza-cija nije započeta do 31.3.2013. godine, a koje proističu iz ugovornog odnosa zaključenog pre dana iz stava 1. ovog člana. Realizacija komercijalne transakcije nije započeta ukoliko nije izvršena isporuka dobara, niti je pružena ugovorena usluga.

Stavom 4. istog člana propisano je da odredbe ugovora iz stava 2. ovog člana moraju biti usklađene sa odredbama ovog zakona najkasnije do 31.3.2013. godine.

Na osnovu propisanog, ovaj zakon se ne primenju-je na komercijalne transakcije koje su realizovane pre 31.3.2013. godine, odnosno čija je realizacija započeta pre 31.3.2013. godine, odnosno kod kojih je bar izvr-šena isporuka dobara, odnosno pružena usluga pre 31.3.2013. godine.

Pitanje: Kako se definiše pojam „pregleda obaveze” u skladu sa ovim zakonom?

Odgovor: Članom 3. stav 3. tačkom 3) Zakona o rokovima iz-

mirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakci-jama („Sl. glasnik RS”, br. 119/2012 - dalje: Zakon) pro-pisano je da rok za izmirenje novčanih obaveza počinje da teče prvog narednog dana od dana isteka roka za pregled predmeta obaveze, ako je ugovorom ili zako-nom predviđen određeni rok za takav pregled, a duž-nik je primio fakturu ili drugi odgovarajući zahtev za isplatu pre isteka tog roka, u skladu sa ugovorom; rok za pregled predmeta obaveza ne može biti duži od 30 dana od dana prijema robe ili izvršene usluge, izuzev

ODGOVORI NA AKTUELNA PITANJA U VEZI SA PRIMENOM ZAKONA O ROKOVIMA

IZMIRENJA NOVČANIH OBAVEZA U KOMERCIJALNIM TRANSAKCIJAMA

Februar 2013. godine

GRAĐANSKO PRAVO


ako je u izuzetno opravdanim slučajevima ugovoren duži rok.

Definisanje „pregleda obaveze” nije predmet Zako-na, već je definisan posebnim zakonskim i podzakon-skim propisima vezanim za određenu granu privrede, odnosno struku.

Pregled predmeta obaveze je uglavnom vezan za primopredaju određenog dobra ili prijem određene us-luge koja uglavnom podrazumeva izvođenje određenih radova u skladu sa posebnim zakonima i drugim teh-ničkim propisima (vezanim za određenu struku). Takav pregled ne može uopšteno da se definiše za sva dobra, recimo u građevinarstvu, on je regulisan većim bro-jem zakonskih i podzakonskih propisa, kao i Posebnim uzansama o građenju i podrazumeva pregled da li su svi radovi izvedeni po ugovoru, propisima i pravilima struke; da li kvalitet izvedenih radova odgovara ugo-vorenom kvalitetu, odnosno koje radove izvođač treba o svom trošku da doradi, popravi ili ponovo izvede i u kom roku to treba da učini; konstatuju se primopreda-je garantnih listova i atesta, kao i njihova podobnost u pogledu ugovorenog i pravila struke itd.

Pitanje: Da li „pregled obaveze” može da znači pre-gled prodate robe (sa kase kupca u situaciji kada je kupac pravno lice koje se bavi trgovinom) a ne isporučene?

Odgovor: Članom 3. stav 3. tač. 1) i 2) Zakona propisano je

da rok za izmirenje novčanih obaveza počinje da teče prvog narednog dana: 1) od dana kada je dužnik primio fakturu, odnosno drugi zahtev za plaćanje od poverioca koji je ispunio svoju ugovorenu obavezu; ili 2) od dana kada je poverilac ispunio svoju obavezu, ukoliko nije moguće utvrditi dan prijema fakture ili drugog odgovarajućeg zahteva za isplatu, ili ako je dužnik primio fakturu ili drugi odgovarajući zahtev za isplatu pre nego što je poverilac ispunio svoju ugovore-nu obavezu; ili

članom 3. stav 3. tačkom 3) Zakona propisano je da rok za izmirenje novčanih obaveza počinje da teče prvog narednog dana od dana isteka roka za pregled predmeta obaveze, ako je ugovorom ili zakonom pred-viđen određeni rok za takav pregled, a dužnik je pri-mio fakturu ili drugi odgovarajući zahtev za isplatu pre isteka tog roka, u skladu sa ugovorom; rok za pregled predmeta obaveza ne može biti duži od 30 dana od da-na prijema robe ili izvršene usluge, izuzev ako je u izu-zetno opravdanim slučajevima ugovoren duži rok.

U skladu sa navedenim dan propisan za prvi dan od koga počinje teći rok za izmirenje obaveze smatra se dan kada je izvršen pregled predmeta obaveze, i pre-data faktura za izvršenu obavezu, odnosno, potrebno

je kumulativno da budu ispunjena oba uslova, izuzev ukoliko se ne može utvrditi dan prijema fakture, pri-menjuje se propisano iz člana 3. stav 3. tačka 2) uz is-punjenje uslova pregleda predmeta obaveze. Da bi se mogao primenjivati ovakav način računanja početnog dana za rok za izmirenje obaveze, potrebno je da zako-nom ili ugovorom bude predviđen određeni rok za ta-kav pregled, i da on bude uobičajen za predmetnu robu.

Pitanje: Da li je moguće ugovarati rok za vršenje pregleda obaveze za prethodni mesec (npr. 10-og u mesecu), u slučaju kada dobavljač svakog dana u mesecu isporučuje robu i ispostavlja fakturu?

Odgovor:

Ovakav način ugovaranja datuma kada će biti vršen pregled, kako bi se od tog dana računao rok bi pred-stavljao kršenje propisanih uslova u Zakonu i ne bi pro-izvodio pravno dejstvo već bi se u skladu sa članom 6. Zakona takva odredba smatrala ništavom.

Članom 6. propisano je da se odredbe ugovora koje nisu u skladu sa odredbama ovog zakona smatraju ni-štavim i ne proizvode pravno dejstvo.

Pitanje: Kako se može primeniti i ugovoriti pregled obaveza u privrednom društvu koje se bavi trgovi-nom i koje posluje u 100 svojih maloprodajnih obje-kata, koje svakodnevno prima robu od dobavljača u maloprodajnom objektu, na primer mleko, koje do-bija svakog dana i svakog dana dobija 100 faktura - otpremnica za tu robu?

Odgovor:

Članom 3. stav 3. tačkom 3) Zakona propisano je, između ostalog, da rok za pregled predmeta obaveza ne može biti duži od 30 dana od dana prijema robe ili izvršene usluge, izuzev ako je u izuzetno opravdanim slučajevima ugovoren duži rok.

Ovim je naznačeno da ukoliko ugovorene strane dogovore pregled predmeta obaveze, odnosno ukoli-ko smatraju da je to neophodno, taj pregled mora biti obavljen u roku od 30 dana od dana prijema robe ili izvršene usluge, izuzev ako je u izuzetno opravdanim slučajevima ugovoren duži rok. Samim tim pregled obaveze mora biti izvršen u roku od 30 dana od dana prijema robe ili izvršene usluge. •

Ninoslav Kekić

PARNIČNI, VANPARNIČNI I IZVRŠNI POSTUPAK


Ustavni sud Srbije je krajem 2012. godine još jed-nom uspeo da iznenadi pravničku javnost. Na sednici održanoj 20.12.2012. godine utvrdio je

da odredba člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Sl. glasnik RS”, br. 109/2007, 99/2011 i 18/2013 - odluka US - dalje: Zakon), u delu koji glasi: „osim sudske odluke”, nije u saglasnosti sa Ustavom Republike Srbi-je („Sl. glasnik RS”, br. 98/2006 - dalje: Ustav). Odlu-ka je objavljena u „Sl. glasniku RS”, br. 18/2013 od 26. 2. 2013. godine. Time je vraćeno ovlašćenje Ustavnom sudu da u postupku povodom izjavljene ustavne žalbe poništava sudske odluke. Pitanje da li sudske odluke mogu biti predmet kontrole po Ustavnoj žalbi posta-vilo se odmah po početku rada Ustavnog suda.

Sporno je bilo da li se sudska odluka može upo-dobiti pojedinačnom aktu kojim je povređeno ljud-sko ili manjinsko pravo, a koji se ispituje u postup-ku po ustavnoj žalbi. Ustavni sud je prihvatio nadlež-nost, i brojne sudske odluke su odlukama Ustavnog suda bivale poništene. To je izazivalo frustracije kod sudova opšte nadležnosti, naročito kod Vrhovnog ka-sacionog suda (dalje: VKS). S druge strane, Ustavni sud je time pokazao da, pre obraćanja Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu (dalje: ESLJP), stranke imaju na raspolaganju još jedno delotvorno pravno sredstvo za zaštitu svojih prava - ustavnu žalbu. Time je na neki način smanjen broj predmeta koji odmah po iscrpljiva-nju pravnih lekova u domenu jednog postupka stižu u Strazbur. Međutim, ako se ovako shvaćena nadležnost Ustavnog suda poredi sa nadležnošću ESLJP, vidi se da je Ustavni sud sebi pribavio snažnija ovlašćenja. Dok se ESLJP zaustavlja na utvrđivanju povrede prava i određi-vanju naknade štete, odnosno drugim merama kojima će se obeštetiti podnosilac predstavke, Ustavni sud je od samog početka rada na ustavnim žalbama poništa-vao sudske odluke zbog povrede ljudskog ili manjin-skog prava, a među poništenim odlukama nalazile su se i odluke VKS.

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu („Sl. glasnik RS”, br. 99/2011) usvo-

jenim krajem 2011. godine, član 89. stav 2. je izmenjen, dodavanjem reči „osim sudske odluke”, čime je trebalo da sudske odluke budu izuzete od poništavanja, već bi se Ustavni sud zadržao na utvrđivanju povrede. Ta izmena je glasila ovako:

Zakon o Ustavnom sudu ("Sl. glasnik RS", br. 109/2007, 99/2011 i 18/2013

- odluka US), član 89. stav 2

"Kada Ustavni sud utvrdi da je osporenim pojedinač-nim aktom ili radnjom povređeno ili uskraćeno ljud-sko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom, može poništiti pojedinačni akt osim sudske odluke, za-braniti dalje vršenje radnje ili odrediti preduzimanje druge mere ili radnje kojom se otklanjaju štetne po-sledice utvrđene povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda i odrediti način pravičnog zadovolje-nja podnosioca”.

Ovakva zakonska formulacija koja je izričito zabra-njivala poništaj sudske odluke čini se nije mnogo uticala na rad Ustavnog suda. U periodu koji je usledio ustavni sud je pod vidom „određivanja preduzimanja mere za otklanjanje štetnih posledica” naređivao da se postupak (koji je inače okončan po redovnim i vanrednim prav-nim lekovima) ponovi. Ponavljanje postupka po na-redbi Ustavnog suda, uprkos postojanju pravnosnažne sudske odluke, je de facto značilo njeno obesnaživanje. Sudovi, a prvenstveno VKS nisu zauzeli stav, kako bi tre-balo postupati u ovakvoj situaciji. Neki sudovi su do-nosili rešenja, kojima se konstatovalo da je „u izvr-šenju odluke Ustavnog suda, pravnosnažna presuda ukinuta”, i time otpočinjali postupak ispočetka.

Najnovijom odlukom Ustavnog suda, kojom je sudska odluka ponovo učinjena podobnom za poništaj, dilema u pogledu ovlašćenja Ustavnog suda u postupku po ustav-noj žalbi je vraćena na početak. Ustavni sud je time pono-vo afirmisao vrednost stavova koje je usvojio na samom početku rada po ustavnim žalbama. U II delu ovih stavo-

PONIŠTAVANJE SUDSKIH ODLUKA OD STRANE USTAVNOG SUDA

Komentar odluke Ustavnog suda IUZ-97/2012 i njen uticaj na parnični postupak



va Ustavni sud je zauzeo stav u pogledu izreke odluke kojom se utvrđuje povreda prava. Prvim stavom izreke odluke Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje da je osporenim aktom ili radnjom povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena konkret-nom odredbom Ustava i određuje način pravičnog zado-voljenja. Izuzetno, kada Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da je osporenim aktom ili radnjom povređeno ili

uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemče-na konkretnom odredbom Ustava, a na drugi način se ne mogu otkloniti štetne posledice, Ustavni sud u stavu 2. izreke odluke poništava pojedinačni akt i predmet vra-ća na ponovni postupak i odlučivanje organu čiji je akt poništen. U tom slučaju Ustavni sud može da odredi do-nošenje novog akta i može naložiti okončanje postupka u najkraćem mogućem roku.

Obrazloženje odluke Ustavnog suda U obrazloženju odluke Ustavnog suda se između ostalog kaže:

"Ustavni sud je postupao u skladu sa zauzetim stavovima, te je, do stupanja na snagu sporne izmene i dopune Zakona o Ustavnom sudu 4.1.2012. godine, poništavao osporene sudske odluke kada bi utvrdio da je osporenom sudskom odlukom došlo do povrede Ustavom zajemčenog prava. U vršenju svoje nadležnosti po osnovu podnete ustavne žalbe protiv odluka sudske vlasti, Ustavni sud se kretao u granicama svoje ustavne nadležnosti, ispitujući osporene sudske odluke u onoj meri u kojoj je to neophodno da bi se utvrdilo da li je donošenjem sudske odluke došlo do povrede ili uskraćivanja ustavnih prava i sloboda označenih u ustavnoj žalbi. Ustavni sud je razmatrao sudske odluke u granicama razloga koji su u ustavnoj žalbi navedeni, a meru poništaja tih odluka izricao je samo u slučajevima kad bi ocenio da je to neophodno za otklanjanje posledica utvrđene povrede ustavnih sloboda i prava. Pri tome, u slučajevima kada bi utvrdio da je do povrede Ustavom zajemčenog prava došlo pred prvostepenim sudom, Ustavni sud je poništavao samo odluku suda poslednje instance, kako bi taj sud u ponovnom postupku, po izjavljenom pravnom sredstvu, otklonio učinjenu povredu. Dakle, ni zakonom dato ovlašćenje da poništava odluke sudova, ni postupanje Ustavnog suda u izricanju te mere, nisu imali karakter instancione kontrole u odnosu na odluke sudova koje su bile predmet ustavne žalbe. Dostignuti stepen zaštite ustavnih prava i sloboda koji je ostvaren postupanjem Ustavnog suda po ustavnim žalbama na navedeni, ustavno utemeljen i zakonom propisani način, učinio je ustavnu žalbu delotvornim pravnim sredstvom u pravnom sistemu Republike Srbije, što je i potvrđeno u pravnim shvatanjima Evropskog suda za ljudska prava u proteklom periodu primene rešenja iz osnovnog teksta Zakona. Ocenu o tome da ustavna žalba u pravnom poretku Republike Srbije jeste delotvorno pravno sredstvo, Evropski sud je izrazio u presudi "Vinčić i drugi protiv Srbije" (predstavka br. 44698/06 i dr.) od 1.12.2009. godine, u kojoj je istakao: "Sud je mišljenja da ustavnu žalbu treba, u načelu, smatrati delotvornim domaćim sredstvom u smislu značenja člana 35. stav 1. Konvencije u vezi sa svim predstavkama podnetim počev od 7.8.2008. godine, kao datuma kada su prve meritorne odluke Ustavnog suda o osnovanosti navedenih žalbi objavljene u "Službenom listu" Tužene države".

Odluka Ustavnog suda IUZ-97/2012 od 12.7.2012. godine

U Odluci se dalje navodi:

"Ocenjujući ustavnu zasnovanost novog zakonskog rešenja kojim se sudske odluke izuzimaju od mere poništaja, što istovremeno znači i sužavanje ovlašćenja Ustavnog suda za izricanje mere koja je potrebna radi otklanjanja utvrđenih povreda ustavnih prava i sloboda, Sud je utvrdio da je predmetna odredba Zakona u osporenom delu nesaglasna sa Ustavom, a to iz sledećih razloga: polazeći od toga da je ustavna funkcija Ustavnog suda da pored zaštite ustavnosti i zakonitosti štiti i ljudska i manjinska prava i slobode (član 166. stav 1), a da za neposredno ostvarivanje te funkcije Ustav ustanovljava i određuje ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom, koja budu povređena ili uskraćena pojedinačnim aktima ili radnjama državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja (član 170), Sud je na stanovištu da je na taj način ustavotvorac ustanovio ustavno-sudsku zaštitu prema načelu da apsolutno svi akti javne vlasti, odnosno svih grana vlasti, na isti način, podležu oceni ustavnosti i ustavno-sudskoj zaštiti ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Takvo opredeljenje ustavotvorca, po shvatanju Ustavnog suda, obavezuje i zakonodavni organ pri vršenju ovlašćenja iz člana 175. stav 3. Ustava - da zakonom uredi pravno dejstvo odluka Ustavnog suda, kao i ovlašćenja iz člana 171. stav 3. Ustava - da zakonom uredi izvršenje odluka Ustavnog suda. U tom smislu, pri zakonskom uređivanju dejstva odluke Ustavnog suda, zakonodavni organ je dužan da propiše i obezbedi ne samo jednaku podložnost ustavno-sudskoj kontroli svih akata javne vlasti, nego i jednako dejstvo odluke Ustavnog suda, u vidu jednakih ovlašćenja Ustavnog suda za izricanje određene mere. Stoga se, izuzimanjem sudskih



odluka od mogućnosti izricanja mere poništaja, narušava ustavni princip opšte i jednake podložnosti akata javne vlasti ustavno-sudskoj kontroli na jednak način, odnosno, zahtev jednakog dejstva odluka Ustavnog suda. Nadalje, Ustavni sud je ocenio da je ustavno ovlašćenje zakonodavca da uredi pravno dejstvo i izvršenje odluka Ustavnog suda, ograničeno Ustavom utvrđenim pravom Ustavnog suda da kao samostalan i nezavisan državni organ, saglasno članu 171. stav 2. Ustava, svojom odlukom uredi način njenog izvršenja, kada je to potrebno. U tom smislu, Ustavni sud nalazi da je određivanje načina na koji će se otkloniti štetne posledice koje je proizveo pojedinačni akt ili radnja bilo kog državnog organa ili imaoca javnog ovlašćenja, kojima je došlo do povrede ili uskraćivanja nekog od Ustavom zajemčenih prava ili sloboda, u suštini ima značenje uređivanja načina izvršenja odluke Ustavnog suda kojom je utvrđena povreda ili uskraćivanje prava, odnosno slobode. Stoga, Sud ocenjuje da je svako ograničavanje Ustavnog suda u pogledu određivanja mere ili radnje kojom se otklanjaju štetne posledice utvrđene povrede ustavnog prava, nesaglasno sa odredbama člana 171. stav 2. Ustava, a time i sa Ustavom utvrđenim položajem Ustavnog suda iz člana 166. stav 1. Ustava. Sud konstatuje i to da u Republici Srbiji, od ustanovljenja instituta ustavne žalbe, faktičko stanje pokazuje da su sudske odluke ne samo najčešći predmet ustavne žalbe nego i vrsta akata kod kojih se najčešće utvrđuju povrede ustavnih prava. Izuzimanje sudskih odluka od mere poništaja, uz istovremeno zadržavanje ovlašćenja Suda da ovu meru može primeniti na (druge) pojedinačne akte i radnje kao sankciju prema tim izvorima povreda ustavnih prava, predstavlja i svojevrsnu pravno-sistemsku kontradikciju s obzirom na to da, prema Ustavu, pojedinačni akti državnih organa i nosilaca javnih ovlašćenja podležu sudskoj kontroli u smislu člana 198. stav 2. Ustava, a pre iscrpljivanja sudske kontrole kao raspoloživog pravnog sredstva ne mogu ni biti predmet ocene po ustavnoj žalbi, s obzirom na to da iz člana 170. Ustava, kao i iz člana 82. Zakona o Ustavnom sudu proizlazi, uz retke izuzetke, da je uslov za podnošenje ustavne žalbe - iscrpenost raspoloživih pravnih sredstava za ostvarivanje pravne zaštite. To znači da je u najvećem broju slučajeva odluka organa sudske vlasti poslednji akt u nizu čijom se kontrolom i poništajem može otkloniti povreda prava, bilo da je učinjena odlukom suda u postupku pružanja pravne zaštite ili propuštanjem organa sudske vlasti da svojom odlukom otkloni povrede prava učinjene u prethodnim fazama odlučivanja o pravima i obavezama lica. Otuda, zakonsko eliminisanje sudskih odluka iz domašaja poništavajuće odluke Ustavnog suda uskraćuje pretpostavke za efektivno dejstvo odluke Ustavnog suda u velikom broju slučajeva i obezvređuje ustavni smisao uvođenja instituta ustavne žalbe kao univerzalnog pravnog sredstva za zaštitu ustavnih prava i sloboda od povreda učinjenih aktima i radnjama bilo kog nosioca javne vlasti. Razmatrajući sporno pravno pitanje i sa aspekta odredaba čl. 4. i 143. stav 1. i člana 145. st. 3. i 4. Ustava, koje utvrđuju položaj i funkcije organa sudske vlasti i autoritet odluka sudske vlasti, Ustavni sud je na stanovištu da podvrgavanje sudskih odluka ustavno-sudskoj kontroli u postupku po ustavnoj žalbi, kao i izricanje mere poništaja sudske odluke povodom utvrđenja Suda da je odlukom organa sudske vlasti učinjena povreda ustavnih prava i sloboda, nije u suprotnosti niti protivureči ustavnom načelu nezavisnosti sudske vlasti, niti ustavnim određenjima da sudska vlast pripada sudovima opšte i posebne nadležnosti, da su sudske odluke obavezne za sve i da ne mogu biti predmet vansudske kontrole, odnosno, da sudsku odluku može preispitivati samo nadležni sud, u zakonom propisanom postupku. Naprotiv, ovlašćenje Ustavnog suda kao organa nadležnog za obezbeđivanje ustavno-sudske zaštite u svim njegovim nadležnostima utvrđenim Ustavom, pa i nadležnosti za odlučivanje o ustavnim žalbama, u funkciji je ostvarivanja ustavnog načela vladavine prava, koje se, prema odredbama člana 3. Ustava, temelji na neotuđivim ljudskim pravima, a ostvaruje, pored ostalog, i ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava, nezavisnom sudskom vlašću i povinovanjem (svake) vlasti Ustavu i zakonu. Iz korelacije ustavnih odredaba prema kojima je ostvarivanje Ustavom zajemčenih prava i sloboda pretpostavka vladavine prava a ustavna žalba pravno sredstvo čiji je cilj zaštita od povreda ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom, i to onih koje učine državni organi, Sud zaključuje da se ustavni smisao i cilj ustavne žalbe ne ostvaruje samim deklarativnim utvrđivanjem postojanja povrede prava, već se ostvaruje otklanjanjem posledica koje su nastale utvrđenom povredom ustavnih prava i sloboda, bez obzira koji je državni organ donosilac osporenog akta. Uslov za to je postojanje delatnog mehanizma za otklanjanje posledica utvrđene povrede prava, odnosno snabdevenost odluke Ustavnog suda onakvim dejstvom koje će u najvećoj mogućoj meri obezbediti efikasan put otklanjanja posledica nastalih utvrđenom povredom ustavnih prava i sloboda. Sud smatra da između Ustavom utvrđene nadležnosti Ustavnog suda za postupanje po ustavnim žalbama i zakonom utvrđenih nadležnosti sudova opšte i posebne nadležnosti ne postoji odnos konkurencije niti međusobnog isključivanja, niti podvrgavanje sudskih odluka ustavno-sudskoj kontroli u postupku po ustavnoj žalbi ima značenje Ustavom nedopuštene vansudske kontrole sudskih odluka, budući da se svakako ne radi o odlučivanju "o istoj stvari". Oba vida pravne zaštite ostvaruju se u odvojenim i nezavisnim postupcima, od strane samostalnih i nezavisnih organa, sa ciljem da se, u okrilju Ustava, u pravnom poretku obezbedi celovita zaštita prava i sloboda zajemčenih Ustavom, za koju je svrhu sam Ustav, uređujući sistem redovne sudske i posebne ustavno-sudske zaštite, ustanovio i posebno sredstvo pravne zaštite u vidu ustavne žalbe dopuštene protiv pojedinačnih akata i radnji svih državnih organa u koje nesporno spadaju i akti i radnje organa sudske vlasti. Ustavni sud ocenjuje da se sporna izmena Zakona o Ustavnom



sudu, kojom se isključuje mogućnost da Ustavni sud poništi sudsku odluku zbog povrede Ustavom garantovanih ljudskih prava i sloboda, ne temelji na objektivnom tumačenju odnosa koji proizlazi iz ustavnog koncepta neposredne ustavno-sudske zaštite osnovnih ljudskih prava i sloboda utvrđenog odredbama čl. 166. i 170. Ustava, koja u pozitivnom poretku pripada Ustavnom sudu, i principa nezavisnosti sudske vlasti, koji je, u domenu utvrđivanja autoriteta sudskih odluka, oličen i ustavnim nalozima da su sudske odluke obavezne za sve, da ne mogu biti predmet vansudske kontrole i da sudsku odluku može preispitivati samo nadležni sud, u zakonom propisanom postupku, kako određuju odredbe člana 145. st. 3. i 4. Ustava. Sud smatra da se u odnosu koji karakteriše eksplicitno ustavno ustanovljavanje neposredne ustavno-sudske zaštite ljudskih prava i sloboda, uz istovremeno ustavno određenje da se sudske odluke zasnivaju na Ustavu (član 145. stav 2), podrazumeva da se sudskim odlukama moraju poštovati, pre svega, ljudska prava i slobode, kao njihovo vrednosno jezgro. Polazeći od značenja, sistematske i smisleno-logičke povezanosti odgovarajućih normi Ustava koje se odnose na ulogu i mesto Ustavnog suda u sistemu javne vlasti, a posebno njegovu ulogu u neposrednoj zaštiti Ustavom garantovanih prava prilikom odlučivanja o ustavnim žalbama građana, sledi da dejstvo ustavnog načela o nezavisnosti sudske vlasti (član 4. stav 4. Ustava) i principa "nedodirljivosti" sudskih odluka za vansudske vlasti (član 145. st. 3. i 4. Ustava) treba razumeti tako da sudske odluke ostaju apsolutno "nedodirljive" za zakonodavnu i izvršnu vlast, čime je održano standardno značenje i dejstvo principa nezavisnosti sudske vlasti".

Odluka IUZ-97/2012

Sud dalje konstatuje:

Sudske odluke, međutim, nisu "nedodirljive" za ocenu da li su povredile osnovna ljudska prava garantovana Ustavom. Kao što u postupku normativne kontrole Ustavni sud ceni ustavnost zakona i zakonitost propisa izvršne vlasti, tako u postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud ocenjuje saglasnost sudskih odluka sa Ustavom garantovanim ljudskim pravima i slobodama. U osnovi obe vrste postupaka jeste namera ustavotvorca da svi akti javne vlasti budu podređeni Ustavu, odnosno, Ustavom garantovanim pravima. Iz oba postupka proističe odluka Ustavnog suda kojom se ne vrši "pozitivna" korekcija ni zakona ni sudske odluke. Kao što je "prirodno" da iz konstatacije Ustavnog suda da zakonska norma nije saglasna sa Ustavom sledi razumljiva i jedino moguća posledica da opšta norma gubi svojstvo važećeg prava, tako i konstataciju da je sudska odluka povredila "specifično ustavno pravo" neizbežno mora da prati nevažnost (ništavost) pojedinačnog akta sudske vlasti koji je u sukobu sa Ustavom. Pravo zakonodavnog organa da ispravi "svoju" zakonsku normu, kako bi je doveo u sklad sa Ustavom, kao i pravo sudske vlasti da preispita i koriguje vlastitu odluku, ostaju nedodirnuti. Niti Ustavni sud može umesto zakonodavca dopisivati zakon, niti ustavno pravosuđe može, umesto suda, da konačno rešava konkretne sporove i preuzima njegovu nadležnost. Iako takve posledice odluke Ustavnog suda eksplicitno nisu utvrđene Ustavom, po mišljenju Ustavnog suda, samim ustanovljavanjem normativne kontrole i ustavne žalbe, Ustav ih implicitno prihvata. Ustavom utvrđena funkcija Ustavnog suda nije samo nezavisna zaštita ustavnosti i zakonitosti, nego i zaštita ljudskih i manjinskih prava i sloboda (član 166. stav 1. Ustava). Kako se zaštitom principa ustavnosti i zakonitosti na posredan način štite Ustavom garantovana prava i slobode, po-sebno izdvajanje ljudskih i manjinskih prava kao objekta ustavno-sudske zaštite pokazuje da Ustav ima u vidu upravo neposrednu zaštitu tih prava. Da bi se sprečila dalja povreda Ustavom garantovanog prava neophodno je utvrđivanje pravne nevažnosti pojedinačnog akta, s tim da je razumno očekivati od nadležnog suda da uspostavi pravno stanje koje odgovara pravnom shvatanju Ustavnog suda. Ako je glavni cilj izjavljivanja ustavne žalbe zaštita povređenog ili ugrože-nog prava, onda je razumno očekivanje da ovom cilju bude primerena i odluka Ustavnog suda koja bi trebalo da pruži tu zaštitu i da svojim dejstvom efikasno otkloni povredu osnovnog prava. Jedino ukoliko se na ovaj način pružena zaštita pokaže nedovoljnom, moguće je da Ustavni sud proširi dejstvo svoje odluke tako što će, pored eliminacije neustavnog pojedinačnog akta, odrediti i način pravičnog zadovoljenja. To znači da korekcija pojedinačnog akta nije dovoljna, ali je bez sumnje prvi i najvažniji rezultat odluke Ustavnog suda kojom se utvrđuje da je pojedinačnim aktom povređeno ljudsko ili manjinsko pravo. Ukoliko se ovo pravno dejstvo ne bi priznalo odluci Ustavnog suda, onda bi u ne tako retkim slučajevima ustavno-sudska zaštita bila teorijska i iluzorna. Bilo bi nerazumno ostaviti na snazi pojedinačni akt koji vre-đa prava garantovana Ustavom, pozivajući se na ustavnu zapovest koja isključuje mogućnost vansudskog preispitivanja sudskih odluka. Iz svih izloženih razloga, Sud je ocenio da izuzimanje akata sudske vlasti od primene mere poništaja na-rušava ustavni princip opšte i jednake podložnosti akata javne vlasti ustavno-sudskoj kontroli, kao i da ne postoji ustavni osnov za zakonsko propisivanje različitih ovlašćenja Ustavnog suda, odnosno različitog dejstava odluka Ustavnog suda donetih radi zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda, pa ni za ustanovljenje onih razlika koje bi se temeljile na vrsti osporenih akata, zavisno od pripadnosti donosioca osporenog akta kojoj od grana vlasti. Stoga, ocenjujući da se izuzi-manje sudskih odluka od mogućnosti poništaja ne temelji na kakvom ustavno-pravno zasnovanom osnovu i razlogu, Sud je utvrdio nesaglasnost osporene odredbe Zakona u navedenom delu sa Ustavom”.

Odluka IUZ-97/2012



Delotvornost pravnog sredstva u odluci Ustavnog suda

U ovom tekstu analiziraćemo uticaj odluke Ustav-nog suda (IUZ-97/2012) na parnični postupak. Pre toga, neophodno je učiniti određene napomene. Nave-šćemo pojedine odredbe Ustava, za koje se čini da nisu konsultovane, odnosno ako jesu konsultovane, da su na čudan način protumačene.

Ustav Republike Srbije ("Sl. glasnik RS", br. 98/2006)

Sudska vlast je jedinstvena na teritoriji Republike Sr-bije (član 142. stav 1). Sudovi su samostalni i nezavisni u svom radu i sude na osnovu Ustava, zakona, i drugih opštih akata, kada je to predviđeno zakonom, opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora (član 142. stav 2). Sudska vlast u Republici Srbiji pripada sudovima op-šte i posebne nadležnosti (član 143. stav 1). VKS je najviši sud u Republici Srbiji (član 143. stav 4). Sudske odluke su obavezne za sve i ne mogu biti predmet vansudske kontrole (član 145. stav 3). Sudsku odluku može preispitivati samo nadležni sud u, zakonom propisanom postupku (član 145. stav 4).

Citirane odredbe se nalaze u petom delu sedme glave Ustava koja nosi naziv „Sudovi”. Položaj Ustav-nog suda je definisan u šestom (dakle zasebnom) de-lu Ustava koji nosi naziv „Ustavni sud”. Ustavni sud je samostalan i nezavisan državni organ koji štiti ustav-nost i zakonitost i ljudska i manjinska prava i slobode (član 166. stav 1. Ustav). Ustavna žalba se može izjavi-ti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Najpre, možemo se složiti sa konstatacijom Ustav-nog suda da je ustavna žalba prihvaćena i od strane ESLJP kao delotvorno pravno sredstvo. Isto tako mo-žemo prihvatiti, da su sudske odluke najčešće predmet nezadovoljstva koje pravni subjekti iskazuju izjavljiva-njem ustavne žalbe. Ustavni sud dalje navodi kako je meru poništaja sudske odluke izricao samo izuzetno (ako se povrede ljudskih ili manjinskih prava nisu mo-gle otkloniti na drugi način), i to samo odluku suda ko-ji je u poslednjoj instanci odlučivao (najčešće odluku VKS).

Ustavni sud smatra da se nezavisnost sudstva obezbeđuje time što su sudske odluke nedodirljive za zakonodavnu i izvršnu vlast, ali ne i za Ustavni sud.

Zaista takva odredba postoji i u Zakonu o uređenju sudova („Sl. glasnik RS”, br. 116/2008, 104/2009, 101/2010, 31/2011 - dr. zakon, 78/2011 - dr. zakon i 101/2011) u članu 3. stav 1. Pominju se samo zako-nodavna i izvršna vlast. Međutim, sudsku odluku može preispitivati samo nadležni sud u zakonom propisa-nom postupku. Iz ovoga nismo skloni da zaključimo da je Ustav time imao u vidu i postupak po ustavnoj žalbi. Tačno je da ESLJP smatra ustavnu žalbu delotvornim pravnim sredstvom, ali se smatra delotvornim u smi-slu podobnosti ustavne žalbe i postupka po ustavnoj žalbi da se utvrdi povreda prava i obezbedi otklanjanje štetnih posledica, a ne zato što se odlukom Ustavnog suda može poništiti sudska odluka. Kada bi to što se odlukom Ustavnog suda može poništiti sudska odluka bilo tretirano kao kriterijum delotvornosti, onda upra-vo predstavka ESLJP ne bi bila tretirana kao delotvor-no pravno sredstvo. Kriterijum delotvornosti se od strane Ustavnog suda tumači mnogo šire nego što to radi ESLJP. Jer po Ustavnom sudu njegovo ovlašćenje da poništi sudsku odluku upravo čini ustavnu žalbu delotvornim pravnim sredstvom (po istom merilu bi predstavka ESLJP bila nedelotvorno pravno sredstvo). Delotvorno pravno sredstvo je ono pravno sred-stvo koje je po svojim osobinama i postupku koji se povodom njega vodi takvo da omogućuje utvr-đivanje povrede prava, obustavljanje daljih radnji koje predstavljaju povredu prava, ali i otklanjanje posledica te povrede. O delotvornom pravnom sred-stvu ne mora da odlučuje sud, ali mora da ima nave-dena ovlašćenja. Delotvornim pravnim sredstvom mo-raju da se kontrolišu odluke zakonodavne, upravne i sudske vlasti.

Suština argumentacije Ustavnog suda se svodi na to da utvrđivanje povrede nije dovoljno, te da bi bilo nerazumno ostaviti na snazi sudsku odluku za koju je utvrđeno da je njome povređeno ljudsko ili manjinsko pravo, pozivajući se na zabranu vansudske kontrole sudskih odluka. Da bi se otklonila povreda neop-hodno je utvrditi nevažnost pravnog akta (u ovom slučaju sudske odluke). Ustavni sud povlači analogi-ju sa utvrđivanjem neustavnosti zakona koji prestaje da važi utvrđivanjem nesaglasnosti sa Ustavom, pa bi to isto trebalo primeniti na pojedinačan akt, odnosno sudsku odluku. Sve su to argumenti zbog kojih Ustavni sud smatra da sudske odluke treba da budu pred-met poništavanja u postupku po ustavnoj žalbi.

U daljem tekstu ispitaćemo uticaj odluke Ustavnog suda i argumentacije koja je izneta u prilog odluke sa aspekta parničnog postupka, njegovih osnovnih nače-la i sistema pravnih lekova.



Uticaj odluke Ustavnog suda na sistem pravnih lekova u parničnom postupku

Posledice ove odluke Ustavnog suda na parnični postupak nisu zanemarljive. U parničnom postupku Srbije već duže vreme postoji nesrazmera između broja redovnih i vanrednih pravnih lekova. Na-spram žalbe (i prigovora protiv platnog naloga) stoje vanredni pravni lekovi: - revizija, - predlog za ponavljanje postupka i - zahtev za preispitivanje pravnosnažne presude.

Postoje dosta široko postavljene mogućnosti za kontrolu i stavljanje van snage pravnosnažne presu-de, a pravnosnažnost je u interesu pravne sigurnosti. Ovim vanrednim pravnim lekovima, usled najnovije odluke Ustavnog suda priključuje se i ustavna žalba. Iz obrazloženja odluke Ustavnog suda vidi se da se ustavna žalba tretira kao pravni lek. Doduše, ovla-šćenja Ustavnog suda povodom izjavljene ustavne žalbe su „samo” kasatorna (stavljanje van snage odluke), a ne i revizijska.

Iz ovakvog shvatanja ustavne žalbe proističu i drugi problemi. Povodom izjavljene ustavne žalbe Ustav-ni sud može da poništi sudsku odluku, ako smatra da se štetne posledice ne mogu otkloniti na drugi način. To je i ključni argument Ustavnog suda, često ne postoji mogućnost da se na neki drugi način prestane sa povredom prava, osim stavljanja van snage sudske odluke.

Posmatrano iz ugla parničnog postupka i sistema pravnih lekova u parničnom postupku, navedena ar-gumentacija se ne može prihvatiti. Zakonom o izme-nama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS”, br. 111/2009), kao poseban razlog za ponavljanje postupka je propisana odluka Ustavnog suda, kojom je u postupku po ustavnoj žalbi utvrđena povreda ljudskog ili manjinskog prava. Dakle, pred-lagač je s pozivom na odluku Ustavnog suda, mogao da podnese zahtev za ponavljanje postupka. Odluka nadležnog suda o osnovanosti zahteva bi značila uki-danje ranije pravnosnažne odluke i novo odlučivanje. Ovaj razlog za ponavljanje postupka je preuzet i Za-konom o parničnom postupku („Sl. glasnik RS”, br. 72/2011 - dalje: ZPP), doduše formulisan je malo re-striktivnije. Postupak se može ponoviti ako je Ustavni sud, u postupku po ustavnoj žalbi, utvrdio povredu ili uskraćivanje ljudskog ili manjinskog prava i slobode zajemčene Ustavom u parničnom postupku, a to je mo-glo da bude od uticaja na donošenje povoljnije odluke. Uspeh predloga za ponavljanje postupka se vezuje za mogućnost donošenja povoljnije odluke, jer nije svaka povreda ljudskog ili manjinskog prava takve prirode da bi zbog nje trebalo ponoviti pravnosnažno okončan

postupak. Povreda prava na suđenje u razumnom ro-ku koju je utvrdio Ustavni sud ne bi trebalo da vodi ponavljanju postupka. Činjenica da je utvrđena povre-da prava na poštovanje privatnog i porodičnog živo-ta, time što je u postupku upotrebljen dokaz do kojeg se došlo na nedopušten način isto tako ne znači da bi odluka suda bila drugačija po predlagača, da taj do-kaz nije upotrebljen. Činjenica da je usled protivrečne sudske prakse došlo do povrede prava na pravično su-đenje (odnosno stvaranja osećaja pravne nesigurnosti kod podnosioca ustavne žalbe), isto ne bi trebalo da bude po automatizmu razlog za ponavljanje postupka, već se posledice mogu otkloniti i na drugi način, npr. obeštećenjem ili objavljivanjem odluke Ustavnog suda.

S druge strane, uskraćivanje prava na pristup su-du, odbacivanjem pravnog sredstva u situaciji u kojoj je trebalo meritorno odlučiti, jeste povreda zbog koje bi postupak trebalo ponoviti i u pravnoj stvari doneti meritornu odluku. Razlog za sužavanje ovog razloga za povredu postupka je bio neophodan, ako se uzme u obzir način na koji Ustavni sud utvrđuje povredu prava na pravično suđenje, o čemu će biti reči kasni-je. U svakom slučaju ustavnoj žalbi, odnosno odluci Ustavnog suda o ustavnoj žalbi je priznat značaj delotvornog pravnog sredstva, jer se pozivom na odluku Ustavnog suda može ishodovati ponavlja-nje postupka. Nije tačno da bi ustavna žalba bila liše-na delotvornosti, kada Ustavni sud ne bi mogao da po-ništi sudsku odluku. Njeno stavljanje van snage treba da bude rezervisano za sud koji odlučuje o osnovano-sti predloga za ponavljanje postupka, jer je već preko tri godine, odluka Ustavnog suda kojom je utvrđena povreda ili uskraćivanje prava razlog za ponavljanje postupka.

Ne može se prihvatiti argumentacija Ustavnog su-da po kojoj ustavna žalba ne bi bilo delotvorno pravno sredstvo kada Ustavni sud ne bi povodom izjavljene žalbe mogao da poništi sudsku odluku. Predstavka ESLJP ne obezbeđuje svoju delotvornost time što bi ESLJP poništavao odluku domaćeg suda. Suština pre-sude ESLJP kojom je utvrđena povreda prava jeste da se oštećena strana stavi, u meri u kojoj je to moguće, u isti onaj položaj koji je imala pre kršenja Konvenci-je za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (da-lje: Konvencija), restitutio in integrum. U tom smislu Preporuka br. R (2000) 2 Komiteta Ministara Saveta Evrope smatra da se u vanrednim okolnostima preis-pitivanje predmeta ili ponovno otvaranje predme-ta pokazalo najefikasnijim, ako ne i jedinim sred-stvom za postizanje restitutio in integrum, pa se pozi-vaju države članice da analiziraju svoje domaće prav-ne sisteme kako bi osigurale postojanje adekvatnih mogućnosti za preispitivanje predmeta, uključujući i ponovno otvaranje postupka, u slučajevima kada ESLJP ustanovi da je došlo do kršenja Konvencije, a naročito kada:



1) oštećena strana i dalje trpi veoma ozbiljne negativ-ne posledice zbog domaće odluke o kojoj je reč, a koje nisu adekvatno sanirane pravičnim zadovolje-njem i ne mogu se popraviti izuzev putem preispiti-vanja ili ponovnog otvaranja predmeta, i

2) presuda ESLJP dovodi do zaključka: a) da je pobijena domaća odluka zasnovana na me-

ritumu koji je suprotan Konvenciji ili b) da je ustanovljeno kršenje zasnovano na proce-

snim greškama ili nedostacima koji su tako teški da se može ozbiljno posumnjati u ishod doma-ćeg postupka koji je predmet žalbe.

Iz ovoga sledi da kada je utvrđena povreda prava iz Konvencije, a posledice se ne mogu otkloniti na drugi način, suština je u obezbeđivanju oštećenoj strani onog položaja koji je imala pre povrede. To se po-stiže ponovnim otvaranjem postupka, s pozivom na odluku ESLJP kojom je utvrđena povreda, a ne poni-štavanjem sudske odluke. Isto važi i kada je povreda prava utvrđena odlukom Ustavnog suda.

Sve ove argumente potvrdio je i ESLJP u presudi na koju se upravo pozvao Ustavni sud Srbije. U predme-tu Vinčić protiv Srbije, ESLJP je odbio da raspravlja o odštetnim zahtevima koji su istovetni onima postav-ljenim pred srpskim sudovima i pozvao se na član 422. tačku 10) tada važećeg Zakona o parničnom postup-ku („Sl. glasnik RS”, br. 125/2004), odnosno na mo-gućnost ponavljanja postupka pred srpskim sudom, s pozivom na presudu ESLJP.

Odluka Ustavnog suda i načela parničnog postupka

Poništavanje sudske odluke od strane Ustavnog suda dovodi u pitanje i osnovna načela parničnog po-stupka. Ako se ustavna žalba tretira kao pravni lek, što proizilazi iz tumačenja Ustavnog suda, onda bi to bio jednostrani pravni lek, dok su pravni lekovi u parničnom postupku dvostrani, odnosno mora se omogućiti kontradiktornost koja prethodi donošenju odluke o osnovanosti pravnog leka. Te kontradiktor-nosti nema u postupku po ustavnoj žalbi. Protivnik podnosioca ustavne žalbe ne zna da je ona podne-ta, ne zna da se po njoj postupa, niti da je odlukom Ustavnog suda poništena pravnosnažna sudska odlu-ka, na osnovu koje je protivnik podnosioca, primera radi pokrenuo izvršni postupak. Ustavni sud poništa-jem pravnosnažne sudske odluke zapravo dovodi u situaciju pravne nesigurnosti protivnika podnosioca ustavne žalbe, koji na toj pravnosnažnoj odluci zasniva svoju pravnu poziciju. On će o tome saznati, kada npr. izvršni sud obustavi izvršenje koje se vodi na osnovu te pravnosnažne odluke, ili ukoliko se ne radi o izvrš-noj ispravi, onda u nekom trenutku u ponovljenom postupku.

Kako se najčešće postupak po vanrednim pravnim lekovima u parničnom postupku iscrpljuje donoše-njem odluke po reviziji od strane VKS. O reviziji VKS odlučuje u sednici veća, dakle bez rasprave. Poništaj odluke VKS kojim mu se nalaže da donese novu odluku o pravnoj stvari će imati za posledicu da VKS ponovo odlučuje o ovom pravnom leku, a da o tome jedna od stranaka nema nikakvih saznanja. VKS pred sobom već ima reviziju i odgovor na reviziju, pa nema razloga da protivniku revidenta ponovo dostavlja reviziju na izjašnjenje. VKS će doneti novu odluku u pravnoj stva-ri (doduše ona može biti istog sadržaja), a da stranke, odnosno jedna o njih o tome nije obaveštena.

Koliko je napred opisana situacija opasna svedoči činjenica da ponavljanje postupka pred VKS, za sada odredbama ZPP nije uređeno. Radna grupa za izmene i dopune ZPP je formulisala jedan član zakona o tome, ali izmene i dopune zakona još uvek nisu usvojene. Po-navljanje postupka pred VKS se ne može sasvim upo-dobiti ponavljanju postupka pred drugim sudovima. Najpre, krug razloga ne može biti isti. O osnovanosti predloga VKS bi odlučivao bez rasprave. Ovo važi i za situaciju u kojoj bi nezadovoljna stranka podnela predlog za ponavljanje postupka, a pogotovu kada bi se pristupilo prinudnom ponavljanju postupka zasno-vanom na odluci Ustavnog suda.

Ako je postupak okončan pred apelacionim sudom, poništaj te pravnosnažne odluke bi značio da se po-novo odlučuje o žalbi, a kako je pravilo da se o žalbi odlučuje u nejavnoj sednici veća (pravilo koje se pre-tvara u izuzetak zbog zabrane dvostrukog ukidanja), onda i u toj situaciji, apelacioni sud odlučuje o žalbi, a da protivnik podnosioca ustavne žalbe o tome nema nikakvih saznanja.

Skrećemo pažnju i da je prvostepeni parnični po-stupak, ali i postupak po pravnim lekovima zasnovan na načelu dispozicije. To znači da se kontrola napad-nute presude po pravnim lekovima ne može vršiti bez inicijative stranke. I predlog za ponavljanje postupka podnosi nezadovoljna stranka, pa se taj predlog (na-kon ispitivanja procesnih pretpostavki) dostavlja pro-tivniku predlagača na izjašnjenje (kontradiktornost). Kada se postupak ponavlja po naredbi Ustavnog suda, jer je on procenio da je to najbolji način izvrše-nja njegove odluke, onda se tu radi o prinudnom po-navljanju postupka, što ugrožava ostvarivanje nače-la dispozicije u parničnom postupku.

Od utvrđivanja povrede prava ka ujednačavanju primene prava

Ustavna žalba se izjavljuje zbog povrede ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sred-stva za njihovu zaštitu (član 170. Ustava). Najčešće se



podnosioci ustavnih žalbi žale na povredu prava na su-đenje u razumnom roku i povredu prava na pravično suđenje u parničnom postupku. U slučaju povrede pra-va na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud nalaže preduzimanje mere kako bi se postupak okončao u što kraćem roku i određuje obeštećenje. Tu nema spornih pitanja. Problem se javlja u pogledu načina na koji se tumači pravo na pravično suđenje, odnosno ko-je sve radnje i propuste parničnih sudova Ustavni sud tretira kao povredu prava na pravično suđenje.

Pravo na pristup sudu jeste svakako jedan od ele-menata prava na pravično suđenje. Usled toga uskraći-vanje prava na pristup sudu, npr. odbacivanjem prav-nog sredstva o kojem je trebalo meritorno odlučiti jeste povreda prava na pravično suđenje. Isto važi i za druge procesne garancije čija se primena mora ga-rantovati u parničnom postupku. Sud mora da stvori uslove za procesnopravnu jednakost parničnih strana-ka. Ne sme svojim radnjama da dovodi jednu stranku u znatno nepovoljniji položaj u odnosu na protivnika.

Procesnopravna jednakost je svakako narušena, ukoliko je parnični sud prihvatio sve dokazne predlo-ge jedne parnične stranke, a odbio sve dokazne pred-loge protivnika. Kontradiktornost u postupanju je važan aspekt prava na pravično suđenje. Isto važi i za održavanje usmene javne rasprave, barem u prvoste-penom postupku. Ovim nabrajanje nije iscrpljeno, ali već iz navođenja pojedinih elemenata prava na pravič-no suđenje jasno je da se radi o poštovanju određenih procesnih postulata koji su u funkciji pravičnog odlu-čivanja. Izjavljivanje ustavne žalbe u navedenim situa-cijama ne izaziva nikakve probleme. Odluka Ustavnog suda kojom bi bila utvrđena povreda nekog od navede-nih aspekata prava na pravično suđenje bi nesumnjivo bila osnov za ponavljanje postupka. U ovakvim situaci-jama poništavanje sudske odluke od strane Ustavnog suda bi bilo nepotrebno, jer bi odluka Ustavnog suda obezbedila svoju delotvornost putem predloga za po-navljanje parničnog postupka.

Shvatanje prava na pravično suđenje koji zauzi-ma Ustavni sud je znatno šire od napred navedenog. Načelno, Ustavni sud nije nadležan da kontroliše pri-menu materijalnog prava niti utvrđivanje činjeničnog stanja od strane redovnih sudova. Međutim, u praksi se Ustavni sud osvrće na primenu materijalnog pra-va kao i na primenu procesnog prava ne bi li utvrdio da li je njihova primena bila proizvoljna ili diskrimi-naciona čime bi se utvrdila očigledna arbitrarnost ili nepravičnost, odnosno i pogrešna primena materijal-nog prava po nalaženju Ustavni sud može dovesti do povrede prava na pravično suđenje. Neprimenjivanje materijalnog prava od strane parničnih sudova, na način na koji bi to učinio Ustavni sud, po oceni Ustav-nog suda, predstavlja povredu prava na pravično suđenje.

"Ustavni sud je i u ovom ustavnosudskom postupku konstatovao da u principu nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Samim tim ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, eventualno, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrarnost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, ocena pravilnosti primenjenog materijalnog prava je, pre svega, u nadležnosti redovnih sudova više instance, koji tu kontrolu vrše u zakonom propisanom postupku. Međutim, kako i pogrešna primena materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, to je u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, Ustavni sud vlastan da u postupku po ustavnoj žalbi ceni i da li je sa stanovišta primene materijalnog prava povređeno pravo na pravično suđenje".

Odluka Ustavnog suda Už-790/2008 od 9.12.2010. godine

Nadalje Ustavni sud u postupku po navedenoj ustav-noj žalbi ulazi u tumačenje odredaba Zakona o obli-gacionim odnosima („Sl. list SFRJ”, br. 29/78, 39/85, 45/89 - odluka USJ i 57/89, „Sl. list SRJ”, br. 31/93 i „Sl. list SCG”, br. 1/2003 - Ustavna povelja - dalje: ZOO) kojima se uređuje sticanje bez osnova i zastarelost po-traživanja....” Međutim, Vrhovni sud Srbije u revizijskoj odluci samo jednom rečenicom navodi „da se rešenje sa-veznog ministarstva za odbranu od 22.10.1997. godine u vezi postupanja sa uplaćenim sredstvima za otkup stana iz vojnog stambenog fonda ne može smatrati priznanjem duga u smislu odredbe člana 387. stav 2. Zakona o obli-gacionim odnosima, kako to pravilno zaključuje drugo-stepeni sud”. A Okružni sud, kao drugostepeni smatra da se navedeno rešenje saveznog ministarstva za odbranu ne može smatrati priznanjem duga, jer se ono može učiniti izjavom poveriocu i to na jasan i nedvosmislen način, kao i na posredan način, kao što su davanje ot-plate, plaćanje kamate, davanje obezbeđenja duga u smislu odredbe člana 387. stav 2. ZOO, a ne donošenjem rešenja od strane saveznog ministra za odbranu. Iz na-vedenog proizlazi da se ni Okružni sud u Beogradu, a ni Vrhovni sud Srbije, kao revizioni sud, nisu jasno i decid-no izjasnili o tome da li se priznanje duga može učiniti samo na način koji je opisan u članu 387. stav 2. ZOO ili i na neki drugi način. Nakon toga Ustavni sud daje svoju ocenu činjeničnog stanja u datom predmetu, pa iz svog



tumačenja materijalnog prava i činjeničnog stanja koje smatra utvrđenim izvodi zaključak: „Ustavni sud nala-zi da se reviziona presuda ne zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog materijalnog pra-va”, pa se iz toga izvodi zaključak o povredi prava na pra-vično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Srbije. Na kraju, Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju posle-dice učinjene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Vrhovnog suda Srbije, kako bi Vrhovni kasacioni sud ponovo odlučio o izjavljenoj reviziji podnositeljke ustavne žalbe.

Slično je i u drugim odlukama Ustavnog suda, gde se neprihvatanje primene materijalnog prava i činjeničnog stanja utvrđenog od strane prvostepenih sudova podvodi pod „arbitrernost u postupanju”.

"Imajući u vidu da je pravni prethodnik podnosilaca ustavne žalbe naselio zemljište koje mu je dodeljeno kao nosiocu kolonizacije i da Zakon o agrarnoj reformi i kolonizaciji nije predvideo mogućnost gubitka prava svojine na nepokretnosti zbog njenog nekorišćenja, te da sudovi u predmetnom parničnom postupku nisu nesumnjivo utvrdili da li su tužioci stekli pravo svojine na navedenoj nepokretnosti po nekom valjanom pravnom osnovu, u smislu odredaba čl. 20. i 21. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, Ustavni sud je našao da su postupajući sudovi izveli ustavnopravno neprihvatljiv zaključak kada su ocenili da je pravni prethodnik podnosilaca izgubio pravo svojine na spornom zemljištu. S obzirom na to da se odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pored ostalog, garantuje i zaštita stranaka u parničnom postupku od arbitrerne primene prava od strane sudova, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Opštinskog suda u Temerinu P. 159/2005 od 4.5.2006. godine i osporenom presudom Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 929/2007 od 28.5.2009. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje".


U nekim odlukama Ustavni sud poučava redov-ne sudove u pogledu načina na koji se obračunava kamata.

"Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da su u presudama prvostepeni i drugostepeni sudovi odlučivali i o delu tužbenog zahteva podnosilaca ustavne žalbe koji se odnosi na ukupan iznos zakonske zatezne kamate obračunate na zbirni iznos glavnog duga, za period od 1.8.2004. godine do 1.1.2008. godine, te da je Okružni sud u Beogradu u preinačujućem delu prvostepene presude potpuno arbitrerno i nepravično

primenio odredbe čl. 277. i 278. Zakona o obligacionim odnosima, a na štetu podnosilaca ustavne žalbe. Naime, Ustavni sud konstatuje da je, u konkretnom slučaju, podnosiocima ustavne žalbe kroz jasno obrazloženu prvostepenu presudu dosuđen ukupan iznos zakonske zatezne kamate na iznos glavnog duga, obračunate za dotadašnji period docnje, počev od dospelosti svake rate - razlike penzije pa do 1. januara 2008. godine, a da im je dalja zakonska zatezna kamata dosuđena samo na zbirni iznos glavnog duga, počev od 2. januara 2008. godine (kao prvog dana nakon sravnjenja duga od strane veštaka) pa do isplate. Dakle, u prvostepenoj presudi podnosiocima ustavne žalbe nije dosuđena "kamata na kamatu", već samo do tada dospela zatezna kamata na iznos glavnog duga, na koju tužilac po zakonu ima pravo. Dakle, u konkretnom slučaju se radi o zasebno traženoj, a ne pripisanoj kamati, pa je zatezna kamata dosuđena isključivo na neplaćeni iznos glavnog duga zbog docnje dužnika sa njegovom isplatom. Zbog toga je pravno stanovište izraženo u preinačujućem delu osporene drugostepene presude, po oceni Ustavnog suda, očigledno arbitrerno sa aspekta primene merodavnog materijalnog prava i, kao takvo, ustavnopravno neprihvatljivo".


Pri svemu tome, štetne posledice se mogu otklo-niti samo poništajem osporenog dela drugostepene presude.

Utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje u situaciji u kojoj je nadležni sud primenio normu ma-terijalnog prava na drugačiji način od načina na koji bi to učinio Ustavni sud, kao i neprimenjivane one norme materijalnog prava koju bi u datom slučaju primenio Ustavni sud (zapravo pogrešna primena materijalnog prava kao žalbeni, odnosno revizijski razlog), pri čemu se posledice takve da se mogu otkloniti jedino poni-štajem sudske odluke, postavlja Ustavni sud u poziciju organa koji se bavi i ujednačavanjem primene prava i sudske prakse. Nadležni sud čija je sudska odluka po-ništena, (često je to i VKS) mora da ponovi postupak. U ponovljenom postupku nadležni sud će morati da svoju odluku „zasnuje na ustavnopravno prihvatljivom tuma-čenju merodavnog materijalnog prava”, kako takva od-luka ne bi ponovo bila poništena u postupku po ustav-noj žalbi. Tako je tumačenje materijalnog prava koje daje Ustavni sud obavezno za sudove koji postupaju u parničnom postupku. U suprotnom sankcija će bi-ti drastična - poništaj sudske odluke. Ustavni sud time preuzima nadležnosti VKS koji po Zakonu o uređenju sudova između ostalog utvrđuje načelne pravne stavo-ve radi jedinstvene sudske primene prava. •

dr Nikola Bodiroga



Novi Zakon o parničnom postupku („Sl. gla-snik RS”, br. 72/2011 - dalje: ZPP) stupio je na snagu 1.2.2012. godine. Razlozi za donošenje

novog ZPP-a po obrazloženju predlagača bili su nee-fikasnost starog Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS”, br. 125/2004 i 111/2009 - dalje: stari ZPP), usklađivanje sa novim Zakonom o javnom be-ležništvu („Sl. glasnik RS”, br. 31/2011, 85/2012 i 19/2013) i Zakonom o izvršenju i obezbeđenju („Sl. glasnik RS”, br. 31/2011 i 99/2011 - dr. zakon) i potreba za ugrađivanjem svih relevantnih preporuka Saveta Evrope i presuda Evropskog suda za ljudska prava.

Odredbe Zakona o parničnom postupku koje su u praksi izazvale probleme u primeni

Odmah nakon stupanja na snagu ovog zako-na neke njegove odredbe, su izazvale kritiku, kao odredbe kojima nije mesto u procesnom zakonu, neke su zbog svoje nejasnoće zahtevale dodatna po-jašnjenja, dok su neke odredbe bile potpuno nepri-menljive zbog loše tehničke opremljenosti sudova i opterećenosti sudija velikim brojem predmeta. Tako je odredba člana 10. stav 3. ZPP-a koja propisuje dis-ciplinsku odgovornost sudije za nepostupanje u vre-menskom okviru, odmah naišla na kritiku javnosti, jer kao odredba o disciplinskoj odgovornosti ne bi trebalo da stoji u procesnom zakonu, već u posebnom zakonu koji reguliše disciplinsku odgovornost sudije. Odredba člana 141. stav 2. ZPP-a kojom se propisuje dostavljanje pismena, u delu teksta „pod uslovom da je adresa tačna” je zbog svoje nejasnoće zahtevala do-

datna pojašnjenja pojma „tačne adrese”, jer nije jasno da li se pod tačnom adresom smatra adresa na kojoj je lice kome se vrši dostavljanje prijavljeno ili adresa na kojoj faktički boravi, pošto se te dve adrese često razlikuju u praksi.

Pored toga, zbog loše tehničke opremljenosti su-dova sve odredbe koje se odnose na video i tonsko snimanje i saslušavanje preko video linka su nepri-menljive u praksi, što je dovelo do pitanja da li bi došlo do povrede prava stranaka u postupku ako bi sud morao da odbije izvođenje nekog od predloženih dokaza zbog nepostojanja tehničkih uslova za njihovo izvođenje, imajući u vidu da ih zakon propisuje. Osim toga, rokovi određeni čl. 301, 309. i 398. ZPP-a za odr-žavanja pripremnog ročišta od 30 dana od dana do-stavljanja tužiocu odgovora na tužbu, za zakazivanje ročišta za glavnu raspravu od 30 dana od održavanja pripremnog ročišta, kao i za zakazivanje ročišta od 30 dana od dana prijema rešenja drugostepenog suda, na kome će prvostepeni sud, nakon ukidanja odluke od strane drugostepenog suda, da odredi vremenski okvir za novu glavnu raspravu pred prvostepenim sudom, su u praksi potpuno nedostižni, zbog veli-kog broja predmeta u radu, kao i programa rešavanja starih programskih predmeta. Propisivanje ovakvih vremenskih rokova dovodi do opasnosti podnošenja novih tužbi protiv Republike Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava, zbog povrede prava na pra-vično suđenje, upravo zbog nepoštovanja ovih rokova u praksi do čega neminovno dolazi zbog navedenih razloga.

Nedoumice je u primeni posebno izazvalo određivanje vremenskog okvira kao potpuno no-vog procesnog rešenja za ubrzanje postupka, ko-je se prvi put pojavilo u našim procesnim zakonima.

PRIMENA NOVOG ZAKONA O PARNIČNOM POSTUPKU U PRAKSI I NEOPHODNOST

HITNOG DONOŠENJA I STUPANJA NA SNAGU ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O PARNIČNOM POSTUPKU



Sadržina rešenja o određivanju vremenskog okvira propisana je odredbom člana 308. stav 4. ZPP-a, po kojoj rešenje o određivanju vremenskog okvira naročito sadrži: - broj ročišta, - vreme održavanja ročišta, - raspored izvođenja dokaza na ročištima i preduzi-

manja drugih procesnih radnji, - sudske rokove kao i ukupno vreme trajanja glavne

rasprave. Tumačenjem ove odredbe i to termina „naročito”

proizilazi da rešenje mora sadržati navedene delo-ve. Prilikom primene ove odredbe u praksi se odmah pokazalo da je u rešenju o određivanju vremenskog okvira u složenijim predmetima moguće odrediti broj ročišta, ali ne i vreme održavanja svih ročišta. Ovo sa razloga što se zbog broja predmeta i nedostatka do-voljnog broja sudnica godišnje u jednom predmetu zakaže oko četiri ročišta, tako da je nemoguće zaka-zati sva ročišta, kao i iz prostog razloga što je sudijski rokovnik za jednu godinu suđenja, tako da ne postoji mogućnost za zakazivanje suđenja i u narednoj godi-ni. Vreme održavanja ročišta bi bilo jedino moguće odmah odrediti kada bi se za jedan predmet izdvojilo nekoliko dana uzastopce, što je u sadašnjoj situaciji sa velikim brojem programskih predmeta u kojima postoji obaveza zakazivanja ročišta jednom mesečno, velikim brojem novih predmeta i nedostatkom sudni-ca faktički nemoguće, bez zapostavljanja starih pro-gramskih predmeta, koji su i osnovni izvor povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Ipak, najveće praktične probleme u postupa-nju su izazvale upravo prelazne i završne odred-be ovog zakona, koje su dovele do toga da se u parničnom postupku pred sudovima paralelno primenjuju dva različita procesna zakona, i to na postupke započete pre 1.2.2012. godine stari ZPP, a na postupke u kojima je tužba podneta od 1.2.2012. godine pa nadalje novi ZPP. Kako su potpuno razli-čite odredbe o zakazivanju ročišta, o postupanju u predmetima, o dostavljanju, o uslovima za donoše-nje presude zbog izostanka to je dovelo do potrebe različitog obeležavanja predmeta (novi predmeti se stavljaju u neznatno zelenije omote spisa ili se obe-ležavaju uspravnom crvenom crtom) kako ne bi došlo do greške prilikom pozivanja i dostavljanja, kao i do štampanja drugačijih obrazaca za pozive za ročišta i dostavljanje, tako da sada u praksi postoje i paralelne naredbe i pozivi sa različitim odredbama, pa i moguć-nost zabune kako sudija tako i sudijskih pomoćnika i službenika prilikom postupanja po dostavnim na-redbama sudija, ukoliko se ne obrati pažnja na datum podnošenja tužbe.

Pored navedenih odredbi koje su odmah izazvale polemike, u toku jednogodišnje primene ovog zako-

na u praksi su se kao nedelotvorne pokazale neke odredbe koje su uvedene u svrhu ubrzanja po-stupka, a neke odredbe su se upravo pokazale kao prepreka suđenju u razumnom roku, iako se to ni-je moglo pretpostaviti u momentu stupanja na snagu novog zakona. Tako primena odredbe člana 261. stav 1. ZPP-a kojom je propisano da stranka može sudu da priloži pisani nalaz i mišljenje veštaka odgovarajuće struke, do sada nije pokazala uštedu vremena jer pro-tivna stranka ne veruje nalazu veštaka koga je suprot-na stranka angažovala. Ovo posebno iz razloga što u tom slučaju protivna stranka nema mogućnost da se izjasni o ličnosti veštaka, kao po odredbi člana 250. starog ZPP-a. Stav 2. ovog člana kojim je propisano da će sud nalaz i mišljenje dostaviti suprotnoj stranci na izjašnjavanje, ne otklanja ove probleme, jer i nakon čitanja tog nalaza, suprotna strana prilaže nalaz svog veštaka ili predlaže da sud odredi veštačenje, što pro-dužava vreme trajanja postupka i povećava troškove.

Već je navedeno da je odredbom člana 308. ZPP-a uveden vremenski okvir, koji je odmah izazvao razne polemike kako u naučnoj javnosti, tako i brojna pitanja i nedoumice sudija prilikom kratkog perioda obuke radi implementacije zakona. Ograničenje vremenskog roka za iznošenje svih dokaza na pripremnom ročištu odnosno na prvom ročištu za glavnu raspravu jeste u službi suđenja u razumnom roku, ali može biti protiv-no pravu na pravično suđenje. Nakon godinu dana pri-mene ove odredbe u praksi se pokazalo da je moguće da se tek prilikom izvođenja dokaza pokažu kao spor-na neka pitanja koja nisu bila sporna na pripremnom ročištu odnosno prvom ročištu za glavnu raspravu, odnosno da se u toku izvođenja dokaza otvore neka nova pitanja. U tom slučaju, manje vremena prilikom suđenja oduzima predlaganje i izvođenje novog doka-za nego sprovođenje postupka kao povodom predloga za ponavljanje postupka u fazi glavne rasprave, kako je to predviđeno odredbom člana 314. stav 1. ZPP-a.

Pored toga, odredba člana 108. ZPP-a je prilikom primene dovela do faktičke nejednakosti svih učesni-ka u parničnom postupku, jer je mogućnost odlaga-nja ročišta propisana samo izuzetno i to ako je to potrebno radi izvođenja dokaza ili zbog sprečenosti sudije, a ne i u slučaju sprečenosti advokata ili stranke ili zbog nekog drugog opravdanog razloga.

Osim toga u praksi je izazvala probleme odred-ba člana 98. stav 5. ZPP-a kojom je propisano da se pisani podnesci podnose isključivo izvan ročišta i to najkasnije 15 dana pre održavanja ročišta. Ova odredba je nesumnjivo trebalo da smanji odlaganja ročišta zbog uručenja podnesaka na samom ročištu, što je bio čest slučaj u praksi. Međutim, imajući u vidu kratke rokove za zakazivanje ročišta, ova odredba se pokazala kao neprimenljiva u praksi i upravo suprot-na intenciji zakonodavca za ubrzanje postupka. Tako



su podnesci podneti između ročišta često neblagovre-meni, ne zbog zloupotrebe procesnih ovlašćenja, već iz prostog razloga što od prijema poziva za ročište ili podneska suprotne strane nema dovoljno vremena da se rok ispoštuje, zbog čega bi striktna primena ove odredbe dovela do toga da se podnesci odbacuju kao neblagovremeni. Međutim, na ovaj način ne dolazi do ubrzavanja postupka, jer se isti ti podnesci sa drugim datumom ponovo blagovremeno podnose u roku do narednog ročišta. Stoga se u praksi dešava da upravo protivna stranka insistira da joj se uruči neblagovre-men podnesak kako bi se upoznala sa navodima iz ta-kvog podneska i izjasnila, upravo u cilju ubrzanja po-stupka, kako se nakon odbacivanja podneska, koji za-hteva izradu pisanog otpravka rešenja, isti podnesak ne bi ponovo podneo. Zbog toga se često uz saglasnost stranaka i neblagovremeni podnesci uručuju, upravo u cilju ubrzavanja postupka, a odredba iz starog ZPP-a po kojoj sud može da kazni svaku zloupotrebu pro-cesnih ovlašćenja, koja nažalost nije dovoljno prime-njivanja u praksi, je po mišljenju autora ovog teksta bila sasvim dovoljan mehanizam zaštite od uručivanja podnesaka na samom ročištu, ukoliko za to nisu po-stojali opravdani razlozi.

Pored ove odredbe još jedna odredba je nepo-trebno i neplanirano u praksi dovela do produžet-ka postupka. To je odredba člana 211. stav 2. ZPP-a kojom je propisano da će sud da odbije tužbeni zahtev kao neosnovan, ako svi nužni suparničari nisu obuhvaćeni tužbom kao stranke. Ovom odred-bom je nametnuta obaveza sudu da presudom odbije tužbeni zahtev, umesto da prilikom prethodnog ispi-tivanja tužbe kada mu je jasno da svi suparničari ni-su obuhvaćeni tužbom, odbaci tužbu, i tako okonča u kratkom roku postupak uz malo troškova za stranke, obzirom da se u tom slučaju ne dostavlja odgovor na tužbu niti se održava ročište, kako je to moglo po odredbama starog ZPP-a. Kako bi sud mogao da done-se presudu neophodno je da tužbu dostavi na odgovor tuženoj strani, pošto se ovde uglavnom radi o tužba-ma za utvrđenje, koje nisu sporovi male vrednosti, te da nakon toga zakaže pripremno ročište, obzirom da u ovakvom slučaju ne bi bilo moguće ni donošenje pre-sude bez raspravljanja iz člana 291. stav 2. ZPP-a, jer bi ovde među strankama bilo sporno da li su svi nužni suparničari obuhvaćeni tužbom.

Čak i ukoliko bi se tumačilo da je moguće doneti i ovu presudu, postupak je nepotrebno produžen zbog dostavljanja tužbe i proteka roka za odgovor na tuž-bu. Dakle, primena ove odredbe u praksi dovodi do toga da parnica počinje da teče po tužbi kojom nisu obuhvaćeni svi nužni suparničari kao stranke, pove-ćavaju se nepotrebno troškovi postupka zbog takse za odgovor na tužbu i troškova sastava odgovora na tužbu, kao i zastupanja od strane advokata na jednom

ročištu, umesto da se takva tužba odmah odbaci, bez otpočinjanja parnice i uvećanja troškova.

Teškoće u praksi je izazvalo i izostavljanje odredbe o dostavljanju overenog punomoćja u slučaju sumnje u punomoćje, koja je po starom ZPP-u bila propisana odredbom člana 91. stav 2. ZPP-a. Ne-stankom ove odredbe u ZPP-u, potpuno bez objašnje-nja intencije zakonodavca, sud je ostao bez sredstva provere punomoćja u slučaju sumnje, te mu je ostao jedino duži put za proveru istinitosti punomoćja koji je skopčan sa teškoćama u dostavljanju, a to je poziva-nje stranke da obavesti sud da li je stvarno angažovao određenog punomoćnika advokata, što u slučaju stra-naka u inostranstvu može dovesti i do produžavanja postupka i do godinu dana, zbog diplomatske dostave.

Imajući u vidu nedovoljan broj sudnica, veliki broj predmeta, kao i loše bezbednosne uslove u sudnica-ma, te opštu situaciju u društvu izostavljanje odred-be člana 339. stav 3. starog ZPP-a po kojima sud u složenijim predmetima može da odloži donošenje presude za osam dana od dana zaključenja glav-ne rasprave, u kom slučaju se presuda ne objavljuje već se pisani otpravak dostavlja strankama i uvođenje obaveznog objavljivanja presude i u složenijim slu-čajevima takođe izaziva probleme u primeni.

Naime, u složenijim slučajevima za poslednje ro-čište se ostavlja izvođenje dokaza saslušanjem vešta-ka, ključnih svedoka i stranaka, te se nakon izvođenja ovih dokaza ne može odmah objaviti presuda. Ovo iz razloga, što je, u situaciji kada sudija diktira zapisnik, odnosno ima ulogu istovremenog pamćenja iznetog, reprodukcije iskaza u zapisnik, praćenja tačnosti izrade zapisnika i održavanja reda u sudnici (jer se radi uglavnom o životno veoma teškim situacijama u sporovima između bliskih srodnika ili bivših supruž-nika, u kojima su veoma prisutne negativne emocije), veoma teško odmah odlučiti i objaviti odluku, bez prethodnog iščitavanja zapisnika i misaonog proce-sa podvođenja činjenica saznatih na tom ročištu pod materijalne propise. Stoga je neophodno zakazati po-sebno ročište na kome će se presuda objaviti, a koje ročište oduzima vreme za održavanje ročišta u nekom drugom predmetu, što vodi smanjenju efikasnosti suda i manjem broju rešenih predmeta. Osim toga i bezbednosna situacija ne pruža dovoljno sigurnosti za objavljivanje presude, jer se radi o sporovima gde su veoma prisutne negativne emocije, te može doći do konfliktnih situacija među strankama.

Odredba člana 475. stav 2. ZPP-a takođe izaziva ne-doumice jer je nejasno pozivanje na član 351. ZPP-a, odnosno da li je u ovom slučaju jedini uslov za dono-šenje presude zbog izostanka da tuženi koji je uredno pozvan ne dođe na raspravu (što bi bilo logično jer se radi o sporu male vrednosti) ili je potrebno da budu ispunjeni i ostali uslovi iz člana 351. (u kom slučaju



nije jasno zašto se uopšte ovaj slučaj pominje u okviru postupka u sporovima male vrednosti, ukoliko su isti uslovi za donošenje presude zbog izostanka kao u re-dovnom postupku).

Predložene izmene Zakona o parničnom postupku

Ipak, pored iznetih nedoumica, polemika i uočenih problema u praksi, ZPP je doneo i neke dobre stva-ri, jer je obaveza iznošenja svih dokaza na pripre-mnom ročištu ili prvom ročištu za glavnu raspra-vu, dovela do disciplinovanja svih učesnika u po-stupku, kroz ozbiljnije pripremanje predmeta kako od advokata, tako i od strane sudije, te do raščlanja-vanja spornih i nespornih činjenica i sumiranja postupka na pripremnom odnosno prvom ročištu, što dosad u praksi nije bio tako čest slučaj.

Pored toga, radi otklanjanja primećenih nedosta-taka formirana je radna grupa koja je imala zadatak da hitno izmeni najspornije odredbe, što je i učinjeno velikim zalaganjem u veoma kratkom vremenskom roku, te su tako stavljene van snage, izmenjene i ra-zjašnjene odredbe koje su bile najspornije u praksi. Nacrtom zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku radna grupa je predložila najhitnije izmene pomenutih odredbi, u cilju razjaš-njenja nejasnih odredbi, ukidanja neprimenljivih i ne-praktičnih odredbi, odnosno onih odredbi kojima se produžava postupak.

Predloženim izmenama, između ostalog: - stavljaju se van snage odredbe o disciplinskoj odgo-

vornosti sudija, - produžavaju se rokovi sa nerealnih 30 na sprovodi-

vih 60 dana za održavanja pripremnog ročišta ili pr-vog ročišta za glavnu raspravu,

- briše se odredba o potrebi podnošenja podneska najmanje 15 dana pre ročišta, te se uvodi mogućnost odlaganja ročišta i u drugim opravdanim slučajevi-ma, a ne samo zbog sprečenosti sudije.

Pored toga, ovim odredbama se: - razjašnjavaju odredbe o dostavljanju, - brišu se odredbe o prilaganju nalaza veštaka bez re-

šenja suda, kao i odredbe o informacionim tehnolo-gijama, za koje sudovi u ovom trenutku nemaju teh-ničke mogućnosti,

- sužavaju se obavezni delovi rešenja o određivanju vremenskog okvira brisanjem odredbe o vremenu održavanja ročišta, a

- uvodi se i mogućnost iznošenja novih dokaza ako je to potrebno da bi se raspravila sporna pravna pitanja (308. stav 2), odnosno dodaje se odredba da stranke mogu da predlažu nove dokaze do zaključenja glav-ne rasprave ako je to potrebno radi utvrđivanja či-njenica koje su postale sporne nakon što je sud na pripremnom ročištu, odnosno na prvom ročištu za glavnu raspravu rešenjem odredio vremenski okvir, radi zaštite prava na pravično suđenje, pored prava na suđenje u razumnom roku.

Predloženim izmenama vraća se mogućnost od-laganja donošenja presude u složenijim predme-tima bez objavljivanja, smanjuje se nerealno visok revizijski cenzus i što je najvažnije prelaznim i za-vršnim odredbama praktično vraća pravo na revizi-ju strankama kojima je to pravo oduzeto izmenama i dopunama starog ZPP-a iz decembra 2009. godine, te se ukida paralelna primena dva procesna zakona u postupku.

Navedenim neophodnim i hitnim izmenama na-stojala se poboljšati situacija koja je u praksi nastala primenom ZPP-a, iako je jedinstven stav radne grupe bio da je nakon ovih hitnih izmena, za koje je posto-jao veoma kratak rok, neophodan rad u dužem vre-menskom periodu na izradi potpuno novog procesnog zakona.

Međutim, iako je radna grupa imala veoma kratak rok za izradu Nacrta zakona o izmenama i dopunama, koji je ispoštovan, te iako je održana i javna rasprava u novembru prošle godine, ove izmene i dopune još uvek nisu stupile na snagu. Obzirom na iznete proble-me u praksi neophodno je da ove izmene i dopune u što kraćem roku stupe na snagu. Ovo posebno u cilju ubrzanja postupka i jedinstvene primene odredbi o vremenskom okviru i na stare programske predme-te, jer je paradoks da se na te predmete, zbog kojih je vremenski okvir i uveden upravo radi smanjenja broja tužbi pred Evropskim sudom za ljudska prava, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, ove odredbe ne primenjuju. •

Jelena Stevanović




Pravne posledice propuštanja ročišta za raspravljanje o predlogu za ponavljanje postupka

◊ Pitanje:

• Koje su pravne posledice za tuženog u slučaju kada ne pristupi po pozivu na ročište za raspravljanje o predlogu za ponavljanje postupka?

◊ Odgovor: Ročište za raspravljanje o predlogu za ponavljanje postupka iz člana 427. Zakona o parničnom postupku („Sl.

glasnik RS”, br. 125/2004 i 111/2009 - dalje: Zakon), nije ročište za glavnu raspravu osim ako raspravljanje o pred-logu nije spojeno sa raspavljanjem o glavnoj stvari.

Stoga bi bilo suvišno da se uz poziv na to ročište dostavlja od strane suda i upozorenje, budući da ne može da nastupi ni jedna posledica koja se u upozorenju navodi.

Ukoliko tuženi ne pristupi po pozivu za ročište za raspravljanje o predlogu za ponavljanje postupka, sud će da održi to ročište sa prisutnom strankom, da izvede predložene dokaze i da odluči o osnovanosti predloga za ponav-ljanje postupka. Posledica za tuženog može da nastane tek ukoliko sud primeni član 428. stav 5. Zakona odnosno ukoliko dozvoli ponavljanje postupka i odluči da se odmah raspravlja o glavnoj stvari jer će u toj situaciji ročište povodom glavne stvari biti održano u odsutnosti tuženog i tuženi neće imati priliku da se protivi postavljenom tuž-benom zahtevu, da predloži dokaze i izloži svoju pravnu argumentaciju. •

Jelena Borovac


Sadržina i vrste protivtužbe◊ Pitanje:

• Šta sve treba da sadrži protivtužba ako je predmet spora naknada štete u vidu izmakle dobiti i koje vrste protivtužbe postoje?

◊ Odgovor: Kao i svaki drugi podnesak protivtužba mora biti razumljiva i sadržati sve ono što je potrebno da bi se po njoj mo-

glo postupiti: označenje suda, ime i prezime odnosno naziv firme, prebivalište ili boravište, sedište stranaka, njihovih zakonskih zastupnika i punomoćnika ako ih imaju, predmet spora, sadržinu izjave i potpis podnosioca.

Protivtužba mora da sadrži određeni zahtev u pogledu glavne stvari i sporednih traženja, činjenice na kojima tužilac zasniva zahtev, dokaze kojima se utvrđuju ove činjenice, vrednost predmeta spora, kao i druge podatke koje mora imati svaki podnesak.

Tuženi može protivtužbu istaći tokom celog postupka, do zaključenja glavne rasprave, ali odlaganjem isticanja protivtužbe, stvara realnu mogućnost da sud iz razloga što je raspravljen tužbeni zahtev, odnosno ako je već sazreo za meritorno odlučivanje, donese rešenje o razdvajanju postupka po tužbi i protivtužbi.

Povodom protivtužbe se zasniva samostalna parnica. Sud raspravljanje o zahtevu iz tužbe i protivtužbe može razdvojiti, ali iz razloga ekonomičnosti najčešće zajedno raspravlja o oba zahteva. Okončanje parnice povodom tužbe nema uticaja na tok parnice povodom protivtužbe.

Tuženi - kao protivtužilac ima obaveze kao i tužilac u parnici, ali od trenutka isticanja protivtužbe. Ako je visina potraživanja tuženog-protivtužioca manja od potraživanja koje tužilac-protivtuženi ima prema protivtužiocu, ističe se kompenzacioni prigovor. Ako je visina potraživanja protivtužioca veća, ističe se protivtužba.

Pravila novog Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS”, br. 72/2011 - dalje: Zakon) predviđaju da su na prvom ročištu za glavnu raspravu stranke dužne da iznesu sve činjenice koje su od značaja za rešavanje spora, kao i da dostave odnosno predlože sve dokaze za njihovo utvrđenje, ukoliko pripremno ročište nije održano.



Dakle, tuženi kao protivtužilac, s obzirom da je predmet protivtužbe naknada štete u vidu izmakle dobiti, dužan je da prilikom isticanja protivtužbe iznese sve činjenice i dostavi, odnosno predloži sve dokaze.

S obzirom da Zakon pored ostalog ostavlja mogućnost strankama da dostave sudu pisani Nalaz i mišljenje veštaka odgovarajuće struke koga su same angažovale, radi utvrđenja sporne činjenice od značaja za odluku o protivtužbi.

Bilo bi vrlo poželjno da protivtužilac dostavi Nalaz i mišljenje veštaka u vezi sa razrešenjem spornih činjenica (okolnosti pod kojima je šteta nastala, uzročno posledične veze i dr), kao i obračun visine naknade štete - izmakle dobiti. Na taj način, protivtužilac će opredeliti visinu spora.

Da li će Nalaz i mišljenje prihvatiti suprotna stranka, to je svakako pitanje, ali se na ovaj način u slučaju ospo-ravanja ovakvog dokaznog sredstva prebacuje teret dokazivanja na drugu parničnu stranku, koja tvrdi suprotno.

Izmakla dobit se najteže dokazuje, te bi trebalo protivtužbu potkrepiti pisanim dokazima. Vrste protivtužbe:

1. Koneksna protivtužba se određuje s obzirom na vezu (koneksitet) koja postoji između zahteva iz tužbe i protiv-tužbe. Koneksitet postoji kad se oba zahteva zasnivaju na istom činjeničnom stanju. Npr. prodavac tužbom traži isplatu kupoprodajne cene za isporučenu robu. Kupac podnosi protivtužbu i traži naknadu štete zato što isporu-čena roba ne odgovara ugovorenom kvalitetu.

2. Prejudicijelnom protivtužbom tuženi ističe zahtev da se utvrdi (ne)postojanje pravnog odnosa od kojeg zavisi od-luka o tužbenom zahtevu. Npr. tužilac kondemnatornom tužbom traži ispunjenje ugovora, a tuženi protivtužbom traži da se utvrdi da kupoprodajni ugovor ne postoji. Prejudicijelna protivtužba najčešće ima karakter deklara-torne tužbe negativnog utvrđenja. U ovakvim situacijama tuženi može upotrebiti protivtužbu ili običan prigovor. Ako tuženi ima pravni interes da se o prejudicijelnom spornom pravnom odnosu donese odluka sa dejstvom pra-vosnažnosti, onda će se poslužiti protivtužbom.

3. Kompenzacionom protivtužbom tuženi protiv tužioca ističe tužbeni zahtev upravljen na potraživanje podobno za kompenzaciju sa zahtevom tužioca. Dakle, tuženi se može poslužiti prigovorom kompenzacije ili kompenzacionom protivtužbom. Protivtužba ima prednost u situacijama kada je protivpotraživanje veće od potraživanja. Ako smatra da je potraživanje veće od potraživanja iz tužbe, podnosi kompenzacionu protivtužbu. Ako smatra da je potraživanje manje, podnosi kompenzacioni prigovor. •

Marjana Janjić

Nasilje u porodici predstavlja globalni društveni fenomen poznat u svim državama sveta. Zavisno od stepena društvenog i ekonomskog razvoja is-

poljava se u lakšem ili težem obliku, učestalije ili ređe. U svakom slučaju, cilj svake napredne države je da se suoči sa tim problemom i blagovremeno reaguje kroz različite oblike delatnosti: zakonodavne, socijalne, sud-ske, te da preduzimanjem svih mogućih aktivnosti do-prinese njegovom suzbijanju.

Ustav Republike Srbije („Sl. glasnik RS”, br. 98/2006 - dalje: Ustav) proklamuje ravnopravnost po-

lova, garantuje ljudsko dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti, nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta, posebnu zaštitu porodice, majke, samohranog roditelja i niz drugih socijalnih i ekonomskih prava. Ostvarenje garantovanih prava razrađuje se u posebnim zakonima a ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom nepo-sredno se primenjuju. Odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače se u korist unapređenja vrednosti de-mokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovo-

NASILJE U PORODICIGrađansko-pravna zaštita od nasilja u porodici sa posebnim osvrtom na značaj

i ulogu sudije u efikasnom ostvarenju blagovremene i delotvorne zaštite



đenje, jemstva neotuđivih ljudskih i manjinskih prava u ustavu služe očuvanju ljudskog dostojanstva i ostvare-nju pune slobode i jednakosti svakog pojedinca u pra-vednom, otvorenom i demokratskom društvu, zasnova-nom na načelu vladavine prava.

Porodični zakon („Sl. glasnik RS”, br. 18/2005 i 72/2011 - dr. zakon) ustanovio je sistem porodično-pravne zaštite od nasilja u porodici: - definišući pojam nasilja u porodici, - predviđajući mere zaštite i - definišući postupak ostvarenja zaštite.

Tema ovog rada se odnosi na građansko-pravnu za-štitu od nasilja u porodici sa posebnim osvrtom na zna-čaj i ulogu sudije u efikasnom ostvarenju blagovreme-ne i delotvorne zaštite, iako je krivično-pravna zaštita ustanovljena i ranije, još od 2002. godine, kada je pred-viđeno i regulisano novo krivično delo nasilja u porodi-ci, koje je kasnijim izmenama Krivičnog zakonika („Sl. glasnik RS”, br. 85/2005, 88/2005 - ispr., 107/2005 - ispr., 72/2009, 111/2009 i 121/2012) modifikovano i upotpunjeno propisivanjem novog oblika izvršenja tog dela.

Istražno načelo i odstupanje od načela dispozicije u parničnom postupku

Porodični zakon izriče zabranu nasilja u porodici i ustanovljava pravo na zaštitu od nasilja u porodici sva-kom u skladu sa zakonom, a nasilje u porodici defini-še kao ponašanje kojim jedan član porodice ugroža-va telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana porodice. Porodični zakon primera radi navodi najčešće aktivne radnje i ponašanja koja se sma-traju nasiljem u porodici, ne zatvarajući listu mogućih, kroz odredbu po kojoj se nasiljem u porodici smatra i svako drugo drsko, bezobzirno i zlonamerno ponaša-nje. Na ovaj način se ostavlja sudskoj praksi kreativan, ali ne i proizvoljan proces izgradnje prihvatljivih stan-darda šta se smatra drskim, bezobzirnim i zlonamer-nim ponašanjem.

Radi specifičnosti problema i predmeta zaštite u porodično-pravnim odnosima, zakonodavac je u čla-nu 203. Porodičnog zakona propisao i sastav veća koje postupa u ovim sporovima zahtevajući za njih poseban oblik znanja iz oblasti prava deteta (specijalizaciju), a za sudije porotnike da se biraju iz redova stručnih lica koja imaju iskustvo u radu sa decom i mladima. Iz potpuno nerazumljivih razloga odredba člana 203. Porodič-nog zakona prestala je da važi stupanjem na snagu drugog zakona - Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS”, br. 72/2011 - dalje: Zakon) koji je stupio na snagu 1.2.2012. godine.

Doduše, u Porodičnom zakonu je ostala odredba čla-na 202. koja propisuje supsidijarnu primenu Zakona, ako Porodičnim zakonom nije drukčije određeno. Poro-dičnim zakonom je bilo drukčije određeno i to iz pot-

puno opravdanih razloga. Zato nije bilo potrebno ovu odredbu izmeštati iz Porodičnog zakona. Međutim, još veća šteta je napravljena time što je ova odredba uno-šenjem u Zakon pretrpela jednu veoma bitnu izmenu. U članu 35. stav 3. Zakona propisano je da u parnič-nom postupku u vezi sa porodičnim odnosima u pr-vom stepenu uvek sudi sudija pojedinac, što znači da drugačiji sporazum stranaka o tome nije moguć. Pored ovog slučaja, sudija pojedinac uvek sudi u par-nicama zbog smetanja državine i sprovodi postupak u predmetima pravne pomoći.

Za sve ostale sporove moguća je saglasnost stranaka oko sastava veća - suda, pod uslovom iz člana 36. stav 1. Zakona. Izjednačavanje postupka u vezi sa porodičnim odnosima sa sporom za smetanje državine (u kome se ostvaruje samo provizorna - faktička zaštita i ne odlu-čuje o pravu) i postupkom pravne pomoći, nema nika-kvog pravnog, ciljnog niti bilo kog drugog opravdanja. Važnost, delikatnost i složenost sporova u vezi sa po-rodičnim odnosima zasluživala je i sastav suda u vidu specijalizovanog veća, zbog čega je ta odredba o sastavu suda logično bila smeštena kao specijalna u zakon koji je po svojoj prirodi lex specialis u odnosu na Zakon.

Članovima porodice u smislu zaštite od nasilja u po-rodici prema Porodičnom zakonu smatra se širok krug lica među kojima su i lica koja u klasičnom poimanju člana porodice se ne nabrajaju. Zato se često kritikuje ova odrednica u zakonu i iznose razlozi o narušavanju pojma porodice kao osnovne ćelije društva uvođenjem lica koja su bila ili su još uvek u emotivnoj vezi ili sek-sualnoj vezi, odnosno koja imaju zajedničko dete ili je dete na putu da bude rođeno, iako nikada nisu živela u istom porodičnom domaćinstvu. Život i sudska praksa demantuju iznete kritike, jer se iz kruga tih lica ne retko regrutuju počinilac nasilja i lice prema kome je nasilje učinjeno. Mere zaštite od nasilja u porodici često su pristupačnije i brže od postupka krivično-pravne za-štite imajući u vidu načelo naročite hitnosti postup-ka i odstupanje od načela dispozicije. Naročita hit-nost postupka zahteva da se prvo ročište zakaže i održi u roku od osam dana od dana kada je tužba primljena u sudu, drugostepeni sud je dužan da donese odluku u roku od 15 dana od kada mu je dostavljena žalba, a sud nije vezan granicama tužbenog zahteva za zaštitu od nasilja u porodici i može odrediti i meru zaštite od na-silja u porodici koja nije tražena ako oceni da se takvom merom najbolje postiže zaštita. Naravno, ovo ne dira u pravo lica prema kome je učinjeno nasilje u porodici da ostvaruje i krivično-pravnu zaštitu u smislu Krivičnog zakonika kao i prekršajnu zaštitu, svugde gde je ona moguća.

U teoriji ne postoji slaganje oko toga da li je nasilje model ponašanja ili i pojedinačni incident, mada se svi slažu da je nasilje najčešće pitanje moći i kontrole nad žrtvom, a nasilničko ponašanje svaki namerni akt koji povređuje. Sudska praksa zavisno od okolnosti slučaja pruža zaštitu od nasilja u porodici bilo da se ono javlja u



vidu kontinuiranog ponašanja, bilo u vidu pojedinačnog incidenta koji je takve prirode i takvog značaja da zah-teva pružanje pravne zaštite.

Nasilje u porodici može biti izraženo kao: - nasilje u braku, - partnersko nasilje, - nasilje prema članovima zajedničkog domaćinstva, - nasilje prema deci, - nasilje između braće i sestara, - nasilje nad roditeljima,

bilo da je izraženo kao aktivno u vidu zlostavljanja ili pasivno u vidu zanemarivanja, a ispoljeno kao fizičko, emocionalno, seksualno, zatim manje ozbiljno, srednje ozbiljno, vrlo ozbiljno, ili životno ugrožavanje.

Prema raznovrsnim istraživanjima kod nas je naj-rasprostranjenije bračno nasilje (prema supruzi ili bivšoj supruzi) najčešće kao psihičko, zatim kao fizičko, najmanje u vidu pretnje, koje je kontinuiranog trajanja, a zatim prema deci, pa tek onda prema licima koja se smatraju članovima porodice u smislu Porodičnog za-kona. Najčešće lice koje ispoljava nasilje je muškarac i to u najvećem broju slučajeva suprug prema sadašnjoj ili bivšoj supruzi. Međutim, u sudskoj praksi se beleže i drugi oblici nasilja, samo što su oni procentualno manje zastupljeni.

Odnos članova porodice je odnos privatnosti, bli-skosti, intimnosti, i to bi trebalo da bude polje najveće diskrecije i zaštite. Dok u odnosima članova takve za-jednice postoji ljubav, bliskost, poverenje, uzajamna privrženost, solidarnost, ti odnosi i treba da ostanu za-štićeni potpunom privatnošću. Međutim, ako je ljubav privatnost, nasilje nije. Zato, država treba aktivno da se meša kada je nasilje u pitanju. Načini državne in-tervencije ogledaju se kroz zakonodavnu aktivnost, kroz sve organe i institucije koje se bave zaštitom prava iz korpusa porodičnih i drugih ljudskih pra-va, gde posebno spadaju centri za socijalni rad, policija, tužilaštvo, sud, Ministarstvo za porodičnu zaštitu i tome slično. Posebnu ulogu ima i nevladin sektor u oblastima koji se bave zaštitom ljudskih prava, dečijih prava, zašti-tom od nasilja prema ženama, i svim drugim oblicima zaštite od nasilja u bilo kom vidu da se ono pojavljuje. Ipak, određeni stepen obazrivosti treba da postoji, da se ne bi dogodilo da aktivnom promocijom u ovoj obla-sti nehatno bude promovisano nasilje, a ne zaštita od njega.

Kada zataje svi segmenti edukacije, prevencije, ra-zvoja tolerancije, i nasilje eskalira i poprimi oblik koji je pravno neprihvatljiv, pravnu zaštitu pruža sud. Postu-pak u sporu za zaštitu od nasilja u porodici pokreće se tužbom koju mogu podneti član porodice prema ko-me je nasilje izvršeno, njegov zakonski zastupnik, javni tužilac i organ starateljstva. Znači, već defini-sanjem kruga aktivno legitimisanih lica na podnošenje tužbe, država se umešala u privatnost porodice i omo-gućila da javni tužilac i organ starateljstva budu aktiv-no legitimisani za traženje pravne zaštite od nasilja u

porodici i onda kada član porodice prema kome je na-silje izvršeno ili njegov zakonski zastupnik to ne učine. Organ starateljstva ima i posebnu ulogu u slučaju kada nije pokrenuo postupak u sporu za zaštitu od nasilja u porodici, jer sud može zatražiti od njega da pruži po-moć u pribavljanju potrebnih dokaza i da iznese svoje mišljenje o svrsishodnosti tražene mere.

U postupku za zaštitu od nasilja u porodici kao i u drugim postupcima u vezi sa porodičnim odnosima sud može utvrđivati činjenice i kada one nisu među stran-kama sporne, a može i samostalno istraživati činjenice koje nijedna stranka nije iznela. Sud nije vezan grani-cama tužbenog zahteva za zaštitu od nasilja u poro-dici i može odrediti i meru zaštite od nasilja u poro-dici koja nije tražena ako oceni da se takvom merom najbolje postiže zaštita. Uz naročitu hitnost postupka, istražno načelo i načelo odstupanja od dispozicije stran-ke, uz dejstvo žalbe koja po pravilu ne zadržava izvrše-nje presude o određivanju ili produženju mere zaštite od nasilja u porodici, osim ako sud ne odluči drugačije, postiže se efikasnost postupka i najbolja zaštita ugrože-nog ili povređenog prava.

U opštem parničnom postupku načelo dispozicije stranaka je dobilo punu afirmaciju u poslednjih nekoliko godina izvršenim izmenama Zakona, tako da su stranke potpuni gospodari svoje parnice, a sud ima ulogu da im omogući da iznesu svoje dokazne predloge, izjasne se o dokaznim predlozima suprotne strane, vodeći računa o zabrani nedozvoljenih raspolaganja stranaka, da u opti-malno kratkom vremenskom periodu donese zakonitu i pravičnu odluku. U opštem parničnom postupku, sud ne postupa po službenoj dužnosti sem izuzetno, ne pouča-va stranku, ne izlazi van granica postavljenog tužbenog zahteva. Za razliku od tog postupka, u sporu za zaštitu prava iz porodičnih odnosa sud ima aktivnu ulogu od samog početka postupka do njegovog pravno-snažnog okončanja i konačno do postupka izvršenja pravnosnažne odluke donete u porodičnom sporu.

Od načina vođenja parničnog postupka u sporu za zaštitu iz porodičnih odnosa zavisi i delotvornost i kvalitet pravne zaštite.

Sudija treba da: - bude stručno potpuno osposobljen i da stalno usavr-

šava svoja znanja iz oblasti porodičnog prava; - koristi svoja zakonska ovlašćenja postupanja po služ-

benoj dužnosti uvek kada se za to ukaže potreba, jer na to ima pravo u smislu člana 205. Porodičnog zakona i člana 287. Porodičnog zakona (istražno načelo i na-čelo odstupanja od dispozicije stranaka);

- deluje u skladu sa načelom naročite hitnosti postupka; - dobrim pripremanjem glavne rasprave, proučava-

njem predmeta hitno pribavlja dokaze po službenoj dužnosti;

- sagledava sve okolnosti slučaja i određuje mere zaštite dečijih prava ne samo od nasilja u porodici već i u smi-slu adekvatnog regulisanja vršenja roditeljskog prava,



po potrebi i lišenja roditeljskog prava (jer neadekvat-nost u tim postupcima rađa novo nasilje);

- vodi računa o efikasnom postupanju uz poštovanje za-konskih rokova, ali i uz utvrđivanje pravno relevantnih činjenica;

- ostvari punu saradnju sa Centrom za socijalni rad i drugim specijalizovanim organizacijama koje se bave dečijom zaštitom i porodičnim odnosima uopšte;

- uredno dostavlja centrima za socijalni rad presude za koje se vodi evidencija u centru za socijalni rad;

- pažljivo bira mere zaštite od nasilja u porodici, kom-binuje ih i usvaja više njih bez obzira da li je traženo usvajanje jedne ili više mera; da usvaja privremene mere zaštite od nasilja u porodici i onda kada stranke to ne traže.

Sud treba da: - vodi računa i o urednosti zastupanja; - ako je potrebno da postavi privremenog zastupnika ili

zatraži od centra za socijalni rad da postavi kolizijskog staratelja;

- obaveštava centar za socijalni rad o svim važnim deša-vanjima u kojima centar može biti od pomoći;

- ostvaruje nultu toleranciju na nasilje; - detaljno obrazlaže svoju odluku i snagom argumena-

ta uveri onoga prema kome se izriče zapovest, da je zapoveđeno ponašanje opravdano; da prati i poštuje hitnost u izvršenju presude;

- u izvršnom postupku obezbedi zaštitu interesa malo-letnog deteta na najbolji način;

- ostvari punu saradnju sa svim državnim organima koji prate i pomažu u ostvarenju prava iz oblasti porodično pravnih odnosa, sve do konačnog izvršenja presude.

Na kraju, presudu u sporu za zaštitu od nasilja u porodici sud je dužan da odmah dostavi kako organu starateljstva na čijoj teritoriji ima prebivalište odnosno boravište član porodice prema kome je nasilje izvršeno, tako i organu starateljstva na čijoj teritoriji ima prebi-valište, odnosno boravište član porodice protiv koga je mera zaštite određena, a organ starateljstva je dužan da vodi evidenciju i dokumentaciju kako o licima pre-ma kojima je nasilje izvršeno tako i o licima protiv kojih je određena mera zaštite. Na ovaj način se zaokružuje potpuna saradnja suda i centra za socijalni rad - organa starateljstva što omogućava i praćenje i kanalisanje po-remećenih porodičnih odnosa, lakše sagledavanje pro-fila lica koja čine nasilje radi preduzimanja mera pre-vencije, jer svaka mera prevencije je bolja od stvorene okolnosti koja zahteva represiju. Jer „niko nije načinio veću grešku od osobe koja nije učinila ništa, pošto je mo-gla da učini samo malo”.

Vremenski okvir u postupku zaštite od nasilja u porodici

Posebne odredbe Porodičnog zakona predviđene za postupke u vezi sa porodičnim odnosima, ne omoguća-

vaju primenu odredaba Zakona o utvrđivanju vremen-skog okvira u ovim postupcima.

Pre svega, Porodični zakon je lex specialis u od-nosu na Zakon. Zato se imaju primeniti posebna pra-vila propisana za postupak u ovim sporovima. Odredbe o hitnosti postupka, nedostavljanje tužbe na odgovor, vremenska limitiranost sudije da prvo ročište zakaže i održi u roku od 15 dana od dana kada su tužba ili pred-log primljeni u sudu, sprovođenje postupka na najviše dva ročišta i dužnost drugostepenog suda da u roku od 30 dana od dana dostavljanja žalbe donese odluku ne-sumnjivo daju odgovor na ovo pitanje.

Kada su u pitanju postupci u sporu za zaštitu od nasilja u porodici, predviđena je po Porodičnom zako-nu naročita hitnost postupka, prvo ročište se zakazuje tako da se održi u roku od osam dana od dana kada je tužba primljena u sudu, a drugostepeni sud je dužan da donese odluku u roku od 15 dana od dana kada mu je dostavljena žalba. Veću limitiranost vremenom ne bi dale opšte odredbe Zakona, o vremenskom okviru, te se pitanje njihove primene i iz ovog razloga ne postavlja.

Ovo pitanje postavilo se kao sporno u sudskoj prak-si, jer su sudije opterećene velikim brojem predmeta i novim rešenjima iz Zakona potpuno previdele osnovno pravilo da lex specialis derogat legi generali - da speci-jalni zakon derogira opšti. Primena Zakona dolazi u ob-zir samo kada nema posebnih pravila postupka, koja su u ovom slučaju sadržana u Porodičnom zakonu.

Rešenje o vremenskom okviru u smislu opštih odre-daba Zakona se donosi najkasnije na pripremnom roči-štu, glavna rasprava zakazuje najkasnije u roku od 30 dana od održavanja pripremnog ročišta, odnosno pri-jema odgovora na tužbu ili isteka roka za podnošenje odgovora, ako sud oceni da održavanje pripremnog ro-čišta nije potrebno. Sud je dužan da u roku od 15 dana od dana prijema tužbe u sudu, tužbu sa prilozima dosta-vi tuženom na odgovor, a tuženi da u roku od 30 dana od dostavljanja tužbe sa prilozima podnese sudu odgo-vor. Navođenje ovih odredaba Zakona više nego jasno pokazuje da bi primena odredaba Zakona bila potpuno neprimerena u ovoj vrsti postupka, pa sudije ovim pita-njem svakako ne treba da se bave, već da poštuju rokove utvrđene Porodičnim zakonom kada se radi o postup-cima u vezi sa porodičnim odnosima, a posebno o onoj vrsti postupaka u vezi sa porodičnim odnosima kod kojih je propisana naročita hitnost postupka. Načelo oficijelnosti - postupanja suda po službenoj dužnosti isključuje dispoziciju stranaka da svojim radnjama i predlozima utiču na određivanje vremenskog okvira za trajanje ovih postupaka, pa dužnost sudu kako da po-stupa, i u kom vremenskom okviru, daje sam Porodični zakon. •

Ljubica Milutinović




Neusaglašenost prakse sudova u pogledu postupanja po pravnom shvatanju Vrhovnog kasacionog suda koje se odnosi na prinudnu

naplatu potraživanja od subjekta privatizacije◊ Pitanje:

• S obzirom na poslednju izmenu i dopunu člana 20ž Zakona o privatizaciji kojim je propisano da se od dana donošenja odluke o restrukturiranju do dana donošenja odluke o okončanju restrukturiranja a najkasnije do 30.6.2014. godine ne može protiv subjekta privatizacije, odnosno nad njegovom imovinom, odrediti ili spro-vesti prinudno izvršenje niti bilo koja mera postupka izvršenja radi namirenja potraživanja - da li to znači da nisu u pravu sudovi kada prinudno namiruju potraživanja raznih subjekata - poverilaca, a koja nisu potra-živanja iz radnih odnosa. Pri tom se sudije pozivaju na odluke Suda u Strazburu i odluke najvišeg suda kod nas. Na koji način se privredno društvo u postupku restrukturiranja može „odbraniti” od prinudne naplate?

◊ Odgovor: Odredba člana 20ž stav 1. Zakona o privatizaciji („Sl. glasnik RS”, br. 38/2001, 18/2003, 45/2005, 123/2007, 123/2007 - dr.

zakon, 30/2010 - dr. zakon, 93/2012 i 119/2012 - dalje: Zakon), kojom je propisano da se od dana donošenja odluke o restruk-turiranju do dana donošenja odluke o okončanju restrukturiranja, ne može protiv subjekta privatizacije, odnosno nad njego-vom imovinom, odrediti ili sprovesti prinudno izvršenje niti bilo koja mera postupka izvršenja radi namirenja potraživanja je izmenjena Zakonom o izmeni i dopuni Zakona o privatizaciji („Sl. glasnik RS”, br. 119/2012) pa je zabrana prinudnog izvršenja ograničena najkasnije do 30.6.2014. godine.

Odredbe Zakona kojima se uređuje da odluka o restrukturiranju ima snagu izvršne isprave (stav 2). kao i da se postupak prinudnog izvršenja koji je u toku, prekida (stav 7) ostaju na snazi.

Međutim, pre navedenih izmena i dopuna Građansko odeljenje Vrhovnog kasacionog suda na sednici održanoj 22.2.2011. godine usvojilo je Pravno shvatanje koja glasi:

„Izvršni postupci koji se odnose na naplatu novčanih potraživanja iz radnog odnosa utvrđenih izvršnim ispravama protiv dužnika, subjekta privatizacije u restrukturiranju, neće se prekidati. Prekinuti postupci će se nastaviti i okončati.”

Zakonom o uređenju sudova („Sl. glasnik RS”, br. 116/2008, 104/2009 i 101/2010), kojim se, između ostalog, uređuje unu-trašnje uređenje Vrhovnog kasacionog suda, u članu 43. stav 3. propisuje da pravno shvatanje usvojeno na sednici odeljenja obavezuje sva veća u sastavu odeljenja.

Navedena izmena i dopuna člana 20ž, odnosno ograničenje prinudne naplate nije uticalo na stavove sudova u pogledu pri-nudnog izvršenja kada se radi o pravnosnažnim presudama iz radnog odnosa.

Međutim, postoji neusaglašenost prakse sudova u pogledu postupanja po pravnom shvatanju Vrhovnog kasacionog suda pa se u manjem broju slučajeva dozvoljavalo izvršenje i u pogledu komercijalnih potraživanja odnosno pravnosnažnih sudskih odluka fizičih lica, u kojima predmet spora nisu potraživanja iz radnog odnosa kako to nalaže pravno shvatanje Vrhovnog ka-sacionog suda.

U takvim slučajevima potrebno je da se subjekt privatizacije direktno obrati Sudu kao i Odeljenju za prijem, kontrolu i unos osnova i naloga Narodne banke Srbije sa zahtevom za odlaganje izvršnog postupka u skladu sa članom 20ž Zakona i članom 9. stav 5. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Sl. glasnik RS”, br. 31/2011 i 99/2011 - dr. zakon).

Agencija za privatizaciju je dopisima obaveštavala sva preduzeća u restrukturiranju, sa instrukcijama kako da se obrate navedenim organima.

Agencija za privatizaciju nema ovlašćenja da svojim nalozima utiče na rad sudova ali kada ima saznanje o donošenju rešenja o prinudnoj naplati obraća se sudu kao i Odeljenju za prijem, kontrolu i unos osnova i naloga.

U navedenim dopisima ukazuje se u kojoj je fazi restrukturiranja subjekt privatizacije i ističe se šta je propisano odredbom člana 20ž Zakona.

Takođe se ukazuje i na član 9. stav 5. Zakona o izvršenju i obezbeđenju kojim je propisano da se odredbe drugih zakona koje propisuju prekid ili odlaganje izvršnog postupka neće primenjivati u izvršnom postupku koji se sprovodi po predlogu za izvršenje radi naplate novčanog potraživanja iz radnog odnosa. Članom 9. stav 6. istog zakona, određeno je da će, u slučaju iz stava 5. ovog člana, sud zastati sa izvršnim postupkom, u skladu sa odredbama Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS”, br. 72/2011).

Imajući u vidu navedeno, upućuje se molba Sudu, kao i Odeljenju za prijem, kontrolu i unos osnova i naloga, da prilikom postupanja ima u vidu sve navedene odredbe Zakona, kao i činjenice i razloge kojima se rukovodila Agencija za privatizaciju prilikom donošenja odluke o restrukturiranju društva, a koje se pre svega odnose na potrebu njihovog očuvanja kroz finansijsku konsolidaciju i revitalizaciju sprovođenjem postupka restrukturiranja u skladu sa Uredbom o postupku i načinu restrukturiranja subjekata privatizacije („Sl. glasnik RS”, br. 52/2005, 96/2008 i 98/2009). •

Branka Radović Janković

KRIVIČNO PRAVO I KRIVIČNI POSTUPAK


Korišćenje opojnih droga (osim ukoliko se kori-ste u kontrolisane odnosno medicinske svrhe) uglavnom ostavlja štetne posledice na lica koja

ih konzumiraju. Osim što izazivaju osećaj zavisnosti, njihovo korišćenje je praćeno psihofizičkim propada-njem uživaoca, koje se u određenom broju slučajeva okončava i gubitkom života. Pored navedenih - zdrav-stvenih problema, korišćenje opojnih droga dovodi i do ozbiljnih socijalnih nedaća. Korisnici opojnih dro-ga i psihotropnih supstanci ne mogu iste da koriste bez štete po svoju okolinu. Prva na udaru je porodi-ca, koju konzumenti ovih supstanci najčešće u pot-punosti osiromaše, nakon čega se u široj socijalnoj sredini (na poslu, komšiluku...) ispoljava društveno neprihvatljivo ponašanje konzumenta, da bi većina tih lica na kraju pribegla vršenju različitih krivičnih dela, najčešće protiv imovine, a sve u cilju kako bi se-bi obezbedili opojnu drogu.

Pod opojnim drogama, u javnosti daleko pozna-tijim od psihotropnih supstanci (o kojima će napred biti više reči), podrazumevaju se supstance biološ-kog, odnosno sintetičkog porekla, koje deluju pri-vremeno na centralni nervni sistem, smanjujući osećaj bola, izazivajući pospanost ili budnost, ha-lucinacije, smetnje u motornim funkcijama, kao i druge patološke ili funkcionalne promene cen-tralnog nervnog sistema.

Zbog opasnosti koje opojne droge prouzrokuju na zdravlje ljudi, koje je grupni zaštitni objekt kod inkriminacije ovih krivičnih dela, zakonodavac je Kri-vičnim zakonikom („Sl. glasnik RS”, br. 85/2005, 88/2005 - ispr., 107/2005 - ispr., 72/2009, 111/2009 i 121/2012 - dalje: KZ) predvideo tri čla-na, i to čl. 246, 246a i 247. kojima je odredio različite radnje izvršenja ovih krivičnih dela u vezi sa opojnim drogama (proizvodnjom, preradom, prodajom, uzga-janjem, neovlašćenim držanjem za svoju upotrebu, odnosno inkriminisano je i lice koje navodi drugoga na uživanje opojne droge ili mu daje opojnu drogu ra-

di uživanja) dok je članom 112. stav 15. odredio da se opojnim drogama smatraju supstance i preparati koji su propisima zasnovanim na zakonu proglašeni za opojne droge. Iz čega proizilazi da su ova krivična dela, kao i mnoga druga u krivičnom zakoniku blan-ketnog karaktera, te s obzirom na to da zakonski opis ovih krivičnih dela (iz KZ) ne sadrži sve elemente, krivičnu normu je potrebno dopuniti normom sadr-žanom u drugom propisu.

Konkretizacija člana 246. st. 3. i 4. KZ Prva od četiri nedoumice, o kojima će biti reči,

kada su u pitanju ova krivična dela, nastala je sa stu-panjem na snagu Zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika („Sl. glasnik RS”, br. 72/2009), tačnije 11.9.2009. godine. Do predmetnih izmena i dopuna, radnja izvršenja krivičnih dela, koja se sasto-jala u držanju opojne droge za sopstvenu upotrebu, bila je propisana kao poseban oblik krivičnog dela - Neovlašćena proizvodnja, držanje i stavljanje u promet opojnih droga (246. st. 3. i 4. KZ) odredbom:

„Ko neovlašćeno drži supstance ili preparate koji su proglašeni za opojne droge, kazniće se novčanom ka-znom ili zatvorom do tri godine. (stav 3)

Učinilac iz stava 3. ovog člana koji opojnu drogu drži radi sopstvene upotrebe, može se osloboditi od kazne.”

Uočljivo je da su st. 3. i 4. ovog člana pomenutim izmenama, suštinski spojeni u jedan član - Neovla-šćeno držanje opojnih droga iz člana 246a Krivičnog zakonika.

Nakon pomenutih izmena, samo držanje opoj-ne droge za sopstvenu upotrebu bilo je predviđe-no kao posebno krivično delo - Neovlašćeno drža-nje opojnih droga. Kako je inkriminacija izmenjena na taj način što je umesto samog držanja opojne dro-ge, kao krivično delo propisano držanje opojne droge

NEKE OD NEDOUMICA U PRIMENI ZAKONSKIH ODREDABA KOD KRIVIČNIH DELA

IZ ČL. 246. DO 247. KRIVIČNOG ZAKONIKA



u manjoj količini i za sopstvenu upotrebu, postavilo se pitanje, na polju praktične primene, na koji način da se tretiraju krivična dela iz člana 246. stav 3. KZ koja su izvršena pre predmetnih izmena i dopuna?

Stav jednog dela sudske prakse je bio takav da su izmene tretirane kao dekriminalizujuće za krivično delo iz člana 246. stav 3. jer su u optužnim aktima, po pravilu, nedostajale reči iz člana 246a KZ „u manjoj količini i za sopstvenu upotrebu”.

Tokom 2010. godine, Osnovni sudovi su doneli ve-liki broj oslobađajućih presuda i rešenja kojim su od-bijali optužne predloge Okružnih javnih tužilaštava, koji su (optužni predlozi) bili prihvaćeni od strane Osnovnih javnih tužilaštava, jer je nakon tih izmena radnja izvršenja krivičnog dela iz člana 246. stav 3. koja su izvršena do izmena i dopuna, potpadala pod nadležnost Osnovnog javnog tužioca.

Tako je, recimo, u obrazloženju takvog rešenja Pr-vog osnovnog suda u Beogradu 43. k. br. 20571/2010 od 1.9.2010. godine između ostalog navedeno da je do odluke o odbijanju predmetnog optužnog predlo-ga sud došao nakon što je zaključio da krivično delo koje se stavlja na teret okrivljenom nije kri-vično delo, obrazlažući svoj zaključak time da se na-kon pomenutih izmena i dopuna, odnosno nakon pro-pisane izmene do tada važećeg člana 246. stav 3. KZ, iz zakonskog naziva dela obrisala reč „držanje”, a isto-vremeno su obrisani i st. 3. i 4. istog člana, pa je time prestao da postoji, kao poseban oblik krivičnog dela neovlašćeno držanje opojnih droge, do tada propisa-nom odredbom člana 246. stav 3. KZ, te da je istim izmenama propisan član 246a stav 1. KZ Neovlašćeno držanje opojnih droga, a kojim je propisano da se biće krivičnog dela sastoji u neovlašćenom držanju, u manjoj količini, za sopstvenu upotrebu, supstanci ili preparata koji su proglašeni za opojne droge. Iz napred navedenog Prvostepeni sud zaključuje da radnja koja se okrivljenom stavlja na teret optužnim predlogom tužilaštva u vreme izvršenja krivičnog de-la, zakonom nije bila predviđena kao krivično delo.

Na ovakvo tumačenje odredbi zakona od strane suda, Osnovni javni tužilac je u žalbi KT 5574/10 predložio Apelacionom sudu da ovo rešenje ukine, iznoseći sledeće argumente. Smatramo da je ova-kvom svojom odlukom sud povredio KZ, jer je po-grešno primenio odredbe člana 274. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku („Sl. list SRJ”, br. 70/2001 i 68/2002 i „Sl. glasnik RS”, br. 58/2004, 85/2005, 115/2005, 85/2005 - dr. zakon, 49/2007, 20/2009 - dr. zakon, 72/2009 i 76/2010 - dalje: ZKP) nalazeći da delo koje je predmet optužbe nije krivično delo. Naime, predmetne radnje izvršenja ko-je su u vreme izvršenja krivičnog dela bile inkrimi-nisane odredbama člana 246. st. 3. i 4. stupanjem na snagu izmena i dopuna Krivičnog zakonika iz 2009.

godine, sada su inkriminisane kao krivično delo Ne-ovlašćeno držanje opojnih droga iz člana 246a stav 1. KZ. Upravo ovim izmenama KZ konkretizovana je radnja izvršenja ovog krivičnog dela, preciziranjem da delo vrši onaj ko „u manjoj količini”, za sopstvenu upotrebu drži preparate koji su proglašeni za opojne droge, što govori u prilog intenciji zakonodavca da kroz posebne odredbe odvoji izvršioca ovog kri-vičnog dela, u odnosu na lica koja se bave proi-zvodnjom i stavljanjem u promet ove opojne sup-stance, a nikako da ova lica amnestira.

Donošenje i obrazlaganje odluka od strane sudo-va, u ovom periodu, na ovaj i sličan način, okončano je (pretežno) početkom 2011. godine, kada je Apelacio-ni sud u Beogradu 23.2.2011. godine doneo rešenje Kž1. 7280/2010 kojim je obrazloženo okončao pre-đašnje neslaganje suda i tužilaštva, navodeći:

"Zakonom o izmenama i dopunama Krivičnog zako-nika, koji je stupio na snagu 11.9.2009. godine, nije izvršena dekriminalizacija krivičnog dela neovla-šćenog držanja opojnih droga iz člana 246. stav 3. Krivičnog zakonika, već je uvođenjem krivičnog dela iz člana 246a izvršeno preciznije razgraničenje rad-nji neovlašćenog držanja opojne droge za sopstve-nu upotrebu i u manjoj količini od radnji propisanih ranijim članom 246. stav 3. Krivičnog zakonika, po kom članu je svako neovlašćeno držanje opojne dro-ge predstavljalo krivično delo.”U obrazloženju ovog rešenja, Sud je izneo jednu stavku koja je i u naredom periodu, za pojedince bila nepoznanica, te je između ostalog naveo: „Zakon koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela, kao i zakon koji je važio u vreme donošenja presude, propisao je, kao kažnjivu, radnju neovlašćeno drža-nje za sopstvenu upotrebu u manjoj količini supstan-ce ili preparata koji su proglašeni za opojnu drogu, iz čega proizlazi da nema pravnog diskontinuiteta, odnosno da naknadnim izmenama i dopunama KZ nije izvršena dekriminalizacija dela, jer oba zakoni-ka propisuju, kao radnju izvršenja dela, neovlašćeno držanje za sopstvenu upotrebu supstanci ili prepa-rata koji su proglašeni za opojnu drogu.”

(Rešenje Apelacionog suda u Beogradu, Kž1. 7280/2010 od 23.2.2011. godine)

Ovaj zaključak sudije Apelacionog suda ne bi bio interesantan, da se ovo pitanje nije postavljalo i na-kon ove (i velikog broja sličnih odluka), te je tako ova tema bila aktuelna, između ostalog i 7.2.2012. godi-ne kada je Apelacioni sud u Beogradu presudom Kž1. 6504/2011, sličnim sadržajem obrazloženja svoje odluke, potvrdio napred navedenu odluku:



"Radnja neovlašćenog držanja opojnih droga za sop-stvenu upotrebu je postojala i bila inkriminisana i pre i nakon izmena Krivičnog zakonika od 3.9.2009. godine, dakle nije došlo do diskontinuiteta u posto-janju krivičnog dela neovlašćeno držanje opojnih droga.”

(Presuda Apelacionog suda u Beogradu, Kž1. 6504/2011 od 7.2.2012. godine)

Nedoumica u pogledu zakonskog i praktičnog tretmana psihotropnih supstanci

Druga nedoumica praktično se nastavlja na pret-hodnu. Razlog za novonastale nesuglasice nastao je usled promena zakona koji je služio kao blanketni propis za primenu odredaba čl. 246. do 247. KZ.

S obzirom na to da je istorija suzbijanja krivič-nih dela koja za predmet izvršenja imaju drogu veo-ma duga, kada je u pitanju determinisanje pojedinih instituta kroz zakone koji popunjavaju i dopunjuju odredbe KZ, ograničićemo se na analiziranje propisa od 2005. godine te Zakon o proizvodnji i prometu opojnih droga („Sl. list SRJ”, br. 46/96 i 37/2002 i „Sl. glasnik RS”, br. 101/2005 - dr. zakon) koji je na nedvosmislen način, članom 2. st. 1. i 2. odredio:

„Opojnim drogama, u smislu ovog zakona, smatraju se supstance prirodnog ili sintetičkog porekla čijom se upotrebom mogu stvoriti stanja zavisnosti koja mogu da izazovu oštećenja zdravlja ili na drugi način ugroze ljudski integritet u fizičkom, psihičkom ili socijalnom smislu.

Opojnim drogama smatraju se i psihotropne sup-stance...”

Psihotropne supstance, pored opojnih droga, predstavljaju veliki problem kada je u pitanju njihovo nekontrolisano korišćenje, koje je neizostavno praće-no, pomenutim, negativnim socijalnim refleksijama na pojedinca i širu društvenu zajednicu. Upravo je to bio razlog da se međunarodna zajednica odluči da suzbije protivzakonito korišćenje psihotropnih sup-stanci, pa je 1971. godine doneta Konvencija UN o psihotropnim supstancama (dalje: Konvencija), ko-ju je ratifikovala SFRJ već posle dve godine Zakonom o ratifikaciji konvencije o psihotropnim supstan-cama („Sl. list SFRJ”, br. 40/73). Intencija Konven-cije je kanalisanje korišćena psihotropnih supstanci isključivo u medicinske svrhe.

Konvencijom je određen pojam psihotropnih sup-stanci, te su psihotropne supstance definisane kao bilo koja supstanca, prirodna ili sintetička, kao i

svaki prirodni proizvod, naveden u tabelama psi-hotropnih supstanci, koje predstavljaju sastavni deo Konvencije. Značaj ove konvencije danas, tek će-mo sagledati, a važno je reći da je Konvencijom, izme-đu ostalog, određeno da će kršenje domaćih propi-sa, zemalja potpisnica Konvencije (koje unutrašnjim propisima „razrađuju” odredbe Konvencije) biti sma-trano kao krivično delo, te će s stoga biti kažnjene teš-kim kaznama lišenja slobode. Dakle, Konvencijom je predviđeno da će nekontrolisano odnosno protiv-zakonito korišćenje psihotropnih supstanci biti tretirano na identičan način kao i nekontrolisano i protivzakonito korišćenje opojnih droga.

Nakon pomenute Konvencije, usled jačanja među-narodnih kriminalnih aktivnosti na polju nedozvo-ljene proizvodnje i prometa droge (i svih pratećih „delatnosti” u vezi sa tim) i psihotropnih supstanci, te inicijalne namere međunarodne zajednice (kao i pojedinih država) da se odlučno suprotstave takvim kriminalnim aktivnostima su proširivane. Tako su na-kon nje donošeni i drugi propisi, koje je i naša država prihvatala, pa je 1990. godine ratifikovala Konvenci-ju UN protiv nezakonitog prometa opojnih droga i psihotropnih supstanci kojom su psihotropne sup-stance i opojne droge potvrđene kao ravnopravne, u smislu sankcionisanja za nelegalnu proizvodnju, promet, upotrebu, u borbi država potpisnica protiv toksikomanije.

U skladu sa pomenutim Konvencijama, u Republi-ci Srbiji i njenim prethodnicama, donošeni su propi-si kojima se društveni poredak štitio od zloupotrebe opojnih sredstava, bilo da se one svrstavaju u red opojnih droga ili psihotropnih supstanci. Tako je na osnovu člana 2. stav 3. Zakona o proizvodnji i pro-metu opojnih droga ministarstvo zdravlja donelo Re-šenje o utvrđivanju opojnih droga i psihotropnih supstanci („Sl. glasnik RS”, br. 24/2005) kojim je u listi A odredio 125 vrsta opojnih droga, opisujući njihov hemijski sastav, kao i listu B u kojoj su pobro-jane 121 psihotropne supstance, među kojima je pod rednim brojem sedam (između ostalih) i amfetamin - psihotropna supstanca koja se u praksi najčešće ne-dozvoljeno koristi, te je s toga i predmet najčešćeg osporavanja kao predmet izvršenja krivičnih dela iz čl. 246. do 247. KZ.

Na osnovu pomenutih pravila sudovi su donosili presude, izjednačavajući u skladu sa članom 2. Zako-na o proizvodnji i prometu opojnih droga, psihotro-pne supstance i opojne droge, u pogledu predmeta izvršenja krivičnih dela iz skupine pod čl. 246. do 247. KZ.

Međutim, s obzirom na to da je zakonodavac često udaljen od prakse, te da u pojedinim slučajevima (re-cimo pisanja zakona) istu ne konsultuje, već donosi akte prema sopstvenoj pravničkoj svesti i mogućno-



stima, 2010. godine donet je Zakon o psihoaktiv-nim kontrolisanim supstancama („Sl. glasnik RS”, br. 99/2010 - dalje: Zakon) koji je stupio na snagu 4.1.2011. godine. Na osnovu člana 116. Zakona o psi-hoaktivnim kontrolisanim supstancama prestao je da važi Zakon o proizvodnji i prometu opojnih droga kao i Zakon o određivanju organa za vršenje određe-nih poslova u oblasti proizvodnje i prometa opoj-nih droga („Sl. glasnik SRS”, br. 8/1980).

Zakonom su uređeni uslovi za proizvodnju i pro-met psihoaktivnih kontrolisanih supstanci. Takođe, regulisani su uslovi i postupak za izdavanje dozvole za proizvodnju, promet, izvoz, uvoz i tranzit psiho-aktivnih kontrolisanih supstanci, uslovi za gajenje, preradu i promet biljaka od kojih se mogu dobiti psi-hoaktivne kontrolisane supstance, kao i primena psi-hoaktivnih kontrolisanih supstanci.

Članom 2. Zakona određeno je šta spada u psiho-aktivne kontrolisane supstance, u koje je zakono-davac uvrstio: 1) opojne droge, odnosno narkotike; 2) psihotropne supstance; 3) proizvode biološkog porekla koji imaju psihoak-

tivno dejstvo i 4) druge psihoaktivne kontrolisane supstance.

Članom 115. Zakona određeno je da će se propi-si za sprovođenje ovog zakona doneti u roku od 18 meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona (koji nisu doneti), te da će do donošenja propisa iz stava 1. ovog člana biti primenjivani propisi koji su važili do dana stupanja na snagu Zakona, ako nisu u suprotno-sti sa njim.

Članom 8. Zakona određeno je da ministar nadle-žan za poslove zdravlja, na predlog Komisije, utvrđu-je spisak, koji sadrži i razvrstava psihoaktivne kon-trolisane supstance u liste od 1 do 7, u skladu s po-tvrđenim konvencijama Ujedinjenih nacija koje ure-đuju oblast psihoaktivnih kontrolisanih supstanci, kao i psihoaktivne kontrolisane supstance utvrđene na predlog organa nadležnih u oblasti psihoaktivnih kontrolisanih supstanci. Kako predmetni spisak ni-je objavljen, u skladu sa napred navedenim članom 115. i dalje će se primenjivati Rešenje Ministar-stva zdravlja o utvrđivanju opojnih droga i psi-hotropnih supstanci. Tako sudija Vrhovnog kasaci-onog suda Nevenka Važić primećuje „ovim je stvorena situacija da se kad je u pitanju krivično delo iz člana 246. KZ-a i srodna krivična dela, primenjuje kao blan-ketni propis - Zakon o psihoaktivnim kontrolisanim supstancama i Rešenje o utvrđivanju opojnih droga i psihotropnih supstanci doneto na osnovu člana 2. stav 3. Zakona o proizvodnji i prometu opojnih droga, koji je prestao da važi „.

Članom 2. Zakona nabrojane su četiri psihoak-tivne kontrolisane supstance, ali one nisu izjedna-

čene (nije izričito navedeno da se opojnim droga-ma smatraju i psihotropne supstance) kao što je to učinjeno Zakonom o proizvodnji i prometu opojnih droga, te s obzirom da se u članovima 246. do 247. KZ inkriminišu nedozvoljene radnje vezane za supstan-ce ili preparate koji su proglašeni za opojne droge usledile su nedoumice, da li se nedozvoljene radnje vezane za psihotropne supstance tretiraju na način na koji su ranije tretirane ili ne.

Jezičkim tumačenjem zakonskih odredbi nema spora. Psihotropne supstance nemaju u zakonu identičan tretman sa opojnim drogama. U tom du-hu je utvrđena sentenca rešenja Apelacionog suda u Beogradu, Kž1. 5528/2011 od 27.12.2011. godine, koja glasi:

Predmet krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga može biti samo opojna droga, a ne i psihotropna supstanca.

Pet meseci nakon navedenog rešenja, dana 8.5.2012. godine Apelacioni sud u Beogradu doneo je rešenje Kž1. 2002/2012 kojim je između ostalog zaključio:

"...Krivično delo neovlašćene proizvodnje i stavljanja u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. Krivič-nog zakonika postoji samo ako je predmet dela opoj-na droga, a ne i psihotropna supstanca.”


Interesantno je osvrnuti se na obrazloženje reše-nja Kž1. 2002/2012 Apelacionog suda, u kome se na-vodi da je prvostepeni sud oglasio krivim okrivljenog zbog izvršenja krivičnog dela Neovlašćena proizvod-nja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. KZ, jer je radi dalje prodaje držao supstance koje su proglašene za opojne droge, između ostalog i četiri grama stimulativne droge amfetaminskog ti-pa u obliku sulfatne soli (amfetaminsulfat) i kofeina (stimulansa) upakovane u 12 plastičnih paketića, pa u vezi iznetog, Apelacioni sud nalazi da prvostepeni sud nije dao jasne razloge na osnovu čega zaklju-čuje da je amfetamin opojna droga.

Analizirajući pravne norme, na osnovu kojih je do-neo napred navedenu oduku, sud najpre navodi da je Konvencijom određeno da amfetamin predstav-lja psihotropnu supstancu.

Nakon što se pozvao na Konvenciju kojom je klasi-fikovan amfetamin, sud dalje navodi:



"Polazeći od iznetog u prethodnom, a kada se ima u vidu da je Zakon o proizvodnji i prometu opojnih droga, a koji je u članu 2. stav 2. određivao da se opojnom drogom smatraju i psihotropne supstan-ce, prestao da važi 4. januara 2011. godine, jer je u „Sl. glasniku RS „, br. 99/2010 od 27.12.2010. godine objavljen Zakon o psihoaktivnim kontrolisanim sup-stancama, koji je u članu 116. predvideo da danom stupanja na snagu tog zakona prestaje da važi po-menuti zakon, a koji zakon ne određuje da psihotro-pne supstance predstavljaju opojnu drogu, kako je to ranije bilo propisano, to je prvostepena presuda morala biti ukinuta, jer, kao što je napred rečeno pr-vostepeni sud ne daje razloge na osnovu čega zaklju-čuje da amfetamin predstavlja opojnu drogu i da se s obzirom na to u radnjama okrivljenog stiču elementi krivičnog dela iz člana 246. stav 1. KZ”


Nakon čega je Apelacioni sud naložio prvo-stepenom sudu da u ponovljenom postupku na nesumnjiv način razgraničiti da li psihotropna supstanca amfetamin može imati tretman opoj-ne droge, imajući u vidu da je Zakon o proizvodnji i prometu opojnih droga koji je u članu 2. stav 2. re-gulisao da se opojnom drogom smatraju psihotropne supstance, prestao da važi, a da Zakon ne daje osnov za zaključivanje da se amfetamin može podvesti pod pojam opojne droge.

Nije najjasnija pozadina „naloga” Apelacionog su-da prvostepenom, pogotovo ukoliko se uzme u obzir formulacija i koncepcija citirane sentence; dakle, da li je potrebno da se u ponovljenom postupku sud po-zove na postojeće međunarodne ugovore i obaveze, te da se kršenje propisa koje Konvencije određuju i regulišu, smatra krivičnim delom (posebno pomenute Konvencije o psihotropnim supstancama) odnosno, da se sud u obrazloženju presude između ostalog pozove i na član 16. stav 2. najvišeg pravnog akta na-šeg pravnog sistema - Ustava Republike Srbije („Sl. glasnik RS”, br. 98/2006), te da navede da prilikom donošenja odluke neposredno primenjuje potvrđene međunarodne ugovore, koji su deo pravnog poretka Republike Srbije? Ili je intencija, s druge strane, Ape-lacionog suda bila da ukaže da se ne može na nesum-njiv način utvrditi da psihotropna supstanca - amfeta-min može imati tretman opojne droge, jer to, u skladu sa napred navedenim zakonima nije moguće.

Na gotovo identičan način obrazloženo je i rešenje Apelacionog suda u Beogradu, Kž1. 5528/2011 od 27.12.2011. godine.

Međutim, na sasvim drugim osnovama bazira se obrazloženje rešenja Apelacionog suda u Beogradu

Kž1 3922/2012 od 19.9.2012. godine kojim je uki-nuta presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu K. br. 1801/2012 od 25.5.2012. godine.

Predmetnom presudom je oslobođena okrivljena jer je kod nje pronađeno osam tableta leka „Loraze-pam” koji se ne nalazi na napred pomenutoj listi „A” - među opojnim drogama, već isti pripada skupini liste „B” - odnosno svrstava se u psihotropne supstance, objavljenoj u ranije citiranom Rešenju Ministarstva zdravlja o utvrđivanju opojnih droga i psihotropnih supstanci.

Na ovakvu presudu, Osnovni javni tužilac u Beo-gradu, uložio je žalbu, u kojoj je između ostalog naveo da je sud oslobađanjem od optužbe okrivljene povre-dio KZ, jer je SFRJ bila potpisnica brojnih međunarod-nih konvencija, te i Konvencije o opojnim drogama koja je ratifikovana 1964. godine i objavljena u Sl. li-stu SFRJ - Međunarodni ugovori, dodatak broj 2/64, kao i pomenute Konvencije UN o psihotropnim sup-stancama iz 1973. godine. S obzirom na to da je Re-publika Srbija pravni sukcesor SFRJ, to su ovi ugo-vori i konvencije obavezujući za Republiku Srbiju. Na osnovu napred navedenih međunarodnih dokume-nata, zasnovano je i Rešenje Ministarstva zdravlja od 15.3.2005. godine.

Tužilac u nastavku žalbe iznosi: „…prema navede-nim Međunarodnim sporazumima, a u skladu sa na-vedenim rešenjem Ministarstva zdravlja, sa opojnim drogama izjednačuju se psihotropne supstance, koje takođe mogu biti prirodne ili sintetske. U njima je na-vedeno da su psihotropne supstance droge, kao i da su psihotropne supstance droge koje menjaju osećaj ras-položenja, svest i druge funkcije psihe ili ponašanja, kao što su npr. „LSD”, „meskalin”, „meprombat” itd. Li-sta opojnih droga i psihotropnih supstanci utvrđena je Međunarodnim ugovorima i na taj način je postavljena granica prema drugim supstancama koje ne stvaraju toksikomaniju, već samo naviku, kao što su duvan, kafa, određena umiruća sredstva..”

Na kraju je tužilac izneo da imajući u vidu da su predmet izvršenja krivičnog dela Nedozvoljeno dr-žanje opojnih droga iz člana 246a KZ nedozvoljeno držanje supstanci ili preparata koji su proglašeni za opojne droge, a kako su međunarodnim ugovorima psihotropne supstance izjednačene sa opojnim dro-gama, sud je doneo pogrešan zaključak… te smatra da psihotropne supstance poput Lorazepama, Amfe-tamina i sl. treba tretirati kao predmet izvršenja ovog krivičnog dela.

Nakon što je obrazložio napred navedeno činje-nično stanje, javni tužilac je zaključio da je očigledno da intencija zakonodavca nije bila da amnestira uči-nioce ovog krivičnog dela, time što su psihotropne supstance izostavljene iz zakonskog teksta krivičnog dela Neovlašćeno držanje opojnih droga, a imajući u



vidu potpisane međunarodne sporazume kojima su opojne droge izjednačene sa psihotropnim supstan-cama, koji su obavezujući i čine sastavni deo našeg zakonodavstva.

Apelacioni sud u Beogradu, na napred navedenu žalbu doneo je navedeno rešenje, kojim je, dakle, uva-žio žalbu javnog tužioca i ukinuo presudu. Deo obra-zloženja Apelacionog suda, na koji ćemo se osvrnuti, je za postavljenu nedoumicu od izuzetnog značaja, te glasi:

"Međutim, a kako se to žalbom javnog tužioca osno-vano ukazuje, SFRJ bila je potpisnica brojnih ugovo-ra i konvencija, između ostalog i Jedinstvene konven-cije o opojnim drogama koja je ratifikovana 1964. godine i objavljena u „Sl. listu SFRJ”, dodatak broj 2/64 kao i Konvencije o psihotropnim supstancama koja je ratifikovana 1973. godine i objavljena u „Sl. listu SFRJ” broj 40/73, a Republika Srbija predstavlja pravnog sukcesora SFRJ, te su ovi ugovori i konvenci-je obavezujući i za Republiku Srbiju. Na navedenim međunarodnim dokumentima zasniva se i rešenje Ministarstva zdravlja objavljeno u Službenom gla-sniku Republike Srbije br. 24/2005 koji sadrži „A” li-stu opojnih droga i „B” listu psihotropnih supstanci. Prema navedenim međunarodnim sporazumima a u skaldu sa navedenim rešenjem Ministarstva zdrav-lja, sa opojnim drogama izjednačuju se psihotropne supstance koje takođe mogu biti prirodne ili sintetič-ke. U njima je navedeno da su psihotropne supstance droge, kao i da su psihotropne supstance droge koje menjaju: osećaj, raspoloženje, svest i druge funkcije psihe ili ponašanja, kao što su npr. „LDS”, „meskalin”, „neprobamat” i dr. Lista opojnih droga i psihotro-pnih supstanci utvrđena je međunarodnim ugovori-ma i na taj način je postavljena granica prema dru-gim supstancama koje ne stvaraju toksikomaniju, već samo naviku kao što su: duvan, kafa, određena umirujuća sredstva.”


Iz citiranih odluka i obrazloženja (koje su samo odabrane iz mnoštva, za prikaz problema) može se zaključiti da navedene zakonske formulacije, onemo-gućavaju pravosudne organe da jasno trasiraju reše-nje ovog problema, te da donose jedinstvene odluke. Upravo je to obilje mogućnosti rešavanja približnih problema navelo napred pomenutu sudiju Vrhovnog kasacionog suda da analizirajući sudsku praksu, pro-pise i teoriju, navede da su moguća čak tri načina re-šavanja ovog problema.

Prvi način pruža rešenje jezičkim tumačenjem odredbi KZ, kojim dolazimo do toga da je normom KZ

određeno da će predmet radnje izvršenja krivičnih dela iz članova 246. do 247. biti samo supstance i preparati koji su proglašeni za opojne droge, te kako Zakonom, psihotropne supstance nisu svrstane u istu ravan sa opojnim drogama, kao što je to ranije nedvosmisleno učinjeno, to neovlašćena proizvodnja, stavljanje u promet, držanje, omogućavanje uživanja psihotropnih supstanci nije inkriminisano.

Drugi način rešavanja ovog pitanja svodi se na tumačenje konkretne norme KZ u korelaciji sa blanketnim propisom u celini. Sudija Važić smatra da je blanketnim propisom, tačnije Zakonom izjedna-čena određena supstanca sa opojnom drogom, u kri-vičnopravnom smislu, tako što je tim zakonom pro-pisana primena krivičnog zakona i na tu supstancu. Obrazlažući napred navedeno, navodi: „Odredbom člana 5. stav 1. i člana 58. stav 1. tog Zakona zabra-njena je proizvodnja, promet i upotreba psihoaktivnih kontrolisanih supstanci kao i dostava tih supstanci i biljaka iz kojih se mogu dobiti takve supstance, te ga-jenje biljaka iz kojih se mogu dobiti psihoaktivne kon-trolisane supstance, kao i njihov promet i posedovanje, osim pod uslovima propisanim tim zakonom. Izvršene, pod zakonom propisanim uslovima, navedene radnje se smatraju dozvoljenim.... što znači da je vršenje tih radnji van propisanih uslova nezakonito i neovlašćeno. Na te zabranjene i neovlašćene radnje odredbom člana 5. stav 3. i člana 58. stav 3. Zakona, propisana je pri-mena propisa kojima se uređuju krivična dela, a to je svakako Krivični zakonik”. Nakon napred navedenog tumačenja, izveden je zaključak da Zakon predstav-lja blanketni propis za krivična dela 246. do 247. KZ-a, te da je on izjednačio sve zakonom utvrđene psihoaktivne kontrolisane supstance (opojne dro-ge, psihotropne supstance, proizvode biološkog pore-kla koje imaju psihoaktivno dejstvo...) koje će se naći na Spisku psihoaktivnih kontrolisanih supstanci, do čijeg donošenja se primenjuje pomenuto Re-šenje o utvrđivanju opojnih droga i psihotropnih supstanci.

Treći način za rešavanje ovog problema sastoji se u neposrednoj primeni člana 3. Zakona o potvr-đivanju Konvencije UN protiv nezakonitog prome-ta opojnih droga i psihotropnih supstanci („Sl. list SFRJ - Međunarodni ugovori”, br. 14/90), kojim se SFRJ obavezala da će kao krivično delo propisati niz kriminogenih radnji koje se odnose na proizvodnju i distribuciju opojnih droga i psihotropnih supstan-ci, suprotno odredbama Konvencije iz 1961. i 1971. Ovim Konvencijama je jasno predviđeno, da je objekt radnje izvršenja krivičnih dela kojima su inkriminisa-ne nedozvoljene aktivnosti u vezi sa opojnim droga-ma i psihotropne supstance.



Nedoumica u pogledu količine droge koja se tretira kao „manja količina”

Jedno od pitanja koje nije u potpunosti razmotre-no je i pitanje količine droge koja se nalazi u posedu učinilaca krivičnih dela iz čl. 246. i 246a KZ, od ko-je u velikoj meri zavisi kvalifikacija protivzakonite radnje u vezi sa proizvodnjom, stavljanjem u promet ili neovlašćenim držanjem iste. Još dok krivično de-lo Neovlašćeno držanje opojnih droga iz člana 246a Krivičnog zakonika nije bilo predviđeno, već je neo-vlašćeno držanje iste potpadalo pod član 246. st. 3. i 4. KZ, postavljalo se pitanje na koji način prepoznati kada je droga namenjena prodaji, a kada je namenjena ličnoj upotrebi.

Na to pitanje je Vrhovni sud Srbije delimično dao odgovor presudom Kž I 1277/2006 od 13.9.2006. go-dine, zaključujući da „Pravilna primena zakona zavisi od toga da li je droga namenjena prodaji, na šta ukazu-ju činjenice vezane za količinu droge.”

Članom 246a KZ određeno je da radnju izvršenja ovog krivičnog dela čine lica koja neovlašćeno drže u manjoj količini za sopstvenu upotrebu supstance ili preparate koji su proglašeni za opojne droge. Pro-blem sa kojim se organi koji primenjuju Zakonik u vezi sa ovim krivičnim delima susreću je, između ostalog i paušalnost termina manja količina. Na-ime, Zakonodavac u članu 112. KZ nije odredio kako da se prepozna manja količina, od koje, u velikoj me-ri zavisi da li će radnja izvršenja krivičnog dela bi-ti podvedena pod čl. 246. ili 246a KZ. Izvršilac ovih krivičnih dela će gotovo uvek pokušati da drogu (ili psihotropne supstance) pronađenu kod njega, prika-že kao sredstva koja koristi za sopstvenu upotrebu, pogotovo što lica koja prodaju drogu, istu povremeno ili često i sami koriste, te tako, umesto da im se sank-cija za izvršenje, recimo, krivičnog dela iz člana 246. stav 1. odredi u rasponu od tri do 12 godina, okrivljeni će pokušati, dakle, da se prikaže kao korisnik droge, koji (isključivo) koristi drogu za sopstvenu upotrebu. Pravdajući se time da je veću količinu kupio radi stva-ranja zaliha, a ne radi dalje prodaje. Ukoliko to uspe, sankcija koja će mu biti određena, može biti novčana kazna ili kazna zatvora do tri godine, shodno članu 246a KZ.

Dakle, iz napred navedenog ni pojam sopstvena upotreba nije objektivno merilo za kvalifikovanje krivičnog dela iz člana 246a KZ. Problemi sa kojima se praksa susreće usled nedostatka preciznijeg odre-đivanja termina „manja količina” dovodi do toga da se približne količine opojne droge mogu procesuira-ti pred različitim sudovima. Tako, primera radi, Prvo osnovno javno tužilaštvo u Beogradu je dostavilo spi-se predmeta Kt. br. 9069/12 Višem javnom tužilaštvu u Beogradu, jer je u konkretnom slučaju, kod okrivlje-

nog pronađena količina od 38,15 grama „marihuane”, koje je Više javno tužilaštvo prihvatilo na nadležnost i isto procesuira pod brojem Kt. 9069/12.

Neposredno pre ovog prihvata na nadležnost, Više javno tužilaštvo u Beogradu nije prihvatilo spise Pr-vog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu, za tako-đe veliku količinu marihuane koja je pronađena kod okrivljenog i za koje je takođe procenjeno, od strane Osnovnog javnog tužioca, da potpada pod radnju izvr-šenja krivičnog dela iz člana 246. stav 1. KZ. Upravo je to, možda, bio razlog da se Prvi osnovni javni tužilac, prilikom dostavljanja spisa Višem javnom tužiocu, u predmetu Kt. 9069/12 osvrnuo i na raniji život učini-oca, te njegovu osuđivanost za istovrsna krivična dela (iz člana 246. KZ) iz čega nedvosmisleno proizilazi da je okrivljeni izvršio krivično delo iz člana 246, za ko-je je nadležan Viši sud, pred kojim postupa Viši javni tužilac.

Za izvršioce krivičnog dela Neovlašćeno držanje opojnih droga (246a KZ) u najvećem tužilaštvu na Balkanu - Prvom osnovnom javnom tužilaštvu, koje slovi za „rudnik” srpskog pravosuđa (jer se u istom po-stupa u 60% svih predmeta u Srbiji, iz krivičnopravne materije) predviđen je i u velikoj meri se prime-njuje oportunitet iz člana 236. ZKP kada je u pitanju krivično delo iz člana 246a KZ za koji je obaveznim uputstvom naređeno zamenicima i zastupnicima tužioca da će se odlaganje krivičnog gonjenja pri-meniti ukoliko je kod okrivljenog pronađeno ma-nje od pet grama (između ostalih droga i psihotro-pnih supstanci) marihuane.

Ograničenje na pet grama (marihuane) postavljeno obaveznim uputstvom donekle otklanja ovu nepreci-znost Zakonodavca, jer Javni tužilac, iako se to ne na-vodi, uočava da je 5 grama, marihuane „legitimno” posedovati za sopstvenu upotrebu, da ta količina nesumnjivo predstavlja manju količinu, te da je celishodno u tim slučajevima primeniti oportuni-tet. Dok bi posedovanje većih količina, ipak moralo da se procesuira, uprkos tome što bi te količine (veće od pet grama) i dalje bile inkriminisane krivičnim delom iz člana 246a KZ. Kada je utvrđena ova mera, prećutno je i na „mala vrata”, nedvosmisleno određena manja količina, te je otklonjena nepreciznost, makar na polju primene.

Takođe, jedno od pitanja kojim se ovom prilikom nećemo podrobnije baviti, a koje u velikoj meri uka-zuje koje je od ovih krivičnih dela posredi (246. ili 246a) je već pomenuti raniji život okrivljenog, posedovanje eventualne opreme za merenje dro-ge i mešanje sa drogom (preciznih vagica, sredsta-va za mešanja droge radi prividnog povećanja njene količine) ali i samog pakovanja supstanci. Ukoliko je okrivljeni lišen slobode, recimo sa 10 do 15 grama marihuane, zapakovane u 10 do 15 kesica po gram,



to može biti jasna indicija da okrivljeni opojnu drogu nije posedovao u cilju sopstvene upotrebe. Ovo shva-tanje se može braniti nakon sagledavanja prakse, ko-ja dobrim delom ukazuje da su okrivljeni za krivično delo iz člana 246a. KZ, pretežno pripadnici populacije od 18 do 25 godina, te da su prilikom vršenja ovog kri-vičnog dela najčešće posedovali marihuanu (ili neku drugu supstancu) u količini od 0,5 do 1,5 grama.

Da li krivična dela iz člana 246. do 247. KZ mogu biti krivična dela malog značaja?

Pojedina od krivičnih dela, uprkos tome što po-seduju sva obeležja krivičnog dela ipak to nisu, jer je članom 18. KZ određeno da „nije krivično delo ono delo koje, iako sadrži sva obeležja krivičnog dela, predstav-lja delo malog značaja.” Da bi radnja izvršenja krivič-nog dela bila tretirana na takav način, potrebno je da je stepen krivice učinioca nizak, da su štetne posledice odsutne ili neznatne, te da opšta svrha krivičnih sankcija ne zahteva izricanje krivične sankcije. Odredbe člana 18. KZ mogu se primeniti na krivična dela za koja je propisana kazna zatvora do pet godina ili novčana kazna.

Na ovako postavljene uslove, primena člana 18. KZ, kada je procesuiranje krivičnih dela iz čl. 246. do 247. KZ u pitanju, ne bi ni u jednom slučaju moglo da bude uzeto u razmatranje. Nekontrolisano korišćenje opojnih droga i psihotropnih supstanci dovodi do oz-biljnog narušavanja normalnog funkcionisanja poje-dinca, ali i šire društvene zajednice, te iz tog razloga štetne posledice ni u jednom slučaju ne mogu biti od-sutne ili neznatne. S obzirom na to da su tri uslova kumulativno postavljena, to nepostojanje jednog od navedenih onemogućava primenu člana 18. KZ.

Međutim, jedna u nizu nedoslednosti u sudskoj praksi kada je reč o ovim krivičnim delima, je upravo i ovo pitanje.

Vrhovni sud Srbije je rešenjem Kž. br. I 1435/2006 od 26.9.2006. godine ukazao da bi moglo ipak da se dođe do zaključka da držanje opojne droge može biti tretirano kao delo malog značaja, tako što je tim rešenjem samo skrenuta pažnja na neodgova-rajući procesni trenutak odlučivanja o tom pita-nju, te, u skladu sa tim, sentenca rešenja glasi:

"Ocenu o tome da li držanje opojne droge u konkret-nom slučaju predstavlja delo malog značaja treba dati na osnovu rezultata sa glavnog pretresa, a ne u postupku prethodnog ispitivanja optužnog akta.”

(Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Kž. I 1435/2006 od 26.9.2006. godine)

Da je Sud bio načisto sa tim da opojna droga, od-nosno protivzakonite delatnosti u vezi sa istom ni pod kojim okolnostima, ni u jednoj fazi krivičnog postup-ka ne mogu da se podvedu pod član 18. KZ, ne bi na ovako dvosmislen način formulisao odluku.

S druge strane, isti Sud je samo nekoliko meseci nakon što je doneo pomenutu odluku doneo i druga-čiju presudu, koju je obrazložio u skladu sa opasnosti-ma koje proizilaze iz vršenja ovog krivičnog dela. Tako je presudom Kž. I 2226/2006 od 28.11.2006. godine Vrhovni sud Srbije zaključio da s obzirom na zna-čaj zaštićenog dobra, ni neovlašćeno držanje male količine opojne droge radi sopstvene upotrebe ne može se smatrati delom malog značaja.

Sud je utvrđujući činjenice došao do zaključka da je optuženi kritičnom prilikom držao supstancu koja je proglašena za opojnu drogu i to 0,20 grama opoj-ne droge „marihuane” umotane u beli papir, da bi istu iskoristio za sopstvenu upotrebu. Takođe, obrazlože-njem predmetne presude, Vrhovni sud je najpre, za-ključio da je prvostepeni sud na osnovu svih izve-denih materijalnih dokaza pravilno utvrdio da se u konkretnom slučaju radi o maloj količini droge.

Takođe, između ostalog, Sud je ocenio da su neo-snovani navodi žalbe Okružnog javnog tužioca da je na ovaj način povređen KZ, kao i navodi žalbe bra-nioca optuženog zbog kojih se prvostepena presuda pobija po ovom zakonskom osnovu i ukazuje da se u konkretnom slučaju radi o delu malog značaja uz shodnu primenu člana 18. KZ. Ovo stoga što se na-vedeno krivično delo po svojoj prirodi, s obzirom na značaj zaštitnog dobra, a to je zdravlje ljudi, sa posledicama dela koje se odnose na ugrožavanje zdravlja, ni u kom slučaju ne može smatrati delom malog značaja, jer je tim delom, osim napred nave-denog posebnog zaštitnog objekta povređen i opšti zaštitni objekat, a to su društveni odnosi i društvene vrednosti. Takođe, potrebno je imati u vidu da je upo-treba opojne droge očigledno u porastu, što ukazuje na težinu ovog krivičnog dela, a što je upravo i bila intencija zakonodavca da i samo držanje opojne droge inkriminiše navedenom zakonskom odredbom. •

Nikola Pantelić




Odgovornost odgovornog lica u pravnom licu za prekršaj u saobraćaju koji učini zaposleni

vozilom tog pravnog lica◊ Pitanje:

• Da li će odgovorno lice u pravnom licu, direktor, odgovarati u slučaju kada zaposleni učini prekršaj u saobraćaju i da li se njegova odgovornost može preneti na druga lica u pravnom licu?

◊ Odgovor: Zakon o prekršajima („Sl. glasnik RS”, br. 101/2005, 116/2008 i 111/2009) i Zakon o bezbednosti saobraćaja na

putevima („Sl. glasnik RS”, br. 41/2009, 53/2010 i 101/2011) su jasni, za sve radnje i ponašanje, ne samo u saobraćaju već i za bilo koji drugi prekršaj odgovara odgovorno lice u pravnom licu koje je u registru pravnih subjekata upisano kao lice koje treba da zastupa pravno lice u pravnom prometu.

Kako se ta odgovornost zasniva na objektivnoj odgovornosti jer je odgovorno lice dužno da vrši nadzor nad radom zaposlenih po zakonu, to je jasno da ta ovlašćenja ne može nijednim aktom preneti na bilo koje drugo lice u pravnom licu.

Ukoliko bi neko od zaposlenih odgovarao kao fizičko lice radilo bi se o subjektivnoj ličnoj odgovonosti samo ako njegove radnje i postupanje nisu u vezi pravnog lica, međutim, ako koristi vozilo pravnog lica i u okviru delatnosti, odgovara kao vozač, ali odgovara i pravno lice koje ima u posedu ili vlasništvu to vozilo, a odgovara i odgovorno lice u pravnom licu.

S toga je jasno zašto podnosioci zahteva podnose zahtev i protiv pravnog i protiv odgovornog lica, i zašto se ne može preneti odgovornost na druga lica u firmi, ovlašćenja tih lica bi bila ograničena u odnosu na ovlašćenja odgovornog lica po zakonu, pa je jasno zašto mora odgovarati lice ovlašćeno za zastupanje firme, jer ne može mimo Zakona o radu („Sl. glasnik RS”, br. 24/2005, 61/2005 i 54/2009) birati za šta hoće, a za šta neće da odgovara. To je dugogodišnja praksa i odgovorno lice odgovara u celosti.

To dalje ne znači da se unutar pravnog lica ne može voditi disciplinski postupak protiv lica koje je nanelo štetu prav-nom licu ili da se ne može voditi parnica za regresiranje nanete štete, naprotiv, ali odgovorno lice odgovara za sve radnje svojih zaposlenih. •

dr Mirjana Šušnjara

UPRAVNO PRAVO I UPRAVNI POSTUPAK


Materijalni akti uprave i upravne radnje

Pod materijalnim aktima uprave se podrazumeva-ju pojedinačni nepravni, faktički akti uprave, nasuprot pravnim aktima - pojedinačnim (upravnim aktima i upravnim ugovorima) i opštim (upravnim propisima). Najčešće se sreće podela materijalnih akata na:- autoritativne (ili upravne radnje) - pri čijem vršenju

organi uprave mogu i da primenjuju neposrednu pri-nudu i

- ostale materijalne akte, kod kojih to ne čine. Među ostalim materijalnim aktima, kao najznačaj-

niji i najučestaliji se javljaju: - vođenje javnih evidencija i - izdavanje javnih isprava.

Prilikom obavljanja upravne delatnosti može nastu-piti šteta za lica koja učestvuju u upravnom postupku ili u odnosu na koje se preduzimaju određeni materijalni akti, ali i za treća lica, koja ni na koji način ne učestvu-ju u toj delatnosti. Šteta, dakle, može biti pričinjena materijalnim aktom, najčešće upravnom radnjom. Naknada te štete prema važećim propisima u Republici Srbiji za sada nije moguća u upravnom sporu, već samo u parnici ili povodom ustavne žalbe. Odgovornost drža-ve za štetu koju pričine državni službenici (i druga lica zaposlena u organima državne uprave i organizacijama koje vrše javna ovlašćenja) često se i posmatra kao in-strument sudske kontrole materijalnih akata uprave.

Organi uprave preduzimaju mnoge materijalne akte koji mogu značajno da utiču na prava i interese strana-ka, te bi bilo prirodno da stranke imaju mogućnost da, ako smatraju da je taj uticaj nezakonit, zatraže sudsku zaštitu. Treba pomisliti samo na broj javnih evidencija koje vode organi uprave i javnih isprava koje izdaju ili na upravne radnje koje uz određeni stepen prinude mogu da preduzimaju neki organi uprave.

Sudska kontrola materijalnih akata uprave

Domaća teorija, propisi i praksa saglasni su da se pred sudovima u Srbiji ne može tražiti deklarativna od-luka o nezakonitosti materijalnog akta, već samo nakna-da štete, dok se kod upravnog akta može tražiti i jedno i drugo. Na taj način definisana su i zakonska rešenja o upravnom sporu, uključujući važeći Zakon o upravnim sporovima („Sl. glasnik RS”, br. 111/2009). Sa druge strane, u većini evropskih država moguće je voditi za-seban upravni spor protiv materijalnog akta, odnosno o njegovoj zakonitosti i tražiti deklarativnu presudu ko-jom se utvrđuje njegova nezakonitost.

Takođe, u državama koje imaju ustavne sudove i poznaju ustavnu žalbu kao pravno sredstvo, njom se mogu napadati i materijalni akti uprave, ako je njima povređeno neko ustavno pravo. Takvo rešenje predviđe-no je i Ustavom Republike Srbije („Sl. glasnik RS”, br. 98/2006 - dalje : Ustav) i Zakonom o Ustavnom sudu („Sl. glasnik RS”, br. 109/2007 i 99/2011).

Nesporno je da se u slučaju štete pretrpljene usled nezakonitog materijalnog akta uprave može tražiti naknada štete, ali se među zemljama razlikuju vrste sudova pred kojima je moguće to ostvariti. Na primer, u Francuskoj ili Italiji, to su upravni sudovi, u Nemačkoj redovni sudovi ili ustavni sudovi u postupku povodom ustavne žalbe.

Primeri iz uporednog prava Kako se pred francuskim upravnim pravosuđem

ostvaruje sudska kontrola uprave najšireg obima i naj-većeg intenziteta, pred njima je prirodno moguće kon-trolisati i materijalne akte uprave (kao, uostalom i sve druge akte uprave).

U nemačkom upravnom pravu, materijalni akti (Re-alakte, schlichthoheitliches Handeln) su jedna od pet vr-sta akata koji su predmet sudske kontrole, a u upravno-sudskom postupku (pred upravnim sudovima) se može

MOGUĆNOSTI SUDSKE KONTROLE UPRAVNIH RADNJI U PRAVNOM SISTEMU

REPUBLIKE SRBIJE



uložiti posebna vrsta tužbe (Festellungsklage) čiji je cilj deklarativna presuda o nezakonitosti nepravnih (mate-rijalnih) akata uprave, iako se isti efekat može postići i podnošenjem opšte tužbe (Leistungsklage). Ostale četiri vrste akata su: podzakonski akti uprave (Verordnungen), doneti u skladu sa članom 80. Osnovnog zakona, kojima se detaljnije uređuju pitanja uređena zakonom kojim je uprava i ovlašćena za donošenje tog propisa; podzakon-ski propisi samoupravnih tela (npr. jedinica lokalne sa-mouprave, profesionalnih organizacija i sl), tzv. Satzun-gen; upravnih akata (Verwaltungsakte), pojedinačni akti koji se odnose na pojedinačne slučajeve; i upravnoprav-nih ugovora (öffentlich-rechtliche Verträge).

U britanskom sistemu kontrole akata uprave merilo zakonitosti izraženo je kroz načelo o prekoračenju ovlašćenja (ultra vires) i načelo pravičnosti ili jedna-kosti (equity). Uprava postupa ultra vires kada nepravil-no sprovede postupak, povredi pravna pravila (zakon-ska ili common law pravila) ili zloupotrebi diskreciona ovlašćenja. Načelo equity odnosi se na poštovanje pra-vila postupka, pre svega pravo saslušanja stranaka i od-sustvo sukoba interesa ili predubeđenja (bias) na strani donosioca odluke. Isti razlozi odnose se i na pravne i na materijalne akte uprave i obuhvataju sve činjenice koje čine osnov akta uprave.

Među zemljama u kojima je ustavna žalba jedan od mehanizama za kontrolu delatnosti uprave se može pomenuti Austrija. Ustavna žalba može se podneti au-strijskom Ustavnom sudu ako je aktom uprave učinjena povreda nekog ustavom garantovanog prava ili je aktom donetim na osnovu nezakonitog ili neustavnog propisa povređeno neko lično pravo. Akt uprave kojim je povre-đeno pravo može biti ili pojedinačni pravni akt ili ma-terijalni akt uprave, a predmet žalbe može biti i odluka administrativnog tribunala ili Suda za azil. U slučaju da je pravo povređeno nezakonitim upravnim aktom, odlu-ka Ustavnog suda će imati kasatorno dejstvo, dok u slu-čaju materijalnog akta ona može imati samo deklarativ-no dejstvo. Verovatno je interesantno pomenuti i da su predmet austrijske ustavne žalbe prvobitno bili isključi-vo pojedinačni upravni akti, a kasnije je kroz praksu on proširen i na faktičke radnje uprave i pojedinačne mere, na primer mere prilikom hapšenja, mere u pritvoru, pre-tresanje stana, zatvaranje poslovnih prostorija i slično. To je uključeno u izmene Ustava 1975. godine.

Važeći Zakon o upravnim sporovima Hrvatske omogućava kontrolu materijalnih akata uprave u uprav-nom sporu tako što kao predmet upravnog spora pred-viđa i „ocjenu zakonitosti postupanja javnopravnog tijela iz područja upravnog prava kojim je povrijeđeno pravo, obaveza ili pravni interes stranke protiv kojeg nije dopu-šteno izjaviti redoviti pravni lijek” (član 3. stav 1. tačka 2. Zakona o upravnim sporovima Hrvatske (Narodne novi-ne, broj 20/2010, 143/2012). Prečišćen tekst dostupan na http://www.zakon.hr/z/101/Zakon-o-upravnim-spo-rovima, 10.2.2013. godine). Inače, novi hrvatski Zakon o upravnim sporovima je daleko šire postavio predmet

upravnog spora nego srpski, jer pored materijalnih aka-ta upravnosudska kontrola obuhvata i opšte akte jedi-nica lokalne i područne samouprave i pravnih lica koja imaju javna ovlašćenja ili obavljaju javnu službu i uprav-ne ugore, koji odskora postoje kao zakonska kategorija u hrvatskom upravnom postupku.

Inače, novi hrvatski ZUS je daleko je šire postavio predmet upravnog spora nego srpski, jer pored mate-rijalnih akata upravnosudska kontrola obuhvata i opšte akte jedinica lokalne i područne samouprave i pravnih lica koja imaju javna ovlašćenja ili obavljaju javnu službu i upravne ugore, koji odskora postoje kao zakonska kate-gorija u hrvatskom upravnom postupku.)

Vredi pomenuti i da Preporuka (2004) 20 Saveta mi-nistara Saveta Evrope o sudskoj kontroli akata uprave, pod pojmom akta uprave (administrative acts) koji bi trebalo da bude predmet sudske kontrole podrazumeva kako pravne akte - pojedinačne i opšte, odnosno norma-tivne - tako i materijalne akte preduzete u vršenju javnih ovlašćenja, koji mogu da utiču na prava i interese fizič-kih i pravnih lica. U obrazloženju Preporuke navodi se da ovakva definicija obuhvata pojedinačne akte kojima uprava donosi odluke koje se odnose na pojedince (ono što bi u našoj pravnoj teoriji i praksi bilo nazvano uprav-nim aktom), zatim opšte akte koji se odnose na neodre-đen broj lica (upravni propisi) i materijalne akte kojima se menja neka pravna situacija, odnosno stvaraju prava ili obaveze za pravna ili fizička lica.

Srbija: Upravni spor ili parnica? U domaćoj teoriji je upravnosudska kontrola uglav-

nom je posmatrana u užem smislu, kao upravni spor, a njen predmet sužavan je na pojedinačne pravne akte uprave - upravne akte. Kontrola drugih vrsta akata upra-ve (gde spadaju upravni propisi, upravni ugovori i ma-terijalni akti uprave) najčešće nije posebno analizirana.

Kod nas se sudska kontrola materijalnih akata uprave ne može ostvariti u upravnom sporu, već samo u parnici, da bi se nadoknadila šteta nastala nji-hovim izvršenjem, odnosno utvrdila istinitost isprave ili pred Ustavnim sudom, ako je radnjom organa uprave (i drugih državnih organa) učinjena povreda ljudskog prava.

"Materijalne radnje državnih organa u upravnom po-stupku ne mogu biti predmetom upravnog spora”. (Presuda Saveznog vrhovnog suda, Už-188/52 od 26.12.1952. godine)

„Zakonom o upravnim sporovima nije predviđena mo-gućnost odlučivanja u upravnom sporu o zaštiti zbog nezakonite radnje”. (Rešenje Vrhovnog suda Srbije, U. 630/2005 od 6.7.2006. godine)



Javne isprave posredno mogu biti predmet upravnog spora

Javne isprave, odnosno njihovo (ne)izdavanje i sadr-žina, mogu posredno biti predmet upravnog spora, ako se uz ispravu izda i rešenje, odnosno upravni akt koji ima rešavajući karakter, te kao takav može biti predmet upravnog spora. To će biti u situaciji kada organ odbije da izda uverenje jer o tim činjenicama ne vodi službenu evidenciju, kao i kada je doneto posebno rešenje o izda-vanju drugačijeg uverenja, nakon što je stranka nezado-voljna prvobitno izdatim uverenjem zahtevala njegovu izmenu. Takođe, kada organ uprave „ćuti” u izdavanju uverenja, rešenje doneto povodom žalbe zbog ćutanja ima karakter rešavajućeg akta, koji se može kontrolisati u upravnom sporu.

"Zahtev za izdavanje uverenja se smatra odbijenim ukoliko organ u roku od 15 dana ne izda i ne dostavi stranci traženo uverenje”. (Presuda Upravnog suda, 9 U. 1689/2010 (2007) od 11.2.2010. godine)

Sa druge strane, ispitivanje sadržine uverenja, odnosno njegove istinitosti, može biti predmet samo parničnog postupka, koji se pokreće tužbom za utvr-đenje, u skladu sa članom 188. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS”, br. 72/2011).

Radnje uprave i ustavna žalba Iako Ustavni sud nije deo sudskog sistema, kontrola

upravnih radnji koju on obavlja povodom ustavne žalbe je najsličnije upravno-sudskoj kontroli zakonitosti ma-terijalnih akata uprave što postoji u našem pravnom si-stemu. Kao i u drugim pravnim sistemima, iako je postu-pak po ustavnoj žalbi mnogo sličniji upravnosudskom postupku, i kod nas je obim kontrole koja se tim putem ostvaruje uži, jer je ograničen na kontrolu povrede usta-vom garantovanih prava.

Ustavna žalba se može podneti protiv radnji dr-žavnih organa (što uključuje organe državne uprave) ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, koji-ma se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska pra-va i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu (član 170. Ustava).

Zakon o Ustavnom sudu uređuje postupak po ustav-noj žalbi. Odlukom kojom utvrdi da je osporenom rad-njom povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom, Ustavni sud može zabraniti dalje vršenje radnje ili odrediti preduzimanje druge mere ili radnje kojom se otklanjaju štetne posle-dice utvrđene povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava

i sloboda i odrediti način pravičnog zadovoljenja podno-sioca. Odlukom kojom se usvaja ustavna žalba Ustavni sud odlučuje i o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne, odnosno nematerijalne štete, kada je takav zahtev postavljen.

Praksa je pokazala da su predmet ustavnih žalbi naj-češće sudske odluke, a poslednjih godina je to sve češće povreda prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud Srbije je u dosadašnjoj praksi više puta odlučivao o povredi prava radnjama organa uprave (iz prakse Ustav-nog suda Srbije, videti npr. odluke Už. 1327/2010 od 20.10.2011. godine (kojom je utvrđena povreda prava na nepovredivost stanja radnjom pretresanja stana), Už. 192/2007 od 12.5.2011. godine (povreda prava na mirno uživanje imovine neizvršenjem rešenja o rušenju objekta koji je bespravno podignut iznad stana).

Treba li proširiti sudsku kontrolu materijalnih akata uprave?

Pitanje sudske kontrole materijalnih akata uprave je jedno od pitanja u kojim se pokazuju nedostaci domaće sudske kontrole uprave u pogledu njenog obima, odno-sno obuhvata. Materijalni akti uprave (slično kao uprav-ni propisi i upravni ugovori) ostaju u značajnoj meri van domašaja delotvorne sudske kontrole. Dakle, postoji potreba za uspostavljanjem direktne upravnosudske kontrole samih materijalnih akata. To je posebno važno za one akte povodom kojih ili uz koje se ne može tražiti, odnosno očekivati upravni akt koji bi omogućio kontrolu u upravnom sporu - recimo, za upravne radnje koje pre-duzima policija. Brojnost i učestalost materijalnih rad-nji, odnosno uticaj na veliki broj građana i pravnih lica, trebalo bi da bude dovoljan argument za uspostavljanje delotvornih mehanizama za njihovu sudsku kontrolu.

Da bi se reklo da postoji sudska kontrola materijal-nih akata uprave, nije dovoljno da postoji mogućnost ostvarivanja naknade štete pretrpljene usled nezako-nitog akta u parničnom postupku. Naknada štete sto-ji na raspolaganju kao akcesorni zahtev i kod kontrole zakonitosti upravnih akata, te bi je tako trebalo tretira-ti i u ovom slučaju. Takođe, zaštitu treba da obezbe-đuje Upravni sud, jer zaštitu pred Ustavnim sudom ne treba smatrati pravom sudskom zaštitom, odnosno dovoljnom zaštitom, već kao izvanredni, dodatni put zaštite ustavom garantovanih prava. Širi obim kontrole podrazumevao bi mogućnost da se u upravnom sporu utvrdi nezakonitost materijalnog akta kakva postoji, na primer, u francuskom pravu. Naravno, za ova i sva druga proširenja nadležnosti Upravnog suda (recimo, u pravcu kontrole zakonitosti normativnih akata uprave ili barem nekih kategorija upravnih ugovora), trebalo bi obezbe-diti odgovarajuće ljudske i materijalne resurse. •

dr Jelena Jerinić



Ο zahtevu za preispitivanje sudske odluke

Zakon o upravnim sporovima („Sl. glasnik RS”, br. 111/2009 - dalje: Zakon), poznaje dva vanredna pravna sredstva: - zahtev za preispitivanje sudske odluke i - ponavljanje postupka.

Zahtev za preispitivanje sudske odluke (dalje: Za-htev), značajno se razlikuje od vanrednog pravnog sredstva sličnog naziva, iz Zakona o upravnim spo-rovima („Sl. list SRJ”, br. 46/96 - dalje: prethodni Za-kon). Prethodni Zakon je poznavao zahtev za vanred-no preispitivanje sudske odluke i podnošen je protiv odluke okružnih sudova Vrhovnom sudu Srbije. Pro-tiv odluka Vrhovnog suda Srbije (koji je imao najširu nadležnost u materiji upravnog spora), pod određe-nim uslovima, Zahtev je mogao da se podnosi Save-znom sudu, a po prestanku rada ovoga suda protiv odluka Vrhovnog suda Srbije Zahtev nije mogao da se podnosi istom sudu. Jedino je Republički javni tužilac mogao da podnosi zahtev za zaštitu zakonitosti, veću pet sudija Vrhovnog suda Srbije.

Protiv odluka okružnog suda, bilo da se radilo o rešenjima ili presudama, zahtev je mogao da se pod-nosi u svim stvarima, bez ograničenja, na koji način se ovo vanredno pravno sredstvo, po svojoj sadržini, približavalo žalbi, kao redovnom pravnom sredstvu.

Zakon ovo vanredno pravno sredstvo postavlja na drugačiji način. U članu 49. stav 1. Zakon predviđa da „protiv pravnosnažne odluke Upravnog suda stranka i nadležni javni tužilac” mogu da podnesu Zahtev Vr-hovnom kasacionom sudu (Zakon više ne predviđa zahtev za zaštitu zakonitosti kao vanredno pravno sredstvo, već javni tužilac može da podnese zahtev za preispitivanje sudske odluke kao i stranke). Pri tome

se i javni tužilac, podnošenjem zahteva, pojavljuje u svojstvu stranke, ali je zakonodavac hteo da nagla-si tužioca kao stranku u ovom postupku da bi posred-no objasnio da Zahtev za zaštitu zakonitosti više nije predviđen.

Zakon značajno sužava mogućnosti podnošenja. U članu 49. stav 2. predviđa tri situacije u kojima se ovo vanredno pravno sredstvo može koristiti: 1. kada je to zakonom predviđeno, 2. u slučajima kada je sud odlučivao u punoj jurisdikciji, 3. u stvarima u kojima je u upravnom postupku bila

isključena žalba. Prema stavu autora, čak i ovako Zakonom predvi-

đeni razlozi za podnošenje zahteva u tri moguće situ-acije, u praktičnoj primeni ove odredbe svode se na vrlo mali broj mogućnosti korišćenja ovog vanrednog pravnog sredstva. Zašto?

U odnosu na prvu mogućnost „kada je to zakonom predviđeno”, reći ćemo da autor do sada nije ni u jed-nom zakonu našao previđenu mogućnost korišćenja ovog vanrednog pravnog sredstva.

Odlučivanje Upravnog suda u sporu pune juris-dikcije predstavlja vrhunac pružanja pravne zaštite strankama u upravnom sporu. Već je opšte poznato da se ovom mogućnošću Upravni sud „u zakonom dozvo-ljenim situacijama” retko koristi. A morao bi iz razlo-ga primene člana 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama (dalje: Konvencija), ostaje za analizu da li i mogućnost korišćenja Zahteva kod takvog presuđenja utiče na relativno manji broj donetih presuda u sporu pune jurisdikcije.

Najzad i treći zakonski razlog - ako je u upravnom postupku bila isključena žalba takođe, ostavlja malo mogućnosti za korišćenje Zahteva, zbog načela dvo-stepenosti (prava na žalbu) iz člana 12. Zakona o op-štem upravnom postupku („Sl. list SRJ”, br. 33/97 i 31/2001 i „Sl. glasnik RS”, br. 30/2010).

DOZVOLJENOST ZAHTEVA ZA PREISPITIVANJE

SUDSKE ODLUKE



Od ostalih ključnih karakteristika zahteva o koji-ma stranke moraju da vode računa navešćemo da se Zahtev predaje Vrhovnom kasacionom sudu što se često ispušta iz vida. Zahtev, koji je predat Upravnom sudu, a stigne Vrhovnom kasacionom sudu po prote-ku roka od 30 dana je neblagovremen i biće odbačen. Valja znati da, ukoliko je stranka fizičko lice zahtev uvek mora da bude podnet preko advokata. Slično rešenje postoji i kod vanrednih pravnih sredstava u drugim procesnim zakonima.

U postupku kod Vrhovnog kasacionog suda nepot-puni i nerazumljivi zahtevi se odbacuju bez nalaganja za otklanjanje nedostataka kakvo je inače, rešenje kod podnete tužbe u upravnom sporu.

Konačno, za stranke je vrlo važna granica ispitiva-nja zahteva od strane Vrhovnog kasacionog suda: za razliku od upravnog spora u kome „zakonitost ospore-nog upravnog akta sud ispituje u granicama zahteva iz tužbe, ali pri tom nije vezan razlozima iz tužbe” (član 41. Zakona), Vrhovni kasacioni sud „pobijanu odluku ispituje samo u granicama zahteva” (član 54. Zakona).

U postupku kod Vrhovnog kasacionog suda done-ta su dva rešenja o odbacivanju podnetih zahteva kao nedozvoljenih u odnosu na koje odluke autor zastu-pa drugačija stanovišta, pa ovom prilikom želi da ih iznese.

Dozvoljenost žalbe u upravnom postupku kao razlog odbacivanja Zahteva

U Biltenu Vrhovnog kasacionog suda broj 1/2010, str. 151 objavljena je sentenca:

"Protiv pravnosnažne odluke Upravnog suda nije dozvoljen zahtev za preispitivanje sudske odluke, kada je Upravni sud ocenjivao zakonitost rešenja do-netog po osnovu službenog nadzora ako u upravnom postupku, koji je prethodio službenom nadzoru, nije isključena žalba".

Rešenje Vrhovnog kasacionog suda UZP-29/2010 od 2.9.2010. godine

U obrazloženju sentence je najpre, citirana odred-ba člana 49. Zakona u pogledu osnova i razloga za podnošenje zahteva, a potom je iznet pravni stav suda iz obrazloženja donetog rešenja na osnovu koga je sa-činjena sentenca:

"Iz pobijane presude proizlazi da je Upravni sud pobijanom presudom cenio zakonitost osporenog rešenja koje je doneto u postupku službenog nadzo-ra od strane tuženog organa i da je pre donošenja osporenog rešenja vođen upravni postupak u kome je prvostepenim rešenjem odlučeno o pravu na na-knadu dela troškova za stanovanje. Osporenim reše-njem je ukinuto prvostepeno rešenje o priznavanju prava, protiv koga je u upravnom postupku dozvo-ljena žalba. Stoga Vrhovni kasacioni sud nalazi da protiv pravnosnažne odluke Upravnog suda nije do-zvoljen zahtev za preispitivanje sudske odluke, kada je Upravni sud ocenjivao zakonitost rešenja donetog po osnovu službenog nadzora ako u upravnom po-stupku koji je prethodio službenom nadzoru, nije is-ključena žalba".


Iz citiranog obrazloženja, a i iz same sentence, ne vidi se da li je žalba protiv prvostepenog rešenja, koje je prethodilo rešenju po osnovu službenog nadzora, zaista i korišćena. Čini se da ta činjenica nije ni utvrđi-vana jer bi odluka suda bila ista obzirom da je pravni stav iznet samo u odnosu na situaciju dozvoljenosti žalbe u upravnom postupku protiv prethodno done-tog rešenja. Na taj način je sud zauzeo stav da je is-punjen razlog za odbacivanje razloga na osnovu člana 49. stav 2. tačka 3) Zakona („zahtev može da se pod-nese u stvarima u kojima je u upravnom postupku bila isključena žalba”).

Na prvi pogled, može se učiniti da je rešenje suda o odbacivanju zahteva zakonito uz prihvatanje datih razloga i sastavljene sentence. Sud je imao u vidu ne-što širi pojam t.z. „u stvarima” dajući mu karakter materije u kojoj se odlučuje pa kako je u toj mate-riji predviđen dvostepeni postupak onda protiv bilo kakve odluke donete u upravnom postupku u toj ma-teriji (penzijska, inspekcijski nadzor, eksproprijaci-ja...) nije dozvoljen Zahtev. Sledom takvog stava dakle, isto važi kada je u toj materiji doneto rešenje po vanrednom pravnom sredstvu ukidanja rešenja po osnovu službenog nadzora iz člana 253. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku, na kojoj pravnoj situaciji je zauzet izloženi pravni stav.

Ovo bi bio prvi od dva razloga neslaganja autora sa iznetim pravnim stavom u citiranom rešenju.

Autor smatra da je zakonodavac u citiranom članu 49. stav 2. tačka 3) Zakona pod pojmom „u stvarima” podrazumevao određenu, konkretnu stvar o kojoj je odlučeno, rešenja pod određenim brojem i datumom, da su ta rešenja (prvostepeno i drugostepeno) doneta i da je o zakonitosti tog drugostepenog rešenja odlu-



čeno u upravnom sporu. Protiv donete presude Uprav-nog suda u takvoj stvari ne bi bio dozvoljen zahtev.

U predmetu u kome je Vrhovni kasacioni sud od-bacio zahtev, radilo se o presudi Upravnog suda o zakonitosti rešenja donetog po vanrednom pravnom sredstvu, ukidanju po osnovu službenog nadzora, kod koga je upravni postupak uvek jednostepen, donosi se od strane organa koji vrši nadzor i protiv koga nije do-zvoljena žalba već se uvek podnosi tužba u upravnom sporu. Sud nije mogao da razloge za odbačaj zahteva zbog dozvoljenosti žalbe u redovnom postupku (što je u redu; prim. autora) prenese u istoj materiji na ra-zloge donetog jednostepenog rešenja po vanrednom pravnom sredstvu protiv koga nije dozvoljena žalba. Širokim tumačenjem pojma „u stvarima”, čini se, da je sud „uveo” i četvrti razlog dozvoljenosti, odnosno ne-dozvoljenosti za podnošenje zahteva, čak i u situaciji kada se u konkretnoj stvari radilo o jednostepenom odlučivanju u upravnom postupku.

Drugi razlog za neprihvatanje izloženog pravnog stava iz rešenja Vrhovnog kasacionog suda je u prav-nom utemeljenju argumentacije za član 49. stav 2. tačka 3) Zakona datoj u obrazloženju ovog zakonskog rešenja prilikom usvajanja Zakona u Skupštini Repu-blike Srbije. Dozvoljavanjem podnošenja Zahteva pro-tiv presude Upravnog suda o oceni zakonitosti akta donetog u jednostepenom odlučivanju u upravnom postupku, zakonodavac je odsustvo dvostepenosti u upravnom postupku nadomestio dvostepenošću za-štite u upravnom sporu. Ako tako ne bi bilo, u uku-pnoj upravno-sudskoj zaštiti, u jednostepenom odlu-čivanju u upravnom postupku, postojala bi samo dva stepena zaštite: jedan u upravnom postupku i jedan u upravnom sporu. Takva zaštita ne bi bila potpuna, niti ju je zakonodavac želeo.

Stoga smatram da je Vrhovni kasacioni sud u ci-tiranom predmetu morao da odluči meritorno, a ne da odbacuje zahtev, na koji način je povređeno pravo stranke na pristup sudu iz člana 6. Konvencije.

Nepostojanje upravne stvari kao razlog za odbacivanje Zahteva

U još jednom predmetu najviši sud u Srbiji nije prihvatio da odlučuje protiv rešenja Upravnog suda smatrajući da je podneti zahtev nedozvoljen i podnet od neovlašćenog lica, pa ga je odbacio. U obrazloženju donetog rešenja sud se najpre, pozvao na odredbu čla-na 49. Zakona, koja predviđa uslove i razloge za pod-nošenje Zahteva, a potom je izneo detaljnije razloge i pravni stav:

"Zahtevom za preispitivanje sudske odluke predlaže se preispitivanje rešenja Upravnog suda, Odeljenje u Kragujevcu I-1 U-31239/2010 od 31.3.2011. go-dine kojim je odbačena tužba podnosioca zahteva podneta protiv tuženog organa - Centra... sa obra-zloženjem da kako je tužilja, ovde podnosilac zahte-va, tražila da tuženi uplati doprinose za PIO i izvrši ispravku penzijske osnovice za 1992. godinu, to u konkretnom slučaju nema upravnog akta, u smislu člana 4. Zakona. Po nalaženju ovog suda, zahtev za preispitivanje pravnosnažne odluke Upravnog suda pod uslovima propisanim članom 49. Zakona je dozvoljen, samo ako je odluka suda doneta u upravnom sporu. Ovo stoga, što prema odredbi člana 3. stav 1. istog zako-na, Upravni sud u upravnom sporu odlučuje o zako-nitosti konačnog upravnog akta, osim onih u pogle-du kojih je predviđena drugačija sudska zaštita. Kako Upravni sud nije odlučivao u upravnom spo-ru, odnosno nije odlučivao o zakonitosti konačnog upravnog akta, u smislu člana 3. Zakona, jer zahtev za uplatu doprinosa nije zahtev podnet u upravnoj stvari, obzirom da su sredstva doprinosa javni pri-hod prema članu 4. Zakona o doprinosima za oba-vezno socijalno osiguranje ("Sl. glasnik RS", br. 84/2004, 61/2005, 62/2006, 5/2009, 52/2011, 101/2011, 7/2012 - usklađeni din. izn. i 8/2013 - usklađeni din. izn.), a postupak utvrđivanja, na-plate i kontrole javnih prihoda je uređen Zakonom o poreskom postupku i poreskoj administraciji ("Sl. glasnik RS", br. 80/2002, 84/2002 - ispr., 23/2003 - ispr., 70/2003, 55/2004, 61/2005, 85/2005 - dr. zakon, 62/2006 - dr. zakon, 63/2006 - ispr. dr. zakona, 61/2007, 20/2009, 72/2009 - dr. zakon, 53/2010, 101/2011, 2/2012 - ispr. i 93/2012), to nisu ispunjeni uslovi propisani članom 49. Zakona za podnošenje zahteva za preis-pitivanje sudske odluke. Sa iznetih razloga, na osnovu navedenih propisa podneti zahtev je nedozvoljen i podnet od neovla-šćenog lica, pa je Vrhovni kasacioni sud primenom odredbe člana 53. stav 1. Zakona odlučio kao u dis-pozitivu ovog rešenja".


U čemu je neslaganje autora sa donetim rešenjem? Ispravno je sud, u ovom predmetu dispozitivom

rešenja, odbacio zahtev jer za njegovo podnošenje ni-je ispunjen nijedan od tri razloga iz člana 49. stav 2. Zakona pa je zbog toga nedozvoljen. U prethodnom is-pitivanju, podneti zahtev je uvek nedozvoljen ako nisu ispunjeni uslovi citiranog člana. Na tome je sud morao da se zadrži u razlozima donetog rešenja. I ništa dalje!



Obrazloženje iz rešenja kako je dato, protivrečno je samo sebi i otvara mnoga bespotrebna pitanja koja u značajnoj meri komplikuju ovu inače, jednostavnu stvar, a čini se i stvaraju jedan novi osnov za odbačaj, pored tri Zakonom predviđena.

Najpre, nije tačno da Upravni sud donoseći rešenje koje se osporava nije odlučivao u upravnom sporu. On uvek odlučuje u upravnom sporu o podnetoj mu tužbi, čak i onda kada se oglašava stvarno nenadležnim. Deo rečenice „jer zahtev za uplatu doprinosa nije zahtev podnet u upravnoj stvari, obzirom da su sredstva dopri-nosa javni prihod”, protivreči sam sebi - naplata javnih prihoda je uvek upravna stvar iz člana 5. Zakona.

U tom pravcu je i zaključak sa sednice Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 23.3.2010. godine:

"Odlučivanje o samostalnom tužbenom zahtevu koji se odnosi na obavezivanje poslodavca na uplatu do-prinosa iz obaveznog socijalnog osiguranja ne spada u nadležnost suda opšte nadležnosti jer se ne radi o sporu iz člana 1. Zakona o parničnom postupku".

Bilten Vrhovnog kasacionog suda 1/2010

Stoga dakle, Upravni sud ne bi mogao da se oglasi stvarno nenadležnim u ovoj stvari s obzirom da sud

opšte nadležnosti ne bi bio nadležan. Neispunjavanje procesnih pretpostavki za vođenje upravnog spora, zbog čega je Upravni sud tužbu odbacio, ne predstav-lja razlog citiranog obrazloženja da ta odluka nije doneta u upravnom sporu. Takav razlog za odbaciva-nje Zahteva nije predviđen. Ni eventualno promaše-na legitimacija, kao materijalno-pravni odnos prema predmetu spora (uplata javnog prihoda se nalaže re-šenjem nadležnog državnog organa) ne čini da se ova stvar, po svojoj prirodi, ne smatra upravnom stvari.

Najzad, Zahtev nije podnet od neovlašćenog lica budući da je podnosilac lice čija je tužba odbačena u upravnom sporu.

Svrha stručnih tekstova kojima se, uz ponuđenu argumentaciju, analiziraju donete sudske odluke, ima za cilj proveru donetih odluka i izloženih pravnih stavova. Bilo da je argumentacija izneta kroz kritič-ke tonove prihvatljiva ili ne, te da li će sudska odlu-ka pretrpeti kritički prikaz, rezultat je isti - stvaranje stabilne i prepoznatljive sudske prakse koja pojačava veru građana i pravnih lica u pravosudni sistem, što neposredno osnažuje načelo vladavine prava, u koju se svakodnevno zaklinjemo. •

Ljubodrag Pljakić

RADNO, PENZIJSKO I MEDICINSKO PRAVO



Klauzula zabrane konkurencije kao sastavni deo ugovora o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti direktora

◊ Pitanje:

• Da li se klauzula zabrane konkurencije može predvideti u ugovoru o uređivanju međusobnih prava, oba-veza i odgovornosti direktora sa kojim nije zasnovan radni odnos?

◊ Odgovor: Članom 48. st. 1. i 2. Zakona o radu („Sl. glasnik RS”, br. 24/2005, 61/2005 i 54/2009 - dalje: Zakon) predviđeno je da

direktor može da zasnuje radni odnos na neodređeno ili određeno vreme, te da se takav radni odnos zasniva ugovorom o radu.

Istovremeno, stavom 4. navedenog člana Zakona, po prvi put je u našem radno-pravnom zakonodavstvu uvedena mo-gućnost da se sa direktorom ne mora zasnivati radni odnos, već da se međusobna prava, obaveze i odgovornosti direktora koji nije zasnovao radni odnos i poslodavca uređuju ugovorom.

Iako se na prvi pogled ugovor o radu kojim se zasniva radni odnos sa direktorom društva s jedne strane, i ugovor o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti sa direktorom koji nije zasnovao radni odnos sa druge strane mogu učiniti bitno različitim, kako po svojoj pravnoj prirodi, tako i u pogledu pojedinih pravnih posledica, oni to, suštinski posma-trano nisu. Ovo iz razloga što oba ugovora predstavljaju izraz postignute saglasnosti volja ugovornih strana i istim se mogu utvrđivati gotovo identične odredbe, odnosno istovetna međusobna prava, obaveze i odgovornosti.

Da bi što slikovitije prikazali njihov međusobni konvergentni odnos i svojevrsni paralelizam, poslužićemo se službenim mišljenjem Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike br. 011-00-00542/2006-02 od 14.8.2006. godine:

„Međusobna prava, obaveze i odgovornosti direktora koji nije zasnovao radni odnos i poslodavca uređuju se ugovorom. Nema smetnji da se ugovorom sa direktorom koji nije u radnom odnosu predvide i prava koja po osnovu rada ostvaruju zaposleni u skladu sa Zakonom”.

Navedenim mišljenjem je u celosti potvrđen naš već izražen stav da se putem oba ugovora može ugovarati sve ono što predstavlja saglasnost volja ugovornih strana, a nije izričito zabranjeno.

Kada se radi o mogućnosti da se ugovorom o međusobnim pravima, obavezama i odgovornostima direktora koji nije zasnovao radni odnos ugovori klauzula zabrane konkurencije, koja bi važila i po prestanku ovog ugovornog odnosa, to je sasvim moguće i u skladu sa duhom Zakona.

Iako je čl. 161. i 162. Zakona predviđeno da se ugovorom o radu mogu utvrditi poslovi koje zaposleni ne može da radi u svoje ime i za svoj račun, kao i u ime i za račun drugog pravnog ili fizičkog lica, bez saglasnosti poslodavca kod koga je u radnom odnosu (zabrana konkurencije), kao i da se istim tim ugovorom o radu poslodavac i zaposleni mogu sporazumeti da zabrana konkurencije može važiti i po prestanku radnog odnosa u roku koji ne može da bude duži od dve godine po prestanku radnog odnosa, sasvim je opravdano da se i direktor sa kojim nije zasnovan radni odnos ugovorom o radu, već je radno angažovan na način predviđen članom 48. stav 4. Zakona - takođe može obavezati klauzulom zabrane konkurencije na istovetan način.

Ovakav stav zasnovan je na dva bitna razloga: - prvi razlog, čisto logičke prirode je taj da direktor društva u toku svog rada kod poslodavca često dolazi u poziciju da

stekne „nova, posebno važna tehnološka znanja, širok krug poslovnih partnera ili da dođe do saznanja važnih poslovnih informacija i tajni”. Ukoliko bi takav direktor, po prestanku rada kod poslodavca, došao u situaciju da takva svoja sazna-nja, informacije i tajne distribuira drugim zainteresovanim privrednim subjektima (konkurenciji), mogao bi da nanese nenadoknadivu štetu svom, sada već bivšem, poslodavcu. Stoga smatramo da uopšte nije od bilo kakve važnosti na koji način je direktor društva radno angažovan, da li putem zasnivanja radnog odnosa ili bez njega. Ukoliko postoji moguć-nost da se poslodavcu odavanjem poslovnih informacija i tajni nanese šteta, on ima pravo da se od takvih radnji zaštiti klauzulom zabrane konkurencije po osnovu bilo kojeg od navedene dve vrste ugovora. Svaki drugačiji stav bi predstavljao diskriminatorski odnos prema poslodavcima koji su sa direktorom zaključili ugovor o međusobnim pravima, obavezama i odgovornostima, a ne ugovor o radu.

- Drugi razlog zasnovan je na postojanju zakonskih odredbi koje materiju zabrane konkurencije tretiraju na konkretan način. Naime, odredbama člana 75. Zakona o privrednim društvima („Sl. glasnik RS”, br. 36/2011 i 99/2011) predviđeno je da lice iz člana 61. stav 1. tač. 1) do 4) ovog zakona (a u takva lica spada i direktor) ne može bez pribavljenog odobrenja u skladu sa članom 66. ovog zakona:

1) imati svojstvo lica iz člana 61. stav 1. tač. 1) do 4) ovog zakona u drugom društvu koje ima isti ili sličan predmet poslovanja (dalje: konkurentsko društvo);



2) biti preduzetnik koji ima isti ili sličan predmet poslovanja; 3) biti zaposlen u konkurentskom društvu; 4) biti na drugi način angažovan u konkurentskom društvu; 5) biti član ili osnivač u drugom pravnom licu koje ima isti ili sličan predmet poslovanja. Osnivačkim aktom, odnosno statutom: 1) može se zabrana iz stava 1. ovog člana proširiti i na druga lica, čime se ne može dirati u stečena prava tih lica; 2) može se odrediti da zabrana iz stava 1. ovog člana važi i posle prestanka svojstva iz člana 61. stav 1. tač. 1) do 4) ovog

zakona ali ne duže od dve godine; 3) mogu se odrediti poslovi, način ili mesto njihovog obavljanja koji ne predstavljaju povredu dužnosti poštovanja za-

brane konkurencije. Prema tome, klauzula zabrane konkurencije može biti ugovorena ugovorom o radu, ugovorom o uređivanju međusob-

nih prava, obaveza i odgovornosti direktora sa kojim nije zasnovan radni odnos ili statutom društva kao njegovim osnivač-kim aktom. Navedenim aktima takođe se može utvrditi obaveza naknade štete poslodavcu koja je prouzrokovana od strane direktora u slučaju nepoštovanja klauzule zabrane konkurencije i po prestanku rada kod poslodavca, a najduže do dve godine. Treba podsetiti i na mogućnost podnošenja tužbe zbog povrede pravila o zabrani konkurencije na način predviđen članom 76. Zakona o privrednim društvima („Sl. glasnik RS”, br. 36/2011 i 99/2011). •


Sporazumni raskid radnog odnosa sa zaposlenom koja se nalazi na porodiljskom odustvu ili odsustvu radi nege deteta

◊ Pitanje:

• Da li postoje zakonske smetnje da zaposlenoj koja se nalazi na porodiljskom odsustvu ili odsustvu sa rada radi nege deteta prestane radni odnos na osnovu pisanog sporazuma sa poslodavcem?

◊ Odgovor: Članom 187. Zakona o radu („Sl. glasnik RS”, br. 24/2005, 61/2005 i 54/2009 - dalje: Zakon) u naše radno-pravno zako-

nodavstvo implementirana je zabrana davanja otkaza ugovora o radu zaposlenom od strane poslodavca i to: - za vreme trudnoće; - porodiljskog odsustva; - odsustva sa rada radi nege deteta; - odsustva sa rada radi posebne nege.

Analizom navedenog člana Zakona, zaključuje se da se zabrana otkaza odnosi isključivo na jednostranu nameru poslo-davca da zaposlenom koji se nalazi u nekom od nabrojanih statusnih stanja - otkaže ugovor o radu.

Osim par izuzetaka predviđenih članom 175. Zakona, u pogledu postojanja namere za davanje otkaza ugovora o radu razlikujemo četiri potpuno različita slučaja:

1. slučaj u kome poslodavac daje otkaz ugovora o radu svojom voljom, odnosno bez saglasnosti zaposlenog (član 179. Zakona);

2. slučaj u kome zaposlenom prestaje radni odnos nezavisno od njegove volje i volje poslodavca (član 176. Zakona); 3. slučaj u kome zaposleni daje otkaz ugovora o radu poslodavcu (član 178. Zakona) i 4. slučaj u kome zaposlenom prestaje radni odnos na osnovu pisanog sporazuma poslodavca i zaposlenog (član 177.

Zakona). Svaki od nabrojanih slučajeva razlikuje se upravo po pravnoj moći svake od ugovornih strana da onoj drugoj otkaže

ugovor o radu. Kada se radi o situaciji predviđenoj članom 177. Zakona, odnosno o slučaju kada obe ugovorne strane žele da raskinu

radni odnos na osnovu pisanog sporazuma - tada ne važe zabrane i ograničenja iz člana 187. Zakona, obzirom da se ne radi o jednostranoj nameri poslodavca da zaposlenom da otkaz, već o slobodno postignutoj saglasnosti volja ugovornih strana.

Prema tome, ne postoje nikakve zakonske ili druge smetnje da zaposlenoj koja se nalazi na porodiljskom odsustvu ili odsustvu sa rada radi nege detata prestane radni odnos na osnovu pisanog sporazuma sa poslodavcem.

Pri tom neophodno je da poslodavac zaposlenu pre potpisivanja sporazuma - pisanim putem obavesti o posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti (član 177. stav 2. Zakona). •




Ugovori van radnog odnosa koje poslodavac može zaključiti sa zaposlenim u radnom odnosu

◊ Pitanje:

• Koji ugovori se mogu zaključiti sa zaposlenim koji se već nalazi u radnom odnosu kod poslodavca i u kojim slučajevima može zaključiti aneks ugovora o radu?

◊ Odgovor:

U zavisnosti od prirode posla koji je potrebno da obavlja zaposleni koji se već nalazi u radnom odnosu kod poslodav-ca, moguće je zaključiti više vrsta ugovora van radnog odnosa i to: 1) ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova - na način predviđen članom 197. Zakona o radu („Sl. glasnik

RS”, br. 24/2005, 61/2005 i 54/2009 - dalje: Zakon), ali samo radi obavljanja poslova koji su po svojoj prirodi takvi da ne traju duže od 120 radnih dana u kalendarskoj godini i pod uslovom da se radi o zaposlenom koji se kod tog poslo-davca nalazi u radnom odnosu sa nepunim radnim vremenom - do punog radnog vremena, odnosno da zbir njegovih radnih sati po oba osnova ne prelazi 40 časova nedeljno.

2) Ugovor o delu - ali isključivo radi obavljanja poslova koji su van delatnosti poslodavca, a koji imaju za predmet samo-stalnu izradu ili opravku određene stvari, samostalno izvršenje određenog fizičkog ili intelektualnog posla. Konkret-no, lice koje se nalazi u radnom odnosu kod poslodavca koji se bavi trgovinskom delatnošću - može sa njim da zaključi ugovor o delu npr. radi uvođenja video nadzora, održavanja klima uređaja u prostorjima poslodavca, instalacije i održavanja računarskog sistema, servisiranja motornih vozila u vlasništvu poslodavca i slično. Ugovorom o delu se ne mogu obavljati poslovi iz delatnosti za čije je obavljanje poslodavac registrovan i koji su kao takvi utvrđeni njegovim Pravilnikom o sistematizaciji poslova.

3) Ugovor o zastupanju ili posredovanju - pod uslovom da radi obavljanja navedenih poslova zaposleni već nije zaključio ugovor o radu. Npr. zaposleni je zasnovao radni odnos radi obavljanja poslova administrativnog radnika u knjigo-vodstvenoj agenciji, a ugovorom o zastupanju ili posredovanju je angažovan da posreduje između svog poslodavca i trećih lica (potencijalnih korisnika agencijskih usluga) radi omogućavanja njihovog međusobnog kontakta u cilju zaključivanja ugovora o pružanju takvih usluga.

4) Ugovor o stručnom usavršavanju zaposlenog koji želi da se stručno usavrši i stekne posebna znanja i sposobnosti za rad u svojoj struci, odnosno da obavi specijalizaciju, za vreme utvrđeno programom usavršavanja, odnosno specijali-zacije. Navedeni ugovor se najčešće pojavljuje kod zaposlenih u medicinskim ustanovama, ali i u drugim delatnostima kada je potrebno da lice koje se nalazi u radnom odnosu kod poslodavca stekne posebna znanja i sposobnosti za rad u svojoj struci (lekarska specijalizacija ili pohađanje određenih kurseva i obuke potrebne za obavljanje složenih poslova iz delatnosti poslodavca). Ugovori van radnog odnosa koje lice koje se već nalazi u radnom odnosu kod poslodavca ne može sa njim zaključiti

su: 1) ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova preko omladinske ili studentske zadruge; 2) ugovor o stručnom osposobljavanju sa nezaposlenim licem; 3) ugovor o dopunskom radu.

Kada se radi o mogućnosti zaključivanja aneksa ugovora o radu sa zaposlenim, takva mogućnost je dopuštena čl. 171. do 174. Zakona i to u sledećim slučajevima:

1) radi premeštaja na drugi odgovarajući posao, zbog potreba procesa i organizacije rada; 2) radi premeštaja u drugo mesto rada kod istog poslodavca, u skladu sa članom 173. ovog zakona; 3) radi upućivanja na rad na odgovarajući posao kod drugog poslodavca, u skladu sa članom 174. ovog zakona; 4) ako je zaposlenom koji je višak obezbedio ostvarivanje prava iz člana 155. stav 1. tačka 5) ovog zakona; 5) iz člana 33. stav 1. tač. 10), 11) i 12) ovog zakona; 6) u drugim slučajevima utvrđenim opštim aktom i ugovorom o radu. •




Visina otpremnine prilikom odlaska u penziju i prava zaposlenog u slučaju kada poslodavac kasni sa isplatom

◊ Pitanje:

• Da li visina otpremnine koja se isplaćuje zaposlenom prilikom odlaska u penziju zavisi od vremena provede-nog kod poslodavca koji isplaćuje otpremninu, i koja su prava zaposlenog u slučaju kada poslodavac ne izvrši isplatu u roku?

◊ Odgovor: Na osnovu člana 119. Zakona o radu („Sl. glasnik RS”, br. 24/2005, 61/2005 i 54/2009 - dalje: Zakon) poslodavac je dužan da

isplati zaposlenom otpremninu pri odlasku u penziju, najmanje u visini tri prosečne zarade u skladu sa opštim aktom. Prema to-me, isplata otpremnine zbog odlaska u penziju, u visini koju utvrđuje zakon, ne zavisi od vremena koje je taj zaposleni proveo kod poslodavca koji mu isplaćuje otpremninu. Zakon samo propisuje najmanji iznos otpremnine koji svaki zaposleni mora da dobije.

Na osnovu člana 186. Zakona poslodavac je dužan da zaposlenom, u slučaju prestanka radnog odnosa, isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu. Isplatu ovih obaveza je poslodavac dužan da izvrši najkasnije u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa. Navedeni član se odnosi i na isplatu otpremnine zbog odlaska u penziju. Ako poslodavac ne izvrši isplatu u roku, zaposleni ima pravo na zakonsku zateznu kamatu od dana dospelosti obaveze poslodavca i može da zahteva ostvarivanje svojih prava pred nadležnim sudom (rok zastarelosti je tri godine). Takođe, inspekcija rada može da pokrene prekršajni postupak zbog kršenja ove obaveze poslodavca, pri čemu se kazne za ovaj prekršaj kreću se od 800.000 do 1.000.000 dinara za poslodavca sa svojstvom pravnog lica i od 400.000 do 500.000 dinara za preduzetnika. Ugovorom o radu se ne mogu menjati kaznene odredbe zakona, stoga kazna zbog neizvršenja ove obaveze se ne može isključiti ugovorom. •

Ivana Savićević


Pravo na penziju kao lično pravo◊ Pitanje:

• Da li pravo na porodičnu penziju koju udova stiče spada u zaostavštinu umrlog osiguranika?◊ Odgovor:

Pravo na porodičnu penziju je jedno od prava koje je predviđeno Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju („Sl. glasnik RS”, br. 34/2003, 64/2004 - odluka USRS, 84/2004 - dr. zakon, 85/2005, 101/2005 - dr. zakon, 63/2006 - odluka USRS, 5/2009, 107/2009, 101/2010 i 93/2012) i to članom 27. koje predviđa da pravo na porodičnu penziju mogu ostvariti članovi porodice:

1) umrlog osiguranika koji je navršio najmanje pet godina staža osiguranja ili je ispunio uslove za starosnu ili invalidsku penziju; ili

2) umrlog korisnika starosne ili invalidske penzije. Dalje, pod članovima porodice umrlog osiguranika, smatraju se:

1) bračni drug; 2) deca (rođena u braku ili van braka ili usvojena, pastorčad koju je osiguranik, odnosno korisnik prava izdržavao, unučad,

braća i sestre i druga deca bez roditelja, odnosno deca koja imaju jednog ili oba roditelja koji su potpuno nesposobni za rad, a koju je osiguranik, odnosno korisnik prava izdržavao);

3) roditelji (otac i majka, očuh i maćeha i usvojioci) koje je osiguranik, odnosno korisnik prava izdržavao. Pravo na porodičnu penziju može ostvariti i bračni drug iz razvedenog braka ako mu je sudskom presudom utvrđeno pravo

na izdržavanje. Prema tome, pravo na porodičnu penziju, koje udova stiče pod zakonom propisanim uslovima, je lično pravo udove, što znači

da nikako ne spade u zaostavštinu pokojnika. U zaostavštinu pokojnika spadaju njegove zaostale, a neisplaćene penzije. •

Milica Danilović

TRGOVINSKO I KOMPANIJSKO PRAVO


U cilju zaštite životne sredine (setimo se samo skorašnjih havarija nuklearnih elektrana) i po-većanja proizvodnje električne energije u svetu,

a posebno u Evropi, sve se više posvećuje pažnja pro-izvodnji električne energije iz obnovljivih izvora. Za ostvarenje ovog projekta neophodno je proizvođačima električne energije dati izvesne povlastice.

Propisi Evropske unije već godinama sadrže odred-be koje se odnose na proizvodnju električne energije iz obnovljivih izvora. Polazeći od njihovih rešenja i u našoj pravnoj regulativi se ovakvoj proizvodnji pridaje veći značaj tako što ovi proizvođači (pod propisanim uslovima) dobijaju status povlašćenih proizvođača električne energije koji prati i paket podsticajnih mera.

Odredbe koje se odnose na povlašćene proizvođa-če električne energije sadržane su u Zakonu o ener-getici („Sl. glasnik RS”, br. 57/2011, 80/2011 - ispr., 93/2012 i 124/2012 - dalje: Zakon), Uredbi o uslo-vima i postupku sticanja statusa povlašćenog pro-izvođača električne energije („Sl. glasnik RS”, br. 8/2013), Uredbi o merama podsticaja za povlašćene proizvođače električne energije („Sl. glasnik RS”, br. 8/2013), Uredbi o visini posebne naknade za pod-sticaj u 2013. godini („Sl. glasnik RS”, br. 8/2013) i Uredbi o načinu obračuna i načinu raspodele priku-pljenih sredstava po osnovu naknade za podsticaj povlašćenih proizvođača električne energije („Sl. glasnik RS”, br. 8/2013).

Uredbom o uslovima i postupku sticanja statusa povlašćenog proizvođača električne energije bliže se propisuju uslovi i postupak sticanja statusa povlašće-nog proizvođača električne energije, sadržina zahteva za sticanje ovog statusa, dokazi o ispunjavanju uslo-va za njegovo sticanje, minimalni stepen iskorišćenja primarne energije u elektranama sa kombinovanom proizvodnjom u zavisnosti od vrste osnovnog goriva i instalisane snage, maksimalna ukupna instalisana sna-ga vetroelektrana i solarnih elektrana za koje se može steći povlašćen, odnosno privremeni povlašćeni status proizvođača električne energije, obaveze povlašćenog proizvođača i način kontrole ispunjavanja propisanih obaveza, kao i sadržina i način vođenja Registra po-

vlašćenih proizvođača električne energije. Ova uredba stupila je na snagu osam dana od dana objavljivanja, odnosno 2.2.2013. godine i njenim stupanjem na sna-gu prestala je da važi Uredba o uslovima za sticanje statusa povlašćenog proizvođača električne energi-je i kriterijumima za ocenu ispunjenosti tih uslova („Sl. glasnik RS”, br. 72/2009).

Uredbom o merama podsticaja za povlašćene proi-zvođače električne energije bliže se definišu kategorije povlašćenih proizvođača električne energije, propisuju mere podsticaja, uslovi za njihovo ostvarivanje, način određivanja podsticajnog perioda, prava i obaveze koje iz tih mera proizlaze za povlašćene proizvođače i dru-ge energetske subjekte i uređuje se sadržina ugovora i predugovora o otkupu električne energije od povla-šćenog proizvođača. Ova uredba je takođe stupila na snagu 2.2.2013. godine. Navedimo i to da se odredba sadržana u članu 15. primenjuje od 1.1.2014. godine, kao i da danom njenog stupanja na snagu prestaje da važi Uredba o merama podsticaja za proizvodnju električne energije korišćenjem obnovljivih izvora energije i kombinovanom proizvodnjom električne i toplotne energije („Sl. glasnik RS”, br. 99/2009 i 124/2012). Važenje ove uredbe je ograničeno i propi-sano je da ona prestaje da važi 31.12.2015. godine.

Uredbom o načinu obračuna i načinu raspodele pri-kupljenih sredstava po osnovu naknade za podsticaj povlašćenih proizvođača električne energije propisuje se način obračuna, način naplate, odnosno plaćanja i prikupljanja sredstava po osnovu naknade, kao i način raspodele prikupljenih sredstava po osnovu naknade za podsticaj povlašćenih proizvođača električne ener-gije i ona je stupila na snagu (kao i prethodne uredbe) 2.2.2013. godine.

Uredbom o visini posebne naknade za podsticaj u 2013. godini utvrđuje se visina posebne naknade za podsticaj u 2013. godini, a stupila je na snagu danom objavljivanja u „Sl. glasniku RS”, odnosno 25.1.2013. godine.

STATUS POVLAŠĆENIH PROIZVOĐAČA ELEKTRIČNE ENERGIJE



Povlašćeni proizvođač električne energije

Povlašćeni proizvođač električne energije je energetski subjekt, odnosno pravno lice ili predu-zetnik koji je upisan u registar za obavljanje ener-getske delatnosti proizvodnje električne energije i koji ispunjava uslove predviđene odredbama sadr-žanim u članu 56. Zakona, kao i u čl. 3. do 9. Uredbe o uslovima i postupku sticanja statusa povlašćenog proizvođača električne energije.

Ovaj status se može steći za elektrane predviđene članom 3. ove uredbe.

Pre svega, status povlašćenog proizvođača električ-ne energije može steći energetski subjekt ako se proi-zvodnja električne energije vrši u pojedinačnom pro-izvodnom objektu za koju se koriste obnovljivi izvore energije. Pod obnovljivim izvorima energije podra-zumevaju se izvori energije koji se nalaze u prirodi i obnavljaju se u celosti ili delimično, posebno ener-gija vodotokova, vetra, neakumulirana sunčeva energi-ja, biomasa, biomasa životinjskog porekla, geotermal-na energija, biogoriva, biogas, sintetički gas, deponijski gas, gas iz postrojenja za tretman komunalnih voda i otpadnih voda iz prehrambene i drvno-prerađivačke industrije koje ne sadrže opasne materije.

Proizvodni objekti mogu biti:- hidroelektrane instalisane snage do 30 MW; - hidroelektrane na postojećoj infrastrukturi instalisa-

ne snage do 30 MW; - elektrane na biomasu, biogas, biogas životinjskog po-

rekla, deponijski gas i gas iz postrojenja za tretman komunalnih otpadnih voda, otpad, vetar ili solarna elektrana, odnosno elektrana na energiju sunčevog zračenja;

- geotermalna elektrana; - elektrani za kombinovanu proizvodnju na ugalj (kada

ostvaruje ukupni godišnji stepen korisnosti u predvi-đenim procentima), kao i

- elektrana za kombinovanu proizvodnju na prirodni gas ili otpadne tehnološke gasove sa organskom frak-cijom (ukoliko ostvaruje ukupni godišnji stepen kori-snosti veći od 85%).

Neophodno je da su proizvodni objekti priklju-čeni na prenosni, odnosno distributivni sistem električne energije, kao i da ovi objekti imaju po-sebno merno mesto odvojeno od mernih mesta na kojima se meri količina električne energije proi-zvedena u drugim tehnološkim procesima.

Što se tiče elektrana koje koriste energiju vetra za njih je maksimalna ukupna instalisana snaga 300 MW do kraja 2015. godine, odnosno na 500 MW do kraja 2020. godine. Dok je za elektrane koje koriste energiju sunca maksimalna ukupna instalisana snaga ograničena na 10 MW, a u zavisnosti od poje-dinačne snage.

Sticanje statusa povlašćenog proizvođača

Status povlašćenog proizvođača električne energije utvrđuje se u upravnom postupku primenom odredaba Zakona o opštem upravnom postupku („Sl. list SRJ”, br. 33/97 i 31/2001 i „Sl. glasnik RS”, br. 30/2010), kao i odredaba sadržanih u članu 56. Zakona i čl. 10. i 11. Uredbe o uslovima i postupku sticanja statusa po-vlašćenog proizvođača električne energije.

Nadležni organ za vođenje upravnog postupka i donošenja rešenja je Ministarstvo energetike, razvo-ja i zaštite životne sredine (dalje: Ministarstvo) - član 14. Zakona o Ministarstvima („Sl. glasnik RS”, br. 72/2012).

Postupak se pokreće zahtevom stranke i podno-si se na uredno popunjenom Obrascu: O-2 (koji je sastavni deo ove uredbe). Zahtev mora biti potpisan od ovlašćenog lica i overen pečatom energetskog subjekta i sadrži opšte podatke o podnosiocu i osnovne podatke o elektrani.

Uz zahtev se prilažu dokazi o ispunjenosti uslo-va za sticanje statusa povlašćenog proizvođača, i to:- kopija licence za obavljanje delatnosti proizvodnje

električne energije (za elektrane snage veće ili jedna-ke 1 MW);

- kopija ugovora o obavljanju delatnosti proizvodnje električne energije u elektrani koja je predmet zahte-va između nosioca licence i podnosioca zahteva (ako licenca nije potrebna); upotrebna dozvola za elektra-nu koja je predmet zahteva;

- kopija akta o priključenju na prenosni odnosno distri-butivni sistem (sa potvrdom nadležnog operatora da je merno mesto elektrane izvedeno u skladu sa propi-sanim uslovima);

- kopija ugovora o prodaji toplotne energije, odnosno potvrda podnosioca zahteva da se proizvedena to-plotna energija koristi za sopstvene potrebe (kada je u pitanju elektrana sa kombinovanom proizvodnjom) i

- kopija sveske Glavnog projekta u kojoj je proračunat stepen korisnosti elektrane, kao i podaci o licu odgo-vornom za rad elektrane (npr. ime i prezime, stručna sprema, položaj, telefon, faks, e-mail).

Ministarstvo je obavezno da o zahtevu odluči rešenjem u roku od 30 dana od dana njegovog pod-nošenja (ukoliko su dostavljeni svi traženi dokazi). Re-šenje može biti pozitivno, odnosno njime se usvaja za-htev i podnosilac stiče status povlašćenog proizvođača električne energije ili negativno kojim se odbija zahtev za sticanje ovog statusa.

Rešenje (kojim se usvaja ili odbija zahtev) se radi u pisanom obliku i mora sadržati sve elemente predvi-đene čl. 196. do 204. Zakona o opštem upravnom po-stupku, Zakonom i ovom uredbom i to: uvod, dispozi-tiv, obrazloženje, uputstvo o pravnom sredstvu, broj i



datum donošenja rešenja, potpis službenog lica i pečat organa.

Obavezni deo rešenja je uvod. Stavlja se na početku rešenja i u njemu se navodi pun naziv organa koji ga do-nosi, propis kojim se određuje njegova nadležnost, ime stranke i njenog zakonskog zastupnika ili punomoćni-ka (ako ga ima) i kratko označenje predmeta postupka.

Najznačajniji deo rešenja je dispozitiv ili izreka. Dis-pozitivom se rešava o predmetu postupka i to u celini i o svim zahtevima stranaka. Mora biti koncizno sastav-ljen, konkretan, jasan i precizan tako da ne daje povoda različitim tumačenjima.

Obrazloženje je takođe sastavni deo rešenja i ono sadrži utvrđeno činjenično stanje, pravne razloge i pravne propise koji upućuju na rešenje predmetne upravne stvari.

Uputstvo o pravnom sredstvu, odnosno pouka o pravnom leku je obavezni deo rešenja. U njemu se mo-ra tačno naznačiti koje pravno sredstvo može da se ko-risti, u kom roku i kome se podnosi.

Pravilo je da svako rešenje mora biti potpisano od ovlašćenog lica i overeno pečatom organa koji ga donosi.

Protiv rešenja se može izjaviti žalba u roku od 15 dana od dana njegovog prijema. Žalba se izjav-ljuje Vladi Republike Srbije, a preko Ministarstva koje ga je donelo.

Drugostepeni organ može odbiti žalbu, poništiti rešenje u celini ili delimično ili ga izmeniti. Jedna od mogućnosti postupanja drugostepenog organa pri-likom meritornog rešavanja po žalbi (kada žalba nema formalnih nedostataka) je donošenje rešenja kojim se žalba odbija. Žalba će se odbiti kada se utvrdi da je pr-vostepeni postupak pravilno sproveden i da je rešenje pravilno i na zakonu zasnovano, a žalba neosnovana.

Ukoliko drugostepeni organ utvrdi da je u prvo-stepenom postupku učinjena nepravilnost koja čini rešenje ništavnim, oglasiće takvo rešenje ništavnim, kao i onaj deo postupka koji je sproveden posle te nepravilnosti.

Drugostepeni organ može dopuniti prvostepe-ni postupak i otkloniti uočene nedostatke i to sam ili preko prvostepenog organa. Kada nađe da se, na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku, upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poni-štiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar.

Ukoliko smatra da će nedostatke prvostepenog po-stupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni or-gan, svojim rešenjem će poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu, odnosno Mini-starstvu na ponovni postupak. U tom slučaju, drugoste-peni organ je dužan da svojim rešenjem ukaže prvoste-penom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je obavezan da u svemu postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najdocni-je u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, done-

se novo rešenje. Protiv novog rešenja stranka ima pra-vo na žalbu u roku od 15 dana od dana prijema istog.

Međutim, ako drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom rešenju pogrešno ocenjeni dokazi, da je iz utvrđenih činjenica izveden pogrešan zaključak u pogledu činjeničnog stanja, da je pogrešno primenjen pravni propis na osnovu koga se rešava upravna stvar, ili ako nađe da je na osnovu slobodne ocene trebalo do-neti drukčije rešenje, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar.

Drugostepeni organ može povodom žalbe izme-niti prvostepeno rešenje u korist žalioca i mimo zahteva postavljenog u žalbi, a u okviru zahteva po-stavljenog u prvostepenom postupku ako se tim ne vre-đa pravo trećih lica (čl. 229. do 235. Zakona o opštem upravnom postupku).

Protiv drugostepenog rešenja ne može se izjavi-ti žalba već se može pokrenuti upravni spor pred nadležnim sudom u skladu sa odredbama Zakona o upravnim sporovima („Sl. glasnik RS”, br. 111/2009).

Može se desiti da energetski subjekt obavlja de-latnost proizvodnje električne energije iz obnovljivih izvora u više elektrana. U tom slučaju on je obavezan da podnese zahtev za sticanje statusa povlašćenog proizvođača za svaku elektranu posebno (uz koji mora dostaviti sve potrebne dokaze). Ministarstvo će pojedi-načno odlučivati o svakom zahtevu.

Navedimo još i to da je povlašćeni proizvođač dužan da obavesti Ministarstvo o svim promenama podataka iz obrazaca O-2 tačka 2) (koji se odnose na osnovne podatke o elektrani), odnosno o svim planiranim pro-menama tehnološkog procesa, vrste primarnog goriva ili drugih karakteristika elektrane koje su od značaja za sticanje statusa povlašćenog proizvođača. Njegova je obaveza da obaveštenje dostavi u pisanoj formi i to najkasnije 30 dana pre započinjanja planiranih radova.

Privremeni status povlašćenog proizvođača

U izuzetnim slučajevima predviđena je mogućnost sticanja privremenog statusa povlašćenog proizvo-đača električne energije (član 56. st. 4. do 9. Zakona i čl. 7. i 10. Uredbe o uslovima i postupku sticanja statu-sa povlašćenog proizvođača električne energije.

Ovo se odnosi samo na energetski subjekt koji koristi energiju vetra i energiju sunca, odnosno za proizvodnju električne energije u elektranama na vetar i solarnim elektranama.

Postupak za sticanje privremenog statusa je isti kao i za sticanje statusa povlašćenog proizvođača električ-ne energije. Zahtev se podnosi Ministarstvu na Obras-cu: O-1 (sastavni deo ove uredbe).

Uz zahtev se prilaže: pravnosnažna građevinska dozvola za izgradnju elektrane na vetar ili elektrane na



energiju sunčevog zračenja; deo tehničke dokumenta-cije koja je sastavni deo rešenja o građevinskoj dozvoli, a koji sadrži ekonomsko-finansijsku analizu projekta, odnosno vrednost investicije i dokaz o obezbeđenom novčanom depozitu ili bankarsku garanciju u visini od 2% vrednosti investicije.

Da bi se dobio privremeni status povlašćenog pro-izvođača potrebno je da bude ispunjen i jedan znača-jan tehnički uslov, a to je da je slobodni kapacitet (razlika između maksimalne snage za koju se utvrđuju podsticajne mere i zbira instalisanih snaga za istu vrstu elektrana energetskih subjekata koji su stekli uslove za privremeni status povlašćenog proizvođača), na dan podnošenja zahteva, veći ili jednak instalisanoj snazi elektrane za koju se zahtev podnosi. U sluča-ju da ovaj uslov nije ispunjen, rešenje se može izdati samo za deo instalisane snage elektrane koji je jednak slobodnom kapacitetu.

Zakonom je vremenski ograničeno trajanje privre-menog statusa povlašćenog proizvođača i ono zavisi od toga da li se za proizvodnju električne energije koristi vetar ili sunčeva energija. Ukoliko se koristi vetar ovaj privremeni status može trajati najviše dve go-dine od dana donošenja rešenja, odnosno najviše godinu dana ako se koristi energija sunca.

To znači da će obavezni element dispozitiva, odno-sno izreke rešenja kojim se utvrđuje privremeni status povlašćenog proizvođača električne energije biti i vre-me trajanja ovog statusa (jedna ili dve godine). Napo-menimo još jednom da ovaj rok počinje teći danom donošenja, a ne dostavljanja rešenja (što je nepo-voljnije za podnosioca zahteva).

Ukoliko energetski subjekt nije stekao status povlašćenog proizvođača u navedenim rokovima (u zavisnosti od elektrane) može podneti zahtev za produženje privremenog statusa za najviše godinu dana. U ovom slučaju obavezan je da priloži dokaz da je podneo potpun zahtev za tehnički pregled objekta.

Ministarstvo donosi rešenje u roku od 30 dana, od dana podnošenja potpunog zahteva, i protiv njega se može izjaviti žalba Vladi Republike Srbije u roku od 15 dana od dana prijema rešenja. Protiv odluke Vlade nije dozvoljena žalba već se može pokrenuti upravni spor.

Gubitak statusa povlašćenog proizvođača

Osim toga što može prestati status povlašćenog proizvođača električne energije može doći i do gubitka ovog statusa (kako redovnog, tako i privremenog).

Odredbama sadržanim u članu 61. Zakona predvi-đeni su slučajevi kada će se izgubiti ovaj status i to su:

- da je rešenje o sticanju statusa doneto na osnovu ne-istinitih podataka;

- ako se utvrdi da su se svojstva postrojenja promenila zbog neodržavanja tehničko-tehnoloških karakteri-stika;

- kada povlašćeni proizvođač ne izvršava svoje obaveze prema javnom snabdevaču koji otkupljuje električnu energiju od povlašćenog proizvođača ili Ministar-stvu i operatoru prenosnog, odnosno distributivnog sistema;

- ako je proizvođaču istekla licenca u slučajevima pro-pisanim Zakonom i ukoliko proizvodi električnu ener-giju suprotno uslovima pod kojima je stekao status povlašćenog proizvođača.

Već smo rekli da je Ministarstvo nadležni organ za izdavanje rešenja o statusu povlašćenog proizvođača, pa je ono i organ koji donosi rešenje o prestanku, od-nosno gubitku ovog statusa.

I ovo rešenje se donosi u upravnom postupku uz primenu načela dvostepenosti, odnosno prava na žal-bu. Stranka i u ovom slučaju ima pravo na žalbu ko-ja se izjavljuje Vladi Republike Srbije u roku od 15 dana od dana prijema rešenja.

Dodajmo i to da Ministarstvo vodi Registar povla-šćenih proizvođača koji sadrži podatke i o proizvo-đačima koji imaju privremeni status povlašćenog proizvođača i o povlašćenim proizvođačima kojima je taj status prestao. Podaci iz Registra povlašćenih proizvođača su javni.

Podsticajne mere za povlašćene proizvođače

Da bi se energetski subjekti motivisali za proizvod-nju električne energije iz obnovljivih izvora odredba-ma sadržanim u čl. 59. i 60. Zakona i Uredbi o merama podsticaja za povlašćene proizvođače električne ener-gije predviđene su posebne podsticajne mere za njih.

Podsticajne mere, pre svega, obuhvataju obavezu otkupa električne energije od povlašćenog proizvođa-ča, cene po kojima se ta energija otkupljuje i period va-ženja obaveze otkupa električne energije i preuzimanje balansne odgovornosti.

Preciznije rečeno u pitanju je: 1) podsticajni period od 12 godina za sve elektrane po-

vlašćenih proizvođača koje su puštene u pogon ma-nje od 12 meseci pre potpisivanja ugovora o otkupu ukupnog iznosa proizvedene električne energije sa javnim snabdevačem (odnosno podsticajni period od 12 godina umanjen za razliku između godine za-ključenja ugovora i godine puštanja u pogon za sve druge elektrane povlašćenih proizvođača);

2) podsticajna otkupna cena po kojoj povlašćeni pro-izvođač ima pravo da prodaje javnom snabdevaču



ukupni iznos proizvedene električne energije tokom podsticajnog perioda;

3) pravo povlašćenog proizvođača koji je prethodno stekao privremeni status povlašćenog proizvođača da prodaje javnom snabdevaču ukupni iznos pro-izvedene električne energije tokom podsticajnog perioda po podsticajnoj ceni koja je važila u tre-nutku sticanja privremenog statusa povlašćenog proizvođača;

4) iznos proizvedene električne energije tokom podsti-cajnog perioda po podsticajnoj ceni koja je važila u trenutku sticanja privremenog statusa povlašćenog proizvođača;

5) preuzimanje balansne odgovornosti i troškova ba-lansiranja povlašćenog proizvođača tokom podsti-cajnog perioda od strane javnog snabdevača; be-splatno mesečno obaveštavanje povlašćenog proi-zvođača i javnog snabdevača o očitanoj proizvodnji električne energije u objektu povlašćenog proizvo-đača od strane nadležnog operatora sistema tokom podsticajnog perioda, kao i pravo povlašćenog pro-izvođača da nakon isteka podsticajnog perioda sa javnim snabdevačem zaključi ugovor o otkupu uku-pnog iznosa proizvedene električne energije po tr-žišnim uslovima na organizovanom tržištu električ-ne energije u Republici Srbiji (član 3. ove uredbe). Osnovni uslov za korišćenje ovih mera je da

energetski subjekt ima status povlašćenog proi-zvođača električne energije, odnosno privremeni status povlašćenog proizvođača.

Zakonom je propisano da povlašćeni proizvo-đač, pre svega, ima pravo na podsticajne mere. Dalje, njemu se garantuje prvenstvo pri preuzimanju ukupno proizvedene električne energije u prenosni ili distributivni sistem. Ovo može biti ograničeno samo u slučaju kada je ugrožena sigurnost rada tih sistema.

Pored ovoga povlašćeni proizvođač ima i druga prava u skladu sa Zakonom, navedenom uredbom, ali i drugim zakonima i propisima kojima se uređuju pore-zi, carine i druge dažbine, odnosno subvencije i druge mere podsticaja, zaštita životne sredine i energetska efikasnost.

Da napomenemo još jednom da javni snabdevač, odnosno energetski subjekt koji obavlja energetsku delatnost prodaje električne energije domaćinstvi-ma i malim kupcima po regulisanim cenama (član 2. stav 1. tač. 24) i 25) Zakona) ima obavezu da otkupi električnu energiju od povlašćenog proizvođača na osnovu ugovora o otkupu električne energije.

Navedeni ugovor se zaključuje u pisanoj formi i njegova sadržina se utvrđuje u skladu sa odredbama sadržanim u Zakonu, Zakonu o obligacionim odnosi-ma („Sl. list SFRJ”, br. 29/78, 39/85, 45/89 - odluka USJ i 57/89, „Sl. list SRJ”, br. 31/93 i „Sl. list SCG”, br. 1/2003 - Ustavna povelja) i ovom uredbom.

Odredbom sadržanom u članu 6. stav 2. ove uredbe navode se elementi koje ugovor o otkupu električne energije mora da sadrži. To su: - podaci o ugovornim stranama i o kategoriji povlašće-

nog proizvođača; - predmet ugovora, datum sklapanja i datum prestanka

ugovora; - mesto kupoprodaje energije; - mesto i način merenja; - način utvrđivanja gubitaka između mesta kupoproda-

je i mesta merenja (ukoliko se ne nalaze na istom me-stu); način davanja prigovora na očitane vrednosti;

- način utvrđivanja proizvodnje u slučaju kvara mernog uređaja; cena električne energije;

- način i dinamika obračunavanja, fakturisanja i plaćanja;

- kamata u slučaju neblagovremenog plaćanja; - način obezbeđivanja garancije plaćanja; - način komunikacije ugovornih strana; - obaveze javnog snabdevača u pogledu preuzimanja

balansne odgovornosti i povlašćenog proizvođača u pogledu planiranja rada elektrane;

- obaveze povlašćenog proizvođača u pogledu prenosa garancija porekla na javnog snabdevača;

- spisak podataka čija se tajnost garantuje; - odgovornost za nastanak štete; - način i mesto arbitraže; - spisak događaja koji se smatraju višom silom; - razlozi privremenog prekida i uslovi nastavka

ugovora; - razlozi i uslovi trajnog raskida ugovora, kao i uslovi

prenosa prava i obaveza iz ugovora na treća lica. Ministarstvo će propisati standardne modele ugo-

vora i predugovora (sa licima koja imaju privremeni status povlašćenog proizvođača) o otkupu ukupnog iznosa proizvedene električne energije do 4.4.2013. godine.

Napomenimo još jednom važnu činjenicu, a to je da Uredba o merama podsticaja za povlašćene proizvođa-če električne energije važi do kraja 2015. godine.

Naknada za podsticaj povlašćenih proizvođača

Za obezbeđenje podsticajnih mera potrebna su ne mala sredstva. Zakonom je predviđeno da krajnji kupci obezbeđuju sredstva za podsticaj za povlašćene proi-zvođače električne energije, a Vlada Republike Srbije utvrđuje visinu naknade najkasnije do kraja decembra tekuće godine za narednu godinu. Uredbom o visini posebne naknade za podsticaj u 2013. godini utvr-đeno je visina ove naknade iznosi 0.044 din/kWh. Kao što smo rekli, ovu naknadu plaćaju krajnji kupci uz račun za pristup prenosnom, odnosno distributivnom sistemu i ona se posebno iskazuje.



Odredbama sadržanim u članu 8. Uredbe o načinu obračuna i načinu raspodele prikupljenih sredstava po osnovu naknade za podsticaj povlašćenih proizvođača električne energije predviđeno je da naplatu naknade za podsticaj od krajnjih potrošača obavlja: opera-tor prenosnog, odnosno distributivnog sistema (za potrošače koji nemaju ugovor o potpunom snabdeva-nju); odabrani snabdevač (za potrošače koji imaju ugovor o potpunom snabdevanju, a nisu na javnom snabdevanju) i javni snabdevač (za potrošače na jav-nom snabdevanju).

Navedena lica su obavezna da u računu za krajnjeg kupca naznače, kao posebnu stavku, iznos ukupne na-knade za podsticaj.

Javni snabdevač, ovako prikupljena sredstva od na-knade za podsticaj, koristi: za plaćanje električne ener-gije otkupljene od povlašćenih proizvođača po podsti-cajnim cenama i za finansiranje troškova koje ima zbog preuzimanja balansne odgovornosti povlašćenih proi-zvođača električne energije.

Prikupljena sredstva za podsticaj mogu biti nedo-voljna za pokrivanje ovih troškova. U tom slučaju javni snabdevač se može obratiti Ministarstvu sa predlogom da se promeni visina naknade za podsticaj povlašćenih proizvođača. Na predlog Ministarstva Vlada Republike Srbije može doneti akt kojim se vrši korekcija visine naknade.

Međutim, može se desiti da su prikupljena sredstva veća od iznosa koji je neophodan za pokriće troškova o kojima smo govorili. Tada će javni snabdevač višak sredstava utrošiti za istu namenu u narednoj godini, a krajnjim kupcima će smanjiti visinu naknade za podsti-caj povlašćenih proizvođača za narednu godinu (čl. 10. i 11. ove uredbe).

Dodajmo još i to da će Javno preduzeće „Elektropri-vreda Srbije” Beograd vršiti obaveze javnog snabde-vača u pogledu prikupljanja i raspodele sredstava do određivanja javnog snabdevača.

ZaključakOdredbe sadržane u Zakonu, Uredbi o uslovima i

postupku sticanja statusa povlašćenog proizvođača električne energije, Uredbi o merama podsticaja za povlašćene proizvođače električne energije, Uredbi o visini posebne naknade za podsticaj u 2013. go-dini i Uredbi o načinu obračuna i načinu raspodele prikupljenih sredstava po osnovu naknade za pod-sticaj povlašćenih proizvođača električne energije odnose se na povlašćenog proizvođača električne energije iz obnovljivih izvora, podsticajne mere i na sredstva za podsticaj.

Povlašćeni proizvođač električne energije mo-že biti samo energetski subjekt, odnosno pravno lice ili preduzetnik (ne i fizičko lice) koji je upisan u registar za obavljanje energetske delatnosti pro-izvodnje električne energije iz obnovljivih izvora (npr. vodotokovi, biomasa, vetar, sunce, biogas, de-ponijski gas, gas iz pogona za preradu kanalizacio-nih voda). Status povlašćenog proizvođača se sti-če na osnovu pravnosnažnog rešenja Ministarstva energetike, razvoja i zaštite životne sredine.

Izuzetno, energetski subjekt koji za proizvodnju električne energije koristi energiju vetra ili sunče-vu energiju može steći privremeni status povlašće-nog proizvođača električne energije.

Za motivisanje proizvođača električne energije iz obnovljivih izvora predviđene su podsticajne me-re kao što su: obaveza otkupa električne energije, cene po kojima se ta energija otkupljuje i period va-ženja otkupa i preuzimanje balansne odgovornosti.

Naknadu za podsticaj plaćaju krajnji kupci uz račun za pristup prenosnom, odnosno distributiv-nom sistemu i ona se posebno iskazuje. •

Slavica Janojlić




Osnivanje nevladine organizacije od strane člana društva sa ograničenom odgovornošću

◊ Pitanje:

• Da li osnivač koji je istovremeno i direktor društva sa ograničenom odgovornošću, može da registruje nevladinu organizaciju u kojoj bi takođe bio osnivač i direktor?

◊ Odgovor: Sva privredna društva, samim tim i društvo sa ograničenom odgovornošću (dalje: DOO) osniva se u skladu sa Zako-

nom o privrednim društvima („Sl. glasnik RS”, br. 36/2011 i 99/2011 - dalje: Zakon). Prema članu 2. Zakona privredno društvo je pravno lice koje obavlja delatnost u cilju sticanja dobiti.

S druge strane, udruženje (nevladina organizacija), osniva se u skladu sa Zakonom o udruženjima („Sl. glasnik RS”, br. 51/2009 i 99/2011 - dr. zakoni) i ono je, prema članu 2. tog zakona dobrovoljna i nevladina nedobitna organizacija zasnovana na slobodi udruživanja više fizičkih ili pravnih lica, osnovana radi ostvarivanja i unapređenja određenog zajedničkog ili opšteg cilja i interesa, koji nisu zabranjeni Ustavom Republike Srbije („Sl. glasnik RS”, br. 98/2006) ili zakonom. I udruženje, poput privrednog društva stiče svojstvo pravnog lica upisom u odgovarajući registar koji vodi Agencija za privredne registre, a može neposredno da obavlja i privrednu ili drugu delatnost kojom se stiče dobit pod uslovom da se radi o delatnosti koja je predviđena statutom, da je u vezi sa njegovim statutarnim ciljevima i da je manjeg obima, odnosno da se ta delatnost obavlja u obimu potrebnom za ostvarivanje ciljeva udruženja. Ova delatnost upisuje se u Registar privrednih subjekata i obavlja se u skladu sa propisima kojima je uređena oblast u koju spadaju aktivnosti koje se obavljaju (član 37. Zakona o udruženjima).

Iako se određena lica i u DOO i u udruženju nazivaju „osnivači”, njihov pravni položaj se prema Zakonu i prema Zako-nu o udruženjima veoma razlikuje, imajući u vidu različitost ciljeva radi kojih se ova pravna lica osnivaju, te bitno razli-čit obim ovlašćenja u pogledu prava na raspolaganje sa ostvarenom dobiti. Budući da se osnivači u oba zakona navode samo u kontekstu osnivanja ovih pravnih lica i njihovog akta o osnivanju, celishodnije je da u daljem tekstu koristimo termin „član” DOO, odnosno udruženja.

Načelno, nema zakonskih smetnji da član (osnivač) i direktor DOO bude osnivač (ili član) i zakonski zastupnik udru-ženja (koji se prema statutu udruženja može zvati i direktor). Međutim, u tom pogledu Zakonom su postavljena izvesna ograničenja za određena lica u DOO.

Naime, članovi DOO koji poseduju značajno učešće u osnovnom kapitalu društva ili član DOO koji je kontrolni član društva, kao i direktor DOO, izuzev direktora koji je istovremeno i član jednočlanog DOO, imaju posebne dužnosti pre-ma društvu (član 61. stav 1. tač. 2) i 4) Zakona). Prema članu 62. stav 3. Zakona značajno učešće u osnovnom kapitalu postoji ako jedno lice, samostalno ili sa drugim licima koja sa njim deluju zajedno, poseduje više od 25% prava glasa u društvu. Osnivačkim aktom DOO odnosno statutom mogu se i druga lica odrediti kao lica koja imaju posebne dužnosti prema društvu (član 61. stav 2. Zakona).

Te dužnosti (Osnovne odredbe, 8. Posebne dužnosti prema društvu, čl. 61. do 80. Zakona), odnose se na sva ili pojedi-na lica sa posebnim dužnostima prema DOO i sastoje se u sledećem: 1. Dužnost pažnje: direktor DOO je dužan da u tom svojstvu izvršava svoje poslove savesno, sa pažnjom dobrog privred-

nika, i u razumnom uverenju da deluju u najboljem interesu društva. 2. Dužnost prijavljivanja poslova i radnji u kojima postoji lični interes: lice koje ima posebne dužnosti prema DOO koje

ima jednog direktora, dužno je da obavesti skupštinu o postojanju interesa udruženja čiji je osnivač, član ili zakonski zastupnik (dalje: Udruženje) u pravnom poslu koji društvo zaključuje, odnosno pravnoj radnji koju društvo preduzi-ma. Smatraće se da postoji lični interes u slučaju:

1) zaključivanja pravnog posla između DOO i Udruženja ili 2) pravne radnje (preduzimanje radnji u sudskim i drugim postupcima, odricanje od prava i slično) koju DOO predu-

zima prema Udruženju ili 3) zaključivanja pravnog posla između DOO i trećeg lica, odnosno preduzimanja pravne radnje društva prema tre-

ćem licu, ako je to treće lice sa Udruženjem u finansijskom odnosu i ako se može očekivati da postojanje tog odnosa utiče na njegovo postupanje ili

4) zaključivanja pravnog posla, odnosno preduzimanja pravne radnje DOO iz koje treće lice ima ekonomski interes, ako je to treće lice sa Udruženjem u finansijskom odnosu i ako se može očekivati da postojanje tog odnosa utiče na njegovo postupanje.



3. Dužnost izbegavanja sukoba interesa: lice koje ima posebne dužnosti prema DOO ne može da u interesu Udruženja: 1) koristi imovinu društva; 2) koristi informacije do kojih je došao u tom svojstvu, a koje inače nisu javno dostupne; 3) zloupotrebi svoj položaj u DOO; 4) koristi mogućnosti za zaključenje poslova koje se ukažu DOO.

4. Dužnost čuvanja poslovne tajne: lice koje ima posebne dužnosti prema DOO kao i lica zaposlena u društvu, dužna su da čuvaju poslovnu tajnu društva. Poslovna tajna je podatak čije bi saopštavanje trećem licu moglo naneti štetu druš-tvu, kao i podatak koji ima ili može imati ekonomsku vrednost zato što nije opšte poznat, niti je lako dostupan trećim licima koja bi njegovim korišćenjem ili saopštavanjem mogla ostvariti ekonomsku korist i koji je od strane društva zaštićen odgovarajućim merama u cilju čuvanja njegove tajnosti kao i podatak koji je zakonom, drugim propisom ili aktom društva određen kao poslovna tajna.

5. Dužnost poštovanja zabrane konkurencije: lice koje ima posebne dužnosti prema DOO ne može bez pribavljenog odo-brenja skupštine DOO biti zakonski zastupnik, član ili osnivač Udruženja koje neposredno obavlja privrednu ili drugu delatnost i ima isti ili sličan predmet poslovanja.

Zbog učinjene povrede neke od navedenih posebnih dužnosti, DOO odnosno ovlašćeno lice u DOO ima pravo da pod-nese tužbu nadležnom sudu i nakon donošenja presude može da nastupi jedna ili više od sledećih pravnih posledica:

1) poništaj pravnog posla odnosno pravne radnje kojom je učinjena povreda; 2) naknada štete od lica koje ima posebne dužnosti u DOO i solidarno od Udruženja odnosno trećeg lica koje je bilo u

finansijskom odnosu sa Udruženjem i ako se moglo očekivati da postojanje tog odnosa utiče na njegovo postupa-nje, ako je ono bilo ugovorna strana u tom poslu, odnosno ako je prema njemu preduzeta pravna radnja;

3) prenos na DOO koristi koju je lice koje ima posebne dužnosti u DOO, odnosno Udruženje, ostvarilo kao posledicu te povrede dužnosti;

4) isključenje ica koje ima posebne dužnosti u DOO kao člana društva, ako je to lice član društva; 5) raskid radnog odnosa sa licem koje ima posebne dužnosti u DOO, ako je to lice zaposleno u društvu i meru zabrane

obavljanja delatnosti za lice koje ima posebne dužnosti u DOO, odnosno za Udruženje koje neposredno obavlja privrednu ili drugu delatnost.

Ukoliko član DOO, odnosno direktor ne spadaju u krug lica sa posebnim dužnostima u DOO (član sa većinskim udelom u kapitalu DOO ili član jednočlanog društva, odnosno direktor koji je ujedno i član jednočlanog DOO ili član sa većinskim udelom u kapitalu DOO) Zakon za njih ne predviđa posebna ograničenja u pogledu osnivanja i zakonskog zastupanja drugog društva, udruženja ili drugog pravnog lica. •

Aleksandar Veljković


Registrovanje finansijskih izveštaja osnivača ogranka stranog privrednog društva

◊ Pitanje:

• Da li je obavezna registracija finansijskih izveštaja osnivača ogranka stranog privrednog društva?

◊ Odgovor: U skladu sa članom 573. Zakona o privrednim društvima („Sl. glasnik RS”, br. 36/2011 i 99/2011 - dalje: Zakon)

ogranak stranog privrednog društva je njegov izdvojeni organizacioni deo preko koga to društvo obavlja delatnost u Republici Srbiji u skladu sa zakonom.

U skladu sa stavom 3. član 573. Zakona, Odluka o obrazovanju ogranka sadrži naročito: 1) naziv i adresu ogranka; 2) pretežnu delatnost ogranka; 3) lično ime, odnosno poslovno ime zastupnika ogranka i obim ovlašćenja zastupnika; 4) naziv i sedište registra u kom je osnivač ogranka registrovan; 5) naziv, pravnu formu i sedište osnivača ogranka; 6) matični/registarski broj osnivača ogranka; 7) lično ime, odnosno poslovno ime zastupnika osnivača ogranka;



8) podatak o registrovanom kapitalu osnivača, ako se prema pravu države u kojoj je registrovan osnivač takav podatak registruje. Stavom 4. člana 573. Zakona, propisano je da se prilikom registracije ogranka registruju podaci iz stava 3. ovog čla-

na, a u skladu sa zakonom o registraciji registruju se i: 1) promene podataka iz stava 3. člana 573; 2) finansijski izveštaji osnivača koji su sastavljeni, podvrgnuti reviziji i obelodanjeni na osnovu prava države po kojem

osnivač ima tu obavezu;3) prestanak ogranka.

Međutim, Pravilnikom o sadržini registra privrednih subjekata i dokumentaciji potrebnoj za registraciju („Sl. glasnik RS”, br. 6/2012 - dalje: Pravilnik), nije propisano da se registruju finansijski izveštaji osnivača iz inostranstva. Pravilni-kom je propisana jedino Registraciona prijava finansijskih izveštaja osnivača predstavništva, ali ne finansijskih izveštaja osnivača ogranka.

Imajući u vidu neusaglašenost navedenih propisa, kao i da Pravilnikom nije propisano dostavljenje registracione pri-jave finansijskih izveštaja osnivača, smatramo da ogranak ne treba iste da podnosi. U svakom slučaju, konačan odgovor na ovo pitanje bi trebalo da dâ Agencija za privredne registre. •

mr Milica Bjelić


Ograničenje za obavljanje dužnosti člana nadzornog odbora◊ Pitanje:

• Da li je dopušteno da zaposleni u kontrolisanom privrednom društvu bude član nadzornog odbora kontrolnog društva?

◊ Odgovor: U Zakonu o privrednim društvima („Sl. glasnik RS”, br. 36/2011 i 99/2011 - dalje: Zakon) ne postoje izričite norme

koje uređuju mogućnost da zaposleni u kontrolisanom društvu bude član nadzornog odbora u kontrolnom društvu, kao ni obrnuto - da zaposleni u kontrolnom društvu bude član nadzornog odbora u kontrolisanom društvu. Postoji odredba člana 391. Zakona koja predviđa da neizvršni direktor ne može biti zaposleni u istom društvu. Odredbe člana 432. istog zakona upućuju da isto pravilo važi i za člana nadzornog odbora jer član nadzornog odbora, po svom položaju, odgo-vara statusu neizvršnog direktora. Zbog toga ni član nadzornog odbora ne može biti zaposlen u istom društvu u kome je član nadzornog odbora, i obrnuto - zaposleni ne može biti imenovan za člana nadzornog odbora u društvu u kome je zaposlen. Za povezana društva ne postoje izričite odredbe, što ne znači da se samo zbog toga može izvesti zaključak da nema smetnji da zaposleni u kontrolisanom društvu bude član nadzornog odbora u kontrolnom društvu, kao ni obrnuto - da zaposleni u kontrolnom društvu bude član nadzornog odbora u kontrolisanom društvu. Da bi se ispitala dopuštenost ovakvog imenovanja, mora se poći od cilja zabrane i efekata koji bi se ostvarili da zabrane nema i to proveriti u odnosi-ma povezanih društava.

Cilj zabrane da zaposleni bude imenovan za člana nadzornog odbora u istom društvu jeste izbegavanje uticaja di-rektora na zaposlenog i obrnuto - nemogućnost zaposlenog kao člana nadzornog odbora da se suprotstavi direktoru jer od direktora zavisi kao zaposleni. Istina je i da direktor zavisi od nadzornog odbora jer ga nadzorni odbor imenuje i razrešava, ali je za to potrebna odgovarajuća većina. Takve situacije stvaraju pogodne uslove za „dogovore”, izbegava-nje konflikata, odsustvo kontrole, udruživanje radi ostvarivanja nedozvoljenih efekata i slično. Ako bi član nadzornog odbora bio i zaposleni u istom društvu, onda je on kao zaposleni pod kontrolom direktora, a direktor je istovremeno pod kontrolom tog lica kao člana nadzornog odbora. Uzajamna kontrola je uvek problematična u praksi i, po pravilu, vodi odsustvu kontrole, nemešanju, udruživanju prema trećima i slično. Ako član nadzornog odbora nije zaposleni u istom društvu, onda nema uzajamne kontrole, član nadzornog odbora odgovara skupštini za svoj rad, ona ga imenuje i razre-šava, a direktor odgovara nadzornom odboru za svoj rad koji ga može i razrešiti.

Kada je reč o povezanim pravnim licima, onda treba ispitati, prvo za situaciju kada je član nadzornog odbora kon-trolnog društva zaposleni u kontrolisanom društvu, da li bi došlo do efekta „uzajamne kontrole” (neposredno ili posred-no) koji mora biti izbegnut. Ako je zaposleni u kontrolisanom društvu član nadzornog odbora kontrolnog društva, on može da kontroliše direktora kontrolnog društva vršeći poslove člana nadzornog odbora. Međutim, u kontrolisanom društvu, kontrolno društvo imenuje članove nadzornog odbora ili direktora (ako je sistem jednodoman), a kontrolno



društvo u kontrolisanom društvu zastupa direktor kontrolnog društva. To znači da će direktor kontrolnog društva imati odlučujući uticaj (neposredno ili posredno preko imenovanja članova nadzornog odbora kontrolisanog društva) na di-rektora kontrolisanog društva, a time i na zaposlene u kontrolisanom društvu, uključujući i onog koji je član nadzornog odbora kontrolnog društva. Analiza pokazuje da se ostvaruje isti efekat „uzajamne kontrole” koji je nepoželjan i koji je bio razlog da zakonodavac propiše zabranu da član nadzornog odbora bude i zaposleni u istom društvu. Treba zaključiti da nije dopušteno ni da član nadzornog odbora kontrolnog društva bude zaposlen u kontrolisanom društvu.

Pažnju zaslužuje i pitanje kakvi se efekti postižu ako bi zaposleni u kontrolnom društvu bio član nadzornog odbora kontrolisanog društva. Na izbor člana nadzornog odbora u kontrolisanom društvu bi, opet, odlučujuće uticao direktor kontrolnog društva. On bi odlučujuće uticao i na zaposlenog, po osnovu radnog odnosa. Time se samo pojačava uticaj na člana nadzornog odbora, koji postoji i u društvu u kome zaposleni nisu članovi nadzornog odbora. Međutim, nema uza-jamnog uticaja ni prema direktoru kontrolnog društva, ni prema direktoru kontrolisanog društva. Direktor kontrolnog društva može da utiče na zaposlenog koji je član nadzornog odbora kontrolisanog društva, ali taj zaposleni ne kontroliše tog direktora, već direktora kontrolisanog društva koji nije uticao na njegovo imenovanje. Iz ugla direktora kontrolisa-nog društva, član nadzornog odbora kontroliše tog direktora, ali taj direktor nema uticaja na njega. Zbog toga se može zaključiti da nema smetnji da član nadzornog odbora kontrolisanog društva bude zaposlen u kontrolnom društvu. •



Ostvarivanje prava nesaglasnog akcionara i forma naloga kastodi banci

◊ Pitanje:

• Da li se popunjen formular zahteva za ostvarivanje prava nesaglasnih akcionara na otkup akcija, po-slat od strane akcionara pre dana održavanja skupštine akcionara na kojoj se donose odluke o davanju odobrenja za preduzetu pravnu radnju sticanja odnosno raspolaganja imovinom velike vrednosti, a sa kojim nije poslat i popunjen obrazac za glasanje u odsustvu, smatra urednim? Šta sve predstavnik ka-stodi banke treba da prezentuje prilikom pristupanja skupštini akcionara u ime i za račun svog klijen-ta da bi njegov status punomoćnika odnosno nalogoprimca bio validan za glasanje i da li kastodi banka može da u ime i za račun klijenta popuni i potpiše formular zahteva za ostvarivanje prava nesaglasnog akcionara, a na osnovu naloga klijenta koji mu je poslat elektronskim putem?

◊ Odgovor: Zakon o privrednim društvima („Sl. glasnik RS”, br. 36/2011 i 99/2011 - dalje: Zakon) predviđa i uređuje pravo ak-

cionara da, pod određenim uslovima koje Zakon predviđa, traži da mu društvo otkupi akcije koje mu pripadaju. Jedna od takvih situacija jeste donošenje odluke o sticanju ili raspolaganju imovinom velike vrednosti. Ako skupština društva donese odluku o sticanju ili raspolaganju imovinom velike vrednosti, akcionari koji nisu zadovoljni takvom odlukom imaju pravo da zahtevaju da im društvo otkupi akcije.

Pravo da zahteva otkup svojih akcija ima akcionar koji: 1. je prisustvovao sednici skupštine i na sednici glasao protiv donošenja odluke o sticanju ili raspolaganju imovinom

velike vrednosti. Sa akcionarem koji je na sednici skupštine glasao protiv donošenja odluke ili se uzdržao od glasanja, izjednačava se akcionar koji je u radu skupštine učestvovao preko punomoćnika ili se izjasnio pisano na način predvi-đen zakonom, odnosno statutom i poslovnikom skupštine.

2. nije prisustvovao sednici skupštine na kojoj se odlučivalo o sticanju ili raspolaganju imovinom velike vrednosti - član 474. stav 2. Zakona.

Akcionar koji ima pravo na otkup akcija može da zahteva otkup: 1. na samoj sednici skupštine na kojoj se donosi odluka o sticanju ili raspolaganju imovinom velike vrednosti. Zahtev se

dostavlja predsedniku skupštine ili licu koje je predsednik skupštine ovlastio za prijem zahteva. 2. u roku od 15 dana od dana zaključenja te sednice, dostavljanjem zahteva društvu.

Ako je akcionar dostavio društvu zahtev za otkup akcija neposredno pre sednice, ovakav zahtev treba smatrati ured-nim zahtevom. Ne bi se moglo reći da je takav zahtev preuranjen i zbog toga neosnovan samo zbog toga što je dostavljen pre sednice, a ne na samoj sednici ili u roku od 15 dana od dana zaključenja sednice. U momentu kada je dostavljen (pre sednice skupštine), on zaista jeste preuranjen. U tom momentu se čak ni ne zna da li će odluka o sticanju ili raspolaganju



imovinom velike vrednosti uopšte biti doneta. Može se desiti da skupština uopšte ne donese tu odluku, čime otpada i sam zahtev. Međutim, ako je skupština donela odluku, u momentu donošenja, ovakav zahtev se smatra urednim. Time otpada njegova preuranjenost i treba ga smatrati urednim i blagovremenim. On ne bi mogao ni da bude odbačen u međuvre-menu - do održavanja sednice skupštine (npr. ako je akcionar zahtevao otkup akcija 15 dana pre održavanja sednica - pozivom na preuranjenost (da odluka još nije ni doneta, a zahtev je podnet), jer se zahtev odnosi na buduću odluku skupštine. To je, u stvari, zahtev pod uslovom (ako skupština donese takvu odluku). Ovaj uslov je ispunjen u momentu ka-da skupština donese odluku o sticanju ili raspolaganju imovinom velike vrednosti. Ako je ne donese, otpada i sâm zahtev.

Činjenica da sa pozivom za skupštinu nije akcionaru poslat i obrazac za glasanje u odsustvu, ne utiče na pravo akcionara da traži otkup akcija, ako je skupština donela odluku o sticanju ili raspolaganju imovinom velike vrednosti. To što akcionaru nije dostavljen obrazac za glasanje u odsustvu može, eventualno, biti razlog za pobijanje odluke koja je doneta na toj sednici, ali ne za uskraćivanje prava da zahteva otkup svojih akcija. Prema članu 474. stav 3. Zakona, akcionar koji se opredelio za otkup akcija ne može da pobija odluku skupštine i obrnuto. Ako se opredelio za pobijanje odluke, on ne može da traži otkup akcija. Zbog toga, propust da se akcionaru dostavi obrazac za glasanje u odsustvu ne utiče na njegovo pravo da traži otkup akcija, ali mu daje i pravo da pobija odluku skupštine. Ako se opredeli za pobijanje odluke, on gubi pravo da zahteva otkup.

Prema članu 348. Zakona banka koja vodi zbirne ili kastodi račune, koja se u jedinstvenoj evidenciji akcionara vodi kao akcionar u svoje ime, a za račun svojih klijenata, smatra se punomoćnikom za glasanje u odnosu na svoje klijente, pod uslovom da prilikom pristupanja na sednicu prezentuje pisano punomoćje za glasanje ili nalog za zastupanje izdat od strane klijenta. Ovde treba imati u vidu da se kastodi banka može pojavljivati i u svoje ime, iako nije reč o akcijama koje njoj pripadaju, ali da se može pojavljivati i u ime akcionara kojima te akcije stvarno pripadaju, odnosno u ime i za račun svojih klijenata. To znači da kastodi banka može da istupa kao komisionar, ali i kao punomoćnik u odnosu između društva i akcionara, a radi vršenja prava iz akcije. Ako se banka na sednici skupštine legitimiše punomoćjem, ona istupa kao punomoćnik akcionara, odnosno u ime i za račun akcionara.

Imajući u vidu odredbe člana 348. stav 1. Zakona, lice koje se na sednici skupštine društva pojavljuje u ime kastodi banke, kada se ona pojavljuje u ime i za račun akcionara, to lice treba da se legitimiše na jedan od dva načina: 1. pisanim punomoćjem za glasanje. Pisano punomoćje izdaje akcionar. Ono glasi na kastodi banku i iz njega treba da

se vidi da je akcionar ovlastio kastodi banku da ga zastupa na sednicama skupštine tog akcionarskog društva. Pu-nomoćje mora da sadrži podatke o davaocu punomoćja, o kastodi banci i o akcijama i akcionarskom društvu koje je izdavalac tih akcija. Razume se, punomoćje sadrži i datum izdavanja i vreme za koje važi. Punomoćje može da sadrži i nalog banci kako da glasa o pojedinim pitanjima koja su na dnevnom redu;

2. nalogom za zastupanje. Iz naloga za zastupanje mora da se navede da je reč o klijentu kastodi banke, a moraju biti na-vedeni i svi podaci koji se navode i u punomoćju. Razlika između naloga i punomoćja je u tome što se punomoćje daje na osnovu ugovora o zastupanju, dok je nalog jednostrana izjava volje kojoj ne prethodi saglasnost volja o zastupanju. Kastodi banka može obavljati brojne poslove za svog klijenta povodom akcija koje joj je on poverio na staranje, ali sâm ugovor o obavljanju kastodi poslova ne mora da obuhvata i poslove zastupanja u skupštini akcionarskog društva. Međutim, banka može svojim klijentima omogućiti da joj u svako vreme izdaju nalog za zastupanje, tako da se odnos između zastupnika i zastupanog zasnuje, ne ugovorom, već jednostranom izjavom volje - nalogom. Kastodi banka ta-ko anticipira svoju saglasnost da istupa kao punomoćnik, ako joj klijent dâ takav nalog, iako poslovi zastupanja nisu obuhvaćeni ugovorom o obavljanju kastodi poslova.

Kada je reč o formi naloga ili punomoćja, to može biti pisana forma, ali može biti i elektronska. Sâm Zakon dopušta da se punomoćje ili nalog kastodi banci dâ u elektronskoj formi, što upućuje na zaključak to mora biti prihvatljivo i za društvo. Ako je reč o elektronskoj formi, mora se dopustiti i mogućnost da banka prezentira i takav dokument, a ne samo dokument izdat na klasičan način, u pisanom obliku. U pogledu moguće sumnje u istinitost dokumenta, treba imati u vidu da je reč o kastodi banci koja je, kako zbog svog ugleda na tržištu, tako i zbog sistema unutrašnje i spoljne kontro-le, poslednja na „listi sumnjivih”. Razume se da se može sumnjati u svaki dokument, pa čak i u onaj koji je overio sud ili neki drugi organ. Međutim, za neke dokumente se polazi od pretpostavke istinitosti i oni se priznaju kao validni, sve dok se ne dokaže suprotno. U tom smislu i punomoćje ili nalog za zastupanje koji prezentira kastodi banka treba smatrati ispravnim dokumentom - primeniti pretpostavku poverenja u istinitost. Ako postoji sumnja, moguće je proveriti istini-tost, kontaktiranjem samog akcionara ili na drugi odgovarajući način, ali ako toga nema, dokumentu kojim se kastodi banka legitimiše kao zastupnik akcionara, treba priznati pravno dejstvo, pod uslovom da sadrži sve potrebne elemente.

Lice koje se pojavljuje u ime kastodi banke mora još i da se legitimiše kao zastupnik kastodi banke. Punomoćje ili na-log za zastupanje koje akcionar daje za zastupanje na skupštini, daje se u korist kastodi banke, ali na sednicu skupštine dolazi njen zastupnik. Zbog toga on mora i da se legitimiše na odgovarajući način kao zastupnik kastodi banke (npr. punomoćjem, izvodom iz registra iz koga se vidi da je on zakonski zastupnik ili lice koje je u registru upisano kao lice ovlašćeno za zastupanje).

U ovoj situaciji kastodi banka se pojavljuje kao punomoćnik svog klijenta. Za punovažnost zastupanja potrebno je odrediti formu punomoćja koja je potrebna za istupanje u svojstvu punomoćnika za podnošenje zahteva za ostvarivanje



prava nesaglasnih akcionara. Kada nije propisana posebna forma za punomoćje, primenjuje se pravilo da se za puno-moćje zahteva ona ista forma koja se zahteva i za samu izjavu koju punomoćnik treba da dâ umesto zastupanog.

Za podnošenje zahteva za otkup akcija, članom 475. Zakona propisano je da se zahtev dostavlja društvu, što upućuje na njegovu pisanu formu, ali Zakon ne govori o formi zahteva kao uslovu punovažnosti. Zbog toga, obraćanje društvu u pisanom obliku je samo način, a ne bitna forma za ostvarivanje prava na otkup akcija. To treba primeniti i na punomoć-je kojim se punomoćnik legitimiše pred društvom kada podnosi zahtev za otkup akcija u ime svog vlastodavca. Ovde je reč o kastodi banci koja se i inače bavi poslovima zastupanja akcionara u odnosu na prava koja akcionarima pripadaju po osnovu akcija. Kada je reč o elektronskoj komunikaciji i izdavanju ovlašćenja za podnošenje zahteva elektronskim putem, to je prihvatljivo za kastodi banku koja se i inače bavi poslovima zastupanja akcionara, odnosno vlasnika hartija od vrednosti.

Akcionaru ne treba uskratiti pravo na otkup akcija, niti smatrati neurednim zahtev za otkup zbog toga što ga je u njegovo ime podnela kastodi banka, a po osnovu punomoćja koje je izdato elektronskim sredstvima komunikacije. Ako postoji sumnja u to da je punomoćje dato, društvo je dužno da to proveri, ali ne može da uskrati zastupanje zbog toga što postoji sumnja u verodostojnost punomoćja. Posebno treba imati u vidu da je ovde reč o kastodi banci koja se tim poslovima bavi profesionalno i da je malo verovatno da bi ona lažno prikazala izdavanje punomoćja, odnosno pojavila se neovlašćeno u tuđe ime. Treba imati u vidu i to da je elektronska komunikacija danas sve češća i da se odvija bez većih problema, a da se izjave date na taj način redovno priznaju, osim kada zakon izričito propisuje obavezu poštovanja neke druge forme. •



Zabrana nuđenja prodajnih podsticaja na robu koje nema u zalihama

◊ Pitanje:

• Da li se roba koja se prodaje na osnovu uzoraka (ovako izabrana roba se izrađuje i isporučuje u roku od 15 dana) može nuditi sa prodajnim podsticajima, a imajući u vidu i zabranu nuđenja prodajnih podsticaja na robu koje nema u zalihama?

◊ Odgovor: Ponuda prodajnog podsticaja mora da sadrži istinite i proverljive informacije tako da se ponuđene pogodnosti real-

no mogu očekivati i ostvariti u skladu sa zakonom, dobrim poslovnim običajima, profesionalnom etikom koja uvažava principe poštene konkurencije i isključuje svaki oblik diskriminacije. Prodajni podsticaji se nude i realizuju pod jednekim uslovima za potrošače.

S toga, odredbe člana 44. Zakona o trgovini („Sl. glasnik RS”, br. 53/2010 i 10/2013 - dalje: Zakon) sadrže uslove za primenu prodajnih podsticaja i zabranjuju nuđenje prodajnih podsticaja na robu koje ima u tako maloj količini da je očigledno da se time namerava privlačenje kupaca radi navođenja na kupovinu druge robe.

Eventualna ponuda prodajnog podsticaja (npr. akcija, rasprodaja i sl.) za robu koja se u ponudi nalazi kao uzorak a koje nema na zalihama, može da predstavlja primer nuđenja prodajnog podsticaja na način kojim se očigledno namera-va privlačenje kupaca radi navođenja na kupovinu druge robe, naročito ako je uzorak izložen u maloprodajnom objektu sa drugom robom koje ima na zalihama ali na koju se ne primenjuju prodajni podsticaji.

Objavljivanje rasprodaje robe koje uopšte nema na zalihama predstavljalo bi drastičan primer neistinite informacije o prodajnom podsticaju koji se nudi na način zabranjen članom 44. stav 3. Zakona i na način koji nije u skladu sa načeli-ma oglašavanja i odredbama Zakona o oglašavanju („Sl. glasnik RS”, br. 79/2005) koji, pored ostalog, uređuje oglašava-nje proizvoda i usluga. Ovo se, takođe, odnosi na objavljivanje akcije za robu koje nema na zalihama, kao i na sve druge ponude prodajnih podsticaja sa neistinitim ili obmanjujućim informacijama.

U cilju pravilne primene prodajnog podsticaja, ponuda mora da sadrži sve podatke iz člana 44. stav 4. Zakona o trgovini, i to: 1) određivanje vrste podsticaja (popust, prateći poklon, učešće u nagradnoj igri i druga pogodnost); 2) precizno i jasno određenje robe/usluge na koju se podsticaj odnosi; 3) period važenja podsticaja, sa naznakom datuma početka; 4) sve eventualne posebne uslove za ostvarivanje prava na podsticaj;



5) ukupne troškove vezane za dobijanje ili preuzimanje robe, uključujući isporuku i svim troškovima koji su na teret kupca. Kada se prodajni podsticaj odnosi na popust ili drugu cenovnu pogodnost, ponuda mora da sadrži i upoređenje pro-

dajne cene u odnosu na prethodnu cenu, imajući u vidu i odredbe Zakona o oglašavanju koje se odnose na oglašavanje proizvoda i usluga, oglašavanje rasprodaje, obećanje poklona, upoređivanje ranije cene sa cenom iz oglasne poruke, neistinito prikazanu cenu, upoređenje sa sugerisanom cenom, upoređenje cena proizvoda i usluga različitog kvaliteta.

Ako se prodajna pogodnost ostvaruje na osnovu vaučera, kupona ili drugog legitimacionog sredstva, koje se izdaje radi ostvarivanja te pogodnosti, potrebno je da to legitimaciono sredstvo sadrži i podatak o izdavaocu, novčanoj vred-nosti ili visini popusta. •


Preprodaja pozorišnih karata putem interneta◊ Pitanje:

• Da li privredno društvo koje je registrovano za internet prodaju može da se bavi i preprodajom pozo-rišnih karata u slučaju kada nema zaključen ugovor sa pozorištem?

◊ Odgovor:

Generalno nema smetnji za obavljanje jednog takvog posla kao što je preprodaja pozorišnih karata. To bi značilo da privredno društvo koje preprodaje pozorišne karte prvo kupi od pozorišta te karte, a zatim ih prodaje. To je rad-nja koja se i inače dešava i sa drugom robom koja se kupuje radi dalje prodaje. Onaj ko je prodao robu ne treba da dâ saglasnost kupcu šta će raditi sa tom robom - da li će je prodavati dalje ili će je koristiti za svoje potrebe. Rizik ovakve prodaje je na privrednom društvu koje bi se bavilo preprodajom karata. Kako nema zaključen ugovor sa pozorištem, ono ne bi moglo da vrati pozorištu neprodate karte.

Ovakva preprodaja pozorišnih karata mogla bi da uđe u sferu zabranjenog jedino ako bi se vršila u cilju špeku-lacije. Ako bi privredno društvo koje vrši preprodaju karata to činilo sa ciljem da izazove poremećaje na tržištu, od-nosno ograniči mogućnost kupovine karata, obustavi njihovu prodaju, takva prodaja bi se smatrala nedozvoljenom. Npr. ako bi to privredno društvo kupilo sve karte za određenu predstavu i onda ih prodavalo po višestruko većoj ceni ili ih uopšte ne bi prodavalo ili bi prodalo samo mali broj karata sa ciljem da se predstava održi bez publike ili sa svega par gledalaca, onda bi takve radnje ušle u sferu nedopuštenog i bile kvalifikovane kao nedozvoljena špekula-cija u smislu člana 51. Zakona o trgovini („Sl. glasnik RS”, br. 53/2010 i 10/2013). •



Uslovi za otvaranje prodavnice stočne hrane◊ Pitanje:

• Koji uslovi treba da budu ispunjeni da bi neko lice moglo da se bavi proizvodnjom i prometom hrane biljnog porekla za domaće životinje?

◊ Odgovor:

Pravilnikom o načinu vršenja veterinarsko-sanitarne kontrole stočne hrane i objekata u kojima se proizvodi stoč-na hrana i uslovima koje moraju ispunjavati laboratorije koje vrše superanalize uzoraka stočne hrane („Sl. list SFRJ”, br. 72/91, „Sl. list SRJ”, br. 22/93 i 24/93 - ispr. i „Sl. glasnik RS”, br. 103/2009 - dr. pravilnik) pod stočnom hranom podrazumeva se sve što životinje peroralno unose u organizam za podmirenje energije i proteinskog i mineralnog bilansa. Stočnom hranom smatraju se i sirovine i aditivi koji se koriste za pripremu stočne hrane.



Odredbama člana 72. Zakona o stočarstvu („Sl. glasnik RS”, br. 41/2009 i 93/2012) propisano je da proizvodnjom hrane biljnog porekla za domaće životinje može da se bavi pravno lice, preduzetnik ili fizičko lice (dalje: proizvođač), ako:

1) ima objekte i opremu za proizvodnju hrane biljnog porekla za domaće životinje;

2) obezbedi kontrolu kvaliteta hrane biljnog porekla za domaće životinje;

3) ima prostorije za čuvanje sirovina i proizvedene hrane biljnog porekla za domaće životinje.

Odredbama člana 74. Zakona o stočarstvu propisano je da promet hrane biljnog porekla za domaće životinje obuhvata uvoz, izvoz, skladištenje i prodaju, kao i svako upućivanje hrane biljnog porekla za domaće životinje tre-ćem licu iz objekta za proizvodnju hrane biljnog porekla za domaće životinje. O prometu hrane biljnog porekla za domaće životinje proizvođač vodi evidenciju. Ministar bliže propisuje oblik i sadržinu evidencije iz stava 2. ovog člana. Ako postoji opravdana sumnja da je hrana biljnog porekla za domaće životinje štetna po zdravlje domaće životinje, zdravlje ljudi i životnu sredinu, ministar može da zabrani ili ograniči promet ili upotrebu iste.

Proizvodnjom hrane biljnog porekla za domaće životinje može da se bavi pravno lice, preduzetnik ili fizičko lice koje ispunjava propisane uslove u pogledu objekta i opreme, prostorija za čuvanje sirovina i proizvedene hrane, kao i da obezbeđuje kontrolu kvaliteta hrane biljnog porekla za domaće životinje. O izvršenoj kontroli kvaliteta hrane biljnog porekla za domaće životinje u procesu proizvodnje vodi se evidencija. Kontrolu kvaliteta vrši pravno lice koje je akreditovano od organizacije nadležne za akreditaciju i ovlašćeno od strane ministra i koje ispunjava uslove u po-gledu opreme i stručnog kadra. Promet hrane biljnog porekla za domaće životinje, obuhvata uvoz, izvoz, skladištenje i prodaju, kao i svako upućivanje hrane za domaće životinje trećem licu iz objekata za proizvodnju hrane biljnog po-rekla za domaće životinje. O prometu hrane biljnog porekla za domaće životinje takođe se vodi evidencija (član 73).

Saglasno odredbama člana 12. Zakona o bezbednosti hrane („Sl. glasnik RS”, br. 41/2009 - dalje: Zakon), veteri-narska inspekcija je nadležna za nadzor nad prometom hrane životinjskog porekla u objektima registrovanim, od-nosno odobrenim od strane ministarstva nadležnog za poslove poljoprivrede, kao i u prometu na malo svežeg mesa, mleka, jaja, meda, ribe i divljači u specijalizovanim objektima (kasapnice, ribarnice i sl.).

Objekti za proizvodnju i promet hrane i hrane za životinje koji su odobreni ili registrovani u skladu sa posebnim propisom smatraju se upisanim u Centralni registar objekata i podaci o tome vode se u Centralnom registru, u skladu sa Zakonom.

Centralni registar predstavlja jedinstvenu bazu koja sadrži podatke koji su propisani posebnim propisom.

Ako posebnim propisom nije predviđeno prethodno utvrđivanje ispunjenosti uslova za obavljanje određene de-latnosti, kao i ako posebnim propisom nije predviđena obaveza upisa u registar, objekti za proizvodnju i promet hrane i hrane za životinje se upisuju u Centralni registar na osnovu prijave subjekta u poslovanju hranom i hranom za životinje.

Privredna društva popunjavaju zahtev koji se odnosi na pravna lica, preduzetnici zahtev koji se odnosi na fizička lica. Centralni registar vodi ministarstvo nadležno za poslove poljoprivrede.

Uz prijavu, subjekat u poslovanju hranom i hranom za životinje dužan je da dostavi dokumentaciju kojom se po-tvrđuje tačnost podataka koji se upisuju u Centralni registar. Po izvršenom upisu u Centralni registar, ministarstvo nadležno za poslove poljoprivrede podnosiocu prijave izdaje potvrdu o izvršenom upisu, koja sadrži registarski broj. Svaki subjekat u poslovanju hranom i hranom za životinje može da ima samo jedan registarski broj.

Brisanje iz Centralnog registra propisano je u članu 17. Zakona, i moguće je samo ako pravno lice, preduzetnik i fizičko lice donese odluku o prestanku obavljanja određene delatnosti za koju je upisan u Centralni registar ili ako prestane da ispunjava uslove iz člana 15. stav 7. Zakona, odnosno uslove propisane posebnim propisima.

Objekti za promet hrane na malo nisu u obavezi da uvode Program HACCP („Hazard Analysis and Critical Control Points”), već da usvoje i sprovode dobru distributivnu i higijensku praksu.

Na osnovu navedenog proizilazi da je potrebno da se podnese prijava za upis u Centralni registar. Centralni registar vodi ministarstvo nadležno za poslove poljoprivrede, ukoliko se bavi prometom sredstava za zaštitu bilja potrebni su posebni uslovi. •

Dragan Komnenović




Podnošenje finansijskih i poreskih izveštaja po Zakonu o stečajnom postupku nakon obustave

stečajnog postupka usled prodaje stečajnog dužnika◊ Pitanje:

• Da li stečajni upravnik, pravnog lica koje je prodato, ima obavezu po odredbama Zakona o stečajnom postupku, podnošenja finansijskih i poreskih izveštaja i na koji način se sprovodi postupak brisanja stečajne mase?

◊ Odgovor:

Zakon o stečaju („Sl. glasnik RS”, br. 104/2009, 99/2011 - dr. zakon i 71/2012 - odluka US - dalje: Zakon) u članu 136. stav 4. propisuje obavezu registracije stečajne mase. Na osnovu ovog zakona doneta je i Uredba o sadržini, načinu upisa i vođenja Registra stečajnih masa („Sl. glasnik RS”, br. 4/2010 - dalje: Uredba). Ove odredbe i podzakonski akt imali su za cilj da reše uočene probleme vezane za status stečajne mase vezano za otvaranje računa stečajne mase, dobijanje PIB itd.

Zakon o stečajnom postupku („Sl. glasnik RS”, br. 84/2004 i 85/2005 - dr. zakon) nije poznavao obavezu registracije stečajne mase i u skladu sa tim nije donet ni podzakonski akt koji bi propisao takav postupak. U tom smislu može se za-ključiti nema postupka brisanja stečajne mase nastale u stečajnom postupku koji se vodi po tom zakonu.

Međutim, u praksi je i dalje ostao otvoren problem statusa stečajne mase posle obustave stečajnog postupka usled prodaje stečajnog dužnika kao pravnog lica u slučajevima kada je stečajna masa formirana u postupku koji se vodi po Zakonu o stečajnom postupku. Ovo je posebno potencirano činjenicom da poreski zakoni i Zakon o računovodstvu i reviziji („Sl. glasnik RS”, br. 46/2006, 111/2009 i 99/2011 - dr. zakon) ne regulišu posebnim odredbama ovu pravnu situ-aciju. S druge strane, stečajni zakon ne oslobađa stečajnog upravnika obaveze podnošenja poreskih i računovodstvenih izveštaja. Stečajni upravnik, po prodaji stečajnog dužnika kao pravnog lica, postaje zakonski zastupnik stečajne mase je i time i odgovorno lice za podnošenje poreskih i finansijskih izveštaja. On i dalje rukovodi imovinom koja čini stečajnu masu, a imajući u vidu da se u skladu sa članom 113. Zakona o stečajnom postupku isti postupak po prodaji pravnog lica nastavlja nad stečajnom masom. Posebno se ukazuje da je zakonodavac izričito i u stečajnom zakonu propisao obavezu podnošenja završnog računa (član 122. Zakona o stečajnom postupku).

Sudska praksa je u parničnim postupcima još mnogo ranije rešila ovo pitanje tako što je stečajnoj masi, kao imovini na kojoj se može sprovesti izvršenje, priznala status stranke u postupku u skladu sa odredbama Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS”, br. 72/2011) koji poznaje ovaj tip pravnog subjektiviteta u procesnom smislu.

Uočeni problemi primorali su stečajne upravnike da ipak pristupaju registraciji stečajnih masa i u situaciji kada se radi o masi koja je nastala u postupku primene Zakona o stečajnom postupku, odnosno da postupaju po Uredbi iako ista nije podzakonski akt koji prati Zakon o stečajnom postupku. Svoje pravno utemeljenje ovakvo postupanje nalazi u činje-nici da Zakon o stečajnom postupku ne propisuje obavezu registracije stečajne mase, ali isto i ne zabranjuje niti takvu zabranu sadrži kasnije doneti Zakon o stečaju. Na taj način se prevazilaze problemi na koje je ukazano.

U slučaju registracije stečajne mase u skladu sa navedenom uredbom, ista stiče status pravnog lica, te su eliminisani svi problemi formalnopravne i tehničke prirode vezano za status stečajne mase.

U situaciji kada stečajna masa nije registrovana, ista činjenica ne oslobađa stečajnog upravnika obaveze da podnosi odgovarajuće poreske i računovodstvene izveštaje nadležnim organima kao i pre prodaje stečajnog dužnika kao prav-nog lica imajući u vidu navedenu odredbu člana 113. Zakona o stečajnom postupku, ali i odredbu člana 17. istog zakona o obavezama stečajnog upravnika.

Postupak brisanja tako registrovane stečajne mase pokreće se podnošenjem registracione prijave. Ukoliko se radi o stečajnoj masi koja je formirana prodajom stečajnog dužnika kao pravnog lica, uz prijavu brisanja podnosi se rešenje nad-ležnog stečajnog suda o zaključenju stečajnog postupka nad stečajnom masom u skladu sa članom 9. stav 1. Uredbe. •

Snežana Marić



Od 1.5.2013. godine, na postupak upisa u Re-gistar udruženja i Registar stranih udruženja primenjuje se Zakon o postupku registracije

u Agenciji za privredne registre („Sl. glasnik RS”, br. 99/2011 - dalje: Zakon). Pozivaju se sve organiza-cije civilnog društva, neformalne grupe ili pojedinci/ke koji žele da registruju udruženje, da se upozna-ju sa novinama u odnosu na dosadašnji postupak registracije.

Novine u odnosu na dosadašnji postupak upisa u ove registre su:

Primena načela formalnosti

Prema ovom načelu Registrator donosi odluke na osnovu činjenica iz prijave, priloženih dokumenata i registrovanih podataka, bez ispitivanja tačnosti či-njenica iz prijave, verodostojnosti priloženih doku-menata i pravilnosti i zakonitosti postupaka u kome su dokumenti doneti (u praksi to znači da Registra-tor ne ispituje da li su odluke na osnovu kojih se vrši upis u Registar, donete po proceduri koja je propisana zakonom ili statutom, a član udruženja zaštitu svojih prava, ako smatra da su povređena donošenjem odlu-ke na način koji je suprotan zakonu ili statutu, može tražiti pred nadležnim sudom kako je i propisano čla-nom 20. Zakona o udruženjima („Sl. glasnik RS”, br. 51/2009 i 99/2011 - dr. zakoni).

Pokretanje postupka/upis zabeležbe po službenoj dužnosti

Zakonom je propisano da se postupak registraci-je može pokrenuti i po službenoj dužnosti, ako je takva registracija predviđena zakonom ili kada je to u javnom interesu. Takođe ovim zakonom je propisa-no da se može izvršiti i upis zabeležbe po službenoj dužnosti ako Registrator dođe do saznanja o činje-nicama i dokumentima koji su od značaja za pravni promet.

Datum i vreme podnošenja prijaveAko je prijava poslata poštom, kao datum i vreme

podnošenja prijave i dokumentacije uzima se da-tum i vreme prijema prijave u Agenciji za privred-ne registre (dalje: Agencija) (do 1.5.2013. godine pri-menjivale su se odredbe Zakona o opštem upravnom postupku („Sl. list SRJ”, br. 33/97 i 31/2001 i „Sl. glasnik RS”, br. 30/2010) po kome se, ako je prijava poslata poštom, kao datum i vreme podnošenja prija-ve uzima datum predaje pošti).

Rok za podnošenje prijaveKada se podnosi prijava promene podataka, rok

za podnošenje prijave je 15 dana od dana nastale promene, odnosno od datuma donošenja odluke o toj promeni, a ako je prijava podneta po iste-ku ovog roka plaća se dodatna naknada od 3.000 dinara i to u skladu sa Odlukom o naknadama za

POČETAK PRIMENE ODREDABA ZAKONA O POSTUPKU REGISTRACIJE U AGENCIJI

ZA PRIVREDNE REGISTRE KOJE SE ODNOSE NA REGISTAR UDRUŽENJA

Novine u procesu registracije udruženja od 1.5.2013. godine



poslove registracije i druge usluge koje pruža Agencija za privredne registre („Sl. glasnik RS”, br. 5/2012, 98/2012 i 123/2012) (to znači da upis osni-vanja i brisanja iz registra imaju konstitutivno dejstvo i da se u tim slučajevima ne računa rok od 15 dana jer se svojstvo pravnog lica stiče i gubi upisom u Re-gistar, odnosno brisanjem iz registra). Za razliku od upisa osnivanja i brisanja, upis promene podataka ima deklarativno dejstvo jer se promena u odno-su na samo udruženje vrši donošenjem odluke o promeni podataka. Inače dejstvo registracije, samo u odnosu na treća lica, proizvodi pravno dejstvo na-rednog dana od dana registracije i objavljivanja.

Podnošenje elektronske prijaveZakonom je propisano da se može podneti prija-

va i elektronskim putem, preko korisničke aplika-cije za prijem elektronskih prijava, ali će ova funk-cionalnost biti omogućena kada počnu da se prime-njuju i sprovode propisi o elektronskom dokumentu i elektronskom potpisu. Primena ove funkcionalnosti će blagovremeno biti najavljena na internet strani Agencije.

Potvrda o primljenoj prijaviZakonom je propisano da se na internet strani

Agencije objavljuju podaci o primljenoj prijavi koji sadrže:

- oznaku registra, - broj pod kojim je prijava zavedena, - datum i vreme prijema prijave, - vrstu prijave, - podatak o podnosiocu prijave i - podatak o statusu u kome se prijava nalazi.Na ovaj način je podnosiocu prijave omogućeno

da, od trenutka prijema prijave u Agenciji, pre-ko internet strane Agencije prati njeno kretanje odnosno tok postupka i to samo na osnovu broja predate prijave ili na osnovu podataka o podnosiocu prijave.

Izmena prijave i odustanak od prijaveZakonom je propisano da podnosilac prijave mo-

že da izmeni zahtev ili da odustane od prijave sa-mo do donošenja odluke Registratora o prijavi (do 1.5.2013. godine primenjivale su se odredbe Zakona o opštem upravnom postupku, po kom je podnosilac prijave mogao da izmeni zahtev ili da odustane od pri-jave u roku za žalbu).

Postupanje Registratora po prijaviZakonom su jasno postavljeni okviri postupanja

Registratora po primljenoj prijavi, odnosno Registra-tor je, po prijemu prijave, dužan da proveri: • da li je nadležan za postupanje po prijavi,

• da li je prijavu podnelo ovlašćeno lice, • da li je podatak ili dokument predmet registracije, • da li je podatak ili dokument čija se registracija

zahteva već registrovan, • da li prijava sadrži podatke i činjenice potrebne

za registraciju, • da li su uz prijavu priloženi propisani dokumenti, • da li su činjenice iz prijave saglasne činjenicama

iz dokumenata priloženih uz prijavu i podacima koji su registrovani u registru koji postupa po prijavi,

• da li je u registru koji postupa po prijavi pod istim nazivom već registrovano drugo pravno lice ili preduzetnik ili je već podneta prijava za registraciju pod istim nazivom ili je naziv već re-zervisan u skladu sa ovim zakonom, odnosno da li je naziv određen u skladu sa zakonom,

• da li su činjenice iz dokumenata računski i logički usaglašene u skladu sa propisima kojima se ure-đuje njihova sadržina i forma, ako je prijava pod-neta registru nadležnom za registraciju finansij-skih izveštaja i da li je uz prijavu priložen dokaz o uplati naknade za vođenje postupka registracije (ovakvo postupanje Registratora je u potpunosti u skladu sa propisanim načelima postupka regi-stracije, a posebno sa načelom formalnosti, jer isključuje mogućnost da se Registrator bavi utvr-đivanjem materijalnih činjenica.

Stranka ovakvim postupanjem nikako ne može biti oštećena jer je u sudskoj nadležnosti utvrđivanje materijalnih činjenica odnosno ispitivanje zakonitosti postupka donošenja odluka i zakonitosti samih odlu-ka udruženja.

Rok za odlučivanje po prijaviZakonom je propisan rok od pet dana od dana

prijema prijave za donošenje odluke Registratora. Zakonom je takođe propisano i pozitivno ćutanje ad-ministracije, odnosno propisano je da ako Registrator ne odluči o prijavi u roku od pet dana od dana prije-ma, smatraće se da je prijava usvojena, o čemu donosi rešenje i traženu registraciju, bez odlaganja, sprovodi u Registar. Ovakvo postupanje Registratora, odnosno tzv. pozitivno ćutanje administracije je isključeno sa-mo u slučajevima ako je Registrator nenadležan za postupanje po prijavi, ako podatak ili dokument nije predmet registracije i ako je podatak ili dokument čija



se registracija zahteva, već registrovan (do 1.5.2013. godine rok za odlučivanje po prijavi je bio 30 dana od dana prijema usaglašene registracione prijave).

Odlučivanje Registratora po prijavi

Zakonom je propisano da Registrator, rešavaju-ći po prijavi, može da usvoji, delimično usvoji ili odbaci prijavu. Ako su ispunjeni uslovi Registrator, bez učešća stranke u postupku, donosi rešenje kojim usvaja prijavu. Ako se prijava odnosi na registraciju dva ili više podatka ili dokumenta, prijava se deli-mično usvaja tako što se registruju podaci ili do-kumenti za čiju su registraciju ispunjeni uslovi, a u ostalom delu se prijava odbacuje. Kada Registra-tor oceni da nisu ispunjeni uslovi za registraciju jer nije nadležan za odlučivanje, jer podatak ili dokument nije predmet registracije ili je podatak ili dokument čija se registracija zahteva već registrovan, Registra-tor donosi rešenje kojim prijavu odbacuje. Ako Registrator oceni da nisu ispunjeni drugi uslovi za re-gistraciju, donosi rešenje kojim odbacuje prijavu i u tom rešenju obavezno utvrđuje koji uslovi za registra-ciju nisu ispunjeni. Do 1.5.2013. godine Registrator je, ako utvrdi da nisu ispunjeni uslovi za registraciju, putem obaveštenja o nedostacima, davao mogućnost stranci da dopuni dokumentaciju u određenom roku. Sada, Registrator odbacuje registracionu prijavu, a stranka ima mogućnost da u roku od 30 dana od dana objavljivanja ovog rešenja na internet strani Agencije, podnese registracionu prijavu za regi-straciju podataka o čijoj registraciji je odlučeno tim rešenjem i plati polovinu od iznosa propisane naknade za registraciju koja je predmet prijave čime zadržava pravo prioriteta odlučivanja zasno-vano podnošenjem prijave koja je odbačena.

Propuštanje roka od pet dana za odlučivanje po prijavi

Od 1.5.2013. godine u postupku registracije udru-ženja će se primenjivati pozitivno ćutanje admini-stracije što znači da ako Registrator ne odluči o prijavi u roku od pet dana od dana prijema prija-ve, smatraće se da je prijava usvojena, o čemu do-nosi rešenje i traženu registraciju, bez odlaganja, sprovodi u Registar (izuzev u slučajevima kada nisu ispunjeni uslovi propisani članom 14. tač. 1), 3) i 4) Zakona). Do 1.5.2013. godine, se primenjivalo nega-tivno ćutanje administracije, odnosno smatralo se da je prijava odbijena, ako se ne donese odluka o prijavi u roku od 30 odnosno 60 dana od dana prijema.

Prekid i odlaganje postupka Od 1.5.2013. godine Registrator prekida ili odlaže

postupak samo u slučajevima i na način propisan Za-konom o udruženjima. Ovim zakonom je propisano da se postupak upisa može prekinuti samo ako Regi-strator oceni da se radi o tajnom ili paravojnom udruženju ili ako su ciljevi udruženja u suprotno-sti sa odredbama člana 3. stav 2. ovog zakona. Tada Registrator zaključkom prekida postupak upisa u Registar i Ustavnom sudu podnosi predlog za za-branu rada udruženja. To znači da se prekid postup-ka neće vršiti u drugim slučajevima i da ne postoji mogućnost odlaganja postupka jer ta mogućnost nije predviđena Zakonom o udruženjima.

Povraćaj u pređašnje stanje Zakonom nije dozvoljen povraćaj u pređašnje

stanje.

Objavljivanje i dejstvo registracijeOd 1.5.2013. godine sve odluke Registratora u

postupku registracije se istovremeno i objavljuju na internet strani Agencije. Takođe se i statuti (sta-tut ili prečišćen tekst statuta ako je došlo do prome-ne statuta), istovremeno objavljuju sa donošenjem rešenja kojim se prijava usvaja. Takođe je propisa-no da registracija podataka i dokumenata proizvo-di pravno dejstvo prema trećim licima narednog dana od dana objavljivanja i da registracija proi-zvodi pravno dejstvo za ubuduće. Ovo je velika no-vina za udruženja jer putem internet strane Agencije mogu, pored kretanja svog predmeta, da vide i done-te odluke Registratora, kao i statut udruženja ako je prijava usvojena. S obzirom na ove zakonske odredbe, Registrator više neće proveravati materijalnu sa-držinu statuta (izuzev podataka koji su predmet registracije), niti će vraćati primerak statuta ove-ren pečatom Registratora, već će statut objavljiva-ti na internet strani Agencije.

Ispravka greškeAko je prilikom registracije načinjena greška u

pisanju, računanju ili druga očigledna greška, Regi-strator će, u roku od pet dana od dana saznanja za grešku ili od dana podnošenja zahteva za isprav-ku, izvršiti ispravku greške u registru i o tome doneti zaključak. Ako Registrator, odlučujući o zah-tevu za ispravku greške, utvrdi da greška nije nači-



njena, donosi rešenje kojim se zahtev odbija kao neosnovan.

Dostavljanje pismenog otpravka odluke Registratora

Od 1.5.2013. godine dostavljanje pismene odlu-ke Registratora se vrši samo ako to zahteva pod-nosilac prijave, odnosno ako u registracionoj prijavi označi da želi da mu se pismeni otpravak dostavi. U tom slučaju pismeni otpravak se dostavlja običnom poštom s obzirom na činjenicu da prijem ovakvog ot-pravka više ne utiče na rok za žalbu jer je ovim zako-nom propisano da rok za žalbu počinje teći od dana objavljivanja odluke na internet strani Agencije a ne od dana prijema pismenog otpravka. Takođe je propi-sano da se dostavljanje pismenog otpravka odluke Registratora smatra izvršenim danom slanja na adresu koja je označena u prijavi.

Žalba i postupak po žalbiOd 1.5.2013. godine na žalbeni postupak se prime-

njuju odredbe Zakona, a ne Zakona o opštem uprav-nom postupku. Zakonom je propisano da rok za žal-bu iznosi 30 dana od dana objavljivanja odluke na internet strani Agencije. Takođe, novina je i to da je izričito propisano da žalbu može da podnese samo podnosilac registracione prijave a ne i neko treće lice.

Dalje, izričito je propisano da žalba ne zadržava izvršenje. Za razliku od Zakona o opštem upravnom postupku, ako podnosilac prijave izjavi žalbu na reše-nje i istovremeno otkloni nedostatke utvrđene reše-njem, smatraće se da radnje preduzete radi otklanja-nja utvrđenih nedostataka nisu ni preduzete, odnosno nastaviće se postupak po žalbi. To znači da se žalba neće usvajati ako se uz žalbu dostavi dokumenta-cija kojom se otklanjaju nedostaci zbog kojih je prijava odbačena.

Novina je i da se podnosiocu, na njegov zahtev, predaje potvrda o primljenoj žalbi kada se žalba podnosi preko Agencije. Takođe, na internet strani Agencije se objavljuju podaci o primljenoj žalbi i to:- broj pod kojim je žalba zavedena, - datum i vreme prijema žalbe, - podatak o podnosiocu žalbe, i - podatak o statusu u kome se žalba nalazi.

Ovim zakonom je propisana i sadržina žalbe, a to su broj i datum odluke koja se žalbom pobija, ra-zlozi pobijanja, identifikacioni podaci o podnosio-cu žalbe i potpis podnosioca žalbe.

Takođe je izričito propisano da se podnosilac žal-be ne može u žalbi pozivati na činjenice koje nisu unete u prijavu i dokumenta koja uz prijavu nisu priložena. Po prijemu žalbe Registrator proverava da li je žalba blagovremena, dopuštena ili izjavljena od ovlašćenog lica i ako utvrdi da nije, donosi rešenje kojim se žalba odbacuje. Ako utvrdi da jeste, provera-va osnovanost žalbe i ako je žalba osnovana izme-niće pobijanu odluku ili staviti van snage rešenje o odbacivanju prijave i doneti rešenje o usvajanju prijave.

Ako Registrator u roku od pet dana od dana prijema žalbe ne odluči ni na jedan od ovih nači-na, dužan je da žalbu bez odlaganja dostavi nad-ležnom ministru. Novina je da je rok za odlučivanje ministra po žalbi 30 dana od dana prijema žalbe u ministarstvu. Takođe, Zakonom je propisano i po-stupanje ministra po žalbi, odnosno ministar može: odbaciti žalbu ako je neblagovremena, nedopuštena ili podneta od neovlašćenog lica, ako Registrator nije to učinio, odbiti žalbu kao neosnovanu, usvojiti žal-bu i ukinuti odluku i vratiti Registratoru predmet na ponovno odlučivanje i usvojiti žalbu i ukinuti odluku i sam odlučiti o prijavi.

Odluka ministra je konačna i protiv nje se mo-že pokrenuti upravni spor. Protiv pravnosnažne odluke Upravnog suda stranka i nadležni javni tužilac mogu da podnesu Vrhovnom kasacionom sudu zahtev za preispitivanje sudske odluke.

Brisanje registrovanog podatka ili dokumenta po službenoj dužnosti

Od 1.5.2013. godine, prilikom registracije će se primenjivati i ovaj institut koji je uveden radi zaštite postupka registracije. Naime, ako Registrator utvrdi (bilo po zahtevu zainteresovanog lica, ili po službenoj dužnosti), da je podatak ili dokument registrovan, a da u momentu registracije nisu bili ispunjeni uslovi za njegovu registraciju (ovde se misli samo uslove koje je Registrator dužan da utvrdi postupajući po prijavi odnosno na uslove koji su propisani članom 14. Zakona), ukinuće svoju odluku i brisati poda-tak ili dokument, najkasnije u roku od šest meseci od narednog dana od dana objavljivanja registro-vanog podatka ili dokumenta. Rešenje o brisanju registrovanog podatka ili dokumenta dostavlja se licu čiji je podatak ili dokument brisan. Istovremeno sa brisanjem registrovanog podatka ili dokumenta uspo-stavlja se prethodno registrovano stanje, i podnosilac prijave po osnovu koje je izvršena registracija podat-ka ili dokumenta koji je brisan u skladu sa odredbama ovog člana ima pravo na žalbu.



Odnos Zakona i Zakona o opštem upravnom postupku

Zakonom je propisano da se pravna sredstva, pro-pisana zakonom kojim se uređuje opšti upravni postu-pak, shodno primenjuju na odluke donete u postupku registracije a odluke koje su donete u postupku po pravnim sredstvima proizvode dejstvo za ubuduće.

Objavljivanje podataka i dokumenataOd 1.5.2013. godine i u Registru udruženja će se

podaci i dokumenti koji nisu predmet registracije i evidentiranja, objavljivati na zahtev ovlašćenog lica, nadležnog organa ili preuzimanjem podataka i do-kumenata iz drugih Registara i evidencija sadržanih u registrima i evidencijama koje vodi Agencija i dru-gi nadležni organi, a koji su propisani kao predmet objavljivanja. Registrator, na zahtev podnosioca, u ro-ku od pet dana od dana prijema zahteva, izdaje potvr-du da li je neki podatak ili dokument objavljen.

Postupak po ostalim zahtevimaOd 1.5.2013. godine, na zahtev lica, Registrator,

najkasnije u roku od dva dana od dana prijema iz-daje: izvod o podacima iz registra, kopiju dokumenta na osnovu koga je izvršena registracija ili evidencija, odnosno dokumenta koji je objavljen u skladu sa ovim zakonom i potvrdu kojom se potvrđuje da li je neki podatak ili dokument bio registrovan, evidentiran, objavljen, da li Registar sadrži neki dokument, da li su određene činjenice sadržane u dokumentima iz regi-stra ili kojom se potvrđuju pravna stanja i pravne po-sledice registracije, evidencije, odnosno objavljivanja. Zahtev se podnosi se na propisanom obrascu, a ako obrazac nije propisan, podnosi se kao podnesak, i uz zahtev se prilaže i dokaz o uplati naknade za izdava-nje izvoda, kopija ili potvrda.

Rezervacija nazivaOd 1.5.2013. godine i u Registru udruženja će biti

omogućena rezervacija naziva i to na način i u postup-

ku koji je propisan Zakonom. Rezervacija naziva po-kreće se podnošenjem prijave nadležnom registru sa dokazom o uplati naknade za rezervaciju nazi-va. Potvrda o primljenoj prijavi za rezervaciju naziva sadrži: oznaku Registra, broj pod kojim je prijava za-vedena, datum i vreme prijema prijave, naziv koji se rezerviše, podatke o podnosiocu prijave i podatke o visini naknade. Ako su ispunjeni uslovi za rezerva-ciju naziva, Registrator u roku od pet dana od da-na podnošenja prijave izdaje potvrdu o rezervaciji naziva i rezervisani naziv unosi u bazu podataka rezervisanih naziva.

Naziv se rezerviše u korist podnosioca prijave na rok od 60 dana od dana objave. Ako nisu ispu-njeni uslovi za rezervaciju naziva, Registrator u roku od pet dana od dana podnošenja prijave rešenjem odbija prijavu za rezervaciju naziva. Pre isteka roka na koji je naziv rezervisan, lice u čiju je korist na-ziv rezervisan, može, uz ponovnu uplatu naknade za rezervaciju naziva, obnoviti rezervaciju naziva na naknadni rok od 60 dana. Rezervacija naziva može se preneti na drugo pravno ili fizičko lice do isteka roka na koji je naziv rezervisan. Registrator potvrdu o prenosu rezervisanog naziva dostavlja licu u čiju je korist naziv rezervisan.

Obaveza plaćanja naknade

Zakonom je propisano da za postupak registra-cije, evidentiranja, objavljivanja, rezervacije naziva, postupke po ostalim zahtevima, kao i za druge usluge koje pruža Agencija, podnosilac prijave ili zahteva pla-ća naknadu u skladu sa propisima kojima se uređuje položaj i nadležnost Agencije. To znači da od 1.5.2013. godine podnosilac prijave u registru udruženja plaća naknadu za svaku promenu posebno i to za jednu promenu u iznosu od 2.500 dinara a za sva-ku sledeću promenu po 1.200 dinara, zatim da za neblagovremeno podnetu prijavu plaća dodatnu naknadu od 3.000 dinara i da plaća za ostale usluge naknadu koja je propisana Odlukom o naknadama za poslove registracije i druge usluge koje pruža Agenci-ja za privredne registre. •

Izvor: Veb sajt Građanske inicijative, 4.3.2013. godine

MEĐUNARODNO I UPOREDNO PRAVO


Borba protiv terorizma predstavlja jedan od prioriteta u mnogim evropskim državama. Države suočene sa te-rorističkim aktima pribegavaju sili, ponekad ostavljajući po strani neke od garancija ljudskih sloboda i prava u okviru demokratske države. Zbog toga, u takvim situacijama može doći do suprotstavljanja dva cilja država:

- borbe protiv terorizma i - poštovanja i zaštite ljudskih prava.

U cilju rešavanja ovog konflikta Komitet ministara Saveta Evrope usvojio je dva vodiča. Prvi vodič se odnosi na ljudska prava i borbu protiv terorizma, koji je usvojen 11.7.2002. godine, relativno

brzo nakon terorističkih akata u Njujorku od 11.9.2001. godine. Drugi vodič, usvojen 2.3.2005. godine, namenjen je pre svega zaštiti žrtava terorističkih akata. Svrha oba vodiča je da služe kao praktične smernice policiji, pravosudnim organima i drugim državnim

organima, da u borbi protiv terorizma vode računa o potrebi poštovanja ljudskih prava, a na način da ne učine tu borbu nedelotvornom.

Koliko su države vodile računa o smernicama iz ovih vodiča najbolje se može sagledati kroz analizu prakse Evrop-skog suda za ljudska prava (dalje: Sud).

Naime, član 15. Konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama (dalje: Konvencija) omogućava državi da jednostrano odstupi od nekih svojih obaveza iz Konvencije u nekim izuzetnim okolnostima i korišćen je u pojedinim državama članicama u kontekstu terorizma.

Postoji nekoliko slučajeva u kojima je Sud obradio pitanje odstupanja od Konvencije u slučaju terorizma.

Naime, već u prvoj presudi koju je Sud doneo - Loules protiv Irske od 1.7.1961. godine, Irska je odstupila od Kon-vencije, zbog terorističkog nasilja povezanog sa Severnom Irskom, tokom 1957. godine... U ovom slučaju podnosilac predstavke, osumnjičen da je član IRA (Irska Republikanska armija), naveo je da je bio pritvoren bez suđenja između jula i decembra 1957. godine u vojnom logoru na teritoriji Republike Irske, ali je Sud ustanovio da nije bilo kršenja člana 7. Konvencije (nema kazne bez zakona).

Bilo je još nekoliko slučajeva odstupanja od Konvencije po članu 15. Konvencije. To su sledeći slučajevi:

Odstupanje je učinjeno od strane turske vlade zbog problema između snaga bezbednosti i pripadnika PKK (Rad-nička partije Kurdistana) koja je proglašena terorističkom organizacijom, na jugoistoku Turske. U ovom slučaju podnosilac se žalio na to da je njegov pritvor zbog optužbi za pomaganje i podstrekavanje pripad-nika PKK bio nezakonit i da je on bio mučen (tzv palestinsko vešanje) za vreme svog boravka u pritvoru, pa je Sud ustanovio povrede čl. 3, 5. i 13. Konvencije.

Aksoj protiv Turske od 18.12.1996. godine

Odstupanja koja je uvelo Ujedinjeno Kraljevstvo u 2001. godini posle terorističkih napada 11. septembra u SAD sastojala su se u tome što su podnosioci bili zatočeni u ustanovi sa visokim bezbednosnim merama na neodređeni vremenski period. U vezi sa navodnom povredom člana 3. Konvencije, Sud je našao da navedene mere ne prekora-čuju potrebni nivo surovosti da bi se mogle podvesti pod član 3. Konvencije. Sa druge strane, zatočenje na neodre-đeni vremenski period okarakterisano je kao povreda člana 5. Konvencije.

A. i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva od 19.2.2009. godine

LJUDSKA PRAVA I BORBA PROTIV TERORIZMA U PRAKSI EVROPSKOG SUDA ZA LJUDSKA PRAVA



Inače, u vezi sa terorističkim aktivnostima može se postaviti pitanje kršenja većeg broja odredbi iz Konvencije.

U ovoj međudržavnoj predstavci vlasti Ujedinjenog Kraljevstva "optužene" su da su u periodu avgust 1971. godine - decembar 1975. godine sprovele seriju hapšenja u Severnoj Irskoj. Irska je smatrala da obim i primena ovih mera, a posebno pojedine tehnike primenjivane u istražnom postupku (stajanje uz zid, podvrgavanje preteranoj buci, pokrivanje glave kapuljačom, uskraćivanje sna, vode i hrane) za vreme tzv. preventivnog pritvora predstavljaju mučenje. Iako, je Ujedinjeno Kraljevstvo ove mere pravdalo borbom protiv terorizma IRA, sa pozivom na član 15. Konvencije, Sud nije prihvatio ovu argumentaciju, jer su navedene mere prouzrokovale intenzivnu i dugotrajnu psihičku patnju, zbog čega je ustanovljena povreda člana 3. Konvencije (zabrana mučenja).

Irska protiv Ujedinjenog Kraljevstva od 18.1.1978. godine

Pravo na život (član 2. Konvencije) Sve mere koje je preduzela država za borbu protiv terorizma moraju da poštuju ljudska prava i principe vladavine

prava, isključujući bilo kakav oblik proizvoljnosti, kao i bilo koji diskriminatorski ili rasistički tretman, i moraju biti predmet odgovarajućeg nadzora.

Član 2. stav 2. Konvencije opravdava upotrebu sile u samoodbrani samo ako je bila „apsolutno neophodna”. Ovde bi trebalo pomenuti dva slučaja:

Tri člana IRA, osumnjičeni da su posedovali daljinski upravljač koji se koristi za aktivaciju eksplozije bombe, ubije-ni su na ulici od strane SAS (britanske specijalne jedinice) vojnika u Gibraltaru. U ovom slučaju utvrđena je povre-da jer je operacija mogla da se planira i kontroliše bez potrebe da se ubiju osumnjičeni.

Mek Ken i drugi protiv Ujedinjenog kraljevstva od 27.9.1995. godine

Jedan slučaj koji je u toku u kome se radi o ubistvu brazilskog državljanina od strane policije, u londonskom me-trou, za koga je pogrešno utvrđeno da se radi o bombašu samoubici.

Armani de Silva protiv Ujedinjenog Kraljevstva

Zabrana mučenja (član 3. Konvencije) Član 15. Konvencije jasno kaže da neke mere nisu dozvoljene čak i u izuzetnim okolnostima. Na primer, zabrana nečovečnog i ponižavajućeg postupanja ili mučenja (član 3) je apsolutna i od nje se ne

može odstupiti. U vezi sa isticanjem povrede člana 3. Konvencije u slučaju mera preduzetih u cilju protiv terorizma izdvajamo

sledeće slučajeve:

Bivši pripadnik ekstremno levog oružanog pokreta "Action directe”, podnosilac predstavke, osuđen je 1995. godine na zatvor od 30 godina za krivična dela, inter alia, terorizma, žalio se na pretres do gole kože u zatvoru. S tim u vezi ustanovljene su sledeće povrede Konvencije, kršenje:

- člana 3. (zabrana nečovečnog i ponižavajućeg postupanja), - člana 8. (pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života), - člana 13. (pravo na delotvoran pravni lek) i - člana 6. stav 1. (pravo na pravično suđenje).

Frerot protiv Francuske, od 12.6.2007. godine

Podnosilac, poznatiji kao „Karlos Šakal”, i čuven tokom sedamdesetih godina kao najopasniji terorista na svetu, žalio se što je proveo osam godina u samici posle suđenja za krivična dela u vezi sa terorizmom. Sud je ustanovio da nije bilo kršenja člana 3. Konvencije (zabrana nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja) u pogledu dužine vremena provedenog u samici. Međutim, ustanovljeno je kršenje člana 13. Konvencije (pravo na delotvoran pravni lek), zbog nedostatka pravnog leka u francuskom zakonu koji bi omogućio podnosiocu da ospori odluku za produženje njegovog pritvora u samici.

Ramirez Sančez protiv Francuske, od 4.7.2006. godine



Ovaj slučaj se tiče uslova deportacije u Tursku i naknadnog zatvaranja. Abdulaha Odžalana, bivšeg lidera PKK (Kurdska radnička partija) koji je osuđen na smrt zbog aktivnosti sa ciljem secesije dela turske teritorije. Sud je ustanovio kršenje člana 3. Konvencije (zabrana nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja), zbog smrtne kazne koja je izrečena nakon nepravičnog suđenja. Ustanovljeno je i kršenje Konvencije i to:

- člana 5. stav 4. (pravo na zakonitost pritvora) i - člana 5. stav 3. (pravo da odmah bude izveden pred sudiju).

Takođe, nađeno je i kršenje: - člana 6. stav 1. (pravo na pravično suđenje) i - člana 6. stav 1. u vezi sa članom 6. stav 3. tač. b) (pravo na adekvatno vreme i uslove za pripremu odbrane) i

c) (pravo na pravnu pomoć po sopstvenom izboru).

Odžalan protiv Turske, od 12.5.2005. godine

Sud je utvrdio da španske vlasti nisu sprovele efikasnu zvaničnu istragu povodom navoda podnosioca predstavke da je zlostavljan u policijskom pritvoru kada je uhapšen u leto 1992. godine, uoči Olimpijskih igara u Barseloni, u vezi sa istragom zbog terorističkih dela. Sud je našao da:

- nema kršenja člana 3. (zabrana nečovečnog i ponižavajućeg postupanja); - kršenje člana 3. (istraga).

Martinez Sala protiv Španije od 2.11.2004. godine

Babar Ahmad i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva (24027/07.,11949/08, 36742/08, 66911/09 i 67354/09) 10.4.2012. godine - presuda postala konačna 24.9.2012. godine, tako što je zahtev za Veliko veće upućen od strane svih podnosilaca - osim gospodina Asvata - odbijen od petočlanog panela. U ovom slučaju šest navodnih međunarodnih terorista bili su zatvoreni u Velikoj Britaniji, čekajući izručenje SAD. Sud je jednoglasno presudio da:

- nema kršenja člana 3. (zabrana nečovečnog i ponižavajućeg postupanja); - nema kršenja člana 3. Konvencije kao rezultat dužine njihove moguće kazne ako budu izručeni.

Sud je odložio ispitivanje predstavke gospodina Asvata zbog značaja njegove šizofrenije u pritvoru. Sud je takođe preporučio (u skladu sa pravilom 39 Poslovnika Suda) da Ujedinjeno Kraljevstvo ne bi trebalo da izruči podnosio-ce predstavke dok presuda ne postane pravosnažna.

Iz odluke Suda Uslovi pritvora Razmotrivši sve dokaze koje su pružile obe strane, uključujući specijalne izveštaje koje su pripremili zvaničnici ADX-a, kao i pisma koja je obezbedilo Ministarstvo pravde SAD, Sud je utvrdio da uslovi u ADX-u ne bi predstavljali zlostavljanje. Posebno, svi zatvorenici osuđeni za međunarodni terorizam se ne smeštaju u ADX i, čak i ako bi bili tamo smešteni, uspostavljene su dovoljne proceduralne garancije, kao što je rasprava pre odlučivanja o takvom transferu. Dalje, ukoliko bi postupak transfera bio nezadovoljavajući, postoji mogućnost podnošenja tužbe i Federalnom birou za zatvore i sudu. Što se tiče restriktivnih uslova ADX-a i odsustva ljudskog kontakta, Sud je utvrdio da, ako podnosioci predstavke budu osuđeni kako su optuženi, američke vlasti bi ih opravdano smatrale značajnim bezbednosnim rizikom i bilo bi opravdano nametanje striktnih ograničenja u pogledu njihove mogućnosti komuniciranja sa spoljnim svetom. Pored toga, zatvorenici ADX-a - iako su većinu vremena u ćelijama - imaju obezbeđene usluge i aktivnosti (tele-vizija, radio, novine, knjige, predmeti za hobije i zanate, telefonski pozivi, društvene posete, korespondencija sa porodicom, grupne molitve) koji su otišli preko onoga što ima većina zatvora u Evropi. Dalje, prema jednom od dopisa američkog Ministarstva pravde, od 252 zatvorenika u ADX-u, 89 je u posebnom „step-down” programu. Ovo pokazuje da bi podnosioci predstavki, ukoliko budu osuđeni i prebačeni u ADX, imali realnu mogućnost takvog programa kretanja kroz različite nivoe kontaktiranja sa drugima, dok ne budu podobni za transfer u normalan zatvor. Konačno, kada su u pitanju problemi sa mentalnim zdravljem, Sud je primetio da ovo nije sprečilo Ahmad-a, Ahsan-a i Bary-ja da budu zatvoreni u zatvoru visokog stepena bezbednosti u Velikoj Britaniji i, u svakom slučaju, bile bi im raspoložive psihijatrijske usluge.



Stoga, Sud je utvrdio da ne bi bilo povrede člana 3. Konvencije u odnosu na moguće zatvaranje Ahmad-a, Ahsan-a, Bary-ja i Al-Fawwaz-a u ADX. Sud je takođe odbio zahtev Abu Hamze za preispitivanje svoje odluke o proglašenju njegove pritužbe u vezi ADX-a ne-dopuštenom. Sud je posmatrao da bi američke vlasti smatrale zatvaranje Abu Hamze u ADX nemogućim zbog njegovog invaliditeta (posebno zbog amputacije podlaktica). Dužina kazni Bary se suočava sa 269 obaveznih kazni doživotnog zatvora bez mogućnosti pomilovanja. Ahmad, Ahsan, Abu Hamza i Al-Fawwaz se suočavaju sa diskrecionim doživotnim kaznama. S obzirom na ozbiljnost krivičnih dela u pitanju, Sud nije smatrao da bi ove kazne bile izrazito nesrazmerne ili da bi dovele do nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja. Stoga ne bi bilo povrede člana 3. Konvencije u slučaju da ijedan od petorice podnosilaca predstavki bude izručen, osuđen ili dobije kaznu doživotnog zatvora.

Babar Ahmad i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva od 24.9.2012. godine

Sud je odlučio da odloži ispitivanje pritužbi gospodina Aswat-a, koje će razmatrati pod novim brojem. Pozvao je strane da dostave dalja pisana zapažanja o tri sledeća pitanja: 1) Kakav je značaj, ukoliko uopšte postoji, transfera gospodina Aswat-a iz HMP Long Lartin u Bolnicu Broadmoor zbog

njegovog mentalnog zdravlja? 2) Da li će pre predaje gospodina Aswat-a SAD-u detalji o njegovom mentalnom zdravlju biti pruženi američkim

vlastima? 3) Posle predaje, koje korake će preduzeti američke vlasti: da procene da li će on moći da podnese suđenje i da obez-

bede da će, ako bude osuđen, njegovo mentalno zdravlje biti uzeto u obzir prilikom odlučivanja gde će biti zatvoren?

Aswat-a protiv Velike Britanije

Pravo na slobodu i bezbednost (član 5. Konvencije) Član 5. Konvencije ne dozvoljava pritvor pojedinca samo kao deo prikupljanja informacija (mora postojati

namera, u principu, bar da se podigne optužnica). U vezi sa kršenjem člana 5. stav 1. Konvencije izdvajamo sledeće slučajeve:

Podnosilac predstavke je nemački državljanin libanskog porekla i žalio se da ga je makedonska policija uhapsila u decembru 2003. godine, na graničnom prelazu, zadržala ga zaključanog 23 dana u motelu u Skoplju i ispitivala u vezi sa navodnim vezama sa terorističkim organizacijama na engleskom jeziku, uprkos njegovom slabom poznavanju tog jezika i onemogućen mu je kontakt sa nemačkom ambasadom. Na skopskom aerodromu predat je agentima CIA. On je pri tom mučen (tučen je, stavljana mu je kapuljača na glavu, vezivan je lisicama za vreme dok je tučen, itd.). Agenti CIA su ga prevezli, posebnim letom, do Avganistana, gde je ostao zatočen do kraja maja 2004. godine. Prema stavu BJR Makedonije, podnosilac je na makedonsku teritoriju stupio 31.12.2003. godine, kada je ispitan od strane policije i osumnjičen da putuje sa lažnim dokumentima, pa je odmah prebačen na teritoriju Kosova i Metohije. Međutim, nekoliko sprovedenih međunarodnih istraga pokazalo je da su ovi navodi neodrživi. Takođe, u postupku pred Sudom priložena je i izjava makedonskog ministra unutrašnjih poslova, da je makedonska strana u svemu postu-pala po zahtevu vlasti SAD. U presudi Velikog veća od 13.12.2012. godine utvrđeno je da je BJR Makedonija prekršila:

- član 3. (zabrana nečovečnog i ponižavajućeg postupanja), - član 5. (pravo na slobodu i bezbednost), - član 8. (pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života) i - član 13. (pravo na delotvoran pravni lek) Konvencije, pa je podnosiocu dosuđeno 60.000 evra na ime nemateri-

jalne štete.Naime, Sud je ustanovio da podnosilac nije bio tučen od strane makedonskih vlasti, dok je držan u hotelu, ali da njego-va izolacija, kao deo tajne operacije i neizvesnost u pogledu njegove sudbine za vreme ispitivanja, izazvali su psihički stres kod njega. Po oceni Suda to se svodilo na nečovečno postupanje, zbog čega je Sud ustanovio povredu člana 3. Konvencije. Sud je zasebno ispitao postupanje makedonskih vlasti na aerodromu, kada je predavan agentima CIA, kada je tučen, kojom prilikom je vršena sodomija nad njim, a takođe kada mu je stavljana kapuljača od strane agenata CIA, a sve u prisustvu makedonskih vlasti i pod njihovom nadležnošću. Sud je ustanovio odgovornost BJR Makedonije za torturu koju su sproveli strani agenti, jer je makedonska strana propustila da pruži opravdanje za primenu sile od strane stra-nih agenata na makedonskoj teritoriji.



Interesantno je da je makedonska strana oglašena odgovornom i za povredu člana 3. Konvencije zbog daljeg izlaganja podnosioca riziku kršenju člana 3. Konvencije, kada je bio u pritvoru pod nadležnošću organa SAD. S obzirom da se podnosilac obraćao i makedonskim vlastima sa zahtevom za sprovođenje delotvorne istrage u vezi sa mučenjem, a istraga nije sprovedena, utvrđena je povreda i procesnog aspekta člana 3. Konvencije. Kako u konkretnom slučaju nije doneto rešenje o određivanju pritvora, niti je podnosilac izveden pred sud koji bi odlučivao o pritvoru, a makedonski sud nije na delotvoran način ispitao optužbe podnosioca u vezi sa njegovim neo-snovanim lišenjem slobode, Sud je ustanovio da je BJR Makedonija odgovorna za sve vreme u kome je podnosilac bio lišen slobode, zbog čega je ustanovljena i povreda člana 5. Konvencije. Shodno utvrđenim povredama čl. 3. i 5. Konvencije, Sud je ustanovio i povredu čl. 8. i 13. Konvencije. Inače, ovaj slučaj je diskutovan i u okviru Parlamentarne skupštine Saveta Evrope i Evropskog parlamenta zajedno sa još dva slučaja pred Sudom.

El-Masri protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije (br. 39630/09), presuda od 13.12.2012. godine

Podnosilac predstavke, saudijski državljanin jemenskog porekla, smatra se da je jedan od najviših ličnosti Al Kaide. Trenutno je u pritvoru u SAD u Gvantanamo Bej pomorskoj bazi na Kubi zbog optužbi u vezi sa njegovom ulogom u terorističkim napadima na razarač SAD-a (USS Cole) u 2000. godini i francuski civilni naftni tanker MV Limburg 2002. godine. On tvrdi da je zarobljen u Dubaiju (Ujedinjeni Arapski Emirati), u oktobru 2002. godine, a prebačen u pritvor CIA, da je bio zlostavljan u tajnim pritvorskim objektima, koji se navodno nalazie u Poljskoj.

Al Nashiri protiv Poljske (br. 28761/11) podneto 10.7.2012. godine

Podnosilac predstavke, imam Abu Omar - egipatski nacionalista sa političkim azilom u Italiji - tvrdi da je otet i prebačen u Egipat, a potom zatočen u tajnom zatvoru na nekoliko meseci u nehumanim uslovima. Drugi podnosilac, njegova supruga, žali se da su je italijanske vlasti ostavile u neizvesnosti o tome šta se desilo njenom mužu.

Nasr i Gali protiv Italije (br. 44883/09) podneto 22.11.2011. godine

Među slučajevima u kojima je postavljeno pitanje povrede člana 5. Konvencije u vezi sa terorizmom pomenućemo i dva starija slučaja protiv Ujedinjenog Kraljevstva. Istaknuti član Šin Fejn-a uhapšen je zbog sumnje da je umešan u ubistvo koje je počinila IRA. U ovom slučaju Sud je ustanovio da nije bilo kršenja člana 5. stav 1. Konvencije, odnosno Sud je smatrao da je hapšenje podnosilaca zbog sumnje na terorizam bilo deo unapred planirane operacije zasnovane na dokazima ili obaveštajnim informacijama o terorističkim aktivnostima i da je ispunilo standard „sumnje na razumnim osnovama”.

O‘Hara protiv Velike Britanije, od 16.10.2001. godine

Podnosioci predstavke su uhapšeni u Severnoj Irskoj od pozornika koji ima zakonska ovlašćenja (kasnije ukinuta) i koja mu dozvoljavaju da liši slobode do 72 sata bilo koga ko je osumnjičen da je terorista. Sud je zaključio da dokazi nisu bili dovoljni da se objektivno utvrdi postojanje „razumne sumnje” za hapšenje.

Foks, Kembel i Hartli protiv Velike Britanije, od 30.8.1990. godine

Mere koje ometaju privatnost (član 8. Konvencije) Član 8. Konvencije predviđa da se javne vlasti neće mešati u vršenje prava na poštovanje privatnog i porodičnog

života, doma i prepiske, sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu naci-onalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih.

Ovaj predmet se odnosi na ograničenje prava prekograničnog kretanja podnosioca predstavke i stavljanje njegovog imena na listu u prilogu saveznog propisa, u kontekstu sprovođenja od strane Švajcarske rezolucija Saveta bezbedno-sti UN za borbu protiv terorizma. Sud je smatrao da Švajcarska nije mogla samo da se osloni na obavezujuću prirodu rezolucija Saveta bezbednosti, već da je trebalo da preduzme sve moguće mere, u okviru onoga što joj je bilo na raspolaganju, da prilagodi režim sankci-ja individualnoj situaciji podnosioca predstavke. Kako Švajcarska nije harmonizovala međunarodne obaveze koje su izgledale kontradiktorno, Sud je utvrdio da je prekršen član 8. Konvencije.

NADA protiv Švajcarske (br. 10593/08), presuda Velikog veća 12.9.2012. godine



Ovaj predmet ima dosta sličnosti sa slučajem Kadi, koji se raspravljao pred Sudom u Luksemburgu.

Osnovne činjenice Podnosilac predstavke Youseef Moustafa Nada je italijanski i egipatski državljanin, rođen 1931. godine. Od 1970.

godine živi u Campione dÌtalia, enklavi okruženoj švajcarskim kantonom Ticino. U oktobru 1999. godine Savet bez-bednosti UN usvojio je Rezoluciju 1267 (1999) koja predviđa sankcije protiv talibana. Švajcarski Federalni savet (sa-vezno izvršno telo) usvojio je 2.10.2000. godine Uredbu o uvođenju mera protiv talibana („Uredba o talibanima”).

Rezolucijom 1333 (2000) Savet bezbednosti je produžio režim sankcija, zahtevajući od Komiteta za sankcije UN da sačini spisak lica i organizacija povezanih sa Osamom bin Ladenom i Al Kaidom. Uredbu o talibanima je dopunila švajcarska Vlada.

U novembru 2001. godine podnosilac predstavke i više organizacija povezanih sa njim, dodati su na listu Komiteta za sankcije, a zatim na listu u Aneksu Uredbe o talibanima.

Savet bezbednosti je usvojio Rezoluciju 1390 (2002) uvodeći zabranu putovanja za sve pojedince, grupe, predu-zetnike i povezana lica na listi sankcija. Uredba o talibanima je dopunjena tako što je svim licima na listi dodatoj uz nju, uključujući podnosioca predstavke, zabranjen ulazak ili tranzit kroz Švajcarsku. Rezultat je sprečenost podnosi-oca predstavke, tokom više godina, da napusti enklavu površine 1,6 kvadratnih kilometara.

Švajcarski Savezni tužilac je 31.5.2005. godine zatvorio krivičnu istragu u vezi sa podnosiocem predstavke, utvr-đujući da su optužbe protiv njega neosnovane. Podnosilac je zatim zahtevao od Saveznog saveta da izbriše njegovo ime i imena organizacija povezanih sa njim sa aneksa Uredbe o talibanima. Njegov zahtev je odbijen na osnovu toga što Švajcarska nije mogla da briše imena sa aneksa Uredbe dok se ona još nalaze na listi Komiteta za sankcije.

Ime podnosioca predstavke je 23.9.2009. godine konačno izbrisano sa liste uz rezolucije Saveta bezbednosti i 29.9.2009. godine Aneks Uredbe o talibanima je izmenjen na odgovarajući način.

Pritužbe Pozivajući se na član 8. Konvencije, podnosilac predstavke je tvrdio da je zabrana koja mu je nametnuta, koja ga

je sprečavala da ulazi u ili prolazi kroz Švajcarsku, povredila njegovo pravo na poštovanje privatnog, profesionalnog i porodičnog života. Zbog zabrane, on nije mogao da poseti svoje lekare u Italiji ili u Švajcarskoj ili da poseti porodicu ili prijatelje. Stavljanje njegovog imena na listu uz Uredbu o talibanima nanelo je štetu njegovoj časti i ugledu. Pozivajući se na član 13. Konvencije, žalio se da nije imao delotvoran pravni lek za ispitivanje njegovih pritužbi u svetlu Konven-cije. Na osnovu člana 5. stav 1. Konvencije (pravo na slobodu i bezbednost), podnosilac predstavke je tvrdio da su ga zabranom da ulazi ili prolazi kroz Švajcarsku, zato što je njegovo ime bilo na crnoj listi, vlasti lišile slobode. Konačno, na osnovu člana 5. stav 4. Konvencije (pravo na brzu odluku o zakonitosti pritvora) žalio se da švajcarske vlasti nisu ispitivale zakonitost ograničenja njegove slobode kretanja.

Iz presude

Član 8. Konvencije - pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života Sud je ponovio da je država bila ovlašćena, u skladu sa afirmisanim međunarodnim pravom i njenim ugovornim obavezama, da kontroliše ulazak ne-državljana na njenu teritoriju. Konvencija ne garantuje pravo stranca da uđe u određenu zemlju.Međutim, sam Savezni sud je utvrdio da je mera u pitanju predstavljala značajno ograničenje slobode podnosioca predstavke, jer je on bio u veoma specifičnoj situaciji zbog lokacije Campione dÌtalia, enklave okružene švajcar-skim kantonom Ticino. Saglašavajući se sa tim mišljenjem, Sud je primetio da je mera sprečavanja podnosioca predstavke da napusti enklavu najmanje šest godina verovatno ovom otežala ostvarivanje prava na održavanje kontakata sa drugim osobama koje žive izvan enklave. Stoga, Sud je utvrdio da je došlo do mešanja u pravo podno-sioca predstavke na poštovanje njegovog privatnog i porodičnog života. Cilj ograničenja bilo je sprečavanje kriminala i, s obzirom da su relevantne rezolucije Saveta bezbednosti bile usvojene radi suprotstavljanja međunarodnom terorizmu na osnovu Poglavlja VII Povelje UN, mogle su takođe da doprinesu švajcarskoj nacionalnoj bezbednosti i javnoj sigurnosti. Što se tiče nužnosti mere, Sud je bio spreman da uzme u obzir činjenicu da je pretnja terorizmom bila posebno ozbiljna u vreme usvajanja rezolucija o nametanju sankcija. Međutim, održavanje ili jačanje ovih mera mora da bude uverljivo opravdano.



Istrage koje su sprovele švajcarske i italijanske vlasti zaključile su da su sumnje protiv podnosioca predstavke bile neosnovane. Švajcarski Savezni tužilac je zatvorio relevantnu krivičnu istragu koja je počela u oktobru 2001. godine i u julu 2008. godine italijanska Vlada je podnela Komitetu za sankcije UN zahtev za skidanje podnosioca predstavke sa liste, na osnovu toga što je postupak protiv njega u Italiji prekinut. Sud je bio iznenađen time što švajcarske vlasti nisu obavestile Komitet za sankcije do septembra 2009. godine o zaključcima istrage zatvorene u maju 2005. godine. Brža komunikacija mogla je da dovede do brisanja podnosioca predstavke sa liste UN i, shodno tome, sa švajcarske liste, u ranijoj fazi. Sud je dalje primetio da je slučaj imao i medicinski aspekt, jer je podnosilac predstavke bio stariji i imao je zdravstvene probleme: IMES i ODM su odbili više zahteva za izuzeće od zabrane ulaza i tranzita koje je podnosilac predstavke, između ostalog, podneo i zbog medicinskih razloga. Za vreme sastanka 22.2.2008. godine, predstavnik Saveznog odeljenja za inostrane poslove ukazao je da je podno-silac predstavke mogao da traži od Komiteta za sankcije da proširi izuzetke s obzirom na njegovu posebnu situa-ciju. Podnosilac predstavke nije podneo nijedan takav zahtev, ali nije izgledalo da su mu švajcarske vlasti ponudile bilo kakvu pomoć u vezi sa tim. Ustanovljeno je da je ime podnosioca predstavke dodato na listu UN na inicijativu SAD, ne Švajcarske. U svakom slučaju, nije bilo na švajcarskim vlastima da pokrenu postupak za skidanje sa liste pred Komitetom za sankcije, jer Švajcarska nije ni država državljanstva, ni država prebivališta podnosioca predstavke. Međutim, izgleda da Švajcarska nikada nije pokušala da ohrabri Italiju da preduzme takvu radnju, niti joj je ponudila pomoć u tu svrhu. Švajcarske vlasti su samo sugerisale da podnosilac predstavke kontaktira Stalnu misiju Italije pri UN. U zaključku, Sud je smatrao da švajcarske vlasti nisu dovoljno uzele u obzir realnost slučaja, posebno geografsku situaciju enklave Campione dÌtalia, trajanje nametnutih mera, nacionalnost, starost i zdravlje podnosioca pred-stavke. Kako su švajcarske vlasti imale mogućnost da odluče kako da primene sankcije UN u pravnom poretku, mogle su da budu manje oštre u režimu sankcija koji je nametnut podnosiocu predstavke. Sud je primetio da Švajcarska nije morala samo da se osloni na obavezujuću prirodu sankcija Saveta bezbednosti, već da je trebalo da uzme u obzir sve moguće mere, u obimu u kome su joj bile na raspolaganju i da prilagodi sank-cije individualnoj situaciji podnosioca predstavke. Kako Švajcarska nije harmonizovala međunarodne obaveze ko-je su izgledale kontradiktorno, Sud je utvrdio da je prekršen član 8. Konvencije. Član 13. Konvencije - pravo na delotvoran pravni lek Sud je primetio da je podnosilac predstavke mogao da se obrati švajcarskim vlastima i da traži brisanje svog imena sa liste. Međutim, Savezni sud je zauzeo gledište da to ne bi samo po sebi skinulo sankcije, primećujući da je samo Komitet za sankcije UN bio nadležan da donese takvu odluku. Sud je stoga zaključio da podnosilac predstavke nije imao nikakvo delotvorno sredstvo da obezbedi skidanje svog imena i stoga ni pravni lek u vezi sa kršenjem prava. Utvrdio je da je povređen član 13. Konvencije uzet zajedno sa članom 8. Konvencije. Član 5. Konvencije - pravo na slobodu i bezbednost Sud je priznao da su ograničenja nametnuta podnosiocu predstavke trajala značajan vremenski period, ali utvrdio je da ga nisu sprečila da slobodno živi i kreće se u okviru teritorije svog prebivališta, koje je izabrao slobodnom voljom. Podnosilac predstavke nije bio u situaciji da je zatvoren, niti formalno u kućnom pritvoru, njemu je samo bilo zabranjeno da ulazi ili prolazi kroz datu teritoriju. Nije bio podvrgnut nikakvom nadzoru od strane švajcarskih vlasti i nije bio obavezan da se redovno javlja policiji, niti je izgledalo da mu je bio ograničen prijem posetilaca. Konačno, režim sankcija mu je dozvoljavao da traži izuzetke od zabrane ulaska ili tranzita, ali dva takva izuzetka kada su mu odobreni nije iskoristio. Sud je, kao i Savezni sud, stoga utvrdio da podnosilac predstavke nije bio „lišen slobode” u smislu člana 5. stav 1. Konvencije merom koja mu je zabranjivala ulazak u Švajcarsku i tranzit kroz tu zemlju. Član 41. Konvencije - pravično zadovoljenje Sud je utvrdio da Švajcarska treba da plati podnosiocu predstavke 30.000 evra na ime troškova.

Ovde treba napomenuti i sledeći slučaj:

Tiču se žalbi podnosilaca, pet nemačkih pravnika, oko zakonodavstva u Nemačkoj koje daje ovlašćenja vlasti da prate prepisku i telefonsku komunikaciju građana bez obaveze da ih obavesti o preduzetim merama protiv njih. Sud je utvrdio da je, zbog opasnosti od sofisticiranih oblika špijunaže i terorizma, određeno zakonodavstvo koje omogućuje tajno praćenje i nadzor, pod izuzetnim uslovima "neophodno u demokratskom društvu” i u interesu nacionalne bezbednosti i/ili sprečavanja nereda ili kriminala. Stoga utvrđeno je da nije bilo kršenja člana 8. Konvencije (pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života).

Klas i drugi protiv Nemačke, od 6.9.1978. godine



Raspuštanje političkih stranaka (član 11. Konvencije) Treba napomenuti tri slučaja koji se odnose na slobodu okupljanja i udruživanja:

- Heri Batasune i Batasune protiv Španije - Ečeberia i drugi protiv Španije - Heritaren Zerenda protiv Španije 30.6.2009. godine Prvi slučaj se odnosi na raspuštanje političke stranke Batasune Heri i Batasune, navodno povezane sa teroristič-

kom organizacijom ETA. Sud je zaključio da su projekti podnosilaca bili u suprotnosti sa konceptom „demokratskog društva” i da je to podrazumevalo značajnu pretnju španskoj demokratiji.

Drugi i treći slučaj odnose se na izuzeće iz kandidature za izbore nametnuto podnosiocima na račun njihovih ak-tivnosti unutar političkih stranaka koje su proglašene nelegalnim i raspuštene. Sud je ustanovio da:

- nema kršenja člana 11. Konvencije (sloboda okupljanja i udruživanja). - Nema kršenja člana 3. Protokola br 1 Konvencije (pravo na slobodne izbore), člana 10. Konvencije (pravo na

slobodu izražavanja) ili člana 13. Konvencije (pravo na delotvoran pravni lek). Slični slučajevi su i:

- Socijalistička partija i ostali protiv Turske 25.5.1998. godine; - Sloboda i demokratija (OZDEP) protiv Turske 8.12.1999. godine - Iazar, Karataš, Aksoi i Narodna Laburistička partija (HEP) protiv Turske 9.4.2002. godine

Izručenje / deportacija (osumnjičenih) terorista Tamo gde postoji realna opasnost od zlostavljanja u drugoj državi, obaveza da se pojedinac ne izruči toj

državi je apsolutna, i ne može se tvrditi da su razlozi za deportaciju ili ekstradiciju od javnog interesa jer ne nadma-šuju rizik od zlostavljanja pojedinca na povratku, bez obzira na učinjeno delo ili ponašanje.

Podnosilac predstavke, Omar Otman (poznat kao Abu Katada), žalio se na njegovo premeštanje u Jordan, gde je osuđen u odsustvu za različita dela u vezi sa terorizmom. U ovom slučaju koji je izazvao puno polemike u Velikoj Britaniji Sud je utvrdio:

- nema povrede člana 3. - ako podnosilac predstavke bude deportovan u Jordan; - nema povrede člana 5. - ako podnosilac predstavke bude deportovan u Jordan.

Povreda člana 6. Konvencije - ako podnosilac predstavke bude deportovan u Jordan - s obzirom na realan rizik od prihvatanja na novom suđenju dokaza pribavljenih njegovim mučenjem. Nema povrede člana 13. Konvencije.

Othman (Abu Quatada) protiv Velike Britanije, predstavka broj 8139/09, 17.1.2012. godine

Inače, ovo je prvi put da je Sud utvrdo da bi proterivanje predstavljalo povredu člana 6. Konvencije, što odražava međunarodni konsenzus da korišćenje dokaza pribavljenih mučenjem čini pravično suđenje nemogućim.

Odluka Suda

Član 3. Konvencije Sud je primetio da, u skladu sa dobro ustanovljenom sudskom praksom, podnosilac predstavke ne bi mogao da bude deportovan u Jordan ako postoji realan rizik da će biti mučen ili podvrgnut nečovečnom ili ponižavajućem postupanju.Izveštaji tela Ujedinjenih nacija i organizacija za ljudska prava su pokazali da je Generalna obaveštajna direkcija (GID) rutinski koristila mučenje protiv osumnjičenih islamskih terorista i da protiv toga nije predviđena zaštita pred sudo-vima ili drugim telima u Jordanu. Kao istaknuti islamista (sumnja se da je povezan sa Al Kaidom), podnosilac pred-stavke spada u kategoriju zatvorenika pod rizikom od zlostavljanja i tvrdi da je već bio mučen dok je živeo u Jordanu. Sud je smatrao da treba da odluči da li su diplomatska uveravanja koja je britanska Vlada dobila od Vlade Jordana, dovoljna da zaštite podnosioca predstavke. Utvrdio je da je sporazum između dve Vlade specifičan i sveobuhvatan. Uveravanja su data u dobroj veri od strane Vlade čiji su bilateralni odnosi sa Velikom Britanijom istorijski čvrsti. Odobrena su na najvišim nivoima jordanske Vlade, sa izričitim odobrenjem i podrškom samog kralja. Ona takođe imaju odobrenje i podršku visokih zvaničnika GID. Visoki profil podnosioca predstavke treba da učini da jordanske vlasti budu pažljive da obezbede da se prema njemu odgovarajuće postupa; svako zlostavljanje bi imalo ozbiljne posledice na odnos Jordana sa Velikom Britani-jom. Dodatno, garancije će nadgledati jedna nezavisna organizacija za ljudska prava u Jordanu, koja će imati pun pristup podnosiocu predstavke u zatvoru.



Stoga, Sud je zaključio da neće biti opasnosti od zlostavljanja i povrede člana 3. Konvencije, ako podnosilac pred-stavke bude deportovan u Jordan. Član 5. Konvencije Sud je primetio da Jordan jasno želi da izvede podnosioca predstavke pred Sud i da to mora da učini u roku od 50 dana od njegovog pritvaranja. 50 dana pritvora je daleko od dužine pritvora zahtevane za flagrantno kršenje člana 5. i, posledično, neće biti povrede člana 5. Konvencije ako bude deportovan u Jordan. Član 6. Konvencije Sud se saglasio sa engleskim Apelacionim sudom da bi korišćenje dokaza pribavljenih mučenjem za vreme krivič-nog suđenja dovelo do flagrantnog uskraćivanja pravde. Međunarodnim pravom su zabranjeni mučenje i korišće-nje dokaza pribavljenih mučenjem. Dozvoljavanje krivičnom sudu da se osloni na dokaze dobijene mučenjem bi legitimisalo mučenje svedoka i osumnjičenih u postupku pre suđenja. Pored toga, dokazi pribavljeni mučenjem su nepouzdani, zbog toga što će osoba koja je mučena reći bilo šta da učini da mučenje prestane. Sud je utvrdio da je mučenje bilo široko rasprostranjeno u Jordanu, kao i korišćenje od strane jordanskih sudova dokaza dobijenih mučenjem. Sud je takođe našao da, u vezi sa svakom od dve terorističke zavere za koje je podno-silac predstavke optužen, dokaz o njegovoj uključenosti je bio pribavljen mučenjem jednog od njegovih saoptuže-nih. Kada je suđeno ovoj dvojici saoptuženih, jordanski sudovi nisu preduzeli nikakvu radnju u odnosu na njihove pritužbe o mučenju. Sud se saglasio sa Specijalnom imigracionom komisijom za žalbe (SIAC) da postoji velika verovatnoća da inkriminišući dokazi budu prihvaćeni na ponovnom suđenju podnosiocu predstavke i da bi to bilo od značajne, možda odlučujuće važnosti. U odsustvu bilo kakvih uveravanja od strane Jordana da dokazi dobijeni mučenjem neće biti korišćeni protiv pod-nosioca predstavke, Sud je zaključio da bi njegova deportacija u Jordan radi ponovnog suđenja dovela do flagran-tnog uskraćivanja pravde, suprotno članu 6. Konvencije. Član 13. Konvencije Sud je smatrao da je postupak SIAC-a zadovoljio zahteve člana 13. Konvencije. Stoga ovaj član nije povređen. Član 41. Konvencije Podnosilac predstavke nije podneo zahtev za pravično zadovoljenje.

Žrtve terorizma Države imaju obavezu da preduzmu potrebne mere da zaštite osnovna prava svakog u okviru svoje nad-

ležnosti protiv terorizma.

Podnosilac predstavke se žalio posebno na osnovu člana 8. Konvencije (pravo na poštovanje privatnog života, po-rodice i doma) i člana 1. Protokola br 1 Konvencije (zaštita imovine) da su turske vlasti odbile da mu dozvole da se vrati u svoj dom i zemlju nakon što je iseljen iz njegovog sela krajem 1994. godine zbog terorističkih aktivnosti u regionu. Predmetni slučaj je postavio pitanje delotvornosti pravnog leka pred komisijom uspostavljenom Zako-nom o obeštećenju za gubitke koje proističu iz terorizma. Sud je utvrdio da Zakon o obeštećenju za gubitke koje proističu iz terorizma obezbeđuje adekvatno obeštećenje, i podnosilac je sada nesumnjivo slobodan da se vrati u svoje selo. Još 1.500 drugih slučajeva o mogućnosti povratka u sela su proglašena neprihvatljivim u svetlu ove odluke.

Ičier protiv Turske od 12.1.2006. godine

Slučaj se ticao opsade „Dubrovka” teatra u Moskvi u oktobru 2002. godine, izvedene od strane čečenskih separati-sta i odluke vlasti da se reši problem sa teroristima i oslobode taoce korišćenjem gasa. Sud je ustanovio:

- nema povrede člana 2. Konvencije (pravo na život) u vezi sa odlukom da se kriza sa taocima reši silom i kori-šćenjem gasa.

- Povreda člana 2. Konvencije u vezi sa neposrednim planiranjem i sprovođenjem operacije spasavanja. - Povreda člana 2. u vezi sa pitanjem nedelotvornosti istrage povodom optužbi za nemar vlasti u planiranju i

sprovođenju operacije spasavanja, kao i odsustva medicinske pomoći taocima. - Korišćenje gasa protiv terorista za vreme opsade moskovskog pozorišta bilo je opravdano, ali operacija spa-

savanja posle toga bila je loše planirana i sprovedena.

Finogenov i drugi protiv Rusije i Černetsova i drugi protiv Rusije od 20.12.2011. godine



Podnosioci predstavki, njih 64, su lica koja su bila taoci i rođaci lica ubijenih za vreme operacije oslobađanja talaca iz pozorišta. Prilikom oslobađanja talaca, snage bezbednosti su koristile nepoznati gas koji je, prema pod-nosiocima predstavki, ubio ili ozbiljno povredio ne samo teroriste, već i veliki broj talaca. Pozivajući se na član 2. (pravo na život) i član 3 (zabrana mučenja i nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja), podnosioci predstavke su se žalili na nesrazmernu upotrebu sile od strane snaga bezbednosti, nedostatak medicinske pomoći taocima i ne-sprovođenje delotvorne istrage u vezi sa tim.

Odluka Suda

Da li gas koji je korišćen može da se smatra „smrtonosnom silom” - osnov za primenu člana 2. Konvencije Vlasti su u brojnim prilikama izjavljivale da je gas bio bezopasan i da, prema medicinskim ispitivanjima tela,

nije postojala direktna uzročna veza između korišćenja gasa i smrti talaca. Sudu nije data egzaktna formula gasa. Sud je bio spreman da prihvati da su neke od žrtava umrle od ranije postojećih zdravstvenih problema. Međutim, suprotno je zdravom razumu zaključiti da je 125 osoba, različitih životnih doba i fizičkih stanja umrlo skoro isto-vremeno i na istom mestu zbog različitih bolesti, nekretanja, stresa i odsustva svežeg vazduha. Čak i da gas nije bio smrtonosna sila, već „ne-smrtonosno oružje za onesposobljavanje”, bio je opasan i čak potencijalno fatalan za oslabljene osobe, tako da predmet jasno ulazi u granice člana 2. Konvencije.

Odluka da se napadne pozorište i koristi gas Važnije od pitanja upotrebe sile za vreme napada na pozorište, koja bi mogla da bude opravdana na osnovu

„odbrane svakog lica od nezakonitog nasilja” (član 2), jeste pitanje da li su za rešavanje krize sa taocima mogla da budu korišćena manje drastična sredstva.

Sud je naglasio da je u situacijama takvog stepena i kompleksnosti, bio spreman da prizna domaćim vlastima polje slobodne procene, čak i ako sada, sa distance, neke od odluka koje su vlasti donele mogu da izazovu sumnju.

Bilo bi previše spekulativno tvrditi da teroristi ne bi sproveli svoje pretnje: sve je ukazivalo na suprotno. Situ-acija - teško naoružani, dobro obučeni teroristi, posvećeni svojim ciljevima, sa nerazumnim zahtevima, kao što je povlačenje ruskih trupa iz Čečenije - bila je alarmantna. Prvi dani pregovora su propali i taoci su postajali sve oset-ljiviji, i fizički i psihički. Stoga je postojala stvarna, ozbiljna i neposredna opasnost od masovnih ljudskih gubitaka i vlasti su imale sve razloge da veruju da je oružana intervencija bila „manje zlo”.

Iako je solucija korišćenja opasnog i čak potencijalno smrtonosnog gasa dovela u opasnost živote talaca i njiho-vih spasilaca, ostavila je taocima veliku šansu za preživljavanje. Korišćenje gasa je omogućilo oslobađanje talaca i smanjilo mogućnost eksplozije.

Sud je stoga zaključio da, u konkretnim okolnostima, odluka vlasti da okonča pregovore i reši krizu sa taoci-ma silom, korišćenjem gasa i opsadom pozorišta, nije bila neproporcionalna i nije, kao takva, prekršila član 2. Konvencije.

Operacija spasavanja - planiranje i sprovođenje Dok je Sud bio spreman da dâ vlastima izvesnu slobodu kada su u pitanju vojni aspekti operacije, pomno je

razmatrao evakuaciju i medicinsku pomoć taocima. Sud je naglasio da operacija spasavanja nije bila spontana. Čak i ako je upotreba gasa bila tajna koja se čuvala od

medicinske i spasilačke službe, veliki broj lica kojima je potrebna medicinska pomoć nije predstavljao iznenađenje i trebalo je da unapred budu obavljene neke opšte pripreme.

I pored toga, bilo je očigledno da vlasti nisu bile dovoljno pripremljene. Vlada nije mogla da predoči nikakve pisane dokumente sa sveobuhvatnim planom evakuacije. Krizni štab je naložio raspoređivanje stotina lekara, spa-silaca i drugih koji su pomagali taocima, ali činilo se da je malo urađeno da se koordinira rad ovih službi. Taj nedo-statak je potvrđen od strane mnogih svedoka, kao i drugim dokazima, naročito video snimcima evakuacije, koji su pokazivali da je izgledalo da svako radi po sopstvenoj inicijativi. Takođe, originalni plan evakuacije nije obezbeđi-vao uputstva kako će različite spasilačke službe razmenjivati informacije o žrtvama i njihovom stanju. Ovo je ve-rovatno imalo za posledicu to da su određeni taoci više puta dobili injekcije protivotrova, dok ih drugi uopšte nisu dobili. Dalje, na video snimcima nije moglo da se vidi nikakvo razvrstavanje: tela su bila smeštena slučajno i ovo je bilo potvrđeno i od strane očevica koji je svedočio da je video mrtva tela smeštena u istim autobusima sa onima koji su još bili živi. Iako je bio obezbeđen masovni prevoz, mnogi svedoci su naveli odsustvo medicinske pomoći u autobusima. Štaviše, nije bilo jasnog plana za raspoređivanje žrtava između različitih bolnica. Kapaciteti prijema bolnica jesu bili povećani, ali prema iskazima svedoka lekara i bolničara, ambulantni timovi i vozači autobusa nisu znali kuda da voze žrtve; posledica je bila da su mnoga ambulantna vozila i gradski autobusi prevozili žrtve u naj-bliže bolnice, stvarajući tako uska grla i odlažući pružanje žrtvama medicinske pomoći.



Štaviše, video zapisi su pokazali kako su neki taoci bili izloženi dejstvu gasa i više od dva sata, od kada je napad počeo, do početka evakuacije. Nije bilo jasno zašto je evakuacija počela tako kasno i zašto, kada je proteklo naj-manje 90 minuta između puštanja gasa i masovne evakuacije, medicinski radnici i spasioci nisu bili obavešteni o upotrebi gasa. Da su dobili neku vrstu prethodnog upozorenja, možda bi većina talaca bila dovedena u poziciju da se oporavi, umesto suočavanja sa povećanim rizikom od gušenja.

Obdukcioni izveštaji su pokazali da je većina talaca umrla između 8 i 8,30 sati, to jest na putu za bolnicu ili ubrzo posle prispeća u nju. Stoga je trenutna medicinska pomoć bila krucijalna. Međutim, dostupno je malo informacija o tome kakva vrsta pomoći je taocima pružena na licu mesta i mnogi očevici su svedočili o nedostatku protivotrova.

Sud je stoga utvrdio da, u celini, ruske vlasti nisu preduzele sve mere predostrožnosti da minimiziraju gubi-tak života civila, jer je operacija spasavanja bila neodgovarajuće pripremljena i sprovedena, suprotno članu 2. Konvencije. Istraga

Sud je primetio da je istraga o samom terorističkom aktu bila obimna, dovoljna i uspešna. Međutim, istraga o operaciji spasavanja je bila očigledno nepotpuna. Prvo i najvažnije, nikada nije otkrivena

formula gasa. Sledeće, istražni tim nije pokušao da ispita sve članove kriznog tima, kao što su službenici FSB-a (Savezne bezbednosne službe), koji su mogli da daju više informacija o planiranju operacije, kao i o odluci da se upotrebi gas i o njegovom doziranju. Nije ispitana ni specijalna jedinica, kao ni drugi slučajni svedoci, kao što su oni koji su pomogli FSB-u da postave receptore gasa. Svakako je bilo iznenađujuće da su svi radni papiri kriznog štaba bili „uništeni”. Rezultat je bio da Sud nije mogao da zna kada je doneta odluka da se upotrebi gas i ko je doneo, koliko vremena su vlasti imale da procene moguće sporedne efekte gasa i zašto su druge službe koje su učestvo-vale u spasavanju bile obaveštene o upotrebi gasa sa takvim zakašnjenjem. Nisu bile ustanovljene ni druge važne informacije, kao što su: koliko lekara je bilo na dužnosti u bolnicama, spremno da prihvati žrtve i da li je taj broj bio dovoljan; kakva uputstva su ambulantna vozila i gradski autobusi dobili u vezi transporta žrtava; koji zvaničnici su koordinirali aktivnosti na licu mesta i kakva uputstva su oni dobili; zašto je bio potreban jedan i po sat da počne masovna evakuacija; i, koliko vremena je bilo potrebno da teroristi budu ubijeni i bombe neutralizovane.

Konačno, istražni tim, u kome su bili predstavnici FSB-a i eksperti za eksplozivne naprave direktno odgovorni za planiranje i sprovođenje napada i operacije spasavanja, nije bio dovoljan niti nezavisan i stoga nije bio delotvo-ran, suprotno članu 2. Konvencije.

Pravično zadovoljenje: Sud je odredio da Rusija treba da isplati podnosiocima predstavki (64 lica) na ime ne-materijalne štete - ukupan iznos od 1.254.000 EUR i 30.000 EUR, svima zajedno, na ime troškova. Dvojici podno-silaca predstavki koji ne žive u Rusiji dodeljeno je po 2.000 EUR za putne troškove koje su snosili radi učešća u domaćim postupcima u Rusiji.

ZaključakSvi pobrojani slučajevi ukazuju da pitanje borbe protiv terorizma otvara čitav niz pitanja vezanih za ljudska prava od zaštite prava na život i zabrane mučenja do pitanja poštovanja slobode okupljanja i udruživanja. Međutim, očigledno da borba protiv terorizma ne sme da bude izgovor za arbitrernost u postupanju državnih organa, uz obavezu zakonitog postupanja i zaštitu žrtava terorizma. U tom smislu, vodiči pomenuti na početku trebalo bi da budu orijentir državnim organima u svim slučajevima preduzimanja mera u borbi protiv terorizma postavljanjem određenih limita, u slučaju čijeg prekoračenja će Sud utvrditi povredu Konvencije. •

dr Slavoljub Carić




Pravna lica pred Evropskim sudom za ljudska prava

◊ Pitanje:

• Da li pravna lica mogu pokretati postupke pred Evropskim sudom za ljudska prava i ako mogu, koja lica mogu da se pojave kao zastupnici tih pravnih lica?

◊ Odgovor: Pravna lica mogu pokretati postupak pred Evropskim sudom za ljudska prava (dalje: Sud). U praksi Suda u odnosu

na Republku Srbiju bilo je više takvih slučajeva. Najčešće su to bila domaća privatna preduzeća. Na primer, takvi su slučajevi po predstavkama preduzeća EVT (predstavka br. 3102/05), u kome je presuda doneta 21.6.2007. godine ili pre-duzeća ZIT (predstavka br. 37343/05), u kome je presuda doneta od 27.11.2007. godine. Međutim, tu su bile i inostrane kompanije (slučaj po predstavci br. 28353/06) kanadske kompanije Motion Pictures Guarantors LTD u kome je presuda doneta 8.6.2010. godine.

Pojedine nevladine organizacije i grupe lica takođe mogu podneti predstavku. Što se tiče nevladinih organizacija, one moraju biti privatne organizacije (na primer, opština ne može biti takva organizacija). Mnogovrsne su organizacije ovog tipa, i to mogu biti novine (Sunday Times protiv UK), crkve (Church of Scientology protiv Švedske), asocijacije (Platform Arzte für das Leben protiv Austrije) i različite firme (Agosi, Tre Traktorer AB).

Ako predstavku podnosi preduzeće, nevladina organizacija ili grupa pojedinaca, predstavku potpisuju lica ovlašćena za zastupanje te organizacije ili grupe (dakle to ne mora biti nužno advokat niti pravnik). Nadležno veće ili odbor pro-cenjuje da li su lica potpisnici predstavke za to ovlašćeni (pravilo 45. stav 2. Poslovnika Suda). To znači da oni tada pred-stavljaju zastupnike drugih, a ne žrtve navodne povrede Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (dalje: Konvencija). Naravno, nevladine organizacije ili preduzeća, kao pravna lica, po svojoj prirodi ne mogu koristiti neka od zaštićenih prava (na primer, sloboda savesti, ili podvrgavanje ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju).

Što se tiče „grupa” ili preduzeća, oni moraju biti registrovani na propisan način, u skladu za zakonom jedne od drža-va ugovornica. Ako to nije slučaj, predstavku moraju potpisati sva lica koja pripadaju toj grupi.

Međutim, ukoliko se preduzeće obratilo Sudu preko svog ovlašćenog lica (direktora preduzeća), ako je predstavku u svoje ime zasebno podneo i taj direktor, njegova predstavka će biti odbačena zbog nespojivosti predstavke sa odredbama Konvencije ratione personae. •

dr Slavoljub Carić



Evropski sud za ljudska prava (dalje: Sud) je za prva dva meseca 2013. godine u odnosu na Republiku Srbiju, a po predstavkama građana, odlučio u šest slučajeva. Odnosno, Sud je proglasio jednu predstavku dopuštenom, ne sudeći o osnovanosti predmeta unapred (predmet Marinković protiv Srbije), proglasio tri predstavke nedopu-

štenim u celini (predmeti Mijailović protiv Srbije, Komatinović protiv Srbije i Kecman protiv Srbije), proglasio prituž-bu prema procesnom aspektu člana 3. Konvencije dopuštenom, a preostali deo predstavke nedopuštenim i utvrdio da nije došlo do povrede pomenutog člana (predmet Otašević protiv Srbije), zatim proglasio predstavku dopuštenom, ali i utvrdio da nije došlo do povrede člana 2. Konvencije (predmet Mitić protiv Srbije).

U daljem tekstu navešćemo izvode iz odluka, odnosno presuda* koje predstavljaju pravne stavove Suda, a koji su zauzeti u navedenim slučajevima.

Kecman protiv SrbijeODLUKA EVROPSKOG SUDA ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU KECMAN PROTIV SRBIJE

(predstavka br. 10968/04) - SPOJIVOST PREDSTAVKE SA KONVENCIJOM RATIONE MATERIAEEvropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda - član 35. st. 3. i 4.

• Sentenca:

• ...verovanje da će se važeći zakon izmeniti radi interesa podnosioca predstavke ne može se smatrati vidom zako-nitog očekivanja u svrhe člana 1. Protokola broj 1. Sud je u brojnim prilikama utvrdio da postoji razlika između samo nade u povraćaj, bez obzira koliko ta nada može biti opravdana, i zakonitog očekivanja, koje mora biti konkretnije prirode od same nade, i zasnivati se na zakonskoj odredbi ili zakonskom aktu kao što je sudska od-luka...Sud primećuje da je od 3.3.2004. godine, kao datuma kada je Srbija ratifikovala Konvenciju i Protokol broj 1 uz nju, podnosilac predstavke jasno bio i bez poseda i bez zakonitog očekivanja prema relevantnom domaćem zakonu, koji su primenjivali i tumačili domaće vlasti, da je mogao steći pravo da od države naplati svoju deviznu štednju. Shodno tome, činjenice predmeta ne spadaju u okvir člana 1. Protokola broj 1. Proizlazi da je pritužba podnosioca predstavke prema članu 1. Protokola broj 1 nespojiva ratione materiae sa odredbama Konvencije u okviru značenja člana 35. stav 3(a) i da se mora odbaciti u skladu sa članom 35. stav 4.

(Odluka Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Kecman protiv Srbije, predstavka br. 10968/04 od 5. februara 2013. godine, objavljena u „Sl. glasniku RS”, br. 20/2013 od 1. marta 2013. godine)

AKTUELNA SUDSKA PRAKSA EVROPSKOG SUDA ZA LJUDSKA PRAVA

U PREDMETIMA U ODNOSU NA REPUBLIKU SRBIJU

Odluke Suda donete u prva dva meseca 2013. godine



Otašević protiv SrbijePRESUDA EVROPSKOG SUDA ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU OTAŠEVIĆ PROTIV

SRBIJE (predstavka br. 32198/07) - NEMA POVREDE ZABRANE MUČENJA Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda - član 3.

• Sentenca:

• ...Uočava se da je podnosilac predstavke podneo optužnicu protiv tuženih u aprilu 2004. godine. Za vreme su-đenja koje je zatim usledilo, ispitani su podnosilac predstavke, tuženi i mnogi svedoci. Podnosilac predstavke je takođe unakrsno ispitao neke ključne svedoke za odbranu. Sud je zadovoljan marljivošću koju je pokazao sud koji je sudio, pokušavajući da utvrdi da li je podnosilac predstavke pretrpeo povrede za vreme tuče sa M.M., kao što su tvrdili osuđeni, ili u policijskoj stanici, kako je tvrdio podnosilac predstavke... Činjenica da su tuženi na kraju oslobođeni nije dovoljna sama po sebi da bi se utvrdila povreda člana 3. Konvencije. Procesna obaveza prema članu 3. nije obaveza rezultata, već sredstva; ne mora svaka istraga biti uspešna niti doći do zaključka koji se po-dudara sa viđenjem događaja onoga koji se žali... Sud takođe uočava da je krivični sud doneo presudu za manje od dve godine pošto je podnosilac predstavke formalno započeo krivično gonjenje. Tu presudu je potvrdio nadležni drugostepeni sud za manje od godinu dana. Prema tome, krivično suđenje se može smatrati suđenjem vođenim sa razumnom brzinom i hitnošću. Najzad, podnosilac predstavke nije ukazao na to, niti potkrepio dokazima, da krivični sud nije imao nezavisnost ili da je suđenju nedostajala transparentnost. Gore navedena razmatranja su dovoljna da Sudu omoguće da zaključi da je deo domaćeg postupka posle ratifikacije ispunio zahteve Konvencije. Prema tome, nije došlo do povrede člana 3. Konvencije.

(Presuda Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Otašević protiv Srbije, predstavka br. 32198/07 od 5. februara 2013. godine, objavljena u „Sl. glasniku RS”, br. 15/2013 od 14. februara 2013. godine)

Mijailović protiv SrbijeODLUKA EVROPSKOG SUDA ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU MIJAILOVIĆ PROTIV

SRBIJE (predstavka br. 14366/08) - OČIGLEDNO NEOSNOVANA PREDSTAVKA Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda - član 35. st. 3. i 4.

• Sentenca:

• ...suprotno članu 14. Konvencije, član 1. Protokola broj 12 obuhvata obim zaštite "bilo kog prava utvrđenog za-konom" i stoga uvodi opštu zabranu diskriminacije. Bez obzira na razliku u obimu ovih odredbi, pojmovi diskri-minacije zabranjene članom 14. i članom 1. Protokola broj 12 moraju se tumačiti na isti način.... S tim u vezi, Sud primećuje da podnosilac predstavke nije obrazložio niti se čak pozvao na neke diskriminatorne razlike u postu-panju u predmetnom slučaju. Proizlazi da je ova pritužba očigledno neosnovana i da se mora odbaciti u skladu sa članom 35. st. 3. i 4. Konvencije.

(Odluka Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Mijailović protiv Srbije, predstavka br. 14366/08 od 5. februara 2013. godine, objavljena u „Sl. glasniku RS”, br. 19/2013 od 27. februara 2013. godine)

Marinković protiv SrbijeODLUKA EVROPSKOG SUDA ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU MARINKOVIĆ PROTIV

SRBIJE (predstavka br. 5353/11) - DELOTVORNOST USTAVNE ŽALBE U VEZI SA IZVRŠAVANJEM PRESUDA IZ RADNIH ODNOSA DONETIH U ODNOSU NA TZV. DRUŠTVENA

PREDUZEĆA U SLUČAJU STEČAJA ILI PRESTANKA POSTOJANJA PREDUZEĆAEvropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda - član 35.

• Sentenca:

• ...u vezi sa neizvršenjem pravosnažnih presuda donetih protiv društvenih preduzeća u postupku stečaja i/ili onih koja su prestala da postoje, Sud zaključuje da je Ustavni sud uskladio svoj pristup sa relevantnom praksom Suda. Prema tome, u predmetima ove vrste, ustavnu žalbu bi, u principu, trebalo smatrati delotvornim domaćim pravnim sredstvom u okviru značenja člana 35. stav 1. Konvencije u vezi sa svim predstavkama podnetim od 22.



juna 2012. godine nadalje, kao datuma kada je prva odluka Ustavnog suda u kojoj je Tuženoj državi naloženo da isplati, iz sopstvenih sredstava, iznose dosuđene pravosnažnom domaćom presudom donetom protiv društvenog preduzeća, objavljena u "Službenom glasniku" Tužene države.

(Odluka Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Marinković protiv Srbije, predstavka br. 5353/11 od 29. januara 2013. godine, objavljena u „Sl. glasniku RS”, br. 19/2013 od 27. februara 2013. godine)

Komatinović protiv SrbijeODLUKA EVROPSKOG SUDA ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU KOMATINOVIĆ PROTIV

SRBIJE (predstavka br. 75381/10) - ZLOUPOTREBA PRAVA NA PREDSTAVKU Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda - član 35. stav 3.

• Sentenca:

• Sud dopušta da je relevantna odluka doneta pošto je predstavka podneta Sudu, i da podnosilac predstavke nije mogao očigledno naslutiti da će Ustavni sud preispitati svoju raniju odluku u vezi sa relevantnim pravom i praksom u tom trenutku... Podnosilac predstavke je, međutim, primio relevantnu odluku 14. novembra 2011. godine. Sud ističe da prema Pravilu 47 stav 6. Poslovnika Suda, "podnosioci predstavki obaveštavaju Sud o... svim okolnostima relevantnim za predstavku". Od podnosilaca predstavki se svakako ne očekuje da u svojim predstavkama iznose sve moguće informacije o slučaju. Njihova je dužnost, međutim, da predstave bar suštinske činjenice, koje imaju na raspolaganju, a koje su očito važne kako bi Sud mogao da predmet pravilno oceni. U konkretnom predmetu, pod-nosilac predstavke, uprkos tome što ga je zastupao punomoćnik u postupku pred Sudom, ne samo da je propustio da obavesti Sud o predmetnoj odluci, već nije dostavio ni blagovremeno objašnjenje zašto je propustio da to učini.

(Odluka Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Komatinović protiv Srbije, predstavka br. 75381/10 od 29. januara 2013. godine, objavljena u „Sl. glasniku RS”, br. 19/2013 od 27. februara 2013. godine)

Mitić protiv SrbijePRESUDA EVROPSKOG SUDA ZA LJUDSKA PRAVA U PREDMETU MITIĆ PROTIV SRBIJE

(predstavka br. 31963/08) - PROCESNI ASPEKAT PRAVA NA ŽIVOT NIJE POVREĐENEvropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda - član 2.

• Sentenca:

• U ovom slučaju, istragu je sproveo istražni sudija uz pomoć policije i, kasnije, javnog tužioca. Oni nisu imali veze sa zatvorskim vlastima, ni strukturno ni faktički, tako da su lica koja su sprovodila istragu bila nezavisna od re-levantnog osoblja zatvora. U vezi sa pitanjem da li je istraga bila hitna i ekspeditivna, Sud primećuje da je istraga na licu mesta sprovedena odmah posle incidenta, uključujući i fotografije lica mesta i tela. Forenzičar je obavio obdukciju na dan smrti... Dalje, posle krivične prijave podnosioca predstavke, taj slučaj su ponovo razmatrali javni tužilac, istražni sudija, kao i Okružni sud i Vrhovni sud Srbije, u roku od pet meseci posle smrti J.M. U vezi sa temeljnošću, Sud konstatuje da su policajci ispitali jedan broj zatvorskih službenika, uključujući i zatvorskog lekara i službenike koji su otkrili telo J.M. Dalje, izveštaj o obdukciji je bio detaljan: u njemu su opisane i unutraš-nje i spoljašnje osobine tela J.M., a uzeti su i histopatološki uzorci koji su detaljno analizirani... On jasno zaključuje da je to samoubistvo vešanjem... Dalje, nakon krivične prijave podnosioca predstavke, policija je ponovo ispitala nekoliko zatvorskih službenika, a i upravnik zatvora je dao izjavu javnom tužiocu. Pošto je javni tužilac odlučio da ne preduzme krivično gonjenje, a podnosilac preuzeo krivično gonjenje, istražni sudija je od zatvorskih vlasti zatražio novi izveštaj i sakupio još dokaza. Međutim, pošto je pregledao sva dokumenta, smatrao je da nema do-voljno elemenata za optužnicu i da bi istragu trebalo obustaviti. Taj zaključak je potvrdio Okružni sud i Vrhovni sud Srbije. Ovo takođe pokazuje da je podnosilac predstavke uključen u postupak u meri koja je neophodna za zaštitu njegovog interesa kao najbližeg srodnika.... U svetlu gore navedenog, Sud zaključuje da nema povrede procesne obaveze iz člana 2. Konvencije.

(Presuda Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Mitić protiv Srbije, predstavka br. 31963/08 od 22. januara 2012. godine, objavljena u „Sl. glasniku RS”, br. 12/2013 od 5. februara 2013. godine)

Stavove Suda odabrao i priredio dr Slavoljub Carić, zastupnik Vlade Republike Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava.* Sentence preuzete iz pravne baze Paragraf Lex. •

VESTI


Vest - Paragraf Info

PRVA RADNA VERZIJA NACIONALNE STRATEGIJE ZA REFORMU PRAVOSUĐA

Na osnovu rezultata rada radne grupe za izra-du Nacionalne strategije reforme pravosu-

đa (Strategija) za period od 2013. do 2018. go-dine, i pratećeg Akcionog plana, dana 1.3.2013. godine izrađena je prva radna verzija Strategije.Ministarstvo pravde i državne uprave poziva sve građane kao i stručnu javnost da se upoznaju sa radnim tekstom Strategije i da daju svoje komenta-re na radni tekst Strategije.Svi zainteresovani svoje komentare mogu poslati putem obrasca za komentare koji je potrebno po-slati na e-poštu: [email protected] radne verzije Nacionalne strategije za refor-mu pravosuđa 2013 možete preuzeti sa sajta Mi-nistarstva pravde i državne uprave http://www.mpravde.gov.rs/cr/news/vesti/prva-radna-verzi-ja-nacionalne-strategije-za-reformu-pravosudja.html •

»» Izvor: Vebsajt Ministarstva pravde i državne uprave, 5.3.2013.


SAZVANA PRVA SEDNICA PRVOG REDOVNOG ZASEDANJA NARODNE SKUPŠTINE RS U 2013. GODINI: Na dnevnom redu Predlog zakona o posebnim uslovima za upis prava svojine na objektima izgrađenim bez građevinske dozvole

Potpredsednica Narodne skupštine Vesna Ko-vač sazvala je Prvu sednicu Prvog redovnog

zasedanja Narodne skupštine u 2013. godini za četvrtak, 7. mart, sa početkom u 10 časova.Za ovu sednicu predlažen je sledeći dnevni red:1. Predlog zakona o efikasnom korišćenju ener-

gije, koji je podnela Vlada (broj 011-424/13 od 5. februara 2013. godine)

2. Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o isporukama prirodnog gasa iz Ruske Federacije u Republiku Srbiju, koji je podnela Vlada (broj 011-623/13 od 14. februara 2013. godine)

3. Predlog zakona o posebnim uslovima za upis prava svojine na objektima izgrađenim bez građevinske dozvole, koji je podnela Vlada (broj 351-422/13 od 5. februara 2013. godine)

4. Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o odobrenju državnog izvoznog kredita Vladi Republike Srbije, koji je podne-la Vlada (broj 011-423/13 od 5. februara 2013. godine)

5. Predlog zakona o potvrđivanju Ugovora o ga-ranciji između Republike Srbije i Kuvajtskog fonda za arapski ekonomski razvoj (Projekat železnička stanica Beograd Centar - Faza I), koji je podnela Vlada (broj 400-271/13 od 25. janu-ara 2013. godine)

6. Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma o saradnji između Vlade Republike Srbije i Vla-de Ujedinjenih Arapskih Emirata, koji je pod-nela Vlada (broj 011-817/13 od 28. februara 2013. godine)

7. Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Ujedi-njenih Arapskih Emirata o saradnji u oblasti odbrane, koji je podnela Vlada (broj 8-816/13 od 28. februara 2013. godine)

8. Predlog zakona o potvrđivanju Ugovora izme-đu Vlade Republike Srbije i Vlade Ujedinjenih Arapskih Emirata o izbegavanju dvostrukog oporezivanja u odnosu na poreze na dohodak, koji je podnela Vlada (broj 43-815/13 od 28. fe-bruara 2013. godine)

9. Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Republike Srbije i Ujedinjenih Arap-skih Emirata o uzajamnom podsticanju i za-štiti ulaganja, koji je podnela Vlada (broj 335-813/13 od 28. februara 2013. godine)

10. Predlog odluke o izmeni Odluke o izboru čla-nova i zamenika članova odbora Narodne skupštine Republike Srbije, koji je podnela Poslanička grupa Socijaldemokratska partija Srbije (broj 02-779/13 od 27. februara 2013. godine)

11. Predlog odluke o izmenama Odluke o utvr-đivanju sastava stalnih delegacija Narodne skupštine Republike Srbije u međunarodnim parlamentarnim institucijama, koji je pod-nela potpredsednica Narodne skupštine Vesna Kovač (broj 02-797/13 od 27. februara 2013. godine). •

»» Izvor: Vebsajt Narodne skupštine Republike Srbije, 4.3.2013.

VESTI



U PRIPREMI IZMENE I DOPUNE ZAKONA O RADU: Planira se bolja zaštita trudnica i porodilja od dobijanja otkaza

Državni sekretar Ministarstva rada, zapošlja-vanja i socijalne politike Vlade Republike

Srbije Zoran Martinović izjavio je da se izme-nama i dopunama Zakona o radu planira bolja zaštita trudnica i porodilja od dobijanja otkaza.Martinović je u izjavi za agenciju Beta naveo da bi bolju zaštitu dobile i žene koje nisu u stalnom rad-nom odnosu.Socijalnim partnerima sa kojima se radi na izmena-ma i dopunama ovog zakona će, kako je istakao, biti predložena i jedna izmena koja bi se odnosila i na zaštitu žena koje rade na određeno vreme, a koje bi dobile bolju zaštitu tokom trudnoće i za vreme porodiljskog odsustva.Državni sekretar je naglasio da bi se ova izmena oslanjala na odredbe Zakona o finansijskoj podršci roditeljima, na osnovu kojeg bi se poslodavac oslo-bodio isplate zarada. Svakako da poslodavac za to vreme ne bi morao da plaća zaradu, imajući u vidu da se naknada zarade utvrđuje od strane države i poslodavcu bi se refun-dirao taj iznos koji je on platio u tom slučaju, naveo je on.Martinović je saopštio i da se za sve buduće maj-ke planira obezbeđivanje prava na dojenje, bilo kao prava na pauzu ili na skraćenje radnog vremena. Našu zemlju na bolju zaštitu materinstva obavezuje i Konvencija o zaštiti materinstva, koja je potvrđena još 2010. godine, naglasio je državni sekretar. •

»» Izvor: Press služba Vlade Republike Srbije, 5.3.2013.


U PROCEDURI NARODNE SKUPŠTINE RS PREDLOG ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O PROFESIONALNOJ REHABILITACIJI I ZAPOŠLJAVANJU OSOBA SA INVALIDITETOM

Republički zavod za statistiku, počev od ja-nuara 2011. godine, u skladu sa Strategijom

razvoja zvanične statistike Republike Srbije u

periodu od 2009. do 2012. godine, ne objavljuje podatke o prosečnoj zaradi u privredi RS.Iz tog razloga je potrebno da se odredbe Zako-na o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljava-nju osoba sa invaliditetom („Sl. glasnik RS”, br. 36/2009 - dalje: Zakon) kojima su propisani načini oslobađanja od obaveze zapošljavanja određenog broja osoba sa invaliditetom, kao i mesečna refun-dacija sredstava na ime učešća u finansiranju zara-da zaposlenih osoba sa invaliditetom u preduzeći-ma za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom u odnosu na prosečnu za-radu u privredi RS prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove statistike, zamene odgovarajućim podatkom koji se redovno objavljuje.Dalje, imajući u vidu da se penali utvrđeni čla-nom 29. Zakona mogu uplatiti do 30. u mesecu a da se obaveza zapošljavanja na ostale načine izvršava do 5. u mesecu, u praksi se postavilo pitanje odnosa različitih načina izvršenja oba-veze, odnosno momenta od kada poslodavac pada u docnju, pogotovo što se od tog momenta primenjuju odredbe propisa o poreskom po-stupku i poreskoj administraciji (u skladu sa članom 47. Zakona). Takođe, treba imati u vidu da su Zakonom predviđene i kaznene odredbe za nepoštovanje obaveze zapošljavanja, a da prema podacima Poreske uprave svega 1% ukupnih pri-hoda Budžetskog fonda predstavljaju sredstva ostvarena naplatom penala. Iz navedenih razloga brisanjem člana 29. Zakona razrešavaju se nedo-umice u praksi u smislu odnosa različitih načina izvršenja obaveze, a finansijski efekti na sredstva Budžetskog fonda su praktično zanemarljivi.I konačno, Zakonom o kontroli državne pomoći („Sl. glasnik RS”, br. 51/2009) i Uredbom o pravi-lima za dodelu državne pomoći („Sl. glasnik RS”, br. 13/2010, 100/2011 i 91/2012) uređen je na-čin, visina i pravila za dodelu državne pomoći svim subjektima i na svim nivoima. Radi usklađivanja pravila o dodeli državne pomoći Vlada Republike Srbije donela je Zaključak 05 broj: 401-6830/2011-1 od 9. septembra 2011. godine i Zaključak 05 broj: 401-2452/2012-001 od 19. aprila 2012. godine o usvajanju popisa šema državne pomoći i roku nji-hovog usklađivanja do 31. decembra 2012. godine.Radi realizacije ovih zaključaka i time usklađiva-nja odredaba Zakona sa utvrđenim propisima o državnoj pomoći, potrebno je da se odgovarajuće odredbe Zakona kojima su propisane šeme držav-ne pomoći za zapošljavanje osoba sa invaliditetom usklade.Usklađivanjem ovog Zakona sa pravilima o dodeli državne pomoći vrši se usklađivanje iznosa sred-stava koji se obezbeđuje za odgovarajuće namene

VESTI


podsticanja zapošljavanja osoba sa invaliditetom ali i održanja njihovog zaposlenja u preduzećima za profesionalnu rehabilitaciju.Istovremeno, obezbeđuje se pravo na subvencije umesto, kako je utvrđeno na dosadašnji način, re-fundacije zarada zaposlenih osoba sa invaliditetom.Kompletan tekst Predloga zakona možete preuzeti putem linka: http://www.parlament.gov.rs/upload/archive/files/cir/pdf/predlozi_zakona/814-13.pdf •

»» Izvor: Vebsajt Narodne skupštine Republike Srbije, 3.3.2013.


NOV ZAKONSKI OKVIR U RAZVOJU E-UPRAVE DO KRAJA JUNA

Razvoj sistema elektronske uprave suštinski je deo reforme celokupne javne uprave, koji za cilj

ima veću efikasnost državne administracije i uspo-stavljanje bolje komunikacije između organa upra-ve i građana, kaže državni sekretar u Ministarstvu spoljne i unutrašnje trgovine i telekomunikacija, Stefan Lazarević. On pojašnjava da efikasnija admi-nistracija istovremeno doprinosi rastu poverenja građana u državne institucije i poboljšava privredni ambijent, što je osnovni preduslov za dolazak no-vih investicija i razvoj privrede. Takođe, Lazarević dodaje da se kroz njen razvoj podiže i nivo transpa-rentnosti rada organa državne uprave (putem elek-tronske javne rasprave, elektronskih javnih nabavki i sl.) što dovodi i do značajnog smanjenja sistemske korupcije. Kao primeri dobre prakse državni sekre-tar navodi onlajn servis Agencije za privredne regi-stre (dalje: APR). „APR je uveo čitav niz servisa, pa kada neka kompa-nija, na primer želi da ulaže, Vi ne morate posebno da tražite finansijski plan, jer je on već dostupan na sajtu APR-a”, navodi Lazarević. On dodaje da isti cilj ima i Poreska uprava koja planira da se celokupna komunikacija sa gra-đanima od 2014. godine odvija elektronskim putem, pa tako građani više neće morati da traže, na primer, dokaz da je neko platio porez, jer će tu informaciju pružati Poreska uprava putem svog saj-ta. Državni sekretar napominje da je tokom prošle godine oko 152 hiljade građana koristilo jedan od preko 500 servisa 130 državnih organa dostupnih putem Internet portala e-uprave, koji je najviše doprineo napredovanju Republike Srbije na 51. poziciju liste razvoja elektronske uprave u svetu. Takođe, on dodaje da se broj servisa na ovom por-talu konstantno uvećava. Jedan od najaktuelnijih je

registracija vozila, koju od februara putem Inter-neta mogu obavljati i pravna lica, tako da se sada sve neophodne uplate mogu izvršiti onlajn, pa je vreme potrebno za registraciju sa dva do tri sata, skraćeno na 20 minuta. Lazarević pojašnjava da je onlajn registracija vozila bio najkompleksniji pro-jekat elektronske uprave koji je do sada urađen, jer su u njega, osim Ministarstva spoljne i unutrašnje trgovine i telekomunikacija, uključeni i Ministar-stvo finansija i privrede (Uprava za trezor) i Mini-starstvo unutrašnjih poslova. Takođe, portalu se priključila i poštanska inspekcija, a jedan od ciljeva je da se uvede elektronska inspekcija koja bi, osim poštanske inspekcije, uključivala i tržišnu inspek-ciju i inspekciju elektronskih komunikacija. U cilju daljeg razvoja sistema elektronske uprave, Ministarstvo spoljne i unutrašnje trgovine i tele-komunikacija pristupilo je izradi Akcionog plana za realizaciju strategije razvoja informacionog društva 2013. - 2014. godine (dalje: Akcioni plan) koji će do 4. marta biti u fazi javne rasprave. Državni sekretar Lazarević među najvažnije stavke Akcionog plana ubraja uvođenje elektronske pisar-nice državnih organa, koja bi omogućila da se raz-mena podataka između državnih institucija odvija elektronskim putem, što bi značajno poboljšalo efi-kasnost rada državne administracije. Boljem funk-cionisanju će dodatno doprineti i definisanje servi-sne magistrale organa državne uprave, a neophod-no je i unapređenje elektronskog poslovanja, digi-talizacija postojećih procedura i konsolidacija IT infrastrukture unutar organa državne uprave, uz uspostavljanje bolje interoperabilnosti postojećih servisa. Takođe, za implementaciju svega pomenu-tog potrebno je izvršiti analizu različitih zakonskih i podzakonskih akata i utvrditi da li neki od njih koče razvoj i primenu novih servisa elektronske uprave, zaključuje Lazarević. Kada je reč o regulatornim promenama, on doda-je da je plan da se do kraja juna 2013. godine definiše nov zakonski okvir koji će se ticati elektronskog potpisa, elektronskog dokumen-ta i elektronskog identiteta (za šta je zaduženo Ministarstvo spoljne i unutrašnje trgovine i te-lekomunikacija), jer je u međuvremenu došlo do značajnog napretka tehnologije, ali i da bi Srbija išla u korak sa novim direktivama Evropske unije. Lazarević naglašava da je u cilju poboljšavanja elektronske uprave i elektronskog poslovanja neophodno usvojiti i Zakon o računovodstvu, koji bi omogućio funkcionisanje elektronskih fak-tura, kao i Zakon o platnim uslugama koji bi uveo m-payment usluge (usluge plaćanja putem mobil-nog telefona) i institut elektronskog novca koji, iako je već u upotrebi, nije pravno regulisan. Ina-če, Ministarstvo finansija i privrede je ova dva za-

VESTI


kona označilo kao prioritet u nedavno usvojenom „Programu podrške IT sektoru”. Konačno, zaključuje državni sekretar, potrebna je i izmena Zakona o arhivskoj građi Savezne Republike Jugoslavije („Sl. list SRJ”, br. 12/98, 13/98 - ispr.), koji je u nadležnosti Ministarstva kulture i informisanja, a kojim bi se propisali uslovi i način čuvanja ar-hivske građe u elektronskom formatu. •

»» Izvor: Redakcija, 1.3.2013. godine


ODRŽANA JAVNA RASPRAVA O NACRTU ZAKONA O JAVNOM INFORMISANJU: Država izlazi iz medija, ali ostaje odgovorna za njihov rad

Status i finansiranje lokalnih i regionalnih medija bili su glavna tema prve javne raspra-

ve o Nacrtu zakona o javnom informisanju koja je održana u Novom Sadu.Državni sekretar u Ministarstvu kulture i informi-sanja Gordana Predić rekla je da je Nacrt zakona u skladu sa strateškim opredeljenjem države da izađe iz vlasničke strukture u medijima i štiti jav-ni interes u javnom informisanju kroz projektno finansiranje.Član Radne grupe Ministarstva kulture koja je pri-premila nacrt zakona Rade Veljanovski je, sa druge strane, ukazao da se država, prema Medijskoj stra-tegiji, povlači iz vlasništva u medijima, ali da to ne znači da neće imati odgovornost za njihov rad, koja mora biti zakonom precizirana.Predićeva je podsetila da Srbija ima obavezu da ure-di svoju medijsku scenu u skladu s najvišim stan-dardima i preuzetim međunarodnim obavezama. Namera je da se tim veoma važnim zakonom, koji se donosi u okviru sprovođenja Medijske strategije, obezbedi transparentnost vlasništva u medijima, da se podstiče njihov razvoj i omogući građanima blagovremeno informisanje, rekla je Predićeva.Ona je naglasila da država ima obavezu da stvori regulatorni i ekonomski okvir u kojem će se nesme-tano raditi i razvijati slobodni i nezavisni mediji i dodala da je sloboda medija jedan od ključnih fak-tora u procesu pridruživanja naše zemlje EU.Veljanovski je napomenuo da, prema Nacrtu zako-na, sadašnji status medijima čiji su osnivači Repu-blika, Pokrajina i lokalna samouprava prestaje na kraju 2014. godine, do kada bi trebalo da bude za-vršena njihova statusna i vlasnička transformacija.

On je dodao da će uskoro biti doneti i drugi zakoni koji će regulisati pojedine segmente medijske obla-sti, kao što su javni servisi, tema koja je zaokupila posebnu pažnju učesnika tribine, posebno onih iz lokalnih medija.

Istakavši da Srbija mora imati uređeno medijsko tržište, direktor Radio-televizije Vojvodine (RTV) Siniša Isakov je naglasio da se zakonom moraju stvoriti uslovi, odnosno oblici organizovanja, koji će omogućiti medijskim javnim servisima da budu „funkcionalni iznutra”. On je kao loš primer pomo-ći države medijima naveo to što je, kako je rekao, Radio-televizija Srbije dobila kredit za finansiranje svog rada, dok „RTV kao da ni ne postoji”.

Direktor Radio Subotice Toni Bedalov smatra da će ovaj zakonski predlog biti na štetu sadašnjih lokal-nih javnih medija, odnosno lokalnih i regionalnih javnih servisa i da će izazvati njihovo gašenje, što će ugroziti pravo građana, posebno nacionalnih manjina na informisanje na maternjem jeziku.

Za njega je neprihvatljiv stav da se lokalnim samo-upravama ukine pravo na osnivanje javnog medij-skog servisa jer, kako je napomenuo, ubuduće neće moći da bude obezbeđeno odgovarajuće finansira-nje lokalnih medija na konkurisma za projekte, ka-ko je predviđeno Nacrtom zakona.

Zamenik glavnog urednika Niške televizije Milan Petković je zatražio dopunu teksta nacrta time da javni servisi, osim u Republici i Pokrajini, mogu biti osnivani i na regionalnom nivou, što kako je napo-menuo, znači da i ostatak Srbije ima deo onoga što u medijskoj sferi imaju Beograd i Novi Sad.

Generalni sekretar UNS-a Nino Brajević ocenjuje ovaj nacrt kao korak napred, ali napominje da me-diji mogu doći u lošiju poziciju nego do sada ako ne bude „garancije da će na medijskom tržištu bi-ti isto ili više novca za medije, odnosno medijske projekte”.

Odgovarajući na neke primedbe u raspravi, član Radne grupe koja je pripremila Nacrt zakona Alek-sandar Avramović je istakao da neće biti regio-nalnih javnih servisa po automatizmu, jer će svi radio-televizijski mediji ići u privatizaciju, dok je Veljanovski naglasio da niko neće ukinuti pravo in-formisanja na jezicima nacionalnih manjina, ali se traga za novim načinima. •

»» Izvor: Tanjug, 5.3.2013.

Referentna lista pretplatnika na časopis PRAVNI INSTRUKTOR

U narednom broju časopisa PRAVNI INSTRUKTOR

• KOMENTARI ZAKONA O POTVRĐIVANJU KONVENCIJA MEĐUNARODNE ORGANIZACIJE RADA BROJ 150 O ADMINISTRACIJI RADA I 181 O PRIVATNIM AGENCIJAMA ZA ZAPOŠLJAVANJE

PORUČITE PRIRUČNIKE KOMPANIJE PARAGRAFPRIRUČNIK ZA PRIMENU ZAKONA

O PARNIČNOM POSTUPKUPRIRUČNIK ZA PRIMENU ZAKONA

O PRIVREDNIM DRUŠTVIMA Autori: Jelena Borovac, sudija Vrhovnog kasacionog suda; Gordana Ajnšpiler-Popović, sudija Privrednog apelacionog suda; Lidija Đukić, sudija Vrhovnog kasacionog suda; Jasmina Stamenković, sudija Privrednog apelacionog suda; dr Slavoljub Carić, zastupnik Republike Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava; Marijana Janjić, viši savetnik Privrednog apelacionog suda i Mirjana Gitarić, viši savetnik Privrednog apelacionog suda.

Autori: prof. dr Zlatko Stefanović, redovni profesor Pravnog fakulteta Union; mr Bojan Stanivuk, advokat u kancelariji Karanović - Nikolić, sa grupom eminentnih saradnika.

Cena 2.780 dinara (PDV uračunat u cenu) Cena 2.780 dinara (PDV uračunat u cenu)

Priručnik za primenu Zakona o parničnom postupku koncipiran je tako da temeljno, precizno, stručno i jasno objasni sve novine koje su nastale danom stupanja na snagu ovog Zakona, i biće Vam nezaobilazno štivo i pouzdani pomoćnik u svim izazovima prakse, pred sudom i u materiji građanskog procesnog prava.

Priručnik za primenu Zakona o privrednim društvima koncipiran je tako da na jednom mestu, precizno, stručno i jasno objasni sve neophodne promene i postupke koji nastaju sa stupanjem na snagu novog Zakona o privrednim društvima.

KOMENTAR EVROPSKE KONVENCIJE ZA ZAŠTITU LJUDSKIH PRAVA

I OSNOVNIH SLOBODA

PRAKTIKUM ZA PRIMENU PROPISA O SPREČAVANJU PRANJA NOVCA

I FINANSIRANJA TERORIZMA Autor: dr Slavoljub Carić, zastupnik Republike Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava


Komentar ima za cilj da širu pravničku publiku upozna sa odredbama Konvencije, najznačajnijim odlukama Evropskog suda za ljudska prava, kao i stavovima suda koji su zauzimani u slučajevima koji se odnose na Republiku Srbiju. Uz svaki član Konvencije kao i uz Protokole dati su stručni tekstovi u kojima autor na osnovu dosadašnje prakse suda i svog ličnog iskustva kao zastupnik Republike Srbije, objašnjava primenu Konvencije u praksi.

Praktikum za praktičnu primenu propisa o sprečavanju pranja novca je namenjen obveznicima koji su dužni da sprovode mere za otkrivanje i sprečavanje pranja novca i finansiranja terorizma: računovođe i društva za reviziju, davaoci finansijskog lizinga, društva za osiguranje, društva za posredovanje u osiguranju, društva za zastupanje u osiguranju i zastupnici u osiguranju koji imaju dozvolu za obavljanje poslova životnog osiguranja, brokersko-dilerska društva, kao i lica koja obavljaju poslove faktoringa i forfetinga.

PRIRUČNIK ZA PRAKTIČNU PRIMENU ZAKONA O IZVRŠENJU I OBEZBEĐENJU

PRIRUČNIK ZA PRIMENU ZAKONA O JAVNIM PREDUZEĆIMA

Autori: Jasmina Stamenković, sudija Privrednog apelacionog suda; Ivana Pavlović, sudija Privrednog apelacionog suda; Mirjana Dimitrijević, sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu

Autori: prof. dr Zlatko Stefanović, redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union; Milan Stefanović, konsultant - stručni saradnik; Mila Pejčić Jovanović, pomoćnik glavnog i odgovornog urednika časopisa Budžetski instruktor


Priručnik za praktičnu primenu Zakona o izvršenju i obezbeđenju koncipiran je na taj način da na jednom mestu, precizno, stručno i jasno objasni sve neophodne promene i postupke koji nastaju početkom primene Zakona.

Priručnik obuhvata statusnopravna i imovinska pitanja, izbor i rad organa upravljanja, usklađivanje akata (modela) i program poslovanja za 2013. godinu. Namenjen je javnim preduzećima odnosno njihovim direktorima, pravnicima/sekretarima, ekonomistima/organizatorima finansijskog poslovanja, organima lokalne vlasti tj. opštinama i gradovima (načelnicima opštinskih uprava, načelnicima za finansije) i advokatima.

GODIŠNJOM PRETPLATOM NA BILO KOJI ŠTAMPANI ČASOPIS KOMPANIJE PARAGRAF DOBIJATE 2 PRIRUČNIKA SA PRIPADAJUĆIM TEKSTOVIMA ZAKONA, UKOLIKO SE NUDE UZ PRIRUČNIK, BESPLATNO!

PRIRUČNIKE PORUČITE PREKO SAJTA www.paragraf.rs ili na tel: 011/2752-171, 2750-296

Paragraf Pravni instruktor • br. 39 • mart 2013. · VIII Trgovinsko i kompanijsko pravo VIII-1 Osnivanje i statusne promene VIII-2 Privredne delatnosti VIII-3 Vanprivredne delatnosti

Documents