Mladi Reporter- Maj

the wirešake = šape?

M A J 2 0 1 0 - J U Ž N A S R B I J A - P R A V A O M L A D I N S K A N O V I N A - B E S P L A T N O I Z D A N J E

ana vučkovićmultitasking

25 815 9

2S

PARKOR SRBIJA // PKSRBIJA.COM

MLADI REPORTER - Prva prava omladinska novina južne Srbije - Glavni i odgovorni urednik: Branislav Jonaš - Lektura, prelom i grafička obrada: Šapa Sindikat d.o.o. - Tiraž: 1000 - Štampa: Štamparija Grafika, Leskovac - Novina je publikovana kao deo projekta “Jačanje kritičkog načina razmišljanja kod mladih na Jugu Srbije” - Podrška: Nacionalna zadužbina za demokratiju (NED) - Realizator: Resurs centar Leskovac - Adresa: Strahinjića Bana 3, Poštanski Fah 72, 16000 Leskovac, Srbija - Tel/Fax: 016 232 811 / 016 232 812 - [email protected] - www.rcleskovac.rs /// Mišljenja i stavovi u iznetim tekstovima su isključivo mišljenja i stavovi autora/autorki i ni na koji način ne odražavaju stavove redakcije i Nacionalne zadužbine za demokratiju (NED). ///

Evo kako bi bilo najbolje početi vežbanje parkoura:

Nakon što ste stekli neku opštu sliku šta bi to parkour mogao da bude i šta ne bi mogao da bude potrebno je da se informišete kako da počnete da vežbate. Parkour trening treba da ojača vaše telo i vaš um. Kako bi izbegli moguće povrede i neželjene efekte morate se informisati o fizičkoj kul-turi. Ključno pitanje prilikom vežbanja jeste šta želite i kako to da postignete. Ukoliko želite da ojačate celo svoje telo i dobijete novi, vrlo širok izbor mogućnosti i ukoliko želite da se krećete efikasno, dobijete novi pogled na svoju sredinu i ukoliko želite da steknete (još) jedan novi metod življenja i unapređenja života i pogleda na svet koji podrazumeva konstantno usavršavanje na velikom broju polja i koji predlaže pridržavanje određenih moralnih normi (tj. da vežbate parkour) onda vaše telo kao celina mora biti jako. Ljudima koji se pre parkoura nisu bavili nekom fizičkom aktivnošću predlažemo da se informišu o vrstama istezanja (najpre dinamično i statičko), da vežbanje počnu laganim trčanjem, dinamičnim istezanjem i zag-revanjem mišica i zglobova. U početku bi bilo jako dobro da veliki deo treninga bude posvećen standardnim vežbama snage sa sopstvenom težinom kao što su sklekovi, zgibovi, čučnjevi, trbušnjaci... Ljudi koji su se već bavili nekim sportom obično idu u parkour misleći da su spremni ali većina sportova akcentuje jedan deo tela a par-kour zahteva celo telo. Čak iako imate mišićnu masu treba imati u vidu da je park-our vrlo zahtevan za telo pa samim tim i za

tetive i zglobove koji se razvijaju i jačaju mnogo sporije od mišica. Tetive u ljudskom telu se ne regenerišu tokom vremena tako da vas povreda tetiva u mladosti može us-poriti u starosti i može vas kočiti čitav život. Zato savetujemo početnicima da posvete dosta vremena radeći osnove a to sigurno ne podrazumeva skokove sa velikih visina, trening na visini ili bilo šta što je van granica mogućnosti.

Tokom tog istraživanja i prvih koraka u parkouru bilo bi dobro da potražite nekoga ko već vežba u vašem gradu/mestu. Na našem forumu i sajtu postoji “Parkour mapa Srbije” i deo gde se dogovaraju treninzi na lokalnom nivou i tu ćete sigurno naći društvo. Treniranje sa nekim iskusnijim ima mnogo prednosti ali ne sme isključiti lično

istraživanje i usavršavanje.

Ovo bi bila neka osnova kako bi valjalo ući u parkour. Imajte u vidu da parkour treba da vas ojača i učini vaš život lepšim a ne da vam stvori povrede i sekiracije. Za sve do-datne informacije i pitanja slobodno koris-tite forum ovog sajta. Dobrodošli u parkour!

VODIČ ZA POČETNIKE PARKOUR

3S

ANA VUČKOVIĆ

U onim trenucima divlje kreativnosti, kada se čini da nam briljantne ideje padaju na pamet same od sebe, u onim trenucima iluminacije, na pamet mi je pala ideja, sas-vim beskorisna i sjajna, kako bi bilo da se otvori agencija koja bi se bavila davanjem imena bendovima. Bilo da ste pank, hard-kor, pop ili narodnjački splavarski bend vi biste mogli doći i bez mučenja izabrati ime za svoj bend. Našli biste ga u katalogu. Iz čista mira na pamet su mi pali: Deverov sindrom, Tetris oblanda, Fokstrot mamuze, Plišani soliter, Ućebani sneg, Vižljasti sun-cobrani, Organdin sumrak, Ugljenisane pustolovine, The O bože’s, Kradljivci Bo-lanovih jednoroga, Ništa naročito’s, Kravlji endem, Kockice od energije, Drug iz klupe blues band, Pogrešno shvaćeni oblak, Upale mišića poznatih pevača, Nomadski blejzeri, Ključali stepenik, Čikice u napra-vama, Sile devilery reporta, Istorijski pu-poljci, Tragičnost u kaleidoskopu, Mrzitelji elektroda, Kovertice zla, Praškasti moreuz, Istorijske tuge, Mnoge prskalice, Prasak zimnice!, Astrološki nokat, Očekivanje za-stoja, Ničiji dovratak, Kledla-pica-ohoho’s, Ozbiljni trouglovi, Čovek i pas mu, Musli omorike, Punjeni oktobar, Flamingosi u čorbi, Čežnja šljive za knedlom, Sudbina izvojevanih tregera, Nalet veša, Oblande nikaragve, Tipovi i likovi, Nepostojeći ku-kuruz, Sreća podvaljka, The kuku meni’s, Istorija putera, Puter u maslacu, Bezmalo

Strahinja, Očevi bez dece, Sterilni Ljubomir, Gumeni dronjak, Aler-gije šahte, Najbolji počeci pesama iz polovine 60-ih, Vešalice sklepa-nosti, Tup ugao mačke, Mačiji statut, Nogama na namćora, Kožni ćevap, Intergalaktični pomfriti, Kauboji krize, Vojnici bedema keksa, Nećak nekog pisca, Pamučne opatice, Keks prekidač, Tufne od cigle, Lu bitch, Smrskane utičnice, Kralj đuveča, Limun kari, Okean češanja, Epika šrafa, Čovek prezla, Samurajske tapete, Urban gad, Kamijeva užina, Bečki ma-muti, Nespokojstvo činovnika, Draperije smrti, Marcipan nonsens, Pamuk štrudla, Ciklama kadaif, Eksplozija kolača, Pupak postrojenja, Sajam dugmeta, The karlicas, Glistu na pola?, Oči Natali Vud, Curenje nedelje kroz puding, Kovrdžave mitohon-drije, Gaćice&ratovi, Ratluk test, Motiv reketa na sportskim čarapama, Sin!sin!sin! sinisha! , Zoricas of the world unite, Dan-ger! Sudopera, Trolovski parti, Quepezz date, Oholosti nemoj, Tropski đuveč, Željazagaziranimnakoncertima, Vindjakna bojs, Ikonostas treplji, Zodijak prženice, Rinfuz šeret, Čizmareve alke, Paradigme pohovanja, Fistule, Ribarev čmičak, Lasz-lo skrndelj band, Šminkanje voljom, Onaj momenat blaženstva kada si konačno kod kuće i skineš čarape i cipele, Oporost čunjeva, The stalaktiti and stalagmiti’s, Barbies without nipples, Arturo bandini’s,

Bajadera u smokingu, Usne Ane Vučković, Konstantno misleći na njega, Grad je pun polnih organa ljudi, Ćufte tregeri, Kik-lop bulevar, Oregon-Požarevac, Termosi akreditacija, Budućnost suza, Crevni polj-upci, Hapšenje lajsni, 10 ljubavnih priča, Škola autokefalnosti, Progres kljunova, Budističke podvezice, Televizijski rolat, Nesnošljivi nadničari, Svrab fontane, Stolar božanstvo, Tepsije zaborava, Eu-rokrem kompleks, Kosmos dražeja, So-motski krem, Liciderske jetre, Voštani porezi, Drobilica sveštenstva, Prelom taksimetra, Krivulje, Manifest čaja, Samo-proklamovane modrice, Fidbek monaha, Oker perle, Ljubavnik Lejdi Četerli, Trofejni pašenozi, Sivi šegrt, Dvolični hitovi, Bliski kajmaci, Predlog boze, Šarena odluka, Crkva lozova, Okomitost kvasca, Cvetanje rapidografa, Klompin svedok, Pravoslavni Togoac, Durmitorske vaginalete, Osamo-staljivanje bedra, Logoreični deltoidi, Tri-angle lobotomije, Sezonske kvake, Kraljev klistir, Koen vs. Kojen i još mnogo mnogo toga…

ime za bend

Kad žena saopšti muškarcu da ga napušta zbog drugog:

Ateist: Ne verujem.Budist: Samo da si ti srećna.Katolik: Ja sam kriv.Jevrejin: To ću ti vratiti!Pravoslavac: Marš u p. materinu!Agnostik: Zašto nemaš obojicu?Mormon: Jedna više, ili manje...Melanholik: Ubiću se!Kolerik: Ubiću te!Apatik: Dobro...Pesimista: Ma znao sam šta će da se desi.Optimista: Uzmi ključ - za svaki slučaj.Realista: To je moj kofer...Naivko: Kad se vraćaš?Racionalista: Nemaš argumenata.Skeptik: Jesi li sigurna?

Romantiičar: Ja te ipak volim!Filozof: Zašto baš danas?Advokat: To će te skupo koštati.Bankar: To će me skupo koštati.Japi: Koliko zarađuje?Liberal: Konačno slobodan!Komunista: Imam obavezu da te delim.Zeleni: Idi biciklom.Klerikalac: Grešila si?!Socijaldemokrata: Poštujem tvoju odluku.Slovenac: Samo da nije Hrvat.Hrvat: Samo da nije Slovenac.Albanac: Samo da nije Srbin.Srbin: Samo da je naš.

4S

VLADIMIR MITIĆ

MILOŠEVIĆ MILOŠ

Humor: reakcije

muzikom protiv globalnog zagrevanja

Live Earth

Kada se svet suočava sa velikim i ozbiljnim problemom kao što su klimatske promene, potrebno je probuditi ljude koji su usled neadekvatne upotrebe tehnologije, načina života i svoje kratkovidosti, glavni uzročnici tih promena, podići njihovu svest o šteti koju trpi Zemlja i podstaći ih na akciju. Za postizanje tih ciljeva jedan od načina je pronaći nešto isto tako veliko i inspirativno, nešto što može dopreti do srca i umova ogromnog broja ljudi u isto vreme, nešto kao muzika.Vođen ovakvom idejom, američki producent Kevin Vol, uz podršku bivšeg američkog potpredsednika Ala Gora, osnovao je godišnji muzički događaj pod imenom Live Earth. Cilj je bio podizanje svesti ljudi u celom svetu o tekućim klimatskim prom-enama kroz zabavu i muziku i usmera-vanje akcija ka rešavanju problema. Prvi događaj pod ovim imenom je održan 2007. godine na jedanaest lokacija širom sveta, uz učešće preko 150 izvođača. Televizije sa svih kontinenata su prenosile koncerte, a publika koja je od kuće pratila dešavanja je mogla da vidi kratke filmove i spotove o globalnom zagrevanju, potrošnji energije i akcijama koje pojedinci mogu da preduzmu

kako bi dali svoj doprinos u očuvanju Zem-lje. Binama postavljenim u Londonu, Rimu, Nju Džerziju, Sidneju, Riju, Johanesbur-gu, pa čak i na Antarktiku su se prošetale mnoge pop i rok zvezde, kao što su Linkin Park, Metallica, Genesis, Pussycat Dolls, Ludacris, Roger Waters, Bon Jovi, Rihan-na, Shakira i veliki broj drugih.Ovo je jedini Live Earth koji je zaista muzički i uspeo. Već naredne, 2008. godine, plani-rano je da se događaj održi u Indiji, ali je zbog terorističkih napada u Bombaju otka-zan. Dow Live Earth Run for Water, održan u aprilu 2010. godine, takođe je doživeo neuspeh i otkazivanja koncerata u neko-liko gradova zbog sponzorstva kompanije Dow Chemicals, u čijem je vlasništvu Union Carbide, kompanija odgovorna za smrt više hiljada ljudi u Bopalu, u Indiji, sredi-nom osamdesetih godina, usled ispuštanja otrovnih gasova i konstantnog zagađivanja voda koje se odvija i danas.Sve ovo možda zvuči lepo, organizujemo koncert, slušamo dobru muziku, prenosimo ljudima poruku o globalnom zagrevanju, ali postoji maleni problem: ljudi već znaju o klimatskim promenama i većini stvari koje mogu uraditi da ih spreče, a Live Earth ne

donosi rešenje. Štaviše, stvari čini gorim. Iako su se naizgled svojski trudili da ne os-tave trag zagađenja za sobom i angažovali brojne agencije da se postaraju za to, tokom celog događaja u 2007. godini, izvođači i posetioci koncerata su ostavili „ugljenični otisak“ 3000 puta veći od godišnje emisije ugljenika u Velikoj Britaniji, a sami izvođači su prevalili put avionom od otprilike de-vet obima Zemlje. Izračunato je da je za poništavanje efekata potrebno posaditi sto hiljada stabala. Mislite da su ih posadili? Zatim, lošu sliku stvara i neodgovornost publike koja je ostavila hiljade plastičnih čaša na Vembli Stadionu u Londonu i oko njega. Na kraju, pošto je Live Earth profit-abilni događaj, postoji i pitanje šta se desilo sa novcem od ulaznica, pitanje na koje niko nema dobar odgovor.I tako je jedna dobra ideja ostala u senci nečijih ličnih ambicija, političke propagande i besramnog pokušaja da se spere ljaga sa imena kompanije odgovorne za katastrofu u Indiji (za koju, uzgred, još niko nije odgo-varao, već 25 godina). A Zemlja... Zemlja će morati da sačeka neke pametnije i od-govornije ljude, ali da li će izdržati dovoljno dugo?

5S

Ikonoklastični američki filmski reditelj ostaće upamćen po nadimku koji su mu filmski kritičari nadenuli – Pikaso nasilja. Nakon pada Hejsovog koda 1966. filmski reditelji Artur Pen i Sem Pekinpo vide svet kroz vizuru hiperbolisanog nasilja. Svakako ključna dela za razumevanje po-etike američkog sineaste su Aristotelova Poetika, dela Roberta Ardeja ali, u mnogo čemu i privatni život ovog reditelja meveri-ka. Naime, u njegovoj familiji generacijama unazad svi su bili sudije ili pravnici a jedini je Sem pokazao buntovništvo i odvažio se da se bavi u početku pozorištem, TV seri-jama i na kraju dugometražnim igranim filmom. Pekinpo je ušao u istoriju svetske kinematografije kao autor više remek-dela, ali i kao nedisciplikovani umetnik koji drži do integriteta sopstvenog dela i ne mnogo do granica i okvira u koje njegove projekte želi da ukalupi produkcija.Kičmu Pekinpoovog opusa čine dihotomi-je sledećih pojmova: stari- novi vestern,

izdaja – prijateljstvo, odnos muškarac-žena, novo doba – staro doba. Često se ove dihotomije porede sa antinomijama Džona Forda: bašta-divljina, plug-sablja, naseljenik-nomad, Evropljanin- Indijanac, civilizovani-divljak, knjiga- pištolj, oženjen – neoženjen, Istok-Zapad.Nakon ovoga možemo zaključiti da su ovo dva stvaraoca vodila vrstu dijaloga, iako Pekinpo nikada nije preterano izražavao divljenje Fordu. Pekinpo je ljubitelj Akira Kurosave i umetnik koji stvara pod direkt-nim uticajem sovjetske montažne škole i Sergeja Eisenštejna. Rad sa više ka-mera, korišnjenje teleobjektiva i vrhunska montaža glavne su odlike njegovih filmova.Njegov priznat moderni vestern „Divlja hor-da“ koji uz napete „Pse od slame“ mnogi svrstavaju među njegova najbolja dela, stvorio je mnoge druge veoma kvalitetne filmove. Pomenimo samo elegijski vestern „Pucnji popodne“, konjički vestern „Major Dandi“ koji nije izrastao u ono što je mogao

biti zbog toga što studio montira svoju ver-ziju filma, prihotični krimić „Donesite mi gla-vu Alfreda Garsije“ ili špijunski triler „Elita ubica“ koji mnogi smatraju za film sa trans-ponovanom matricom „Divlje Horde“. Film-ovi „Bekstvo“ i „Konvoj“ donose višestruki profit.Pekinpo stvara i na tlu bivše Jugoslavije u Hrvatskoj tačnije u Istri on snima ratni „Gvozdeni krst“, možda svoj poslednji veliki film.Apartan i originalan, nikad nije pripadao nekoj grupi reditelja, iako su ga mnogi svrstavali u generaciju reditelja Novog Holivuda, Sem Pekinpo je paradoksalno svojim filmovima idući protiv američkog establišmenta, uspeo da od B filmova stigne do A filma i postane poslednje veliki mainstream holivudski reditelj. Da nije bilo Pekinpoa nikada ne bi bilo ni Kventina Tar-antina i Voltera Hila . Uticaj koji je Pekinpo ostvario na mlađe američke reditelje je neo-sporan.

Osećam se pomalo kao ova osoba kada želim da kažem sledeće: ostavite Kevina Smita na miru! Šmrc, šmrc.Ali stvarno, čovek je prošao kroz rendalicu za sir u poslednjih nekoliko meseci: prvo mu je jedna američka avio-kompanija rekla da je previše debeo za pojedinačno mesto u njihovom avionu, a potom su se kritičari zabavili sa njegovim filmom kao članovi 18 Street gang-a sa studentkinjom slikarstva izgubljenom u istočnom Los Anđelesu.Stvarno nema potrebe za tim, zli kritičari.Delimično je Kevin kriv za kopanje sop-stvene rupe besramnom promocijom, u koju je debelo (kapirate?) uključio i avio-incident. U svoj buci, ispalo je da je COP OUT film koji treba da čekamo u šatorima ispred bioskopa. Naravno, to definitivno nije slučaj, ali samo ostvarenje nije uvreda za razum kako ga mnogi opisuju.Zaplet je šablon akcionih komedija popu-larnih tokom 80-ih: dva pandura drastično različitih karaktera i pristupa policijskom po-slu kreću na misiju. Jednog od njih tumači Trejsi Morgan, drugog Brus Vilis, a njihova

misija jeste da povrate Vilisovu kolekciona-rsku sličicu koju on mora da proda kako bi platio ćerkino venčanje. Ubrzo, u priču se uključuje i meksička ulična banda koja želi da proširi svoju trgovinu narkoticima po kompletnoj istočnoj obali SAD.Pored mnogih problema, pre svega u pojavi i repetativnom humoru Trejsija Morgana, film ne može da bude sasvim loš iz neko-liko razloga.Prvi je Šon Vilijams Skot koji tumači opal-jenog parkour provalnika, a svaka scena u kojoj učestvuje pripada isključivo njemu. Skot je nepravedno zapamćen kao Stifler iz serijala AMERICAN PIE, a ja sam sve više uveren da je ovaj čovek komičarski genije svoje generacije. Ako sumnjate, pogledajte film BALLS OUT: GARY THE TENNIS COACH.Zatim, tu je Brus Vilis. Ako je za Rodžera Eberta Hari Din Stanton faktor filmske do-brote, Vilis definitivno to treba da bude za akcione filmove, bez obzira koliko te akcije zaista ima.Pored ovih odličnih odluka u vezi glumaca,

ostaje činjenica da je COP OUT prvenst-veno mala buddy komedija, fokusirana na interakciju glavnih likova, koja gura akcioni segment u drugi plan. Iz te perspektive, film daje sasvim korektno i zabavno gledalačko iskustvo, bez obzira što neće ući u istoriju filmske umetnosti.Preveliko očekivanje je prvi korak ka razočarenju, rekao je jednom Ivica Milarić, a pogrešno usmerena promocija je ovog puta šutnula Smita u njegovo, prema pro-ceni Southwest Airlines, debelo dupe. Ali ono što je zaista sprečilo ovaj film da bude nešto pamtljivo, jeste njegova odluka da režira tuđu priču, i to u okviru žanra sa kojim se nikada nije sretao, iako ga jeste ismevao.Nadam se samo da Smit nikada neće odlučiti da režira ratnu dramu.

Mart 2010. /// Izdavačka kuća: Parlophone, Virgin

ĐORĐE GRGIĆ

IVICA MILARIĆ

PIKASO NASILJA

Cop Out

6S

U poslednje vreme sve vrvi od priča o jadnoj keruši, koja uos-talom kao i svaka životinja nije ni kriva ni dužna nikom ostala, ali je sticajem nesrećnih okol-nosti i zle pseće sudbine, post-ala žrtva psihički poremećenog stvora, koji se teško može ubrojati u ljudski rod. Nikada nećemo moći da shvatimo šta je stvoru bilo toga dana, ali je žrtveno jagnje, slatka kuca, konačno skrenula pažnju ja-vnosti na to da je ovom društvu potrebna pomoć. Hitna pomoć.Nasilje nad životinjama prisut-no je na svakom koraku, ali se uglavnom zatvaraju oči. Pravo je čudo da je Mila pokrenula emocije u ovom društvu i pri-jatno iznenađenje doživeh videvši da još uvek ima ljudi koji su spremni da uplate no-vac i pomognu jadnoj životinji.Imala sam psa. Prelepog, pre-pametnog. Večito je bio nas-mejan. Čudo jedno, ali živa istina. Zvali smo ga Đole. Bio je 90 % Lesi. Pitate se šta to znači? Pa, moja keruša avlijanerka se parila sa komšijinim škotskim ovčarom. Kučence beše skoro preslikani ćale. Đole je bio golem pas, njegova pojava je izazivala divljenje pa čak i strah. Ali, u suštini je voleo ljude, a posebno lopte. Često je deci iz komšiluka krao pome-nute. Nisu mu zamerali.Međutim, Đole kao i svaki bećar, vo-leo je da lunja po selu. Imao je svoje društvo, devojku, znao je da uživa. Jednom je doživeo saobraćajku, ali na sreću ostao živ. Tada nismo znali da je oslepeo na jedno oko. I dalje je bio onaj stari veseljak. Ali, u košiluku je živeo i čovek koji je bio poznat po tome što je ubijao pse. Nismo mu ništa mogli. Ko je na takve obraćao pažnju? Kome da se žale ljudi? Jedan Đoletov izlazak je bio koban. Vratio se kući krvave glave. Oslepeo je i na drugo oko.U životu nisam videla tužniji prizor. I dalje je to bio stari Đole. Nije se predao. Čim bi čuo moj glas usledio bi onaj poznati osmeh, lop-

tu je onako slep želeo da čuje. Bacala sam mu lopticu, čekajući da je pronađe, nanjuši i donese mi, ne bi li mu ponovo bacila. Do-bro je poznavao dvorište, ali su tužne bile situacije u kojima bi se batrgao, naletao na nešto. Tužno je bilo gledati ga takvog. A onda, jednog dana je odlučio da se ne vrati, ili je to neko drugi odlučio umesto njega. Bio je previše pametan da se izgubi. Čuli smo da ga je komšija ubio. Nismo imali dokaz, nismo mogli ništa. Tražili smo ga svuda. I

kada je prošlo dosta vremena, čekali smo ga i dalje, nadajući se da traži put do kuće ili da ga je možda neko usvojio i da je srećan. Ja sam samo želela da je živ.Prošlo je od tada desetak godina. Komšija je izvršio samoubistvo pre neku godinu. Pi-tam se, koliko još Đoleta treba da nastrada da bismo protiv takvih komšija nešto pre-duzeli?

GORDANA JANKOV

ŠAKE= ŠAPE?

Orkestar je sipao razdražljive note po svih 25 metara kvadratnih. Valjalo je slaviti, jer ne dešava se svaki dan da se vulkanizer-ska radnja pretvara u kavanu. Pečenje 400 dingera po kilu mrtve vage, pivo četeres’, salata za džaba i vece isto. Najbolje ribe u gradu nisu upriličile događaj svojim

prisustvom, reklevelekažu nema mokroga čvora te nisu navikle da korenjcima kuruza brišu guzice u poljačkom veceu a i ne vole domaća piva jer ona češće teraju u isti. Pridošlice muške ostadoše u fazonu ono kao nek ide sve u k. (Partizan je šampion, neko bi reko) kad nema riba. Će ubiju po

dva, tri, četri, pešes’ piva pa će razumeš da pale tamo de je pivo 100 (godina samoće, neko bi reko).

VLADAN PETARIĆ

Svi znamo za Vujakliju, čuvenu knjižurinu koja ima sve manju i manju upotrebu kako se vreme menja. Dolaze nove gener-acije, izmišljaju se novi izrazi, stariji ljudi se zgražavaju i mozgaju slušajući mlađe naraštaje. I tako je dugo bilo, sve do 2007. Tada je nastala Vukajlija.Čuveni čova namrštenog pogleda na naslovnoj strani gleda u natpis na kome piše „Rečnik slenga“. Originalna ideja, nema šta. Zahvaljujući Vukajliji sada nema šanse da vam neko dođe i krene pogrešno da tumači izraz „ćidemo“. To je overeno od Vukajlije!Ali šalu na stranu, ovaj sajt ima preko 1000 registrovanih korisnika, da ne pričam o pro-laznicima i posetiocima. Tako da modera-tori imaju pune ruke posla. Zašto? Zato što na Vukajliji svako može slati svoj sadržaj. E u tome je kvaka.Jedna od najtežih i najbitnijih stvari na bilo kom sajtu ovakvog tipa je ostvariti komu-nikaciju sa korisnicima, a kada to uspete sve ide vrlo lako. Vukajliji je to očigledno uspelo, pa ako kliknete na kategoriju defin-icije ili postere videćete pregršt radova raznoraznog sadržaja, „od svačega po malo i za svakoga po nešto“ tipa. Humor je dominantan, ljudi se takmiče da nasmeju jedni druge stvarajući apsurde, ne biraju temu na koju će se šaliti. Prvi maj više nije praznik rada, Vukajlija ga je sada definisala kao najvažniji dan u životu svakog krpelja. Ironija je prikazana kroz primer prodaje Mein Kampf’-a od strane Roma, a srpski emo je osoba koja neće da komšiji, već

njemu crkne krava. Nikada niste razmišljali u tom smeru, jel da? Ne kaže se džabe da su dve glave pamet-nije od jedne, a kad na te dve dodate još par hiljada glava dnevno, dobijete encik-lopediju svakog mogućeg humora u univerzumu i smeh do padanja sa stolice vam ne gine. Narod voli da iznosi svoje mišljenje, a ako to mišljenje još bude objavljano negde i drugi ljudi mogu da ga vide, to je pun pogodak. Vukajlija je očigledno to znao! Pritom su to korisnicima totalno pojednostavili, i sa par klikova sve završavate. Moram da naglasim da nema ovde samo prostog humora koji se zaboravlja tek tako. Sa tol-iko korisnika koji dodaju sadržaj ovde možete naći i dvosmislene, trosmislene rečenice prikrivene ironijom koje vas teraju da se za-mislite.Nego, da pređemo na postere. Garantujem da ste videli demoti-vational postere na internetu bar jednom. Neki su glupi, neki su savršeni, stvar ukusa. Ovde je trik u tome da ljudi prave svoje postere i šalju Vukajliji, a on ih objavljuje. Još jedan lep primer obostrane komunikacije sa koris-nicima sajta. Sva sreća pa ima dosta moderatora koji mogu da obrade sav taj sadržaj, a kajzenu, surovom i ekipi svaka čast! Ne

ostaje mi ništa drugo osim da im poželim srećan rad i nastavim da gledam razne budalaštine na njihovom sajtu, slatko se smejući.

Subotom uveče

Rečnik novih generacija STEVAN STANČEVIĆ

S7

8S

Svojom jubilarnom 200. epizodom, autori South park-a uspeli su da dopru i do najt-vrdokornije publike izazvavši gnev i pretnje odmazdom. A zašto?Poigrali su se i na jednom mestu sakupili skoro sve prozvane ličnosti kroz prethod-nih 14 serijala, koje su ujedinjene u cilju da dobiju zaštitu od ismevanja i nedodirljivost poput one koju uživa prorok Muhamed. U dotičnoj epizodi pojavili su se i ostali pro-roci i ruku na srce prošli mnogo gore od Muhameda, ali je odjek bio golem, tresla se planina Tora Bora u Avganistanu.Pretnja je stigla u obliku organizacije Mus-limanska revolucija i napomene da će au-tori serijala verovatno završiti kao holands-ki reditelj Teo van Gog! Kontra reakcija u 201.-oj epizodi je veliki crni kvadrat preko proroka na kom piše CENZURISANO. Pridružio im se i Bart Simpson ispisavši na tabli u jednoj od epizoda Simpsona: „South park - podržali bismo vas, samo da se ovo-liko ne plašimo“ Poruka jasna, nećemo stati na ovome - saga se nastavlja. A nama os-taje da sa iščekivanjem pratimo torrente.PS. Po menom mišljenju, Tom Kruz je taj koji najviše treba da se buni! :D

A kako je sve počelo?Trej Parker i Met Stoun, tada studenti filma na univerzitetu u Koloradu 1992. kreiraju kratki animirani film nazvan The Spirit of Christmas. Član izvršnog odbora TV-kuće FOX, Brajan Graden, 1995. video je film i zatražio od Parkera i Stouna da naprave novi film koji će poslati prijateljima kao božićnu čestitku. Novi film je prikazivao borilački dvoboj između Deda Mraza i Isu-sa, a brzo se proširio i postao je hit. Popu-larnost ih dovodi do kreiranja serije u sarad-nji sa Comedy Central i početka emitovanja 13. oktobra 1997. Pilot-epizoda, Cartman Gets an Anal Probe je rađena tradicional-nim načinom animacije pomoću papira u boji i stop-moušn tehnike.Provokativni sadržaj, crni humor, satira i prozivanje poznatih ličnosti pritom ne birajući ni po babu ni po stričevima već

po zasluzi, brzo je izazvao proteste i reak-cije raznih organizacija koje su ga sma-trale uvredljivim. No, serija je ipak stekla poprilično veliku popularnost.1999. napravljen je i dugometražni film, South Park: Bigger, Longer & Uncut, koji je

dobro primljen od publike i kritike. Ostaće upamcen u Ginisovoj knjizi rekorda kao animirani film s najvećom količinom nepris-tojnosti (399). Takođe stoji i činjenica da je uhapšeni irački diktator Sadam Husein bio prisiljen od strane američkih marinaca da nekoliko puta gleda ovaj film u kojem je prikazan kao homoseksualac i Satanin ljubavnik u paklu.

Jednostavno postoje epizode koje se mora-ju pogledati i svaki pravi South park-er će vam reći da je epizoda Make Love, Not

Warcraft neprevaziđena. Parodije na temu filmova kao što su epizode Dances with Smurfs ili Two Days Before The Day After Tomorrow kao i mnoge druge su nešto što morate pogledati.Pomalo grub način obraćanja publici i

primena šok terapije možda su ih odvojili od jednog dela publike koja nije mogla da skonta priču, ali je naprotiv stvorila tvrdo jezgo vernih gledalaca.U septembru 2005. Comedy Central je pot-pisao ugovor s Parkerom i Stounom za još tri sezone serije u sledeće tri godine. Parker i Stoun će nastaviti pisati, režirati i uređivati svaku epizodu serije koja će do kraja ugov-ora imati 223 epizode u 15 sezona.Ostaje nam da sa željno isčekujemo svaku sledeću epizodu, a sudeći po kreativnosti autora, izvor još uvek nije presušio tako da

JOVICA JOVANOVIĆ

MALI JUBILEJ SOUTH PARK-A

9S

s pravom možemo da smatramo da brojka neće stati na 223.

Likovi * Stenli Sten Marš je, uz najboljeg pri-jatelja Kajla, vođa grupe. Sten je prilično pošten, zreo i dobronameran dečak koji često iznosi moralnu poruku na kraju epi-zode. Pojedinosti iz njegovog života često se podudaraju s onima iz života Treja Par-kera pa ga mnogi smatraju njegovim alter-egom. * Kajl Broflovski je Jevrejin; prikazan kao inteligentan, skeptičan, generalno razuman i, pored Stena, najnormalniji član grupe. Met Ston je izjavio da ga Kajl podseća na njega u danima detinjstva i time neposred-no priznao da je u ovom liku preslikao deo sebe.

* Erik Teodor Kartman je najproblematičniji član grupe, često u sukobu s Stenom i Kaj-lom. Prikazan je kao pokvaren, licemeran, pohlepan, egoističan, manipulativan, ne-pristojan, agresivan, a uz to je i antisemi-ta, rasista i seksista. Deo njegovih mana možda proizlazi iz činjenice da nema oca te da ga je razmazila majka koja je herma-frodit, narkomanka i prostitutka, a potajno i porno glumica. Kartmen je ipak vrlo pa-metan, s neverovatnim sposobnostima za poslovanje i vođstvo. Baziran je na liku Arčija Bankera, protagoniste nekad popu-larne američke serije All in the Family.

* Kenet Keni Makormik je siromašni dečak, uvek u narandžastom skafanderu koji mu skriva lice i čini govor nerazum-ljivim. U prvih pet sezona Keni bi poginuo

u svakoj epizodi i vratio se u sledećoj ( Oh my God, they killed Kenny! ...You bastards! ) . U sezoni šest se uopšte nije pojavljivao, a zatim je vraćen i više ne umire.

* Leopold Baters Stoč je najvažniji lik van grupe četvorice prijatelja, a u šestoj sezoni je privremeno postao deo društva zamenivši Kenija. On je naivan, lako ma-nipulisan, večna žrtva, često nesrećan, ali istovremeno i neverovatno optimističan. Batersove frustracije izražava njegov alter-ego Profesor Haos, poremećeni negativac koji pokušava uništiti svet. Uzor za Bater-sov lik je Eric Stough, direktor animacije South Parka.

Multitasking!J: Je l završi već jednom crossdisplaystu-dioutilities?V: JokV: Nisam jer mi S zadao da završavam nešto drugo. Pa ću da se vratim na ovo, kad pozavršavam bitnije poslove.J: Eee, prvo što si trebao je da disejbluješ spoljni interapt.V: ????J: Pa zamisli da je S spoljni interapt, koji ti stalno unosi prekidnu rutinu u program.V: :D Jbg-a, taj me interapt plaća.J: :D To znači da taj interapt ima najveći prioritet u tabeli interapta.V: Pa ja moram da budem poslušni i efi-kasni program ;)J: Razumeli smo se!V: Samo što nije baš jasno ko od dvojice šefova ima veći prioritet...? Pa dolazi do kolizija u izvršavanju koda :DJ: Ti ko da nisi čuo za multitasking ili pak dual core procesore ?V: Trebam da apdejtujem OS, da bi mogao da radim sa oba procesora :)J: a da ti oni daju bolje drajvere $$$ ? ;)V: Po svemu sudeći, ja ću morati da pišem drajvere, hehe...Javljam ti kad nabacim novu verziju OS-a, sa efikasnim multitaskingom...i možda još jedan par ruku…

JOVICA JOVANOVIĆ

10S

Poi - veština vrtenja loptica ili kugla koju u današnje vreme možemo čak nazvati i nekom vrstom ekstremnog sporta. U po-slednjih par godina Poi postaje sve popu-larniji i zabavniji za ljude koji se prvi put sreću sa nečim takvim.

Naziv Poi potiče od Maora, naroda sa No-vog Zelanda. Poi je korišćen godinama un-azad kao vežba za jačanje ruku i ramena, a ujedno i fleksibilnost.Ples koji su izvodile žene u ritmu vrteći loptice prikačene za fleksibilne konopce radile su to da bi ojačale ruke za tkanje, a muškarci da bi ojačali i posle mogli da se bore.

Kasnije Poi je prerastao u mnogo više od plesa Maora. Postao je hobi, vežba i na kraju sama umetnost igranja. Obično je napravljen od mekih meterijala (stare čarape, plišane igračke ...) kako bi uticaj udara bio smanjen.

Izvođači često koriste Poi sa jarkim bojama i šarama kako bih skrenuli pažnju na sebe.Performansi se najčešće izvode u mraku kako bi se stvorila magična atmosfera, gde se ponekad koriste LED svetla ili UV os-etljivi materijali.Postoje razne vrste Poi-ja, a jedan od njih je ujedno i „Vatreni Poi“ koji su prvi koristili muškarci na Hawajima kao privatni ritual. Prvi javni nastup ovakvog rituala izveden je 1959. i postao je turistička atrakcija ranih ’60. Vatreni Poi je sastavljen od lanca i loptice koja je obično napravljena od materijala koji se ne topi kao što je pamuk, natopljenog gorivom. Goriva koja se najčešće koriste su parafin, petrolej, nafta (još zvana i „beli gas“) ...Trikovi koje izvođači koriste vremenski su se sve više poboljšavali. Kako bi vreme prolazilo oni bi na svoje već uvežbane pokrete dodavali neke nove, i tako stvarali

svoje trikove po kojima bi možda bili pre-poznatljivi. Mnogi će reći da im je mnogo lakše da vežbaju i izvode svoje perfor-manse uz muziku.

U zavisnosti od materijala od kojeg je napravljen, Poi nekada može da izazove manje povrede ili modrice kod izvođača. Vatreni poi ima određeni režim bezbednosti iz razloga kako bi se izvođači sačuvali od povreda onoliko koliko je to moguće.

U Srbiji ovaj vid umetnosti, tj. sporta još uvek široko poznat, ali je svakako popu-laran. Na festivalima otvorenog tipa često možete da vidite ljude koji vrte Poi, a ako ste se ikada pitali da li i vi to možete, pokušajte da pronađete na netu radionice koje vam nude treninge. Pa potrudite se, i ako us-pete, javite da čujemo vaše doživljaje.

Uz Poi ni vatra nije ono što je bila

TIJANA MIRKOVIĆ

ULIČNA UMETNOST

11S

Svakodnevno prolazim pored fasada na kojima je ispisano Marija volim te, Mako volim te, Ma stvarno te volim, ili Dušane voli te Miša, Ti si moj brat... baš razne stvari viđam. Zato moram da razdvojim termin ulična umetnost (koji podrazumeva privre-meni umetnički rad na javnoj površini) od teritorijalnih grafita i vandalizma. Kada se govori o uličnoj umetnosti uglavnom se misli na grafite i intervencije na raznim gradskim zidinama... Međutim pojam ulične umetnos-ti podrazumeva mnogo više oblasti: grafite stikere, ulične postere, grafite pomoću mat-rica (stensil grafiti), murale, mozaike, LED art, javne video radove i ulične instalacije. Cilj ovih radova je da permanentno utiču na prolaznike, tj. na najrazličitije ciljne grupe. I da izazovu najrazličitije reakcije. Neki im se dive, a neki ih preziru. Umetnički urbani radovi predstavljuju odraz društva, bave se frekvetnim javnim temama kao što su mito i korupcija, prevare i razni drugi kulturni zastoji. Neki umetnici koriste ulicu kako bi predstavili svoju umetnost, očekuju reakciju i susreću se sa izazovom koji donosi rad u gradskoj sredini. Njihova dela se nazivaju

umetnošću zato što bez obzira na temu i poruku sadrže dozu estetike i skladnost.

Neki od uličnih umetnika su dostigli interna-cionalnu slavu zahvaljujući izlaganju svojih dela u muzejima i galerijama širom sveta, kao npr Benksi, Džef Aerosol, Blu, Tod Henson, Elis Galaher. Benksi je poznati pseudo anonimus čuven po svojim grafitima iz ranih 80tih. Njegova dela su satirična umetnost poduprta kul-turnim, političkim i etičkim temama. Pred-stavljaju kombinaciju grafita sa matricama za umnožavanje, i rađaju se iz bristolskog podzemlja. Zanimljivo je da aukcionari nje-govih radova prodaju grafite na trenutnoj lokaciji a brigu o prenosu prepuštaju kup-cima. Kupci su uglavnom poznate ličnosti, glumci, manekenke (Kejt Mos). Neki od nje-govih radova su prikazani u sekvencama filma Petparačke priče.Još jedan ulični umetnik, poznat kao Above se takođe trudi da zadrži svoj imaginarni identitet. On se bavi uličnim instalacijama (drvenim strelicama), stensil grafitima sa

socijalnim i političkim porukama i duhovi-tim igrama reči. U Parizu je naslikao gomilu strelica, svuda po gradu, koje pokazuju na gore (strelica kao njegov zaštitni znak). Na-kon toga nastavio je da putuje, istražujući pritom nove mogućnosti u ovoj oblasti umetnosti. On je, u stvari, od svoje 19-te pa do danas (rođen je oko 1981) proputovao 70-ak gradova širom planete i ostavio svoj pečat na njima. Postoji još dosta ovakvih umetnika i trebalo bi da ih bude sve više jer je ovo pravi, najprisniji način, da se preko umetnosti nešto kaže, da se pošalje neka poruka, slično kao na radiju koji sluša mil-ionski auditorijum. Sve ovo prethodno napisano ukazuje na to da je, zapravo, cela poenta ulične umet-nosti da bude viđena od strane što više ljudi i na najrazličitijim mestima. Jer umetnost je ono što povezuje ljude, ono univerzalno, sa istim značenjem ali različitim shvatanjem (čitanjem), bilo gde i bilo kad.

NEDA NIKOLIĆ

1. ZEMLJA GRUVA – Najlepše želje /Samostalno izdanje/2. SAJSI MC – BMX /Multimedia/3. SLAPTRAP – Prokrastinacija /Silos/4. AUTOPARK – Kapisle svetle /Samostalno izdanje/5. VELIKI PREZIR – Svi se spustite na pod /B92/6. ŽENEKESE – Zamka za Karsona /Digimedia/7. SUID – Jutro i mi /Samostalno izdanje/8. KECKEC & ACID FOLK ORCHESTRA – Šest momaka /Samostalno izdanje/9. MISTAKEMISTAKE & Zoran Simić – Tea /Samostalno izdanje/10. KAZNA ZA UŠI – Bez pipanja /Samostalno izdanje/

POP MAŠINA MAJ 2010.RADIO B92 sredom od 20h

12S

„TREBA SE ČUVATI INŽENJERA: ONI POČINJU SA ŠIVAĆOM MAŠINOM, A ZAVRŠAVAJU SA ATOMSKOM BOM-BOM.“ MARSEL POL PANJOL

Top najtraženiji poslovi u 2010. nisu ni post-ojali 2004. godine. Studenti u svetu se tre-nutno pripremaju i školuju za poslove koji još ni ne postoje i to upotrebom tehnologija koje se zvanično još ni ne koriste ili nisu ni izmišljene?! a u svrhu rešavanju prob-lema za koje još ni ne znaju da postoje - jer živimo u eksponencijalnom vremenu.Vreme se od skoro računa i kao B.G (Before Google), nezamislivo nam je da kao „obični smrtnici“ nemamo pristup internetu, mobil-noj telefoniji, radiju, televiziji, računarima, automobilima, da nemamo struje! ili vode na primer! da nam ne radi lift u zgradi, da ne postoje medijumi na koje možemo da snimamo, režemo, beležimo... ostavljamo svoje tragove... da ostavimo nešto iza nas. A šta je sa ljudima koji ih izmišljaju, rade na razvoju novih tehnologija kojima ćemo imati pristup tek za 2, 3 ili 5 godina? Prvi sms je pušten davne ’92 godine a sada nemam živaca, u stvari „vremena“ da tip-kam poruku već sam instalirala u Outlooku dodatnu aplikaciju da sve sms-ove kucam sa računara. Zašto? Jer mi je tako brže i jer sam uglavnom non-stop online. Prosto, sve ono što se novo pojavi na tržištu nama je nova mogućnost da budemo brži, kreativni-ji, da razmenjujemo informacije.I baš to! Da razmenjujemo informacije. Pa ako su informatičke tehnologije od 40-tih godina na ovamo napravile (r)evoluciju čovečanstva (kakvo danas poznajemo), da li je informacija ta koja je postala najvred-nija? Očigledno jeste. Jedinice i nule. Digi-talizacija.Šta su nam zapravo donele nove tehnologi-

je? Postali smo povezani, komuniciramo, participiramo, delimo sadržaje, sve nam je dotupno, na dohvat ruke. Internet kao medijum, ne budućnosti već sadašnjosti, nam omogućava da na vrlo jednosta-van način kao pojedinci izrazimo svoje mišljenje, stav o nekom događaju ili pojavi u društvu, da se izrazimo i da pristup toj našoj viziji, našem razmišljanju imaju svi u svakom trenutku i pri tom se to ne briše. Ostaje trajno. Sve, bukvalno sve što radimo na Netu se vidi. Uvek. Pa čak i kada (to mi mislimo) izbrišemo naš profil sa Facebook-a. Samo primer. Ono, ne mogu baš da verujem da preko 30.000 servera (da dobro ste pročitali) ima svrhu samo zarad funk-cionisanja 350 miliona korisničkih naloga. I to su javno i priznali da gašenje profila ne podrazumeva i brisanje podataka korisnika ove društvene mreže.Da li ste ikada pokušali da izguglate svoje ime? Da li Vam se ti sadržaji na koje naiđete dopadaju? Da li ti rezultati jesu zapravo Vi? Da li su ili nisu u kontekstu onoga što Vi zapravo jeste ili je Google opet indeksirao na osnovu svog algoritma...?Pre pet godina, pre samo pet godina You-Tube nije ni postojao! Sada se dnevno upload-uju stotine i hiljade video sadržaja, nas „običnih smrtnika“. Svako ima pristup – SVEMU! Svako ima mogućnost. Potpuno besplatno. „Snažan globalni razgovor je počeo. Putem Interneta, ljudi su otkrili inventivne, nove načine za deljenje svog znanja, relevantne sadržaje i informacije i to zasljepljujućom brzinom! Kao direktan rezultat toga, mala tržišta su počela da uzimaju pametnije (ljude) i sama deluju na taj način pametnije i reagovale su brže od većine velikih kor-poracija.“ Ovo je deo ili uvod „The Clutrain Manifesto“ koji ima 95 teza koje se odnose

na globalizaciju i nove tehnologije. Ovaj Manifest je napisan o tome kako kompani-je i velike globalne korporacije koje drže veći deo kapitala i tržita, treba da potpuno promene način na koji doživljavaju pojedin-ca, korisnika, osobu tj. nas. Nas koji koris-timo sve nove tehnologije – od najobičnijih tv predajnika pa „live holograma“. Te iste korporacije koje su vodeće u tehnologijima: IBM, Microsoft, Cisco i drugi.I ne brinu. Veliki ne brinu. Kreatori ne brinu jer uvek pronalaze način kako da zarade novac. To je stanje uma. Stanje svesti. Gde se u očima umesto zenica kao u crtanim filmovima vide dolari. Ali...Ljudi su pronašli način. Probudili su se i sh-vatili da nam je kreiranje i pristup njihovim vizijama omogućilo da se povežemo. Posle Web 2.0 tehnologija prešli smo na 3.0 gde je semantika i personalizacija u fokusu odnosno pojedinac i njegove potrebe. Gde je čovek – čovek. Takav kakav jesto i to sa pravom glasa.Neosporno je ipak da način na koji se upotrebljavaju sve nove tehnologije ne za-visi samo od njih i načina na koji ih imple-mentiraju (pa i promovišu) već zavisi od nas koji, prosto, evoluiramo koristeći ih svakodnevno.Koncept „održivog razvoja“ koji se bazira na globalnom podizanju svesti celokupnog čovečanstva kako treba zadovoljiti potrebe sadašnjice i pri tome ne dovoditi u pitanje sposobnost budućih generacija da zado-volje to isto, odnosno njihove potrebe - možemo i moramo uticati. Potrebna nam je nova, drugačija vizija i filozofija društvenog razvoja da načini na koje će čovečanstvo inovirati i razvijati nove tehnologije treba da budu za dobrobit svakog pojedinca.Jer život uvek pronalazi put.

TEHNOLOGIJE BUDUĆNOSTI (I MI) JASNA KAMATOVIĆ

ZELENE ŽURKE

NATAŠA DIMITRIJEVIĆ

NATAŠA JANKOVIĆ

Sve su popularniji koncerti i žurke čiji je cilj skretanje pažnje na problem globalnog za-grevanja i zagađenja životne sredine a koji imaju uticaja na svest onih koji ih posećuju, ali i šire javnosti. Smatram da je to veoma dobro. Ali, (kao i uvek, postoji ono “ali”) koliko su sami koncerti štetni za životnu sredinu?!?Ne sumnjivo je da privlače veliki broj ljudi koji svojim prisustvom žele da uvećaju značaj samog događaja, što je za svaku pohvalu. Međutim, veliki broj posetilaca stvara i veliku količinu otpada, troši se velika količina energije za organizovanje i realizaciju takvih događaja, za prevoz učesnika i posetilaca.Organizatori takvih događaja sve više posvećuju pažnju tom problemu i ulažu napore da sam događaj bude „zelen“, ali često to nije dovoljno pa sama šteta može da bude veća od rezulatata.Da li ste čuli za ZELENE ŽURKE?To su okupljanja ekoloških aktivista i svih

ljudi dobre volje. Cilj im je „zeleno“ druženje, odnosno drugačiji i nekomercijalan način druženja i provoda. Osnovni princip je da samo učešće ne stvara negativne posledice po životnu sredinu. Obično se žurke orga-nizuju u prirodi, a retko u zatvorenom ili u javnom prostoru. Na ovim žurkama veoma je bitno aktivno učešće svih posetilaca, koje se realizuje kroz niz kreativno-ekoloških radionica, puštaju se filmovi sa ekološkim porukama, dele iskustva i ideje kako una-prediti zaštitu životne sredine.Postoje jednostavna pravila za učešće na ovim žurkama, a ona sama stvaraju pozi-tivne efekte: - Na zelene žurke se ne dolazi automobi-lom već pešice, biciklom, na rolerima, ske-jtu ili gradskim prevozom (jer isti ide i sa vama i bez vas).- Ne nosi se oružje, droga i duvan.- Donosi se sopstvena šolja ili čaša (ne ni-kako jednokratna plastična čaša).- Pije se prirodni sok, čaj, pivo ili vino, dok

žestoka pića i pića sa konzervansom nisu poželjna.- Ukoliko se organizuje u zatvorenom pros-toru, ulaznica za zelenu žurku je odbačena limenka, plastična ambalaža ili stari papir.Zelenu žurku može da organizuje svako, a predstavlja veoma originalan način druženja, koji stvara samo pozitivne efekte. I zato umesto da čekate neki koncert ili događaj sa ekološkom porukom, kako biste podržali ideju zaštite životne sredine, orga-nizujte zelenu žurku, posetite je, družite se i postanite zeleni!

„Ne ugrožava našu demokratiju to što postoje neke totalitarne države. Nju ugrožava to što u našim ličnim stavovi-ma i u našim ustanovama postoje uslovi koji su u tim zemljama doveli do pobede spoljašnjeg autoriteta, do discipline, jednoobraznosti i zavisnosti od Vođa. Bojno polje je, prema tome, i ovde – u nama samima i u našim ustanovama.’’ Dž. Djui

Erich Fromm je napisao knjigu pod na-zivom „Bekstvo od slobode“. Usuđujem se da je preporučim, onima koji su zbunjeni u ovom zamrznutom procesu „tranzicije“.

Sloboda, kako kaže Fromm, je breme koje opterećuje čoveka. Čovek je ponosan što se izborio sa ranijim neprijateljima slobode i da je sloboda govora „poslednji korak u pobedničkom nastupanju slobode.“ Ipak, čovek danas misli i govori upravo onako kako misle i govore ostali ljudi, nije stekao

sposobnost da bude originalan i da se sme-lo razlikuje od drugih. Nema autohtonog razmišljanja, nema ideja. Fromm smatra da zaboravljamo na ulogu autoriteta kao što je „zdrav razum“, i strah nas je da se ponašamo drugačije od ustaljenih pravila i normi. Danas smo sami sebi najjači nepri-jatelj slobode. Naša unutrašnja ograničenja, prinude, strahovanja. Da se moramo boriti kako bismo očuvali ne samo tradicionalnu-fizičku slobodu (a što je svako zadobijeno pravo), već i novu slobodu, slobodu i pravo da ostvarimo svoje lično Ja.

U čemu je onda sloboda modernog čoveka? Koje su njegove mogućnosti? Da li je, zapravo, čovek slobodan u zemljama koje ne znaju kojim putem da krenu? Kada je prošlost sramna a budućnost surova. Slobode nema, dok god nam je egzistencija ugrožena, stopa nezaposlenosti vrtoglavo velika, narod neškolovan a demokratija „niskog inteziteta“. Još ćemo se pozivati

na Boga, negovati predatorske nagone, biti nesposobni da priznamo tuđu vrednost i postrojavati uz autoritete. Nastaviće se partijska politizacija mladih, patićemo od hroničnog nedostatka uvažavanja pluralite-ta kultura i autoritarnih odnosa koji su i dalje vidni i u demokratskim strankama.

Ipak, čoveka treba učiti o slobodi. Treba vremena, ali i napora da se pomere iz-vesne tačke koordinatnog sistema u nama samima. Probuditi se sa mišlju da to što se dešava u nama i oko nas, zapravo „NE TREBA, NE MORA“. A kakofonija ličnih mišljenja je više nego poželjna u jednom zdravom demokratskom društvu. Sve što danas ne valja, treba najpre pokušati sh-vatiti zašto ne valja a ne priželjkivati da svi problemi sami od sebe nestanu ili propad-nu. „Zviždanjem u mraku, ne priziva se svetlost.“

BEKSTVO OD SLOBODE

„RETKO CINIČNI, ALI UVEK SUBVERZIVNI I INTELIGENTNI, DARKVUDI SU BEND KOJI POKAZUJE HRABROST DA ISTRAŽUJE, ISKORAČI U NOVO, NIKAD SE NE ZADOVOLJAVAJUĆI SIGURNIM I LAKIM REŠENJIMA. SVAKA NJIHOVA PLOČA JE NOVO PUTOVANJE KOJE SE IŠČEKUJE BEZ NESTRPLJENJA, JER SE POJAVLJUJE UVEK U PRAVOM TRENUTKU, DA GA OSVETLI I OSTAVI NA NJEMU SVOJ PEČAT.”

DARKWOOD DUBDarwood dub je bend koji svojim elektro/art prepoznatljivim rock-om je apsolutno prijemčiv samo probranoj publici. Znao sam otići na koncert i nekih drugih rock bendova, ali je tamo po pravilu bilo više onih koji su tu došli da budu viđeni, nego pravih uživalaca dobre muzike. Zli jezici će reći, kome je još važno, ko je sve na koncertu, i biće u pra-vu. Biće u pravu do onog momenta, kad se nađu npr. na koncertu Van Goga, gde oko sebe vide one koji „se vesele“ i devojke koje definitivno nemaju nikakav ukus, počev od oblačenja, koje ipak dosta govori, ako ne i sve o njima. Ali ovo nije tekst o koncertu Van Gogha, već Darkwooda, obećavam da više neću skakati s teme na temu. Eh da, još samo ovo. Dan pre koncerta Van Goga, sedeći u jednom kafiću čujem razgovor, ubeđivanje za odlazak na koncert. Obično me baš briga šta će reći oni sa kojima ja ne sedim, taman pričali i o meni, ali ovo nisam mogao da ne čujem: „Ma ajde će idemo na koncert, to je opasan bend“. „Ali mene ne interesuje ta zabavna, znaš da mrzim rock.“ „Ma veruj mi, ovo nije taj rock, kažu da im je ovaj album najgori“, „hm, e pa ako je tako onda idemo“. No comment.

Pored Obojenog programa, Darkwood Dub je verovatno naš najkvalitetniji bend nas-tao u vreme kada se sve raspadalo – de-vedesetih godina XX veka. Prvi koncerta Darwood dub-a, na koji je trebalo da odem, bio je pred sam početak rata 1999. Koncert je bio najava za izlazak njihovog albuma Elektropionir, i trebalo je da bude održan na Elektronskom fakultetu u Nišu. Nismo otišli na koncert, jer je otkazan zbog početka rata. Posle je bio jedan u Garaži, pa sada ovaj, 24.4.2010. u Leskovaćkom kulturnom centru (LKC), ostali su mi neopravdano pro-makli. „Bubnjevi darkvuda“ su u Leskovcu okupili meni manje više poznate ljude. Ret-ko se na jednom mestu u Leskovcu oseti ta količina pozitivne energije kvalitetnih ljudi. Simbolična cena karte (koja se dobijalna besplatno uz kartu za jedan od filmova za LIFE-filmski festival), nikako ne opravdava odsustvo mnogih, neka ih opravda ovog puta eventualna neinformisanost.Komentari da je mogao koncert da se orga-nizuje na nekom drugom mestu, nisu baš mnogo osnovani, jer izgleda da kriza i opšta depresija, utiču i na rock scenu. Pre samo godinu i po dana dobijane su opklade da Leskovac ima više mesta sa živom svirkom

nego Niš. U Leskovcu su tada vikendom funkcionisali: „Klub Garaža“, „Pivnica“, „Vi-nus“, „Šapa RC“, pa ponekad je i „Zoom“ znao da pogreši sa kojim dobrim koncer-tom. Danas je ponuda mesta sa živom rock svirkom vikendom spala na tek petinu od pobrojanih, većina bendova neaktivno, dok je broj mladih na svirkama najblaže rečeno desetkovan.

O samom koncertu neću pisati mnogo, sem da je počeo mojom omiljenom pes-mom „Šećer“ i da je trajao oko 90 minuta. Oni koji nisu bili, trebali su da dođu, jer oni koji su došli nisu se pokajali. Darkwood dub je definitivno odlično uvežban bend, koji je dokazao da su kritičari u pravu kada kažu da uživo zvuči odlično. Jedina moja lična zamerka je što je tokom koncerta doz-voljeno pušenje u samom holu LKC-a. Do novog albuma koji je najavljen za jesen, i nekog sledećeg koncerta, ostaje nam da preslušamo opet sve njihove albume, koji nikada ne dosade.

MIROSLAV ŽIVKOVIĆ

14S

Kude si be Ano, kad će se udavaš, ovo, ono… ?

Eve me. Ne verujem da ću uskoro, iako imam više nego dobrog kandidata, pa bih se udala danas ako treba. Ali da, eko-nomske stege su u pitanju. Moj kandidat, tj, moja ljubav (kandidat- kao da sam mu instruktor vožnje) je student, ja književnica na birou nezaposlenih. Mada, ko zna, kad sad za koji mesec dobijem status slobod-nog umetnika,neku nagradu ili na lotou, možda se i odvažim. Haha, evo upravo sutra idem na jedan svadbarski ivenat, pa sve zavisi od hvatanja bidermajera, a ja sam visoka, ali damn, ne poznajem mladu, centriraće neku svoju ortakinju...

I, hoće li u skorije vreme nova knjiga, prokrastinatore stari ?

Everyday I write a book, što bi rekao Elvis Costello. U mom slučaju jedino tako je i moguće, jer funkcionišem po principu aku-mulacije tema i ideja. Zato i jesam prokras-tinator ili se to tako čini. Ljudi me gledaju kako dugo spavam, izlazim, kako čistim sobu i ribam kadu i misle se- o ne, zapala je u krizu, ne piše joj se. Ali ne, pisanje za mene nije ribanje kade, pa da u svakom tre-nutku mogu da ga uradim na jednako do-bar način. Uporedila bih pisanje u jednom delu sa šminkanjem ili kuvanjem. Nekada ti jednostavno ne ide. Kreneš, a ono neće. A onda, u jednom trenutku, javi se čudesna potreba da obljubiš word stranicu. Da ti odgovorim na pitanje- knjigu pišem svakog dana, ali je zaista pišem sada, pa se nadam da će biti gotova do kraja leta, a onda stvar više nije u mojim rukama, već u rukama izdavačke kuće.

Pa da se uozbiljimo malo. U tvojim knjigama često pišeš o „starim dobrim vremenima“. Neko bi već rekao da ti tada nisi ni bila rođena, ili da si pak bila jako mala. Mnogi su se složili da si ti to opisala mnogo bolje nego što ljudi koji su zaista živeli u tom vremenu pamte. Šta je to što te posebno privlači da pišeš o tome, i šta je prednost današnjeg vre-mena?

Baka mi je u detinjstvu uvek stalno pričala svoje priče iz mladosti, pokazivala mi stare fotografije. Mislim da je tad počela moja fascinacija prošlošću. Razmišljala sam, šta je tačno uslovilo promenu bakine frizure i njenih haljina i gde su sada svi ti ljudi sa

tih fotografija i šta im se do-godilo? Mislim da sam tad razvila ono što smatram svojom najjačom stranom- osećaj za bizarni ili apsurdni detalj. Za mene su ‘stara do-bra vremena’ i stara i dobra upravo zato što ne mogu, i da hoću da zaista budem u njima. To je konzervirano, davno završeno vreme, pa možda baš iz tog razloga za mene fascinantno, jer ga ni-kada i nikako ne mogu imati ili biti njegov deo. Čak i oni trenuci kad sam bila mala i nesvesna svog postojanja spadaju u taj nedodirljivi deo neke mikroistorije. A sa druge strane, nimalo ne želim da glorifikujem prošlost, jer je svakom svoje vreme dobro, ako je njemu dobro. Što bi babe rekle- svaka je mladost lepa. U suštini- da, iako današnje vreme nema nikakve pred-nosti u odnosu na prošlo, sem što je tehnološki osvešćenije. To je dobro, ja se ne bih žalila, jer sam ljubav svog života upoznala preko majspejsa. Roditelji i još stariji nam pričaju o svo-joj mladosti, ali to je opet romantizovana slika sveta, u kojoj kao da nema nikakvih teškoća. Hičkok kaže da je film život bez dosadnih delova. Ja bih rekla da je ono što nam govore o svojoj mladosti- život bez tegobnih delova. Ono što me nagoni da pišem o prošlosti ili o njenim zanimljivim artefaktima, muzici, filmu i načinu na koji su ljudi živeli ima veze i sa onim što me kao i svaku devojčicu inspiriše- izgledom. Re-dovno idem na sajtove sa retro, vintage, pin-up slikama, kao i na ovaj savršeni sajt http://www.retrofuture.com/, od koga polazi inspiracija za moju novu knjigu.

Poznate su tvoje kolumne za magazin Huper koji više ne postoji. Šta se desilo i zašto se gasi sve što je edukativno i duhovno podobno za normalni razvoj jednog normalnog bića?

Huper je prestao da izlazi zbog ekonomske krize. Kuća koja ga je izdavala smatrala je da on ne treba da postoji, jer ne donosi dobit. U suštini, mislim da je greška sa Hu-perom, koji je u doba kad sam ja za njega

pisala bio odličan, bilo to što u trenutku kada su došli potpuno novi ljudi u redakciju, nije napravljen rez sa starim Huperom, već je novi koncept sve vreme morao da ba-lansira sa starim imenom. Oni koji su voleli stari Huper bili su razočarani novim, oni koji bi voleli novi Huper nisu ga kupovali zbog asocijacije koje je budilo ime koje je nosio. Mislim da je zaista glupo što ne postoji do-bar filmsko-muzičko-književno-popkulturni magazin i unapred se javljam entuzijasti ili novinskoj kući, koja bi ponovo pokušala da stvori nešto slično Huperu. Ja nisam protiv tabloida, svakojakog đubreta- ako, neka se prodaje, da imam šta da čitam u frizeraju. Samo da postoji i neko ko će uložiti i u nešto drugačije, što bi se uz dobru kam-panju, verujem, na zadovoljstvo svih nas, odlično prodavalo.

Zašto na televizijama više nisu prisutne emisije sa edukativim karakterom i ko-liko televizija (i slični mediji) danas utiču na omladinu, a koliko su uticali nekad ?

Ja sam televizijski frik. Gledam sve i znam sve. I možda nisam dobar sagovornik za

SLOBODAN STOJIČIĆ

Ana Vučković

ovu temu, jer sam ja oduvek volela emisije u kojima jedan pametni čika pita drugog pametnog čiku, a ovaj mu odgovara. Da-kle, ja sam ljubitelj emisija iz kulture is-tom merom kao i zabavnih emisija. Ono što je pun pogodak je zabavna emisija iz kulture, a ima i toga, samo mnogo manje nego ranije. Logično, jer su neki novi pro-grami zauzeli njihovo mesto. Ja poznajem mnogo divnih ljudi, novinara i autora čije emisije postoje, ali dobijaju loše termine, pa ih samo mi, televizijski frikovi možemo uhvatiti. Ne može se reći da emisije Anite Panić o Skadarliji i starom Beogradu nisu zanimljive, ali ih zbog loše televizijske poli-tike malo ko vidi. A sa druge strane, tzv. ja-

vni servis se bori za gledanost sa privatnim televizijama, pa se čini da emisije iz kul-ture, koje su inače odlične, pravi samo da bi ispunila kvotu. Ovakvi sadržaji gotovo da nemaju uticaj na mlade ljude.

Čitaocima mesečnika Mladi Reporter si poznata od samog početka postojanja istog. Koliko te ispunjava pisanje za naš mesečnik, i šta generalno misliš o sa-mom konceptu i ideji Mladog Reportera?

Verujem da Srbija nije Beograd i žao mi je što su drugi gradovi Srbije tako siromašni i neorganizovani. Da vam samo kažem, ako je za utehu, da ni u Beogradu nije najbolje. Onako kako ja zamišljam Beograd i ono šta on jeste ne može se porediti, a to vam kažem ja Beograđanka koja Beograd voli. Baš često pričam sa mamom, inače Leskovčankom, o tome kako je lepo kad se neko ko je uspešan, vrati u svoj grad i tamo deluje. To najčešće nije tako, ali je lepo. Moja mama nije jedna od tih, jer se posle gimnazije preselila u Beograd, pa ja učestvovanje u Mladom reporteru vidim kao neku vrstu ‘iskupljenja’ u njeno ime. Šalim se.

Ono što mi se kod Reportera sviđa je ideja koja je mobilisala toliko mnogo ljudi koji vole i rade toliko različitih stvari. Putujući po Srbiji i u kontaktima sa ljudima koji za Re-porter pišu shvatila sam da sa nekima od njih imam toliko toga zajedničkog, da ap-solutno nije bitno što je neko iz Beograda, neko iz Niša, neko iz Leskovca, jer kao što sam nekad rekla- ja imam više zajedničkog sa ljudima koji vole Morisija, nego sa lju-dima iz svoje ulice i to je normalno.

Šta bi nam preporučila, koje to ti pi-sce praktikuješ (mislim, praktikovati isključivo radi čitanja :) ) ?

Od mene ćete čuti uvek isto što se tiče ovog pitanja. Ponovo sam se uhvatila Ficdžeralda i čini mi se, pročitaću ponovo sve što sam čitala i što nisam. Zatim Ćira Magični, on je uvek zabavan, pa Kortasar u koga sam se zaljubila pre nekoliko godina i i dalje ne mogu da se opasuljim, on je baš moja šolja čaja, zabavan i komplikovan. Tek sam skoro počela da čitam Palahnjuka i kajem se što je to tek sada. Ja sam veliki ljubitelj Bukovskog, nekako se uvek kad ga čitam osećam kao na svojoj teritoriji, a to ne mogu da objasnim. Ili možda i mogu, ali mi treba mnogo vremena. Trenutno praktiku-jem Itala Kalvina, staru dečiju knjigu ‘Morski lovac’, a preporučila bih i Teleks, Vladimira Protića (Doktor Protić) i Nemanje Moravića-Balkanskog. Ali to samo za sladokusce i za one koje vole Protićev lik i delo.Kada si nam već pomogla u kreiranju imena benda (kolumna pod nazivom “Ime”, stra-na: ), koji su to novi mladi bendovi koje ti privatno voliš da slušaš i koje u ideološkom smislu podržavaš ?

Ima tu razne muzike, ima finih stvari koje podržavam formalno, ali moram reći da se na novoj srpskoj sceni još nije pojavilo ono

što bi me oduvalo, odnosno bilo moja šolja čaja. Sviđa mi se grupa Rebelstar, čiji je front-men i mastermind Milan Glavaški poznat po Popcycleu i Evi Braun. Sjajna muzika koja balansira između popa i alt-kantrija. Preslušajte. Volim Iku i bendić Lula Mae. Ženstveno, nežno. Ne znam šta je dešava sa mojim omiljenim bendom Tussilago koji mi je svirao na promociji Plišanog solitera. Dobro je što si me ovo pitao, jer ja možda planiram da nešto uradim sa pesmama ko-jih imam nekoliko, za sad. Ja to zamišljam kao vrstu ljupkog stand-upa sa pevanjem.Otkriću ti tajnu- ja sam u stvari oduvek želela da budem pevačica, pa ću usmeriti svoje snage u tom pravcu na jesen. To će biti retro muzika, sa retro harmonijama. Smešno-tužno-nežan spoj! Ko zna, sledeći put kada me budeš ovo pitao, možda će odgovor biti kao iz topa. A za ime za bend ćemo lako.

E sada, čisto inovacije radi ti dajemo priliku da sama sebi postaviš jedno pi-tanje i odgovoriš. Verovatno imaš neko pitanje koje niko nikako da ti postavi, a ti žarko želiš da to kažeš i izbaciš iz sebe (jednom za svagda):

Anino pitanje: Ana, da li zaista misliš da možeš da pređeš sa piva na vino zauvek, i da tako dovedeš svoju liniju u red ?

Anin odgovor: ja ću pokušati, iako znam da ću popustiti u trenutku kada ljudi oko mene budu imali samo pivo. Tada će me mrzeti da idem do trafike i kupujem litar vina samo za sebe. A i da, Svetsko prvenstvo u fud-balu tek što nije.

Šta ima danas za ručak, ima li i šta za uredništvo M. Reportera ?

Gulaš sa patlidžanom i pečurkama, na moj način, znači pikantan i ljut.

Čitaocima bi eto mogla preporučiti neko dobro jelo po tvom ukusu mmmm… (jer nisu pozvani na ručak, iz prostog razlo-ga što ne može…) ?

Gulaš sa patlidžanom i pečurkama, na moj način, znači pikantan i ljut. Teletina, patlidžan i pečurke, sve na kockice, pa na zapršku od čak 4 seckana crna luka, malo ulja, pa na sve to malo aleve, malo kečapa, soli, začina C. Otvoriti uz ovo crno vino. Možete napraviti i pire od krompira, koji je garant da će se sos lepo pojesti, jer je najlepše kad gulaš penetrira u pire.Ovim putem obećavam da ću ovo spremati jednom kada se svi iz Mladog Reportera negde sakupe. A tad ćemo se oždrati.

Prijatno i voli vas Anchy

16S

Neverovatno. Taman sam se spremao da legnem u krevet na moj zasluženi od-mor i rekoh ’ajde da prosurfam po svom omiljenom sajtu www.digg.com. To je inače sajt gde ljudi objavljuju razne zanimljivosti iz sveta u obliku vesti ili linkova na nešto zanimljivo i ako se izglasa dođe na prvu stranicu. I naravno svaki otvoreniji sajt ne može biti imun na razne gluposti koje se mogu pojaviti. Najgore je što se za sve te lude vesti do sada ispostavilo da su tačne. Elem, da ne dužim. Znači, surfam ja tako lagano i pored raznih seksualnih devi-jacija naletim na naslov. „Forum za one koji misle da je zemlja ravna“. Da, dobro ste pročitali. Postoje ljudi koji veruju da je zemlja ravna, a da NASA i vlade rade neku vrstu konspiracije. Ja koji sam ap-solutni conspiracy freak sam zapanjen! Da imam monokl sada bi mi ispao. Ono što je najžešće što imaju tako neodoljiv FAQ u kome su objašnjene logične pojave po kojima je inače i slepcima jasno da je zemlja okrugla. Huh, ne znam,ne želim da osuđujem nek veruju u šta hoće. Ko zna u

šta ja verujem pa je nekom čudno. Ali, ipak! Ljudi, ej, Zemlja ravna?!! Ne vredi. Ovaj, šta

na kraju reći sem prošaptati u starom duhu -ipak se okreće.

VLADIMIR MITIĆ

17S

ZEMLJA JE RAVNA?

17S

U poslednje vreme mi se „nude“ poslovi za koje imam stručni naziv „prodaja magle“. „Znaš, nama je potreban neko da pronalazi kupce“ - kažu. Dobijaš procenat. Radiš na procenat. Nemaš radno vreme.“ Znači, jednom rečju, ceo dan je tvoj, pa biraj. Uko-liko napraviš pauzu, tebi iz džepa. Privatan život nije poželjno pominjati, nećeš dobiti posao. A znaš kolika je nezaposlenost u Srbiji. Još biraš. Nezahvalniče!Zar sam zato studirala? Želim i znam da mogu da budem dobar prosvetni radnik, a ne neki tamo što uvaljuje tuđe proizvode i ovako sirotom narodu. Ne želim da pričam o onome što ne mislim da je tako. Ljudima je dosta svega, zalupiće mi vrata pred nosom, kao što i meni dođe, kada mi neko pozvoni i počne priču kako nudi razne proizvode koji će mi olakšati opstanak. E pa, opstanak je i ovako ugrožen i to ne zbog nedostatka proizvoda. I suviše đubreta imamo, treba nam pravi posao.Naravno, poslodavac nema nikakvu obave-zu prema tebi. Ne zapošljava te dok ne vidi jesi li povećao procenat prodaje. Dotle ti habaš svoje cipele, odeću po gradskim au-tobusima, ili svoj auto ako ga imaš, plaćaš karte i gorivo iz svog džepa, kucaš na vrata

već živčanih građana, preznojavajući se, jer pomišljaš: „Samo da nema pištolj u ruci“. Ako je kandidat fin, on ti zalupi vrata govoreći: „Nismo zainteresovani“. Mora i tome jednog dana doći kraj. Samo, kada će?! Kada bih prala prozore, mo-gla bih da precirizam svoje radno mesto i radno vreme, nikoga ne bih gušila, nosila na duši, ne bi me pljuvali, vređali i prevrtali očima kada me vide. Izgleda da je postalo moderno nositi sunčane naočari i danju i noću. Furamo ono što nam je na pameti, pa kud puklo da puklo. Narod je u proseku, pa, prosečne pameti, a to treba iskoristiti pretpostavljam. Oni, kao pametni, otkrili su kako najbezbolnije prodati maglu a kada se ona razgrne, već je kasno. I sama imam iskustvo sa kupovinom magle. Radi mes-ec-dva i traži da je ponovo kupiš. Pomisliš, nije valjda baš meni zapala ta sa greškom? Servisiraću je....opet meni sa greškom? Kako da nasednem na te priče da je pro-daja magla dobra za mene? Neki mi kažu, da ne mogu da biram jer nemam posao. Pa ko je rekao da biram kad izbor ni ne postoji, jer previše je magle proizvedeno i ništa se od nje ne vidi.

GORDANA JANKOV

PRODAVANJE MAGLE

RECENZIJE:18S

Ovo je osmi po redu album ove zvezde koja čini se i na ovom albumu ne pokazuje jasno svoj pravac u smislu određenja i vezivanja za samo jednu i kao takvu vodeću muzičku ideju. Ovaj album je imao dosta kritika koje i nisu bile tako pozitivne a čudno je to da su neke izašle i pre samog albuma, čak i pre preview-a. Sa druge strane komentari mnogih koji i nisu Robijevi fanovi govore da im se jako dopada ovaj album iako je on označen na Robijevom sajtu kao povratak nekadašnjoj Robijevoj formi sličnoj onoj u pesmama Angels, Millennium, Feel.... Jedna vidna razlika između ovog i nje-govih prethodnih albuma je, čini se, sama

činjenica da ovog puta ima mnogo zreliji prisput muzici, iako se kao što sam malopre napomenula, ne vezuje isključivo za jedan pravac. Albumom uglavnom preovladavaju balade i onaj nežniji pop, bez energičnih pesama kakve su bile Let me entertain you ili Rock DJ. Album je urađen u produkciji Trevora Horna i već se sa albuma izdvo-jilo par jako zapaženih numera. Ovaj album vredi preslušati ako ste fan dobro isproduci-rane pop muzike a i naravno ako ste čisto radoznali, možda vam neka pesma post-ane i favorit.

Za razliku od Robija koji je čini se i na-kon toliko muzičkih ostvarenja pomalo neodlučan, Alicia tačno zna na čemu je. Ovaj album je označen u stilu pop soula, i na njemu možete primetiti njeno autorsko samopouzdanje kao i poruku da je bolje preuzeti rizik i prerasti iz pupoljka u cvet nego zauvek ostati tu, sa željama, pitanjima i težnjama, kako sama Alicia kaže u uvod-noj numeri svog albuma. I ovde je zvuk zas-novan na njenoj veštini, odmerenosti, emo-cionalnosti i svakako na činjenici da voli da sluša i neke druge muzičke izvođače i

pravce. Album je dobio naziv Elementi slo-bode jer zapravo nema nekih granica kada je u pitanju muzika, i gotovo svako može uživati dok ga sluša otpočetka do kraja. Sa albuma se već izdvojilo par aktuelnih numera, od kojih je najzapaženija Doesn`t mean anything, kao i saradnja sa najvećim reperom današnjice, Jay-Zijem, na numeri Empire State of Mind..... Od ove ljupke zvezde možemo očekivati još puno pesa-ma i nastupa jer je to ono što je, kako voli da kaže, ispunjava, čini srećnom, i svakako omogućuje da bude zadovoljna sobom kao

osobom i izvođačom, jer tako ispoljava svo-ju senzualnost i slobodu.

Za razliku od Robija koji je čini se i na-kon toliko muzičkih ostvarenja pomalo neodlučan, Alicia tačno zna na čemu je. Ovaj album je označen u stilu pop soula, i na njemu možete primetiti njeno autorsko samopouzdanje kao i poruku da je bolje preuzeti rizik i prerasti iz pupoljka u cvet nego zauvek ostati tu, sa željama, pitanjima i težnjama, kako sama Alicia kaže u uvod-noj numeri svog albuma. I ovde je zvuk zas-novan na njenoj veštini, odmerenosti, emo-cionalnosti i svakako na činjenici da voli da sluša i neke druge muzičke izvođače i

pravce. Album je dobio naziv Elementi slo-bode jer zapravo nema nekih granica kada je u pitanju muzika, i gotovo svako može uživati dok ga sluša otpočetka do kraja. Sa albuma se već izdvojilo par aktuelnih numera, od kojih je najzapaženija Doesn`t mean anything, kao i saradnja sa najvećim reperom današnjice, Jay-Zijem, na numeri Empire State of Mind..... Od ove ljupke zvezde možemo očekivati još puno pesa-ma i nastupa jer je to ono što je, kako voli da kaže, ispunjava, čini srećnom, i svakako omogućuje da bude zadovoljna sobom kao

osobom i izvođačom, jer tako ispoljava svo-ju senzualnost i slobodu.

MILICA JOVIĆ

ROBBIE WILLIAMS - REALITY KILLED THE VIDEO STAR

ALICIA KEYS - ELEMENTS OF FREEDOM

SADE - SOLDIER OF LOVE

19S

Dakle, only in USA... devetnaestogodišnja Džanet Sejas je sa svojim dečkom gledala film Transformers u bioskopu u Arlingtonu, SAD. Ono što ju je posebno iznenadilo nisu specijalni efekti, već njeno hapšenje pri-

likom izlaska iz bioskopa od strane policije. Naime, ona je sa svojim mobilnim snimila 20 (!!!!!!) sekundi filma koje je želela da pokaže svom malom bratu kod kuće i zbog toga je uhapšena i optužena za pirateriju i

očekuje je moguća kazna od godinu dana zatvora ili 2500 dolara. Ovo je stvarno dno dna! Ne znam na šta vama ovo liči, ali ovo nema ni kod Orvela.... Pitam se koja nam je još sloboda ostala!!!

VLADIMIR MITIĆ

IVICA MILARIĆ

GENTLEMEN BRONCOS

NEW AGE PIRATI!

Kada sam pogledao GENTLEMEN BRON-COS, zapitao sam se šta zaista čine ljude čudnim? Da li su to njihova neobična lica? Hobiji i aktivnosti koje upražnjuju u slobod-no vreme? Možda razmišljanja i pogled na svet?

Ako se može suditi po njegovom filmu, Džared Hes, siguran sam, misli da su to definitivno neobična lica. Od prvog trenut-ka, ovaj film ih je prepun, i u svakoj sceni, oni krase pozadinu poput morbidne ljudske scenografije. Bilo da su književne večeri, crkveni horovi ili putnici u autobusu, Hes trpa ove obične ljude sa „nefilmičnim“ lici-ma (u prevodu, licima poput naših), a profe-sionalne glumce šminka, oblači i češlja na način koji treba da ih uneredi, primoravajući gledaoca da se zapita čemu sve to? Da li je to možda način na koji ovaj režiser stavlja neku vrstu vodenog žiga u svoja ostvaren-ja, budući da su njegove prethodne filmove NAPOLEON DINAMIT i NACHO LIBRE krasila slična ljudska lica.

Na žalost, to nije slučaj. Gentlemen Bron-cos samo želi da bude drugačiji. Engleski izraz quaint bi bio verovatno savršen termin za ono što je Hes želeo da postigne – nje-gov prevod bi glasio, recimo: nešto čudno, ali na prijatan ili zanimljiv način. Film jeste čudan, samo prijatno i zanimljivo nekako nisu upali u ovu priču o mladom piscu Bendžaminu čiji palp naučno-fantastični roman ukrade mnogo poznatiji, ali i teško sagoreli pisac Ronald Ševalije.

Hes bira da se sprda sa jeftinim SF-om i prepotentnim temama ovog žanra, ali bez stvarne supstance, već kao da celu satiru gradi na svojim predrasudama, a ne sa-mim delima. Da bi efektivno ismevali nešto, neophodno je istovremeno to jako dobro poznavati – samo jedna epizoda serije FU-TURAMA ima više efektivnijih šala o SF-u

nego kompletan GENTLEMEN BRONCOS.

Međutim, da je Hes odlučio da ostane

na ovom, možda bi nešto od svega i is-palo. Umesto toga, odlučio je da ubaci i sweded kinematografiju, koja je kao tema već čarobno propala u filmu BE KIND RE-WIND, uz značajan akcenat na opičene, asocijalne odnose između Bendžamina i njegove majke, možda-devojke i svih dru-gih likova. Time je samo rasuo već jako la-bavu priču, samo da bi je ponovo povezao na najklasičniji mogući način.

Svetle tačke filma su glumci Sem Rokv-el i Džemejn Klement. Prvi glumi dve drastično drugačije verzije glavnog lika Bendžaminovog romana, a drugi podmuk-

log Ševalijea, čiji duboki bas zvuči kao da dolazi sa neba i diktira Mojsiju šta da zapiše na kamene ploče.

Pored njih, muzika je odlična: pesme „In the Year 2525“ i „Just Like Jesse James“ pomažu nemerljivo atmosferi kojoj je kroz ceo film pomoć očajnički neophodna.Ako Hes misli da je baza humora oblačenje starog, naboranog čoveka kao treš SF fana, sve sa Madona metalnim grudima i roza providnom bluzom, onda imam ideju kako da učini film još smešnijim: neka mu navuče gaće na glavu. Tek će to biti ure-nebesno.

20S

Da li se ikada zapitate koliko puta čujete kako neko kao posledicu nekog problema izgovori reči: „Ubiću se!“Bar jednom nedeljno nađem se u situaciji da čujem nekoga da to izgovori. Postalo je veoma česta pojava da drugi polako prestaju da obraćaju pažnju na ljude oko sebe koji pričaju kako su o tome razmišljali, misleći da te reči koriste samo kao nekakvu frazu, ili pak za one koji su ozbiljniji i više puta spomenu samoubistvo, ostali misle da ipak nemaju snage da to stvarno urade, kao i da ne mogu da prevaziđu strah suočavanja sa smrću.Pored toga činjenica je da se u posledn-jih nekoliko godina samoubistva mladih dešavaju sve češće. Koliko sam uspeo da zapazim i shvatim iz primera različitih ljudi sa kojima sam o ovoj temi pričao, postoji mnoštvo razloga zbog kojih se mladi odlučuju da pomisle o samoubistvu. Počeću od većine koja se u uglavnom na-lazi u istoj situaciji. Kao mali, većina ljudi navikne na to da ima neprestanu podršku roditelja i ostalih ljudi oko sebe i navikne da dobija sve što poželi. To se samo u početku čini kao dobra stvar, jer kasnije u životu, kada shvate da ih ceo život čekaju prob-lemi, počinju da razmišljaju o samoubistvu kao najlakšem načinu da reše sve. Budući da su mladi, u većini slučajeva njihovi prob-lemi i nisu baš nerešivi i mahom se svode na probleme oko škole, svađe sa prijatelji-

ma ili nekakve propale veze i romanse. Loše naučeni od samog starta, očekuju da se zauvek neko zauzima za njih, a pošto to često nije slučaj, odlučuju se za, u toj situaciji najgore rešenje, koje samo odaje njihov kukavičluk i ne-sposobnost da se bore sa životnim tegobama. Obično ideju odmah pretvore u delo, i mahom su to oni koji ne pričaju o svom problemu i ne izjašnjavaju se o svom stavu prema samoubistvu. Druga grupa ljudi ima totalno drugačiji po-gled na sve. Posle dosta preživljenih prob-lema i neugodnih situacija, postaju jači i us-put shvataju u potpunosti trenutnu situaciju. Sve vrednosti su se izgubile, ljudi su post-ali hladni, sve je izopačeno, i bez ikakvog reda. Kada pored takvog shvatanja upadnu u neki veliki problem i izgube podršku pri-jatelja i porodice, shvate da više nemaju kome da se obrate, da su neshvaćeni i da retko ko uopšte pokušava da ih razume, polako počinju da razmišljaju o samo-ubistvu. Teško je kada shvatiš da ništa nije onako kako bi trebalo da bude, pravih pri-jatelja je malo, laž je postala toliko prisutna i učestala u našim životima, da istina izgleda kao puka slučajnost. Često se u takvim situacijama javlja depresija, počinješ da se osećaš kao jedan od bezbroj sićušnih de-

lova večnog mozaika života, koji bi sigurno opstao i bez tebe. Saznanje da nikome nisi najvažniji, pa čak ni iole bitna osoba, može dovesti da iz tog mozaika iskočiš zauvek, jer on će nastaviti da postoji, sunce će i dalje sijati, sve će se odvijati kao i kad si bio tu. Mnogo ljudi bi u toj situaciji krenulo lakšim putem, samo da nije porodice, jer znaju da će time naneti zlo drugima, ali i iz straha da posle toga nema nazad, nema ničega, ili pak postoji nešto, što može biti bolje, ali i mnogo puta gore mesto.Svet, uticajni ljudi u njemu, pa čak i obični ljudi koji indirektno utiču na druge ljude, zasigurno ne šalju dobar primer mladima, i stoga se pojava samoubistva vidi sve češće i sve je više prisutna. Neko bi trebalo da preduzme nešto i da se time ozbiljno pozabavi, jer očigledno sadašnji svet nije baš idealno mesto za život.

Samoubistva mladih

NaVAMga raport

MATIJA TRAJKOVIĆ

BRANIMIR KOVAČ

U poslednje vreme scena je preplavlje-na reperima, sa jedne strane to je loše jer se gubi na kvalitetu, dok ipak sa druge imamo pregršt različitih stilova i pravaca u samoj rep muzici koji bivaju zastupljeni. Otprilike jedna od podela koja se može smatrati validnom da bih odredio grupu o kojoj ću pisati i smes-tio priču u kontekst jeste na one koji se lože da će zabosti neke pare i na one koji kontaju da od ovoga nema leba, ali od starta nisu u stvari u priči zbog toga nego zbog kulture, druženja. Prvi su su-jetni, baronišu i rep im je fikcija, trude se da isprate trendove i žive u svojim kreiranim rep svetovima, dok druga gru-pa radi sve iz ljubavi, zarad sopstvene borbe sa ludilom današnjice i sve to uz dobro druženje. Da je to tako, dovoljno je poznavati nekoliko ljudi i situacija sa

te takozvane scene da bi se pokazalo očigledno. Jasno je da u prvom slučaju govorim samo o repu, dok u drugom o pravom hip hopu kroz sve njegove el-emente od kojih je najbitniji stav – nije poenta da neko nešto crta ili piše već da to radi jer hoće nešto nekome da kaže, kultura je određena kao pozitivna iako to mnogi ne mogu da skontaju, hip hop je način razmišljanja, odstupnica u borbi sa izazovima vremena.Sada bih prešao na stvar, govorim o gru-pi ljudi iz Crne Gore, Navamga ekipi koja objedinjuje poklonike kulture iz raznih mesta u državi i radi rep, i to repčinu za primer. Za sada nešto manje od 20 ljudi stoji pod tim imenom u svojstvu izvođača, ali se svaki poštovalac ideje smatra članom. Ideja je da se putem hip hopa učini nešto za sve i to kroz borbu

protiv lošeg sistema, za pravdu, slobo-du, zdrave vrednosti! Zvuk kakav rade je pun bunta i bez kompromisa, što je to-talno suprotno od repa kakav se danas plasira u većini slučajeva bilo da su ma-trice pune jakih basova i bubnjeva koji pršte ili jednostavno imaju old skul vajb, rep ne prestaje da pleni harizmom. Orig-inalni stilovi puni slenga od agresivnih preko tihih i sporih, mističnih i natrag, zajedno sa porukom, predstavljaju čitavu jednu nauku očuvanja zdravog razuma. Oni imaju stav, imaju druženje, i čuvaju leđa jedni drugima, takođe šalju pozitivnu poruku i ne traže ništa materi-jalno, dakle – sve je ljubav. Bez ikakvog preterivanja oni su sada kičma jedne scene, tačnije kulture koja se gradi, a to su pokazali svojom aktivnošću u radu, nastupima i širenju ideje. Svoj rad

21S

Živimo u vremenu slobodnih ljudi koji sami obliku svoje živote ostvarujući svoje snove bez ikakvih smetnji. Ali, da li je to istina, da li svi oni žive nesputano- da li su oni slo-bodni?Svakako postoje različiti vidovi slobode, ali kako bi čovek ostvario sve te vidove mora posedovati onaj binarni – mora biti svoja ličnost. E, tu se postavlja još jedno pitanje. Kako? Kako kada sistem svim snagama, ne birajući načine, pokušava da to suzbije, spreči, iskoreni? Sistem, u daljem tekstu „oni“ (vlast, popular-ni mediji, priznati „intelektualci“, pa i u većini slučajeva škole) teže da od svih ostalih koji ne igraju njihovu igru naprave tupsone, zaslepljene mediokritete, obične bezazlene marionete koje neće biti opasnost po njih-ovu moć i ljigavi proces dolaženja do nov-ca. I to je tako, bez trunke preuveličavanja i nagađanja. Naravno to nije beskonačno, oni imaju jak uticaj na ljude, ali ipak ne na

sve. Taj mali broj svesnih, istinski slobod-nih i ogorčenih ljudi, bori se, bojkotuje, ot-kriva pakosnu misiju onih koji ne znaju za pravdu, onih koji misle da su njihovi zakoni pravilni. Nerealni, nenormalni zakoni koji se isključivo primenjuju samo na osobama čija je egzistencija dovedena na rub opstanka. Taj mali broj kaže NE zakonima!Ukoliko njihova misija počne da se otkriva, odlučiće da otvore Pandorinu kutiju i puste zlo na ljude koji će zatrovani međusobno ratovati. Ubijati se kao besne životinje koje ne znaju izvor sopstvenog besa, već kao verni psi hrle u sopstvenu propast.. A za to vreme, oni koji su pokrenuli to krvoproliće, konzumirajući viski i tompuse, zajedno će ćaskati o novopristiglim svotama. E pa, već spomenuti, mali broj mudrih ljudi, ponovo će reći NE, ovoga puta tom besmislenom ratu i otpočeti novi rat, koji svakako nije besmislen i čiji cilj nije što više novca i mrt-vih potencijalnih pretnji. Jer taj rat je rat

za ideale, snove i čovečnost. On se vodi protiv onih koji plasirajući emisije poput Farme, Velikog Brata, popularnog Trenutka istine(...), pokušavaju da od nas naprave robote, zatupele primitivce, da nas stope sa masom. Ali mi ne pripadamo masi, mi smo individualci koji sami izgrađuju svoje sisteme vrednosti boreći se protiv namet-nutih. Nama ne treba neko da kaže šta da volimo, šta da slušamo, kako da živimo. Ne želimo da nam život bude šablon koji je neko izmisli i primorao nas da ga verno primenjujemo. Mi kažemo NE navodnoj demokratiji, mi želimo anarhiju. I ne! Mi ne želimo haos i rasulo... mi želimo promene, mi želimo pravdu, ne želimo zakone, jer oni nisu isto. Mi nismo sunđeri koji će upi-jati plasirano nam smeće. Mi smo oni koji tragaju za umetnošću, duhovni džinovi koji će prognati snobove, tirane, lažove i nafu-ranu đubrad i učvrstiti slobodu za kojom se toliko vapi.

prezentuju besplatno putem interneta sa namerom da tako i ostane, a svoje nastupe rade maksimalno posvećeno i čine ih pristupačnim sa cenama (to jest da ostanu na nekoj nuli pošto ni njima situacija ne dozvoljava minus jer su obični ljudi, kao i publika koja ih sluša), uz malo guglanja možete lako pronaći stranice na kojima ćete pratiti aktivnosti grupacije ako vas zainteresuje. Ono o čemu je sada reč je mini turneja dva člana grupe Barska Stoka i to: Dvor-ske Lude i Joe Shuee Kizza, i još jed-nog pripadnika grupacije – Psiho Mis-tika svi su članovi naVAMga formacije. Nastupali su u dva grada Srbije, prvo u Beogradu, a zatim u Nišu i to je sve od mini turneje; ono što ih čini posebnim i vrednim pomena je da trenutno u Srbiji ne postoji grupacija sa toliko energije i takvim stavom, samo manje grupe ljudi koje nemaju toliki uticaj, ili veće koje čuvaju svoje projekte i polako se možda udaljavaju od suštine od silnog čekanja. Ono što želimo je da podstaknemo razmišljanje kod ljudi koji i dalje cene prave vrednosti ako ovo čitaju.Velika sala Akademije je bila, u najbolju ruku, praznjikava, Crnogorci su najav-ljeni kao zvezde večeri što je i logično pošto su se iscimali, ali pored njih nas-tupalo je još desetak sastava tako da je vreme bilo jako ograničeno, po prvobit-nom planu na 3 pesme (?!), u svakom slučaju zahvaljujući reakcijama publike ostali su nešto duže i izveli 10-ak nu-mera, mada od kojih je možda samo jed-

na bila cela dok su kod ostalih izbačeni delovi članova koji nisu prisutni tako da su bile svedene na trajanje od par minuta. Publika koja je došla je svakako pokazala poštovanje, a po emociji koja je vladala najbolja atmosfera je bila dok su upravo oni nastupali i to je najsvetli-ja tačka večeri; ozvučenje je prskalo, ali oni nisu stajali niti popuštali te su svakako pokazali primer šta znači biti pravi MC. Lejzi mi je rek’o da je u Nišu slično prošlo što se tiče publike, ali da je bilo bolje krcanje sa sve fristajlovi-ma. Lično, ono što sam hteo – video sam, i svemu što je vredelo pokazao sam poštovanje, međutim ono što mi je jako zasmetalo je činjenično stanje da u Beogradu, dvoipomilionskom gradu na jedan nastup tog ranga svoju guzicu ne može da dovuče više od 100 ljudi! Sutradan je ekipa bila 240 km južnije u Nišu. Sve se odigravalo u klubu „Base“, s početkom u 23h, a sam događaj je, moram da kažem, loše (iliti nedovoljno) ispromovisan. Bila je samo najava na fejsbuku i sajtu Plakatt.com što nije dovoljno, a bila je i nedelja, pa je te večeri u jednom trenutku bilo najviše 60-ak ljudi. Ali je situacija bila drugačija nego prethodne noći, jer nije bilo toliko bendova, već je pored ekipe nastupao samo dobro nam znani Markonjero. Testirali su mikrofone, naređali matre i krenuli da cepaju. Jako, agresivno, bez ispadanja (sitne greške bivaju za-kamufliranje improvizacijom, ekipa je izvežbana i iskusna). Posle 7-8 pesama

je na red došao Markonjero. Šta reći za njega, čovek gruva od devedeset i neke, repovao je stvari sa albuma koji sprema, sve je zvučalo odlično! Posle njega je, kao gost, upao Lazy Rhaps i sa Psiho Mistikom odrepovao 2 stvari, a pošto je bilo vremena očukao je i jednu svoju. Krenuli su još i rokali i rokali. Kada je repertoar završen, na red su došla dva beatboxera, jedan Crnogorac i jedan mladi Nišlija. Ritam je išao, a mikrofon se kretao od ruke do ruke, fristajl je išao preko zvučnika skoro pola sata. I ovde su pokazali šta znači biti pravi MC, ali i šta je jedinstvo koje hip-hop pruža potvrđujući onaj najbitniji stav - treba biti prvo čovek, pa se onda mlatiti s re-pom. Ljudi iz različitih gradova su ofor-mili ekipu, seli u kola i ispičili do Srbije da bi radili ono što najviše vole i kažu ono što žele da kažu, sve to ritmički upa-kovano, zamašćeno i izrečeno na pravi način. Mada, mala posećenost u Nišu je bila očekivana.Gde živi taj hip hop? Izgleda se onaj deo sa nastupa preselio na lajkovanje na fe-jsbuku ili tako nešto i sve je možda post-alo kultura sedenja za kompjuterom, i ovaj tekst je pisan na kompu ljudima koji će o hopu čitati na kompu. Na kraju krajeva možda o domaćem hip hopu ne možemo govoriti kao o kulturi, već o omanjoj kolektivnoj hipohondriji. Nisam dovoljno pametan da dam odgovor, ali svakako nemam čega da se stidim, kao pripadnik pokreta dao sam i dajem samo najbolje od mene.

NaVAMga raport Fantom Slobode JELENA BEGENIŠIĆ

22S

Nema Nju Jorka i istočne obale, nema Amerikanaca italijanskog porekla, nema mafije, nema eksplicitnog krimi-nasilja (ne računam malo streljanja). Martin Skorseze/Skorsezi je u svom novom filmu odlučio da izbaci sve motive koji su nosili njegove filmove od MEAN STREETS, dela koje ga je stavilo na listu mladih režisera novog, liberalnijeg, ali jednako unosnog Holivuda. Jedino nije mogao da se otarasi Leonarda Di Kaprija.Bez obzira na utisak koji film ostavlja, činjenica da se Martin drznuo da otkači svoje standarde i napravi nešto novo je uvek vredno hvale. Pogotovu ako dođe od čoveka koji je primetio da većina umetnika, uključujući i njega, iznova pravi isto delo.SHUTTER ISLAND počinje kao klasičan triler: dva detektiva iz agencije američkih maršala dolaze na ostrvo Šater, gde se na-lazi zatvor za mentalno obolele osuđenike, sa zadatkom da se uključe u istragu o mis-terioznom nestanku zatvorenice. Jedan od

njih je Tedi Danijels, veteran II svetskog rata i ogorčen čovek sa tragičnim porodičnim životom. Od trenutka kada kroče na ostvro, počinje igra paranoje i skrivenih motiva. Tedi primećuje da se mnogo toga ne uk-lapa, od bekstva žene do priča zaposlenih, podataka o pacijentima i samog porekla instituta, budući da pored nestanka zat-vorenice traži čoveka koji bi trebao da se nalazi u istom zatvoru. Istovremeno, ura-gan udara ostrvo, presecajući svaki kontakt sa spoljnim svetom.U svojoj suštini, ovaj film bi mogao da bude školski primer psihološkog trilera. Tedi, kao centralni lik od početka od kraja, ima mnogo nivoa: od sopstvenih skrivenih na-mera, lične prošlosti koja nam se otkriva kroz simbolične i nejasne snove, pa do latentne nasilne ličnosti. Pametno, Skor-sezi/ze koristi odličnu glumačku postavu pratećih likova da samo dodatno osvetli Te-dija. Uz njegovu direkciju, Ben Kingsli i vrlo stari Maks Sidov, koji glume rukovodeći par

psihijatara institucije, prave sjajne scene sa uvek konfrontativnim likom Lea Di Kaprija. Pored njih, Mark Rufalo se takođe ističe u tom značajnom drugom planu.Za mene, najveći problem jeste činjenica da se promene realnosti za Tedija nižu jedna na drugom, sve do kulminacije. Tu, iako se nudi savršeno validno objašnjene, i dalje ostaje pitanje, nametnuto samom atmosferom: da li je to zaista stvarnost, ili samo nova obmana? Dok takvo osećanje bukvalno gradi finale dela kao eXistenZ, ovde ostavlja pomalo prazan utisak.Mnogi će ga porediti sa filmom THE SIXTH SENCE, ali po meni je ostvarenje JACOB’S LADDER delo na koje SHUTTER ISLAND „puca“.A kada bi morao da biram koji od ta dva film ću prikazati na festivalu psiho-trilera, Marti-novo delo bi ostalo kod kuće.

IVICA MILARIĆ

Biti čovek ne znači samo biti biće sagrađeno od krvi i mesa. Biti čovek znači mnogo više. Znači biti osoba sa dušom i srcem... koja dobro startuje trku, a i čitava stigne na cilj... koja skoči, a dočeka se na nogama.Mnogi su zacrtali svoj put, krenuli, a zatim stali, nisu želeli dalje, mislili su da ne mogu dalje, da je za njih sve srušeno, da im je sve ono dobro i plemenito nestalo.Koliko ste puta sa suzama u očima i ruka-ma na čelu govorili: „ZAŠTO? Zašto sam ja to biće koje pati, koje uvek ispašta i uvek izvuče deblji kraj?“Kad samo se setim koliko puta sam ja plakao i dozivao ime Boga. Bezosećajni i

hladnokrvni ljudi povređivali su me, a da to nisu ni primetili, to je njihova suština, da povrede nedužne ljude. Spremni su sve da urade, samo da gledaju druge kako se muče i pate. Ta vrsta ljudi te gleda dok propadaš, pritom se smeju a duša im plače zato što nikada neće biti kao ti i nikada neće dostići tvoj nivo.Mnogi će ih opsovati, mnogi će ih nazvati pogrdnim imenima. Za mene je najgora psovka: NEČOVEK- to je mnogo gore i od bitange, idiota i probisveta. Jer, koliko god čovek bio idiot, idiot je dok on to ne shvati. Nečovek shvata da je mnogo gori od idiota, ali njemu to odgovara, ne želi to da menja.

I dok ti upropaštava život, ne shvata da upropaštava i svoj, mnogo jadniji. Misle da su bolji od svih. Biće bolji, onda kada pobede sami sebe i kada shvate da su pogrešili, a to se nikada neće desiti!!!Izgradili su svoju sreću na ruševinama dru-gih, nedužnih ljudi, ali ta sreća je kratkotra-jna, prolazna. Čovek nikada nije srećniji do onda kada zna da mu je savest čista. Ne vrede nam ni kule ni palate, ako ih nismo stekli sami, sa svojih deset prstiju. Ne vredi nam ni sreća, ako znamo da smo uništili nečiji život kako bismo došli do nje. Ostaje nam samo beskrajna LJUBAV koja ople-menjuje svet i održava nas u životu!

BITI ČOVEK NIKOLA STOJKOVIĆ

23S

Sava Centar (Beograd) 3. maj 2010.

Ne bih znao odakle da počnem. Bilo je savršeno, neopisivo. Dobro, sada nisam objektivan, ali mi se to sasvim sviđa. Da znam sve reči našeg jezika ne bih mogao da opišem ono što sam doživeo.Vayu slušam od malena, ali stvarno. Kada je moje društvo slušalo Koloniju i Željka Joksimovića ja sam slušao Dani Klein, Bea-tles-e i Eurythmics. Ne zato što sam nešto napredan nego zato što mi se ta muzika sviđa. Ali da pređem na koncert.Prvo, moram da naglasim da je ženica puna duha i da savršeno komunicira sa publikom. Svaka reč joj je bila na mestu, svaku pesmu je započela u pravoj nano-sekundi, kao da se spremala za ovaj kon-cert pola godine. Da, znam da je to njoj ko zna koji po redu i da ga odrađuje po rutini što se nekih stvari tiče, ali ovde je dala sve od sebe da nas učini zadovoljnim. Koncert je naravno kasnio, i svi su već počeli da se

nerviraju kada je prošlo pola sata, a vrata nisu otvorena. Sava Centar je savršen za kuvanje na pari, kada bi samo postojao neki veliki kazan u velikoj dvorani. Tamo je bilo 45 stepeni, a niko nije pušio, još uvek mi nije jasno kako. Ali kad smo ušli u kon-certnu salu raspoloženje se odmah pro-menilo. Kaća (moja sestra) je krenula sa njenim smejanjem svemu i svačemu, a ja to ne mogu da iskuliram, šanse nema.Uključio sam fotoaparat na telefonu (pošto sam imao glupu informaciju da se pravi fotoaparati ne mogu nositi), i spremio se da snimam. Jedina nevolja je bila što smo dobili sedišta preblizu pozornice pa se ob-jektiv zamagljivao od Vajinog daha... XIV red na balkonu!! Da mi ljudi nisu rekli da je izašla na scenu mislio bih da mala crna mrl-ja sa crvenim cipelama krade mikrofon i od-lazi! Ali, čula se jako dobro, to je najbitnije. Čim je izašla na scenu krenula je da peva. Neka pesma sa novog albuma je bila u pi-tanju, na francuskom. Nisam pojma imao o

čemu se radi, ali sam se raspekmezio kao mala devojčica. Takav glas do sada nisam čuo uživo, kako se samo unela u pesmu, ne mogu da vam opišem. Blagih pokreta pokazivala nam je da se opustimo, ali mi smo samo blenuli u nju, svako popunjeno mesto u sali je oduševljeno pratilo svaki ton svakog instrumenta zajedno sa njenom pesmom. Hteo sam da sam sebi taj osećaj urežem u glavu.Onda nam je uputila izvinjenje zato što je koncert kasnio, rekavši da joj je pozlilo i da je požurila da dođe čim je dobila injek-ciju. Ako je tako, svaka čast. Sledećih par pesama su bile sa njenog novog albuma, i mogu vam reći da mi se veoma sviđaju, baš su u njenom fazonu koji ne mogu porediti sa drugima. Veoma mi je žao što nisam po-neo bolji fotoaparat, da mogu da zabeležim mnogo bolje taj događaj, proklete dezinfor-macije.I da, šta mi se još neverovatno svidelo. Ko-munikacija sa publikom između pesama.

STEVAN STANČEVIĆ

VAYU SLUŠAM OD MALENA, ALI STVARNO. KADA JE MOJE DRUŠTVO SLUŠALO KOLONIJU I ŽELJKA JOKSIMOVIĆA JA SAM SLUŠAO DANI KLEIN, BEATLES-E I EURYTHMICS. NE ZATO ŠTO SAM NEŠTO NAPREDAN NEGO ZATO ŠTO MI SE TA MUZIKA SVIĐA. ALI DA PREĐEM NA KONCERT.

VAYA. CON. DIOS.

24S

ALL STARSIako ih još od 1970 – ih, pretežno nose ro-keri, pankeri, gotovo da ne postoji osoba čije odrastanje nisu obeležile starke. Stil-ska, funkcionalna fleksibilnost obezbedila im je mesto u životima tinejdžera još od početka dvadesetog veka. Malo ko zna da je njihov početak vezan za jedan od naj-popularnijih sportova današnjice, košarku. Kako su u početku bile vezane samo za sport, all stars patike su svoj pravi bum doživele tek nekoliko decenija kasnije. Inače, samo ime kao i prepoznatljiv potpis na etiketi potiču upravo od osobe koja je zaslužna za njihov plasman. Poznati igrač, Čarls Tejlor impresioniran udobnošću koju pružaju, ubrzo odlučuje da postane njihov promoter. Zanimljivo je to da su se prvih pedesetak godina proizvodile samo kao crno – bele, dok se kasnije njihova boja prilagođavala bojama raznih košarkakih timova. U njihovom dizajniranju sve do svoje smrti 1969. godine učestvovao je i sam Tejlor. U 21. veku one su već uveliko kult. Iako su promenile namenu, kao i populaciju, one su zadržale svojevrstan izgled, udobnost, ali i cenu. Nekada se odvajalo i od obroka da bi se kupile original all stars patike jer je cena uvek bila poprilično visoka. Izraz „starke bulevarke“, potiče od jako sličnih kopija ovih patika, koje su se prodavale na tezgama u bulevaru Kralja Aleksandra. Naravno, to potvrđuje da je sam dizajn tol-iko popularan, pa su se starke morale prila-goditi svačijem džepu. Danas one postoje u mnogim varijantama. Duboke, polu duboke, plitke, na štiklu, i to sve u svojstvu prilagođavanja situaci-jama u kojima se tinejdžeri mogu naći. Ova pretežno mladalačka patika pronalazi mes-to i u ormanima odraslih, ali uglavnom kao obuća za sport.Možda ih sa godinama prerastemo, shvativši da postoje izvesne prilike u ko-

jima one nisu prikladne, ali starke će ostati obuća koju uvek možemo priuštiti i u čijoj ćemo udobnosti uživati šetajući se po lep-om vremenu.

KATARINA STANČIĆ

Kod svake pesme je nešto rekla, čak nas je i pozivala da se opustimo, da pevamo sa njom, pošto smo bili prilično hladna pub-lika, moram priznati. Pričala je onda kako je njen otac napisao jednu pesmu pa nas je pustila da je čujemo, hvalila nas je kao narod, rekla kako uvek voli da dođe ovamo, a mi se raspilavismo kao puter. Jednostav-no zna, ima iskustva i to se vidi. Sve je na mestu. Ređala je pesmu za pesmom, sva-ka je bila bolja od prethodne. Puerto Rico je izvela u do sada nepoznatom fazonu i ispalo je savršeno, onda bi malo ubacila

nove pesme, pa se vratila na stare hitove, i tako nas ostavljala bez daha u, inače, zagušljivoj sali. A onda, kao grom iz vedra neba, posle sat vremena je otišla. Znao sam da će se vratiti, znao sam da nema šanse da ode, i bio sam u pravu. Vratila se, a to je značilo samo jedno, Još par pesama i idemo. Razumem ja da joj nije bilo dobro, ali ga je prilično skratila. To je moja jedina zamerka.Onda je ubacila What’s a woman da nas opusti, ispričala par reči pa presekla sa Neh Nah Nah, i tada nas zamolila da svi

ustanemo i igramo sa njom. Kako odbiti to? Svi smo ustali za 2 sekunde i počeli da đuskamo koliko nam je to prostor dozvolja-vao. Tu je neki kralj izašao da igra sa Dani, napravio je priličnog kretena od sebe, ali jednom se živi! U jednom trenutku smo svi plakali od smeha posmatrajući je kako beži od budale, iako je pre toga igrala sa njim. Šou-program. Tada se poklonila zajedno sa orkestrom, neka cura je prišla da joj uruči cveće, i onda je otišla. I sad mi je žao!

Do sledećeg koncerta…

25S

DANIJELA PETKOVIĆ

THE WIRE POČINJE SLIKOM KOJA ĆE SE OD TREĆE SEZONE POJAVLJI-VATI NA SVAKOJ ŠPICI DO KRAJA SERIJE: TANKI, TAMNOCRVENI MLAZEVI MASNE KRVI NA ASFALTU, I U NJIMA ODSJAJ PLAVIČASTOG POLICIJSKOG SVETLA. ONDA SE KAMERA POLAKO, GOTOVO NEŽNO UDALJI, I OTKRIVA TELO DEČKIĆA SA PROSTRELNOM RANOM NA LEĐIMA. ČUJU SE SIRENE, ALI NISU BLIZU. FOTOGRAFIJA JE NEVEROVATNO JASNA, ŠTO CEO PRIZOR ČINI NARAVNO MUČNIJIM, KAKO I TREBA.

The Wire ima više nego dovoljno savršenih rečenica, ali ovakav početak uspeva da bez ijedne reči uvede njenu glavnu temu, i estetiku. Krv/ulično nasilje, reflektovani (i) u policiji. Ubistvo s leđa, iz neposredne blizine, koje nagoveštava sva buduća izdajstva. Ubijanje (naj)mlađih, bez milosti - mecima, i, videćemo kasnije, podjednako efikasno, beznađem (koje iz daljine deluje kao narkomanija). I, da, ubijeni dečak nije belac. Može biti da je i to važno. Savršeno čiste, jake boje u mraku. Odmah je jasno, i biće još jasnije, takođe, da uprkos ko-stimu policijske serije koji nosi sve vreme,

The Wire nije nimalo bliska serijama kao što su Law and Order ili ne-daj-bože CSI - kojima nimalo slučajno dominiraju steril-ni plavo-beli tonovi policije i laboratorije. Sudeći samo po bojama - uvek riskantno ali i zabavno - ova će se serija baviti nečim većim, primalnijim: crvena, boja krvi i revo-lucija, je boja samog života.

Prvi dijalog u seriji The Wire, s druge strane, razotkriva njeno etičko uporište: detektiv Jimmy McNulty (Dominic West) sedi na stepenicama i ispituje nevoljnog svedoka o žrtvi pucnjave. Dečak otkriva da je žrtvino

ime bilo Slina (Snot). McNulty ne može da poveruje: ’Snot?’ Svedok pojašnjava: ’Snot Boogie’. McNulty razmišlja naglas o ubijen-om dečaku, čija se mama potrudila da mu da ime Omar Osaiah Betts: ’He forgets his jacket. His nose starts running and some asshole, instead of giving him Kleenex, calls him Snot.’ U kontekstu nekih naizgled ambicioznijih serija koje se bave Bogom, Đavolom, sudbinom, prirodom dobra i zla, moralna poruka implicitna u McNulty-jevom komentaru deluje skromno: dajte čoveku papirne maramice; ne lepite uvredljive etikete, pomozite kad možete. Ali ovo su

„TANKA JE GRANICA IZMEĐU RAJA I OVOGA“ :THE WIRE

26S

božanstveno opasna načela.

Znači: The Wire (2002-2008) je, između os-talog, i TV serija. Pisci: David Simon (da, isti čovek odgovoran za Homicide: Life on the Street) i Ed Burns, bivši baltimorski poli-cajac; produkcija i prikazivanje - HBO. Šta je još The Wire? Za analitičare, ili one koji bi sve da analiziraju (nije isto), ovo je pre svega obimna sociološka studija, maltene dokumentarac koji se lažno predstavlja kao serija rađena po scenariju. Za politički osvešćene, ovo je uspešna subverzija ide-

ologije klasičnog policijskog trilera, koji se, sa svojim fokusiranjem na detektiva-su-permena, pravog muškarca i moralnu gro-madu u svetu pokvarenih Drugih, naslanja na protestantski individualizam i patrijar-halni šovinizam. Takođe, ubedljiva kritika školstva, kao i seciranje zastrašujućih igara moći na svim nivoima, od sindikata pa do gradske uprave, a preko policije. Za neke osvešćenije komentatore, takođe, koji od Davida Simon-a i HBO-a zahtevaju više nego od predsedničkih kandidata, ovo je američka verzija velikih grčkih tragedija,

koja ipak ne nudi nikakvu političku/socijal-nu alternativu. Za nežna, saosećajna srca, ovo je zbirka teških (porodičnih) drama, i poneka ljubavna priča. Za neostvarenu istoričarku umetnosti, doživotno navučenu na razne slikovnice, The Wire je nepreki-dan izvor radosti - pored već pomenute savršene fotografije, ova serija nudi čitav niz slika onog pravog, prelepog, nimalo glamuroznog sveta, koji je do sada već eliminisan sa televizije: svet nastanjen lučkim radnicima koji ne liče na Branda, ženama od krvi i mesa, a bez plastike, HIV-

pozitivnim narkomanima koji se usudjuju da sanjanju (i tad su najlepši), bokserima u belim majicama bez rukava, bakama sa predivnim šeširima koje idu nedeljom u crkvu. (A tu negde je i obožavani Steve Earle, čija se verzija Waits-ove ’Way Down in the Hole’ čuje u špici poslednje sezone; Steve Ear-le čija ’I Feel Alright’ zatvara drugu sezonu, i u kombinaciji sa onom montažom izaziva višenedeljnu nesanicu. A tek pruge, moteli, grad danju, grad noću! I, najlepše od svega, ovo je svet kojim korača Omar Lit-tle. O njemu kasnije.)Za ljubitelje književnosti, The Wire je roman (nije nimalo iznenadjujuće da su teoretčari televizije baš zbog ove serije skovali novi termin: visual nov-el), i to ne bilo koji, nego dik-ensovski (objasniću). Takođe, važno je reći da su pojedina poglavlja ovog romana pisali podjednako dobri George Pelecanos, Richard Price, Dennis Lehane. The Wire je, najzad, i veliki naklon Baltimoru, koji je već opevan u predivnom Homi-cide: Life on the Street. Ovo je potresno očigledno u posled-njim minutima poslednje epi-zode, kad ide montaža svih mogućih slika Baltimora, i likova koje do tada već znamo u dušu, i nekih koje ne znamo, a baš Jimmy McNulty izgov-ori savršenu, džonvejnovsku rečenicu za kraj: ’Let’s go home’.

The Dickensian aspect

The Wire nije dikensovski ro-man samo zbog obima, mada je to možda najočiglednija paralela - prosečan Dikensov roman ima oko 500 strana, The Wire - 5 sezona, sa 12-13 epizoda po sezoni (poslednja, doduše, ima samo 8), a svaka epizoda traje u proseku 60

27S

minuta. The Wire nije dikensovski roman ni samo zbog panoramskog prikazivanja odredjenog društva u određenom istorijs-kom trenutku; niti zbog tridesetak stalnih, stravično ubedljivih likova, sa novima koji se dodaju u svakoj sezoni. Ne samo zbog bavljenja najnižim društvenim slojevima. Ne samo zato što demonstrira kolika je odgovornost društva i ko u stvari proizvodi kriminalce. Ne samo zato što postoji - a mora da postoji - comic relief koji uglavnom pruža Bubbles (Andre Royo) sa svojom dikensovski karakterističnom sintagmom ’much obliged’ koju ponavlja do besvesti (mada je nezaboravna i McNulty-jeva i Bunk-ova rekonstrukcija zločina u epi-zodi Old Cases koja se sastoji isključivo iz različito intoniranih verzija reči ’fuck’ i ’motherfucker’.) Ne samo zato što se taj comic relief, baš kao i u životu i kod Dik-ensa, pretvori u tragediju za tren oka. The Wire nije dikensovski roman samo zbog razotkrivanja užasa koji se rade najmlađima, nanezaštićenijima - a koji de-luju još brutalnije, ako je moguće, u onim lepim bojama. (Pogledajte samo Douquan-a, koji se posle tolike borbe da ostane u školi, na kraju preda - u već spomenu-toj montaži na kraju pete sezone vidimo ga kako ušpricava heroin: greje se pored kante sa zapaljenim đubretom i sakuplja ’sekundarne sirovine’ za život. Ali, hej, dro-ga je tu najveći problem.)The Wire nije dikensovski roman ni zbog sporosti sa kojom se narativne niti raspliću, (i to samo da bi se preplele u nešto kom-plikovanije), sporosti koja zahteva istu onu pažnju i posvećenost kao i čitanje. David Simon objašnjava: ’Želeli smo da se ka-mera kreće lagano, da se pozadina vidi sa mnogo detalja… tražimo od gledalaca da vrlo pažljivo prate priču i usput priku-pljaju činjenice i da nikad ne prikupe više činjenica nego što im dozvoljavamo’.

Sve ovo su naravno tematsko-formalno-ideološke paralele, koje prijaju i umu i duši, onda kad ih ne slamaju. Ali analiza je ipak samo analiza: važnije je nešto drugo. The Wire je ultimativni dikensovski roman zato što se u srcu njegovog teškog, beskompro-misnog realizma, baš kao i kod Dikensa, nalazi jedna bajka. Taj bajkoviti, emotivni centar serije-romana je Omar Little i sve njegovo: njegov izgled, njegove reči, nje-gova pojava, prisustvo, njegov pod-zaplet, jedna od najlepših priča o ljubavi ikad na-pisanih. Omar Little (Michael Kenneth Williams) je, prvo i najvažnije, autsajder u svakom pogledu: odmetnik koji pljačka isključivo dilere, čije pare troši i čiju drogu, kao per-verzni Deda Mraz, deli očajnicima po Bal-timoru. Omar je slab na decu (zapamtite ovo, važno je), pahuljice sa medom i svoju baku. I lepo je vaspitan: nikad ne psuje, niti voli da čuje psovku. Kad upuca plaćenog ubicu, i otkrije da im je obojici smešteno, zove hitnu pomoć i spasava mu život, znajući pritom da će se ovaj vratiti da se

osveti za ranjavanje - što se i desi. Ali, kako sam kaže: ’Omar don’t scare’. Pored nesumnjive hrabrosti, poseduje i tu gadnu osobinu koja se zove odgovornost - u trećoj sezoni, u trećoj epizodi (Dead Soldiers) ima jedna scena sa cigaretom i njegovim levim dlanom koja ovo ilustruje. Omar će do kraja treće sezone pljačkati samo jednu grupu dilera, i to one najmoćnije, protiv ko-jih McNulty and co. pokušavaju da izgrade slučaj, iz najboljeg mogućeg razloga - slomljenog srca. A kad dodje dugo željeni trenutak konačnog obračuna sa čovekom koji je naredio mučenje i ubistvo ljubavi nje-govog života, i koji ga ne prepoznaje već mu nudi pare, Omar odgovara, sumirajući

svoju motivaciju i trogodišnju neprijateljsku aktivnost: This ain’t about your money, bro. Savršeno tačno kad je Omar u pitanju, i oh kako tačno u životu generalno. Nikad nisu u pitanju pare.

Ovo je bajka u srcu realizma jer usred svih demonstracija o zagađenim institucijama koje uništavaju tolike živote, svih bolnih i teških lekcija o isključivo pogubnom dejstvu društva, politike, autoriteta, postoji i priča o čoveku koji je nasuprot svoj toj prljavštini čist, i nasuprot svim komplikovanim anali-zama, jednostavan. Čovek koji ima svoj lični moralni kodeks od koga ne odstupa ni-kad. I koji uspeva da opstane kao moralno biće krećući se po marginama, uz teško naoružanje. Zvuči poznato? Da, Omar je bajka kao što su i najbolji vesterni bajke. Veza sa vesternima je najpre vizuelna - ko-liko samo ima scena u kojima se on poja-vljuje sa mantilom koji se vijori i sačmarom

u rukama - ali i dodatno pojačana jednom od najboljih scena ikada viđenih na tele-viziji: na samom početku epizode Middle Ground, kad on i Brother Mouzone (Mi-chael Potts) razmenjuju NEVEROVATNE replike preko pištolja. Ipak, nigde nije jas-nije da je Omar kolektivna fantazija, želja, nežni princ iz bajke, brutalni pravednik iz narodnih priča, smrtno ranjeni kauboj, nego pri samom kraju (njegovom, i kraju serije). Sa slomljenom, nelečenom nogom, polulud od bola i po svemu sudeći lak plen, Omar luta Baltimorom i poručuje čoveku koji mu je ubio prijatelja da mu izađe na crtu. P(r)ozivani Marlo Stanfield, očigledno odrastao na nekim drugačijim kodeksima, to nikad

ne uradi. I takvog ga se plaši.

A zašto bi ova vestern/bajka bila značajna? Zato što su, kako reče G. K. Česterton, ’bajke više nego istinite, ne zato što nam govore da zmajevi postoje, nego da zma-jevi mogu da budu pobeđeni’. Zato što posle obeshrabrujućih socioloških anali-za i istraživanja, moramo da verujemo u autentični život, distancu, pobunu, blago-slovenu marginu nasuprot sveproždirućem centru, individualne moralne kodekse. Zato što nerealna, bajkovita priča koja kaže da je Omar Devone Little uspeo da poživi celih deset godina na ulicama Zapadnog Balti-mora, sledeći svoj kodeks i oslanjajući se samo na svoju pamet, hrabrost i oružje, paradoksalno uliva nadu.

E zbog te lude, potpuno neosnovane nade The Wire jeste najbolja serija na svetu.

1. Suid - jutro i mi2. Zemlja Gruva - Da bi nam3. Priki feat. Marcelo - Biće bolje4. Killo Killo - Dobar i fin5. Dubioza Kolektiv - Recesija6. Dundja - Maybe tomorrow6. Sajsi MC - Daleko je dizni 7. VIP - Ljubav Preko Žice8. Lud I Struka – Petak 138. Markonjero - Gospodine Plitki9. Darzee - Kriza identiteta ft. Dvorska Luda10. Bdat Džutim - Ta Ne Postoji Sa Kruksom i Shmekom10. Skoja - U Šta Da Vjerujem

Četvrtak 20:15 - 22:00hwww.l2k.leportal.rs

Provera mikrofona 016 Mesec MAJ Radio 016