Misteriozna Sudbina Kćeri Mileve i Alberta Ajnštajna

Misteriozna sudbina kćeri Mileve i Alberta Ajnštajna (1): Ni neverstvo ih nije rastavilo

Drugo izdanje knjige " Mileva Marić Anštajn - život sa Albertom Ajnštajnom" na srpskom jeziku, čiji je autor prof. dr Radmila Milentijević iz Sjedinjenih Američkih Država, nedavno je izašlo iz štampe. Mada Milentijevićeva nije prva koja piše o odnosima genija Ajnštajna i njegove prve supruge, ova knjiga se, po oceni istoričara, može svrstati u najmerodavnije studije o Ajnštajnovoj prvoj ženi - Milevi Marić Ajnštajn.

Mileva Marić iz 1897. godine

Milentijevićeva je uspela da na autoritativan način pred čitaocem oživotvori Milevin tragičan život. Krajnje savesna upotreba izvora, ponajpre otpečaćenih porodičnih pisama koja se nalaze na Hebrejskom univerzitetu, ovom delu daju jedinstvenu dimenziju predstavljenu s istinskim razumevanjem.

Sa dopuštenjem Radmile Milentijević prenosimo najupečatljivije delove knjige koji se odnose na tajno rođenje i misterioznu sudbinu Albertovog i Milevinog prvorođenog deteta, vanbračne kćeri Lizerl (Ljubice).

Milentijevićeva se dugo interesovala za život Mileve Marić Ajnštajn.

- Živim u inostranstvu od svoje 21.

godine. Mlada sam otišla iz Srbije, a i ona je krajem 19. veka u svet mlada otišla iz roditeljske kuće u Novom Sadu i postala još tada deo srpske dijaspore. Zato mi je želja da poznije godine svog života posvetim detaljnom izučavanju lika i dela ne samo Mileve Marić Ajnštajn, nego i Mihajla Pupina, znamenitih ličnosti srpskog roda - kaže Milentijevićeva za Vesti.

U mnogobrojnim Ajnštajnovim biografijama Mileva je ostajala u senci muža i prikazivana uglavnom u negativnom svetlu. Opisivana je kao "teška žena, nepoverljiva prema ljudima i podložna naletima melanholije", dok je istovremeno Ajnštajnova reputacija građena na njegovim naučnim otkrićima i javnim zalaganjima za mir i pravdu u svetu.

Radmila Milentijević

Milentijevićeva se upustila u poduhvat da, snagom argumenata i dokumenata, ispravi tu istorijsku nepravdu načinjenu Ajnštajnovoj najodanijoj naučnoj saradnici i životnoj saputnici, majci njihovo troje dece - vanbračnoj kćeri Lizerl i potom u braku rođenima dvojici sinova: Hans-Alberta i Eduarda.

- Želela sam da napišem što je moguće potpuniju, dokumentovanu Milevinu biografiju i oslikam njen život sa Albertom, njihovom decom i prijateljima u Švajcarskoj, kao i veze sa porodicom i prijateljima u današnjoj Srbiji. Milevinim životom, međutim, nisam mogla da se pozabavim ozbiljno sve dok je najveći deo dokumentacije, što se tiče njenog života i rada, u Ajnštajnovom arhivu u Jerusalimu na Hebrejskom univerzitetu bio nedostupan. Tek 2006. godine, kad je arhiv otvorio to blago podataka, s više od 800 pisama, mogla sam da proučim dokumentaciju o Milevinom životu i radu - priča dr Radmila Milentijević i nastavlja:

Oficirska kći

Mileva Marić-Ajnštajn rođena je decembra 1875. u Titelu, u bogatoj srpskoj porodici, kao najstarija od troje dece u porodici oficira austrougarske vojske. Na rođenju, Milevi je iščašen kuk i leva noga joj je ostala kraća. Ubrzo nakon Milevinog rođenja, njen otac je završio vojnu karijeru i dobio posao u sudu u Rumi, a potom u Zagrebu. Mileva je imala mlađu sestru Zorku i brata Miloša. Mileva je 1886. krenula u žensku gimnaziju u Novom Sadu, a 1888. je prešla u gimnaziju u Sremskoj Mitrovici, gde je maturirala 1890. kao najbolja u razredu iz matematike i fizike. Od 1890. je pohađala Kraljevsku srpsku školu u Šapcu, a kad se porodica preselila u Zagreb dobila je specijalnu dozvolu da bi išla u školu u koju su išli samo dečaci. U leto 1896. upisala je studije medicine na Univerzitetu u Cirihu, ali se oktobra te godine prebacila na Državnu politehničku visoku školu, na studije matematike i fizike.

- Kad sam ušla u dokumentaciju na Hebrejskom univerzitetu, zaključila sam vrlo brzo da gro pisama koje je Mileva pisala Ajnštajnu ne postoji. Nestao je ili je sklonjen, dok su pisma koja je Albert pisao njoj i sinovima sačuvana. Ali, iz velikog broja Ajnštajnovih pisama lako se zaključuje da su to odgovori na Milevina pisma. Iako nema potpune dokumentacije sa njene strane, odlučila sam da čitajući Milevina pisma, ona koja su sačuvana i iz kojih progovara njen gromak i decidan glas, kao i Ajnštajnove dopise njoj i deci, pustim Milevu i Alberta da kroz svoja pisma opisuju svoj život. Ja sam to stavljala u kontekst, interpretirala, povezivala i izvlačila svoje zaključke.

Knjiga Radmile Milentijević

-Tako je nastala ova moja istorijska studija o životu te izuzetne žene, koja je ceo svoj život otkako je 1896.otišla u Švajcarsku na studije politehnike pa do svoje smrti 1948. posvetila Ajnštajnu. Iako su se 1919. godine razveli, pre svega zbog njegovih neverstava, oni se nisu definitivno razišli. Ostali su u kontaktu neprekidno, a i u bliskim vezama jedno vreme.

Mileva je kao studentkinja na renomiranoj Politehnici u Cirihu mnogo obećavala u nauci. Bila je vrlo talentovana i obrazovana, a odlikovala se i nezavisnošću i pragmatičnošću.

- Te 1896. godine, kad je stigla u Cirih, Mileva upoznaje tri godine mlađeg Ajnštajna koji takođe studira fiziku s njom i njen život postaje sastavni deo njegovog života. To je period velike ljubavi među njima. I u tom periodu nalazimo, iz njenih sačuvanih pisama, da ona odlučuje da posveti svoj život Ajnštajnovim stremljenjima. Shvatila je da on ima velike naučne revolucionarne ideje, iako je bio odbačen i neshvaćen u naučnim krugovima tog doba. Gledali su na njega kao na čudaka ili ludaka.

Mileva je prva shvatila genija u Ajnštajnovim idejama i odlučila da mu pomogne da razvije te ideje. Radili su i istraživali zajedno. Ta njena odluka da na uštrb sopstvene karijere posveti svoj talentat Albertovim dostignućima doprinela je ogromno njemu, dok je Mileva zapostavljala svoja akademska stremljenja i na kraju ostala bez fakultetske diplome.

Darovit matematičar

Albert Ajnštajn rođen je 14. marta 1879. u jevrejskoj familiji, nastanjenoj u nemačkom gradu Ulm, u oblasti Virtemberg. Njegov otac bio je Herman Ajnštajn, trgovac, koji se kasnije bavio elektrohemijskim poslovima, a majka mu je bila Paulina Ajnštajn, devojačko Koh. Albert je pohađao Luitpold gimnaziju, gde je stekao relativno napredno i za to vreme moderno obrazovanje. Godine 1894, nakon propasti elektrohemijskih poslova njegovog oca Hermana, porodica se seli u Paviju kod Milana, a Albert izvesno vreme ostaje još u Nemačkoj, gde u Minhenu pohađa gimnaziju, koju je napustio 1895. da bi se pridružio roditeljima u Italiji. Mada je u to vreme pokazao odličan uspeh na matematičkom i naučnom delu prijemnog ispita za upis na Savezni politehnički institut u Cirihu, današnji ETH Cirih, neuspeh u delu ispita iz slobodnih veština osujetio je Ajnštajnov upis na studije. Porodica ga šalje u Arau u Švajcarskoj da završi gimnaziju. Studije upisuje 1896. u Cirihu.

Iz Ajnštajnovih pisama vidi se da se u to vreme mnogo oslanjao na nju i da je u svom naučnom razvoju zavisio od Mileve. U jednom pismu, u kojem se diskutuje o nauci, Albert piše Milevi o "našim novim proučavanjima", "našim istraživanjima", "našem gledištu", "našem radu o relativnom kretanju".

- On je zavisio od nje i emocionalno, bez Mileve je bio nesiguran. U jednom pismu on kaže: "Kada tebe nema, osećam se kao nedostaje deo mene, kao da to nisam ja." A u drugom piše: "Bez tebe mi nedostaje samopouzdanja, bez tebe ne osećam želju za radom, niti se radujem životu. Ukratko, bez tebe moj život nije život." U trećem kaže:

"Srećan sam što sam u tebi našao srodnu prirodu koja je isto tako snažna i samostalna kao ja. Ti za mene jesi i ostaješ svetinja koju niko ne sme da dira i znam da me od svih najdublje voliš i najbolje razumeš. Kako ću samo biti srećan kada zajedno pobedonosno privedemo naš rad o relativnom kretanju. Kad ovako posmatram i razbiram druge ljude, tek onda uviđem koliko ti vrediš."

Milevina odanost i njena odluka da žrtvuje sebe za Alberta razvitak činila ju je ranjivom i zavisnom od njega za ispunjenje njenih ličnih intelektualnih i emocionalnih potreba, a istovremeno nije bila omiljena ni u Ajnštajnovoj porodici. Najveći protivnik bila je Albertova majka koja se žestoko opirala sinovljevoj vezi sa tri i po godine starijom devojkom-strankinjom, uz to još i hromom od rođenja.

- Ipak, u to vreme Mileva Albertu rađa vanbračnu devojčicu Lizerl. Pošto nisu bili venčani, a

otkriće da ima vanbračno dete bilo bi pogubno za Ajnštajnovu karijeru u to doba, postoji osnovana pretpostavka da je Mileva, razapeta između materinstva i ljubavi prema Albertu, popustila pod Ajnštajnovim žestokim pritiskom i dala njihovo prvo dete na usvajanje pod takvim velom tajne da se više nikad ništa o Lizerl ne sazna. Otuda verovatno i hipoteza je da je Lizerl umrla od šarlaha u najranijem detinjstvu. Do danas sudbina te devojčice nije do kraja rasvetljena - kaže Milentijevićeva.

Sutra: Misteriozna sudbina kćeri Mileve i Alberta Ajnštajna (2): Lizerl su razotkrila pisma

Misteriozna sudbina kćeri Mileve i Alberta Ajnštajna (2): Lizerl su razotkrila pisma Komentara 0 0

Za postojanje najstarijeg, ali vanbračnog, deteta Mileve i Alberta Ajnštajna, kćeri Lizerl, koja je rođena januara 1902, godinu dana pre Milevinog i Albertovog venčanja, verovatno se nikad ne bi saznalo da posle Ajnštajnove smrti 1955. to nisu otkrili njihovi bračni sinovi Hans-Albert i Eduard.

Mladi Ajnštajn

Oni su u roditeljskoj zaostavštini otkrili prepisku u kojoj se pominje Lizerl. Sudbina te devojčice do danas je ostala pod velom misterije. Iz dostupnih istorijskih izvora može se videti da je Lizerl tajno data na usvajanje, na teritoriji današnje Vojvodine, ili jednoj srpskoj porodici ili jednoj Nemici, kao i da je kod usvojitelja preminula od šarlaha u jesen 1903. Postoji i teza da je Lizerl preživela šarlah, da ju je u Beogradu usvojila Milevina najbolja prijateljica Helena Savić, koja je imala teško bolesnu bebu - Julku (Julkicu) rođenu novembra 1901. godine i da je nakon njene prerane smrti, nepuna tri meseca mlađa Lizerl zvanično postala Julka.

Lizerl je najverovatnije začeta početkom maja 1901. tokom Milevinog i Albertovog kratkog boravka na jezeru Komo, u Italiji. Gospođica Mileva Marić je, piše prof. Radmila Milentijević u svojoj knjizi "Mileva Marić Ajnštajn - život sa Albertom Ajnštajnom", posle nekoliko prethodnih predomišljanja, 5. maja 1901. u pet sati ujutru stigla na železničku stanicu u Komu, gde ju je sačekao njen ljubeni Albert.

Herman Ajnštajn

Dva dana ranije gospođica Marić je Ajnštajnu napisla: "Ja ću, dakle stići u Komo u nedelju ujutru... O Bože kakve sam samo poljupce sačuvala za tebe. Očekujem te sa hiljadu radosti..."

Njih dvoje su se, nakon trodnevnog odmora na jezeru Komo, ukrcali na voz za Cirih 8. maja te godine. Mileva se smestila u pansion Engelbreht, a Ajnštajn je nastavio put u Vintertur da se pripremi za nastavnički posao koji je dobio na dva meseca.

U Cirihu, Mileva je saznala da je njena drugarica nemačkog porekla Helena, inače u Beogradu udata za inženjera Milivoja Savića, ostala u drugom stanju. Kada je prenela tu vest Ajnštajnu koji joj je došao u posetu 19. maja 1901, on se silno obradovao uveravajući je: "I mi ćemo tako biti srećni."

- Izgleda da mu je posle te posete Mileva pisala da je i ona možda trudna, na šta je on iz istih stopa odgovorio: "Već se sada radujem nedelji kod moje drage Dokserl (Mileve). Samo budi

spokojna i nemoj mi se brinuti - ti si moje dobro, drago blago, makar se desilo šta mu drago." Tokom Ajnštajnove posete gospođici Marić u nedelju 26. maja pričali su o njenoj trudnoći što se vidi iz njegovog pisma od 28. maja u kojem je njegova pažnja bila podeljena između žene sa kojom je razmenjivao svoja naučna viđenja, i iste te žene koja je nosila njegovo dete.

Majčin protest

Kada je Paulina Ajnštajn saznala da je njen sin Albert u vezi sa koleginicom, studentkinjom fizike, bezmalo četiri godine starijom devojkom druge vere, uz to hromom i poreklom iz zabačenih krajeva Balkana, beskrupulozno je činila sve da ih rastavi. Albert, inače temperamentne i neobuzdane naravi, nije se obazirao na majčinu uzrujanost i uprkos roditeljskom protivljenju nastavljao je ljubavnu vezu sa Milevom. A ona ga je tešila rečima: "Da se tvoja majka nikad s tobom neće pomiriti, u to prosto ne mogu verovati. Njen bi odnos prema tebi u tom slučaju morao biti zasnovan samo na samoljublju, bez imalo ljubavi, a takve majke uopšte ne postoje."

- Mada je nauci davao prednost, nije zaboravio da je upita kako je sa zdravljem i kako napreduje beba: "Kako si mi inače ti draga? Kako je naš sinčić?... Budi samo dobre volje, draga, i nedaj da te ophrvaju mušičave misli. Ta neću te ja napustiti. Samo se mora imati strpljenja..." - navodi Milentijevićeva u svojoj naučnoj studiji o Milevi Marić Ajnštajn.

Mada je za Milevinu karijeru trudnoća bila kamen spoticanja, ona se žurno spremala da ponovo polaže diplomski ispit na Politehnici, a istovremeno je radila i na pripremi doktorske disertacije. Pošto se Albertov privremeni posao nastavnika u Vinterturu završavao, on piše Milevi da je u vezi sa njihovom budućnošću odlučio da potraži odmah "bilo kakvo mesto, makar ono bilo ne znam kako bedno".

Paulin Koh Ajnštajn

"Moji naučni ciljevi i moja lična sujeta neće me sprečiti da preuzmem i podređenu ulogu. Čim nađem takvo mesto oženiću se tobom.... Kada se potom moji i tvoji roditelji suoče sa gotovom činjenicom, moraće da se pomire sa njom...", pisao je Albert. Mileva mu je između ostalog odgovorila da se "kao novopečena mamica pretvorla u pravu cmizdravicu". Suočena sa žestokom netrpeljivošću Albertovih roditelja, nevenčana i trudna nije znala kako da se suoči sa svojim ocem i majkom koji su bili nepoverljivi prema Albertu. Mada je sa Ajnštajnom bila u vezi više od dve godine, on nije upoznao njene roditelje iako ga je Milevin otac pozvao u posetu i ona taj poziv nekoliko puta ponovila. Sad ga je pismom opet molila da zajedno pođu u posetu njenima:

"Moji stari su verovatno sada nešto bolje volje. Ne bi li malo pošao sa mnom, veoma bih se radovala. I samo zamisli to lepo putovanje na koje bismo krenuli zajedno... A onda sam boravak kod nas, tu bi za tebe sve bilo sasvim novo. A kad nas moji roditelji ugledaju žive pred sobom, nestaće sve njihove sumnje."

Slatka mala veštice

Budući da je Mileva oklevala i predomišljala se u vezi sa odlaskom kod Alberta na jezero Komo, on joj je pisao: "Bezuslovno moraš doći kod mene u Komo, slatka mala veštice. Ta izgubila bi veoma malo vremena, a meni bi priredila nebesko zadovoljstvo... Videćeš kako sam se osvežio i kako mi se popravilo raspoloženje, pa kod mene više nema mrgodnog

nabiranja čela. I da te opet puno volim!... Gotovo me nećeš prepoznati, postao sam toliko razdragan i veseo i tako čeznem da ponovo vidim moju dragu Dokserl" (Milevu).

Albert joj nije odgovorio, već se pridružio majci i sestri Maji u hotelu Paradiz u Metmenštetenu, da provede letnji raspust. Odatle je 22. jula 1901. Milevi saopštio da je njegova majka i dalje jako netrpeljiva prema njihovoj vezi i da se njegov naučni rad ne miče sa mrtve tačke.

- Mileva je ponovo polagala diplomski ispit 26. jula 1901. I po drugi put nije uspela da diplomira. Bez fakultetske diplome sa Politehnike nije mogla da dobije ni doktorat sa Ciriškog univerziteta. Posle pet godina studiranja i truda , njena akademska karijera je bila u potpunom rasulu. Iako je bila razočarana i napaćena, ona svom dragom 31. jula, pre nego što je otputovala u zavičaj, sa puno saosećanja piše: "Jesi li se opet sporečkao sa majkom? Mili moj, šta sve ti moraš da istrpiš zbog mene!" Mileva nije mogla nikako da razume kako jedna majka može da bude tako nepopustljiva.

- Želela je da veruje da je Albertovi roditelji ne trpe zato što su stekli pogrešan utisak o njoj i zanosila se da će uspeti da ih privoli da izmene stav. Nije želela da od svega digne ruke, ali nije poznavala Pulinu Ajnštajn koja se vatreno protivila sinovljevoj "aferi" sa Milevom, neumorno je blatila i nazivala pogrdnim imenima. Ipak, Milevu je hrabrilo saznanje da joj je naklonjena Albertova sestra Maja - navodi Radmila Milentijević u svojoj naučnoj studiji.

Zdanje Politehnike u Cirihu 

Pripremajući se za suočenje sa svojim roditeljima kojima je trebalo da otkrije tajnu trudnoću, ona moli Alberta za pomoć: "Mili, piši, molim te, što pre mom starom pošto bih putovala već u subotu, a bilo bi dobro da oni pismo dobiju pre nego što stignem kući. Mom ocu piši kratko, a ja ću obaviti ostalo, pa i ono neugodno." Mileva je krenula za Novi Sad 3. avgusta 1901. U roditeljsku kuću je stigla u trećem mesecu vanbračne trudnoće i bez fakultetske diplome. Nema dokaza da je Albert pisao Milevinom ocu. Moguće je da je bila primorana da sama roditeljima predoči tešku vest.

- Njen susret sa roditeljima je neumitno bio bolan, ali su je oni prihvatili bez obzira na razočaranje i tugu koju im je donela. Međutim, oktobra 1901. mir u domu Marićevih narušila je surova poruka od Albertovih roditelja Hermana i Pauline Ajnštajn, koji su verovatno saznali za Milevinu trudnoću. Milevini roditelji su bili zatečeni žestinom tog napada na karakter njihove ćerke i besni na Alberta, kojeg su smatrali glavnim krivcem. Mileva je bila očajna - piše Radmila Milentijević u knjizi "Mileva Marić Ajnštajn - život sa Albertom Ajnštajnom".

Sutra: Misteriozna sudbina kćeri Mileve i Alberta Ajnštajna (3): Devojčicu zamišljam kao Hanzerla

Misteriozna sudbina kćeri Mileve i Alberta Ajnštajna (3): Devojčicu zamišljam kao Hanzerla Komentara 0 1

Nakon surove poruke, koju su oktobra 1901. roditeljima trudne, a neudate, Mileve Marić poslali roditelji njenog dečka Alberta Ajnštajna, Marićeva svojoj prijateljici Heleni Savić opisuje "čemer i jad" koji su proistekli iz "ljubaznog ponašanja" Albertove majke: "Ova dama kao da je sebi za životni zadatak postavila ne samo meni nego i svom sinu da zagorča život što je više moguće.

Marija i Miloš Marić sa ćerkama Zorkom (u krilu) i Milevom (pored oca) 

Oh, Helena, nikad ne bih pomislila da je moguće da postoje tako bezdušni i zli ljudi. Oni su bez oklevanja imali srca da mojim roditeljima napišu pismo u kojem su me tako ispsovali da je to bila prava sramota. Do kakvog je sukoba usled toga došlo, možda ćeš moći da zamisliš... Albert i ja smo morali mnogo da ispatimo".

Posle čitave te gungule, piše prof. Radmila Milentijević u knjizi "Mileva Marić Ajnštajn-život sa Albertom Ajnštajnom", Mileva je odlučila da ode kod Alberta.

"Njeni roditelji su razumeli tu potrebu i složili su se, tako da je krajem oktobra 1901. otputovala. Albert je od 15. septembra bio zaposlen u privatnom muškom internatu u Šafhauzenu, gde je podučavao jednog mladog Engleza. Mileva je rešila da svoju posetu Albertu drži u tajnosti i odsela je u hotelu Štajnerhof u obližnjem gradu Štajn na Rajni. Njen dolazak je iznenadio Alberta. Mileva ga je molila da za njen dolazak ne kaže ni svojoj sestri Maji iako je ona podržavala Albertovu i Milevinu vezu.

Albert sa sestrom Majom Ajnštajn

On je držao Milevinu posetu u tajnosti saglasno njenom zahtevu. Milevino raspoloženje je bilo vedro a poverenje u Alberta nepoljuljano kada se u drugoj polovini novembra vratila u Novi Sad da se pripremi za porođaj. Albert joj je obećao da će često pisati što joj je pružilo emotivnu podršku koja joj je bila neophodna da se izbori sa sramotom koju je njena vanbračna trudnoća nanela njenoj uglednoj porodici", piše Milentijevićeva.

Iz perioda koji je prethodio rođenju Milevine i Albertove vanbračne kćeri Lizerl, Ajnštajn u jednom od pisama svojoj dragoj, vedrog duha opisuje svoju gotovo praznu momačku sobu i zamišlja kako bi bilo da je Mileva uz njega: "Moje bi zlato uradilo i sasvim druge stvari, a bogme i ja za nju. Koliko se radujem što su se tvoji (roditelji) malo smirili i što sada imaju više poverenja u mene, jer ćeš dobiti dobrog muža čim to bude bilo moguće".

Mileva se zbog poodmakle trudnoće osećala loše i pisala mu je iz kreveta. Albert joj je 12. decembra 1901. odgovorio da je zahvalan za njeno "drago pisamce trbobolje i savetuje joj da se pripazi: "Gledaj da sve bude u redu i raduj se našoj dragoj Lizerl, koju ja u potaji radije zamišljam kao Hanzerla" (dečaka).

U to vreme Albert je očekivao zaposlenje u Zavodu za patente u Bernu i pisao je Milevi: "Jedino što bi ostalo da se reši bilo bi pitanje kako da našu Lizerl dovedemo k nama, ne bih hteo da je damo iz naših ruku".... Decembra te godine u pismu prijateljici Heleni Savić Mileva se raspituje o Heleninoj tromesečnoj bebi, devojčici Julki, koja se razbolela: "Eto to su ti brige o kojima pre toga i ne slutimo", napisala je Mileva.

U pismu od 20. decembra 1901. Albert čestita Milevi 26. rođendan, izvinjavajući se na jednodnevnom kašnjenju i saopštava joj da ga je Fridrih Haler, direktor Zavoda za patente u Bernu, pozvao da se prijavi za posao i konačno više nije bilo sumnji da će Ajnštajn dobiti to mesto: "A ti ćeš uskoro biti moja srećna ženica, pripazi samo.

Našim mukama je došao kraj. Sad tek vidim koliko te volim, jer više na sebi ne osećam teret zloduhih i neugodnih prilika..." U potonjem radosnom pismu koje je Mileva primila od Alberta 28. decembra 1901. mesec dana pre porođaja on je bio van sebe od radosti uživajući u "lepim izgledima koji nam se ukazuju u neposrednoj budućnosti".

Za Milevu je, kako navodi Radmila Milentijević, to bilo posebno vreme jer su se bližili Božić (7. januara) i Sveti Stefan (9. januara), krsna slava Marićevih. Iako je bila trudna, nevenčana Mileva je sa svojom porodicom učestvovala u verskim obredima koji su pratili ove praznike. Premda su je u takvim okolnostima verovatno mučile razne strepnje, roditelji su je prihvatili i pružili joj podršku, a podržavao ju je i Albert iz Švajcarske.

Strah od oca

U jesen 1901. godine, prvi put Mileva je iz Švajcarske doputovala u roditeljsku kuću zabrinuta. Očekivala je da postane majka, morile su je razne misli: "Ali, kako? Zar to dete nije začeto van braka? A njegovi se bore da nas rastave! Moji nisu upoznati sa ...". I dok je sedela sama i brinula, stiglo je ljubazno pismo od Alberta. Tešio je i hrabrio da izdrži. A ona je čvrsto krila svoju tajnu koja je, još uvek, mogla da se prikriva. Ali, ne zadugo. Sestra Zorka ju je već pitala da se nije malo ugojila. Prećutala je i pomislila: "Ona me naivno pita, a ja ću uskoro biti majka. Svakako, biću deblja, šira i teža. Šta mogu? Možda je mama primetila neke promene? Šta da radim? Zatečena sam... bez Alberta... A kad otac sazna? To će biti kraj. Možda i kraj mojim mukama, mojoj neizvesnosti. Sama ću im sve reći... "Čitala je pismo svog dragog koji je ubeđuje da će, ipak, biti devojčica koju već zamišlja i voli. "Zvaćemo je Lizerl. Ti si želela da bude žensko, i biće".

Helena Kaufler na studijama

Lizerl je rođena krajem januara 1902, najverovatnije 27. januara (na praznik posvećen svetom Savi srpskom), u domu Milevinih roditelja u Novom Sadu.

- Jedini izvor podataka o ovom događaju je Albertovo pismo od 4. februara 1902. Uz pomoć babice Mileva je izgleda imala težak porođaj koji ju je iscrpeo toliko da nije mogla da piše, tako da je vest o rođenju Lizerl Albertu saopštio Milevin otac.

Ajnštajn je odgovorio iz Berna saosećajući sa Milevinim mukama i činjenicom da "i naša draga Lizerl mora da svet upoznaje sa te strane". Nadao se da će Milevi biti bolje dok njegovo pismo stigne do nje: "Kada sam primio pismo od tvog oca toliko sam se prestravio da sam se bezmalo obeznanio"...

Laknulo mu je kada je saznao da je sve dobro prošlo i veoma se interesovao za dete: "Eto vidiš zaista je došla Lizerl, baš kao što si ti želela.... Je li zdrava?... Kakve su joj okice? Na koga od nas dvoje više liči? Toliko je volim, a još je i ne poznajem"! Zamolio je Milevu kad se oporavi od porođaja da mu pošalje fotografiju bebe, a u međuvremenu da napravi i pošalje srećnom tati crtež njegove devojčice.

Opisao je takođe svoj novi smeštaj i sam Bern, "jedan starinski prijatan grad u kojem se može

živeti isto tako lepo kao i u Cirihu". Poželeo je Milevi da se brzo oporavi i poslao joj crtež svoje sobe, žarke poljupce i dopisao: pozdravi mi ljubazno i tvoju mamicu". Albert se uporno trudio da se umili Milevinoj majci pa joj je uvek slao posebne pozdrave.

- Pored tog pisma od 4. februara, sačuvana su još dva Albertova pisma neposredno posle rođenja Lizerl. Prvo je od 8. a drugo od 17. februara 1902. U oba slučaja danas postoji samo prvi deo tih pisama. Ta dva fragmenta jedini su izvor podataka o Milevinom životu neposredno po rođenju Lizerl. U fragmentu pisma od 8. februara Albert piše isključivo o sebi, sopstvenim interesima i zadovoljstvima, druženju sa prijateljima. Ispisao je dve strane a da pri tom ni jednom nije pomenuo ni Milevu ni njihovo novorođenče Lizerl.

Njegova ravnodušnost je Milevi bila jasna, i ona ga je očito odmah prekorila, što ga je nateralo da žurno otpiše 17. februara, poručujući joj da ne treba da bude ljubomorna na njegove prijatelje u Bernu. Uveravao ju je kako svaki dan vene za njom, ali da to ne pokazuje jer "nije muški", i da bi radije živeo sa njom "tamo u palanci" nego bez nje u Bernu i dodao: "kada sam bez tebe, rad mi ne pruža ni polovinu zadovoljstva".

- Lizerl je rođena jer je Mileva želela dete, naročito devojčicu. Albert je tu situaciju prihvatio iz ljubavi prema njoj. Verovatno su se uzdali i u Albertovu logiku da će, kad njegovi roditelji budu stavljeni pred svršen čin, njihov otpor nestati. Moguće je da ih je hrabrila i pomisao da će njihovo vanbračno dete kasnije kroz brak biti lako priznato - zaključuje Radmila Milentijević.

Sutra: Misteriozna sudbina kćeri Mileve i Alberta Ajnštajna (4): Dete skriveno zbog karijere

Misteriozna sudbina kćeri Mileve i Alberta Ajnštajna (5): Rođeno dete postalo teret Komentara 0 4

Na samom početku 20. veka vanbračno dete je, prema tadašnjim etičkim normama, bilo nepremostiva prepreka za karijeru roditelja, a i samo je čitavog života bilo obeleženo kao "kopile" i izloženo podsmehu. Otuda se osnovano pretpostavlja da su tokom vanbračne trudnoće patrijarhalno vaspitavane Mileve Marić, ona i njen dečko Albert Ajnštajn razmatrali razne mogućnosti za budućnost tog deteta, među kojima je verovatno bilo i usvajanje.

Hans Albert Ajnštajn (desno)

- Mileva mora da je o tome pričala i sa roditeljima. Dok god je Albert bio nezaposlen, a brak nigde na vidiku, dovođenje Lizerl u Švajcarsku nije bilo moguće. A pod takvim okolnostima Milevini roditelji su možda mislili da bi dete mogli da smeste kod rođaka ili da ga daju na usvajanje. Miloš Marić, Milevin otac, bio je vojnik, sudija i Srbin. Njegov je zadatak bio da bude oličenje čestitosti onog vremena. Pravilan i uobičajen postupak bio bi da se vanbračno dete pošalje kod nekih daljih rođaka - navodi prof. Radmila Milentijević u naučnoj studiji "Mileva Marić Ajnštajn - život sa Albertom Ajnštajnom".

Milevin otac Miloš Marić

Mileva je krajem 1901. pisala svojoj prijateljici Heleni Savić da će uskoro od nje imati velikih zahteva, što navodi na pomisao da je htela da traži pomoć oko mogućeg usvajanja deteta čije se rođenje primicalo. Mileva je Albertu potvrdila nameru da Heleni kaže za trudnoću u nadi da će Helena moći "da nam pomogne oko nečeg važnog".

U pismu koje je Milevi poslao 12. decembra 1901. (pred kraj njene trudnoće), Albert je i sam postavio pitanje šta će biti sa njihovim detetom, pa je zamolio Milevu da zatraži očev savet oko toga kako da beba bude "sa nama jer ne bih voleo da moramo od nje da se rastavimo".

Milevinima je usvajanje očito bilo na pameti dok god je Albert bio bez posla, a čim on osigura posao i oni se venčaju, da se dete ozakoni. Međutim, cena koju su Mileva i Albert morali da plate za njihov zajednički život, kao u nekoj grčkoj tragediji, bila je njihovo sopstveno dete. Mileva je bila primorana da uvidi ironiju u tom postupku, ali i jaka i veoma zaljubljena žena kada se odlučila da sopstvenu materinsku sreću založi za Albertovu karijeru.

Krajem marta 1903. Mileva Heleni opisuje svoj tromesečni život novoudate žene i saopštava joj da je presrećna kad je čula da je Helena, posle Julke (rođene 28. oktobra 1903. prema matičnim knjigama u Nemačkoj gde je Julka ubeležena), rodila još jednu ćerku - Zoru, u martu 1903.

- Mileva je bila posebno zainteresovana za Julkicu, verovatno zbog sličnosti sa njenom Lizerl,

koja je bila tri meseca mlađa i odrastala je bez majke. Helenina ćerka Julka je bila bolesna, a Mileva je bila zabrinuta, znajući da je bolest ozbiljna: "Da li je Julki bolje", pitala je, dodajući "takav nezvani gost je zbilja gadan." Mileva je prijateljici takođe otkrila da je Ajnštajn nezadovoljan poslom u Zavodu za patente u Švajcarskoj i raspitivala se da li bi u Beogradu moglo nešto da se nađe, u nadi da će ona i Albert nekako ipak moći da odgajaju svoju ćerku.

Mileva Marić

Međutim, iz Milevine prepiske sa Helenom, između marta i juna 1903. godine, može se zaključiti da je započet proces oko usvajanja Lizerl. Mileva u jednom pismu izjavljuje duboku zahvalnost Heleni za iscrpan izveštaj i trud, u nadi da će joj "s vremenom nešto poći za rukom". Čini se da je Helenin trud, koji je Mileva nagovestila, bio vezan za Lizerl - navodi Milentijevićeva.

Mileva je 27. avgusta 1903. iz Berna krenula za Novi Sad da, kako se pretpostavlja, utanači poslednje detalje oko usvajanja Lizerl. U roditeljsku kuću je stigla sutradan. Na putu, u vozu je spopala mučnina jer je, kako je ubrzo saznala, opet bila trudna. Lizerl je tu tom trenutku imala godinu i po, već je prohodala i mogla da sastavlja rečenice od dve-tri reči. Majku verovatno nije mogla da prepozna jer je sedam meseci nije videla. Pre Milevinog dolaska u celom kraju je izbio šarlah i Lizerl se razbolela. U pismu od 19. septembra 1903. Albert je odgovorio na vest o Milevinoj ponovnoj trudnoći, rečima: " Ni najmanje se ne ljutim što sirota Dokserl (Mileva) leže novo pilence. Zapravo, srećan sam zbog toga i već sam razmišljao zašto to ne bi bila nova Lizerl..."

- Iz ovih reči jasno se vidi da je, što se Alberta tiče, Lizerl već bila van igre. Ipak, rastužilo ga je što je dete bilo bolesno: "Veoma mi je žao zbog toga što je snašlo Lizerl. Lako je moguće da šarlah ostavi trajne posledice. Samo da to prođe." Iz istog pisma vidi se da je Ajnštajn bio zabrinut i oko pravnog dela usvajanja deteta. Interesovao se "kako je dete upisano evidenciju" i kako je zabeleženo njeno poreklo.

Život nije naročito ozbiljan

U pismu koje je iz Švajcarske krajem marta 1903. pisala Heleni Savić u Srbiju Mileva Ajnštajn je otkrila prijateljici da je Albertov posao u Zavodu za patente veoma dosadan i da su odlučili da mu nađu posao "pri kojem bi osećao više radosti i interesovanja". Raspitivala se da li bi u Beogradu moglo nešto da se nađe u sferi fizike i istraživanja na tom polju. Bili su, za početak, spremni da oboje čak predaju i nemački u školi.

"Vidiš, u nama je još onaj stari, preduzimljivi duh odranije, koji život ne uzima naročito ozbiljno", rekla je Mileva Heleni. Poverila joj se takođe kako je sad još više prirasla za svog dragog nego što je to bila u ciriške dane: "On je moj jedini razgovor i društvo, i najsrećnija sam kad sam pored njega."

Upozoravao je: "Moramo paziti da kasnije ne bi imala problema." Čim je usvajanje Lizerl bilo okončano, Albert je postao nestrpljiv kad će se Mileva vratiti i prekoreva je da su "prošle već tri i po nedelje i da nijedna dobra supruga ne bi trebalo da ostavi svoga muža duže samog." To pismo od 19. septembra 1903. jedini je dokument koji svedoči o bolesti Lizerl i njenom davanju na usvajanje.

Kada je 1987. godine objavljen prvi tom Sabranih spisa Alberta Ajnštajna, u kojem je bila njegova prepiska sa Milevom, priča o Lizerl je postala predmet velikog interesovanja i naučnih istraživanja. Pod okriljem Projekta Ajnštajnovih spisa pokrenuta je potraga za Lizerl, čak i pre nego što se knjiga pojavila. Tim istraživača pokušao je da joj uđe u trag preko matičnih knjiga i nadgrobnih spomenika, tragajući širom Vojvodine, pa i dalje, sve do Budimpešte. Glavni urednik i direktor Projekta Ajnštajn posetio je 1985. godine unuka Helene Savić dr Milana Popovića u Beogradu i od njega dobio fotokopije prepiske između Mileve i Helene. Godinu dana kasnije Robert Šulman, jedan od urednika pomenutog projekta, putovao je u Novi Sad, Kać i Titel u potrazi za krštenicom Eržebet (Elizabet, Lizerl) Marić, ali bez uspeha.

- Šulman je zatražio pomoć i od Đorđa Krstića, koji je preko 30 godina istraživao život Mileve Marić. "Da li je moguće", pitao je Šulman, "da je rođenje ovog deteta toliko dugo držano u tajnosti? Da li je moguće da Mileva Marić, iako je bila suzdržana i ćutljiva, nije ništa otkrila. Rezultati svih ovih neuspelih potraga navode na zaključak da je usvajanje Lizerl bilo obavljeno tako temeljno da je sklonjen svaki trag podacima o njenom novom identitetu, pa čak i o njenom grobu - navodi prof. Radmila Milentijević i nastavlja:

- Zaprepašćen otkrićem o postojanju Lizerl, Krstić je odlučio da podrobnije ispita Šulmanovu tvrdnju. Pošto je odrastao u Novom Sadu, gde je i rođen, Krstić je najpre potražio Mirjanu Pantelić , ćerku Milevinih kumova koja je nevoljno potvrdila postojanje Lizer, ali ga je i upozorila:

"Šta god je Miloš (Milevi otac) planirao to je i ostvario. Zato je malo verovatno da će biti otkrivena sudbina te kćerke. Možda uopšte nije etički pretraživati njenu sudbinu." Krstićeva dalja potraga dovela ga je do zaključka da su se i rođenje i usvajanje Lizerl odigrali van doma Marićevih. Međutim, Albertova i Milevina prepiska, uoči njenog porođaja, tome protivreče, jer se u pismima pominju i Milevini roditelji, a tu je i podatak da je Milevin otac obavestio Alberta o rođenju ćerke - zaključuje Milentijevićeva.

Sutra: Misteriozna sudbina kćeri Mileve i Alberta Ajnštajna (6): Lizerl je postala Julkica?

Misteriozna sudbina kćeri Mileve i Alberta Ajnštajna (6): Lizerl je postala Julkica? Komentara 0 5

Prof. Radmila Milentijević iz Njujorka u svojoj knjizi "Mileva Marić-Ajnštajn - život sa Albertom Ajnštajnom" iznosi tezu da Milevina i Albertova vanbračna ćerka Lizerl, koja je rođena januara 1902. u Novom Sadu i ostala da raste kod Milevinih roditelja, nije umrla od šarlaha u septembru 1903. već da su je tada najverovatnije usvojili Milevini i Albertovi prijatelji, Helena i Milivoje Savić iz Beograda, pošto im je preminula prvorođena ćerkica Julka, koja je bila tri meseca starija od Lizerl i od rođenja je bila teško bolesna.

Misterija koja traje: Mileva Ajnštajn sa sinovima 

- Nije sporno da je mala Lizerl bolovala od šarlaha, ali neki podaci me upravljaju da je ipak preživela. Do sada niko od istraživača nije mogao doći do njenog izvoda iz knjige umrlih niti do evidencije o grobnom mestu. U to vreme Austrougarska, u čijem je sastavu i Vojvodina, bila je jaka država sa ozbiljnim administrativnim aparatom, pa je malo verovatno da ne postoji trag o smrti Lizerl, ako je zaista umrla u ranom detinjstvu.

Takođe, srpska crkva u to vreme u Vojvodini je bila dobro organizovana, imala je crkvene matične knjige i ako se do danas među srodnicima Marićevih zna da je Lizerl krštena u manastiru Kovilj kod Novog Sada, kao Ljubica, onda bi, takođe, trag o njenoj preranoj smrti morao da postoji i u crkvenoj arhivi iz tog vremena, ukoliko je ona stvarno preminula septembra 1903. Tako da me i ovo navodi na zaključak da je Mileva malu Lizerl dala Nemici Heleni Savić (rođenoj Kaufler) čija je ćerkica Julka tad najverovatnije umrla, te da je Lizerl postala zvanično Julka.

Julka Popović Savić

- U tom uverenju učvršćuje me i potonja prepiska između Mileve i Helene. Mileva se detaljno raspituje za Julku, podvlači paralelu između sebe i Julkice, savetujući prijateljici kako da je odgaja i vaspitava, dok Heleninu mlađu ćerkicu Zoru uzgred pominje. Mileva u jednom pismu Heleni kaže: "Moja velika želja je da ih delimo zajedno." Ona u to vreme u zakonitom braku sa Ajnštajnom već ima dvojicu sinova, Hansa-Alberta i Eduarda, ali ne nudi da sa Helenom deli i svoje sinove. Mileva je fokusirana na Julku, u jednom od pisama Heleni ona kaže: "Julki se zaista moram diviti, ali molim te budite ipak oprezni da se ona suviše ne napreže..." Zatim, odgovarajući na jedno od Heleninih pisama, u vreme kad je već odrasla Julka očigledno imala nekih problema, Mileva piše: "I sama sam imala gorka iskustva takve vrste i pomalo sam bojažljiva, no Julka ima tebe koja sigurno motriš na nju, ali ipak..." Ove Milevine reči ukazuju mi da se ovde izražava postojana majčinska ljubav i briga, a sličnost koju Mileva podvlači između sebe i Julke ukazuje na biološku povezanost - smatra Milentijevićeva.

Dr Milan Popović, Julkin sin i Helenin unuk, objavio je svojevremeno prepisku između Mileve Marić-Ajnštajn i Helene Kaufler-Savić. U knjizi pod nazivom "Jedno prijateljstvo", on navodi:

"Moja majka, Helenina ćerka Julka, govorila mi je da u prepisci između Ajnštajnovih i Helene Savić postoji nešto što nikad ne sme da se zna... Može se pretpostaviti da se radi o pismu ili pismima koja se odnose na Lizerl i koje je moja majka, solidarna sa najboljom drugaricom svoje majke Helene, želeći da se tajna sačuva, uništila. To je verovatno urađeno u doba kad se o postojanju Lizerl još nije znalo."

Popovićeva pretpostavka da je njegova majka Julka uništila neka Milevina pisma zato što su se ticala Lizerl potvrđuje da je Helena Savić bila umešana u udomljenje te devojčice. Popović, koji je preminuo aprila ove godine, ipak je odbijao mogućnost da je njegovoj baki Heleni umrla ćerkica Julka u najranijem detinjstvu, te da je Lizerl, Ajnštajnova i Milevina vanbračna kći, potom usvojena i postala Julka Savić. Popović je obrazlagao da je njegova majka Julka veoma ličila na svog oca inženjera Milivoja Savića.

Rođaka Mileve Marić-Ajnštajn, prof. dr Mila Alečković iz Pariza, inače ćerka poznate srpske pesnikinje Mire Alečković, smatra pak da je gotovo neverovatno da je Lizerl preživela šarlah i bila usvojena, ali to i ne isključuje potpuno.

Mila Alečković

- Sestra Miloša Marića, oca Mileve Marić-Ajnštajn, koju su u porodici zvali "Majkica", bila je majka moje bake Drage, znači majčina baka. Dakle, moja prababa bila je Milevina tetka. U mojoj porodici o maloj Lizerl zna se da je bila vanbračna ćerka Mileve i Alberta i da se rodila u Novom Sadu. U porodici je mnogo zamerano Albertu što je Milevu poslao u Novi Sad da se porodi, u vreme dok je u tom delu današnje Srbije vladao šarlah, a on je to znao. Smatralo se da je hteo da se, zbog pritiska svoje porodice, oslobodi vanbračnog deteta, jer sa Milevom nije bio venčan, a nije imao ni posao.

Iako smo znali da je Albert voleo Milevu, ovaj gest mu je u našoj porodici veoma zameren, jer se smatralo da je to bio kukavičji pokušaj da se deteta reši. Trudna Mileva je u jesen 1901. doputovala u Novi Sad i porodila se krajem januara 1902. Devojčica je krštena u manastiru Kovilj blizu Novog Sada kao Ljubica. Lizerl (Ljubicu) je potom, po svedočenju moje majke Mire, uzela Julka, sestra Miloša Marića, i predala je jednoj Nemici kako bi je rano naučila nemački jezik. Moja majka je od svoje bake čula da je dete umrlo od šarlaha 1903. godine - ispričala je za "Vesti" Mila Alečković.

Naša sagovornica se seća da je psihijatar dr Milan Popović dolazio kod Mire Alečković u vreme kad je sakupljao podatke o Milevi Marić-Ajnštajn. Ove Popovićeve posete i razgovore Mira Alečković je zabeležila u svojim uspomenama, koje je njena ćerka Mila ovekovečila u knjizi "U domu moje majke".

- Ispostavilo se da je jedna od prijateljica porodice Marić, koja je malu Lizerl trebalo da uči nemački jezik, bila baka Milana Popovića Helena (Kaufler) Savić i to niko ne spori. Iako mi je poznata teorija da Lizerl (Ljubica) nije umrla od šarlaha i da je data na usvojenje Heleni čija ćerka Julka je bila teško bolesna i nije preživela, o tome ne mogu da svedočim. Ne vidim logiku da Mileva, biološka majka Lizerl, dete koje je želela, preda na usvojenje, čak i dobroj prijateljici. I da se zauvek odrekne svog deteta. Lizerl je mogao da gaji neko u familiji Marić, a Mileva bi je dolaskom u svoju zemlju viđala. Pogotovo što se zna da je Mileva bila veoma vezana za svoje potonje sinove Hansa-Alberta i Eduarda i da se potpuno žrtvovala za njih. Zaplet koji bi trebalo da sakrije pravi identitet Lizerl je ravan kriminološkoj priči i malo je verovatan. Ne vidim logiku u tome, iako znam da život može da napravi i nelogične zaplete. Zato ne odbacujem nijednu mogućnost ako u njoj ima neke verovatnoće. Bilo bi lepo da se otkrije da je živ neki Milevin potomak i ovde u Srbiji. Naravno da ću prihvatiti bilo kakvu istinu ako se ona dokaže, ali za sada istraživanje nije završeno - zaključuje Mila Alečković.

Čeka se dokaz DNK

- Kada sam pre više godina, pošto mi je u Americi Milevin i Ajnštajnov sin Hans-Albert dao pristanak da će dati svoj DNK uzorak, to isto u Beogradu predložila Julkinom sinu dr Milanu Popoviću i unuci prof. Julijani (koja je ćerka Julkine kćeri Jelene Vučo), radi utvrđivanja da li su i njih dvoje Milevini i Ajnštajnovi potomci, nisam naišla na razumevanje. U međuvremenu Milan Popović i Hans-Albert su preminuli, ali u inostranstvu su živi potomci Hans-Alberta Ajnštajna, a u Beogradu sin Milana Popovića i ćerka Jelene Vučo. Ako bi se oni međusobno usaglasili nije nemoguće da se uradi DNK analiza, pre svega radi utvrđivanja istorijske istine, ali i okončanja dileme da li Mileva i Albert Ajnštajn danas u Srbiji imaju praunuke: magistra Bojana Popovića i profesorku Julijanu Vučo - kaže Milentijevićeva.

Greta tvrdila da je Lizerl

Britanac Filip Sington, autor romana "Ajnštajnova devojka", otkrio je da je još 1934. nemačka glumica Greta Markštajn tvrdila da je "izgubljena Ajnštajnova ćerka". Mada je, kako on navodi, "tad bila previše stara za tridesetogodišnju ženu, Greta je govorila da ima 32 godine i da je rođena januara 1902. kada se rodila Lizerl". Time je glumica, smatra britanski pisac, "sugerisala da ima saznanja o Milevinoj i Albertovoj vanbračnoj ćerki". Zanimljivo je, takođe, da se po nekim stranim podacima, do kojih su dolazili pojedini istraživači sudbine male Lizerl, navodi da je ona umrla septembra 1903. i da je imala 23 meseca. Neko ko je rođen januara 1902. u septembru 1903. nije mogao da ima 23, nego 20 meseci, dok je 23

meseca mogla da bude stara beba koja se rodila u oktobru 1901. kada je rođena Julka, ćerka Helene i Milivoja Savića.