“MATRIKS”, ILI DVE STRANE PERVERZIJE

Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

K ada sam u jednom lokalnom slovenačkom bi-oskopu gledao Matriks, imao sam jedinstvenu priliku da se-dim nedaleko od idealnog filmskog gledaoca – naime,nekog idiota. Tip u poznim dvadesetim, sa moje desnestrane, toliko se bio uneo u film da je sve vreme ostalegledaoce uznemiravao svojim preglasnim uzvicima, po-put “O Bože, ijao, pa to stvarnost ne postoji!”... Defi-nitivno mi je draže takvo naivno udubljivanje od pseu-do-sofisticiranih intelektualističkih čitanja koja u dotič-ni film projektuju prefinjene filozofske ili psihoanali-tičke pojmovne distinkcije.1

I pored toga, intelektualna privlačnost Matriksa lako je shva-tljiva: nije li Matriks jedan od onih filmova koji funkcioni-šu kao neka vrsta Roršahovog testa (http://ror-schach.test.at), pokrećući univerzalne procese prepozna-vanja i nalikujući poslovičnoj risariji Boga, koji kao dauvek pilji pravo u vas, odakle god da ga posmatrate – tepraktično svako usmerenje, čini se, sâmo sebe prepozna-je u njemu? Moji prijatelji lakanovci upozoravaju me

“MATRIKS”, ILI DVESTRANE PERVERZIJE

Sa engleskog preveo Predrag Brebanović

SLAVOJ ŽIŽEK

1 Ukoliko se porede originalni scenario (dostupan na internetu) ifilm sâm, može se videti kako su reditelji (braća Vočovski, koji sutakođe potpisali i scenario) bili dovoljno pametni da izbace isu-više direktne pseudo-intelektualne aluzije, poput one sadržane usledećim replikama: “Pogledaj ih. Roboti. Ne misle o tome šta ra-de i zašto. Kompjuter im govori šta da rade i oni to rade.” “Ba-nalnost zla.” Ovo pretenciozno upućivanje na Hanu Arent je upotpunosti promašeno: ljudi uronjeni u virtualnu stvarnost Ma-trice nalaze se u sasvim različitom, gotovo suprotnom položaju uodnosu na dželate holokausta. Drugi mudar potez bilo je odbaci-vanje svih očiglednih aluzija na istočnjačke tehnike pročišćavanjauma kao načina da se umakne kontroli Matrice: “Moraš da naučišda napustiš taj bes. Moraš da napustiš sve. Moraš sebe da isprazniškako bi oslobodio svoj um.”

na to da su autori svakako čitali Lakana; pri-stalice frankfurtske škole u Matriksu vide utak-nuto ovaploćenje sâme Kulturindustrie, otuđeno-postvarenu socijalnu Tvar (Kapital), kakootvoreno odnosi premoć, kolonizujući sav našunutrašnji život i koristeći nas kao izvor ener-gije; “njuejdžeri” tu vide podsticaj za spekula-ciju o tome kako je naš svet puka optička var-ka, proizvedena globalnim Umom, čije ote-lovljenje jeste World Wide Web. Ovi nizovi sežuunatrag sve do Platonove Države: zar Matriks do-slovno ne ponavlja Platonov pećinski poredak(obična ljudska bića kao zatočenici, čvrsto ve-zani za svoja sedišta i prisiljeni da posmatra-ju igru senki za koju pogrešno smatraju dapredstavlja stvarnost)? Važna razlika, naravno,jeste u tome što, onda kada izvesni pojedinciuteknu iz svog zatočeništva i kroče na Ze-mljino tlo, ono što zatiču više nije svetla povr-šina obasjana Sunčevim zracima, vrhovno Do-bro, nego nenaseljena “pustinja stvarnog”.

Opozicija između frankfurtske škole i Lakana jeu ovom slučaju ključna: hoćemo li Matricuistorizovati u metaforu Kapitala koji je koloni-zovao kulturu i subjektivitet, ili pak govoriti opostvarenju simboličkog poretka kao takvog?Međutim, šta ako je upravo ova alternativa la-žna? Šta ako baš virtualni karakter simboličkogporetka “kao takvog” jeste pretpostavka samogistoriciteta?

DOSEZANJE KRAJA SVETA

Naravno, ideja o junaku nastanjenom u potpu-no izmanipulisanom i kontrolisanom univer-

zumu teško da je nova. Matriks ju samo radika-lizuje transponovanjem u virtualnu stvarnost.Suština je u korenitoj dvosmislenosti virtualnestvarnosti u pogledu problematike ikonokla-zma. S jedne strane, virtualna stvarnost pred-stavlja drastično svođenje moći našeg čulnogaparata – ne čak ni na slova, nego – na mini-malne digitalne nizove u kojima se pojavljuju0 i 1, na propuštanje i nepropuštanje elek-tričnog signala. S druge strane, taj u potpuno-sti digitalizovani mehanizam produkuje “si-mulirano” iskustvo stvarnosti koja teži da po-stane nerazlučiva od “stvarne” stvarnosti, štopak za posledicu ima podrivanje same predsta-ve o “stvarnoj” stvarnosti – pa virtualna stvar-nost otuda u isti mah jeste i najizrazitija potvr-da zavodljive moći slika.

Nije li ultimativno-američka paranoička fan-tazija upravo ona o pojedincu koji živi u idilič-nom kalifornijskom gradiću, potrošačkom ra-ju, i koji iznenada počinje da podozreva kako jesvet u kojem on živi zapravo prevara, spektakluprizoren da bi ga se ubedilo u to da on živi ustvarnom svetu, dok su svi ljudi oko njega za-pravo glumci i statisti u grandioznoj pred-stavi? Najnoviji primer za sve ovo jeste Truma-nov šou (1998) Pitera Vira, sa Džimom Kerijemu ulozi provincijskog činovnika koji postupnospoznaje istinu o tome kako je on junak ne-prekidne, dvadesetčetvoročasovne TV serije:njegovo rodno mesto sagrađeno je u grandio-znom studiju, sa kamerama koje ga u stopuprate. Sloterdajkova “sfera” ovde biva reali-zovana doslovno, u vidu gigantske metalne

516

R. E. Č. no. 59/5, septembar 2000

sfere kojom je natktiven i pomoću koje jeizolovan čitav grad. Može nam se pričiniti dazavršna scena filma Trumanov šou donosi oslo-bađajuće iskustvo probijanja ideološkog šavasâmog ograđenog univerzuma i prodiranja unjegovu spoljašnjost, nevidljivu iz ideološkeunutrašnjosti. Međutim, šta ako upravo ovaj“srećni” rasplet (ne zaboravimo: pozdravljenod strane miliona onih koji, širom sveta, po-smatraju poslednje trenutke predstave), sa ju-nakom koji nestaje kako bi se, kao što smo na-vedeni da verujemo, uskoro pridružio svojojistinskoj ljubavi (tako da ponovo dolazimo doformule produkovanja ljubavnog para!), pred-stavlja ideologiju u najčistijem njenom obliku?Šta ukoliko ideologija čuči u samom uvere-nju da, s onu stranu kraja ograničenog uni-verzuma, postoji nekakva “istinska stvarnost”u koju tek treba kročiti?2

Među prethodnicima ovakvog pristupa vredipomenuti Vremensko iskliznuće (1959) Filipa Di-ka, u kojem jedan od junaka, živeći skromnimsvakodnevnim životom u idiličnom kalifor-nijskom gradiću kasnih pedesetih, postepenootkriva kako je čitav grad neka vrsta prevareuprizorene zarad toga da bi on ostao zadovo-ljan... Fundamentalno iskustvo romanaVremensko iskliznuće i filma Trumanov šou sastoji se utome da poznokapitalistički potrošački kalifor-

nijski raj jeste, u samoj svojoj hiper-stvarnosti,na neki način nestvaran, oskudan, lišen mate-rijalne inercije. Nije dakle Holivud jedini kojinam dočarava sličnost stvarnog života lišenogznačaja i inercije materijalnosti – u poznokapi-talističkom potrošačkom društvu “stvarni so-cijalni život” sam po sebi nekako iziskujeosobine inscenirane prevare, sa sve našim su-sedima koji se u “stvarnom” životu ponašajukao glumci i statisti u predstavi... Konačnaistina kapitalističkog, utilitarnog, de-spiri-tualizovanog univerzuma jeste de-materija-lizacija samog “stvarnog” života, njegovopreokretanje u avetinjski show.

U domenu naučne fantastike, treba takođepomenuti Svemirsku krstaricu Brajana Oldisa,gde pripadnici jednog plemena prebivaju u za-tvorenom svetu nekakvog tunela unutar dži-novskog svemirskog broda, izolovani od pre-ostalog dela broda pojasom bujne vegetacije,nesvesni toga da se s onu stranu nalazi drugiuniverzum; najzad, neka deca probiju se krozžbunje i dospeju u novi svet, naseljen drugimplemenima. Među starijim, “naivnijim” prete-čama, vredan je pomena Trideset šest sati DžordžaSitona, film iz ranih šezdesetih o američkomoficiru (Džejms Garner) kome su poznati sviplanovi u vezi sa Danom “D” invazije na Nor-mandiju, i koga Nemci slučajno zarobe nepo-

517


2 Bitno je takođe i to da ono što omogućuje junaku filma Trumanov šou da progleda i napusti izmanipulisani svet je-ste neočekivana intervencija njegovog oca – u filmu postoje dve očinske figure, pravi simboličko-biološki otac i pa-ranoički “stvarni” otac, režiser TV programa, koji u potpunosti upravlja junakovim životom zadržavajući gaunutar strogo omeđenog okvira, i kojeg glumi Ed Haris.

sredno uoči napada. Pošto je zarobljeništva do-pao u nesvesnom stanju, u kojem se našao poddejstvom eksplozije, Nemci za njega hitro gra-de repliku malog američkog vojnog lečilišta,nastojeći da ga ubede u to da sada živi u godi-ni 1950, da je Amerika dobila rat, te da on sâmtokom poslednjih šest godina živi u amneziji –ideja je bila u tome da on otkrije sve o planovi-ma za invaziju, kako bi se Nemci za nju pripre-mili; naravno, na pažljivo iskonstruisanoj gra-đevini ubrzo se pomaljaju pukotine... (Nijeli i sâm Lenjin, tokom poslednje dve godinesvog života, živeo u donekle sličnom, kontro-lisanom okruženju, unutar kojeg je, kao štoznamo, Staljin specijalno za njega štampao pojedan primerak Pravde, cenzurisan u pogledusvih informacija na osnovu kojih bi Lenjinmogao doznati za tekuće političke okršaje, i sveto uz izgovor da Drug Lenjin treba da se od-mara, a ne da bude uznemiravan nepotreb-nim provokacijama.)

Ono što se ovde iza brda valja jeste, svakako,pre-moderna predstava o “stizanju na krajuniverzuma”: na dobro poznatim gravurama,iznenađeni putnici primiču se pregradi/zavesineba, nekakvoj ravnoj površi prekrivenoj na-slikanim zvezdama, probijaju je i dospevaju nadrugu stranu – reč je upravo o onome što sezbiva na završetku filma Trumanov šou. Nemasumnje u to da poslednja scena, u kojoj Tru-man stupa na stepenice što vode ka zidu na ko-jem je naslikan horizont “plavog neba”, da bitamo otvorio vrata, nosi neskrivenu magritov-sku notu: ne vraća li nam se to opet, danas,

upravo ta osetljivost praćena nekom vrstomosvete? Nisu li dela poput Ziberbergovog Parsi-fala, u kojem je beskrajni horizont takođe blo-kiran posredstvom očigledno “veštačkih” rear-projections, znak da vreme beskrajne kartezijanskeperspektive nepovratno ističe, te da se vraćamonekoj vrsti obnovljenog srednjovekovnog pre-perspektivnog univerzuma? Fred Džejmson jejasno skrenuo pažnju na prisustvo istovetnogfenomena u izvesnim romanima RejmondaČendlera i filmovima Alfreda Hičkoka: obalaPacifika u Zbogom, lepojko funkcioniše kao nekavrsta “kraja/granice sveta”, iza koje zjapi ne-poznati ambis; slično je i sa ogromnom otvo-renom dolinom koja se pruža pod isklesanimglavama Maunt Rašmora kada, bežeći predsvojim goniocima, Eva-Meri Sent i Keri Grantdospevaju na vrh spomenika, sa kojeg Eva-Meri umalo da padne, pre no što je za rukupovuče Keri Grant; a čovek je u iskušenju daovom nizu pridoda i čuvenu scenu bitke na mo-stu sa vijetnamsko/kambodžanske granice izApokalipse sada, gde prostor iza mosta biva doži-vljavan kao nešto “izvan nama poznatog univer-zuma”. I kako se onda ne prisetiti i činjeniceda je ideja po kojoj naša Zemlja nije planetašto pluta u beskrajnom prostoru, nego kružniotvor, rupa unutar beskrajne kompaktne masevečnog leda u čijem se središtu nalazi Sunce, bi-la jedna od omiljenih nacističkih pseudo-nauč-nih fantazija (prema izvesnim izvorima, nacisti sučak razmatrali i pitanje postavljanja nekakvihteleskopa na Siltskim ostrvima, kako bi odandeosmatrali Ameriku)?

518


“STVARNO POSTOJEĆE” VELIKO DRUGO

Šta je onda Matrica? Naprosto, lakanovsko“veliko Drugo”, virtualni simbolički poredak,mreža koja strukturiše našu stvarnost. Ta di-menzija “velikog Drugog” ogleda se u konsti-tutivnom otuđenju subjekta unutar simbolič-kog poretka: veliko Drugo povlači konce, a su-bjekt ne govori, već “biva govoren” posred-stvom simboličke strukture. Ukratko, ovoveliko Drugo jeste naziv za samu socijalnuTvar, za sve ono usled čega subjekt nikada nekontroliše u potpunosti efekte sopstvenogdelanja, tj. usled čega konačni ishod njego-vih aktivnosti uvek jeste nešto drugo u odnosuna ono na šta je on bio usredsređen ili što jepredviđao. Za nas je, međutim, od presudnevažnosti uočiti kako, u ključnim odeljcima Semi-nara XI, Lakan nastoji da opiše operaciju koja seodvija nakon otuđenja i u izvesnom smislupredstavlja njegov kontrapunkt, operaciju odva-janja: otuđenje unutar velikog Drugog praćeno jeodvajanjem od velikog Drugog. Odvajanje nastu-pa u trenutku kada subjekt primeti kako je velikoDrugo samo po sebi nedosledno, u potpunostivirtualno, “zaprečeno”, lišeno Stvari – dok jefantazija puki pokušaj da se nadoknadi ovaj izo-stanak Drugoga, a ne samog subjekta, tj. da se (iz-nova) uspostavi konzistencija velikog Drugog. Izistog razloga, fantazija i paranoja nerazdvojno supovezane: fantazija po svojoj suštini predstavljaverovanje u nekakvo “Drugo Drugoga”, u drugoDrugo koje, skriveno iza Drugog same društveneteksture, programira (ono što u našim očimapredstavlja) nepredvidljive rezultate društvenog

života i time obezbeđuje njegovu konzistentnost:pod prividom haosa tržišta, degradacije moralaitd., odvija se podmukla strategija jevrejske zave-re... Ovakav paranoički stav novi poticaj stiče za-hvaljujući savremenoj digitalizaciji svakodnevnogživota: u situaciji kada se čitava naša (društvena)egzistencija sve intenzivnije eksternalizuje-mate-rijalizuje u velikom Drugom kompjuterske mre-že, lako je zamisliti zlog programera koji uništavanaš digitalni identitet i tako nas lišava samog so-cijalnog postojanja, pretvarajući nas u neposto-jeća lica.

Prema istom ovom paranoičkom obrascu, te-za Matriksa počiva na tome da je veliko Drugootelovljeno u stvarno postojećem Mega-Kom-pjuteru. Matrica postoji – mora postojati – jer“stvari ne stoje dobro, mogućnosti su propu-štene, nešto loše se sve vreme dešava”, tj. ide-ja filma je da se sve dešava usled toga što Matri-ca zamračuje “istinitu” stvarnost koja se iza sve-ga nalazi. Stoga, problem filma leži u tome štoon nije dovoljno “lud”, budući da se u njemupretpostavlja postojanje druge “stvarne” stvar-nosti, iza one svakodnevne koju održava Ma-trica. Otklonimo, međutim, fatalni nespora-zum: suprotno mišljenje, da je “sve što posto-ji proizvela Matrica”, da ne postoji konačnastvarnost, već samo beskonačan niz virtualnihstvarnosti koje se jedna u drugoj zrcale, nije umanjoj meri ideološko. (U nastavcima Matrik-sa, verovatno ćemo naučiti to da je i samu“pustinju stvarnog” proizvela /neka druga/matrica.) Mnogo subverzivnija u odnosu naovo umnožavanje virtualnih univerzuma bila

519


bi multiplikacija samih stvarnosti – reč je onečemu što bi uvećalo paradoksalnu opa-snost koju izvesni lekari prepoznaju u nedav-nim eksperimentima sa ubrzanjem. Kao što jesvima poznato, danas naučnici nastoje da pro-izvedu akcelerator koji bi bio dovoljan za raz-bijanje teških atoma pri brzinama koje se pri-bližavaju svetlosnoj. Poenta je u tome da takvakolizija neće samo raščlaniti atomsko jezgrona sastavne protone i neutrone, nego će zdro-biti i sâme protone i neutrone, ostavljajući zasobom “plazmu”, neku vrstu energetske čorbesačinjene od preostalog kvarka i čestica gluona,blokova materije koji nikada ranije nisu biliproučavani u tom stanju, zato što je ono po-stojalo jedino neposredno posle VelikogPraska. Međutim, ovakvo istraživanje aktivi-ralo je novi košmarni scenario: šta ukolikouspeh ovog eksperimenta dovede do stvaranjamehanizma strašnog suda, neke vrste čudovištakoje proždire svet i koje će, gonjeno neutaživompotrebom, uništavati običnu materiju oko se-be sve dok ne ukine svet u obliku u kojem namje on poznat? Ironija je u tome što bi takav krajsveta, takav rasap univerzuma, predstavljao ikrajnji, neoborivi dokaz tačnosti ispitivane te-orije, pošto bi čitava materija bila usisana u cr-nu rupu i potom preoblikovana u jedan noviuniverzum, čime bi se u potpunosti ponovioscenario Velikog Praska.

Otuda su, paradoksalno, obe varijante – (1) su-bjekt pluta iz jedne virtualne stvarnosti u drugu,nalikujući čistom duhu koji je svestan da je svakastvarnost puki privid; (2) paranoička pretpo-

stavka o stvarnoj stvarnosti koja se nalazi iz-van Matrice – u podjednakoj meri pogrešne:ni u jednoj od njih ne biva obuhvaćeno Stvar-no. Sâm film nije slab usled toga što počiva natezi da, s onu stranu simulacije virtualnestvarnosti, Stvarno doista postoji – to uostalom iMorfeus saopštava Neu, pokazujući mu ruini-rani čikaški pejzaž: “Dobrodošao u pustinjuStvarnog”. Jer Stvarno, naprotiv, ne predsta-vlja “pravu stvarnost” skrivenu iza virtualne si-mulacije, nego onu prazninu koja stvarnost či-ni nepotpunom/nekonzistentnom, pri čemuse funkcija svake simboličke Matrice ogleda uprikrivanju te nekonzistentnosti – jedan odnačina da se to prikrivanje ostvari jeste upra-vo tvrđenje da, ispod nepotpune/nekozistent-ne, nama poznate stvarnosti, postoji nekakvadruga stvarnost, lišena onog ćorsokaka koji biproistekao iz nemogućnosti da se ona struk-tuira.

“VELIKO DRUGO NE POSTOJI”“Veliko Drugo” simbolizuje takođe i poljezdravog razuma, u koje stupamo posred-stvom nesputane spekulacije; a filozofski,njegova poslednja značajna inkarnacija bila jeHabermasova komunikativna zajednica sasvojom regulativnom idejom sporazuma. Iupravo se to “veliko Drugo” danas ubrzanorastače. Ono što danas imamo jeste izvestan ra-dikalan rascep: objektivizovani jezik eksperata inaučnika koji se više ne dâ prevesti na običan,svakome pristupačan jezik, ali koji je u poto-njem ipak prisutan, u obliku fetišizovanih

520


formula koje više niko uistinu ne razumeva,mada one oblikuju naše umetničke i popular-ne predstave (Crna Rupa, Veliki Prasak, Super-strings, Kvantna Oscilacija...). Ne samo u pri-rodnim naukama, već i u ekonomiji i dru-gim društvenim disciplinama, ekspertskižargon biva predstavljen kao objektivan uvidkome se nije moguće ozbiljnije suprotsta-vljati, pri čemu on u isti mah ostaje i nepre-vodiv na naše uobičajeno iskustvo. Ukratko,procep između naučnog uvida i zdravog razu-ma nije premostiv, i upravo nad tim ponoromizvesni naučnici bivaju promovisani u popu-larne kultne figure “onih koji znaju” (feno-men Stivena Hokinga). Kao direktna suprot-nost opisanoj objektivnosti pojavljuje se načinna koji se, u domenu kulture, suočavamo samnoštvom životnih stilova koji nisu uzajamnoprevodivi: sve što možemo jeste da obezbedi-mo uslove za njihovu miroljubivu koegzisten-ciju unutar multikulturnog društva. Ikona sa-vremenog subjekta jeste možda Indus-kom-pjuterista, koji se tokom dana pokazuje kaonenadmašan u svom zanatu, dok u večernjimčasovima, po povratku u vlastiti dom, palisveću lokalnom indijskom božanstvu i verujeu svetost krave. Ovakav se rascep savršenoukazuje i kada je reč o fenomenu cyber-pro-stora. Potonji bi trebalo da nas sve poveže unekakvo Globalno Selo; međutim, ono što sedoista događa jeste to da smo bombardovanimnoštvom poruka koje potiču iz nekonzi-stentnih i uzajamno neuskladivih univerzumâ –umesto Globalnog Sela, velikog Drugog, dobi-jamo mnoštvo “malih drugih”, tribalnih,

partikularnih identifikacija koje nam stojena raspolaganju. Da izbegnemo nesporazum:Lakan je u tom pogledu daleko od bilo kakvogrelativizovanja nauke i njenog svođenja najednu od meta-naracija, na ravan na kojoj senalaze mitovi Političke Korektnosti itd.: naukazaista “dotiče Stvarno”, njeno znanje jeste “znanjeunutar Stvarnog” – ali zamka leži u jednostavnojčinjenici da naučno znanje ne može poslužiti usvrhe simboličkog “velikog Drugog”. Procep izme-đu moderne nauke i aristotelovskog zdravograzuma filozofske ontologije je u toj tački ne-savladiv: on se pomalja već kod Galileja, a vr-hunac dostiže u kvantnoj fizici, gde važećimpravilima/zakonima baratamo uprkos tome štooni više ne mogu biti ponovo prevedeni na na-še iskustvo predstavljive stvarnosti.

Teorija o društvu rizika sa svojim globalnim po-vratnim dejstvom jeste tačna utoliko što se njo-me naglašava kako se, danas, nalazimo na upra-vo suprotnim pozicijama u odnosu na klasičnu,prosvetiteljsko-univerzalističku ideologiju,prema čijoj pretpostavci fundamentalna pi-tanja mogu na duže staze biti rešavana stica-njem uvida u “objektivno znanje” eksperata:onda kada se nađemo suočeni sa međusobnosuprotstavljenim mišljenjima u pogledu posle-dica koje će izvesni novi proizvod (recimo, ge-netički modifikovano povrće) imati po životnusredinu, mi zalud tragamo za neoborivim eks-pertskim zaključkom. Suština, jednostavno, ni-je u tome da činjenice bivaju zamagljene usledtoga što je nauka korumpirana finansijskomzavisnošću od velikih korporacija i državnih

521


agencija – čak ni unutar sebe samih nauke ni-su kadre da pruže odgovor. Pre petnaest godi-na, ekolozi su predviđali iščeznuće naših šu-ma – a sada je problem u sve većoj količinidrveta... Tako se teorija o društvu rizika poka-zuje kao nedostatna zbog toga što isuviše po-tencira iracionalnu situaciju u koju dovodi nas,obične subjekte: mi uvek iznova bivamo pri-moravani da, premda smo i te kako svesni dauopšte nismo u poziciji da odlučujemo, dono-simo odluku o tome da će svaka naša odluka bitiproizvoljna. Urlih Bek i njegove pristalice seu ovoj tački pozivaju na demokratsku raspra-vu o svim opcijama, na stvaranje konsenzusa;međutim, time se uopšte ne razrešava parališu-ća dilema: zašto bi demokratska rasprava, u ko-joj učestvuje većina, dovela do boljih rezulta-ta, kada, u kognitivnom pogledu, neznanjevećine uopšte ne biva prevaziđeno. Otuda je ra-zumljiva politička frustriranost iste te većine:ljudi bivaju pozivani da donose odluke, dokim se u isti mah šalje i poruka da oni zapravonisu u poziciji da odlučuju, tj. da objektivnoodmere razloge “za” i “protiv” nečega. Pribega-vanje “konspirativnim teorijama” jeste očajničkiizlaz iz takve stupice, svojevrsni pokušaj da se po-novo stekne minimum onoga što Fred Džej-mson naziva “kognitivnim mapiranjem”.

Džodi Din3 je skrenula pažnju na jedan čudanfenomen, očigledno prisutan u “dijalogu muta-vaca” koji se odvija između oficijelne (“ozbilj-

ne”, akademski institucionalizovane) nauke i ši-rokog dijapazona takozvanih pseudo-nauka, odufologije do pokušaja_ da se dešifruju tajne egi-patskih piramida: nije moguće ne biti šoki-ran time što se upravo zvanični naučnici pona-šaju dogmatski isključivo, dok se pseudo-naučni-ci pozivaju na činjenice i argumentaciju lišenuuobičajenih predrasuda. Naravno, na sve ovoće nam se odgovoriti tezom da etablirani na-učnici govore oslonjeni na autoritet velikogDrugog naučne Institucije; ali problem je bašu tome što se sâmo naučničko veliko Drugo uvekiznova očituje u opšteprihvaćenoj simboličkoj fik-ciji. Stoga, onda kada smo suočeni sa konspira-tivnim teorijama, treba da postupimo tačnoonako kako postupaju najdovitljiviji čitaociOkretaja zavrtnja Henrija Džejmsa: ne treba nitiprihvatati postojanje duhova kao integralnog de-la (narativne) stvarnosti, niti svoditi ih, u neka-kvom pseudo-frojdovskom maniru, na puke“projekcije” seksualnih frustracija histeričnejunakinje. Teorije zavere ne treba, naravno,uzimati kao “činjenice” – međutim, takođe ihne treba tretirati ni kao moderni fenomenmasovne histerije. Potonji stav još uvek počivana “velikom Drugom”, na modelu “normalne”percepcije zajedničke socijalne stvarnosti, teotuda ne uzima u obzir činjenicu da je upra-vo takvo doživljavanje stvarnosti danas potko-pano. Pravi problem nije u tome što ufolozi iteoretičari zavere regrediraju na paranoički

522


3 Moje izlaganje će ovde u velikoj meri biti oslonjeno na njeno; vidi: Jody Dean, Aliens in America. Cospiracy Culturesfrom Outerspace to Cyberspace, Ithaca and London, Cornell University Press 1998.

pristup, pri kojem nije mogućno prihvatanje(socijalne) stvarnosti; pravi problem leži u to-me što sama ta stvarnost postaje paranoička. Sa-vremeno iskustvo nas uvek iznova dovodi u situ-acije u kojima smo primorani da primetimokako su naš smisao za stvarnost i normalan od-nos prema njoj utemeljeni na simboličkojfikciji, to jest da “veliko Drugo” koje određu-je šta će biti usvojeno kao normalna i prihva-ćena istina, kakav će biti horizont značenja udatom društvu, ni na jedan način nije uteme-ljeno na neposrednim činjenicama, što se ina-če podrazumeva kad je o naučničkom “znanjuunutar Stvarnog” reč. Uzmimo na primer tra-dicionalno društvo u kojem moderna naukajoš uvek nije uzdignuta na nivo diskursa-go-spodara; ukoliko unutar takvog simboličkog pro-stora izvesni pojedinac zastupa principe mo-derne nauke, biće diskvalifikovan kao “ludak” –pri čemu je poenta u tome da nije dovoljno rećisamo da on nije “stvarno lud”, već i to da mu jeisključivo zatucana zajednica u kojoj nemapravog znanja utvrdila takvu poziciju – on ćena neki način biti tretiran kao ludak, isključeniz socijalnog velikog Drugog, faktički izjednačen saludakom. “Ludilo” pri tom nije određenje ko-je bi moglo biti utemeljeno na nekakvom nepo-srednom pozivanju na “činjenice” (u smislu ukome ludak nije sposoban da doživljava stvarionakvima kakve one stvarno jesu, pošto je ob-uzet vlastitim halucinantnim projekcijama),nego počiva na tome u kakvom se odnosu izve-sni pojedinac nalazi prema “velikom Drugom”.Lakan obično naglašava suprotni aspekt ovog

paradoksa: “ludak nije samo prosjak koji mislida je kralj, nego i kralj koji misli da je kralj”,tj. ludilo označava urušavanje distance izmeđuSimboličkog i Stvarnog, neposrednu identifi-kaciju sa simboličkim mandatom; ili, da se poslu-žimo drugim poznatim iskazom, ukoliko je mužpatološki ljubomoran, opsednut idejom da nje-gova žena spava sa drugim muškarcima, njegovaopsesija ostaje patološka crta čak i onda kada jedokazano da je on u pravu i da mu žena zaistaspava sa drugim muškarcima. Pouka ovakvihparadoksa je nedvosmislena: patološka ljubo-mora nije sama po sebi način na koji se istra-java na pogrešnim činjenicama, nego načinna koji takve činjenice bivaju integrisane u li-bidinalnu ekonomiju dotičnog subjekta. Onošto, međutim, ovde vredi istaći jeste da istovet-ni paradoks treba izvesti i u obrnutom smeru:društvo (socio-simboličko polje, veliko Drugo)jeste “zdravo” i “normalno” čak i onda kada sedokaže da faktički nije u pravu (možda je to biosmisao u kojem je pozni Lakan sebe nazivao “psi-hotičnim”: on je, uistinu, psihotičan bio utolikošto nije bilo mogućno njegov diskurs uključitiu oblast velikog Drugog).

U iskušenju smo da, u kantovskom duhu, utvr-dimo kako je pogreška konspirativnih teorija uizvesnom smislu podudarna sa “paralogizmomčistog uma”, sa brkanjem dveju ravni: sumnje kaoformalnog metodološkog stava (sâmog priznatognaučnog, socijalnog... pa i zdravog razuma), iunapređivanja te sumnje u novu, sve-objašnja-vajuću, globalnu para-teoriju.

523


EKRANIZOVANJE STVARNOG

Sa druge tačke gledišta, Matrica funkcioniše ikao “ekran” koji nas odvaja od Stvarnog, koji“pustinju stvarnog” čini podnošljivom. Naovom mestu, međutim, ne smemo zaboravitiizrazitu dvosmislenost lakanovskog Stvarnog:nije samo krajnji označitelj nešto što trebamaskirati/doterati/pripitomiti uz pomoćekrana fantazije – Stvarno je takođe, i to pri-marno, sâmo po sebi ekran, prepreka kojauvek-ionako iskrivljuje našu percepciju ozna-čitelja, spoljašnje stvarnosti. Filozofski govo-reći, u tome je razlika između Kanta i Hege-la; za Kanta, Stvarno jeste područje noume-nalnog koje mi opažamo kao “šematizovano”kroz pregradu transcendentalnih kategorija;po Hegelu je, naprotiv, kako on sâm tvrdi u“Uvodu” Fenomenologije, ovaj kantovski procep la-žan. Hegel i tu barata trima pojmovima: kadapregrada stoji između nas i Stvarnog, onauvek stvara utisak o onome što je unutar nje, izaekrana (pojave), tako da procep između pojav-nog i onog što je “unutra” jeste nešto što jeuvek-unapred već “za nas”. Shodno tome,ukoliko od Stvari oduzmemo iskrivljenje kojejoj daje Ekran, gubimo samu Stvar (u kontek-stu religije, Hristova smrt jeste smrt Bogauopšte, a ne samo njegovog ljudskog ovaploće-nja) – zbog čega za Lakana, koji ovde sledi He-gela, Stvar kao takva jeste u krajnjoj liniji pogledsâm, a ne opaženi objekt. Dakle, ukoliko se vra-

timo Matriksu: Matrica kao takva jeste ono Stvar-no koje iskrivljuje našu percepciju stvarnosti.

Ovde nam u izvesnoj meri može pomoći i po-zivanje na Levi-Strosovu egzemplarnu analizuiz Strukturalne antropologije, koja se odnosi naprostorno raspoređivanje građevinskih obje-kata kod Vinebaga, plemena iz oblasti velikihameričkih jezera. To pleme je podeljeno udve pod-grupe (“polovine”), na “one koji suod gore” i na “one koji su od dole”; onda ka-da nekog od njegovih pripadnika/pripadnicazamolimo da na parčetu papira, ili u pesku, is-crta zemljišni plan svoga sela (prostorni raspo-red kuća), dobijamo dva dijametralno suprotnaodgovora, zavisno od toga da li on/ona spada ujednu ili drugu pod-grupu. Obe pod-grupeselo opisuju kao krug; ali dok za prvu unutarnjega postoji još jedan krug sačinjen od sre-dišnjih kuća, tako da je u stvari reč o dva kon-centrična kruga, po drugoj pod-grupi je krugposredstvom jasne linije razvajanja podeljenna dva dela. Drugim rečima, član prve pod-grupe (nazovimo je “konzervativno-korporati-vističkom”) zemljišni plan sela sagledava kaokrug sačinjen od kuća koje su manje-više si-metrično poređane oko središnjeg hrama, dokčlan druge pod-grupe (“revolucionarno-antago-nističke”) vlastito selo vidi kao dve različiteskupine kuća koje su međusobno razdvojenenevidljivom granicom...4 Središnja Levi-Stro-

524


4 Claude Levi-Strauss, “Do Dual Organizations Exist”, Structural Antropology (New York: Basic Books 1963), str.131-163; crteži su na str. 133-134.

sova ideja odnosi se na to da nas ovaj primerne sme odvesti u kulturni relativizam, do togada tvrdimo kako je percepcija društvenogprostora uslovljena isključivo promatrače-vom pripadnošću određenoj grupi: sâm ras-cep na dve “relativne” percepcije podrazu-meva skriveno upućivanje na izvesnu konstantu –ne na objektivni, “faktički” raspored objekata, većna traumatsko jezgro, na fundamentalni anta-gonizam koji stanovnici sela nisu bili u stanjuda simbolizuju, objasne, “internalizuju”, razu-meju: na poremećaj društvenih odnosa kojije sprečio zajednicu da se sama stabilizujekao nekakva skladna celina. Dve percepcijezemljišnog plana predstavljaju, jednostavno,dva uzajamno isključiva nastojanja da se sa-vlada taj traumatični antagonizam, da se tarana zaleči uz pomoć nametanja uravnoteže-ne simboličke strukture. Je li potrebno doda-ti da stvari stoje potpuno isto u pogledu polnerazlike: da su “muško” i “žensko” poput dvejukonfiguracija kuća u levi-strosovskom selu?Uostalom, da bi se raspršila iluzija o tome ka-ko u našem “usavršenom” univerzumu nijeprevladala istovetna logika, dovoljno je priseti-ti se podele našeg političkog prostora na levicui desnicu: levičar i desničar ponašaju se upravoonako kako se ponašaju pripadnici dveju su-protstavljenih pod-grupa u levi-strosovskom se-lu. Oni ne zauzimaju različite pozicije unutarpolitičkog prostora; oni različito opažaju po-litički prostor sâm – levičar kao polje koje je usebi raspolućeno usled izvesnog fundamen-talnog antagonizma, a desničar kao organsko

jedinstvo Zajednice koje ugrožavaju jedinostrani uljezi.

Međutim, Levi-Stros tu čini odlučujući korak:pošto dve pod-grupe ipak sačinjavaju jednoisto pleme, a i žive u istom selu, njihov iden-titet mora na neki način biti i simboličkiupisan – pitanje je samo: kako, s obzirom na toda simbolička artikulacija uopšte, odnosno ni-jedna plemenska društvena institucija, nijeneutralna, nego unapred predodređenaosnovnim i konstitutivnim antagonističkimrazdorom? Tu na scenu stupa ono što Levi-Stros ingeniozno naziva “nultom instituci-jom”, neka vrsta institucionalnog duplikatačuvene “mane”, prazan označitelj lišen bilo ka-kvog određenog značenja, budući da, u opozi-ciji prema vlastitom odsustvu, označava jedinoprisustvo značenja kao takvog: to je naročitainstitucija, koja ne poseduje pozitivnu, određu-juću funkciju – njena je jedina funkcija čistonegativna, funkcija signalizovanja prisustva ipotvrđivanja socijalne institucije kao takve, uopoziciji prema njenom odsustvu, pre-dru-štvenom haosu. Upravo veza sa takvom nultom-institucijom omogućava svim članovima ple-mena da dožive sami sebe kao takve, kao čla-nove iste zajednice. Nije li, onda, ta nulta-institucija u stvari ideologija u svom najčisti-jem obliku, tj. direktno otelotvorenje ideo-loške funkcije obezbeđivanja jednog neu-tralnog sve-obuhvatnog prostora u kojemdruštveni antagonizam biva izbrisan, i unu-tar kojeg svi članovi društva mogu da prepo-znaju sami sebe? I nije li sama borba za pre-

525


vlast upravo borba za to kako će ta nulta-in-stitucija biti utvrđena, kojim naročitim zna-čenjem će biti obojena? Uzmimo još jedanprimer: nije li moderni pojam nacije takvajedna nulta-institucija, koja se pojavila sa po-ništavanjem društvenih veza utemeljenih naporodičnoj osnovi ili tradicionalnim simbo-ličkim matricama, to jest onda kada su, u na-letu modernizacije, društvene institucije po-stajale sve manje i manje utemeljene na pri-rodnom nasleđu, a sve više i više postajaledoživljavane kao stvar “ugovora”.5 Ovde je odnaročite važnosti činjenica da se nacionalniidentitet ipak doživljava kao makar i u mini-malnoj meri “prirodan”, kao pripadnost za-snovana na “krvi i tlu”, i da je kao takav uopoziciji prema “veštačkoj” pripadnostiistinskim društvenim institucijama (država,profesija...): pre-moderne institucije funk-cionišu kao “prirodni” simbolički entiteti(reč je o institucijama zasnovanim na neupit-nom nasleđu), dok su sadašnje institucijeosmišljavane kao društveni artefakti, ondakada bi se javljala potreba za “prirodnom”nultom institucijom koja bi poslužila kao ne-utralno zajedničko utemeljenje.

Ukoliko se vratimo polnoj razlici, u iskušenjusam da se upustim u rizik iznoseći hipotezu pre-ma kojoj, možda, istovetna logika nulte-institu-cije treba da bude primenjena ne samo na društvou celini, nego i na njegov antagonistički rascep:

šta ako je polna razlika u krajnjoj liniji neka vr-sta nulte-institucije društvenog rascepa ljudskevrste, naturalizovana minimalna nulta-razlika,rascep koji, pre no što ukaže na neku određenusocijalnu razliku, ukazuje na samu ovu razliku kaotakvu? Borba za prevlast je onda, još jednom,borba za to kako će ova nulta-razlika biti utvrđe-na posredstvom drugih pojedinačnih socijalnihrazlika. Upravo kao protivtežu ovakvoj argumen-taciji treba čitati veoma važan, premda običnoignorisan, Lakanov prikaz sheme označitelja: La-kan standardnu sosirovsku shemu (gde iznadpregrade stoji reč “arbre”, a ispod nje crtež drve-ta) zamenjuje shemom u kojoj se, iznad pregrade,jedna pored druge nalaze dve reči, “homme” i “fem-me”, dok se ispod nalaze dva identična crteža vra-ta. Da bi naglasio diferencijalnu prirodu ozna-čitelja, Lakan najpre zamenjuje Sosirovu jedno-članu shemu označiteljskim parom, opozicijommuškarac/žena, polnom razlikom: ali pravo iz-nenađenje predstavlja tek činjenica da, na ni-vou imaginarnog označenog, razlika ne postoji (nedaje nam se nikakav grafički indeks polne razli-ke, pojednostavljeni crteži muškarca i žene, kakvesrećemo u većini današnjih javnih toaleta, negosu ista vrata prikazana dva puta). Jasnije govore-ći, može se reći da polna razlika ne označavanikakvu biološku opoziciju utemeljenu na “re-alnim” osobinama, nego čisto simboličku opozi-ciju sa kojom ne korespondira ništa u označenimobjektima – ništa izuzev samog Stvarnog nekog

526


5 Vidi: Rastko Mocnik, “Das ‘Subjekt, dem untersellt wird zu glauben’ und die Nation als eine Null-Institu-tion”, Denk-Prozesse nach Althusser, prir. H. Boke, Hamburg: Argument Verlag 1994.

nedefinisanog X koje nikada ne može biti obu-hvaćeno slikom nekog označenog?

Vratimo se Levi-Strosovim dvama crtežima istogsela: upravo se na tom primeru može videti ukom to tačno smislu Stvarno dejstvuje krozanamorfozu. Imamo najpre “pravi”, “objek-tivan” poredak kuća, a potom njegove dverazličite simbolizacije, koje na anamorfni na-čin iskrivljuju pravi poredak. Međutim, “stva-ran” ovde nije pravi poredak, već traumatskojezgro društvenog antagonizma koji iskrivlju-je pogled članova plemena na pravi antagoni-zam. Dakle, Stvarno jeste upravo ono poreknu-to X na čiji je račun naše viđenje stvarnosti ana-morfno iskrivljeno. (Uzgred, ovakav poredaktriju nivoa u potpunosti odgovara Frojdovomporetku triju nivoa u tumačenju snova: stvarnojezgro sna nije njegova latentna poruka pre-meštena/prevedena u njegov doslovni sklop,već nesvesna želja koja samu sebe opisuje upra-vo iskrivljavanjem latentne poruke unutardoslovnog sklopa.)

A isto važi i za današnju umetničku scenu: nanjoj se povratak Stvarnog nije dogodio prevas-hodno u obliku šokantno brutalnih pojavljiva-nja ekskrementalnih predmeta, hrpa leševa, go-vanâ, itd. Ti objekti svakako jesu neumesni –ali da bi oni bili neumesni, nekakvo (pra-zno) mesto mora već biti prisutno, a to jeupravo ono mesto koje, počev od Maljeviča,predočava “minimalna” umetnost. U tome seogleda saučesništvo dveju uzajamno suprotsta-vljenih ikona visokog modernizma – “Crnog

kvadrata na beloj podlozi” Kazimira Maljevi-ča, i izlaganja ready-made objekata kao umetnič-kih dela kod Marsela Dišana. Osnovu za Dišano-vo uzdizanje običnog svakodnevnog objekta uumetničko delo ne predstavlja nekakvo inhe-rentno svojstvo samog predmeta; umetnik jeonaj koji, prisvajanjem određenog (ili, tačni-je, bilo kog) objekta i njegovim lociranjem naizvesno mesto, stvara od njega umetničko delo– za samo umetničko delo nije suština u onom“zašto”, nego u onom “gde”. A ono što Malje-vičeva minimalistička kompozicija čini jesteda nam jednostavno pokazuje – izdvaja – sâmo tomesto kao takvo, to prazno mesto (ili okvir)proto-magijskog pretvaranja svakog objektakoji se nađe unutar njegovog prostora uumetničko delo. Ukratko, bez Maljeviča nemani Dišana: tek pošto je umetnička praksa izo-lovala okvir/prostor kao takav, ispražnjen odbilo kakvog sadržaja, postaje moguće upustitise u ready-made postupak. Pre Dišana, pisoar biostao pisoar, čak i ukoliko bi bio izložen u naj-prestižnijoj galeriji.

Pojavljivanje neumesnih ekskrementalnihpredmeta je na taj način u direktnoj vezi sapojavljivanjem samog mesta lišenog bilo kakvogpredmeta, ili praznog okvira kao takvog.Stoga Stvarno u savremenoj umetnosti pose-duje tri dimenzije, koje na neki način unutarnjega samog ponavljaju trijadu Imaginarno-Simboličko-Realno. Najpre se Stvarno poja-vljuje kao anamorfna mrlja, anamorfička de-formacija neposredne slike stvarnosti – kaoiskrivljena slika, puka pojavnost koja “subjek-

527


tivizuje” objektivnu stvarnost. Zatim se Stvarnopojavljuje kao prazno mesto, kao struktura,kao konstrukcija koja nikada nije prisutna,koja sama po sebi biva doživljavana, ali čije jekonstruisanje moguće jedino retroaktivno,dok ona kao takva mora biti pretpostavljena –reč je o Stvarnom kao simboličkoj konstruk-ciji. Konačno, Stvarno jeste neumesni, opsce-ni ekskrementalni Objekt, Stvarno “po sebi”.To poslednje Stvarno, ukoliko ga izdvojimo,jeste čisti fetiš čije fascinirajuće/očaravajućeprisustvo maskira ono strukturalno Stvarno,na isti onaj način na koji, u nacističkom anti-semitizmu, Jevrejin kao ekskrementalniObjekt jeste Stvarno koje maskira ono ne-podnošljivo “strukturalno” Stvarno društve-nog antagonizma. – Ove tri dimenzije Stvarnogproističu iz tri modusa stvaranja distance u od-nosu na “običnu” stvarnost: neki tu stvarnostpodvrgavaju anamorfičkom iskrivljenju; nekiuvode izvesni objekt koji nema svoje mesto unu-tar nje; neki iz same stvarnosti izuzimaju/brišucelokupan sadržaj (objekte), u kom slučaju jesve što preostaje upravo ono prazno mestokoje su objekti popunjavali.

FROJDOVSKA NATRUHA

Lažnost Matriksa se možda najneposrednijeogleda u proglašavanju Nea za “onog Pravog”.Ko je Pravi? Postoji, zaista, i takva pozicija udruštvenom lancu. Postoji, najpre, Pravi usmislu Gospodara-Označitelja, simboličkogautoriteta. Čak i u najstrašnijim oblicimadruštvenog života, u sećanjima onih koji su

preživeli koncentracione logore uvek se po-minje onaj Pravi, pojedinac koji nije pokle-kao, već je, sred nepodnošljivih uslova koji susve druge odveli u egoističku borbu za goli op-stanak, na čudesan način zadržao i emitovaonekakvu “iracionalnu” darežljivost i dosto-janstvo – Lakanovim rečima, tu smo suočenisa funkcijom “Y’a de l’Un”, sa tim da je čak ina takvom jednom mestu postojao onaj Pra-vi, podupirući minimum solidarnosti neop-hodan za uspostavljanje istinskih socijalnihveza, suprotstavljajući se kolaboraciji unutarokvira čiste strategije preživljavanja. Dva sumomenta, pri tom, od osnovne važnosti: prvo,takav pojedinac je uvek bio opažan kao jedanjedini (nikada nije postojalo mnoštvo njih,kao da, sledeći nekakvu nejasnu potrebu, tajeksces neobjašnjivog čuda solidarnosti uvekmora biti otelotvoren u Jednom); i drugo,taj Pravi nije puno toga uistinu učinio zadruge oko sebe, osim ako izuzmemo sâmo nje-govo prisustvo među njima (ono što je drugi-ma pomoglo da opstanu bila je njihova svestda, uprkos tome što su tokom pretežnog delavremena oni sami svedeni na mašine za preži-vljavanje, postoji onaj Pravi koji je zadržaoljudsko dostojanstvo). Na način na koji govo-rimo o zamrznutom osmehu, ovde imamo ne-što poput zamrznutog dostojanstva, pri če-mu Drugi (Pravi) čuva moje dostojanstvo zamene, na mom mestu, ili preciznije, tamogde ja čuvam svoje dostojanstvo kroz Drugog: jamogu biti sveden na okrutnu borbu za opsta-nak, no sama svest da postoji onaj Pravi koji je

528


svoje dostojanstvo zadržao i meni omogućava dazadržim nekakav minimum veze sa ljudsko-šću. Često, onda kada taj Pravi poklekne ilibude demaskiran kao prevarant, drugi zatvore-nici gube volju za opstanak i pretvaraju se u rav-nodušne živuće mrtvace – sama njihova sprem-nost da se bore za goli opstanak bila je, paradok-salno, održavana posredstvom njenog porica-nja, posredstvom činjenice da je postojao je-dan Pravi koji nije bio sveden na taj nivo, te za-to, onda kada taj izuzetak nestane, i sama bor-ba za opstanak gubi na intenzitetu. Što, narav-no, znači da taj Pravi nije kao takav bio odre-đen isključivo svojim “stvarnim” kvalitetima(na tom nivou, moglo bi postojati više takvihpojedinaca kao što je on, ili bi on čak mogaobiti ne nesalomiv, nego varalica koja igra tuulogu): njegova jedinstvena uloga bila je pre-vashodno uloga prenosa, tj. on je zauzimaoono mesto koje su za njega konstruisali(predodredili) drugi.

Nasuprot tome, u Matriksu, Pravi je onaj koji jesposoban da vidi to da naš svakodnevni život ni-je stvaran, već puki kodifikovani virtualni uni-verzum, i koji je otuda kadar da se iz njega is-ključi, da manipuliše njegovim pravilima i daim se opire (letenje kroz vazduh, zaustavljenimeci...). Osnovno za funkcionisanje ovogPravog jeste njegovo virtualizovanje stvarno-sti: stvarnost je jedan veštački konstrukt čijapravila mogu biti opovrgnuta ili makar izno-va napisana – u tome se ogleda suštinski pa-ranoična teza da je Pravi u stanju da savladaotpor Stvarnog (“Mogu da prođem kroz naj-

deblji zid, samo ukoliko to odlučim...”, tj.nemogućnost većine nas da to učinimo bivasvedena na slabost volje samog subjekta). Me-đutim, film ni u ovom pogledu ne ide do-voljno daleko: u znamenitoj sceni u čekaoni-ci proročice koja treba da donese odluku o to-me da li Neo jeste Pravi, dete koje je prikaza-no kako savija kašiku snagom sopstvenih mi-sli iznenađenom Neu kazuje kako način da seu tome uspe nije taj da sebe ubedim kako samu stanju da savijem kašiku, već da sebe ubedimu to da kašika ne postoji... Šta, međutim, biva samnom? Zar sledeći korak ne treba da bude bu-distički stav da ni ja kao takvo, subjekt sâm, nepostoji?

Da bismo sproveli dalju specifikaciju svega štoje lažno u Matriksu, treba razlučiti puku tehno-lošku nemogućnost od fantazmatske neistini-tosti: putovanje kroz vreme (verovatno) jestenemoguće, ali su fantazmatska scenarija o to-me ipak “istinita” u smislu da ukazuju na li-bidinalne ćorsokake. Stoga, problem sa Ma-triksom nije u naivnosti njegovih trikova: ideja oprelasku iz stvarnosti u virtualnu stvarnost po-sredstvom telefona ima smisla, budući da svešto nam je za to potrebno jeste nekakav pro-cep/rupa kroz koju je moguće pobeći. (Dru-go, možda čak bolje rešenje mogao bi biti to-alet: nije li područje u kojem ekskrementi išče-zavaju nakon povlačenja vode u stvari jedna odmetafora za užasnu-uzvišenu Drugu Stranu, zaprimordijalni, pre-ontološki Haos u komestvari nestaju? Premda racionalno znamo štase dešava sa ekskrementima, zamišljena mi-

529


sterija ipak ostaje – govno ostaje eksces koji nespada u našu svakodnevnu stvarnost, i Lakan jebio u pravu kada je tvrdio da smo od životinja po-stali ljudska bića u onom trenutku kada se kodživotinje pojavio problem šta da se čini sa ekskre-mentima, u trenutku kada su se oni pretvorili ueksces koji joj smeta. Otuda Stvarno nije prevas-hodno užasano-odvratana tvar koja se pomaljasa dna klozetske šolje, nego pre rupa sama, pro-cep koji služi kao prelaz prema drukčijem on-tološkom poretku – topološka rupa ili torzijakoja “zakrivljuje” prostor naše stvarnosti tako dami opažamo/zamišljamo ekskremente kako ne-staju u nekakvu alternativnu dimenziju koja nijedeo naše svakodnevne stvarnosti.) Problempredstavlja jedna još izrazitija fantazmatska ne-doslednost, koja najočiglednije izbija na videloonda kada Morfeus (afro-američki predvod-nik Otpora koji veruje da Neo jeste onaj Pravi)pokušava da objasni još uvek zbunjenom Neušta je Matrica – dosledno je pri tom povezujućisa greškom u strukturi univerzuma:

To je ono osećanje koje si imao čitavog ži-vota. Osećanje da nešto nije u redu sasvetom. Ne znaš šta je to, ali ono je tu,kao trn u tvojoj svesti, izluđuje te... (...)Matrica je svuda, ona je sve oko nas, čak iovde u ovoj sobi. (...) Ona je svet kojim suti zamazane oči, kako bi postao slep za isti-nu. (...) Da si rob, Neo. Da si, kao i svidrugi, rođen u ropstvu ... i zadržan u tam-nici koju nisi u stanju da pomirišeš, oku-siš, ili dodirneš. U tamnici svog uma.

Na tom mestu film dostiže vrhunac nekonzi-stentnosti: iskustvo nedostatka/nedosledno-sti/prepreke treba da nam pomogne da se su-očimo sa činjenicom da je ono što doživlja-vamo kao stvarnost puka prevara – pa ipak,pred kraj filma Smit, agent Matrice, dajedrugačije, u znatno većoj meri frojdovskoobjašnjenje:

Da li ste znali da je prva Matrica bila pro-jektovana kao savršen ljudski svet? U komeniko ne bi patio, u kome bi svi bili srećni?To je bila katastrofa. Niko nije prihvatao pro-gram. Čitave grupe/ljudskih bića koja suslužila kao baterije/ bile su izgubljene. Ne-ki su verovali da nam nedostaje program-ski jezik za opisivanje vašeg savršenog sve-ta. Ali ja verujem da, kao vrsta, ljudska bićadefinišu svoju stvarnost kroz patnju i bedu.Savršeni svet bio je san iz kojeg je vaš pri-mitivni mozak pokušavao da se probudi.Usled čega je Matrica bila re-programira-na u ovo: vrh vaše civilizacije.

Nesavršenost našeg sveta je dakle u isti mah iznak njegove virtualnosti i znak njegovestvarnosti. Moglo bi se u stvari tvrditi daagent Smit (ne zaboravimo da on nije ljudskobiće poput ostalih, već neposredno virtualnootelotvorenje Matrice – velikog Drugog – sa-mog) jeste, unutar univerzuma filma, zamena zaanalitičku figuru: njegova pouka glasi da iskustvonepremostive prepreke u našem slučaju, sluča-ju ljudskih bića, predstavlja pozitivni uslov za to

530


da nešto bude doživljeno kao stvarnost – stvar-nost je, u načelu, ono što pruža Otpor.

MALBRANŠ U HOLIVUDU

Sledeća nedoslednost tiče se smrti: zbog čega bineko “stvarno” umro, ukoliko umire samo uvirtualnoj stvarnosti kontrolisanoj posredstvomMatrice? Film nudi nerazumljiv odgovor:“NEO: Ako te ubiju u Matrici, da li umireš iovde /tj. ne samo u virtualnoj stvarnosti, nego iu stvarnom životu/? MORFEUS: Telo ne mo-že da živi bez uma.” Logika ovog rešenja sastojise u tome da vaše “stvarno” telo može ostati uživotu (funkcionisati) jedino ukoliko je u ve-zi sa umom, tj. sa mentalnim univerzumomu koji ste uronjeni: tako da, kada se nađete uvirtualnoj stvarnosti i budete u njoj ubijeni,ta smrt pogađa i vaše stvarno telo... Dijame-tralno suprotno rešenje (stvarno umirete je-dino ukoliko ste ubijeni u stvarnosti) takođe jenedostatno. Kvaka je u sledećem: da li je su-bjekt u potpunosti usisan u virtualnu stvarnostkojom vlada Matrica, ili pak poznaje, ili makarnaslućuje pravo stanje stvari? Ako na potonjepitanje odgovorimo sa DA, tada će nas prostopovlačenje u adamsko stanje uzdržanosti, kojeje prethodilo padu u greh, učiniti besmrtnimaunutar virtualne stvarnosti, te bi otuda Neo, koji jeveć oslobođen potpune uronjenosti u virtual-nu stvarnost, trebalo da preživi borbu sa agen-tom Smitom, koja se odvija unutar virtualnestvarnosti koju kontroliše Matrica (na isti onajnačin na koji je u stanju da zaustavi metke, tre-balo bi i da bude kadar da obesnaži udarce po

sopstvenom telu). Sve nas to vraća Malbran-šovom okazionalizmu: mnogo više nego Bar-klijev Bog koji svet održava unutar sopstvenoguma, krajnja Matrica jeste Malbranšov okazio-nalistički Bog.

Sa svojim “okazionalizmom”, Malbranš je ne-sumnjivo filozof koji nam je ponudio najboljipojmovni aparat za pristup Virtualnoj Stvar-nosti. Iako Dekartov učenik, Malbranš odbacujenjegovo smešno upućivanje na pinealnu žlezdukako bi se objasnilo usklađivanje materijalnesupstance sa duhovnom, to jest tela sa dušom;ali kako onda objasniti njihovu koordinaciju,ukoliko to dvoje nisu u međusobnoj vezi, ukoli-ko ne postoji tačka u kojoj bi duša mogla uzroč-no dejstvovati na telo i vice versa? Budući da su dveuzročne mreže (jedna koju čine ideje u momumu, a druga sačinjena od telesnih interakcija)u potpunosti nezavisne, jedino rešenje je u to-me da ih treća, istinska Supstanca (Bog), ne-prekidno usklađuje i posreduje između njih,stvarajući utisak kontinuiteta; onda kada po-mišljam na to da podignem vlastitu ruku, ikada ona potom zaista i bude podignuta, mo-ja misao nije prouzrokovala to podizanje nepo-sredno, već samo “okazionalno” – tako što je,primetivši moju misao usmerenu na podizanjesopstvene ruke, Bog u pokret stavio drugi, ma-terijalni, uzročni lanac koji u stvari dovodi dotoga da moja ruka krene uvis. Ako ovde “Boga”zamenimo velikim Drugim, simboličkim po-retkom, uviđamo bliskost između okazionali-zma i Lakanove pozicije: kao što u svojoj pole-mici protiv Aristotela u spisu Television tvrdi La-

531


kan,6 odnos između duše i tela nikada nije ne-posredan, zato što se veliko Drugo uvek umećeizmeđu njih. Okazionalizam je otuda drugoime za “arbitrarnost znaka”, za procep kojirazdvaja mrežu ideja od mreže telesne (stvar-ne) kauzalnosti, s obzirom na to da se velikoDrugo stara o koordinaciji dveju mreža, usledčega, onda kada moje telo zagrize jabuku,moja duša doživi osećaj zadovoljstva. Na istiovaj procep ciljao je onaj drevni actečki svešte-nik kada je organizovao žrtvovanje ljudi kako biobezbedio to da sunce nastavi da i dalje izlazi:tu ljudska žrtva jeste molba Bogu da očuva ko-ordinaciju između dva niza, između telesnepotrebe i sticaja simboličkih događaja. Mada“iracionalan” u meri u kojoj nam se žrtvova-nje koje sprovodi actečki sveštenik već samo posebi može činiti takvim, taj postupak posedujeishodišnu premisu koja je daleko pro-mućurnija u odnosu na našu uobičajenu intu-iciju prema kojoj je koordinacija između tela iduše neposredna, odnosno prema kojoj je zamene “prirodno” da doživim osećanje zado-voljstva kada zagrizem jabuku jer to osećanjeneposredno izaziva sama jabuka: ono što sepri potonjem stavu gubi jeste posrednička ulo-ga velikog Drugog u obezbeđivanju koordina-cije između stvarnosti i našeg mentalnog doži-vljaja. A ne važi li isto i za naš boravak unutarVirtualne Stvarnosti? Kada u virtualnom pro-storu podignem ruku kako bih odgurnuo

predmet, taj se predmet onda doista i pokre-ne – no, ideja da je pokret ruke sam po sebi di-rektno doveo do premeštanja predmeta jeste,naravno, moja iluzija; budući da sam u stanjuuronjenosti, ja previđam komplikovani me-hanizam kompjuterske koordinacije, uporedivsa ulogom okazionalističkog Boga7 koji obezbe-đuje koordinaciju između dva opisana niza.

Kao što je opšte poznato, dugme namenjenozatvaranju vrata kod ogromne većine liftovapredstavlja nekakav u potpunosti neupotre-bljivi placebo, postavljen samo zarad toga dabi se kod pojedinaca stvorio utisak nekakvognjihovog učešća, davanja doprinosa brzini ko-jom se odvija putovanje same naprave – ondakada ovo dugme pritisnemo, vrata se zatvarajuistovetnom brzinom kao i kada jednostavnopritisnemo dugme sa oznakom prizemlja bez“ubrzavanja” procesa stiskanjem onog s nat-pisom “zatvori vrata”. Ovaj ekstreman i jasanslučaj lažnog učestvovanja jeste prikladna me-tafora za učešće pojedinaca u našem “postmo-dernom” političkom procesu. A to je i okazi-onalizam u njegovom najčistijem obliku: pre-ma Malbranšu, mi sve vreme pritiskamo takvudugmad, pri čemu neprestana aktivnost sa-mog Boga vrši koordinaciju između prethod-nog i događaja koji će uslediti (zatvaranje vra-ta), iako je po našem mišljenju taj događajizazvan našim stiskanjem dugmeta.

532


6 Vidi: Jacques Lacan, “Television”, October 40 (1987).7 Glavno Malbranšovo delo jeste Recherches de la vérité (1674-75; najpristupačnije izdanje: Paris, Vrin 1975).

Iz istog razloga, od presudnog je značaja ostavi-ti nerazrešenom izrazitu dvosmislenost budu-ćeg uticaja cyber-prostora na naše živote: taj uticajne zavisi od tehnologije kao takve, već od načinanjene socijalne primene. Uključenost u cyberspaceće možda intenzivirati naše telesno iskustvo (no-va senzualnost, novo telo sa većim brojem orga-na, novi polovi...), ali će, takođe, onome kojiupravlja postrojenjem koje pokreće cyberspacepružiti priliku da, doslovce, ukrade naše (vir-tualno) telo, da nas liši kontrole nad njim, takoda se više niko prema sopstvenom telu nećeodnositi kao prema “svojoj svojini”. Ono sa čimese ovde susrećemo jeste konstitutivna dvosmi-slenost pojma medijatizacije:8 taj pojam je iz-vorno označavao gest putem koga je subjektuukidano njegovo direktno, neposredno pravoda donosi odluke; veliki majstor političkemedijatizacije bio je Napoleon, koji bi poko-renim vladarima ostavljao privid moći, prem-da oni u stvari više nisu bivali u položaju da jekoriste. Na nekom opštijem planu, moglo bi sereći da taj tip “medijatizacije” monarha odre-đuje ustavnu monarhiju: u njoj je monarhsveden na čisto formalni simbolički gest “sta-vljanja tačke na i”, potpisivanja te otuda i do-deljivanja performativne snage ukazima čiji sa-držaj određuje neko izabrano vladajuće telo. Anije li, mutatis mutandis, identična procedura jošuvek prisutna u današnjoj sve bržoj kompjute-rizaciji naših svakodnevnih života, tokom koje

subjekt takođe sve više i više biva “medijatizo-van”, neopaženo lišavan vlastitih moći, a svepod lažnom firmom njihovog uvećavanja?Onda kada je naše telo medijatizovano (uhvaće-no u mrežu elektronskih medija), ono je uisti mah izloženo i pretnji jedne radikalne“proleterizacije”: subjekt ostaje sveden na pu-ko $, budući da čak i moje najličnije iskustvomože biti ukradeno, izmanipulisano, regulisa-no posredstvom mašinskog Drugog. Tako po-novo postaje očigledno da je u projektu radikal-ne virtualizacije računaru dodeljen položaj ko-ji u potpunosti odgovara položaju Boga u mal-branšovskom okazionalizmu: pošto je odnosizmeđu mog uma i (onoga što se prema momvlastitom doživljaju pojavljuje u vidu) pokre-tanja mojih udova (u virtualnoj stvarnosti)kompjuterski koordiniran, lako je onda za-misliv jedan kompjuter koji bi se razbesneo ipočeo da se ponaša poput Zlog Boga, naruša-vajući ravnotežu između mog uma i mog te-lesnog doživljavanja sebe samog – u situacijikada je signal za podizanje ruke iz mog umaobustavljen ili čak preusmeren u (virtualnu)stvarnost, i najelementarnije iskustvo tela kao“sopstvenog” biva potkopano... Čini se, otu-da, da cyberspace u stvari ostvaruje paranoičkufantaziju koju je izložio Šreber, nemački sudijačije je uspomene analizirao Frojd:9 “žičaniuniverzum” jeste psihotičan utoliko što kao damaterijalizuje Šreberovu halucinaciju o božan-

533


8 Za tu dvosmislenost, vidi: Paul Virilio, The Art of the Motor, Minneapolis: Minnesota University Press.9 Na postojanje ove veze između cyber-prostora i Šreberovog psihotičnog univerzuma ukazala mi je VendiČan, sa Prinstona.

skim zracima putem kojih Bog direktno kontro-liše ljudski um. Drugim rečima, ne potvrđuje lieksternalizacija velikog Drugog u kompjuteruinherentno paranoičku dimenziju žičanoguniverzuma? Ili, kažimo to na jedan drugači-ji način: opšte je mesto to da, u cyber-prostoru,mogućnost da se svest “izruči” u računar ljudekonačno oslobađa njihovih tela – ali takođe isame mašine oslobađa “njihovih” ljudi...

INSCENACIJA

ELEMENTARNE FANTAZIJE

Poslednja nekonzistentnost tiče se nedore-čenog statusa oslobađanja čovečanstva koje Neonajavljuje u završnoj sceni. Zahvaljujući Neo-voj intervenciji, u Matrici “pada sistem”;istovremeno se Neo onima koji su još uvek za-robljeni u Matrici obraća kao Spasitelj koji će ihpodučiti tome kako da prevladaju ograničenjakoja nameće Matrica – i postanu kadri da po-bede zakone fizike, saviju metal, lete... Među-tim, problem je u tome što su sva ta čuda mo-guća jedino ukoliko ostanemo unutar virtualnestvarnosti koju održava Matrica i eventualnomodifikujemo ili promenimo njena pravila:naš stvarni položaj još uvek je položaj roba Ma-trice, a time smo jedino zadobili dodatnu moćda menjamo pravila našeg mentalnog zatvora– kako, dakle, u potpunosti napustiti Matri-cu i stupiti u “stvarnu stvarnost”, u kojojsmo mi samo jadna stvorenja čiji se život od-vija na uništenoj površini Zemlje?

Moglo bi se, u adornovskom duhu, tvrditi ka-ko ove nedoslednosti10 predstavljaju trenutakistine samog filma: one ukazuju na antago-nizme našeg pozno-kapitalističkog društve-nog iskustva, antagonizme koji zadiru i uosnovne ontološke veze, poput onih izmeđustvarnosti i bola (stvarnost kao ono što spre-čava vladavinu principa zadovoljstva), ili slo-bode i sistema (sloboda je moguća jedinounutar sistema koji ometa njeno neograni-čeno rasprostiranje). Međutim, svoju ulti-mativnu snagu film ipak crpe na jednoj sasvimdrugoj ravni. Pre mnogo godina, čitav niz na-učno-fantastičnih filmova kao što su Zardozili Loganov beg nagovestio je našu današnjupostmodernu nezgodu: izolovana grupa živiaseptičnim životom, u odvojenoj oblasti, uda-ljena od svakog iskustva stvarnog sveta materi-jalnog raspadanja. Pre postmodernizma, svakonastojanje da se pobegne iz stvarnog istorijskogvremena u bezvremenu Drugost bilo je utopija.Sa postmodernim poklapanjem “kraja istorije” ipotpune dostupnosti prošlosti putem digitali-zovanog pamćenja, u ovom vremenu u komeproživljavamo atemporalnu utopiju kao svojesvakodnevno ideološko iskustvo, utopija po-staje svako udaljavanje od Stvarnog Istorijesame, od sećanja, od puteva stvarne prošlosti,svaki pokušaj da se iz zatvorene kupole pobeg-ne u vonj i trulež sirove stvarnosti. Matriksdaje konačni zamah ovom preokretu, kom-

534


10 Još jedna značajna nedoslednost tiče se ponovo statusa intersubjektivnosti u univerzumu koji pokreće Matri-ca: da li svi pojedinci dele istu virtualnu stvarnost? Zašto? I zašto ne svakome po jedna koju sam poželi?

binujući utopiju i distopiju: sama stvarnostu kojoj živimo, atemporalna utopija uprizo-rena od strane Matrice, jeste mesto takvo dau njemu efektivno možemo biti svedeni na pa-sivno stanje živućih baterija koje Matricusnabdevaju energijom.

Jedinstveni naboj koji ovaj film poseduje neleži dakle toliko u njegovoj osnovnoj tezi (daje ono što mi doživljavamo kao stvarnost pu-ka veštačka, virtualna stvarnost koju stvara“Matrica”, mega-kompjuter direktno pove-zan sa umovima svih nas), koliko u njegovojsredišnjoj slici miliona ljudskih bića koja vo-de klaustrofobičan život u kolevkama ispu-njenim vodom, i čiji takav život biva održavansamo zato da bi bila proizvedena energija(elektricitet) za napajanje Matrice. Elem, ka-da se (neki) ljudi “prenu” iz svoje utonulosti uvirtualnu stvarnost koju kontroliše Matrica, tobuđenje ne znači i iskorak u širi prostor spo-ljašnje stvarnosti, već pre svega stravičnu svesto ovom zatočeništvu, u kome je svako od naszapravo tek fetusoliki organizam, uronjen upre-natalni fluid... Ta apsolutna pasivnostpredstavlja poništenje fantazije na kojoj počivanaš doživljaj samih sebe kao aktivnih, vlastitogpoložaja svesnih subjekata – u pitanju je kraj-nje perverzna fantazija, stav da smo mi u kraj-njoj liniji puki instrument uživanja Drugog(Matrice), da smo iz svoje sopstvene životnesupstance isisani u vidu baterija. U tome po-čiva i istinska libidinalna zagonetka ovakvogporetka: zašto je Matrici neophodna ljudskaenergija? Čisto energetsko rešenje, razume se,

nema nikakvog smisla: Matrica bi lako moglaiznaći drugi, pouzdaniji izvor energije, kojine bi zahtevao takvo izrazito složeno uređenjevirtualne stvarnosti usaglašene sa milionimaljudskih jedinica (ovde je primetna još jednanelogičnost: zbog čega Matrica svakog pojedin-ca ne priključi na njegov/njen lični, solipsistič-ki veštački univerzum? Čemu komplikovatistvari usklađivanjem svih programa kako bi sečitavo čovečanstvo nastanilo u jedan isti virtual-ni univerzum?). Jedini dosledan odgovorglasi: Matrica se hrani ljudskim uživanjem –tako da smo se ovde opet vratili osnovnoj Laka-novoj tezi da veliko Drugo sâmo, daleko od to-ga da predstavlja nekakvu anonimnu mašinu,zahteva neprekidan priliv uživanja. Na ovaj na-čin, treba naglavce okrenuti stanje stvari kojesâm film prikazuje: ono što nam se nudi kaoscena uvida u našu istinsku situaciju jeste ustvari nešto upravo suprotno, najelementarnijafantazija koja održava naše postojanje.

Tesna povezanost između perverzije i cyber-pro-stora danas predstavlja opšte mesto. Premastandardnom viđenju, perverzni scenariouprizoruje “odricanje od kastracije”: perverzijamože biti sagledana kao odbrana od motiva“smrt i seksualnost”, od pretnje smrtnosti, baškao i od mogućeg nametanja polne razlike:ono što izopačenik nosi sobom jeste univer-zum u kome, kao u crtanim filmovima, ljudskobiće može preživeti svaku katastrofu; u kome jeseksualnost odraslih svedena na dečju igru; ukome niko nije prisiljavan da umre, niti daodabere jedan od dva pola. Kao takav, razvrat-

535


nikov univerzum jeste univerzum čistog sim-boličkog poretka, igre označitelja koja proti-če svojim tokom, neometana Stvarnim ililjudskom konačnošću. Na prvu loptu, može iz-gledati da naše iskustvo cyber-prostora savršenopristaje ovakvom univerzumu; nije li cyberspacetakođe nekakav univerzum neometen inercijomStvarnog, ograničen jedino svojim samo-pro-klamovanim pravilima? I ne važi li isto za Vir-tualnu Stvarnost Matriksa? “Stvarnost” u kojojživimo gubi svoj neumoljivi karakter, ona po-staje domen arbitrarnih pravila (nameće ihMatrica) koja mogu biti narušena ukoliko jenečija Volja dovoljno jaka... Prema Lakanu,međutim, ono što ovaj uobičajeni stav ne uzi-ma u obzir jeste jedinstveni odnos između Dru-gog i uživanja koji se pojavljuje pri perverziji.Šta to tačno znači?

U “Le prix du progress”, jednom od zaključnihfragmenata iz Dijalektike prosvetiteljstva, Adorno iHorkhajmer navode argumentaciju devetnae-stovekovnog francuskog fiziologa Pjera Fluran-sa uperenu protiv davanja medicinske anestezi-je hloroformom. Flurans je tvrdio kako je mo-guće dokazati da taj anestetik deluje jedinona neuronsku mrežu našeg pamćenja. Ukrat-ko, dok nas žive kolju na operacionom stolu,mi osećamo užasan bol, ali ga se kasnije, po-

sle buđenja, ne sećamo... Naravno, poAdornu i Horkhajmeru je u pitanju savršenametafora za sudbinu Razuma u sebi zasnovanogna nasilju nad prirodom: njegovo telo, deoprirode unutar subjekta sâmog, u potpunostioseća bol, samo što ga se, usled represije, ne se-ća. U tome je savršena osveta prirode za našuvladavinu nad njom: i ne znajući, mi smonajveće žrtve nas samih, mi sami sebe žive ko-ljemo... A nije li moguće sve ovo čitati kao sa-vršeni fantazijski scenario inter-pasivnosti,Druge Scene u kojoj plaćamo cenu za svoje ak-tivno mešanje u svet? Ne postoji aktivan slobod-ni delatnik bez ovog fantazmatskog oslonca,bez ove Druge Scene u kojoj on u potpunostibiva izmanipulisan od strane Drugog.11 Jedansado-mazohista spremno će pretpostaviti datakva patnja jeste pristup u Postojanje.

Možda upravo na ovom tragu može biti pro-tumačena i opsednutost Hitlerovih biografanjegovim odnosom prema rođaci Geli Raubal(nađena mrtva u njegovom minhenskomapartmanu godine 1931), u nadi da će namnavodna Hitlerova seksualna perverzijaobezbediti “skrivenu promenljivu”, intimnukopču koja nedostaje, fantazmatski oslonac ko-ji bi bio objašnjenje njegove javne ličnosti – evokako nas o tom scenariju izveštava Oto Štraser:

536


11 Ono što Hegel čini ogleda se u “pregrađivanju” ove fantazije ukazivanjem na njenu funkciju popunjavanjapre-ontološkog ambisa slobode, tj. ponovnog konstituisanja pozitivne Scene u kojoj subjekt biva umetnutunutar pozitivnog noumenalnog poretka. Drugim rečima, za Hegela je Kantova vizija beznačajna i nekonzi-stentna, budući da na mala vrata ponovo uvodi ontološki u potpunosti konstituisani božanski totalitet, tj. svetzamišljen isključivo kao Tvar, a nipošto i kao Subjekt.

“... Hitler ju je svlačio /dok bi on sam ležao/na podu. Potom bi ona morala da čučne iz-nad njegovog lica kako bi je on mogao pogle-dati izbliza, što ga je veoma uzbuđivalo. Kadase uzbuđenje približavalo vrhuncu, zahtevao jeod nje da urinira po njemu, i to mu je pruža-lo ono konačno zadovoljstvo”.12 Suština je uapsolutnoj pasivnosti Hitlerove uloge u ovomscenariju kao fantazmatskom osloncu sa kogaće se on otisnuti u svoju frenetično destruk-

tivnu javnu političku delatnost – a ne čudi tošto je Geli tokom tih rituala bila očajna izgađena.

U tome leži ispravan uvid Matriksa: unaporednosti dvaju aspekata perverzije – s jed-ne strane, redukcije stvarnosti na virtualno pod-ručje regulisano proizvoljnim pravilima kojamogu biti ukidana; s druge strane, skrivene isti-ne te slobode, svođenja subjekta na u potpuno-sti instrumentalizovanu pasivnost.

537


Izlaganje na Internacionalnom simpozijumu Centra za umetnost i medije u Karlsrueu, 28. oktobra 1999.

12 Citirano prema: Ron Rosenbaum, Explaining Hitler, New York: Harper 1999, str. 134.

“MATRIKS”, ILI DVE STRANE PERVERZIJE

Documents