Пуноважан уговор о уступању потраживања подразумева да цедент мора предати цесионару одговарајуће исправе о дуту, нпр. обвезницу или признаницу, али и било коју другу исправу која je у вези с дугом у његовом поседу, као и друге доказе о уступљеном потраживању и споредним правима. б) Однос пријемника (цесионара) u дужника (цесуса). - Цесионар има према цесусу иста права која je према њему (цесусу) имао и цедент. Цесус дугује цесионару управо ону и онакву чинидбу какву je дуговао цеденту, последица je истоветности, односно идентитета саме облигације у погледу њене садржине. Цесус сада дугује цесионару и споредна права која прате главно потраживање. Цедент може да преда цесионару заложену ствар само ако залогодавац на то пристане. Друга последица правила да ce не сме погоршати правни положај цесуса јесте да цесус може цесионару да истакне, поред приговора које сам има према њему и оне приговоре које je могао да истакне цеденту, и то до тренутка нотификације, односно часа када je сазнао за цесију (нпр. приговор застарелости потраживања и сл.). Изјава воље самог цесуса може изменити наведено правило о непогоршавању његовог правног положаја. Нпр. цесус може признати дут цесионару, те ce на тај начин одрећи приговора (нпр. застарелости) које je имао према цеденту. в) Вишеструко уступање. - Могуће je да постоји више цесионара којима je цедент уступио потраживање, пa ce поставља питање коме од њих цесус, односно дужник треба да испуни облигацију? У том случају постоје две правне ситуације. Прво, дужник ће пуноважно испунити обавезу оном цесионару кога je као таквог означио цедент, односно о коме je уступилац прво обавестио дужника. Друга je ситуација када оваквог обавештења од цедента нема. У таквом случају предност има онај цесионар који ce први пријави дужнику, односно цесус ће пуноважно испунити чинидбу оном пријемнику који ce први јавио дужнику. г) Посебни случајеви уступања потраживања. Посебни случајеви уступања потраживања cy специјалне врсте цесије које ce односе на уступање уместо испуњења, на уступање ради наплаћивања и на уступање ради обезбеђења. 1. Уступање уместо испуњења. Када дужник (овде цедент) у споразуму са својим повериоцем уступи том повериоцу (цесионару) своје потраживање кo¬je има према свом дужнику (треће лице), реч je о уступању уместо испуњења, односно замени испуњења (datio in solutum). Пошто je тим споразумом уступљено потраживање прешло у имовину цесионара, дужник (цедент) ослобађа ce своје престације којује имао према повериоцу (цесионару), у целини или делимично, зависно од тога да ли уступљено потраживање покрива замењено потраживање у целини или делимично. Закључењем тог облика цесије дужникова (цедентова) обавеза ce гаси до износа уступљеног потраживања. Ha тај начин гаси ce и цедентово потраживање према цесусу, јер je пренето на цесионара. Docsity.com
60
Embed
Obligaciono Pravo Skripta Pravni Fakultet Po Knjizi Obligaciono Pravo, Oliver Antic Part2
This document is posted to help you gain knowledge. Please leave a comment to let me know what you think about it! Share it to your friends and learn new things together.
Transcript
Пуноважан уговор о уступању потраживања подразумева да цедент мора предати цесионару
одговарајуће исправе о дуту, нпр. обвезницу или признаницу, али и било коју другу исправу која
je у вези с дугом у његовом поседу, као и друге доказе о уступљеном потраживању и споредним
правима.
б) Однос пријемника (цесионара) u дужника (цесуса). - Цесионар има према цесусу иста права која
je према њему (цесусу) имао и цедент. Цесус дугује
цесионару управо ону и онакву чинидбу какву je дуговао цеденту, последица je
истоветности, односно идентитета саме облигације у погледу њене садржине.
Цесус сада дугује цесионару и споредна права која прате главно потраживање.
Цедент може да преда цесионару заложену ствар само ако залогодавац на то пристане. Друга
последица правила да ce не сме погоршати правни положај цесуса јесте да цесус може
цесионару да истакне, поред приговора које сам има према њему и оне приговоре које je
могао да истакне цеденту, и то до тренутка нотификације, односно часа када je
сазнао за цесију (нпр. приговор застарелости потраживања и сл.).
Изјава воље самог цесуса може изменити наведено правило о непогоршавању његовог правног
положаја. Нпр. цесус може признати дут цесионару, те ce на тај начин одрећи приговора (нпр.
застарелости) које je имао према цеденту.
в) Вишеструко уступање. - Могуће je да постоји више цесионара којима
je цедент уступио потраживање, пa ce поставља питање коме од њих цесус,
односно дужник треба да испуни облигацију? У том случају постоје две правне ситуације.
Прво, дужник ће пуноважно испунити обавезу оном цесионару кога je као таквог означио цедент,
односно о коме je уступилац прво обавестио дужника.
Друга je ситуација када оваквог обавештења од цедента нема.
У таквом случају предност има онај цесионар који ce први пријави дужнику,
односно цесус ће пуноважно испунити чинидбу оном пријемнику који ce први јавио дужнику.
Дужност асигнатара дa обавести асигнанта. - Уколико асигнат одбије да да пристанак на
асигнацију, или одбије испуњење no захтеву асигнатара, или унапред изјави да неће да га
изврши, асигнатар je дужан да о томе одмах изве-сти асигнанта, јер ће, у супротном, одговарати
за штету коју асигнант претрпи. Одбијање асигната може бити основано или неосновано.
Одустанак асигнатара. - Асигнатар који није поверилац асигнантов и који не жели да се користи
асигнацијом може од ње одустати, чак и ако je већ изјавио да ће примити асигнацију, али je
дужан да о томе одмах обавести асигнанта.
Опозив овлашћења дат асигнатару. - Асигнант je лице које у асигнацији својим чињењем
обједињава сва три лица у асигнациони троугао. Асигнант je тај који својом изјавом воље иницира
престацију асигната асигнатару, односно овлашћује асигнатара да тражи извршење престације од
асигната. Отуда je логично да асигнант може и опозвати овлашћење које je сам издао асигнатару.
Ипак, то правило има изузетак, јер ако je асигнат дао овлашћење за асигнацију због испуњења
дуга или уопште у интересу асигнатара, не може га повући.
(c) Однос између упутиоца (асигнанта) и упућеника (асигната)
Однос између асигнанта и асигната назива се однос покрића. Правило je да je асигнат асигнантов
дужник и да зато прихвата да на његов захтев испуни одговарајућу престацију у корист
асигнатара. Могуће je да асигнант користи зајам који му даје асигнат, a могуће je и да асигнат
чини поклон асигнанту, a овај (асигнант) пак чини поклон асигнатару.
Docsity.com
Ако je асигнат дужник асигнантов. - Асигнат није дужан да прихвати асигнацију, чак иако je
дужник асигнанта. Од тог правила постоје два изузетка;
први, у случају када je асигнат обећао да ће прихватити асигнацију и,
други, када je асигнација издата на основу асигнатовог дуга асигнанту, у ком случају je асигнат
дужан да je изврши до износа тог дуга, ако му извршење асигнације није теже од испуњења
његовог дуга који има према асигнанту.
Опозивање овлашћења. - Асигнант може да опозове овлашћење које je асигнацијом дао асигнату.
То опозивање неће имати дејство ако je асигнат изјавио да прихвата асигнацију, као и у случају да
ју je већ извршио.
Поставља се питање какве правне последице изазива стечај асигнанта на овлашћење за асигнацију
које je он издао. Отварање стечаја над имовином асигнанта повлачи ex lege опозивање
асигнације. И овде постоје изузеци. Ако je асигнат, пре отварања стечаја, већ прихватио
асигнацију, као и када у тренутку прихватања није знао нити je могао знати за стечај, законски
опозив асигнације нема правно дејство.
(d) Смрт и лишење пословне способности
Смрт физичког лица или лишење пословне способности таквог лица не утиче на асигнацију.
(e) Асигнација у облику хартије на доносиоца
Правило je да су у асигнацији конкретно одређена сва три лица, у смислу да како асигнант, тако и
асигнат, али и асигнатар имају своје име и презиме, ако су физичка лица, односно назив установе
или предузећа, ако су у питању правна лица. Асигнација се може јавити и у облику који je
деперсонализован. Један од тих облика јесте и асигнација у облику хартије на доносиоца.
Да би се могла јавити у облику хартије на доносиоца, асигнација мора бити подобна за тај облик,
тј. треба да je правно могуће да конкретна хартија од вредности може да гласи на доносиоца, нпр.
обвезнице, чекови, и сл. Да би била подобна да гласи на доносиоца, асигнација мора бити у
писаном облику. Уколико je асигнација издата као хартија од вредности на доносиоца, сваки њен
ималац има према асигнату правни положај асигнатара. Сваки ималац асигнације сматра се, ex
lege, асигнатаром и има право да од асигната захтева извршење престације предвиђене
садржином такве хартије од вредности.
(f) Асигнација у облику хартије пo наредби
Асигнација у писменој форми која гласи на новац, на хартије од вредности или на заменљиве
ствари, може бити издата с клаузулом чинидбе „по наредби", уколико je асигнат лице које се бави
привредном (трговинском) делатношћу и ако предмет престације улази у оквир такве делатности.
Docsity.com
Када престација гласи на новац, асигнат je најчешће банка, a ако су посреди заменљиве ствари,
то су одговарајућа предузећа. Услови да би се асигнација могла издати у облику хартије од
вредности пo наредби јесу:
писана форма;
да асигнација гласи на новац, на хартије од вредности или на заменљиве ствари;
да се асигнат бави привредном (трговинском) делатношћу;
да предмет престације улази у оквир асигнатове привредне (трговинске) делатности.
У случају овог облика асигнације, сама хартија и право из хартије од вредности пo наредби
преноси се индосаментом.
ПРОМЕНЕ САДРЖИНЕ ОБЛИГАЦИЈЕ
40. ПРЕНОВ (НОВАЦИЈА)
Промена идентитета облигације не значи ништа друго до гашење старе и стварање нове
облигације. Правни инструмент промене садржине облигације при чему се стара гаси, a нова рађа
јесте пренов, односно новација.
Уколико се поверилац и дужник сагласе да постојећу облигацију замене новом и ако нова
облигација има различит предмет или различит правни основ (каузу), стара облигација се гаси, a
нова настаје. Новација je уговор између повериоца и дужника којим су уговарачи изразили намеру
да угасе постојећу и на њеном месту створе нову облигацију, при чему се разлика између старе и
нове мора јавити или у предмету или у каузи. Предмет je различит ако je измењена престација,
нпр. дужник, уместо предаје одређене ствари, преузима обавезу уздржавања од одређеног
чињења. Кауза je различита ако странке уговоре да ће дужник уместо продајне цене предати
повериоцу своју библиотеку или продавац одустане од захтева за исплату купопродајне цене.
He представља свака промена у облигацији уједно и новацију. Уколико поверилац и дужник
уговоре измене у погледу рока, места или начина испуњења, затим накнадни споразум о камати,
уговорној казни, обезбеђењу испуњења или о којој другој споредној одредби, као и споразум о
издавању нове исправе о дугу, све те измене се не сматрају новацијом.
Уговор je начелно неформалан, осим уколико за настанак нове облигације није предвиђена нека
посебна форма, нпр. уместо предаје купопродајне цене, уговори се предаја одређене
непокретности.
Новација се не претпоставља, јер je „претходна" облигација која „везује" повериоца и дужника
пуноважна и не може да престане на основу неке опште правне претпоставке. Новација
непосредно зависи од намере уговарача, јер ако нису изразиле намеру да стварањем нове угасе
ранију облигацију, тј. ако одсуствује animus novandi, и ранија и нова облигација постоје
паралелно.
Правно дејство пуноважне новације огледа се у престанку раније и настанку нове облигације.
Docsity.com
Престанком раније облигације престају средства која су служила њеном обезбеђењу, осим ако je
с јемцем или залогодавцем уговорено супротно, a престају и сва споредна права која су била
везана за ранију обавезу. Уколико je реч о солидарној облигацији, новацијом коју je поверилац
извршио с једним солидарним дужником ослобађају се и остали солидарни садужници, али ако су
поверилац и дужник ограничили новацију на део обавезе који долази на тог дужника, обавеза
осталих садужника не престаје, већ се смањује за тај део.
Један од услова за пуноважност новације јесте и да je ранија облигација била пуноважна и да није
већ била угашена. Уколико сама новација буде поништена, сматра се да je није било ab initio, што
има последицу да тзв. ранија облигација није престала да постоји, тако да су поверилац и дужник
и даље обавезани „старом" облигацијом.
Промена садржине облигације води престанку раније и истовременом настанку нове облигације.
Зато je новација установа на самом лимесу између промене и престанка облигације, јер колико се
може говорити о престанку раније облигације, толико се може говорити и о њеној трансформацији
у нову облигацију, при чему постоје, и правне ситуације када обе облигације, и „ранија" и „нова"
истовремено постоје. "Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh..."
Уколико дужник или поверилац касне са испуњењем, односно пријемом испуњења, ако не поштују
уговорени или законски рок, то има као последицу повреду облигације, што повлачи одређене
правне последице које чине садржину појма доцње.
Постоје две врсте доцње:
1. дужничка доцња, тј. доцња дужника и
2. поверилачка доцња, тј. доцња повериоца.
48.
1. Доцња дужника
Испуњење престације која je предмет облигације мора имати временску димензију, јер би у
супротном била неутужива. Зато дужник долази у доцњу када не испуни своју обавезу у року
одређеном за испуњење. Уколико рок није одређен, дужник долази у доцњу када га поверилац
позове да обавезу испуни, нпр. да плати дуг. Поверилац то може учинити усмено или писмено,
вансудском опоменом или започињањем неког поступка чија je сврха да се постигне испуњење
обавезе.
Три су услова да би дужник пао у доцњу:
1. Облигација мора бити цивилна. Цивилне облигације су утуживе, a правна могућност повериоца
да се обрати суду кондемнаторном тужбом и своје право оствари принудним путем јесте conditio
sine qua поп дужничке доцње.
2. Облигација мора бити доспела. Поверилац има право да од дужника захтева испуњење
престације, и то одмах, a дужник je обавезан да поступи пo таквом захтеву без одлагања. Рок за
испуњење може бити одређен правним послом или законом, a уколико то није случај, водиће се
рачуна о сврси посла, природи облигације и о другим околностима које евентуално упућују на
известан рок испуњења, али ако ниједан од ових елемената не постоји у конкретном случају, онда
поверилац може да захтева испуњење облигације одмах, као што, дужник може захтевати од
повериоца пријем испуњења без одлагања.
3. Поверилац мора да опомене дужника на његову дужност испуњења облигације, осим у
случајевима када je на основу правног посла или закона опомена непотребна.
Када je реч o двостранообавезним облигацијама, дужник неће пасти у доцњу уколико истакне
приговор неизвршења обавезе, јер поверилац није спреман да изврши своју противпрестацију.
Дужник неће пасти у доцњу ни у случају накнадне објективне немогућности испуњења (нпр.
уништење индивидуално одређене ствари која je требало да буде предата), јер у том случају
престаје облигација и отвара се питање одговорности за причињену штету. Дужник неће бити
одговоран уколико се утврди да се закашњење у испуњењу облигације не може приписати у
његову кривицу.
Када дужник падне у доцњу, последице су следеће:
Docsity.com
дужник сноси ризик случајне пропасти или оштећења ствари;
ако су у питању новчане облигације, почиње да тече затезна камата;
дужник сноси трошкове чувања ствари (нпр. трошкови складишта);
дужник ће бити обавезан да накнади повериоцу штету коју je претрпео услед неблаговременог
испуњења престације.
Поверилац има право да у време доцње дужника постави накнадни рок за испуњење. Уколико
дужник ни у овом року не испуни своју обавезу, поверилац може захтевати принудно извршење,
али може и одустати од облигације и захтевати накнаду целокупне штете.
49.
2. Доцња повериоца
Поверилац такође може пасти у доцњу. To ће бити случај када без основаног разлога одбије да
прими испуњење од дужника, односно другог овлашћеног лица, или га својим понашањем спречи.
Поверилац ће пасти у доцњу и кад je спреман да прими испуњење дужникове истовремене
обавезе, али не нуди испуњење своје доспеле обавезе, нпр. у синалагматичним уговорима.
Поверилац неће пасти у доцњу ако докаже да у време понуде за испуњење, или у време одређено
за испуњење, дужник није био у могућности да испуни своју престацију. Поверилац такође неће
пасти у доцњу уколико није потребно његово учешће у испуњењу дужникове обавезе.
Поверилачка доцња повлачи следеће правне последице:
престаје доцња дужника;
ризик случајне пропасти ствари или оштећења ствари прелази на повериоца;
престаје да тече камата;
трошкови чувања ствари прелазе на повериоца;
дужник стиче право на накнаду штете коју трпи због повериочеве доцње.
Поверилац има право да у време доцње дужника постави накнадни рок за испуњење и ако дужник
ни у овом року не испуни своју обавезу, поверилац може захтевати принудно извршење, али може
и одустати од облигације и захтевати накнаду целокупне штете. Поставља се питање да ли дужник
има право да одустане од облигације ако поверилац ни у накнадном року не прими испуњење? У
случајевима када je реч о предаји ствари, дужник има обавезу да положи дуговану ствар у судски
депозит и о томе извести повериоца. Уколико ствар није подобна да буде чувана у суду, дужник
може захтевати од суда да одреди лице код кога ће се положити дугована ствар. У трговинском
праву предаја јавном складишту има исто дејство као и полагање у судски депозит. У таквим
случајевима се облигација гаси, и то од тренутка полагања ствари у депозит. Уколико je у питању
облигација која се не може испунити без прихвата од повериоца, нпр. уговори intuitu personae,
могуће je да услед скривљеног неприхватања испуњења од повериоца и у накнадном року, дужник
одустане од облигације.
Docsity.com
41. ОБЕЗБЕЂЕЊЕ ОБЛИГАЦИЈА
Појам u врсте обезбеђења. - Имовина правног субјекта има двоструку функцију: гарантну и
прометну. Прометна функција омогућава савремени правни промет. Прометна функција je од
подједнаке важности како за повериоца, тако и за дужника. Гарантна функција има већи значај за
повериоца, јер она представља најопштије средство његовог обезбеђења. Најопштије средство
обезбеђења значи да имовина представља неку врсту опште залоге хирограферних поверилаца на
правима дужника, дакле гаранцију да ће дужник своју обавезу испунити.
Модеран убрзани промет подразумева и могућност драматичне промене у имовини дужника у
кратком року: од високосолвентног лица преко ноћи може постати презадужени дужник. To су
разлози због којих повериоци, нарочито када су у питању облигације веће вредности, захтевају и
додатна правна средства обезбеђења. Средства обезбеђења облигација имају за циљ
успостављање права првенства у намирењу потраживања оних поверилаца у чију су корист
уговорена. To право првенства може се односити на имовину дужника као целину или на одређени
део те имовине.
Према класичној подели, постоје две врсте средстава обезбеђења:
стварна, односно реална и
лична, односно персонална средства.
Стварна средства обезбеђења подразумевају стицање одређеног стварног права од стране
повериоца на дужниковој ствари. Стварна средства су: хипотека, залога, капара и кауција.
Лична средства обезбеђења подразумевају неку посебну, додатну гаранцију дужника или неког
трећег лица да ће обавеза дужника бити уредно извршена. Лична средства обезбеђења су:
уговорна казна, јемство, одустаница и солидарност дужника.
Према другом критеријуму, критеријуму титулуса, односно правног основа из кога потичу,
средства обезбеђења облигације могу бити уговорна, законска и судска.
Уговорна залога настаје сагласношћу воља (уговором) залогодавца и залогопримца.
Законска залога има свој основ непосредно у законском пропису.
Судска залога има свој титулус у правноснажној судској одлуци на основу које поверилац у
извршном поступку плени одређене ствари дужника, односно стиче одређена права на
дужниковим стварима. Судска залога je процесног карактера и зато се битно разликује од осталих
врста обезбеђења облигација.
СТВАРНА СРЕДСТВА ОБЕЗБЕЂЕЊА
1. Хипотека
Хипотека je заложно право на непокретностима, које je уписано у јавне књиге, с тим да предметна
Docsity.com
непокретност остаје у државини дужника.
2. Залога
Залога, односно ручна залога се конституише на покретним стварима, a те ствари морају бити
индивидуално одређене и непотрошне ствари. Залога се, ако није уговорено другачије, односи и
на припатке као и на прираштај ствари, али на плодове само док нису одвојени.
46.
3. Капара
Појам. - Уколико једна уговорна страна у тренутку закључења уговора да другој страни одређени
износ новца или извесну количину заменљивих ствари, као знак да je уговор закључен, тада je
реч о капари. Сматра се да je уговор закључен када je капара дата, осим уколико су сами
уговарачи предвидели што друго. Уколико није уговорено што друго, страна која je дала капару не
може одустати од уговора остављајући капару другој страни, нити друга страна може одустати од
уговора враћањем удвојене капаре. Уговарачи су слободни да у оквиру своје приватне аутономије,
не излазећи из поља принудних прописа, јавног поретка и добрих обичаја, капару модификују
према околностима случаја, a у складу са својим потребама. У пракси се капара користи као
средство обезбеђења облигација које настају из уговора о продаји.
Правна природа. - Капара je или посебна клаузула у оквиру уговора или се закључује као посебан
(споредан) уговор. Капара je реални уговор јер настаје актом предаје, али странке могу,
користећи своју приватну аутономију, да уговоре и што друго. Капара je споредни уговор јер њена
судбина зависи од главног уговора. Предмет капаре може бити предаја генеричне ствари,
непотрошне или потрошне.
Капара има двоструку функцију: она je пре свега доказ да je уговор закључен, али и средство за
обезбеђење извршења уговора. Капара учвршћује каузу уговора, јер у случају неизвршења
противпрестације давалац капаре je губи, a прималац враћа њен двоструки износ. До одлуке о
њеној крајњој судбини, капара се налази у државини примаоца. Она актом предаје прелази у
својину примаоца капаре, који je дужан да када се испуне законски услови врати исту количину и
квалитет примљених ствари.
Капара u неизвршење уговора. - Неизвршење (неиспуњење) уговора може бити потпуно или
делимично, a одговорност за неизвршење може сносити страна која je дала капару или страна
која ју je примила.
Када je реч о потпуном неиспуњењу уговора, a кривицу за то сноси страна која je дала капару,
друга страна може пo свом избору тражити испуњење уговора ако je то и даље могуће, или
захтевати накнаду штете, a капару урачунати у накнаду или вратити, или се пак задовољити
примљеном капаром. Уколико je за неиспуњење уговорне обавезе одговорна страна која je
Docsity.com
примила капару, друга страна пo свом избору може тражити испуњење уговора ако je то и даље
могуће, или тражити накнаду штете и враћање капаре, или пак тражити враћање удвојене капаре.
Aко je реч о делимичном неиспуњењу уговора, поверилачка страна није овлашћена да задржи
капару, већ може захтевати испуњење остатка обавезе и накнаду штете због задоцњења, или
тражити накнаду штете због непотпуног испуњења, с тим да се у оба случаја капара урачунава у
накнаду штете. Уколико се поверилац одлучи да врати делимично испуњену престацију и раскине
уговор, онда, ако je посреди страна која je дала капару, има право да захтева накнаду штете, a
капару да урачуна у накнаду или je врати, или да се задовољи примљеном капаром, a ако je у
питању страна која je примила капару, може захтевати накнаду штете и враћање капаре, или пак
захтевати враћање удвојене капаре.
Повраћај капаре. - Повраћај примљене капаре мора се извршити у неколико случајева:
ако странке споразумно одустану од уговора;
ако дође до неиспуњења уговора кривицом обе стране;
ако дође до неиспуњења уговора услед разлога за који не одговара ниједна страна;
уколико уговор буде поништен;
у случају испуњења уговора (када се капара или враћа, или урачунава у испуњење уговорне
обавезе).
Капара као одустаница. - Уколико je уз капару договорено право да се одустане од уговора, онда
се капара сматра као одустаница (пишманлук), тако да свака страна може одустати од уговора.
Ако одустане од уговора страна кo¬ja je дала капару, она je губи, a уколико je одустала страна
која je примила капару, она je враћа удвојену.
4. Кауција
Појам. - Кауција je врста залоге на покретној ствари. Објект кауције je најчешће новац, али могуће
je да буду и неке хартије од вредности. Кауција има двојаку функцију и може се јавити пре или
после закључења уговора: служи или
a) за обезбеђење закључења одређеног уговора или
б) за обезбеђење испуњења уговорне обавезе.
1. Aко се јавља пре закључења уговора, кауција треба да потврди озбиљност намере закључења
уговора у ситуацији када има више потенцијалних уговарача, нпр. када су у питању јавна
надметања (дражбе), аукције и слично.
2. Aко се јавља после закључења утовора, она тада има улогу обезбеђења извршења обавезе. To
су ситуације када продавац не може купцу да преда робу без одговарајуће амбалаже, a купац није
заинтересован да купи и амбалажу.
Правна природа. - Кауција je реални и споредни уговор, a и улоге су им врло сличне. Капара je
обострано средство обезбеђења извршења уговорних престација, a кауција једнострано. Кауција
ако се јавља пре закључења уговора, треба само да обезбеди или озбиљност намере учешћа
Docsity.com
потенцијалног купца на датом облику аукције, као и закључење уговора о продаји после успешног
надметања, или ако се јавља no закључењу уговора, она треба да гарантује споредну престацију
купца, a то je повраћај примљене амбалаже продавцу. Кауција представља средство једностраног
обезбеђења извршења обавезе купца. To даље значи да није могућа правна ситуација повраћаја
удвојене кауције.
ЛИЧНА СРЕДСТВА ОБЕЗБЕЂЕЊА
Лична средства обезбеђења су уговорна казна, јемство, банкарска гаранција, одустаница и
солидарност дужника.
43.
1. Уговорна казна
Појам. - Уговорна казна (poenale) je акцесорни уговор између повериоца и дужника којим се
дужник обавезује да ће повериоцу исплатити одређени новчани износ или прибавити другу
материјалну корист, уколико (дужник) не испуни своју неновчану обавезу или ако задоцни са
њеним испуњењем.
Уговорна казна се најчешће предвиђа ради заштите неког имовинског интереса.
Уговорну казну дужник пo правилу дугује после повреде своје обавезе.
Форма. - Форма уговорне казне je одређена на императиван начин, односно паралелизам форми
je законска обавеза. Форма овог уговора мора бити у складу са формом уговора из кога je настала
обавеза на чије се испуњење односи.
Правна природа. - Уговорна казна je акцесорни уговор. Он зависи од судбине неновчане
облигације због чијег обезбеђења je и настао. To значи да уколико се покаже да je наведена
неновчана облигација непуноважна, неће важити ни уговорна казна. Поверилац може захтевати
уговорну казну само у случају када je и сам уредно испунио своју обавезу или je спреман да je
уредно испуни, јер дужник може истаћи приговор неиспуњења уговора, те ће због акцесорности
отпасти и право повериоца на уговорну казну. Када застари главно (неновчано) потраживање,
застарелост ће обухватити и уговорну казну, у случају цесије са потраживањем ће на пријемника
прећи и споредна права, дакле и право повериоца на утоворну казну. Уговорна казна обезбеђује
неновчано потраживање и пошто je акцесорна, на уговорну казну се не примењују правила о
новчаним облигацијама чак и када je уговорена у новцу.
У теорији се истиче да je уговорна казна мешовите природе, с једне стране представља унапред
утврђен износ штете, a с друге, има пенални карактер који треба да учврсти, обезбеди испуњење
дужникове обавезе.
Права u обавезе. - Права и обавезе повериоца, односно дужника зависе од разлога због кога je
уговорна казна договорена, тј. да ли за случај неиспуњења или за случај задоцњења.
Docsity.com
а) Aко je уговорна казна предвиђена само за случај неиспуњења неновчане
обавезе, поверилац има facultas alternativa: или да захтева испуњење основне,
неновчане облигације или да захтева исплату, односно испуњење уговорне казне. Дужник не
може имати право избора као што га има поверилац, јер би тиме поништио то повериочево право.
б) Уколико je уговорна казна предвиђена за случај задоцњења, поверилац има право на
кумулативни захтев, тј. он може тражити како испуњење неновчане обавезе које je обезбеђено
уговорном казном, тако и исплату, односно испуњење и саме уговорне казне.
Висина уговорне казне. - Уговарачи су овлашћени да висину уговорне казне одреде пo свом
нахођењу: у укупном износу, у проценту, за сваки дан задоцњења или на други начин. To ипак не
значи да се може уговорити несразмерна висина уговорне казне. Дужник може да захтева
смањење износа уговорне казне.
Однос уговорне казне u накнаде штете. - Висина уговорне казне je минимум који поверилац може
захтевати. To значи да поверилац има право на исплату, тј. извршење уговорне казне и у случају
када није претрпео никакву штету, у случају када уговорна казна премаша висину претрпљене
штете. Ако je штета коју поверилац трпи већа од износа уговорне казне, он има право да захтева
разлику до потпуне накнаде штете.
Законом одређена накнада u уговорна казна. - Уколико je за неиспуњење обавезе или за случај
задоцњења са њеним испуњењем предвиђена нека законом одређена висина накнаде, a уговарачи
су предвидели и уговорну казну, онда поверилац нема право да захтева кумулативно и уговорну
казну и законом одређену накнаду, осим ако то самим законом није допуштено.
Ништавост уговорне казне. - Уговорна казна не сме бити у супротности са принудним прописима,
јавним поретком или добрим обичајима. Ништава je одредба уговора о уговорној казни за случај
раскида уговора, као и за случај да купац падне у доцњу са исплатом неког оброка цене. Уговорно
искључење могућности смањења уговорне казне такође je ништаво.
42.
2. Јемство
Јемство je лично средство обезбеђења испуњења дужникове престације које може бити уговорног
или законског карактера.
2.1. Уговорно јемство
Појам. - Уговором о јемству, јемац се обавезује према повериоцу да ће да испуни пуноважну и
доспелу престацију дужника уколико то овај не учини. Јемац je у ствари треће лице које прихвата
обавезу према туђем, a сада и свом повериоцу да ће испунити дужникову обавезу, и то под три
услова:
облигација мора бити пуноважна;
Docsity.com
обавеза дужника мора бити доспела;
дужник није испунио такву (пуноважну и доспелу) обавезу.
Треће лице које прихвата испуњење дужникове обавезе назива се јемац, a као синоними јављају
се и називи: споредни или акцесорни дужник. Дужник за кога јемац ставља лично обезбеђење
испуњења престације назива се главни дужник. Јемством, поверилац добија већу сигурност да ће
његово потраживање бити испуњено, јер уместо једне имовине, као опште гаранције испуњења
обавезе хирограферних дужника, сада обавезу обезбеђују две имовине: имовина главног дужника
и имовина акцесорног дужника (јемца).
За настанак пуноважног уговора о јемству довољно je да се сагласе поверилац и јемац. У пракси,
као јемци могу се јавити како правна, тако и физичка лица.
Правна природа. - Уговор о јемству je именован уговор. To je једнострано обавезан уговор, јер се
њиме јемац обавезује повериоцу да ће испунити одређену обавезу главног дужника, уколико то
овај не учини.
Уговор о јемству je акцесоран, јер његова кауза непосредно зависи од каузе основног, главног
уговора, уговора између повериоца и главног дужника. Судбина јемства зависи од правне судбине
основног уговора, тј. уговора између главног дужника и повериоца. Нпр. ништавост главног
уговора аутоматски повлачи и ништавост акцесорног, односно јемства, неутуживост no основу
главног уговора, повлачи и неутуживост јемства, јемац може да употреби пo правилу све
приговоре које би могао да употреби и главни дужник, јемство се не може уступити аутономно, тј.
без уступања облигације из главног уговора и слично.
Форма јемства. - Уговор о јемству мора бити сачињен у писаном облику, тј. јемац ће бити
обавезан да испуни престацију главног дужника ако то овај не учини само ако je изјаву о јемству
учинио писмено.
Способност за јемчење. - Јемац мора да има потпуну пословну способност. Јемац пo правилу јемчи
за пословно способног главног дужника. Ако се јемац обавезао да ће испунити обавезу главног
дужника који je пословно неспособан, одговараће повериоцу исто као јемац пословно способног
лица.
Предмет јемства. - Свака пуноважна облигација може бити обезбеђена јемством. Свака облигација
чија je садржина допуштена и могућа, како са становишта предмета, тако и са становишта каузе,
може бити и предмет јемчења. Јемство се може дати и када je облигација под допуштеним
модалитетима, као и за одређену будућу обавезу. Јемство се може дати и као обезбеђење
претходног јемства, тј. јемац може да јемчи и за обавезу неког другог јемца (јемчев јемац).
Кауза јемства. - Уговор о јемству нема за циљ заснивање самосталне облигације између
повериоца и јемца. Циљ овог уговора je обезбеђење потраживања које има поверилац према
главном дужнику, што значи да je кауза уговора о јемству зависна од каузе основне облигације,
облигације између главног дужника и повериоца.
Обим јемчеве одговорности. - Јемац je акцесорни дужник; он гарантује својом имовином
повериоцу испуњење обавезе главног дужника. Отуда je одговорност јемца ограничена пo обиму
Docsity.com
на висину обавезе главног дужника, односно висина обавезе главног дужника je максимална
висина обавезе јемца. To значи да je у питању релативна, и то ограничена корелација у
облигацији, јер јемац одговара целокупном својом имовином, али до висине вредности обавезе
главног дужника. Јемац одговара за испуњење целе обавезе главног дужника, осим ако из уговора
о јемству не произлази да je та обавеза мања. Цела обавеза главног дужника подразумева и
трошкове које je поверилац имао у циљу наплате дуга од главног дужника, затим повећање
обавезе услед доцње главног дужника или услед његове кривице, што значи да и ти трошкови
падају на терет јемца. На његов терет пада и уговорена камата, али само она која je доспела
после закључења уговора о Јемству.
Суброгација. - У тренутку када јемац намири потраживање повериоца које je овај имао према
главном дужнику, наступа ipso iure персонална суброгација, те јемац заузима положај повериоца.
Однос повериоца и јемца. - Правни односи између повериоца и јемца зависе пре свега од врсте,
облика јемства, тј. да ли je у питању супсидијарно (обично, просто) јемство или солидарно
јемство.
Уколико je у питању супсидијарно јемство, поверилац може да захтева од јемца испуњење
обавезе главног дужника тек пошто je у писаном облику позвао дужника да у одређеном року
испуни обавезу, пa овај то не учини. Уколико поверилац не поштује овај ред, јемац може да
истакне дилаторни приговор, тзв. beneficium ordinis, и суд ће одбити повериочев захтев.
Код солидарног јемства јемац, који се назива јемац платац, одговара повериоцу као главни
дужник за целу обавезу и поверилац може да захтева њено испуњење како од главног дужника,
тако и од јемца или од обојице истовремено. Солидарност се претпоставља у још једном случају.
Када постоји више јемаца који обезбеђују исту облигацију, без обзира на то да ли су јемчили
заједно, или се сваки од њих одвојено обавезао према повериоцу, они одговарају солидарно, осим
ако из уговора о јемству једног или неких од њих не произлази да je у питању супсидијарно
јемство.
Правни односи између повериоца и јемца зависе и од других околности. Тако, уколико je дужник
својом кривицом изгубио право на рок одређен за испуњење његове обавезе, поверилац није
овлашћен да од јемца захтева испуњење пре истека тог рока, осим ако из уговора о јемству не
произлази супротно решење. Могући су и неки изузеци од општег правила да je висина обавезе
главног дужника уједно и максимална висина обавезе јемца. Реч je о два изузетка, a оба случаја
односе се на „смрт" главног дужника:
први изузетак односи се на престанак правног лица услед стечаја,
a други на смрт оставиоца и ограничену одговорност за дугове његовог наследника.
Уколико се догоди стечај главног дужника, поверилац je дужан да пријави своје потраживање у
стечајну масу и да о томе обавести јемца, јер ће у супротном одговарати јемцу за штету.
Уколико je главни дужник био физичко лице пa умре пре намирења своје обавезе, она, будући да
су облигације пo правилу наследиве, прелази на његовог универзалног сукцесора - наследника.
Отуда и слично решење: јемац одговара за цео износ обавезе за који je јемчио и у случају када се
Docsity.com
од дужниковог наследника може захтевати непотпуни износ обавезе због смањене одговорности
наследника - до висине вредности наслеђене имовине.
Јемац може повериоцу уложити неке перемпторне или дилаторне приговоре, али се поставља
питање које. Пошто je јемац акцесорни дужник, логично je да он може повериоцу да истакне све
оне приговоре, перемпторне или дилаторне, које може истаћи и главни дужник, укључујући и
компензациони приговор. Јемац може да истакне повериоцу и своје личне приговоре које има
против њега, нпр. ништавост самог уговора о јемству, застарелост повериочевог потраживања
према њему. Ради заштите интереса јемца, Закон предвиђа да дужниково одрицање од улагања
приговора, као и његово признање повериочевог потраживања, нема правног дејства према јемцу.
Врло je значајно понашање повериоца, јер у неким ситуацијама поверилац може повредити
јемчева права, што за последицу може да доведе до јемчевог права на накнаду штете, a у неким
случајевима чак и престанак јемства.
а) Ослобођење јемца због повериочевог одуговлачења десиће се у случају
супсидијарног јемства када поверилац на захтев јемца, после доспелости потраживања, не захтева
испуњење обавезе од главног дужника, a у року од месец дана од учињеног позива.
б) Ослобођење јемца због напуштања гаранција догодиће се уколико поверилац напусти залогу
или које друго право којим je било обезбеђено испуњење његовог потраживања, или га изгуби
својом непажњом и тако онемогући
прелаз тог права на јемца.
Однос јемца u главног дужника. - Правни односи јемца и главног дужника имају неколико
сегмената.
У случају да je јемац испунио обавезу главног дужника коју je овај имао према повериоцу, то
значи да je јемац поступио у складу са пуноважним титулусом, али кауза тог испуњења упућује на
основни каузални однос између главног дужника и повериоца који je сада, путем суброгације,
прешао на јемца. To има за последицу да јемац има право да захтева од главног дужника накнаду
за предметно испуњење, као и припадајућу камату од дана исплате повериоцу све до намирења
његовог потраживања од стране главног дужника. Јемац има и право да захтева накнаду трошкова
насталих у спору са повериоцем од часа када je обавестио дужника о томе, као и накнаду
евентуално претрпљене штете.
Уколико je јемац закључио уговор о јемству са повериоцем, али са знањем или одобрењем
главног дужника, он има право, пре но што приступи намирењу повериоца, да захтева од главног
дужника обезбеђење, и то у следећим случајевима:
1) ако je дужник у доцњи, тј. ако није испунио обавезу о доспелости;
2) ако je поверилац поднео тужбу суду којом захтева испуњење јемством обезбеђене облигације;
3) ако je имовинско стање главног дужника знатно погоршано после закључења уговора о јемству.
У извесним случајевима јемац може изгубити своје право на накнаду од главног дужника. To ће се
догодити ако јемац без знања главног дужника испуни повериочево потраживање, јер тада главни
дужник може против јемца да употреби сва правна средства, укључујући и перемпторне
Docsity.com
приговоре, којима je у часу испуњења могао да одбије повериочев захтев. Ако јемац испуни
повериочево потраживање, али о томе не обавести главног дужника, пa и главни дужник испуни
своју обавезу према повериоцу, јер није знао да je обавеза већ намирена, онда јемац не може
захтевати накнаду од главног дужника.
Регрес. - У случају када има више јемаца, пa један од њих испуни повериочево потраживање,
такав јемац има право да од осталих сајемаца захтева сразмерну надокнаду.
Застарелост. - Када je у питању застарелост главног дуга, поставља се питање како се она
рефлектује на акцесорни дуг, тј. јемство.
Правило je да уколико застари главни дуг, застарева и акцесорни, тј. ако застари обавеза главног
дужника, застарева и обавеза јемца.
Прекид застарелости потраживања у односу на главног дужника има правно дејство и према
јемцу, али под условом да je до прекида дошло неком радњом повериоца у судском поступку
против главног дужника. Застој застарелости обавезе главног дужника нема дејства према јемцу.
2.2. Законско јемство
Законско јемство настаје непосредно на основу одредаба посебних закона (нпр. закони о банкама
и сл.).
Законско јемство настаје, нпр. када држава пружа обезбеђење за штедне улоге грађана код
банака. Ова врста јемства je најчешће ограничена пo обиму. Ha законско јемство се mutatis
mutandis примењују правила јемства које настаје на основу уговора.
3. Банкарска гаранција
Појам. - Банкарска гаранција je уговор којим се обавезује банка према примаоцу гаранције
(кориснику) да ће му за случај да му неко треће лице не испуни обавезу о доспелости, ту обавезу
измирити под условима наведеним у гаранцији. Банкарска гаранција може се дати како за
новчана, тако и за неновчана потраживања, али банка своју обавезу према кориснику увек
измирује у новцу (тзв. гарантовани износ, гарантована сума).
Банкарска гаранција je врло слична јемотву. Јемство не подразумева увек новчано испуњење од
стране јемца, док банкарска гаранција управо подразумева измирење обавезе, чак и када je
главна обавеза неновчана, од стране банке која je дала гаранцију увек у новцу.
Правна природа. - Банкарска гаранција je именован уговор. Банкарска гаранција je no правилу
акцесорна, јер корисник гаранције може да уступи ову гаранцију трећем лицу само заједно са
уступањем основне облигације коју гаранција обезбеђује.
Форма. - Банкарска гаранција мора бити издата у писаном облику.
Супергаранција. - Уколико je, поред банке која je издала банкарску гаранцију, и нека друга банка
потврдила обавезу из гаранције (издала супергаранцију), корисник може захтеве који произлазе
Docsity.com
из садржине банкарске гаранциједа поднесе било којој банци, дакле како оној која je издала
гаранцију, тако и оној која je издала супергаранцију, тј. која je потврдила банкарску гаранцију.
45.
4. Одустаница
Појам. - Одустаница je такво средство личног обезбеђења извршења уговора којим се овлашћује
једна уговорна страна, или обе, да одустане од уговора давањем одређеног износа новца или
друге имовинске вредности другој страни. Уговорени новчани износ или друга имовинска
вредност која овлашћује на одустанак од уговора назива се одустаница. Овлашћено лице на
коришћење одустанице има ius optionis: да изврши уговорену престацију или да преда одустаницу
изјављујући да одустаје од уговора. Учињени избор je дефинитиван.
Правна природа. - Одустаница je именован и акцесорни уговор. Кауза одустанице непосредно
зависи од каузе основног, главног уговора и она му даје смисао, тј. одсуство каузе или
недопуштена кауза основног уговора у потпуности обесмишљава одустаницу. Судбина одустанице
зависи од правне судбине главног уговора, нпр. ништавост главног уговора, повлачи и ништавост
одустанице. Одустаница ипак посредно учвршћује извршавање уговорних обавеза, јер страна која
одустаје треба да се одрекне дела своје имовине без икакве противнакнаде, што она свакако неће
учинити без озбиљног интереса за то, a друга страна ће се основано обогатити.
Правни односи уговарача. - Страна у чију je корист уговорена одустаница, тј. страна која има
право на одустанак од уговора, ако жели да искористи то своје право, мора приликом давања
изјаве о одустајању од уговора да, истовремено, испуни чинидбу која je предмет одустанице, нпр.
да преда одређени износ новца и када то учини, друга страна више нема право да захтева
извршење уговора.
Право на одустанак од уговора престаје кад страна у чију je корист уговорена одустаница отпочне
са испуњавањем своје уговорне обавезе или када прими испуњење обавезе друге уговорне
стране.
Рок. - Aко je уговором одређен рок до кога се може искористити одустаница (раскидни рок),
истеком тог рока право на одустанак се гаси. Ако рок није одређен, страна у чију je корист
уговорена одустаница може то право да искористи док не падне у доцњу, односно све док не
протекне рок одређен за испуњење уговорене престације.
Однос одустанице u капаре. - Код капаре, као и код одустанице, може се дати извесна количина
новца или других заменљивих ствари, с тим што се капара, да би уговор о капари уопште настао,
даје одмах, док се одустаница даје истовремено са изјавом да се одустаје од уговора. Ако се
одустаница да унапред, то je капара која се пo закону сматра одустаницом. Разлика између капаре
и одустанице, је у каузи споразума: капара се даје као знак да je уговор закључен и страна која je
дала капару не може одустати од уговора тако што ће препустити капару друтој страни, нити друга
страна може одустати тако што ће предати удвојену капару. Међутим, ако je уз капару уговорено
Docsity.com
право да се одустане од уговора, онда се капара ex lege сматра одустаницом. У таквом случају,
када се капара сматра одустаницом, свака страна може да одустане од уговора, и то на следећи
начин: ако одустаје страна која je дала капару, она je губи, a ако одустане страна која je капару
примила, она je враћа удвојену.
5. Солидарност дужника
Солидарност дужника (пасивна солидарна облигација) такође je средство личног обезбеђења
облигација и има сличности са другим средствима личног обезбеђења, нарочито са јемством и
утоворном казном. Код пасивне солидарне облигације поверилац je овлашћен да свој захтев упери
против било кога од солидарних дужника, с тим да лице, односно лица, према коме je захтев
управљен (туженик) мора испунити дуг у целини.
Када je у питању солидарно јемство, то je „права" пасивна солидарна облигација, јер јемац платац
одговара повериоцу исто као и главни дужник, дакле за обавезу у целини, с тим што поверилац
има право да захтева испуњење обавезе од било ког таквог јемца, од неких од њих или свих
заједно. У ствари, када више јемаца обезбеђује исту облигацију, постоји законска претпоставка да
je реч о пасивној солидарној облигацији, осим ако je уговором ова солидарност искључена.
Уговорна казна јесте споразумно, унапред одређена престација коју поверилац може да захтева од
дужника уколико дужник своју обавезу не изврши или je неуредно испуни. Код уговорне казне
никада нема солидарности и никада се не одговара за дуг у целини или у неком делу, већ je
одговорност вредносно ограничена управо на унапред одређену престацију дужника. "Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh..."
Појам. - Отпуштање, опроштај дуга je начин престанка цивилне облигације на основу изјаве воље
повериоца којом обавештава дужника да неће тражити испуњење облигације, a дужник се са тим
сагласи. Отпуштање дуга je двострани правни посао, уговор између дужника и повериоца, где je
нужна сагласна изјава воља о одрицању од противнакнаде повериоца и прихватање такве intentio
liberalis дужника. Изјава дужника може бити учињена и прећутно, али уколико нема сагласности
дужника, у питању je једнострана изјава воље повериоца да неће захтевати испуњење облигације.
Правило je да поверилац врши појединачно отпуштање дуга, тј. да се отпуст дуга односи на
конкретну облигацију. Могуће je да поверилац има више потраживања према дужнику и да изврши
тзв. опште отпуштање дугова.
Поверилац може, с обзиром на правило ко може више, може и мање, да отпусти дуг у целини
(потпуни отпуст) или делимично (делимични отпуст).
Правна природа. - Уговор о отпусту дуга најчешће je један од облика поклона: intentio liberalis
повериоца je у ствари animus donandi. Ипак, intentio liberalis повериоца може се заснивати и ван
сфере доброчинства, нпр. поверилац отпушта мањи дуг како би дужник у краћем року испунио
своју већу обавезу и сл.
Отпуштањем дуга, облигација није „сагорела испуњењем", те тако дефинитивно престала. Кауза
на етичком плану и даље држи облигацију, али она више није снабдевена државном принудом.
Отпустом дуга облигација престаје бити цивилна и прелази у натуралне облигације. Нпр.
поверилац je у тешким временима за дужника извршио опроштај дуга, али када се ситуација
окренула, na je поверилац запао у тешкоће a дужник постигао знатне успехе у послу, дужник
врати повериоцу опроштени дуг, он неће имати право касније да захтева реституцију због правно
неоснованог обогаћења, јер ово испуњење није било sine causa. Напротив, дужник je испунио
своју моралну дужност.
Форма. – Закон предвиђа правило да уговор о отпуштању дуга не мора бити у форми у којој je
закључен правни посао из кога je облигација настала.
Отпуштање дуга u средства обезбеђења. - Поставља се питање: какве правне последице има
враћање залоге дужнику од стране повериоца или отпуштање дуга јемцу, да ли то уједно значи и
гашење облигације?
Docsity.com
Враћање залоге или одрицање од других средстава којима je било обезбеђено испуњење
облигације, не значи повериочево одрицање од права да тражи њено испуњење. Поверилац може
бити мотивисан да врати залогу дужнику управо зато да би дужник, користећи и предмет залоге,
што пре испунио облигацију.
Отпуштање дуга јемцу не ослобађа главног дужника, али отпуштање дуга главном дужнику
ослобађа јемца, што je логично с обзиром на акцесорност јемчеве обавезе. Уколико има више
јемаца a поверилац ослободи само једног од њих, остали јемци остају у обавези, али се њихова
престација смањује за онај део који отпада на јемца коме je дуг отпуштен.
56.
4.3. Престанак облигације услед смрти стране у облигационом односу
У модерним правним системима права и обавезе страна из облигационог односа, прелазе на
њихове универзалне сукцесоре. У неким ситуацијама, смрт субјекта облигације представља узрок
њеног престанка. У личним облигацијама није довољно само да оне буду уредно исггуњене, већ je
од значаја ко испуњава престацију. Ако je уговор закључен с обзиром на лична својства
утоворника (intuitu personae), престацију може да испуни само дужник лично, нпр. обавеза из
уговора о заступању престаје у случају смрти пуномоћника. У другим ситуацијама, природа
престације je таква да само одређени поверилац може да прими испуњење, нпр. престанак
обавезе стипендирања у случају смрти стипендисте или гашење обавезе плаћања новчане ренте
досуђене на име накнаде штете у случају смрти оштећеног.
57.
4.4. Престанак облигације услед протека времена u отказом
Протек времена може утицати на престанак облигационог односа. Трајне облигације престају
протеком времена које je одређено за њихово трајање. Време трајања облигација могуће je
одредити уговором, тестаментом, законом и судском одлуком. Ако време трајања облигације није
одређено ни на један од наведених начина, трајна облигација може престати и отказом једне
стране. Такво овлашћење да се једностраном изјавом воље изазове престанак трајног
облигационог односа представља преображајно право (правну моћ). Воља за прекид дуговинског
односа мора бити јасно исказана. Обавештење о отказу мора се на одговарајући начин доставити
другој страни, али je сам отказ неформалан ако закон или стране у облигационом односу нису
другачије предвиделе.
Облигациони однос престаје отказом за убудуће, што значи да се обаве-зе које су доспеле пре
престанка облигације морају извршити. Отказ не мора бити образложен, али се не може дати у
невреме. Стране могу уговорити отказни рок, али и то да њихов однос престаје када отказ буде
достављен друтој страни. Ако отказни рок није одређен уговором, дуговински однос престаје пo
Docsity.com
истеку рока одређеног законом или обичајем, односно истеком примереног рока.
58.
4.5. Престанак облигације на основу судске одлуке и на основу самог закона
Права и обавезе из облигационог односа могу престати и на основу судске одлуке. Тако
издржавање може да престане ако поверилац.издржавања стекне довољно средстава за
издржавање, осим у случају када je малолетник; када дужник изгуби могућност да даје
издржавање или оно за њега постане очигледно неправично, осим ако je поверилац малолетник.
Обавеза издржавања може престати и ако супружник поверилац издржавања склопи нови брак,
односно ванбрачну заједницу.
4.6. Престанак облигације на основу самог закона
Наредба закона може такође бити основ гашења облигације. Тако, нпр. права и обавезе из уговора
о раду престају независно од воље запосленог и послодавца: ако запослени због издржавања
казне затвора мора да буде одсутан са рада дуже од шест месеци - даном ступања на издржавање
казне; ако му je изречена мера безбедности, васпитна или заштитна мера у трајању дужем од
шест месеци и због тога мора да буде одсутан са рада - даном почетка примењивања те мере; у
случају престанка рада послодавца, у складу са законом. "Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh..."
Ослањајуће теорије су провераване и са етичког становишта. Слично питање било je постављено и
у обећавајућим теоријама: да ли je легитимна државна заштита обећања, јер обећавајућа обавеза
није ништа друго до право друге стране на одређену корист. Теорија ослањања се не заснива на
дужности избегавања или спречавања повреде или губитка, већ на обавези да се другом исплате
трошкови ослањања на које je био наведен. Ослањајућа дужност се увек заснива на некој промени
у материјалном смислу, дакле, у имовини лица које се ослонило, и та промена je негативна. У
обећавајућим теоријама je довољно да обећање није испуњено и да отуда следи правна санкција.
Приликом обећања одговорни сте већ зато што сте обећали, a приликом ослањања одговорни сте,
често и без кривице, али тек уколико уследи наведена промена. Из тога следи да je дужност која
се заснива на ослањајућим теоријама више везана за деликтну одговорност за штету него за
уговорну одговорност. Дужност испуњења дате престације готово се не помиње у теорији
ослањања.
У науци се истиче и то да се ослањајуће дужности заснивају на савесности и поштењу. To се може
рећи и за теорију обећања, али и за многе друге грађанскоправне теорије и институте, као што
смо то већ расправили у начелима облигационог права. Ипак, озбиљни приговори долазе са три
Docsity.com
кључна поља уговорног права: закључење утовора, извршење (испуњење) и уговорна одговорност.
Са становишта настанка уговора, теорије ослањања не показују чврст ослонац. Критеријум
настанка уговора би морао бити поуздан, односно објективно проверљив. Питање ослањања je
првенствено субјективно питање. Чак и у случајевима када je објективно проверљиво, ослањање
није поуздано ни са становишта тренутка настанка, нити са аспекта мотива, a посебно je сумњиво
са становишта понашања друге стране, која je наводно дала повода за ослањање. Настанак
уговора на основу теорије обећања je могуће доказати објективним критеријумом, a то je изјава
воље која садржи одређене квалитете како једне, тако и друте стране. Te изјаве морају бити
подударне у битним елементима понуде и њеног прихвата и тренутак те подударности јесте
тренутак настанка уговорне облигације.
Aко би се проверавала теорија ослонца преко каузе облигације настале на основу уговора, тешко
да би се нашла одговарајућа тачка ослонца. Кауза објашњава суштински разлог обвезивања, узрок
обећања, због чега иде у прилог теорији обећања, нпр. неиспуњење обавезе друге стране
оправдава раскид уговора због неиспуњења, што другим речима значи да неодржано обећање
супротне стране овлашћује и мене да променим мишљење и не одржим обећање.
Теорија ослањања се непосредно „ослања" на начело савесности и поштења које се с временом
све више шири (социјализација грађанског права), тако да се можда већ сада може говорити о
процесу врлинизације права. У том процесу уочава се и проширење уговорне одговорности.
Када je реч о извршењу (испуњењу) уговора, већ je на први поглед јасно да теорија ослањања
запада у тешкоће. Примарна дужност на основу уговорне облигације je очигледно испуњење оног
што je уговорено. Отуда суд, кад год je то могуће, обавезује дужника да, под претњом принудног
извршења или уз друге принудне мере, испуни уговорену престацију. Ослањајуће теорије не могу
се заснивати на извршењу престације, већ на противнакнади за неиспуњено очекивање, односно
на исплати губитака услед ослањања, што je накнада претрпљене штете више деликтног него
уговорног карактера, посебно ако je споран и сам настанак уговора.
Ослањајуће теорије заснивају уговорну одговорност на обавези дужника да повериоцу исплати
новчану противвредност која je једнака трошковима ослањања.
69.
2.4. Теорије преноса
Теорије преноса имају дугу традицију. Теорије преноса полазе од чињенице да je уговор средство
правног промета којим се врши пренос права. Нпр. при трампи наруквице за прстен, уговор je
перфектан и никаква обећања нити ослањања не треба позивати у помоћ да би се објаснио овај
пренос права који и чини саму суштину уговора. Још je еклатантнији пример модерних
купопродаја путем аутомата, где се убацивањем новца у аутомат одмах потом добија одређена
(изабрана) роба.
У свим овим случајевима дошло je до преноса права својине и сваки насилни покушај „повраћаја у
Docsity.com
пређашње стање" био би противправан, уз не само грађанскоправне већ и кривичноправне
санкције. To су полазне основе теорије преноса. Међутим, постоје бројни уговори у којима се
пренос права не одиграва истовремено са сагласношћу воља, те их није могуће објаснити тако
једноставно као што je то учињено у претходним примерима. Такве уговоре заступници преносних
теорија посматрају из једног посебног угла. Они уговоре у којима није дошло до непосредне
физичке предаје посматрају из фокуса управљеног на уговоре с модалитетима. Тако, нпр. у
уговорима о поклону под одложним условом, пренос ће уследити тек no испуњењу услова. У тим
случајевима не долази до преноса постојећих права над телесном ствари, али долази до преноса
постојећих нематеријалних права, права на извршење неке будуће чинидбе. Суштина уговорних
облигација je у томе да je у питању пренос већ постојећих права, jep може се пренети само неко
постојеће право, право које je претходно некоме морало припадати. To je право на испуњење
будуће чинидбе.
У извесној мери теорије преноса и теорије обећања су врло сличне, посебно у погледу испуњења
и заштите уговорних обавеза. Битна разлика се јавља у самом настанку, односно постојању
уговорне облигације. Теорија обећања инсистира на томе да се при закључењу пуноважног
уговора ствара једно ново право, јер обећање, које поседује одређене квалитете, креира
облигацију која до тада није постојала.
Теорија преноса, насупрот томе, полази од тога да уговор није ништа друго до инструмент,
средство правног промета и да, као такав, нема ту моћ да креира нова права и обавезе. Напротив,
уговор може само да пренесе неко већ постојеће право. Дужност испуњења облигације, односно
предметне чинидбе и санкција за неиспуњење вуку свој корен, имају своју правну заснованост у
праву на државну принуду управо зато, што између неиспуњења уговорне обавезе и крађе и нема
суштинске разлике.
У суштини, пo преносним теоријама, облигације су врста стварних права, при чему се све, у
крајњој линији, своди на својину, односно својинска овлашћења. Поверилац je, у ствари,
„власник" одређеног права, јер je то право дужник, као претходни „власник", пренео сада на
њега, a он пак сада, као „власник", може да га даље преноси. To значи да су преносне теорије, у
ствари, теорије својинске, стварноправне аналогије, односно да се релативна права, на одређен
начин, изједначавају са апсолутним правима. Отуда неиспуњење уговорене чинидбе представља
повреду стварних, апсолутних права.
Систем преноса права својине путем уговора, где сам уговор inter partes, има транслативно
дејство, односно систем пo коме уговор и без предаје ствари има моћ преноса својине, иде prima
faciae у прилог преносним теоријама.
Ha тај начин преносне теорије узимају у обзир, пре свега, транслативни пренос права (пренос
својине путем трампе, купопродаје, поклона или пренос потраживања цесијом и сл.).
Конститутивни пренос права, када се уговором успоставља једно уже право (нпр. плодоуживање
или предаја ствари на чување на основу уговора о остави), није толико у фокусу ових схватања,
јер објективно не подржава битне поставке преносних теорија. Уговорна права морају поштовати
Docsity.com
само двоје, односно две стране, a то су уговарачи. За својину постоји посебан однос не према
другом субјекту, као што je то случај у облигацијама насталим из уговора, већ према ствари, и
зато власник аутономно одређује судбину ствари. "Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh..."
Ribica
Aktivni forumas
Postovi: 261
Pridružio se: 14 Mar 2009 16:56
Cash on hand: 99.00
[Donate]
Has thanked: 0 time
Have thanks: 0 time
•
•
•
•
Re: Obligaciono pravo - skripta - 229 pitanja
od Ribica » 10 Sep 2011 13:02
70. СПОСОБНОСТ УГОВАРАЊА
Способност уговарања je способност да се изјавама воље заснивају, мењају и гace уговорне
облигације. To подразумева да субјект права буде свестан узрочно-последичног значаја своје
изјаве, те да има намеру (animus) заснивања конкретног уговора. Способност уговарања je
пословна способност. Способност уговарања није јединствен појам, и то са три аспекта: једној
групи лица није уопште допуштено да закључује уговоре, другој je допуштено да закључује
ограничен број, односно врсту уговора, док трећи могу закључивати све уговоре.
Одсуство способности за уговарање, тј. неспособност уговарања, има као последицу неважност
уговора, која се може јавити у облику апсолутне или релативне ништавости.
71.
1. Потпуна способност уговарања
Потпуна пословна способност се стиче пунолетством, које се у нашем праву стиче с навршеном