M. Melinos Nas Svetitelj. Document

Manolis Melinos

Na{ svetiteq

@itije

U vekovnom protoku vremena, svetiteqi – sjajne zvezde na{e

Crkve – neprestano prosvetqavaju i ogrevaju du{e pravoslavnih

hri{}ana. Iz krila na{e Crkve iznedrili su se svetiteqi, ne samo tokom

krvqu poprskanih vekova, u vreme wenog mukotrpnog uspona, nego u

svim epohama. Svetiteqi `ive me|u nama i `ive}i pravim i ~istim

hri{}anskim `ivotom, uspiwu se onim istim putem kojim se prvo uzneo

sam Gospod, putem koji je osve{tao Svojim voqnim `rtvovawem i

kojim, od tada, slede}i ga, stupa cela jedna vojska. Ta vojska,

blagoda}u Bo`ijom, ne prestaje da se obnavqa novom krvqu,

nastavqaju}i svoje `udno putovawe, kojim se ~ovek uzvisuje, a to

putovawe pru`a wegovoj du{i ono za ~im najvi{e `udi: sjediwewe sa

svojim Stvoriteqem.

Jedna takva li~nost, koja je sabrala sve svoje snage i svom

svojom puno}om se predala unutra{wem usavr{avawu i sjediwavawu

sa Bogom, bila je li~nost svetog oca na{ega, Nektarija, ~udotvoriteqa,

Mitropolita pentapoqskog, podvi`nika sa Egine. Sveti Nektarije je nova

sjajna zvezda u sazve`|u na{e Crkve. Wegovo `itije, od wegovog prvog

de~ijeg koraka, pa sve do blagoslovenog odlaska, opisalo je blistavu

putawu u pravoslavnom prostoru Bliskog istoka i Gr~ke i zaustavilo se

kao neugasivi svetionik na Egini, koji svojim zracima {aqe blagodat i

blagoslov celome svetu. Wegov `ivot predstavqa neprekidno borewe

da se usavr{i, da prona|e istinsko poznawe i vrlinu. Bilo je to naporno i

mukotrpno putovawe. Me|utim, pobedonosno se izborio sa

mnogobrojnim i raznovrsnim neprijateqima. Celo wegovo `itije oli~ava

nepobedivu voqu da opipa ono za ~im je svom snagom svoje du{e

~eznuo. Tako je iza{ao kao pobednik. Zato nije pro{lo mnogo godina

od wegovog upokojewa, a wegova slava ra{irila se po celoj zemqi.

Sveti Nektarije je gorostas, stub svetosti, veliki jerarh me|u Ocima

na{e Crkve.

Mladost

Rodio se 1. oktobra 1846. godine u mestu Silivrija u isto~noj

Trakiji. Na kr{tewu – 15. januara 1847 – dobio je ime Anastasije.

Wegovi roditeqi, Dimos i Vasilika Kefalas, bili su siroma{ni i priprosti

qudi, ali su imali bogato hri{}nsko srce, bili su pobo`ni, puni vrlina i

blagodatnih darova. Plod svega toga bio je Anastasije Kefalas u svetu,

potowi ~udotvoriteq sveti Nektarije, miroto~ivi. Blago~estivi roditeqi

odgajali su Anastasija – peto od wihovih {estoro dece – “u vaspitawu i

nauci Gospodwoj”1Pobo`na majka i baka u~ile su ga molitvama i

troparima i podsticale ga da u~i napamet i poje tropare. Posebno su ga

podsticale da nau~i predivan psalm Davidovog pokajawa, onaj 50.:

“Pomiluj me, Bo`e, po velikoj milisti Svojoj…” Ovaj divni psalm, koji

potresa svaku du{u, ostavio je poseban utisak na ovo blagosloveno

dete. ^esto ga je naglas govorio i – kako je sam kasnije pripovedao

monahiwama u svom manastiru i ostalim svojim u~enicima – kad god

bi stigao do stiha: “Nau~i}u bezakonike putevima Tvojim, i

bezbo`nici }e se okrenuti k Tebi”, prekidao bi redosled stihova psalma i

mnogo puta bi taj stih ponavqao, pokazuju}i tako svoju sklonost ka

misionarewu. Od najranihih godina ose}ao je priziv Bo`iji, ali i sklonost

ka sve{tenoslu`ewu. Mnogo je voleo Crkvu i radosno je prisustvovao

svim slu`bama, borave}i, {to je du`e mogao, u hramu i poma`u}i

sve{tenicima. Naro~ito je pa`qivo slu{ao bo`ansku propoved. ^ak i

kada bi se vratio ku}i iz hrama, ponavqao bi pojedine delove

propovedi, izazivaju}i tako iznena|ewe svojih uku}ana. Pravio je od

hartije “odejanije” i zajedno sa svojim vr{wacima “slu`io slu`be”. Kada

1 Ef 6, 4

je imao sedam godina, kupio je bele listove hartije i poku{avao iglom i

koncem da ih pove`e. Kada ga je majka upitala {ta to radi, Anastasije

joj odgovori: “Ho}u da napravim kwigu da zapi{em re~i Bo`ije”!

U Silivriji je nau~io prva slova. Posebno je voleo da ~ita

sve{tene kwige. Nije mogao, me|utim, da nastavi, jer niti je u

wegovom rodnom mestu bilo vi{e {kole, niti je bilo novca da ode u

drugo mesto. To su velike prepreke, ali wegova vera i voqa bili su

jo{ ve}i. Izgara od `eqe za obrazovawem po Hristu, kako bi druge

pou~avao Wegovoj voqi. Tako donosi veliku odluku da ode u

inostranstvo. Sa roditeqskim blagoslovom odlazi u Konstantinopoq.

Predawe ka`e da je 14godi{wi Anastasije oti{ao u najbli`u luku, u

potra`wi za prevozom. Pri{ao je jednom brodu i zamolio kapetana da

ga poveze. A on ga, vide}i koliko je mali ismeja: “Pro{etaj malo, mali,

pa se ponovo vrati da te povezem.” Anastasije razumede tu ironi~nu

primedbu kao kapetanovu nevoqnost da ga poveze i suznih o~iju

posmatra kako se brod priprema da isplovi. Kapetan poku{ava da

pokrene brod, ali on ni da makne. Poku{ava ponovo. Ni{ta! Brod kao

da je prikovan! Ne znaju}i vi{e {ta da po~ne, kapetanov pogled uhvati

pretu`ni pogled de~aka Anastasija koji je stajao na obali. Spontano ga

pozove da se ukrca, o~igledno se pokajav{i. O ~uda! ^im se

Anastasije ukrcao, brod se odmah pokrete!…

U Konstantinopoqu se prvo zaposlio u prodavnici duvana. Me|

utim, nisu ga redovno pla}ali. Zato je razo~aran lutao odeven u

pohabanu ode}u i ~esto bivao gladan. Jedina uteha bila mu je vera u

Hrista. Neprekidno se molio. Dawu je naporno radio, a no}u ~itao

sv{tene spise. Plamte}i misionarskim `arom, ispisivao je po kesicama

duvana i po paketi}ima razne ota~ke mudre misli kako bi mu{terije

dobile duhovnu pomo}! Ovo sam pripoveda u uvodnoj re~i svoje kwige

“Riznica sve{tenih i filosofskih izreka”. Tamo doslovno ka`e: “Ovo delo

je nastalo kao proizvod dugotrajnog i marqivg rada i proiza{lo je iz

neuta`ive i davno nastale `uwe prema predavawu korisnih znawa, jer

sam jo{ od najranije mladosti `udeo za poslom u~iteqa i tome sam se

sa velikom rado{}u predavao; rad je, me|utim, mnogo iznad same

`eqe zbog toga {to za to nisam bio adekvatno pripremqen, ali `eqa je

bila jaka i uporna. Za weno ispuwewe, pomislio sam, mogao bih se

poslu`iti riznicom na{ih predaka, a ona mi je bila na dohvat ruke i na

raspolagawu, pa bih mogao te misli da prikupim u zbirku. To je bio

po~etak rada na ovom delu, jer uskoro je nastala skromna zbirka misli,

poslovica i pri~ica. Ali, na~in rada, zbog nedostatka novca, nije bio

mawe te`ak, pa sam pomislio da bih mogao da za to, kao bele`nicu,

iskoristim papirnu ambala`u iz konstantinopoqskih prodavnica duvana.

Ta ideja mi se u~inila zgodnom, pa sam se gotovo odmah prihvatio

posla i ispisao sam prili~an broj takvih listova, a bilo je sakupqenih

misle od svake vrste, samo da bi bile pou~ne za one koji iz

radoznalosti uzmu da pro~itaju: bile su mudre i korisne za du{u. To je

bio za~etak ove kwige.”

Mladi Anastasije je i daqe oskudevao i u najosnovnijem. U

jednom trenutku, u o~ajawu, pomislio je da od Boga zai{te ono {to mu

je neophodno. To je, razume se, uvek ~inio molitvom, ali wegovo

detiwe ~isto srce podstaklo ga je da se Bogu obrati… pismom! Hteo je

da mu se u pismu po`ali i da ga On ukrepi. Uzeo je hartiju i olovku i

jednostavno napisao ono {to ose}a. Zatvori koverat i na wemu napi{e:

“Gospodu Isusu Hristu na Nebesima”. Krene na po{tu. Putem sretne

vlasnika radwe od prekoputa, koga je poznavao i koji je stalno pratio

wegovu vrlinu i wegovo borewe. I on je i{ao na po{tu. ^ovek drage

voqe uzme Anastasijevo pismo da ga po{aqe zajedno sa svojima. Kada

je stigao na po{tu, baci pogled na adresu koju je mladi} napisao. Bio je

zaprepa{}en. Ne veruju}i svojim o~ima, otvori koverat i pro~ita

pismo. Brzo, prosvetqewem Bo`ijim, razumede dramu koju je krio

Anastasije. Odmah uze prazni kovert, stavi u wega ne{to novca i

kratko o~insko pisamce kao obja{wewe. Zatvori koverat i po{aqe

pismo na Anastasijevu adresu, a on, kada primi pismo, nije znao {ta da

radi od radosti. Slavio je brzi “odgovor” od Boga! Odmah je kupio

ode}u, cipele i ne{to hrane. Ali, kada je wegov gazda video tu

promenu, pomisli da ga je pokrao. Izgrdi ga, izudara i otpusti. On je

jecaju}i poku{ao da mu objasni, ali uzalud. Doga|aj se zavr{io

intervencijom kom{ije koji mu je poslao novac. Posle nekog vremena

prona{ao je drugi posao koji mu je vi{e odgovarao: postao je ~uvar u

{koli koja je odr`avala metoh Presvetog Groba. Uporedo sa tim i sam

se obrazovao. U Konstantinopoqu je ostao {est godina.

Kada je imao dvadeset godina – pre Bo`i}a 1866. – u ~e`wi za

svojom ku}om, ukrca se na jedan brod da ode ku}i i proslavi Bo`i} sa

svojima. Tokom plovidbe podigne se stra{na oluja. Brod je bio u

opasnosti da potone. U jednom trenutku polomi se katarka i pade u

more. Anastasije odmah izvu~e svoj pojas, zaveza za wegov kraj mali

krst koji mu je dala wegova blagoslovena baka i poveza polomqenu

katarku. Pridr`avaju}i je jednom rukom, drugom na~ini znak krsta

govore}i: “Gospode, izbavi nas. Udostoj me da studiram bogosloviju

kako bih u}utkao one koji skrnave Tvoje bo`ansko Ime.” I gle ~uda!

Brod je bezbedno uplovio u luku.

Iste godine otputovao je na Hios. Bio je odre|en za u~iteqa u selu

Liti, gde je slu`bovao oko 7 godina. Stanovnici sela su ga izuzetno

voleli, jer se nije ograni~avao samo na svoje du`nosti u {koli, nego je u

hramu propovedao re~ Bo`iju, razvijaju}i istovremeno bogatu duhovnu

i ~ovekoqubivu delatnost. On sam je `iveo skromno, podvi`ni~ki.

Nedeqom i praznicima odlazio je u skit Svetih Otaca na goru

Provatejsku i tamo ga je starac Pahomije pou~avao `ivotu u mona{koj

zajednici.

U mona{koj rasi

7. novembra 1876. godine, Anastasije je primio mona{ki postrig,

dobiv{i ime Lazar. Upisuju ga u spisak monaha u drevnom manastiru

Nea Moni, koji je 1045. godine, podigao car Konstantin Monomah.

Odre|eno mu je da obavqa du`nost sekretara. Manastirski oci su ga

posebno voleli, zbog revnosti i izuzetnog pona{awa. Godinu dana posle

postriga, zbog wegovih mnogobrojnih blagodatnih darova, rukopolo`en

je u ~in |akona. To je bilo 15. januara 1877. - na dan wegovog kr{tewa

– od Mitropolita Hiosa Grigorija, u hramu svetih Mine, Viktora i

Vikentija. Sve{teno ime mu je otada Nektarije. Pod tim imenom

upozna}e ga ceo svet i prizivom tog imena qudi }e primati milost

Bo`iju. U manastiru Nea Moni ostao je tri godine, pripremaju}i se za

uzvi{enu budu}nost kojom ga je Bog udostojio. Molio se neprekidno,

postio, bogomislio. Blagoslov Bo`iji bogato se prosipao na |akona

Nektarija. Wegova du{evna veli~anstvenost toplo se zari na sve

strane. @eli da se jo{ vi{e obrazuje, ali za to ne postoje materijalna

sredstava. Ali zato postoji Bog! On je prosvetlio blago~estivog i dobro

stoje}eg Joanisa Horemisa da posebno zapazi |akona manastira Nea

Moni, Nektarija, da po{tuje wegove vrline i talante i da odlu~i da

postane blagosloveno oru|e promisla Bo`ijeg. Uze, dakle, na sebe da

plati tro{kove putovawa ocu Nektariju kako bi oti{ao u Atinu i zavr{io

svoje gimnazijsko obrazovawe. \akon Nektarije, radostan, gledaju}i

kako po~iwe da se ostvaruje wegova `udwa, slavi Ime predobrog

Boga. Mole}i se za svog dobrotvora, predao se revnosno i sa mnogo

samoodricawa zavr{avawu {kolovawa. Kada je to sa uspehom zavr{io,

na Horemisov podsticaj oti{ao je u Aleksandriju kod patrijarha Sofronija

IV, koji je bio patrijarh Aleksandrijski izme|u 1870. i 1899. godine.

Patrijarh je voleo mlade koji su predani studijama i Crkvi. Posebno je

stekao po{tovawe prema |akonu Nektariju. Savetovao ga je i podsticao

da se vrati u Atinu i da studira bogosloviju. Tako se svetiteq, 1882.

godine, upisuje na Bogoslovski fakultet Univerziteta u Atini. Bio je

sjajan student. Trudio se da dobije najvi{e ocene i tako je uspeo da

dobije stipendiju fondacije A. G. Papadakisa.

U Egiptu

Diplomu Bogoslovskog fakulteta dobio je 13. novembra 1885.

godine. Sad ve} kao nosilac bogoslovske diplome, |akon Nektarije se

vratio u Aleksandriju. Patrijarh ga, u patrijar{ijskom hramu Svetoga

Save, 23. marta 1886. godine, rukopola`e u ~in prezvitera. Posle pet

meseci, u avgustu iste godine, u hramu svetog Nikolaja u Kairu,

proizvodi ga u ~in arhimandrita. Uporedo ga je odredio za svog

propovednika i sekretara, a zatim za predstavnika Patrijar{ije u Kairu.

Arhimandrit Nektarije dokazao se kao veliki revniteq u izvr{avawu tih

visokih du`nosti. Pre svega se pobrinuo da podigne nivo klirika pod

svojom nadle`nosti, da propoveda i pou~ava narod i dovodi u red

hramove u svojoj okolini. Taj wegov uzvi{eni rad izbliza prati Patrijarh

Sofronije i razmi{qa o tome kako da uka`e jo{ vi{e po~asti svom

izuzetnom saradniku. Tako ga imenuje za Velikog Arhimandrita

Aleksandrijske Crkve.

Tri godine posle wegovog rukopolo`ewa u prezvitera, 15. januara

1889. godine, Veliki Arhimandrit Nektarije Kefalas biva rukoplo`en u

~in arhijereja i dobija titulu Mitropolita nekada davno sjajne Mitropolije

u Pentapoqu. Patrijarh Sofronije, u prisustvu arhijereja sa Kerkire

Antonija i Sineja Porfirija, rukopolo`io ga je u patrijar{ijskom hramu

svetog Nikolaja u Kairu.

Mitropolit Pentapoqski Nektarije, slavoslove}i Boga, ulo`io je

izuzetno veliki trud u negovawe du{a svojih duhovnih ~eda. Po tome

postaje poznat u celom Egiptu, ali i van granica Egipta. Me|utim,

dobrotomrzac |avo u li~nosti sveto{}u obdarenog arhijereja vidi

isuvi{e opasnog protivnika. Svi predose}aju da }e mitrpolit

Pentapoqski biti budu}i Patrijarh Alejsandrijski i da }e sa tog polo`aja

uspeti da zada sna`ne udarce Sataninoj vlasti. Tu `equ velikog

mno{tva hri{}ana – iako sam Mitropolit Nektarije nikada nije na to

pomi{qao, on koji je bio oli~ewe smirenoumqa - |avo je svuda

razglasio. Koristi se zavidqivim qudima i oni se trude da ubede

Patriijarha da Nektarije Pentapoqski spletkari protiv wega i sve {to radi

~ini samo zato da prigrabi patrijar{ijski tron. Pri~e spletkara su brzo

povukle na svoju stranu devedesetogodi{weg Patrijatha i uskoro se

blago~estiv i ume{an, smiren i bezazlen, Mitropolit Nektarije na{ao

pred progonstvom! Wegov `ivot u patrijar{ijskom konaku postao je

nepodno{qiv. U po~etku su mu ostavili du`nosti i polo`aj koji je imao,

a zatim mu zabrani{e i da radi, sve dok mu Patrijarh, bez ikakvog

opravdawa, nije poslao pismo otpusta. Zloba i zavist su nadja~ali.

Svetiteq je u po~etku bio udaqen sa mesta patrijarhovog

opunomo}enika. Dva meseca kasnije, Patrijarh proteruje svetiteqa van

granica wegove patrijar{ije.

Sveti Nektarije strpqivo prolazi kroz isku{wewa. Tu`an odlazi iz

Egipta jer odlazi od svog stada i svog rada. Sti`e u Atinu. Oko 1000

wegovih duhovnih ~eda iz gr~ke zajednice u Kairu zajedno se

potpisuju na tu`no pismo puno zahvalnosti za wegov rad i zbog

wegovog `ivota punog svetosti.

U Gr~koj

Kao da mu nije bilo dovoqno patwi, politi~ki predstavnik Gr~ke u

Egiptu, G. Griparis, {aqe ministru za poslove Crkve, D. Kalifronasu,

pismo u kome ga obave{tava o razlozima zbog kojih je Mitropolot

Pentapoqski morao da napusti Egipat. Dakle, sva prqav{tina podmuklih

spletki do{la je i do Gr~ke. Tako svetiteq vi{e od sedam meseci boravi

u Atini u te{koj oskudici i nema{tini. Me|utim, sve svoje duhovne i

materijalne potrebe, kao i ceo svoj `ivot, s pouzdawem je poverio

Bogu. A On se i ovoga puta postarao za wega.

Odre|en je za propovednika na Eubeji, 15. februara 1891. godine.

19. avgusta 1893. preuzima mesto propovednika Ftiotide i Fokide.

[kola Rizarion

3. marta 1894. godine, bio je izabran da upravqa Crkvenom

{kolom Rizarion. Zastra{uju}a du`nost. Treba da vaspitava i obrazuje

sposobne bogoslove, propovednike, episkope, sve{tenike. Na toj

du`nosti je proveo 14 godina. Taj period wegovog `ivota bio je izuzetno

va`an i naro~ito plodan. Doprinos svetiteqev na tom poqu bio je

neprocewiv.

Potowi arhiepiskop Hrisostom Papadopulos, koji je na toj du`nosti

nasledio svetiteqa, bele`i:

“Ali, na sre}u, uprkos tim burnim vremenima, {kola Rizarion, za vreme

dekana Mitropolita Pantapoqskog Nektarija, zahvaquju}i na~inu

wegovog upravqawa, budu}i da je bio jerarh, ponovo je prona{la svoje

unutra{we spokojstvo i zahvaquju}i ovoj izvrsnoj nastavni~koj li~nosti

nastavila je da napreduje i daje svoj uobi~ajeno veliki duhovni

doprinos. Dekan je savr{eno ustrojio crkveni karakter unutra{weg

`ivota u {koli. Nekima se, me|utim, zbog nagle promene u~inilo da je

previ{e podvi`ni~ki. Ali to je bio jedini na~in da {kola stekne crkveni

karakter. Dekan je posebno vodio ra~una ne samo o crkvenom

obrazovawu i eti~kom vaspitawu studenata {kole, nego i za sitnice

svakodnevnog {kolskog `ivota, urediv{i, na primer, {kolsku ba{tu… “

Treba re}i da se za vreme wegovog slu`bovawa u Rizarionu

upraznio partijar{ijski tron u Aleksandriji i sve misli su se okrenule

prema svetom Nektariju. Me|utim, svetiteq je vi{e voleo mona{ki `ivot.

Ve} je bio u poseti Svetoj Gori i wegova `udwa za mona{tvom rasla je

sve vi{e.

Dok je jo{ bio dekan u Rizarionu, mno{tvo sveta je dolazilo da

~uje wegove savete i da se ispovedi. Po{to su mnoge blago~estive

`ene izrazile `equ da postanu monahiwe, molio je Gospoda da ga

udostoji da podigne manastir u blizini Atine. Tako je i bilo…

Na Egini je postojao manastir posve}en Uspewu Presvete

Bogorodice, kome je iguman bio Arhimandrit Teodosije

Papakonstantinu iz manastira Petraki. Sveti Nektarije – tada dekan

Rizariona – saop{tio mu je svoju `equ da osnuje `enski manastir na

ostrvu i zatra`i od wega savet ako zna neko odgovaraju}e mesto. Otac

Teodosije mu odgovori da se u blizini mesta Palea Hora nalaze

ru{evine koje pripadaju `enskom manastiru od koga je ostao o~uvan

samo maleni hram Svete Trojice i dve stare kelije.

Svetiteq je, sa jo{ tri monahiwe, oti{ao na Eginu 10. septembra

1904. godine. Do~ekao ga je otac Teodosije. Cele no}i se molio

Gospodu da im podari snage da obnove poru{eni manastir, ako je

takva Wegova voqa. Sutradan je oti{ao u Atinu, po{to se prethodno

sastao sa predsednikom eginske op{tine Nikolajem Pepasom, kome je,

tako|e, saop{tio svoju `equ i zamolio ga da mu pomogne. U me|

uvremenu, arhimandrit Teodosije prihvatio se da se brine o

monahiwama. Svetiteq je odredio da sve{tenik pose}uje manastir i da

slu`i Liturgiju nedeqom i praznikom, sve dok on nije dobio dozvolu od

uprave Rizariona da se nastani na Egini. A onda su po~eli radovi na

obnavqawu manastira, sa revno{}u i samoodricawem.

Tamo su se smestile prve monahiwe – wegove u~enice, koje je

~esto pose}ivao i podupirao i duhovno i materijalno.

Zlonamerni qudi, me|utim, postoje svuda i uvek. Tako su se i u

ovom slu~aju na{li takvi da sakupqaju zbrda zdola razne gluposti i

besmislice o obnavqawu manastira Svete Trojice. Zbog toga je tada{wi

Mitroolit Atinski Teoklit do{ao - na osnovu svoje pastirske odgovornosti

– na Eginu, gde je, u pratwi oca Teodosija, video radove na izgradwi

manastira. Kada je stigao u manastir, pozvala ga je slepa igumanija

Ksenija. Mitropolit je bio ne samo duboko potresen do~ekom nego je

shvatio vrednost i zna~aj tog dela. Sa divqewem je priznao da je to

delo zaista bogougodno…

Pre nego {to je svetiteq stigao na Eginu, tada{wi nastojateq

manastira, otac Nikolaj, imao je vi|ewe da se obreo u nekakvoj

sve~anoj sali, u kojoj je bio presto, na kome je sedela veli~anstvena

`ena sa detetom u naru~ju. Oboje su sjali. On im se pokloni i oseti

sve`inu na usnama! Na sredini sale bilo je stepeni{te. Odjednom se

za~uje glas: “Dolazi Nektarije!” U istom trenutku u|e u prostoriju

preosve}eni. Ona gospo|a mu, po{to ustade sa trona, pri|e i re~e:

“Se}a{ li se da sam pre izvesnog vremena do{la da te odvedem? Me|

utim, tada sam te ostavila, jer monahiwama je potrebna tvoja za{tita.”

Ovo vi|ewe je otkrivalo da je Vladi~ica Bogorodica wega odredila

da {titi i duhovno rukovodi manastirom i monahiwama. Iz tog razloga

ga je ~udom iscelila od opasne bolesti.

Na Egini

Godine 1908. bio je zbog zdravqa oslobo|en du`nosti dekana u

Rozarionu i preselio se na Eginu. Tamo je, u manastiru, proveo ostatak

svog ovozemnog `ivota, mole}i se, bogoslu`e}i, pi{u}i, propovedaju}i,

ispovedaju}i, pou~avaju}i, krepe}i.

Wegov strogi duhovni `ivot dozvolio mu je bo`ansko sozercawe,

kao u slu~aju prepodobnog Arsenija i mnogih otaca trezvenoumqa.

Konstantin Sakopulos iz Lamije, svetiteqevo verno duhovno ~edo i

dugogodi{wi saradnik, jednom re~e ocu Joakimu Specierisu: “[ta da ti

ka`em, o~e Joakime? ^im se preselio u manastir, potpuno se predao

duhovnosti i `ivi samo duhovno!” Uprkos ~iwenici {to je morao da

brine o manastiru, nikada nije zapostavqao umnu molitvu, a to je

razlog {to je wegova spokojna pojava odisala umilno{}u i sveto{}u.

Sveti Nektarije nije oti{ao ni u pustiwu, niti se popeo na stub,

nego je u svetu i svakodnevici dostigao do najvi{eg nivoa svetosti, kao

i druge velike sjajne zvezde na{e Crkve.

Ceo wegov `ivot bio je re~ju i delom neprekidno slavoslovqe

Troji~nog Boga i stalna briga o tome kako da bude od moralne koristi

napa}enoj zajednici. Kora~ao je zemqom, ali je bio stanovnik nebesa.

Imao je izgled ~oveka, ali je `iveo kao an|eo. Bio je u kontaktu sa

raznim qudima, ali se neprestano obra}ao nebesima.

Uzvi{eno u~ewe ga je apsorbovalo i svest o moralnom

savr{enstvu ga je grejala, a rezultat toga bilo je to {to je bio okru`en

spokojstvom i bla`enstvom. Mirotvorna prepodobnost – nadahnuta

evangelskom vrlinom – koja je celo wegovo bi}e upravila prema

ve~nom Carstvu Bo`ijem.

Ko mo`e, istina, da opi{e wegovo dvanaestogodi{we borewe za

skladan `ivot i rad unutar manastira i za wegovo delovawe? Wegova

glavna briga bila je dosledna primena redosleda utoku bogoslu`ewa.

Borio se da usadi strah Bo`iji, qubav, veru, posve}enost.

Kada se starac razboleo, monahiwa koja je pripremala sve {to je

potrebno za le~ewe, videla je blistavog mladi}a kako stoji pored wega.

Svaki put kada bi pitala svetiteqa da li mu ne{to treba, taj mladi} bi joj

odgovarao: “Ja }u te obave{tavati kada }e mu ne{to biti potrebno!”

Sestra je mnogo puta vi|ala tog mladi}a kao blistavog vojnika kako

stoji pored svetiteqa dok je slu`io bo`anstvenu Liturgiju.

Druga sestra koja je slu`ila u hramu, jednoga dana, dok je

preosve}eni slu`io Liturgiju, u trenutku kada je izgovarao: “Tvoje od

Tvojih”, videla veli~anstvenu gospo|u koja je dr`ala malo dete u

naru~ju i koja je u{la kroz Carske Dveri i stala pored wega. A onda

pru`i ruke i predade mu dete!

Jedna blago~estiva `ena kada je jednom posetila manastir i u{la

u hram dok je svetiteq slu`io Liturgiju – na kraju bdewa – ugleda ga u

sjajnom oblaku kako {iri ruke i kao nekim sjajnim pokrovom prekriva

sav sabrani narod!

U manastiru postoji bunar. Tokom radova na wegovom kopawu,

radnici su govorili preosve}enom da se uzalud trude jer je to mesto

suvo i ne veruju da }e tu na}i vodu. On im je sa sigurno{}u govorio:

“Na}i }emo vodu. Da}e nam je dobri Bog!” Na praznik Prepolovqewa i

tokom bo`anstvene Liturgije re~e im da kopaju i zaista pote~e pitka

voda. Bunar napaja vodom manastir i danas.

Starac Filotej Zervakos o Svetitequ

Godine 1906-1907. slu`io sam vojsku u Atini i stanovao sam sa

bla`enopo~i{im Nikolajem Mitropulosom, ne}akom bla`enopo~iv{eg

Miropolita Patre Jeroteja. On mi jednoga dana, dok sam se spremao za

ispovest, re~e (kao {to je nekada Filip rekao Natanijelu za Hrista): “Do|i

sa mnom, idemo da se ispovedi{ jednom vrlinskom ispovedniku

jednom svetom ~oveku kome se i ja ispovedam. Bi}e ti korisno da se

sa wim upozna{.” I tako smo oti{li i ja sam bio toliko zadovoqan i toliko

mi je du{i bilo korisno da sam od tada i kasnije ~esto k wemu odlazio

da se ispovedim, nekad sa svojim prijateqem, a nekada sam, a ~esto

mi je bla`enipo~iv{i govorio da odem da se sa wim posavetujem, da

me pou~i i posavetuje kako da izbegnem zamke sagre{ewa i kako da

steknem vrline. A ja, po{to sam uvideo da od wegovih saveta i najsla|

ih pouka imam mnogo dobrobiti, umesto da idem u {etwu, pozori{te,

zabave, na koje su me prijateqi pozivali, vi{e sam voleo da odem kod

svog duhovnog oca i to sa vi{e radosti nego qubiteqi svetovnih

u`ivawa kada odlaze na igranke i zabave.

Po{to se bli`io kraj mog vojnog roka, odlu~ili smo, i moj prijateq i

ja, da obojica prigrlimo mona{ki `ivot. Otkrio sam duhovniku svoju

nameru i zatra`io od wega savet. A on mi re~e: “Vaqano razmi{qa{,

dobro si odabrao, ali u koji manastir namerava{ da ode{?” Rekoh mu:

“Nisam jo{ o tome razmi{qao.” On mi tada re~e:”Ako ho}e{ da ode{ u

neki od manastira u Gr~koj, najboqe je da ode{ na ostrvo Paros u

manastir Longovarda u kome sam i ja bio kada sam bio |akon i sekretar

u manastiru na Hiosu, u manastiru Nea Moni, pa su me slali u metoh na

Parosu, i tako sam vi{e puta bio u poseti manastiru Longovarda i

ostajao po nekoliko dana. Video sam i pratio manastirski tipik,

blagovernost, veru, blago~estivost, posve}enost i qubav prema Bogu

i bli`wemu otaca koji su se tamo podvizavali. Ako ne ode{ onamo,

nemoj i}i u drugi manastir, nego boqe ostani u svetu.” A kada sam mu

rekao: “Imao sam samo jednu pomisao, da odem na Svetu Goru

Atonsku.” “Idi”, re~e mi, “ali onda idi samo u neki od op{te`iteqnih

manastira, ili u neki skit, ali moj o~inski savet je da je najboqe da ode{

u manastir Longovarda, tamo }e{ imati najvi{e duhovne koristi i

jednoga dana }e{, hteo, ne hteo, ipak tamo zavr{iti.”

Pozdravio sam se s wim i ipak sam krenuo na Svetu Goru. Oti{ao

sam sa svojim prijateqem iz Atine i kada sam stigao u Solun, iskrcali

smo se iz broda kako bismo se poklonili grobu svetom velikomu~eniku

Dimitriju. Ali Turci, podozrevaju}i da smo {pijuni, ne samo {to su nam

zabranili da odemo na Svetu Goru, nego su nas stavili pod vojnu

stra`u. Po{to sam tra`io prijem kod Pa{e, da porazgovaram sa wim, to

mi dozvoli{e, ali, kako je Pa{a bio odsutan, po~eo sam da se prepirem

sa wegovim zamenikom i on naqutiv{i se, jer sam rekao da nisu u

pravu {to nas ne pu{taju na Svetu Goru i da mi nismo {pijuni, pozove

30 vojnika i oficira i uhapsi{e me i strpa{e me u zatvor i namerili su da

me kasnije ubiju. Ali, blago{}u Bo`ijom i zastupni{tvom svetog

Dimitrija, za{titnika Soluna, putem se sretosmo sa Pa{om koji me

oslobodi i predade vojnicima koji me sprovedo{e u solunsku luku i

ukrca{e me na gr~ki brod, pa sam se tako i ne hote}i, vratio u Gr~ku i

oti{ao u manastir Longovarda u kome se nalazim ve} 44 godine i tako

se ispunilo ono {to mi je rekao svetiteq: da }u, hteo ne hteo, da

zavr{im u manastiru Longovarda.

Kada sam primio angelsku shimu i bio rukopolo`en u ~in |akona,

godine 1910. zatra`io sam dopu{tewe od svog starca Jeroteja da odem

na poklowewe na Svetu Goru. Kada sam se odande vratio i stigao u

Atinu, potra`io sam svog duhovnog oca i, saznav{i da se nalazi na

Egini, po`urih na Eginu da ga vidim i da od wega tra`im blagoslov.

Kada sam stigao na Eginu, oko podneva sam se uspiwao prema

manastiru. Bio je mesec avgust i sunce je pripeklo. Izvan manastirskih

zidina ugledam nekog starca sa belom bradom i slamnim {e{irom na

glavi, a rasa mu je bila podignuta i omotana oko pojasa. Kopao je

a{ovom i lopatom je punio kolica zemqom i kamewem i sam sve to

prevozio na udaqenost od 50-60 metara. Ne znaju}i da je to moj

duhovnik, otac Nektarije, i misle}i da je neki radnik koji se samo

umotao u rasu da ne bi isprqao svoju ode}u, ili da je neki isku{enik,

pri|oh mu i, po{to ga pozdravih, rekoh: “Da li je ovde otac Nektarije?”

On mi odgovori: “Ovde je, a za{to ga tra`i{?” “Molim te, idi da mu

ka`e{ da je do{ao jedan |akon, wegovo duhovno ~edo i da bi `eleo da

ga vidi.” “Odmah, neka je blagosloveno”, odgovori mi i, ostaviv{i a{ov i

lopatu, odvede me u gostoprimnicu: prostoriju za goste, koju su

privremeno podigli izvan manastira, pa mi re~e: “U|i ovamo i sa~ekaj,

a ja idem da ga dovedem.” Posle nekoliko minuta sti`e nose}i

kamilavku na glavi i mantiju i tada shvatih da je moj duhovni otac onaj

koga sam malo pre smatrao radnikom i potcenio ga, jer nikako nisam

mogao ni da zamislim da je mogu}e da Mitropolit radi takav naporan

posao i to usred podneva, kada se svi odmaraju. Imao je tako visok

polo`aj, a tako skromno i smireno pona{awe.

---------------------------------------------------------------------------------------------------

---------

Pogledao je Gospod wegovu svesrdnu qubav prema Bogu i

prema bli`wemu, kojom je bila pro`eta cela wegova du{a. Nikada ne}u

zaboraviti ono {to sam video u svetitequ dok je prilazio svetom

@rtveniku, naro~ito no}u na jutrewu. Koliko god puta sam bio u poseti

manastiru i boravio u oltaru za vreme slu`be, video sam svetiteqa kako

ulazi i pada na kolena pred Raspe}em i rukama grli ^asni Krst, moli se

bezglasno uzdi{u}i i kako ga suzama kvasi. To je dokaz wegove qubavi

prema Bogu, kojom je bilo prepuweno wegovo srce i du{a. A koliko je

samo qubavi iskazivao prema bli`wemu, naro~ito prema siroma{nima,

koje je blagonaklono i radosno do~ekivao i davao im milostiwu, ne od

onoga {to bi mu preostalo, ve} od onoga ~ega je jedva imao! ^esto je

praznio svoj nov~anik, davao je ne{tedimice sve {to je imao i nije za

sebe zadr`avao ni nov~i}a, veruju}i da }e mu Gospod poslati pomo}.

Te tri vrline, koje nose broj svete Trojice, vera, smirenost i qubav,

ukazivale su na Nektarija Pentapoqskog kao na svetiteqa.

…………………… ………………………

Arhimandrit Filotej Zervakos

Na Nebesima

Tako je po Bogu `iveo sveti Nektarije, sve dok ga Gospod nije

pozvao – 9. novembra 1920, u 10, 30 uve~e. Upokojio se u Atini u

bolnici Aretejon, posle dvomese~nog bolovawa. Razboleo se od

akutnog prostatitisa. ^im je izdahnuo, pri{lo se pripremawu zemnih

ostataka. Na po~etku su mu skinuli ko{uqu i privremeno je bacili na

susedni krevet gde je le`ao jedan paralizovani bolesnik. ^im ga je

dodirnula svetiteqeva ode}a, ~ovek odmah ustade, slave}i Boga!

Uporedo neizreciv miomir po~eo je da se {iri celom prostorijom. Po{to

su pripremili telo, bez balzamovawa, preneli su ga na Eginu. Tamo je

bio sahrawen u manastiru, o`aqen od svojih monahiwa i svih Egiwana.

Da vidimo {ta o tome ka`e starac Avimeleh u prvoj svetiteqevoj

biografiji koju je sastavio samo nekoliko meseci posle wegovog

upokojewa.

Odlomak iz kwige “Biografija Mitropolita Pentapoqskog,

bla`enopo~iv{eg preosve}enog Nektarija – u Volosu 1921.”

Sveti Nektarije je, po{to je primio sveto Pri~e{}e, predao u miru

i spokojstvu svoj duh Gospodu u 10 sati i 30 minuta uve~e, u nedequ

8. novembra, sa 74 godine. Uskoro posle wegovog upokojewa, po~eo

je da se {iri miomir sa mrtvoga tela bla`enopo~iv{eg, koji je zapahnuo

one koji su se tu zatekli, a taj miomir osetili su i mnogi drugi koji su

pri{li da celivaju wegove mo{ti. U bolni~koj sobi ostao je jedanaest

sati, a potom je prenet u bolni~ku kapelu i tu je ostao dva sata. Odatle

su mo{ti preuzeli i preneli automobilom u Pirej i polo`ili ga u hram

svete Trojice, gde su oni, koji su dolazili da ga celivaju, primetili kako

sa wegovog lica i ostalih delova tela, kao znoj, te~e miro, koje je,

svakome ko ga je dodirnuo, ostao na rukama celoga dana. A kada se

prvi put pojavio ovaj sveti znoj koji je odisao miomirom (kako je

prime}eno) izgledao je kao biserne kapi gde god da su pogledali mo{ti,

po licu, vratu, grudima, po rukama i nogama. A wegova kosa bila je

vla`na od tog miomirisnom mira. To je moglo da se primeti dok su

mo{ti prenosili na Eginu i sve dok ga nisu sahranili.

Oni koji su nosili kov~eg sa mo{tima bla`enopo~iv{eg, od grada

Egine do `enskog manastira, morali su da pe{a~e jedan i po sat po

kamenitom i strmom putu uzbrdo, ne samo da nisu osetili nikakav

napor, nego su kora~ali lako i krepko, u oblaku bo`anskog miomira,

koji se {irio iz ~asnih mo{tiju bla`enopo~iv{eg i taj miomir im je ostao

na ode}i i rukama mnogo dana. A wegov grob je otvoren na mestu na

kome se pre vi{e godina desilo ne{to neobi~no. U starim ru{evinama

drevnog manastira `ivele su dve monahiwe od kojih je jedna, koja se

zvala Anastasija, `ele}i nekad, dok se manastir jo{ gradio, sa desne

strane crkve, na ni`em terenu, da zasadi bor i dr`e}i sadnicu u ruci

kako bi je zasadila, za~ula glas koji joj re~e: “Ne ovde, nego tamo, ovo

mesto ostavi za jedan grob!” No ona, insistiraju}i ponovo da zasadi bor

na to mestu, i po drugi put za~uje isti glas. Tre}i put, uporno hote}i da

ba{ tu zasadi biqku, dobila je takav udarac neke nevidqive ruke, da je

pala na zemqu, pa je, iako nije `elela, sadnicu ipak morala da zasadi

ne{to daqe. Tako je to mesto ostalo slobodno i na wemu su napravili

grob za preosve}enog i bla`enopo~iv{eg oca na{ega Nektarija: tu su

polo`ene wegove mo{ti, u utorak posle podne, a onda je nastavio

~esto, veoma ~esto da se {iri neizrecivi miomir, koji su mnogi osetili.

Posle pet meseci, po{to su monahiwe `elele da postave memrmernu

plo~u na grob, u znak po{tovawa prema wemu, grob je morao biti

otvoren, a bla`enopo~iv{i je izgledao kao da spava: telo mu je bilo

nedirnuto i lako pokretqivo, a to je moglo da se primeti po glavi,

rukama i nogama. A celo wegovo telo izgledalo je kao telo zaspalog….

---------------------------------------------------------------------------------------------------

---------

Godinu dana ranije, jo{ pre wegovog upokojewa, jedna sestra iz

manastira za~ula je u snu jedan glas: “Otac odlazi na nebesa…”

I druga sestra je u tom periodu u snu videla mladi}a odevenog u zlato,

koji je izgledao kao blistavi oficir i on joj re~e da tra`i preosve}enog, a

po{to ga je ona upitala za{to ga tra`i, on joj veoma strogo odgovori:

“Ne mogu vi{e da ga ostavim jer pripada nebesima i dovoqno dugo

smo vam ga ostavili.” A dok je le`ao bolestan u bolnici u Atini, jedna

monahiwa iz wegovog manastira videla je, kao u vi|ewu, kako se na{la

na nekom lepom mestu. Tamo je bila nekakva novosagra|ena palata od

blistavo belog kamena i u woj se nalazio lepi mladi} koji je pregledao

palatu, da nema, mo`da, neki nedostatak, a zatim ju je zakqu~ao,

po{to je zakqu~io da je savr{ena. Dok se monahiwa pitala ~ija bi

mogla da bude palata, a ~inilo joj se da je to i pitala onog mladi}a. On

joj odgovori: “Nektarijeva.” Po{to se monahiwa u sebi pitala: “Odakle

preosve}enom takva palata, kada je siroma{an?” A ozbiqni mladi}, kao

i prvi put odgovori da je palata Nektarijeva.

Posle nedequ dana, monahiwa saznade da se preosve}eni u Atini

prestavio Gospodu.

A nekoliko dana pre kraja, savetuju}i jednu sestru, po{to ju je

video tu`nu, re~e joj: “Ja zadovoqan odlazim Bogu jer sam ispunio

svoju du`nost.”

Jedna gospo|a, koja nije imala blagoslov da upozna

bla`enopo~iv{eg za `ivota, ispripovedila nam je da je wen mu`, koji je

bio maloveran, slu~ajno do{ao u priliku da celiva wegovu desnicu, dok

su ga prevozili na Eginu, osetio kako je topla i meka i zadiviv{i se

tome, otada postavo pobo`an i veruju}i. A po{to je ona bila `alosna jer

nije imala blagoslov da celiva wegove mo{ti, te no}i je sawala da se

obrela u nekom hramu i da je preosve}eni, sav blistaju}i, stajao kod

Carskih Dveri i slu`io bo`anstvenu Liturgiju, a sabrani narod je

uzvikivao: “Nektarije se proslavio.” Ta gospo|a se, sa svojim detetom,

progura kroz mno{tvo i, pri{av{i preosve}enom, uze blagoslov od

wega i sva ispuwena rado{}u, ode. Kada je, posle godinu dana,

posetila manastir da bi se poklonila wegovom grobu, i kada je ugledala

wegovu ikonu, zaprepastila se zbog sli~nsti, jer, kako smo ve} rekli,

nije ga upoznala za `ivota. Ina~e, ponovo u vreme nekih wenih briga,

kada se po`alila Bogu da nepravedno trpi, te no}i u snu vidi

preosve}enog “kako prislawa ruku na wena usta i govori joj da treba da

}uti.”

Osim mira i bo`astvenog miomira koji se {irio iz wegovog

blagoda}u ispuwenog tela, pa tako i iz wegovog groba, neposredno

posle upokojewa izvr{io je i brojna ~uda.

---------------------------------------------------------------------------------------------------

---------

Jeromonah Atanasije, duhovnik sa Svete Gore, kada je do{ao

odande, po{to je bio pozvan da ispovedi monahiwe na Egini, iznenada

je, od prevelikog zamora, dobio visoku temperaturu. Zatra`io je vate

koju su natopili svetim mirom sa mo{tiju bla`enopo~iv{eg oca

Nektarija. ^im se wime zakrstio zaspao je i probudio se potpuno zdrav.

Jedna blago~estiva monahiwa do{la je, posle upokojewa

bla`enopo~iv{eg, u posetu manastiru na Veliki Petak i kako je

igumanija `elela da ona stoji pored we za vreme izno{ewa Pla{tanice,

monahiwa re~e: “Ja sam monahiwa iz sveta i ne pristoji se da stojim

pored vas.” Posle tog kratkog razgovora i wenih smirenih re~i, ona

iznenada ugleda jasnu svetlost u oltaru i, usred te svetlosti,

preosve}enog, sjajna lica i u blistavom odejaniju jerarha. Gledao je

igumaniju. A monahiwa, gledaju}i u to vi|ewe okrenu se sa

zaprepa{}ewem i strahom Bo`ijim i odmah ispripovedi igumaniji i

sestrama svoje vi|ewe.

Jedna veoma pobo`na devstvenica, dok se jo{ nalazila u svetu,

~itaju}i jednom svoju no}nu posleve~erwu molitvu, na~as je, izgleda,

sede}i zaspala i ugleda tada bla`enopo~iv{eg kako sedi na zlatnome

tronu, a onda do|e igumanija manastira, Ksenija, i pokloni mu se prva,

a potom i monahiwe, a zatim i ona sama. Od tog trenutka po~ela je da

plamti `udwom za mona{kom zajednicom, za posve}ewem Bogu i

`eqom da postane monahiwa. Tako je potom i u~inila, oti{av{i u

eginski manastir. Ali, po{to je kasnije do{la u manastir wena tetka,

koja ju je odgajila, probudila se u woj, dejstvovawem lukavog

neprijateqa, ~e`wa za porodicom i `eqa da se vrati ku}i. Kako se

`estoko borila protiv toga, ona ode na wegov grob (to se zbivalo aprila

1921.g.) i obrati mu se sa suzama: “Moj vladiko! Moj mili o~e! Oslobodi

me ove borbe sa svetom, olak{aj mojoj du{i, jer znam da ovo dolazi od

lukavog i zluradog neprijateqa, ali ne mogu vi{e da izdr`im.” Odmah

oseti neku sve`inu u srcu i veliko olak{awe, a po{to se vratila u svoju

keliju, zatvori se kako bi se umirila, a onda ugleda nekakvu jarku

svetlost i usred we ugleda preosve}enog. On joj re~e: “Za{to pla~e{?”

A ona, poku{avaju}i da sakrije suze, odgovori: “Ne pla~em,

preosve}eni.” “Pla~e{“, re~e joj, pa joj pri|e i polo`i joj ruku na glavu i,

~im ju je blagoslovio, ona oseti kako je odmah preplavi nekakvo

bla`enstvo i zadovoqstvo i tog trenutka ugleda iza sebe crnog psa i

upla{eno viknu: “Preosve}eni, eno crnoga!” Ali, ve} slede}eg trenutka,

crni pas se pretvori u dim i nestade, a sa wim nestade one borbe u woj,

a cela prostorija po~e da odi{e miomirom, koji je izbijao iz groba. Ona

se potpuno umirila i nikada nije oti{la iz manastira.

Druga jedna sestra, koja je dugo patila od malodu{nosti i pomisli

razo~arawa, do{la je do groba wenog bla`enopo~iv{eg oca, tre}eg

dana posle sahrane, kako bi se pomolila i izlila jad iz svoje du{e, kada,

po{to je priklonila glavu da se pokloni i oseni krstom, oseti tako obilan

miomir iz wegovog groba da se zaprepasti. Pogledav{i naokolo, da to

ne miri{e neko cve}e, ili mirisni tamjan, ne vide ni{ta. Miomir je

dolazio iz groba. Tada ona oseti kako joj se mewa du{evno stawe, ode

od groba kipte}i od radosti i ispripovedi to ~udo ostalim sestrama.

One no}i kada se upokojio preosve}eni, jedna pobo`na `ena iz

Pireja videla je na nebu oblak, koji je izgledao kao da je zlatan, a u

sredini tog oblaka leteo je golub i istovremeno je ~ula glas: “Odleteo je

eginski golub”, a to je, razume se, ukazivalo na ~istotu du{e koja je

odletela iz ovozemnog `ivota na nebesa.

Svetiteqev prijateq Danilo Katunakijski pi{e igumaniji,

Prepodobnoj Kseniji, izme|u ostalog i ovo:

Duboki bol i neopisiva `alost zahvatila je moju poniznu du{u i

srce, kada sam saznao za smrt bla`enopo~iv{eg svetog Oca na{ega,

Nektarija.

Suze, koje poteko{e iz mojih o~iju, nisu proiza{le od svetovnog

ose}awa tuge, ili zato {to nisam znao bla`eno stawe i nauzvi{eniju

vrlinu ovog svetog ~oveka, nego zato {to delim sa vama tugu

duhovnih ~eda, koja su u wemu imala nepogre{ivog rukovoditeqa i

ute{iteqa u svemu. Ovo saose}awe ti{talo je moje srce, te rekoh: “O!

Koliko tek tuguju bezazlena napu{tena ~eda takvoga oca i za{titnika!”

Ali, kada nam je do{ao duhovno ~edo jeromonah Atanasija i

projavio nam nepobedive znake sveta~ke blagodati koja su ukazivala

na to da je on sveti ~ovek, od Boga oblagoda}en, jer se za svog

zemnog `ivota postarao da o~isti sva tri dela svoje du{e i postane

pri~asnik ~istote Bo`ije, tada sam osetio veliko olak{awe i slavio sam

predobrog Boga, Koji je na wega ukazao kao na svetiteqa na{ih dana i

tako u}utkao usta mnogim bezbo`nicima.

---------------------------------------------------------------------------------------------------

---------

Sve to neka nam bude uteha i makar malo olak{awe, a blagoslov

va{eg bla`enopo~iv{eg oca nadahnuo me da vam ovo napi{em.

U Katunakiji, na Svetoj Gori

2. januara 1921.

Danilo, monah Katunakijski

Sveti Sava sa Kalimnosa o svetitequ

Igumanija manastira Svih Svetih, mati Filoteja, pripovedala nam

o odnosu izme|u svetog Nektarija i svetog Save sa Kalimnosa, koji je, u

vreme kada se svetiteq upokojio, slu`io Liturgiju u wegovom manastiru

na Egini.

“Kada se sveti Nektarije upokojio, sahranio ga je li~no sveti Sava,

jer je bio sve{tenoslu`iteq. Tokom tri dana i tri no}i osvawivao je na

wegovom grobu i vodio razgovore sa svetim Nektarijem. Monahiwe su,

po{to su ~ule {apat kod groba, potra`ile su oca Savu u wegovoj keliji i

prona{le su ga – sakupiv{i se sve zajedno – na grobu svetog Nektarija.

Sveti Sava je od igumanije zatra`io da ga ne ometaju 40 dana i

da }e se nalaziti u svojoj keliji. Posle 40 dana oti{ao je kod igumanije,

dao joj ikonu svetog Nektarija i rekao joj: “Uzmi ovu ikonu i stavi je na

pokloni~ko mesto.” A igumanija mu re~e: “Kako mogu da stavim ikonu

na pokloni~ko mesto, kad jo{ ne znamo da li je svetiteq? I znate da

postoje pritu`be i mitropoliti koji sve istra`uju. Ne `elite, vaqda, o~e

Savo, da nam zatvore manastir.” A otac Sava joj odgovori: “Mora{ da

bude{ poslu{na. Uzmi ikonu i stavi je na pokloni~ko mesto i ne

raspravqaj o voqi Bo`ijoj.”

Evo usmenog kazivawa Marije Bizanis sa Kalimnosa:

“Kada se upokojio sveti Nektarije, mlada monahiwa Nektarija oti{la je

do groba i povukla malo drvenu nadgrobnu plo~u zbog silne ~e`we,

samo da vidi starca. Tako je zate~e igumanija: “[ta to radi{, Nektarija?”

“Ho}u da vidim svoga starca.” “To nije dobro. Odve{}u te sada starcu,

ocu Savi.” Otac Sava je bio u svojoj keliji. Igumanija zakuca na wegova

vrata i re~e mu: “Da vidi{ samo, {ta je u~inila ova na{a mala!” “[ta je

u~inila?” “Oti{la je na grob i povukla drvenu plo~u da bi videla starca.”

“U|i, ~edo moje. Za{to si to u~inila?” “Od ~e`we da vidim svoga

starca.” “Ali, zna{ li kako se to zove? Jesi li ti oskvrniteq grobova?” “Ali

ja ne znam ni{ta o takvim re~ima. Ja samo ho}u da vidim svoga

starca!” “E, onda ne}e{ pristapiti pri~e{}u. Do Velikog Petka da se nisi

ni pribli`ila putiru. To je greh, ~edo moje, to je veliki greh.” “Ja ni{ta ne

znam. Ho}u da vidim svoga starca” “Pri~esti}e{ se na Veliki Petak.”

Devojka ode pla~u}i. Ne}e mo}i da se pri~e{}uje. Mora da ~eka do

Velikog Petka. ^im ona zatvori vrata, pojavi se starac, sveti Nektarije u

keliji oca Save. Nasme{en, re~e ocu Savi: “Star~e, oprosti joj. Ona je

mlada. Nije znala, nije ni{ta znala o tom grehu. Nije znala. I pri~esti je

pre Velikog Petka. Jesi li ~uo star~e? Poka`i se miostivim. Ona nije

znala. Jesi li ~uo? Zahvaqujem ti.”

A ja mu ka`em: “Star~e, razgovarao je sa tobom? Bio je pred

tobom?” “E, ~edo moje, preda mnom, kao da je `iv. Stajao je preda

mnom i govorio mi: “Daj mi re~ da }e{ je pri~estiti. Devojka nije znala,

nije znala!”

Starac Amfilohije Makris o svetitequ

Ova prepodobna pojava sa Patmosa, starac i ktitor `enskog

op{te`iteqnog manastira Blagove{tewe Matere Qubqenoga na

Patmosu, koji je poznavao svetiteqa od 1914. godine, pa sve do

wegovog upokojewa, napisao je:

“Smatrao sam ga `ivim svetiteqem, pro`etim nepomu}enim

pravoslavnim duhom. Svaki susret sa wim ispuwavao je moju du{u

ose}awem dubokog po{tovawa i divqewa prema wegovoj svetosti i

kada sam se ispovedao, mogao sam da osetim wegovu veliku qubav,

wegovo krajwe smirenoumqe i wegovu duboku duhovnost. Uvek mi je

bio podr{ka i podsticaj u isku{ewima mog mona{kog `ivota… Ni zrnce

pakosti ne be{e u wegovom srcu, ve} je jedina neugasiva ~e`wa

plamtela u wegovoj du{i, da vidi kako se mona{ki `ivot {iri po celom

na{em napa}enom narodu, u duhu na{ih Otaca, kako bi na{a Crkva

mogla da pronalazi sebi posve}ene vojnike i da crpi snagu i svoj

autoritet iz upori{ta hri{}anstva, iz manastira.”

Savremena zaprepa{}uju}a ~uda svetog Nektarija

Wegovo visoko preosve{tenstvo, Mitropolit Nea Smirne

Agatangel,

bio je posebno vezan sa svetim Nektarijem jo{ iz vremena obretewa

wegovih ~asnih mo{tiju, u septembru 1953. godine. Otada odr`ava

bliske odnose sa manastirom svete Trojice na Egini i ~esto ga

pose}uje i moli se pred ~asnim mo{tima svetog Nektarija. [tavi{e,

1965. godine, slu`buju}i u Misionarskoj Slu`bi gr~ke Crkve, sara|ivao

je kod prvog (manastirskog) izdawa kwige svetiteqevih slu`bi. Uvek i u

svemu prizivao je zastupni{tvo svetiteqevo pred Vladikom Hristom.

On sam pripovedao je u jednoj radio emisiji: “U `ivotu sam morao

da ponesem mnoge krstove. Najte`i je bio krst bolesti, koja je trajala

~itavih {est godina. Poneo sam taj te{ki krst uzdaju}i se u svoju veru

u Troji~nog Boga. Tu su veru krepili moji blago~estivi roditeqi, moj

otac sve{tenik i moja bla`enopo~iv{a majka. Tu je veru iznad svega

odnegovao moj duhovni otac, mudri poklonik Svetog Groba, otac Kalist

Miliaras.

Ali, da o svojoj bolesti ispri~am sve redom, od po~etka:

Po~etkom 80tih godina, kada sam bio Mitropolit Didimotiha i

Orestijade, razboleo sam se od raka. Ovda{wi lekari, ne `ele}i da mi

ka`u od ~ega ta~no bolujem, rekli su mi da treba da se podvrgnem

veoma te{koj operaciji. Me|utim, u wihovim o~ima i u o~ima ~lanova

moje porodice, pro~itao sam od kakve vrste bolesti bolujem. Zbog

svoje uvi|avnosti, trudio sam se da qudima oko sebe ne otkrijem da

sam shvatio te`inu svog stawa. Moj stari otac govorio je porodici: “Ako

treba Bog da nam ga uzme, uze}e ga. Ako treba da nam ga ostavi,

ostavi}e nam ga.” Imao je, dakle potpuno pouzdawe u Wegov

promisao. Dijagnoze, razume se, i ovde i u Evropi, bile su odre|ene: rak

i to izuzetno zlo}udan oblik. Sa qudskog stanovi{ta neizle~iva bolest.

Me|utim, vi{e i daqe od lekara, dejstvuje ~ovekoqubivi Bog

posredstvom svojih svetih! Stalno sam se toplo molio, prizivaju}i

za{titu svetog Nektarija.

Januara 1983. godne, u pratwi tada{ewg Mitropolita Nea Smirne

– sada ve} pokojnog – Hrisostoma, oti{ao sam na onkolo{ku kliniku u

Wujorku (Memorial Hospital). Operacija je bila zakazana za ponedeqak

ujutro. Prethodnog dana primio sam sveto Pri~e{}e. Dok su me

prevozili u operacionu salu, Mitropolit Hrisostom mi dade u ruke ikonu

svetog Nektarija. Potresen, jo{ sam se jednom pomolio svom

svetitequ-za{titniku, tra`e}i wegovu bo`ansku za{titu. Istovremeno

sam se zavetovao da }u sve{tenoslu`iti na wegovom grobu, u

wegovom novom – tada jo{ nedovr{enom – hramu na Egini. Operacija

je trajala osam i po sati! Kada sam se osvestio, hirurg mi re~e: “Toliko

ste dugo bili na odeqewu za intenzivnu negu, da smo ve} izgubili nadu

da }ete se oporaviti. Me|utim, ~ini se da tamo gore, na Nebesima,

imate mnogo prijateqa!”

Stalno sam blagodario Presvetoj Bogorodici (~iju ikonu je oka~io

na moj krevet tada{wi Arhiepiskop Amerike Jakov, koji me je pose}ivao

svakoga dana) i, naravno, svom za{titniku svetom Nektariju, ne

prestaju}i da ga molim za svoje iscelewe. ^itave tri godine posle

operacije nisam mogao da jedem i pijem, osim malo vode, koliko staje

u {oqicu za kafu! Nisam, me|utim, ni trenutka gubio veru u Boga i

pouzdawe u svetog Nektarija.

I desilo se ~udo! Topla molitva svih, i ~vrsta vera, doneli su

blagoslovene plodove potpunog iscelewa! Tako su se izjalovile sve

qudske nau~ne prognoze.

Na ovom mestu moram sa zahvalno{}u da navedem i tople

prozbe koje je Bogu upu}ivao – posredstvom svetog Nektarija –

po{tovani strac i osniva~ Pokloni~kog hrama svetog Nektarija u

Kamarizi kod Lavrija, iguman manastira, Nektarije Vitalis, koji je tada

u~inio zavet-posve}ewe svetitequ za moje iscelewe.

Kada sam, posle tri godine, ponovo sreo Arhiepiskopa Jakova, on

mi re~e: “Dobro do{ao, ~udo Bo`ije!”

I, dozvolite mi da dopunim pri~u, da sam, za vreme svog

boravka i le~ewa u Americi, upoznao pacijente koji su silno verovali u

Boga i iscelili se. Jedna gospo|a iz Atine, to nikada ne}u zaboraviti,

le~ila se u istoj bolnici. U jednom trenutku sam je ugledao kako dr`i u

ruci ikonu svetog Nektarija, govore}i: “Znam da imam rak, ali svetiteq

ne}e dopustiti da umrem, jer imam decu…” Vidite li koliko je duboka

wena vera? Kada sam oti{ao na Eginu i slu`io tamo Liturgiju,

ispuwavaju}i na taj na~in svoj zavet, razaznao sam me|u sabranim

narodom i wu. Do{la je da se zahvali svetitequ za veliko ~udo koje joj

je u~inio. Vera donosi spasewe. Bog postaje milostiv kada je vidi –

makar i sasvim malu – u nama. Neka je slavqen u vekove vekova. Moja

blagodarnost svetom Nektariju je ogromna. Celoga `ivota mu dugujem

qubav.”

Wegovo visoko preosve{tenstvo Mitropolit Nea Smirne Agatangel

otada – potpuno zdrav – uvek ima sa sobom ikonu svetog Nektarija i

jo{ vi{e po{tuje svetog Nektarija, ne prestaju}i da projavquje veliko

~udo koje mu je svetititeq u~inio.

* * *

Arhimandrit otac Amvrosije Lazaris, starac manastira Presvete

Bogorodice u Dadiju u Amfikliji, ispripovedio nam je potresno ~udo

koje mu je u~inio sveti Nektarije, 1989. godine. Posetili smo starca u

junu 1996. godine u wegovom gostoqubnom manastiru. Kada smo mu

dali primerke oba toma kwige “Razgovarao sam sa svetim Nektarijem”,

o~i su mu sinule. Re~e nam, miluju}i korice: “Znate li koga predstavqa

ova fotografija? Hm!”, pa nastavi: “To je moj veliki prijateq i

dobro~initeq!” A zatim nas je upoznao sa dobro~instvom koje mu je

u~inio svetiteq. Zatra`ili smo od wega blagoslov da ga zabele`imo

kako bi od toga narod Bo`iji imao duhovne koristi kada pro~ita. Starac

je pristao, slo`iv{i se naro~ito sa re~ima: duhovna korist za sve. Evo

{ta nam je ispri~ao:

“1989. godine otkriveno je da imam veliki kamen u desnom bubregu.

Onda znate kakva je to muka, to se ne mo`e opisati. Slava Bogu zarad

svega. Odlu~eno je da odem u [vajcarsku i u tome je neizmerno

mnogo pomogao wegovo visoko preosve{tenstvo Mitropolit [vajcarske

Damaskin. Postarao se, u velikoj qubavi, da budem preba~en u

Dr`avnu bolnicu u @enevi. To je bilo u junu 1989. Operaciju je trebalo

da izvr{i gospodin Tajar, veoma poznati stru~wak. Preduzeli su sva

neophodna ispitivawa i pripreme za operaciju. Oko jedan sat posle

pono}i – do{ao je dan operacije – sedeo sam u krevetu i molio se

svetom Nektariju, tra`e}i od wega da mi pomogne. Gospode pomiluj!

Dok sam se molio, pojavi se svetiteq pored kreveta i re~e mi: “Hajde,

Amvrosije, ustani iz kreveta i do|i da iza|emo, da sednemo napoqe, u

hodnik. Bio je krajwe prostodu{an i jednostavan i pojavom i

pona{awem. Imao je skufiju na glavi i bio u mona{koj rasi. Izraz lica

bio mu je blag, prepun qubavi. Odmah sam ga poslu{ao i iza{li smo u

hodnik. Seli smo na jednu veliku klupu. Gledaju}i me pravo u o~i re~e

mi: “Za{to se pla{i{ i nema{ dovoqno pouzdawa? Misli{ li da je

mogu}e da te samo tako ostavimo? Uostalom, evo, do{ao sam!” Od

potresenosti o~i mi se ispuni{e suzama. Pre nego {to sam uspeo bilo

{ta da ka`em, prisloni ceo svoj dlan na mesto gde sam imao bolove, na

bolesni bubreg. Dr`e}i dlan jo{ uvek na tom mestu, re~e mi: “Ovde te

boli, a? Ovde, zar ne?” “Da”, odgovorim mu, “ba{ ovde.” Pre nego {to

sm uspeo jo{ ne{to da ka`em, nestade! Iznena|en, po~eo sam da se

osvr}em levo, desno po hodniku, ali, nigde nikoga. Sve je bilo pusto.

Istovremeno osetih kako mi se onaj poveliki kamen spu{ta niz

mokra}ni kanal. Tada dobih nagon da odem u toalet. Umesto toga, u|

oh u dobu i upotrebih posebnu posudu za to. Gle, ~uda! Taj, srazmerno

veliki, kamen ispao je u posudu! Prigu{eno jecaju}i, da nikomene

smetam, po~eo sam da blagodarim svetitequ koga blagodat Bo`ija

nisposla meni ni{tavnom. Tako sam proveo ostatak no}i.

Svanulo je. Do{lo je vreme planirane operacije, do|e profesor

li~no u moju sobu i ka`e mi: “O~e Amvrosije, jeste li spremni?” “Ja sam

spreman, gospodine profesore”, ka`em mu, “ali pre nego {to odemo u

operacionu salu, molim vas, otvorite ladicu na mom no}nom sto~i}u!

Na wega je ostavilo utisak to {to sam mu rekao, pa me poslu{a i otvori

fioku. ^im ugleda veliki kamen – za koji je on sam rekao da mo`e samo

operacijom da se ukloni – oseni se krsnim znakom i re~e: “Vi, Grci,

imate Boga! Mi nemamo ni{ta!”

Blagosiqam i slavim Ime presvetog Boga i blagodarim

~udotvoritequ svetom Nektariju za to veliko ~udo. Ja sam nedostojan,

ali beskrajna je milost i o~inska qubav Bo`ija!

* * *

Jedno od mnogobrojnih ~uda svetog Nektarija, koje se dogodilo

31. matra 1989. godine, u svetiteqevom manastiru na Egini,

ispripovedio je wegov nastojateq i duhovni otac arhimandrit Damaskin

Hondos, u prisustvu isceqenog, gospodinu M. Melinosu, u jednoj emisiji

na radiju:

“Nektarije Rigas, od oca Mihaila i majke Anastasije, iz mesta

Karidalo, mornari~ki oficir od 25 godina, nalazio se 17. maja 1989.

godine u Pakistanu. Tada se sasvim neo~ekivano razboleo, odnosno,

osetio je kako po~iwe da mu se oduzima noga, i kako gubi vid.

Wegova slu`ba odmah je obavestila roditeqe i on je odmah prevezen u

Gr~ku, uz pomo} jednog ~lana posade, gospodina Dijamandakisa. On

sam o tome pri~a:

“Na aerodromu su me do~ekali moji uku}ani sa invalidskim

kolicima, a sa wima su bila i dvojica predstavnika moje brodske

kompanije i wen lekar, gospodin Skafidas. Sa lekarskim uverewem

prevezli su me u bolnicu K. A. T., tamo me je pregledao neurohirurg,

koji je tra`io skenerski pregled glave. Me|utim nisu otkrili ni{ta. Lekari

u bolnici razgovarali u nedoumici i govorili: “Veoma ~udno, o~i su mu

zdrave, zenice se pona{aju fiziolo{ki u odnosu na svetlost, kako, onda,

ne vidi?” Moja porodica je stupila u kontakt sa mojim duhovnikom i sve

mu ispri~ala. On ih je umirio i rekao im da me odvedu u manastir

svetog Nektarija na Eginu i da }e me sveti ~udotvoriteq isceliti.

Sutradan, 27. marta 89. godine, prevezo{e me onamo. Kako se

automobil zaustavio i kako su otvorili vrata da me iznesu, ugledao sam

svetiteqa kako stoji na ulazu u manastir u ode}i starog monaha i kako

mi glavom daje znak da mu pri|em. ^im sam stupio na tlo da se

uputim prema svetitequ, primetio sam da mi noga vi{e nije oduzeta i

da mogu sasvim dobro da hodam! Noga mi se be{e iscelila. Odvedo{e

me u hram i, po{to sam se poklonio wegovim ~asnim mo{tima i

wegovom grobu, odvedo{e me u jednu keliju i tamo me ostavi{e. Kada

sam ostao sam, pojavi se sveti Nektarije, ali ovoga puta u odejaniju

mitropolita, sav blistav i tako sjajan da nisam mogao u wega da

gledam. Ovde treba da napomenem da sam od malena, kako je

govorila moja majka, “dete svetog Nektarija i zato smo te krstili u

manastiru i dobio si wegovo ime”. Svetiteq mi re~e: “Kroz ovo

isku{ewe prolazi{ jer nisi bio pa`qiv i nisi tra`io da ti pomognem.

Dobro si u~inio {to si se ispovedio svom duhovnom ocu… pre nego {to

si po{ao na put, ina~e bi pro{ao mnogo gore.” Potom mi pokaza

jednog crnog ~oveka vezanog lisicama, koji je dr`ao nekoliko mojih

li~nih predmeta i dva zlatne vereni~ke burme, koje bejah kupio, jer

sam razmi{qao o tome da se verim. Re~e mi jo{ ovo: “Ove predmete

nemoj vi{e da tra`i{, jer }e izgoreti zajedno sa ovim crnim.” Dade mi

jo{ mnogo saveta i re~e mi da se ispovedim istovremeno sa svojom

budu}om verenicom i da 30. tog meseca ponovo do|em u manastir da

me isceli.”

I zaista, pored toga {to se poklonio ~asnim mo{tima, o~itane su

mu molitva Vasilija Velikog i savetovano je i pacijentu i wegovim

roditeqima da budu trpeqivi, da imaju toplu veru u Boga i da cela

porodica treba da se pokaje. (Sve to bilo je u~iweno kada su svi

zajedno po drugi put do{li u manastir, dakle 30. marta.) Posle toga

vrati{e se ku}i. A 30. marta, u ~etvrtak, ponovo su oti{li u manastir,

kako pacijent, tako i wegovi roditeqi i ro|aci. Ispovedi{e se svi. Slu`en

je moleban svetitequ i ~itane su molitve za izagnawe demona. Treba

re}i da je bolesnik u vi|ewu video svetiteqa u blistavom odejaniju i da

mu je rekao da }e ga do kraja meseca isceliti. I{~ekuju}i i pouzdav{i

se – da }e Bog posredstvom Svog ~udotvoriteqa svetiteqa, svetog

Nektarija, da ispuni wihovu `udwu – ostali su u manastiru i u ~etvrtak

posle podne i u petak pre podne. Prisustvovali su i Liturgiji pre|e

osve}enih darova i posle podne Akatistima Presvete Bogorodice. Na

samom kraju Akatista, bolesnik Nektarije, koji je sedeo pred kivotom sa

svetiteqevim mo{tima, pade u nesvest. Ro|aci po`uri{e da zamole

nastojateqa manastira da ga zakrsti i da se pomoli. Zaista, sve{tenik

odmah do|e. Pomoli se za wega, zakrsti ga ~asnim krstom i kada

bolesnik malo do|e sebi, zatra`i od roditeqa da ga odvedu u

svetiteqevu keliju.

“A tamo, dok sam se molio kle~e}i”, pripoveda mladi}, “pojavi se

sveti Naktarije kao stari monah i, po{to me oseni krstom, pokaza mi

onog crnog kako gori zajedno sa mojim prstewem i re~e mi: “Sada si

ozdravio.” Moji pratioci su ~uli, jedan “izgoreo sam”, a drugi “izgoreo je

crni”.

Wegova porodica zatra`i da mu dopuste da legne na postequ

svetog Nektarija. To mu je bilo dopu{teno i kada je, uz pomo}

roditeqa, seo na postequ, oseti kako mu se telo potreslo i, gle ~uda!

Vrati mu se vid!!!

Roditeqi, bra}a i sestre, sestre iz manastira i poklonici koji su se

tu na{li, usred potresenosti i suza, po~e{e slaviti Boga, koji je usli{io

molitve svih i zastupni{tvom svetog Nektarija u~inio ~udo.

“Kada su me izveli iz svetiteqeve kelije”, nastavqa mladi}, “bilo je

kao da sa mojih o~iju otpadaju tanke membrane i progledao sam.

Usledila je takva potresenost i toliko suza da se to ne mo`e opisati.

^udotvoriteq sveti Nektarije iscelio me je 31. 3. 89, ta~no onako kako

mi je najavio. Zahvaqujem mu i blagodarim iz dubine srca i dok sam `iv

ne}u prestati da pripovedam sva ~uda koja je izvr{io meni gre{nome i

nedostojnome. @elim jo{ da preporu~im svima koji padnu pod dejstvo

demona da se prvo obrate velikom iscelitequ du{a i tela, pa tek onda

lekarima specijalistima. Da ni u kom slu~aju ne zatra`e pomo} od

raznih magova i medijuma, jer }e biti osu|eni na propast. Slavim Boga i

zahvaqujem svetom Nektariju, ~udotvoritequ.”

* * *

Nastojateq Pokloni~kog hrama svetog Nektarija u Sikeji u

Lakoniji, protojerej gospodin Stavros Varas, opisuje svetiteqevo ~udo iz

vremena kada je on bio student u Korintu.

“Na ~asu gimnastike morao sam da uradim ve`bu premeta preko

glave, a posledica toga bio je bol u vratu i desnom ramenu. Bolove sam

imao i slede}eg dana. Nisam gubio hrabrost, nego sam se uzdao u

~udotvornu silu svetog Nektarija, i po{to sam se tri puta ikonom

zakrstio i pomazao bolno mesto uqem iz wegovog kandila, koje sam

doneo iz svog sela, iz Sikeje u Lakoniji, odmah sam se iscelio!

Slavim Boga, koji mi je u~inio dobro~instvo zastupni{tvom

svetog Nektarija.

* * *

Gospodin Joanis Bacakis, ro|en 1912. u Sikeji, bio je, tokom

dugog niza godina, pojac i ~lan crkvenog odbora hrama Sv. Dimitrija u

Sikeji u Lakoniji.

Od 1963. godine – kada je podignut Pokloni~ki hram svetog

Nektatija – gospodin Bacakis je u wemu pojac.

Gospodin Bacakis pripoveda:

“1973. godine, u na{e selo je do{ao bra~ni par iz Soluna. Mu` je bio

poqoprivredni in`iwer. Pozvao sam ga da mi popravi ma{inu za

pakovawe slame. Na putu, na opasnim krivinama Ahladokamba sudario

se sa drugim automobilom. Wegova `ena je spontano uzviknula:

“Presveta Bogorodice, sveti Nektarije, pomozite nam!” I, o ~uda!

Nikome se ni{ta r|avo nije desilo! Nastavili su put i stigli u Sikeju.

Zaustavili su se ovde, pred Pokloni~kim hramom, ne znaju}i da je

posve}en svetom Nektariju. Me|utim, hram je bio zatvoren. Gospo|a

ubere jedan jasminov cvet za blagoslov i stavi ga u xep. Uputili su se

prema tvr|avi Monemvasiji da preno}e. Pri ulasku u grad, gospo|a

ugleda postarijeg arhijereja, sa svim obe`jima dostojanstva, kako stoji

naslowen na neki zid. Ne{to kasnije, upita{e da li postoji episkop u

gradu. Stanovnici Monemvasije odgovori{e – kako je i prirodno –

odre~no. Oni se odmah vrati{e na mesto gde su videli arhijereja, ali

stari episkop be{e nestao! Sutradan ujutro krenu{e iz Monemvasije

prema na{em selu. Ponovo se zaustavi{e pred Pokloni~kim hramom.

Otac Haralampije Cakonas je slu`io Liturgiju. Ja sam pojao. ^im je

gospo|a na ikonostasu ugledala ikonu svetog Nektarija, zanemela je,

jer je u wegovom liku prepoznala jerarha kojeg je, prethodnog dana,

videla na putu za Monemvasiju! Po~e da pla~e i uzvikuje blagodare}i

svetititequ {to ih je izbavio. Dok je Liturgija trajala, ona je uzvikivala:

“Sveti Nektarije, zahvaqujemo ti {to si nas izbavio i {to si se javio

nama gre{nima!” Posle bo`anstvene Liturgije, ona ispri~a svima to

~udo i svi smo zajedno slavili Boga.”

* * *

London 1. 6. 1991. godine

Dragi u Hristu gospodine Melinose,

Ovim pismom `elim da vas pozdravim i da vam po`elim zdravqe

kako biste nastavili svoje ogromno delo.

Gospodine Melinose, zajedno sa pismom, {aqem vam i jedan

program proslave dvadesetogodi{wice postojawa ovda{we crkve i

crkvene zajednice svetog Nektarija, kao i bele{ku o tome kako sam ja

li~no upoznao svetog Nektarija. Nadam se da }e vam ovo {to vam

{aqem biti od koristi za va{e delo o svetom Nektariju.

Eto toliko, sada sa qubavqu Hristovom zavr{avam pismo.

Andreas Pitas

Juli 1974. godine. To je datum koji }e uvek biti urezan u

pam}ewe svih Grka sa Kipra. Srxba, negodovawe, zatim u`as,

proterivawe. Hiqade qudi be`e iz svojih sela kao izbeglice, jedni ostaju

na Kipru, a drugi odlaze u strane zemqe.

Pro{la su tri meseca od vremena otkako su Turci napali Kipar, ali

stanovnici moga sela, Davlos, jo{ nisu uspeli da pre|u u slobodne

delove ostrva.

Bio je 20. novembar, praznik Vavedewa Presvete Bogorodice. U 6

satu ujutro dva Turska vojnika lupaju na na{a vrata i obave{tavaju nas

da treba da odemo iz sela i da nam ne dopu{taju da uzmemo bilo {ta

sa sobom. Sa jo{ 14 seqana prebacuju nas u Nikoziju, u licej kiparskih

Turaka. Odatle nas Ujediwene Nacije prebacuju u slobodne delove

Nikozije. Dva dana smo proveli kod na{ih ro|aka i odatle sam sa

popadijom i dvema na{im }erkama oti{ao u London.

Predsednik parohije svetog Nektarija u Londonu, Hristos

Kacikidis, sa velikom rado{}u me je primio kao paroha hrama. Prvu

bo`anstvenu Liturgiju slu`io sam 12. decembra 1974. godine. Nedequ

dana kasnije, me|utim, arhiepiskop Tiatire Atinagora, odre|uje me, u

maju 1978. godine, za putuju}eg sve{tenoslu`iteq. Postavqewe je

trebalo da bude 14. maja. 13. maja uve~e, sawao sam neobi~an san.

Sawao sam ostrvo Eginu gde se nalazi manastir svete Trojice. Nisam

tamo nikada bio, niti poznajem to mesto. Ali, o ~uda! Blagodat svetog

Nektarija me udostojila da ga upoznam i da razgovaram s wim! Video

sam ga, kao da je `iv, kako stoji izme|u dva bre`uqka, usred

vododerine, okrenut prema manastiru i gleda me pravo u o~i. Pri{ao

sam mu, napravio metaniju i poqubio ruku, a on mi onda re~e:

“Oti}i }e{, ali }e{ se ponovo vratiti!” Samo to i ni{ta vi{e. Posle dve

godine, predsednik eparhije mi pri|e i zamoli da li bih ikako mogao da

se vratim! Sa rado{}u sam prihvatio. Vratio sam se 5. maja 1980. U

leto 1984, po prvi put sam sa popadijom otputovao na odmor u Gr~ku.

Prvo mesto koje smo posetili, bila je Egina. Oti{li smo da se poklonimo.

Kada smo stigli, uzeli smo taksi. Kada smo bili na posledwem zavoju

pre manastira, prepoznao sam mesto na kome sam video svetiteqa i

odmah sam se setio sna i ispri~ao sam ga odmah popadiji. Kada sam

se vratio u Englesku, sve sam to ispripovedio sabranom narodu, kako

bi se jo{j jedamput proslavilo ime Troji~nog Boga kroz svetog

Nektarija.

* * *

Po{tovani otac Hristodul Nikolau, nastojateq hrama svetih

Ispovednika u Nikoziji, dok je bio jo{ |akon – 1971. godine za vreme

studija Crkvene {kole u Nikoziji – toplo se molio, zajedno sa svojom

suprugom, Andrulom, da dobiju dete, jer, ni posle ~etiri godine braka,

jo{ nisu osetili tu radost. Zbog wegovih studija bio je odsutan od ku}e

od ponedeqka do petka i wegova supruga – kako nije imala dece –

jo{ je intenzivnije ose}ala wegovo odsustvo.

Jednoga dana, jedan wegov kolega govorio mu je o svetom

Nektariju. Re~e mu da blagoda}u Bo`ijom tvori mnoga ~uda i u

slu~ajevima kada neko ne mo`e da ima dece i da sre}ni roditeqi

obi~no toj de~ici daju wegovo ime. Ocu Hristodulu – detiwe li nevinost

i jednostavnosti dobre du{e! – nije se mnogo dopadalo to ime! Me|

utim, toplo je zamolio svetiteqa i zavetovao se i on da }e dete, kao dar

Bo`iji krstiti Nektarije, ili Nektarija.

Jedne subotwe ve~eri, dogovori{e se supruga i on da sutradan

odu u hram svetog Nektarija u Limasolu i da se u wihovo ime slu`i

moleban svetom Nektariju. Tokom te no}i otac Hristodul ugleda na

zidu iznad posteqe ikonu svetog Nektarija – koje u stvarnosti nije bilo –

i svetiteq mu sa ikone re~e: “Va{e molitve su usli{ene. Bog }e vam

podariti dete.” Ujutro, potresen i presre}an, ispri~a to svojoj `eni.

Krenu{e. ^im su stigli, sreli su se sa nastojateqem hrama,

arhimandritom Kalinikom. Jedan dvanaestogodi{wi de~ak, ~im ugleda

oca Hristodula, ra{iri o~i i po~e da ga posmatra. Otac Kalinik to

primeti i re~e: “Reci nam, ~edo moje, ono {to si mi ranije rekao…”

De~ak, sav rumen od iznena|ewa, re~e da je u snu video stotine qudi

kako dolaze u hram i kako je video i ovog sve{tenika i kako su svi

uzvikivali: “Desilo se ~udo! Velika je blagodat svetog Nektarija!” Vrele

suze pokvasi{e lice oca Hristodula i wegove supruge. Pomolili su se sa

verom i strahom Bo`ijim. U roku od mesec dana Andrula ostade u

trugom stawu. Kada je de~a~i}, kome su dali ime Nektarije, porastao

– jedan blagoslov sledi drugi – posvetio se Bogu i prigrlio bo`ansku i

angelsku shimu. Danas se podvizava u Manastiru Vatoped, na Svetoj

Gori, pod imenom monah Maksim! Wegovi roditeqi imaju jo{ ~etvoro

dece.

* * *

Svetogorski monah Mojsej, starac iz kolibe svetog Jovana

Zlatousta, koja se nalazi u skitu svetog Pantelejmona – manastira

Kutlumu{ - bolovao je od ciroze jetre vi{e od dvadeset godina, i mnogo

se mu~io od propratnih pojava koje prate ovu te{ku bolest. 20.

septembra 1997. godine, oca Mojseja je na Floridi, SAD, operisao

gospodin Andreas Cakis. Izvr{eno mu je presa|ivawe jetre. Dok su

monaha prevozili u operacionu salu, pre nego {to je po~elo delovawe

anestezije, otac Mojsej prizvao je blagodat i pomo} svih svetih da ga

zastupaju pred Spasiteqem Hristom.

Posle mnogo~asovne uspe{ne intervencije, bu|ewe je bilo

prili~no bolno. Kada je do{ao sebi, otac Mojsej se ose}ao iscrpqeno i

klonulo, {to je potpuno razumqivo, ako se ima u vidu ozbiqnost

operacije. Imao je bolove i neprestano se umno molio, a onda se pred

wim pojavi sveti Nektarije, ~udotvoriteq, nose}i na sebi svoje

arhijerejsko odejanije.

Dopustimo starcu da nam sam opi{e tu potresnu posetu.

“Ose}ao sam se iscrpqeno i nisam prestajao da prizivam

blagodat Bo`iju. Vidite, muka je bila velika, a moj organizam je bio

sasvim oslabqen. Posledica toga bila je i du{evna poti{tenost.

Nisam mogao da ~inim ni{ta drugo, osim da se molim.

Odjednom, pored mog kreveta se pojavi sveti Nektarije, nose}i

potpuno vladi~ansko odejanije. Posmatrao me je blagim pogledom

pravo u o~i, a onda mi re~e: “Sve si pozvao, osim mene! Ali ja sam

do{ao!” Rekao je samo to i nestao. U~inio sam napor i setio se kako su

me vozili u operacionu salu – onda kada sam prizivao sve svetiteqe – i

kako sam na ~udan na~in zaboravio na svetog Nektarija, koga

naro~ito po{tujem. A on je do{ao u te{kom ~asu i rekao tih nekoliko

re~i, koje nisu odavale utisak da se `alio, ve} je to rekao ne`no i blago,

kao otac. Od tog trenutka ose}ao sam se dobro! Potresen, slavio sam

predobrog Boga, Koji se, posredstvom Svog svetiteqa, ponizio do moje

gre{nosti i {tedro me obasuo blagoda}u Svojom.”

* * *

Igumanija manastira Jerusalim – koji se nalazi na Parnasu, pored

mesta Davlija u Beotiji – mati Hristodulija, ispripovedila nam je

potresno dvostruko ~udo svetog Nektarija:

“Brat monahiwe Ksenije, lekar Aris Baizanos – izuzetan kardiolog i

patolog, upravnik Atinske klinike – razboleo se od raka na be{ici, kada

je wegova `ena ~ekala wihovo drugo dete. Bilo je leto 1985. godine.

Jednoga dana do|e u na{ manastir, idu}i pe{ke od `elezni~ke stanice

u Davliji, {to zna~i, ~itavih 16 kilometara uzbrdo, a celim putem se sa

verom umno molio. Na ulazu u manastir spusti se na kolena i tako

stigao do sredi{weg hrama. Pomolio se sa suzama pred Presvetom

Bogorodicom. Bio je potpuno `ut. Zamolio nas je da se i mi molimo za

wega.

Uzeli su mu ise~ak za patolo{ku analizu i rezultat je bio

pozitivan. O tome nas je obavestio wegov prijateq i prijateq na{eg

manastira, gospodin Stenos, koji nas je zamolio za mnogo molitve.

Pitala sam da li bi bilo boqe da Aris ode na le~ewe u inostranstvo.

Gospodin Stenos me je svojim odgovorom ostavio bez re~i: “Mati

igumanijo, na `alost, wemu nije ostalo vi{e od tri meseca `ivota.”

Odmah smo izvr{ili osve}ewe jeleja. Poslali smo mu sveto uqe i svetu

vodicu. On je svakoga dana i od jednog i od drugog pipetom sipao u

ka{i~icu i, po{to bi se osenio krstom, to bi popio govore}i: “To je lek

koji mi je Bog dao!” Vidite, koliko je veli~anstvena bila wegova vera…

Mi smo bdele, molile se… A na{ preosve}eni, na{ otac Jeronim, rekao

nam je da se na Liturgiji, koju je slu`io na Duhove, najtoplije pomolio za

Arisa. Mi smo neprestano molile Presvetu Bogorodicu i svetog

Nektarija. Govorile smo mu: “Svetitequ, godinama si pored nas. Za

svoju… dobrobit ti se obra}amo i prekliwemo te! Pomozi na{em bratu

Arisu i mi }emo u manastiru podi}i pokloni~ko mesto sa tvojom

ikonom.” Usred intenzivnih neprekidnih molitvi za Arisa, pozove nas

telefonom goso|a Dina Cavaras iz Davlije, koja je boravila u Atini, i

re~e mi: “Mati igumanijo, razmislite, postoji li, mo`da, blagoslov da

podignete nekakvu malu crkvu, koja bi bila posve}ena svetom

Nektariju?” Zadrhtala sam od potresenosti. Ispri~ala sam joj

pojedinosti. Uverila sam je da }emo je odmah obavestiti, ~im budemo

spremni. Po~eli smo da razmi{qamo o tome gde da podignemo hram.

Posle svega, potpuno smo odbacili misao o pokloni~kom mestu. Sada

smo ve} razmi{qale samo o hramu. Jedne ve~eri, nas tri sestre – iako

nedostojne – ugledasmo svetiteqa u mona{koj rasi. Dr`e}i u ruci

nekakav {tapi}, pokaza nam jedno mesto na gorwem spratu i re~e

nam: “Zar ovde nije lepo mesto za oltar?” Kada je svanulo, sve smo

oklevale da jedna drugoj ispri~amo {ta smo videle. Osmelila sam se i

ispri~ala im. Mo`ete li da zamislite koliko smo se iznenadile kada smo

sve tri ispri~ale isto!..

Bio je juni. U zgradu na{e Mitropolije, ovde pored nas, do|e jedan

klirik da odr`i besedu. Sa wim je bio i jedan arhitekta. Mi to, naravno,

nismo znale. Pozvao nas je telefonom, iz Almirosa, kod Volosa,

sve{tenik, mole}i nas da obavestimo in`ewera, gospodina Nasiulasa,

koji se nalazi u Mitrpoliji, da stupi u kontakt s wim, jer se sada nalazi u

kupoli i treba da se posavetuje sa wim. Kada je in`ewer Nasiulas

obave{ten i kada je do{ao u manastir da telefonira u Almiros, ispri~ala

sam mu sve {to smo `elele u vezi sa podizawem hrama. Rado je

pristao da nam pomogne. Za~as se po~elo sa radovima. U tome su

pomogli prilozi hri{}ana. Osim one gospo|e iz Davlije, mo`da treba da

vam idspri~am ovo: ^ovek po imenu Cabanakis – avio-in`ewer - ako

me se}awe ne vara – do{ao je sa `enom iz Atine u Livadiju i upitao

nekoga na trgu, gde se u okolini gradi hram svetog Nektarija. Onaj je

znao za radove u na{em manastiru, pa ga je obavestio! Da li je to bila

slu~ajnost? Razume se da nije. Da li je slu~jnost da je, me|u stotinama

qudi, upitan ba{ taj ~ovek? Sigurno da nije. “Ko je Bog velik kao Bog

na{?”2 Do{ao je sa `enom, oboje su klekli na mesto gde su se nalazili

stubovi hrama koji se gradio, toplo se pomolili i pomogli nam novcem.

Radove smo po~eli sa na{ih 50 000 drahmi, a ve} smo raspolagali sa

vi{e od 16 miliona. Gospo|a, koju sam na po~etku spomenula, dala

nam je 6 miliona. Dok sada razgovaramo, ve} je pola hrama

`ivopisano.

U me|uvremenu, na{ lekar Aris je ozdravio. Posle 40 dana kako

je svakoga dana pio sveto uqe i osve{tanu vodu, oti{ao je na zakazani

2 Psal. 76, 14

pregled. Sve je bilo negativno!!! Ni traga od raka! @iveo je jo{ 14

godina – a ne tri meseca – i upokojio se iz sasvim drugih razloga!…

Neka je slava Bogu, Koji je posredstvom Svog svetiteqa,

Nektarija, jo{ jednom pokazao Svoju beskrajnu milost.

* * *

Prepodobna monahiwa H. iz manastira Blagove{etwe Matere

Qubqenoga sa Patmosa, imala je ozbiqne ginekolo{ke probleme, koji

su, posle {est meseci, postali izuzetno akutni. Sa blagoslovom

igumanije, u pratwi jedne sestre, oti{la je na onkolo{ku kliniku “Sveti

Sava”. Bio je juni 1996. godine. Hirurg, gospodin Frangakis, uspostavio

je dijagnozu i rekao sestri koja je dopratila monahiwu: “Na `alost,

sestra boluje od zlo}udnog adenomioma. Weno stawe je veoma

ozbiqno.” Dakle, rak na materici i to veoma zlo}udan. Bolesnica nije

odmah saznala istinu. Igumanija joj je – znaju}i svu ozbiqnost wenog

stawa – savetovala da ni{a ne pita, nego da se ograni~i na ono {to joj

ka`u, samo da ne bi saznala svu ozbiqnost svoje bolesti. Monahiwa je

poslu{ala. Me|utim, kako je u pro{losti bila bolni~arka, i po{to je

uporedila svoje simptome sa onim {to je uspela da sazna iz svoje

okoline, shvatila je istinu. Tome je doprinelo i to {to je jedna

bolni~arka gre{kom pred wom ostavila otvorenu fasciklu sa

dijagnozom i mi{qewem lekara. Monahiwa se duboko ra`alostila, {to je

bilo sasvim prirodno, ali nije pala u o~ajawe. Po~ela je toplo da se moli

svetom Nektariju. Istovremeno je zatra`ila od wihovog

bla`enopo~iv{eg starca i voqenog svetiteqevog u~enika, oca

Amfilohija Makrisa, da je i on zastupa pred svetiteqem i svojim

u~iteqem, kako bi joj se povratilo zdravqe. U manastiru su se wihov

duhovnik, igumanija i sve sestre neprestano toplo molili… Svo duhovno

oru`je bilo je u dejstvu. Sva ta oru`ja zajedno predstavqaju kqu~ koji

otvara nebesa…

Rezultati su bili pozitivni. A tada je stupio na scenu veliki

isceliteq, ~udotvoriteq, sveti Nektarije. Monahiwa je, iako ga nije

videla, ose}ala wegovo prisustvo uvek i svuda. Tako je spokojstvo i mir

preplavio weno srce. Ose}ala je da joj je doveo Hrista, da se svakoga

dana pri~e{}uje. Lekar joj je jednom rekao: “Sestro, `eleo bih da znate

istinu. Situacija nije ba{ jednostavna. Ako rezultati operacije poka`u

isto {to i biopsija, u po~etnoj fazi }emo upotrebiti zra~ewe, a ako ne

bude `eqenih rezultata, pre}i }emo na hemoterapiju.”

Uve~e uo~i operacije, duhovnik i nastojateq manastira ode u

pokloni~ki hram svetog Nektarija, koji se nalazi u Kamarizi kod

Lavriona. Zatra`io je od igumana, oca Nektarija Vitalisa da o~ita

moleban za zdravqe bolesne monahiwe, koja je trebalo sutradan da

bude operisana. Starac je glasom promuklim od potresenosti molio

svetiteqa, tra`e}i od wega da je zastupa. Potreseni su bili i svi prisutni

poklonici, koji su se tako|e toplo molili. Zatim mu dade malo uqa iz

svetiteqevog kandila i savetova mu da ga bolesnica pije i da se svaki

put zakrsti wime. Uveravao ga je da je siguran u to da }e svetiteq

posredovati i u ovom, kao u tolikim drugim slu~ajevima.

Svanuo je dan operacije. Sestru su, du{evno veoma sna`nu,

odvezli u operacionu salu. Neprekidno se umno molila i intenzivno

ose}ala prisustvo svetog Nektarija. To joj je davalo snage. Ose}ala se

neustra{ivom, jakom. Odmah posle vi{e~asovne operacije, izvr{ena je

– kako je uobi~ajeno – biopsija. Rezultat je bio negativan!!! Gospode

Bo`e! Za vreme operacije se ~ulo kako je glavni hirurg – g. Frangakis –

vi{e puta rekao: “Ovde se dogodilo veliko ~udo! Ovde je bilo mnogo

molitve!” To isto je rekao i monahiwi, ~im se probudila. Smerno mu je

odgovorila da ~udo duguje neprestanim molitvama wenog duhovnog

oca, starca Nektarija, wene igumanije i wenih sestara. Posle osam dana

bio je gotov i rezultat druge biopsije. I on je bio negativan!…

Sada su molitve bile zamewene slavoslovima, koje je sestrinstvo

manastira gorqivo upu}ivalo Predobrom, ^ovekoqubivom Bogu, Koji je,

posredstvom Svog svetiteqa, Nektarija, u~inio ovo veliko

dobro~instvo.

* * *

Slede}e ~udo svetog Nektarija – koje je upalilo prvu iskru za novi

po Hristu `ivot – ispri~ao je M. Melinosu isku{enik iz manastira

Kutlumu{, Aleksandar, u svetu Alekos Galanos, veoma poznati

pozori{ni pisac i scenarista.

1982. godine, po~eo sam da ose}am neke bolove u predelu

stomaka. Lekari u bolnici, u kojoj sam bio u po~etku, smatrali su da je

u pitawu neki problem sa stomakom. Bolovi su trajali ve} dve godine.

1984. godine, kada sam do{ao u drugu bolnicu, lekari su

konstatovali da imam kamen u `u~noj kesi. Odlu~ili su da treba da se

podvrgnem operaciji `u~i. Tra`io sam mi{qewe i drugih lekara.

Napravili su gomilu testova i ispitivawa. Oti{ao sam u tre}u bolnicu da

bi me operisali. Rekli su mi da }e oporavak od operacije trajati samo tri

dana. Naposletku, ostao sam u bolnici oko tri meseca, jer su usledile

komplikacije, pa sam do{ao u tako te{ko stawe, da mi je i `ivot do{ao

u opasnost. Prona{li su na kraju da se kod mene radilo o raku na

ulaznom delu `u~ne kese. A ja nisam, ni tokom dugog perioda dok

sam trpeo bolove, ni za trenutak pomislio na najgore. Verovao sam da

imam neku bakteriju i da }u se izle~iti nekakvim antibioticima. Od

jednog trenutka, me|utim, i nadaqe, bolovi su postali tako jaki da bih

sa zadovoqstvom pao sa balkona. Setio sam se [ekspirovog Hamleta,

koji na jednom mestu ka`e: “Da Ve~ni nije dao zakon svoj protiv

ubistva sebe!”3

Lekari reko{e mojim ro|acima da }u, ako dospem da izi|em iz

bolnice, `iveti posle toga najvi{e tri meseca. Me|utim, od jednog

trenutka, pa nadaqe, po~eo sam, iz neobja{wivih razloga, da se

ose}am boqe. Odlu~io sam da odem u London na ~uvenu onkolo{ku

kliniku (Royal Marsden Hospital), gde su me temeqno ispitali, ali bez

rezultata.

3 Prevod sa engleskog, Sima Pandurovi} (Prosveta, Beograd 1968.)

Posle toga sam oti{ao u Ameriku, u Wujork u Mamorial Hospital,

gde su mi rekli da }u ponovo da budem operisan. I tamo su jo{ jednom

potvrdili da imam rak `u~i. Me|utim, posle ponovnog procewivawa

rezultata, amer~ki lekari izjavi{e da su veoma zadovoqni operacijom

koju su izvr{ili u Gr~koj i da oni ne bi mogli da u~ine ni{ta vi{e. Kada

sam ih upitao da li }u `iveti i koliko, odgovorili su mi da je prosek u

sli~nim slu~ajevima, na osnovu statistike, godinu dana `ivota.

Me|utim, jedan moj prijateq, ikonopisac, re~e mi da mi je pod

uzglavqe u bolnici – dok sam bio u Atini – stavio ikonu svetog Nektarija

i kwigu o wemu. Uporedo sa tim, zavetovao se za mene, da }e on

izraditi veliku ikonu svetog Nektarija, da }u je ja posrebriti i da }emo je

zajedno odneti na Eginu. Od toga dana, kako se kasnije otkrilo, po~ela

je da mi se spu{ta visoka temperatura, i sve je krenulo naboqe.

Ose}ao sam se mnogo boqe, ali nisam znao kako i za{to, jer su iznad

mog kreveta bile mnogobrojne ikone svetiteqa. Najzad je `ivopisao

ikonu, ja sam je posrebrio i po{li smo na Eginu. Po{to sam se poklonio

~asnim mo{tima u hramu, oti{ao sam do nadgrobne plo~e i poklonio

se. Ose}ao sam se sre}nim i bio sam duboko potresen, uprkos tome

{to do tada nisam imao mnogo kontakta sa Crkvom. Postavqao sam na

scenu mnogobrojna svetovna dela, bavio sam se pozori{tem. Bio sam

gord i slavoqubiv.

Slede}eg vikenda sam ponovo oti{ao na Eginu. Sve{tenik mi je

o~itao molitvu za zdravqe. Oti{ao sam ponovo da se poklonim

svetitequ, veoma uzbu|en. Otkako sam prvi put posetio svetiteqa, imao

sam poznawe da nisam ispravan. Postao sam svestan toga koliko sam

gre{an, pomolio sam se i rekao svetitequ: “Sveti Nektarije, mogu da se

poredim samo sa nulom, ako ne i sa nekim brojem ispod nule! Drugi se

zavetovao umesto mene. A sada ti se zavetujem sam: Da dva meseca

ne}u imati li~ni `ivot. Ispovedi}u se i pri~estiti. U~ini da ozdravim.

Pomozi mi telesno, ali i duhovno.” Treba napomenuti da za ~oveka

mojih dru{teno-umetni~kih aktivnosti (bio sam u najvi{im dru{tveno-

umetni~kim krugovima, koji su stalno pod svetlo{}u reflektora) takva

uzdr`anost je kao udarac u stomak.

Onda sam oti{ao kod starca Epifanija Teodoropulosa i otvorio

sam mu srce. Saslu{ao me je sa mnogo pa`we, a mo`ete da zamislite

koliko sam imao da mu ka`em! Rekao mi je do|em ponovo sa mesec

dana. Oti{ao sam odr`av{i sve {to sam mu obe}ao. Dopustio mi je da

se pri~estim za Bo`i}. Tako sam i u~inio. Ponovo sam oti{ao na Eginu.

Kada je svetiteqeva nadgrobna kapelica bila prazna, bacio sam se na

mermer, osetiv{i ne{to neopisivo. Ose}ao sam se kao u`asno prqav

~ovek, koga tek {to su okupali. Ne{to je u mom srcu govorilo, ili boqe

re}i vapilo, pa sam rekao: “Od sada pa nadaqe, dragi moj svetitequ,

ne}u imati li~nog `ivota. @ive}u u Hristu i po Hristu. Isceli me.” U tom

trenutku, kao da sam dobio injekciju u ruku – ne doslovno, razume se –

tom brzinom sam osetio potrbu da odem na Svetu Goru i da tamo

umrem. Napi{em pismo starcu Josifu u manastir Kseropotam i on me, u

velikoj qubavi prihvati. Oti{ao sam. Prolazili su dani, danas }u umreti,

sutra }u umreti, prolazile su nedeqe, meseci, godine: do danas, kada

razgovaramo pro{lo je otada, slava Bogu, 15 godina. Posle

petogodi{weg boravka u manastiru Kseropotam, osetio sam potrebu

da `ivim sam u jednoj keliji.

U me|uvremenu sam ostvario vezu sa starcem Pajsijem, koji mi

re~e: “Zavoleo te je Bog i `ive}e{ jo{ mnogo godina!” Posavetovao me

je da odem u keliju koja je blizu manastra, a ne u neku udaqenu. Posle

mnogo razmi{qawa zavr{io sam u manastiru Kutlumu{, ovde na Svetoj

Gori, gde boravim kao isku{enik sa blagoslovima mog dobrog starca

Hristodula.

Treba jo{ da vam ka`em da je pre neke ~etiri godine u Londonu,

u pozori{tu bio postavqen moj komad “Crveni feweri”. Ja sam se u to

vreme nalazio tamo. Pozivale su me radio stanice da im dam intervju.

U uvodnom delu su rekli: “Sigurno ste do{li da prisustvujete probama

va{eg komada.” Odgovorio sam im: “Ne, do{ao sam iz mawe prijatnog

razloga.” Ispri~ao sam im sve o svojoj bolesti. Zato su me pustili da im

pri~am {ta god sam hteo. Ispri~ao sam o promeni na~ina `ivota, o

svojoj veri, o hrabrosti koju daje Bog i bliskost sa Crkvom. Na wih je

ostavilo duboki utisak {to ja, koji sam nekada napisao “Crvene fewere”,

sada govorim o Svetoj Gori, u ~udima svetiteqa i tako daqe. Objasnio

sam im kako se ~ovek, blagoda}u Bo`ijom, mewa, a dovoqno je samo

da je zai{te i ona ga oseni!…

Svet je poludeo od telefonirawa, faksa, tra`e informacije o veri, o

~udu, o tome kako se ~ovek suo~ava sa smr}u, kakvu radost pru`a

Crkva i savestan hri{}anski `ivot.

Slava Bogu! Slava Bogu! Slava Bogu!

* * *

Zovem se B.T.T. i radim u velikom supermarketu u centru Pireja.

Jednog predve~erja – u leto 1989. – posle radnog vremena, poveze me

moj verenik u na{u vikendicu u Nea Makri, gde smo u to vreme

porodi~no provodili leto. Malo pre no {to smo stigli – to je bilo sigurno

od ku{a~a – ozbiqno smo se posva|ali, jer je on, uprkos tome {to

jo{ nismo bili ven~ani, uporno tra`io da imamo odnose. Strpqivo sam

mu objasnila da osim tog razloga ima jo{ jedan koji je to branio, a to je

{to sam se toga jutra – dan je bio radni, ali bio je praznik velikog

svetiteqa – pri~estila. Kada sam mu sve to ispri~ala, po~eo je da huli

na Boga i psuje Nebesa… Poslav{i me do |…, otvori vrata automobila

na maloj udaqenosti od ku}e i isterao me. Nisam se usprotivila da ne

bih jo{ vi{e pogor{ala situaciju, nego sam, rekav{i u sebi: “Gospode

pomiluj”, iza{la iz automobila. Bilo je pusto, i ve} je uveliko bila no}. Sa

iznena|ewem sam primetila da nemam kod sebe ni kqu~ od kapije, ni

od ulaznih vrata. Lupala sam, ali moja majka nije ~ula da bi mi otvori

vrata. Istovremeno, neko crno, ~udno bi}e, koje je li~ilo na neprirodno

veliku ma~ku – doma}a `ovotiwa svakako nije bila – pojavilo se na

mestu gde sam izi{la iz automobila i po~elo da mi se pribli`ava!

Gledala sam ga sle|ena pogleda kako mi prilazi, dok sam o~ajni~ki,

obema rukama, lupala po kapiji. Uzalud. Majka me nije ~ula. Tada sam

po~ela da prizivam svetiteqe. Ali, izgleda da im moja gre{nost nije

dopu{tala da mi pomognu. Ono ~udno stvorewe mi se u me|uvremenu

opasno pribli`ilo. U o~ajawu, kao da mi sevnu ne{to kroz glavu, pa

bolno zavapih na sav glas: “Sveti Nektarije, pomozi mi!” Istog trena,

ona zver nestade kao dim, a istovremeno se otvori{e vrata ku}e i izi|e

moja majka sa vidqivim znakovima zabrinutosti na licu. Re~e mi: “Dete

moje, jesi li uop{te kucala na vrata? Nisam ni{ta ~ula. Samo me ne{to

podstaklo da odmah poletim napoqe, a srce mi se steglo od brige za

tebe.” Pla~u}i sam joj ispri~ala {ta se dogodilo i kada smo u{li u ku}u,

zablagodarili smo svi zajedno mnogomilostivom Bogu, Koji je,

posredstvom svetog Nektarija, jo{ jednom pokazao Svoju qubav i

neizmernu milost.

* * *

Dobro~instva svetog Nektarija prema mojoj neznatnosti su

mnogobrojna. Ali, ovde }u da se zadr`im samo na dva `iva ~uda.

Bilo je leto 1981. godine. Pukla je guma na automobilu i bio sam

primoran da promenim to~ak. Po{to sam namestio rezervni to~ak i

spustio automobil sa ru~ne dizalice, zaboravio sam kqu~em da

zategnem {rafove. Zavrnuo sam ih samo rukom. Ako se dobro se}am,

~itava dva dana vozio sam auto u takvom stawu. Drugoga dana

uve~e, za~uo sam nekakvu lupu u gepeku. Buka je u po~etku bila

podno{qiva, a onda je postala jaka. Morao sam dva puta da zaustavim

auto jer je buka postala veoma uznemiravaju}a. Pregledao sam sve,

pogledao u gepek, ali ni{ta. Alat je bio na svom mestu i nije bilo

ni~ega {to je moglo da lupa tako jako. Ponovo sam u{ao u auomobil i

nastavio put. Posle sto metara ~ekalo me je veliko iznena|ewe. Bio je

ba{ trenutak kada je to~ak po~eo da silazi sa osovine i automobil bi

sigurno zavr{io u provaliji pored puta. Me|utim, moj svetiteq-za{titnik,

nije me ostavio bez pomo}i. U trenutku kada se to~ak otka~iwao, u

moje misli se uvu~e wegov sveti lik. Gledaju}i me, strogo mi re~e:

“Sada stisni ko~nicu!” Odmah sam stao kako je zapovedio. On nastavi:

“A sada idi da pogleda{ zadwi levi to~ak.” Odmah sam, iznena|en i

vidqivo upla{en od onoga {to sam video, izi{ao i uputio se gde mi je

rekao. Uko~io sam se! Osenih se krstom. Zahvalih se svetitequ. Prvi

{raf koji sam pipnuo, ispao mi je u ruku!…

Od tog ~uda pro{le su neke tri godine. Jedne ve~eri osetio sam

da imam groznicu i visoku temperaturu, po{to sam, verovatno,

udahnuo ne{to od veoma jakog sredstva kojim sam tog popodneva

prskao drve}e u ba{ti. Legoh rano. Me|utim, uprkos poku{ajima da

spustim temperaturu poznatim sredstvima, nisam u tome uspeo. @iva

u toplometru se neprestano podizala, pre{la je i 40 stepeni, sve oko

mene po~elo je da se quqa. Pozvao sam telefonom lekara, ali uzalud:

bio je u obilasku bolesnika, a briga moje `ene i moje male k}eri je

rasla. Bli`ila se pono}, a moje situacija je postala bezizlazna. Ose}am

kako sve te`e di{em. Ne{to me pritiska u grlu i grudima. Sa ~ela mi se

isparava oblog, kako je primetila moja {estogodi{wa }erkica. “Mama,

tati izlazi dim iz glave!”, re~e i suzica joj se prosu po rumenom obrazu.

Bili su to potresni trenuci. Sve se oko mene okretalo neverovatnom

brzinom. Temperatura je pre{la 41 stepen. Jo{ samo malo, pa }e se

pribli`iti 42. Ose}am da mi se bli`i kraj. Bacim pogled oko sebe. Moja

mala }erkica pla~e, dok moja `ena uspani~eno poku{ava da na|e

lekara. Upravo tada, o~iju punih suza po~iwem da se molim svom

za{titniku, svetom Nektariju, govore}i: “Sveti Nektarije, uvek si mi bio

za{titnik. Molim te, ne zato {to sam ja dostojan tvog dobro~instva i

qubavi, jer sam gre{an, nego za ovo detence koje }e tako maleno da

ostane siro~e i pla~e pored mene, molim te do|i i pomozi mi. Uvek si

me, svetitequ, usli{io i pomogao mi. Nemoj da me napusti{. Isceli me,

izbavi me i sutra }u na tvom grobu upaliti sve}u svoje visine!” To

rekoh, a vrele suze mi poteko{e niz obraze.

Odgovor svetog Nektarija bio je hitar. ^im sam izgovorio

posledwe re~i, osetih wegovo `ivo prisustvo. Dodirnu me jedan crni

{tapi} i sve, {to se malo~as oko mene vrtelo, zaustavi se. Celo moje

telo je po~elo da se kupa u znoju, kao da sam iza{ao iz kade. Pozvah

`enu: “Spusti slu{alicu. Nije nam vi{e potreban lekar, jer je do{ao moj

svetiteq i iscelio me.”

Sutradan smo svi troje zahvaqivali svom dobrom svetitequ u

wegovom manastiru. Toplo smo mu blagodarili na wegovoj velikoj

qubavi. Molimo svetiteqa da nikada ne napusti ni nas, ni druge qude.

Blagodarimo Bogu Koji je u na{im te{kim danima uzvisio jednog tako

velikog svetiteqa kako bi nas {titio i zastupao nas.

Vasilije-Nektarije Pandazis

u~iteq-pojac,

Agiji Asomati, Egina

* * *

Mnogopo{tovani g. M. Melinose

Pi{e vam nedostojni sluga Bo`iji Genadije Macukatov iz daleke

Belorusije. Molim vas izvinite me {to va{u pa`wu skre}em na ovo moje

pismo. Povod mi je dala va{a kwiga “Razgovarao sam sa svetim

Nektarijem” koja je slu~ajno do{la do mojih ruku. Moja starija sestra

Ala nekoliko godina je bolovala od zlo}udnog tumora na mozgu. Tumor

je postao tako veliki da se te{ko kretala i sve slabije videla, ~ula i

imala je stra{ne glavoboqe. Iskusni lekari u Minsku uporno su zahtevali

da je hitno operi{u.

U to vreme slu~ajno sam putovao u Petrupolis zbog nekog posla

i hteo sam da posetim neka pravoslavna pokloni~ka mesta u tom

gradu i da se pomolim za svoju bolesnu sestru. Slu~ajno (!) sam sreo

jednog svog poznanka, koji mi je pri~ao o svom pokloni~kom

putovawu u Gr~ku. Podelio je sa mnom neke svetiwe, koje je doneo iz

Gr~ke, a zajedno sa wima i nekoliko kapi uqa iz kandila koje gori iznad

~asnih mo{tiju svetog Nektarija na Egini.

Malo pre nego {to sam oti{ao iz Petrupolisa, bio sam u jednoj

prodavnici koja prodaje crkvene predmete i na mene je ostavila sna`an

utisak fotografija jednog starca koja se nalazila na koricama neke

kwige. Pri{ao sam i pro~itao naslov: “Razgovarao sam sa svetim

Nektarijem”. U mojoj du{e se ne{to pokrenulo! Kwiga se nalazila me|u

mnogi drugim kwigama u izlogu podavnice. Po{to sam pregledao celu

dvospratnu prodavnicu, vratio sam se i ponovo pogledao – kao da me

ne{to guralo – onu kwigu. Lik sa korica me je potpuno zarobio.

Pro~itao sam ponovo naslov kwige i tada mi pade na pamet sve {to mi

je u vezi sa Gr~kom i svetiteqevim uqem ispri~ao poznanik. Odmah

sam se setio svoje sestre i ne samo we, nego i svih onih koji zbog

katastrofe u ^ernobilu pate od raznih tumora, a me|u wima ima i

mnogo mojih prijateqa. Kupio sam kwigu i po~eo odmah `udno da je

~itam. Potresao sam se i duhovno okrepio. Osetio sam kako mi se srce

puni nadom.

Blagoda}u Bo`ijom, operacija moje sestre uspe{no je izvr{ena i

nije ostavila nikakve posledice, iako su lekari – kada su joj otvorili

lobawu – sumwali u to, kada su videli koliki je tumor. Operacija je

trajala pet i po sati. Posle su lekari rekli mojoj sestri: “^ini se da

ima{ dobre veze sa Bogom!” Dobri Bog – posredstvom svetog

Nektarija, ~udotvoriteqa – sa`alio se na nas gre{ne i nedostojne sluge

Svoje i podario nam ovu veliku radost isceqewa…

Ja sam gre{an i razmi{qam o tome da postanem monah i da

slu`im Gospodu celog svog `ivota…

Mnogo vas molim, u~inite mi uslugu Hrista radi i pomozite mi

koliko mo`ete.

Hristos neka vam podari spasewe

Pravim vam metaniju

Nedostojni Genadije