Nicci French - Baustoff

NICCI FRENCH

OLOVNI

PONEDJELJAK

Edgaru, Anne, Hadley i Molly

1987

Grad je vrvio duhovima. Morala se čuvati. Izbjegavala je fuge na pločniku,

skakala i preskakala ih tako da su joj stopala u izgrebanim cipelama na žniranje

dodirivala samo prostore između njih. Sad je već bila jako spretna u tome. To je

radila otkad je znala za sebe, svaki dan na putu do škole i natrag, u početku

držeći se za maminu ruku, potežući je i povlačeći, skačući s jednog sigurnog

mjesta na drugo, a kasnije sama. Nemoj stajati na fuge, inače... Inače što?

Vjerojatno je sad, s punih devet godina, već bila prestara za tu igru. Za par

tjedana, pred početak ljetnih praznika, punila je deset. No ipak ju je još uvijek

igrala, uglavnom iz navike, ali i iz straha što bi se moglo dogoditi ako prestane.

Došla je do zaguljenog dijela — pločnik je bio toliko ispucao da su pukotine

stvarale mozaik. Uspjela ga je prijeći oslonivši se palcem na maleni otok između

linija. Pletenice su joj udarale o vrele obraze, školska torba, teška od knjiga, o

bok. Unutra je bio i njen napola pojeden ručak. Iza sebe nije čula Joannine

korake. Nije se okrenula. Mlađa sestra uvijek ju je pratila u stopu, smetala joj.

Sad ju je čula kako cmolji: »Rosie, Rosie, čekaj me!«

»Onda požuri«, doviknula joj je preko ramena. Između njih sad je bilo nekoliko

ljudi, ali uspjela je na trenutak ugledati Joannino lice, vrelo i crveno pod tamnim

šiškama.

Vidjelo se da se jako trudi. Bila je toliko usredotočena, da joj je vrh jezika bio na

usni, ali ipak je nogom dodirnula jednu fugu, zanjihala se i dodirnula još jednu.

Uvijek je to radila. Bila je nespretno dijete, često joj se događalo da nešto

prolije, stopalom udari o nešto ili stane u pseći izmet. »Požuri!« ljutito je

ponovila Rosie, krivudajući između prolaznika.

Bilo je četiri sata popodne i nebo je bilo jednobojno plavo; obasjan jarkim

svjetlom, pločnik je tako blještao, da su je oči boljele. Zaokrenuvši iza ugla

prema dućanu, našla se u sjeni, gdje je usporila i počela hodati. Tu više nije bilo

opasnosti, trotoar više nije bio opločen nego asfaltiran. Prošla je pokraj čovjeka

boginjava lica koji je sjedio na ulazu jedne zgrade s limenkom ispred sebe. Na

nogama je imao čizme na žniranje bez žniranaca. Pokušala je ne gledati ga.

Nije joj se sviđao način kako se smiješio zapravo se ne smiješeći, kao što je

ponekad činio i njen otac, nedjeljom kad se opraštao od njih. Bio je ponedjeljak.

Ponedjeljak je bio dan kad joj je tata najviše nedostajao, kad bi se probudila i

pomislila da je pred njom cijeli tjedan bez njega. Gdje je bila Joanna? Stala je

da je pričeka. Gledala je prolaznike — skupinu razuzdanih dječaka, ženu s

rupcem na glavi i velikom torbom u ruci, čovjeka sa štapom — i onda se Joanna

pojavila iz blještavog svjetla i ušla u sjenu. Joanna je bila mršavica s prevelikom

torbom, kvrgavim koljenima, u isprljanim bijelim soknama. Kosa joj je bila

prilijepljena za čelo.

Rosie se ponovno okrenula i otišla do trgovine slatkišima, razmišljajući što da

kupi. Možda Opal Fruits... ili možda Maltesere, iako je bilo toliko vruće da bi se do

kuće rastopili. Joanna će sigurno kupiti gumene žnirance s okusom jagode i

poslije će biti musava i usne će joj biti ružičaste. Jedna curica iz Rosienog

razreda, Hayley, već je bila u dućanu. Rosie je stala pokraj nje pred tezgu i

počele su birati slatkiše. Opal Fruits, odlučila je, ali morala je pričekati Joannu.

Pogledala je prema vratima i na trenutak joj se učinilo da je nešto vidjela —

nešto nejasno, igru svjetla, nešto drukčije, kao neko titranje vrelog zraka. Ali to

je onda nestalo. Na vratima nije bilo nikoga.

Vani se začula škripa kočnica. Rosie je glasno pucnula jezikom:

»Uvijek moram čekati mlađu sestru.«

»Jadna ti«, rekla je Hayley.

»Ona je takva plačljivica. Baš je dosadna.« Rekla je to jer je mislila da takvo što

treba reći. Mlađeg brata ili sestru mora se gledati svisoka, prevrtati očima i

pokazivati da ti ide na živce.

»To ti vjerujem«, rekla je Hayley s razumijevanjem.

»Pa gdje je ona?« Uz teatralan uzdah, Rosie je spustila svoj paketić slatkiša i

otišla do ulaznih vrata pogledati van. Ispred dućana je prošao jedan automobil,

potom žena u zlatno-ružičastom sariju oko koje se širio slatkast miris, a onda tri

dječaka koji su gurali jedan drugog laktovima, učenici srednje škole koja je bila

malo dalje gore u toj ulici.

»Joanna! Joanna, gdje si?«

Čula je svoj glas, visok i ljutit, i pomislila: zvučim kao mama kad je loše volje.

Hayley je stajala pokraj nje glasno žvačući žvakaću gumu.

»Pa kamo je nestala?« Iz usta joj se pojavio ružičast mjehur, a onda ga je opet

usisala.

»A zna da se ne smije udaljavati od mene.«

Otrčala je do ugla gdje je posljednji put vidjela Joannu i škiljeći gledala naokolo.

Ponovno ju je pozvala, ali glas joj je nadjačala buka kamiona koji je upravo

prolazio pokraj nje. Možda je prešla cestu, možda je vidjela prijateljicu na

drugoj strani. To baš i nije bilo vjerojatno. Joanna je bila dobra curica.

Poslušna, kako je mama govorila.

»Ne možeš je naći?« Pokraj nje se pojavila Hayley.

»Vjerojatno je otišla kući bez mene«, rekla je Rosie. Pokušavala je zvučati

nonšalantno, ali čula je paniku u svom glasu.

»Vidimo se, onda.«

»Vidimo se.«

Pokušavala je hodati normalno, ali nije joj uspijevalo. Tijelo joj nije dopuštalo da

se smiri. Potrčala je. Srce joj je lupalo, osjećala je ružan okus u ustima.

»Glupača blesava«, ponavljala je. »Ubit ću je. Platit će ona meni kad je

vidim...« Osjećala je slabost u nogama.

Zamišljala je sebe kako će zgrabiti Joannu za koščata ramena i protresti je tako

da joj se glava zanjiše amo-tamo.

Stigla je do kuće. Plava ulazna vrata, živica koja nije bila ošišana otkad je otac

otišao. Zastala je. Bilo joj je muka. Taj osjećaj mučnine imala je uvijek kad je

znala da će zbog nečega nadrapati. Jako je zalupala zvekirom, zvono nije

radilo. Čekala je. Samo da bude doma, samo da bude doma. Vrata su se

otvorila i pojavila se mama, još uvijek u radnoj kuti. Pogledala je Rosie, a onda

prostor pokraj nje.

»Gdje je Joanna?« Riječi su ostale visjeti u zraku. Vidjela je kako je majčino lice

postalo napeto. »Rosie? Gdje je Joanna?«

Čula je svoj glas kako kaže: »Bila je tamo. Nisam ja kriva. Mislila sam da je

sama otišla kući.«

Majka ju je zgrabila za ruku i potrčale su natrag istim putem kojim je upravo

došla kući, ulicom u kojoj su stanovali, pa pokraj trgovine slatkišima pred kojom

su se motala neka djeca, pokraj čovjeka boginjava lica i prazna osmijeha, oko

ugla van iz sjene u blještavo svjetlo. Skakala je preko fuga bez zastajanja i

osjetila probadanje ispod rebara.

Sve vrijeme je uz lupanje vlastitog srca i svoje astmatično soptanje čula majku

kako doziva: »Joanna? Joanna? Gdje si Joanna?«

Deborah Vine pritisnula je papirnati rupčić na usta kao da hoće zaustaviti riječi

da ne kuljaju iz nje. Kroz stražnji prozor, policijski službenik mogao je vidjeti

tanušnu tamnokosu djevojčicu kako prilično mirno stoji u malenom vrtu, ruku

opuštenih niz tijelo.

O ramenu joj je još visjela školska torba. Deborah Vine ga je pogledala. Čekao

je njen odgovor.

»Nisam sigurna«, rekla je. »Oko četiri sata. Na putu kući iz škole, Osnovne

škole na Ulici Audley. Bila bih otišla u školu po nju, ali poslije posla teško mogu

stići na vrijeme, a osim toga bila je s Rosie, a od škole do kuće ne mora ni

jednom prijeći cestu i mislila sam da nema opasnosti. I druge majke puštaju

djecu da idu kući sama. Djeca moraju naučiti čuvati se, zar ne, a Rosie je

obećala da će paziti na nju.«

Duboko je udahnula.

Policijski službenik je nešto zapisao u svoju bilježnicu. »Vjerojatno je kod neke

prijateljice«, rekao je. »Ali, imate li fotografiju? Nedavno snimljenu.«

»Sitna je za svoju dob«, rekla je Deborah. Jedva je govorila. Policijski službenik

se morao nagnuti naprijed da bi je čuo.

»Mršavica. Ona je dobra curica. Jako sramežljiva, kad je tek upoznate. Ona ne

bi pošla s nepoznatom osobom.«

»Fotografiju«, rekao je.

Potražila ju je. Službenik je ponovno pogledao djevojčicu koja je stajala u vrtu.

Lice joj je bilo potpuno bijelo. Morat će porazgovarati s njom, ili možda netko od

kolega. Ili kolegica, to bi bilo bolje. Ali možda će se Joanna pojaviti prije nego

što to postane neophodno, jednostavno ušetati. Vjerojatno je odlutala s nekom

prijateljicom i sad se igraju, lutkama ili čime se već igraju petogodišnje

djevojčice, bojicama, ili servisima za čaj, ili tijarama. Zagledao se u fotografiju

koju mu je Deborah Vine pružila. Na njoj je bila djevojčica kose tamne kao i u

njene sestre, uskog lica. Jedan odlomljen zub, ravno odrezane šiške, osmijeh

koji je izgledao kao da ga je namjestila kad joj je fotograf rekao da kaže >čiiiz<.

»Jeste li uspjeli obavijestiti muža?«

Lice joj se iskrivilo.

»Richard — moj... mislim, njihov otac — ne živi s nama.« Onda je, kao da se ne

može zaustaviti, dodala: »Ostavio nas je zbog mlađe ženske.«

»Trebali biste ga obavijestiti.«

»Znači li to da mislite da je ovo stvarno ozbiljno?« Htjela je da joj kaže da nije,

ali znala je da je ozbiljno. Sva se preznojila od straha. Gotovo je mogao osjetiti

koliko se boji.

»Kontaktirat ćemo vas. Jedna kolegica je na putu ovamo.«

»Što da ja radim? Mora postojati nešto što ja mogu učiniti. Ne mogu samo

sjediti ovdje i čekati. Recite mi što da radim. Bilo što.«

»Mogli biste telefonirati«, rekao je; Nazovite sve ljude kod kojih bi mogla biti.«

Zgrabila ga je za rukav. »Recite mi da će sve biti dobro«, zahtijevala je. »Recite

mi da ćete mi je vratiti.«

Policijskom službeniku je očito bilo neugodno. To nije mogao reći, a nije se

mogao sjetiti što drugo da kaže.

Svaki put kad bi telefon zazvonio, postajalo je sve gore. Ljudi su kucali na vrata.

Čuli su. Strašno, ali naravno da će sve biti dobro. Sve će biti dobro. Noćna

mora će završiti. Mogu li oni učiniti išta za nju, bilo što? Neka samo kaže.

Dovoljna je riječ. Sunce je sad bilo na zalasku i sjene su ležale na ulicama

kućama i parkovima. Postajalo je hladno. U cijelom Londonu, ljudi su sjedili

pred televizorima ili stajali za štednjacima, miješali jelo u loncu, ili se okupljali u

zadimljenim pivnicama, razgovarali o subotnjim rezultatima i planovima za

odmor, žalili se zbog svojih malih tegoba i bolova.

Rosie je sjedila pogrbljena, širom otvorenih očiju. Jedna od pletenica bila joj je

raspletena. Policajka je čučala pokraj nje, golema, punašna, ljubazna, i tapšala

je po ruci. Ali Rosie se nije mogla sjetiti, nije znala. Nije smjela govoriti. Riječi su

opasne. Nitko joj nije bio rekao. Htjela je da tata dođe kući i učini da sve bude u

redu, ali nisu znali gdje je on. Nisu ga mogli naći. Mama je rekla da je vjerojatno

na putu. Zamišljala ga je na cesti koja se proteže u daljinu pred njim vijugajući

pod tamnim nebom.

Čvrsto je zatvorila oči. Kad ih otvori, Joanna će opet biti tu. Zadržala je dah, sve

dok je prsa nisu zaboljela i dok nije začula bubnjanje u ušima. Mogla je učiniti

da se stvari dogode. Ali kad je otvorila oči, opet je vidjela ljubazno i zabrinuto

lice policajke, majka je još uvijek plakala i ništa se nije promijenilo.

Sljedećeg jutra u pola deset, održan je sastanak u policijskoj stanici Camford

Hill, u prostoriji određenoj za stožer operacije. To je bio trenutak kad je

očajnička potraga pretvorena u koordiniranu operaciju. Slučaj je dobio svoj broj.

Inspektor Frank Tanner preuzeo je vođenje operacije i održao govor.

Predstavljeni su članovi ekipe, dodijeljeni su im stolovi, oko čega je bilo i svađe.

Inženjer je instalirao telefonske linije, na zidove su obješene plutane ploče. U

prostoriji se osjećala jedna posebna vrsta hitnosti. I još nešto su svi osjećali,

iako to nitko nije naglas rekao: mučninu negdje u trbuhu. Tu se nije radilo o

tinejdžeru ili mužu koji je nestao nakon svađe. Da se radilo o tome, oni sad ne

bi bili tu. Radilo se o petogodišnjoj djevojčici. Bilo je prošlo već sedamnaest i pol

sati otkad je posljednji put viđena. Predugo. Prošla je cijela jedna noć. Bila je

prohladna. Doduše bio je lipanj, a ne studeni, barem to. Ali ipak, cijela noć!

Inspektor Tanner upravo je govorio o konferenciji za tisak koja je bila planirana

za to dopodne, kad je u prostoriju ušao policajac u uniformi i prekinuo ga.

Progurao se do Tannera

i nešto mu prišapnuo, tako da ga nitko drugi nije mogao čuti.

»Tu je?« rekao je Tanner. Policajac je potvrdio. »Odmah ću razgovarati s njim.«

Tanner je glavom dao znak jednom drugom detektivu i obojica su izašli iz

prostorije.

»Otac?« upitao je detektiv. Zvao se Langan.

»Upravo je stigao.«

»Jesu li njih dvoje u lošim odnosima?« upitao je detektiv Langan. »On i njegova

bivša žena.«

»Izgleda da jesu«, rekao je Tanner.

»Obično je u pitanju netko koga poznaju«, rekao je Langan. »Dobro je to čuti.«

»Samo kažem.«

Stigli su pred vrata sobe za ispitivanje.

»Kako ćeš nastupiti?« upitao je Langan.

»On je zabrinuti otac«, rekao je Tanner i otvorio vrata. Richard Vine bio je na

nogama. Na sebi je imao sivo odijelo, bez kravate. »Ima li kakvih novosti?«

upitao je.

»Činimo što je u našoj moći«, rekao je Tanner.

»Nema baš nikakvih novosti?«

»Tek smo na početku istrage«, rekao je Tanner, svjestan da je rekao neistinu.

Istina je bila upravo suprotna. Dao je znak Richardu Vineu da sjedne.

Langan se pomaknuo ustranu tako da ga može promatrati dok govori. Vine je

bio visok, pognutog držanja, po čemu se vidjelo da mu je njegova visina

neugodna; tamnokos, prosijed na sljepoočnicama, iako nije imao više od oko

trideset pet godina; naglašenih tamnih obrva, neobrijan. Njegovo blijedo, malo

podbuhlo lice djelovalo je nekako izmučeno. Smeđe oči bile su zakrvavljene i

izgledale kao da ga bole. Djelovao je ošamućeno.

»Bio sam na putu«, rekao je Vine iako ga nitko ništa nije pitao. »Nisam znao.

Tek rano jutros sam čuo.«

»Možete li mi reći gdje ste bili, gospodine Vine?«

»Bio sam na putu«, ponovio je. »Moj posao...« Zastao je i maknuo pramen kose

s lica. »Po zanimanju sam trgovački putnik. Dosta vremena provodim na putu.

Kakve to veze ima s mojom kćeri?«

»Samo moramo ustanoviti gdje ste bili.«

»Bio sam u St Albansu. Tamo imaju novi sportski centar. Želite li znati točna

vremena? Trebaju li vam dokazi?« Sad je govorio oštrije. »Nisam bio nigdje u

blizini, ako na to mislite. Sto vam je Debbie napričala o meni?«

»Da, želio bih znati točna vremena«, odgovorio je Tanner neutralnim tonom.

»I ime nekoga tko može potvrditi vaš iskaz.«

»Što mislite? Da sam je ja oteo i negdje sakrio, zato što Debbie ne dopušta da

djeca noće kod mene, zato što ih okreće protiv mene? Da sam...« Nije bio u

stanju dovršiti rečenicu.

»Ovo su samo rutinska pitanja.«

»Za mene nisu! Moja mala kći je nestala, moja bebica.« Klonuo je. »Naravno da

ću vam reći ta jebena vremena. Možete ih provjeriti. Ali na mene samo gubite

vrijeme. Umjesto da nju tražite.«

»Tražimo je«, rekao je Langan. Razmišljao je: sedamnaest i pol sati. Sad već

osamnaest. Petogodišnja curica, a nema je već osamnaest sati. Zurio je u oca.

Nikad se ne zna.

Kasnije, Richard Vine je čučnuo pokraj kauča na kojem je sklupčana ležala

Rosie, još u pidžami, kose još spletene u jučerašnje pletenice.

»Tata?« rekla je. To je bilo skoro prvo što je rekla otkad je njena majka

prethodnog dana popodne pozvala policiju.

»Tata?«

Raširio je ruke i zagrlio je. »Ne brini«, rekao je. »Joanna će se uskoro vratiti

kući. Vidjet ćeš.«

»Sigurno?« prošaptala mu je u vrat.

»Sigurno.«

Ali osjećala je kako joj na razdjeljak padaju njegove suze.

Pitali su je čega se može sjetiti, ali nije se mogla sjetiti ničega. Samo

izbjegavanja fuga na pločniku, biranja slatkiša, Joanninog dovikivanja da je

čeka. I svoje ljutnje na malu sestru, svoje želje da bude negdje drugdje. Rekli su

joj da je jako važno da im kaže koga je sve vidjela na putu od škole do kuće. Da

nabroji sve koje je vidjela, bez obzira poznaje li ih ili ne. Da nije važno ako joj se

čini da je nešto nevažno: da je na njima da odluče što je važno a što nije. Ali

ona nije vidjela nikoga, samo Hayley u trgovini slatkišima i onog čovjeka

boginjava lica. Iz sjećanja su joj izranjale samo sjene. Bilo joj je jako hladno,

iako je vani bilo ljeto. Stavila je u usta vršak napola raspletene pletenice i divlje

ga sisala.

»Još uvijek ništa ne govori?«

»Ni riječi.«

»Misli da je ona kriva,«

»Jadno dijete, zamisli odrastati s tim.«

»Pssst. Nemoj govoriti kao da je već sve gotovo.«

»Šta ti stvarno misliš da je još živa?«

* * *

Rasporedili su se u nekoliko redova i pretraživali pustopoljinu blizu kuće,

hodajući vrlo polako, povremeno zastajući da bi nešto uzeli s tla i stavili u

plastične vrećice. Išli su od vrata do vrata, držeći Joanninu fotografiju, onu koju

im je njena majka dala u ponedjeljak popodne, s crnim šiškama i poslušnim

osmijehom na mršavom licu. Ta fotografija je sad već bila jako poznata. Novine

su je se dočepale. Pred kućom su stajali novinari, fotoreporteri, televizijska

ekipa. Joanna je postala »Jo« ili, još gore, »Mala Jo«, kao da je nevini lik iz

kakvog viktorijanskog romana. Počele su kružiti glasine. Bilo je nemoguće otkriti

njihove izvore, ali brzo su se širile po susjedstvu. To je bio onaj skitnica. To je

bio čovjek u plavom karavanu. To je bio njen otac. Njena odjeća nađena je na

smetlištu. Viđena je u Škotskoj, viđena je u Francuskoj. Sigurno je mrtva,

sigurno je živa.

Rosiena baka došla je da bi bila s njima, a Rosie je ponovno krenula u školu.

Nije joj se išlo. Bojala se kako će je ljudi gledati i došaptavati se iza njenih leđa,

ulizivati joj se, pokušavati biti njeni prijatelji jer joj se dogodila ta velika stvar.

Sjedila je u klupi i pokušavala se usredotočiti na ono što je učiteljica govorila, ali

osjećala ih je iza svojih leđa. Dopustila je da njena mlađa sestra bude oteta.

Nije htjela ići u školu, ali nije joj se ni ostajalo kod kuće. Mama više nije bila kao

prije. Bila je kao netko tko se pretvara da je mama, ali cijelo vrijeme je bila

negdje drugdje. Pogled joj je lutao. Stalno je stavljala ruke na usta kao da nešto

pokušava zadržati unutra, neku istinu koja bi inače izletjela na slobodu. Lice joj

je postalo mršavo, namrgođeno i staro. Noću, ležeći u krevetu i promatrajući

svjetla automobila koji su prolazili cestom kako se pomiču preko stropa, Rosie

je osluškivala majčine korake iz prizemlja. Čak i noću, kad svi ljudi na svijetu

spavaju, njena mama bila je budna. I tata se promijenio. Sad je opet živio sam.

Previše čvrsto ju je grlio. Imao je neki čudan miris, nekako slatkasto-kiseo.

Deborah i Richard Vine skupa su sjedili pred TV kamerama. Još uvijek su imali

isto prezime, ali nisu se gledali. Tanner im je bio rekao da ne kompliciraju: da

jednostavno kažu svijetu koliko im Joanna nedostaje i da apeliraju na onoga tko

ju je uzeo da je pusti kući. Rekao im je da ništa ne brinu ako dođe do provale

osjećaja, da bi se medijima to čak svidjelo, samo da pritom ne prestanu govoriti.

»Pustite moju kćer da se vrati kući«, rekla je Deborah Vine. Glas joj je pukao;

jednom rukom je prekrila svoje omršavjelo lice. »Samo je pustite da se vrati

kući.«

Richard Vine je, malo žešće, dodao: »Molimo vas, vratite nam našu kćer. Tko

god išta zna, molimo vas, pomozite.« Bio je blijed i lice mu se osulo crvenim

pjegama.

»Što ti misliš?« upitao je Langan Tannera.

Tanner je slegnuo ramenima. »Misliš, jesu li iskreni? Nemam pojma. Kako

dijete može samo tako nestati, ispariti?«

Te godine nisu otišli na ljetni odmor. Trebali su ljetovati u Cornwallu, na nekoj

farmi. Rosie se sjećala kad su razgovarali o tome, kako će tamo biti krava po

poljima i kokošiju u dvorištu, čak i stari debeli poni, i da će im vlasnici možda

dopustiti da ga jašu. I da će ići na obližnje plaže. Joanna se bojala mora —

vrištala je kad bi joj valovi bili iznad skočnih zglobova — ali voljela je graditi kule

od pijeska i tražiti školjke, jesti sladoled s komadićima čokolade na vrhu.

Umjesto toga, Rosie je otišla baki na četiri tjedna. Nije joj se išlo. Htjela je biti

kod kuće kad nađu Joannu. Mislila je da bi se Joanna mogla ljutiti ako ona ne

bude doma. To bi izgledalo kao da je nije dovoljno briga da bi je dočekala.

U policiji su održani sastanci na kojima su detektivi prelistavali izjave kojekakvih

fantasta, poznatih prijestupnika, svjedoka koji ništa nisu vidjeli.

»Ja još uvijek mislim da je to bio otac.«

»On ima alibi.«

»O tome smo već razgovarali. Mogao se dovesti ovamo i vratiti natrag. Imao je

taman toliko vremena.«

»Nitko ga nije vidio. Vlastita kći ga nije vidjela.«

»Možda jest. Možda zato ništa ne želi reći.«

»Bilo kako bilo, i ako je nešto vidjela, više se neće moći sjetiti. Sad će to biti

samo sjećanja na sjećanja na sugestije. Sve je već prekriveno.«

»Što hoćeš reći?«

»Hoću reći da je više nema.«

»Da je mrtva?«

»Mrtva je.«

»Odustaješ?«

»Ne.« Zastao je. »Ali skidam neke ljude sa slučaja.«

»To sam i mislio. Odustaješ.«

Godinu dana kasnije, pomoću jednog novog softvera obradili su Joanninu

fotografiju, da bi se vidjelo kako bi sad mogla izgledati, iako je čak i autor

softvera rekao da je tako obrađena fotografija spekulativna i nepouzdana.

Lice joj je na njoj bilo malo popunjenije, tamna kosa još malo tamnija. Zub joj je

još uvijek bio slomljen, a osmijeh bojažljiv. Neke novine su je donijele, ali ne na

naslovnici. U međuvremenu se dogodilo ubojstvo jedne osobito fotogenične

trinaestogodišnje djevojčice i to je tjednima dominiralo na naslovnicama.

Joanna je sad bila stara priča, koja jedva da je mogla zagolicati sjećanje

javnosti.

Rosie je zurila u sliku dok joj se nije zamutila pred očima. Bojala se da ne bi

prepoznala sestru kad bi je vidjela, da bi joj bila kao nepoznata osoba. I bojala

se da ni Joanna nju ne bi prepoznala - ili da bi je prepoznala, ali okrenula glavu.

Ponekad je sjedila u Joanninoj sobi, u kojoj ništa nije bilo promijenjeno od dana

kad je nestala. Njezin medvjedić na jastuku, igračke u kutijama pod krevetom,

odjeća — koja bi joj sad bila premalena — uredno složena u ladicama ili

obješena u ormaru.

Rosie je sad bilo deset godina. Sljedeće godine upisivala se u srednju školu.

Preklinjala je da joj dopuste da se upiše u jednu koja je bila milju i pol daleko u

susjednom okrugu, do koje bi se morala voziti s dva autobusa, zato što tamo

više ne bi bila djevojčica koja je izgubila mlađu sestru. Bila bi samo Rosie Vine,

učenica sedmog razreda, sramežljiva i prilično sitna za svoju dob, sasvim

solidna iz svih predmeta ali ni iz jednog najbolja, osim možda iz biologije. Bila je

dovoljno stara da bi znala da njen tata pije više nego što bi trebalo. Ponekad

nije bio u stanju brinuti se za nju kako treba, pa bi mama morala doći po nju i

odvesti je kući. Bila je dovoljno stara da zna da je ona starija sestra bez mlađe

sestre. Ponekad je i osjećala Joanninu nazočnost, kao duha — duha sa

slomljenim zubom koji ju cendravim glasom moli da pričeka.

Ponekad bi je vidjela na ulici i srce bi joj zastalo, ali onda bi se lice pretvorilo u

lice nepoznate osobe.

Tri godine nakon Joanninog nestanka, preselili su se u manju kuću oko milju

daleko od stare, bliže Rosienoj školi. Imala je tri spavaće sobe, ali treća je bila

jako mala, poput kutije. Deborah Vine je pričekala da Rosie ujutro ode u školu i

onda je spakirala Joannine stvari. Učinila je to metodično, podižući mekane

kupove vesta i bluzica i stavljajući ih u kutije, presavijajući haljine i suknje i

stavljajući ih u vreće za smeće koje je potom zavezala, pokušavajući ne gledati

Joannine ružičaste plastične lutke duge najlonske kose i ukočenih pogleda.

Na novoj kompjuterski obrađenoj fotografiji, Joanna je izgledala prilično

pribrano, kao da je ona djetinja bojažljivost spala s nje. Slomljeni zub sad je

nadomješten čitavim.

Rosie je dobila menstruaciju. Počela je depilirati noge. Prvi put se zaljubila, u

dječaka koji jedva da je bio svjestan da ona postoji. Zavukla bi se ispod

pokrivača i pisala dnevnik, koji je zaključavala srebrnim ključićem. Gledala je

majku kako izlazi s nekim neznancem čekinjaste brade i pravila se da joj to ne

smeta. Izlijevala je očevo piće u sudoper iako je znala da od toga neće biti

nikakve koristi. Na sprovodu svoje bake pročitala je jednu Tennysonovu

pjesmu, tako tiho da je zapravo nitko nije čuo. Kratko se ošišala i počela izlaziti

s dječakom u kojeg je prije bila totalno zatreskana, ali pokazalo se da u

stvarnosti nije bio tako divan kao u njenim predodžbama. U svojoj ladici za

donje rublje držala je štos Joanninih slika: Joanna sa šest, sedam, osam, devet

godina. Joanna s trinaest godina. Činilo joj se da na toj slici njena sestra izgleda

isto kao ona, i iz nekog razloga se zbog toga osjećala još gore.

»Joanna je mrtva.« Deborin glas bio je neutralan, prilično miran. »Jesi li prešla

toliki put samo da bi mi to rekla?«

»Mislila sam da toliko dugujemo jedno drugom, Richarde. Otpusti je.«

»Ti ne znaš da je mrtva. Samo je napuštaš.«

»Ne.«

»Zato što si našla novog muža i sad...« Njegov pogled na njen trudnički trbuh

bio je pun gađenja. »Sad ćeš imati novu sretnu obitelj.«

»Richarde.«

»I potpuno zaboraviti Joannu.«

»To nije fer. Prošlo je osam godina. Život mora ići dalje, za sve nas.«

»Život mora ići dalje. Hoćeš li mi reći da je to ono što bi Joanna htjela?«

»Joanni je bilo pet godina kad smo je izgubili.«

»Kad si je ti izgubila.«

Deborah je ustala. Tanke noge, cipele s visokim petama, košulja napeta na

okruglom trbuhu. Vidjelo se ispupčenje pupka. Usta su joj se pretvorila u tanku

drhtavu liniju. »Gade«, rekla je. »I sad je napuštaš.«

»Hoćeš da i sebe uništim?«

»Zašto ne? Sve, samo ne život mora ići dalje. Ali ne brini. Ja je još uvijek

čekam.«

Rosie je, kad je otišla na studij, promijenila ime u Rosalind Teale, uzevši

očuhovo prezime. Ocu to nije rekla.

Još uvijek ga je voljela, iako ju je plašila njegova kaotična, nesmanjena žalost.

Nije htjela da joj netko kaže: »Rosie Vine? Zašto mi to zvuči poznato?« Iako,

vjerojatnost da će se to dogoditi bila je sve manja i manja. Joanna je sad bila

prošlost, samo pramičak sjećanja, zaboravljena zvijezda koja je imala samo

jedan hit. Rosie se ponekad pitala je li Joanna bila samo san.

Deborah Teale-Vine potajno se gorljivo molila da dobije sina, a ne kćer. Ali

stigle su najprije Abbie, a potom Lauren. Noću se naginjala nad njihove košare i

slušala kako dišu, držala ih za ručice. Nije ih ispuštala iz vida. Dosegle su

Joanninu dob, pretekle je. Kutije s Joanninom odjećom stajale su neotvorene na

tavanu.

Slučaj nikad nije zbilja zatvoren. Nitko nije donio tu odluku. Ali bilo je sve manje

materijala za izvještaje. Policijski službenici raspoređeni su na druge zadatke.

Sastanci su se prorijedili, onda su se stopili s drugim sastancima, i onda se

slučaj prestao spominjati.

Rosie, Rosie. Čekaj me!

1. POGLAVLJE

Bilo je deset do tri u noći. Preko Fitzroyeva trga hodalo je četvero ljudi. Mladi

par, stisnuti jedno uz drugo na vjetru, na putu kući iz Sohoa gdje su bili u nekom

klubu. Za njih, nedjeljna noć polako se bližila kraju. Prešutno su odgađali

trenutak kad će morati odlučiti hoće li uzeti jedan taksi ili svatko svoj.

Žena tamne kože u smeđem baloneru, s prozirnim plastičnim rupcem na glavi,

hodala je prema sjeveru istočnom stranom trga, vukući noge po tlu. Za nju je

već bio ponedjeljak ujutro. Kroz mračno rano jutro išla je u ured na Ulici Euston

isprazniti koševe za smeće i usisati podove, za ljude koje nikada nije vidjela.

Četvrta osoba bila je Frieda Klein i za nju to nije bila ni nedjeljna noć ni

ponedjeljak ujutro, nego nešto između. Kad je stupila na trg, pogodio ju je

snažan udar vjetra i morala je maknuti kosu s lica da bi vidjela kuda hoda. U

prošlih tjedan dana lišće se od crvenog pretvorilo u žuto, i sad se, oslobođeno

vjetrom i kišom, svagdje oko nje mreškalo kao more. Ono što je zapravo htjela

bilo je imati London samo za sebe. Ovo je bilo najbliže tome što je mogla

postići.

Zastala je na trenutak, neodlučna kojim putem da krene. Na sjever, preko Ulice

Euston u Regent park? Tamo je sad sigurno bilo pusto, bilo je previše rano čak i

za džogere. Ljeti je ponekad usred noći odlazila tamo. Uzverala bi se preko

ograde i krenula u mrak.

Promatrala bi svjetlucanje površine jezera, slušala zvukove iz zoološkog vrta.

Ali sad nije htjela onamo, noćas se nije htjela pretvarati da nije u Londonu. Nije

htjela ni na jug. Taj put bi je preko Ulice Oxford odveo u Soho. Nekih noći,

izgubila bi se u čudnovatosti stvorenja koja su izlazila ili bila vani usred noći:

sumnjive male taksi firme koje vas odvezu kući za koliko god možete platiti,

skupine policajaca, dostavna vozila čiji vlasnici žele izbjeći gužvu i taksu za

vožnju u vrijeme prometne gužve1, i, sve više i više, ljudi koji još uvijek jedu, još

uvijek piju, bez obzira na to koliko je sati.

Ne noćas. Ne danas. Ne sada kad novi tjedan samo što se nije nevoljko

probudio i protrljao oči. Tjedan koji će se morati suočiti sa studenim, s tamom i

kišom, sa sve više mraka i kiše u sljedećih nekoliko tjedana. To bi vrijeme

trebalo prespavati i probuditi se u ožujku ili travnju ili svibnju. Spavati.

Odjednom ju je obuzeo zagušujući osjećaj da su svuda oko nje ljudi koji leže i

spavaju, sami ili u parovima, u stanovima i kućama, hostelima i hotelima,

sanjaju, gledaju filmove koji se odvijaju u njihovim glavama. Nije htjela biti jedna

od njih. Krenula je na istok, pokraj dućana i restorana, koji više nisu bili otvoreni.

Prešla je Ulicu Tottenham Court, gdje je bi

lo življe jer su njime prolazili noćni autobusi i taksiji, i opet zašla u mirne

1 Kako bi se smanjila prometna gužva, u Londonu je 2003. uvedena taksa za neke kategorije vozila za vožnju u određenoj zoni od ponedjeljka do petka od

7:00 do 18:00 h. (Op. prev.)

ulice gdje se nije čulo ništa osim odzvanjanja njenih koraka. Prolazila je pokraj

anonimnih stambenih zgrada, jeftinih hotela, zgrada sveučilišta. Bilo je čak i

obiteljskih kuća. Čovjek ih tu ne bi očekivao, ali ipak su još bile tu. Zapravo je u

tom kvartu živjelo dosta ljudi, iako hodajući kroz njega nemaš taj dojam. Pitala

se ima li taj kvart uopće neko ime. Kad je došla nadomak Ulici Gray’s Inn,

primijetila su je dva policajca koji su se dosađivali u patrolnom automobilu.

Promatrali su je s izvjesnom zabrinutošću. To nije bio kvart u kojem žena može

bezbrižno hodati sama usred noći. Nisu znali što da misle o njoj, ali nije

izgledala kao prostitutka. Nije bila osobito mlada, možda oko trideset pet

godina. Duge tamne kose, srednje visine. Dugačak kaput skrivao je figuru. Nije

izgledala kao da se vraća s kakve zabave.

»Nije htjela ostati cijelu noć s njim«, rekao je jedan.

Drugi se nacerio. »Ja je ne bih izbacio iz kreveta u ovakvoj noći«, rekao je. Kad

se približila, otvorio je prozor. »Je li sve u redu, gospođice?« upitao je dok je

prolazila pokraj njih.

Samo je gurnula ruke dublje u džepove kaputa i prošla, kao da nije čula pitanje.

»Krasno«, rekao je jedan od policajaca, i vratio se popunjavanju izvještaja o

nekom incidentu, koji zapravo i nije bio neki osobiti incident.

Dok je prolazila pokraj njih, u sebi je čula glas svoje majke. Zar bi ti pala kruna

s glave da si pozdravila? Ali, što je majka znala? Jedan od razloga zašto je u

šetnje išla noću bio je upravo to što nije htjela razgovarati, nije htjela biti

izložena pogledima, nije htjela da je itko gleda i procjenjuje. Noć je bila njeno

vrijeme za razmišljanje. Ili za nerazmišljanje ni o čemu. Kad nije mogla zaspati,

jednostavno je hodala, hodala... Tako bi izbacila kaos iz glave. Drugim ljudima

za to služi san, ali kod nje to, u kratkim intervalima kad bi zaspala, nije

funkcioniralo.

Prešla je Ulicu Gray s Inn — još autobusa i taksija — i hodala niz jednu uličicu,

tako malenu, da si imao dojam da je potpuno zaboravljena.

Kad je skrenula na Ulicu Kings Cross, vidjela je da se približava dvojici

tinejdžera. Na sebi su imali jakne s kapuljačama i preširoke traperice. Jedan joj

je nešto rekao, ali nije točno čula što. Zagledala se u njega, i skrenuo je pogled.

Glupo, pomislila je. To je bilo glupo. Jedno od glavnih pravila u vezi s noćnim

šetnjama po Londonu bilo je: nikad ne uspostavljaj kontakt pogledima. Time

izazivaš. Večeras je imala sreće, on se povukao, ali dovoljno je da se jednom

dogodi suprotno.

Gotovo bez razmišljanja, krenula je putem koji je krivudao, malo se udaljavao

od glavne ceste, pa joj se opet približavao, pa opet udaljavao. Za većinu ljudi

koji su tu radili ili se tuda vozili, to je bio jedan običan i ružan dio Londona, s

uredskim zgradama, stanovima, željezničkim tunelom. Ali Frieda je hodala duž

nekadašnjeg toka jedne stare rijeke. Oduvijek ju je privlačila. Nekoć je tu tekla

kroz polja i voćnjake, dolje prema svom ušću u Temzu. Ljudi su tu nekoć sjedili,

pecali. Što li bi muškarci i žene koji su nekoć za toplih ljetnih večeri tu sjedili

brčkajući noge u vodi rekli da su mogli vidjeti budućnost tog mjesta? Rijeka je

kasnije postala smetlište, odvodni kanal, jarak zatrpan izmetom i truplima

životinja i svim onim za što nikoga nije bilo briga. Na kraju je prekrivena i

zaboravljena. Kako rijeka može biti zaboravljena? Kad god bi tuda hodala,

Frieda bi zastala nad rešetkom kroz koju se još uvijek moglo čuti kako teče,

negdje duboko dolje. A kad to ostaviš za sobom, još uvijek možeš hodati

između obala koje se uzdižu s jedne i druge strane. Čak i imena ulica daju

naslutiti da su tu nekoć bili kejovi gdje su se istovarivali riječni teretni brodovi, a

prije toga obale, travom obrasle padine gdje su ljudi sjedili i jednostavno gledali

kristalno čistu vodu kako teče prema Temzi. To je London. Nešto sagrađeno

preko nečeg drugog, sagrađenog preko nečeg trećeg, i jedno i drugo i treće

zaboravljeno, ali od svakog sloja još postoji neki trag, barem šum vode koji se

čuje kroz rešetku.

Je li to bilo neko prokletstvo, da je grad skrivao toliko od svoje prošlosti? Ili je to

bio jedini način kako je grad mogao preživjeti? Jednom je sanjala London u

kojem su zgrade, mostovi i ceste bili srušeni i uklonjeni, tako da stare pritoke

Temze opet mogu biti otvorene nebu. Ali kakvog bi to imalo smisla? Rijeke su

vjerojatno bile sretnije ovako, tekući u tajnosti, neopazice, misteriozno.

Kad je stigla do Temze, nagnula se preko ograde, kao i uvijek. Najčešće se nije

moglo vidjeti gdje voda pritoke istječe iz svoje jadne male cijevi. I jutros je bilo

previše mračno. Nije mogla čak ni čuti zvuk. Na Temzi je puhao jak južni vjetar,

ali bilo je čudno toplo. To nekako nije bilo normalno za hladno jutro u studenom.

Pogledala je na sat. Još nije bilo četiri. Kamo da krene? Prema East Endu ili

West Endu? Izabrala je West End, prešla preko mosta i krenula uzvodno. Sad

je konačno bila umorna, i ostatak šetnje doživjela je kao u magli: most, vladine

zgrade, parkovi, veliki trgovi. Prešla je Ulicu Oxford. Kad je pod nogama

konačno osjetila poznate kocke kaldrme u ulici gdje je stanovala, još je bilo tako

mračno, da je morala grebati ključem po ulaznim vratima ne bi li našla bravu.

2. POGLAVLJE

Carrie ga je izdaleka vidjela kako hoda po travi prema njoj. Bio je sumrak,

svjetla je bilo sve manje. Nogama je razbijao gomile vlažnog smeđeg lišća,

ramena su mu bila blago povijena, ruke u džepovima. On nju nije vidio. Pogleda

uprtog u tlo pred sobom, kretao se sporo i teško, kao čovjek koji se tek probudio

pa je još trom, obavijen snovima. Ili noćnim morama, pomislila je promatrajući

svoga muža. Podigao je pogled i lice mu se razbistrilo, koraci malo ubrzali.

»Hvala što si došla.«

Uzela ga je pod ruku. »Što je, Alane?«

»Jednostavno sam morao izaći s posla. Nisam više mogao ostati.«

»Je li se nešto dogodilo?«

Slegnuo je ramenima, pognuo glavu. Još izgleda kao dječak, pomislila je, iako

je prerano posijedio. Bio je djetinje sramežljiv i nepatvoren, emocije su mu se

vidjele na licu. Cesto je djelovao malo zbunjeno i ljudi su imali poriv zaštititi ga,

osobito žene. Ona ga je htjela zaštititi, osim kad je htjela zaštititi sebe, kad je

umjesto nježnosti prema njemu osjećala samo da je iritira i da je umorna od

njega.

»Ponedjeljak je uvijek težak.« Potrudila se reći to s lakoćom, živahnim glasom.

»Osobito u studenom, kad počnu dosadne sitne kiše.«

»Morao sam te vidjeti.«

Povukla ga je i krenuli su stazom. Toliko puta su šetali tom rutom, da su im

stopala već sama znala put. Svjetlo je blijedjelo. Prošli su dječje igralište.

Okrenula je glavu, kao i uvijek, ali bilo je prazno, osim nekoliko golubova koji su

kljucali po gumiranoj podnoj oblozi. Hodali su dalje prema glavnoj stazi, pokraj

paviljona za orkestar. Jednom, prije mnogo godina, ondje su priredili piknik. Nije

znala zašto se toga tako jasno sjeća. Bilo je proljeće, jedan od prvih toplih dana

te godine. Jeli su pite od svinjetine, pili toplo pivo iz boce i gledali djecu na

tratini ispred njih kako trče naokolo spotičući se o vlastite sjene. Sjećala se kako

je ležala na leđima s glavom u njegovom krilu, i on ju je pomilovao, maknuo joj

kosu s lica i rekao da mu je ona sve na svijetu. Inače je bio prilično škrt na

riječima, možda je zato takve stvari zadržavala u sjećanju. Prešli su preko

zaobljenog vrha brda, prema jezercima. Ponekad bi ponijeli kruha za patke,

iako su to zbilja bila dječja posla. Patke bi se ionako razbježale jer bi ih razjurile

kanadske guske, koje napušu prsa, istegnu vratove i pojure za tobom.

»Psa«, rekla je. »Možda bismo trebali nabaviti psa.«

»To nikad dosad nisi rekla.«

»Koker španijela. On nije ni prevelik ni premalen, i ne laje puno. Želiš li

razgovarati o svojim osjećajima?«

»Ako želiš psa, ajmo ga nabaviti. Kako bi bilo da nam to ove godine bude dar

za Božić?« Pokušavao se oduševiti za tu ideju.

»Tek tako?«

»Koker španijela, kažeš. Dobro.«

»Ma to mi je samo palo na pamet.«

»Možemo mu dati ime. Misliš da bismo trebali uzeti muškog? Billy. Freddie.

Joe.«

»To nije ono što sam mislila. Nisam to trebala spomenuti.«

»Žao mi je, ja sam kriv. Nisam...« Zastao je. Nije mu padalo napamet što on to

nije.

»Zašto mi ne kažeš što se dogodilo?«

»Ma nije ništa. Ne mogu objasniti.«

Opet su bili na dječjem igralištu, kao da ih je privuklo. Njihaljke i klackalice bile

su prazne. Alan je zastao. Izvukao je ruku iz njezine i objema rukama se

uhvatio za ogradu. Nekoliko trenutaka je tako stajao, vrlo tih. Onda je jednu

ruku stavio na prsa.

»Nije ti dobro?« upitala je Carrie.

»Čudno se osjećam.«

»Kako čudno?«

»Ne znam. Čudno. Kao pred oluju.«

»Kakvu oluju?«

»Čekaj.«

»Uzmi me pod ruku. Nasloni se na mene,«

»Čekaj čas, Carrie.«

»Reci mi što osjećaš. Imaš li bolove?«

»Ne znam«, prošaptao je. »U prsima je.«

»Da pozovem doktora?«

Sad se već presamitio, nije mu mogla vidjeti lice.

»Ne, ne ostavljaj me samog«, rekao je.

»Imam mobitel.« Posegnula je pod svoj debeli kaput i izvadila ga iz džepa

hlača.

»Imam osjećaj kao da će mi srce iskočiti iz grudi, tako jako tuče.«

»Pozvat ću hitnu pomoć.«

»Nemoj. Proći će. Uvijek prođe.«

»Pa ne mogu samo stajati i gledati te kako patiš.«

Pokušala ga je zagrliti, ali bio je tako čudno skvrčen. Osjećala se beskorisnom.

Čula ga je kako cvili i na trenutak htjela pobjeći i ostaviti ga ondje, onako

golemog i očajnog, ali naravno da to nije mogla učiniti. Malo-pomalo, osjetila je

da to što ga je bilo uhvatilo, što god to bilo, popušta, dok se napokon nije opet

uspravio. Čelo mu je bilo osuto grašcima znoja, iako mu je ruka bila hladna.

»Je li ti bolje?«

»Malo. Oprosti.«

»Moraš nešto poduzeti u vezi s tim.«

»Sve će biti u redu.«

»Neće. Pogoršava se. Misliš da te ne čujem, po noći? To utječe i na tvoj posao.

Moraš otići doktoru Foleyu.«

»Već sam bio kod njega. Svaki put mi samo da one tablete za spavanje koje me

onesvijeste i poslije kojih sam mamuran.«

»Moraš ponovno otići.«

»Bio sam na svim predragima. Vidio sam mu u očima što misli. Kao i pola

drugih ljudi koji idu doktoru, samo sam umoran.«

»Alane, to nije normalno. Obećaj mi da ćeš opet otići doktoru?«

»Ako ti tako kažeš.«

3. POGLAVLJE

Smjesta nasred sobe gdje je sjedila u svojoj crvenoj fotelji, Frieda je mogla

vidjeti kuglu za rušenje kako se niše i pogađa zgrade na drugoj strani ceste.

Zidovi bi zadrhtali i srušili se, unutarnji zidovi odjednom bi postali vanjski i

pojavile bi se tapete s uzorkom, kakav stari poster, zidna polica, polica nad

kaminom. Skriveni dijelovi nečijih života odjednom su bili izloženi. Gledala je to

cijelo jutro. Prva pacijentica toga jutra, žena kojoj je dvije godine ranije iznenada

umro muž i čija tuga i šok nisu jenjavali, sjedila je pred njom pognuta, jecajući.

Lijepo lice bilo joj je crveno i uplakano. Frieda ju je gledala krajičkom oka i s

nesmanjenom pažnjom pratila kuglu za rušenje. Drugi pacijent toga jutra,

upućen k njoj zbog opsesivno-kompulzivnog poremećaja koji je eskalirao,

nemirno se vrpoljio na stolcu, ustajao pa ponovno sjedao. Kad je ljutito podigao

glas, Frieda je gledala kuglu kako ruši stambenu zgradu preko puta. Kako se

nešto što se tako dugo gradilo može tako brzo srušiti? Dimnjaci su se rušili,

prozori se razbijali, podovi propadali, hodnici nestajali. Do konca tjedna, sve se

to trebalo pretvoriti u šutu i prašinu. Radnici s kacigama na glavama hodat će

po toj gomili preskačući dječje igračke i ostatke komada namještaja. Za godinu

dana, na ruševinama starih zgrada bit će podignute nove.

Pacijentima koji su dolazili k njoj, muškarcima i ženama, govorila je da im može

ponuditi ograničen prostor gdje mogu istraživati svoje najmračnije strahove,

svoje najnedopustivije želje. Njena soba bila je prohladna, čista i uredna. Na

jednom od zidova jedan crtež, dva stolca okrenuti jedan prema drugom, s

niskim stolićem između njih, sobna biljka u loncu na prozorskoj klupčici, lampa

koja baca nježno svjetlo. Uključivala ju je zimi, kad je vani bilo mračno. Vani su

rušili cijeli potez zgrada, ali u njenoj sobi bili su na sigurnom, zaštićeni od

svijeta, barem na neko vrijeme.

Alan je znao da doktoru Foleyu ide na živce. Vjerojatno je svojim partnerima,

suvlasnicima ordinacije, pričao o njemu, nešto kao: »Onaj prokleti Alan Dekker,

opet kuka da uopće ne spava, da ne može više. Kako ne razumije da se treba

jednostavno sabrati!« Pokušavao se sabrati. Uzimao je tablete za spavanje,

smanjio konzumaciju alkohola, povećao fizičku aktivnost. Noćima je ležao

budan i preznojavao se, a srce bi mu tuklo tako brzo, da je mislio da će se

zapaliti i izgorjeti. Na poslu bi nepomično sjedio za stolom, stisnutih šaka, zureći

u papire pred sobom, čekajući da panika prođe, nadajući se da kolege ništa ne

primjećuju. Jer bilo je ponižavajuće tako gubiti kontrolu. To ga je plašilo. Carrie

je govorila o krizi srednjih godina. Na koncu konca, bilo mu je četrdeset dvije

godine. To je upravo bila dob kad muškarci pošandrcaju, počnu piti, kupe

motorkotač, imaju ljubavnicu, pokušavajući opet biti mladi. Ali on nije želio

motorkotač, i nije želio imati ljubavnicu. Nije htio opet biti mlad. Sva ta

nespretnost i bol, osjećaj da je u pogrešnom životu. Ovo sad bio je pravi život, s

Carrie, u kućici za koju su bili štedjeli, koju su trebali otplaćivati još trinaest

godina. Da, bilo je stvari koje je želio, ali svatko sigurno ima neke svoje snove i

nade, pa se svejedno ne ruši u parku i ne budi plačući. Ponekad je imao noćne

more — o kojima nije htio čak ni razmišljati. To nije bilo normalno. To sigurno

nije bilo normalno. Samo je htio da prestanu. Nije htio biti takva osoba, imati

takve stvari u glavi.

»Tablete koje ste mi dali ne pomažu«, rekao je doktoru Foleyu. Morao se

obuzdati da mu se ne ispričava što je opet došao i trati vrijeme gospodina

doktora, a čekaonica je puna pacijenata koji boluju od pravih bolesti, s pravim

bolovima.

»Još imate problema sa spavanjem?« Dr. Foley nije gledao u njega nego u

monitor svog kompjutora. Nešto je tipkao, mršteći se.

»Ne samo to.« Trudio se da mu glas ostane miran. Imao je osjećaj da mu je lice

od gume, kao da pripada nekom drugom. »Povremeno me obuzmu grozni

osjećaji.«

»Mislite bolovi?«

»Imam osjećaj da mi se srce napuhava, i okus metala u ustima. Ne znam...«

Pokušavao je naći riječi, ali nije mu uspijevalo. Sve što je mogao reći bilo je:

»Ne osjećam sebe.« To je bila jedina formulacija koja je donekle opisivala

njegovo stanje, ali svaki put kad bi upotrijebio tu frazu, osjećao se kao da kopa

rupu u samome sebi. Jednom je pred Carrie zavapio: »Ne osjećam sebe«, i čak

i tada bio je svjestan koliko to čudno zvuči. Dr. Foley je okrenuo svoj stolac

prema njemu i pogledao ga. »Da li vas u posljednje vrijeme nešto muči?«

Alanu se nije sviđalo kad je doktor Foley zurio u svoj kompjutor, ali čak i to mu

se više sviđalo nego da ga gleda kao u tom trenutku: kao da gleda unutra u

njega i vidi stvari o kojima Alan ništa nije htio znati. Što je vidio?

»Imao sam ga i prije, dok sam bio mnogo mlađi; taj osjećaj panike. To je bio

osjećaj osamljenosti, kao noćna mora, osjećaj da sam potpuno sam u čitavom

svemiru. Osjećaj da nešto želim, ali ne znam što. Tada je to nakon nekoliko

mjeseci prestalo. Sad se vratilo.« Čekao je, ali doktor Foley nije reagirao: činilo

se da ga nije čuo. »To je bilo za vrijeme studija. Tada sam mislio da su ti

problemi vrlo česti kod mladih ljudi. Sad mislim da sam u krizi srednje životne

dobi. Glupost, znam.«

»Medikamenti vam očito ne pomažu. Postoji netko kod koga bih htio da odete.«

»Kako to mislite?«

»Nekome s kim možete razgovarati. O svojim osjećajima.«

»Mislite da je to sve u mojoj glavi?« Zamišljao je sebe ludog. Lice iskrivljeno i

divlje, užasni osjećaji koje je dugo pokušavao zatomiti u sebi iznenada pušteni s

lanca i potpuno vladaju njime

»To zbilja može pomoći.«

»Nije mi potreban psihijatar.«

»Pokušajte«, rekao je dr. Foley. »Čak i ako ne pomogne, time ništa ne možete

izgubiti.«

»Nemam novaca za to.«

Dr. Foley je počeo tipkati. »Napisat ću vam uputnicu. Nećete morati plaćati. Ta

ordinacija vam je prilično daleko, ali dobri su. Kontaktirat će vas i javiti vam

termin za prvi razgovor. Onda ćemo vidjeti dalje.«

To je zvučalo tako ozbiljno. Htio je samo da mu dr. Foley da drugi medikament,

da učini da sve to nestane, kao kad ukloniš mrlju bez ikakvog traga. Osjetio je

bolno lupanje srca i stavio ruku na prsa. Samo je htio biti običan čovjek koji ima

običan život.

Postoji jedno mjesto gdje možeš gledati, a ne biti viđen, oka prislonjenog na

malenu rupu na ogradi. Vrijeme je za igru i oni izjure iz svojih učionica i rastrče

se po dvorištu. Dječaci i djevojčice, svih oblika i veličina. Crni, smeđi i ružičasti,

plavokosi, tamnokosi, kose svih drugih nijansi. Neki među njima već su gotovo

odrasli, dječaci s prištićima na licu i glomaznim stopalima i djevojčice s tek

propupalim grudima pod debelom zimskom odjećom. Oni uopće ne odgovaraju.

Ali ima ih koji su sitni, tankih nogu i bebastih glasova, izgledaju jedva dovoljno

veliki da bi bili odvojeni od svojih majki. Oni su ti koje gledaš.

Pada sitna kiša, na tlu školskog dvorišta ima lokvica. Samo metar-dva od njega,

vrlo kratko ošišan dječačić divlje skače po jednoj od njih i ceri se od uha od uha

kad voda šprica na sve strane. Djevojčica plave kose visoko podignute u kečke,

s debelim naočalama. zamagljenih stakala, stoji u kutu i gleda drugu djecu.

Stavlja palac u usta. Dvije minijaturne djevojčice, Azijatkinje, drže se za ruke.

Bijeli dječak čvrste građe udari mršavog crnog dječaka nogom i pobjegne.

Skupina djevojčica jedna drugoj šapću nekakve zločestoće, hihoću se, njihove

opasne oči pogledavaju ustranu.

Ali oni su samo uzburkana gomila iz koje se nitko ne ističe. Još ne. Nastavi

gledati.

4. POGLAVLJE

U dva sata popodne, Frieda je izašla iz svoje ordinacije u unajmljenoj sobi na

trećem katu jedne stambene zgrade i pješice krenula kući. Do kuće je imala

samo sedam minuta hoda kroz sporedne ulice koje su se skrivale u pozadini iza

glavnih gradskih arterija. Samo nekoliko stotina metara dalje bila je Ulica Oxford

sa svojom vrevom i bukom, ali tu je bilo pusto. Pod tmurnim jesenjim svjetlom,

sve je izgledalo nekako sivo i nepomično, kao crtež olovkom. Pokraj trgovine

elektro potrepštinama, u kojoj je kupovala žarulje i osigurače, kioska za novine

otvorenog dvadeset četiri sata dnevno, slabo osvijetljenih trgovina živežnim

namirnicama, niskih stambenih zgrada, bez zastajanja sve do kuće. Kad je

stigla, osjetila je olakšanje, kao i uvijek kad bi za sobom zatvorila vrata koja su

je štitila od vanjskog svijeta i udahnula miris čistoće i sigurnosti. Od prvog

trenutka kad je vidjela tu kuću, prije tri godine, znala je da je mora imati, iako je

godinama bila zapuštena i izgledala jadno, kao da joj tu nije mjesto, ugurana

između ružnog zatvora s lijeve i socijalnih stanova s desne strane. Sada, nakon

renoviranja, sve je bilo na svom mjestu. Svaku stvar mogla je naći i zatvorenih

očiju, čak i zašiljene olovke na pisaćem stolu. U predsoblju velika karta

Londona i vješalica na kojoj je visio njen kišni ogrtač s pojasom. U dnevnoj sobi,

s prozorima koji su gledali na ulicu, na brodskom podu tepih s visokim florom,

mekana fotelja i udoban kauč s jedne i druge strane otvorenog kamina, gdje je

od listopada do ožujka svake večeri ložila vatru. Pokraj prozora stolić za šah,

jedini komad namještaja koji je naslijedila. Kuća je bila uska, širine jedne jedine

sobe. Strmo stubište vodilo je na prvi kat, gdje je bila spavaća soba i kupaonica,

a još strmije u potkrovlje gdje je pod kosinom krova bila samo njena radna soba

s pisaćim stolom ispod krovnog prozora. Na njemu je držala sav svoj pribor za

crtanje.

Reuben je njenu kuću nazivao skrovištem, ili čak jazbinom (koju ona poput

zmaja čuva od uljeza). Točno, unutra je bilo mračno. Ljudi često sruše zidove i

povećaju prozore da bi u prostorijama bilo više zraka i svjetla, ali Frieda je više

voljela zatvorene prostore koji daju osjećaj sigurnosti. Zidove je oličila tamnim

bojama, mat crvenom i trava-zelenom, tako da je u sobama čak i ljeti vladao

polumrak, kao da su u suterenu. Podigla je poštu s otirača za noge i stavila je

na kuhinjski stol ne pogledavši je. Poštu nikad nije otvarala usred dana. Znalo

se dogoditi da je zaboravi otvoriti po tjedan dana i dulje, dok ljudi ne bi počeli

nazivati i žaliti se. Nije ni preslušavala poruke na automatskoj sekretarici.

Zapravo, kupila ju je tek prije godinu dana, a još uvijek je kategorički odbijala

posjedovati mobitel. Ljudi oko nje nisu mogli vjerovati da još postoji netko tko

doista funkcionira bez njega, ali Frieda je htjela moći pobjeći od neprestane

komunikacije i zahtjeva. Nikome nije htjela biti na raspolaganju, i voljela je biti

odsječena od hitnih gluposti vanjskoga svijeta. Kad je bila sama, htjela je biti

doista sama i nedostupna.

Do termina sljedećeg pacijenta imala je trideset minuta vremena. Inače je često

ručala u prijateljičinom lokalu u Ulici Beech, ali toga dana nije. Na brzinu si je

napravila ručak: tost namazan Marmiteom2, nekoliko malih rajčica, šalicu čaja,

keks s ječmenim pahuljicama i jabuku koju je razrezala na četvrtine i očistila od

koštica. Tanjur je odnijela na drugi kraj dnevne sobe i sjela pokraj vatre, za koju

je već prije sve bila priredila. Na trenutak je zatvorila oči i pustila da se umor u

njoj slegne, a onda polako pojela tost.

Zazvonio je telefon. Nije se odmah javila, ali kako automatska sekretarica nije

bila uključena, a onaj tko ju je zvao, tko god to bio, nije odustajao, na koncu je

podigla slušalicu. »Frieda, ovdje Paz. Je li sve u redu? Jesi bila u kadi?«

Frieda je uzdahnula. Paz je radila u administraciji u Skladištu. »Skladište«

uopće nije bilo skladište, nego klinika koja je nakon preseljenja u nekadašnje

skladište počela poslovati pod tim imenom, jer su takva imena tada, ranih

osamdesetih, bila u modi. Frieda je u Skladištu završila edukaciju, potom neko

vrijeme radila, a sad je bila u Upravnom odboru. Znala je da je Paz sigurno nije

nazvala doma da bi joj saopćila dobre vijesti.

»Ne, nisam bila u kadi. Sredina je dana.«

2 Marmite je vrlo pikantan namaz popularan u Velikoj Britaniji, gusta ljepljiva pasta tamne boje proizvedena od ekstrakta pivskog kvasca. (Op. prev.)

»Ja bih se kupala i usred dana da sam kod kuće. Osobito ponedjeljkom. Mrzim

ponedjeljak, ti ne?«

»Pa ne baš.«

»Svatko mrzi ponedjeljak. To je najgori dan u tjednu. Kad u ponedjeljak ujutro

zazvoni budilica, a vani je još mrak, i znaš da se moraš izvući iz kreveta i početi

sve ispočetka...«

»Jesi li me zbilja nazvala da bi mi pričala o tome kako mrziš ponedjeljak?«

»Naravno da ne. Kad bi barem nabavila mobitel.«

»Ne želim mobitel.«

»Pravi si dinosaurus. Dolaziš li u četvrtak?«

»Imam sastanak s Jackom.« Jack je bio specijalizant, a Frieda mu je bila

supervizor.

»Bi li mogla doći malo ranije?« rekla je Paz. »Trebale bi nam neke informacije.«

»Informacije vam mogu dati i preko telefona. O čemu se radi?«

»Bolje da o tome razgovaramo kad se vidimo«, rekla je Paz.

»Radi se o Reubenu, zar ne?«

»Samo kratko ćemo razgovarati. A ti i Reuben...« Nije dovršila rečenicu.

Frieda se ugrizla za usnu. Mogla je zamisliti što se događalo. »U koliko sati

želite da dođem?«

»Možeš li doći u dva?«

»Imam jednog pacijenta do dva. Mogu doći u pola tri. Hoće li to biti u redu?«

»Savršeno.«

Vratila se svome tostu, ali sad je bio hladan. Nije htjela razmišljati o klinici, ni o

Reubenu. Njen posao bio je baviti se kaosom i boli u glavama pacijenata, ali ne

njegovim kaosom i njegovom boli. On je bio izvan dopuštenog područja.

Posljednji pacijent toga dana bio je Joe Franklin. Već šesnaest mjeseci dolazio

je svakog utorka popodne, u pet i deset. Doduše, ponekad ne bi uspio doći, ili bi

došao kad je njegovo vrijeme već bilo na izmaku. Friedu to nije smetalo, dok ga

je čekala, vrijeme bi iskoristila za dovršavanje bilješki ili bi jednostavno šarala

po bloku papira. Nikad nije otišla prije nego što je isteklo svih pedeset minuta

njegovog vremena. Znala je da je ona jedina pouzdana točka u njegovom

uskovitlanom, kaleidoskopskom tjednu. Jednom joj je rekao da mu je pomisao

na nju kako sjedi u svojoj velikoj crvenoj fotelji, vitka i uspravna, jedino što ga

drži, čak i kad ne uspije doći k njoj.

Danas je došao s trideset pet minuta zakašnjenja. Ubauljao je preko njenog

praga kao da je upravo doživio prometnu nesreću pa je još u stanju šoka. Usta

su mu se otvarala, ali riječi nisu izlazile iz njih. Vezice na cipelama bile su mu

odvezane, gumbi na košulji pogrešno zakopčani, vidio mu se trbuh, šokantno

bijel; nokti na rukama bili su mu predugački i prljavi, gusta plava kosa masna,

lice neobrijano. Frieda je nagađala da je prethodnih nekoliko dana proveo u

krevetu i da se izvukao iz njega samo da bi došao k njoj. Skljokao se na stolac s

druge strane niskog stolića. Još je nije bio pogledao. Zurio je kroz prozor,

prema rukama dizalica koje su sablasno lebdjele u gustim oblacima prašine, ali

Frieda se pitala vidi li on uopće išta od toga.

Izgledao je smlavljeno. Bio je krasan mladić, sjajan, sav zlatan, ali bilo je dana

kad se to nije vidjelo, a danas je bio jedan od tih dana. Lice mu je bilo

izobličeno, ugaslo. Ostavljao je dojam povrijeđenosti i težine.

Prostoriju je ispunjavala tišina, ne napeta, nego mirna, i jednostavno su sjedili u

njoj. Njena ordinacija bila je sigurno mjesto. Joe je duboko uzdahnuo i okrenuo

glavu. Oči su mu bile pune suza.

»Loše si?« upitala je Frieda i gurnula kutiju papirnatih rupčića prema njemu.

Kimnuo je glavom.

»Imaš dolaske ovamo. I to je nešto.«

Izvadio je papirnati rupčić iz kutije, nježno ga prislonio uz lice, oprezno ga

tapkao kao da je ranjavo, obrisao oči od suza. Zgužvao je rupčić u čvrstu vlažnu

lopticu i stavio je na stol, onda uzeo novi kako bi ponovio postupak. Nagnuo se

naprijed i zagnjurio lice u ruke. Podigao je pogled kao da će nešto reći, otvorio

usta, ali nije rekao ništa; kad ga je Frieda upitala želi li joj nešto reći, žestoko je

zavrtio glavom, kao zvijer koja se brani. Do šest sati, kad je bilo vrijeme da ode,

nije rekao ni jednu jedinu riječ.

Frieda je ustala i otvorila mu vrata. Gledala je kako tetura niza stube, kako mu

se vezice na cipelama vuku po podu, a onda se vratila u sobu i gledala kroz

prozor dok nije izašao na ulicu. Prošao je pokraj jedne žene, ali ova nije obratila

pozornost na njega. Frieda je pogledala na sat. Imala je dogovoren izlazak, još

se morala spremiti. Ali nije bilo razloga za žurbu.

Osam sati kasnije, spustila je noge s kreveta koji nije bio njezin. »Imaš li što za

popiti?« upitala je.

»U hladnjaku ima piva«, rekao je Sandy.

Otišla je u kuhinju i izvadila bocu iz vrata hladnjaka. »Imaš li otvarač?«

doviknula je.

»Da smo otišli k tebi, znala bi gdje je što«, rekao je. »U ladici do štednjaka.«

Frieda je otvorila pivo i vratila se u spavaću sobu Sandyjevog malog stana u

kompleksu Barbican3. Stala je kraj prozora i gledala svjetla koja su treperila u

mraku. Usta su joj bila suha. Otpila je gutljaj piva.

»Da ja živim na petnaestom katu, život bih provodila gledajući kroz prozor. Kao

da si na vrhu planine.«

Vratila se do kreveta. Sandy je ležao zamotan u plahte. Sjela je na rub kreveta i

gledala ga. Nije izgledao kao netko tko se zove Sandy, bio je više mediteranski

tip, maslinaste kože i kose crne poput gavranova krila, osim nekoliko sijedih

pramenova. Na njezino zurenje nije odgovorio osmijehom.

»O, Frieda«, rekao je.

Frieda je imala osjećaj da joj je srce kao stara škrinja izronjena s morskog dna,

sva prekrivena školjčicama, konačno otvorena nakon dugo vremena. Kakva li

će sve blaga naći unutra? »Hoćeš malo piva?«

»Daj mi malo iz svojih usta.«

Izlila je malo piva u usta, onda se nagnula nad njega, tako da su im se usne

gotovo dodirivale. Osjećala je hladnoću tekućine koja je kapala u njegova usta.

Gutao je i smijao se kad bi se zagrcnuo.

»Vjerojatno bi bilo bolje da piješ iz boce«, rekla je.

»Ne«, rekao je. »Bolje je iz tvojih usta.«

Osmjehnuli su se jedno drugome, onda su osmijesi izblijedjeli. Položila je ruku

na njegova glatka prsa. Oboje su u isti čas zaustili nešto reći, oboje su se

ispričali, i onda opet počeli govoriti u isti čas.

»Ti prvi«, rekla je Frieda.

Dodirnuo joj je lice. »Nisam bio spreman za ovo«, rekao je. »Sve se dogodilo

tako brzo.«

»To si rekao kao da je to nešto loše.«

Povukao ju je dolje na krevet i nagnuo se nad nju. Rukom je klizio niz njeno

tijelo. »O ne«, rekao je. »Ali imam osjećaj da ne znam gdje sam.« Nastala je

tišina.

»Reci nešto.«

»Mislim da sam i ja isto to htjela reći. Ovo mi nije bilo u planu.«

Sandy se osmjehnuo. »Ti imaš neki plan?«

»Zapravo nemam. Provodim vrijeme pomažući ljudima da srede svoje životne

priče, tako da ih mogu ispričati. Ali ne znam kako ide moja priča. I sad imam

osjećaj da me nešto ponijelo, a nisam sigurna što je to.«

Sandy ju je poljubio u vrat, pa u obraz, onda u usta. »Hoćeš li ostati ovdje

spavati?«

»Jednoga dana«, rekla je Frieda. »Ali ne noćas.«

»A mogu li ja doći k tebi?«

»Jednoga dana.«

»Barbican« je naziv kompleksa zgrada u centru Londona. {Op. prev.)

5. POGLAVLJE

Djelatnica kriminalističke policije Yvette Long pogledala je svoga šefa,

inspektora Malcolma Karlssona. »Jeste li spremni za ovo?« upitala je.

»Potpuno irelevantno«, rekao je, i izašli su. To je bio sporedni ulaz u zgradu

suda, ali ni tu nisu uspjeli izbjeći novinare i kamere. Pokušao je ne trzati se

zbog bljeskalica. Nije želio na vijestima izgledati kao da je poražen, ili kao

netko kome se ne može vjerovati. Prepoznao je neka lica koja je proteklih

tjedana viđao na novinarskoj galeriji. Svi su uglas dovikivali pitanja. »Jedno po

jedno«, rekao je. »Gospodine Carpenter«, obratio se jednom ćelavcu koji je

čvrsto stiskao mikrofon. »Je li ova oslobađajuća presuda osobno poniženje, ili

je sustav zakazao?«

»Odluku o krivičnom gonjenju donio sam u dogovoru s Državnim

odvjetništvom. To je sve što imam za reći.«

Ruku je digla jedna novinarka. Znao je da piše za neke kvalitetne novine, ali

nije se mogao sjetiti za koje.

»Optužuju vas da ste optužnicu podigli preuranjeno. Sto kažete na te

optužbe?«

»Ja sam rukovodio istragom. Snosim punu odgovornost.«

»Hoćete li ponovno pokrenuti istragu?«

»Istražitelji će razmotriti bilo koje nove dokaze.«

»Mislite li da je ova operacija bila traćenje radnog vremena i novca poreznih

obveznika?«

»Bio sam mišljenja da smo skupili dovoljno dokaza za podizanje optužnice«,

rekao je Karlsson, pokušavajući potisnuti osjećaj mučnine. »Porota očito nije

bila tog mišljenja.«

»Hoćete li podnijeti ostavku?«

»Ne.«

Kasnije toga dana, ekipa se, po običaju, okupila u pivnici Duke of

Westminster3. Bučna gomila policijskih službenika nagurala se u jednom kutu

pivnice, ispod staklenog ormarića u kojem je bio niz mornarskih čvorova.

Yvette Long sjela je pokraj Karlssona. Držala je u svakoj ruci po čašu viskija,

ali onda je vidjela da on jedva da je dotaknuo onu koju je već imao.

Karlsson je pogledao ostatak ekipe. »Prilično su dobre volje«, rekao je. »S

obzirom na okolnosti.«

»Zato što ste vi preuzeli svu krivnju«, rekla je. »Što niste trebali učiniti.«

»To mi je posao«, rekao je.

3 Vojvoda od Westminstera. (Op. prev.)

Yvette Long je pogledala oko sebe i zaprepašteno rekla: »Ne mogu vjerovati! I

Crawford je tu. Pizda koja vas je uvalila u ovo. Zbilja je došao.«

Karlsson se smiješio. Nikad je prije nije čuo da psuje. Očito je bila stvarno ljuta.

Inspektor Crawford neko je vrijeme ostao za šankom, onda je došao i sjeo za

njihov stol. Nije primjećivao da detektivka Long zuri u njega. Gurnuo je još

jednu čašu viskija prema Karlssonu. »Dodaj svojoj kolekciji, zaslužio si«, rekao

je.

»Hvala, gospodine«, rekao je Karlsson.

»Danas ste se žrtvovali za ekipu«, rekao je Crawford. »Nemojte misliti da

nisam primijetio. Znam da sam vas ja gurnuo u to. Učinio sam to iz političkih

razloga. Htjeli smo da vide da nešto radimo.«

Karlsson je nanizao čaše jednu pokraj druge, kao da razmišlja iz koje da pije.

»Odluka je bila moja«, rekao je. »Ja sam rukovodio istragom.«

»Mal, sad nisi na tiskovnoj konferenciji«, rekao je Crawford.

»Živjeli.« Popio je piće naiskap i ustao. »Moram ići«, rekao je. »Večera s

ministrom unutarnjih poslova. Znaš već kakve su te večere. Otići ću i

sažaljevati momke.« Onda se nagnuo bliže Karlssonu, kao da mu povjerava

nešto osobno, i rekao: »Ali ipak duguješ neki rezultat istrage. Više sreće drugi

put.«

Reuben McGill još uvijek je pušio, kao da su još 1980-e. Ili 1950-e. Izvadio je

cigaretu iz kutije Gitanes, zapalio je i zatvorio upaljač. U početku nije govorio,

pa nije ni Frieda. Sjedila je preko puta njegovog stola i odmjeravala ga

pogledom. Na neki način, izgledao je bolje nego prije petnaest godina, kad ga

je upoznala. Kosa mu je sad bila sijeda, lice naborano, čak je imao i

otromboljene obraze, ali to je samo povećavalo njegov šarm skitnice. Još je

nosio traperice i košulju s nezakopčanim gornjim gumbima. Izgledom ti je

govorio - i svojim pacijentima — da nije dio sustava.

»Drago mi je što te vidim«, rekao je.

»Paz me nazvala.«

»Je li? Čini se da sam okružen špijunima, jesi li i ti špijun? Onda, što misliš?

Sad kad su te već pozvali.«

»Ja sam u Upravnom odboru klinike«, rekla je Frieda. »To znači da, kad netko

izrazi zabrinutost, moram reagirati.«

»Dakle reagiraj«, rekao je Reuben. »Što bih trebao učiniti? Raščistiti stol?«

Površina njegovog stola nije se vidjela od gomila knjiga, papira, spisa i

časopisa. Bilo je i olovaka, šalica i tanjura.

»Nije bitno to da ti je na stolu nered«, rekla je Frieda, »nego što je to isti onaj

nered koji sam vidjela prije tri tjedna. Nije mi jasno zašto nisi napravio novi

nered. Zašto se nered nije promijenio.«

Nasmijao se. »Opasna si ti, Frieda. Na sastanke s tobom trebao bih pristajati

samo ako su na neutralnom terenu. Kao što si vjerojatno čula, Paz i ostali

misle da sam premalo stavki označio kvačicom i stavio premalo točaka na i.

Žao mi je, ali previše sam zauzet pomaganjem ljudima.«

»Paz pazi na tebe«, rekla je Frieda. »I ja također. Govoriš o stavljanju kvačica.

Možda je to znak upozorenja. I možda je bolje čuti to od ljudi koji te vole, prije

nego što oni koji te ne vole počnu primjećivati. Navodno postoje takvi ljudi.«

»Navodno«, rekao je Reuben. »Znaš što bi ti učinila kad bi mi stvarno htjela

pomoći?«

»Što?«

»Došla bi raditi ovdje, s punim radnim vremenom.«

»Nisam sigurna da je to dobra ideja.«

»Zašto ne? I dalje bi mogla imati vlastite pacijente. I mogla bi me držati na

oku.«

»Ne želim te držati na oku, Reubene. Ja nisam odgovorna za tebe, i ti nisi

odgovoran za mene. Volim biti neovisna.«

»Gdje sam pogriješio?«

»Kako to misliš?«

»Gotovo od prvog trenutka kad si došla ovamo kao mlada studentica puna

elana, vidio sam te kao osobu koja će ovo jednoga dana preuzeti od mene. Što

se dogodilo?«

Frieda se namrštila ne vjerujući svojim ušima. »Kao prvo, nikad nisi imao

namjeru predati svoju bebu bilo kome. Kao drugo, ja ničim ne želim upravljati.

Ne želim provesti život provjeravajući je li telefonski račun plaćen i jesu li

protupožarna vrata zatvorena.« Frieda je zastala. »Kad sam došla ovamo,

znala sam da sam na najboljem mjestu na svijetu, za mene, u tom trenutku.

Takvo što teško je održati. Ja to ne bih mogla.«

»I misliš da ja nisam? Je li to ono što mi hoćeš reći — da smo lošiji nego što

smo bili?«

»To je kao kad imaš restoran«, rekla je Frieda. »Možeš skuhati divno jelo

jedne večeri. Ali moraš to učiniti i sljedeće večeri, i sljedeće i sljedeće i

sljedeće. Većina ljudi to ne uspijeva.«

»Ja ne pravim jebenu pizzu. Ja pomažem ljudima nositi se sa životom. Što

krivo radim? Reci mi.«

»Nisam rekla da išta krivo radiš.«

»Samo si zabrinuta za mene.«

»Možda bi«, rekla je Frieda oprezno, »trebao malo više delegirati.«

»Znači to ljudi misle?«

»Reubene, ti si stvorio ovu kliniku. Skladište je izvanredno postignuće.

Pomoglo je ljudima. Ali ne smiješ se prema njemu odnositi previše posesivno,

inače će propasti čim ti odeš, a to sigurno ne želiš. Ova klinika više nije ono što

je bila kad si je osnovao.«

»Naravno da nije.«

»Jesi li ikad pomislio da je to što ti stvari izmiču kontroli možda tvoj način

otpuštanja, a da pritom ne moraš priznati da je to ono što radiš?«

»Izmiču kontroli? Zato što mi je stol u neredu?«

»I da bi možda bilo bolje učiniti to na racionalniji način?«

»Odjebi. Nisam raspoložen za sat psihoterapije.«

»Ionako moram ići.« Frieda je ustala. »Imam jedan sastanak.«

»Onda, jesam li na nekoj vrsti probe?« upitao je Reuben.

»Zašto je problem staviti crticu na t? Ako je ne staviš, ne vidi se da je to t.«

»S kim imaš sastanak? Je li u vezi sa mnom?«

»Sa specijalizantom. To je naš redoviti sastanak, i nećemo razgovarati o tebi.«

Reuben je ugasio cigaretu u već prepunoj pepeljari. »Ne možeš do kraja života

samo sjediti skrivena u svojoj maloj sobi i razgovarati s ljudima«, rekao je.

»Moraš izaći van, u svijet, i isprljati ruke.«

»Mislila sam da nam je to posao, sjediti u maloj sobi i razgovarati s ljudima.«

Kad je izašla iz Reubenovog ureda, Jack Dargan već ju je čekao u hodniku.

Štrkljast mladić, pun entuzijazma, pametan i nestrpljiv. Bio je vanjski suradnik

klinike, baš kao i Frieda u njegovim godinama. Sjedio je na satovima grupne

terapije, i imao jednog svog pacijenta. S Friedom se sastajao jednom tjedno,

kako bi razgovarali o napretku terapije. Od prvog dana kad su se upoznali,

Jack je bio do ušiju zaljubljen u nju, iako je bio svjestan da je to otrcano, i da je

ona svjesna toga, i da ga prezire.

»Moram odavde«, rekla je. »Hajdemo.«

U susret im je došao jedan čovjek. Okruglo lice, oči kao u koker španijela.

Djelovao je potpuno izgubljeno i zbunjeno.

»Mogu li vam pomoći?« upitala ga je Frieda.

»Tražim doktora McGilla.«

» Ondje .« Kimnula je glavom prema zatvorenim vratima.

Hodajući prema izlazu iz klinike, prolazeći pokraj Paz koja je brbljala preko

telefona živo gestikulirajući rukama punim prstenja, odjednom se osjećala kao

majka patka za kojom hoda jedno jedino pače. Kad su izašli na ulicu, uz brijeg

je stigao autobus i ušli su u njega. Jack je bio zbunjen. Nije znao da li da

sjedne na sjedalo pokraj nje, ili na ono ispred ili iza. Kad je ipak sjeo pokraj nje,

sjeo joj je na suknju pa poskočio kao oparen.

»Kamo idemo?«

»Jedni moji poznanici imaju kafić. To im je novi biznis, i blizu je ulice gdje

stanujem. Otvoren je cijeli dan.«

»Dobro«, rekao je Jack. »Odlično. Da.« I zablokirao.

Frieda je šutjela i zurila kroz prozor, a Jack ju je kriomice gledao. Još nikad joj

nije bio tako blizu. Njegovo bedro dodirivalo je njezino, i osjećao je miris

njenog parfema. Kad je bus zaokrenuo, tijelo mu se prislonilo uz njezino. Nije

znao ništa o njenom životu. Na lijevoj ruci nije nosila burmu, dakle

pretpostavljao je da je neudata. Ali, možda živi s nekim? Ima li ljubavnika?

Mogla je biti i lezbijka, nije mogao procijeniti je li ili nije. Što je radila kad nije

bila u klinici? Kako se oblačila, kad na sebi nije imala te neženstvene kostime,

te svoje jednostavne suknje? Je li kosu ikad nosila spuštenu, je li plesala,

previše pila? Kad su izašli iz autobusa, Jack je morao jako brzo hodati da bi

držao korak. Vodila ga je kroz labirint ulica i došli su do Ulice Beech4. U ulici je

bilo mnogo malih restorana, prepunih kafića, malih galerija, dućana koji su

prodavali sir, keramičke pločice, pisaći pribor... Tu je bila i jedna ekspres

kemijska čistionica, željezarija, supermarket otvoren dvadeset četiri sata

dnevno, gdje su se mogle kupiti ne samo engleske, nego i novine na poljskom

i grčkom.

U kafiću na broju 9 bilo je toplo, interijer je bio jednostavan, mirisalo je na

svježe pečen kruh i kavu. Bilo je samo pet-šest drvenih stolova, većina ih je

bila prazna, i nekoliko stolica za šankom.

Žena za šankom podigla je ruku u znak pozdrava. »Kako ste danas?«

»Dobro«, rekla je Frieda. »Kerry, ovo je moj kolega, Jack. Jack, ovo je Kerry

Headley.«

Jack je pocrvenio od zadovoljstva što ga je Frieda predstavila kao svog kolegu

i promucao nešto nerazgovijetno.

Kerry ga je pogledala. »Što da vam donesem? Kolača je ostalo vrlo malo.

Marcus će napraviti nove čim se vrati, otišao je po Katyu u školu. Imamo

palačinke.«

»Samo kavu, hvala«, rekla je Frieda. »Iz vašeg sjajnog novog aparata. Jack?«

»Isto«, rekao je Jack, iako je već bio nemiran od previše kofeina.

Sjeli su za stol pokraj prozora, jedno nasuprot drugom. Jack je skinuo svoj

glomazni kaput. Na sebi je imao smeđe hlače od prugastog samta i intenzivno

prugastu košulju s raskopčanim gornjim gumbima ispod koje se vidjela zelena

majica. Tenisice su mu bile prljave, a crveno-smeđa kosa razbarušena, kao da

je dan proveo gurajući prste u nju iz očaja.

»Da li to imaš na sebi kad primaš pacijenta?« upitala je Frieda.

»Ne baš točno to. Ovo je samo odjeća koju nosim, je li to problem?«

»Mislim da bi na sebi trebao imati nešto neutralnije.«

»Kao, odijelo i kravatu?«

»Ne, ne kao odijelo i kravatu. Nešto dosadno, na primjer jednobojnu košulju ili

sako. Nešto nevidljivo. Ne želiš da se pacijent zainteresira za tebe.«

»Šanse da se to dogodi nisu baš velike.«

4 Ulica plaže. (Op. prev.)

»Kako to misliš?«

»Taj tip čiju bih terapiju trebao voditi jednostavno je potpuno posvećen

samome sebi. To i jest njegov problem. To je loše, nije li? Mislim, ako mi moj

prvi prvcati pacijent počinje totalno ići na živce.«

»Ne mora ti se sviđati. Trebaš mu samo pomoći.«

»Tip ima problema u braku«, nastavio je Jack. Ali pokazalo se da su problemi

nastali zato što ima jednu kolegicu na poslu s kojom želi spavati. Zapravo je

krenuo na psihoterapiju zato što želi da se složim s njim da ga žena ne

razumije i da je sasvim OK da on istraži druge mogućnosti. Otprilike kao da

mora proći kroz tlaku psihoterapije da bi si to dopustio i pritom se dobro

osjećao.« »I?«

»Dok sam studirao medicinu, mislio sam da učim kako bih jednoga dana liječio

ljude. Od fizičkih ili psihičkih poremećaja. Nisam baš sretan ako ja kao terapeut

samo trebam postići da se pacijent osjeća dobro u vezi s varanjem svoje

supruge.«

»Misliš li da je to ono što radiš?« Frieda ga je pažljivo promatrala. Primjećivala

je mješavinu nervoze i strastvene revnosti. Imao je ekcem na zapešćima,

izgrižene nokte. Htio je da Frieda bude zadovoljna njime, ali htio ju je i izazvati.

Govorio je brzo, bujice riječi, i svaki čas bi pocrvenio.

»Ne znam što radim«, rekao je Jack. »To i kažem. Ovdje mogu biti iskren, zar

ne? Ne bih se dobro osjećao kad bih mu dao podršku za nevjeru. S druge

strane, ne mogu mu samo reći >Ne poželi žene bližnjega svoga<. To nije

terapija.«

»Zašto ne bi počinio preljub?« upitala je Frieda. »Ti ne znaš kakva je njegova

žena. Možda ga ona prisiljava na to. Možda i ona njega vara.«

»O njoj znam samo ono što mi je on rekao. Kažeš da je ljudima potrebno da

nađu svoju životnu priču. On ju je čini se našao, i to jednu koja mu super

odgovara. Pokušavam suosjećati s njim, iako mi on to ne olakšava, ali on ne

pokušava suosjećati sa svojom ženom. Niti s bilo kim drugim. To me muči. Ne

znam što da radim. Ne želim igrati njegovu igru i podržavati ga u namjeri da

bude govnar. Sto bi ti učinila?«

I onda se naslonio i podigao svoju šalicu, prolivši malo kave dok ju je prinosio

ustima. Iza njega, u kafić je ušao nabijen muškarac vukući za sobom dijete

koje je s velikom školskom torbom na leđima izgledalo kao kornjača. Kimnuo je

glavom prema Friedi i podigao ruku u znak pozdrava.

»Ne možeš biti psihoterapeut svijeta u kojem živimo«, rekla je Frieda. »I ne

možeš ga promijeniti kako tebi paše. Sve što možeš je pozabaviti se malim

djelićem svijeta koji je u glavi tvog pacijenta. Ne trebaš mu dati dopuštenje, to

nije tvoj posao. Ali trebaš postići da on bude pošten prema samome sebi. Kad

govorim o životnoj priči, ne mislim da je bilo koja priča OK. Mogao bi za

početak pokušati postići da shvati zašto želi tvoje odobravanje za to umjesto

da to jednostavno učini.«

»Ako se tako postavim, možda će to jednostavno učiniti.«

Barem će preuzeti odgovornost za to, umjesto da je prebacuje na tebe.«

Frieda je zastala i kratko razmislila. »Kako se slažeš s doktorom McGillom na

grupnoj terapiji?«

Jack je pogledao ustranu. »Čini mi se da Dr. McGill nema baš mnogo vremena

za mene. Ni za koga od nas, zapravo. Toliko sam toga bio čuo o njemu prije

nego što sam došao u Skladište na specijalizaciju, ali on je, čini se, pod

stresom, i rastresen je. Ne vidim da smo mu mi prioritet. Ti ga dobro poznaješ,

zar ne?«

»Možda.«

52. POGLAVLJE

U posljednje vrijeme, Reubenu McGillu postalo je teško izdržati 50 minuta bez

cigarete.

Upravo je pušio jednu, ali morao ju je ugasiti i primiti pacijenta. U usta je stavio

ekstra jak pepermint bombon, iako je znao da od njega neće biti koristi. U

današnje vrijeme, ljudi osjete miris duhana na tebi što god ti poduzeo da ga

prekriješ. Prije dvadeset godina nije bilo tako. Tada je sve na svijetu mirisalo

na duhanski dim, barem malo. Ali kakve to veze ima, pitao se, zašto ga uopće

pokušavam prekriti mirisom peperminta? Pa pušenje nije ilegalno.

Ušao je u čekaonicu gdje ga je čekao Alan Dekker, spreman za svoj prvi

razgovor s njim. Uveo ga je u jednu od tri sobe za terapiju koje su imali u

klinici. Alan je pogledao oko sebe. »Očekivao sam kauč«, rekao je. »Kao u

filmovima.«

»Ne treba vjerovati svemu što se vidi u filmovima. Ja mislim da je bolje da

jednostavno sjedimo jedan nasuprot drugome, kako ljudi normalno sjede.«

Rukom mu je dao znak da sjedne u sivu fotelju uspravnog, krutog naslona, koji

je prisiljavao čovjeka da sjedi uspravno i gleda pred sebe. Reuben je sjeo

preko puta njega. Bili su na oko dva metra udaljenosti, ni toliko blizu da blizina

bude neugodna, ni toliko daleko da itko mora povisiti glas.

»I, što želite da vam kažem?« upitao je Alana. »Ja nisam navikao na ovo.«

»Jednostavno ćemo razgovarati«, rekao je Reuben. Vremena imamo na

pretek.«

Bile su prošle tek tri minute, možda četiri, otkad je ugasio posljednju cigaretu,

iako je bila samo napola popušena; vani, na požarnom stubištu; ugasio ju je na

ogradi i bacio dolje na betonsku površinu. Opet je želio cigaretu. Ili barem nije

mogao prestati misliti na cigaretu. Nije se radilo samo o pušenju. Cigareta mu

je bila i način mjerenja vremena, nešto za držati u ruci. Odjednom više nije

znao kamo bi s rukama. Kad bi ih stavio na naslone za ruke na fotelji, imao je

osjećaj da izgleda previše formalno, a na krilo, previše skupljeno, kao da nešto

skriva. Držao ih je čas ovako čas onako.

Godine 1977. kad je Reuben osnovao kliniku, bila mu je tek trideset jedna

godina, i bio je jedan od najslavnijih psihoanalitičara u zemlji. Zapravo, tada je

to prije bila grupa, ili pokret, nego klinika. Bio je razvio verziju terapije koja je

bila spoj elemenata iz više različitih izvora i manje se pridržavala pravila nego

tradicionalne terapije u to vrijeme. Očekivalo se da će revolucionirati struku.

Njegova fotografija pojavila se u časopisima, intervjuirali su ga za novine, bio

je narator u TV dokumentarcima. Napisao je knjige tajanstvenih naslova s

pomalo erotičnim prizvukom (Želja i naučena bespomoćnost, Razigranost Ijubavi).

Počeo je u dnevnoj sobi svoje viktorijanske kuće u nizu u PrimRosie Hillu, i

klinika je zadržala boemski karakter čak i kad je ušla u sustav zdravstvenog

osiguranja i kad su se preselili u Swiss Cottage5. Preuređenje Skladišta

projektirao je jedan modernistički nastrojen arhitekt. Zadržao je čelične nosače

i grube zidove od opeke i onda unutra ubacio mnogo stakla i nehrđajućeg

čelika.

Ali, s vremenom, nešto se izgubilo. Ono što si je Reuben teško mogao priznati

bilo je da zapravo nikad nije postojala nova verzija terapije. Reuben McGill bio

je zgodan i karizmatičan, i privlačio je kolege i pacijente na način kako vjerski

vođe privlače svoje sljedbenike. Ali s vremenom, dobar izgled i karizma su

izblijedjeli. Pokazalo se da je njegove terapijske metode teško replicirati, a

spektar psihičkih stanja za koja su smatrane prikladnima bivao je sve uži i uži.

Skladište je bilo uspjeh, bilo je cijenjeno, i nekim ljudima promijenilo je život, ali

postalo je jasno da neće promijeniti svijet.

On je i dalje bio talentiran terapeut, no posljednjih godina nešto se dogodilo.

Negdje je pročitao da se kod pilota nakon mnogo godina besprijekorne karijere

može razviti strah od letenja. Čuo je za stare glumce koji su iznenada imali

takvu tremu, da više nisu mogli nastupati u kazalištu. Čuo je za ekvivalentan

strah kod psihoanalitičara, a to je strah da nisu pravi liječnici, da ne mogu

ponuditi izlječenja kakva nude druge grane medicine, da je ono što rade samo

bla, bla, bla, opsjena. Reuben takav strah nikad nije doživio. Na koncu konca,

što je uopće izlječenje? Znao je da on jest neka vrsta iscjelitelja. Znao je da

5 Swiss Cottage je kvart u Londonu. (Op. prev.)

može nešto učiniti za ljude koji mu dolaze, povrijeđeni na načine koje ne mogu

izraziti. Problem koji je on imao bio je jednostavniji, sramotniji. Odjednom, ili

možda malo-pomalo, pacijenti su mu postali — dosadni. To je zapravo bila

razlika između psihoanalize i drugih vrsta medicine. Kod potonjih, pacijent

dođe i pregledaš mu ruku ili napraviš snimku pluća ili mu pogledaš u grlo. Ali

ako si analitičar, simptome moraš slušati uvijek iznova, to traje i traje, sat za

satom. U početku, nije bilo tako.

Ponekad je imao osjećaj da sluša osobito čistu vrstu književnosti, usmenu

književnost, koju treba interpretirati, dešifrirati. S vremenom je počeo misliti da

je to grozna književnost, puna stereotipa, repetitivna i predvidiva, a kasnije da

to uopće nije književnost, nego samo izljev amorfnog, nepromišljenog

naklapanja, i počeo je puštati da to protječe pokraj njega, poput rijeke, poput

prometa, kao kad stojiš na nadvožnjaku iznad autoceste i gledaš automobile i

kamione kako prolaze ispod tebe. Ljudi o kojima nije znao ništa

za koje ga nije bilo briga pričali su mu, ponekad plakali, a on bi klimao glavom i

razmišljao o drugim stvarima; i čekao cigaretu koju će zapaliti točno u devet

minuta do punog sata.

»Te misli bile su kao rak«, rekao je Alan. »Razumijete što hoću reći?«

Zavladala je tišina.

»Ispričavam se, što ste rekli?« upitao je Reuben.

»Rekao sam: >Razumijete li što hoću reći?<«

»Na koji način?«

»Jeste li me slušali dok sam pričao?«

Opet je nastala tišina. Reuben je kriomice pogledao na sat. Od početka

seanse bilo je prošlo dvadeset pet minuta. Nije se sjećao ničega što je pacijent

rekao. Pokušao se sjetiti što bi ga mogao pitati. »Imate li osjećaj da vas se ne

sluša?« rekao je. »Možemo

razgovarati o tome?«

»Nemojte mi prodavati te fore. Niste obraćali pažnju.«

»Zašto to kažete?«

»Recite mi jednu stvar koju sam rekao. Samo jednu jedinu. Bilo što.«

»Žao mi je gospodine... ovaj...«

»Sjećate li se barem kako mi je ime? James.«

»Oprostite, James...«

»Ne zovem se James, nego Alan. Alan Dekker. I odlazim. I žalit ću se na vas.

Ovo neće proći bez posljedica. Vi ne biste smjeli primati pacijente.«

»Alane, trebali bismo...«

Obojica su ustali i na trenutak stajali licem u lice. Reuben je pružio ruku s

namjerom da ga uhvati za rukav, ali onda se pokolebao i digao ruke puštajući

ga da ode.

»Za nevjerovati«, rekao je Alan. »Rekao sam ja da od toga neće biti nikakve

koristi, ali rekli su mi da moram pokušati, da će pomoći, da samo trebam

surađivati.«

»Žao mi je«, rekao je Reuben, šapatom, ali Alan više nije bio tu da to čuje.

7. POGLAVLJE

U petak popodne, Frieda je opet otišla u kliniku podići knjige iz tamošnje

malene knjižnice. Trebale su joj radi pripreme za predavanje koje je trebala

održati za nekoliko tjedana. Većina zaposlenika već je bila otišla kući, ali Paz je

još bila tamo i mahnula joj je da priđe. Paz je u Skladištu radila tek šest mjeseci.

Odrasla je u Londonu i govorila dijalektom koji se govori u području ušća

Temze, ali majka joj je bila iz Andaluzije i Paz je bila crnokosa i crnooka. Bila je

strastvena osoba i oko sebe širila atmosferu melodrame, čak i za mirnih dana.

Sad je djelovala kao da je situacija osobito dramatična.

»Pokušala sam vas dobiti na telefon«, rekla je. Jeste li razgovarali s

Reubenom?«

»Pa znate da jesam. Zašto? Što je učinio?«

»Kao prvo, danas popodne se jednostavno nije pojavio na poslu, a imao je

zakazane pacijente. I ne mogu ga dobiti na telefon.«

»To nije dobro.«

»To nije sve. Jedan pacijent...« Paz je gledala u papir na stolu pred njom.

»Imao je poteškoće, napadaje panike, i njegov obiteljski liječnik uputio ga je

Reubenu. To je loše prošlo. Zbilja loše. Podnijet će službenu pritužbu.«

»Zbog čega?«

»Kaže da Reuben nije čuo ni riječ od onoga što mu je ispričao.«

»Što Reuben kaže na to?«

»Ništa, dovraga. Vjerojatno misli da će njemu to proći bez posljedica. Možda i

hoće. Ali kod ovog pacijenta je stvarno zabrljao,

pacijent je ljut. Jako ljut.«

»Vjerojatno će se sve srediti.«

»O tome se i radi, Frieda. Oprostite što sam to vama natovarila, ali već sam ga

uvjerila — mislim, Alana Dekkera — da ne poduzima ništa dok ne porazgovara

s vama. Mislila sam da biste ga vi možda mogli preuzeti.«

»Kao pacijenta?«

»Da.«

»O Bože«, rekla je Frieda. »Zašto Reuben ne raščišćava sam svoje

katastrofe?« Paz nije odgovorila, samo ju je gledala preklinjućim pogledom.

»Jesi li o tome razgovarala s Reubenom? Ne mogu mu jednostavno oduzeti

pacijenta.«

»Na neki način.«

»Što to znači?

»Znači da on zapravo ne razgovara. Ali uspjela sam shvatiti da želi da vi

preuzmete tog pacijenta. Ako pristajete na to.«

»U redu. U redu. Mogu obaviti procjenu.«

» Sutra? «

»Sutra je subota. Mogu ga primiti u ponedjeljak. U pola tri, u mojoj ordinaciji.«

»Hvala, Frieda.«

»U međuvremenu, pogledaj Reubenov raspored i razmisli kome bi mogla

prebaciti ostale njegove pacijente.«

»Mislite da je toliko loše?«

»Možda je Alan Dekker samo bio prvi koji je primijetio.«

»Reubenu se to neće svidjeti.«

Svakoga petka, Frieda je pješice odlazila u Islington kako bi posjetila svoju

nećakinju, Chloe. To nisu bili posjeti samo radi druženja: Chloe je upravo bila

napunila šesnaest godina, u lipnju je trebala polagati maturu6, i Frieda joj je

davala instrukcije iz kemije, predmeta o kojem je Chloe (koja je mislila da bi

možda i ona htjela biti doktorica) razmišljala s mješavinom odvratnosti i bijesa,

gotovo kao o osobi koja je proganja. Instrukcije su bile ideja njene majke,

Olivije, a Frieda je pristala na to tek nakon što se i Chloe preko volje obavezala

da će raditi s njom svakog petka popodne po sat vremena, od pola pet do pola

šest. Nije se uvijek pridržavala dogovora. Jednom se uopće nije pojavila (ali

Friedina reakcija je bila takva da se to nije ponovilo); prilično često bi se dovukla

sa zakašnjenjem, bacila bilježnice na kuhinjski stol prepun neopranog posuđa i

hrpe neplaćenih računa i zurila u svoju tetu, koja je njeno loše raspoloženje

ignorirala. Danas su trebale raditi kovalentnu vezu. Chloe je mrzila kovalentnu

vezu. Mrzila je ionske veze. Mrzila je periodni sustav elemenata. Mrzila je

rješavanje kemijskih jednadžbi. Gnušala se pretvaranja mase u molove i

obrnuto. Sjedila je preko puta Friede, pepeljasta kosa visjela joj je preko lica,

rukave prevelike trenirke s kapuljačom nosila je povučene preko šaka tako da

su iz njih virili samo prsti s crno nalakiranim noktima. Frieda se pitala skriva li

Chloe nešto. Nešto manje od godinu dana prije toga, Olivia je nazvala Friedu

totalno histerična i rekla joj da Chloe samu sebe ozljeđuje. To je činila nožićem

iz šiljila za olovke ili iglom iz kompasa. Olivia je to otkrila slučajno, tako što je

otvorila vrata kupaonice i vidjela tragove zareza na kćerinim rukama i bedrima.

Chloe joj je rekla da to nije ništa, da diže buku bez veze, da svi to rade, da to

uopće nije štetno. I da je, uostalom, ona kriva za to, jer ne shvaća kako je njoj,

kako je to biti jedino dijete majke koja te tretira kao bebu i oca koji je pobjegao

sa ženom samo malo starijom od njegove kćeri. Odvratno. Ako je to njen život

kao odrasle osobe, onda ona ne želi odrasti. Potom se zaključala u kupaonicu

odbijala izaći, i onda je Olivia nazvala Friedu. Frieda je došla k njima, sjela na

stubište ispred kupaonice i rekla Chloe da je tu, ako želi razgovarati, i da će je

čekati sat vremena. Deset minuta prije nego što joj je vrijeme isteklo, Chloe se

6 U Velikoj Britaniji školski sustav je drukčiji nego kod nas. Djeca srednjoškolsko obrazovanje završavaju sa 16 godina, pri čemu polažu završne ispite iz

nekoliko predmeta po vlastitom izboru. (Op. prev.)

pojavila iz kupaonice, lica otečenog od plača, s novim porezotinama na rukama.

Pokazala ih je Friedi s ljutitim prkosom: eto, vidiš na što me natjerala...

Razgovarale su. Bolje rečeno, Chloe je ispaljivala poluartikulirane rečenice o

olakšanju koje osjeća kad joj oštrica zareže kožu i kad gleda kako se duž

zareza formiraju crvene kapljice, o tome kako je bijesna na svog bijednog oca i,

o Bože, tu histeričnu glupaču od majke, o odvratnosti koju osjeća prema

vlastitom adolescentskom tijelu i promjenama na njemu. »Zašto moram prolaziti

kroz sve to?« jadikovala je.

Frieda nije vjerovala da se Chloe još uvijek ozljeđuje, ali nikad je nije pitala.

Skrenula je pogled s Chloeinih predugačkih rukava i mrzovoljnog izraza lica i

usredotočila se na kemiju.

»Što se događa kad metali reagiraju s nemetalima?«

Chloe je glasno zijevnula širom razjapljenih usta.

» Chloe? «

»Pojma. Zašto ovo moramo raditi baš petkom? Htjela sam s prijateljicama u

grad.«

»Tu diskusiju smo već vodile. Dijele zajedničke elektrone. Počet ćemo s

jednostrukom kovalentnom vezom. Uzmimo vodik. Chloe?«

Chloe je promrmljala nešto nerazgovijetno.

»Jesi li čula ijednu riječ od onoga što sam rekla?«

»Rekla si vodik.«

»Točno. Hoćeš li izvaditi bilježnicu?«

»Zašto?«

»Pomaže kad hoćeš nešto zapisati.«

»Znaš što je mama učinila?«

»Ne. Ne znam. Chloe, papir!«

»Pridružila se agenciji za pronalaženje partnera. Sitnica, zar ne?«

Frieda je zatvorila udžbenik i odgurnula ga.

»To ti smeta?«

»A što ti misliš? Naravno da mi smeta.«

»Zašto?«

»To je jadno, kao da očajnički treba seks.«

»Ili je osamljena.«

»Ma nemoj. Pa ne živi sama.«

»Misliš, ima tebe?«

Chloe je slegnula ramenima. »Ne želim razgovarati o tome. Ti mi nisi

psihoterapeut.«

»OK«, blago je rekla Frieda. »Vraćamo se na vodik. Koliko vodik ima

elektrona?«

»Tebe uopće nije briga. Ni malo. Tata je imao pravo u vezi s tobom!« Kad je

vidjela Friedin izraz lica, glas joj je izgubio na odlučnosti. Već je bila naučila da

je bilo kakvo spominjanje Friedinih odnosa s članovima njene obitelji zabranjen.

Osim toga, iako je bila prkosna, divila se svojoj teti i jako se bojala njenog

neodobravanja. »Jedan«, rekla je dureći se. »Vodik ima jedan jebeni elektron.«

8. POGLAVLJE

Dok je stažirala na neurologiji, Frieda je upoznala pacijenta kojem je u

prometnoj nesreći uništen dio mozga zadužen za prepoznavanje lica.

Odjednom više nije bio u stanju razlikovati ljude. Sva lica za njega su sad bila

samo različite kombinacije karakteristika bez ikakvog emocionalnog značenja.

Više nije prepoznavao ni svoju ženu i djecu. To ju je navelo na razmišljanje o

tome da je svako ljudsko lice jedinstveno i koliko je fascinantna naša

sposobnost razlikovanja jednog od drugog. Na svojim policama imala je na

desetke knjiga s portretima. Među njima je bilo monografija slavnih fotografa, ali

i knjiga kupljenih u antikvarijatima sa slikama nepoznatih, već odavno pokojnih

ljudi koje su snimili anonimni fotografi. Ponekad, kad ne bi mogla zaspati i kad

je čak ni hodanje ne bi uspjelo izmoriti toliko da padne u san, uzela bi neku od

tih knjiga i listala, promatrala lica muškaraca, žena, djece, pokušavajući u

izrazima njihovih očiju vidjeti njihove unutarnje živote.

Čim je vidjela Alena Dekkera, sjetila se kratkog susreta s njim pred Reubenovim

uredom. Njegovo lice, okruglo i naborano, prekriveno blijedim sunčanim

pjegama, nije bilo baš atraktivno, ali bilo je simpatično. Imao je tužne smeđe

oči, i nešto u njima podsjećalo ju je na psa koji očekuje da ćeš ga udariti ali

svejedno te molećivo gleda tražeći Ijubav. Govorio je drhtavim glasom i pritom

šakom udarao po otvorenom dlanu druge ruke. Primijetila je da su mu nokti

totalno izgriženi.

»Mislite... mislite... mislite...«, ponavljao je. Očito je bio navikao da ga prekidaju,

pa je ponavljao riječi kako bi popunio pauze dok smišlja što će dalje reći.

»Mislite da mi je bilo lako otići tom čovjeku?«

»To nikad nije lako«, rekla je Frieda. »Za to vam je sigurno trebalo hrabrosti.«

Alan je na trenutak zastao. Izgledao je zbunjeno. »Otišao sam radi Carrie, moje

žene. Onaj dan me ona odvezla onamo, mislim da inače ne bih ni otišao. Dr.

McGill me napravio budalom.«

»Iznevjerio vas je.«

»Uopće nije obraćao pažnju. Čak mi ni ime nije zapamtio.«

Pogledao ju je, ali ona je samo kimnula glavom i čekala. Sjedila je malo

nagnuta prema naprijed.

»I još će i biti plaćen za to, novcem poreznih obveznika. Pozabavit ću se ja

njime.«

»To je stvar vaše odluke«, rekla je Frieda. »Ja samo želim jasno reći da za taj

njegov postupak prema vama nema isprike.« Zastala je, kratko razmislila i

9. POGLAVLJE

opsovala u sebi. Činilo se da zbilja nema druge: »Sto god da kanite učiniti,

nadala sam se da biste sa mnom mogli razgovarati.«

»Pokušavate me odgovoriti?«

»Htjela sam da razgovaramo o vašim osjećajima, o vašoj patnji. Jer, vi patite,

zar ne?«

»Ne radi se o tome«, rekao je Alan. Oči su mu bile pune suza i zatreptao je da

razbistri sliku. »Nisam zato došao ovamo.«

»Kako biste je opisali?«

Pogledao ju je. Po njegovom izrazu lica vidjela je da nešto u njemu popušta,

kao da se predaje.

»Nisam baš vješt na riječima«, rekao je. »Imam osjećaj da ništa nije kako bi

trebalo biti. Uzeo sam bolovanje. Imam osjećaj da mi je srce preveliko za prsni

koš. Imam neugodan okus u ustima, kao da mi je u ustima metal. Ili krv. I

dolaze mi neke misli; kroz glavu mi prolaze neke slike... Noću se budim s tim.

Ne mogu... kao da nisam u svom vlastitom životu. Jednostavno ne osjećam

sam sebe i prestrašen sam. Ne mogu...«

Zastao je i progutao pljuvačku. »Ne mogu voditi ljubav sa svojom ženom. Volim

je, ali ne uspijevam.«

»To se događa«, rekla je Frieda. »Vjerojatno niste svjesni koliko je to čest

slučaj.«

»Užasno se osjećam zbog toga«, rekao je Alan. »Zbog svega.«

Pogledali su se.

»Odlaskom na razgovor s doktorom McGillom učinili ste prvi korak. Nije dobro

ispalo. Zao mi je zbog toga. Mislite li da možete pokušati ponovno? Sa mnom?«

»Nisam zato došao ovamo. Ja...« Zastao je i odustao, kao da je to iziskivalo

prevelik napor. »Mislite da mi možete pomoći?«

Frieda ga je pogledala — izgrižene nokte, prestrašeno, loše obrijano lice

prekriveno pjegicama, preklinjuće oči. Kimnula je glavom. »Voljela bih da

dolazite tri puta tjedno«, rekla je, »i da se prema tome odnosite kao prema

prioritetu u životu. Svaki razgovor trajat će pedeset minuta. I ako dođete sa

zakašnjenjem, ja ću ga svejedno završiti u predviđeno vrijeme. Mislite li da to

možete?«

»Da, mislim da mogu.«

Izvadila je rokovnik iz ladice.

9. POGLAVLJE

Stajali su skupa na mostu Waterloo. Frieda nije gledala zgrade Parlamenta ni

londonski divovski kotač ni katedralu sv. Pavla, odraz svjetlucave mase grada u

smeđoj vodi. Zurila je dolje u vodu, promatrala riječne struje, vrtloge oko

nosača mosta. Gotovo je zaboravila da pokraj nje stoji Sandy, dok nije

progovorio.

»Zar ti nije ljepši Sydney?«

»Sydney?«

»Ili Berlin?«

»Nije. Sandy, mislim da bih morala krenuti na posao.« »Možda Manhattan.«

»Čovjek može stvarno voljeti samo jedan grad. Ovo je moj.«

»Je li to Essex?« rekao je Alan gledajući sliku na zidu.

»Ne«, rekla je Frieda.

»Gdje je to?«

»Ne znam.«

»Zašto ste je onda kupili?«

»Htjela sam sliku koja nije osobito zanimljiva. Koja ljudima neće odvlačiti

pažnju.«

»Ja volim slike koje nešto prikazuju, na primjer starinske jedrenjake, gdje vidiš

svaki detalj, užad, jedra. Ovo nije moja vrsta slike. Previše je mutna, previše

tmurna.«

Zaustila je reći da je to dobro, jer nisu tu da bi razgovarali o slikama, ali

zaustavila se. »Je li tmurno nužno loša stvar?«

Alan je kimnuo glavom. »Shvaćam«, rekao je. »Vi mislite da sve ima neko

značenje. Ono što vi radite je da iščitavate značenja iz svega što kažem.«

»Dakle o čemu biste vi željeli razgovarati?«

Alan se zavalio u fotelji i prekrižio ruke na prsima, kao da se brani. U

ponedjeljak, kad je prvi put došao, bio je tjeskoban i trebao rame za plakanje.

Danas je imao odlučno i obrambeno držanje. Ali barem se pojavio. »Vi ste

liječnica. Barem neka vrsta liječnice. Vi meni recite. Zar nećete da vam pričam

o snovima? Ili bih trebao pričati o djetinjstvu?«

»Dobro«, rekla je Frieda, »Ja sam liječnica. Dakle recite mi što s vama nije

uredu. Objasnite mi zašto ste ovdje.«

»Koliko ja znam, ovdje sam da ne bih uložio pritužbu protiv onog drugog

doktora. Koji tip. Stvarno sramota. Ali vi doktori uvijek držite stranu jedan

drugome, znam ja to. Još uvijek postoji mogućnost da uložim pritužbu.«

Alan je neprestano mijenjao položaj: prekrižio bi ruke na prsima, pa opet

razdvojio, provlačio ih je kroz kosu, gledao čas u Friedu, čas ustranu.

»Postoje mjesta gdje se ulažu pritužbe«, rekla je. »Ako to odlučite učiniti. Ali ne

ovdje. Ovo je mjesto gdje dolazite razgovarati o sebi, i to iskreno. Ovdje to

možete na način kako vjerojatno ne možete ni s kim drugim, ni s bliskim

prijateljima, ni sa svojom ženom, ni s kolegama na poslu. Mogli biste na to

gledati kao na šansu.«

»Problem koji ja imam s ovim...«, rekao je pokazujući rukom oko sebe, »... je to

što vi mislite da se problemi mogu riješiti razgovorom. Ja sebe oduvijek

smatram praktičnom osobom. Ako postoji problem, ja vjerujem u poduzimanje

nečega da ga se riješi. Pričanje o problemu neće ga riješiti.«

Friedin izraz lica ostao je nepromijenjen, ali osjetila je jedan njoj dobro poznat

umor. Opet to. Prvi terapijski razgovor tako je često sličan osobito neugodnom

prvom randevuu. Pacijenti u početku imaju potrebu tvrditi da im pomoć zapravo

ne treba, da ne znaju što tu uopće rade, da nema smisla samo razgovarati o

stvarima. Ponekad su za nadilaženje te faze potrebni tjedni. A ponekad se iz te

faze nikad ne izađe.

»Kao što ste i sami rekli, ja sam doktorica«, rekla je Frieda. »Opišite mi svoje

simptome.«

»Isti su kao i prije.«

»Kada prije?« Frieda se malo nagnula prema naprijed.

»Kada? Ne znam točno. Kad sam bio mlad, dvadeset i kusur godina. Dakle

prije nekih dvadeset jednu-dvadeset dvije godine. Zašto?«

»Kako ste tada riješili te probleme?«

»Nestali su.« Alan je napravio malu pauzu, i na licu mu se pojavila jedna čudna

prestrašena grimasa. »Nakon nekog vremena.«

»Onda nekih dvadesetak godina niste imali te probleme, i sad su se ponovno

pojavili.«

»Pa, da. Ali to ne znači da trebam dolaziti ovamo. Ne nužno. Mislim da mi je

moj obiteljski liječnik dao uputnicu samo da me se riješi. Moja je teorija da

liječnici u osnovi samo žele da pacijent ode, što prije to bolje, i da više ne

dolazi. Glavna metoda kako to postižu je da ti daju nekakve tablete, a ako to ne

funkcionira, pošalju te drugom doktoru. Naravno, ono što zapravo žele...«

Odjednom je zašutio. Nastala je tišina.

»Jeste li dobro?« upitala je Frieda?

Alan je polako okrenuo glavu. »Čujete li ovo?«

»Što?«

»Čuje se nekakvo škripanje«, rekao je. »Zvuk dolazi odande.« Pokazao je na

drugi kraj sobe, nasuprot prozoru.

»Vjerojatno zvukovi s gradilišta«, rekla je Frieda. »Preko puta je gradi...«

Namrštila se. Zbilja se čulo neko škripanje, i zvuk definitivno nije dolazio s

gradilišta s druge strane ceste. To je bilo nešto u zgradi. Ali ne baš u zgradi.

Zvuk je postao glasniji, onda se pretvorio u nešto što se moglo i osjetiti, a ne

samo čuti, neko pucanje, začula se glasna lomljava i sa stropa su na tepih

tresnuli komadi žbuke, drva i, što je najvažnije, jedan čovjek. Soba je odjednom

bila puna bijele prašine. Pri svemu tome, Frieda je nepomično sjedila. Sve se

dogodilo tako iznenada, da nije bila u stanju procesuirati to što se dogodilo.

Samo je zurila, kao da se pred njom odvija kazališni spektakl. I čekala da vidi

što će se sljedeće dogoditi. U međuvremenu, Alan je skočio i pritrčao tijelu koje

je ležalo na podu. Mrtvo tijelo? pitala se Frieda. Kako je mrtvo tijelo moglo

propasti kroz njezin strop? Alan je kleknuo i dotaknuo ga, i čovjek se

pomaknuo. Polako se podigao na koljena, i onda ustao. Muškarac. Krupan,

razbarušene kose, u radnom kombinezonu. Bilo je teško razaznati išta drugo

jer bio je prekriven slojem sive prašine. Osim što je sa strane pokraj jedne

obrve imao ranu iz koje se preko jagodične kosti slijevao tanak mlaz krvi.

Pogledao je Alana, pa Friedu, kao da je zbunjen.

»Koji je ovo kat?« upitao je. U govoru mu se čuo strani akcent, vjerojatno

istočnoeuropski.

»Koji kat?« rekla je Frieda. »Treći. Jeste li dobro?«

Čovjek je pogledao gore kroz rupu na stropu, pa opet u Friedu. Počeo se

tapšati po rukama i tijelu podižući oblake prašine. »Ispričavam se na trenutak«,

rekao je, i izašao iz sobe.

Frieda i Alan su se pogledali. Alan je pokazao rukom stolac na kojem je do

maloprije sjedio. »Ako nemate ništa protiv...«

»Protiv čega?«

Odvukao je stolac pod rupu na stropu i popeo se na njega. Frieda je podigla

pogled. Gledala je njega, pa njegova stopala u cipelama na njenom stolcu, i

nije znala što da kaže. Alanova glava nestala je gore u rupi. Čula je prigušeno

»Dobar dan«, i još neke riječi koje nije mogla razabrati. Onda je čula jedan

drugi glas, još udaljeniji. Konačno, Alan je sišao sa stolca.

»Je li stvar ozbiljna?« upitala je Frieda.

Allan je napravio grimasu. »Sva sreća pa nisam na poslu.«

»Vi ste građevinar?«

»Radim u Gradskom stambenom«, rekao je. »Da sam na poslu, imao bih što

reći u vezi s ovim.«

»Morat ću to dati popraviti. Izgleda li vam to teško za popraviti?«

Alan je bacio pogled na rupu, zavrtio glavom i udahnuo uvlačeći zrak kroz

stisnute zube, tako da se čuo šištav zvuk. »Drago mi je što to nije moja briga,

nego vaša«, rekao je. »Jebeni kauboji. Da je slomio vrat, tko bi za to platio? Ti

jebeni Poljaci.«

»Ukrajinci«, rekao je glas iz rupe.

»Vi nas slušate?« rekla je Frieda.

»Što?« rekao je glas.

»Jeste li se ozlijedili?«

»Vaš strop je ozlijeđen«, rekao je Alan.

»Ja dođem uskoro«, rekao je glas.

Frieda se odmaknula od hrpe šute. »Žao mi je zbog ovoga«, rekla je. »Izgleda

da moramo završiti za danas.«

»Jeste li vi ovo organizirali?« rekao je Alan. »Je li to metoda probijanja leda?«

»Trebali bismo dogovoriti sljedeći termin. Ako ga želite.«

Alan je pogledao rupu. »Ono što je uznemiravajuće u vezi s ovim«, rekao je,

»osim šoka, je što to pokazuje koliko blizu jedni drugima mi živimo. Mi smo kao

životinje u kavezima naslaganim jedan na drugi.«

Frieda je podigla obrve. »Govorite previše kao psihoanalitičar. Ponekad je

netko tko je propao kroz rupu u stropu samo netko tko je propao kroz rupu u

stropu. To ništa ne znači. Nesretan slučaj, to je sve.« Pogledala je šutu i

prašinu koja se sad slijegala na sve površine. »Osobito iritantan nesretan

slučaj.«

Alanovo lice se uozbiljilo. »Ja sam taj koji bi se trebao ispričati«, rekao je. »Bio

sam neuljudan. Za onog doktora McGilla niste vi krivi. Ni za mog obiteljskog

liječnika niste vi krivi. Ima stvari o kojima bih s vama volio porazgovarati. O

nekim mislima. U mojoj glavi. Možda vi možete učiniti da nestanu.«

»Zapravo niste bili neuljudni. Dakle, vidimo se u petak. Pod pretpostavkom da

je ovo do tada raščišćeno.«

Ispratila ga je i onda, kao i uvijek, sjela za stol i počela pisati bilješke o upravo

završenom razgovoru, iako je trajao jedva deset minuta. Prekinulo ju je kucanje

na vratima. Kucanje, ne zvono na ulazu u zgradu, pa je pretpostavila da je to

Alan, ali nije bio, nego čovjek koji je maloprije propao kroz strop. Još uvijek je

bio prekriven prašinom.

»Pet minuta«, rekao je.

»Što pet minuta«, upitala je Frieda.

»Vi ostanite ovdje«, rekao je. »Ja se vratim za pet minuta.«

Obavila je dva telefonska razgovora, otkazala dvama pacijentima koji su bili

zakazani za taj dan. Kad je ponovno ušao u ordinaciju, bio je čist i mirisao na

sapun, i trebao joj je koji trenutak da ga prepozna. Na sebi je imao traperice,

majicu i tenisice bez čarapa. Tamnosmeđu kosu začešljao je od čela. Pružio je

ruku. »Moje ime je Josef Morozov.«

Frieda mu je stisnula ruku gotovo kao da sanja. Na trenutak joj se učinilo da će

on prinijeti njenu ruku usnama i poljubiti je.

U drugoj ruci držao je kutiju čokoladnih keksa. »Volite li kekse?«

»Ne, ne volim.«

»Moramo razgovarati. Imate li čaja?«

»Razgovarati definitivno moramo.«

»Treba nam čaja. Ja ću ga skuhati.«

Frieda u malom stanu gdje je primala pacijente nije držala gotovo ništa, ali

ponekad si je pripravila šalicu čaja ili kave. Odvela ga je do kuhinje i gledala

dok je pripravljao čaj. Za svaku stvar mu je morala reći gdje stoji, pa im je

trebalo više vremena nego da ga je sama pripravila. Uzeli su svatko svoju

šalicu i vratili se u sobu.

»Mogli ste poginuti«, rekla je Frieda. »Jeste li dobro?«

Podigao je lijevu ruku i pogledao je kao da pripada nekome drugome. S

unutarnje strane imao je dugačak blijedocrven ožiljak. »Pao sam s ljestava«,

rekao je, »i kroz prozor. Jednom sam slomio nogu kad je...«, načinio je nejasnu

gestu, »...naletio na mene. A iza mene je bio zid. Ovo sad nije bilo ništa.«

Pijuckao je čaj i gledao kroz prozor na gradilište preko puta. »To je velik

posao«, rekao je.

»Hoćemo li sad razgovarati o tom velikom poslu?«

Josef se okrenuo i pogledao šutu na podu, pa onda rupu u stropu. »Ovo je

gadno«, rekao je.

»Ja ovdje radim«, rekla je Frieda.

»Ovdje ne možete raditi«, rekao je Josef.

»Dakle što da učinim« upitala je Frieda. »To jest, što ćete vi učiniti?«

Josef je opet pogledao rupu, i onda se melankolično osmjehnuo. »Ja sam

kriv«, rekao je. »Ali pravi krivac je osoba koja je sagradila taj pod.«

»Mene ne brine vaš pod«, rekla je Frieda. »Ono što je meni važno je moj

strop.«

»To nije moj pod. Ja samo izvodim radove dok su ti ljudi u svojoj kući na selu.

Ovo im je gradski stan. Vi radite svaki dan?«

»Svaki dan. Osim vikendom.«

Okrenuo se prema njoj i ruku u kojoj nije držao šalicu stavio na srce, gestom

koja je imala izvjesnu dozu teatralnosti. Čak se i malo naklonio. »Ja ću sve to

popraviti.«

»Kada?«

»Bit će bolje nego prije nego što sam propao kroz rupu.«

»Vi niste propali kroz rupu. Vi ste probili rupu.«

Zamišljeno se namrštio. »Kad biste trebali opet ovdje raditi?«

»Voljela bih kad bi to bilo sutra, ali pretpostavljam da to ne dolazi u obzir.«

Josef je pogledao oko sebe. Onda se nasmiješio. »Postavit ću pregradu«,

rekao je. »Radit ću iza nje. Vi ćete imati svoj ured.

Kad niste tu, zalijepit ću nove tapete. Oličiti ih. Oličit ću ih u boju koja paše.«

» Ova boj a paše.«

»Dajte mi ključ, i pregrada će do sutra biti gotova. Opet ćete imati svoj ured,

samo malo manji.«

Pružio je ruku. Frieda je kratko razmislila. Spremala se dati ključ potpuno

nepoznatom čovjeku. Ali što je drugo mogla? Potražiti drugog majstora? Sto je

bilo najgore što joj se moglo dogoditi? Nikad ne postavljaj to pitanje. Otvorila je

ladicu, našla rezervni ključ i dala mu ga. »Vi ste Ukrajinac?« upitala je.

»Nisam Poljak.«

Najbolje je kad su sramežljivi, s prestrašenih osmijesima i drhtavim

donjim usnama. Oni kojima nedostaju majke , i koji po hladnom, vlažnom

vremenu sjede na stubama dok ne dođe učitelj i ne natjera ih da ustanu i

malo trče naokolo. Trebaju ti poslušni, oni koji ti žele udovoljiti, koje

možeš oblikovati.

Dječačić sjedi na drvenoj klackalici i čeka da netko dođe i sjedne na drugi

kraj. Ali nitko ne dolazi.

On ostaje sjediti. U početku se smiješi i nada, onda mu se, malo-pomalo,

osmijeh na licu zamrzne. Gleda oko sebe. Vidi drugu djecu kako ga

gledaju i odlučuju ne pridružiti mu se. Pokušava pozvati jednog dječaka,

ali ovaj ga ignorira.

On je jedna mogućnost. Moraš znati što tražiš, ali moraš biti i oprezan.

Nije bitno koliko vremena ti treba. Vrijeme nije problem.

10. POGLAVLJE

Ovo je bilo zanimljivo«, rekao je Sandy.

Hodali su kroz City prema njegovom stanu, koji je bio samo nekoliko stotina

metara daleko. Držali su se za ruke. I s jedne i s druge strane ulice uzdizala su

se impozantna zdanja, gotovo skrivajući nebo. Banke i financijske institucije,

ugledna odvjetnička društva s imenima iznad ulaza. Miris novca. Ulice su bile

čiste i prazne. Na semaforima se smjenjivalo crveno i zeleno svjetlo, ali prošao

bi samo pokoji taksi.

Vraćali su se s oproštajnog domjenka jednog liječnika, Sandyjeva kolege, kojeg

je i Frieda poznavala već nekoliko godina. Bili su došli odvojeno, ali na pola

večeri Sandy je prišao skupini ljudi s kojima je Frieda stajala i stavio joj ruku na

leđa. Okrenula se, a on se sagnuo i poljubio je u obraz, previše blizu usta i

previše dugo da bi to izgledalo kao pozdravljanje poznanika. To je bila jasna

izjava. Naravno da mu je namjera bila da svi to primijete. Kad se ponovno

okrenula prema skupini, nitko ništa nije rekao ali pogledi su im bili ozareni

zanimanjem. Sad su skupa otišli s domjenka, svjesni da ih sve oči prate i da za

sobom ostavljaju vrelo špekulacija. Frieda i Sandy, Sandy i Frieda — jeste li

znali, jeste li pretpostavljali?

»Još ćeš me pozvati da upoznam tvog šefa. O, zaboravih, ti si šef, zar ne?«

»Imaš nešto protiv?«

»Protiv?«

»Da ljudi znaju da smo par.«

»Znači mi smo par?« upitala je sarkastično, iako joj je srce jako lupalo.

Stigli su do kompleksa Barbican. Okrenuo se i primio je za ramena. »Ma daj,

Frieda. Zašto je to tako teško? Izgovori to naglas.«

»Sto da izgovorim?«

»Mi smo par. Vodimo Ijubav, pravimo planove, pričamo jedno drugome kakav

nam je bio dan. Ja cijelo vrijeme mislim na tebe, sjećam se stvari koje si rekla,

kako si se osjećala. Četrdeset i kusur mi je godina, konzultant. U kosi imam sve

više sijedih, a osjećam se kao tinejdžer. Zašto ti je to tako teško priznati?«

»Sviđalo mi se kad smo bili tajna«, rekla je Frieda. »Kad za nas nije znao nitko

osim nas.«

»To nije moglo zauvijek tako ostati.«

»Znam.«

»Ti si kao divlja životinja. Bojim se ako napravim iznenadan pokret, ako

proizvedeni pogrešan zvuk, da ćeš pobjeći.«

»Ti bi trebao nabaviti labradora«, rekla je Frieda. »Ja sam ga imala kad sam

bila dijete. Svaki put kad ga ostaviš samog, zavija. Svaki put kad dođeš kući,

zahvalan je kao da te nije bilo deset godina.«

»Ne želim to«, rekao je Sandy. »Želim tebe.«

Prišla je bliže i zavukla ruke ispod njegovog debelog kaputa i sakoa. Kroz tanku

košulju osjećala je toplinu njegovog tijela. Osjetila je njegove usne na kosi. »I ja

tebe hoću.«

U tišini su ušli u zgradu. U dizalu, kad su se vrata zatvorila, okrenuli su se

jedno drugome i ljubili tako žestoko da je osjetila okus krvi na usni. Razdvojili

su se tek kad su stigli do njegovog kata. Kad su ušli u stan skinuo joj je kaput i

pustio ga da padne na pod, otvorio patentni zatvarač na njenoj haljini, podigao

joj kosu i otkopčao njen tanki srebrni lančić. Spustio ga je na stolić u

predsoblju, kleknuo na drveni pod i skinuo joj jednu pa drugu cipelu. Podigao je

glavu i pogledao je. Pokušala na nasmiješiti. Sreća ju je plašila.

»Ja nisam iz Poljske«, rekao je Josef, ponovno, jedinom drugom gostu u

pivnici. Bila je zapuštena, topla i ugodna, i nije mu se išlo iz nje.

»Ja nemam ništa protiv Poljaka. Sviđaju mi se.«

»Ja sam iz Ukrajine. Ukrajina je potpuno drukčija. Mi ljeti...«

»Ja vozim autobus.«

»Aha.« Josef je kimnuo glavom. »Sviđaju mi se ovdašnji autobusi. Volim sjediti

na gornjem katu, skroz naprijed.«

»Ti si na redu.«

»Molim?«

»Još jednom isto, kompić.«

Ispružio je ruku s praznom čašom. Josef je mislio da je već platio posljednju

rundu te večeri. Stavio je ruku u džep, koji nije bio dovoljno dubok da bi izdržao

do kraja zime, i opipao kovanice u njemu. Nije bio siguran da ima dovoljno za

još jednu rundu, ali nije htio biti nepristojan prema svom novom prijatelju, koji

se zvao Ray i bio ružičast i okrugao.

»Platit ću ti pivo, ali ja možda ne bih više pio«, na kraju je rekao Josef. »Moram

ići. Sutra počinjem raditi kod jedne žene.«

Ray je odgovorio zavjereničkim osmijehom, koji je nestao kad je vidio Josefov

izraz lica.

Voljela je osjećati vjetar na licu. Voljela je hladnoću i mrak i skoro prazne ulice

čiju tišinu ne remeti ništa osim zvuka njenih koraka

šuštanja suhog lišća. U daljini se doduše čulo brujanje prometa. Prošla je ispod

malog mosta s čije ograde je, otkad god je išla tom rutom, visio par čizama.

Njihale su se na vjetru. Kod mosta Waterloo uvijek bi zastala, gledala

veličanstvene zgrade nanizane na jednoj i drugoj obali rijeke i slušala mekan,

žuborav zvuk vode koja oplakuje obalu. London je tu izložen pogledima, kao na

pladnju. Odatle se širi u svim smjerovima, milju za miljom, dok na kraju ne

prijeđe u predgrađa a onda u pripitomljen krajolik koji Frieda nikada nije

posjećivala ako nije baš morala. Okrenula je leđa rijeci. Nedaleko odatle čekala

ju je njena uska mala kuća s tamnoplavim vratima, foteljom kraj kamina,

napravljenim krevetom. Kad je stigla kući, tri je već bilo prošlo, ali iako joj je

tijelo bilo umorno, mozak joj je vrvio mislima i slikama, i znala je da neće moći

zaspati. Jedna kolegica, stručnjakinja za probleme sa spavanjem, bila joj je

rekla da kod nesanice često pomaže predočiti si neku mirnu sliku, na primjer

jezero, ili livadu obraslu visokom travom, i Frieda je legla u krevet i odlučila to

raditi. Zastore je ostavila polurastvorene, tako da može vidjeti Mjesec.

Pokušala je vidjeti sebe na crtežu koji je visio na zidu u njenoj ordinaciji,

zamišljati kako hoda kroz tople, prašnjave boje tog krajolika. Ali nakon nekog

vremena postala je svjesna da umjesto toga vidi sebe na slici koju je bio opisao

Alan Dekker, na brodu u oluji. Užad fijuče na vjetru, brod se divlje pro- pinje.

Sigurno je tako ponekad bilo u njegovoj glavi, razmišljala je.

onda se, razmišljajući o Alanu, sjetila svog stropa i tijela koje je propalo kroz

njega s gomilom žbuke i prašine. Pitala se hoće li je soba sutra dočekati

spremna. Samo, sutra je već bilo danas, i za otprilike tri sata morala je ustati.

Kad je Josef stigao, isprva ga je jedva vidjela iza golemih ploča iverice koje je

nosio. Naslonio ih je na zid i podigao pogled prema rupi na stropu.

»Već za pola sata dolazi mi pacijent«, rekla je Frieda.

»Za ovo mi treba samo deset minuta«, rekao je Josef. »Možda petnaest.«

»Kanite time zakrpati rupu?«

»Prije nego rupa postane bolja, najprije mora postati gora. Povećat ću je,

iščupati sve što je klimavo i labavo. Nakon toga, mogu napraviti da strop opet

bude jak i dobar.« Pokazao je prema pločama iverice. »Od ovoga ću napraviti

pregradni zid, tako da opet imate svoju sobu. Odrezao sam dva komada točno

po mjeri, i pasat će.«

Frieda je u vezi s tim imala toliko pitanja i dvojbi, da nije znala gdje bi počela.

»Kako ćete ulaziti i izlaziti?« upitala je rezignirano.

»Kroz rupu«, rekao je Josef. »Stavit ću ljestve pod nju, i poslije ću ih povući

gore.«

Izašao je i vratio se nekoliko minuta kasnije s dvije vrećice. U jednoj je bio alat,

a u drugoj komadi drva raznih veličina. Zapanjujućom brzinom, postavio je prvi

panel na njegovo mjesto, a potom je s Friedi nevidljive strane udarao, kuckao i

lupkao. Pogledala je oko sebe. Mali ostatak sobe sad je bio napola zakrčen

drugom pločom iverice. »Kako će to izgledati kad bude gotovo?« upitala je.

Josef je pokucao po pregradi provjeravajući je li dobro uglavljena. Činilo se da

je zadovoljan. »Rupa će biti zatvorena«, rekao je. »Onda pregrada ide van.

Onda jedno popodne posla, lijepljenje tapeta i ličenje stropa. I, ako želite,

ličenje ostatka sobe. Isto popodne.« Pogledao je oko sebe. »U boju koja

paše.«

»Ova boja paše.«

»Vaš izbor. Dosadna boja, ako želite. Ljudi s gornjeg kata, oni plaćaju. Ubacit

ću to u račun koji će oni platiti.«

»Nisam sigurna da je to uredu«, rekla je Frieda.

Josef je slegnuo ramenima. »Dali su mi da radim na opasnom mjestu, gdje

propadneš kroz pod. Onda mogu i malo platiti za to.«

»Nisam baš uvjerena u to«, rekla je Frieda.

»Odmah ću postaviti i drugi panel, i onda opet imate svoju sobu. Samo će

privremeno biti malo manja.«

»U redu.«

Frieda je pogledala na sat. Uskoro će sjediti u toj smanjenoj sobi i slušati Alana

kako priča o svojim sumornim snovima i tuzi koju osjeća kad je budan.

11. POGLAVLJE

Dakle stvarno, Alan, ne znam zašto odjednom moraš biti tako tajanstven.«

Upravo su bili večerali. Carrie je sjedila s daljinskim u ruci i neprestano

mijenjala programe. Onda je isključila televizor, okrenula se prema njemu i

prekrižila ruke na prsima. Cijele je večeri bila zajedljiva i osjetljiva, i Alan je

znao da će doći do tog razgovora.

»Nisam tajanstven.«

»Ne pričaš mi ništa što se tamo događa. Ohrabrila sam te da kreneš u to, a sad

me isključuješ.«

»Nije točno.« Alan se pokušao sjetiti Friedine formulacije. »To je mjesto gdje

sam na sigurnom«, rekao je. »Gdje sve mogu reći.«

»Zar ovdje nisi na sigurnom? Zar meni ne možeš sve reći?«

»To nije isto. Ona je nepoznata osoba.«

»Dakle nepoznatoj osobi možeš reći stvari koje ne možeš reći vlastitoj ženi?«

»Da«, rekao je Alan.

»Kakve su to stvari? O, oprosti, zaboravila sam, meni ih ne možeš reći, zar ne,

to su tajne.« Carrie obično nije bila sarkastična. Obrazi su joj pocrvenjeli.

»Ma ništa strašno, nisu to takve tajne. Ne pričam joj da te varam, ako to

misliš.«

»Ako ti tako hoćeš...« rekla je Carrie visokim i napetim glasom. Slegnula je

ramenima i ponovno uključila televizor.

»Nemoj biti takva.«

»Kakva?«

»Povrijeđena. Kao da sam učinio nešto da bih te uvrijedio.«

»Nisam uvrijeđena«, rekla je, istim visokim i napetim glasom. Alan joj je uzeo

daljinski iz ruke i opet isključio televizor. »Ako baš želiš znati, danas smo

razgovarali o tome da nas dvoje ne uspijevamo dobiti bebu.«

Okrenula se prema njemu. »Je li to razlog zašto nisi dobro?«

»Ne znam zašto«, rekao je. »Samo sam ti rekao o čemu smo danas

razgovarali.«

»Ja također ne mogu dobiti dijete.«

»Znam.«

»Ja sam ta po kojoj čačkaju i koja svakog mjeseca mora čekati hoće li dobiti

menstruaciju.«

»Znam.«

»I nije da...« Zastala je.

»I nije da si ti kriva«, umorno je dovršio Alan. »Ja sam kriv. Ja sam taj koji ima

nedovoljan broj spermatozoida. I ja sam taj koji je impotentan.«

»Nisam to trebala reći.«

»U redu je. Na kraju krajeva, to je istina.«

»Nisam tako mislila. Ne radi se tu o tome tko je kriv. Nemoj me tako gledati.«

»Kako?«

»Kao da ćeš zaplakati.«

»Sto fali plaču?« upitao je Alan, iznenađujući sam sebe. »Zašto ne bih plakao?

Zašto i ti ne bi plakala?«

»Ja plačem, ako baš želiš znati. Kad sam sama.«

Uzeo ju je za ruku i igrao se s burmom na njenom prstu. »I ti preda mnom imaš

tajne.«

»Trebali smo više razgovarati o tome. Ali ja stalno mislim da će ipak sve biti u

redu. Mnogo žena godinama čeka trudnoću. A ako se ne dogodi, možda bismo

mogli usvojiti dijete. Još sam prilično mlada.«

»Htio sam vlastitog sina«, blago je rekao Alan, gotovo kao da razgovara sam

sa sobom. »O tome sam danas razmišljao. To što nemam dijete me rastužuje i

stvara u meni osjećaj da sam promašaj, da sam kvaran primjerak. Kao da sam

iznutra nedovršen, i onda sve te stvari nahrupe u mene popuniti prazninu.«

Zastao je. »To glupo zvuči.«

»Ne«, rekla je Carrie, iako je htjela uzviknuti: A što je sa mnom? Što je s mojim

sinom, s mojom kćeri? Bila bih dobra majka. »Nastavi.«

»To nije fer. Nije fer ni prema tebi. Iznevjerio sam te, i ne mogu to popraviti.

Sigurno misliš da bi bilo bolje da me nikad nisi ni upoznala.«

»Ne mislim«, rekla je, iako je naravno bilo faza kad je razmišljala koliko bi sve

bilo lakše da je s nekim drugim, s čovjekom drukčijim od njega, punim

samopouzdanja, čiji spermatozoidi mogu plivati u njoj kao što lososi plivaju

uzvodno u rijeci. Stresla se. Te su dvije stvari izgleda išle jedna s drugom. Ali

znala je da to nije u redu, Alan nije bio kriv.

»Riječi su potekle iz mene, misli za koje nisam ni znao da ih mislim. Ona je

prilično zastrašujuća žena, ali s njom zbilja možeš razgovarati. Nakon nekog

vremena više se nisam osjećao kao da razgovaram s osobom. Bilo je kao da

hodam po kući u kojoj nikad prije nisam bio, nailazim na stvari, uzimam ih i

gledam, i puštam sebe da lutam naokolo po svojoj unutrašnjosti. I onda sam

odjednom čuo sebe kako izgovaram tu stvar...« Zastao je i prešao rukom

preko čela. Odjednom mu je bilo malo mučno i falilo mu je zraka.

»Što?« upitala je Carrie. »Koju stvar?«

»Imam tu sliku u glavi — zvuči glupo. Čini se tako stvarna, kao da je gledam, ili

kao da je se sjećam, ili tako nešto, kao da to nije nešto što samo zamišljam.

Gotovo kao da mi se to događa.«

»Što se događa? Koja slika, Alane?«

»Sa svojim sam sinom. Mali petogodišnjak, jarko crvene kose, pjegav, s

osmijehom od uha do uha. Jasno ga vidim.«

»Vidiš ga?«

»I učim ga igrati nogomet«, rekao je i pokazao rukom prema malom vrtu iza

kuće koji je u posljednje vrijeme bio zapustio. »Zbilja mu dobro ide, odlično

kontrolira loptu i jako sam ponosan na njega. Ponosan sam i na sebe, što sam

pravi tata, što radim ono što očevi rade sa svojim sinovima.« Osjetio je stezanje

u prsima, kao da je dugo trčao. »A ti stojiš na prozoru i gledaš nas.«

Carrie je šutjela. Suze su joj tekle niz lice.

»U posljednje vrijeme tu sliku ne mogu izbaciti iz glave. Ponekad to ni ne želim,

ali ponekad mislim da će me izludjeti. Pitala me mislim li da zapravo vidim sebe

kao dječaka, ili dječaka u sebi, tako nešto, i da ga na neki način želim spasiti.

Ali nije tako. Vidim svog sina. Našeg sina.«

» O Bože «

»Onog kojeg čekamo.«

Uvijek je tako. Dođe trenutak kad jednostavno znaš. Jednostavno znaš.

Nakon svih tih mjeseci promatranja, čekanja na trzaj flaksa koji znači da

je mamac pojeden; nakon mjeseci strpljenja i opreznosti, premišljanja je li

moguć ovaj ili onaj, neodustajanja, neposusta-janja... iznenada se dogodi.

Samo moraš biti spreman.

Sitan je i mršav, možda izgleda mlađe nego što ima godina, ali to je teško

pogoditi. U početku se drži u pozadini iza svojih drugova iz razreda,

pogled mu luta, gleda kome će se smjeti pridružiti. Na sebi ima malo

prevelike traperice i debelu jaknu koja mu seže skoro do koljena. Dolazi

bliže. Ima okrugle smeđe oči i okrugle sunčane pjege bakrene boje. Na

glavi ima sivu vunenu kapu s pomponom, ali onda je skine i pokaže se

jarko crvena kosa. To je znak, to je dar, to je savršeno.

Dakle, sad je to samo pitanje vremena. Moraš to izvesti kako treba. Nikad

nećeš naći drugog tako savršenog.

12. POGLAVLJE

Josef je volio takve poslove. Klijenti su bili odsutni i svraćali možda svaka dva

tjedna, a on je većinu vremena mogao živjeti u stanu gdje je radio. Tu je mogao

i jesti, ako je htio. U prošlosti je uglavnom radio s ekipama, što je također bilo

dobro, jer je svatko imao svoju specijalnost — zidar, tesar, električar — i bili su

neka vrsta obitelji, svađali se, borili i pokušavali se slagati. Ali ovo je bilo skoro

kao odmor. Mogao je raditi kad je htio, čak i usred noći, kad je vani bilo mračno

i tiho. A danju bi, ponekad, kad bi mu se oči počele sklapati, kao na primjer

toga dana oko dva popodne, spustio alat i prilegao. Zatvorio je oči i u početku

razmišljao o toj rupi u stropu i koliko će ju morati proširiti da bi uklonio oštećeno

drvo i ispucanu žbuku, a onda je, bez ikakvog razloga, počeo razmišljati o

svojoj ženi, Veri, i svojim sinovima. Nije ih vidio od ljeta. Pitao se što li rade. A

onda su izblijedjeli kao da su ušli u maglu, ali polako, tako da nije bilo jasnog

trenutka kad ih više nije mogao vidjeti — i onda je zaspao, i sanjao snove kojih

se neće sjećati kad se probudi, jer nikad se nije sjećao svojih snova.

U početku je mislio da je taj glas dio sna. Glas je bio muški, i prije nego što je

mogao shvatiti značenje izgovorenih riječi, osjetio je njegovu tugu, sirovu tugu,

što je bilo neobično za muškarca. Potom je uslijedila tišina, a onda je

progovorio jedan drugi glas, koji je prepoznao. To je bila ona žena s donjeg

kata, doktorica.

Podigao je ruku i pod prstima osjetio hrapavu površinu iverice, vidio je svjetlo

koje je dolazilo kroz rupu u stropu iznad njega i polako, tupo, shvatio gdje se

nalazi: na podu u njenoj sobi. Kad je čuo glasove — muškarčev, drhtav, pa

ženin, jasan i miran — osjetio je sve jaču uznemirenost. Ono što je slušao bila

je ispovijed, nešto što nitko osim doktorice nije trebao čuti. Pogledao je ljestve.

Kad bi se pokušao popeti, čuli bi ga. Bilo je bolje ostati ležati i nadati se da će

ispovijed uskoro završiti.

»Moja žena je bila ljuta na mene«, rekao je muškarac. »Kao da je ljubomorna.

Htjela je da joj kažem što sam vam ispričao.«

»I, jeste li joj rekli?« upitala je Frieda.

»Na neki način«, rekao je muškarac. »Jednu verziju toga. Ali dok sam joj

prepričavao, imao sam osjećaj da vam to nisam ispričao baš kako treba.«

»Što mi niste rekli?«

Nastala je dugačka pauza. Josef je mogao čuti kako mu kuca srce, osjetiti miris

alkohola u vlastitom dahu, i pitao se kako je moguće da ga oni nisu čuli ili

namirisali.

»Mogu li ovdje zbilja reći bilo što?« upitao je muškarac. »Pitam zato što sam

razgovarajući s Carrie shvatio da uvijek postoji neka vrsta limita za ono što njoj

mogu reći. Mislim, njoj mogu reći samo stvari kakve muževi govore svojim

ženama, a kad izađem s prijateljem, njemu mogu reći samo stvari kakve

* * *

prijatelji govore jedan drugome.

»Ovo je mjesto gdje možete reći bilo što. Nema ograničenja.«

»Vi ćete misliti da je to glupo...«

»Nije me briga je li glupo ili ne.«

»I nećete nikome reći ono što vam kažem?«

»Zašto bih to učinila?«

»Obećavate?«

»Alane, profesionalna etika me obavezuje na poštivanje vaše privatnosti. Osim

ako priznate ozbiljan zločin. Ili ako ga planirate.«

»Ono što želim priznati su problematični osjećaji.«

»Onda mi recite o njima.«

Josef je pomislio da bi trebao začepiti uši; da bi bilo stvarno u redu da to ne

sluša; da stvarno nije u redu da to sluša. Ali nije ih začepio. Nije mogao

odoljeti, zanimalo ga je. Uostalom, kakve to veze ima? pomislio je.

»Razmišljao sam«, rekao je muškarac. »Pričao sam vam o želji za djetetom. Za

sinom. Zašto onda ne odem na liječenje neplodnosti, zašto ne uzmem Viagru?

To je medicinski problem, to nema veze s onim što mi je u glavi.«

»I, zašto to ne učinite?«

»Imao sam jedan osjećaj u vezi sa svojim sinom, tim dječačićem koji izgleda

kao ja. To je bilo kao glad. Ali ti napadaji koje imam, kad se gotovo srušim,

onesvijestim, ispadnem totalni idiot, tu se ne radi samo o toj gladi. Tu se radi i o

nečem drugom.«

»O čemu?«

»O osjećaju krivnje.«

Opet pauza.

»Kakve krivnje?« upitala je Frieda.

»Razmišljam o tome«, rekao je muškarac. »I evo kako ja to vidim. Ja želim tog

dječaka. Želim da igramo nogomet. Ja sam ovdje i želim da on bude sa mnom.

Ali on tamo nema želju da ja budem s njim. Ima li vam to ikakvog smisla?«

»Ne baš u potpunosti«, rekla je Frieda. »Još ne.«

»Evidentno je da oni ne traže da budu rođeni. Mi to želimo. Valjda je to instinkt.

Ali koja je razlika između toga i ovisnosti? Uzmeš heroin da bi se oslobodio

želje za heroinom. Svrbi te želja za djetetom, i dobiješ dijete da bi okončao taj

svrbež.«

»Dakle mislite da je imati dijete sebičan čin?«

»Naravno da jest«, rekao je muškarac. »Nije baš da ga prethodno

konzultiramo.«

»Hoćete reći da se osjećate krivim jer je vaša želja za djetetom sebična?«

»Da.« Dugačka pauza. »Osim toga...« Zastao je. Josef se slagao s Friedom —

tu se radilo o još nečemu. »... to je više od želje, to je potreba, nužnost. Možda

je to ono što žene osjećaju.«

»Kako to mislite?«

Glas mu se pretvorio u šapat i Josef se morao naprezati da ga čuje. »Čuo sam

da neke žene imaju osjećaj kao da su nepotpune dok ne rode dijete. Ja

osjećam nešto slično tome, ali čak i više. Osjećam — oduvijek — kao da dio

mene nedostaje, kao da je u meni neka rupa.«

»Rupa u vama? Nastavite.«

»I kad bih imao dijete, ono bi začepilo tu rupu. Zvuči li vam to jezivo?«

»Ne. Ali voljela bih malo više istražiti taj osjećaj nužnosti i tu glad. Sto bi vaša

žena rekla kad biste joj to rekli?«

»Pitala bi se za kakvog se to čovjeka udala.«

»Možda i u braku neke stvari moramo zadržati za sebe.«

»Sanjao sam svoga sina.«

»To ste rekli na takav način, kao da on postoji.«

»U snu jest postojao. Stajao je tamo, isti kao ja kad sam bio te dobi. Crvena

kosa, mala školska uniforma. Ali bio je daleko, s druge strane nečeg golemog,

nečega poput Grand Canyona. Samo što je bio potpuno mračan i nevjerojatno

dubok. Stajao sam na rubu i gledao preko, u svoga sina. Htio sam otići k njemu

ali znao sam da ću, ako zakoračim, pasti u tamu. Nije baš lijep san.«

Josef je sad pomislio na svoje mališane i zbilja se posramio. Gurnuo je

savijene prste u usta ugrizao se za zglobove. Nije bio siguran zašto. Možda da

bi se kaznio, ili da bi prestao razmišljati o onome što je čuo. Nije baš prestao

slušati, ali prestao je prevoditi riječi. Pokušao ih je slušati kao melodiju, pustiti

da protječu pokraj njega. Onda je čuo da se razgovor približava kraju. Glasovi

su promijenili registar i postali udaljeniji. Čuo je otvaranje vrata. To je bila

šansa. Najtiše što je mogao, ustao je i počeo se uspinjati ljestvama, oprezno,

da ne bi škripale. Iznenada se začulo lupanje.

»Jeste li to vi?« rekao je glas. Nije bilo sumnje, glas je bio njezin. »Jeste li tu?«

U očaju mu je na trenutak prošlo kroz glavu da bi se mogao jednostavno pritajiti

i pričekati da doktorica ode.

»Znam da ste tamo. Ne pravite se da niste. Popnite se kroz tu rupu i dođite

ovamo, smjesta.«

»Ništa nisam čuo«, rekao je Josef. »Nije problem. Evo odmah dolazim.«

»Koliko dugo ste bili tamo?« upitala je Frieda, blijeda od bijesa, kad se pojavio

pred njom.

»Spavao sam«, rekao je Josef. »Radio sam, popravljao rupu. I zaspao sam.«

»U mojoj sobi.«

»Iza zida.«

»Zar ste potpuno poludjeli?« rekla je Frieda. »To je povjerljivo. Apsolutno

povjerljivo. Sto bi on pomislio kad bi saznao?«

»Ja mu neću reći.«

»Reći? Naravno da mu nećete reći, vi ne znate tko je on. Ali što ste pritom

* * *

mislili?«

»Spavao sam, i onda su me probudili glasovi.«

»Oprostite što smo vas uznemirili.«

»Pokušao sam ne slušati. Žao mi je, to se neće ponoviti. Reći ćete mi u koje

vrijeme smijem raditi, i zatvorit ću rupu.«

Frieda je duboko udahnula. »Ne mogu vjerovati da sam održala terapijski

razgovor dok je u sobi majstor. Ali u redu, dobro. Ili donekle dobro. Samo

popravite tu prokletu rupu.«

»Trebat će mi samo jedan dan. Ili dva dana. Ili malo više. Boja će se sporo

sušiti jer je hladno.«

»Završite to najbrže što možete.«

»Ali ima nešto što ne razumijem«, rekao je Josef.

»A što to?«

»Kad čovjek želi dijete, onda poduzme nešto u vezi s tim. A ne da samo

razgovara o tome. Izađeš van u svijet i pokušaš riješiti svoj problem. Odeš

doktoru i učiniš što god treba da bi dobio sina.«

»Mislila sam da ste spavali«, rekla je Frieda gledajući ga gotovo prestravljeno.

»Bio sam spavao. I onda su me glasovi probudili. Čuo sam razgovor. On je

čovjek kojem treba sin. Kad sam ga čuo što govori, pomislio sam na svoja dva

sina.«

Friedin ljutit izraz polako se pretvorio u osmijeh. Nije si mogla pomoći. »Vi

stvarno mislite da ću s vama razgovarati o svom pacijentu?« rekla je.

»Dok sam ga slušao, mislio sam, samo pričanje o tome neće popraviti stvar.

On mora promijeniti svoj život. Dobiti sina. Ako može.«

»Dok ste nas slušali, jeste li čuli onaj dio kad sam rekla da je sve što mi kaže

potpuno povjerljivo? Da nitko neće saznati to što će reći?«

»Ali kakvog smisla ima samo razgovarati i ne poduzimati ništa?«

»Mislite kao, na primjer, spavati umjesto da popravljate rupu kroz koju ste

propali?«

»Popravit ću je. Skoro je gotovo.«

»Ne znam zašto razgovaram s vama o ovome«, rekla je Frieda. »Ali ipak ću

vam reći. Ja ne mogu srediti Alanov život, učiniti da dobije sina crvene kose.

Život je kaotičan, nepredvidiv. Ali možda, samo možda, ako razgovaram s njim,

kako vi to zovete, možda mu mogu pomoći da se malo bolje nosi s njim. To nije

mnogo, znam.«

Josef je protrljao oči. Još nije izgledao potpuno razbuđeno.

»Mogu li vam platiti čašu votke, u znak isprike?« rekao je.

Frieda je pogledala na sat. »Tri su sata popodne«, rekla je. »Možete mi skuhati

čaj u znak isprike.«

Kad je Alan izašao iz Friedine ordinacije, već je padao mrak. Mali udari vjetra

koji je nagovještavao kišu otkidali su suho lišće sa grana.

Nebo je bilo sumorno sivo, barice na pločniku crno su se ljeskale. Hodao je bez

cilja, lutao sporednim ulicama, pokraj neosvijetljenih kuća. Nije se mogao vratiti

kući, još ne; suočiti se s Carrienim pogledom, s njenom zabrinutošću i

tjeskobom. Dok je bio u toploj, svijetloj sobi, osjećao se malo bolje. Osjećaj

unutarnjeg treperenja, teturavosti, bio je popustio, i postao je svjestan koliko je

umoran, težak od iscrpljenosti. Skoro je zaspao sjedeći na malom sivom kauču

preko puta nje i govoreći stvari koje nikad ne bi mogao reći Carrie, jer Carrie ga

je voljela, a on nije htio da prestane. Mogao je zamisliti Carrien izraz lica kad bi

joj rekao takve stvari. Lecnula bi se od osupnutosti, a onda bi to brzo potisnula.

Ali izraz lica te žene ostao je nepromijenjen. Ništa što bi on mogao reći nju ne

bi moglo povrijediti ili joj se zgaditi. Ta njezina šutnja, taj mir, kao da je slika, a

ne osoba. Nije bio navikao na to. Žene tijekom razgovora većinom kimaju

glavom, povremeno nešto promrmljaju, ohrabrujući te i istodobno sprječavajući

da odeš predaleko, da iskočiš iz tračnica. Barem je njegova majka bila takva. I

Lizzie i Ruth na poslu. I Carrie, naravno.

Sad kad je otišao od doktorice, više se nije osjećao tako dobro. Uznemirujući

osjećaji opet su navaljivali na njega, ili jačali u njemu. Nije znao odakle dolaze.

Da se barem mogao vratiti natrag u ordinaciju, barem dok ne popuste — ali to

joj se sigurno ne bi svidjelo. Sjećao se što je rekla o točno pedeset minuta.

Stroga je, razmišljao je, i pitao se što bi Carrie mislila o njoj. Mislila bi da je

Frieda tvrd orah. Tvrd orah za slomiti.

S lijeve strane vidio je malu ograđenu zelenu površinu. Na jednom kraju bila su

tri klošara. Pili su jabukovaču iz limenki. Alan je ušao i sjeo na drugu klupu.

Rosulja se pretvarala u pravu kišu, osjetio je prve kapi kako mu padaju po

glavi, čuo kako udaraju po suhom lišću koje je u gomilama ležalo na tlu.

Zatvorio je oči. Ne, razmišljao je, Carrie ga nije mogla razumjeti. Ni Frieda,

zapravo. Bio je sam. To je bilo najsurovije od svega. Sam i nepotpun. Nakon

nekog vremena, ponovno je ustao.

Bilo je kao da je to bilo suđeno. Crvenokosi pjegavi dječačić bio je sam

samcat. Njegova majka je opet kasnila. A što je mislila da će se dogoditi?

Sad je gledao oko sebe. Gledao je otvorena dvorišna vrata i cestu. Hajde.

Hajde, maleni moj. Prođi kroz vrata. Tako. Tako treba. Sad samo polako.

Ne osvrći se. Dođi k meni. Dođi k meni. Sad si moj.

Mama je imala svijetloplavi kišni ogrtač i crvenu kosu, bilo ju je lako spaziti. Ali

danas nije bila na vratima s drugim majkama, i većina druge djece već je bila

otišla. Nije htio da ga gospođa Clay opet natjera da čeka u učionici. Doduše,

* * *

bilo je zabranjeno poći kući sam, ali znao je put, a osim toga, znao je da će mu

negdje usput mama dotrčati ususret, bez daha i razbarušene kose, uzrujana

što kasni. Odšuljao se do vrata. Gospođa Clay ga je gledala, ali onda je morala

ispuhati nos; prekrila je cijelo svoje naborano lice velikim bijelim rupčićem, i u

tom trenutku je šmugnuo. Nitko ga nije vidio. U plitkoj barici na pločniku vidio je

kovanicu od 1 funte. Pogledao je oko sebe da se uvjeri da se ne radi o kakvoj

šali, uzeo je i protrljao rubom košulje. Odlučio je kupiti slatkiše ili paket čipsa u

dućanu na uglu, ako mama ne dođe prije toga. Pogledao je niz cestu, ali još je

nije bilo.

13. POGLAVLJE

Frieda je već odavno naučila organizirati svoj život tako da se odvija mirno i

pouzdano kao okretanje vodeničkog kola: dio po dio uranja u vodu i ponovno se

diže. Htjela je da tako izgleda njeno uranjanje u iskustvo življenja. I tako su joj

se dani odvijali po uhodanom rasporedu, ponovno i ponovno, uz osjećaj

svrhovitosti: pacijenti su dolazili u svojim terminima, viđala je Reubena,

sastajala se s prijateljima, davala Chloe instrukcije iz kemije, sjedila pokraj

kamina i čitala ili u radnoj sobi u potkrovlju mekom olovkom crtala male skice.

Olivia je vjerovala da je red neka vrsta zatvora koji te sprječava da doživiš

stvari, i da su lakomislenost i kaos izrazi slobode, ali za Friedu, red je bio ono

što joj je davalo slobodu da razmišlja, da pusti misli u prostor koji je za njih

kreirala, kako bi našla pravo ime i oblik za ideje i osjećaje koji su se tijekom

dana podizali kao što se pijesak i alge podignu u uzburkanoj vodi. Imenujući ih,

na neki bi ih način položila na počinak. Bilo je i stvari koje nisu htjele počivati.

Kao blatnjavi oblaci u vodi, micale su se ispod površine i ispunjavale je

nemirom.

Sad je u njenom životu bio Sandy. Jeli bi skupa, razgovarali, vodili ljubav, i onda

bi Frieda otišla kući. Nije noćila kod njega. Na kompliciran, uznemiravajući i

uzbudljiv način, počinjali su se međusobno ispreplitati, upoznavati, istraživati

jedno drugo, povjeravati se. Pitanje je bilo koliko će ga daleko pustiti u svoj

život.

Pokušala je to zamisliti. Pitala se želi li da postanu par, da putuju kroz život

vezani jedno za drugo poput alpinista navezanih na isto uže.

Prethodne noći, Sandy je prvi put ostao noćiti kod nje. Frieda mu nije rekla da

nitko drugi nije ostao cijelu noć u njenoj kući otkad ju je kupila. Pogledali su film,

pojeli kasnu večeru u malom talijanskom restoranu u Sohou, i onda se vratili k

njoj. Do njene kuće je tako blizu, logično da će otići k njoj, rekla je, kao da je to

mala usputna odluka, a ne ogroman korak. I sad je bila nedjelja ujutro.

Probudila se rano, dok je vani još bilo prilično mračno. Na trenutak, prije nego

što se sjetila, osjetila je napadaj panike ugledavši ga pokraj sebe u krevetu.

Ustala je, istuširala se i sišla dolje upaliti vatru i skuhati si kavu. To što je još

netko bio tu na početku dana činilo je da se osjeća čudno, nekako iščašeno.

Kad li će otići kući? Sto ako ne ode? Kad je Sandy sišao, otvarala je račune i

službenu poštu, što je uvijek ostavljala za vikend.

»Dobro jutro!«

»Zdravo«, rekla je otresito, i Sandy je podigao obrve.

»Mogu ja i otići«, rekao je. »Ili mi možeš skuhati kavu i onda ću otići.«

»Frieda je podigla pogled i preko volje se osmjehnula. »Oprosti. Skuhat ću ti

kavu. Ili...«

»Da?«

»Nedjeljom ujutro obično odem u jedan lokal tu iza ugla, doručkujem i pročitam

novine, i onda odem u Ulicu Columbia7 i kupim cvijeće, ili ga samo gledam.

Možeš sa mnom, ako želiš.«

»Želim.«

Frieda je nedjeljom naručivala uvijek isti doručak, tostirano pecivo s cimetom i

šalicu čaja. Sandy je naručio zdjelicu kaše od ječmenih pahuljica i dupli

espresso od Kerry, koja je pokušavala zadržati profesionalan izraz lica. Kad joj

se pogled sreo s Friedinim,

podigla je obrve u znak odobravanja, ignorirajući Friedino mrgođenje. Ali broj 9

već se punio gostima, i ni Kerry ni Marcus nisu imali mnogo vremena za njih;

samo je Katya bila besposlena i muvala se između stolova. Svako malo bi

zastala kod Friede i Sandyja, umočila kažiprst u zdjelicu sa šećerom i polizala

ga.

S hrpe raznih novina kod šanka, Frieda je uzela nekoliko i stavila ih između

sebe i Sandyja. Iznenada ju je obuzeo uznemirujući osjećaj da su se u

posljednjih nekoliko dana pretvorili u par — od onih koji skupa odlaze na

primanja, ostaju skupa cijelu noć, u nedjelju ujutro se probude jedno pokraj

drugog i skupa doručkuju čitajući novine u tišini. I, je li to bilo tako strašno?

Odgrizla je velik zalogaj peciva i otpila gutljaj čaja.

Nedjelja ujutro često je bila jedini dan u tjednu kad bi pročitala novine od prve

do posljednje stranice. U posljednjih nekoliko tjedana, Sandy ju je toliko

okupirao da je možda dopustila da joj se život svede na posao i njega. To mu je

sada i rekla, i dodala: »Doduše, možda to i nije bitno, s vremena na vrijeme ne

znati što se događa u svijetu; nije da ja tu mogu išta promijeniti. Kao da je

važno što ne znam je li burzovni indeks otišao gore za bod. Ili...« uzela je jedne

novine i pokazala na naslov, »... da je netko koga ne poznajem učinio nešto

strašno nekom drugom koga ne poznajem. Ili da je slavna ličnost za koju nikad

nisam čula raskinula s nekom drugom slavnom ličnošću za koju nikad nisam

čula.«

»To je moje grešno zadovoljstvo«, rekao je Sandy. »Ja... Čekaj malo, što ti je?«

Frieda nije obraćala pažnju na njega. Odjednom je bila potpuno usredotočena

na članak koji je čitala.

Sandy se nagnuo naprijed i pročitao naslov: »Mali Mattie još uvijek na popisu

nestalih osoba: apel uplakane majke«. »Za to si sigurno već čula. Svježa stvar,

jučer je bila na svim naslovnicama.«

»Nisam«, promrmljala je Frieda.

»Zamisli kroz što ti roditelji prolaze.«

Frieda je gledala fotografiju dječačića jarko crvene kose s pjegicama na licu.

7 Columbia Road, ulica u londonskom East Endu koja se nedjeljom pretvara u tržnicu cvijeća i biljaka. (Op. prev.)

Osmijeh ustranu, plave oči iskosa gledaju onoga tko

drži fotoaparat. »Petak«, rekla je. »Vjerojatno je već mrtav. Zao mi je te jadne

učiteljice koja ga je pustila da ode. Sad je ona predmet mržnje.« Frieda zapravo

nije čula što je Sandy govorio. Pogledom je prelazila preko priče o Matthewu

Faradyu koji se u petak popodne neopaženo iskrao iz dvorišta osnovne škole u

Islingtonu. Posljednji put je viđen na putu prema prodavaonici slatkiša koja je

bila stotinjak metara od škole. Uzela je druge novine i opet pročitala istu priču,

malo živopisnije napisanu, nadopunjenu komentarom stručnjaka za profile

zločinaca. Pročitala je izvještaje u svim novinama. Činilo se da je priča

pokrivena iz svih uglova, bilo je napisa o agoniji kroz koju prolaze roditelji, o

policijskoj istrazi, osnovnoj školi, reakcijama susjeda, sigurnosti naše djece u

današnje vrijeme.

»Kako je to čudno«, rekla je Frieda, kao da govori sama sa sobom. Padala je

kiša i na cvjetnoj tržnici nije bilo mnogo ljudi. Friedi je bilo drago što je kiša.

Voljela je osjećaj kad joj kapi padaju po kosi, i sviđalo joj se kad su ulice prazne.

Prolazili su pokraj štandova prepunih rezanog cvijeća i raznih biljaka. Bila je tek

polovica studenog, ali već su prodavali i stvari za Božić — ciklame, božikovinu,

zumbule u keramičkim posudama, ukrasne vijence za ulazna vrata, čak i

grančice imele. Frieda je ignorirala sve to. Bili su joj odbojni i Božić i

predbožićno vrijeme, gomile grozničavih kupaca, gužve u dućanima, ulice

prerano ukrašene lampicama, božićne pjesme koje dan za danom trešte iz

pregrijanih dućana, katalozi koji stižu poštom i završavaju u kanti za smeće, a

iznad svega, inzistiranje na vrijednosti obitelji. Friedi njena obitelj nije bila nešto

vrijedno, kao ni ona njima. Dijelio ih je golem jaz, nepremostiv.

Tende nad štandovima lepetale su na vjetru. Zastala je i kupila veliki buket

brončanih krizantema. Alan Dekker sanjao je o crvenokosom sinu. Nestali

Matthew Faraday bio je crvenokos. Jezovito, ali nebitno. Zaronila je lice u

vlažan miris cvijeća i duboko udahnula. Kraj priče.

Ali nije mogla prestati razmišljati o tome. A te noći, divlje noći kad je vjetar

bacao poklopce s kanti za smeće i povijao drveće, a po nebu jurile tamne mase

oblaka, Sandyju je odlučno rekla da joj je potrebno da malo bude sama, i otišla

u šetnju. Noge su je same nosile, pokraj raskošnih zdanja i civiliziranih trgova

do siromašnijih kvartova... Nakon petnaestak minuta hoda, postala je svjesna

da stoji i gleda gomilu cvijeća koje je već bilo položeno pred osnovnom školom

u Islingtonu gdje je Mathew bio posljednji put viđen. Dio cvijeća već je bio

uvenuo u celofanskim omotima i osjećao se slatkast vonj truljenja.

Kit nije riba. Pauk ima osam nogu. Leptiri se izlegu iz gusjenica, a žabe iz

punoglavaca, a punoglavci iz gustog točkastog želea, u školi ga gospođa Hyde

ponekad ima u staklenki od marmelade. Dva i dva su četiri. Dva i dva su četiri.

Dva i dva su četiri. Nije znao što se poslije dogodilo. Nije se mogao sjetiti.

Mama će brzo doći. Ako čvrsto zatvori oči i odbroji do deset, jako polako —

jedan nilski konj, dva nilska konja — kad ih opet otvori, mama će biti tu.

Zatvorio je oči, jako čvrsto, i brojao. Onda ih je otvorio. Još je bilo mračno. Ljuta

je na njega, u tome je stvar. To mu je lekcija. Izašao je van bez njene čvrste

tople ruke. Rekla je da to nikad ne radi. Obećavaš li, Matthew? I obećao je.

Kunem se. Pojeo je slatkiše. Matthew, nikad ne uzimaj hranu od nepoznate

osobe. To je bila čarobna formula. Magični napitci, oni te mogu pretvoriti u

nešto što nisi. U nešto majušno, na primjer u insekta u uglu sobe. Onda ga

mama ne bi vidjela, možda bi stala na njega. Ili nešto s drukčijim licem i tijelom,

tijelom neke strašne životinje ili čudovišta, ali unutra bi bio on. Ona bi ga gledala

i ne bi znala da je to on, njen mali mafin, njen slatkiš. Ali oči bi bile njegove, zar

ne? I dalje bi gledao istim očima. Ili bi morao zvati i vikati da bi joj rekao tko je

zapravo. Ali usta su mu bila začepljena. Kad bi pokušao viknuti, čuo bi samo

neko zujanje u glavi, slično onom zvuku koji čuješ kad si na trajektu na moru,

kad ideš na odmor s mamom i tatom. Osamljen zvuk u daljini, i streseš se od

jeze, iako ne znaš zašto, i onda hoćeš da te mama zagrli da bi znao da si na

sigurnom, jer svijet je golem i dubok i pun iznenađenja od kojih ti srce postane

preveliko za tvoje tijelo.

Piškilo mu se. Koncentrirao se na to da ne treba piškiti. Bio je prevelik da bi se

upišao u gaće. Kad ti se to dogodi, ljudi ti se smiju i pokazuju prstom, začepe

nosove. Toplo i vlažno, onda hladnjikavo, onda hladno, koža na butini pecka, i

onda tanak, oštar vonj negdje otraga u nosu. I oči su mu bile vlažne, i pekle su

ga. Nije ih mogao obrisati. Maamaa! Taataa! Jako mi je žao što sam pogriješio.

Ako me sad odvedete doma, bit ću dobar. Obećavam.

Ili se možda pretvorio u zmiju? Jer ruke mu više nisu bile ruke nego dio tijela,

samo je prste mogao pomicati, i stopala mu više nisu bila stopala, bila su

zavezana skupa. Bio jednom jedan dječačić po imenu Matthew koji je prekršio

obećanje i progutao čarobni napitak, i za kaznu se pretvorio u zmiju. Koja gmiže

po podu. Pod obrazom je osjećao drvo. Osjećao ga je na koži, mogao ga je

namirisati. Kad bi se počeo migoljiti, bi li se mogao kretati kao zmija? Savio se

pa opružio, i tijelo mu se malo pomaknulo. Odjednom mu je lice bilo priljubljeno

uz nešto hladno i čvrsto, sa zaobljenim vrhom na jednom kraju. Podigao je

glavu i pokušao to gurnuti, ali nije se pomaknulo. Onda se opružio i položio

obraz na tu stvar, ne bi li osjetio što je to. Jednom kad se igrao skrivača, bio se

sakrio u ormaru u maminoj i tatinoj sobi. Sklupčao se u mraku, smijuljeći se iako

se malo bojao — vidjela se samo tanka crta svjetla između vrata — i čekao da

ga nađu. Slušao je kako ga traže po cijeloj kući, na glupim mjestima, iza

zastora... Tada mu je glava bila naslonjena na nešto slično ovome. Na vlažnom

obrazu osjetio je navoj žice i čvor. Nešto ga je povuklo za stopalo i glava mu je

opet pala na pod. Udarac u slabinu. Cipelom, previše jako. Maleno jarko svjetlo.

Prevrnuo se. Sad je zurio gore u to svjetlo. Nije mogao vidjeti ništa osim tog

prodornog svjetla. Eksplodiralo mu je u očima i rascvalo se u glavi, a oko

njegovog pulsirajućeg središta, mrak je bio još mračniji. Svjetlo se ugasilo.

Cipela ga je gurnula u stranu. U crnilu se odjednom pojavio pravokutnik sivila,

onda se začuo klik i sivilo je nestalo.

14. POGLAVLJE

Frieda je pozvonila na dobro poznatim vratima. Ništa se nije čulo, i nije joj bilo

jasno je li zvono pokvareno ili se zvuk čuje samo duboko u kući. Ponovno je

pritisnula gumb. Još uvijek se ništa nije čulo. Nekoliko puta je lupila teškim

zvekirom. Udaljila se od vrata i pogledala prozore. Nisu se vidjela svjetla, ništa

se nije micalo, nije bilo nikakvih znakova da je netko tu. Je li moguće da je

otputovao? Ponovno je pokucala, ovaj put jače, tako da su se vrata zatresla.

Sagnula se i podigla poklopac proreza za poštu. Povirila je unutra. Na podu je

bilo pisama. Već je htjela otići kad je čula neki zvuk. Ponovno je pokucala. Sad

je definitivno čula kretanje. Čula je korake koji su se približavali, zveckanje

lanca, povlačenje zasuna, i vrata su se otvorila.

Reuben ju je gledao kroz proreze od očiju, kao da mu je čak i sivilo oblačnog

studenog jutra previše svjetla. Na sebi je imao prljave traperice i napola

zakopčanu košulju. Nije joj odmah bilo jasno je li je prepoznao, izgledao je

začuđeno i zbunjeno. Smrdio je na alkohol, duhan i znoj. Bilo je očito da je u toj

odjeći proveo barem jednu noć.

»Koliko je sati?« upitao je.

»Devet i petnaest«, odgovorila je Frieda.

»Ujutro ili navečer?«

»Meni ovo izgleda kao dan.«

»Ingrid je otišla«, rekao je Reuben.

»Kamo?«

»Ostavila me. Otišla je, i rekla je da se ne vraća. Nije mi htjela reći kamo ide.«

»Nisam znala. Smijem li ući?«

»Bolje nemoj.«

Frieda se progurala pokraj njega i ušla. U njegovoj kući nije bila već više od

godinu dana. Unutra je izgledalo kao da tu nitko ne živi, jedan prozor bio je

napukao, armatura stropne svjetiljke visjela o golim žicama... Pogledala je oko

sebe i ispod hrpe novina u predsoblju našla telefon. Izvadila je komadić papira

iz džepa i nazvala broj zapisan na njemu. Nakon kratkog razgovora, spustila je

slušalicu.

»Gdje živi ovaj telefon?« upitala je.

»Bilo gdje«, rekao je Reuben. »Nikad ga ne mogu naći.«

»Skuhat ću ti kavu.«

Kad je ušla u kuhinju, morala je staviti ruku na usta da ne povrati od smrada.

Pogledala je hrpu prljavih tanjura, tava, čaša, raznih kutija s ostacima napola

pojedenih gotovih jela... »Nisam očekivao društvo«, rekao je Reuben prkosnim

tonom dječaka koji je porazbijao svoje igračke. »Fali ženska ruka. Ovdje je bolje

nego gore na katu.«

Frieda je osjetila impuls da jednostavno pobjegne iz tog užasa i prepusti

Reubena samome sebi. Nije li on sam prije nekoliko godina rekao takvo što?

»Moraš ih pustiti da rade vlastite greške. Sve što možeš učiniti jest pratiti ih i

paziti da ne prestraše konje, da ne završe u zatvoru, da ne naškode ikom

drugom osim sebi.« Ali ona to nije mogla. Čišćenje nije dolazilo u obzir, ali

odlučila je napraviti barem neku vrstu staze kroz taj svinjac. Gurnula je Reu-

bena na stolac. Sjedio je trljajući se po licu i mrmljajući. Pristavila je vodu za

kavu. Razasute po cijeloj kuhinji bile su napola i tričetvrt popijene boce: viski,

Cinzano Bianco, vino, Drambuie. Sve ih je izlila u sudoper. Našla je vreću za

smeće i napunila je ostacima hrane. To je barem pokazivalo da nije samo pio.

Naslagala je prljavo posuđe u sudoper, a kad u njemu više nije bilo mjesta, oko

njega. Otvorila je kuhinjske ormariće i našla instant kavu, zaboravljenu negdje

visoko gore. Nije bila načeta. Drškom žlice poderala je papir kojim je staklenka

bila zatvorena. Oprala je dvije šalice i napravila svakome po šalicu vrele crne

kave. Reuben ju je pogledao, zastenjao i zavrtio glavom. Frieda je podigla

šalicu i prinijela je njegovim ustima. Srknuo je i opet zastenjao. »Spržio sam si

jezik.«

Ona je ipak i dalje držala šalicu, prislanjala mu je na usta, poticala ga da pije,

sve dok šalica nije bila napola prazna. »Došla si likovati, zar ne?« rekao je

Reuben. »Dotle sam došao. Eto kako je završio Reuben McGill. Ili ćeš mi

izraziti sućut? Hoćeš li mi reći da ti je jako, jako žao? Ili ćeš mi održati

predavanje?«

Frieda je podigla svoju šalicu, pogledala je i spustila natrag na stol. »Došla sam

te pitati za savjet«, rekla je. »Dobar vic«, rekao je Reuben. »Pogledaj oko sebe.

Misliš da netko,tko je u ovakvoj situaciji može dijeliti savjete?«

»Alan Dekker«, rekla je Frieda. »Pacijent kojeg sam preuzela od tebe. Sjećaš

ga se?«

»Preuzela? Misliš na onog pacijenta koji mi je oduzet na tvoj zahtjev? Onog

zbog kojeg sam suspendiran iz svoje vlastite klinike? Tog? Problem je u tome

što se u vezi s tim pacijentom malo čega sjećam, zato što me s tog slučaja

skinula moja nekadašnja učenica, moja štićenica. U čemu je problem? Je li se i

na tebe žalio?«

»Problem je u tome što mi se zavukao pod kožu.«

»A je li?«

»Posljednjih nekoliko dana nisam mogla normalno spavati.«

»Ti nikad nisi mogla normalno spavati.«

»Radi se o snovima koje sam sanjala. Osjećam se kao da me inficirao. Zanima

me, jesi li imao neki osjećaj u vezi s njim? Pomislila sam da je to možda bio

razlog zašto su stvari između tebe i njega krenule po zlu.«

Reuben je otpio gutljaj kave. »Isuse, kako to mrzim«, rekao je. »Sjećaš se dr.

Schoenbauma?«

»On je bio jedan od tvojih profesora, zar ne?«

»Tako je. Njega je analizirao Richard Steiner. A Richarda Steinera Thomas

Bayer, a Thomasa Bayera Sigmund Freud. Schoenbaum mi je bio kao direktna

veza s Bogom, i naučio me da kad si psihoanalitičar, nisi ljudsko biće. Više si

kao totem.«

»Totem?«

»Samo si prisutan. I ako ti pacijent dođe i kaže da mu je upravo umrla žena, čak

mu ni sućut ne izraziš. Analiziraš zašto je on osjećao potrebu da ti to kaže.

Schoenbaum je bio briljantan i karizmatičan, ali ja sam mislio: jebeš to. Odlučio

sam da ću ja sa svojim pacijentima biti sve što on nije bio. Da ću ih držati za ru-

ku, da ću u svojoj maloj sobi činiti sve što oni čine, da ću odlaziti kamo god oni

odlaze i osjećati što god oni osjećaju.« Naslonio se na stol i primakao bliže

Friedi, i vidjela mu je oči izbliza. Bile su žućkaste, u kutovima prošarane

crvenim kapilarama.

Dah mu je bio kiselkast, smrdio je na kavu i alkohol i nekvalitetnu hranu. »Ne bi

vjerovala kamo sam sve išao. Ne bi vjerovala kakvo sranje kola po ljudskim

mozgovima, a ja sam hodao kroz to, bio sam u tim govnima do vrata. Muškarci

su mi rekli takve stvari o djeci, žene su mi rekle takve stvari o svojim očevima i

stričevima, da ne znam zašto nisu jednostavno izašli iz sobe i pucali si u jebenu

glavu. Mislio sam, ako krenem s njima na taj put, ako im pokažem da nisu sami,

da netko to može podijeliti s njima, da će se možda moći vratiti i napraviti nešto

od svog života. I znaš što? Nakon trideset godina, dosta mi je svega. Znaš što

mi je Ingrid rekla? Rekla mi je da sam jadan i da previše pijem i da sam postao

dosadan.«

»Ti jesi pomogao ljudima«, rekla je Frieda.

»Čini ti se?« rekao je Reuben. »Vjerojatno bi bili na istom i da su samo popili

nekoliko tableta, ili napravili par vježbi, ili jednostavno ništa. U svakom slučaju,

ne znam što sam učinio za njih, ali za mene je to bilo jebeno loše. Samo

pogledaj oko sebe. Eto kako izgleda kad te ljude pustiš u svoju glavu. Dakle,

ako si došla ovamo po savjet, dat ću ti ga: kad te pacijent počne dirati u srce,

daj ga nekom drugom. Nećeš moći pomoći ni njemu ni sebi. Eto. Sad možeš

ići.«

»Ne radi se o tome da sam dopustila da me dira u srce, ne na taj način. Ali sve

je to... nekako čudno. On je čudan.«

»Kako to misliš?«

Prepričala mu je svoje razgovore s Alanom. Ispričala mu je o uznemirujućem

osjećaju koji ju je obuzeo kad je otvorila novine i pročitala o Matthewu. Reuben

je nije prekinuo. Na trenutak je gotovo zaboravila gdje je. Film se odvrtio

unatrag i opet je bila studentica koja svoje strahove artikulira svom mentoru,

Reubenu. On je znao slušati, kad je htio; nagnuo bi se prema naprijed i nije

skidao oči s njenog lica.

»Eto«, rekla je na kraju. »Razumiješ što hoću reći?«

»Sjećaš se one pacijentice koju si imala prije nekoliko godina, kako se ono

zvala? Melody, tako nešto.«

»Misliš Melany?«

»Da, Melany. Ona je bila klasičan slučaj pacijenta s psihosomatskim bolestima.

Sindrom iritabilnog crijeva, napadaji vrtoglavice, padanje u nesvijest itd.«

»I?«

»Njene tjeskobe i potisnute traume manifestirale su se kroz fizičke simptome.

Nije ih mogla priznati, ali njeno tijelo je našlo način da ih izrazi.«

»Dakle misliš...«

»Ljudi su vrlo čudni, a njihova psiha još čudnija. Sjeti se žene koja je imala

alergiju na dvadeseto stoljeće. O čemu se tu radilo? Mislim da Alan radi nešto

slično. Panika može biti slobodno plutajuća, znaš, i prikačiti se na bilo što što

naiđe.«

»Da«, rekla je Frieda nakon kraće pauze. »Ali on je razmišljao o crvenokosom

djetetu prije nego što je Matthew nestao.«

»Hm. No dobro, svejedno je to bila dobra teorija. Zapravo, još uvijek je dobra —

samo što je primjenjiva na tebe umjesto na tvog pacijenta.«

»Genijalno.«

»Napola sam ozbiljan — zabrinuta si za Alana, ne možeš doprijeti do njegovog

dna. Dakle kvačiš njegovog umišljenog sina na prikladan simbol.«

»Teško da kidnapirano dijete može biti simbol.«

»Zašto ne? Sve je simbol.«

»Gluposti«, rekla je Frieda, ali nasmijala se. Sad je bila bolje volje. »A što je s

tobom?«

»Oh, OK«, rekao je Reuben. »Sad si ti na redu da dijeliš savjete. Evo me.

Nemam ženu. Nemam posao. Džin pijem na šalice. Što preporučujete,

doktorice? Ima li sve to veze s mojom majkom?«

Frieda je pogledala oko sebe. »Mislim da biste trebali pospremiti«, rekla je.

»Vi ste biheviorist, zar ne?« upitao je Reuben sarkastično.

»Jednostavno ne volim nered. Bolje bi se osjećao.«

Reuben se udario po glavi, tako jako da se Frieda trznula.

»Pospremanje nema smisla ako si sjeban tu gore«, rekao je.

»Barem ćeš biti sjeban u čistoj kući.«

»Zvučiš kao moja majka.«

»Meni se tvoja majka sviđala.«

Začulo se glasno kucanje na vrata.

»Tko je to do vraga?« rekao je Reuben iritirano. Ustao je i, vukući noge, krenuo

otvoriti vrata. Frieda je uzela svoju šalicu i izlila kavu po prljavom posudu u

sudoperu. Reuben se vratio. »Neki tip, tebe traži«, rekao je.

Za njim je ušao Josef.

»Ovo je bilo brzo«, rekla je Frieda.

»Je li on čistač?« upitao je Reuben.

»Ja sam građevinski radnik«, rekao je Josef. »Imali ste domjenak?«

»Što on traži ovdje?«

»Ja sam ga zamolila da dođe«, rekla je Frieda. »Činim ti uslugu. Za koju ćeš

platiti. Dakle, budi pristojan. Josef, da li biste mogli popraviti pet-šest stvari u

ovoj kući? Na primjer, zvono na vratima, napuklo prozorsko staklo, stropnu

svjetiljku koja visi o žicama...«

»Bojler ne radi kako treba«, rekao je Reuben.

Josef je pogledao oko sebe. »Vaša žena je otišla?« upitao je.

»Više mi nije žena«, rekao je Reuben. »I da, otišla je. Kao što vidite. Sve sam

ovo sam napravio.«

»Jako mi je žao«, rekao je Josef.

»Ne treba mi vaša sućut«, rekao je Reuben.

»Treba«, rekla je Frieda. Lagano je dodirnula Josefovo rame. »Hvala. I u pravu

ste, razgovor ponekad nije dovoljan.«

Josef je malo pognuo glavu. Ta otmjena gesta bila je njegov karakterističan

način potvrđivanja.

15. POGLAVLJE

«Frieda?«

»Oprosti.«

»Miljama si daleko. O čemu razmišljaš?«

Frieda je mrzila kad su je ljudi to pitali. »O ničem posebnom«, rekla je.

»O sutrašnjem danu. Poslu.« Prethodne noći spavala je tako loše, da su

je oči pekle. Osjećala se krhko i napeto, i nije joj se razgovaralo sa

Sandyjem. Te noći je spavao pokraj nje i u snu nešto mrmljao, ali nije

uspjela razabrati što.

»Ima stvari o kojima bismo trebali porazgovarati.«

»Stvari?«

»Da.«

»Je li ovo razgovor na temu s koliko muškaraca sam spavala?«

»Ne. To možemo sačuvati za kasnije, kad budemo imali dovoljno

vremena. Želim da razgovaramo o našim planovima.«

»Misliš, što radim ovog ljeta? Moram te upozoriti da mrzim letjeti

zrakoplovom. I mrzim sunčanje na plaži.«

»Prestani.«

»Oprosti. Ignoriraj me. Pola je osam ujutro, veći dio noći provela sam

budna a mozak mi se pjeni. Jedini planovi koje ovaj čas mogu napraviti

su oni za sljedećih osam sati.«

»Dođi večeras k meni. Skuhat ću nam nešto jednostavno i možemo

razgovarati.«

»To zvuči zlokobno.«

»Ali nije.«

»Imam pacijenta u sedam.«

»Dođi poslije toga.«

Frieda bilješke nikad nije pisala pred pacijentom; to bi učinila poslije

termina, a onda bi, navečer ili preko vikenda, bilješke prepisala u

kompjutor. Ali ponekad bi za vrijeme razgovora nešto crtala, ili črčkala po

bloku papira koji joj je uvijek bio pri ruci. Tako joj je bilo lakše usredotočiti

misli. Upravo je to sada činila, sjedeći u popravljenoj ordinaciji svježe

oličenoj u nijansu naziva »Kost« (koja je naišla na Josefovo

neodobravanje). Ovlaš je skicirala Alanovu lijevu ruku, koja je ha trenutak

počivala na naslonu za ruku njegovog stolca. Ruku je teško nacrtati.

Imao je masivnu zlatnu burmu na prstenjaku, koža oko nokta na palcu

bila mu je izgrižena, žile izražene. Kažiprst mu je bio dulji od prstenjaka.

To je navodno nešto značilo, ali nije se mogla sjetiti što. Danas je bio

nemiran, još više nego inače, vrpoljio se na sjedalu, naginjao naprijed pa

opet naslanjao, trljao po nosu sa strane. Primijetila je da mu je po vratu

izbio osip, na košulji je imao mrlju od zubne paste. Govorio je, vrlo brzo,

o sinu kojeg želi. Riječi koje su toliko godina bile zabranjene i potisnute

sad su kuljale iz njega. Crtala je zglob na njegovom malom prstu i vrlo

pažljivo slušala, pokušavajući potisnuti nemir koji je strujio kroz nju i

podizao joj dlačice na koži.

»Čuti kako me zove tata«, govorio je. »Imati njegovo povjerenje. Nikad

ga ne iznevjeriti. Moj sin igra nogomet i voli društvene igre. Voli da mu se

navečer čita, knjige o dinosaurusima i vlakovima.«

»To ste rekli kao da on postoji.«

»Je li to problem?«

»Nešto vam toliko nedostaje, da činite da to postane stvarnost u vašoj

glavi.«

Allan je protrljao svoje umorno lice, kao da ga temeljito pere. »Želim to

nekome reći«, odgovorio je. »Želim o tome moći govoriti naglas. Kao kad

sam se zaljubio u Carrie. Imao sam druge djevojke prije nje, naravno, ali

ni s jednom nisam imao taj osjećaj. Osjećaj slobode od samoga sebe.«

Pogledao ju je, a ona je komentar ostavila za kasnije. »Tih prvih nekoliko

mjeseci, stalno sam imao potrebu reći njeno ime naglas, bilo kome.

Uvijek bih našao načina da to ubacim u razgovor. »Moja djevojka,

Carrie«, rekao bih. Govorio sam to drugim ljudima da bih sam sebe

uvjerio da je to stvarnost. I sad je slično, kao da to jednostavno moram

nekome reći da bih malo smanjio taj pritisak koji osjećam u sebi. Ako

vam to ima smisla.«

»Ima. Ali, moj posao nije učiniti da se nešto što nije stvarnost počne činiti

stvarnim«, rekla je Frieda.

»Rekli ste da svatko ima potrebu da od svog života napravi priču.«

»I što vi želite učiniti u vezi s ovom pričom?«

»Carrie kaže da možemo usvojiti dijete. Ja to ne želim. Ne želim

popunjavati formulare, ne želim da drugi odlučuju jesam li podoban za

roditelja. Želim svog sina, ne tuđeg. Pogledajte.« Alan je izvadio novčanik

iz džepa. »Želim vam nešto pokazati.«

Izvadio je staru fotografiju. »Evo. Ovako zamišljam svog sina.«

Frieda je nevoljko uzela fotografiju. Na trenutak je zanijemjela.

»Jeste li to vi?« na kraju je upitala, zureći u pomalo bucmastog dječačića

u plavim kratkim hlačama. Stajao je pokraj jednog stabla s nogometnom

loptom pod rukom.

»To sam ja, s pet ili šest godina.«

»Vidim.«

»Što vidite?«

»Imali ste jarko crvenu kosu.«

»Počeo sam dobivati sijede još prije tridesete.«

Crvena kosa, naočale, pjegice. Obuzeo ju je tako uznemirujući osjećaj,

da su je prošli srsi. Ovaj put je to izrekla: »Izgledali ste vrlo slično

dječačiću koji je nedavno nestao. «

»Znam. Naravno da znam. On je moj san.«

Pogledao ju je i pokušao se osmjehnuti. Jedna suza slila mu se niz obraz

u nasmiješena usta.

Znao je da ne smije ništa jesti. Piti vodu, to smiješ, toplu ustajalu vodu iz

boce, ali ne smiješ ništa jesti. Kad bi jeo, nikad se ne bi vratio kući.

Zaglavio bi tu zauvijek. Snažni prsti na silu su mu otvarali usta i trpali

nešto unutra, ali on bi sve ispljunuo. Jednom mu je nekoliko zrna graška

otišlo niz grlo. Kašljao je i gušio se, pokušao ih vratiti gore, ali osjećao je

kako se spuštaju. Nekoliko zrna graška, je li to bilo bitno? Nije znao

pravila. Pokušao je ugristi tu ruku i ruka ga je udarila i plakao je i ruka ga

je ponovno udarila. Bio je prljav. Hlače su mu bile krute od pišaline i

smrdjele su, a jučer navečer je kakao u kutu sobe. Morao je. Trbuh ga je

bio pekao, tako strašno, da je mislio da će umrijeti. Pretvarao se u

tekućinu, u vatru. Sve u njemu bilo je tekuće. Vrelo i drhtavo. Sve ga je

boljelo i osjećao je da ništa nije kako bi trebalo biti. Ali sad je bio čist.

Ribaća četka i vrela voda. Bolna ružičasta koža. Čekinje četkice za zube

na zubima i desnima. Jedan zub mu se klimao. Čekao je da dođe Zubić

vila. Kad bi ostao budan, mogao bi je vidjeti i reći joj da ga spasi. Ali kad

bi ostao budan, ona ne bi došla. Znao je to. I nešto odvratno po kosi.

Crno i ljepljivo, jakog mirisa, kao kad prolaziš pokraj radova na cesti,

pokraj radnika s bušilicama od čije ti zaglušujuće buke bruji u glavi. Kosa

mu je sad bila čudna. Pretvarao se u nešto drugo. Da je imao zrcalo, u

njemu ne bi vidio sebe nego nekog drugog. Koga? Nekoga s crvenim,

zlim licem. Uskoro će biti prekasno. Nije znao koju magičnu formulu mora

reći da bi poništio čaroliju.

Gole daske. Zidovi odvratne kričavo zelene boje. Konop rolete na

prozoru privezan za nešto dolje. Jedna jedina žarulja visi sa stropa o

komadu ofucanog kabla. Bijeli radijator koji mu prži kožu kad god ga

dotakne, a po noći stenje kao umiruća životinja pokraj ceste. Bijela

plastična kahlica, napuknuta. Sram ga je gledati je. Na podu madrac

prekriven tamnim mrljama. Jedna mrlja je zmaj, a jedna druga je neka

zemlja, ali ne zna koja. Jedna mrlja je lice s kukastim nosom, sigurno

vještičje; a jedna mrlja je od njega. Soba ima i vrata, ali ne otvaraju se za

njega. Gak i kad bi mogao upotrebljavati, ruke, i čak i kad bi ih otvorio,

znao je da ne bi mogao izaći kroz njih. S onu stranu vrata bile su stvari

koje bi ga uhvatile.

Detektivka Yvette Long gledala je oko sebe u dnevnoj sobi Faradayovih.

Bilo je razbacanih igračaka: veliki crveni plastični autobus i nekoliko

malenih autića na tepihu, knjige i slikovnice, majmun koji se može navući

na ruku. Na stoliću je bio blok pisaćeg papira s Matthewovim pokušajima

pisanja, naherenim slovima napisanim s mnogo truda crvenim

flomasterom, s trbusima na B i D na krivoj strani. Andrea Faraday sjedila

je preko puta. Njena duga crvena kosa bila je zamršena i masna, a lice

otečeno od plača. Yvette Long se činilo da Andrea Faraday danima

uopće nije prestala plakati.

»Što vam još mogu reći?« upitala je. »Nemam vam što reći. Ništa. Ništa

ne znam. Mislite da vam ne bih rekla? U sjećanju stalno iznova vrtim isti

film, ponovno i ponovno.«

»Možete li se sjetiti ičega što vam se čini sumnjivim? Sjećate li se da se

onuda motala kakva čudna osoba?«

»Ne! Ništa. Da nisam zakasnila — o Bože, da nisam zakasnila. Molim

vas vratite nam ga. Mog malog dječaka. Još mu se ponekad dogodi da

se upiški u krevet.«

»Znam kako je to bolno. Činimo sve što možemo. U međuvremenu. ..«

»Oni ne znaju ništa o njemu. Ima alergiju na orašaste plodove, što ako

mu daju nešto od toga?«

Policajka Long trudila se da joj lice ostane mirno i stavila ruku na

Andreinu. »Pokušajte se sjetiti bilo čega što bi nam moglo pomoći.«

»On je zapravo još beba. Plače i zove me, a ja mu ne mogu doći.

Razumijete li kakav je to osjećaj? Bus mi je otišao pred nosom i

zakasnila sam.«

***

Jack je poslušao Friedin savjet i toga dana je na sebi imao crne hlače,

svijetloplavu košulju, na kojoj je samo najgornji gumb bio otkopčan, i sivu

vunenu vestu na kojoj su džepovi, vidjelo se, još bili zašiveni; na nogama

cipele jeftinog izgleda, sjajne crne polucipele na vezanje; vjerojatno su na

đonovima još imale naljepnicu s cijenom. Čak mu je i kosa bila

začešljana od lica i bio je obrijan, samo mu je jedno mjesto ispod vilice

bilo promaklo. Više nije izgledao kao šlampavi student nego kao

knjigovođa pripravnik, ili možda novi član religiozne sekte. Pokazivao je

na svoju bilježnicu i pričao o slučajevima. Govorio je bez oduševljenja i

Frieda se nije mogla skoncentrirati. Pogledala je na sat. Bili su gotovi.

Kimnula je glavom, i onda upitala: »Zamisli da ti pacijent prizna zločin.

Sto bi učinio?«

Jack se malo uspravio. Sumnjičavo ju je pogledao. Je li ga pokušavala

dovesti na tanak led? »Kakav zločin? Prebrzu vožnju? Krađu u dućanu?«

»Ne, nego nešto ozbiljno. Na primjer ubojstvo.«

»Ništa što pacijent kaže ne smije izaći iz sobe«, nesigurno je rekao Jack.

»Zar nije to ono što im je obećano?«

»Psihoterapeut nije svećenik u ispovjedaonici«, rekla je Frieda nasmijavši

se. »Ti si građanin. Ako ti netko prizna ubojstvo, pozoveš policiju.«

Jack je pocrvenio. Pao je na ispitu.

»Ali sada dalje: što ako sumnjaš da je pacijent počinio zločin?«

»Jack je oklijevao. Grizao je vrh svog palca.

»Ne radi se o tome hoćeš li dati pogrešan ili točan odgovor.«

»O kakvoj se sumnji radi?« napokon je rekao. »Mislim, radi li se samo o

nekakvom osjećaju? Ne možeš jednostavno otići na policiju na temelju

osjećaja u trbuhu, nije li tako? Osjećaj često vara.«

»Ne znam.« Frieda je više razgovarala sama sa sobom nego s njim.

»Zapravo ne znam što to znači.«

»Stvar je u tome što bih«, rekao je Jack, »ako si to dopustim, na mnoge

mogao posumnjati da su kriminalci. Jučer mi je jedan pacijent rekao

stvari koje su bile totalno ogavne. Osjećao sam se otrovano od samog

slušanja. Stalno sam razmišljao o onome što si mi jednom rekla o razlici

između zamišljanja i činjenja.«

Frieda je kimnula glavom. »Točno.«

»I uvijek nam govoriš da naš posao nije baviti se kaosom u vanjskom

svijetu nago kaosom u glavi osobe.« Zastao je. »Riječ je o jednom od

tvojih pacijenata, zar ne?«

»Ne baš. Ili, možda.«

»Najlakše bi bilo jednostavno ga pitati.«

Frieda ga je pogledala i nasmiješila se. »Je li to ono što bi ti učinio?«

»Ja? Ne. Ja bih došao k tebi, i učinio bih ono što mi ti rekla.«

Poslije termina, Frieda je otpješačila do Barbicana, tako da je stigla tek

oko pola devet. Padala je kiša, u početku samo lagano, ali kad je stigla,

već je bio pravi pljusak, tako da su se na cesti formirale lokve i kotači

automobila u zrak su lansirali sjajne lukove vode.

»Donijet ću ti ručnik«, rekao je Sandy kad je vidio da je mokra. »I dat ću ti

jednu svoju košulju da se presvučeš.« »Hvala.«

»Zašto nisi uzela taksi?«

»Htjela sam prošetati. Trebalo mi je.«

Dao joj je jednu mekanu bijelu košulju, skinuo joj cipele i čarape, obrisao

joj noge i kosu. Sklupčala se na kauču. Donio joj je čašu vina. U stanu je

bilo toplo i svijetlo. Vani, noć je bila divlja i mokra, i svjetla Londona

treperila su i razlijevala se.

»Ugodno mi je«, rekla je. »Što to miriše?«

»Kozice s češnjakom, riža i zelena salata. Je li ti to u redu?« »Bolje nego

u redu. Ja zapravo nisam neka kuharica.«

»To mi ne smeta.«

»Drago mi je čuti.«

Jeli su sjedeći za malim stolom. Sandy je zapalio svijeću. Na sebi je imao

traperice i tamnoplavu košulju. Gledao ju je s intenzitetom koji ju je

nervirao. Bila je navikla da je studenti i pacijenti znatiželjno gledaju, ali

ovo je bilo drukčije.

»Zašto ne znam ništa o tvojoj prošlosti?«

»Je li to onaj ozbiljan razgovor?«

»Ne baš. Ali izbjegla si odgovor.«

»Čini ti se?«

»Imam osjećaj da ti o meni znaš mnogo više nego ja o tebi.«

»Za to treba vremena.«

»Znam. A vremena imamo, zar ne?«

Izdržala je njegov pogled. »Mislim da imamo, da.«

»Ovo među nama, bilo mi je iznenađenje«, rekao je.

»Tako je to u ljubavi.« Riječ joj je pobjegla prije nego što se uspjela

zaustaviti; sigurno je vino bilo krivo. Sandy je stavio ruku na njezinu.

Odjednom je izgledao ozbiljno. »Da, postoji nešto što ti moram reći.«

»Nećeš mi valjda reći da si oženjen?«

Nasmiješio se. »Ne«, rekao je. »Nije to. Ponuđen mi je novi posao.«

»Oh.« Preplavilo ju je olakšanje. »Mislila sam da ćeš mi reći nešto

strašno. Ali to je dobra vijest, zar nije? Koji posao?«

»Profesura.«

»Sandy, to je fantastično.«

»Na Cornellu.«

Frieda je spustila nož i vilicu uredno jedno pokraj drugog i odgurnula

tanjur. Naslonila se laktovima na stol.

»Cornell u New Yorku?«

»Da«, rekao je Sandy. » Taj .«

»Dakle, seliš se u Ameriku.«

»To je plan.«

»Oh.« Odjednom joj je bilo hladno i bila je vrlo trijezna. »Kada si im dao

pozitivan odgovor?«

»Prije nekoliko tjedana.«

»Znači cijelo vrijeme si znao.«

Okrenuo je lice od nje. Bilo mu je neugodno i iritiralo ga je što mu je

neugodno. »Posao sam dobio prije nego što sam te upoznao.«

Frieda je uzela čašu i otpila gutljaj vina. Imalo je kiseo okus. Činilo joj se

kao da se i svjetlo promijenilo, sve je odjednom izgledalo drukčije.

»Pođi sa mnom«, rekao je.

»Kao što dobroj ženi priliči.«

»Imaš kontakte u Americi, možeš ondje raditi jednako kao i ovdje. Mogli

bismo oboje početi ispočetka, skupa.«

»Ja ne želim početi ispočetka.«

»Znam da sam ti trebao reći.«

»Srušila sam zid«, rekla je Frieda. »Pustila sam te u svoju kuću, u svoj

život. Rekla sam ti stvari koje nikom drugom nisam rekla. Od početka si

to planirao.«

»S tobom.«

»Ne možeš umjesto mene raditi moje planove. Znao si nešto o nama što

ja nisam znala.«

»Nisam te htio izgubiti.«

»Kad odlaziš?«

»Na Novu godinu. Za nekoliko tjedana. Prodao sam stan. Našao sam

novi, negdje u Ithaci.«

»Oho, zbilja si bio marljiv.« Slušala je svoj glas, hladan, ogorčen,

kontroliran. Nije bila sigurna da joj se sviđa kako zvuči. Bilo joj je vruće i

osjećala je slabost od osupnutosti.

»Nisam znao što da radim«, rekao je. »Molim te Frieda, voljena moja,

pođi sa mnom. Pridruži mi se.«

»Tražiš od mene da ovdje sve napustim i u Americi počnem ispočetka?«

»Da.«

»Kako bi bilo kad bih ja tebe zamolila da odustaneš od profesure na

Cornellu i ostaneš ovdje sa mnom?«

Ustao je i otišao do prozora. Nekoliko sekundi je stajao okrenut leđima i

gledao van, a onda se okrenuo i rekao: »Ne bih to učinio. Ne mogu.«

»Dakle?« rekla je Frieda.

»Udaj se za mene.«

» Odjebi .«

»Zaprosio sam te, a ne uvrijedio.«

»Mislim da je najbolje da odem.«

»Nisi mi odgovorila.«

»Ti to ozbiljno?« upitala je. Osjećala se kao da joj je alkohol udario u

glavu.

»Da.«

»Moram razmisliti. Kad budem sama.«

»Hoćeš reći da postoji mogućnost da pristaneš?«

»Reći ću ti sutra.«

23. POGLAVLJE

Kad mu je otvorio vrata, Tanner je izgledao iznenađeno. Inspektor Karlsson se

predstavio.

»Moj pomoćnik je razgovarao s vama«, rekao je Karlsson.

Tanner je kimnuo glavom i uveo ga u zapuštenu dnevnu sobu. Bilo je hladno.

Tanner je kleknuo i prtljao po električnoj grijalici smještenoj u otvorenom

kaminu. Dok je bio zaposlen pripravljanjem i serviranjem čaja, Karlsson je

gledao oko sebe. Sjetio se kako je kao dijete s djedom i bakom išao u posjete

njihovim prijateljima dalekim rođacima. Cak i nakon trideset godina, to sjećanje

smrdjelo je na dosadu i dužnost.

»Sad ja radim vaš posao«, rekao je Karlsson, i izgovorivši to pomislio da je

zvučalo kao pokuda. Tanner nije izgledao kao detektiv. Čak ni kao umirovljeni

detektiv. Na sebi je imao staru vestu

sjajne sive hlače, bio je šlampavo obrijan i na licu su mu se vidjela neobrijana

mjesta s dugačkim čekinjama. Ulio je čaj u dvije različite šalice i pružio mu

veću. »Nisam kanio ostati u Kensal Riseu«, rekao je. »Rano sam otišao u

mirovinu i htjeli smo se preseliti na obalu. Nekamo na istok, na primjer u

Clacton ili Frinton. Već smo počeli skupljati brošure, ali onda mi se žena

razboljela, i sve je postalo malo prekomplicirano. Ona je gore na katu.

Vjerojatno ćete je čuti kako me doziva.«

»Zao mi je«, rekao je Karlsson.

»Trebalo bi da je muškarac taj koji se razboli odmah nakon umirovljenja. Ali ja

sam dobro. Samo sam umoran.«

»Jednom sam nekoliko dana njegovao svoju majku, bila je operirana«, rekao je

Karlsson. »To je bilo teže nego raditi u policiji.

»Vi ne zvučite kao policajac«, rekao je Tanner.

»Kako zvučim?«

»Drukčije. Rekao bih da ste studirali.«

»Jesam. Da li to znači da ne mogu biti jedan od dečkiju?«

»Vjerojatno. Sto ste studirali?«

»Pravo.«

»E to je jebeno gubljenje vremena.«

Karlsson je otpio gutljaj čaja. Grudice mlijeka plutale su po površini i okus je bio

malo kiselkast.

»Znam zašto ste ovdje«, rekao je Tanner.

»Tražimo jedno nestalo dijete. Analizirali smo neke parametre. Starost djeteta,

doba dana, tip lokacije, način, priliku., i na kompjuteru nam se pojavilo jedno

ime. Samo jedno. Joanna Vine. Ili Jo?«

»Joanna.«

»Moj se zove Matthew Faraday. U novinama ga zovu Mattie. Valjda im to bolje

paše u naslovima. Mali Mattie. Ali ime mu je Matthew.«

»Ona je nestala prije dvadeset godina.«

»Dvadeset dvije.«

»Osim toga, Joanna je oteta u Camberwellu, a taj dječačić u Hackneyju, zar

ne?«

»Vidim, pratite priču.«

»To se ne može izbjeći.«

»Istina. Nastavite.«

»Joanna je nestala po ljeti. Ovaj po zimi.«

»Dakle niste uvjereni?«

Tanner je kratko razmislio prije nego što je odgovorio. Sad je već malo više

izgledao kao nekadašnji viši detektiv. Govorio je odbrojavajući stavke prstima.

»Uvjeren?« rekao je. »Djevojčica, dječak. Sjeverni London, južni London. Ljeto,

zima. A tu je i vremenski odmak od dvadeset dvije godine. Kakva je to priča?

Otme dijete, čeka pola života, i onda otme sljedeće? Ali vi očito mislite da su ti

slučajevi povezani. Postoji li nešto što niste rekli novinarima?«

»Ne«, rekao je Karlsson. »U pravu ste. Uopće nema očitog razloga. Ja sam

slučaju pristupio iz drugog smjera. Na tisuće djece nestane svake godine. Ali

kad eliminirate tinejdžere koji su pobjegli od kuće, djecu koju su oteli članovi

obitelji i nesretne slučajeve, preostane vam mnogo manji broj. Koliko djece

bude ubijeno od strane nepoznate osobe svake godine? Četiri, pet?«

»Tako nekako.«

»I iznenada ta dva nestanka sliče jedan drugom. Vi znate kako je teško uzeti

tuđe dijete. Morate to izvesti bez buke, izbjeći da vas netko vidi i onda... što?

Riješiti se tijela tako da nikad ne bude nađeno, ili ga poslati u inozemstvo ili ne

znam što.«

»Jesu li novinari saznali za tu vašu teoriju?«

»Ne. I ja im neću pomoći oko toga.«

»To nije činjenica«, rekao je Tanner. »Ne možete bazirati cijelu istragu na tome.

To je i nama bio problem. Bili smo uvjereni da se radi o nekome iz obitelji, jer to

je ono što statistike pokazuju. Uvijek je u pitanju netko iz obitelji. Ako su roditelji

razvedeni, otac ili stric. Koliko se sjećam, otac u početku nije imao čvrst alibi,

tako smo potrošili previše vremena na njega.«

»Je li imao čvrst alibi?«

»Dovoljno čvrst«, rekao je zlovoljno. »Mislili smo da ga samo moramo pritisnuti i

pričekati da pukne, i nadali smo se da nije već ubio svoju kćer. Jer to je ono što

se uvijek dogodi. Osim kad se ne dogodi. Ali vama to ne trebam objašnjavati.

Pročitali ste dosje.«

»Jesam. Cijeli sam dan na to potrošio, a unutra zapravo nema ničega. Htio sam

vas pitati je li postojalo nešto što niste stavili u dosje. Možda neke sumnje,

slutnje, pretpostavke...«

Tanner se zavalio na kauču. Duboko je disao. »Želite da vam kažem da me taj

slučaj proganja? Da sam zato otišao u prijevremenu mirovinu?«

»Jeste li?«

»Mogao sam se nositi s mrtvim tijelima. Čak sam se mogao nositi s

oslobadajućim presudama za zločince za koje sam znao da su krivi. Mogao

sam gledati odvjetnika kako stoji na pločniku pokraj takvoga i govori kako je

njegov klijent oslobođen svake sumnje i da zahvaljuje poroti što su donijeli

razumnu odluku. Na kraju mi se posao svodio na papirijadu i ciljeve. I na kraju

to jednostavno više nisam mogao podnijeti.«

»Joanna Vine«, blago je rekao Karlsson. »Što se dogodilo s istragom?«

»Ništa. Baš ništa. Reći ću vam kako je to bilo. Na vratima jednog mog

kuhinjskog ormarića nema ručke. Da bih ga otvorio, moram gurnuti nokte u

razmak i lagano povlačiti za brid dok se vrata ne otvore. Istraga u slučaju

Joanna Vine bila je kao da smo samo mehanički odrađivali kolotečinu istrage.

Odredili smo sobu za stožer operacije, uzeli stotine iskaza, pisali izvještaje,

održavali konferencije za tisak i sastanke na kojima smo razgovarali o napretku

istrage... Ali nismo imali ni jedan pravi trag. Nije bilo ničega u što bi mogao

gurnuti nokte i povlačiti dok se ne otvori.«

»I što se dogodilo?«

»Za konferencije za tisak trebale su nam sve manje prostorije. Više nismo imali

što raditi. Odjednom je već bilo prošlo godinu dana od nestanka. Ništa drugo se

nije dogodilo. Nitko nije puknuo.«

»Što ste mislili?«

»Što sam mislio? Upravo sam vam rekao što sam mislio.«

»Mislim, na što vam je slučaj smrdio? Sto ste pretpostavljali?«

Tanner se kiselo nasmijao. »Nisam mogao naći rješenje. Nakon nekoliko dana,

mislio sam da ćemo je naći u nekom jarku ili kanalu ili plitko zakopanu. Kod tih

bolesnih gadova obično se radi o impulzivnom činu. Onda se samo pokušaju

riješiti dokaza

onoga što su učinili. U slučaju Joanne Vine, nisam imao taj osjećaj, ali nisam

znao kakav osjećaj imam. Jednostavno ništa nismo imali. Kako analizirati ništa?

Možda ju je on — ili ona — jednostavno zakopao na pravom mjestu. A kako ide

vaša istraga?«

»Podsjeća me na vašu. Nekoliko sati smo se nadali da će se pojaviti, da se

izgubio, ili sakrio u ormaru, ili da je kod prijatelja. Razgovarali smo s roditeljima.

Nisu razvedeni. Razgovarali smo s djetetovom ujnom. Majčin brat živi u blizini,

nezaposlen je, pije. Stvarno smo ga pritisnuli. I sad čekamo.«

»A što je s nadzornim kamerama?«

»Ovaj ili je lukav, ili je imao sreće. Ispalo je da kamera na školi ne radi. Dobro je

čuvana tajna da je oko četvrtina svih nadzornih kamera ili neispravno ili nije

uključeno. Ali utvrđeno je da Matthew jest otišao iz škole. Ima nekoliko kamera

iznad ulaza u dućane i pokraj pivnice blizu njegove kuće. Te ga kamere nisu

snimile, ali rečeno mi je da su kamere bile tako usmjerene, da se iz tih snimki

ne mogu izvući jednoznačni zaključci. Ali put do njegove kuće vodi i pokraj

parka, gdje uopće nema nadzornih kamera.«

»Zar ne možete provjeriti registarske oznake na automobilima koji su ušli i izašli

iz tog područja?«

»Što? Svih koji su ušli u Hackney i izašli iz njega? Ne radi se o području crvenih

svjetiljki u dva sata u noći. Gdje bismo počeli?«

»Možda ćete morati pričekati još dvadeset i kusur godina.«

Karlsson je ustao. Izvadio je posjetnicu iz novčanika i dao je Tanneru, koji je

izgledao kao da mu je to na neki ironičan način zabavno. »Već znate što ću sad

reći«, rekao je Karlsson. »Ali ako vam išta padne na pamet, bilo što, samo me

nazovite.«

»Nije dobar osjećaj, zar ne?« upitao je Tanner. »Mislim, kad morate otići

razgovarati s ljudima kao što sam ja?«

»Pomoglo mi je«, rekao je Karlsson. »Gotovo mi je drago što vam je taj slučaj

bio jednako težak kao ovaj sad meni.«

Skupa su otišli do vrata.

»Žao mi se zbog vaše žene«, rekao je Karlsson. »Da li joj se stanje popravlja?«

»Pogoršava«, rekao je Tanner. »Doktor kaže da će to još dugo potrajati. Treba

li vam taksi?«

»Moj vozač me čeka.«

Karlsson je izašao i onda se nečega sjetio, nečega što nije bio mislio reći.

»Sanjam ga«, rekao je. » Kad se probudim, ne sjećam se sna, ali znam da se

radilo o njemu.«

»Tako je i meni bilo«, rekao je Tanner. »Onda sam probao popiti dva-tri pića

prije odlaska na spavanje. To bi ponekad pomoglo.«

»Nedostajala si mi sinoć«, rekao je Sandy.

Frieda je kružila pogledom po kuhinji. Već joj je izgledala kao strani teritorij.

»Upravo doručkujem. Hoćeš...«

»Ne, hvala.«

»Barem više ne pada kiša. Divno izgledaš. Je li to nova jakna?«

»Nije.«

»Meljem kao idiot. Zao mi je zbog onoga sinoć. Zao mi je. S pravom si se

naljutila.«

»Više nisam ljuta.«

»Nisi«, rekao je Sandy. »Zato što si odlučila ne poći sa mnom. Je li tako?«

»Ne mogu sve ostaviti«, rekla je. »Čak ni da bih bila s tobom.«

»Ali zar te ne plaši gubitak ovoga što imamo?«

Nije joj bilo u planu, ali nekako su se odjednom ljubili. I onda joj je skidao jaknu,

košulju, i skupa su odbauljali do kauča, njegove usne na njezinima, njene ruke

na njegovim golim leđima, privlačeći ga bliže, posljednji put. Ponavljao je njeno

ime, i znala je da će se noću buditi i čuti te uzvike.

Poslije je rekla: »Ovo je bila greška.«

»Za mene nije. Odlazim tek iza Božića, hajmo to vrijeme provesti skupa.

Pokušaj to nekako izvesti.«

»Ne. Ne volim dugačke oproštaje.«

»Kako možeš otići nakon ovoga, kako to možeš podnijeti?« ‘ »Zbogom Sandy.«

Kad je otišla, stajao je kraj prozora i gledao dolje na trg na kojem se trebala

pojaviti. Nakon nekoliko minuta se i pojavila. Vitka

uspravna figura brzo je hodala prema cesti. Nije pogledala gore.

17. POGLAVLJE

Šef će biti užasno bijesan«, rekao je detektiv Foreman zlovoljno.

U sobi stožera operacije bilo je nekoliko ljudi, iako je inspektor Karlsson

trebao doći tek kasnije. Prelistavali su jutarnje novine, u kojima groznica

povodom Matthewovog nestanka nije pokazivala znake stišavanja. U jednom

tabloidu bilo mu je posvećeno devet stranica. Bilo je nekoliko njegovih

fotografija, intervjui s ljudima koji su ga poznavali (ili su to barem tvrdili),

tekstovi o kriminološkom profiliranju, dugačak članak o Mathewovom životu u

roditeljskom domu. Bilo je nagađanja o braku Faradayevih na temelju

informacija iz izvora »bliskih srcu operacije«.

»Tko je to bio, dovraga?«

»Ma to je novinarska izmišljotina. Znaju da je obično u pitanju otac ili očuh.«

»Otac je bio miljama daleko. Nema teorije da ga se može osumnjičiti. Zašto bi

objavili takvo što?« »A što misliš? Matthew donosi novac. Negdje sam

pročitao da tiskaju tiraže od nekoliko desetaka tisuća ako na naslovnici imaju

vijest o njemu. To bi moglo potrajati.«

»Krvavi novac.«

»Lako je to reći. Kome od nas je dosad ponuđen novac?«

»Što, za informacije?«

»Tebi će ga ponuditi. Vidjet ćeš«

»Šef neće biti sretan.«

»Kao ni njegov šef. Pouzdano znam da je pokazao osobno zanimanje za ovaj

slučaj.«

»Crawford je običan šupak.«

»Supak koji ti može prilično zagorčati život.«

»Karlsson je pravi policajac. Ako itko može riješiti ovaj slučaj, onda je to on.«

»Onda po svemu sudeći nitko ne može, zar ne?«

Bile su prošle dvadeset dvije godine, ali kad je Karlsson rekao De- bori Teale

tko je, u očima joj je vidio nadu, i strah. Stavila je dva prsta na donju usnu i

naslonila se na okvir vrata, kao da joj se tlo pod nogama zatreslo.

»Doista nema nikakvih novosti o vašoj kćeri«, brzo je rekao.

»Naravno«, rekla je. Malo se nasmijala, nesigurno, pritišćući ruku na prsa.

»To ste mi već rekli kad ste nazvali. Samo...« Rečenica je ostala nedovršena,

jer što je mogla reći? Samo... kako možeš prestati čekati, kako se možeš

prestati nadati, bojati? Karlsson nije mogao prestati razmišljati o tome kako je

njoj, čak i nakon svih tih godina. Otkriće malog tijela u kakyom jarku, za nju bi

bilo olakšanje. Barem bi znala, i postojao bi grob na koji bi mogla položiti

cvijeće.

»Smijem li ući?« upitao je, i ona je kimnula glavom i povukla se kako bi ga

pustila da uđe.

Svaka kuća drukčije miriše. Tannerova je bila memljiva, miris je bio pomalo

odvratan, kao da prozori mjesecima nisu bili otvarani, hvatao ti se za

pozadinu grla kao smrad ustajale vode u vazi s cvijećem. Kuća Debore Teale

mirisala je na deterdžent za rublje

Ajax i polituru i, ispod toga, prženu hranu. Uvela ga je u dnevni boravak,

ispričavajući se zbog nereda kojeg nije bilo. Soba je bila puna fotografija, ali

nije bilo ni jedne Joannine.

»Samo sam vam htio postaviti nekoliko pitanja.« Spustio se u fotelju, koja mu

je bila preniska i zarobila ga u svojoj mekoći.

»Pitanja? Što se tu još ima pitati?«

Na to pitanje, Karlsson nije znao odgovor. Odjednom se pitao zašto je uopće

tu, zašto ponovno oživljava tragediju koja gotovo sigurno nije imala nikakve

veze s Matthewom Faradayom. Pogledao je ženu koja je sjedila preko puta

njega, njeno usko lice i mršava ramena. Bio je pogledao u dosjeu, sad su joj

bile pedeset tri godine. Neki se ljudi, na primjer novi dečko njegove bivše

žene, s godinama rašire i fiksiraju u jednu ugodnu verziju sebe, ali Deborah

Teale je izgledala kao da su je godine pritiskale i sastrugale s nje svu mladost

i mekoću.

»Ponovno sam se pozabavio slučajem.«

»Zašto?«

»Zato jer ga nikad nismo riješili«, odgovorio je. To nije bila laž, ali ni potpuna

istina.

»Joanna je mrtva«, rekla je Deborah Teale. »Oh, ja i dalje zamišljam da je

možda živa, negdje, tko zna gdje, ali zapravo znam da je mrtva, i sigurna sam

da i vi to znate. Vjerojatno je umrla onoga dana kad smo je izgubili. Zašto

ponovno iskopavate tu staru priču? Ako nađete njeno tijelo, onda dođite i

recite mi to. Ubojicu sad više nećete naći, zar ne?«

»Ne znam.«

»Vjerojatno morate svako toliko ponovno zaviriti u dosjee neriješenih zločina

da biste udovoljili nekakvom birokratskom pravilu.

Ali ja sam rekla sve što sam imala za reći. Ponovila sam to tisuću puta, sve

dok nisam pomislila da ću poludjeti. Imate li vi pojma kakav je to osjećaj,

izgubiti dijete?«

»Ne, nemam.«

»I to je nešto«, rekla je. »Barem mi niste rekli da znate kako se osjećam.«

»Opisali ste Joannu kao plašljivu djevojčicu.«

»Da«, rekla je i namrštila se na njega.

»I znala je da ne smije imati povjerenja u nepoznate osobe?«

»Naravno.«

»Pa ipak je, usred bijela dana, na prometnoj ulici, nestala bez ikakve buke.«

»Da. Kao da je bila samo san.«

Ili kao da je imala povjerenja u osobu koja ju je uzela, pomislio je Karlsson.

»Dođe trenutak kad morate sami sebi reći da je gotovo. Razumijete li?

Morate. Vidjela sam da ste pogledali oko sebe kad ste ušli. Znam što ste

pomislili, naravno: nema Joanninih fotografija. Vjerojatno ste pomislili da je to

malo nezdravo.«

»To uopće nisam pomislio«, rekao je Karlsson iskreno. Bio je uvjeren u

djelotvornost zatvaranja očiju pred činjenicama. Njegovo iskustvo pokazivalo

je da je to bio način kako su ljudi ostajali normalni.

»Ono je Rosie, a ono moj muž, George. I moje dvije mlađe kćeri, Abbie i

Lauren. Plakala sam i tugovala, i onda sam napokon rekla zbogom i nastavila

sa životom, i ne želim se vratiti natrag. To dugujem svojoj novoj obitelji. Zvuči

li vam to bezosjećajno?«

»Ne.«

»Nekim ljudima zvuči.« Usta su joj se iskrivila u ogorčenu grimasu.

»Mislite vašem bivšem mužu?«

»Richard me smatra čudovištem.«

»Da li ga još uvijek viđate?«

»Je li to ono o čemu se tu zapravo radi? Još uvijek mislite da je on to učinio?«

Karlsson ju je pogledao, njeno ispijeno lice i bistre oči. Sviđala mu se ta žena.

»Ne mislim ja ništa. Osim da slučaj nije riješen.«

»Koliko sam čula, njegov stan je kao hram. Sveta Joanna među bocama

viskija. Ali ne vjerujem da to išta znači.«

I nije značilo. Karlssonovo iskustvo govorilo je da su ubojice često

sentimentalne i narcisoidne osobe. Lako je mogao zamisliti oca koji ubije

svoju kćer i onda je oplakuje suzama pijanog, srce- drapateljnog

samosažaljenja.

»Da li ga uopće viđate?«

»Ne, već godinama. Za razliku od sirote Rosie. Pokušavam je uvjeriti da ga se

kloni, ali ona se nekako osjeća odgovornom za njega. Ima previše dobro srce.

Kad bi barem...«

Zašutjela je.

»Da?«

Ali energično je zavrtjela glavom. »Ne znam što sam htjela reći. Eto, kad bi

barem... Znate kako je.«

Richard Vine inzistirao je da on dođe u policijsku stanicu, umjesto da

Karlssona primi u svom stanu. Došao je u odijelu, tijesnom oko struka i prsa i

sjajnom od starosti. Bijela košulja bila je zakopčana do grla i ovratnik mu je

stiskao Adamovu jabučicu. Iznad toga, njegovo lice. Podbulo, oči malo

zakrvavljene. Podigao je šalicu kave. Ruke su mu se tresle. Otpio je gutljaj.

»Ako nema novih tragova, o čemu se radi?«

»Ponovno se bavim slučajem«, oprezno je odgovorio Karlsson. Bilo bi mu

draže da je Richarda Vinea mogao intervjuirati kod njega doma. O čovjeku

možeš saznati mnogo toga na temelju izgleda njegovog doma, čak i kad se

pokuša pripremiti za posjet. Vjerojatno se previše sramio svoga stana da bi

pustio stranu osobu da ga vidi.

»Vaši su ljudi proveli cijelu istragu pokušavajući dobiti moje priznanje. U

međuvremenu se gad koji je to učinio izvukao.« Zastao je, prešao nadlanicom

preko usana.

»Jeste li porazgovarali i s njom, ili samo sa mnom?«

Karlsson nije odgovorio. Deprimirali su ga jad i kaos života koje je posjetio.

Zašto je uopće razgovarao s ovim čovjekom? Iz hira, zbog neutemeljenog

osjećaja; zbog bespomoćnosti i zato što nije imao pravih tragova. Matthew

Faraday i Joanna Vine, slučajevi koje su dijelile dvadeset dvije godine, a nije

ih povezivalo ništa osim činjenice da su djeca bila iste dobi kad su nestala i da

su nestala bez traga, usred bijela dana, u blizini trgovine slatkišima.

»Ona je ta koja ju je izgubila. Ona ju je trebala čuvati, i ona je ta koja je to

prepustila devetogodišnjem djetetu. I onda je jednostavno odustala od nje.

Pokupila sve njene slike i pospremila ih u kutiju, preselila se, udala za

gospodina Dostojnog Štovanja, potpuno zaboravila i mene i Joannu. Život

mora ići dalje. To mi je došla reći. Život mora ići dalje. E ja ne odustajem

od naše kćeri.«

Karlsson je slušao, glave oslonjene na jednu ruku, dok je olovka u drugoj

crtala beskorisne črčkarije po otvorenom notesu.

»Biste li za Joannu rekli da nije bila plašljivo dijete?« upitao je, baš kao što je

upitao i Deboru Teale. Zvučalo je kao da je to već previše puta izgovorio, bilo

kome za barom tko ga hoće slušati.

»Ona je bila mala princeza.«

»Ali, je li imala povjerenja u ljude?«

»Ni u koga na svijetu ne možete imati povjerenja. Trebao sam joj to reći.«

»Je li ona bila dijete koje bi povjeravalo nepoznatoj osobi?«

Lice Richarda Vinea poprimilo je neobičan izraz, oprezan i zamišljen. »Ne

znam«, napokon je rekao. »Možda i bi. Možda ne bi. Zaboga, bilo joj je samo

pet godina. Taj događaj mi je uništio život. Jedan dan sve je bilo OK, sutradan

— kao da je netko potegnuo za nit na jednom od onih komada pletiva na

kojima Rosie uvijek radi kad dođe k meni. Sve se jednostavno raspara i samo

nekoliko trenutaka kasnije, pletiva više nema, kao da ga nikad nije ni bilo.«

Podigao je pogled. Na njegovom licu, Karlsson je na trenutak vidio čovjeka

koji je Richard Vine nekad davno bio. »Zato joj ne mogu oprostiti. Njen život

nije razoren kao moj. Trebala je više patiti. Nije platila pravu cijenu.«

Na kraju razgovora, ustajući, rekao je: »Ako vidite Rosie, recite joj da svrati k

meni. Barem ona nije napustila svog starog oca.«

Prvi udarac promašio mu je vilicu i pogodio ga u vrat. Drugi u trbuh. Dok je

teturao natraške i stavljao ruke pred lice da ga zaštiti,

Alecu Faradayu prošlo je kroz glavu čuđenje što se sve događa u tišini.

Mogao je čuti zrakoplov na nebu iznad sebe i promet na glavnoj cesti s desne

strane — činilo mu se da čak čuje i radio koji je svirao negdje u daljini — ali

oni nisu rekli ni riječ. Čulo se samo njihovo teško disanje, gotovo kao neko

roktanje svaki put kad je primio udarac.

Bilo ih je petorica. Imali su kapuljače na glavi, jedan skijašku kapu. Pao je na

koljena pa na tlo, pokušavajući se sklupčati ne bi li se zaštitio od njihovih

udaraca, pokušavajući zaštititi lice. Osjetio je udarac čizmom u rebra, onda u

butinu. Jedan ga je brutalno šutnuo u prepone. Čuo je da je nešto puklo. Usta

su mu bila puna tekućine. Ispljuvavao ju je. Bol je bila kao rijeka koja teče

kroz njega. Pod sobom je vidio ledeni svjetlucavi asfalt, i onda zatvorio oči.

Bilo je potpuno besmisleno boriti se. Zar nisu shvaćali da bi smrt za njega bila

olakšanje?

Konačno je netko progovorio. »Jebeni pedofil.«

»Đubre pedofilsko.«

Čuo je da je netko hraknuo i nešto vlažno pogodilo ga je u vrat. Dobio je još

jedan udarac, ali sad mu se činilo kao da se to događa nekom drugom. Čuo je

korake kako se udaljavaju.

Bio je pojeo malo pire krumpira sa sokom od pečenja jer ga više nije mogao

držati u ustima. Veći dio bio je ispljunuo, i to je još ležalo na podu, kao

bljuvotina. Na podu je bio i pileći batak, iz kojeg se sad širio čudan miris. Bio

je pojeo i malo tjestenine, zato što je plakao i jednostavno mu je skliznula niz

grlo i nije je uspio zaustaviti. Soba je bila ispunjena smradom hrane koja truli i

njegovog vlastitog tijela. Spustio je glavu i pomirisao si kožu. Miris je bio

kiselkast. Liznuo ju je, i okus mu se nije svidio.

Ali otkrio je da ako se na madracu digne na prste, zanjiše glavom i zavuče je

pod roletu, može pogledati kroz prozor. Samo u jednom donjem kutu. Staklo

je bilo prljavo, a onda bi se još i zamaglilo od njegovog daha. Kad bi se

naslonio čelom, bilo je toliko hladno ba bi ga zaboljela koža. Mogao je vidjeti

nebo. Danas je bilo žestoko plavo i kad bi ga pogledao, oči su mu htjele

iskočiti iz glave.

Preko puta je bio jedan krov, bijel i svjetlucav, a na njemu jedan golub, koji ga

je gledao. Kad bi se napregnuo, mogao je vidjeti i cestu. Ali to nije bila cesta

kao ona gdje je živio dok je bio Matthew. Ovdje je sve bilo uništeno. Sve je

bilo pusto. Svi su bili pobjegli jer su znali da će se dogoditi strašne stvari.

»Ne sjećam se. Stvarno se ne sjećam. Kako ne shvaćate? Ne znam što

stvarno znam, a što mi je netko drugi u međuvremenu rekao, a što sam

izmislila da bih se utješila, a što sam sanjala. Sve mi se pomiješalo. Nema

nikakve koristi od toga da mene ispitujete, ne mogu vam pomoći. Žao mi je.«

Rosie Teale se ispričavala. Karlsson je bio vidio njene fotografije kad je bila

dijete. Sad je pred njim sjedila tridesetjednogodišnja žena. Osobe koje su

prebrzo odrasle izgledaju nekako čudno: tamna kosa čvrsto zategnuta otraga;

tamne oči kao da su prevelike za lice na kojem su, mršavo trokutasto lice bez

šminke; usne blijede, malo ispucale; koštunjave ruke bez prstenja položene

na krilo, isprepletenih prstiju. Izgleda i mlađe i starije od svojih godina,

razmišljao je Karlsson. Pomalo pothranjeno.

»Znam. Bilo vam je tek devet godina. Ali ipak, samo me zanima postoji li išta,

bilo što, o čemu ste razmišljali otkad ste posljednji put razgovarali s policijom.

Nešto što ste vidjeli ili čuli ili — ne znam — namirisali, osjetili. Bilo što. Joanna

je bila tamo, i onda je odjednom više nije bilo, i u tih nekoliko sekundi moralo

je biti nešto.«

»Znam. I ponekad pomislim...« Zastala je.

»Da?«

»Mislim da zapravo nešto znam, ali ne znam da to znam. Zvuči li vam to

glupo?«

»Ne, uopće ne.«

»Ali ne vrijedi. Ne znam što je to, i što se više trudim da to uhvatim, to mi više

izmiče. Uostalom, to je vjerojatno ionako iluzija.

Očajnički pokušavam naći nešto čega nikad nije ni bilo. Ili je, ako je ikad

postojalo, već odavno nestalo. Imam osjećaj da je moj um pomalo sličan

nekom vašem mjestu zločina: u početku sam odbijala zakoračiti unutra, jer to

doslovno nisam mogla podnijeti, a onda sam prošetala po njemu u blatnjavim

čizmama, toliko puta, da više ništa nije upotrebljivo.«

»Reći ćete mi ako vam išta padne na pamet?«

»Naravno.« A onda je rekla: »Ima li ovo ikakve veze s dječakom koji je

nestao, Matthewom Faradayom?«

»Zašto pitate?«

»Zašto biste inače došli nakon toliko vremena?«

Karlsson je odjednom imao osjećaj da bi nešto trebao reći. »Bilo vam je tek

devet godina. Nitko tko je pri zdravoj pameti ne bi vas okrivljavao.«

Nasmiješila mu se. »Onda ja nisam pri zdravoj pameti.«

18. POGLAVLJE

Karlsson je već bio loše volje kad je Yvette Long ušla u njegov . ured i rekla da

je vani neka žena koja ga želi vidjeti. Nervozno je promatrala izraz lica svoga

šefa.

»Kako je Faraday?«

»Nije dobro. Smrskana vilica, slomljena rebra. Za nekih pola sata trebate dati

izjavu za tisak. Novinari već čekaju.«

»To je njihovo maslo«, rekao je Karlsson. »Oni su to potakli. A što su mislili da

će se dogoditi? Ali sad su naravno šokirani. Tragovi? Mogući počinitelji?«

»Ništa.«

»Kako je gospođa Faraday?«

»Otprilike kako biste i očekivali.«

»Tko je sada s njom?«

»Nekoliko ljudi iz Odjela za podršku žrtvama. Kasnije se i ja vraćam onamo.«

»Dobro.«

»I komesar vas želi vidjeti, nakon što date izjavu za tisak.« »To nije dobro.«

»Žao mi je.« Na trenutak joj je došlo da mu stavi ruku na rame. Izgledao je tako

umorno.

»Znate li s kim sam upravo razgovarao?«

»Ne.«

»S Brianom Munroom.«

Prazan pogled Yvette Long odavao je da ne zna tko je to. »On je nadležan za

nadzorne kamere.«

»Je li išta našao?«

»Našao je automobile. Mnogo, mnogo automobila. Automobile u kojima je

sjedila jedna osoba, one u kojima je sjedilo više od jedne osobe, one s

neodređenim brojem osoba. Ali kaže, kako ne znamo što tražimo, to čak nije ni

traženje igle u plastu sijena. To je traženje sijena u plastu sijena.«

»Moglo bi se pogledati pojavljuje li se na snimkama netko od registriranih

kriminalaca. Ili od osoba koje su na popisu seksualnih prijestupnika.«

»Da, to je i nama palo na pamet, i Brian mi je upravo nadu- gačko i naširoko

objasnio da će taj postupak biti dug i kompliciran. I da bih ga ja mogao učiniti

malo kraćim kad bih odvojio ljude za taj posao, ljude koji bi kucali na vrata i

uzimali izjave.«

»Što se tiče te žene koja čeka vani...« rekla je Yvette Long.

»Tko je ona?«

»Kaže da želi razgovarati s vama o istrazi.«

»Nađi nekoga iz ureda da porazgovara s njom.«

»Rekla je da želi razgovarati s inspektorom koji rukovodi istragom.«

Karlsson se namrštio. »Zašto mi tratiš vrijeme s tim?«

»Tražila je da je baš vi primite, rekla je vaše ime. Zvučala je kao da zna ljude.«

»Baš me briga zna li..,« Karlsson je uzdahnuo. »Zapravo, kraće će trajati ako je

jednostavno primim. Ali stvarno nije izabrala dobar dan. Tko je ona?«

»Ne znam. Doktorica je.«

»Doktorica? Za ime Boga. OK, daj uvedi je.«

Karlsson je na svom stolu držao veliku bilježnicu za zabilješke, popise,

črčkanje. Okrenuo je čistu stranicu. Uzeo je kemijsku olovku i nekoliko puta

škljocnuo. Vrata su se otvorila, Yvette Long je napola ušla i rekla:

»Ovo je Dr. Frieda Klein. Ona... ovaj... nije htjela reći o čemu se radi.«

Žena je ušla, a detektivka Long izašla i zatvorila vrata. Karlsson je bio malo

zbunjen. Normalni ljudi se u nazočnosti policije ponašaju čudno. Postanu

nervozni ili previše uslužni, osjećaju se kao da su nešto skrivili. Ova žena bila je

drukčija. Znatiželjno je pogledala oko sebe, a kad se okrenula prema njemu,

osjećao se kao da ona procjenjuje njega. Skinula je svoj dugačak kaput i bacila

ga na stolac koji je stajao uza zid. Dovukla je drugi stolac pred njegov stol i

sjela. Odjednom ga je obuzeo vrlo iritantan osjećaj da je on taj koji je morao

doći k njoj.

»Ja sam inspektor Karlsson«, rekao je.

»Da, znam.«

»Koliko sam shvatio, vi imate nešto što želite reći meni osobno.«

»Tako je.«

Zapisao je ime »Frieda Klein« u bilježnicu i podvukao ga crtom.

»Nešto relevantno za slučaj nestanka Matthewa Faradaya?«

»Moglo bi biti.«

»Onda će biti najbolje da mi to odmah kažete, jer nemamo mnogo vremena.«

Na trenutak je izgledala kao da joj je neugodno. »Malo oklijevam jer sam

prilično sigurna da ćete reći da vam samo tratim vrijeme«, rekla je.

»Ako ste u to sigurni, trebali biste otići prije nego mi ga protratite još više.«

Frieda Klein ga je prvi put izravno pogledala svojim velikim, tamnim očima.

»Moram«, rekla je. »Razmišljam o tome već tjedan dana. Reći ću vam, i onda

otići.«

»Dakle recite.«

»U redu. Duboko je udahnula. Podsjećala ga je na djevojčicu na pozornici koja

se sprema početi recitirati. Duboki udah prije velikog koraka.

»Ja sam psihoterapeut«, počela je. »Znate li što je to?« Karlsson se

osmjehnuo. »Tu i tamo sam stekao i nekakvu naobrazbu«, rekao je. »Iako sam

policajac.«

»Znam«, rekla je. »Studirali ste pravo u Oxfordu. Provjerila sam.«

»Nadam se da me to čini vrijednim vašeg poštovanja.«

»Odnedavno imam novog pacijenta. Ime mu je Alan Dekker. Ima četrdeset dvije

godine. Počeo je dolaziti na psihoterapiju jer pati od jakih napadaja panike.«

Zastala je. »Mislim da biste trebali porazgovarati s njim.«

Karlsson je zapisao ime. Alan Dekker. »Ima li to veze s nestankom Matthewa

Faradaya? » upitao je.

»Da«, odgovorila je.

»Je li priznao da je to učinio?«

»Da je priznao, nazvala bih 999.«

»A tako?«

»Osnova tih njegovih napadaja panike je maštarija da ima sina — ili činjenica

da nema sina. Ta maštarija se javlja u obliku sna koji, čini se, sadrži i otmicu

djeteta na način koji mi se čini sličnim nestanku Matthewa Faradaya. Reći ćete

da je to počeo sanjati zato što je čuo za taj slučaj, ali on je taj san sanjao prije

nego što je Matthew Faraday nestao.«

»Još nešto?« rekao je Karlsson.

»Mislim da je Dekkerova želja za sinom narcisoidnog karaktera. To jest, radi se

zapravo o njemu.«

»Znam što znači riječ narcisoidno.«

»Slučajno sam vidjela i njegovu fotografiju kad je bio dječak. Po izvjesnim

značajkama bio je jako sličan — zapanjujuće sličan — Matthewu Faradayu.«

Karlsson je prestao pisati. Samo je olovkom između dva prsta brzo mahao

tamo-amo. Onda je odgurnuo svoj stolac od stola. »Problem je u tome što, s

jedne strane, nemamo tragove kakve bismo htjeli. Nitko nije vidio kad je

Matthew otet. Moguće je da je pobjegao i pridružio se cirkusu, ili upao u kakav

šaht. S druge pak strane, dobivamo toliko pomoći, da više ne znamo što ćemo

sa svim tim. Do jutros, pet je ljudi priznalo da su ga oteli. Ni jedan od njih nije to

mogao učiniti. Od prošlotjedne televizijske emisije o njemu, imali smo oko

trideset tisuća poziva građana. Viđen je u raznim dijelovima Velike Britanije,

također u Španjolskoj i Grčkoj. Brojne žene nazvale su da bi rekle da sumnjaju

u svoje muževe, mladiće, susjede. Njegov jadni otac sinoć je pretučen, jer se

tabloidima ne sviđa kako izgleda. Kontaktirali su me stručnjaci za kriminološko

profiliranje koji su rekli da je počinitelj osamljenik koji ima poteškoće u odnosima

s drugim ljudima; drugi koji su rekli da se radi o paru, treći koji vjeruju da je u

pitanju banda koja trguje djecom preko interneta. Javio mi se medij koji je rekao

da se Matthew nalazi u zatvorenom prostoru negdje pod zemljom, što je

korisno, jer znači da ne moramo pretražiti Picadilly Circus8. U međuvremenu

ima novinara koji pišu da se sve dogodilo zato što nismo imali dovoljno

policajaca u ophodnji ili policijskih automobila na cesti ili funkcionirajuće

8 Trg u Londonu (Op. prev.)

nadzorne kamere. Ili da su za sve krive 1960-e.«

»1960-e?« rekla je Frieda.

»To mi se objašnjenje najviše sviđa, jer to je skoro jedino koje ne kaže da sam

ja kriv. Zato ćete mi oprostiti ako nisam automatski zahvalan na naputku na

nekoga za koga vi mislite da bi mogao biti, na neki neodređeni način, povezan s

ovim zločinom. Jako mi je žao, Dr. Klein, ali to što ste mi rekli ne zvuči osobito

drukčije nego kad nam netko kaže da njegov prvi susjed u posljednje vrijeme

provodi mnogo vremena u svojoj šupi.«

»U pravu ste«, rekla je Frieda. »To bih i ja rekla na vašem mjestu.«

»Onda zašto ste došli i zatražili razgovor sa mnom o tome?«

»Zato što sam, kad mi je ta misao jednom ušla u glavu, morala reći nešto o

tome.«

Karlssonov pogled postao je strog i hladan. »Mislite, kako bi ušlo u zapisnik?«

upitao je. »Tako da, ako nešto pođe po zlu, budem kriv ja, a ne vi?«

»Zato što je to bio ispravan postupak.« Ustala je i posegnula za kaputom.

»Znam da to nije ništa. Samo sam morala biti sigurna.«

Karlsson je ustao i zaobišao stol kako bi je ispratio. Odjednom je imao osjećaj

da je bio previše grub s njom. Frustracije lošeg jutra iskalio je na ženi koja je

samo pokušavala pomoći, bilo to od koristi ili ne. »Možete to gledati s mog

stajališta«, rekao je. »Ne mogu ići naokolo i ispitivati ljude na temelju nečijeg

sna. Znam da ste vi psihoanalitičar a ja ne, ali takvi su snovi česta pojava i ne

znače ništa.«

Sad je ona bila na redu da oštro odgovori. »Radije ne bih slušala predavanje

jednog detektiva o tome što znače snovi. Ako dopuštate.«

»Samo sam htio reći...«

»Ne brinite«, rekla je Frieda. »Neću vam više tratiti vrijeme.« Počela je oblačiti

kaput. »Ovo nije tek neki mali san koji on sanja već godinama, kao što je obično

slučaj sa snovima kod anksioznih poremećaja. Sanjao ga je prije mnogo

godina, i sad odjednom opet.«

»Karlsson se već htio pozdraviti i otvoriti joj vrata, ali zastao je. »Kako to mislite,

>opet<?« upitao je.

»Ne želite čuti detalje«, rekla je Frieda. »Ali prije se radilo o izrazitoj želji za

kćeri, a sad za sinom. Jedna od njegovih briga u vezi s tim bila je da u toj

promjeni ima nečeg seksualnog.«

»Promjeni?« Frieda je bila zbunjena Karlssonovim izrazom

lica.

»Kažete da mu se taj san javljao već prije? Davno?«

»Je li to bitno?«

Nastala je pauza.

»Samo sam znatiželjan«, rekao je Karlsson. »Imam nekih svojih razloga. Koliko

je tada imao godina?«

»Bio je tek izašao iz tinejdžerskih godina. Dvadeset, ili dvadeset jednu. Dosta

prije nego što je upoznao svoju ženu. Onda su snovi iznenada prestali.«

»Skinite kaput«, rekao je Karlsson. »Sjedite. Mislim, molim vas. Sjednite, molim

vas.«

Friedino lice izražavalo je da je već pomalo sita svega, ali opet je položila kaput

preko stolca i sjela.

»Ustvari ne vidim...« počela je.

»Vaš pacijent ima koliko godina? Četrdeset tri?«

»Četrdeset dvije, mislim.«

»Dakle od vremena kad mu se taj san prvi put javljao, prošlo je dvadeset dvije

godine?«

»Da, tako nešto.«

Karlsson se naslonio na stol. »Dopustite da rekapituliram. Prije dvadeset dvije

godine, sanja djevojčicu. To jest, otimanje djevojčice. Onda ništa. A sad sanja

otimanje dječačića.«

»Tako je.«

Karlssonove oči odjednom su se pretvorile u proreze. »Govorite mi istinu, zar

ne? I ni s kim drugim niste razgovarali o slučaju. Niste proveli svoju vlastitu

istragu.«

»O čemu vi to pričate?«

»Nitko vas nije naveo na ovo?«

»Što?«

»Doživio sam da novinari dođu pretvarajući se da su svjedoci, samo da bi vidjeli

što imamo. Ako me vučete za nos, morate biti svjesni da ćete biti krivično

gonjeni.«

»Maloprije sam oblačila kaput, a sad ću biti krivično gonjena?«

»Vi ne znate ni za što osim za nestanak Matthewa Faradaya?«

»Novine ne čitam baš redovito. Jedva da znam išta i o slučaju Matthewa

Faradaya. Postoji li nekakav problem?«

Karlsson se protrljao po licu, gotovo kao da se pokušava probuditi. »Da, postoji

problem«, rekao je. »Problem je u tome što ne znam što da mislim.«

Promrmljao je nešto što Frieda nije uspjela razumjeti. Zvučalo je kao da se

svađa sam sa sobom, i upravo to je i činio. »Mislim da ću porazgovarati s tim

vašim pacijentom.«

19. POGLAVLJE

Uz mali uzdah olakšanja, Frieda je ušla u svoju kuću, spustila vrećicu s

kupljenim namirnicama na pod i skinula kaput i šal. Vani je bio mračno i hladno,

mraz u zraku najavljivao je skori dolazak zime, ali unutra je bilo ugodno. U

dnevnoj sobi je jedna lampa bila upaljena, a drva u kaminu pripremljena za

potpalu; zapalila je vatru i odnijela vrećicu u kuhinju. Reuben je znao reći da

postoje dva tipa kuhara: umjetnik i znanstvenik. Ona je imala jasno izraženu

umjetničku žicu, strast za improviziranje, ali bila je i znanštvenički tip, točna i

pomalo sitničava. Recepte je slijedila do posljednjeg slova, zaravnjena čajna

žličica morala je biti zaravnjena, ako je recept zahtijevao vinski ocat, ništa drugo

nije dolazilo u obzir, tijesto je u hladnjaku moralo odstajati točno sat vremena.

Vrlo rijetko je kuhala. Dok je bila sa Sandyjem, on je bio taj koji je kuhao, a

sad... Ali nije htjela razmišljati o Sandyju. To je bilo bolno kao pokvaren zub; bol

je dolazila na mahove, iznenada bi sijevnula s električnom oštrinom i oduzela joj

dah. Složila je sve sastojke na tanjur i pokušala ne misliti na njega. Silni lonci i

tave i drvene kuhače, a kuha za jednu osobu. Kanila je isprobati jedan

jednostavan recept koji joj je Chloe iz neobjašnjivih razloga poslala

elektroničkom poštom, s preporukom da to što prije isproba. Cvjetača s karijem

i salata od slanutka. Sumnjičavo je gledala recept.

Stavila je pregaču, oprala ruke, spustila rolete i počela kosati luk, a onda se

začulo zvono na vratima.

Nikoga nije očekivala, a ljudi nisu imali običaj banuti kod nje nenajavljeno; osim

mladića sa zakučastim osmijehom na licu koji nude peruške za brisanje prašine,

dvadeset komada za petaka. Možda je to bio Sandy? Je li željela da to bude

on? Brzo se sjetila da je to nemoguće, tog jutra bio je otputovao Eurostarom u

Pariz, na neku konferenciju. Još je znala takve stvari o njemu i mogla ga

zamisliti u životu iz kojeg je izašla. Znala je da će se to uskoro promijeniti.

Sandy će raditi stvari o kojima ona neće imati pojma, viđati se s njoj nepoznatim

ljudima, nositi odjeću koju ona nikad nije vidjela, čitati knjige o kojima s njom

neće razgovarati.

Zvono na vratima ponovno se oglasilo. Spustila je nož, oplahnula ruke hladnom

vodom i otišla otvoriti.

»Smetam li?« upitao je Karlsson?

»Očito.«

»Malo je hladno ovdje vani.«

Frieda je koraknula unatrag i pustila ga da uđe. Primijetila je da je, prije nego

što je ušao i objesio kaput mokar od kiše do njezinog, obrisao cipele o otirač,

prilično elegantne crne cipele s plavim vezicama.

»Upravo ste kuhali.«

»Briljantno. Vidim zašto ste postali detektiv.«

»Ovo će vam oduzeti samo minutu vremena.«

Uvela ga je u dnevnu sobu, gdje se vatra još nije bila raz- gorjela i nije bilo

dovoljno toplo. Cučnula je i pažljivo raspuhala plamenove prije nego što je sjela

preko puta Karlssona i pažljivo položila ruke u krilo. Primijetio je kako uspravno

sjedi, a ona je primijetila da mu je jedan od prednjih zuba malo okrznut. To ju je

iznenadilo, Karlsson se inače doimao kao netko tko jako vodi računa o svom

izgledu, gotovo kicoški: tamnosivi sako od mekanog štofa, bijela košulja, crvena

kravata, tako tanka da je izgledala kao kakva ironična pruga niz prsa.

»Radi li se o Alanu?« upitala je.

»Mislio sam da biste htjeli znati.«

»Jeste li razgovarali s njim?«

Sjela je još uspravnije. Izraz lica joj se nije promijenio, ali Karlsson je ipak imao

dojam da se trudi kontrolirati očekujući da će čuti nešto što će je osupnuti. Bila

je bljeđa nego prošli put, i umorna. Učinilo mu se da izgleda nesretno.

»Jesam. I s njegovom ženom također.«

»I?«

»On nema nikakve veze s nestankom Matthewa Faradaya.«

Osjetio je da je prestala biti napeta.

»Jeste li sigurni?«

»Matthew je nestao u petak, trinaestog studenog. Vjerujem da je gospodin

Dekker tog popodneva bio kod vas?«

Frieda je kratko razmislila.

»Da. Izašao je u četrnaest i pedeset.«

»A njegova žena kaže da se nedugo nakon toga našao s njom. Skupa su otišli

kući. Čim su stigli, svratila im je jedna susjeda i ostala na čaju. Provjerili smo.«

»Dakle to je to«, rekla je Frieda. Zagrizla je donju usnu, ne izgovarajući sljedeće

pitanje.

»Bili su šokirani što smo ih ispitali«, rekao je.

»Mogu zamisliti.«

»Vjerojatno se pitate što sam im rekao.«

»Nije bitno.«

»Rekao sam da se radi o rutinskom ispitivanju.«

»Što to znači?«

»To je samo fraza.«

»Ja ću mu sama reći.«

»I mislio sam da biste to mogli učiniti.« Karlsson je ispružio noge ispred vatre,

koja se u međuvremenu već bila razbuktala. Napola je želio da mu Frieda

ponudi šalicu čaja ili čašu vina, tako da može ostati u toj čahuri polumračne

topline, ali činilo se da ona to ne kani učiniti. »Čudan čovjek, zar ne? Sav

smeten. Ali simpatičan. Njegova žena mi se sviđa.«

Frieda je slegla ramenima. Nije htjela razgovarati o njemu, vjerojatno misleći da

je i bez toga već nanijela dovoljno štete. »Oprostite što sam vam protratila

vrijeme«, rekla je neutralnim tonom.

»Nemojte se ispričavati.« Podigao je obrve. »Snovi su često najdublji baš kad

se čine najluđima.«

»Jel’ vi to meni citirate Freuda?.«

»Čak i policajci ponekad čitaju.«

»Ja ne mislim da su snovi duboki. Obično mrzim kad mi pacijenti pričaju svoje

snove kao da je to neka magična bajka. Ali u ovom slučaju...« Zašutjela je. »Ali

bila sam u krivu, i to mi je drago.«

Karlsson je ustao, ona također.

»Pustit ću vas da se vratite svom kuhanju.«

»Mogu li vas nešto pitati?«

»Što?«

»Radi li se ovdje o Joanni Vine?«

Karlsson je izgledao iznenađeno, a onda sumnjičavo.

»Nemojte se praviti da ste jako iznenađeni. Prije dvadeset dvije godine. To vas

je bocnulo. Trebalo mi je samo pet minuta surfanja po internetu, meni koja

nisam baš vješta s kompjutorom.«

»U pravu ste«, rekao je. »Činilo se... ne znam, čudno.«

»I to je kraj te priče?«

»Čini se da jest.« Oklijevao je. »Mogu li sad ja vas nešto pitati?«

»Izvolite.«

»Kao što sigurno znate, živimo u vrijeme outsorcinga gotovo svih poslova.«

»Da, to mi je poznato.«

»Znate već kako to ide, manje zaposlenika na platnom popisu, makar na kraju

ispadne da to zapravo više košta. Čak i mi moramo ugovarati obavljanje nekih

poslova izvan naše kuće.«

»A kakve to veze ima sa mnom?«

»Razmišljao sam biste li nam vi mogli dati drugo mišljenje. Bili biste plaćeni,

naravno.«

»Drugo mišljenje o čemu?«

»Biste li porazgovarali sa sestrom Joanne Vine? Imala je devet godina kad joj je

sestra nestala, i bila je s njom kad se to dogodilo.«

Frieda ga je znatiželjno pogledala. Izgledao je kao da mu je malo neugodno.

»Zašto ja? Ne znate ništa o meni, a sigurno imate vlastite ljude koji rade te

stvari.«

»To je istina, naravno. Iskreno rečeno, to je jednostavno pokušaj. Hir.«

»Hir!« Frieda se nasmijala. »To ne zvuči jako racionalno.«

»I nije racionalno. I u pravu ste, ne znam vas, ali vi ste povezali...«

»Krivo povezala, kako se pokazalo.«

»Da, dobro, može biti.«

»Mora da ste očajni«, rekla je Frieda, ali ne neljubazno.

»Većina slučajeva odvije se prilično pravocrtno. Korak po korak, provodiš

rutinsku istragu slijedeći pravila struke. Postoje tragovi krvi, otisci prstiju, DNK,

snimke nadzornih kamera, svjedoci. Sve je zapravo jasno. Ali s vremena na

vrijeme naiđe slučaj gdje se pravila struke ne mogu primijeniti. Matthew

Faraday kao da je ispario. Nemamo tragove koje bismo mogli slijediti, nemamo

ništa. I zato smo prisiljeni uzeti što god se nudi — bilo koju glasinu, ideju,

moguću vezu s nekim drugim slučajem, koliko god se beznačajnom činila.«

»Još uvijek ne razumijem što ja tu mogu učiniti, što ne bi mogao i netko drugi.«

»Vjerojatno ništa. Kao što sam rekao, to je samo pokušaj i vjerojatno ću dobiti

po nosu zbog traćenja novca poreznih obveznika na nepotrebno dupliciranje

posla. Ali možda, samo možda, vi možete spoznati nešto što drugi ne mogu.

Baš zato što ne pripadate policiji. Moguće je da ćete vidjeti stvari za koje smo

mi postali slijepi, jer u njih već predugo zurimo.«

»Taj vaš hir...«

»Da?«

»Joannina sestra.«

»Zove se Rosie Teale. Majka se ponovno udala.«

»Je li išta vidjela?«

»Kaže da nije. Ali čini se da je jednostavno paralizirana osjećajem krivnje.«

»Ne znam«, rekla je Frieda.

»Mislite, ne znate bi li to moglo pomoći?«

»Ovisi o tome što podrazumijevate pod >pomoći<. Kad to čujem, ono što ja

želim učiniti je pozabaviti se njenim osjećajem krivnje, pomoći joj da krene dalje.

Mislim li da negdje u sebi ima skriveno sjećanje koje bi bilo moguće naći? Ne,

mislim da pamćenje ne funkcionira tako jednostavno. Bilo kako bilo, to nije moja

šalica čaja.«

»A što jest?«

»Pomaganje ljudima da se nose s nekim stvarima u životu, sa svojim

strahovima, željama, ljubomorom i duševnim bolima.«

»A što je s pomaganjem da se nađe nestali dječak?«

»Pacijenti su kod mene na sigurnom.«

Karlsson je pogledao oko sebe. »Ugodno mjesto«, rekao je. »Shvaćam zašto

ne želite izaći van, u kaos svijeta u kojem živimo.«

»Kaos u nečijoj glavi baš i nije sigurno mjesto, znate.«

»Hoćete li barem razmisliti?«

»Sigurno. Ali nemojte očekivati da ću vas nazvati.«

Na izlasku, Karlsson je rekao: »Nas dvoje se bavimo sličnim poslom.«

»Mislite?«

»Simptomi, indicije, znate već.«

»Uopće ne mislim da je to isto.«

Kad je otišao, vratila se u kuhinju. Upravo je, prema uputama u Chloeinom

receptu, pažljivo kidala cvjetaču na cvjetiće, kad se opet oglasilo zvono na

vratima. Zastala je i slušala. To nije mogao opet biti Karlsson. Nije bila ni Olivia,

jer Olivia je obično istovremeno udarala zvekirom i zvonila, ili čak paralelno i

vikala juuu-huuuuuu kroz prorez za poštu. Skinula je tavu s lukom s vatre,

razmišljajući da ionako nije gladna; sve što joj je trebalo bilo je nekoliko krekera

sa sirom. Ili ništa, samo šalica čaja i u krevet. Ali znala je da neće moći spavati.

Odškrinula je vrata, ostavivši sigurnosni lanac.

»Tko je? «

»Ja sam.«

»Tko ja?«

»Ja sam Josef.«

»Josef?«

»Je hladno.«

»Zašto ste ovdje?«

»Jako hladno.«

Friedin prvi impuls bio je reći mu da ode i zalupiti vrata. Što mu pada na pamet,

tako banuti? Onda je osjetila nešto što ju je pratilo još od djetinjstva. Zamišljala

je da je netko gleda, donosi sud o njoj, komentira njeno ponašanje. Što bi taj

promatrač rekao? »Pogledaj samo onu Friedu. Nazove ga i zamoli za uslugu, i

on joj to odmah učini, bez postavljanja pitanja. Onda dođe k njoj, hladno mu je,

osamljen je, a ona mu jednostavno zalupi vrata pred nosom.« Ponekad je

željela da taj zamišljeni promatrač ode.

»Bolje će biti da uđete«, rekla je.

Povukla je lanac i otvorila vrata. U kuću joj je upao udar oštrog vjetra i mraka, a

s njima i Josef.

»Kako ste znali gdje stanujem?« upitala je sumnjičavo, prije nego što mu je

vidjela lice. Na trenutak je prestala disati. »Što vam se dogodilo?«

Josef nije odmah odgovorio. Čučnuo je i počeo odvezivati cipele, a vezice su

bile mokre i zapetljane u kompliciran čvor.

»Josefe?«

»Ne smijem staviti blato u vašu lijepu kuću.«

»Ma nije važno.«

»Eto.« Skinuo je tešku čizmu, s koje đon samo što nije bio otpao, i pokazala se

crvena čarapa s uzorkom sobova. Onda je počeo raditi na drugoj. Pregledala

mu je lice. Imao je krvavi podljev na otečenom lijevom obrazu i posjekotinu na

čelu. Sad je i druga čizma bila skinuta. Uredno ih je odložio uza zid, i onda se

uspravio.

»Ovuda«, rekla je Frieda, i povela ga u kuhinju. »Sjedite.«

»Kuhate?«

»Nećete valjda i vi o tome.«

»Molim?«

»Da, bila sam započela nešto.« Smočila je preklopljen ručnik i pružila mu ga.

»Pritisnite ovo na obraz, i dajte da vam pogledam čelo. Oprat ću vam ranu,

malo će peći.«

Dok je brisala krv, Josef je samo gledao pred sebe. U očima mu je vidjela nešto

divlje. O čemu li je mislio? Zaudarao je na znoj i viski, ali nije se činilo da je baš

pijan.

»Što se dogodilo?«

»Bilo je nekoliko muškaraca.«

»Jeste li upali u tuču?«

»Oni vikali na mene, gurali me. Onda i ja njih gurao.«

»Gurali?« upitala je Frieda. »Josefe, ne možete tako. Jednoga dana netko će

izvući nož.«

»Govorili mi da sam jebeni Poljak.«

»To nije vrijedno ovoga«, rekla je Frieda. »Nikad nije.«

Josef je pogledao oko sebe. »London, rekao je. Nije svagdje kao u vašoj divnoj

kući. A sad možemo skupa piti votku.«

»Nemam votke.«

»Viskija? Piva?«

»Mogu vam napraviti čaj prije nego što odete.« Pogledala je posjekotinu iz koje

je još tekla krv. »Stavit ću vam flaster na ranu. Mislim da nećete morati na

šivanje. Možda će vam ostati mali ožiljak.«

»Mi dajemo pomoć jedno drugome«, rekao je. »Vi ste moj prijatelj.«

Frieda je odlučila ne upustiti se u osporavanje te tvrdnje. Učinilo joj se previše

komplicirano.

Znao je da ta mačka zapravo nije mačka, nego vještica koja se pretvara da je

mačka. Bila je siva, a ne crna kao obično u knjigama, i s krzna su joj visjele

kuglice zamršene dlake, što normalne mačke nemaju. Oči su joj bile žute i zurile

su u njega ne trepćući. Imala je ružičast jezik i kandže koje su ga bole. Ponekad

se pravila da spava, ali onda bi se jedno žuto oko otvorilo i motrilo ga cijelo

vrijeme. Kad je ležao na svom madracu, popela bi mu se na gola leđa i zarila

mu kandže u kožu, i od njenog masnog sivog krzna sve bi ga počelo svrbjeti.

Smijala mu se.

Kad je mačka bila tu, nije mogao gledati kroz prozor. Ionako mu je bilo teško

gledati kroz prozor jer su mu se noge previše tresle i oči su ga boljele od svjetla

iza rolete, svjetla iz onog drugog svijeta.

To je bilo zato što se pretvarao u nešto drugo. Pretvarao se u Simona. Imao je

crvene mrlje po koži. I točke u ustima koje su ga pekle kad je pio vodu. Bio je

napola Matthew, a druga polovica njega bila je Simon. Progutao je hranu koja

mu je bila uguravana u usta. Hladan zapečeni grah i masne štapiće pomfrita,

mlitave poput crva. Kad bi pritisnuo glavu na pod pokraj madraca, mogao je čuti

zvukove. Male udarce. Zle glasove. Neko zujanje. Na trenutak ga je podsjetilo

na prije, kad je bio čitav, i kad je mama — dok je još bila njegova mama, prije

nego što je pustio njenu ruku — čistila kuću i pazila da stvari ne budu opasne

za njega.

Danas, kad je pogledao kroz donji kut prozora, vidio je da se svijet opet

promijenio. Bio je bijel i sjajan i trebao je biti lijep, ali glava ga je boljela i ljepota

je bila samo okrutna.

20. POGLAVLJE

Ofucan mali vlak bio je gotovo prazan. Škripeći i štropoćući, provlačio se kroz

skrivene dijelove Londona. Frieda je gledala kroz prozor: leđa redova kuća u

nizu, mokri zimski vrtovi, prljavi zidovi napuštenih tvornica, koprive i vrbolike

iznikle iz pukotina između opeka, kanali, pogrbljena figura muškarca u debelom

kaputu koji drži štap za pecanje nad smeđom, masnom vodom; pokoji

osvijetljen prozor, katkad kao okvir za neku osobu, mladića koji gleda televiziju,

staricu koja čita knjigu; ulica ispod nadvožnjaka, božične lampice pričvršćene

na stupove ulične rasvjete, prolaznici s vrećicama u rukama, prolaznici koji vuku

djecu, automobili koji kotačima podižu mlazove vode u zrak. London se

odmotavao kao film. Izašla je u Leytonstoneu. Bio je sumrak, siv i pomalo

mutan; svjetlucavi odrazi narančaste ulične rasvjete na mokrim pločnicima;

autobusi koji projure njišući se. Ulica u kojoj je Alan živio bila je dugačka i ravna,

koridor kasnoviktorijanskih kuća u nizu, s drvoredom debelih platana koje su

sigurno bile posađene u isto vrijeme kad su i kuće bile sagrađene. Alan je živio

na broju 108, na kraju ulice. Dok je hodala, malo usporavajući kako bi odložila

trenutak kad će se morati suočiti s njim, kroz prozore na erkerima kuća bacala

je poglede u velike sobe u prizemlju, iza kojih bi se ponekad kroz otvorena vrata

ukazao čak i vrt iza kuće, zimski pust.

Bila se psihički pripremila za taj susret. Svejedno je osjetila stezanje u prsima

kad je otvorila dvorišna vrata i pritisnula zvono pokraj tamnozelenih vrata.

Začuo se veseo dvostruki gong negdje u dubini kuće. Bila je umorna i bilo joj je

hladno. Dopustila si je pomisao na vlastitu kuću, vatru koju će kasnije zapaliti,

kad ovo jednom bude iza nje. Onda je čula korake i vrata su se otvorila.

»Da?«

Žena koja je otvorila bila je niskog rasta i čvrste građe. Stajala je malo raširenih

nogu, s oba stopala čvrsto na zemlji, kao da je spremna za bitku. Kosa joj je bila

smeđa i kratko ošišana. Imala je velike i prilično lijepe sive oči, svijetlu put,

glatku kožu s madežom iznad gornje usne, čvrstu vilicu. Na sebi je imala

traperice, sivu flanelsku košulju rukava zavrnutih do lakata; nije bila

našminkana. Gledala ju je kroz proreze od očiju. Linija usana odavala je ljutnju.

»Ja sam Frieda. Mislim da me Alan očekuje.«

»Da. Uđite.«

»Vi ste sigurno Carrie.«

Ušla je u predsoblje; nešto joj je dodirnulo list i pogledala je dolje. Oko noge joj

se motala velika mačka. Sagnula se i prstom joj prošla duž kralješnice. »Ivica«,

rekla je Carrie. »Marica je tu negdje.«

Unutra je bilo toplo i mračno, u zraku ugodan miris drva. Frieda je imala osjećaj

kao da je ušla u svijet različit od onoga koji je sugerirala njegova fasada.

Očekivala je da će i njihova kuća, kao i one pokraj kojih je upravo bila prošla,

biti preuređena, neki zidovi srušeni da bi se dobio kontinuiran otvoren prostor,

ugrađeni francuski prozori... Umjesto toga, našla se u labirintu hodnika, malih

soba, visokih ormara i širokih polica pretrpanih stvarima. Carrie ju je provela

pokraj dnevnog boravka, ali Frieda je uspjela baciti pogled u udobnu sobu. Peć

na drva u otvorenom kaminu; vitrina puna ptičjih jaja, perja, gnijezda načinjenih

od mahovine i grančica, na jednoj staklenoj polici čak i preparirani vodomar, koji

je izgledao kao da ćelavi. Soba iza ,te, koju bi većina ljudi spojila s dnevnom,

bila je još manja. Tu je dominirao veliki stol, na njemu

nekoliko modela zrakoplova od balzova drva, kakve je i Friedin brat pravio dok

je bio mlad. Taj prizor oživio joj je sjećanje na miris ljepila i laka, dodir malih

ljepljivih plikova na vrhovima njegovih prstiju, one majušne limenke sive i crne

boje...

Prolazile su pokraj zida na kojem je bila skupina uokvirenih obiteljskih

fotografija. Na nekima Carrie kao dijete — stisnuta između dvije sestre na vrtnoj

klupi, u namještenoj pozi stojeći s roditeljima — na nekima Alan. Frieda je

primijetila jednu na kojoj je stajao s roditeljima, malena kompaktna figura

između dvije visoke, štrkljaste, i pokušala ju je bolje pogledati.

»Izvolite, sjedite«, rekla je Carrie. »Pozvat ću ga.«

Frieda je skinula kaput i sjela za mali stol. Klapna za mačke na stražnjim

vratima zaklepetala je i unutra je skliznula druga mačka. Ova je bila crna i bijela

i narančasta, kao dopadljiv puzzle. Skočila joj je na krilo i udobno se smjestila

na njemu pomno si ližući šapu.

Kuhinja im je bila podijeljena na dvije polovice. Frieda ju je osjećala kao fizičku

demonstraciju dviju različitih sfera interesa, precizan opis Alanovog mjesta u

kući, i Carrienog: žena koja kuha

muškarac koji pravi i popravlja. Na jednoj strani bile su sve stvari koje se obično

nalaze u kuhinji: štednjak, mikrovalna pećnica, kodić za vodu, vaga, mikser,

magnetna traka za oštrenje noževa, poličica sa začinima, lonci i tave, zdjela

puna zelenih jabuka, mala polica s kuharicama, od kojih su neke bile stare i

izlizane a druge izgledale netaknuto, pregača obješena o kuku. Na drugoj

strani, zid je bio prekriven policama s malenim pretincima. Na svakom pretincu

bio je natpis velikim tiskanim slovima: »Čavli«, »Rajsnegle«, »Sarafi 4,2 x 65

mm«, »Sarafi 3.9 x 30 mm«, »Dlijeta«, »Podloške«, »Osigurači«, »Ključevi za

radijatore«, »Denaturirani alkohol«, »Brusni papir — grubi«, »Brusni papir —

fini«, »Bušilica — dijelovi«, »Baterije — AA«. Bilo je na desetke, na stotine tih

pretinaca, asocirali su je na pčelinje saće. Pomislila je koliko je rada uloženo u

sve to — Alan svojim širokim prstima pažljivo odlaže sve te sitne predmete,

svaki na svoje mjesto, a na okruglom bebastom licu izraz zadovoljstva.

Predodžbu je tako jasno vidjela da je morala trepnuti da je se riješi. Da je

situacija bila drukčija, možda bi bila rekla nešto sarkastično, ali bila je svjesna

Carrienog pogleda na sebi, osobite dinamike između njih. Carrie je progovorila

umjesto nje: »Gradi vrtnu šupu«, rekla je suho.

»Mislila sam da sam ja organizirana«, rekla je Frieda. »Ali ovo je sasvim drugi

red veličina.«

»A ondje je vrtlarski alat«, rekla je Carrie pokazavši glavom prema uskim

vratima iza kojih je vjerojatno trebala biti smočnica. »Ali u posljednje vrijeme nije

baš mnogo vrtlario. Idem ga potražiti. Možda je zaspao. Stalno je umoran.«

Oklijevala je, a onda naglo rekla: »Ne želim da se uzruja.«

Frieda nije odgovorila. Bilo je previše stvari koje je mogla reći, ali ništa što bi

spriječilo Carrie da je gleda kao prijetnju.

Slušala je Carrie kako se uspinje stubištem. Njen glas, otresit kad je

razgovarala s Friedom, bio je nježan, majčinski, kad je pozvala muža. Nekoliko

trenutaka kasnije, čula ih je kako silaze stubištem. Carrieni koraci bili su lagani i

čvrsti, Alanovi sporiji i teži, kao da je cijelu svoju težinu premještao sa stube na

stubu. Ušao je trljajući oči. Izgledao je umorno i poraženo. Skinula je mačku s

krila i ustala. »Oprostite što smetam.«

»Ne znam jesam li spavao«, rekao je. Izgledao je zbunjeno. Frieda je primijetila

kako mu je Carrie uvodeći ga u prostoriju položila ruku na leđa i zauzela mjesto

iza njegovog stolca, poput čuvara. Sagnuo se, podigao Maricu na svoja široka

prsa i zagnjurio lice u njeno krzno.

»Osjećala sam potrebu doći porazgovarati s vama«, rekla je Frieda.

»Da ja odem?« upitala je Carrie.

»Ovo nije terapijski razgovor.«

»Ne znam«, rekao je Alan. »Možeš ostati ako želiš.«

Carrie je petljala po kuhinji, napunila kodić vodom, otvarala

zatvarala ormariće.

»Vi znate zašto sam ovdje«, napokon je rekla Frieda.

Dok je mazio mačku na krilu, Frieda se sjetila kako je u njenoj ordinaciji rukama

išao gore-dolje po hlačama; kao da nije mogao biti potpuno miran. Duboko je

udahnula.

»Tijekom naših razgovora, uočila sam sličnosti sa slučajem nestalog dječaka,

Matthewa Faradaya. Zato sam o tome razgovarala s policijom.«

Iza nje, Carrie je ljutito lupala posuđem, onda praktički tre- snula šalicu čaja

pred nju tako da je čaj pljusnuo po stolu.

»Bila sam u krivu. Jako mi je žao što sam vam izazvala dodatne neprilike.«

»Dakle...« rekao je Alan polako, rastežući riječ. Činilo se da tome nema što

dodati.

»Znam, rekla sam vam da ste u mojoj ordinaciji sigurni i da možete reći bilo

što«, nastavila je Frieda. Zbog Carriene nazočnosti slušala je sebe njezinim

ušima, i umjesto da razgovara s Alanom, recitirala je riječi koje je bila unaprijed

uvježbala. Zvučale su neiskreno. »Postoje te čudne koincidencije između vaših

maštarija i onoga što se u stvarnosti dogodilo, i zato sam smatrala da nemam

drugog izbora.«

»Dakle, zapravo vam nije žao«, rekla je Carrie.

Frieda se okrenula prema njoj. »Zašto to kažete?«

»Smatrate da ste postupili ispravno, da je u tim okolnostima vaš postupak bio

opravdan. Kako ja to vidim, to znači da vam nije žao. Znate ono kad ljudi kažu

Žao mi je ako, zato što nisu u stanju reći Žao mi je što... To vi radite.

Ispričavate se, a zapravo se ne ispričavate.«

»To mi nije bila namjera«, oprezno je rekla Frieda, impresionirana Carrienom

agresivnošću i dirnuta žestinom s kojom je štitila Alana. »Bila sam u krivu.

Pogriješila sam. U život sam vam unijela policiju, na način koji je za vas oboje

sigurno bio šokantan

vrlo bolan.«

»Alanu treba pomoć, a ne optužbe. On da je oteo tog jadnog malog dječaka!

Pogledajte ga! Možete li zamisliti da bi on mogao učiniti takvo što?«

Frieda je lako mogla zamisliti bilo koga da čini bilo što.

»Ja vas ne okrivljavam«, rekao je Alan. »Stalno mislim da su možda u pravu.«

»Tko je u pravu?« upitala je Carrie.

»Dr. Klein i onaj detektiv. Možda ga jesam oteo.«

»Ne govori tako.«

»Možda ludim. Osjećam se pomalo ludo.«

»Recite mu da nije lud«, zahtijevala je Carrie. Glas joj je drhtao.

»Ovo je kao noćna mora, sve je izmaklo kontroli«, rekao je Alan. »Najprije me

jedan usrani doktor uputi drugome. Onda konačno nađem nekoga u koga imam

povjerenja. Ona iz mene izvuče stvari za koje nisam ni znao da sam ih mislio, i

onda me ona zbog njih prijavi policiji. Koja se pojavi i želi znati što sam radio

onoga dana kad je nestao taj dječak. A ja sam samo htio spavati. Samo sam

htio svoj mir.«

»Alane«, rekla je Frieda, »sad me slušajte. Mnogi ljudi imaju osjećaj da lude.«

»To ne znači da ja ne ludim.«

»Ne, ne znači.«

Na licu mu se pojavio osmijeh. Odjednom je izgledao mlađe. »Zašto se, kad to

čujem, osjećam bolje, a ne lošije?«

»Htjela sam doći i reći vam što sam učinila, i da mi je žao. Ali također i da ću

razumjeti ako ne želite nastaviti s terapijom kod mene. Mogu vas uputiti nekom

drugom.«

»Ne nekom drugom.«

»Hoćete reći da želite nastaviti?«

»Hoćete li mi moći pomoći?«

»Ne znam.«

Alan je neko vrijeme šutio. »Ne mogu se sjetiti ničega što ne bi bilo još gore«,

rekao je na kraju.

»Alane!« rekla je Carrie, kao da ju je izdao. Frieda je odjednom suosjećala s

njom. Pacijenti su joj često govorili o svojim part-

nerima i obitelji, ali obično ih nije imala prilike upoznati i imati posla s njima.

Ustala je, s naslona stolca uzela svoj kišni ogrtač i odjenula ga. »Trebate

porazgovarati o tome«, rekla je.

»Ne trebamo«, rekao je Alan. »Vidimo se u utorak.«

»Ako ste sigurni da to želite...«

»Jesam.«

»Dobro. Sama ću izaći.«

Frieda je zatvorila kuhinjska vrata za sobom i stajala s druge strane osjećajući

se kao špijun. Čula je glasove iz kuhinje, ali nije mogla odrediti da li se svađaju.

Malo bolje je pogledala fotografije na kojima je Alan bio s roditeljima. Bio je

bucmast i ozbiljan, imao isti prestrašen osmijeh, izgledao jednako

obeshrabreno. Jedna fotografija njegovih roditelja izgledala je kao da ju je

snimio ulični fotograf. Vjerojatno na neku godišnjicu, za tu prigodu očito su

odjenuli svoju najbolju odjeću. Boje su bile gotovp kričave. Frieda se

nasmiješila, ali onda joj se osmijeh zamrznuo. Pobliže je pogledala sliku. Nešto

si je promrmljala u bradu, neku vrstu podsjetnika.

Ivica ju je ispratio do vrata i svojim zlatnim očima, ne trepćući, gledao kako

odlazi.

»A u pizdu materinu. Za koji kurčev kurac si ga ostavila?«

»Nisam rekla da sam ga ostavila. Rekla sam da je gotovo.«

»Ma daj, Frieda.« Olivia je hodala po svojoj dnevnoj sobi, posrćući na visokim

petama, spotičući se o odjeću i predmete, s čašom punom vina u jednoj i

zapaljenom cigaretom u drugoj ruci. Vino joj se stalno prelijevalo preko ruba

čaše i za sobom je ostavljala trag od sitnih crvenih kapljica, a sagorjeli dio

cigarete bio je sve dulji, dok pepeo na kraju nije pao na pod, a Olivia ga petom

energično utrljala u prljav tepih. Na sebi je imala svjetlucavu zlatnu vestu na

kopčanje, koja joj je bila pretijesna i zijevala na prsima, donji dio plave trenirke

s trakom duž noge i ljetne sandale s visokim petama. Frieda se pitala prolazi li

Olivia brbljajući upravo kroz slom živaca. Ponekad joj se činilo da je pola ljudi

oko nje u stanju kolapsa. »On tebe nikad ne bi bio ostavio, ni za milijun

godina«, govorila je Olivia. »Dakle, zašto si ga ostavila?«

Frieda ustvari nije htjela razgovarati o Sandyju, pogotovo ne s Olivijom. Ali

ionako nije dolazila do riječi.

»Broj jedan, on super dobro izgleda. Bože, da si samo vidjela neke od tipova s

kojima sam ja izašla u posljednje vrijeme — ne znam kako imaju obraza

napisati »zgodan muškarac«. Vidiš tipa kako ulazi kroz vrata i samo splasneš.

Svi bi oni prekrasnu plavušu, ali ne pada im na pamet da bi trebali malo poraditi

na svom izgledu. Koliko očajnima nas oni zamišljaju? Ja bih se odmah bacila na

nekoga kao što je Sandy.«

»Zapravo ga nikad nisi vidjela...«

»A zašto nisam? Gdje sam bila? Da. Broj dva, bogat je. Mislim, sigurno je

prilično bogat, ipak je on nekakav konzultant za nešto, jeT tako? Zamisli kakvu

će mirovinu imati. Ne gledaj me tako. To je bitno. Ja znam koliko je to jebeno

bitno, dovraga. Teško je biti sam kad si žena, dopusti, a ti nemaš neku

sigurnosnu mrežu, nije li tako, nakon što te tvoja prokleta obitelj izbacila iz

oporuka. Bože, nadam se da si to već znala — nisam valjda ja odala tajnu?«

»Ne mogu reći da me to iznenađuje«, sarkastično je rekla Frieda. »Ali ja ne

želim njihov novac — a osim toga, ne vjerujem da baš imaju nešto za ostaviti.«

»Dobro, to je onda OK. Gdje sam ono stala?«

»Broj dva«, rekla je Frieda. »Nećeš valjda ići dalje od dva?«

»Aha, bogat. Ja bih se već zbog toga udala za njega, samo da se maknem s

ovog smetlišta«, rekla je i iz sve snage šutnula vinsku bocu koja je ležala pokraj

kauča. Boca se otkotrljala raspršujući crvene kapljice iz grlića. »Broj tri, kladim

se da te voli, tako da bi to trebalo biti tri, četiri i pet, jer biti voljen nije baš

svakodnevna pojava.« Iznenada je stala i bacila se na sofu. Vino iz čaše

izletjelo je i u divljem grimiznom luku završilo na njenom krilu. »Broj četiri — ili bi

to trebalo biti šest? — drag je čovjek. Nije li? Možda

nije, jer koliko se sjećam, tebe privlače zastrašujući muškarci. OK, OK, nisam to

tako mislila. Križaj to. Broj sedam...«

»Prestani. Ovo je ponižavajuće«.

»Ponižavajuće? Pokazat ću ti što je ponižavajuće.« Pokazala je oko sebe,

rasipajući pepeo u širokom luku. »Broj pet ili deset ili koji već, nisi svakim

danom sve mlađa.«

»Olivia. Umukni, čuješ li me? Otišla si predaleko, ako ne prestaneš, ja idem.

Došla sam održati Chloe instrukcije iz kemije.«

»Ali Chloe se nije pojavila, tako da si zaglavila sa mnom dok ona ne dođe, što

može biti nikada. Uskoro ćeš biti prestara za djecu, znaš; doduše, na temelju

mog iskustva, možda si tu imala sreće. Jesi li razmišljala o tome? Dobro, dobro

— slobodno me gledaj tim svojim ledenim pogledom, ali popila sam dvije, ne, tri

čaše vina«

zastala je i popila posljednji dramatičan gutljaj — »i ne možeš me zastrašiti.

Zaštićena sam oklopom. U svojoj kući mogu govoriti što god hoću, i mislim da si

jebena budala, doktorice Frieda Klein, bez obzira na sve tvoje titule. Tako, sad

sam popila tri čaše. Možda i četiri. Mislim da su sigurno bile četiri. Ti bi trebala

više piti, znaš? Ti možda jesi pametna, ali si i strašno glupa. Možda je to svim

Kleinovima u krvi. Sto je ono Freud rekao? Ja ću ti reći što je rekao. Rekao je,

»Što žene žele?« I znaš kako je odgovorio na to pitanje?«

»Da.«

»Ja ću ti reći kako. Rekao je: >Žele ljubav i posao.c«

»Ne. Zaključio je, manje-više, da žele biti muškarci. Rekao je da se djevojčice

moraju pomiriti s tim da su neuspjeli dječaci.«

»Drkadžija. U svakom slučaju — gdje sam ono stala?«

»Što se ono čuje?«

Olivia je izašla iz sobe, vrisnula, i vratila se ukočena pogleda. »Ono što se

čuje«, rekla je, »je Chloe koja povraća na tepih u predsoblju.«

21. POGLAVLJE

Plaćajući taksi, Frieda je vidjela da pred vratima njene kuće stoji Josef.

»Što vi tu radite?« rekla je. »Niste trajno pozvani, znate? Ne možete se

jednostavno pojaviti svaki put kad vam treba društvo.«

Josef je podigao je bocu, kao da je to neko objašnjenje. »Dobra votka«, rekao

je. »Mogu li ući?«

Frieda je otključala vrata. »Koliko dugo ste već tu?«

»Samo sam čekao. Mislio sam da ćete se možda vratiti.«

»Neću spavati s vama, to vam je jasno. Imala sam grozan dan.«

»Ne spavanje«, rekao je prijekorno je gledajući. »Samo piće.«

»Piće bi mi dobro došlo«, rekla je Frieda.

Dok je Josef palio vatru u kaminu, Frieda je pretražila jedan kuhinjski ormarić i

negdje otraga našla vrećicu čipsa. Istresla ga je u zdjelu i donijela u sobu,

skupa s dvije male čaše. Vatra je već pucketala. Ulazeći u sobu, pogled joj je

pao na Josefa prije nego što je on postao svjestan da se vratila. Zurio je u vatru

i izraz lica bio mu je drukčiji od osmijeha s kojim ju je dočekao.

»Josefe, jeste li tužni?«

Pogledao je oko sebe. »Daleko«, rekao je.

»Zašto ne otputujete kući?«

»Dogodine, možda.«

Frieda je sjela. »Treba li nam uz votku i džus?«

»Dobra je sama«, rekao je. »Zbog okusa.«

Odvrnuo je zatvarač i pažljivo napunio čaše do nekoliko milimetara od ruba.

Jednu je pružio Friedi. »Prvu ispijte na eks«, rekao je.

»Mislim da bi mi se to svidjelo.«

Oboje su iskapili piče nadušak. Josefovo lice polako se razvuklo u širok

osmijeh. Frieda je uzela bocu i pogledala etiketu. »Isuse«, rekla je. »Sto je to?«

»Ruska«, rekao je. »Ali dobra.« Ponovno im je napunio čaše.

»Što je bilo loše u vašem danu?«

Frieda je otpila još jedan gutljaj Josefove votke. Žarilo ju je otraga u grlu, a onda

joj se u prsima raširila vrućina. Ispričala je Josefu o sjedenju na podu Olivijine

kupaonice uz Chloe koja kleči s licem nad zahodskom školjkom i povraća, čak i

kad više nije imala što povraćati. Nije joj ništa govorila, samo se nagnula i njež-

no joj stavila ruku na zatiljak. Poslije joj je obrisala lice trljačicom namočenom u

hladnu vodu.

»Nisam znala što bih rekla. Samo sam zamišljala kako bih se osjećala da mi je

zlo i da povraćam, a neka starija žena mi drži predavanje o tome da bih trebala

biti razumnija u pogledu pića. I tako joj ništa nisam rekla.«

Josef nije odgovorio. Samo je gledao u svoju čašu, kao da u njoj svijetli neko

slabašno svjedo pa mu treba sva moguća koncentracija da bi ga vidio. Friedi je

bilo ugodno razgovarati s nekim tko ne pokušava biti pametan ili duhovit ili je

umirivati. I tako mu je onda prepričala svoj posjet Alanu. Na svoje

zaprepaštenje, čula je sebe kako Josefu priča da je otišla na policiju i rekla im

za njega.

»Što vi mislite o tome?« upitala je Frieda.

Vrlo polako, s pažnjom koja je sad bila pretjerana, Josef joj je opet napunio

čašu. »Ono što ja mislim jest da ne biste trebali razmišljati o tome«, rekao je.

»Bolje je ne razmišljati previše o stvarima.«

Frieda je pijuckala votku. Je li joj to bila treća? Ili četvrta? Je li mogla biti peta?

Ili je Josef možda nadolijevao? Možda je umjesto prebrojivih pojedinačnih pića

pila jedno koje je postepeno raslo? Upravo se počinjala slagati s idejom da ne

treba razmišljati kad je zazvonio telefon. Bila je toliko iznenađena onime što je

upravo htjela reći, da ga je pustila da odzvoni nekoliko puta.

Josef je izgledao zbunjeno. »Nećete odgovoriti?«

»Okej, okej.« Frieda je duboko udahnula, ne baš bistre glave. Digla je slušalicu.

»Halo.«

»Volim te.«

»Tko je to?«

»Koliko te žena naziva da bi ti rekle da te vole?«

»Chloe? «

»Stvarno te volim, iako si tako stroga i hladna.«

»Jesi još pijana?«

»Moram li biti pijana da bih ti rekla da te volim?«

»Znaš što, Chloe, trebala bi otići u krevet i spavati.«

»U krevetu sam. Osjećam se užasno.«

»Ostani u krevetu. Cijelu noć pij mnogo vode, čak i ako ti od toga bude još više

zlo. Nazvat ću te sutra.« Spustila je slušalicu i, s očajničkom grimasom na licu,

pogledala Josefa.

»Ne«, rekao je. »Dobro je. Vi sređujete stvari. Vi ste kao ja. Prije dva dana

jedna žena me nazove, jedna kod koje sam svojedobno radio.

Vrišti. Ja odem u njenu kuću. Voda šprica iz cijevi, kao fontana. U njenoj kuhinji

pet centimetara vode. Ona još uvijek vrišti. Običan ventil. Ja okrenem ventil,

obrišem vodu. To ste vi. Ako je negdje frka, vas nazovu. Vi odjurite i spasite ih.«

»Da je barem tako«, rekla je Frieda. »Voljela bih biti osoba koja zna što učiniti

kad se nekome pokvari bojler, ili auto. Ta vrsta znanja stvarno pomaže u životu.

Vi ste onaj koji popravi cijev koja curi. Ja sam ona koju proizvođač cijevi

angažira da pokuša nagovoriti pacijenticu koja vrišti da ih ne tuži.« .

»Ne, ne«, rekao je Jose£ »Nemojte tako. Ponašate se samo... samo...«

»Svjesno.«

»Ne.«

»Sabotirajuće.«

»Ne«, rekao je Josef, mašući rukama kao da pokušava gestikulirati značenje

riječi koju nije mogao naći. »Vi govorite: >Ja sam lošac, da bih ja rekao: >Ne, vi

ste dobri, vi ste jako dobric.«

»Možda«, rekla je Frieda.

»Nemojte se samo složiti«, rekao je Josef. »Trebali biste raspravljati.«

»Previše sam umorna. Popila sam previše votke.«

»Radim s vašim prijateljem Reubenom«, rekao je Josef.

»On mi nije baš prijatelj.«

»Čudan čovjek. Ali priča o vama. Učim o vama.«

Frieda se stresla. »Reuben me najbolje poznavao prije deset godina. Tada sam

bila drukčija. Kako je on?«

»Ja popravljam njegovu kuću.«

»To je dobro«, rekla je Frieda. »To je vjerojatno ono što mu treba.«

»Želite mi reći zašto ste morali tako hitno doći k meni?«

Sashi Wells bilo je oko dvadeset pet godina. Na sebi je imala tamne hlače i

jaknu koja je, kako se činilo, trebala sakriti oblik njenog tijela. Čak i tako, iako joj

je prljava plava kosa bila raščupana, i stalno je provlačila prste kroz nju i micala

pramenove ispred očiju čak i kad joj nisu bili pred očima, iako je bila malo

premršava, iako su joj prsti lijeve ruke bili požutjeli od pušenja, iako je

izbjegavala pogledati Friedu u oči, osim što bi joj tu i tamo dobacila ulizivački

poluosmijeh, bila je upadljivo lijepa. Ali njene velike tamne oči kao da su se

zbog toga ispričavale. Asocirala je Friedu na ranjenu životinju, ali takvu koja na

ranjavanje ne reagira borbom, nego se povuče i sklupča. Neko vrijeme ni jedna

ni druga nisu govorile. Sashine ruke bile su nemirne. Frieda je bila u iskušenju

da joj dopusti cigaretu. Očito ju je očajnički trebala.

»Moj prijatelj Barney ima prijatelja koji se zove Mick koji kaže da ste vi odlični.

Da u vas mogu imati povjerenja.«

»Ovdje možete reći što god želite«, rekla Frieda.

»U redu«, rekla je Sasha, ali tako tiho, da se Frieda morala nagnuti naprijed da

bi je čula.

»Pretpostavljam da ste već išli na psihoterapiju.«

»Jesam. Išla sam kod nekoga po imenu James Rundell. Mislim da je prilično

slavan.«

»Da«, rekla je Frieda. »Čula sam za njega. Koliko dugo ste išli k njemu?«

»Oko šest mjeseci. Možda malo više. Počela sam čim sam dobila posao.«

Maknula je kosu s lica, onda je pustila da opet padne naprijed. »Ja sam

znanstvenica, genetičarka. Volim svoj posao, i imam dobre prijatelje, ali bila

sam upala u jednu kolotečinu i činilo mi se da iz nje ne mogu izaći.« Napravila

je malu grimasu, koja je samo još više naglasila njenu ljepotu. »Bila sam u lošim

vezama. Dopuštala sam im da budu loši prema meni.«

»Dakle, zašto ste tu?«

Nastala je dugačka pauza.

»To je teško...«, rekla je. »Ne znam kako da to kažem.«

Frieda je iznenada osjetila da zna što slijedi. Pomislila je na onaj osjećaj kad

stojiš na peronu podzemne željeznice a vlak se približava kroz tunel. Prije nego

išta čuješ, prije nego što vidiš prednja svjetla vlaka, na licu osjetiš struju toplog

zraka i vidiš komadiće papira kako lete podignuti njome. Znala je što će Sasha

reći, i učinila nešto što nikad prije nije učinila tijekom terapijskog razgovora:

ustala je, prišla Sashi i stavila joj ruku na rame.

»U redu je«, rekla je. Onda je ponovno sjela. »Ovdje sve možete reći. Sve.«

Na kraju pedeset minuta, zapisala je Sashine telefonske brojeve i e-mail adresu

i dogovorila s njom sljedeći termin. Nekoliko minuta je sjedila u tišini. Onda je

obavila jedan telefonski razgovor. Potom još jedan, dulji; onda treći. Kad je

završila, obukla je kratku kožnu jaknu, izašla i brzim korakom otišla do Ulice

Tottenham Court, zaustavila taksi i dala vozaču adresu koju je bila zapisala na

poleđini omotnice. Taksi ju je vozio kroz ulice sjeverno od Ulice Oxford, onda

Ulicom Bayswater pa na jug kroz Hyde park. Zurila je kroz prozor, ali u stvari

nije registrirala ono što je gledala. Kad se taksi zaustavio, shvatila je da je bila

duhom odsutna i da ne zna gdje je. Taj dio grada jedva da je poznavala. Platila

je vozaču i izašla. Nalazila se pred malim restoranom u inače uglavnom stam-

benoj ulici punoj bijelih kuća ukrašenih štukaturama. O strehu restorana bili su

ovješeni lonci iz kojih su se spuštali slapovi cvijeća. Ljeti, gosti su jeli vani, ali

sad je za to bilo previše hladno, čak i za Londonce.

Frieda je ušla. Zapahnula ju je toplina, tih žamor razgovora. Restoran je bio

malen, ne više od desetak-dvanaest stolova. Prišao joj je čovjek u prugastoj

pregači.

»Gospođo?« rekao je.

»Trebam se ovdje naći s nekim«, rekla je, pretražujući prostoriju pogledom. Što

ako nije došao? Sto ako ga ne prepozna? Eno ga. Znala ga je iz viđenja s

nekoliko kongresa i s fotografija uz intervjue u časopisima. Sjedio je s jednom

ženom u stražnjem kutu restorana. Upravo su jeli glavni slijed, udubljeni u

razgovor. Frieda je prešla prostoriju i stala kraj njihovog stola. Podigao je

pogled. Na sebi je imao tamne hlače i prekrasnu košulju, s ljeskavim crno-

bijelim uzorkom. Bio je tamnokos, vrlo kratko ošišan i neobrijan.

»Doktore Rundell?« rekla je Frieda.

Ustao je. »Da?« rekao je.

»Moje ime je Frieda Klein.«

Izgledao je zbunjeno. »Frieda Klein. Da, čuo sam za vas, ali...«

»Kod mene je upravo bila jedna vaša pacijentica. Sasha Wells.«

Još uvijek je izgledao zbunjeno, ali i oprezno. »Da?«

Frieda nikada prije nikoga nije udarila. Ne za pravo. Ne šakom, ne iz sve snage.

Pogodila ga je ravno u vilicu i srušio se, natraške, preko vlastitog stola, i

prevrnuo ga na sebe sa svom hranom, vinom i vodom i bocama ulja i octa.

Frieda je stajala iznad tog kaosa teško dišući, osluškujući bubnjanje krvi u

ušima, zaprepaštena rezultatom svog udarca.

Ulazeći u sobu za ispitivanje, inspektor Karlsson pokušavao je izgledati

namršteno.

»Kad im se dopusti jedan telefonski poziv, ljudi obično nazovu svog odvjetnika«,

rekao je. »Ili majku.«

Frieda ga je mrko pogledala. »Vi ste bili jedina osoba koje sam se mogla sjetiti

u tom trenutku«, rekla je.

»Mislite, u groznici bitke«, rekao je Karlsson. »Kako ruka?«

Frieda je digla desnu ruku. Bila je zamotana zavojem, ali na nekoliko mjesta bila

je počela probijati krv.

»Nije kao u filmovima, zar ne? Kad nekoga opalite šakom, taj ne ustane baš

odmah. Udarac šakom ozlijedi, i njega i vas.«

»Kako je on?« upitala je Frieda.

»Ništa mu nije slomljeno«, rekao je Karlsson. »Što nije vaša zasluga. Ali pun je

modrica, koje će sutra izgledati gore nego danas, a prekosutra vjerojatno još

gore.« Nagnuo se naprijed i primio je za desnu ruku. Frieda se malo trznula.

»Možete li pomicati prste?« Kimnula je glavom. »Znam za slučajeve da su si

ljudi takvim udarcem smrskali zglobove na prstima.« Malo ju je potapšao po

ruci, zbog čega se opet trznula, i onda je pustio. »Nikad niste čuli za ono načelo

da se protivnika ne smije udarati dok leži na tlu? Koliko sam shvatio, Dr.

Rundell je vaš kolega, psihoanalitičar. Je li to način kako vi razrješavate svoja

profesionalna neslaganja?«

»Ako ste me došli optuživati«, rekla je Frieda, »dajte da to što prije obavimo«.

»To nije moje područje«, rekao je Karlsson. »Ali u normalnim okolnostima, sad

biste morali računati s optužnicom zbog nanošenja tjelesnih ozljeda i

materijalne štete. Pretpostavljam — bogzna zašto

da niste kažnjavani. Tako da biste se izvukli s valjda mjesec dana u

Hollowayu9.«

»Bit ću sretna ako stvar dođe na sud«, rekla je Frieda.

»Ali, nažalost, čini se da će vam vaš dan na sudu biti uskraćen. Upravo sam

razgovarao s policajcem koji vas je uhitio, dr. Rundell čini se inzistira na tome

da vas ne želi tužiti. Moj kolega nije sretan zbog toga. Uopće nije sretan.«

»A što je s restoranom?«

»Upravo tako«, rekao je Karlsson. »Vidio sam fotografije. Znate, u mojoj

9 Holloway je četvrt Londona, ali ovdje se misli na zatvor zatvorenog tipa za odrasle žene i mlađe prijestupnike koji se nalazi u toj četvrti. (Op. prev.)

dosadašnjoj praksi, kad god sam se susreo s takvim poprištem zločina, ako je

žrtva odbila podnijeti prijavu, u pitanju je bio strah od neke bande. Postoji li

nešto što nam prešućujete?« Pokušao je zatomiti osmijeh, ali nije uspio. »Neki

dil s drogom koji je pošao po zlu?«

»U pitanju je privatna stvar.«

»Ali čak ni u takvim slučajevima«, rekao je Karlsson, »nikad nisam čuo da žrtva

inzistira da sama plati cijelu štetu«.

Zastao je. »Vi niste osoba od koje bih očekivao da bude uhićena zbog tuče na

javnom mjestu. A sad ne izgledate osobito sretno što ste izbjegli ono čega bi se

većina ljudi bojala, suđenje, zatvorsku kaznu, takve stvari.«

»To me ne brine«, rekla je Frieda.

»Tvrd ste vi orah«, rekao je. Onda mu se izraz lica promijenio. »Postoji li tu

nešto što bih trebao saznati? Nešto kriminalno?«

Frieda je odmahnula glavom.

»Što je učinio?« rekao je Karlsson. »Spavao s pacijenticama?«

Friedin izraz lica ostao je nepromijenjen.

»Ja ne mogu jednostavno prijeći preko toga«, rekao je Karlsson. »Nije ovo

Sicilija.«

»Nije me briga hoćete li ili nećete.«

»Vi ste bili ti koji ste me nazvali.«

Friedin izraz lica je omekšao. »U pravu ste«, rekla je. »Žao mi je. I hvala vam.«

»Došao sam vam reći da ste slobodni i, zapravo, odvesti vas kući, ali,

razmislite...«, rekao je, pomalo očajno, ».. .kad bi svatko tako rješavao stvari,

kakav bi ovo svijet bio?«

Frieda je ustala. »Kakav je? ovo svijet?« rekla je.

22. POGLAVLJE

Sljedećeg utorka kad je Alan došao na terapiju, Frieda mu je rekla: »Pričajte mi

o svojoj majci.«

»O majci?« Slegnuo je ramenima. »Bila je...« Zastao je, namrštio se, pogledao

svoje dlanove kao da na njima može naći odgovor. »... dobra žena«, završio je

neuvjerljivo. »Sad je mrtva.«

»Mislim, o vašoj drugoj majci.«

Kao da mu je zadala jak udarac u trbuh. Čak je čula i uhhhhh koji mu se oteo

od iznenadne boli. Malo se nagnuo naprijed, iskrivljenog lica. »Kako to mislite?«

procijedio je.

»O vašoj biološkoj majci, Alane.«

Jedva čujno je jauknuo.

»Vi jeste posvojeni, zar ne?«

»Kako ste znali?« prošaptao je.

»Nikakvom čarolijom. Samo sam vidjela fotografiju u vašoj kući.«

»I?«

»Oni su oboje imali plave oči. Vaše su smeđe. To je genetski nemoguće.«

»Oh«, rekao je.

»Kad ste mi to kanili reći?«

»Ne znam.«

»Nikad?«

»To nema nikakve veze s ovim.«

»Vi to ozbiljno?«

»Posvojen sam. Kraj priče.«

»Čeznete za vlastitim djetetom, tako akutno da u vezi s tim vrlo živo fantazirate i

imate dugotrajne napade akutne panike. I mislite da činjenica da ste posvojeni

tu nije relevantna?«

Alan je slegnuo ramenima. Pogledao ju je u oči, pa opet spustio pogled. Vani,

ruka dizalice digla se na veću visinu; na pozadini od teškog plavog neba, s

njenih nazupčanih čeljusti padali su golemi komadi blata. »Ne znam«,

promucao je.

»Želite sina koji izgleda točno kao vi. Odbijate ideju posvajanja djeteta. Želite

svoje vlastito — s vašim genima, vašom crvenom kosom i pjegicama. Kao da

želite posvojiti samoga sebe, spasiti samoga sebe, brinuti se za samoga sebe.«

»Nije to.« Alan je izgledao kao da želi začepiti uši.

»Je li to takva tajna?«

»Carrie zna, naravno. I jedan prijatelj. Rekao sam mu jednom nakon nekoliko

pića. Ali zašto bi o tome pričao svakome? To je privatna stvar.«

»Toliko privatna, da je ne želite reći ni svom psihoterapeutu?«

»Nisam mislio da je to važno.«

»Alane, to vam ne vjerujem.«

»Baš me briga što vi vjerujete. Govorim onako kako je.«

»Ja mislim da vi znate da je to važno. Toliko važno, da se ne možete prisiliti da

to spomenete, ili čak da o tome mislite.«

Polako je okretao glavu s jedne na drugu stranu, kao umoran stari bik s alkom u

nosu.

»Postoje tajne koje nam daju izvjestan oblik slobode«, rekla je Frieda. »Vlastiti

privatan prostor. To je dobro. Svatko mora imati takve tajne. Ali postoje i

mračne tajne koje nas pritišću. Kao zastrašujući, vlažan i hladan podrum; ne

usuđujemo se ući, ali stalno

smo svjesni da je tu, pun ružnih čudovišta, pun noćnih mora. S takvim tajnama

trebamo se suočiti, trebamo ih osvijetliti, pogledati o čemu se tu zapravo radi.«

Dok je to govorila, sjećala se kakve je sve tajne čula tijekom godina, kakve su

joj sve nedopuštene misli, želje i strahove ljudi povjerili na čuvanje. Reuben je

na kraju imao osjećaj da ga je sve to otrovalo, ali ona se uvijek osjećala

privilegiranom što su joj ljudi dopuštali da vidi njihove strahove, što su joj

dopuštali da bude njihovo svjetlo.

»Ne znam«, rekao je Alan. »Možda postoje stvari koje je najbolje ne pogledati

pobliže.«

»Inače?«

»Inače ćete biti frustrirani kad ispadne da se tu ionako ništa ne može učiniti.«

»Mislite li da ste kod mene možda zato što ima previše stvari koje niste pobliže

pogledali, koje su se nagomilale u vama?«

»Ne znam. Jednostavno nikad nismo razgovarali o tome«, rekao je Alan.

»Nekako sam jednostavno znao da u to ne možemo ulaziti. Htjela je da nju

smatram majkom.«

»Jeste li?«

»Ona jest bila moja majka. Mama i tata, to je bilo sve što sam znao. A ona

druga žena, s njom nemam ništa.«

»Svoju biološku majku nikad niste upoznali?«

»Nisam.«

»Nemate nikakvih sjećanja na nju?«

»Nikakvih.«

»Znate li tko je bila?«

»Ne.«

»Nikad niste poželjeli saznati?«

»Čak i da jesam, ne bi vrijedilo.«

»Kako to mislite?«

»To se ne zna.«

»Ne razumijem. Uvijek se može saznati. Alane, to je zapravo prilično

jednostavno.«

»Tu se varate. Ona se pobrinula za to.«

»Kako?«

»Ostavila me u jednom malom parku u Hoxtonu. Našao me dječak koji je

raznosio novine. Bila je zima i jako hladno, a ja sam bio zamotan u ručnik.«

Pogledao ju je. »Kao u bajci. Samo što je ovo istina. Zašto bi me bilo briga za

nju?«

»Kakav početak života«, rekla je Frieda.

»Ne sjećam ga se, dakle nije bitan. To je samo priča.«

»Vaša priča.«

»Nikad je nisam upoznao, ni ona mene. Nema ime, glas, lice. Ni ona ne zna

moje ime.«

»Prilično je teško proći cijelu trudnoću i roditi i onda napustiti svoju bebu, a da to

ne bude otkriveno«, rekla je Frieda.

»Njoj je to uspjelo.«

»Dakle bili ste jako mali kad su vas roditelji posvojili. Ništa drugo niste prošli?«

»Tako je. I zato to nema nikakve veze s ovim što sad osjećam.«

»Kao kad ste govorili o tome da želite vlastito dijete, i onda o mogućnosti

posvajanja.«

»Rekao sam vam. Ne želim posvojiti dijete. Želim vlastito, ne tuđe.«

Frieda ga je netremice gledala. On ju je nekoliko sekundi gledao, a onda

spustio pogled, kao dječak uhvaćen u laži.

»Vrijeme nam je isteklo. Vidimo se. opet u četvrtak. Želim da razmislite o

ovome.«

Oboje su ustali. Alan je opet sporo okretao glavu s jedne na drugu stranu, kao

da je pokušava razbistriti.

»Ne znam mogu li ja to«, rekao je. »Nisam baš stvoren za to.«

»Ići ćemo korak po korak.«

»Kroz mrak«, rekao je Alan. Zatečena tim riječima, Frieda je samo kimnula

glavom.

Kad se vratila kući, na vratima je našla paketić i na omotnici odmah prepoznala

Sandyjev rukopis. Sagnula se i vrlo pažljivo ga podigla, kao da bi od naglih

pokreta mogao eksplodirati. Ali nije ga odmah otvorila. Odnijela ga je u kuhinju i

najprije si skuhala čaj, stojeći pokraj prozora dok voda nije zakuhala, gledajući

kroz svoj odraz u mrak i noćno nebo, vedro i hladno. Tek kad je imala šalicu

čaja i sjela za stol, otvorila je omotnicu i istresla njen sadržaj: srebrnu narukvicu,

mali blok s nekoliko njenih crteža, jednu meku olovku i pet špangi za kosu

prikačenih na tanku smeđu traku za kosu. To je bilo sve. Protresla je omotnicu,

ali nije bilo ni pisma ni poruke. Gledala je bijedne stvari koje su ležale na stolu.

Je li to stvarno bilo sve što je ondje ostavila? Kako je moguće ostaviti tako

neznatan trag? Telefon je zazvonio i javila se, istog trenutka požalivši što nije

pustila da se javi automatska sekretarica.

»Frieda, moraš mi pomoći. Ja više ne znam što da radim, a njen glupi jebeni

otac mi samo odmaže.«

»Ja sam tu, znaš?« rekla je Chloe. Iako bi ti htjela da nisam.«

Frieda je držala slušalicu malo dalje od uha.

»Halo?« rekla je. »S kojom od vas dvije bih trebala razgovarati?«

»Razgovaraš sa mnom«, zakriještala je Olivia. »Nazvala sam te jer sam na

izmaku snaga. Ako je izvjesna osoba toliko nepristojna da podigne slušalicu

drugog telefona i prisluškuje, onda si je ta osoba sama kriva ako čuje stvari koje

radije ne bi čula.«

»Bla, bla, bla, bla«, zaderala se Chloe. »Hoće mi zabraniti izlaske zato što sam

se napila. Imam šesnaest godina. Ispovraćala sam se. Bilo pa prošlo, život ide

dalje. Ona bi sebi trebala zabraniti izlaske.«

»Chloe, gle...«

»Ja ni sa psom ne bih razgovarala tako kako ona razgovara sa mnom.«

»Ne bih ni ja. Psi mi se sviđaju. Psi ne viču i ne prigovaraju i ne utapaju se u

samosažaljenju.«

»Tvoj brat je upravo rekao da je to normalan dio odrastanja«, rekla je Olivia, na

rubu plača. Davida, Friedina brata a Chloeina oca, zvala je samo kad je na

njega bila još ljuća nego obično. »On bi trebao pokušati malo odrasti. Nisam ja

bila ta koja je otišla s nekom mladom izblajhanom fuficom.«

»Olivia, pazi što govoriš«, oštro je rekla Frieda.

»Ako me pokušaš zatvoriti u kuću, otići ću živjeti kod njega.«

»To bih baš voljela, samo, na temelju čega misliš da bi te on htio? Ostavio te,

nije li?«

»Obje morate prestati s ovim, odmah«, rekla je Frieda.

»Nije ostavio mene nego tebe. I ne krivim ga.«

»Spuštam slušalicu«, rekla je Frieda, vrlo glasno, i spustila je.

Ustala je i ulila si malu čašu bijelog vina, onda opet sjela. Prčkala je po stvarima

koje joj je Sandy vratio, okretala ih i prevrtala. Telefon je opet zazvonio.

»Halo«, tiho je rekla Olivia.

»Zdravo.« Frieda je čekala.

»Ne nosim se baš dobro s ovim.«

Frieda je otpila gutljaj vina i zadržala ga u ustima uživajući u njegovoj ugodnoj

hladnoći. Mislila je na toplu kupku, knjigu, vatru za koju su drva već bila

složena; te večeri je još morala i razmisliti o nečemu. Vani je bila hladna zimska

večer, kroz mračne ulice puhao je zloslutan vjetar. »Hoćeš da dođem?« upitala

je. »Ako hoćeš, doći ću.«

23. POGLAVLJE

Sljedećeg popodneva, Karlsson je sazvao tiskovnu konferenciju na kojoj su se

Faradayevi suočili s gomilom fotoreportera i novinara kako bi uputili apel

otmičaru da im vrati sina. Apel je trebao ponovno probuditi zanimanje javnosti.

Karlsson je jutro bio proveo pregledavajući izjave koje je njegov tim skupio od

stotina takozvanih svjedoka i izvještaje o mogućim viđenjima, kojih je bilo sve

manje. Na tiskovnoj konferenciji stajao je sa strane. Promatrao je Faradayeve,

njihova lica pod svjetlima bljeskalica. Bila su se jako promijenila otkad je

Matthew nestao. Tuga im je urezala nove bore, omlitavila kožu, otupjela

poglede. Lice Aleca Faradaya još je bilo otečeno i puno modrica od napada, a

pokreti ukočeni zbog slomljenog rebra. Oboje su izgledali mršavo

iscrpljeno, a njoj je glas pukao dok je govorila o njihovom dječačiću, ali nekako

su to uspjeli pregurati. Rekli su uobičajene stvari od kojih čovjeku puca srce,

preklinjali cijeli svijet da pomogne u potrazi, a otmičara da im vrati njihovog

voljenog sina.

Sve je to bilo beskorisno, naravno. Takav šou obično se upriliči kako bi se

izvršio pritisak na roditelje, da bi se vidjelo jesu li oni krivci. Ali svi su znali da

Faradayevi to nisu mogli biti. Čak i novine koje su Aleca svojedobno optuživale,

napravile su zaokret za 180 stupnjeva i sad ga prikazivale kao sveca patnika.

Kad je Matthew nestao, on je bio s klijentom u svom uredu u računovodstvenoj

firmi gdje je radio, za što je imao desetak svjedoka. Ona je trčala s posla da bi

na vrijeme stigla u školu po sina. Ideja da bi se onaj tko je oteo Matthewa, tko

god to bio, mogao iznenada predomisliti kad čuje apel njegovih roditelja i vidi

njihova ispaćena lica bila je apsurdna, jer bilo je gotovo sigurno da je dijete

mrtvo, i to već neko vrijeme. Dakle, jedino što se moglo očekivati bile su

reakcije pučanstva, a znali su da će ih biti, i da će ih opet preplaviti bujica

dezinformacija i lažnih nada, koja je u posljednje vrijeme bila počela jenjavati.

Te večeri je dokasna ostao na poslu. Zurio je u fotografije nestalog dječaka i

mjesta odakle je nestao, u veliku kartu na zidu načičkanu zastavicama. Čitao je

izjave. U glavi mu je bubnjalo, osjećao je bol u prsima.

Zurio je u drugog dječaka, a ovaj u njega. To je bio Simon. Pružio mu je ruku,

da vidi je li prijateljski raspoložen, i Simon je u istom trenutku također pružio

ruku, ali nije se osmjehnuo. Bio je jako 'mršav i jako bijel, na ramenima i

kukovima kosti su mu stršale, pimpek mu je izgledao kao mali ružičasti puž.

Kad je učinio korak prema Simonu, Simon je učinio korak prema njemu, trzav

mali korak, kao marioneta; a onda se Simon stropoštao na pod kao marioneta, i

Matthew se stropoštao na pod. Zurili su jedan u drugog. Matthew je stavio prst

na Simonovo majušno lice, lice patuljka, upalih obraza i upalih očiju, s povezom

preko usta, i dodirnuo hladno, prljavo zrcalo, i vidio kako su se na mjestu gdje je

stavio prst suze razmrljale. Osjetio je ruke iza sebe, osjetio je da ga dižu.

Nježne riječi, topao dah na koži.

»Ti ćeš biti naš dječačić«, rekao je glas. »Samo nemoj biti zločest. Mi ne volimo

zločeste dječake.«

Kad je Frieda otvorila vrata, na pragu je stajao Karlsson. Držao se kao da ga

ona očekuje, a na neki način ga i jest očekivala. Znala je da ono nije mogao biti

kraj slučaja Matthewa Faradaya.

»Uđite«, rekla je.

Ušli su u dnevnu sobu. Vatra je gorjela, na naslonu za ruke njene fotelje bila je

hrpa stručnih časopisa.

»Smetam li?«

»Zapravo ne. Sjedite.« O ramenu je nosio kožnu torbu. Spustio ju je na pod i

skinuo kaput. Sjeo je. Nakon kraćeg oklijevanja, rekla je: »Hoćete li nešto

popiti? Kavu?«

»Možda nešto malo jače.«

»Vino? Viski?«

»Radije viski. Ovo je ta vrsta večeri.«

Frieda je ulila svakome po malu čašu viskija, dodala i malo vode, i onda sjela

preko puta njega.

»Kako vam mogu pomoći?«

Ponašala se mekše nego inače. To mu je gotovo natjeralo suze na oči.

»Ni na što drugo ne mogu misliti. Ustanem razmišljajući o njemu, legnem

spavati i sanjam ga. Odem u pivnicu s dečkima, pričamo o bilo čemu, i

odjednom čujem samoga sebe kako govorim o njemu. Zapanjujuće je kako

čovjek može funkcionirati pretvarajući se da je sve normalno kad nije.

Razgovaram sa svojom djecom preko telefona i pitam ih kakav im je bio dan i

govorim im šašave, vesele stvari, a sve vrijeme vidim samo njega. Mrtav je, to

je jasno. Ili se barem nadam da jest, jer ako nije... Sto je najbolje što se može

dogoditi? Da nađemo njegovo tijelo i uhvatimo gada koji je to učinio. To bi bilo

najbolje.«

»Je li situacija zbilja toliko beznadna?«

»Za deset godina, ili dvadeset, još uvijek ću biti policajac koji nije spasio

Matthewa Faradaya. Kad odem u mirovinu — kao stari detektiv kojeg sam

nedavno posjetio, koji je vodio istragu u slučaju Joanne Vine — sjedit ću u

svojoj kući misleći o Matthewu i pitati se što se dogodilo, gdje je zakopan, tko je

to učinio i gdje je sada.«

Vrtio je viski u čaši, onda otpio gutljaj. »Vi polovicu svog vremena vjerojatno

provodite s ljudima koje pritišće osjećaj krivnje, ali moje iskustvo govori da ljude

osjećaj krivnje ne muči ni blizu koliko bi trebalo. Osjećaju sram kad ih se uhvati,

to da, ali ako ih ne uhvatimo, ne osjećaju krivnju. Na svijetu ima jako mnogo

ljudi koji su učinili užasne stvari i zadovoljno žive mirne živote sa svojim

obiteljima i prijateljima.«

Popio je cijeli ostatak viskija naiskap, i Frieda mu je ulila još, i ne pitajući. Ona

svoj nije ni dotakla.

»A ako se ja tako osjećam«, rekao je, »zamislite kako je roditeljima.« Nestrpljivo

je olabavio kravatu. »Hoće li me to proganjati do kraja života?«

»Nikad dosad niste imali takav slučaj?«

»Odradio sam svoj dio ubojstava i samoubojstava i obiteljskog nasilja. Kad

radite taj posao, teško je ne izgubiti vjeru u ljude; možda sam zato razveden i

upravo se jadam ženi koju sam vidio tek par puta u životu, umjesto svojoj

supruzi. Matthewu je tek pet godina, vršnjak je s mojim sinom.«

»Nema odgovora na to što osjećate«, rekla je Frieda. U sobi je zavladala čudna

atmosfera, sanjiva i tužna.

»Znam. Samo sam imao potrebu nekome reći te stvari. Ispričavam se.«

»Nemojte se ispričavati.«

Nije rekla ništa drugo. Gledala je u svoju čašu, a Karlsson u nju, i vidio je Friedu

kakvu prije nije vidio. Nakon nekog vremena, rekao je: »Pričajte mi o svom

poslu.«

»Sto želite znati?«

»Ne znam. Jeste li liječnica?«

»Da. Iako psihoterapeut možete postati i bez studija medicine. Specijalizirala

sam psihijatriju. To je dugotrajan proces, i vrlo stroga disciplina. Imam dosta

titula uz ime.«

»OK. Primate li uglavnom privatne pacijente? Koliko pacijenata dnevno imate?

Kakvi su? Zašto to radite? Funkcionira li? Takve stvari.«

Frieda se kratko nasmijala, onda počela odgovarati na pitanja odbrojavajući na

prste. »Prvo, primam i privatne pacijente i osiguranike zdravstvenog osiguranja.

Upućuje mi ih klinika Skladište, gdje sam bila na specijalizaciji i poslije toga

godinama radila, također i liječnici obiteljske medicine i bolnice, a uzimam i

pacijente koji dođu na svoju ruku, obično zato što me preporučio netko koga

poznaju. Važno mi je ne uzimati samo pacijente koji imaju toliko novaca da

mogu sami plaćati terapiju. Ispalo bi da se bavim samo bolestima bogatih. Za

privatne pacijente, terapija je prilično skupa.«

»Koliko?«

»Moje pravilo je da naplaćujem dvije funte za svaku tisuću funti koju pacijent

zarađuje — dakle ako zarađujete trideset tisuća .godišnje, svaki termin ćete

platiti šezdeset funti. Imala sam jednog pacijenta koji mi je rekao da bi mi u tom

slučaju morao platiti petsto tisuća na sat. Na njegovu sreću, imam gornju

granicu koja iznosi sto funti. Poznata sam po tome da primam i pacijente koji mi

ne plaćaju gotovo ništa, iako se moji kolege mršte na to. Sve u svemu, rekla bih

da za oko sedamdeset posto mojih pacijenata plaća zdravstveno osiguranje,

možda malo manje. Drugo, pacijenti mi obično dolaze tri puta tjedno, i obično

imam sedam pacijenata. Drugim riječima, oko dvadeset termina tjedno. Znam

psihoterapeute koji imaju osam termina dnevno, to jest četrdeset tjedno. Čim

jedan pacijent ode, drugi dođe. Oni jako dobro zarađuju, ali ja ne bih mogla tako

raditi. Niti bih htjela.«

»Zašto?«

»Moram apsorbirati stvari, razmisliti o svakom pacijentu, napraviti pristojne

bilješke. Ne treba mi više novca nego što sad imam. Ali treba mi vrijeme. Kako

je glasilo sljedeće pitanje?«

»Kakvi su?«

»Ne znam kako da na to odgovorim. Nemaju mnogo zajedničkog.«

»Osim da su svi u komi.«

»Svi mi imamo periode u životu kad smo u komi, nepodnošljivo jadni ili

nesposobni funkcionirati, ili kad jednostavno zapnemo.« Fiksirala ga je

prodornim pogledom. »Nije li tako?«

»Ne znam.« Karlsson se namrštio od nelagode. »Da li ikad odbijete pacijenta?«

»Da, ako mislim da mu terapija nije potrebna, ili ako mislim da bi mu bolje

odgovarao neki drugi terapeut. Uzimam samo one za koje vjerujem da im mogu

pomoći.«

»A zašto ste postali psihoterapeut?« Zapravo je to bilo ono što ga je zanimalo,

ali nije očekivao da će mu odgovoriti. Već su neko vrijeme tako sjedili i

prijateljski razgovarali, ali još nije mogao reći da je mnogo bolje razumije ili da

ima imalo više pojma o njenim slabim točkama ili sumnjama. Sebe zadržava za

sebe, pomislio je. Savršena samokontrola koja mu je kod nje upala u oči već pri

prvom susretu, rijetko je popuštala.

»Dosta pitanja za jednu večer«, rekla je. A što je s vama?«

»Sto je sa mnom?«

»Zašto ste počeli raditi u policiji?«

Karlsson je slegnuo ramenima, onda se zagledao u svoj viski. »Vrag zna. U

posljednje vrijeme se pitam zašto nisam postao odvjetnik, kao što sam trebao,

zarađivao pristojan novac i imao miran san.«

»I kako glasi odgovor?«

»Nema ga. Radim previše, zarađujem premalo, gušim se u papirologiji, na

mene se obraća pažnja samo kad stvari ne idu kako treba, po meni seru i

novinari i moj šef, i javnost mi ne vjeruje. A otkad sam na čelu Odjela za

umorstva, imam prilike družiti se s ubojicama, siledžijama koji mlate svoje žene,

perverznjacima i dilerima. Što da kažem? U to vrijeme mi se to činilo dobrom

idejom.«

»Znači, sviđa vam se.«

»Sviđa? To mi je posao, i mislim da ga prilično dobro radim, uglavnom. Iako se

to na temelju ovog slučaja ne bi reklo.«

A onda je, s izrazom lica kao da se toga upravo sjetio, posegnuo u svoju torbu.

Izvadio je dva kartonska fascikla. »Ovo su izjave koje je dala Rosalind Teale.

Sestra Joanne Vine. Prve izjave uzete su neposredno nakon nestanka, a nove

prije nekoliko dana kad smo ponovno razgovarali s njom.«

»Ima li u njima ičeg znakovitog?«

»Znam da ste neskloni tome, ali volio bih da ih pogledate.«

»Zašto?«

»Zanima me bilo što, što u vezi s tim imate za red.«

»Sada?«

»To bi bilo dobro.«

Karlsson si je napunio čašu, i nije dodao vode. Ustao je i hodao po sobi kao da

je u galeriji. Frieda nije voljela da je netko gleda dok čita. I nije joj se sviđalo što

gleda njezine stvari i pokušava na temelju njih saznati nešto o njoj. Ali najbrži

način da ga zaustavi bio je da pročita izjave. Otvorila je stariji fascikl i počela,

prisiljavajući se čitati sporo, riječ po riječ.

»Jeste li pročitali sve ove knjige?« upitao je Karlsson.

»Šutite«, promrmljala je Frieda ne dižući pogled. Prešla je na drugi, noviji

fascikl, cijelo vrijeme svjesna Karlssona izvan svog vidnog polja. Konačno ih je

zatvorila. Nije progovorila, iako je znala da Karlsson čeka.

»Dakle?« rekao je. »Da vam je ona pacijentica, što biste je pitali?«

»Da mi je pacijentica, ništa je ne bih pitala. Pokušala bih joj pomoći da se

prestane osjećati krivom zbog svoje sestre. Osim toga, mislim da je treba pustiti

na miru.«

»Ona je jedini mogući svjedok«, rekao je Karlsson.

»I ništa nije vidjela. I od tada je prošlo preko dvadeset godina. I svaki put kad

razgovarate s njom,, iznova je ranjavate.«

Karlsson se vratio i sjeo, tako da je sad opet bio preko puta nje. Zamišljeno je

gledao u svoj viski. »Dobar viski«, rekao je. »Gdje ste ga nabavili?«

»Netko mi ga je dao.«

»Što mi još možete reći o tim izjavama?« rekao je Karlsson. »Bilo što. Pametna

ste žena, zar vam ovo nije izazov?«

»Nemojte misliti da me možete zafrkavati«, rekla je Frieda.

»Ne zafrkavam vas. Došao sam dode da sam zahvalan za bilo kakav input od

bilo koga tko zna stvari koje ja ne znam.«

Frieda je kratko šutjela. »Jeste li razmišljali o mogućnosti da je Joannu možda

otela žena, a ne muškarac?«

Karlsson je, vrlo pažljivo, spustio čašu na niski stolić pokraj fotelje. »Zašto to

kažete?«

»Sve se dogodilo vrlo brzo«, rekla je Frieda. »Rosie Vine samo je na minutu

izgubila sestru iz vida. Čini se da nije nastao nikakav metež, nikakva buka. A to

se nije dogodilo u nekoj mirnoj uličici, nego u ulici gdje je bilo prolaznika, gdje

ima dućana. Mogu zamisliti da bi curica pošla sa ženom. Da bi joj dala ruku.«

Zamislila je taj prizor, curicu koja s povjerenjem daje ruku nekoj ženi. Onda ga

je pokušala ne zamišljati.

»To je jako zanimljivo«, rekao je Karlsson.

»Poštedite me takvih komentara svisoka«, rekla je Frieda. »To nije jako

zanimljivo, nego očito, i sigurno ste otpočetka i sami razmišljali o tome.«

»To nam jest palo na pamet«, rekao je. »Moguće je. Ali morate priznati da ste

se zainteresirali.«

»Zašto me to pitate?« rekla je Frieda. »Sto hoćete da kažem?«

»Volio bih da porazgovarate s Rosie Teale. Možda vi možete doprijeti do nje na

način kako ja ne mogu.«

»Ali do čega se tu ima doprijeti?« Uzela je fascikl i listala.

»Zar nije frustrirajuće?« upitao je Karlsson. »Kad čitam tu izjavu, počnem

fantazirati kako bi bilo kad bih mogao otići onamo vremeplovom, samo na

minutu, samo na pet sekundi. Onda bih mogao otkriti što se zapravo dogodilo.«

Kiselo se nasmiješio. »Odrastao policajac ne bi trebao govoriti takve stvari.«

Frieda je opet pogledala izjavu. Curica govori o svojoj mlađoj sestri. Imala je

osjećaj da se od nje traži da pođe na jedno putovanje, i da će nakon što

pristane biti prekasno da se okrene natrag. Je li to imalo ikakvog smisla? Je li

ona tu mogla išta pridonijeti? Pa, možda i jest. A ako je mogla, morala je.

»U redu«, rekla je.

»Stvarno?« rekao je Karlsson. »Sjajno.«

»Ali trebaju mi oni policijski umjetnici koji izrađuju fotoro- bote. Imate li to?«

Karlsson se osmjehnuo i zavrtio glavom. »Ne«, rekao je. »Imamo nešto mnogo

bolje.«

24. POGLAVLJE

Tom Garret bio je vidno uzbuđen što će upoznati nekoga tko zna o čemu on to

govori kad opisuje neurološke aspekte prepoznavanja lica.

»Stara ideja fotorobota temeljila se na primitivnoj pretpostavci da lica vidimo

kao kombinaciju pojedinih značajki — plave oči, velik nos, čupave obrve, oštra

brada — i kad ih zbrojimo, imamo lice koje prepoznajemo. Ali to zapravo nije

način kako vidimo ' lica, i zato fotoroboti izgledaju smiješno.«

»Pa ne baš smiješno«, rekao je Karlsson.

»Komično. I gotovo su beskorisni. Kao što znate« — sad se okrenuo prema

Friedi — »prepoznavanje lica povezano je s dijelom mozga fusiform gyrus, i

ako je taj dio mozga oštećen, pacijent uopće nije u stanju prepoznavati lica, čak

ni lica bliskih rođaka. Vođeni tom spoznajom, stvorili smo program koji se

temelji na holističkom prepoznavanju lica.«

»Izvrsno.«

Frieda se nagnula bliže Garretovu monitoru. On je nastavio govoriti o

evolucijskim kompozitnim facijalnim sustavima i genetskim algoritmima, dok se

Karlsson nije nakašljao i podsjetio ga da Rosalind Teale sjedi pred vratima.

»Hoće li biti u redu ako ostanemo ovdje?« upitao je. »Da«, rekla je Frieda. »Ali,

molim vas, prepustite sve meni.«

Frieda je bila pročitala dosje i vidjela fotografije, ali izgled Rosie Teale svejedno

ju je šokirao. Izgledala je kao osoba koja je traumatično iskustvo doživjela

prethodnog dana, a ne prije dvadeset godina. Zar joj nije bila pružena nikakva

pomoć, zar se nitko nije brinuo za nju? Rosie je pogledala oko sebe, Garreta,

koji je tipkao i nije digao pogled, Karlssona, koji je stajao prekriženih ruku

naslonjen na zid. Kad joj je Frieda prišla i predstavila se, nije postavila nikakva

pitanja, samo je pustila da je odvede na drugi kraj prostorije i posjedne na

stolac. Frieda je sjela preko puta nje. Karlsson je bio rekao da će se Rosie

možda osjećati bolje ako vidi da je od koristi, ali Frieda je gledajući pasivnu,

poraženu ženu pred sobom sumnjala da je to moguće.

»Učinila sam sve«, rekla je Rosie. »Pokušala sam se sjetiti, vraćala sam film,

ponovno i ponovno, ali nema ničega.«

»Znam«, rekla je Frieda. »Učinili ste sve što ste mogli.«

»Zašto sam onda tu?«

»Postoje načini kako se može doprijeti do nekih stvari u čovjekovom umu iako

ih on sam nije svjestan. To nije nikakva čarolija, nego prije kao otvaranje starog

ormara za spise na koji ste zaboravili. Neću vam postavljati nikakva pitanja«,

rekla je Frieda, »i nitko od vas ništa ne očekuje. Samo vas molim da imate sa

mnom malo strpljenja. Možete li to?«

»Kako to mislite?«

»Voljela bih da nešto pokušamo. Ne želim da razmišljate o tome, samo radite

ono što vam kažem«, rekla je Frieda mekšim glasom. »Znam da ste vjerojatno

napeti, došli ste u policijsku stanicu i razgovarate s ljudima koje ne poznajete,

ali voljela bih da udobno sjednete i opustite se kao da će vam netko čitati priču.

Zamolila bih vas da zatvorite oči.«

Rosie ju je nepovjerljivo pogledala. Bacila je pogled na Karlssona. On je i dalje

izgledao nezainteresirano. »U redu.« Zatvorila je oči.

»Želim da se u mislima vratite u onaj dan«, rekla je Frieda. »Želim da se vratite i

zamislite sebe kako izlazite iz škole, hodate pločnikom, prelazite cestu, gledate

izloge, ljude, automobile. Nemojte govoriti, samo zamišljajte sebe kako sve to

radite.«

Frieda je gledala tu mladu ženu, tanke bore u uglovima očiju, treperenje očnih

kapaka. Čekala je jednu minutu. Dvije minute. Nagnula se naprijed i još tiše,

gotovo šapćući, rekla: »Rosie, ništa ne govorite. Ničega se nemojte pokušavati

sjetiti. Zamolila bih vas da učinite nešto za mene. Samo zamislite ženu. Mlada

je, ili srednjih godina. To sami odlučite.« Vidjela je izraz zbunjenosti na

Rosienom licu. »Jednostavno to učinite«, nastavila je. »Ništa ne brinite. Uopće

nemojte razmišljati o tome. Samo zamislite ženu. Bilo koju ženu koja vam

padne na pamet. Možda stoji na rubu pločnika, kod rubnika. Upravo je izašla iz

auta i gleda oko sebe. Smjestite je u prizor. Gledajte je. Možete li to?«

»U redu.«

»Jeste li zamislili?«

»Jesam.«

»Sad malo pričekajte«, rekla je Frieda. »Pričekajte i pogledajte je. Pogledajte

ženu koju ste zamislili. Zapamtite kako izgleda.«

Prošla je jedna minuta. Frieda je vidjela da se Karlsson mršti na nju, ali

ignorirala ga je. »U redu«, rekla je. »Sad možete otvoriti oči.«

Rosie je zatreptala očima, kao da se upravo probudila pa je zaslijepljena

svjedom.

»A sad vas molim da odete do Toma i sjednete za njegovo računalo, i on će

vam nešto pokazati.«

Tom Garret je ustao i pokretom ruke pozvao Rosie da sjedne na njegov stolac.

Kad je sjela, uputio je Friedi pogled koji kao da je govorio: vi to ozbiljno?

»Idemo dalje«, rekla je Frieda.

Slegnuo je ramenima. Na ekranu je bio raster od osamnaest ženskih lica.

»Nijedno ne izgleda kao njezino«, rekla je Rosie.

»To su nasumce odabrana lica. Naravno da ne izgledaju kao njezino. Sad bih

vas zamolio da kliknete na onih šest koja su joj najsličnija. I to brzo, bez

razmišljanja. Ne brinite, tu nema točnog ili netočnog odgovora. Ovo nije test.«

»Kakvog to uopće ima smisla?«

»To je samo vježba«, rekla je Frieda. »Želim vidjeti što će se dogoditi.«

Rosie je uzdahnula, kao netko tko preko volje ,pristaje. Stavila je ruku na miša i

pomicala kursor.

»Ni jedna od ovih ne izgleda kao ona« ponovila je.

»Odaberite one koje su najbliže tome«, rekao je Tom. »Ili one koje su najmanje

različite od nje.«

»U redu.« Kliknula je na jedno lice, najuže, onda na još jedno, pa još jedno, dok

nije markirala ukupno šest lica. »Je li to sve?«

»Sad kliknite >gotovo<«, rekao je Tom.

Učinila je to, i na ekranu se pojavilo osamnaest novih lica.

»Sto je sad ovo?« upitala je Rosie.

Kompjutor je od šest lica koja ste odabrali generirao novih osamnaest«, rekao

je Tom. »Sad opet odaberite šest.«

Ponovila je proces, pa onda ponovno, i ponovno... Povremeno bi zastala i

zatvorila oči prije nego što bi nastavila. Gledajući preko ramena, Frieda je

vidjela promjenu koja je postupno nastajala. Grupa nasumično odabranih žena

postupno se pretvarala u žene iz iste porodice, čija se sličnost sve više

povećavala. Lice je postajalo sve mršavije, jagodične kosti sve izraženije.

Nakon dvanaest generacija, lica na ekranu bila su toliko slična kao da pripadaju

ne rođakinjama, nego sestrama, a nakon još dvije generacije, lica su bila gotovo

identična.

»Odaberite jednu«, rekao je Tom.

»Gotovo su iste«, oklijevala je Rosie. Micala je kursor tamo- -amo po ekranu

dok ga na kraju nije zaustavila na jednom od lica. »To je to.«

»Je li to lice koje ste vidjeli?« upitala je Frieda.

»Nisam ga vidjela. To je lice iz moje mašte, izmislila sam ga.«

Sad je i Karlsson prišao i pogledao sliku.

»Što je s kosom?« upitao je.

»Nisam vidjela kosu. Žena koju sam zamislila nosila je maramu.«

»Mogu dodati maramu«, rekao je Tom i kliknuo na padajući izbornik. Isto lice

pojavilo se osamnaest puta, s raznim maramama. Rosie je pokazala jednu.

»Je li to to?« rekla je Frieda.

»Pomalo«, rekla je Rosie. »Mislim da joj je prilično slična.«

»Jako dobro, Rosie«, rekla je Frieda. »To ste stvarno dobro odradili. Puno

hvala.«

»Kako to mislite, dobro odradila?«

»Znam da vam je teško vraćati se onamo. Za ovo je trebalo hrabrosti.«

»Nisam se vratila onamo. Ničega se nisam sjetila. Samo sam zamislila neko

lice i onda ste ga vi pokušali rekonstruirati. Dobro smišljeno, ali ne vidim kako

vam to može pomoći.«

»Vidjet ćemo. Možete li sad malo pričekati vani?«

Karlsson je pričekao dok Rosie nije izašla i zatvorila vrata, i onda rekao: »Sto je

to sad bilo?«

»Zar ne vjerujete vlastitom sustavu prepoznavanja lica?«

»Ne mislim na sustav prepoznavanja lica. Doveo sam vas ovamo jer sam mislio

da ćete je možda uspjeti hipnotizirati ili tako nešto. Mahati joj iglom pred očima.

Mislio sam da možete upotrijebiti' nešto od tih svojih psiholoških trikova i izvući

iz nje skrivena sjećanja. Umjesto toga, vi joj kažete da izmisli lice.«

»Prije nekoliko godina sudjelovala sam u jednom istraživanju«, rekla je Frieda.

»Radila sam s ljudima koji su u vidnom polju imali područja sljepoće.

Ispitanicima smo pokazivali skupine točaka koje su se nalazile u onom području

njihovog vidnog polja koje ne funkcionira. Dakle nisu ih mogli vidjeti, ali zamolili

smo ih da pokušaju pogoditi koliko ih je. U većini slučajeva, pogodili su točan

broj. Dakle podražaj je ipak bivao procesuiran, iako je zaobilazio njihov svjesni

um. Nema smisla ponovno pretraživati Rosieina svjesna sjećanja. Ona ih cijeli

svoj život pretražuje, i do sada su beznadno kontaminirana, čak i ako jest nešto

vidjela. Mislila sam da bi ovo mogao biti način da sve to zaobiđemo.«

Karlsson je pogledao Toma Garreta. »Što vi mislite o ovome? To su čiste

gluposti, zar ne?«

»Govorite o slijepom vidu10, zar ne?« upitao je Tom.

»Tako je«, rekla je Frieda.

»Gluposti«, ponovio je Karlsson. Bilo je očito da je jako ljut.

»Nisam čuo da se to može primijeniti i na sjećanja«, rekao je Tom.

»Mislila sam da vrijedi pokušati.«

Karlsson je sjeo pred monitor. S ekrana je u njega zurilo lice sredovječne žene

u marami. »Stvarno?« rekao je sarkastičnim tonom. »Ovo su jebene igrarije.

Slijepi vid!«

»Možemo li dobiti isprint?« upitala je Frieda Toma, demonstrativno ignorirajući

Karlssona, ali on je uzeo list papira koji je izašao iz pisača i zamahao joj njime

pred nosom.

»Kakvo smeće. Rosie je to lice vjerojatno jednostavno izmislila. Da bi nam

pomogla. Ona je ta vrsta osobe. Nije nas htjela razočarati.«

»Točno«, rekla je Frieda. »To je najvjerojatnija mogućnost.«

»A ako ga nije izmislila, ako ste doista doprli do nekog njenog sjećanja iz toga

dana, to može biti lice bilo koje prolaznice koja je jednostavno bila u kupovini.«

»Tako je.«

»A ako, a to je najveće jebeno ako u mojoj dosadašnjoj karijeri, ako je ova žena

doista imala nešto s otmicom, onda imamo njezinu sliku od prije dvadeset dvije

godine, a nemamo osumnjičenice s kojima bismo je usporedili, niti svjedoke

10

Slijepi vidje fenomen da bolesnici koji su slijepi za neki dio vidnog polja (zbog oštećenja u primarnom vidnom području mozga) usprkos tome mogu ispravno

motorički reagirati na objekt u području vidnog polja za koje su slijepi (pratiti objekt očima ili ga pokazivati rukom). U nekih je ispitanika moguće i

razlikovanje oblika i boje podražaja. (Op. prev.)

koje bismo mogli pitati.«

»Sliku biste mogli pokazati drugim ljudima koji su toga dana bili ondje, i vidjeti

sjećaju li se oni ičega.«

»I onda? Ako se sjećaju — a neće se sjećati — koja korist od toga? Možete li ih

pozvati ovamo, dovesti u stanje transa i reći im da zamisle adresu?«

»To je dalje vaša stvar«, rekla je Frieda. »Vi ste detektiv.«

»Evo što ja mislim o tome«, rekao je Karlsson, od isprinta napravio lopticu i

bacio je prema košu za smeće, ali promašio je.

»To je jasno; barem to«, rekla je Frieda.

»Samo ste protratili moje vrijeme.«

»Ne. Vi ste protratili moje, inspektore Karlsson. A pritom ste još i nepristojni.«

»Možete ići. Ima nas koji imamo istinskog posla.«

»Rado«, rekla je Frieda. Sagnula se i podigla zgužvani isprint.

»Što će vam to?«

»Za uspomenu, možda.«

Rosie je bila u hodniku. Sjedila je s rukama na krilu i zurila pred sebe.

»Gotovi smo«, rekla joj je Frieda. »I jako smo vam zahvalni.«

»Ne vjerujem da sam vam baš puno pomogla.«

»Tko zna? Vrijedilo je pokušati. Žuri li vam se?«

»Pa ne znam...«

»Deset minuta.« Frieda ju je uzela pod ruku i izvela iz policijske stanice. »Tu

blizu ima jedan kafić.«

Naručila je dva čaja i mafin, za slučaj da je Rosie gladna, ali ležao je između

njih netaknut.

»Jeste li već bili na psihoterapiji?«

»Ja? Zašto? Mislite da mi je potrebno? Zar je toliko očito?«

»Mislim da bi bilo potrebno svakome tko je prošao kroz ono kroz što ste vi

prošli. Zar niste dobili nikakvu pomoć nakon što vam je sestra nestala?«

Rosie je zavrtjela glavom. »Razgovarala sam s jednom policajkom. Bila je

draga.«

»I osim toga, ništa?«

»Ništa.«

»Bilo vam je devet godina. Nestala vam je sestra, praktički pred vašim nosom.

Trebali ste paziti na nju — barem ste vi tako mislili. Po mom mišljenju,

devetogodišnje dijete ne može biti odgovorno za drugu osobu. Ona se nikad

nije vratila, i vi se osjećate krivom. Mislite da ste vi pogriješili.«

»Pa i jesam«, rekla je Rosie, šapatom. »Svi to misle.«

»Ja jako sumnjam u to — ali ono što je bitno je da ste vi to mislili. I još uvijek

mislite. Vi ste kao netko čija se psiha razvila oko centralne premoćne činjenice

tog gubitka. Ali nije prekasno, znate. Možete si oprostiti.«

Rosie ju je gledala očima punim suza i sporo vrtjela glavom.

»Da, možete. Ali da biste u tome uspjeli, potrebna vam je pomoć, a ja se mogu

pobrinuti da je ne morate platiti. Terapija bi potrajala neko vrijeme. Vaša sestra

je mrtva i trebate se oprostiti od nje i sagraditi vlastiti život.«

»Ona me progoni«, prošaptala je Rosie.

»Da?«

»Kao da nikad nisam bez nje. Ona je kao mali duh pokraj mene. Uvijek jednako

stara. Svi starimo, ali ona ostaje curica. Bila je tako zabrinuto malo stvorenje.

Tako mnogo stvari ju je plašilo - more, pauci, glasni zvukovi, krave, mrak,

vatromet, vožnja u dizalu, prelaženje ceste. Jedino vrijeme kad nije izgledala

prestrašeno bilo je kad je spavala — spavala je obraza naslonjenog na ruke,

koje bi sklopila, kao da se moli. Vjerojatno se zbilja i jest molila prije nego će

zaspati — vjerojatno je preklinjala Boga da čudovišta drži podalje od nje.«

Malo se nasmijala, ali onda se trgnula.

»U redu je smijati se u vezi s njom, i u redu je sjećati se da nije bila savršena.«

»Moj otac ju je pretvorio u sveticu, znate. Ili anđela.«

»Vrlo teško za vas.«

»A moja majka je nikad ne spominje.«

»Onda je vrijeme da nađete nekog drugog s kim ćete razgovarati o njoj.«

»Mogu li doći razgovarati s vama?«

Frieda je oklijevala. »Nisam baš sigurna da bi to bilo dobro. Bila sam uključena

u vaš slučaj sa stajališta policije. To bi granice učinilo nejasnima. Ali mogu vam

preporučiti nekoga za koga znam da je dobar.«

»Hvala.«

»Dogovoreno?«

»U redu.«

25. POGLAVLJE

Za osam dana bio je najkraći dan u godini. Kao i svake godine, klinika se

zatvarala do početka siječnja. Pacijenti su svoje probleme morali staviti na

čekanje. A kad se vrate, Reuben će vjerojatno opet biti tamo, razmišljala je

Frieda. Njegov povratak na posao ovisio je o tome hoće li ona reći Paz da je

sposoban ponovno preuzeti svoje dužnosti. I tako je u nedjelju popodne hodala

prema njegovoj kući, navodno da bi mu vratila neke dosjee koje je bio ostavio u

svojoj sobi, ali znala je da će je on vrlo brzo prozreti. Ipak je to bio Reuben,

čovjek hladnog ocjenjivačkog pogleda i podrugljivog osmijeha.

Prije nego što je podigla ruku da pokuca, vrata su se otvorila i na njima se

pojavio Josef s hrpom nazubljenih dasaka u rukama. Prošao je pokraj nje na

putu prema prepunom kontejneru za smeće koji je, sad je vidjela, stajao na

cesti. Ubacio je teret u kontejner i vratio se, trljajući prašnjave dlanove jedan o

drugi.

»Što vi tu radite?« upitala je Frieda. »Pa nedjelja je.«

»Nedjelja, ponedjeljak, koga je briga za to?«

»Mene. Reubena također. Nadam se.«

»Uđite. On je u kuhinji, na podu.«

Frieda je ušla. Nakon svog posljednjeg posjeta, nije znala što da očekuje, ali

promjena je bila tolika da se zaprepastila. Bilo je očito da je Josef već neko

vrijeme tu marljivo radio. Umjesto smrada zapuštenosti osjećao se oštar miris

terpentina i boje, u kuhinji više nije bilo boca, limenki ni skorenih prljavih tanjura,

sav nered bio je raščišćen, zastori razmaknuti. Predsoblje je bilo oličeno. U

kuhinji je preuređivanje upravo bilo u punom jeku — ormarići su bili skinuti sa

zidova, u vanjski zid sad je bio ugrađen okvir za vrata u vrt. Vani, na uskom

potezu travnjaka, dimilo se iz ostataka vatre. I zbilja, Reuben je ležao na podu,

napola ispod novog porculanskog sudopera.

Frieda je bila toliko iznenađena, da je nekoliko trenutaka samo stajala i zurila u

njega. Lijepa lanena košulja bila mu se zadigla iznad trbuha, a glava mu se nije

vidjela. »Jesi li to stvarno ti, tamo unutra?« napokon je rekla.

Stopala u ljubičastim čarapama malo su se trznula, tijelo se izmigoljilo ispod

sudopera, i na kraju se iz elementa pojavila i Reubenova glava. »Nije tako

strašno kao što izgleda«, rekao je.

»Uhvaćen si na djelu. Sam svoj majstor? I to u nedjelju popodne. Što je

sljedeće, hoćeš li početi sam prati svoj auto?«

Sjeo je, povukao košulju preko trbuha. »Ma zapravo nisam sam svoj majstor.

Ne u pravom smislu te riječi. Pa znaš me: prepušten sam sebi, ni žarulju neću

promijeniti. Samo pomažem Josefu.«

»Naravno. I tjeraš ga da radi nedjeljom. Plaćaš li mu dvostruku satnicu?«

»Uopće ga ne plaćam.«

»Reubene?!«

»Reuben je moj stanodavac«, rekao je Josef. »On meni daje krov nad glavom,

a zauzvrat...«

».. .ga on popravlja«, dodao je Reuben, ustajući. Malo je zateturao. Obojica su

se nasmijali, gledajući Friedu i čekajući njenu reakciju. Tu su šalu očito bili

uvježbavali.

»Uselili ste se ovamo?«

Josef je pokazao na frižider. Na vratima je magnetom bila pričvršćena

fotografija s magarećim ušima. Na slici je bila tamnokosa žena i dva dječačića.

Ona je sjedila na stolcu, a njih dvojica stajali lijevo i desno od nje u prilično

formalnim pozama. »Moja žena i sinovi.«

Frieda je opet pogledala Josefa. Stavio je ruku na srce i čekao.

»Vi ste sretan čovjek«, rekla je Frieda.

Josef je iz džepa na košulji izvadio kutiju cigareta, uzeo jednu sebi i jednu dao

Reubenu. Ovaj je iz džepa izvadio upaljač i pripalio obje. Friedu je nešto u vezi

s njima dvojicom iritiralo, neki potajni trijumf i zločestoća. Ponašali su se kao da

su oni dva nestašna dječaka, a ona stroga učiteljica.

»Frieda, jesi za čaj?« upitao je Reuben.

»Da, hvala. Iako, mogao bi mi barem ponuditi malo one votke koju si sakrio

ispod sudopera.«

Njih dvojica su se pogledali.

»Došla si me špijunirati«, rekao je Reuben. »Vidjeti jesam li u stanju vratiti se na

posao.«

»Jesi li?«

»Ovo je smrt oca«, rekao je Reuben. »Ono što si oduvijek htjela.«

»Ono što ja hoću jest da se otac vrati na posao kad je spreman, a ne prerano.«

»Danas je nedjelja. Danas mogu piti, i svejedno sutra otići na posao. Zapravo

mogu i sutra piti, i svejedno otići na posao. Nisi mi ti skrbnica.«

»Skuhat ću čaj«, rekao je Josef s nelagodom.

»Ja neću čaj«, rekao je Reuben. »Englezi uvijek misle da će sve biti bolje ako

popiju čaj.«

»Ja nisam Englez«, rekao je Josef.

»Ja nisam baš željela doći ovamo«, rekla je Frieda.

»Zašto si onda došla? Zato što su ti rekli da dođeš? Poslali su te? Molim?

Ambiciozna mlada Paz? To mi ne zvuči kao Frieda Klein koju poznajem. Frieda

Klein koja radi što ona hoće.« Bacio je cigaretu na pod i zgazio je petom. Josef

se sagnuo, podigao je i na dlanu pažljivo odnio do kante za smeće.

»Tvoja je stvar kako ćeš živjeti svoj život, Reubene. Možeš po cijele dane piti

votku, demolirati svoju kuću, sve u redu. Ali ti si liječnik. Tvoj je posao liječiti

ljude. Neki od pacijenata koji dolaze u kliniku vrlo su ranjivi, vrlo krhki, a uzdaju

se u nas. Ne vraćaš se na posao dok ne budemo sigurni da nećeš zlorabiti

svoju moć. I nije me briga koliko se ljutiš na mene.«

»Jasno da se ljutim.«

»Jasno je da sam sebe sažalijevaš. Ingrid te ostavila, i misliš da su se kolege

loše ponijele prema tebi. Ali Ingrid te ostavila zato što si je godinama varao s

drugim ženama, a tvoji kolege samo su na jedini mogući način reagirali na tvoje

ponašanje u klinici. Zato si ljut. Zato što znaš da si u krivu.«

Reuben je zaustio odgovoriti, ali onda odjednom odustao. Zastenjao je, zapalio

novu cigaretu i sjeo na kuhinjski stol. »Ti čovjeku stvarno ne ostavljaš mjesto

gdje se može sakriti.«

»Želiš mjesto gdje se možeš sakriti?«

»Naravno da želim. Zar ne želi svatko?« Prošao je rukama kroz kosu, koja mu

je za vrijeme prisilnog dopusta bila narasla do ispod ramena, tako da je zbilja

izgledao kao pjesnik nakon burne noći. »Nitko ne voli biti postiđen.«

Frieda je sjela preko puta njega. »Kad smo već kod toga«, rekla je, »učinila sam

neke stvari o kojima bih htjela porazgovarati s tobom«.

Reuben joj se pokajnički osmjehnuo. »Je li to tvoj quid pro quo da bih se ja bolje

osjećao? Trampa sramote?«

»Želim nešto prodiskutirati s tobom«, rekla je Frieda. »Ako je to u redu.«

»U redu je«, rekao je Reuben. »Samo je potpuno neočekivano.«

Sljedećeg utorka, Alan je Friedi ispričao priču. Nije govorio na svoj uobičajeni

način, ispravljajući se i skačući naprijed-natrag kroz vrijeme kad bi se sjetio

nečega što je izostavio. Pričao je tečno, s vrlo malo pauza, i priča je bila

koherentna i imala formu. Frieda je pomislila da ju je sigurno uvježbavao,

ponavljao u glavi prije nego što je došao k njoj i izbacio nesigurnosti i

kontradikcije.

»Jučer ujutro«, rekao je, nakon što je dva puta prebacio nogu preko noge, lijevu

preko desne pa desnu preko lijeve, par puta protrljao ruke o nogavice i nekoliko

puta se nakašljao. »Jučer ujutro morao sam otići provjeriti nešto u vezi s jednim

zahtjevom za početak gradnje. Na dopustu sam, ali ipak povremeno odem na

posao kad treba nešto srediti u mom odjelu. Ima stvari u koje se samo ja

razumijem. Lokacija je u Hackneyu, nekadašnja uredska zgrada pretvorena u

stambenu, blizu Eastwaya. Znate li to područje?«

»To baš i nije moj dio Londona«, rekla je Frieda.

»Tamo je sad malo kaotično, zbog sve te gradnje za Olimpijadu. Kao da na

ruševinama staroga jeftino i fušerski grade novi grad. A rok za završetak radova

ne može se pomicati, tako da stalno povećavaju broj radnika. No dobro, nakon

što sam tamo završio, otišao sam prošetati. Bilo je hladno, ali trebala mi je

šetnja na svježem zraku da malo razbistrim glavu. Iskreno rečeno, trenutno se

nakon odlaska na posao osjećam malo zdrmano. Hodao sam uz kanal, onda

skrenuo i otišao u Victoria Park. Novo mjesto dalo mi je osjećaj da sam uspio

pobjeći od svega. U parku je bilo dosta ljudi, ali nitko nije samo šetao po parku,

svima kao da se nekamo žurilo: hodali su brzo, spuštenih glava, svi su nekamo

išli, osim mene; ili se barem meni tako činilo. Doduše, nisam ih baš promatrao.

Neko sam vrijeme sjedio na klupi uz boćalište, razmišljajući o proteklih nekoliko

tjedana i pitajući se što me još čeka. Bio sam prilično umoran. Ovih dana sam

stalno umoran. Sve je bilo nekako mutno; u daljini, prema Stratfordu i Lee

Valley Parku, vidjelo se nekoliko dizalica. Ustao sam i malo šetao između

jezeraca. Ondje postoji i paviljon za orkestar i jedna fontana, ali sve je izgledalo

napušteno i zatvoreno preko zime. Izašao sam na drugoj strani, prešao cestu i

počeo gledati izloge. Stajao sam pred izlogom jedne trgovine antikvitetima —

dobro, antikviteti je vjerojatno malo prejaka riječ za njihovu ponudu. Starudija,

uglavnom.

Svojedobno sam kupovao mnogo starog namještaja. Mislio sam da imam nos

za to. Ali Carrie se ljuti zbog toga. Hoće da se riješim stvari koje imam, i da ne

kupujem ništa novo. Ja ipak volim gledati, zanima me koliko ljudi traže za stvari.

I tako, tamo ima smiješnih starih dućana. Jedna željezarija s brisalima i

kantama za pod, čudan tekstilni dućan koji nudi odjeću kakvu nose stare žene,

veste, kapute od tvida, takve stvari. Pitate se zašto vam sve ovo pričam, zar

ne?« Frieda nije odgovorila. »Stajao sam ispred jedne takve trgovine

drangulijama, pred izlogom punim stvari za koje ne možete zamisliti da bi ih itko

kupio ili prodavao. Sjećam se, upravo sam gledao jednu prepariranu sovu na

nekakvoj umjetnoj grani, napola se pitajući bi li Carrie dopustila da joj u kuću

uđe još jedna mrtva ptica, kad sam primijetio jednu ženu koja je hodala prema

meni. U početku nisam obraćao pažnju na nju. Bila mi je u vidnom polju,

razumijete što hoću reći? Na sebi je imala svijetlonarančastu jaknu, jako kratku i

tijesnu suknju i čizme s visokim petama.«

Alan se uzvrpoljio i pogledao u pod. Nastavio je pričati, ali izbjegavao je da im

se pogledi sretnu.

»Odjednom sam shvatio da mi se obraća. Rekla je: »Hej, pa to si ti!« i privila se

uz mene.« Alan je malo zastao, a onda nastavio. »Obavila mi je ruke oko vrata i

poljubila me. I to... za pravo. S jezikom. Znate ono kad vam se u snu događaju

čudne stvari, a vi ih jednostavno prihvaćate i sudjelujete? E to je bilo tako.

Nisam je odgurnuo. Osjećao sam se kao da sam u filmu ili tako nešto, kao da

se to zapravo ne događa meni, nego nekom drugom.« Progutao je pljuvačku.

»Tako me ljubila, da mi je usna prokrvarila. Nakon nekog vremena se

odmaknula i rekla: »Nazovi me. Već je toliko vremena prošlo, zar ti nisam

nedostajala?« I onda je otišla. Ja se nisam mogao pomaknuti. Samo sam stajao

i gledao kako odlazi u svojoj narančastoj jakni.«

Nastala je tišina.

»Je li to sve?« upitala je Frieda.

»Zar to nije dovoljno?« rekao je Alan. »Žena koju ne poznajem priđe i počne me

ljubiti? Treba vam nešto više od toga?«

»Mislim, što ste vi učinili?«

»Htio sam pod za njom. Nisam htio da se to završi. Ali samo sam stajao, i ona

je otišla, a ja sam se vratio u staroga sebe, ako razumijete što hoću reći. Opet

sam bio onaj dosadni stari Alan kojem se nikad ništa ne događa.«

»Kako je ta žena izgledala?« upitala je Frieda. »Ili ste vidjeli samo njenu jaknu,

suknju i čizme?«

»Imala je dugu kosu, boja nešto između plave i crvene, i zvec- kave naušnice.«

Alan je dodirnuo vlastite uši. Nakašljao se i pocrvenio. »Velike grudi. Mirisala je

na cigarete i još nešto drugo.« Naborao je nos. »Možda na kvasac, ili takvo

što.«

»A lice?«

»Ne znam.«

»Niste joj vidjeli lice?«

Izgledao je zbunjeno. »Ne sjećam ga se. Mislim da je bila...« — nakašljao se —

»... ma dobro je izgledala. Sve se dogodilo tako iznenada. A oči su mi većinu

vremena bile zatvorene.«

»Dakle, na ulici ste doživjeli uzbudljivo erotsko iskustvo s jednom nepoznatom,

gotovo bezličnom ženom.«

»Da«, rekao je Alan. »Ali ja inače nisam takav.«

»Je li se to stvarno dogodilo?«

»Ponekad mislim da nije. Da sam samo zaspao na klupi u parku i sve to samo

sanjao.«

»Je li vam se svidjelo?«

Alan je malo razmislio i skoro se nacerio, ali ipak nije, kao da je sam sebe

uhvatio u tome. »Bio sam uzbuđen, ako na to mislite. Da. Ako se to stvarno

dogodilo, to nije dobro, a ako sam sve izmislio, ni to nije dobro, samo na jedan

drugi način.« Napravio je grimasu. »Sto bi Carrie na to rekla?«

»Niste joj rekli?«

»Ne! Naravno da nisam. Kako joj, nakon nekoliko mjeseci bez seksa, mogu reći

da sam dopustio nepoznatoj atraktivnoj ženi s velikim grudima da me ljubi, ali

ne znam je li se to stvarno dogodilo ili sam samo htio da mi se dogodi?«

»Što vi mislite o tome?« upitala je Frieda.

»Već sam vam rekao, oduvijek imam osjećaj da sam nevidljiv. Ljudi me zapravo

ne primjećuju; a kad me primijete, ispadne da su me pobrkali s nekim drugim.

Kad se ovo dogodilo, mislim da je jedan mali dio mene bio u iskušenju da

pobjegne s tom ženom, da bude ta osoba s kojom me zamijenila. Zvučalo je

kao da se ona bolje zabavlja od mene.«

»I što želite da vam ja sad kažem?«

»Nakon što se to dogodilo, bio sam totalno zbunjen i pomislio sam, to je vrsta

stvari kakve Dr. Klein želi da joj pričam. Mislim da je ono što sam vam dosad

pričao uglavnom bilo prilično dosadno, i pomislio sam da je ovo čudno i malo

jezivo i upravo ona vrsta stvari kakve bih vam trebao pričati.«

Frieda nije uspjela suspregnuti osmijeh. »Vi mislite da mene zanimaju čudne i

jezive stvari?«

Alan je zagnjurio glavu u ruke. Kroz prste je rekao: »Nekad je sve bilo tako

jednostavno. Sad više ništa nije jednostavno. Više čak ne znam ni tko sam, ni

što je stvarnost, a što je samo u mojoj glavi.

26. POGLAVLJE

Dakle, što misliš?« rekla je Frieda.

Jack je napravio grimasu. »To je klasična maštarija«, rekao je.

Sjedili su u Broju 9. Sad su se obično tu sastajali radi Jackovih satova

mentoringa, koji su u međuvremenu postali manje formalni i češći. Jack je

polako pijuckao svoj drugi kapučino. Sviđalo mu se u Broju 9: Kerry se jako

trudila oko njega, napola majčinski a napola koketno; Marcus bi ponekad izašao

iz kuhinje i inzistirao da proba njegovu najnoviju kreaciju (toga dana donio mu je

Bakewellsku torticu12, i Jack ju je pojeo iako zapravo nije volio ni bademe ni

marmeladu), a Katya bi koji put došla do njihovog stola i sjela Friedi na krilo.

Jacku se činilo da se Katyi Frieda sviđa kao što se mačkama sviđaju ljudi koji

se ne trude oko njih. Frieda bi je ignorirala ili, ponekad, jednostavno zbacila s

krila na pod.

»Kako to misliš?«

»Barem za muškarce. Seksualno provokativna žena priđe, izvuče te iz tvoje

dosadne svakodnevice i uvede u jednu čudnu, uzbudljiviju egzistenciju.«

»I što ta žena predstavlja?«

»Moguće je da predstavlja tebe«, rekao je Jack, i brzo otpio gutljaj kave.

12 Jedan engleski specijalitet. (Op.prev.)

»Mene?« rekla je Frieda. »Velike grudi, narančasta jakna, uska kratka suknja i

plavo-crvena kosa?«

Jack je pocrvenio i pogledao oko sebe provjeravajući je li netko to mogao čuti.

»To je seksualizirana verzija tebe«, rekao je. »Klasičan primjer projekcije. Ti si

žena koja je ušla u njegov vrlo običan život. S tobom može razgovarati onako

kako sa svojom ženom ne može. Ali ipak ima potrebu zakamuflirati to, pa te

pretvorio u tu pretjerano seksualnu žensku figuru.«

»Zanimljiva teorija«, rekla je Frieda. »Pomalo knjiška, ali zanimljiva. Imaš li još

koju?«

Jack je malo razmišljao. »Zanima me to što stalno govori o svojoj anonimnosti,

da ga stalno brkaju s nekim drugim. To može biti primjer sindroma solipsizma.

Znaš već, ono disocijativno mentalno stanje u kojem se osoba osjeća kao da je

jedino ona stvarna, a za svaku drugu osobu misli da je glumac ili da je

zamijenjena robotom ili tako nešto.«

»U tom slučaju bih mu trebala napisati uputnicu za magnetnu rezonanciju.«

»To je samo teorija«, rekao je Jack. »Ja ga ne bih uputio na magnetnu

rezonanciju, osim ako ima i druge kognitivne smetnje.«

»Druge mogućnosti?«

»Učili su me da slušam pacijenta. Pretpostavljam da je moguće da ga je ta žena

jednostavno zamijenila s nekim drugim, i da cijela ta stvar ne znači ništa

osobito.«

»Možeš li zamisliti da greškom priđeš djevojci i stvarno je poljubiš?«

Jack je razmišljao da li da spomene nekoliko primjera kad bi to jako lako mogao

zamisliti, ali ipak je odustao od toga. »Sigurno je prilično sličan osobi s kojom ga

je zamijenila«, rekao je. »Ako se to stvarno dogodilo. Ali ako sam od tebe išta

naučio, onda je to da je naš posao baviti se onime što je u pacijentovoj glavi. Na

neki način, istina o tome što se dogodilo zapravo je irelevantna. Ono na što se

trebamo koncentrirati značenje je koje je Alan dao tom događaju, i što je mislio

kad ga je tebi ispričao.«

Frieda se namrštila. Čudno se osjećala slušajući ga kako joj papagajski

ponavlja njene vlastite riječi. Zvučale su i dogmatski i neuvjerljivo. »Ne«, rekla

je. »Postoji ogromna razlika između osobe koju su nekim slučajem pobrkali s

nekim drugim, i osobe koja samo vjeruje da su je pobrkali s nekim drugim. Zar

ne mislite da bi bilo zanimljivo kad bismo mogli ustanoviti je li se taj susret

uistinu dogodio?«

»To bi moglo biti zanimljivo«, rekao je Jack, »ali praktično je neizvedivo. Morali

biste lutati oko Victoria Parka u nadi da ćete vidjeti ženu koja je tuda prošla prije

dva dana — koju ionako ne biste prepoznali jer ne znate kako izgleda.«

»Nadala sam se da biste vi to možda pokušali«, rekla je Frieda.

»Oh«, rekao je Jack.

Bio je u iskušenju da kaže nekoliko stvari: da to nema nikakve veze s njegovom

specijalizacijom, i da je neprofesionalno od nje što ga to uopće pita; da su

šanse da će naći tu ženu ravne nuli i da, čak i kad bi je našli, to nije vrijedno

truda. Čak se pitao postoji li možda neko pravilo struke u vezi s provjeravanjem

pacijenta bez njegovog dopuštenja. Ali ništa od toga nije rekao. Zapravo mu je

bilo prilično drago što ga je zamolila. Na neki čudan način, bilo mu je još više

drago što ga je zamolila da učini nešto neobično. Da je u pitanju bio običan

dodatni posao, to bi mu bilo teško. Ali ovo je bilo samo malo neprimjereno, a

povezano s izvjesnom prisnošću. Ili se zavaravao?

»U redu«, rekao je.

»Dobro.«

»Frieda!«

Glas se začuo iza njegovih leđa, i prije nego je vidio čiji je, primijetio je da se

Friedino lice zamračilo.

»Što ti radiš ovdje?«

Jack se okrenuo i vidio dugonogu djevojku, pepeljaste kose, lica koje je ispod

dramatičnog make-upa izgledalo vrlo mlado i neformirano.

»Došla sam na instrukcije. Rekla si da ćemo se za promjenu naći ovdje.«

Pogledala je Jacka, i on je pocrvenio.

»Uranila si.«

»Trebalo bi ti biti drago.« Sjela je za njihov stol i skinula rukavice. Nokti su joj

bili izgriženi i lakirani tamnoljubičastim lakom. »Vani je tako hladno. Treba mi

nešto toplo da se malo zgrijem. Zar nas nećeš upoznati?«

»Jack upravo odlazi«, kratko je rekla Frieda.

»Ja sam Chloe Klein.« Pružila mu je ruku i on ju je prihvatio.

»Friedina nećakinja.«

»Jack Dargan«, rekao je.

»I odakle se vas dvoje poznajete?«

»Nije bitno«, žurno je rekla Frieda. »Prelazimo na kemiju.« Dala je Jacku znak

glavom. »Hvala na pomoći.«

Jasno mu je dala do znanja da treba otići. Ustao je.

»Bilo mi je drago«, rekla je Chloe. Izgledala je vrlo zadovoljna sobom.

Jack je izašao iz stanice Hackney Wick i pogledao svoj plan grada. Otišao je do

križanja gdje se kanal Grand Union odvaja od rijeke Lea. Na sebi je imao gornji

dio trenirke, vestu, jaknu, biciklističke rukavice i vunenu kapu s poklopcima za

uši, ali drhtao je od hladnoće. Površina kanala bila je prekrivena bljuzgom koja

se još nije bila potpuno stvrdnula u led. Hodao je stazom uz kanal dok s desne

strane nije vidio ulazna vrata parka. Pogledao je bilješke koje je bio uzeo od

Friede. Pred sobom je vidio dječje igralište. Puhao je ledeni vjetar koji ga je tako

bockao po obrazima, da nije mogao reći jesu li hladni ili vrući, ali na dječjem

igralištu svejedno je bilo mama s kolicima i zabundanih mališana u pješčeniku i

na spravama. Čak su i na teniskom igralištu bila dvojica ljudi u trenirkama. Jack

je zastao i prislonio lice na žicu. Dva sjedokosa starija muškarca slali su lopticu

jedan drugome jakim niskim udarcima. Jack je bio impresioniran. Jedan je

pogodio mrežu, drugi potom prebacio lopticu iza njega, i ovaj je pojurio natrag.

Loptica je udarila tik do linije, ali unutar polja.

»Aut!« glasno je povikao igrač. »Peh!«

Jacku su se prsti smrzavali u rukavicama. Udaljavajući se od igrališta, skinuo je

desnu i gurnuo ruku pod košulju. Pritisnuo ju je na prsa ne bi li povratio osjećaj

u prste. Skrenuo je lijevo na glavnu stazu. S desne strane vidio je boćalište, pa

paviljon za orkestar i fontanu. Pogledao je oko sebe. Nije bilo gotovo nikoga,

osim, tu i tamo, ljudi koji su šetali pse. U daljini je bila skupina tinejdžera koji su

se međusobno zafrkavali i gurkali. Po tom vremenu, nitko tko je mogao biti na

toplome nije se motao po parku. Zamišljao je Alana Dekkera kako šeće po

parku ne bi li razbistrio glavu, ako je uopće bio tu. Zapravo, sad kad je bio na

licu mjesta, Jack je počinjao vjerovati da je Alan ispričao neku verziju istine.

Detaljan opis, spominjanje kanala, dječjeg igrališta i paviljona za orkestar, sve

je to bilo previše precizno. Zašto bi se trudio opisati ih da je sve to bio samo

san? Hodajući kroz park pod udarima surovog sjevernog vjetra, Jack se osjećao

kao da i on razbistrava glavu. Već neko vrijeme bio je nezadovoljan cijelom

idejom psihoterapije. Je li doista bilo toliko važno razgovarati o stvarima? Je li

razgovor bio samo još jedan način zapedjavanja s pacijentima, iako bi liječnici u

stvari trebali učiniti da im bude bolje? Možda je to bio još jedan razlog zašto je

pristao učiniti što ga je Frieda zamolila. Izlazak van u stvarni svijet kako bi vidio

je li Alan ispričao istinu ili ne, davao mu je dobar osjećaj. Ali kolike su bile šanse

da će išta otkriti?

Izašao je iz parka na njegovom južnom kraju, prešao cestu i hodao uz izloge

dućana. Sve je bilo upravo onako kako je Alan opisao. Kad je stigao do

željezarije, čak je ušao unutra. To je bila vrsta dućana za koju je mislio da više

ne postoji. Činilo se da imaju doslovno sve što je trebao nabaviti za kuću u kojoj

je stanovao s još nekoliko sustanara, ali nikad nije stigao kupiti: plastična korita,

ljestve, odvrtače, baterijske lampe... Razmišljao je da bi tu trebao ponovno doći

prijateljevim autom i kupiti sve te stvari. Nekoliko koraka dalje bila je

secondhand trgovina s prepariranom sovom u izlogu. Bila je prašnjava i

ofucana i zurila u njega svojim velikim staklenim očima. Pokušao je zamisliti

ubijanje i prepariranje sove. Nije bilo cedulje s cijenom. Vjerojatno nije bila na

prodaju.

Pogledao je oko sebe. To je bilo mjesto gdje je Alan sreo onu ženu. Ako ju je

uopće sreo. Rekao je da je ulica bila prazna i da ju je iznenada vidio kako mu

se približava. Možda je stanovala tu negdje u blizini? Jack je koraknuo unatrag i

digao pogled iznad dućana. Činilo se da su iznad njih doista bili stanovi. Ulazi u

zgrade bili su između izloga dućana. Neki su bili zatvoreni daskama s natpisima

»Prodaje se«. Ali nije mogao nasumce zvoniti ljudima na vrata u nadi da će mu

otvoriti ta žena s velikim grudima. Sljedeći dućan u nizu bila je praonica rublja.

Staklo izloga bilo je napuklo. Alan nije spomenuo da je nosila rublje na pranje,

ali nije ni rekao da je bila praznih ruku. Jack je ušao, zahvalno udišući topao

zrak pun vodene pare. Otraga je jedna žena slagala oprano rublje. Kad ga je

vidjela, pošla mu je ususret. Bila je crnokosa, s madežom iznad gornje usne.

»Trebate pranje rublja?« upitala je. '

»Netko koga poznajem možda je bio ovdje prije nekoliko dana. Žena u

svijetlonarančastoj jakni«, rekao je Jack.

»Nisam je vidjela.«

Kratko je razmišljao da li da joj to kaže ili ne, odlučio ne reći, pa se opet

predomislio: »Ja sam inače liječnik. Taj madež biste možda trebali dati

pregledati.«

»Molim?«

Dodirnuo je to mjesto iznad vlastite gornje usne. »Možda bi to trebalo

pogledati.«

»Gledajte vi svoja posla«, rekla je žena.

»Da, u redu, ispričavam se«. Rekao je i izašao iz praonice. Do nje je bio kafić,

prava starinska prljava rupa. Ušao je. Jedini gost bio je bezubi starac u uglu koji

je glasno srkao čaj. Pogledao je Jacka svojim vodenastim očima. Jack je

pogledao svoj mobitel: bilo je jedan i dvadeset. Sjeo je za stol, i stolu je prišla

žena u plavoj najlonskoj pregači i natikačama koje je vukla po podu. Jack je po-

gledao što piše na ploči i naručio pržena jaja, špek, kobasicu, rajčicu s grila,

pomfrit i šalicu čaja.

»Još nešto?« rekla je žena.

»Ima jedna žena, nosi svijetlonarančastu jaknu, plavokosa, na sebi ima dosta

nakita. Zalazi li ona ovamo?«

»Što vi hoćete?« rekla je žena. Govorila je s jakim akcentom i sumnjičavo ga

gledala.

»Htio bih znati zalazi li ona ovamo.«

»Kažete da se ovdje sastajete s njom?«

»Sastajem?«

»Ne ovdje.«

Razmijenili su još nekoliko pitanja, i na kraju Jack nije znao ni da li je

konobarica poznaje, ni je li uopće razumjela njegova pitanja. Stiglo je jelo i Jack

je odjednom bio čudno sretan.

Takav obrok mogao je pojesti samo kad je bio sam, na nepoznatom mjestu,

među nepoznatim ljudima. I dok je umakao komad pomfrita u ostatke žumanjka

i planirao što će sljedeće učiniti, iznenada ju je ugledao. To jest, vidio je ženu

duge plave kose u svijetlo- narančastoj jakni, tijesnim crnim tajicama i visokim

petama koja je prolazila ispred kafića. Na trenutak je ostao sjediti kao začaran.

Je li to bila halucinacija ili ju je doista vidio? I ako jest, što da radi? Nije ju

mogao pustiti da ode. Ovo je bio stvarni život. Morao joj je pristupiti. Ali što da

joj kaže? Skočio je, prolivši čaj po masnim ostacima jela, i zavukao ruku u džep

tražeći sitniš. Bacio je previše kovanica na stol. Nekoliko ih se otkotrljalo i palo

na pod. Izjurio je van, ignorirajući konobaričino dozivanje.

Još uvijek ju je mogao vidjeti, jarka boja njene jakne živo se isticala među

nijansama sive i smeđe koje su na sebi imali drugi prolaznici.

Potrčao je za njom, ali ubrzo je ostao bez daha. Za nekoga u visokim petama,

bila je iznenađujuće brza. Hodala je njišući bokovima. Kad joj se približio, vidio

je da su joj stopala bosa i otečena, u sandalama koje su izgledale kao da su za

jedan broj premalene. Dostigao ju je i stavio joj ruku na podlakticu.

»Ispričavam se«, rekao je.

Kad se okrenula, tako se šokirao da se stresao od jeze. Bio je očekivao da će

biti mlada i lijepa, ili barem seksi — to je Alanova priča davala naslutiti. Ali ova

žena nije bila mlada. Grudi su joj visjele. Lice joj je bilo izborano i puno ožiljaka

od akni, pod debelim slojem make-upa, koža joj je bila poput sira. Imala je

crveni osip po čelu. Trepavice namazane debelim slojem maškare, u očima

uokvirenim crnom olovkom, crvene mrljice od popucalih kapilara. Izgledala je

nenaspavano, bolesno i jadno. Razvukla je usne u nešto poput osmijeha.

»Dušice, što mogu učiniti za tebe?«

»Ispričavam se što vas uznemiravam. Htio sam vas samo nešto pitati.«

»Ja sam Heidi.«

»Dobro — Heidi — ja — teško je objasniti ali —«

»Sramežljiv si, ha? Pušenje je trideset funti.«

»Htio sam samo razgovarati s vama.«

»Razgovarati?« Na sebi je osjetio njen ravnodušan pogled i pocrvenio.

»Možemo i razgovarati, ako hoćeš. Svejedno će te koštati trideset funti.«

»Radi se o...«

»Trideset funti.«

»Nisam siguran da imam toliko kod sebe.«

»Šta, čefnulo ti se, pa si me zaustavio, ha? Malo dalje niz ulicu ima bankomat.«

Pokazala je smjer. »Onda možeš doći k meni, ako ti se još uvijek bude

razgovaralo. Stanujem na 41B. Najgornje zvono.«

»Mislim da ne razumijete.«

Slegnula je ramenima. »Trideset funti, i onda ću te razumjeti koliko god hoćeš.«

Jack je gledao za njom dok je prelazila ulicu. Osjećao je neki nejasan sram i

poželio jednostavno pobjeći kući, ali nije mogao otići sad kad ju je našao.

Otišao je do bankomata, podigao četrdeset funti i potom našao broj 41B.

Stanovala je iznad dućana u kojem je, sudeći po natpisu, prije bila muslimanska

mesnica, ali sad je bio zatvoren. Metalne rolete bile su prekrivene grafitima.

Jack je duboko udahnuo. Pritiskajući najgornje zvono imao je osjećaj da svi

prolaznici gladaju u njega i cere se. Začulo se zujanje i vrata su se otvorila.

Heidi je na sebi imala duboko dekoltiran zeleni top. Alan je bio rekao da je

mirisala na kvasac, ali sad se bila našpricala parfemom. Usne su joj bile netom

namazane ružom, a kosa iščetkana.

»Pa uđi.«

Jack je prešao preko praga u malu, slabo osvijetljenu dnevnu sobu. Unutra je

bilo neugodno vruće. Tanki ljubičasti zastori bili su navučeni. Na nasuprotnom

zidu, iznad velikog niskog kauča, bila je reprodukcija Mona Lise.

Na svakoj slobodnoj površini bili su kineski ukrasi.

»Moram vam odmah reći da ja nisam ono što mislite«, rekao je previše glasno.

»Ja sam liječnik.«

»To je u redu.«

»Želim vas nešto pitati.«

Osmijeh joj je nestao s lica. Gledala ga je pomno i sumnjičavo. »Niste

mušterija?«

»Nisam.«

»Liječnik? Ja sam čista, ako je to ono što vas zanima.«

Jack je bio pomalo očajan. »Vi poznajete jednog čovjeka...«, rekao je, »... sijed,

nabijene građe...«

Heidi je sjela na kauč. Vidjelo se da je umorna. Uzela je bocu slatkog

Dubonneta koja joj je bila do nogu, napunila si čašicu do vrha i popila je na eks.

Mala kapljica pića slijevala joj se niz bradu. Onda je uzela cigaretu iz kutije koja

je ležala na stolu, stavila je u usta, zapalila i halapljivo udahnula. Dim je ostao

visjeti u teškom zraku.

»Neki dan ste ga poljubili.«

»Ma što kažete.«

Jack se prisiljavao da nastavi govoriti. Osjećao je tako intenzivnu fizičku

nelagodu, da nije mogao mirno sjediti. Vidio je sebe očima te žene: pohotan,

puritanac, prljav, čudan mladić koji, usprkos godinama i profesiji, nije nadrastao

svoje mladenačke strahove u vezi sa ženama. Osjećao je graške znoja na čelu,

odjeća ga je svrbjela. »Mislim, prišli ste mu na ulici i poljubili ga. U blizini onog

kafića i dućana sa sovom u izlogu.«

»Je li ovo neka bolesna šala?«

»Ne.«

»Tko vam je ovo smjestio?«

»Ma ne, govorim vam istinu, pogrešno ste me shvatili. Taj moj prijatelj bio je

jako iznenađen, i ja sam samo htio saznati je li...«

»Prljavo pseto.«

»Molim?«

»Vaš prijatelj. Družite se sa čudnim ljudima, moram vam reći. Ali on barem

plaća. On voli plaćati. To mu daje pravo da se prema nama ponaša svinjski ako

hoće.«

»Alan?«

»Molim?«

»Ime mu je Alan.«

»Nije.«

»Pod kojim imenom ga vi poznajete?«

Heidi si je ulila još jednu čašicu Dubonneta i eksala je. »Molim vas«, rekao je.

Izvadio je novac iz stražnjeg džepa, odvojio novčanicu od deset funti i dao joj

ostatak.

»Dean Reeve. Ali ako mu kažete da sam vam ja to rekla, pobrinut ću se da

zažalite. Kunem se.«

»Neću mu reći. Da li slučajno znate gdje živi?«

»Jednom sam bila kod njega, kad mu žena nije bila kod kuće.«

Jack je u džepu potražio i našao olovku i neki stari račun. Dao ih joj je i ona je

na poleđini nešto napisala i vratila mu ih. »Sto je učinio?«

»Nisam siguran«, rekao je Jack.

Na odlasku joj je dao i preostalu novčanicu od 10 funti. Htio joj se ispričati, iako

nije znao zbog čega.

U vlaku je sjedio preko puta ćelavog čovjeka s navoštenim brkovima koji je čitao

časopis o oružju. Kad je nazvao Friedu i rekao joj da je zbilja pronašao Alanovu

misterioznu ženu, inzistirala je da se odmah nađu, i to kod njega. Malo je

protestirao: nije htio da Frieda vidi kuću gdje stanuje, pogotovo ne u užasnom

stanju u kakvom je bila kad je toga jutra izašao iz nje. Bio je zabrinut koji će od

njegovih sustanara biti tamo i što bi tko od njih mogao reći. Da stvar bude još

gora, vlak je dugo stajao u jednom tunelu — preko razglasa je javljeno da se

dogodila nesreća — i tek je stavljao ključ u bravu kad ju je vidio kako dolazi

cestom. Bio je sumrak i bila je sva zamotana u šal, ali nju bi uvijek i svagdje

prepoznao, već po načinu kako je hodala. Brzo i uspravno, uvijek tako odlučno,

razmišljao je, i preplavio ga je val ushita što je uspješno obavio zadatak i imao

nešto što joj je mogao dati.

Kad je stigla do vrata, upravo ih je bio otvorio. Predsoblje je bilo puno neželjene

pošte i obuće, uza zid bio je prislonjen bicikl i morali su se provlačiti pokraj

njega. S kata se čula glasna muzika.

»Mogao bi biti nered«, rekao je.

»Nema veze.«

»Ne znam imamo' li mlijeka.«

»Mlijeko mi ne treba.«

»Bojler nam nije baš ispravan.«

»Toplo sam obučena.«

»U kuhinji je toplo«, rekao je, ali kad je povirio unutra, brzo se povukao. »Mislim

da će nam u dnevnoj sobi ipak biti udobnije«, rekao je. »Uključit ću radijator.«

»Sve je u redu, Jack«, rekla je Frieda. »Samo želim čuti što se točno dogodilo.«

»Bilo je nevjerojatno«, rekao je Jack.

Dnevna soba bila je gotovo jednako strašna kao i kuhinja. Vidio ju je Friedinim

očima: grozna kožna starudija od sofe, koju su im nečiji roditelji dali kad su se

uselili; na jednom naslonu za ruku bila je velika poderotina iz koje je virilo bijelo

punjenje; zidovi odvratne zelene boje; posvuda razbacane prazne boce, prljavi

tanjuri i čudni komadi odjeće; na prozorskoj klupčici neko mrtvo cvijeće; pred

njima njegova torba za squash, otvorena, a u njoj prljava košulja i par čarapa

smotanih u lopticu. Nasred sobe anatomski korektan skelet, koji je imao još od

prve godine studija, a na njemu božične lampice, na lubanji nekoliko kapa jedna

na drugoj, a o dugačke prste obješeno nekoliko čipkastih ženskih gaćica.

Časopise koji su ležali na stolu brzo je maknuo i prekrio ih kaputom. Da je to bio

terapijski razgovor kod nje, mogao bi joj ispričati o kaosu u kojem živi, i kako se

zbog toga osjeća kao da nema kontrolu ni nad svojim životom. Da su ono bili

njegovi časopisi (a nisu bili, samo ih je povremeno kriomice gledao), i to bi joj

mogao ispričati. Mogao bi joj objasniti da ima osjećaj da živi u pretpaklu, u

nekakvoj međufazi između svog starog studentskog života i života odrasle

osobe, za koji mu se nekako uvijek činilo da ga drugi ljudi imaju, ali on ne.

Mogao bi joj opisati kaos u svojoj duši. Ali nije htio da ona to sve vidi svojim

očima.

»Sjedi. Ispričavam se, samo čas da to maknem.« Maknuo je laptop i bocu

kečapa s fotelje. »Ovo je samo privremeno«, rekao je. »Neki od mojih

sustanara su malo kaotični.«

»I ja sam bila student«, rekla je Frieda.

»Doduše, mi više nismo studenti«, rekao je Jack. »Ja sam liječnik, na neki

način. Greta je knjigovođa, iako se ne bi reklo.«

»Našao si je.«

»Jesam«, rekao je Jack, i razvedrio se. »Možeš li vjerovati? Već sam skoro bio

odustao, i onda se odjednom pojavila. Ali bilo je malo šokantno. Cijela stvar u

stvari nema smisla. Ona i jest žena o kojoj ti je Alan pričao, ali... zapravo i nije.

Ne baš.«

»Kreni od početka«, zapovjedila je Frieda.

Praćen njenim budnim pogledom, Jack joj je ispričao sve što se dogodilo.

Razgovor s Heidi ponovio je od riječi do riječi, najtočnije što je mogao. Kad je

došao do kraja, nastala je tišina.

»I?« rekao je.

Vrata su se otvorila i u sobu je provirilo jedno lice. Vidjelo je Friedu i dobacilo

pohotan pogled, a onda se povuklo. Jack je pocrvenio do korijena kose.

»Prljavo pseto?«

»Tako je nazvala Alana, ali rekla je da mu je ime Dean.«

»Sve što je Alan rekao je istina.« Frieda kao da je govorila samoj sebi. »Sve

ono što smo mislili da je možda samo u njegovoj glavi, cijelo vrijeme postoji u

stvarnosti. On to nije izmislio. Ali ta žena — ona za koju je rekao da je nikad

prije nije vidio — ga poznaje.«

»Poznaje tog Deana Reevea«, ispravio ju je Jack. »Tako je barem rekla.«

»Zašto bi lagala?«

»Ja i ne mislim da je lagala.«

»Sve je opisala isto kao i on, samo što kaže da se dogodilo nekom drugom.«

»Da.«

»Pitanje je da li nam on laže. I ako laže, o čemu se tu radi.«

»Samo, ona nije glamurozna žena kakvu sam očekivao«, rekao je Jack. Čudno

se osjećao pričajući o Heidi, ali htio je opisati Friedi kako se osjećao stojeći u

onoj pregrijanoj sobi ispunjenoj mučno slatkastim mirisom, pokušavajući ne

razmišljati o svim muškarcima koji su se prije njega popeli tim uskim stubištem.

Sjetio se crvenih mrljica u Heidinim očima i osjetio mučninu, kao da je to bila

njegova krivnja.

»Poznajem kolege koji su imali pacijentice koje su bile prostitutke«, rekla je

Frieda. Gledala ga je kao da mu čita misli. »Uglavnom su ovisnice, zlostavljane

i siromašne. Nema tu mnogo glamura.«

»Dakle, Alan odlazi prostitutkama pod imenom Dean. Ali ne može to

jednostavno priznati, nego je to morao upakirati u tu čudnu priču, koja njega

oslobađa odgovornosti, a nju prikazuje manje oštećenom. Je li to ono što

misliš?«

»Postoji način kako to možemo saznati.«

»Mogli bismo skupa otići onamo.«

»Mislim da bi bilo bolje da odem sama«, rekla je Frieda. »Ovo si stvarno dobro

obavio, Jack. Cijenim to, i jako sam ti zahvalna. Hvala ti.«

Jack je promrmljao nešto nerazumljivo. Nije joj bilo jasno je li mu drago što ga je

pohvalila ili je razočaran što je sljedeći korak odlučila napraviti bez njega.

27. POGLAVLJE

Alanov susret s Heidi bio se dogodio u blizini Victoria Parka.

Adresa koju je Jack dobio bila je Ulica Brewery u Poplaru, nekoliko milja dalje

na istok. Frieda se do tamo odvezla nadzemnom željeznicom. Izašla je iz vlaka,

neko vrijeme stajala na peronu i zurila u rijeku Lea, bljuzgavu i sivu, kako vijuga

u posljednjih nekoliko krivina prije ulijevanja u Temzu. Onda je okrenula leđa ri-

jeci, prošla pokraj autobusne stanice i otišla pod ogromnu cestovnu petlju. Gore

iznad nje, tutnjali su teretnjaci. Prolaz ispod petlje u jednom je smjeru vodio

prema jednom supermarketu. Pogledala je plan grada i skrenula desno, u

stambeno područje na drugoj strani. Nekoć je to bilo srce East Enda, ali za

vrijeme njemačkih zračnih napada na početku Drugog svjetskog rata, sravnjeno

je sa zemljom bombama koje su zapravo bile namijenjene dokovima. Svakih

par sto metara, među stambenim blokovima i neboderima sagrađenim na tom

izbombardiranom terenu prkosno je stajala pokoja preživjela kuća iz onoga

vremena. Nove zgrade već su bile prljave, izblijedjele i oronule. U nekima su na

uskim balkonima bili bicikli i lonci s cvijećem, a na prozorima zastori. Druge su

bile zadaskane. U jednom dvorištu, grupa tinejdžera skupila se oko vatre

napravljene od izlomljenog starog namještaja.

Frieda je hodala sporo, pokušavajući osjetiti to područje, koje za nju do tada nije

bilo ništa više od pukog imena. Taj dio grada bio je zaboravljen i izdan. Čak je i

način kako je bio izgrađen ostavljao dojam neke vrste odbačenosti. Prošla je

pokraj napuštene benzinske crpke, s rupama u asfaltu na mjestima gdje su

nekoć bile crpke i ostacima objekta od crvene opeke koji su stršali u pozadini;

onda pokraj niza dućana, od kojih su samo dva još bila otvorena- brijačnica i

trgovina ribičkom opremom; pokraj puste površinć na kojoj su kroz pukotine u

betonu rasle koprive; pokraj niza ulica nazvanih po zapadnim okruzima —

Devon, Somerset, Cornwall — pa pokraj nekoliko koje su nosile imena pjesnika:

Milton, Cowper, Wordsworth.

Na kraju je stigla do jednog poteza kuća koje su uspjele preživjeti bomardiranje.

Pogledala je kroz ogradu osnovne škole. U dvorištu su dječaci igrali nogomet. S

jedne strane stajala je grupa djevojčica s maramama na glavama. Hihotale su

se. Prošla je pokraj jedne zatvorene tvornice. Na ogradi je bila tabla gradilišta

koja je najavljivala gradnju novog uredsko-stambenog kompleksa. Malo dalje

bila je jedna pivnica prljavih prozora, pa red kuća, na kojima su sva vrata i

prozori bili zatvoreni limenim pločama zašarafljenim za zidove. Pogledala je

plan grada. Prešla je ulicu i skrenula desno u Ulicu Brewery. Zavijala je

nadesno tako da nije mogla vidjeti kamo vodi, ali na početku je bio znak da je

slijepa ulica. Na uglu je bilo nekoliko dućana, ali svi su bili zatvoreni i napušteni.

Pročitala je stare natpise. Nekoć je tu bilo taksi poduzeće, trgovina elek-

troničkom robom, kiosk za novine. Na fasadama je bilo nekoliko natpisa

agencija za trgovinu nekretninama. »Prodaje se«. Onda su počinjale kuće.

Mnoge su bile napuštene, druge podijeljene na stanove, ali jedna je na fasadi

imala namontiranu skelu. Netko se odvažio na taj korak. Na koncu konca, ta

ulica bila je samo nekoliko minuta udaljena od Isle of Dogs. Pomislila je da će

za deset godina sve te kuće sigurno biti renovirane i u ulici postojati restoran i

pivnica s jako dobrom kuhinjom.

Priljubio je lice na staklo. U izgubljenom svijetu padali su skeleti od snijega.

Kosa joj je bila crna, lice joj nije mogao vidjeti. Znao je da nije stvarna. Takvi

ljudi više nisu postojali. Mali i čisti, kao plesačica na muzičkoj kutiji koja se

okreće i okreće ako naviješ mehanizam. Jednom davno bila je jedna žena duge

crvene kose koja ga je zvala slatkišu. To je bilo dok je još bio Matthew, prije

nego što je izgubio njenu ruku. Kad bi digla pogled, bi li vidjela njegovo lice? Ali

to više nije bilo njegovo lice. To je bilo Simono- vo lice, a Simon je pripadao

nekom drugom.

Plesačica je nestala. Netko je pozvonio.

Stigla je do kućnog broja sedamnaest, do adrese zapisane na cedulji. Kuća je,

na svoj način, bila održavana. Ulazna vrata bila su obojana u sjajnu

tamnozelenu boju, iznad njih bio je georgijanski arhitrav. Prozori na prednjoj

strani kuće bili su od sjajnog novog aluminija. Po vrhu malog zida oko parcele

bile su zacementirane krhotine stakla, kao upozorenje. Sto da kaže? Sto je,

zapravo, pokušavala otkriti? Osjećala je da će se, ako počne razmišljati o tome,

jednostavno okrenuti i otići. Dakle, nije razmišljala. Pozvonila je. Malo je

pričekala, pa opet pozvonila i osluškivala.

Ništa, rekla je sama sebi, ali u tom trenutku iz kuće se jasno začuo neki zvuk,

koji se potom pretvorio u korake. Vrata su se otvorila. Jedna golema, blijeda i

pretila žena stajala je u otvoru vrata blokirajući prolaz.

Njena debljina bila je još više naglašena crnom majicom koja joj je bila

premalena i crnim tajicama koje su joj sezale samo do pola lista. Imala je

tetovaže, ljubičastu pletenicu oko lijeve nadlaktice i nekakvu pticu na podlaktici;

možda kanarinca, pomislila je Frieda. Kosa ofarbana u plavu, tamni izrast; oko

izbuljenih očiju plavi make-up, ruž za usne toliko ljubičast da je bio gotovo crn,

poput masnice. Pušila je cigaretu i stresla pepeo na prag, tako da je Frieda

morala koraknuti ustranu da joj ne bi pao po nogama. Iz sjećanja su joj izronili

odlasci u lunaprak kad je bila curica, jedan opasan i rasklimatan lunapark koji u

današnje vrijeme vjerojatno ne bi imao dozvolu za rad. Ondje je kao

osmogodišnja djevojčica davala novčiće od pedeset centi ženama sličnim ovoj.

Sjedile su u staklenim kabinama na ulazu u kuću duhova ili poligon za skutere.

»Što hoćete?«

»Oprostite što vas uznemiravam«, rekla je Frieda. »Da li ovdje živi Dean Reeve

?«

»Zašto?«

»Trebala bih porazgovarati s njim, samo kratko.«

»Nije tu«, rekla je žena ne mičući se s vrata.

»Ali on živi ovdje?«

»Tko želi znati?«

»Trebala bih samo kratko porazgovarati s njim«, rekla je Frieda. »U vezi s

prijateljem jednog prijatelja... Ništa važno.«

»Radi li se o poslu?« rekla je žena? »Je li nešto pošlo po zlu?«

»Ne, uopće ne«, rekla je Frieda pokušavajući zvučati ohrabrujuće. »Samo ga

kratko trebam. Samo na minutu. Znate li kada će se vratiti?«

»Maloprije je izašao«, rekla je žena.

»Da li bih ga mogla pričekati?«

»Nepoznate osobe ne puštam u kuću.«

»Samo na par minuta, molim vas«, rekla je Frieda odlučno i koraknula naprijed,

tako da su se sad gotovo dodirivale. Bila je jako svjesna njene mase i

neprijateljskog držanja. Iza nje, kuća je bila mračna i osjećao se čudan slatkast

miris koji nije mogla identificirati.

»Što hoćete od Deana?« rekla je malo povišenim glasom. Zvučala je ljutito ali i

prestrašeno.

»Ja sam liječnica«, rekla je Frieda i ušla u usko predsoblje. Zidovi su bili obojani

tamnocrveno, tako da je djelovalo još uže nego što je stvarno bilo.

»Koja vrsta liječnice?«

»Ništa ne brinite«, rekla je Frieda odrješito. »Rutinski posjet. Neće dugo trajati.«

Pokušavala je zvučati samouvjerenije nego što je zapravo bila. Žena je gurnula

vrata i ona su se, uz škljocaj brave, zatvorila.

Frieda je pogledala oko sebe, i trznula se kad je na maloj iz- bočini na zidu

iznad vrata vidjela prepariranu pticu raširenih krila, neku vrstu sokola.

»Dean ga je kupio u jednom dućanu tu iza ugla. Jeftino ga je dobio. Više ih

nitko neće, ni zabadava. Meni je jeziv.«

»Frieda je ušla u dnevnu sobu, kojom su dominirali televizor golemog ekrana,

pojačala i zvučnici spojeni kompliciranom mrežom žica. DVD-ovi naslagani

jedan na drugi ležali su na podu. Zastori su bili navučeni. Jedini komadi

namještaja bili su sofa okrenuta prema sobi i, na nasuprotnom zidu, golemi

ormar s minijaturnim ladicama.

»Neobično«, rekla je Frieda.

Žena je ugasila cigaretu na klupčici iznad kamina i zapalila drugu. Nokti su joj

bili nalakirani, ali vidjelo se da su joj vrhovi prstiju žuti od pušenja. Na ruci je

imala veliku zlatnu burmu koja joj je bila usječena u meso otečenog prstenjaka.

»Kupio ga je u antikvarijatu«, rekla je. »Svojedobno je stajao u nekoj starinskoj

trgovini tekstilom. Te ladice su bile za sitne artikle, na primjer čarape, ili štrenice

vune. Dean u njemu drži alat i kojekakve sitnice, znate, osigurače, šarafe,

ravnala, stvarčice za njegove modele.«

Frieda se osmjehnula. Činilo joj se da je žena prilično sretna što ima s kim

razgovarati, iako joj je čelo bilo mokro od znoja a nemiran pogled nervozno jurio

tamo-amo kao da očekuje da bi netko svakoga trenutka mogao ući u sobu.

»A što Dean pravi?«

»Modele čamaca. Prave vjerne minijature. Nosi ih u park i pušta na jezerima.«

Frieda je gledala oko sebe kao da nešto traži. Imala je neki čudan osjećaj koji

nikamo nije mogla smjestiti. Kao da je jednom već bila tu; kao da je to neki san,

koji se sve više povlači što se ona više trudi uhvatiti ga. U sobu je tiho ušla

mršava mačka šarenog tamnog krzna i počela joj se motati oko nogu. Frieda se

sagnula pomilovati je, ali ušla je još jedna. Ova je bila velika, siva, i s krzna su

joj visjele ogromne loptice od zamršene dlake. Frieda je ustuknula.

Nju nije htjela dodirnuti. Na sofi su u kutu bile sklupčane još dvije mačke. Sad

joj je bilo jasno odakle onaj čudan miris: mačji pijesak, mačji izmet i osvježivač

zraka.

»Koliko mačaka imate?«

Žena je slegnula ramenima.

»Ne znam, dolaze nam i odlaze.«

Ležao je, uha priljubljenog uz pod, i osluškivao glasove. Onaj koji je već

poznavao, i jedan novi. Nježan, jasan, protjecao je kroz njega kao potok. Koji će

odnijeti prljavštinu. Prljav dječak. Isprati mu usta. Koji nema pojma. Koji ne

zaslužuje. Koji se treba sramiti. Prljav.

»Zovem se Frieda.« Govorila je sporo, osjećajući se kao da je stupila u svijet

iza zrcala. »Frieda Klein.« Kad žena nije odgovorila, rekla je: »A vi?«

»Terry«, rekla je žena. Ugasila je cigaretu u prepunoj pepeljari, uzela sljedeću i

ponudila Friedi. Frieda već godinama nije pušila, i otkad je prestala, bila je

alerigična na dim cigareta. Mrzila je taj miris, i u zraku i na odjeći. Ali cigareta joj

je mogla poslužiti kao izlika da još malo ostane. Pušiti skupa uvijek nekako

združuje. Sjećala se kako je to bilo na tulumima kad je bila tinejdžerka:

zahvaljujući pušenju imala je kamo s rukama, imala se čime baviti kad se nije

mogla sjetiti što da kaže. Još uvijek se može vidjeti ljude kako stoje na pločniku

pred ulazom u neki lokal i puše. Uskoro će i to biti zabranjeno. Kamo će onda

odlaziti? Kimnula je glavom, uzela cigaretu i nagnula se naprijed kad je Terry

kresnula jeftin plastični upaljač. Povukla je dim i osjetila opijenost na koju više

nije bila navikla. Izdahnula je dim, gotovo ošamućena.

»Da li Dean stalno ovdje živi?«

»Naravno.« Terryne oči, upale u našminkano otečeno meso njenog lica,

sumnjičavo su se suzile. »Kako to mislite?«

»Ovdje i radi?«

»Ne, radi van kuće.«

»Što radi?«

Žena ju je pogledala. Ugrizla se za donju usnu i otresla pepeo u pepeljaru. »Jel’

vi to njega provjeravate?«

Frieda se prisilila na osmijeh. »Ja sam samo liječnica.« Pogledala je oko sebe.

»Pretpostavljam da radi u građevinarstvu, jesam li pogodila?«

»Ima neke veze s tim«, rekla je Terry. »Zašto vas to zanima?«

»Nedavno sam upoznala nekoga tko ga poznaje«, rekla je Frieda, svjesna

koliko neuvjerljivo je to zvučalo. »Htjela sam ga nešto pitati. Dobiti neke

informacije. Pričekala bih ga još samo minutu. Ako se do tada ne vrati, otići ću.«

»Ja imam posla«, rekla je žena. »Mislim da bi bilo bolje da odmah odete.«

»Otići ću za minutu«, rekla je Frieda pokazujući cigaretu. »Kad popušim. Vi

radite?«

»Van iz moje kuće!«

U tom trenutku začuo se zvuk ulaznih vrata, i glas iz hodnika.

»Ovamo«, povikala je Terry.

Na vratima se pojavila silueta. Kožna jakna, traperice, radne čizme. A onda je

ušao na svjedo. Nije moglo biti zabune. Odjeća je bila drukčija, osim karirane

košulje, ali nije bilo nikakve sumnje.

»Alane«, rekla je Frieda. »Alane, što se događa?«

»Molim?«

»To sam ja...« rekla je Frieda, a onda se zaustavila. Shvatila je koliko je glupa

bila. U glavi joj se zamaglilo. Nije znala što da kaže. Učinila je očajnički napor

da se pribere. »Vi ste Dean Reeve.«

Čovjek je gledao čas jednu čas drugu ženu.

»Tko ste vi?« Glas mu je bio tih, monoton. »Što tražite ovdje?«

»Mislim da je došlo do zabune«, rekla je Frieda. »Upoznala sam nekoga tko vas

poznaje.«

Pomislila je na ženu u narančastoj jakni i na Terry, Deanovu ženu. Gledala je

njegovo bezizražajno lice i tamnosmeđe oči. Pokušala se ponovno osmjehnuti,

ali izraz njegovog lica se promijenio.

»Kako ste ušli ovamo? Što hoćete?«

»Ja sam je pustila unutra«, rekla je Terry. »Rekla je da želi razgovarati s

tobom.«

Koraknuo je prema Friedi i podigao ruku prema njoj, ne kao da će je udariti,

nego kao da je hoće dodirnuti da bi provjerio je li stvarna. Ustuknula je.

»Zao mi je. Mislim da je posrijedi greška. Pobrkani identiteti.«

Zastala je. »Je li vam se to već i prije događalo?«

Gledao ju je kao da može pogledom prodrijeti u njenu unutrašnjost. Bilo joj je

kao da je dodiruje, kao da osjeća njegove ruke na svojoj koži.

Znao je da je mora upozoriti. Da će i nju uhvatiti i pretvoriti je u nešto drugo.

Onda više neće biti plesačica. Svezat će joj noge. Začepiti joj usta.

Pokušao je viknuti, ali rezultat je bilo samo mumljanje zarobljeno u njegovim

ustima i grlu. Ustao je, njišući se, osjećajući odvratan okus koji je stalno imao u

ustima, i počeo skakati gore- dolje, gore-dolje, sve dok mu se oči nisu

zakrvavile i dok mu se nije počelo vrtjeti u glavi a zidovi sobe se nagnuli prema

njemu. Pao je na pod. Udario je glavom o drvo. To je morala čuti. Znao je da je

čula.

»Tko ste vi?«

I glas je bio isti. Malo sigurniji u sebe, ali isti.

»Ispričavam se«, rekla je Frieda. »Pogriješila sam. Hvala na cigareti«, rekla je

podigavši je u zrak. »Sama ću izaći. Oprostite na smetnji.« Okrenula se i izašla

iz sobe, najnonšalantnije što je mogla. Prišla je ulaznim vratima kuće.

Pokušavala ih je otvoriti, ali nije znala koju ručicu da povuče. Na kraju je našla

pravu, otvorila vrata i izašla. Bacila je cigaretu i počela se udaljavati, u početku

sporim korakom, ali kad je zaokrenula iza ugla, dala se u trk. Ostala je bež

daha, ali trčala je sve do stanice, usprkos boli u prsima i kiselini u grlu. Osjećala

se kao da trči kroz gustu maglu koja skriva sve poznate putokaze i svijet čini

jezivim i nestvarnim.

Vidio ju je kako odlazi. Polako, onda brže, a onda je plesala. Pobjegla je i znao

je da se nikad više neće vratiti. Spasio ju je.

Vrata iza njega su se otvorila.

»Bio si jako zločest, nisi li?«

Vlak je krenuo. Konačno na sigurnom, po prvi put u životu požalila je što nema

mobitel. Pogledala je oko sebe. Nekoliko sjedala dalje bila je djevojka koja je

izgledala dovoljno bezazleno, pa je ustala i prišla joj.

»Ispričavam se.« Pokušala je zvučati mrtvo-hladno, kao da je to posve

uobičajena molba: »Molim vas biste li mi posudili svoj mobitel?«

Djevojka je izvadila slušalice iz ušiju.

»Molim?«

»Molim vas, mogu li posuditi vaš mobitel?«

»Naravno da ne možete.«

Frieda je izvukla novčanik iz torbe. »Platit ću vam«, rekla je. »Pet funti?«

»Deset.«

»OK. Deset.«

Dala joj je novac i uzela mobitel. Bio je jako malen i tanak. Trebalo joj je par

minuta dok je shvatila što treba učiniti da bi nazvala neki broj. Ruke su joj se još

uvijek tresle.

»Halo. Halo. Molim vas inspektora Karlssona.«

»Sto da kažem tko zove?«

»Dr. Klein. Frieda.«

»Pričekajte trenutak.«

Frieda je čekala. Zurila je kroz prozor, u tragove zuba vremena na zgradama

koje su joj promicale pred očima.

»Doktorice Klein?«

»Da.«

»Ispektor Karlsson je trenutno zauzet.«

Frieda se sjetila njihovog posljednjeg sastanka, kako se naljutio na nju. »Hitno

je, imam važnu informaciju za njega.«

»Žao mi je.«

»Stvarno je hitno. Moram odmah razgovarati s njim.«

»Želite li razgovarati s nekim drugim?«

»Ne!«

»Želite li ostaviti poruku?«

»Da. Recite mu da me odmah nazove. Može me dobiti na mobitel. Oh, ne znam

broj.«

»Vidim ga na displeju«, rekao je glas.

»OK, čekam njegov poziv.«

Sjedila je s mobitelom u ruci čekajući da zazvoni. Vlak je stao i u vagon je ušla

grupa šlampavih prištavih tinejdžera. Osim jedne mršave djevojke, koja je ispod

nevještog make-upa izgledala kao trinaestogodišnjakinja, svi drugi bili su dečki,

u trapericama spuštenim do ispod mršavih guzica. Frieda je promatrala kako je

jedan od dječaka prislonio djevojci limenku jabukovače na usne i pokušao je

natjerati da pije. Djevojka je odmahnula glavom, ali on je bio uporan, i nakon

nekoliko sekundi popustila je i dopustila mu da joj u usta ulije nešto pića.

Tekućina joj je curila niz bradu. Patent-zatvarač njene krznom podstavljene

vjetrovke s kapuljačom bio je rastvoren, a ispod nje imala je samo top s

tregerom oko vrata, ispod kojeg su se nazirala ravna prsa i izražene ključne

kosti. Sigurno joj je hladno, pomislila je Frieda. Siroto izgladnjelo derište. Na

trenutak, Frieda je poželjela prići dečkima i istući ih kišobranom, ali ipak nije.

Već je bila učinila sasvim dovoljno za jedan dan.

Vlak se bučno zaustavio na sljedećoj postaji. Opet je padao snijeg, pred

prozorom su vrteći se padale rijetke pahulje nevjerojatne veličine. Napola je

spustila očne kapke: je li ono na nasipu bila čaplja? Stajala je među kupinama,

visoka, mirna i elegantna. Frieda je zurila u mobitel, želeći da zazvoni. Kad nije,

ponovno je nazvala, čula opet isti glas, opet tražila Karlssona, i opet joj je

rečeno — s usiljenom pristojnošću — da je još uvijek zauzet.

»Tko je ona?«

Glas mu je bio miran, ali Terry je ipak ustuknula.

»Ne znam. Jednostavno je pozvonila na vratima.«

Dean ju je nježno primio za bradu i nagnuo joj glavu tako da ga je morala

gledati ravno u oči. »Što je htjela?«

»Samo sam otvorila vrata, i ona se progurala unutra. Nisam znala kako da je

zaustavim. Rekla je da je liječnica.«

»Je li ti rekla kako se zove?«

»Nije. Čekaj, je, rekla je. Neko neobično ime.« Jezikom je ovlažila svoje

ljubičaste usne. »Frieda, i neko kratko prezime. Ne znam...«

»Bolje ti je da mi ga kažeš.«

»Klein. Tako je. Frieda Klein.«

Pustio joj je bradu. »Dr. Frieda Klein. I nazvala me Alan...« Osmjehnuo se

svojoj ženi i lagano je potapšao po ramenu. »Čekaj me ovdje. Ne idi nikamo.«

Vlak se iznenada trznuo naprijed, onda, uz škripu kočnica, opet stao. Frieda je

gledala djevojku kako pije još jabukovače. Jedan od dječaka stavio joj je ruku

pod suknju. Ona se hihotala. Pogled joj je bio staklast. Vlak je opet krenuo.

Frieda je iz torbe izvadila svoj mali adresar i prelistavala ga dok nije našla ime

koje je tražila. Razmišljala je da li da opet zamoli onu djevojku za mobitel, ali

odlučila je ne učiniti to. Kroz snijeg koji je sporo padao, vlak je uz škripu

konačno ušao u stanicu. Frieda je izašla i otišla ravno do telefonske govornice

na ulazu u stanicu. Telefon nije primao kovanice i morala je upotrijebiti kreditnu

karticu.

»Dick?« rekla je. »Ja sam, Frieda. Frieda Klein.«

Dick, Rochard Carey, bio je profesor neurologije na Birmin- ghamskom

sveučilištu. Nekoliko godina prije toga, upoznali su se na jednoj konferenciji,

gdje su oboje sudjelovali u panel diskusiji.

Pozvao ju je na spoj i ona ga je pod nekim izgovorom odbila, ali ostali su u

labavom kontaktu. On je bio upravo ono što joj je sad trebalo: osoba s dobrim

vezama koja poznaje svakoga.

»Frieda?« rekao je. »Gdje si se skrivala sve ovo vrijeme?«

»Treba mi jedno ime«, rekla je Frieda.

28. POGLAVLJE

Frieda je bila otkazala sve pacijente naručene za to dopodne, ali vratila se na

vrijeme za popodnevne termine, uključujući i Alanov. Kad je ušla u ordinaciju,

osjetila je na sebi miris iz kuće Deana Reevea, kombinaciju duhanskog dima i

mačjeg izmeta. Dan se već bližio kraju, do najkraćeg dana u godini bila su još

samo tri dana. Umjesto jutrošnjeg snijega, sad je padala ledena kiša koja se

topila i tekla cestom u blatnjavim potočićima. Noge su joj bile mokre usprkos

čizmama, a koža hladna i vlažna. Čeznula je za svojom kućom, svojim

naslonjačem uz vatru.

Prvi termin tog popodneva bio je Alanov. Strepila je od susreta s njim. Osjećaj

je graničio s fizičkom odvratnošću, i morala je stisnuti zube da bi to izdržala.

Konačno je ušao. Lice crveno od hladnoće, kapljice vode na debelom štofu

njegovog kratkog kaputa. Stisnula je šake ispod dugačkih rukava svog pulovera

i prisilila se da ga mirno pozdravi i sjedne preko puta njega. Nije izgledao ništa

drukčije nego kad ga je prošli put vidjela, i ništa drukčije od čovjeka kojeg je

vidjela nekoliko sati prije toga. Jedva je uspijevala ne zuriti u njega. Pitala se bi

li mu trebala reći ono što je saznala. Ali kako? Sto bi mu rekla? Istraživala sam

vaš život, bez vašeg znanja i dopuštenja, provjeravala istinitost onoga što ste mi

u povjerenju ispričali unutar ova četiri zida, i otkrila da imate identičnog brata

blizanca. Ili je on to možda već znao?

Je li to bilo ono što je skrivao od nje i svoje žene? Je li tu posrijedi bila neka

čudna zavjera?

»Što da radim ako se ne budem mogao nositi s Božičnim blagdanima?« rekao

je Alan. Pitanje je bilo upućeno njoj. Uložila je dodatni napor kako bi shvatila što

je pita i dala razumljiv odgovor. U njegovom slabašnom glasu čula je ton Deana

Reevea, snažniji, gotovo podrugljiv. Kad je upoznala Deana, u njemu je vidjela

Alana, a sad je u Alanu vidjela Deana. Alan je napokon ustao i navukao kaput

na svoje masivno tijelo. Zakopčavao ga je pažljivo provlačeći klipiće kroz omče.

Zahvalio joj je, rekao da ne zna kako bi kroz sve to prošao da nije bilo nje.

Formalno su se rukovali. Kad je konačno otišao, skljokala se u svoj naslonjač i

pritisnula prste na sljepoočnice.

Dean je stajao na drugoj strani ceste i pušio. Stajao je tu već gotovo sat

vremena, ali ona se još nije pojavila. Kad se pojavi, kanio ju je slijediti, vidjeti

kamo će ga to odvesti, ali svjetlo u njenoj ordinaciji još uvijek je gorjelo i kroz

prozor je povremeno vidio siluete. Pomno je promotrio svaku osobu koja je ušla

ili izašla iz zgrade. Neki su zbog kiše imali kapuljače i nije im mogao vidjeti lica.

Bilo je hladno, ružno vrijeme, ali to mu nije osobito smetalo. On nije bio jedan

od onih mekušaca koji se boje smočiti, koji otvaraju kišobran čim padne prva

kap kiše ili stoje u kakvoj veži ili dućanu čekajući da prođe.

S druge strane ceste, vrata su se opet otvorila i netko je izašao. On sam! Taj

čovjek je pogledao oko sebe, i jasno mu je vidio lice. Nije bilo sumnje. Dean se

ukočio. Stajao je tako sve dok onaj čovjek nije gotovo nestao s vidika.

Lice mu se razvuklo u osmijeh i podigao je ruku prema čovjeku koji je bio on,

kao da će ga tako privući natrag. Tako znači. Mama, ti lukava stara lisico.

Frieda je čitavih deset minuta ostala nepomično sjediti, zatvorenih očiju,

pokušavajući razbistriti glavu od mutnih misli. Onda je naglo ustala, navukla

kaput, ugasila svjetlo, dvaput zaključala vrata i krenula ravno k Reubenu. Bila je

sigurna da će ga zateći kod kuće. On i Josef sad su imali običaj uz pivo i votku

skupa gledati kvizove na televiziji. Reuben je odgovarao na pitanja, i kad bi dao

točan odgovor, Josef bi mu se divio i nazdravio.

Ali kad je stigla, Reuben je bio sam. Upravo si je pripremao omlet, a od Josefa

nije bilo ni traga ni glasa, iako je njegov prastari kombi bio parkiran pred kućom.

»On je gore«, rekao je Reuben.

»Je li sam?«

Reuben joj je odgovorio osmijehom kojim kao da ju je izazivao da izrekne neki

negativan komentar. Gledala je fotografiju Josefove žene i sinova koja je još

uvijek bila magnetom pričvršćena na vrata hladnjaka. U tim formalnim pozama i

staromodnoj odjeći, tamnih očiju, pripadali su jednom drugom svijetu. »Htjela

sam razgovarati s tobom, ne s njim. Trebam tvoj savjet.«

»Čudno je to da ti treba sad kad nisam baš u najboljoj formi za davanje

savjeta.«

»Nešto se dogodilo.«

Dok je Frieda pričala, Reuben je jeo svoj omlet iz tave. Svako malo dodao bi još

malo Tabasco umaka, ili podigao čašu i otpio gudjaj vode. Negdje na pola priče,

međutim, prestao je jesti, spustio vilicu i tiho odgurnuo tavu. Saslušao ju je u

potpunoj tišini, osim što se Friedi u povremenim pauzama u govoru činilo da

čuje škripanje kreveta na katu.

»Dakle«, rekla je kad je završila, »što misliš?«

Reuben je ustao. Otišao je do novougrađenih francuskih prozora i gledao u

mokar, zapušten vrt. Bio je mrak, vidjeli su se samo obrisi grmlja i golog drveća,

i iza njih osvijetljeni prozori nečije kuhinje. Škripa s gornjeg kata je prestala.

Okrenuo se.

»Prekoračila si granicu«, rekao je cereći se. Izgledao je nerazumno veseo.

»Prekoračila sam ih nekoliko.«

»Mislim da bi trebala, broj jedan, otići na policiju i inzistira- ti da te inspektor

primi.« Odbrojavao je prstima. »Broj dva, reći Alanu sve što znaš o njemu. Broj

tri, porazgovarati s tim ekspertom u Cambridgeu. Redoslijed nije bitan, ali bitno

je da sve to učiniš što prije.«

»Da.«

»Oh, i broj četiri: dogovori termin sa svojim supervizorom. Još uvijek ga imaš?«

»Imam. Doduše moja supervizija je u stanju mirovanja.«

»Možda je vrijeme da je aktiviraš. I nemoj dopustiti da te ova stvar toliko muči.

To ti ne priliči.«

Frieda je ustala. »Htjela sam pitati Josefa bi li me mogao odvesti do

Cambridgea, ali vjerojatno sad nije pogodan trenutak.«

»Mislim da su završili.« Reuben je otišao do stubišta i uzviknuo: »Josefe!

Možeš li doći na minutu?«

Odozgora se začuo prigušen povik i Josef se ubrzo, bosonog, pojavio na

stubištu. Kad je spazio Friedu, vidjelo se da mu je neugodno.

S rukama duboko u džepovima kaputa, Frieda je otpješačila kući. Hladan

sjeverni vjetar joj je godio, imala je osjećaj da joj nadglasava misli. Prošla je

kroz Regent s Park, prešla Ulicu Euston, ušla je u jedan dućan i kupila paket

tjestenine, staklenku umaka, vrećicu salate i bocu crnog vina. Dok je pred

vratima svoje kuće tražila ključ, poskočila je osjetivši iznenadan dodir na

ramenu. »Alane!« uzviknula je. »Što vi radite ovdje, dovraga?«

»Ispričavam se. Moram razgovarati s vama. Nisam mogao čekati.«

Frieda je bespomoćno gledala oko sebe. Osjećala se kao divlja životinja koju je

lovac slijedio do brloga. »Znate pravila«, rekla je. »Moramo ih se pridržavati.«

»Znam, znam, ali...«, rekao je Alan preklinjućim glasom. Kaput mu je bio

nakrivo zakopčan, a kosa razbarušena; po licu je imao crvene fleke od

hladnoće. Frieda je ključ već držala u ruci,

blizu brave. Imala je mnogo pravila, ali jedno koje je bilo apsolutno, nedodirivo,

bilo je da pacijente nikad ne pušta u kuću. Pacijenti su uvijek maštali o tome da

uđu u njen život, otkriju kakva je zapravo, da je uhvate, da joj učine ono što je

ona radila njima, otkriju njene tajne. Ali sad je već toliko pravila bilo prekršeno.

Gurnula je ključ u bravu i okrenula ga.

»Na pet minuta«, rekla je.

Ispružio je ruku. Prsti su mu se pretvorili u grančice. Sad ga nitko ne bi htio jesti.

Prljave bose noge; to više nisu bila stopala, nego korijenje koje je polako ulazilo

u zemlju, i znao je da se uskoro više uopće neće moći pomaknuti. Ali otrgnuli su

ga i zamotali, osjećao je kako mu grane pucaju, korijenje su mu strpali u vreću,

usta su mu bila puna zemlje. Bačen je u novi mrak. Nosili su ga na tržnicu. Ovo

malo prase otišlo je na tržnicu11. Tko bi dao zlatnik za njega? Zgrabili su ga i

podigli, osjetio je da je skliznuo dublje, na dno vreće. Glasovi su mumljali,

11

Stih iz poznate engleske dječje pjesmice (engl: 7his little piggy went to the market) (Op. prev.)

govorili proste riječi, vještica je vikala da je Simon rekao12, Simon je rekao, ali

Simon nije rekao ništa, jer usta su mu bila začepljena i više uopće nije imao

glas.

Bum, bum, bum. Onda je ležao na nečem tvrdom i čuo da je iznad njega nešto

udarilo o nešto drugo. Mrak je sad bio još mračniji, i osjetio je jedan novi miris,

na benzin. Čuo je glasan kašalj, brbljanje, neko brujanje slično zvuku koji je

mačka-vještica proizvodila kad bi mu zarivala pandže u izranjavanu kožu, samo

glasnije. Tijelo mu je poskakivalo gore-dolje, glava mu je udarala o nešto tvrdo.

Onda je opet nastala tišina. Začulo se klik, i na sebi je osjetio prste koji su ga

grubo zgrabili kroz vreću, uhvatili za rame i butinu. Znao je da mu se tijelo

raspada. Osjećao je bol kako teče kroz njega poput rijeke, u svaki djelić njega.

Više nije znao reći »zašto?« i nije se mogao sjetiti kako se kaže »molim te«.

Ničega više nije bilo. Matthewa više nije bilo. Netko je vukao vreću po tlu.

Hladnoća. Takva hladnoća. Hladna kao vatra. Čuo je neko klopotanje, osjetio

da ga podižu, glas je opet nešto promumljao, i onda su ga izvukli iz vreće.

Dva lica u mraku. Usta koja se otvaraju i zatvaraju. Simon je rekao ne, ali on

nije mogao govoriti. Gurali su ga u rupu. Je li to bila pećnica, iako su mu prsti

sad bili grančice, ledene sige, previše oštri da ih se moglo jesti? Ne, to sigurno

nije bila pećnica, jer nije bilo nikakve topline, samo pulsirajuća hladna tama.

Usta su mu se oslobodila i otvorio ih je, ali iz njih nije izašlo ništa. Samo dah.

»Samo zucni i isjeckat ćemo te na male komadiće, bacit ćemo ih pticama, da te

pojedu«, rekao je gospodarev glas. »Jesi li me čuo?«

Je li čuo? Sad više ništa nije čuo, osim zvuka povlačenja kamena po tlu, i onda

je bila crna noć i hladna noć i tiha noć i izgubljena noć, i samo je njegovo srce

još govorilo, kao bubanj ispod njegove nategnute kože. Je-sam, je-sam, je-sam.

12

»Simon kaže« je vrlo popularna dječja igra za troje sudionika, pri čemu jedan u ulozi Simona suigračima izvikuje zapovijedi (npr. »skači u zrak«, ili »isplazi

jezik«), koje međutim treba slijediti samo ako je prije zapovijedi izgovoreno: »Simon kaže«. Igrač ispada iz igre ako izvrši zapovijed prije koje nije rečeno

»Simon kaže«, ili ako ne izvrši onu prije koje to jest rečeno. Ova igra je duboko usađena u popularnu kulturu i često se susreće u filmovima, glazbi,

književnim djelima itd. (Op. prev.)

29. POGLAVLJE

Jučer sam vidjela Alana«, rekla je Frieda. To je bilo skoro prvo što je rekla.

Josef je došao po nju kombijem. Pričao je o Reube- nu, poslu, svojoj obitelji.

Kad je Frieda napokon progovorila, bilo je gotovo kao da razgovara sama sa

sobom.

»To je jedan od vaših pacijenata, nije li?«

»Dočekao me pred kućom. Pronašao je moju adresu i jednostavno došao. Bila

sam mu rekla da me uvijek smije kontaktirati ako je u nevolji, ali pod kontaktirati

podrazumijevala sam telefonski poziv, a ne kucanje na moja vrata. Za mene je

to bila povreda moje privatnosti. Da je sve normalno, poslala bih ga natrag

odakle je došao, i vjerojatno više; ne bih bila njegov terapeut. Uputila bih ga

nekom drugom.«

Jeosef nije odgovorio. Upravo je kombijem presijecao nekoliko kolničkih

trakova. »Ovdje prelazimo na autocestu, ne?«

»Tako je«, rekla je Frieda i instinktivno digla ruke u zrak kad je Josef naglo

skrenuo u razmak između dva teretnjaka.

»Sve u redu«, rekao je.

Frieda je pogledala uokolo. Već su bili izašli iz grada, oko njih su bila smrznuta

polja s pokojim osamljenim stablom.

»Povreda privatnosti«, rekao je Josef. »Kao kad sam vam ja došao u kuću.«

»To je bilo nešto drugo«, rekla je Frieda. »Vi mi niste pacijent. Za njih sam

zagonetka. Fantaziraju o meni i prilično često se u mene i zaljube. To se ne

događa samo meni, dio je tog posla, ali mora se biti oprezan.«

Josef ju je pogledao. »Da li se i vi koji put zaljubite?«

»Ne«, rekla je Frieda. »Znam sve o njima, sve njihove maštarije, tajne strahove,

laži. Ne možeš se zaljubiti u osobu o kojoj sve znaš. Ja pacijentima ne pričam o

svom životu i ne puštam ih ni blizu svoje kuće.«

»I što ste učinili?«

»Prekšila sam svoje pravilo«, rekla je Frieda. »Pustila sam ga u kuću, samo na

nekoliko minuta. Napravila sam iznimku jer moram priznati da je s pravom

znatiželjan.«

»Sve ste mu rekli?«

»Ne mogu mu sve reći. Neke stvari ni sama ne razumijem. Zato smo se i

zaputili u Cambridge.«

»I što ste mu rekli?«

Frieda je pogledala kroz prozor. Čudno, živjeti na farmi samo deset minuta od

Londona. Oduvijek je mislila da bi, kad bi živjela izvan Londona, to bilo negdje

daleko, negdje kamo se putuje satima, ili danima. U nekom napuštenom

svjetioniku, to bi bilo dobro. Možda čak i ne bi morao biti napušten. Mogu li se

psihoanalitičari prekvalificirati u svjetioničare? Da li danas uopće postoje

svjetioničari?

»Bilo je teško«, rekla je Frieda. »Pokušala sam to učiniti što bezbolnijim za

njega. A možda sam se trudila da bude bezbolno za mene. Ali može li to uopće

biti bezbolno, kad nekome kažete da ste otkrili da ima brata blizanca za kojeg

nije znao?« Nije mogla procijeniti koliko od toga je Josef razumio.

»Je li se naljutio na vas?«

»Zapravo nije reagirao, to jest reagirao je tako što je totalno zanijemio«, rekla je

Frieda. »U stanju šoka, ljudi su često čudnovato mirni.

Kad im kažeš doista velike stvari, stvari koje im promijene život. Rekla sam mu

da ću mu uskoro moći reći više, ali da će se možda opet umiješati policija —

iako to naravno ne znam. Ne znam ima li ovo ikakve veze s onim nestalim

dječakom, ili poveznice postoje samo u mojoj mašti. Bilo kako bilo, rekla sam

mu da će mi biti žao ako se to dogodi, i da to ovaj put nema nikakve veze s

njim. To što sam mu rekla mnogo je za progutati odjednom.«

»Što je on rekao?«

»Pokušala sam ga potaknuti da nešto kaže, ali nije htio razgovarati. Neko

vrijeme je sjedio lica zagnjurenog u ruke. Možda je plakao, nisam sigurna.

Vjerojatno bi za njega bilo dobro da nekamo otputuje i o svemu razmisli, pusti

da se stvari slegnu.«

»Hoće li upoznati svog brata blizanca?«

»Ne znam«, rekla je Frieda. »Stalno razmišljam o tome. Imam osjećaj da se to

neće dogoditi. U svakom slučaju, mislim da je Alanov problem to što ima osjećaj

krivnje koji ne razumije. Najviše ga je potreslo kad sam mu rekla da kanim opet

otići na policiju. Teško mu je opet biti suočen s tim, i za njega je bolje što je to

čuo od mene. Mislila sam da će ga to možda razljutiti, ali nije, očito je bio u

stanju šoka. Jednostavno je otišao. Imala sam osjećaj da sam ga iznevjerila.

Moj posao je zapravo pomoći pacijentu.«

»Našli ste istinu«, rekao je Josef uvjereno.

»U opisu mog posla nema ni riječi o pronalaženju istine«, rekla je Frieda.

»Zadaća psihoterapeuta je pomoći pacijentu da se uspješnije nosi sa životom.«

Bacila je pogled na ispis rute kojom trebaju voziti. Bila je vrlo jednostavna.

Nakon još pola sata vožnje po Mil, sišli su s autoceste i odvezli se do jednog

malog sela blizu Cambridgea.

To bi moralo biti ovdje«, rekla je.

Josef je skrenuo na kratak pošljunčan kolni prilaz koji je vodio do velike kuće u

georgijariskom stilu. Duž obje strane kolnog prilaza, bili su gusto parkirani sjajni

automobili. Kombi jedva da se mogao provući između njih. »Izgledaju skupo«,

rekao je.

»Pokušaj ih ne ogrebati«, rekla je Frieda.

Izašla je iz kombija i stopala su joj utonula u šljunak. »Želite li i vi ući? Mogu reći

da ste moj asistent.«

»Ne, radije ću slušati radio«, rekao je Josef. »Tako popravljam svoj engleski.«

»Zbilja je divno od vas što ste me dovezli«, rekla je. »Platit ću vam.«

»Platit ćete mi time što ćete skuhati večeru«, rekao je. » Englesku božičnu

večeru.«

»Bojim se da bi vam vjerojatno bilo bolje da vam platim«, rekla je.

»Hajde, pođite u kuću«, rekao je. »Sto čekate?«

Frieda se okrenula i, gegajući se po šljunku, otišla do ulaznih vrata. Bila su

ukrašena bogatom božičnom girlandom. Pritisnula je zvono, ali nije se začula

zvonjava, pa je pokucala velikim mjedenim zvekirom. Cijela se kuća zatresla.

Vrata je otvorila žena u elegantnoj dugoj haljini. Na licu je imala osmijeh

dobrodošlice, koji je međutim izblijedio čim je vidjela Friedu.

»Oh, to ste vi«, rekla je.

»Je li profesor Boundy tu?« upitala je Frieda.

»Pozvat ću ga«, rekla je žena. »S gostima je, uskoro ćemo ručati.« Zastala je

na trenutak. »Bolje će biti da uđete.«

Frieda je ušla u veliko predvorje. Čuo se žamor glasova. Uz glasno odzvanjanje

potpetica po drvenom podu, žena je prešla predvorje i otvorila jedna vrata.

Frieda je uspjela baciti pogled na društvo u sobi. Muškarci u odijelima, žene u

elegantnim haljinama. Pogledala je oko sebe po predvorju — s jedne strane

kitnjasto zavojito stubište, u jednoj niši u zidu bonsai. Čula je korake i okrenula

se vidjeti čovjeka koji joj je prilazio. Sijeda, unatrag začešljana kosa, naočale

bez okvira, tamno odijelo, kravata jarkih boja. »Upravo smo se spremali sjesti

za stol«, rekao je. »Postoji li razlog zbog kojeg razgovor nismo mogli obaviti

telefonom?«

»Pet minuta vremena«, rekla je Frieda. »Samo nam toliko treba.«

Demonstrativno je pogledao na sat. Friedi je njegova nepristojnost bila gotovo

zabavna.

»Bolje će biti da uđemo u moju radnu sobu«, rekao je.

Poveo ju je do sobe na drugom kraju predvorja. Svi zidovi osim jednog bili su

prekriveni policama za knjige, francuski prozori na slobodnom zidu gledali su na

veliki travnjak, po kojem je vijugala staza do sjenice s kamenim klupama. Sjeo

je za svoj veliki drveni pisaći stol. »Dick Lacey ima vrlo visoko mišljenje o

vama«, rekao je. »Rekao mi je da želite razgovarati sa mnom i da stvar ne

može čekati, iako je Božić, koji želim provesti sa svojom obitelji. Zato sam

pristao primiti vas.«

Skinuo je sat s ruke i stavio ga na stol. »Na par minuta.«

Rukom je pokazao na fotelju, ali Frieda je to ignorirala. Otišla je do francuskog

prozora i pogledala van, razmišljajući kako da počne. Okrenula se. »Nedavno

sam doživjela jedno vrlo čudno iskustvo«, rekla je. »Jedan moj pacijent ima

obiteljske probleme. Jedan od faktora je i činjenica da je posvojen. Kao beba je

napušten i ne zna apsolutno ništa o svojim biološkim roditeljima. Nikad ih nije ni

pokušao pronaći. Ne vjerujem ni da bi znao odakle početi.« Na trenutak je

zastala.

»Slušajte, ako se radi o potrazi za rodbinom...«

Frieda ga je prekinula: »Dogodile su se izvjesne stvari, i dobila sam adresu

nekoga za koga sam mislila da bi mogao imati veze s njim. To inače ne radim,

ali otišla sam na tu adresu, nenajavljena.« Odjednom joj je bilo gotovo

neugodno. »Teško mi je objasniti, ali kad sam ušla u tu kuću, osjećala sam se

kao da sanjam. Moram napomenuti da sam jednom prije bila i u Alanovoj kući.

Alan, tako se zove pacijent o kojem je riječ. Kad sam ušla u tu drugu kuću,

imala sam osjećaj kao da sam nekad prije već bila tu. Kuće nisu bile identične,

ali nekako su me podsjećale jedna na drugu.«

Pogledala je profesora Boundyja. Hoće li misliti da je luda? Hoće li joj se

smijati?

»Na koji način?« rekao je.

»Djelomično je to bio samo osjećaj«, rekla je Frieda. » Obje kuće djeluju

zatvoreno. Alanova je bila ugodna, s puno malih prostorija. I druga je bila takva,

ali dojam zatvorenosti bio je još izraženiji, gotovo klaustrofobičan. Činilo se kao

da ni svjetlo ne može unutra. Ali ima i drugih, još čudnijih stvari koje su im

zajedničke. Obojica drže stvari u malenim ladicama s etiketama na kojima piše

što je unutra. Postoje i neke nevjerojatno čudne podudarnosti između njih. Na

primjer, iznenadilo me kad sam i kod jednog i kod drugog u kući vidjela

prepariranu pticu, kod Alana malog vodomara, a kod Deana sokola. Podišla me

jeza. Nisam znala što da o tome mislim.«

Pogledala je profesora Boundyja. Sjedio je zavaljen na stolcu, ruku prekriženih

na prsima, i zurio u strop. Je li samo čekao da ona završi s pričom?

»Ali i više od toga«, rekla je Frieda. »Bilo mi je kao da sanjam. Kad sam ušla u

kuću Deana Reevea, imala sam osjećaj da nisam prvi put tu, kao kad se čovjek

vrati u kuću gdje je živio kao dijete. Zna da je tu već bio, ali ne zna kako to zna.

Taj osjećaj imala sam u obje kuće, osjećaj pregrijanosti i zatvorenosti. U

svakom slučaju, neko vrijeme sam sjedila s njegovom ženom i onda se pojavio

on, Dean. Na trenutak sam pomislila da je to Alan, da vodi dvostruki život. Onda

sam shvatila da Alan ne samo što je kao beba napušten, nego i ima brata

blizanca za kojeg ne zna.«

»Napušten je upravo zato što se rodio kao blizanac«, rekao je profesor

Boundy.

»Molim?«

Začulo se kucanje i vrata su se otvorila. Pojavila se žena koja je pustila Friedu u

kuću. »Dragi, upravo sjedamo za stol«, rekla je. »Da im kažem da dolaziš?«

»Ne«, rekao je profesor Boundy ne pogledavši je. »Počnite bez mene.«

»Možemo pričekati.«

»Odlazi.«

Žena je — očito Boundyjeva supruga — sumnjičavo pogledala Friedu, okrenula

se i otišla bez riječi.

»I zatvori vrata«, rekao je Boundy glasno. Vrata su se tiho zatvorila.

»Ispričavam se zbog ovoga«, rekao je. »Mogu li vam nešto ponuditi? Imamo

otvorenog šampanjca.« Frieda je odmahnula glavom. »Ono što sam počeo

objašnjavati: događalo se da žena rodi blizance, ali nije u stanju podizati oba

djeteta, pa jedno da na posvajanje. Ili jedno dijete jednostavno napusti.«

Boundy je opet pogledao u strop, onda fiksirao Friedu gotovo probadajućim

pogledom. »Dakle zašto ste potegnuli put do Cambridgea, samo da biste

porazgovarali sa mnom?«

»Zbog ovoga što sam vam ispričala. Razmišljam što je to bilo što sam osjetila

čim sam ušla u tu kuću. To je bilo pomalo kao čarolija, a ja ne vjerujem u

čarolije. Razgovarala sam s Dickom Laceyjem, raspitala se o vama i saznala da

vas zanimaju baš jednojajčani blizanci koji su odrastali odvojeno. Naravno,

znam da su oni predmet velikog zanimanja zbog pitanja je li karakter urođen ili

stečen odgojem. Pročitala sam neke članke o tome. Ali ovo s čime sam se

susrela kao da je izvan dosega znanosti i razuma. Činilo mi se prije kao neka

komplicirana zagonetka, kao da netko na meni izvodi mentalne trikove.

zato sam morala porazgovarati s ekspertom.«

Boundy se opet zavalio na stolcu. »Ekspert sigurno jesam«, rekao je. »Radi se

o sljedećem: zanima me koju ulogu u razvoju osobnosti igraju genetski faktori.

Jednojajčani blizanci su oduvijek predmet znanstvenih istraživanja, ali problem

je u tome što oni obično imaju ne samo iste gene, nego i isti odgoj. Mi bismo za-

pravo najradije uzeli identične blizance i podizali ih u različitim uvjetima da

vidimo kakav će to efekt imati. Nažalost, to ne smijemo. Ali tu i tamo, vrlo

rijetko, ljudi to učine za nas. Razdvoje blizance odmah nakon rođenja. Ti su

jednojajčani blizanci za nas idelani. Genetski su identični, dakle sve varijacije

mogu biti samo posljedica odgoja. Trudimo se naći takve blizance, i kad god

smo ih našli, detaljno smo se pozabavili njihovim životnim pričama, obavili

psihološka testiranja i medicinske pretrage.«

»I što ste ustanovili?«

Boundy je ustao, otišao do police i uzeo jednu knjigu. »Ovu knjigu sam ja

napisao«, rekao je. »Dobro, kao koautor. Ali ideje su moje. Trebali biste je

pročitati.«

»Ali u međuvremenu«, rekla je Frieda.

Boundy je spustio knjigu na stol gotovo kao neku svetinju, onda sjeo na rub

stola. »Prije nešto više od dvadeset godina, na jednoj konferenciji u Chicagu,

prvi sam put prezentirao rezultate naših istraživanja. Temeljili su se na

proučavanju dvadeset šest parova jednojajčanih blizanaca koji su odrastali

odvojeno. Znate li kakve su bile reakcije?«

»Ne.«

»To je bilo retoričko pitanje. Reakcije su bile dvojake. Jedni su me optužili da

sam nekompetentan, drugi da sam nepošten.«

»Kako to mislite?« upitala je Frieda.

»Dat ću vam jedan primjer. Jedan brat blizanac živio je u Bristolu, drugi u

Wolverhamptonu. Kada su se ponovno sreli, malo prije četrdesete, otkrili su da

su obojica svojedobno oženili žene po imenu Jane, razveli se od njih i potom

oženili žene po imenu Claire. Obojici su hobi bili minijaturni modeli željeznice,

obojica su izrezivali kupone s ambalaže žitnih pahuljica, obojica su imali brkove

i zaliske. Ili drugi primjer, jedan par blizanki. Jedna je živjela u Edinburghu,

druga u Nottinghamu. Jedna je radila kao liječnička asistentica, druga kao

zubarska asistentica. Obje su se voljele odijevati u crno, obje su imale astmu,

obje su se toliko bojale dizala da su išle stubištem čak i u visokim zgradama.

ltd, itd. Kad smo analizirali dvojajčane blizance, nismo našli takve stvari.«

»I zašto optužbe?«

»Kolege psiholozi jednostavno mi nisu vjerovali. Sto je ono Hume rekao o

čudima? Sve drugo mnogo je vjerojatnije, prevara, ljudska pogreška, bilo što,

dakle to je ono što trebaš pretpostaviti. I ljudi su to i pretpostavili. Nakon mog

izlaganja, ustajali su i govorili da mi se sigurno potkrala neka greška, da su

blizanci sigurno zapravo znali jedan za drugoga. Ili da su istraživači tražili

sličnosti i probrali samo takve dokaze. Njihov je argument bio da bismo

usporedbom bilo koja dva života vjerojatno našli neke čudne podudarnosti.«

»Mislim da bih i ja bila sumnjičava«, rekla je Frieda.

»Mislite da ja nisam bio?« rekao je Boundy. »Sve smo provjerili. Intervjue s dva

blizanca uvijek su vodile dvije različite osobe, provjerili smo sve životne priče,

sve. Pokušali smo srušiti nalaze, ali nisu se dali srušiti.«

»Ako su nalazi čvrsti«, rekla je Frieda, »u čemu je onda stvar, dovraga? Ne

govorite valjda o nekoj vrsti izvanosjetilne percepcije, jer ako je riječ o tome...«

Boundy se nasmijao. »Naravno da nije. Ali, vi ste terapeut. Mislite da je čovjek

samo racionalno biće, da može pričati o svojim problemima i...«

»To nije baš...«

Boundy je nastavio kao da je nije čuo. »O ljudskom mozgu se govori kao da je

poput računala. Ako je to točno — a nije — onda to računalo dolazi na svijet s

mnogo već instaliranog softvera. Kao kod ženke kornjače koja cijeli život

provede u moru. Doći na obalu, položiti jaja i zakopati ih, ne nauči gledajući

svoju majku kako to radi. Kad za to dođe vrijeme, izvjesni neuroni počnu

generirati električne impulse na načine koje ne razumijemo, i ona jednostavno

zna što joj je činiti. Moja istraživanja blizanaca pokazala su da su stvari koje se

čine posljedicama odgoja, odluke donesene slobodnom voljom, velikim dijelom

samo razvoj urođenih obrazaca.« Rekavši to, raširio je ruke kao mađioničar koji

je upravo izveo osobito dobar trik. »Eto. Problem riješen. Ne morate se brinuti

da ste poludjeli.«

»Ne moram«, rekla je Frieda, uopće ne izgledajući kao da osjeća olakšanje

zbog onoga što je čula.

»Problem je u tome što su razdvojeni blizanci sve rjeđi. Socijalni radnici ih

danas uglavnom ne razdvajaju, agencije za posva- janje djece ih ne razdvajaju.

To je dobro za blizance, naravno. Ali nije baš dobro za ljude kao što sam ja.«

Namrštio se. »No niste mi odgovorili na pitanje. Zašto vam je ovo bilo tako

hitno?«

Frieda mu je odgovorila gotovo kao da je odsutna, duhom. »Jako ste mi

pomogli«, rekla je. »Ali postoji nešto što moram hitno učiniti.«

»Možda vam mogu pomoći. Želite li saznati više o porodici svog pacijenta?«

»Vjerojatno«, rekla je Frieda.

»U mom timu su stručnjaci za pronalaženje skrivenih porodičnih povijesti. Na

diskretan način. Tijekom godina uspostavili smo neke vrlo korisne neformalne

kontakte. Dobri su u otkrivanju onih stvari o čovjekovoj porodici koje ni on sam

ne zna. Onako kako ste ih i vi otkrili, samo malo sistematičnije.«

»To bi moglo biti korisno«, rekla je Frieda.

»Ako vam ikako mogu pomoći...«, rekao je dr. Boundy.

Njegov ton je sad bio topliji, i gotovo ležeran. »Možda se time mogu iskupiti za

svoju nepristojnost kad ste tek došli. Žao mi je zbog toga, ali upali ste usred

jednog od onih groznih primanja na koja pozivamo susjede. Znate već kako to

izgleda. Božić je najgore doba godine.«

»Razumijem.«

»Jasno je da se moj tim ovime neće moći pozabaviti do iza blagdana. Kao što

znate, Velika Britanija je sljedećih desetak dana zatvorena, što se posla tiče. Ali

ako mi date imena te braće, možda i adrese, i sve druge detalje za koje znate,

možda bismo mogli obaviti neke provjere kad se vratimo na posao.«

»Kakve provjere?« upitala je Frieda.

»Obiteljsko stablo, takve stvari«, rekao je dr. Boundy. »Također jesu li ikad imali

posla sa službom za socijalni rad, imaju li dosje kod policije, problema s

kreditnom sposobnošću. Naravno, samo za vaše oči. Vrlo smo taktični.« Uzeo

je svoju knjigu sa stola i pružio je Friedi. »Možete pročitati moju knjigu i vidjet

ćete koliko smo pažljivi.«

»U redu«, rekla je Frieda, i napisala mu dva imena i prezimena s pripadajućim

adresama.

»Vjerojatno se ništa značajno neće otkriti«, rekao je dr. Boundy. »Ne mogu vam

ništa obećati.«

»Ne brinite.«

Ponovno joj je uzeo knjigu iz ruke. »Dajte da vam je potpi- šem«, rekao je.

»Tako je barem nećete prodati.«

Napisao je nešto u knjigu i vratio je Friedi. Pogledala je posvetu. »Hvala vam«,

rekla je.

»Mogu li vas ponuditi ručkom?«

Odmahnula je glavom. »Jako ste mi pomogli, ali sad žurim.«

»Razumijem«, rekao je. »Ispratit ću vas.«

Prateći je do ulaznih vrata, govorio je o kolegama koje možda oboje poznaju,

kongresima na kojima su možda oboje bili. Pružio joj je ruku, ali onda kao da se

nečega sjetio. »Zanimljivi su ti razdvojeni blizanci«, rekao je. »Napisao sam

jedan članak o blizancima koji su zapravo bili trojčeki, od kojih je jedan umro u

majčinoj utrobi. Činilo se kao da znaju, iako nisu znali, ako razumijete što hoću

reći. Kao da su tugovali za nečim za što nisu ni znali da je postojalo, i nikad to

nisu prestali tražiti.«

»Kakve posljedice to ima na čovjekov život?« upitala je Frieda. »Taj osjećaj da

ti nešto nedostaje. Što se tu može učiniti?«

»Ne znam«, rekao je Boundy. »Ali imam osjećaj da je to važno.«

Rukovali su se. »Nadam se da ćemo se uskoro ponovno vidjeti«, rekao je

Boundy.

Stajao je i gledao dok se penjala u kombi i dok se kombi kotrljao niz kolni prilaz,

i pritom zamalo okrznuo parkirani Mercedes dekana njegovog koledža. Kad je

zatvorio vrata, nije se pridružio gostima. Nekoliko trenutaka je stajao zamišljen,

onda se vratio u svoju radnu sobu i zatvorio vrata. Podigao je slušalicu i nazvao

broj.

»Kathy? Ovdje Seth. Što radiš?... E pa pusti to i dođi ovamo. Kad dođeš, reći ću

ti zašto... Znam da je Božić, ali Božić je svake godine, a ovo zbog čega te

zovem događa se jednom u životu.« Pogledao je na sat. »Za pola sata?...

Dobro. Bit ću tamo.«

Boundy je spustio slušalicu i nasmiješio se; s drugog kraja predvorja čuo se

žamor glasova i zveckanje čaša.

30. POGLAVLJE

Frieda se vratila u kombi i Josef je isključio radio. Gledao ju je pogledom punim

iščekivanja.

»Idemo odavde«, rekla je. »I dajte mi svoj mobitel. Moram telefonirati.«

Ali sljedećih nekoliko milja nije bilo signala. Kad se na dis- pleju napokon

pojavila jedna jedina crtica, zapovjedila je Josefu da stane.

»Ja pušim«, rekao je i izašao iz kombija.

Frieda je nazvala policijsku stanicu. »Moram razgovarati s inspektorom

Karlssonom. Znam da u subotu nije na poslu, i znam da mi nećete dati njegov

privatni broj, ali dat ću vam svoj broj mobitela i možete mu reći da me odmah

nazove. Recite mu da ću, ako me ne nazove u sljedećih deset minuta, nazvati

novine i dati im informacije o Matthewu Faradayu koje on odbija saslušati. Do-

slovno mu ponovite ovo što sam rekla, točno tim riječima.« Žena na drugom

kraju počela je nešto govoriti, ali Frieda ju je prekinula. »Deset minuta«, rekla je.

Pogledala je Josefa. Djelovao je vrlo mirno, sjedeći uz cestu pod golom

krošnjom drveta iskrivljenog od mnogo desetljeća izloženosti vjetru u toj ravnici.

Nebo je bilo bijelo, a izorano polje izgledalo kao smrznuto smeđe more.

Mobitel je zazvonio.

»Ovdje Frieda.«

»O čemu vi to, dovraga?«

»Smjesta se moramo vidjeti. Gdje ste?«

»Kod kuće. Danas su djeca kod mene. Ne mogu nikamo.«

»Gdje stanujete?« Zapisala je adresu na komadiću papira. »Odmah dolazim.«

Otvorila je vrata i pozvala Josefa. »Kući?« upitao je penjući se u kombi.

»Možete li me prije toga odvesti na jedno drugo mjesto?«

Karlsson je stanovao blizu parka Highbury Fields, u viktorijanskoj kući

podijeljenoj na nekoliko stanova. Kad se popela stubištem do povišenog ulaza,

kroz jedan prozor pružio joj se pogled u niži prizemni stan, koji je bio

Karlssonov. U tom trenutku prošao joj je kroz vidno polje noseći curicu, koja se

držala za njega rukama i nogama kao koala.

Tako joj je i otvorio vrata. Bio je neobrijan, u trapericama i debeloj plavoj vesti.

Curica je imala plave uvojke i bucmaste gole noge. Jecala je, i obraz mokar od

suza pritisnula na njegova prsa. Otvorila je jedno oko, nebeski plavo, pogledala

Friedu i opet ga zatvorila.

»Gdje ste tako dugo?«

»Prometna gužva zbog nogometa.«

»Krenuli ste u krivo vrijeme.«

»Ne bih ni bila ovdje da niste ignorirali moje pozive.«

Pod dnevne sobe bio je prekriven razbacanim dječjim igračkama i odjećom. Na

sofi je sjedio dječak i gledao crtiće ubacujući kokice u usta. Karlsson se pažljivo

oslobodio stiska ruku i nogu svoje kćeri, i spustio je na sofu pokraj njenog brata.

Jecaji su postali glasniji.

»Samo na nekoliko minuta«, rekao je. »Onda ću vas odvesti na plivanje,

obećavam. Mikey, daj joj malo kokica.«

Ne skidajući pogled s ekrana, dječak joj je pružio zdjelu. Uzela je punu šaku

kokica i strpala ih u usta. Neke su joj se zalijepile za bradu. Frieda i Karlsson

stajali su na drugom kraju sobe, kraj velikog prozora s kojeg se vidio kombi i

Josef u njemu. Karlsson je stao malo iza Friede, kao da želi zakloniti djecu od

nje.

»Dakle?«

Frieda je prepričala događaje prethodnih nekoliko dana. Dok je pričala,

Karlssonovo držanje i izraz lica su se promijenili; iritirano nestrpljenje ustupilo je

mjesto intenzivnoj koncentraciji. Kad je završila, neko vrijeme je šutio, a onda

uzeo mobitel.

»Morat ću naći nekoga da mi pričuva djecu. Njihova majka živi u Brightonu.«

»Mogla bih ja«, rekla je Frieda.

»Vi idete sa mnom.«

»A Josef?«

»Josef?«

Frieda je pokazala na kombi.

»Sto?« rekao je Karlsson. »Jeste li poludjeli?«

»To je jedan moj prijatelj«, rekla je Frieda. »Brine se za jednog mog kolegu.

Zapravo je građevinski radnik.«

Karlsson ga je sumnjičavo gledao. »Možete li jamčiti za njega?«

»On je moj prijatelj.«

Otišla je do Josefa.

»Kući?« opet ju je upitao. »Hladno mi je, a i ogladnio sam.«

»Trebam vas da pričuvate dvoje male djece« rekla je.

Nije izgledao nimalo iznenađeno. Poslušno je kimnuo glavom i izašao iz

kombija. Nije bila sigurna je li ju razumio.

»Djeci se to možda neće baš svidjeti. Jednostavno im, ne znam, dajte slatkiša,

ili bilo što. Kasnije će vas zamijeniti jedna prijateljica.«

»Ja sam otac«, rekao je Josef.

»Vratit ću se najbrže što mogu.«

Josef je vrlo temeljito obrisao čizme o otirač pred vratima. Pojavio se Karlsson,

već u kaputu, s torbom u ruci. »Dajte da vas

predstavim djeci«, rekao je. »Za nekih sat i pol vremena doći će njihova majka.

Hvala vam što ste uskočili. Mikey, Bella, ovaj čovjek će vas čuvati dok ne dođe

mama. Budite dobri.«

Josef je stajao ispred djece koja su zurila u njega. Bella je otvorila usta

spremajući se zaplakati. »Ja sam Josef«, rekao je, i izveo svoj mali formalni

naklon.

31. POGLAVLJE

Začulo se zvono na vratima. Dean Reeve nije ni okrenuo glavu. Očekivao je to.

Ustao je i otrčao na kat k Terry, koja je upravo nevještim potezima ličila sobu u

bijelo. Bila je skoro gotova, još samo nekoliko kvadratnih metara nije bilo

oličeno. Pomilovao ju je po kosi. »‘Si dobro?« upitao je.

»Naravno.«

»I bolje ti je.«

»Pa rekla sam da sam dobro.« Ponovno se začulo zvono.« Zar nečeš otvoriti

vrata?«

»Neće oni otići. Završi to. Brzo.«

Sišao je u prizemlje i otvorio vrata, ali pred sobom nije vidio ono što je očekivao.

Na njegovom pragu stajala je mlada žena. Nosila je naočale bez okvira, smeđu

kosu vezanu u rep, samo nekoliko slobodnih pramenova padalo joj je preko

čela; na sebi je imala crnu jaknu od antilopa, plave traperice i kožne čizme koje

su sezale skoro do koljena; u ruci je držala smeđu aktovku. Smiješila se.

»Gospodin Dean Reeve?« upitala je.

»Tko ste vi?«

»Ispričavam se što ovako upadam. Moje ime je Kathy Ripon, dolazim s jednom

ponudom. Radim na Sveučilištu, i provodimo jedno istraživanje. Ispitanici su

nasumce izabrani. Dala bih vam jedan upitnik i prošla ga skupa s vama, to je

sve. Radi se o jednostavnom testu osobnosti.

Popunjavanje će vam oduzeti samo pola sata, možda malo više, ali ja ću vam

pomoći. Naravno, obeštetili bismo vas za potrošeno vrijeme. Dobili biste sto

funti.« Nasmiješila se. »Trebate samo popuniti jedan jednostavan upitnik. Oko

kojeg ću vam ja pomoći.«

»Nemam vremena za to.« I počeo je zatvarati vrata.

»Molim vas! Neće dugo trajati. Isplati se.«

Zurio je u nju, onda podozrivo zaškiljio. »Rekao sam ne.«

»A ako vam ponudim sto pedeset funti?«

»Sto je ovo zapravo?« rekao je. »Zašto baš ja?«

»Izbor je potpuno nasumičan.«

»Zašto vam je onda toliko stalo? Otiđite i pokucajte na neka druga vrata.«

»Pitate se u čemu je kvaka, ali nema je«, rekla je, iako je već bila malo

frustrirana. »Vaše ime sigurno nigdje neće biti objavljeno. Ovo je samo

istraživanje tipova osobnosti.« Iz džepa je izvukla novčanik, izvadila iskaznicu

na kojoj je bila njena fotografija i pružila mu je. »Evo, vidite?« rekla je. »To je

iskaznica Instituta u kojem radim. Možete nazvati mog šefa, ako želite. Ili

pogledati na našoj internetskoj stranici.«

»Ponovno vas pitam: zašto ja?«

Opet se nasmiješila, ovaj put malo oklijevajući. Novac je obično bio dovoljan, i

nije joj bilo jasno u čemu je problem. »Vaše ime je nasumce izabrano iz naše

baze podataka. Za naša istraživanja trebamo najrazličitije vrste ljudi, i vaše ime

je bilo jedno od mnogih. Sto funti za pola sata vašeg vremena. Neće biti teško.«

Dean je kratko razmislio. Pogledao je ženino nervozno lice, onda preko njenog

ramena lijevo i desno niz praznu ulicu. »Dobro, onda uđite.«

»Hvala.«

Na trenutak je osjetila kako je preplavljuje nemir i zadrhtala, ali onda je to

stresla sa sebe i ušla u kuću. »Mislim da ne govorite cijelu istinu«, rekao je, i

vrata su se uz mali, odlučan klik zatvorila.

Mračno, tako mračno. Vrlo tiho. Kapanje vode. Suh, otečen jezik, okus vlažnog

željeza. Onda šuškanje sićušnih nožica. Jesu li tu dugački žuti zubi koji čekaju

da ga raskomadaju na sitne komadiće, za ptice? Ne smije govoriti, ne smije ni

zucnuti. Tijelo gori od hladnoće, ali ne smije govoriti. Zvuk struganja. Stenjanje.

Svjetliji mrak struže njegove mekane oči. Meki gospodarov glas. Ne smije

govoriti. Ni glasa. Ne smije čak ni disati.

Zvuk struganja i mračniji mrak.

O ne. O ne. Taj zvuk nije on proizveo. Kao dahtanje divlje životinje. Kao da

divlja životinja skriči pokraj njega. Ponovno i ponovno i ponovno. Nešto struže

po njemu, trese ga, viče, skriči i skriči, kreštavo visoko, ludilo skričanja, uši će

mu eksplodirati. Ne smije govoriti. To je test i ne smije pasti, jer ako padne,

gotovo je.

Nastavilo se. Bilo je izvan njega i bilo je u njemu, skričanje koje je postajalo sve

glasnije i odjekivalo, i nije mogao umaknuti. Prsti preko ušiju, sklupčano tijelo,

glava na kamenu, oštra koljena na oštrom kamenju, kamenčići u očima, koža

peče, ne smije proizvesti ni jedan zvuk. Bio jednom jedan dječak.

To nije išlo onako kako je Frieda mislila da će ići. Nisu uskočili u automobile i

odvezli se ravno na Deanovu adresu. Umjesto toga, sat vremena kasnije Frieda

je sjedila u Karlssonovu uredu i davala izjavu jednom uniformiranom policajcu,

dok je Karlsson stajao sa strane mršteći se. U početku, Frieda se jedva

uspijevala kontrolirati.

»Zašto sjedimo ovdje?« upitala je. »Zar ne mislite da je stvar pomalo hitna?«

»Sto brže dobijemo vašu izjavu, brže ćemo dobiti nalog za pretres i krenuti u

akciju.«

»Nemamo vremena za ovo.«

»Vi ste ta koja nas zadržavate.«

Duboko je udahnula da se smiri.

»U redu«, rekla je. »Dakle, što želite da kažem?«

»Nešto jednostavno«, rekao je Karlsson. »Sve što hoćemo je da nam sudac da

nalog za pretres. Znači nemojte ići u detalje o snovima ili maštarijama svog

pacijenta, ili što je to već bilo. Zapravo, nemojte ih ni spominjati.«

»Hoćete reći, da ne kažem istinu?«

»Samo recite onaj dio istine koji nam pomaže u postupku.« Pogledao je Yvette

Long. »Spremni?« Nasmiješila mu se i škljoc- nula kemijskom olovkom.

Zaljubljena je u svog šefa, pomislila je Frieda. Karlsson je na trenutak zastao.

»Trebate reći: Tijekom terapijskih razgovora s mojim pacijentom Alanom

Dekkerom, on je rekao neke stvari koje njegovog brata Deana Reevea dovode

u vezu s otmicom bla bla bla.«

»Zašto jednostavno sami ne izdiktirate moju izjavu?«

»Ako budemo previše ulazili u detalje, sudac bi mogao početi postavljati teška

pitanja. Ako nađemo dječaka, nije bitno jesu li vam to rekli mali zeleni. Samo

nam treba nalog.«

Dok je Frieda diktirala kratku izjavu, Karlsson je kimao glavom i povremeno

komentirao.

»To će biti u redu«, konačno je rekao

»Potpisat ću što god hoćete«, rekla je Frieda, »samo učinite nešto«.

Yvette joj je dodala formular. Potpisala je gornji list i kopiju.

»Što sad trebam učiniti?« upitala je Frieda.

»Što god hoćete. Otiđite kući.«

»A što ćete vi učiniti?«

»Ono što nam je posao. Pričekat ćemo nalog, koji će nam vjerojatno biti

dostavljen za sat-dva.

»Zar vam ja ne mogu pomoći?«

»Ove priredbe se odvijaju bez publike.«

»To nije fer«, rekla je Frieda. »Ja sam vam rekla za to.«

»Ako želite sudjelovati u policijskim akcijama, morat ćete se zaposliti u Policiji.«

Zastao je. »Ispričavam se. Nisam mislio biti...

Slušajte, obavijestit ću vas što se događa, čim prije. To je sve što mogu.«

Kad se vratila kući, osjećala se kao dijete koje su odvukli iz kina pet minuta prije

kraja filma. U početku je hodala tamo-amo po dnevnoj sobi. Sva se akcija

događala negdje drugdje. Što da radi? Nazvala je Josefa na mobitel, ali nije se

javio. Nazvala je Reubena, i on joj je rekao da se Josef još nije vratio. Napunila

je kadu vrućom vodom i dugo ležala u njoj, najveći dio vremena s glavom pod

vodom, uzalud pokušavajući ne razmišljati. Izašla je iz kade, odjenula traperice i

staru košulju. Imala je dosta toga za obaviti. Morala je napraviti nekakve

planove za Božić. Tjednima je to izbjegavala, ali sad je zbilja morala. Morala je

javiti pacijentima da trebaju doći u drugim terminima. Trenutno, međutim, nije

bila u stanju čak ni razmišljati o tim stvarima.

Skuhala si je kavu, pun vrč, i ujednačenim tempom je ispijala. Odjednom se

osjećala kao da je ispitanik u psihološkom eksperimentu smišljenom tako da

demonstrira kako pomanjkanje kontrole i autonomije rezultira intenzivnim,

gotovo paralizirajućim simptomima anksioznosti. Bilo je skoro šest sati, i mrkli

mrak, kad se začulo zvono na vratima. To je bio Karlsson.

»Dobre vijesti?«

Karlsson je ušao očešavši se o nju. »Hoćete reći, jesmo li ga našli? Ne, nije bio

tamo.« Uzeo je Friedinu napola praznu šalicu kave i otpio gutljaj. »Hladna je«,

rekao je.

»Mogu vam skuhati novu.«

»Nemojte se truditi.«

»Trebala sam biti tamo«, rekla je Frieda.

»Zašto?« upitao je Karlsson sarkastičnim tonom. »Da biste zavirili u ormar koji

smo mi propustili pregledati?«

»Voljela bih da sam mogla vidjeti držanje Deana Reevea.«

»Držao se sigurno u sebe, ako na to mislite. Kao netko tko nema što skrivati.«

»Osim toga, ja sam već prije bila u kući, i mogla sam vidjeti jesu li u

međuvremenu nešto promijenili.«

»Nažalost, nalog za pretres nam ne dopušta dovođenje turista.«

»Čekajte«, rekla je Frieda, ulila ostatak kave u novu šalicu i zgrijala je u

mikrovalnoj pećnici. Pružila ju je Karlssonu.

»Želite nešto uz kavu?« rekla je. »Ili u kavi?«

Odmahnuo je glavom i otpio gudjaj.

»Znači to je to«, rekla je Frieda.

»Onaj fotorobot koji ste izradili neki dan. Ona rekonstrukcija ženskog lica.«

»Da, što s tim?«

»Imate li je?«

»Imam.«

Nastala je tišina.

»Nisam htio pitati samo da li je imate, nego i možete li mi je donijeti i pokazati?«

Frieda je izašla iz prostorije i vratila se noseći sliku. Izravnala ju je na stolu.

»Malo se zgužvala«, rekla je.

Karlsson se nagnuo nad stol i gledao je.

»Dok su moji ljudi svaku stvar u kući prevrtali naglavce i onda opet preokretali

na pravu stranu, ja sam otišao u njihovu spavaću sobu, i na zidu našao ovo.« Iz

džepa je izvadio malu uokvirenu fotografiju. Stavio ju je na stol pokraj slike.

»Podsjeća li vas na nešto?«

32. POGLAVLJE

To je ista žena«, rekla je Frieda.

»Slična joj je.« Karlsson si je jednom rukom žestoko protrljao lice.

»To mora biti ona.«

»Mislite?«

»Naravno.«

Zlovoljno ju je pogledao.

»Ovo je žena koje se Rosie sjetila«, rekla je Frieda.

»Rosie se nije sjetila. Vodili ste je kroz seriju slika pomoću postupka višestrukog

izbora, i slike su se na kraju svele na ovu. To nije isto što i sjećanje.«

»To je ona. Naravno da jest. Pada li vam na pamet ijedno drugo objašnjenje?«

»Nije tu potrebno nikakvo jebeno objašnjenje. Kroz niz sugestija, psihički teško

opterećena mlada žena došla je do lica koje je možda vidjela prije dvadeset

dvije godine, ili ga je možda samo zamislila, ili izmislila, i to lice slučajno malo

sliči fotografiji žene koja je visjela na zidu u kući nekoga tko je neka vrsta

poluosum- njičenika za jedan drugi zločin. Što mislite, kako bi to prošlo na

sudu?«

Frieda nije odgovorila.

»A u međuvremenu, od Matthewa ni traga. Kad kažem ni traga, onda to mislim

doslovno. Ni končića, ni vlakna. Jednu sobu u kući upravo su oličili. Boja je još

mokra. Ako su ga tamo držali, bilo kakav trag time je prekriven. Znate što ja

mislim? Mislim da je on već odavno mrtav. A ja se dam vući za nos u svijet

sjena i nada. Kad bi to radili djetetovi roditelji, to bi bilo shvadjivo. Ali vi ste

povjerovali u to.«

Frieda je zurila u fotografiju tako usredotočeno, da ju je gotovo zaboljela glava.

»Ovo je stara obiteljska fotografija«, rekla je.

»Vjerojatno.«

»Pogledajte.« Frieda je stavila ruku na fotografiju prekrivajući ženinu kosu.

»Što?«

»Zar ne vidite sličnost? Dean Reeve. I Alan, također. To je sigurno njegova

majka. Njihova majka.« Frieda je počela nešto mrmljati sebi u bradu; zapravo

je naglas razmišljala.

»Da li bih ja trebao razumjeti to što govorite?« upitao je Karlsson.

»Sjećate se onoga što sam vam rekla, da je to vjerojatno bila žena? Joanna ne

bi bila otišla s muškarcem kao što je Dean Reeve. Ali s njom, to je moguće. Zar

ne?«

»Ispričavam se«, rekao je Karlsson. »Misli su mi načas odlutale na druge stvari,

kao što su vođenje istrage, uzimanje iskaza, dokazi, takve sitnice. Postoje

pravila kojih se moramo pridržavati. Moraju se naći tragovi, dokazi.«

Frieda ga je ignorirala. Zurila je u fotografiju, kao da bi joj ona mogla povjeriti

svoje tajne. »Je li im majka još živa? Ne bi bila previše stara.«

»Ustanovit ćemo to«, rekao je. »To je nešto što treba istražiti.«

»Je li s vašom djecom sve OK?« iznenada se sjetila Frieda.

»Opet su sa svojom majkom, ako ste to mislili.«

»Je li s Josefom sve bilo u redu?«

»Napravio im je palačinke i crtao po nogama vodootpornim flomasterima.«

»Dobro. Je li Dean pod prismotrom?«

»Da, ali pitanje je ima li to uopće smisla.« Karlssonov ton bio je sumoran. »Čak

i ako ste u pravu, on sad zna da ga držimo na oku, tako da...«

»Mislite da vas neće odvesti do Matthewa zato što će pretpostaviti da je pod

prismotrom?« .

»Tako je.«

»Ali ako ga drže u nekom skrovištu, moraju ga hraniti, dati mu vode.«

Slegnuo je ramenima. Lice mu je bilo mračno. »Vjerojatno to nije bio Dean

Reeve«, rekao je. »A ako jest, vjerojatno ga je odmah ubio. Ako ga nije odmah

ubio, vjerojatno ga je ubio nakon što ste mu vi pokucali na vrata. A ako nije...

sve što mora učiniti je sjediti i čekati.«

Rosie je sjedila za stolom promatrajući fotografiju, a Karlsson joj se naginjao

preko ramena. Njena kuhinja bila je mala i hladna, na stropu je bila smeđa

mrlja, radijator je klokotao, a pipa kapala.

»Dakle?« napokon je upitao.

Rosie ga je pogledala. Osupnulo ga je koliko joj je koža bila blijeda i prozirna, s

malim plavim žilicama vidljivim ispod površine.

»Ne znam«, rekla je.

»Ali mislite da bi to mogla biti ona?« Došlo mu je da je uhvati za ta njena

mršava ramena i protrese.

»Ne znam«, ponovila je. »Ne sjećam se. Ne podsjeća me ni na koga.«

Bespomoćno je zavrtjela glavom. »Bila sam mala«, rekla je. »Sve je nestalo.«

Karlsson se uspravio. Leđa su ga boljela i vrat mu je bio ukočen. »Naravno«,

rekao je. »Što sam uopće očekivao?«

»Žao mi je. Ali vi sigurno ne želite da vam kažem nešto što bi vas navelo na

krivi put, zar ne?«

»Zašto ne? Svi drugi to rade«, rekao je Karlsson i iznenada prasnuo u glasan

smijeh koji ih je oboje prestrašio.

Frieda je sjedila za svojim stolićem za šah i prolazila jednu od partija iz svoje

knjige klasičnih partija, onu između Beliavskog i Nunna iz 1985. Figure

podstavljene filcom klizile su po ploči. Vatra je pucketala u kaminu, čulo se

kucanje sata. Pješaci su padali, kraljice napredovale. Razmišljala je o Deanu i

Alanu, njihovim tamnosmeđim očima. Razmišljala je o Matthewu, pred očima joj

je bilo njegovo veselo pjegavo lice. Razmišljala je o Joanni, vidjela njen bojažljiv

osmijeh, slomljen zub. Pokušala je ne čuti njihove tanke visoke glasove kako

vrište i dozivaju svoje majke da dođu i spase ih. Osjećala se kao da joj mozak

propada kroz pukotine na ploči. Nešto, moralo je postojati nešto što joj je

promaknulo, neki majušni, skriveni ključ koji bi mogao skliznuti u taj neumoljivi

misterij i otključati ga. Kakve god užase otkrio, sve bi bilo bolje od ovog stanja

neznanja. Prisjetila se kako su Matthewovi roditelji izgledali na konferenciji za

tisak, njihovih prestrašenih lica. Kako bi bilo biti na njihovom mjestu, svaku noć

ležati u krevetu zamišljajući sina kako te doziva plačući? Kako je bilo Joanninim

roditeljima, mjesec za mjesecom, godinu za godinom, nikad ne saznavši, nikad

nemajući grob na koji bi položili cvijeće?

U ponoć joj je zazvonio telefon.

»Jeste li već spavali?« upitao je Karlsson.

»Jesam«, rekla je Frieda, podižući lovca s ploče i držeći ga u stisnutoj šaci,

čekajući.

»Posjetit ću gospođu Reeve. U staračkom je domu, u Becktonu. Hoćete li poći

sa mnom?«

»Znači živa je. Hoću, naravno da ću poći s vama.«

Dobro. Sutra ujutro. Poslat ću auto po vas.«

Frieda je svojedobno, još kao studentica, otišla u Beckton vidjeti plinaru koja je

izgledala kao kolosalna ruševina u pustinji. Još je imala fotografije koje je tada

snimila. Ničega od svega toga više nije bilo; još je samo travom obraslo brdo

šljake pokazivalo gdje je to nekad bilo. Sve što je bilo staro i čudno bilo je

uklonjeno, i umjesto toga u osamdesetima su sagrađene stambene zgrade,

redovi kuća u nizu, šoping centri i manji industrijski objekti.

Dom umirovljenika »Pogled na rijeku« — naziv je varao — bio je smješten u

modernoj prizemnoj zgradi. Narančasta fasada od opeke, unutarnje dvorište s

malim proćelavim travnjakom u sredini, bez drveća ili grmlja; na metalnim

prozorima metalne rešetke. Friedu je zgrada podsjećala na vojarnu. U

pregrijanom predvorju invalidska kolica, hodalice, štapovi, velika vaza s

plastičnim cvijećem, osvježivač zraka mirisa borovine pomiješan s mirisom

ječmene kaše koja se upravo kuhala. Čuo se radio, ali inače je bilo vrlo tiho.

Njihovi koraci su odzvanjali. Možda je većina štićenika još bila u krevetu. U

dnevnom boravku bilo je samo dvoje ljudi — sjedokos muškarac sitne građe,

sjajne ćelave glave, s okruglim naočalama koje su reflektirale svjetlo, i krupna

žena odjevena u nešto što je sličilo na golemu narančastu pelerinu, s vratom u

Sancovom ovratniku i prevelikim čupavim papučama na nogama. Komadići

slagalica razasuti po stolovima čekali su da ih se složi.

»Gospođa Reeve? Odvest ću vas.« Žena ih je povela niz hodnik. Metalnosiva

kosa bila joj je u jednakim čvrstim uvojcima, guzovi su joj se u hodu valjali s

jedne na drugu stranu, imala je mišićave listove i podlaktice i usne obješenih

krajeva, čak i kad se smiješila. Ime joj je bilo Daisy, ali nije izgledala kao

tratinčica .

Prije nego što je otvorila vrata na kojima je bila mala špijunka, rekla je: »Ali

upozoravam vas, ona vam neće mnogo reći«, i poklonila im svoj obješen

osmijeh. Ušli su u malu sobu kvadratičnog tlocrta. Unutra je bilo sparno i

osjećao se miris sredstva za dezinfekciju. Rešetka na prozoru. Frieda je bila

pogođena oskudnošću sobe. Je li to sve na što se život na kraju svede? Uzak

krevet, na zidu slika Mosta uzdaha u Veneciji, jedna jedina polica, na njoj Bi-

blija, pas od porculana, vaza bez cvijeća, u srebrnom okviru velika fotografija

sina kojeg je izabrala zadržati. U fotelji pokraj ormara sjedila je žena čvrste

građe u kućnom ogrtaču od flanela i debelim smeđim čarapama za vene.

Daisy je englesko ime za cvijet, tratinčica, krasuljak. (Op. prev.)

June Reeve bila je toliko niska rastom, da su joj noge jedva sezale do poda.

Imala je istu izblijedjelu sijedu kosu koju su imali i Alan i Dean. Kad se okrenula

prema njima, Frieda u početku nije mogla naći sličnost s fotografijom iz

Deanove spavaće sobe. Lice joj se nekako raširilo, izgubilo oblik, još su bile

vidljive samo neke karakteristike — oštra brada, mala suha usta, smeđe oči,

iste kao oči njenih sinova, samo mutne. Bilo je nemoguće reći koliko je stara.

Sedamdeset? Što? Ruke i kosa činili su se mladi; besciljan pogled i glas mnogo

stariji.

»Imate posjet«, glasno je rekla Daisy.

»Što joj se dogodilo s rukama?« upitao je Karlsson.

»Grize nokte do krvi, zato joj stavljamo zavoje i rukavice bez prstiju.«

»Dobar dan, gospođo Reeve«, rekla je Frieda.

June Reeve nije odgovorila, iako je čudno trznula ramenima. Prišli su joj bliže.

Soba je jedva mogla primiti četvero ljudi.

»Onda dobro, ostavit ću vas s njom«, rekla je Daisy.

»Gospođo Reeve?« rekao je Karlsson. Razvlačio je usne trudeći se što jasnije

artikulirati riječi, kao da će to pomoći da ih ona bolje shvati. »Moje ime je

Malcolm Karlsson. Ovo je Frieda.«

June Reeve je okrenula glavu i fiksirala Friedu svojim zamućenim očima.

»Vi ste Deanova majka«, rekla je Frieda, i kleknula na pod pokraj nje. »Dean?

Sjećate se Deana?«

»Tko pita?« Govorila je nerazgovjetno, promuklim glasom, kao da su joj

glasnice oštećene. »Ne volim ljude koji zabadaju nos u tuđe stvari.«

Frieda joj je gledala lice i pokušavala pročitati priču iz tih bora. Je li to lice bilo

tamo prije dvadeset dvije godine?

June Reeve je protrljala ruke u rukavicama jednu o drugu. »Čaj volim jak, s

mnogo šećera.«

»Ovo nema smisla«, rekao je Karlsson.

Frieda se nagnula bliže, ušla u oblak kiselog mirisa koji je okruživao staricu.

»Pričajte mi o Joanni«, rekla je Frieda.

»Nije to bitno.«

»Joanna. Malena curica.«

June Reeve nije odgovorila.

»Jeste li je uzeli?« strogo je upitao Karlsson. »Vi i vaš sin. Pričajte nam o

tome.«

»To neće pomoći«, rekla je Frieda, i blagim glasom dodala: »To je bilo pred

trgovinom slatkiša, zar ne?«

»Zašto sam ja ovdje?« upitala je starica. »Hoću kući.« »Jeste li joj dali

slatkiša?«

»Sladoled od limuna«, rekla je. »Gumene bombone.« »Znači, to ste joj dali?«

»Tko pita?«

»Onda ste je stavili u auto«, rekla je Frieda. »Vi i Dean.« »Jesi bila zločesta?«

Na licu joj se pojavilo nešto poput pohotljivog osmijeha. »Jesi li? Tko je vidio

tako se upiškiti? I gristi. Zločesta.«

»Je li Joanna bila zločesta?« upitala je Frieda. »June, pričaj nam o Joanni.«

»Hoću svoj čaj.«

»Je li ugrizla Deana?« Tišina. »Je li je ubio?«

»Moj čaj. Tri kocke šećera.« Lice joj se iskrivilo kao da će zaplakati.

»Kamo ste odveli Joannu? Gdje je zakopana?«

»Zašto sam ovdje?«

»Je li ju odmah ubio, ili ju je negdje sakrio?«

»Zamotala sam ga u ručnik«, rekla je neprijateljskim tonom. »Netko ga je našao

i uzeo. Tko ste vi da mi sudite?«

»Govori o Alanu«, tiho je rekla Frieda. »Našli su ga zamotanog u ručnik u

malom parku u jednom stambenom naselju.«

»Tko ste vi uopće? Ja vas nisam pozvala ovamo. Ljudi bi trebali gledati svoja

posla. Gospodična Savršena.«

»Gdje je tijelo?«

»Hoću svoj čaj, hoću svoj čaj«, ponavljala je povišenim tonom, dok joj glas nije

pukao. »Čaj!«

»Vaš sin, Dean.«

»Ne.«

»Dean je Joannu negdje sakrio.«

»Ništa vam neću reći. On će se brinuti za mene. Rujete po balezi. Njuškala.

Prokleti uobraženi pederi.«

»Uznemirili ste je.« Na vratima je bila Daisy. »Sad iz nje više ništa nećete

izvući.«

»Nećemo.« Frieda se digla na noge. »Pustit ćemo je na miru.«

Izašli su iz sobe i krenuli natrag hodnikom.

»Je li ikad spominjala curicu po imanu Joanna?« upitao je Karlsson?

»Ona je vrlo zatvorena«, rekla je Daisy. »Većinu vremena provodi u svojoj sobi.

Zapravo vrlo malo govori, osim kad prigovara.« Napravila je grimasu. »To joj

prilično dobro ide.«

»Je li vam se ikad učinilo da se osjeća krivom zbog nečega?«

»Ona? Ona osjeća samo gnjev. I osjeća se zlostavljano.«

»Zbog čega?«

»Pa nešto od toga ste imali prilike čuti. Ne voli da ljudi zabadaju nos u njene

stvari.«

Hodajući prema izlazu, Karlsson je šutio.

»Onda?« rekla je Frieda.

»Što onda?.« ogorčeno je rekao. »Imam jednu ženu koja pokušava

rekonstruirati lice nakon što ga se dvadeset dvije godine nije sjećala,

jednojajčanog blizanca s uznemirujućim snovima i maštarijama, i sad još i ženu

koja ima Alzheimera i govori o sladoledu od limuna.«

»U onome što je rekla bilo je nekih stvari. Fragmenata.«

Karlsson je previše snažno gurnuo vrata tako da su uz tresak udarila o zid.

»Fragmenti. O da. Komadići besmislica, sjene sjećanja, čudne koincidencije,

čudni osjećaji, nedozrele slutnje. Na to se svodi cijeli ovaj jebeni slučaj. Ovo bi

mi moglo uništiti karijeru, kao i Joanni- nom detektivu prije dvadeset dvije

godine.«

Izašli su van na hladnoću i zastali.

»Jutro«, rekao je Dean Reeve. Bio je svježe obrijan, kose uredno začešljane

prema natrag. Umiljato im se smiješio, kao da ih izaziva.

Frieda nije uspjela progovoriti. Karlsson je pristojno kimnuo glavom.

»Kako mi je mama danas?« rekao je Dean i u zrak podigao masni smeđi

škarnicl. »Donosim joj krafnu. Voli nedjeljom pojesti svoju krafnu. Apetit je

jedino što nije izgubila.«

»Doviđenja«, rekao je Karlsson promuklim glasom.

»Siguran sam da ćemo se opet vidjeti, na ovaj ili onaj način«, pristojno je rekao

Dean, i namignuo Friedi u trenutku kad su se mimoilazili.

33. POGLAVLJE

Malo iza deset sati, Frieda je sjedila sama u svojoj ordinaciji. Pogledala je na

sat. Alan je kasnio. Je li to bilo iznenađujuće? Nakon onoga što je saznao o

sebi i o njenom varljivom ponašanju, je li doista očekivala da se uopće ikad više

pojavi? Prvi terapeut ga uopće nije slušao, druga mu radi iza leđa. Što će uči-

niti? Možda jednostavno odustati od terapije. To bi bio logičan zaključak. Ili bi se

mogao žaliti. Ponovno. Ovaj put, rezultat bi mogao biti loš. Razmišljala je o

tome, ali trenutno to nije shvaćala ozbiljno, to je bilo nešto što se moglo dogoditi

kasnije. Ono što ju je sad zaokupljalo bio je osjećaj da je na krivom putu. Cijelu

noć nije mogla spavati. Normalno bi bila ustala, obukla se, izašla iz kuće i

hodala praznim ulicama, ali noćas je budna ležala u krevetu, sat za satom, i

kroz glavu joj je prolazilo ono što je Karlsson bio rekao. Bio je u pravu. Sve što

je otkrila bili su snovi i fragmenti sjećanja, ili slike koje su izgledale kao sjećanja.

Jer to joj je bio posao, to je bila valuta kojom je bila navikla baratati: stvari koje

se događaju u glavama ljudi, stvari koje ih čine sretnima ili nesretnima, ili ih

plaše, veze koje si oni sami stvore između odvojenih događaja, kao niti vodilje

kroz kaos i strah.

Ali sad je tu bilo nešto drugo. Negdje vani bio je Matthew. Ili Matthewovo tijelo.

Možda je, ili vjerojatno, ubijen još istoga sata kad je otet. To je ono što govore

statistike. Ali što ako je još živ? Prisiljavala se razmišljati o tome, što je bilo kao

da se prisiljava gledati u Sunce koliko god je oči boljele. Kako li je svojedobno

bilo onom drugom detektivu, Tanneru? Je li došao do točke kad se nadao da će

naći mrtvo tijelo, samo da bi znao? Začulo se zvono. Otišla je do portafona i

pritisnula gumb da Alan uđe.

Kad je otvorila vrata ordinacije, ušao je prilično ležerno i sjeo u svoj naslonjač

kao i uvijek. Frieda je sjela preko puta. »Ispričavam se«, rekao je. »Vlak je

dvadeset minuta stajao u tunelu. Ja tu ništa nisam mogao.« Vrpoljio se.

Protrljao je oči i prošao rukama kroz kosu. Šutio je. Frieda je bila navikla na to.

Štoviše, osjećala je da je važno ne prekidati šutnju, ne ispunjavati je svojim

brbljanjem, koliko god to frustrirajuće bilo. Tišina sama po sebi može biti oblik

komunikacije. Ponekad je s pacijentom sjedila i deset, dvadeset minuta prije

nego što bi progovorili. Čak se sjećala da je kao specijalizantica postavila

pitanje, ako pacijent zaspe, treba li ga probuditi? Ne, inzistirao je njen

supervizor. Pacijent time što spava, nešto govori. To nikad nije uspjela prihvatiti.

Ako to i jest oblik komunikacije, skup je i neproduktivan. Činilo joj se da lagano

potapšati pacijenta po ramenu nije povreda terapeutskog odnosa. Kako je Alan i

dalje šutio, pomislila je da je ovaj put možda stvarno neophodno malo ga

pogurnuti.

»Kad netko ne želi razgovarati«, rekla je, »ponekad je to zato što ima previše

toga o čemu treba razgovarati. Teško je odlučiti odakle početi.«

»Samo sam umoran«, rekao je Alan. »Imam problema sa spavanjem, a opet

sam nekoliko puta išao na posao, što mi je teško palo.«

Ponovno je nastala tišina. Frieda nije znala što da misli. Igra li on to nekakve

igre s njom? Je li ta njegova šutnja neka vrsta kazne? Bila je i frustrirana: sad je

bilo vrijeme za istraživanje njegovog novog viđenja samoga sebe, a ne za

uzmicanje pred tim.

»Je li to zbilja razlog?« upitala je. »Hoćemo li se praviti da se to nije dogodilo?«

»Što?«

»Znam da će ono što ste saznali utjecati na vas«, rekla je. »Sigurno se osjećate

kao da vam se svijet okrenuo naglavce.«

»Nije tako strašno«, rekao je, izgledajući zbunjeno. »Ali kako ste saznali? Je li

vas Carrie nazvala? Iza mojih leđa?«

»Carrie? rekla je. »Mislim da se ne razumijemo. Što se događa?«

»Imam te rupe u sjećanju. Mislio sam da o tome govorite.«

»Kako to mislite, rupe u sjećanju?«

»Poslao sam Carrie cvijeće, naručio da joj ga dostave, i onda se nisam sjećao

da sam to učinio. Što to znači? Trebao bih joj češće slati cvijeće, znam, ali

zašto se ne sjećam? Tako to izgleda kad se gubi razum, zar ne?«

Frieda je zastala. Ništa joj nije bilo jasno. Kao da je govorio jezikom koji nije

razumjela. Gore od toga, imala je osjećaj da nešto nije u redu. Onda joj je kroz

glavu prošla jedna misao. Odjednom se osjećala kao da je dobila jak udarac.

Morala se pribrati da joj glas ne bi drhtao kad progovori.

»Alane«, rekla je. Slušala je svoj glas kao da dolazi iz daljine. »Sjećate li se da

ste u petak navečer došli k meni?«

Izgledao je prestrašeno.

»Ja? Ne. Nisam, znao bih da jesam.«

»Hoćete reći da niste bili kod mene doma?«

»Ja ni ne znam gdje stanujete. Kako sam onda mogao doći k vama? O čemu se

radi? To sigurno ne bih mogao zaboraviti. Bio sam kod kuće cijelu večer.

Donijeli smo takeaway večeru i gledali film.«

»Ispričajte me na trenutak«, rekla je Frieda, najmirnije što je mogla. »Moram...«

Izašla je iz sobe, ušla u malu kupaonicu. Naslonila se na umivaonik. Mislila je

da će joj pozliti. Nekoliko puta je duboko udahnula i izdahnula. Pustila je hladnu

vodu i gurnula vrhove prstiju pod mlaz. Još nekoliko dubokih udisaja. Zatvorila

je vodu i vratila se u sobu.

Alan ju je zabrinuto gledao. »Jeste li dobro?« rekao je.

Sjela je. »Alane, vi ne gubite razum. Ali jednostavno vas moram još jednom

pitati da bih bila sigurna. Otkad ste posljednji put bili ovdje, niste me pokušali

kontaktirati da bismo porazgovarali o nečemu?«

»Je li ovo neka igra koju igrate sa mnom? Jer ako jest, nemate pravo na to.«

»Molim vas, odgovorite mi.«

»U redu«, rekao je Alan. »Ne, nisam vas pokušao kontaktirati. Dovoljno sam

iscrpljen već od ovih redovitih termina.«

»Moramo prestati. Žao mi je. Zamolila bih vas da pričekate vani nekoliko

minuta, i onda ćemo dalje razgovarati.«

Alan je ustao, »Što se događa? O čemu to govorite, dovraga?«

»Moram telefonirati. Hitno je.«

Gotovo ga je izgurala kroz vrata, onda otrčala do telefona i nazvala Karlssona

na mobitel. Znala je da će razgovor biti neugodan, ali kad je objasnila što se

dogodilo, bilo je sve gore i gore.

»Kako se to moglo dogoditi?« upitao je Karlsson. »Zar ste slijepi?«

»Znam, znam. Ali identični su, zbilja identični. A on je očito vidio svog brata. Bio

je odjeven kao on. Ili dovoljno slično.«

»Ali zašto je to učinio? Koja je bila svrha toga?«

Frieda je duboko udahnula i rekla mu.

»Isuse«, rekao je. »Što ste mu rekli?«

»Rekla sam mu ono što sam smatrala da treba saznati. Mislim, ono što sam

smatrala da Alan treba saznati.«

»Drugim riječima, rekli ste mu sve.«

»Skoro«, rekla je Frieda. Čula je neki zvuk na drugom kraju linije. »Što se to

čulo?«

»To sam ja raspalio nogom o stol. Dakle, rekli ste mu što sumnjate. Kako ste to

mogli učiniti? Zar vi ne gledate svoje pacijente?« Opet se čuo udarac o stol.

»Dakle, znao je da dolazimo?«

»Očito je bio spreman. Osim toga, mislim da je poslao cvijeće Alanovoj ženi.

Netko jest. Mislim da je to sigurno bio on.«

»Zašto?«

»Pretpostavljam da hoće pokazati tko je gospodar situacije.« »To već znamo.

On. Bilo kako bilo, morat ćemo ga privesti. I onu njegovu ženu ili partnericu.

Makar od toga ne bilo nikakve koristi.«

»On se igra s nama.«

»To ćemo još vidjeti.«

34. POGLAVLJE

Seth Boundy nazvao je broj mobitela Kathy Ripon. Slušao je kako zvoni sve dok

se nije javila automatska sekretarica. Opet je ostavio poruku, iako je glasila isto

kao i nekoliko prethodnih: »Odmah me nazovi«. Ponovno je pogledao svoju

elektroničku poštu, da provjeri je li ga slučajno kontaktirala u nekoliko minuta

otkad je posljednji put gledao. Za svaki slučaj pregledao je i spam, da isključi i

tu mogućnost. Bio je živčan. Nije bio u stanju normalno razmišljati ni o čemu.

Kakvu je to igru igrala? Na vrata radne sobe pokucala je njegova žena, i ušla

prije nego što je uspio reći da je zauzet. »Ručak«, rekla je.

»Nisam gladan.«

»Mislila sam da ćeš ići u šoping. Nisi obavio ništa od onoga što si rekao da ćeš

obaviti. Očekuješ li da ću ja kupiti dar za tvoju sestru?«

»Kasnije ću.«

»Još su samo tri dana do Božića. Praznici su, ne radiš.«

Boundy ju je pogledao takvim pogledom da je ustuknula i zatvorila vrata.

Ponovno je nazvao Kathy, ovaj put fiksni broj. Zvonilo je i zvonilo, ali nitko se

nije javio. Pokušao se sjetiti: živjela je u Cambridgeu, naravno, ali kamo je

odlazila za vrijeme blagdana? Gdje su joj živjeli roditelji? Maglovito se sjećao da

mu je jednom rekla odakle je, ali nije je dovoljno pažljivo slušao. Nešto ga je

ipak škakljalo po sjećanju. Što li mu je ono bila ispričala? Nešto u vezi sa sirom.

Natjecanje u kotrljanju sira u njenom rodnom gradu.

Proguglao je »kotrljanje sira« i odmah dobio na desetke izvještaja o natjecanju

u kotrljanju sira koje se održavalo svake godine u Cooper Hillu u Gloucesteru.

Nazvao je informacije i tražio broj korisnika s prezimenom Ripon u Gloucesteru.

Ispalo je da u Gloucesteru postoji samo jedan Ripon. Nazvao je. Javio se

ženski glas. Da, na telefonu je Kathyna majka. Ne, Kathy nije tu. Trebala je doći

doma za Božić, ali još nije došla. Ne, ona ne zna gdje je Kathy. Spustio je

slušalicu. U početku ga je Kathyno nejavljanje samo iritiralo, potom se iritiranost

pretvorila u zbunjenost, a sad je prerastala u strah. Ta žena, dr. Klein, zašto ga

je morala kontaktirati tako hitno? Zašto to nije moglo pričekati? Bio je tako

uzbuđen zbog novog para razdvojenih blizanaca, da o tome nije ni razmišljao.

Što je to učinio? Nekoliko minuta je sjedio mršteći se. Onda je opet posegnuo

za mobitelom.

Onaj visok tanak zvuk već je odavno nestao; nije znao koliko je vremena bilo

prošlo od tada. Više nisu postojali dani; sve je bila jedna beskrajna noć. Bio je s

njim samo onoliko koliko je njegovoj majci trebalo da mu pročita priču za laku

noć, dok je bio Matthew. Crvenkapica, ali nju je progutao vuk. Ivica i Marica, ali

oni su se izgubili u šumi, i otac ih nikad nije došao tražiti. Čulo se dahtanje,

njuškanje, kričanje, rika, kao neki zahrđali stroj koji se pokvario i sam sebe

razbija na komade. Ubrzo potom, ti užasni zvukovi su nestali i opet je bilo tiho.

Ostalo je samo šuškanje u kutu, kapanje vode i kucanje srca, i njegov smrad. U

njegovom tijelu nestalo je njega. Ležao je u ostacima sebe. Ali bio je sam.

Održao je obećanje. Nije proizveo ni najmanji zvuk.

Frieda je hodala tamo-amo po sobi, svjesna da vani sjedi Alan. Nije htjela

razgovarati s njim dok ne stigne Karlsson, i bez toga je već bila napravila

dovoljno grešaka. Telefon je zazvonio i zgrabila je slušalicu.

»Frieda?«

»Chloe! Sad ne mogu razgovarati. Nazvat ću te kasnije, OK?«

»Ne, ne, ne! Čekaj. Tata za Božić ide na Fiji.«

»Zauzeta sam.«

»Zar te nije nimalo briga? Sto da radim? Trebao je mene odvesti nekamo, a ne

svoju glupu curu. Cijeli Božić ću provesti zatvorena u ovoj prljavoj jazbini s

mamom.«

»Chloe, o tome možemo pričati kasnije!«

»Imam žilet, znaš. Sjedim u svojoj sobi, sa žiletom.«

»Ja se neću dati ucjenjivati!«

»Ti si moja teta. Trebala bi me voljeti. Nemam nikog drugog da me voli. On me

ne voli. A mama — njoj fali daska u glavi. Poludjet ću. Stvarno.«

»Svratit ću večeras. Onda možemo razgovarati.«

»Ali možemo li doći k tebi za Božić?«

»K meni?«

»Da.«

»U mojoj kućici je tijesno, ne znam kuhati, neću imati bor. I mrzim Božić.«

»Frieda, molim te. Ne možeš me jednostavno pustiti da tru- nem ovdje.«

»OK, OK.« Bila bi rekla bilo što, samo da je skine s telefona. »A sad moram

ići.«

Frieda je bila impresionirana Karlssonom. Činilo se da može raditi nekoliko

stvari istovremeno: voditi hitan telefonski razgovor s nekim u policijskoj stanici,

izdavati jasne zapovijedi, voditi nju i zapanjenog Alana van iz zgrade i prema

autu. Otvorio je vrata. »Htio bih da vi i dr. Klein pođete sa mnom. Objasnit ću

vam putem.«

»Jesam li nešto učinio?« upitao je Alan.

Frieda mu je stavila ruku na rame. Karlsson je sjedio naprijed. Čula je

fragmente oštrih zapovijedi koje je izdavao. »Držite ih odvojene«, rekao je.

Potom: »Hoću da pregledaju svaki jebeni centimetar te kuće.« U međuvremenu,

Frieda je razgovarala s Alanom, najjasnije i najmirnije što je mogla. Pritom je

imala čudan osjećaj da je sve to već jednom ispričala istom licu, i nije mogla ne

uspoređivati ih. Kako je mogla ne primijetiti razliku? Lica im jesu bila slična, ali

Alan je bio pogođen onim što mu je ispričala. Negdje na pola puta, prošaptao je:

»Imam majku. I brata blizanca. Već koliko dugo to znate?«

»Ne dugo. Samo nekoliko dana.«

Duboko je udahnuo i stresao se. »Moja majka...«

»Zapravo se ničega više ne sjeća. Nije dobro.«

Spustio je pogled. »Je li mi jako sličan?«

»Jest.«

»Mislim, je li kao ja?.«

Frieda je shvatila što time misli. »Na neki način«, rekla je. »Komplicirano je.«

Alan ju je pogledao s oštrinom koju je kod njega prije toga viđala u vrlo rijetkim i

kratkim trenucima. »Ovdje se ne radi o meni, zar ne? Zapravo ne.

Upotrebljavate mene da biste uhvatili njega«, rekao je.

Frieda se na trenutak posramila, ali istovremeno joj je bilo gotovo drago. Nije

samo cvilio i rušio se pod vijestima. Uzvraćao je udarac. Bio je ljut na nju.

»Zapravo nije u tome stvar. Ja sam tu za vas. Ali postoji...« Pokazala je oko

sebe. »... sve ovo.«

»Mislite da je on stvarno učinio ono što sam ja samo želio?«

»Moguće je da su vam neki osjećaji zajednički«, odgovorila je Frieda.

»Znači, ja sam kao on?«

»Tko zna?« rekao je Karlsson odnaprijed, i Alan se trgnuo. »Ali trebamo vaš

iskaz. Bili bismo vam jako zahvalni na suradnji.«

»U redu.«

Na pločniku pred policijskom stanicom bila je skupina muškaraca i žena. Neki

su imali kamere.

»Sto će oni tu?« upitala je Frieda.

»Oni tu kampiraju«, rekao je Karlsson. »Kao galebovi oko smetlišta. Odvest

ćemo vas okolo, na stražnji ulaz.«

»Je li on unutra?« iznenada je upitao Alan.

»Nećete ga morati vidjeti.«

Alan je pritisnuo lice na staklo, kao mali dječak koji gleda svijet koji ne razumije.

35. POGLAVLJE

Frieda je sjedila s Alanom u maloj goloj prostoriji. Čula se zvonjava telefona.

Netko im je donio čaj, mlak i s puno mlijeka, i otišao. Kazaljke na zidnom satu

sporo su se vrtjele pokazujući odmicanje popodneva. Vani je bilo iskričavo

hladno, a unutra toplo, zagušljivo i sparno. Zapravo nisu razgovarali, to nije bilo

mjesto za razgovor. Alan je stalno vadio mobitel iz džepa i gledao ga. Nakratko

je i zaspao. Frieda je ustala i pogledala kroz mali prozor. Vidjela je građevinski

kontejner i kontejner za smeće. Padao je mrak. Vrata su se otvorila i pojavio se

Karlsson. »Pođite sa mnom.« Odmah je vidjela da kipti od bijesa. Toliko da mu

se lice trzalo.

»Što je?«

»Ovuda.«

Prošli su kroz jednoprostorni ured u kojem je sve vrvjelo od aktivnosti, zvonjave

telefona, žamora. Na jednom kraju prostorije, u tijeku je bio sastanak. Zaustavili

su se pred jednim vratima.

»Unutra je netko s kim trebate porazgovarati«, rekao je Karlsson. »Vraćam se

za minutu.«

Otvorio joj je vrata. Frieda je zaustila nešto pitati, ali nije uspjela. Bila je toliko

iznenađena što vidi Setha Boundyja, da se na trenutak nije mogla sjetiti tko je

to. Izgledao je drukčije. Kosa mu je bila razbarušena, kravata olabavljena, čelo

sjajno od znoja. Kad ju je vidio, ustao je pa odmah ponovno sjeo.

»Oprostite, ne razumijem«, rekla je Frieda. »Sto vi tu radite?«

»Samo sam bio odgovoran građanin«, promrmljao je. »Samo sam izrazio

zabrinutost, i odmah sam morao u London. To je zbilja...«

»Zabrinutost. Kakvu zabrinutost?«

»Jedna od mojih studentica je izgleda nestala. Vjerojatno ništa. Ona je odrasla

žena.«

Frieda je sjela preko puta Boundyja. Naslonila je laktove na stol i zurila u njega.

Pogled mu je nervozno lutao od njenog lica do prozora i natrag. Kad je opet

progovorila, bilo je to tišim, tvrđim glasom. »Ali zašto ovdje? Zašto ste u

Londonu?«

»Ja...« Zastao je i opet zario prste u kosu. Naočale su mu stajale nahero. »To je

bila takva prilika, razumijete? Vi niste znanstvenik. Takve osobe su sve rjeđe.«

»Adresa«, rekla je Frieda. Boundy je ovlažio usne jezikom i nemirno je

pogledao. »Poslali ste je na adresu koju sam vam dala.«

»Samo da bi uspostavili prvi kontakt. Rutinska stvar.«

»I nakon toga se više nije javila?«

»Ne javlja se na telefon«, rekao je Boundy.

»Zašto mi niste rekli da to kanite učiniti?«

»To je bila rutinska stvar.«

»Tko je ta studentica?«

»Katherine Ripon. Vrlo sposobna djevojka.«

»I poslali ste je tamo samu?«

»Ona je psiholog. Trebala je obaviti samo kratak razgovor.«

»Shvaćate li što ste učinili?« rekla je Frieda. »Zar ne znate tko je taj čovjek?«

»Nisam znao«, rekao je Boundy. »Mislio sam da ih pokušavate zadržati za

sebe. Niste mi rekli ništa o njemu.«

Frieda se htjela razderati na njega ili ga pljusnuti, ali onda se zaustavila. Možda

je ona bila kriva koliko i on. Zar joj nije trebalo biti jasno što bi on mogao učiniti?

Zar nije trebala biti dobra u čitanju ljudi? »Stvarno vam se više nije javila?«

Boundy kao da je više nije slušao.

»Sve će biti u redu, zar ne?« Govorio je više sam sebi. »Nisam ja kriv. Pojavit

će se ona. Ljudi ne mogu jednostavno nestati.«

Karlsson si je uzeo trenutak vremena da se pribere. Nije htio eksplodirati, ni

dopustiti da se vidi da se boji. Ljutnja treba biti oružje koje se upotrebljava kad

je potrebno, a ne slabost i znak gubitka kontrole. Sve drugo bilo je za kasnije.

Ušao je u sobu, pažljivo zatvorio vrata za sobom, i sjeo preko puta Deana

Reevea. Nekoliko trenutaka ga je šutke promatrao. Bio je toliko sličan čovjeku

koji je maloprije sjedio u njegovom automobilu, da u početku nije primjećivao

razlike. Obojica su bili oniži, snažne, nabijene građe, okruglog lica; obojica su

imali fratarsku tonzuru; sijedu kosu koja je još imala blijed bakreni štih po kojem

se vidjelo da je nekoć bila crvena. Crvena kao i kosa Matthewa Faradaya i

dječaka iz Alanovih maštarija. Obojica su imali fascinantne smeđe oči i pjegice

po koži. Obojica su na sebi imali karirane košulje, samo je Alanova bila plavo-

zelena, sjećao je se, a Deanova u više boja. I obojica su grizli nokte, imali običaj

trljati butine rukama i prebacivati nogu preko noge, čas s jedne, čas s druge

strane. Bilo je prilično frapantno, kao neki čudan, uznemirujući san, gdje se

ništa ne pojavljuje samo jednom, gdje sve sliči nečem drugom. Čak je i grizao

donju usnu isto kao i njegov brat. Ali kad je, prekriživši ruke na stolu i nagnuvši

se naprijed, otvorio usta, više nije podsjećao Karlssona na svog brata blizanca,

iako su obojica imali isti glas, malo prigušen i mutan.

»Dobar dan, još jednom«, rekao je.

Karlsson je sa sobom donio fascikl. Stavio ga je na stol, otvorio, izvadio

fotografiju i stavio je pred Reevea, okrenutu tako da je on može vidjeti s prave

strane. »Pogledajte ovu fotografiju«, rekao je.

Promatrao je Reeveovo lice tražeći neku reakciju, neki znak prepoznavanja u

očima. Nije bilo ničega.

»Je li to on?« upitao je Reeve. »Mislim, dječak kojeg tražite.«

»Zar ne čitate novine?«

»Ne, ne čitam.«

»I ne gledate televiziju?«

»Gledam nogomet. Terry gleda emisije o kuhanju.«

»A ovo? Prepoznajete li ovu djevojčicu?«

Karlsson je pred Reevea stavio staru Joanninu fotografiju. Ovaj ju je gledao

nekoliko sekundi, onda slegnuo ramenima.

»Je li to >ne<?« upitao je Kalrsson.

»Tko je ona?«

»Ne znate?«

»Da li bih vas pitao da znam?«

Reeve nije gledao u Karlssona, ali nije se činilo ni da izbjegava njegov pogled.

Neki ljudi na ispitivanju jednostavno odmah puknu. Drugi pokazuju znakove

stresa: znoje se, događaju im se lapsusi pri govoru, previše brbljaju. Karlsson je

brzo shvatio da Reeve ne spada ni u jednu od te dvije vrste. Izgledao je

ravnodušno, ili možda kao da mu je sve to pomalo zabavno.

»Zar nemate ništa za reći?« rekao je Karlsson.

»Niste mi postavili pitanje.«

»Jeste li ga vidjeli?«

»To ste me već pitali, kad ste prvi put bili u mojoj kući. Tada sam vam

odgovorio. I još uvijek ga nisam vidio.«

»Imate li ikakva saznanja o tome gdje se nalazi?«

»Ne.«

»Gdje ste bili u petak, trinaestog studenog, oko četiri sata popodne?«

»I to ste me već pitali. Stalno mi postavljate ista pitanja. I ja ću vam opet dati isti

odgovor. Ne znam. To je bilo davno. Vjerojatno sam bio na poslu, ili sam se s

posla vraćao kući. Ili sam već bio kod kuće, spreman za vikend.«

»Gdje ste tada radili?«

Reeve je slegnuo ramenima. »Ne znam. Radim malo tu, malo tamo. Ja sam

sam svoj gazda. Tako mi se sviđa. Kad tako radiš, nitko te ne može

zajebavati.«

»Možda biste se mogli malo jače potruditi da se prisjetite.«

»Možda sam taj dan radio za sebe. Terry me stalno gnjavi s renoviranjem kuće.

Žene!«

»I, jeste li?«

»Možda. Možda i nisam.«

»Gospodine Reeve, uzet ćemo iskaze od svih vaših susjeda, od svakoga tko

vas je toga dana mogao vidjeti. Možda biste ipak mogli dati malo precizniji

odgovor.«

Počešao se po glavi s hinjenom ozbiljnošću. »Nemamo mnogo susjeda«, rekao

je. »I živimo povučeno.«

Karlsson se zavalio na stolcu i prekrižio ruke. »Postoji žena po imenu Katherine

Ripon. Ima dvadeset pet godina. Posljednji put je viđena prije tri dana, prije

nego što je krenula iz Cambridgea posjetiti dvije adrese. Jedna od njih bila je

vaša.«

»Tko je ona?«

»Znanstvenica. Htjela je razgovarati s vama u vezi s nekakvim istraživačkim

projektom, i sad je nestala.«

»O čemu je htjela razgovarati sa mnom?«

»Jeste li je vidjeli?«

»Ne.«

»Mi razgovaramo i s vašom suprugom.«

»Ona može reći ne jednako kao i ja.«

»I imamo nalog za premetačinu koji još uvijek vrijedi.«

»Kuću ste već pretražili.«

»Ponovno je pretražujemo.«

Reeve se jedva primjetno nasmiješio. »Znam taj osjećaj. Gadan je, zar ne? Kad

nešto izgubiš, i toliko si očajan da ponovno tražiš na mjestima koja si već

pretražio.«

»I pregledat ćemo snimke nadzornih kamera. Ako je bila u vašem kvartu,

ustanovit ćemo to.«

»Lijepo«, rekao je Reeve ironično.

»Dakle, ako postoji nešto što nam trebate reći, najbolje će biti da to učinite

odmah.«

»Nemam vam što reći.«

»Ako nam kažete gdje je Matthew«, rekao je Karlsson, »možemo se nagoditi.

Možemo učiniti da cijela stvar nestane, kao da se ništa nije dogodilo. A ako je

mrtav, možete barem staviti točku na to, okončati agoniju kroz koju prolaze

njegovi roditelji.«

Reeve je iz džepa izvadio papirnatu maramicu i glasno ispuhao nos. »Imate li

koš za smeće?« upitao je.

»Ovdje nemamo«, rekao je Karlsson.

Reeve je zgužvanu maramicu stavio na stol.

»Znamo da ste se izdavali za svog brata blizanca«, rekao je Karlsson. »Zašto

ste to činili?«

»Jesam li? Samo sam poslao cvijeće.« Na licu mu se opet pojavio smiješak.

»Ona vjerojatno ne dobiva dovoljno cvijeća. Žene vole cvijeće.«

»Ja vas mogu još držati ovdje«, rekao je Karlsson.

Reeve je izgledao zamišljeno. »Sad bih se mogao naljutiti. Mogao bih reći da

želim odvjetnika.«

»Ako želite odvjetnika, dobit ćete ga.«

»Znate što doista želim?«

»Što?«

»Šalicu čaja. S mlijekom i dvije kocke šećera. Možda i keks. Nisam izbirljiv,

volim sve vrste: s vanili kremom, paprenjake, ga- ribaldije13.«

»Ovo nije kafić.«

»Ako me kanite još držati ovdje, morate me i hraniti. Činjenica je da ste

pretražili moju kuću i ništa niste našli. Doveli ste me ovamo i pitali jesam li vidio

to dijete i tu ženu, i rekao sam vam da nisam. To je sve. Ali ako želite da ovdje

sjedim, sjedit ću. I ako želite da ovdje sjedim cijelu večer i sutra cijeli dan, i to ću

učiniti, ali i dalje ću govoriti ne. Mene to ne smeta, ja sam strpljiv čovjek. Bavim

se pecanjem. Pecate li i vi?«

»Ne.«

»Ja idem gore na rezervoare. Stavim crva na udicu, bacim i sjedim. Ponekad

sjedim čitav dan, a da se plovak ni ne pomakne, i meni je to svejedno dobar

dan. Eto tako, ja sam sasvim sretan i kad sjedim ovdje, pijem vaš čaj i jedem

vaše kekse, ako tako hoćete, ali to vam neće pomoći da nađete tog dječaka.«

Karlsson je digao pogled preko Reeveove glave, na zidni sat. Gledao je veliku

kazaljku kako se sporo miče. Odjednom je osjetio mučninu i morao progutati

pljuvačku.

»Donijet ću vam kavu«, rekao je.

»Čaj«, rekao je Reeve.

Karlsson je izašao, a umjesto njega ušao jedan uniformirani kolega. Karlsson je

brzim korakom, gotovo trčeći, otišao u dvorište iza zgrade. Prije je to bilo

parkiralište, ali sad su u tijeku bili građevinski radovi na proširenju zgrade.

Halapljivo je udisao hladan zrak, kao da ga pije. Pogledao je na sat: bilo je šest

sati. Prolaženje vremena ga je iritiralo. Netko je gledao s jednog osvijetljenog

prozora, i Karlssonu se u prvi mah učinilo da vidi lice Deana Reevea, ali onda je

shvatio da je to drugi blizanac, Alan. U glavi je imao beskorisnu kakofoniju.

Vratio se u zgradu i rekao jednom kolegi da donese čaj za Reevea, potom se

spustio u podrumsku sobu za ispitivanje kamo je bila odvedena Terry. Kad je

ušao, svađala se s jednom policajkom, koja se okrenula i rekla: »Želi pušiti.«

»Zao mi je, nemoguće », rekao je Karlsson. »Iz zdravstvenih i sigurnosnih

razloga.«

»Mogu li izaći i vani popušiti cigaretu?« rekla je.

»Uskoro. Nakon što porazgovaramo.«

Sjeo je i pogledao je. Na sebi je imala traperice i sjajnu neonski-zelenu pilotsku

jaknu. Između donjeg ruba jakne i gornjeg ruba traperica vidio joj se pojas bijele

kože, i nazirao rub tetovaže. Neki orijentalni motiv. Karlsson se prisilio na

ljubazan osmijeh. »Koliko dugo ste vas dvoje skupa?« upitao je.

13

Garibaldis su u Velikoj Britaniji vrlo popularni keksi s grožđicama. (Op. prev.)

»O čemu se ovdje radi?« rekla je.

»Pozadinske informacije.«

Sklopila je ruke i stiskala ih, masirala si prste. Stvarno je očajnički trebala

cigaretu. »Oduvijek, ako vas baš zanima. Samo vi pitajte sve što morate pitati.«

Karlsson joj je pokazao fotografiju, i ona ju je pogledala kao da gleda neku

besmislenu škrabotinu. Pokazao joj je fotografiju Joanne Vine i jedva da se

potrudila baciti pogled. Rekao joj je za nestanak Katherine Ripon, ali ona je

samo odmahnula glavom.

»Nisam vidjela nikoga od njih«, rekla je.

Pitao ju je o njenom kretanju 13. studenoga, i odmahnula je glavom.

»Pojma.« Bila je nekako usporena i nedostupna. Karlsson je osjećao stezanje u

prsima od ljutnje i nestrpljenja. Najradije bi je bio prodrmao ne bi li iz nje izvukao

bilo kakvu reakciju.

»Zašto ste ličili onu sobu na katu kad smo vam došli u kuću?«

»Bilo joj je potrebno ličenje.«

»Sa svakom daljnjom minutom koja prođe«, rekao je, »ovo postaje sve

ozbiljnije. Ali nije prekasno. Ako počnete surađivati, učinit ću za vas što god

mogu. Mogu vam pomoći, i mogu pomoći Deanu, ali nešto mi morate dati.«

»Nisam ih vidjela.«

»Ako je to učinio vaš muž i želite ga zaštititi, najbolji način kako to možete učiniti

je da nam kažete istinu.«

»Nisam ih vidjela.«

Nije je mogao natjerati da kaže išta drugo.

Friedu je našao u kafeteriji. Najprije mu se učinilo da nešto piše, ali kad je

prišao bliže, vidio je da crta. Na papirnatoj salveti skicirala je bokal za vodu koji

je stajao na stolu pred njom.

»Dobar crtež«, rekao je.

Digla je pogled i vidio je koliko je umorna i blijeda, gotovo prozirna. Skrenuo je

pogled, osjećajući se poraženo.

»Hoćete li vidjeti svoju djecu na Božić?« upitala je.

»Na Badnjak, nekih sat vremena, i onda na Štefanje.«

»To mora da je teško.«

Slegnuo je ramenima, bojeći se da će ga glas izdati ako progovori.

»Ja nemam djece«, nastavila je Frieda, kao da razgovara sama sa sobom.

»Možda zato što ne želim biti ranjiva, izložiti se svoj toj boli. Kod pacijenata to

mogu podnijeti, ali kod vlastite djece, ne znam.«

»Nisam se trebao naljutiti. Zapravo nije bila vaša krivnja.«

»Ne, bili ste u pravu. Nisam mu smjela dati te adrese.« Nakon kratke pauze

rekla je: »Znači nema napretka s Deanom i Terry Reeve?«

»Njega sad ispituje detektivka Long. Ponavlja ista pitanja. Ona obično uspije

natjerati ljude da progovore, dobra je u tome. Ali ne očekujem da će uspjeti.«

Podigao je bokal koji je Frieda bila crtala, popio malo vode i obrisao usta

rukavom. »Postoje ljudi koji mogu izdržati pritisak«, rekao je. Čim sam ušao u

sobu za ispitivanje i sjeo preko puta njega, osjetio sam to. Njega jednostavno

boli đon.«

»Mislite da se osjeća sigurnim?«

»Tako izgleda. Zna da mu ne možemo ništa. Pitanje je: zašto?«

Frieda je čekala. Karlsson je podigao bokal i gledao ga, onda ga opet spustio.

»Dječak je mrtav«, rekao je. »Ili ako još nije, bit će uskoro. Nećemo ga naći.

Nemojte me krivo shvatiti. Ne odustajemo. Činimo sve što možemo. Božić je,

ljudi bi trebali biti sa svojom djecom, ali svi daju sve od sebe.

Ponovno pretražujemo Reeveovu kuću, pročešljavamo gustim češljem. Kucamo

na vrata na koja smo već kucali. Naći ćemo svaki posao na kojem je Dean

Reeve radio u posljednjih godinu dana i otići onamo da vidimo hoće li nas to

ikamo odvesti. Upotrijebit ćemo sve raspoložive ljude za pretraživanje kvarta, sa

psima tragačima. Ali i sami ste vidjeli taj kvart: kuće zadaskanih prozora, stara

skladišta, stambeni blokovi određeni za rušenje... Na tisuće praznih stanova, i

mogao bi biti u bilo kojem — ili tko zna gdje drugdje. Ali vjerojatno bismo trebali

tražiti komad da koji je nedavno prekopavan, ili tijelo koje pluta rijekom.«

»Ali vi mislite da to jest bio on.«

»Njušim da jest«, žustro je rekao Karlsson. »Znam da je to bio on, i on zna da ja

to znam. Zato toliko uživa.«

»Zna da mu od vas ne prijeti nikakva opasnost. Kako? Zašto?«

»Zato što se riješio dokaza.«

»A što je s njegovom ženom? Je li ona išta rekla?«

»Ona?« Frustrirano je odmahnuo glavom. »Ona je još gora, ako je to uopće

moguće. Sjedi i gleda te kao da ono što si joj upravo rekao nema nikakvog

smisla, i stalno ponavlja jednu te istu rečenicu. Od njih dvoje, on je dominantan,

to je sigurno, ali nije moguće da ona ništa ne zna. Pretpostavljam da je ona

učinila Matthewu ono što je majka Deana Reevea učinila Joanni: namamila ga

je u auto. Ali to je samo nagađanje. Nemam nikakav dokaz.«

»Ništa?«

»Pa dobro, naravno, imamo veliki novi trag, Kathy Ripon«, rekao je zlovoljno.

»Otišla ga je intervjuirati, i nestala. Razgovaramo s njenim roditeljima,

prijateljima, sa svakim tko ju je možda vidio, pokrenuli smo potragu u velikom

stilu, pregledavamo sve snimke nadzornih kamera... Vidjet ćemo možemo li je

locirati u tom kvartu. Kad čitate što mediji pišu o nadzornim kamerama, pomislili

biste da su na svakom uglu i da ništa ne ostaje nezabilježeno, ali nije tako. Ja

ponekad mislim da pregledavanje snimljenog materijala, koje traje danima i

tjednima, može usporiti istragu umjesto da joj pridonese.« Pogledao je na sat i

napravio grimasu. »Ali ako je toga dana otišla u London, kao što kaže profesor

Boundy, sigurno će biti na snimkama, ili s postaje King’s Cross ili s postaje

Ulica Liverpool, i možda ćemo odatle moći pratiti trag.

Postoji vremenski prozor između njenog odlaska iz Cambridgea nakon što ju je

profesor Boundy nazvao i trenutka kad smo, kasnije toga dana, Reeveovu kuću

stavili pod prismotru.«

»Što je s Alanom?«

»Detektiv Wells upravo uzima njegovu izjavu. Druga adresa koju je Kathy Ripon

kanila posjetiti toga dana bila je njegova, naravno.«

»Mislim da ću ga pričekati. Otpratit ću ga kući.«

»Hvala. Poslije toga se vratite.«

»Ja ne radim za vas, znate?«

»Molim vas, možete li se nakon toga vratiti ovamo?« rekao je Karlsson, ali

pokvario je to dodavši: »Je li tako bolje?«

»Ne mnogo. Ali vratit ću se, zato što bih htjela pomoći.«

»Znam taj osjećaj«, s gorčinom je rekao Karlsson. »Ako ništa drugo ne uspije,

možete ih pitati o njihovim snovima.«

36. POGLAVLJE

Kad je Frieda ponudila Alanu da ga odveze doma, nije odgo- vorio. Samo je

zurio u nju.

»Alane? Jeste li nazvali Carrie?«

»Nisam.«

»Možete je nazvati putem.«

»Ne idem nikamo dok ga ne vidim.«

»Mislite Deana?«

»Mog brata. Mog blizanca. Moje drugo ja. Moram ga vidjeti.« »To je

nemoguće.«

»Ne idem nikamo dok ga ne vidim.«

»Policija ga upravo ispituje.«

»Prvih četrdeset godina života proveo sam ne znajući ništa o svojoj obitelji, čak

ni prezime; i sad saznam da imam majku, koja je još živa, i brata blizanca. I on

je samo nekoliko metara daleko. Što mislite, kakav je to osjećaj ? Vi biste trebali

znati takve stvari. Recite mi!«

Frieda je sjela i nagnula se prema njemu. »Što očekujete od toga?«

»Ne znam. Ali jednostavno ne mogu otići kad znam da sam mu bio tako blizu.«

»Zao mi je«, rekla je Frieda. »To nije moguće. Ne sada.«

»U redu.« Alan je ustao i počeo oblačiti svoj kaput. »Onda idemo k njoj.«

»K njoj?«

»Mojoj majci. Onoj koja je zadržala mog brata, a mene napustila.«

»Je li to razlog zašto ga želite vidjeti? Da biste otkrili zašto je izabrala njega, a

ne vas?«

»Morao je postojati neki razlog, zar ne?«

»Bili ste tek bebe. I neće vas se sjetiti.«

»Moram je vidjeti.«

»Kasno je.«

»Baš me briga, da je i usred noći. Hoćete li mi reći gdje je ona, ili ću to morati

sam saznati? Nekako. Možda bi mi vaš prijatelj detektiv rekao.«

Frieda se osmjehnula i također ustala. »Ja ću vam reći«, rekla je. »Ako tako

hoćete. Ali nazovite Carrie i recite joj da ste dobro i kad ćete doći doma. Taksi

ja plaćam.«

»Idete sa mnom?«

»Ako želite.«

Karlsson je sjedio preko puta Deana Reevea. Na svako pitanje koje je postavio

dobio je brz i kratak odgovor popraćen istim odvratnim malim osmijehom na

Reeveovom licu. Kao kad baciš loptu na mrtvu palicu14. Reeve ga je

promatrao. Znao je da je ljut, i znao je da se osjeća sve bespomoćnije i

bespomoćnije.

Reeve se jednako ponašao i s Yvette Long — osim što je svako malo pogledom

premjeravao njeno tijelo, našto bi se ona svaki put, na svoj užas, zacrvenjela.

»On se poigrava s nama!« bijesno je rekla svome šefu.

»Ne dopusti da te to živcira. Ako to dopustiš, dopuštaš mu da pobjedi.«

»Već je pobijedio.«

»Jeste li sigurni da ste spremni za ovo?« upitala je Frieda.

Alan je stajao pokraj nje. Izgledao je prestrašeno i oči su mu već bile pune

suza. »Hoćete li ući sa mnom?«

»Želite li to?«

»Da. Molim vas. Ja ne mogu...« Progutao je pljuvačku.

»Onda dobro.«

Frieda ga je uzela za ruku, kao malo dijete. Vodila ga je hodnikom prema sobici

u kojoj je bila njegova majka. Hodao je vukući noge po podu, prsti su mu bili

hladni. Ohrabrujući osmijeh, a onda je pokucala i otvorila vrata. Alan je ušao.