ODUZIMANJE IMOVINSKE KORISTI PROISTEKLE IZ KRIVIČNOG · Zakon iz 2013. godine, kao i njegov prethodnik, u članu 4. pozivajući se na shodnu primenu Zakonika o krivičnom postupku,

1

Autor: Dušan Spasić

ODUZIMANJE IMOVINSKE KORISTI PROISTEKLE IZ KRIVIČNOG

DELA

IZAZOVI U SUDSKOJ PRAKSI

I UVOD

Početke organizovanog kriminala u Republici Srbiji vezujemo za ratne sukobe na teritoriji

bivše Jugoslavije tokom 90 tih godina dvadesetog veka.

Svoju ekspanziju, multinacionalni oblik, te prodiranje u sve sfere društvenog života

organizovani kriminal iskazuje u prvim decenijama dvadeset prvog veka.

Republika Srbija, nakon demokratskih promena 2000. godine, svesna svih opasnosti od

rastućeg organizovanog kriminala koji se manifestovao kroz različite načine bogaćenja

pojedinaca u društvu koje je generalno postajalo sve siromašnije, preuzima prve korake u

razvijanju novih sistema borbe protiv organizovanog kriminala, formira nove organe za

specijalnim nadležnostima, te u svoj pravni sistem uvodi Zakonom iz 2008 godine i meru

oduzimanja imovinske koristi proistekle iz krivičnog dela.1

Mera oduzimanja imovinske koristi proistekle iz krivičnog dela, uporednopravno

posmatrajući je novija tekovina savremenog krivičnog prava, nastala 80 tih godina 20 veka

kao odgovor država na organizovani i transnacionalni kriminal (pre svega na korupciju,

privredni kriminal i trgovinu narkotika) sa ciljem lišavanja celokupne finansijske koristi koje

su te kriminalne grupe ostvarivale, nezavisno od koristi koja je neposredno dokazana da su

pribavljena izvršenjem pojedinačnih krivičnih dela.

1 Zakon o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, "Sl. glasniku RS", broj 97/2008 od 27. oktobra 2008.

Godine

2

II MEĐUNARODNI AKTI IZ OBLASTI ODUZIMANJA IMOVINE

Najznačajnije međunarodne akte koje regulišu oblast oduzimanja imovine proistekle iz

krivičnog dela, koje ćemo ovom prilikom samo nabrojati su:

Akti Ujedinjenih nacija:

- Konvencija Ujedinjenih nacija protiv nezakonitog prometa opojnih droga i psihotropnih

supstanci, od 19. decembra 1988. godine u Beču (Bečka konvencija)

- Konvencija Ujedinjenih nacija o suzbijanju finansiranja terorizma, od 9. decembra 1999.

godine u Njujorku (Njujorška konvencija)

- Konvencija Ujedinjenih nacija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala, od 15.

decembra 2000. Godine u Palermu (Palermo konvencija)

- Konvencija Ujedinjenih nacija protiv korupcije, doneta 31. oktobra 2003. Godine

Akti Saveta Evrope i Evropske unije

- Konvencija Saveta Evrope o pranju, otkrivanju, zapleni i konfiskaciji prihoda stečenih

kriminalom, od 8. novembra 1990. godine u Strazburu (Strazburška konvencija)

- Akcijski plan Evropskog veća za suzbijanje organizovanog kriminala iz 1997. godine;

- Zajednička akcija o pranju novca, istragama, zamrzavanju, oduzimanju i konfiskaciji

predmeta i prihoda od krivičnog dela iz 1998. godine;

- Krivičnopravna konvencija o korupciji, od 27. januara 1999. Godine

- Strategija Evropske unije za prevenciju i kontrolu organizovanog kriminala od 3. Maja

2000. godine

- Akcijski plan Veća „Sprečavanje i kontrola organizovanog kriminala: Strategija

Evropske unije za početak novog milenijuma“ iz 2000. godine;

- Okvirna Odluka Evropskog veća o pranju novca, identifikaciji, pronalaženju, zapleni I

oduzimanju sredstava i prihoda od krivičnog dela iz 2001. godine;

- Preporuka Odbora ministara Saveta Evrope o vodećim načelima borbe protiv

organizovanog kriminala, od 19. septembra 2001. Godine

- Direktiva Evropskog Parlamenta i Saveta o sprečavanju korišćenja finansijskog sistema

za pranje novca i prihoda od nezakonitih aktivnosti, iz decembra 2001. godine

- Okvirna Odluka Evropskog veća o izvršenju naloga za zamrzavanje imovine i dokaza u

Evropskoj uniji iz 2003. godine;

- Konvencija saveta Evrope o pranju, otkrivanju, zapleni i oduzimanju prihoda stečenih

kriminalom i o finansiranju terorizma, od 16. maja 2005. godine na zasedanju Odbora

ministara u Varšavi (Varšavska konvencija)

- Okvirna Odluka Evropskog veća o oduzimanju prihoda, sredstava i imovine povezane sa

krivičnim delom iz 2005. godine;

- Okvirna odluka Evropskog veća o primeni načela uzajamnog priznanja konfiskacijskih

naloga iz 2006. godine.

3

III ZAKONSKI OKVIR U REPUBLICI SRBIJI

Usvajanjem Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela iz 2008. godine2,

Republika Srbije je potvrdila praksu razvijenih zemalja da je za uspešnu borbu protiv

organizovanog kriminala i drugih oblika teških krivičnih dela neophodna i posebna zakonska

regulativa. U svojoj desetogodišnjoj primeni, zakon je u cilju unapredjenja postupka,

proširenja krivičnih dela na koje se primenjuje i zaštite prizumpcije nevinosti optuženog,

menjan 2013. godine te izmenjen 2016 godine.3

Članom 2. Zakona, pobrojana su krivičnih dela na koja se odnosi primena ovog zakona.

Osim krivičnih dela organizovanog kriminala, ovim zakonom sankcionišu se i druga najteža

krivična dela: teškog ubistva, otmice, prikazivanje, pribavljanje i posedovanje pornografskog

materijala i iskorišćavanje maloletnog lica za pornografiju, protiv intelektualne svojine,

protiv imovine, protiv privrede, neovlašćena proizvodnja, držanje i stavljanje u promet

opojnih droga, protiv javnog reda i mira, protiv službene dužnosti, protiv čovečnosti i drugih

dobara zaštićenih međunarodnim pravom.

Princip da se imovinska korist koja je pribavljena izvršenjem krivičnih dela ne može zadržati

bio je ostvaren i kroz primenu mere oduzimanja imovinske koristi koja u našem pravu postoji

već duže vreme i koja se primenjuje kod svih krivičnih dela čijim izvršenjem je došlo do

sticanja imovinske vrednosti.

Uvodjenjem ove nove mere u krivično pravo, i normiranjem posebnog postupka u kojem se

izriče, imalo je za cilj da se od pojedinca oduzme celokupna imovina stečena kriminalnim

aktivnostima, u skladu sa medjunarodnim konvencijama, te da se na taj način obračuna sa

kriminalnim bogaćenjem i aktivnostima u vezi sa vršenjem organizovanog kriminala.

Donošenjem Zakona iz 2013 godine, i izmenama iz 2016 godine, zakonodavac je pokušao da

otkloni uočene nedostatke zakona 2008, (mali broj pokrenutih i okončanih postupaka, dužinu

trajanjem postupaka, nejasnoće zakonskih odredaba) pre svega propisujući da se trajno

oduzimanje imovine može pokrenuti tek nakon pravnosnažnosti presude kojom je okrivljeni

oglašen krivim, čime se obezbedila pretpostavka nevinosti okrivljenog. Takođe, zakonodavac

je značajno proširio krug dela na koje se može pokrenuti postupak, te dodatno uredio

ovlašćenja direkcije za upravljanje oduzetom imovinom.

Nakon petogodišnje primene novog zakona, iako su se očekivali značajniji rezultati, kako u

efikasnosti i brzini samog postupak, i očekivanom povećanju broja predmeta proširenjem

broja krivičnih dela, statistika apelacionih sudova za ovaj petogodišnji period pokazuje da se

očekivanja nisu ispunila.

2 Zakon o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, ("Sl. glasniku RS", broj 97/2008)

3 Zakon o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela ("Sl. glasnik RS", br. 32/2013 i 94/2016)

4

Naime, do ovakvog zaključka možemo doći upoređujući dostupne podatke podatke tužilaštva

i apelacionog suda u Beogradu za period od 2010 – 2017 godine, iskazanim kroz broj

pokrenutih finansijskih istraga, broja podnetih zahteva za privremeno i trajno oduzimanje

imovine kao i broj potvrdjenih odluka.4

Neujednačena sudska praksa između sudova različitih apelacija, sudova iste apelacije, pa čak i

različitih sudija za prethodni postupak ili predsednika veća istog suda značajno doprinose

umanjenju efikasnosti mere oduzimanja imovine.

Kao razloge ovakvog neujednačenog postupanja, što i presude apelacionih sudova po žalbama

pokazuju, možemo tražiti kako u nepreciznosti samog zakona, te tumačenju njegovih odredbi

od strane suda, kao i tužilaštva.

Na početku, pre upuštanja u analizu razloga ovakvih rezultata i neujednačene sudske prakse,

smatramo korisnim da se napravi jasna razlika izmedju mere oduzimanja imovinske koristi

predvidjene članovima 91-93 Krivičnog zakonika Republike Srbije i mere oduzimanja

imovine proistekle iz krivičnog dela.

IV MERA ODUZIMANJE IMOVINE PROISTEKLE IZ KRIVIČNOG DELA I MERA

ODUZIMANJA IMOVINSKE KORISTI (čl. 91-93 KZ)5

Mera oduzimanja imovine proistekle iz krivičnog dela, dosta slična meri oduzimanja

imovinske koristi regulisana članovima 91-93 KZ RS, te se često u praksi ove mere

poistovećuju, zanemarujući suštinske razlike izmedju njih.

Mera oduzimanja imovine proistekle iz krivičnog dela iako nastala kao dopuna mere

oduzimanja imovinske koristi regulisana je posebnim zakonom i ista postoji paralelno sa

merom oduzimanja imovinske koristi. Obe ove mere imaju za cilj da se niko ne može

obogatiti vršenjem krivičnog dela.

Ova mera nastala je kao odgovor države na problem narastajućeg organizovanog kriminala i

isključivo je usmerena na imovinu pribavljenu kriminalnim aktivnostima.

4 Godišnji izveštaj o radu Republičkog javnog tužilaštva za period http://www.rjt.gov.rs/ci/Информације-о-раду

Podatak dobijen iz izveštaja sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu za 2017. godinu

Podaci izneti u Biltenu Vrhovnog kasacionog suda u Beogradu, br. 2/2016 godine, u radu Veroljuba

Cvetkovića,sudije Apelacionog suda u Beograd 5 Krivični zakonik Republike Srbije ("Sl. glasnik RS", br. 85/2005, 88/2005 - ispr., 107/2005 - ispr., 72/2009,

111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014 i 94/2016)

5

Mera oduzimanja imovinske koristi usko je vezana za krivično delo za koje se tereti okrivljeni

i ona se utvrdjuje u redovnom krivičnom postupku i sporedna je u odnosu na glavni predmet

postupka.

Mera oduzimanja Imovine proistekle iz krivičnog dela je glavni predmet posebnog postupka,

te bez obzira na uslovljenost postupkom za konkretno krivično delo, ona je samostalna kad

god postoji očigledna nesrazmera izmedju imovine učinioca krivičnog dela i njegovih

zakonitih prihoda.

Iako u teoriji nije sporno da se jednom istom licu mogu izreći obe mere, u praksi se često

sudije odlučuju da u slučaju da je pokrenut postupak oduzimanja imovine, radi uštede u

vremenu u redovnom krivičnom postupku, ne dokazuju imovinsku korist, te je i ne izriču.

Takodje, u prvim godinama primene ove nove mere, sudovi su često vodeći se analogijom sa

merom oduzimanja imovinske koristi, odbijali zahteve tužioca, pozivajući se da je vlasnik

imovinu stekao pre izvršenja krivičnog dela za koje je osudjen , odnosno da je vrednost

imovine značajnije veća od imovinske koristi koju je stekao konkretnim krivičnim delom.

Nedoumice nižestepenih sudova o odnosu ove dve mere Vrhovni kasacioni sud otklonio u

više svojih odluka povodom Zahteva za zaštitu zakonitosti (npr. Kzz 12/11, Kzz OK 4/12)6.

Naime, u obe ove odluke Vrhovni kasacioni sud potvrđuje samostalnost mere oduzimanja

imovine proistekle iz krivičnog dela u odnosu na konkretno delo za koje se tereti okrivljeni,

naglašavajući da je kriminalno poreklo imovine zakonska pretpostavka koju okrivlјeni može

pobijati i dokazivati da je imovina koja je predmet postupka zakonito stečena, pa je stoga bez

značaja da li je stečena u vreme ili pre izvršenja konkretnog krivičnog dela za koje teče

konkretni krivični postupak.

Apelacioni sud u Beogradu u svojoj odluci KŽ Poi 8/2016, potvrdjuje nezavisnost ove dve

mere i njihovog predmeta. Naime, navedenom odlukom Apelacioni sud odbio je žalbu Višeg

javnog tužioca, te potvrdio rešenje Višeg suda u Beogradu kojim je odbijen zahtev za

privremeno oduzimanje imovine, jasno potvrdjujući stav Višeg suda, da imovina odnosno

imovinska korist stečena izvršenjem konkretnog krivičnog dela za koje se sudi okrivljenom u

redovnom postupku, ne može biti predmet zahteva za privremeno oduzimanje imovine, već se

na tu imovinu-odnosno imovinsku korist, kao predmet konkretnog krivičnog dela primenjuju

odredbe čl. 91-93 KZ-a, te da se na tu imovinu može primeniti samo mera oduzimanja

imovinske koristi u konkretnom postupku.

V ODNOS POSTUPKA ODUZIMANJA IMOVINE PROISTEKLE IZ KRIVIČNOG DELA I

ZAKONIKA O KRIVIČNOM POSTUPKU

Postupak koji se vodi po odredbama Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog

dela je poseban postupak u odnosu na krivični postupak, ali zavisi od njegovog ishoda. S

6 Sentenca iz presude Vrhovnog kasacionog suda, Kzz 12/11 од 23. Marta 2011.godine

6

obzirom na to da je Zakon iz 2008 donet posle donošenja ZKP-a, (2001)7 razumljivo je da u

Zakoniku o krivičnom postupku ne postoje odredbe koje se odnose na postupak oduzimanja

imovine proistekle iz krivičnog dela.

Međutim, ni u ZKP-u iz 2011. godine8 takodje se ne pominje postupak oduzimanja imovine

proistekle iz krivičnog dela.

Zakonodavac je smatrao da je zbog specifičnosti samog postupka, korisnije da ovaj posebni

postupak izdvojen iz ZKP-a i bude regulisan odredbama posebnog zakona.

Postupak oduzimanja imovine proistekle iz krivičnog dela nedvosmisleno je vezan za tok i

ishod krivičnog postupka, u kome se odlučuje o krivici lica optuženog za krivično delo, a

njegova osuda je osnov za primenu odredaba o postupku oduzimanja imovine proistekle iz

krivičnog dela.

U odnosu između ova dva postupka jasno je vidljiva povezanost zakona kojim se reguliše

oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela i Zakonika o krivičnom postupku.

Iako je novim zakonskim rešenjem odnos između dva postupka postao manje sporan, i dalje je

prisutno uporedno vođenje dva postupka, ako privremeno oduzimanje imovine posmatramo

kao deo postupka oduzimanja imovine.

Zakon iz 2013. godine, kao i njegov prethodnik, u članu 4. pozivajući se na shodnu primenu

Zakonika o krivičnom postupku, jasno uređuje odnos ova dva zakona.

Većina opštih odredaba postupka nisu regulisane posebnim Zakonom već se na njih

primenjuju opšte odredbe ZKP-a. (odredbe o sudskoj nadležnosti, dokaznim radnjama,

pretkrivičnom postupku, pravnim lekovima, braniocima okrivljenog, kao i sva druga pitanja).

Osim na shodne primenu odredaba Zakonika o krivičnom postupku, Zakonu izričito upućuje i

na primenu odredaba drugih zakona, između ostalih Zakona o izvršenju i obezbeđenju,

Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima, Zakona o uređenju sudova i

drugih zakona kojima su regulisana pojedina pitanja bitna za postupak.

VI ТERET DOKAZIVANJA

Najznačajnija karakteristika postupka oduzimanja imovine koja je proistekla iz krivičnog

dela, i njegovo odstupanje od redovnog krivičnog postupka odnosi se upravo na specifična

pravila o teretu dokazivanja.

U redovnom krivičnom postupku teret dokazivanja je isključivo na javnom tužiocu. U ovom

postupku na teret dokazivanja primenjuju se pravila o tzv. “Obrnutom” teretu dokazivanja,

7 Zakonik o krivičnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 70/01 i 68/02 i "Službeni glasnik RS", br. 58/04, 85/05,

85/05 - dr. zakon, 115/05, 49/07, 122/08, 20/09 - dr. zakon, 72/09 i 76/10) 8 Zakonik o krivičnom postupku ("Sl. glasnik RS", br. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013 i

55/2014)

7

odnosno lice prema kome se vodi postupak dužno je da dokaze zakonito poreklo svoje

imovine.

Iz dosadašnje prakse, teret dokazivanja je najsporniji u primeni novog zakona, i često su

stavovi tužioca i suda suprotni po pitanju obaveza učesnika u ovom postupku.

Pažljivo čitajući zakonske odredbe, jasno se uočava tendencija zakonodavca da izmeni

tradicionalni pristup dokazivanja u krivičnom postupku, u kome je teret dokazivanja na

tužiocu, izmesti ka tuženom koji u ovom postupku dokazuje zakonitost svojih prihoda i

porekla imovine. Iako se u teoriji govori o obrnutom teretu dokazivanja, ipak možemo

zaključiti da se radi o jednom mešovitom sistemu, odnosno, podeli tereta dokazivanja koji

postoji izmedju tužioca I okrivljenog.

Ovakav mešoviti sistem tereta dokazivanja širom otvara vrata za različito tumačenje i sudsku

praksu.

U našem krivičnom postupku ne postoji obaveza stranke da iznosi dokaze, ali stranke imaju

interes da iznose dokaze koje im idu u prilog i sud izvodi dokaze na njihov predlog.

S druge strane, javni tužilac ima dužnost da u optužnom aktu (u postupku oduzimanja

imovine u zahtevu za trajno oduzimanje imovine) navede dokaze na kojima zasniva optužbu

zbog koje je pokrenut postupak.

Pravilima o teretu dokazivanja, preraspodeljuje se teret dokazivanja među strankama, tako da

posledice nedokazanosti pravno relevantnih činjenica snosi ona stranka na čijoj je strani ležao

teret dokazivanja.

Teret dokazivanja, za javnog tužioca, postavljen u Zakonu o oduzimanju imovine proistekle iz

krivičnog dela ne završava se samo prostom tvrdnjom da je odredjeno lice vlasnik imovine

koja je nezakonito stečena, već je takva tvrdnja zasnovana na dokazima prikupljenim tokom

sprovedene finansijske istrage.

Postupak oduzimanja imovine započinje zahtevom javnog tužioca za privremeno ili trajno

oduzimanje imovine.

Zahtev mora sadržati dokaze o imovini koju vlasnik (okrivljeni, okrivljeni saradnik, ostavilac,

pravni sledbenik ili treće lice) poseduje ili je posedovao, njihovim zakonitim prihodima, zatim

okolnostima koje ukazuju na to da je imovina proistekla iz krivičnog dela, okolnostima koje

ukazuju na postojanje očigledne nesrazmere između imovine i zakonitih prihoda i razloge koji

opravdavaju potrebu za trajnim oduzimanjem imovine.

Uloga javnog tužioca u ovoj fazi postupka, je da pred sud iznese sve dokaze prikupljene u

finansijskoj istrazi, a koje se odnos na imovinu okrivljenog, na njegove zakonite prihode, te

da upoređujući iste dokaže očiglednu nesrazmere između imovine koju okrivljeni poseduje i

zakonitih prihoda koje je ostvarivao, odnosno da ta razlika potiče od njegove kriminalne

aktivnosti.

Pitanje očigledne nesrazmere, nije regulisano Zakonom, već je ostavljena na ocenu suda I

podleže slobodnom sudijskom uverenju, od čijeg uverenja i zavisi da li će zahtev tužioca biti

usvojen ili ne.

8

Osim nesrazmere izmedju imovine i prihoda, Javni tužilac mora dokazati postojanje okolnosti

koje ukazuju na to da je ova nesrazmera produkt kriminalne aktivnosti okrivljenog i iznese

razloge koji opravdavaju potrebu za trajnim oduzimanjem imovine.

U sudskoj praksi često se javljaju slučajevi da je zahtev pokrenut za imovinu čija je vrednost

nešto iznad propisanog zakonskog minimuma od 1.500.000 dinara, (npr. vrednosti od

1.600.000 dinara), te da se nakon radnja okrivljenog u postupku (prikazujući dodatne zakonite

prihode ili osporavajući vrednost predmetne imovine) zahtev javnog tužioca bude odbijen iz

formalnih razloga. (član. 2 Zakona)

Dokaze koje javni tužilac prezentuje tokom postupaka, radi opravdanja svog zahteva,

zasnovani su na ranijem radu jedinice Ministarstva unutrašnjih poslova nadležnoj za

finansijske istrage kojom je rukovodio.

Takodje, javni tužilac nakon sprovedene finansijske istrage ima podatke i o registrovanim

zakonitim prihodima okrivljenog, te uporedjujući iste jednostavno može prikazati očiglednu

nesrazmeru.

Kada je zahtev usmeren na imovinu trećih lica, zadatak javnog tužioca je kompleksniji, jer on

mora dokazivati I dodatnu okolnost da je imovina koja je preneta na treće lice preneta upravo

u cilju osujećenja njenog oduzimanja.

Pitanje okolnosti prenosa i osujećenja njenog oduzimanja, često su sporna u slučajevima kada

prenos nije bio besteretan, odnosno kada ne postoji očigledna nesrazmera izmedju prestacija,

te takvi slučajevi zahtevaju dodatno dokazivanje od strane javnog tužioca.

Na kraju, kao poslednju aktivnost javnog tužioca je iznošenje razloga koji opravdavaju

potrebu za oduzimanjem imovine.

Nakon uspešnog iznošenja gore navedenih dokaza od strane javnog tužioca, teret dokazivanja

prelazi na okrivljenog koji mora da pruži dokaz kojim će nepokrivenu imovinu pokriti

zakonitim prihodima.

U praksi, odbrana okrivljenog usmerena je na iznošenju dokaza kojima se povećavaju zakoniti

prihodi, odnosno opravdava razlika izmedju prihoda i rashoda pozajmicama i poklonima

učinjenim od strane bliskih srodnika, te svoju odbranu usmeravaju na relativiziranje

nesrazmere izmedju prihoda i rashoda, čime umanjuju njenu očiglednost.

U ovim slučajevima, pri pasivnom držanju tužioca, često kada je u pitanju imovina koja se

sastoji od jedne ili više stvari (stan, lokal, automobil) ili vrednosti koja je neznatno iznad

zakonskog minimuma, odbrana potkrepljena validnim dokazima biva uspešna.

9

VII SPECIFIČNOSTI (SUDSKOG) POSTUPKA ODUZIMANJA IMOVINE

Postupak oduzimanja imovinske koristi proistekle iz krivičnog dela je poseban postupak, koji

se vodi prema odredbama Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, sa

mnogobrojnim specifičnostima u odnosu na redovni krivični postupak propisan ZKP-om.

Postupak oduzimanja imovine sastoji se iz tri faze:

a. Finansijske istrage

b. Privremenog oduzimanja imovine

c. Trajnog oduzimanja imovine

a. FINANSIJSKA ISTRAGA

Finansijska istraga pokreće se naredbom javnog tužioca upućenoj organizacionoj jedinici

Ministarstva unutrašnjih poslova nadležnoj za finansijsku istragu. Tokom finansijske istrage

rukovodi javni tužilac. Ona se pokreće protiv vlasnika kada postoje osnovi sumnje da

poseduje znatnu imovinu proisteklu iz krivičnog dela. U finansijskoj istrazi prikupljaju se

dokazi o imovini, zakonitim prihodima, načinu i troškovima života okrivljenog, okrivljenog

saradnika ili ostavioca, dokazi o imovini koju je nasledio pravni sledbenik, odnosno dokazi o

imovini i naknadi za koju je imovina preneta na treće lice.

Nakon provedene finansijske istrage, Javni tužilac u zavisnosti od prikupljenih dokaza

podnosi sudu Zahtev za privremeno oduzimanje imovine, čime započinje sudska faza

oduzimanja imovina.

Ulоgа i nаdlеžnоst sudа tоkоm finаnsiјskе istrаgе je sporedna, ali ne i isključena, a sаstојi sе

u оmоgućаvаnju sprоvоđеnjа оnih rаdnji kоје su uslоvlјеnе njеgоvim оdlukаmа –

оdоbrеnjimа zа sprоvоđеnjе оdrеđеnih rаdnji dоkаzivаnjа јеdinici zа finаnsiјskе istrаgе, а u

cilјu zаštitе i pоštоvаnjа оsnоvnih lјudskih prаvа оkrivlјеnih оdnоsnо оsumnjičеnih.

Svојu dоminаntnu ulоgu sud оstvаruје tеk pо pоkrеtаnju sаmоg sudskоg pоstupkа

оduzimаnjа imоvinе prоistеklе iz krivičnоg dеlа.

10

b. PRIVREMENO ODUZIMANJE PREDMETA

Zahtev za privremeno oduzimanje imovine, javni tužilac podnosi uvek kada postoji

verovatnoća da bi kasnije trajno oduzimanje bilo otežano ili onemogućeno.

Članom 23. Zakona, propisano je da sam zahtev sadrži podatke o vlasniku, zakonskom

nazivu krivičnog dela, označenju imovine na koju treba oduzeti, dokaze o imovini, okolnosti

iz kojih proizilazi osnovana sumnja da imovina proističe iz krivičnog dela, te razloge koji

opravdavaju potrebu za privremenim oduzimanjem.

O zahtevu za privremeno oduzimanje predmeta u zavisnosti u kojoj fazi se nalazi krivični

postupak odlučuje sudija za prethodni postupak ili predsednik veća pred kojim se drži glavni

pretres.

Po prijemu zahteva od strane javnog tužioca, sud bez odlaganja isti dostavlja vlasniku

imovine sa poukom da se u roku od 15 dana dostavi sudu odgovor na zahtev s dokazima o

načinu sticanja.

Zakon takođe propisuje da Javni tužilac u periodu od podnošenja zahteva do odluke suda o

istom ima ovlašćenje da u cilju onemogućavanja vlasnika da raspolaže imovinom, može

izdati naredbu o zabrani raspolaganja imovine, kojom će u zavisnosti od vrste imovine,

zabraniti raspolaganje nepokretnosti, oduzeti pokretnu stvar, ili blokirati sredstva na računima

vlasnika. (ovu naredbu javni tužilac izdaje primenjujući odredbe Zakona o izvršenju i

obezbedjenju)9.

Nakon prijema odgovora na zahtev, odnosno nakon proteka roka za odgovor, u roku od 8

dana sud je dužan da odluči o podnetom zahtevu ceneći ispunjenost zakonskih uslova:

1. postojanje osnovane sumnje da je fizičko ili pravno lice izvršilo krivično delo iz

kataloga koji je zakonom predvidjen

2. postojanje osnovane sumnje da je imovina vlasnika proistekla iz njegove kriminalne

aktivnosti

3. da vrednost imovine na koju je zahtev upućen prelazi iznos od 1.500.000 dinara

4. da postoji verovatnoća da će kasnije oduzimanje imovine biti otežano ili onemogućeno

radnjama vlasnika ili trećih lica

Javni tužilac je dužan da u svom zahtevu svaku od ovih okolnosti obrazloži i argumentuje, a

samim tim učini verovatnim, a na Vlasniku je da u odgovoru dokazuje suprotne navode.

9 Zakon o izvršenju i obezbedjenju -"Sl. glasnik RS", br. 106/2015 i 106/2016 - autentično tumačenje

11

Protiv prvostepenog rešenja o usvajanju odnosno odbijanju zahteva, javni tužilac i vlasnik

mogu u roku od 8 dana izjaviti žalbu. Uz žalbu vlasnik može dostaviti i dokaze o zakonitom

poreklu imovine.

Po prijemu žalbe, drugostepeni sud u roku od 15 dana od dana prijema žalbe zakazuje ročište

na koje poziva javnog tužioca, vlasnika, njegovog branioca ili punomoćnika. Te uz poziv

suprotnoj strani dostavlja i žalbu. Sud je dužan da po pravilu ročište održi bez prekidanja i

odlaganja.

Drugostepeni sud neblagovremenu, nepotpunu i izjavljenju od strane neovlašćenog lica žalbu

odbacuje rešenjem, neosnovanu odbiti, a osnovanu delimično ili u celini usvojiti i ukinuti

prvostepeno rešenje.

Odluku o žalbi sud donosi u roku od 8 dana od dana zaključenja ročišta. Ako je rešenje već

jednom ukinuto, drugostepeni sud je dužan da u sednici veća ili nakon održanog ročišta

donese odluku.

Pravnosnažna odluka o usvajanju zahteva za privremeno oduzimanje imovine proistekle iz

krivično dela traje najduže dok sud ne odluči o zahtevu za trajno oduzimanje imovine ako je

podnet.

Po sili zakona privremeno oduzimanje predmeta prestaje ako javni tužilac ne podnese zahtev

za trajno oduzimanje u roku od 6 meseci od dana pravosnažnosti presude da je okrivljeni kriv

za krivično delo propisano ovim zakonom.

Sud je dužan da najmanje jednom godišnje po službenoj dužnosti preispituje odluku, te u

opravdanim slučajevima istu može ukinuti ili zameniti merom zabrane raspolaganja

privremeno oduzetom imovinom, na predlog Direkcije za upravljanje oduzetom imovinom. U

dosadašnjoj praksi ovaj predlog Direkcija podnosi u slučajevima kada je zbog prirode stvari,

njeno čuvanje i održavanje otežano ili iziskuje nesrazmerno visoke troškove.

Ovo rešenje, u zavisnosti u kojem se stadijumu nalazi krivični postupak donosi sudija za

prethodni postupak ili predsednik veća.

c. TRAJNO ODUZIMANJE PREDMETA

Postupak trajnog oduzimanja imovine je glavni deo postupaka i poslednja faza postupka. Sve

aktivnosti sprovedene u finansijskoj istrazi i u postupku privremenog oduzimanja predmeta

usmerene su na prikupljanju informacija i dokaza o imovini za koju se pretpostavlja da ima

nezakonito poreklo, odnosno za njeno obezbedjene radi trajnog oduzimanja.

12

Zahtev za trajno oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela podnosi javni tužilac u roku

od šest meseci od dana dostavljanja pravosnažne presude kojom je utvrdjeno da je okrivljeni

učinio krivično delo predvidjeno Zakonom. O zahtevu odlučuje Vanpretresno veće i ovaj

postupak je hitan.

Sadržinski, zahtev javnog tužioca i dokazi koje je dužan da iznese, različit je u zavisnosti od

lica prema kome se zahtev ističe.

U slučaju da je zahtev je usmeren protiv okrivljenog odnosno okrivljenog saradnika, zahtev

mora da sadrži sve predvidjeno članom 38. stav 2 zakona:

1. Pravosnažnu presudu kojom je okrivljeni oglašen krivim

2. Podatke o okrivljenom, odnosno okrivljenom saradniku

3. Zakonski naziv krivičnog dela

4. Označenje imovine koju treba oduzeti

5. Dokaze o imovini koju okrivljeni, odnosno okrivljeni saradnik poseduje ili je

posedovao i zakonitim prihodima

6. Okolnosti koje ukazuju da je imovina proistekla iz krivičnog dela, odnosno okolnosti

koje ukazuju na postojanje očigledne nesrazmere izmedju imovine i zakonitih prihoda

7. Razloge koji opravdavaju potrebu za trajnim oduzimanjem imovine

U slučaju da je zahtev usmeren protiv pravnog sledbenika, osim sadržanog u članu 38. Stav 2,

zahtev mora da sadrži i dopunske podatke i dokaze da je to lice nasledilo imovinu koja je

proistekla iz krivičnog dela, odnosno u slučaju trećeg lica dokaz da je imovina preneta na

treće lice bez naknade, odnosno sa naknadom koja ne odgovara njenoj stvarnoj vrednosti, te

da je prenos imovine izvršen u cilju osujećenja oduzimanja.

Po prijemu zahteva, vanraspravno veće u roku od 30 dana zakazuje pripremno ročište radi

predlaganja dokaza i poziva stranke uz upozorenje da će se ročište održati i bez njihovog

prisustva.

Poziv vlasniku stvari će se dostaviti najmanje 8 dana pre dana održavanja pripremnog ročišta i

pozvaće se da na pripremnom ročištu iznese činjenice i predloži dokaze na kojim se osporava

zahtev javnog tužioca.

Nakon održanog pripremnog ročišta sud zakazuje glavno ročište u roku od tri meseca, sa tim

da može održavanje glavnog ročišta odložiti za najviše još tri meseca u slučaju nemogućnosti

pribavljanja nekog dokaza. Poziv za glavno ročište dostavlja se najmanje 15 dana pre dana

održavanja.

Glavno ročište po pravilu se održava bez prekidanja i odlaganja. Ono započinje iznošenjem

sadržine zahteva i dokaza koje potkrepljuju navode javnog tužioca.

13

Javni tužilac pre svega iznosi dokaze o postojanju odredjene imovine, prilažući različite

dokaze u zavisnosti od vrste imovine, zatim iznosi dokaze o zakonitim prihodima vlasnika, te

uporedjujući vrednost imovine i zakonite prihode dokazuje njihovu nesrazmeru koju

povezuje sa kriminalnim aktivnostima vlasnika.

U svom izjašnjavanju na zahtev i dokazne javnog tužioca, vlasniku odnosno njegovom

punomoćniku daje se mogućnost da se izjasne o navodima javnog tužioca i predlože dokaze

za svoje tvrdnje.

Najčešće, osim osporavanja vlasništva nad predmetnom imovinom, aktivnosti vlasnika

odnosno njegovog punomoćnika usmerene su na dopuni dokaznog materijala sa dokazima o

zakonitim prihodima, odnosno osporavanju procenjene vrednosti imovine u cilju smanjenja na

vrednost ispod zakonskog minimuma odnosno na smanjenju njene nesrazmere, te često svoje

dokaze potkrepljuju veštačenjima ekonomske struke.

Po okončanju glavnog ročišta sud donosi rešenje kojim usvaja ili odbija zahtev za trajno

oduzimanje imovine.

Analizirajući sadržinu zahteva za privremeno oduzimanje predmeta i zahteva za trajno

oduzimanje predmeta, uočeno je da u preko 95% slučajeva oba zahteva imaju identičnu

sadržinu u pogledu vrste i obima imovine, te da se baziraju na istim prikupljenim dokazima u

finansijskoj istrazi koja je prethodila podnošenju zahteva za privremeno oduzimanje.

Stiče se utisak da sa momentom podnošenja zahteva za privremeno oduzimanje predmeta,

jedinica za finansijsku istragu staje sa radom na daljem istraživanju imovine okrivljenog, te

prikupljanju novih dokaza.

VIII UJEDNAČAVANJE SUDSKE PRAKSE

Prаvо nа prаvičnо suđеnjе iz člаnа 6 stаv 1 Еvrоpskе kоnvеnciје zа zаštitu lјudskih prаvа i

оsnоvnih slоbоdа, te prаvо nа prаvičnо suđеnjе iz člаnа 32. i prаvо nа јеdnаku zаštitu prаvа

iz člаnа 36. Ustаvа RS10

, predstavljaju prаvо strаnkе u sudskоm pоstupku nа istu оdluku u

istој činjеničnој situаciјi, оdnоsnо, nа „prеdvidlјivu” sudsku оdluku i u krivičnоprаvnој

оblаsti.

Donošenjem Zakona o uredjenju sudova iz 2008. godine,11

koji se primenjuje od 1. Januara

2010, te izmene zakona koje se primenjuju od 2014. godine značajno su iskomplikovale

10

Ustav Republike Srbije - "Sl. glasnik RS", br. 98/2006 11

Zakon o uredjenju sudova - "Sl. glasnik RS", br. 116/2008, 104/2009, 101/2010, 31/2011 - dr. zakon, 78/2011

- dr. zakon, 101/2011, 101/2013, 106/2015, 40/2015 - dr. zakon, 13/2016, 108/2016 i 113/2017

14

postupak ujednačavanja sudske prakse koji se više od 50 godina u kontinuitetu primenjivao u

Republici Srbiji.

Naime, Vrhovni kasacioni sud kao najviši sud u republici i jedini sa nadležnošću na celoj

teritoriji republike Zakonom o uredjenju sudova iz 2008 godine, izgubio je značajni deo

svoje nadležnosti u krivičnim predmetima (u korist apelacionih sudova), te je ostao samo sud

pred kojim se vodi postupak po Zahtevu za zaštitu zakonitosti.

Četiri apelaciona suda od donošenja Zakona o uredjenju sudova, samostalno na teritoriji svoje

nadležnosti počinju da izgradjuju svoju nezavisnu sudsku praksu.

Uvodjenjem malih apelacija 2014. dodatno se zakomplikuje postupak ujednačavanja sudske

prakse uvodjenjem nadležnosti Viših sudova da odlučuju po žalbama na presude osnovnih

sudova za krivična dela za koja je propisana novčana kazna ili kazna zatvora do 5 godina, te i

oni izgradjuju posebnu praksu iz njihove nadležnosti na svojoj teritoriji.

Okrnjena uloga Vrhovnog kasacionog suda u ujednačavanju sudske prakse ogleda se kroz:

- Odluke koje donosi po zahtevu za zaštitu zakonitosti,

- Odgovorima na sporna pravna pitanja nižestepenih sudova

- Nadzorom i kontrolom rada apelacionih sudova

- Usvajanjem sentenci iz odluka, pravnih shvatanja, stavova i zaključka te njihovim

publikovanjem12

- Održavanjem radnih sastanaka sa sudijama Apelacionih sudova, te organizacijom

godišnjih savetovanja

Izmenama Zakona o uređenju sudova iz 2013. te godine, u cilju jedinstvenog postupanja na

celoj teritoriji Republike, uvodi se obaveza Apelacionih sudova da održavaju zajedničke

sednice i obaveštavaju Vrhovni kasacioni sud o spornim pitanjima od značaja za

funkcionisanje sudova u Republici Srbiji i ujednačavanje sudske prakse, te se po istom

principu predvidjeno je i ujednačavanje sudske prakse Viših sudova apelacije u predmetima iz

svoje nadležnosti.

Održavanje zajedničkih sednica apelacionih sudova, raspravljanje o spornim pravnim

pitanjima, njihovim usaglašavanjem i izjašnjenje nadležnog odeljenja Vrhovnog kasacionog

suda o istim, u praksi se pokazalo kao dobro rešenje za ujednačavanje sudske prakse u

trenutnim zakonskim mogućnostima.

U periodu od 2014 – 2017 godine, kao sporno pravno pitanje u primeni Zakona o oduzimanju

imovine proistekle iz krivičnog dela na zajedničkim sednicama apelacionih sudova pojavilo

se samo jedno pitanje, na koje apelacioni sudovi nisu zauzeli jedinstveni stav, već je o njemu

stav dalo krivično odeljenje Vrhovnog Kasacionog suda, a isto se odnosilo na mogućnost

12

Bilten Vrhovnog kasacionog suda i http://www.vk.sud.rs/sr-lat/sudska-praksa

15

izjavljivanja zahteva za ponavljanje postupka prema ZKPu, u postupku trajnog oduzimanja

imovinske proistekle iz krivičnog dela. Vrhovni Kasacioni sud u ovom slučaju potvrdio

shodnu primenu ZKP-a u postupku oduzimanja imovine proistekle iz krivičnog dela.

Sentence i odluke Vrhovnog kasacionog i Apelacionih sudova, a naročito Apelacionog suda u

Beogradu, kao najvećeg Apelacionog suda sa najvećim brojem predmeta iz oblasti

oduzimanja imovine proistekle iz krivičnog dela, iako nisu pravno obavezujuće za

nižestepene sudove, u praksi doprinose ujednačavanju sudske prakse i nižestepeni sudovi se

često pozivaju na iste u obrazloženju svojih odluka.

Sentence Apelacionog suda u Beogradu obradjuje najsportnija pitanja u primeni ovog zakona

kao sto su tumačenja pojma imovina i prenos imovine, upućujući na shodnu primenu Zakona

o svojinskopravnim odnosima, Zakona o obligacionim odnosima, Zakona o Privrednim

društvima i drugim.13

U cilju obezbedjenja prava na pravično sudjenje, te prava sudija na slobodno sudijsko

uverenje, ujednačavanja sudske prakse od strane sudova predstavlja osetljivo pitanje na koje

uvek treba obazrivo pristupati, nepovredjujući nezavisnost sudstva i slobodnog sudijskog

uverenja u konkretnim predmetima.

Stoga, osim mehanizama koji su dostupni i zakonski mogući, kontinuirana obuka sudija, u

bilo kojoj formi je od izuzetnog značaja u cilju obezbedjenja dugoročne i dosledne primene

svakog zakona.

IX STATISTIČKI PODACI O PRIMENI ZAKONA U PRAKSI SUDOVA

Prema statistici Apelacionog suda u Beogradu za period od 2010-2016 godine14

od 67

redovnih predmeta oduzimanja imovine samo u jednom predmetu potvrdjena je odluka o

trajnom oduzimanju imovine, dok je u istom periodu u predmetima organizovanog kriminala

u 33 predmeta, trajno oduzeta imovina u 7 predmeta.

Apelacioni sud u Beogradu, 201715

godine u 3 predmeta odbio je zahtev tužioca za trajno

oduzimanje imovine.

Broj predmeta za oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela u preostale tri apelacije u

periodu od 2010-2017. godine prosečno je bio izmedju 5 – 10 predmeta godišnje.

13

http://www.bg.ap.sud.rs/cr/articles/sudska-praksa/pregled-sudske-prakse-apelacionog-suda-u-

beogradu/krivicno-odeljenje/krivicni-postupak/ http://www.bg.ap.sud.rs/cr/articles/sudska-praksa/izabrane-

sentence/krivicno-odeljenje/ 14

Podaci izneti u Biltenu Vrhovnog kasacionog suda u Beogradu, br. 2/2016 godine, u radu Veroljuba

Cvetkovića,sudije Apelacionog suda u Beograd 15

Podatak dobijen iz izveštaja sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu za 2017. godinu

16

Prema godišnjem izveštaju Republičkog javnog tužilaštva Republike Srbije za 2016 godinu,16

tokom 2016te godine tužilaštva u Republici Srbiji podnela su 244 naredbi za sprovodjenje

finansijske istrage (tokom 2015 195naredbi), od kojih je podneto 30 zahteva za privremeno

oduzimanje imovine (u 2015 godini 33 zahteva usvojeno 12) od kojih je usvojeno u

potpunosti 14 zahteva, 5 delimično, dok je 6 zahteva odbijeno, a o 5 zahteva nije odlučeno

tokom 2016 godine.

Takodje, tokom 2016 godine, podneto je 12 zahteva za trajno oduzimanje imovine, (u 2015

godini 8 zahteva usvojena 2) od kojih su 2 usvojena, 9 odbijena, dok od jednom zahtevu nije

nije odlučeno.

Iz iznetih podataka možemo zaključiti, da ovaj zakon nije postigao željene efekte

zakonodavca. Naime, iako je povećan broj naredbi za sprovodjenje finansijskih istraga, broj

podnetih zahteva za privremeno oduzimanje imovine nije povećan proširenjem liste krivičnih

dela.

Takodje, broj usvojenih zahteva za privremeno oduzimanje imovine posmatrano za period

od 2015-2016 godine ostao je na nivou od 30-40%, dok je broj odbijenih zahteva za trajno

oduzimanje imovine u istom periodu bio u proseku 80%.

Razloge za ovakve rezultate u primeni ovog zakona možemo tražiti kako u čestim

promenama zakona, nepreciznosti i nejasnoći zakonskih odredba, te nedovoljnoj pripremi i

obuci sudija i javnih tužilaca na primenu ovog po mnogo čemu specifičnog zakona.

X PREPORUKE

Strаtеgiјоm istrаgа finаnsiјskоg kriminаlа zа pеriоd оd 2015. dо 2016. gоdinе17

јаsnо su bilе

dеfinisаnе svе sistеmskе prеpоrukе nеоphоdnе zа еfikаsаnо i prоаktivаnо krivičnо gоnjеnjе

pоčinilаcа finаnsiјskоg kriminаlа. Republika Srbija je 2016 godine donela novi Zakon o

organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, terorizma i

korupcije koji će stupiti na snagu 1. Marta 2018. godine.18

Ovim zakonom predvidjeno je formiranje 4 posebna odeljenja pri Višim tužilaštvima

(Beograd, Kraljevo, Niš i Novi Sad) za suzbijanje korupcije. Takodje kao novina u ovom

zakonu se daje mogućnost da se pri tužilaštvu za organizovani kriminal i posebnim

odeljenjima budu formirane službе zа finаnsiјsku fоrеnziku, a zaposleni u istima imaće status

državnih službenika.

16

Godišnji izveštaj o radu javnih tužilaštva za 2016. Godinu, objavljen u februaru 2017. Godine

http://www.rjt.gov.rs/docs/Rad%20javnih%20tuzilastva%20-%202016.pdf 17

Strategija istrage finansijskog kriminala ("Сл. гласник РС", бр. 43/15) 18

Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, terorizma i

korupcije ("Sl. glasnik RS", br. 94/2016)

17

Таkоđе, propisana je i dužnоst svih pоtеnciјаlnih učеsnikа u finаnsiјskim istrаgаmа, dа u

cilјu pојеdnоstаvlјеnjа i ubrzаnjа kоmunikаciје sа tužilаštvоm i јеdinicоm zа finаnsiјskе

istrаgе, na zahtev tužilaštva imenuju službenike za vezu.

Dosadašnja obukа јаvnih tužilаcа i pоliciјskih službеnikа о оsnоvnim znаnjimа о finаnsiјskој

istrаzi i fоrеnzičkоm rаčunоvоdstvu daje rеzultаtе, аli ti rеzultаti zbog složenosti i povećanog

broja predmeta, često budu nedovoljno obradjeni ili se podaci dobijeni tokom finansijske

istrage ne adekvatno predstavljaju pred sudom, te stoga je neophodna obavezna specijalizacija

za postupanje u ovim predmetima.

Zakonskim rešenjem da se tužioci upućuju na rad u posebna odeljenja, bez povećanja

kapaciteta samog tužilaštva, ostavlja otvoreno pitanje kako će se popuniti privremeno

„upražnjena mesta“ u tužilaštvu i ko će obavljati poslove upućenog tužioca.

Takođe, kao problem može se javiti i zakonsko rešenje da stručna lica - eksperti koji budu

zaposleni u službama finansijske forenzike neće biti adekvatno nagradjeni za svoj rad.

Naime, zakonsko rešenje da oni imaju status državnih službenika, sa primanjima državnih

službenika nije adekvatno, jer zbog svoje stručnosti i znanja takva lica bilo gde mogu ostvariti

značajno veće prihode, te se postavlja pitanje koji će stručnjaci i kojeg kvaliteta i ekspertize

biti angažovan pod tim uslovima.

Kako veliki broj zahteva za privremeno oduzimanje imovine biva odbijen nakon

prezentovanja dokaza o poreklu imovine od strane okrivljenog tokom postupka pred sudom,

a za čije postojanje javni tužilac nije znao na osnovnu finansijske istrage, smatramo da je od

izuzetnog značaja da se stvori zakonska mogućnost, da se pre formalnog podnošenja zahteva,

vlasnik – okrivljeni izjasni pred nadležnim tužiocem o okolnostima vezanim za poreklo svoje

imovine te da priloži dokaze, kako bi se izbeglo bespotrebno pokretanje postupka. Te bi bilo

korisno da se takva mogućnost zakonom propiše.

Povećanjem broja krivičnih dela izmenom Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz

krivičnog dela iz 2016. godine, iziskuje povećanje kadrovskih i materijalnih kapaciteta kako

samog tužilaštva tako i jedinice koja sprovodi finansijsku istragu. Ovo pitanje je zasada ostalo

otvoreno, prostim upućivanjem tužioca u posebna odeljenja i upućivanje policijskih

službenika u jedinicu za finansijske istrage, ne mogu se postići željeni efekti, jer nije

sistemski rešeno popunjavanje „upražnjenih“ mesta, niti je regulisana dužina trajanja

upućivanja.

Finansijska istraga imovine okrivljenog mora biti kontinuirana tokom celog postupka, a ne

samo do podnošenja zahteva za privremneo oduzmanje imovine, kakvu smo praksu imali do

sada. Javni tužilac koji vodi konkretan postupak, mora biti stalno upoznat sa trenutnim

stanjem imovine okrivljenog, a jedinica za finansijske istrage mora tokom celog postupka

proveravati dokazni materijal, a naročito dokaze koje je okrivljeni pružio.

18

Tumačenje pojmova imovine i njenog vlasnika, odnosno sticanja i prenosa iste, te savesnosti i

nesavesnosti sticaoca, treba od strane suda i tužioca tumačiti u skladu sa važećim pozitivnim

propisima. (Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa ("Sl. list SFRJ", br. 6/80 i 36/90,

"Sl. list SRJ", br. 29/96 i "Sl. glasnik RS", br. 115/2005 - dr. zakon) i Zakonom o

obligacionim odnosima ("Sl. list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 - odluka USJ i 57/89, "Sl. list

SRJ", br. 31/93 i "Sl. list SCG", br. 1/2003 - Ustavna povelja) Zakon o privrednim

društvima("Sl. glasnik RS", br. 36/2011, 99/2011, 83/2014 - dr. zakon i 5/2015) i drugim) ,

kako bi se obezbedilo Pravo na Imovinu u skladu sa čl. 58 ustava Republike Srbije, odnosno u

skladu sa protokolom 1, članom 1 Evropske konvencije o ljudskim pravima.

Naime, iz dosadanje prakse uočeno je da tužioci i sudije koji postupaju u ovim predmetima

nemaju dovoljno znanja iz oblasti Gradjanskog i Privrednog prava, a što je od izuzetnog

značaja za pravilno tumačenje pojmova kao što su imovina, vlasnik, prenos imovine,

privredno društvo, imovina privrednog društva i dr.

Neodređeni zakonski pojmovi, kao što su zakoniti prihodi, stil života, očigledna nesrazmera,

verovatnoća za kasnije otežano odnosno onemogućeno oduzimanje imovine, moraju se kroz

jedinstvenu praksu suda ujednačiti ili zakonom propisati.

Stoga smatramo od izuzetnog značaja da se pri donošenju novog zakonskog rešenja ostavi

dovoljno vremena (vacatio legis) kako bi se realizovala kvalitetna obuka sudija i javnih

tužioca koji će postupati u ovim predmetima.

Obimnost i specifičnost postupka oduzimanja imovine proistekle iz krivičnog dela, nužno

zahteva prethodnu specijalizaciju sudija, tužioca i policijskih službenika koji će biti upućeni

da postupaju u ovim predmetima, te njihov kontinuirani rad u ovim odeljenjima, radi sticanja

posebnih znanja iz oblasti finansija, računovodstva, revizije, bankarskog, berzanskog i

internet poslovanja, sa različitim aspektima međunarodnog poslovanja, koja su ekonomsko-

finansijske prirode.

U tom cilјu neophodno je izraditi posebne programe obuke kako za sudije, tako i za tužioce i

policijske službenike koji postupaju u ovim predmetima.