MULTIMEDIJI I, VTŠ Novi Sad, proleće 2015. 1 MULTIMEDIJIvtsns.edu.rs/wp-content/uploads/2016/03/Multimediji1.pdf · muzejima, pa i na ulici, dostupni su terminali, uređaji ili

MULTIMEDIJI I, VTŠ Novi Sad, proleće 2015. 1

MULTIMEDIJI

1. UVOD

Definicija:Multimediji predstavljaju bilo kakvu kombinaciju različitih medija:

teksta, slike (grafike), animacije, zvuka, video signala,

koju posmatračima prikazuje računar ili neki drugi digitalni uređaj. Kombinacija medija ostvaruje sedigitalnom obradom (digitalnom manipulacijom) slike, zvuka, teksta i video elemenata (pokretne slike).

Ako posmatrač (korisnik, slušalac) ima mogućnost da sam utiče na rezultat, tj. na ono što mu seprezentuje, govorimo o interaktivnim multimedijima. Obično je tada multimedijalni efekat još mnogobolji.

Istorija

Svaki medij ima svoju istoriju. Razvijali su se odvojeno, međusobno uglavnom nezavisno, u skladu samogućnostima i potrebama društva svog vremena. Ljudi sa vizijom postepeno su uočavali mogućnostinjihovog povezivanja (integracije). Taj proces traje do danas.

Oblast primene

Multimediji se koriste tamo gde se čovek pojavljuje kao posmatrač ili korisnik elektronske informacijebilo kakve vrste.Multimediji kod korisnika poboljšavaju, pojačavaju i pospešuju razmevanje i prijem informacija. Dobrodizajnirana i realizovana, multimedija može da bude zabavna i korisna u isto vreme.

U poslovnim primenamaU poslovnim primenama postoje multimedijalne prezentacije, obuka (treninzi), marketing, reklama,simulacije, itd.Multimedijalne prezentacije mogu da razbiju monotoniju, pokrenu i zainteresuju publiku. Novije verzijesoftvera za projektovanje prezentacija obično omogućavaju dodavanje zvučnih i video klipova. Obukaradnika u mnogim oblastima (saobraćaj, zdravstvo, proizvodnja....) mnogo je brža, jednostavnija iekonomičnija primenom raznih vrsta simulatora.

U obrazovnom procesu (školama)Multimediji omogućavaju gotovo potpunu ravnopravnost siromašnih i bogatijih sredina (škole veomačesto materijalno zavise od sredine u kojoj se nalaze). Multimedijalna rešenja u nastavi omogućavajuprelazak iz pasivnog u aktivno učenje. Otvorena je i mogućnost daljinskog učenja, daljinskog prisustvanastavi, čime mogu da se minimizuju mnogi problemi (selidbe, putovanja, opravdani izostanci, itd.).

Kod kućeMnogi primeri multimedijalnih usluga već su prisutni u kućama. Osim preko računara, multimedijalneusluge mogu da se vide i u TV programima, raznim vrstama uređaja za igranje (npr. Nintendo, itd.).Mnogi namenski programi (programi za kuvanje, održavanje domaćinstva, putovanja, itd.) sadrže u sebimultimedijalne elemente.


Na javnim mestimaNa mnogim javnim mestima, u hotelima, železničkim stanicama, aerodromima, tržnim centrima,muzejima, pa i na ulici, dostupni su terminali, uređaji ili kiosci na kojima korisnici mogu da dobiju pomoć,obično u vidu različitih informacija, planova, uputstava za kretanje, itd. Danas se mnoge od tihinformacija mogu dobiti i na mobilnim uređajima. Ovaj način pružanja informacija smanjujepotrebanbroj službenika, na raspolaganju je obično 24 časa dnevno, i značajno popravlja utisak koji ostavljajuinstitucije koje koriste ovakve uređaje i povećava zadovoljstvo korisnika.

Virtualna stvarnost (VR, Virtual Reality)

Virtualna stvarnost je proširenje multimedija. Obično je povezana sa potpuno namenskim hardverompomoću kojeg korisnici mogu da igraju razne igre. Specijalne kacige, rukavice, naočari i druge čudnenaprave korisnika uvode u prividan svet koji liči na stvarni svet. Obično se korisniku prikazuju pokretneslike, kombinovane sa zvučnim i drugim (ponekad mehaničkim) efektima. Da bi VR bila relistična,računari koji se koriste moraju da budu veoma brzi i snažni.

2. TEHNOLOGIJA PRENOSA MULTIMEDIJALNIH SADRŽAJA

Multimedijalni sadržaj u digitalnom obliku uvek podrazumeva veoma veliku količinu podataka, tj.ogroman broj bita.Osnovna mera za količinu informacije naziva se bit (skraćenica od BInary digiT). Niz od 8 bita obično senaziva bajt. Kod oznaka dimenzija skraćenice kb, Mb, Gb, Tb označavaju hiljadu, milion, milijardu ihiljadu milijardi bita (ili bitova), a kB, MB, GB, TB označavaju hiljadu, milion, milijardu i hiljadu milijardibajtova.

Ako multimedijalni sadržaj zapisujemo, veliki broj bita može da se zapiše samo na memorijske uređajevelikog memorijskog kapaciteta. U nedavnoj prošlosti, to su bili kompakt diskovi (CD, DVD), a danas su tosve više USB diskovi ili elektronske memorije bez pokretnih delova, memorijske kartice, USB memorije iliSSD (Solid State Drive).

Ako multimedijalni sadržaj prenosimo, potreban je sistem za prenos koji može da prenese sveneophodne podatke.Ako se sadržaj istovremeno prenosi i prikazuje, sistemi za prenos treba da imaju ogroman kapacitet, tj.mogućnost prenosa velikog broja bita u jedinici vremena. Tada govorimo o sistemima koji vrše prenos urealnom vremenu.Ako se sadržaj prenosi, zapisuje na strani prijemnika i zatim prikazuje, prenos može da se vrši i mnogomanjim brzinama. Ovakvi sistemi rade van realnog vremena ili u odloženom vremenu.

Svaki multimedijalni sadržaj (zvuk, slika, grafika, itd.) mora da se pretvori u digitalni oblik, tj. da sepredstavi nizom brojeva. Da bi se ostvarila digitalna predstava, moramo da objasnimo pojam i namenusignala.

2.1. Pojam, vrste i namena signala

Signal se definiše na više različitih, međusobno nadopunjujućih načina. Pre objašnjenja pojma signalatreba da uvedemo još nekoliko pojmova.Informacija se definiše kao pravilno primljena i shvaćena poruka.U razmeni informacija učestvuje dvoje ili više korisnika ili učesnika (to mogu da budu ljudi ili uređaji-mašine).Da bi komunikacija (tj. razmena informacija) bila moguća, potrebno je da svi učesnici u razmeniinformacija unapred poznaju način na koji će da se prenosi informacija. Svi moraju da znaju pravila isimbole koji se pri razmeni informacija koriste. Od ovih simbola formira se poruka.Poruka je, dakle, niz simbola u kojima je sakrivena informacija.


PRIMERI.Pri komunikaciji među ljudima, reči srpskog ili nekog drugog jezika mogu da se posmatraju kao simboli.Samo ako svi korisnici govore isti jezik, razmena informacija je moguća.Pri komunikaciji čoveka i uređaja, čovek mora da poznaje postupak korišćenja uređaja. Npr. pri korišće-nju klasičnog telefona korisnik mora da zna šta znači koji od zvučnih signala koji se čuju nakon podizanjaslušalice (slobodno biranje, signal zauzeća, zvonjenje telefona, signal da je telefon isključen, itd.).Poruka se definiše kao niz simbola iz unapred poznatog skupa simbola. Ovaj niz simbola sadržiinformaciju koju je izvor poruke namenio krajnjem korisniku. Izvor informacija formira poruku, akorisnik prima poruku i pokušava da shvati njeno značenje.

Ako se razmena informacija vrši u realnom vremenu, na bliskim udaljenostima izvora i korisnika, onolikoudaljenim koliko dopire ljudski glas ili vid, nije potrebna upotreba tehničkih sistema, uređaja ni signala.

Ako se razmena informacija vrši na udaljenostima do kojih ne dopire čovekov glas ili vid, neophodna jeupotreba nekog tehničkog sistema, kao i formiranje električnog signala koji će u sebi da sadrži poruku ida je prenese od izvora do korisnika.U svojoj osnovi, signal je električni ekvivalent poruke. Signal obično predstavljamo kao električnuveličinu (napon ili struju) koja zavisi od vremena (menja se sa protokom vremena).Signale obično crtamo na isti način kao i funkcije u matematici. Ulogu x-ose preuzima nezavisnapromenljiva (npr. vreme) a ulogu y-ose preuzima zavisna veličina, tj. sam signal. Primeri su pokazani naslici 2.1.Sa pojavom optičkih telekomunikacionih sistema, signal više ne mora da bude električna veličina, možeda bude i svetlost koja se menja u vremenu (menja se intenzitet ili neke druge karakteristike svetlosti,boja, tj. talasna dužina, itd.).Signal takođe može da bude i niz (skup) podataka o nekom događaju.

Postoji više vrsta signala kao i načina za podelu signala.

Signal zvuka (govora i muzike), , nazivamo 1-D, tj. jednodimenzionalni signal, pošto je kod tih signalajedina nezavisna promenljiva vreme.

Signal mirne slike je dvodimenzionalni 2-D signal, , jer postoje dve prostorne nezavisnepromenljive, po horizontali (x) i vertikali (y).Ako posmatramo signal pokretne slike ili pokretne slike u boji, broj promenljivih može da bude još veći.Postoje i tzv. signali podataka. Oni obično nastaju u toku događanja neke pojave koja interesuje čoveka.Jednostavne primere predstavljaju:

podaci o vodostaju reke, npr. Dunava u Novom Sadu, podaci sa kursne liste, podaci o temperaturi bolesnika, podaci sa berze, itd.

Signale delimo u zavisnosti od osobina nezavisne promenljive (vremena) i zavisne promenljive (napona).Nezavisna promenljiva može da bude kontinualna veličina (skup realnih brojeva) ili diskretna veličina(skup celih brojeva ili brojeva sa konačno mnogo decimala). Vrednosti signala (zavisna promenljiva)mogu takođe da budu kontinualne i diskretne.

U tabeli 2.1. dat je pregled podele signala na osnovu osobina promenljivih veličina.

Tako, npr. signal kod koga su obe veličine kontinualne, tj. i vreme i amplituda, , obično nazivamoskraćeno: analogni signal.Diskretni signal ima potpuniji naziv: signal sa diskretnim vremenom i kontinualnimamplitudama, ali se takav naziv u praksi ne koristi.Kvantizovani analogni signal najređe se koristi kao poseban oblik signala i nema posebno ime.Signal kod koga su obe veličine diskretne nazivamo digitalni signal.


Tabela 2.1. Podela signala

Nezavisna promenljivaKontinualna Diskretna

Kontinualnaanalogni

)(txdiskretni

nx , )(nx

Zavi

sna

prom

enlji

vaDiskretna

Kvantizovani

)(txq

Digitalni

qnx

Tabela 2.1. ilustrovana je na slici 2.1. Korišćene su iste oznake za pojedine tipove signala.xn

x

xq(t) xqn

n

n0 t

0

0 1

2

3 4 5 6-1

-1 1

2

3 4 5 6

x(t)

t0

Slika 2.1. Ilustracija podele signala iz tabele 2.1.

Za razumevanje uloge signala u multimedijima dovoljno je da poznajemo dve vrste signala: analogne(gore levo na slici 2.1) i digitalne (dole desno na slici 2.1).Razlika između analognog i digitalnog signala leži u njihovoj praktičnoj primenjivosti, naročito sa aspektamultimedija.Samo digitalni signal može da se koristi za prenos i zapis signala u računaru, tj. u digitalnom obliku.Kod analognog signala vrednosti su uzete iz kontinualnog skupa pa se kao takve ne mogu numeričkizapisati (potrebno je beskonačno mnogo decimala za zapisivanje analogne vrednosti).Ako želimo da neki sadržaj prikažemo korisniku na bilo kakvom elektronskom uređaju, moramo da gapretvorimo u digitalni oblik. Samo se kod analognog TV aparata i analognog radio aparata prenosianalogni signal.Do digitalnog oblika multimedijalnog sadržaja dolazi se u nekoliko koraka.

1. Formiranje sadržaja.Prvi korak, formiranje sadržaja, obično je dizajnerski ili projektantski zadatak. Autori ili dizajneri odlučujuna koji način će da prenesu određeni sadržaj do krajnjeg korisnika. Na raspolaganju su im ranijenabrojane komponente multimedijalnog sadržaja i njihove kombinacije.U toku ovog kursa pokazaćemosamo elementarne postupke u formiranju multimedijalnog sadržaja. Obratićemo više pažnje na tehničkideo ove aktivnosti.

2. Formiranje električnog signala koji prenosi sadržaj.Da bi se neki sadržaj preneo na udaljeno mesto, ili zapisao u neku vrstu memorije, neophodna je njegovakonverzija u električni signal. Kao što je već rečeno, signal je električni nosilac poruke, a poruka jesastavljena od niza simbola koji nose informaciju, odnosno sadržaj.Ovi signali formiraju se u mikrofonu i kameri, i ovaj postupak nećemo analizirati sa mnogo detalja.


3. Digitalizacija signalaSvi savremeni mediji koji imaju bilo kakve veze sa računarima ili Internetom mogu da manipulišuisključivo signalima u digitalnom obliku. Većina telekomunikacionih sistema u prošlosti je prenosila iobrađivala analogni signal. Danas se u analognom obliku javljaju samo još delovi nekih sistema:telefonija (od korisničkog aparata do ulaza u telefonsku centralu), televizija u prenosu signala (tamo gdenije završena digitalizacija prenosa, planirana u celom svetu do 17. juna 2015.god.) i radio difuzija naUKT talasima (planovi za digitalizaciju nisu sasvim definisani). Svi ostali sistemi, kao i mnogi delovinavedenih analognih sistema već duže vreme su digitalizovani.

4. Prenos ili zapis digitalnog signalaOvaj korak detaljno se obrađuje u kursevima iz oblasti telekomunikacija. Za potrebe multimedijaupoznaćemo samo neke elementarne pojmove i postupke.

5. Rekonstrukcija analognog signala iz digitalnog signala (tamo gde je to neophodno) i reprodukcijaanalognog signala (uglavnom zvuk) ili digitalnog signala (uglavnom slika, tekst, video).Iz poslednjeg koraka objasnićemo samo nekoliko značajnih detalja i primera.

2.2. Digitalizacija signala

Da bi se analogni signal, dobijen na izlazu mikrofona (govor ili zvuk-muzika) ili kamere (video signal ilianimacija) pretvorio u digitalni oblik, neophodna je praktična realizacija sledeća tri postupka:

Odabiranje, Kvantizacija i Kodovanje.

Svaki od ovih postupaka veoma je značajan i relativno komplikovan za detaljno razumevanje. U ovommaterijalu dato je objašnjenje osnovnih uslova za uspešnu obradu signala, kao i objašnjenje za nekeprobleme koji se mogu javiti u toku digitalizacije signala.

OdabiranjeU postupku odabiranja (drugi nazivi su odmeravanje ili uzorkovanje) signala, cilj nam je da signal koji jeneprekidan (kontinualan) u vremenu zamenimo njegovim delovima - odbircima koji su međusobnorazdvojeni nekim kratkim vremenskim intervalom.

Na slici 2.2. data je ilustracija postupka odabiranja signala. Na gornjem delu slike prikazan je ulazni signal

. Njegov oblik može da odgovara npr. kratkom segmentu govornog signala koji se dobije na izlazu

mikrofona. Nakon množenja pomoćnim signalom, , prikazanim u sredini, dobijamo signal odbiraka,prikazan na donjem delu slike. Niz vertikalnih strelica prikazuje - predstavlja veoma kratkotrajne odbirkekoji mogu u potpunosti da zamene ulazni signal.Najvažniji parametar u postupku odabiranja naziva se učestanost odabiranja. Učestanost odabiranjajednaka je broju odbiraka u jednoj sekundi. Obično se označava sa (indeks s potiče od engleskogpojma Sampling-odabiranje). Koristi se jedinica Herc (Hz) i izvedene veće jedinice, kHz, MHz, itd.Učestanost odabiranja određuje se za svaki signal, u zavisnosti od toga koliko se brzo dešavaju promeneu tom signalu.Npr. ako se promene dešavaju često, potrebno je mnogo više odbiraka u sekundi nego kod signala kodkog se promene dešavaju sporo (retko).

Ako uporedimo slike 2.2. i 2.3, na kojima je prikazano odabiranje istog signala na dva načina, možemo dauočimo da odbirci u slici 2.3. nisu dovoljno gusti i ne registruju mnoge promene (oscilacije) u analognomsignalu.


Slika 2.2. Ilustracija postupka odabiranja u vremenskom domenu

U teoriji se pokazuje da učestanost odabiranja mora da bude bar dvostruko veća od širine spektrasignala, tj. od naveće učestanosti (najbržih promena, tj. promena sa najkraćom periodom) koja postoji uanalognom signalu.

U praksi se koriste sledeće vrednosti učestanosti odabiranja za pojedine tipove signala:

1. Govorni signal u telefoniji. Širina spektra ovog signala ograničena je na opseg od 300 do 3.400 Hz.Učestanost odabiranja iznosi 8.000 odbiraka u sekundi, tj. .

2. Muzički signal visokog kvaliteta (stereo kvalitet zapisa na CD). Širina spektra ovog signala ograničenaje na opseg od 20 do 20.000 Hz. Učestanost odabiranja za CD zapis iznosi 44.100 odbiraka u sekundi, tj.

.Ovakvo odabiranje treba da vršimo u oba zvučna kanala, levom i desnom.

Slika 2.3. Odabiranje sa dvostruko dužim periodama odabiranja nego na slici 2


KvantizacijaNakon odabiranja analognog signala, kao rezultat dobijamo niz odbiraka. I dalje nije moguć njihov zapisna računaru jer nam je za svaku vrednost amplitude potrebno beskonačno mnogo decimala.Da bi se odbirci mogli zapisati, neophodna je njihova kvantizacija. Kvantizaciju možemo da opišemo kaozaokruživanje veličine svakog odbirka na neku vrednost koja je njemu najsličnija.Pri kvantizaciji se signal menja, ali je veličina te promene takva da korisnici uglavnom ne mogu daprimete da je do promene došlo.Ako prethodno odredimo skup mogućih vrednosti kvantizovanog signala (npr. osam vrednosti nadonjem delu slike2.4.), zaokruživanje svakog odbirka vršimo na vrednost koja je njemu najbliža.

Najvažniji parametar kvantizacije jeste broj vrednosti (nivoa) kvantizovanog signala. Obično ga

označavamo sa i biramo tako da važi jednakost gde je ceo broj.Ovakav signal razlikuje se od analognog signala. Ova razlika može da bude veća ili manja.Lošiji kvalitet kvantizovanog signala, tj. velika razlika između originalnog i kvantizovanog signala dobija

se kad je broj mali.

Mnogo bolji kvalitet kvantizovanog signala dobija se kad je velik broj. Međutim, povećanje broja

dovodi do znatno složenije i skuplje digitalizacije. Zbog toga je neophodno da se broj ograniči,odnosno da se njegova vrednost optimizuje, u odnosu na namenu signala.

I ovde postoje standardizovane vrednosti koje se koriste u praksi.

Kod govornog signala u telefoniji, eksperimenti su pokazali da je optimalna vrednost.

Tada se dobija odnos snaga signala i šuma kvantizacije (kao jedna od mera kvaliteta signala) od ismatra se da bar 99% korisnika ne primećuje da je signal kvantizovan.

Kod muzičkog signala zahtevi su strožiji nego kod govornog signala. Eksperimenti su pokazali da je

optimalna vrednost. Tada se dobija odnos snaga signala i šuma kvantizacije odi ponovo se smatra da bar 99% korisnika ne primećuje da je muzički signal kvantizovan.

Slika 2.4. Ilustracija kvantizacije signala odbiraka sa gornje slike na jednu od osam dozvoljenih vrednostiu vremenskom domenu, prikazanih na donjoj slici


Kodovanje

Kodovanje je završni postupak u procesu digitalizacije signala. Svaki kvantizovani odbirak predstavljaneki naponski nivo, i treba pronaći neki način da se ta vrednost zapiše u memoriju računara. Jedan odnajjednostavnijih kodova jeste tzv. binarni kod. Primer je prikazan na slici 2.5. Svaki od osam nivoakvantizovanog signala kodovan je jednom binarnom kodnom reči dužine tri bita, od 000 do 111. Signalsa slike u digitalnom obliku bio bi zapisan kao: 000 100 101 100 011 100 110 111 101 011 011 100 100....U slučaju digitalizovanog govornog signala, svaki odbirak bio bi zapisan kombinacijom osam bita (ukupno

kombinacija). Kod muzičkog signala sa 1024 nivoa, za kodovanje je potrebno 10 bita poodbirku, zato što važi jednakost .

Slika 2.5. Ilustracija binarnog kodovanja kvantizovanog signala odbiraka sa slike 2.4.Svaki nivo ima svoju kombinaciju (kodnu reč) od tri bitaPostoji mnogo drugih tipova i namena kodovanja. Neki od postupaka obezbeđuju zaštitu od pojavegreške u prenosu signala, a neki omogućavaju tzv. kompresiju signala. Više o tome biće govora upoglavljima u nastavku.

3. Slika i signal slike

3.1. SlikaSlika je veoma složena pojava. Potreban uslov za pojavu slike jeste postojanje izvora prirodne ili veštačkesvetlosti koja obasjava scenu (prostor koji se nalazi ispred posmatrača). Ova svetlost obasjava predmeteu sceni i odbija se od njih. Odbijena svetlost može da dođe u oko posmatrača. Struktura oka pokazana jena poprečnom preseku na slici 3.1.Očno sočivo vrši projekciju scene na fotoosetljive ćelije (čunjiće - 7M, boja i štapiće - 120M, svetlost)koje služe kao senzori svetlosti i boje. Pobuda koja nastaje na nervnim završecima ovih ćelija prenosi sedo mozga i posmatrač na taj način vidi objekte ispred sebe. Ako ne postoji izvor svetlosti, posmatrač nevidi ništa jer čulo vida ne dobija nikakvu pobudu.Slika koju vidimo na monitoru (bilo koje veličine i bilo kakvog uređaja koji ima monitor), kao i na ekranuklasičnog ili savremenog (LED ili plazma) TV aparata nastaje na sasvim drugi način.

Svaki monitor sastoji se od veoma sitnih tačkica raspoređenih u redovima. Ove tačkice takođe senazivaju pikseli, kao i elementi slike. Pikseli predstavljaju male svetlosne izvore čiji intenzitet može da semenja od najtamnijeg nivoa (crno) do najsvetlijeg nivoa (belo). Elektronika upravlja svakim pikselomposebno i može da kontroliše nivo njegove osvetljenosti.

Slika može da bude crno-bela, sa različitim nijansama sivog.


Slika takođe može da prikazuje boje. Teorija boje veoma je složena i ovde ćemo pokazati samo neke,najvažnije detalje.

Slika 3.1. Poprečni presek oka

Postoji mnogo različitih kolor sistema. Za potrebe ovog dela kursa govorimo o boji svetlosti i postupcimaza mešanje svetlosti različite boje, onako kako ih vidimo na monitoru.Mešanje boja za štamparsku industriju radi se na sasvim drugim principima i neće ovde biti detaljnoprikazano.Pri mešanju formiranju svetlosti u boji, koriste se tri primarne boje, crvena, zelena i plava.Mešanjem tri primarne boje različitih intenziteta mogu se dobiti skoro sve boje koje postoje u prirodi.

Na slici 3.2. prikazan je umanjeni i uveličani deo kolor monitora, preuzet sa Interneta.

Na maloj slici mogu da se uoče obojena slova na beloj podlozi.

Ako ovu sliku značajno uveličamo, zapazićemo da je beli deo slike u stvari sastavljen od naizmeničnopoređanih linija tri primarne boje (RGB). Na belom delu slike upaljena su sva tri izvora svetlosti.Kod slova R može se uočiti da su upaljene samo crvene linije, kod slova G samo zelene linije, a kod slovaB samo plave linije.Potpuno isti proces formiranja slike dešava se u svakom monitoru, od onog najmanjeg, dimenzijanekoliko cm (na malom mobilnom telefonu), do onih najvećih, dimenzija više desetina metara, usportskim stadionima ili na drugim javnim mestima.

Slika 3.2. Umanjen (gore) i veoma uveličan prikaz dela monitora sa uočljivim pikselima (dole).Svaki piksel ima tri dela (tri svetlosna izvora), crveni, zeleni i plavi (Red, Green, Blue).


Na slici 3.3. prikazan je umanjeni (gore) i uveličani (dole) deo digitalne fotografije kolor monitora. Možese uočiti poznat detalj iz donjeg desnog ugla skoro svakog Microsoftovog prozora. Na gornjoj sliciuočavaju se pikseli, a na donjoj, znatno uvećanoj, vidi se i njihova trobojna struktura. Na mestima nakojima mi vidimo belu ili sivkastu nijansu, na uvećanom detalju vidi se da zeleni, crveni i plavi pikselisvetle jednakim intenzitetom.

Kad posmatramo monitor sa slikom, mi u stvari vidimo veoma sitne tačkaste svetlosne izvore različiteboje i intenziteta i na taj način stičemo utisak da se pred nama nalazi slika prikazanog predmeta. Stvarnedimenzije piksela na ekranu obično su 0,3 mm pa i manje.

Slika 3.3. Detalj iz donjeg desnog ugla Microsoft prozora i uvećan detalj u kom se zapažaju trobojnipikseli monitora

3.2. Signal slike

Ako želimo da sliku prenesemo na udaljenost koja je veća od vidokruga posmatrača, ili da je zapišemo isačuvamo na nekom uređaju, moramo da formiramo električnu veličinu koju nazivamo signal slike.

Da bi od osvetljene scene nastala slika, potrebno je da se izvrši projekcija svetlosti koja se reflektuje odscene na neku površinu, korišćenjem sistema sočiva (optičkog sistema). Ova površina mora da se ponašakao tzv. senzor slike, tj. da ima sposobnost da projektovanu sliku pretvori u neku fizičku veličinu, napon,struju, ili da hemijskim postupkom formira vidljivu sliku.Signal mirne (nepokretne) slike formira se u fotoaparatu, dok se signal pokretne slike formira u kameri.

Pojava prelamanja svetlosti slična onoj u oku dešava se u unutrašnjosti fotoaparata ili kamere. Objektivaparata propušta svetlost u unutrašnjost i usmerava je na ravnu površinu senzora slike. Kod klasičnihaparata senzor je filmska traka, a kod digitalnih uređaja senzor je elektronska komponenta.


Kod klasičnih fotografskih aparata, nakon osvetljavanja filmske trake, neophodno je da film hemijskimpostupkom razvijemo i fiksiramo, nakon čega može da se izradi fotografija i time formira vidljiva kopijascene.Kod digitalnih fotoaparata koristi se elektronski (digitalni) senzor slike, tj. površina na kojoj postojetačkaste komponente koje pretvaraju svetlost u električni signal.Na ovaj način vrši se tzv. odabiranje pojedinih tačaka u sceni.Ovaj signal se zatim kvantizuje, koduje i zapisuje npr. u memorijsku karticu.Senzor slike i njegov položaj iza objektiva fotoaparata prikazani su na slici 3.4.

Slika 3.4. Senzor slike (levo) i njegov položaj u fotoaparatu (desno)

3.3. Digitalizacija signala slike

Kod digitalizacije slike prisutni su veoma slični osnovni principi kao i kod digitalizacije govornog imuzič-kog signala, ali na znatno složeniji način.I kod digitalizacije slike, kao što je već rečeno, neophodno je da se izvrše sledeći postupci:

odabiranje, kvantizacija i kodovanje.

Kod mirne slike vrši se tzv. prostorno (2-D, tj. dvodimenzionalno) odabiranje, a kod pokretne slike (videosignala), osim prostornog odabiranja vrši se i tzv. vremensko odabiranje,Posmatrajmo primer mirne, crno bele slike, pokazan na slici 3.5. Originalna slika prikazana je na levojstrani. Zamislimo da je to analogna slika (tj. scena iz prirode, ili slika na papiru).Veoma važan parametar digitalizacije slike, koji dolazi do izražaja pri odabiranju slike jestebroj odbirakakoje ćemo uzeti po horizontali i po vertikali slike. Taj parametar naziva se prostorna rezolucija(ili samorezolucija) slike i kasnije ćemo ga detaljno objasniti.Na slici 3.5. siva mreža sadrži 14 polja po vertikali i 12 polja po horizontali slike. Svako polje postaće,nakon digitalizacije, jedan element digitalne slike, tj. piksel.

Formiranje piksela odgovara prostornom odabiranju signala slike.

Slika 3.5. Ilustracija formiranja digitalne slike. Originalna slika (levo) pretvorena je u digitalnu sliku sarezolucijom 12x14. Svaki piksel (desno) ima jednu nijansu sive boje


Na slici 3.6. prikazan je signal kojim se vrši 2-D odabiranje slike. Impulsi predstavljaju mesta na kojima senalaze odbirci (pikseli). Pikseli su ravnomerno raspoređeni po površini slike .Signal sa slike 3.6. može dase uporedi sa 1-D signalom kojim se vrši odabiranje (u sredini na slikama 2.2. i 2.3.). Namena im je ista.

Slika 3.6. 2-D signal kojim se vrši odabiranje signala slike

Svaki piksel će nakon obrade postati jedan broj. Vrednost tog broja dobija se usrednjavanjem nijansesivog unutar celog polja, a zatim i kvantizacijom tako dobijene vrednosti, kao što je to ilustrovano nadesnoj strani slike 3.5.

Kod opisa prostorne rezolucije slike, ili prostorne rezolucije fotoaparata, obično se navode dva broja,prvi pokazuje broj piksela po horizontali (broj kolona) a drugi broj piksela po vertikali (broj vrsta).Proizvod ova dva broja obično se zaokružuje i izražava u milionima piksela, tj. u megapikselima.Npr. za kameru koja u senzoru sadrži 4000x3000 piksela kaže se da ima rezoluciju 12 megapiksela.Rezolucija je značajna karakteristika kamere ili fotoaparata. Savremeni aparati uglavnom imaju više od10 megapiksela (stanje na kraju 2012.god.).Na slici 3.7. pokazan je primer iz Vikipedije koji pokazuje kako broj piksela utiče na kvalitet i razumljivostsadržaja slike.

Slika 3.7. Primer veze između broja piksela i kvaliteta slike

Na slici 3.8. prikazana je slika poznata pod imenom Lena. Radi se o slici koja je već više od 30 godinakorišćena kao test slika u mnogim stručnim i naučnim radovima koji se bave obradom slike.

Sa leve strane pokazana je jedna slika (gore) u visokoj i jedna (dole) u niskoj rezoluciji, a sa desne straneje uvećan detalj desnog Leninog oka na kom se jasno uočavaju pikseli i razlika u kvalitetu dobijene slikekoja postoji između visoke i niske rezolucije.


Slika 3.8. Slika Lena u visokoj (gore) i niskoj (dole) rezoluciji,kao i uvećan detalj desnog oka sa jasno uočljivim pikselima

Iako su pikseli povezani sa prostornim karakteristikama slike, a jedinica za prostorne veličine jestemetar, nigde se ne spominje pojam dimenzija piksela, izražen u metrima ili njegovim delovima. Uvek segovori o broju piksela koji postoje po horizontali i po vertikali slike, jer se na slikama sa jednakomrezolucijom i jednakim dimenzijama mogu videti i mikroskopski objekti (npr. bakterije ili virusi) iilustracije planeta i sazvežđa.Kvalitet slike značajno zavisi od karakteristika primenjene kvantizacije. Na slici 3.9. pokazani su primeriveoma fine i veoma grube kvantizacije. Kontinualni prelaz nijansi sivog, kao na slici 3.9. gore, odgovarakvantizaciji sa 256 nivoa sivog. Pored ove slike nalazi se podela na 64, 16 na četiri i na dva nivoa. U praksise veoma teško uočava razlika između slika koje imaju 256 i više nijansi sivog.

Kodovanje vrednosti kvantizovanih odbiraka digitalne slike posebno je interesantan postupak. Razlog zato leži u činjenici da je količina podataka koja se dobije digitalizacijom slike u velikoj rezoluciji veomavelika.Npr. digitalna crno bela fotografija sa 256 nivoa sivog, na aparatu sa 12Mp zauzimala bi 12 MB memorije(vrednost svakog piksela zapisuje se sa 8 bita, tj. jednim bajtom).Kolor fotografija iste rezolucije zauzimala bi tri puta više memorije, tj. 36 MB. Ovakav zapis digitalnogsadržaja slike naziva se sirovi format (engl. raw format), pa fajlovi često imaju nastavak *.raw.Sirovi format koristi se veoma retko zbog njegove nepraktičnosti.Bilo je neophodno da se razviju veoma složeni postupci kojima se vrši tzv. kompresija signala slike.Postoji mnogo načina (formata) za kompresiju signala slike. Veoma često koristi se tzv. JPEG format. Unastavku, u poglavlju 3.6. u osnovnim crtama opisan je JPEG format i još nekoliko najvažnijih formata.Komprimovani signali slike zauzimaju mnogo manje memorije nego njihove originalne verzije.


Slika 3.9. Ilustracija četiri vrste kvantizacije crno bele slike, sa 256, 64, 16, 4 i 2 nivoa

3.4. Slika u multimedijalnim projektima

Mirna slika mora da bude sastavni deo svakog multimedijalnog projekta. Slika može da bude mala ilivelika. Može da ima pravilan geometrijski, ili sasvim nepravilan oblik. Može da pokriva deo ekrana ili ceoekran. Može da bude postavljena na razne načine, poravnata, postavljena ukoso ili na sasvim slučajannačin.Kompjuter može da generiše sliku na dva načina: kao bitsku mapu (engl.bitmap) sliku ili kao vektorskusliku (vektorsku grafiku).Slike dobijene korišćenjem fotoaparata uvek su slike sa bitskom mapom. To su slike sastavljene piksel popiksel. Obično predstavljaju neke realistične objekte, likove ili pojave.Slike koje generišu razni programi za crtanje slike obično sadrže linije, slova, krive ili geometrijske likovekoji se u memoriji računara opisuju na drugačiji način. Kod njihovog zapisivanja koristi se vektorski opis,kao npr. početna i krajnja tačka, debljina linije, koordinate vrhova, i slično. Ponekad je ovaj opis veomasložen, a detalji obično nisu ni interesantni krajnjem korisniku.

Bit je najjednostavniji element digitalnog zapisa. To je cifra koja može da ima jednu od dve mogućevrednosti, nula ili jedan.Mapa je dvodimenzionalna matrica (tabela) koja sadrži brojeve.Ako su ti brojevi binarni (tj. binarni brojevi sačinjeni od bita), govorimo o bitskoj mapi, ili o matrici bita.Praktično je slika matrica, a sastavni delovi matrice su ranije spomenuti i opisani pikseli.Ako matrica sadrži u svakom pikselu samo jedan bit (ima bitsku dubinu 1), slika sadrži samo dve nijanse,npr. belu (obično 1) i crnu (obično 0).Ako matrica u svakom pikselu sadrži više od jednog bita, na slici se javlja veći broj nijansi sive boje (odcrne do bele) ili veći broj različitih boja.Primer prikazan na slici 3.9. odgovara zapisu sa 8, 6, 4, 2 i jednim bitom po pikselu.


Većina monitora, mobilnih telefona i savremenih LED ili LCD televizora ima bitsku dubinu 8 za svaku odtri primarne boje. Monitor teoretski može da prikaže 16.777.216 boja (poznata karakteristika uređaja sa16 miliona boja, dobijenih kao 256x256x256 kombinacija vrednosti svake od tri primarne boje).

Veoma često potrebno je pre postavljanja slike u projekat izvršiti njenu obradu. Obrada slike vrši sepomoću različitih softverskih alata (programa).

Obrada bitmap slikeZa svaki operativni sistem postoje programi za obradu slike. Windows u svom operativnom sistemuisporučuje veoma jednostavan program "Paint". Mogućnosti ovog programa veoma su male, ali može daposluži za osnovno upoznavanje načina rada sa ovakvim programima. Program "Adobe Photoshop"jedan je od najpoznatijih u toj oblasti. Uz veoma velike mogućnosti ide i odgovarajuća cena softvera.Postoje i mnogi drugi programi koji imaju solidne mogućnosti, ali mogu da se kupe za mnogo manjucenu, ili se čak distribuiraju besplatno (npr. ArtWeaver, itd.).

Slika može da se generiše na mnogo načina. Ovde su navedeni samo neki:1. Sadržaj snimljen digitalnim fotoaparatom, ili dobijen skeniranjem klasične fotografije,2. Sadržaj u celini generisan nekim programom kao što je Paint,3. Sadržaj skinut sa monitora pomoću nekog od softvera za kopiranje sadržaja ekrana (Snagit, ili Snap, iliPrintScreen),4. Sadržaj kupljen od drugih proizvođača,5. Sadržaj generisan nekim od programa koji generišu vektorsku grafiku (Adobe Ilustrator, CorelDraw iliInDesign) a zatim pretvoren u običnu bitmap sliku, itd.,6. Sadržaj dobijen skeniranjem i digitalizacijom crteža na papiru, kao i naknadnom doradom nekim odsoftverskih paketa,7. Sadržaj dobijen crtanjem na elektronskim grafičkim tablama.

Pri korišćenju tuđih slika treba imati na umu autorska prava i ponašati se u skladu sa propisima za zaštituautorskih prava.

Moraju se poznavati osnovne veštine rada u programima za obradu slike.Značajniji postupci su sledeći:1. Otvaranje nove slike2. Otvaranje novog sloja (layer)3. Prelaz iz sloja u sloj4. Crtanje jednostavnih geometrijskih likova i formi5. Promena vrste linije (debljina, providnost, ...)6. Dopisivanje teksta7. Manipulacije sa bojama8. Kombinovanje dve slike (....)9. Korišćenje alatke laso za selekciju delova slike, itd.

Obrada vektorske slike

Za generisanje i obradu vektorske slike koriste se programi kojima se lako crtaju linije, geometrijskilikovi, krugovi i elipse, kao i druge složenije forme, a može da se dopiše i tekst.

Koriste se CAD (Computer Aided Design) programi. Njihova dobra osobina jeste mogućnost da nacrtajuglatke prave i krive linije, bez nazubljenih prelaza, na uređajima sa raznovrsnim rezolucijama. Često sekoristi PDF format.

Vektor je linija koja je opisana pozicijama dve krajnje tačke. Neophodna je upotreba nekog koordinatnogsistema, najčešće Dekartovog (engl. Cartesian) pravougaonog sistema. U ovom sistemu tačka je zadatanjenim položajem u (x,y) ravni, sa parom realnih celih brojeva (koordinate).


Vektorske slike (sadržaji sastavljeni primenom vektora i vektorske grafike) često se brže učitavaju iprikazuju lepše, sa kvalitetnijim ivicama, nego bitmap slike. Ovakve slike kvalitetnije se prikazuju nauređajima sa različitom rezolucijom.Ako je, međutim, saržaj slike veoma komplikovan, sa veoma mnogo vektora, onda je pogodnijepretvaranje vektorske u bitmap sliku i njena dalja upotreba. Pravu granicu između pogodnosti primeneovih tehnika možemo da utvrdimo jedino eksperimentom i pomoću iskustva.

3.5. Boja i svetlost

Boja je vitalna komponenta multimedije. Izbor boje uvek je veoma važan jer boja mora da prati namenucelog multimedijalnog projekta i može da značajno poboljša ukupan utisak, efekte i rezultate.

Kontrola i upravljanje bojama veoma je složen zadatak i zahteva subjektivne (umetničke) i tehničkeveštine. Podešavanje boja često zahteva mnogo eksperimentisanja.Svetlost je potrebna da bismo uopšte videli predmete ispred sebe, na način koji je ranije već objašnjen.Svetlost nastaje kad elektroni u omotaču atoma menjaju energetske nivoe i pri tom emitujuelektromagnetski talas u opsegu učestanosti koje čovek vidi. Boja je određena talasnom dužinom ilifrekvencijom svetlosti.

U oku, na površini mrežnjače, postoje dve vrste fotoreceptorskih ćelija:

- štapićaste (štapići, nalaze se raspoređene po celoj unutrašnjoj površini oka, dalje od žute mrlje, veomasu osetljive na promenu ukupne energije svetlosti, omogućuju tzv. skotopski ili noćni vid, ima ih oko 120miliona u svakom oku i mozgu dostavljaju crno-belu sliku, jer ne osećaju boju) i- kupaste (čunjići, nalaze se bliže žutoj mrlji, manje su osetljive od štapićastih, omogućuju tzv. fotopski ilidnevni vid, ima ih oko 7 miliona i mozgu dostavljaju informacije o boji jer osećaju boju i oblike).

Veći broj štapićastih receptora povezan je na jedan živac pa oni ne mogu da prenose detalje. Oniomogućuju posmatranje i zapažanje oblika objekata, ali bez mnogo detalja. Npr. ako je neki predmetjarko obojen, ta boja će se dobro videti pri dnevnoj svetlosti, a na mesečini će se zapažati samo njegovekonture, skoro bez boje, jer mala količina svetlosti koja se reflektuje sa obojene površine pobuđuje samoštapićaste receptore.Svaki kupasti receptor povezan je na jedan nervni završetak. Zbog toga (između ostalog) oni osećajuboju, oblike i detalje.Kupastih receptora (ćelija) ima tri vrste (eritrolabi, hlorolabi i cijanolabi). Njihove osetljivosti su različite.Ove osetljivosti obično se prikazuju u zavisnosti od talasne dužine, . Maksimumi osetljivosti nalaze sena različitim vrednostima (eritrolabi na 570 nm, hlorolabi na 535 nm i cijanolabi na 445 nm). Vizuelnisistem raspoznaje boje zato što svaka boja pobuđuje odgovarajuću vrstu ćelija. Relativne osetljivostipojedinih vrsta receptora pokazane su na slici 3.10. Pošto oko ima tri vrste receptora, kaže se da ljudskivid ima trihromatsku prirodu. U proseku, ukupna osetljivost oka na svetlost, )(y , ima oblik takođeprikazan crnom linijom (overall luminosity) na slici 3.10. Maksimum ove osetljivosti nalazi se okoučestanosti 560 nm.

Slika 3.10. Relativne osetljivosti receptorskih ćelija i prosečna osetljivost oka (overall luminosity). Na xosi su talasne dužine u nanometrima


Elektromagnetska zračenja postoje u veoma širokom opsegu učestanosti. Deo ovog zračenja koji jevidljiv golim okom naziva se svetlost. Vidljiva svetlost nije pleonazam jer postoje i delovi spektra koji nisuvidljivi, a nazivaju se svetlost.Vidljive boje svetlosti prikazane su na paleti boja na slici 3.11. Na jednom kraju palete nalazi se ljubičastasvetlost sa talasnom dužinom od 380 nm. Na drugom kraju palete nalazi se crvena svetlost, sa talasnomdužinom od 750 nm.

Ako zračenje ima talasnu dužinu manju od ljubičaste (manju od 380 nm), radi se o ultraljubičastomzračenju. Čovek ne vidi tu svetlost, ali može da oseti posledice u vidu opekotina po koži i čak oštećenjavida.Ako zračenje ima talasnu dužinu veću od crvene boje (750 nm), radi se o infracrvenom zračenju. Čovekne vidi ni te boje, ali može da oseti posledice u vidu oštećenja vida, ako neoprezno gleda u izvorinfracrvene svetlosti. Razne vrste infracrvenog zračenja koriste se kod daljinskih upravljača, sistema zanoćno osmatranje (u vojnim primenama), a celokupne savremene telekomunikacije zasnovane su na tzv.optičkim sistemima koji rade u opsegu infracrvene svetlosti nevidljive čovekovom čulu vida.

Slika 3.11. Vidljive boje svetlosti

Postoje dva osnovna tipa svetlosnih izvora.Primarni izvori (sunce, razne vrste sijalica, LED i LASER diode, TV ekrani i monitori) emitujuelektromagnetsko zračenje, aSekundarni izvori reflektuju zračenje koje na njih pada sa drugih izvora.

Boja primarnog izvora zavisi od talasne dužine emitovane svetlosti. Ako primarni izvor emituje svetlostna različitim talasnim dužinama, dolazi do aditivnog mešanja boja svetlosti. Aditivno mešanje bojasvetlosti ilustrovano je na slici 3.12. levo.Aditivno mešanje boja javlja se na ekranima TV aparata, računarskim monitorima, kao i svim vrstamamalih monitora i displeja.

Mešanjem svetlosti iz tri izvora primarnih boja:crvene, R ( nm700 ),zelene, G ( nm1,546 ) i

plave, B ( nm8,435 ).na podlozi koja idealno reflektuje svetlost, može se ostvariti vizuelni osećaj mnogo različitih boja i svihnijansi sive. Npr.:sve tri svetlosti -- bela bojacrvena +zelena -- žuta bojazelena +plava -- cijan (kao tirkizna)crvena+plava -- magenta (kao purpurna)

Ova vrsta mešanja svetlosti naziva se aditivno mešanje. Često govorimo o tzv. RGB modelu boja.

Treba istaći da navedene kombinacije važe za mešanje svetlosti u boji a ne za mešanje boja.Boja predmeta zavisi od osobina pigmenta na njegovoj površini kao i boje svetlosti kojom je predmetosvetljen.Kod sekundarnih izvora svetlosti dolazi do suptraktivnog mešanja boja. To znači da je boja kojuposmatrač zapaža dobijena tako što predmet apsorbuje sve druge boje svetlosti, osim one koju imapigment na površini posmatranog predmeta.


Svetlost koja se reflektuje sa površine predmeta sadrži samo one talasne dužine koje nisu apsorbovane (itime oduzete od dolazeće svetlosti, suptrahovanje=oduzimanje). Suptraktivno mešanje boja ilustrovanoje na slici 3.12. desno. Ova vrsta mešanja boja javlja se pri slikanju i štampanju u offset i drugimtehnikama štampe.

Bela boja predstavlja mešavinu svih frekvencija u vidljivom delu spektra. Sunčevo svetlo i nekefluorescentne cevi proizvode belu ili približno belu svetlost. Razne vrste sijalica imaju drugačije bojesvetlosti.Crna boja predstavlja odsustvo svetlosti. Crni predmeti ne reflektuju vidljivu svetlost, a crna tačka naekranu dobija se na mestu gde su ugašena sva tri primarna izvora svetlosti.

Boja se psihološki doživljava na različite načine. Čovekova reakcija može da bude veoma kompleksna, iveoma zavisi od kulturnih i drugih subjektivnih faktora i uticaja. Po nekim ispitivanjima, omiljenačovekova boja jeste plava boja.Npr. u zapadnim kulturama crvena je boja opasnosti i ljutnje. U istočnim kulturama crvena je bojaradosti. Kineski restorani obojeni su u crveno, zapadni restorani u mirnije pastelne boje.

Slika 3.12. Aditivno mešanje boje svetlosti (levo) i suptraktivno mešanje boje (desno)

Modeli boja.

Postoji mnogo različitih modela boja. tj. načina na koje se boje opisuju, definišu i generišu. Najčešće sekoriste već spomenuti RGB model, zatim CMY ili CMYK model (u štamparskoj industriji), zatim HSB (Hue,Saturation, Brightness, tj. boja, zasićenje, sjajnost), itd.

Diterovanje

Diterovanje je postupak zamenjivanja boja iz velikog skupa najsličnijim bojama iz nekog manjeg skupaboja. I to je matematički postupak u kom se često uzima u obzir uticaj okolnih tačaka i njhovih boja.

3.6. Formati za zapis mirne slike

Već je rečeno da je sirovi format za zapis digitalne slike veoma nepraktičan i neekonomičan jer svakaslika zauzima veoma velik memorijski prostor. Istinski napredak u razvoju digitalne fotografije nastupioje tokom 90-tih godina prošlog veka kad su usavršeni praktični postupci za kompresiju signala slike.


Kompresija omogućava da se značajno smanji memorija potrebna za zapis slike. Postoje dve velike grupepostupaka za kompresiju:

postupci bez oštećenja slike postupci sa oštećenjem slike.

Kod postupaka bez oštećenja, cilj je da se pikseli grupišu, a zatim se iz svake grupe piksela izdvoje nekivažni podaci koji opisuju celu grupu. Tih podataka neki put ima veoma malo (ako grupa ne sadrži mnogopromena), a neki put ih ima mnogo (ako grupa sadrži mnogo promena).Kod postupaka sa oštećenjem, neki delovi slike ili detalji u slici nepovratno se gube. Naravno, postojerazličiti nivoi oštećenja slike i često su oštećenja takva da se veoma teško mogu zapaziti.U praksi se najbolji rezultati postižu efikasnom kombinacijom postupaka iz obe grupe, pošto jekompresija ostvarena samo postupcima bez oštećenja obično nedovoljno efikasna.

JPEG format

JPEG (Joint Photographic Experts Group, džejpeg) format ostvaruje kompresiju slike sa gubicima. Ovo jenajviše korišćen format za zapis digitalne slike u digitalnim fotoaparatima, kao i najčešće korišćen formatza zapis slike na Internetu.Kod JPEG formata, u postupku kompresije i zapisa slike, moguće je podešavanje nivoa kompresije. Na tajnačin svaki korisnik može da ostvari optimalni kompromis između svojih želja i mogućnosti, prvenstvenopo pitanju namene slike i raspoloživog memorijskog prostora. Obično se ostvaruju kompresije saodnosom 10:1, tj. slika je svedena na 10% svojih početnih dimenzija, sa tako malim oštećenjima da ihvećina korisnika ni ne zapaža. Upotreba ovog standarda počela je posle 1996. godine.JPEG format veoma je pogodan za fotografije i crteže koji sadrže blage prelaze boja i nijansi. Nijepogodan za slike koje sadrže linije i tekst, kao i druge simbole sa jakim kontrastima, jer se na ivicamasimbola (npr. slova) javljaju vidljiva izobličenja.Osnov JPEG formata čini diskretna kosinusna transformacija. Pojednostavljeno rečeno, slika se deli ublokove dimenzija 8x8 piksela, a zatim se svaki blok rastavlja na sastavne delove na veoma specifičan imatematički dosta složen način. Postupak je postao praktično primenljiv tek kada su mikroprocesoridostigli dovoljno veliku brzinu rada da se ne bi veoma dugo čekalo na obradu slike.Na jednostavnom primeru na slici 3.13. pokazano je kako izgledaju sastavni delovi bloka dimenzija 2x2.Može se dokazati da se svaka slika dimenzija 2x2 može rastaviti na četiri dela, kao što su delovi prikazanina slici 3.13. Postupak se naziva diskretna kosinusna transformacija, a rezultat su četiri koeficijenta, tj.četiri realna broja.

Slika 3.13. Bazne slike, tj. sastavni delovi svake slike dimenzija 2x2

Kod JPEG kompresije koriste se veći blokovi, dimenzija 8x8. Ponovo se matematički može dokazati da sesvaka slika, dimenzija 8x8, može rastaviti na 64 sastavna dela, prikazana na slici 3.14. ovi sastavni delovinazivaju se bazne slike.Rezultat rastavljanja su 64 koeficijenta koji nam kazuju kolika je zastupljenost svake od 64 bazne slike uoriginalnoj slici. Koeficijente ponekad nazivamo i težinski koeficijenti.Praksa pokazuje da se često može zanemariti veći deo ovih koeficijenata, pa se umesto vrednosti 64piksela prenose samo vrednosti nekoliko najvažnijih koeficijenata.U postupku kompresije, slika se rastavlja u blokove dimenzija 8x8, za svaki blok se vrši DCT, zanemarujumale vrednosti dobijenih koeficijenata, a posebno koduju one koje nisu zanemarene. I pri ovom


kodovanju koristi se još nekoliko složenijih postupaka, među kojima se nalazi i Hafmanov postupak zaentropijsko kodovanje.Na slici 3.15. pokazana su tri primera iste fotografije u JPEG formatu, preuzeta iz Vikipedije. Može sezapaziti opadanje kvaliteta slike, praćeno značajnim povećanjem faktora kompresije.Kvadratići koji se mogu uočiti na najlošijoj fotografiji, izdvojeni su na detalju u okolini slova J.Neki od tihkvadratića lako se mogu uočiti među baznim slikama prikazanim na slici 3.14. Vidi se da se svakikvadratić bilo koje slike sastavlja kombinacijom baznih slika sa slike 3.14.

Slika 3.14. Bazne slike za DCT transformaciju dimenzija 8x8

Slika 3.15. JPEG slika sa tri kvaliteta: kvalitet 100 (kompresija 2,6:1), kvalitet 50 (kompresija 15:1),kvalitet 10 (kompresija 46:1) i izdvojeni uveličani deo slike najlošijeg kvaliteta,u okolini slova J


GIF format

Radi se o drugom najpopularnijem formatu za zapis bitmap slika. Uveden je u upotrebu 1987. godine.Izuzetno je popularan zbog svoje jednostavnosti. Svaki piksel u GIF formatu opisuje se sa 8 bita. Topraktično znači da je na slici moguće prikazivanje samo 256 različitih boja. Pogodan je za prikazivanjejednostavnih slika i grafike sa površinama jednake boje.Dodatna važna osobina formata jeste animacija. Fajlovi u GIF formatu mogu da sadrže animacije kodkojih može da se podešava brzina izmene slika i neki drugi parametri.Primena GIF formata preporučuje se za prikazivanje zaštitnih znakova (logoa i simbola) sa oštrim ivicamai jednobojnim površinama, kompjuterske grafike u igricama, za prikazivanje malih animacija i filmskihklipova sa malom rezolucijom.

TIFF format

TIFF ili Tagged Image File Format (Format slike sa oznakama) predstavlja drugi veoma važan format zazapis digitalne slike. Radi se o formatu bez oštećenja slike, sa veoma komplikovanom strukturomzapisivanja podataka. Koriste se složeni postupci za efikasno kodovanje, ali, kao što je već rečeneo, bezoštećenja slike. Dobijeni fajlovi relativno su veliki, ponekad i 20-30 puta veći nego JPEG fajlovi sa istomslikom. Na web stranicama ne prikazuju se fajlovi u TIFF formatu.

4. Pokretna slika - video

Savremeni multimedijalni sistemi teško mogu da se zamisle bez pokretne slike. Prvi tehnički sistem kojije omogućavao prenos pokretne slike bio je bioskop. Prva filmska projekcija održana je 28.12.1895.godine. Mnogi prethodni pokušaji da se prenese pokretna slika bili su neuspešni.

Da bi se realizovao sistem za zapis, prenos i prikazivanje pokretne slike, neophodno je poznavanjemnogih osobina čovekovog vizuelnog sistema. Jedna od najvažnijih osobina jeste sposobnost zapažanjabrzih promena u vremenu.Sistemi za prenos slike na način na koji se to radi od 1895. godine mogu da se realizuju zahvaljujućipersistenciji čula vida i ograničenoj sposobnosti za razlikovanje brzih vremenskih promena u slici.Persistencija oka je pojava produženog osećaja svetlosti posle prestanka pobude. Nakon prestankapobude, čovek još neko vreme ima utisak da pobuda pred njim postoji.Kao primer za ilustraciju persistencije može da posluži slika 4.1. na kojoj je prikazan snimak TV ekranaklasičnog TV aparata sa katodnom cevi, napravljen sa ekspozicijom od 1/200 s. Pošto senzor fotoaparatanema persistenciju, na slici se opažaju delovi ekrana koji su osvetljeni za vreme trajanja ekspozicije(približno 1/4 visine ekrana). Svi ostali delovi ekrana ugašeni su i slika na njima samo se nazire.

Slika 4.1. Ilustracija persistencije čula vida: Foto aparat nema osobinu persistencije pa se na slicidobijenoj sa ekspozicijom 1/200 s zapaža osvetljenost samo jedne četvrtine visine klasičnog TV ekrana


Čovekov vizuelni sistem može da zapazi, tj. da razlikuje 10 do 12 odvojenih slika u sekundi. Međutim,prag zapažanja brzih promena veoma je složen i zavisi od mnogo faktora.Nemi filmovi na početku razvoja kinematografije prikazivali su 14 do 24 slike u sekundi. To je bilodovoljno za stvaranje utiska pokretne slike, ali pokret nije bio kontinualan nego isprekidan, sa vidljivimtrzajima pokretnih objekata (npr. ljudi koji se kreću, ili vozila u pokretu).Krajem 1920-tih godina brzina je povećana na 20-26 slika u sekundi, a filmski projektori prikazivali susvaku sliku dva ili čak tri puta, i time su skoro potpuno eliminisali vidljivo treperenje.Pojavom zvučnog filma više nije mogla da se menja brzina pokretanja filma jer su se javljala izobličenja ureprodukovanom zvuku. Posmatrač je mnogo lakše zapažao izobličenja u brzini reprodukcije zvuka negoizobličenja u brzini pokretanja slike.Zbog toga je morao da se uvede standard. Izabrana je brzina od 24 snimka u sekundi. Prilikomreprodukcije, zbog dvostrukog ili čak trostrukog prokazivanja svake od 24 slike, na platno je praktičnoprojektovano 48 ili 72 snimka u svakoj sekundi.

Matematički, ovakav postupak odgovara odabiranju signala slike u vremenu. Mi u bioskopskoj sali i naekranu ili monitoru vidimo vremenske odbirke procesa koji se odvija pred kamerom i koji je kontinualanu vremenu. Kao ilustracija može da posluži niz od 12 fotografija konja u pokretu prikazanih na slici 4.2.Snimak je napravljen 1878. godine. Na adresi:http://en.wikipedia.org/wiki/File:The_Horse_in_Motion.jpgmože da se vidi pokazana slika, kao i njena pokretna verzija.

Slika 4.2. Ilustracija niza mirnih slika koje formiraju pokretnu sliku

Kao i kod svakog odabiranja, i ovde su moguća izobličenja. Obično se javljaju pri snimanju periodičnihpokreta koji su brži od nekoliko desetina ponavljanja u sekundi.Dobro je poznat primer nepravilnog okretanja točkova na kolima, automobilima, elise na avionu ihelikopteru, itd. Gledalac često stiče utisak da se na vozilu koje se kreće unapred točkovi kreću unazad,ili da miruju, ili da se kreću mnogo manjom brzinom nego vozilo.Najneobičniji efekat dobija se kad na istom pokretnom točku gledalac stiče utisak da se vijci kreću usuprotnom smeru od ostalih delova točka.

4.1. Analogna TV (PAL sistem)Posle drugog svetskog rata u Americi, Velikoj Britaniji a uskoro i u ostalim delovima Evrope, pojavio senovi vid zabave, televizija. Njena popularnost ubrzo je nadmašila dotadašnje načine zabavljanja iinformisanja: bioskop i radio. Televizija je bila preteča multimedije, to je bio prvi sistem koji je mogao dalako, efikasno i atraktivno kombinuje sliku, zvuk, animaciju, tekst...


Sistem za prenos pokretne slike u osnovi je razvijen početkom pedesetih godina, i kao takav se, bezznačajnijih izmena (osim dodavanja kolor signala u Americi oko 1954, u Evropi krajem 60-tih godina)zadržao sve do digitalizacije TV difuzije koja je u toku i završiće se u Evropi 17.06.2015. godine. Analognisignal slike formiran je tako što se po vertikali slike vrši njeno razlaganje na uzane horizontalne linije.Na slici 4.3. prikazana je skica ekrana po vertikali podeljena na sedam uzanih horizontalnih linija. U TVkameri se duž te linije slika pretvara u električni signal.Osvetljenost se pretvara u električnu struju tako što svetla mesta generišu veću vrednost struje, a tamnamesta generišu malu ili nultu vrednost struje.Koristi serelativno složena elektronika koja ovde neće biti detaljno opisana.

Kad postupak analize stigne iz gornjeg levog do donjeg desnog ugla (kao pri čitanju knjige), formirana jejedna slika i postupak se ponavlja. Ovakvo ponavljanje vrši se 25 puta u svakoj sekundi.

Slika4.3. Izlomljena putanja analizatorskog mlaza za linija u slici

Brzina ponavljanja analize slike (25 Hz, tj. 25 ponavljanja u sekundi) usvojena je u Evropi. Očigledno jepodešena u skladu sa iskustvima iz vremena bioskopa i filmske trake (bar 24 Hz), kao i sa učestanostievropske elektrodistributivne mreže od 50 Hz.Treba istaći da je u američkom NTSC TV standardu usvojen prenos 30 slika u sekundi, pošto naponskamreža u SAD ima osnovnu frekvenciju 60 Hz.Veliki broj različitih standarda imao je političke i ekonomske razloge:Amerika je svojim standardom štitila svoje proizvođačko tržište, renome i prestiž u odnosu na drugedelove sveta.Evropa je uglavnom pokazivala jedinstvo, sa izuzetkom Francuske.SSSR je preuzimanjem francuskog NTSC standarda u Sovjetskom Savezu i zemljama istočnog bloka dugosprečavao stanovništvo u pograničnim područjima (Poljska, Mađarska, Čehoslovačka, Rumunija) dagleda TV programe zapadnih stanica, iza tzv. gvozdene zavese.Japan je, kao svojevrsna američka ekonomska kolonija (posle kapitulacije u septembru 1945.) preuzelaamerički NTSC TV standard.

4.2. Digitalizacija TV signalaKrajem 20-tog veka i prvih godina 21. veka stekli su se tehnički, tehnološki i ekonomski uslovi da sepristupi digitalizaciji proizvodnje, prenosa i reprodukciji TV signala.Nekoliko eksperimentalnih sistema razvijenih sa ciljem da se direktno digitalizuje dotadašnji analogni TVsignal brzo su napušteni i pristupilo se mnogo složenijim ali i mnogo efikasnijim postupcima zakompresiju signala slike.Evropa je preko DVB projekta, saveza preko 270 kompanija i ustanova vezanih za tržište televizije,stvorila otvoreni standard za digitalnu televiziju koji je prihvaćen u najvećem broju zemalja na svetu.Standard je nazvan DVB (Digital Video Broadcasting).

Tabela 4.1. opisuje neke osnovne prednosti digitalne televizije u odnosu na analognu televiziju.


Kao što se može videti u tabeli 4.1, digitalna TV ima velike prednosti u odnosu na analognu. Povećan jekvalitet, omogućena je bolja i efikasnija upotreba radiofrekvencijskog spektra, a uvedeni su dodatniservisi i usluge.

Elektronski programski vodič je takođe uobičajena stvar kod digitalne televizije. On omogućavaparalelno pretraživanje i uvid u čitav televizijski sadržaj koji primamo, slično kao na Internet portalima.Tako npr. gledaoci mogu iz programskog vodiča na ekranu birati između raznih raspoloživih sadržaja onajkoji mu najviše odgovara, bez da neprekidno pretražuju sve televizijske programe.Za razliku od analognog sistema, DTV omogućava da prevod (titlovanje na nekom od jezika) budedodatna aplikacija, odnosno da se prikazuje istovremeno sa slikom ali nije deo nje same.Potpuno nova usluga jeste interaktivni multimedijalni program.

Tabela 4.1. Poređenje analogne i digitalne televizije

Analogna TV Digitalna TVKapacitet jednog TV kanala sidentičnim kvalitetom slike(SDTV)

Prenos 1 programa Prenos većeg broja, do 20 programa

Zvuk Mono, stereo Mono, stereo, surroundKvalitet slike (rezolucija) Standardni kvalitet (SDTV) Raspon kvaliteta od niže razolucije

(LDTV) sve do visoke (HDTV)1920x1080

Dodatni sadržaji Teletekst -Superteletekst-EPG (Electronic Program Guide,elektonski progr. vodič)-Interaktivan multimedijalni sadržaj-Prevodi-...

Otpornost na smetnje -Neotporna na refleksije signala (duhovi u slici)-Postoji degradacija kvaliteta

-Nema problema s refleksijama-Nema degradacije kvaliteta sve dok jekorisni signal dovoljno snažan

Široki ekran 4:3 (ugao gledanja 15stepeni)

16:9 (ugao gledanja 30 stepeni)

Prenos signala Kontinuirano prenosi sveelemente slike/zvuka

Prenosi komprimovan signal, tj. samoone delove slike/zvuka koji su se odslike do slike promenili

Digitalna televizija zahteva promenu opreme i na predajnoj i na prijemnoj strani. Korisnička opremamora ne samo da primi televizijski signal, nego i da ga na odgovarajući način obradi kako bi se sadržajprikazao na ekranu ili reprodukovao na zvučnicima.Zbog toga gledalac mora da ima novi uređaj. To može da bude novi televizor (sa odgovarajućimprijemnikom) ili pomoćni uređaj, tzv. STB - Set Top Box.STB je prijemnik (receiver) koji pretvara digitalni signal u oblik pogodan za prikazivanje na većpostojećim TV prijemnicima (poput satelitskih risivera).Postoji mogućnost i kupovine novog TV prijemnika koji ima integrisan odnosno u sebi sadržan DVBprijemnik (IDTV, Integrated Digital Television), kao što svi klasični televizori imaju prijemnike za analognetelevizijske signale.Postojeće antene i televizori biće neko vreme prihvatljivi za prijem signala i prikaz sadržaja uz korišćenjeSTB.

Pošto postoje razlike u načinu prenosa digitalnog signala do korisnika, razlikujući ih po medijumu zaprenos signala, imamo tri standarda:


1. DVB-T (Terrestrial, zemaljski prenos)2. DVB-C (Cable, prenos kroz kablovsku mrežu)3. DVB-S (Sattelite, satelitski prenos).

Svaki od ovih standarda postepeno se usavršava pa već postoji nekoliko verzija (npr. DVB-T2 i DVB-C2).Prva značajna vidljiva promena bila je uvođenje novog odnosa širine i visine ekrana. Umestodotadašnjeg odnosa 4:3 (12:9) slika je značajno proširena na odnos 16:9. Na taj način po obliku sepribližila nekim od bioskopskih formata slike.Neki problemi koji se pri ovoj promeni formata javljaju opisani su detaljnije u poglavlju 4.5.

Suštinu digitalizacije TV signala čini potpuna promena logike prenosa digitalnog TV signala u odnosu naanalogni sistem.Kod analogne TV signal se prenosi neprekidno, u celini. Praktično, u svakoj sekundi prenosi se 25 celihslika, bez obzira na njihov sadržaj. Prijemnik ima zadatak da primi i prikaže tih 25 slika, bez obzira šta seu njima nalazi.Kod digitalne TV prenosi se samo ono što se u slici menja.Digitalni TV prijemnik ima mnogo ozbiljnijizadatak i mnogo veće mogućnosti nego analogni TV prijemnik. Da bi se ostvarila kompresija, više se neprenose sve cele slike. Pretpostavimo da je preneta prva cela slika. Umesto sledeće cele slike, prenose sepodaci koji pokazuju kakva je veza između prethodno prenete (prijemnik tu prethodnu sliku čuva usvojoj memoriji) i sledeće slike.Kad se prenesu podaci o drugoj slici, prijemnik sastavi i prikazuje drugu sliku. Za to vreme već se prenosepodaci o vezi između treće slike i one koja je bila pre nje. U svakom prenosu podataka dolazi do izvesnogoštećenja slike, pa se nakon nekoliko prenetih slika, obično 15-20, obavezno prenosi jedna cela slika, dase oštećenja ne bi preterano akumulisala i dovela do velike razlike između poslate i prikazane slike.

Važno je istaći da se i u ovim postupcima slika deli na blokove (kvadratiće) dimenzija 8x8 ili 16x16piksela. Zbog toga se često pri prenosu nekih veoma dinamičnih scena, npr. sportskih događaja, moguuočiti kvadratići na slici. Njihova pojava nastala je zbog toga što sistem i tim trenucima praktično nemože da prenese dovoljno podataka pa se javlja vidljiva greška u obliku izobličenja koja sadrže blokiranekvadratiće.

Kod zemaljske digitalne TV difuzije koriste se veoma složeni postupci za prenos signala, slični postupcimakoji se kod najnovije, četvrte generacije mobilne telefonije, koriste za prenos podataka, tj. za brz pristupInternetu.

4.3. Video formati (AVI, MOV,...)

AVI. Microsoft je krajem 1992. godine kreirao Format Audio Video Interleave (AVI).Fajlovi sa nastavkom .AVI veoma se mnogo koriste i razmenjuju preko Interneta. Ovaj format ponekad senaziva Kontejner formatom jer može da sadrži različite varijante kodovanja.Iako se i dalje mnogo koristi, postoje noviji, efikasniji i bolji formati za kompresiju i zapis video signala.Jedan od najefikasnijih formata, u smislu dimenzije fajlova, dodatnih sadržaja koje može da sadrži, kao ikvaliteta dobijenog signala svakako je MP4 format.

4.4. Primena video formata u multimedijalnim projektima

Za potrebe razvoja Internet sajtova ponekad je potrebno i ubacivanje video fajlova. Ako dizajner želi dase osigura da svi važniji pretraživači otvore takve stranice, mora da proveri da li je korišćeni formatpodržan. Podaci se mogu naći na sledećim adresama:

Chrome: www.chromium.org/Safari: www.apple.com/safari/Internet Explorer: ie.microsoft.com/testdrive/


Opera: www.opera.com/Firefox: www.mozilla.com/U poslednje vreme neophodno je vršenje konverzija iz jednog formata u drugi. Danas postoje mnogiprogrami koji relativno lako konvertuju formate video zapisa. Jedan od popularnijih jeste FormatFactory.Neke od njegovih karakteristika preuzete su sa zvaničnog sajta proizvođača(http://www.pcfreetime.com/):

All to MP4/3GP/MPG/AVI/WMV/FLV/SWF.All to MP3/WMA/AMR/OGG/AAC/WAV.All to JPG/BMP/PNG/TIF/ICO/GIF/TGA.Rip DVD to video file , Rip Music CD to audio file.MP4 files support iPod/iPhone/PSP/BlackBerry format.Supports RMVB,Watermark, AV Mux.

4.5. Promena formata slike

Zajedno sa digitalizacijom televizije svedoci smo promene formata slike, sa odnosa 4:3 (korišćenogmnogo godina) na 16:9. Svaka varijanta pretvaranja mora da izazove određene probleme i gubitke.Na slici 4.4. ilustrovane su tri varijante prelaska sa formata 4:3 na format 16:9.Pojam pillars možemo da prevedemo kao stubovi, pošto se sa strane javljaju crni stubići kojipredstavljaju gubitak (neiskorišćenost) širine ekrana.Kod zumirane slike uočava se gubitak dela vizuelnih informacija uz donju i gornju ivicu slike.Kod razvučene (strech) slike oučljivo je značajno izobličenje slike. Razvučena je po širini i veomaneprirodna.

Slika 4.4. Promena starog u novi format (4:3 u 16:9)

Na slici 4.5. ilustrovane su tri varijante prelaska sa novog na stari format. Kod letterbox promene javljajuse crne linije duž gornjeg i donjeg dela ekrana, a kod pan and scan, velik deo slike je izgubljen. Uposlednjoj varijanti, slika je veoma izdužena, deformisana i neprirodna.

Slika 4.5. Promena novog u stari format (16:9 u 4:3)

4.6. Samostalno snimanje materijala

Postoji nekoliko važnih pravila koja doprinose kvalitetu konačnog rezultata:1. Ne štedeti (preterano na opremi),2. Obezbediti dovoljno jak računar za nakadnu obradu video signala (velik disk, brz procesor),3. Snimanje vršiti sa čvrste podloge (tronožac, stalak),4. Dobro proučiti ručne komande kamere (automatsko podešavanje nije optimalno),5. Pažljivo podesiti svetlo,6. Koristiti pozadinsku boju (za kasniju monažu),7. Obezbediti korektno i pregledno titlovanje, itd.


5. ANIMACIJA

Animacija je postupak za oživljavanje statičke prezentacije. Animacija može da bude stalna ilipovremena, može da pokriva delove projekta ili ceo projekat.Animacija mora da se dozira veoma pažljivo i odmereno jer preterana animacija može veoma lako dairitira posmatrače, da ih iznervira, da bude neukusna, pa čak i da pokvari ceo projekat.

Animacija, kao i video, zasniva se na osobinama HVS, prvenstveno na persistenciji. Najčešće se prianimaciji nižu mirne slike sa malom razlikom među njima i tako se stiče utisak pokreta.

Postoji nekoliko vrsta animacija:2D (u jednoj ravni),2,5D (u ravni, ali se dodavanjem senke, promenom osvetljenosti i na druge načine stiče utisak prostora)3D (pokret, promena položaja, kretanje i ostale pojave dešavaju se u sve tri dimenzije i utisak jekompletan).

5.1. Planiranje animacije

Postupak projektovanja animacije mora da se planira u nekoliko logičnih koraka. Njihova realizacijaznačajno olakšava posao i daje dobre rezultate.1. Planirajte izgled animacije. Ako je u pitanju složenija animacija, formirajte spisak potrebnih aktivnosti iobjekata (scenario),2. Izaberite tehniku animacije,3. Formirajte objekte, planirajte njihovo kretanje, obradite površine objekata i pozadine,4. Uradite par eksperimenata sa svetlosnim efektima i položajima kamere,5. Finalno obradite i formirajte animaciju,6. Dodajte zvučne efekte.

5.2. Tradicionalna animacija

Kod tradicionalne ili klasične animacije (cel ili celuloidna animacija) pokret se formira pomoću niza crtežakoji se veoma malo razlikuju, snimljenih na celuloidnu traku. Da bi se smanjio veoma velik broj crtanjarazličitih crteža - frejmova (24 ili 25 u sekundi, 1440 ili 1500 za svaki minut animacije), koristi sestacionarna pozadina, veća od frejma, nacrtana samo jednom. Pokretni objekti crtaju se na providnufoliju. Ova folija postavlja se preko pozadine pa se frejmovi snimaju, jedan po jedan, sa izmenama kojese vrše samo na pokretnim delovima.Da bi se pravilno formirao pokret, u postupku planiranja biraju se tzv. ključni frejmovi (engl. key frames).To su važniji frejmovi u nekom pokretu. Frejmovi između ključnih dobijaju se postupkom interpolacije ilitvininga (engl. tweening, tj. dodavanje onoga što se dešava između - between ključnih frejmova). Brojovih interpoliranih frejmova zavisi od brzine kretanja i posebno se proračunava, na osnovu planiranebrzine pokretnih objekata. Primer tvininga između dva ključna kadra pokazan je na slici 5.1.

Slika 5.1. Ilustracija tvininga


Postoji više načina za tradicionalnu animaciju:- Crtana animacija,- Lutkarska animacija,- Glinena ili plastična animacija,- Animacija od isečaka,- Animacija sa modelima, itd.

5.3. Kompjuterska animacija

Kompjuterska animacija je digitalni naslednik klasičnih postupaka animacije. Programi za kompjuterskuanimaciju koriste iste principe kao i kod klasične animacije. Osnovna razlika postoji u količini crteža kojeradi animator. Velik broj crteža generišu sami programi. Kreiranje pojedinih faza u animaciji ne bi bilomoguće klasičnim postupcima.Osim dizajnerskih znanja neophodan je dobar hardver i softver, kao i njihovo dobro poznavanje i dobrousavršene veštine korišćenja.Neki od često korišćenih programa:Ulead (http://www.corel.com/corel/product/index.jsp?pid=prod4900075)GIF Construction set (www.mindworkshop.com).

5.4. Principi i postupci u animaciji

I u klasičnoj i u kompjuterskoj animaciji postoji nekoliko principa koji značajno popravljaju kvalitet,prirodnost, kao i konačni utisak koji se ostvaruje animacijom. Ti principi navedeni su u nastavku, apreuzeti su iz Vikipedije (http://en.wikipedia.org/wiki/12_basic_principles_of_animation):

- Gnječenje i rastezanje (engl. squash and stretch) jeste postupak kojim se predmetima daje težina ielastičnost. Postupak je ilustrovan na slici 5.2. Desna loptica ostavlja prirodniji utisak nego leva loptica.

Slika 5.1. Ilustracija postupka gnječenja i rastezanja

- Priprema (anticipacija, engl. Anticipation). Radi se o pripremi animiranog objekta pre nego što izvršineki pokret.

- Postavljanje scene (eng. Staging) preuzeto je iz pozorišta i filma i sastoji se u formiranju scene iusmeravanju pažnje posmatrača na najvažnije detalje u sceni.

- Planiranje vremena (engl. Timing). Odnosi se na broj frejmova posvećenih nekoj aktivnosti. Značajnoutiče na prirodnost animacije. Omogućava i ostvarivanje nekih specijalnih efekata, usporavanja iliubrzavanja radnje.

- Prateći pokretiodnose se na poštovanje zakona fizike prema kojima se neki pokreti ne dešavaju u istovreme. Poštovanje pravila daje verniji utisak, ali ovom tehnikom moguće je i ostvarivanje nekihspecijalnih efekata.

- Usporavanje i ubrzavanje (engl. Slow in and Slow Out) podrazumeva uvažavanje procesa ubrzavanja iusporavanja pokreta na početku i na kraju.


- Preuveličavanje (engl. Exaggeration) efekat koji omogućava isticanje nekih detalja, ostvarivanjenadrealnih efekata, itd.

- Privlačnost likova (engl. Appeal) odnosi se na detalje u izgledu kojima se pojačava realnost iinteresantnost likova. U detaljima crta lica može da se ilustruje karakter svakog lika, njegove osobine,kao njegovo ponašanje.

- Sekundarna akcija (engl. Secondary Action) podrazumeva pravilno uočavanje važnih pratećih pokreta(npr. kretanje rukama pri hodanju) čime se značajno dobija na prirodnosti pokreta.

6. TEKST

Komunikacija primenom pisanih simbola i teksta stara je oko 6000 godina. Pismenost se polako razvijalai danas je uslov za bilo kakvo usvajanje znanja i primenu novijih tehnologija.Prvi štampani materijal datira iz sredine 15 veka kada je Johan Gutenberg proizveo štamparsku presu.Pisma i jezici postoje odavno u ručno pisanim materijalima, a usavršavanje kroz štampu trajalo je dodanas i traje i dalje.Pojavom Interneta, svetske mreže (WWW), tekst postaje još značajniji.

Prirodni jezik Interneta zove se HTML (Hypertext Markup Language). Osnovna osobina koja ga razlikujeod običnog teksta jeste dodatna mogućnost povezivanja (linkovanja) delova teksta (reči, fraza, slika) sadrugim materijalom (drugim stranicama) koji obično sadrži dodatni ili bolji opis izvornog teksta.Tekst sa ovom osobinom naziva se hipertekst.Posebno je analiziran u poglavlju 6.3.

Na taj način tekst na monitoru postaje mnogo bogatiji nego običan štampani tekst.Pojam INTERAKTIVNOST dobija pravo značenje.Ako TV mreža korisniku omogućava da gleda više desetina ili čak stotina TV programa, Internet mu pružagotovo neprebrojive, povezane sadržaje. Broj stranica na Internetu iznosi više desetina milijardi i stalnose povećava. I pred ljudima koji formiraju, unose i razvijaju sadržaje na Internetu javljaju se novi, sve većiproblemi i izazovi.

6.1. ZNAČENJE

Svaka reč ima svoje značenje, ali još češće ima više različitih značenja. Izbor reči koje se koriste umultimedijalnim sadržajima ima ogroman značaj. Pri izboru reči koje se javljaju u multimedijanojprezentaciji treba biti veoma pažljiv, dosledan, a naročito pismen.Reči će biti napisane u naslovima, menijima, poljima za navigaciju, kao i u opisu sadržaja i o svakoj rečitreba voditi računa.Reči treba birati tako da imaju precizno, nedvosmisleno, jasno i razumljivo značenje.Autor može i treba da eksperimentiše da bi našao najbolju reč. Eksperiment može da se vrši sapotencijalnim korisnicima sadržaja. Njihovo snalaženje, razumevanje i komfor u primeni tekstapredstavlja veoma važne informacije koje autoru mogu da pomognu da poboljša rezultat svog rada.Autor mora da bude kritičan prema svom radu jer njegovo rešenje ne mora uvek da bude i najboljerešenje.

Osim izbora i značenja pojedinih reči, tekst ima nekoliko značajnih karakteristika. Među njima se nalaze: pismo (typeface) i font (font).


Pismo (typeface) jeste familija znakova (karaktera) koji sadrže mnogo veličina i stilova. Pisma su npr,Helvetica, Times, Courier.

Font je skup karaktera jedne veličine i stila. Ovi karakteri pripadaju jednom pismu. Font je npr. Times 12Italic.

Pojmovi font i pismo često se danas mešaju međusobno i teško je u literaturi pronaći uvek istu definicijupojmova.

Pojam Veličina fonta na dosta uopšten način opisuje dimenzije pojedinih karaktera. Neke odnajznačajnijih veličina prikazane su na slici 6.1. Veličina fonta izražava se obično u pointima, point jejednak 1/72 inča. To znači da su slova veličine 12 praktično visoka 1/6 inča, ili 4,23mm. Ova visina odnosise na rastojanje od vrha velikog slova do donje ivice produženih slova kao što je p ili j.

Slika 6.1. Tipične veličine pri određivanju dimenzija fonta

Pojam kejs (engl. case, futrola) praktično je besmisleno prevoditi. U vreme štampe sa olovnim slovima,velika slova nalazila su se u gornjem redu kutija, mala slova u donjem redu. Zbog toga se mala slovajednim imenom zovu lower case, a velika slova jednim imenom upper case. Proučavanja su pokazala dase tekst pisan velikim i malim slovima bolje uočava i razume nego tekst pisan samo malim ili samovelikim. Obično se smatra da tekst samo velikim slovima ima povećan značaj ili hitnost, a preporučuje sepažljiva upotreba takvog pisanja jer može da asocira na vikanje, tj. nepristojnu komunikaciju.

Danas je pisanje pojmova kao WordPress, PhotoShop i slično veoma popularno, a ima i praktičnoopravdanje. Ovakve pojmove, sa ubačenim velikim slovima u sredini reči (engl. Intercap), mnogo lakšečitamo i razumemo nego kada su pisani samo malim ili samo velikim slovima. Pri tom se koristiprogramersko iskustvo, jer programeri često na taj način pišu dugačke nazive promenljivih veličina unjihovim programima.

Često se srećemo sa pojmom serifi serifni fontovi. Serif je mali ukras na kraju linije u slovu. Serifnifontovi imaju ukras, a sans serifni ili sanserifninemaju ukras (francuski sans znači bez). Na slici 6.2. lakose uočava razlika između serifnog karaktera levo i sans serifnog desno.

Neki autori uveli su i pojam ukrasnog (dekorativnog) fonta. Primeri za sve tri vrste fontova pokazani suna slici 6.3


Slika 6.2. Serifni karakter levo i sans serifni (sanserifni) karakter desno

Slika 6.3. Još jedna ilustracija serif, sans serif i ukrasnih fontova

Primena teksta u multimediji

Veoma je teško zamisliti multimedijalni projekt bez teksta. Glas i slika mogu da se primene najednostavnijim projektima, ali svaki ozbiljniji sadržaj mora da sadrži tekst.Tekst se koristi u sledeće svrhe:

za ispisivanje naslova, za menije, za navigaciju i za opis sadržaja.

U svakoj navigaciji kroz menije, korisnik mora da stigne do cilja na najjednostavniji mogući način, sa štomanje koraka.Uspešno projektovanje multimedijalnog sadržaja ostvareno je ako korisniku nije potrebna pomoć i akone mora da se vraća unazad, kroz menije.

Organizacija teksta na ekranu

Tekst može da se organizuje na mnogo načina. Konačan izgled pisane stranice značajno zavisi od sledećihfaktora:

kome je tekst namenjen šta se od teksta očekuje šta se osim teksta prikazuje.

Ako korisnik očekuje informacije, stranice moraju da imaju mnogo teksta. Međutim, tu mora da se nađeodređena ravnoteža. Premalo teksta zahteva česta prelistavanja, često kliktanje mišem i eventualnočekanje da se tekst učita. Previše teksta čini sadržaj nepreglednim, odbojnim i neprijatnim.

Tekst treba da pokriva manje od jedne polovine ekrana. Širina teksta mora da se ograniči jer je čitanjedugih linija na veoma širokim ekranima nepregledno. Za štampanje teksta pogodno je da se ostvari linkprema materijalu pisanom u nekom tekst procesoru ili u PDF dokumentu. Na taj način dobija se mnogopregledniji pisani materijal, pošto direktno štampanje iz pretraživača može da bude nepouzdano.

Izbor fonta i veličine


Izbor fonta i veličine značajno zavisi od potencijalno korišćenih uređaja. Monitori visoke rezolucije, kao ištampači visoke rezolucije omogućavaju prikaz mnogo različitih detalja u svakom karakteru, pa izbormože da bude veoma raznovrstan. Međutim, potreban je oprez.Autor treba da vodi računa o dostupnosti fonta na strani reprodukcije. Veoma lepo organizovan tekst saneobičnim fontovima instaliranim na jednom računaru može da bude ružan i nepregledan na računaruna kom ti fontovi ne postoje nego se zamenjuju nekim standardnim fontovima.Ako se tekst pretvori u grafiku, gube se problemi sa kompatibilnošću, ali veličina fajlova može značajnoda se poveća.Izbor fonta nije nimalo jednostavan zadatak. Dizajner mora da bude istovremeno i psiholog i pesnik.Postoje neke preporuke:Za sitan tekst pogodnija je primena serifnih fontova jer postoji proocena da serifni ukrasi pomažučitaocu da prati liniju teksta. Ukrasni fontovi nisu pogodni za veće tekstove.Za naslove je pogodnija upotreba sanserif fontova.Pri izboru boje teksta i pozadine mora da se ostvarikontrast u boji i osvetljenosti između teksta i pozadine, da bi tekst bio dobro uočljiv i čitanje lako.Primeri dobro i loše uočljivog teksta prikazani su na slici 6.4.

Možete li ovo da pročitate?.Možete li ovo da pročitate?.Možete li ovo da pročitate?.Možete li ovo da pročitate?

Slika 6.4. Ilustracija uticaja kontrasta između teksta i pozadine na uočljivost pisanog teksta

Veličina naslova treba da bude 14 do 48, podnaslova nešto manja od naslova, a tekst treba da budeveličine 10 do 12.U jednom tekstu ne treba menjati mnogo različitih fontova jer ostvareni rezultat može da budeneprijatan za čitanje.

Korišćenje velike količine teksta

Velika količina teksta obično je nepregledna. Često se takvi delovi teksta zamenjuju kratkim opisom ihiperlinkom, pop-up porukama, ili nekim drugim efektima.Često je pogodno korišćenje nekih simbola, emotikona, kao i nekih drugih opšte poznatih znakova, kaona slici 6.5.

Slika 6.5. Neki opšte poznati i često korišćeni simboli


6.2. Kodovanje teksta

Način za kodovanje teksta, tj. zapis slova i drugih znakova u računaru, polako se razvijao zajedno sarazvojem računarskog hardvera i softvera.Najstariji i najjednostavniji način za zapis teksta poznat je kao ASCII standard (American Standard Codefor Information Interchange). To je sistem u kom se svako slovo koduje sa 7 bita. U ASCII sistemu postoji128 različitih znakova. To su sva velika i mala slova latinice, arapske cifre, znakovi interpunkcije, kao ineki specijalni znaci. Npr. broj 65 odgovara velikom slovu A.

Prošireni skup znakova dobijen je dodavanjem jednog bita. Zapis sa 8 bita omogućava korišćenje 256različitih znakova. To su razni simboli koji se često koriste, međunarodni dijaktrički karakteri i još nekiznakovi. Ovaj skup naziva se ISO-Latin-1 skup karaktera.

Od 1989. godine u upotrebi je Unicode standard. To je 16-bitni zapis koji omogućava kodovanje oko65.000 različitih znakova. Unicode standardom obuhvaćeni su praktično simboli iz svih jezika i alfabeta usvetu.

6.3. Hipertekst

Hipertekst je tekst koji sadrži linkove na druge tekstove. Termin je izmislio Ted Nelson 1963. Hiper značiiznad ili više od...Običan tekst može da se čita na linearan način, a hipertekst omogućava preskakanje sastranice na stranicu, u zavisnosti od sadržaja i potrebe za dodatnim informisanjem. Kaže se da jehipertekst zato nelinearan.

Postoji i pojam Hipermedija. Hipermedija nije ograničena samo na tekst. Može da uključi i druge medije,grafiku, slike i naročito zvuk i video.Hipermedija se može posmatrati kao jedna posebna multimedijska aplikacija. WWW je najbolji primerhipermedijske aplikacije. Hipermediju karakterišu: više medija, ograničena interakcija, nema vremenskedimenzije, nema sinhronizacije, postoje hiperlinkovi.

Hipertekst može da bude statički i dinamički.

6.4. Primeri: Interaktivni PDF

- preko PowerPoint- preko Microsoft Word- preko Acrobat Profesional.

7. APLIKATIVNI SOFTVER (AUTORSKI ALATI - AUTHORING TOOLS)

Softverski alati omogućavaju obradu i organizovanje elemenata multimedijalnog projekta. Omogućavajukombinovanje svih sastavnih delova multimedije: teksta, grafike, audio i video sadržaja, kao i animacije.Rezultat kombinovanja jeste multimedijalni sadržaj ili projekat.

Osnovne osobine softverskih alata: obrada i organizacija programiranje interaktivnost podešavanje karakteristika i reprodukcije sadržaja, provera prikazivanja na različitim platformama, provera kvaliteta prikazivanja.


Postoje različite varijante klasifikacije softverskih alata. Jedna važna podela odnosi se na vlasnička prava:

Proprietary software, programi za čiju upotrebu se plaća licenca, Public domain software, nekomercijalni softver, slobodno se preuzima i koristi, Free software, besplatne ili veoma jeftine varijante vlasničkog softvera, Open source software, programi koji se slobodno koriste i modifikuju.

Proces savlađivanja razvoja multimedijalnog sadržaja nije jednostavan.Za početak se razvijaju najjednostavnije prezentacije, sa organizovanje teksta i mirnih slika.Zatim se radeprezentacije sa video i zvučnim sadržajem, a na kraju složeni projekti sa animacijama i interaktivnimsadržajem.Preporučuje se korišćenje ranije razvijenih programa i projekata (ne treba izmišljati toplu vodu). Postojiniz preporuka:

Koristititi šablone, Koristiti wizard programe kad god su dostupni, Koristiti gotove stilove, Formirati tabele, sadržaj, zaglavlje, indekse pojmova, Učiniti materijal preglednim, sa više pasusa, podnaslova, isticanja teksta, itd., Koristiti automatsku proveru teksta, ali pažljivo čitati materijal da bi se eliminisale greške,

Osnovni tipovi softverskih alata, prema načinu na koji je poređan sadržaj: Alati organizovani u karticama i stranicama (Card-based and page-based tools) Alati zasnovani na korišćenju ikona (Icon based tools) Alati zasnovani na vremenu

7.1. Alati organizovani u karticama i stranicama (Card-based and page-based tools)

Ovi alati formiraju sadržaj koji je organizovan kao stranice u knjizi, ili kao karte u špilu karata. Pogodni sukad je sadržaj takav da može da se organizuje u odvojene celine-stranice.

Softver treba da omogući prelistavanje, preskakanje i povezivanje sadržaja na stranicama.

Primeri alata su PowerPoint, HiperStudio, kao i drugi programi opštije namene kod kojih postojimogućnost zapisa proizvedenog sadržaja u HTML formatu.

7.2. Alati zasnovani na korišćenju ikona (Icon based tools)

Kod ovih alata svaki objekat (npr. deo sadržaja, slika, zvuk, video zapis,...) povezan je sa jednom ikonom.Nizanjem ikona formira se logička struktura projekta. U različitim fazama razvoja projekta moguće jenjihovo pomeranje, reorganizacija, dopunjavanje i razne druge manipulacije.Primeri alata su Authorware, IconAuthor, Dreamweaver, After Effects, itd.


7.3. Alati zasnovani na vremenu

Kod vremenski organizovanih alata, sadržaj je organizovan u vremenskom nizu. Koristi se kod materijalakoji imaju jasno izražen početak i kraj. Sadržaj se reprodukuje određenim redosledom i brzinom. Različitidodatni sadržaji (zvuk, specijalni efekti, animacija, itd.) aktiviraju se u toku prikazivanja osnovnogsadržaja.

Primeri alata su Flash i Adobe Director.

7.4. Alati za izradu web stranica

Omogućavaju korisnicima svih nivoa znanja da dizajniraju web stranice.

Primeri alata su Adobe Dreamweaver i Front page.

Pri distribuciji proizvoda treba da se izradi samostalna izvršna verzija. Na taj način moguće jeprikazivanje rezultata i na računarima na kojima ne postoje alati pomoću kojih je softver proizveden.Primer je PPT i pptx.


Posebnu pažnju treba posvetiti kompatibilnosti sa različitim računarskim platformama. Najvažnije je daprogram bude upotrebljiv i na Windows i na Macintosh računarima, bez obzira na kojoj je platformirazvijen.

Posetite web sajtove tri programa za obradu video sadržaja i pronađite stranice sa glavnimkarakteristikama. Navedite ulazne i izlazne formate, pronađite jednostavni interfejs, proverite iuporedite njihove karakteristike.


PITANJA

1. Šta je to multimedija?2. Po čemu se razlikuje interaktivna multimedija od obične?3. Navesti bar tri oblasti primene multimedije.4. Opisati namenu multimedije u poslovnim primenama.5. Opisati namenu multimedije u obrazovnom procesu.6. Opisati namenu multimedije kod kuće.7. Opisati namenu multimedije na javnim mestima.8. Označiti osnovnu meru za količinu informacija.Napisati izvedene veće jedinice (tj. njihove

skraćenice) koje se obično koriste.a. bitb. Simensc. Teslad. Njutn

9. Nabrojati nekoliko tipova memorijskih uređaja velikog kapaciteta korišćenih u toku razvojamultimedija.

10. Objasniti razliku između prenosa podataka u realnom i odloženom vremenu.11. Šta je to informacija.

a. Pravilno primljena i shvaćena porukab. Količina podataka preneta u jedinici vremenac. Digitalni opis nekog događaja

12. Označiti tačne tvrdnjea. Poruka je niz simbola iz skupa simbolaunapred poznatog svima koji komunicirajub. Poruka je niz bilo kakvih simbolac. Poruka u sebi sadrži informaciju

13. Zaokružiti tačne tvrdnje za pojam signala:a. Signal je niz simbolab. Signal je skup podataka o nekom događajuc. Signal je ono što gledalac vidi na TV ekranud. Signal je zvuk koji se čuje iz radio aparata.

14. Navesti nekoliko vrsta signala.15. Označiti tačne tvrdnje o razlici između analognog i digitalnog signala.

a. Analogni signal mora da bude napon.b. Analogni signal lako se zapisuje u računaruc. Samo digitalni signal može da se zapiše u računaru.d. Slika koju vidimo na monitorima je analogna veličina.

16. Navesti tri postupka od kojih se sastoji digitalizacija signala.17. Skicirati ilustraciju postupka odabiranja signala.18. Objasniti pojam učestanosti odabiranja. Navesti koja se jedinica koristi za učestanost odabiranja.19. Navesti praktično usvojene vrednosti učestanosti odabiranja za govorni i muzički signal.20. Objasniti pojam kvantizacije signala. Objasniti (korišćenjem crteža) kako broj kvantizacionih

nivoa utiče na kvalitet kvantizovanog signala.21. Navesti uobičajene vrednosti broja kvantizacionih nivoa kod signala govora i muzike.22. Objasniti suštinu binarnog kodovanja. Koliko je bita potrebno za kodovanje svake od 256

različitih vrednosti? Kakve sve vrste kodovanja postoje?23. Objasniti razliku između scene i slike.24. Objasniti način na koji posmatrač vidi sliku.25. Objasniti kako nastaje slika na monitoru. Objasniti osnovnu razliku između crno bele slike i slike

u boji.26. Objasniti kako nastaje signal slike. Objasniti namenu senzora slike.


27. Objasniti razliku između filma i digitalnog senzora slike.28. Objasniti pojam piksela. Objasniti pojam rezolucije slike i navesti broj piksela koji danas srećemo

u savremenim fotoaparatima.29. Na koji način kvantizacija signala slike utiče na kvalitet dobijene slike? Koliko se nijansi sive boje

koristi u praksi, kod veoma kvalitetne slike?30. Opisati značaj kodovanja u zapisu signala slike. Kakve se slike dobijaju pri kodovanju bez

kompresije?31. Objasniti pojam prostorne rezolucije slike npr. na primeru foto aparata koji koristite.32. Navesti dva načina za formiranje slike u multimedijalnim projektima. Navesti primere formiranja

slike na oba načina.33. Objasniti kako se dobija 16 miliona boja.34. Objasniti značaj programa za obradu bitmap slike. Navesti nekoliko (bar tri) načina za

generisanje slike.35. Koji su osnovni postupci potrebni za rad u programima za obradu slike.36. Objasniti osnovne osobine postupaka za obradu vektorske slike.37. Objasniti kako nastaje svetlost.38. Opisati osobine dve vrste receptorskih ćelija u čovekovom oku.39. Opisati paletu boja, njen sadržaj, kao i pojmove infracrvene i ultraljubičaste svetlosti.40. Objasniti osnovne osobine aditivnog postupka mešanja svetlosti.41. Objasniti osnovne osobine suptraktivnog postupka mešanja svetlosti.42. Navesti dve grupe postupaka za kompresiju signala slike, kao i njihove osnovne osobine.43. Opisati osnovne osobine JPEG formata. Skicirati elementarne slike za dimenziju 2x2.44. Opisati osnovne osobine GIF formata.

(Kraj pitanja koja pripadaju oblasti prvog kolokvijuma)

45. Opisati osobinu persistencije čula vida i značaj persistencije za formiranje pokretne slike.46. Opisati osnovne osobine vremenskog odabiranja kod video signala.47. Opisati postupak analize slike kod PAL sistema. Opisati osnovne razlike između PAL i NTSC

sistema.48. Navesti nekoliko prednosti digitalne u odnosu na analognu TV.49. Navesti osnovnu razliku u logici prenosa digitalnog TV signala u odnosu na analogni prenos.50. Opisati neke od problema pri promeni formata slike sa 4:3 na 16:9 i obrnuto.51. Navesti nekoliko važnih pravila pri samostalnom pripremanju video materijala.52. Definisati pojam animacije. Opisati osnovne principe na kojima se zasniva animacija i navesti

osobine 2D, 2.5D i 3D animacije.53. Opisati postupak izrade tradicionalnog animiranog filma. Objasniti značenje ključnog frejma i

pojam tvininga.54. Opisati postupak kompjuterske animacije. Istaći osnovnu razliku u odnosu na klasičnu animaciju.55. Navesti i objasniti bar dva osnovna principa na kojima se zasniva savremena animacija.56. Objasniti princip postavljanja scene u savremenoj animaciji.57. Objasniti princip planiranja vremena u savremenoj animaciji.58. Objasniti značaj teksta u multimediji. Objasniti značaj i osobine HTML.59. Objasniti pojam i značaj značenja i izbora reči koje se koriste u multimedijalnim projektima.60. Objasniti pojam pisma i fonta i dati nekoliko primera.61. Objasniti pojam veličine fonta na nekoliko značajnih primera. Objasniti jedinicu point i način

njene primene. Objasnite način podešavanja veličine slova u programima koje koristite.62. Objasniti kakve osobine ima tekst kod kog su mala i velika slova mešana unutar jedne dugačke

reči.63. Objasniti pojam serifnog fonta. Skicirati nekoliko primera na velikim i malim slovima.64. Navesti i objasniti četiri svrhe korišćenja teksta u multimedijalnim projektima.65. Opisati osnovne principe organizacije teksta na ekranu, kao i uticaj kontrasta teksta i pozadine

na čitljivost i razumljivost teksta.66. Opisati osnove postupaka za kodovanje teksta. Pokazati kako se izračunava broj mogućih slovnih

znakova u Unicode standardu kod kojeg se zapis svakog znaka vrši sa 16 bita.


67. Objasniti pojam hiperteksta. Opisati razliku između linearnog i nelinearnog teksta.68. Objasniti pojam aplikativnog softvera.69. Navesti bar četiri osnovne osobine softverskih alata.70. Pokazati kako je izvršena klasifikacija softverskih alata u odnosu na vlasnička prava. Navesti neke

primere sopstvenog iskustva sa aplikativnim softverom u odnosu na vlasnička prava.71. Navesti bar tri preporuke za korišćenje softverskih alata.72. Objasniti osobine alata koji su organizovani u karticama i stranicama. Navesti primere alata koje

ste samostalno koristili u ovoj varijanti.73. Objasniti osobine alata koji su organizovani na korišćenju ikona. Navesti primere alata koje ste

samostalno koristili u ovoj varijanti.74. Objasniti osobine alata koji su vremenski organizovani. Navesti primere alata koje ste

samostalno koristili u ovoj varijanti.75. Objasniti osobine alata koji se koriste za izradu web stranica. Navesti primere alata koje ste

samostalno koristili u ovoj varijanti.

MULTIMEDIJI I, VTŠ Novi Sad, proleće 2015. 1 MULTIMEDIJIvtsns.edu.rs/wp-content/uploads/2016/03/Multimediji1.pdf · muzejima, pa i na ulici, dostupni su terminali, uređaji ili

Documents