Ljudska prava

UVOD

Jedna od najmarkantnijih karakteristika razvoja međunarodnog prava u periodu poslije II svjetskog rata i nesumnjivo je prodor pojedinca u sferu međunarodnog prava.

24.aprila 2002. godine Bosna i Hercegovina je prihvaćena u Savjet Evrope. Na taj način u BiH se ne primjenjuju samo odredbe Evropske konvencije o ljudskim pravima, kako to inače stoji u čl. 2 tačka 2. Ustava BiH , nego i svi zaštitni mehanizmi te konvencije.

To podrazumjeva da će zaštita ljudskih prava i osnovnih sloboda biti nadležnost Evropskog suda za ljudska prava sa sjedištem u Strazburu.. Tu su i drugi organi Vjeća Evrope koji prema Evropskoj konvenciji za zaštitu ljudskih prava imaju veliku ulogu kao što su Komitet ministara i Generalni sekretar Vjeća Evrope.

Problem manjina uvijek je na evropskom prostoru bio vrlo delikatan s obzirom na poznate činjenice da su navodne potrebe zaštite prava manjina bile vrlo često izgovor pojedinim državama da započnu iredentističke ratove.

U tom smislu posebnu važnost imale su ugovorene odredbe o jednakosti svih građana pred zakonom, službena upotreba jezika, pravo da se otvaraju škole i kulturne institucije u kojima bi se njegovala osnovna prava etničkih manjina.

Povelja UN-a naglašava potrebu unapređenja i podsticanja poštovanja ljudskih prava i osnovnih sloboda za sve bez obzira na rasu , pol, jezik ili vjeru.

Na ovaj način Povelja UN-a je označila odlučan korak ka integraciji pitanja ljudskih prava u međunarodno pravo, shvaćajući to prvenstveno kao nezaobilazan činilac mira u svjetu.

1

II RAZVOJ LJUDSKIH PRAVA

Još u antičkom periodu, najprije u djelima filozofa,a kasnije i praksi ,počela se praviti razlika između propisa kojima su se uređivalli državna vlast i druga navažnija pitanja i običnih zakona kojima su uređivana ostala pitanja. Smisao podjele je da vlast ne može jednostavno mijenjati najvažnije zakone ,čime se stvaraju izvjesna pravna sigurnost i stabilnost poretka.Time su stavljena ograničenja državnoj vlasti i zaštićena osnovna prava onih na koje se vlast primjenjuje. To je začetak ustavne vladavine , odnosno ideja konstitucionalizma.

Kao preteča moderne ustavnosti mogu se navesti povelje kao što je Magna carta libertatum iz 1215. godine kojom je englesko plemstvo ograničilo kraljevsku vlast i osigutralo svoja prava,uključujući i pravo na pobunu ukoliko se vladar ne bude pridržavao preuzetih obveza.

Ustavni značaj ima i Peticija prava iz 1628. godine,Habeas corpus act iz 1979. godine i Zakon o pravima iz 1989. godine.

1.Američki Ustav

Nezadovoljstvo prilikama u Engleskoj ,veliki broj doseljenika je došao u Novi svjet formirajući kolonije koje su bile u sastavu engleskog carstva .Od početka XVII do polovine XVIII vjeka formirano je trinaest kolonija što je uslovilo brz razvoj. Sve više su se odupirale kolonijalnoj vlasti i izražavali težnju za samostalnošću . Zbog toga su 1774. godine sazvale Prvi kontinentalni kongres, da bi se dvije godine kasnije 4 jula 1776 godine usvojila čuvena Deklaracija o nezavisnosti kojom se trinaest država proglasilo nezavisnim. Do 1780. godine države su donijele svoje ustave.Ustavima su prethodile deklaracije o pravima čovjeka, među kojima i najpoznatija Virdžinijska deklaracija.Pokazalo se da konfederracija nije dovoljan oblik povezivanja država te je na Konvenciji u Filadelfiji 1787. godine usvojen Ustav SAD. Ustavom je uspostavljena federacija kao moderan oblik složene države.Poseban fenomen da je Ustav koji je donesen prije više od 220 godina i danas na snazi.Do danas je mjenjan sa 26 amandmana i ubraja se u kategoriju kratkih ustava koji garantuju širok krug ljudskih sloboda i prava.

2. Ustav Francuske

Od Francuske buržoaske revolucije i Deklaracije o pravima čovjeka i građanina iz 1789. godine i prvog Ustava iz 1791. godine ustavni sistem Francuske imao je burnu istoriju. Smjenjiovali su se režimi i oblici vladavine. Ustavna monarhija od 1791 godine dvije godine kasnije zamjenjuje Montanjarski ustav radikalne ljevice. Već 1795. godine uspostavlja se vlast Direktorijuma, u skladu sa novim ustavom iz te godine. Slijede novi Ustavi, jedan nakon pada Napoleona 1815. godine i drugi nakon julske revolucije 1830. godine. Druga

2

republika koja je trajala samo četiri godine 1848-1852, zatim nastupa Drugo carstvo koje traje do 1871. godine Ustavnim zakonima iz 1875. godine tek se uspostavljaju relativno stabilne institucije Treće republike. Četvrta republika trajala je od Ustava iz 1946. do De Golovog Ustava Pete republike iz 1958. godine koji je i danas na snazi Kontiuitet francuske ustavnosti uspostavlja se na osnovnim principima koji se sastoje od poštivanja najšireg korpusa ljudskih sloboda i suvereniteta naroda.Ovaj Ustav ne sadrži posebno poglavlje o ljudskim slobodama i pravima , ali je Deklaracija o pravima čovjeka i građanina iz 1789. godine i dio preambule Ustava iz 1946. godine je sastavni dio sada važećeg Ustava.

1.Generacije ljudskih prava

1,2, i 3 generacija

U posljednja dva vijeka ljudska prava su doživjela snažnu,kvantitativnu i kvalitativnu ekspanziju.

U prvu generaciju ljudskih prava i sloboda spadaju tkz. lična prava, odnosno civilna prava u koja spadaju:

-pravo na život(neprikosnovenost fizičkog i duhovnog integriteta)

-zaštita čovjeka od nasilja ili nasilne smrti

-pravo na svojinu i sudska zaštita imovine

-Pravo na privatno preduzetništvo

-izbor profesije

-sloboda ugovaranja

-pravo na slobodu kao samoodređenje i samoizbor

-pravo na slobodu govora,informisanja,okupljanja,demonstriranja

-sloboda krertanja i nastanjenja,nepovredivosti stana

Osnovna državna institucija prema kojoj se formiraju i na koju se oslanja ju građanska prava je nezavisni sud, odnosno pravosudni sistem i pravna država.Osnovna predpostavka građanskog mira i ostvarivanja građanskih prava bila je suverena država koja ima pravo na legitimnu upotrebu sile prema svim koji krše, odnosno ne poštuju osnovna građanska prava.

3

Druga generacija ljudskih prava

Odnosi se na politička prava i slobode kojima se priznaje politički subjektavitet individua i grupa i mogućnost na uticaj na izbor nosilaca državne političke vlasti.Osnovna politička prava i slobode su:

-pravo da bira i da bude biran

-pravo na stupanje,osnivanje i djelovanje političkih organizacija,udruženja i partija

-pravo glasa i sloboda opredjeljenja za određenu političku alternativu

-pravo i sloboda izbora u javne službe

Treća generacija ljudskih prava

Predstavlja pravo na blagostanje i socijalnu sigurnost ,pravo na rad i pravo iz radnog odnosa,pravo i sloboda na štrajk, na sindikalno organizovanje,sloboda izbora zanimanja

Posebnu generaciju koju neki autori nazivaju i četvrtom, čine tkz. „nova ljudska prava i slobode“. U nedostatku zajedničkog naziva za ovu grupu prava navodimo najznačajnija: pravo na zaštitu životne sredine, pravo na pravnu zaštitu od birokratske samovolje i zloupotrebe vlasti, sloboda od manipulacije,pravo na samoupravljanje, pravo na pravdu.

Evolicija ljudskih prava i sloboda označava njihovo postepeno razvijanje u vremenskom i sadržinskom smislu,koje prati i razvoj moderne evropske države.

III KODIFIKACIJA LJUDSKIH PRAVA

Ogroman zaokret u kodifikaciji ljudskih prava nastaje Opštom deklaracijom UN o pravima čoveka iz 1948. godine, ali se istovremeno otvara i novi problem da čitava lepeza i katalog ljudskih prava nema zaštitu jer zaštitu Deklaracija ne poznaje.

Ovaj problem je na regionalnom nivou prevaziđen donošenjem Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda.

4

Istorija nastajanja Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda pokazuje da taj put nije bio kratak, a još manje jednostavan.

Poslije Drugog svetskog rata Evropa se našla u velikoj krizi. S jedne strane su još uvek prisutna i svježa sjećanja i posljedice masovnog kršenja ljudskih prava prije Drugog svjetskog rata i za vrijeme fašističke okupacije, a s druge strane prijeti rastuća opasnost od Staljinove diktature koja sve više udara svoj pečat aktuelnoj situaciji. Naime, Drugi svetski rat izbija djelom iz ideoloških pobuda i interesa (Njemci su viša rasa u odnosu na ostale inferiorne posebno romansku i slovensku rasu). Među pobjednicima Drugog sjvetskog rata jedini odudara Staljin koji takođe uvodi diktaturu, ali ne rase već klase, ali slično Hitlerovoj ideologiji, najbrutalnije se obračunava ne se Jevrejima i Romima već sa Rusima (njih oko dvadeset miliona) koji dižu glas protiv tzv. diktature proletarijata. Tek što se Evropa i svjet rješila Hitlera, pojavio se ozbiljan problem šta učiniti sa takvom silom kao što je Rusija.

U toj atmosferi stvaraju se nevladini pokreti za ujedinjenje Evrope (Ujedinjeni evropski pokret, Evropski savez i sl.) te u maju 1948. godine u Hagu održana je Konferencija Međunarodnog komiteta Evropskih pokreta koja zaključuje: “Želimo povelju o ljudskim pravima kojom će se garantovati sloboda mišljenja, okupljanja i izražavanja kao i pravo na stvaranje političke opozicije; želimo sud sa adekvatnim sankcijama za primjenu ove povelje”.

Iz ovog pokreta nevladinih organizacija nastaje Savjet Evrope koji deli tradicije poštovanja ljudskih prava i čiji je osnovni cilj zbližavanje zemalja kojima su zajedničke vrjednosti poštovanje ljudskih prava, političkih sloboda i vladavina prava. Sve se to izražava u Statutu Saveta Evrope donetog 5. maja 1949. godine u Londonu.

Dakle, Savet Evrope nije vojno-blokovska organizacija koja ima za cilj da se odupre eventualnoj agresiji Rusije i pandan Varšavskog pakta, već organizacija koja će se ozbiljno baviti zastupanjem vrednosti kao što su ljudska prava i slobode.

Ipak, Savjet Evrope je dugo bio organizacija zemalja iz zapadne Evrope a zaokret nastaje rušenjem Berlinskog zida tako da danas sve države Evrope osim Monaka i Bjelorusije imaju članstvo u Savjetu Evrope. Savet Evrope ima 3 tjela: Komitet ministara, Parlamentarnu skupštinu i Komitet za pravna i administrativna pitanja.

Konvencija je nastajala uz teškoće i neslaganja između Savjeta ministara i Konsultativne skupštine s jedne strane i između pojedinih država koje su zastupale stav da je neprihvatljivo da se država sudi sa svojim građanima jer je to praktično značilo odricanje od punog suvereniteta države, a istovremeno i mogućnost mješanja međunarodne zajednice u unutrašnje stvari države.

Ipak, dana 12. jula 1949. godine g. Pierre Henri Teitigen, Sir David Maxwell-Fyfe i prof. Fernand Dehausse podnose Komitetu ministara Saveta Evrope nacrt Evropske konvencije ali je isti odbijen sa 7 glasova protiv i 4 glasa za sa obrazloženjem da nema potrebe pored postojanja Univerzalne deklaracije donositi i poseban regionalni akt. Avgusta iste godine delegati Konsultativne skupštine Saveta Evrope pokazuju interes za nacrt Evropske konvencije i na njihovu inicijativu Komitet ministara ponovno stavlja pitanja ljudskih prava na dnevni red.

Skupština preporučuje da države članice Saveta Evrope prihvate kolektivnu odgovornost za poštovanje ljudskih prava i osnovnih sloboda te da u tom cilju zaključe Konvenciju, a Komitet

5

za pravna i administrativna pitanja takođe podržava ustanovljavanje kolektivnih garantija osnovnih sloboda i ljudskih prava, smatrajući da će ove garantije jasno pokazati želju država članica da grade Evropsku uniju saglasno načelima prirodnog prava, humanizma i demokratije i da će doprineti razvoju solidarnosti i bezbednosti među narodima. U tom trenutku, Komitet predlaže kolektivne garantije samo za prava uobičajena u demokratskom društvu polazeći od prava garantovanih Univerzalnom deklaracijom.

I ono što je najbitnije, ali će izazvati ozbiljne rasprave i suzdržanost određenih država članica, je predlog Komiteta za osnivanje Evropskog suda za ljudska prava i Komisije za za zaštitu ljudskih prava. Dana 8. septembra 1949. godine Skupština Savjeta Evrope prihvata izveštaj Pravnog komiteta koji je uključivao ustanovljenje Evropskog suda i Komisije za ljudska prava kao i pravo pojedinca da se žali na povredu prava od strane države .

Komitet ministara je 5. novembra 1949. godine pozvao države članice da imenuju svoje eksperte koji će sačiniti nacrt Evropske konvencije, a 1. aprila 1950. godine sazvao konferenciju starijih službenika vlada članica da pripreme osnove za političke odluke. Uprkos negodovanju većeg broja država članica, konačno dana 4. novembra 1950. godine Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda je usvojena u Rimu, a stupila na snagu 3.9.1953. godine.

Stupanje na snagu Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda značila je s jedne strane da se država mora delom odreći svog suvereniteta, a s druge strane je građanin postao subjekt međunarodnog prava.

Ove činjenice su predstavljale ograničenje za države, pogotovu moćne, da se suoče sa svojim građanima i da pri tome ne odlučuju same.

U toj atmosferi, a radi ublaženja otpora pojedinih država nađeno je kompromisno rešenje uvođenjem Evropske komisije za ljudska prava koja je imala zadatak da postigne poravnanje između pojedinca i države i tek ako za isto nije bilo uslova, najpre je ispitivala dopuštenost i osnovanost predstavke i ako bi našla da ima uslova, predmet je prosleđivala Sudu.

U početku je Komisija predstavljala stranku pred Sudom, kasnije su se uključili advokati, a na kraju je dozvoljeno da se i sam žalilac pojavi pred Sudom.

.______________________________

1 Vidi opširnije: Prof. dr Slobodan Perović, Besede sa Kopaonika, Beograd 2003 str. 105 i dalje

2 Opširnije: dr Vojin Dimitrijević, dr Milan Paunović i mr Vladimir Đerić, Ljudska prava - udžbenik, Beogradski centar za ljudska prava, Beograd 2004

3 Citirano iz D. Mrđenović: Temelji moderne demokratije - izbor deklaracija i povelja o ljudskim pravima, Beograd 1989, član 39. Velike povelje o slobodama

4 Država može biti dobra, imati pravedne zakone i vladara i upravu ali to ne utiče na suštinu čovekovog položaja. Od stare Grčke pa do američkog Juga bilo je robovlasnika koji su humano i pravično postupali sa svojim robovima, ali su oni ostali životinje koje govore, koje se ničim nisu mogli odupreti promenama raspoloženja svog vlasnika ili prelasku u svojinu manje čovečnog gospodara.

6

1.Evropska komisija za zaštitu ljudskih prava

Rim,4 novembar 1950. godine

Vlade potpisnice ove Konvencije , kao članice Savjeta Evrope imajući u vidu Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima koje je Generalna skupština UN-a potpisala 10.12.1948. godine.;

Imajući u vidu da ova deklaracija ima za cilj da osigura opšte stvarno priznanje i poštivanje prava proklamovanih u njoj .

Imajući u vidu da je cilj Savjeta Evrope postizanje većeg jedinstva između njegovih članica i da očuvanje i razvijanje osnovnih ljudskih prava i sloboda jedan od načina na koji tom cilju treba stremiti.;

Potvrđujući iznova svoju odluku,vjeru u one osnovne slobode koje su temelj pravde i mira u svijetu i koje se najbolje održavaju stvarnom političkom demokracijom s jedne strane i zajedničkim shvatanjima i poštivanjem ljudski prava od kojih one zavise s druge strane;

Rješene da kao vlade evropskih zemalja koje su sličnih pogleda i imaju zajedničko nasljeđe ,političkih tradicija,ideala,slobode i vladavina prava, preduzmu prve korake skupno ostvarivanje izvjesnih prava navedenih u Univerzalnoj deklaraciji, sporazumjele su se o sljedećem;

Član 1.Obaveza poštovanja ljudskih prava

Visoke strane ugovornice jemče svakome u svojoj nadležnosti prava i slobode određene u Delu I ove Konvencije.

Deo IPrava i slobode

Član 2.Pravo na život

1 Pravo na život svake osobe zaštićeno je zakonom. Niko ne može biti namerno lišen života, sem prilikom izvršenja presude suda kojom je osuđen za zločin za koji je ova kazna predviđena zakonom. 2 Lišenje života se ne smatra protivnim ovom članu ako proistekne iz upotrebe sile koja je apsolutno nužna:a radi odbrane nekog lica od nezakonitog nasilja;b da bi se izvršilo zakonito hapšenje ili sprečilo bekstvo lica zakonito lišenog slobode;c prilikom zakonitih mera koje se preduzimaju u cilju suzbijanja nereda ili pobune.

7

Član 3.Zabrana mučenja

Niko ne sme biti podvrgnut mučenju, ili nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju.

Član 4Zabrana ropstva i prinudnog rada

1 Niko se ne sme držati u ropstvu ili ropskom položaju.

2 Ni od koga se ne može zahtevati da obavlja prinudni ili obavezni rad.

3 Za svrhe ovog člana izraz `prinudni ili obavezni rad` ne obuhvata:a rad uobičajen u sklopu lišenja slobode određenog u skladu sa odredbama člana 5. ove Konvencije ili tokom uslovnog otpusta;b službu vojne prirode ili, u zemljama u kojima se priznaje prigovor savesti, službu koja se zahteva umesto odsluženja vojne obaveze;c rad koji se iziskuje u slučaju kakve krize ili nesreće koja preti opstanku ili dobrobiti zajednice;d rad ili službu koji čine sastavni deo uobičajenih građanskih dužnosti.

Član 5.Pravo na slobodu i sigurnost

1 Svako ima pravo na slobodu i bezbednost ličnosti. Niko ne može biti lišen slobode osim u sledećim slučajevima i u skladu sa zakonom propisanim postupkom:a u slučaju zakonitog lišenje slobode na osnovu presude nadležnog suda;b u slučaju zakonitog hapšenja ili lišenja slobode zbog neizvršenja zakonite sudske odluke ili radi obezbeđenja ispunjenja neke obaveze propisane zakonom;c u slučaju zakonitog hapšenja ili lišenja slobode radi privođenja lica pred nadležnu sudsku vlast zbog opravdane sumnje da je izvršilo krivično delo, ili kada se to opravdano smatra potrebnim kako bi se predupredilo izvršenje krivičnog dela ili bekstvo po njegovom izvršenju.

d u slučaju lišenja slobode maloletnog lica na osnovu zakonite odluke u svrhu vaspitnog nadzora ili zakonitog lišenja slobode radi njegovog privođenja nadležnom organu.e u slučaju zakonitog lišenja slobode da bi se sprečilo širenje zaraznih bolesti, kao i zakonitog lišenja slobode duševno poremećenih lica, alkoholičara ili uživalaca droga ili skitnica.f u slučaju zakonitog hapšenja ili lišenja slobode lica da bi se sprečio njegov neovlašćeni ulazak u zemlju, ili lica protiv koga se preduzimaju mere u cilju deportacije ili ekstradicije.

2 Svako ko je uhapšen biće odmah i na jeziku koji razume obavešten o razlozima za njegovo hapšenje i o svakoj optužbi protiv njega.

3 Svako ko je uhapšen ili lišen slobode shodno odredbama iz stava 1.c ovog člana biće bez

8

odlaganja izveden pred sudiju ili drugo službeno lice zakonom određeno da obavlja sudske funkcije i imaće pravo da mu se sudi u razumnom roku ili da bude pušten na slobodu do suđenja. Puštanje na slobodu može se usloviti jemstvima da će se lice pojaviti na suđenju.

4 Svako ko je lišen slobode ima pravo da pokrene postupak u kome će sud hitno ispitati zakonitost lišenja slobode i naložiti puštanje na slobodu ako je lišenje slobode nezakonito.

5 Svako ko je bio uhapšen ili lišen slobode u suprotnosti s odredbama ovog člana ima utuživo pravo na naknadu.

Član 6.Pravo na pravično suđenje

1 Svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona. Presuda se izriče javno, ali se štampa i javnost mogu isključiti s celog ili s dela suđenja u interesu morala, javnog reda ili nacionalne bezbednosti u demokratskom društvu, kada to zahtevaju interesi maloletnika ili zaštita privatnog života stranaka, ili u meri koja je, po mišljenju suda, nužno potrebna u posebnim okolnostima kada bi javnost mogla da naškodi interesima pravde.

2 Svako ko je optužen za krivično delo smatraće se nevinim sve dok se ne dokaže njegova krivica na osnovu zakona.

3 Svako ko je optužen za krivično delo ima sledeća minimalna prava:a da u najkraćem mogućem roku, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima za optužbu protiv njega;b da ima dovoljno vremena i mogućnosti za pripremanje odbrane;c da se brani lično ili putem branioca koga sam izabere ili, ako nema dovoljno sredstava da plati za pravnu pomoć, da ovu pomoć dobije besplatno kada interesi pravde to zahtevaju;d da ispituje svedoke protiv sebe ili da postigne da se oni ispitaju i da se obezbedi prisustvo i saslušanje svedoka u njegovu korist pod istim uslovima koji važe za one koji svedoče protiv njega; da dobije besplatnu pomoć prevodioca ako ne razume ili ne govori jezik koji se upotrebljava na sudu.

Član 7.Kažnjavanje samo na osnovu zakona

1 Niko se ne može smatrati krivim za krivično delo izvršeno činjenjem ili nečinjenjem koje, u vreme kada je izvršeno, nije predstavljalo krivično delo po unutrašnjem ili međunarodnom pravu. Isto tako, ne može se izreći strožija kazna od one koja je bila propisana u vreme kada je krivično delo izvršeno.

2 Ovaj član ne utiče na suđenje i kažnjavanje nekog lica za činjenje ili nečinjenje koje se u vreme izvršenja smatralo krivičnim delom prema opštim pravnim načelima koja priznaju civilizovani narodi.

9

Član 8.Pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života

1 Svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske.

2 Javne vlasti neće se mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih.

Član 9.Sloboda misli, savesti i veroispovesti

1 Svako ima pravo na slobodu misli, savesti i veroispovesti; ovo pravo uključuje slobodu promene vere ili uverenja i slobodu čoveka da, bilo sam ili zajedno s drugima, javno ili privatno, ispoljava veru ili uverenje molitvom, propovedi, običajima i obredom. 2 Sloboda ispovedanja vere ili ubeđenja može biti podvrgnuta samo onim ograničenjima koja su propisana zakonom i neophodna u demokratskom društvu u interesu javne bezbednosti, radi zaštite javnog reda, zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih.

Član 10.Sloboda izražavanja

1 Svako ima pravo na slobodu izražavanja. Ovo pravo uključuje slobodu posedovanja sopstvenog mišljenja, primanja i saopštavanja informacija i ideja bez mešanja javne vlasti i bez obzira na granice. Ovaj član ne sprečava države da zahtevaju dozvole za rad televizijskih, radio i bioskopskih preduzeća.

2 Pošto korišćenje ovih sloboda povlači za sobom dužnosti i odgovornosti, ono se može podvrgnuti formalnostima, uslovima, ograničenjima ili kaznama propisanim zakonom i neophodnim u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, teritorijalnog integriteta ili javne bezbednosti, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, zaštite ugleda ili prava drugih, sprečavanja otkrivanja obaveštenja dobijenih u poverenju, ili radi očuvanja autoriteta i nepristrasnosti sudstva.

Član 11.Sloboda okupljanja i udruživanja

1 Svako ima pravo na slobodu mirnog okupljanja i slobodu udruživanja s drugima, uključujući pravo da osniva sindikat i učlanjuje se u njega radi zaštite svojih interesa.

2 Za vršenje ovih prava neće se postavljati nikakva ograničenja, osim onih koja su propisana

10

zakonom i neophodna u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti ili javne bezbednosti, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih. Ovim se članom ne sprečava zakonito ograničavanje vršenja ovih

prava pripadnicima oružanih snaga, policije ili državne uprave.

Član 12.Pravo na sklapanje braka

Muškarci i žene odgovarajućeg uzrasta imaju pravo da stupaju u brak i zasnivaju porodicu u skladu s unutrašnjim zakonima koji uređuju vršenje ovog prava.

Član 13.Pravo na delotvorni pravni lek

Svako kome su povređena prava i slobode predviđeni u ovoj Konvenciji ima pravo na delotvoran pravni lek pred nacionalnim vlastima, bez obzira jesu li povredu izvršila lica koja su postupala u službenom svojstvu.

Član 14.Zabrana diskriminacije

Uživanje prava i sloboda predviđenih u ovoj Konvenciji obezbeđuje se bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao što su pol, rasa, boja kože, jezik, veroispovest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, veza s nekom nacionalnom manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status.

Član 15.Odstupanje u vanrednim okolnostima

1 U doba rata ili druge javne opasnosti koja preti opstanku nacije, svaka Visoka strana ugovornica može da preduzme mere koje odstupaju od njenih obaveza po ovoj Konvenciji, i to u najnužnijoj meri koju iziskuje hitnost situacije, s tim da takve mere ne budu u neskladu s njenim drugim obavezama prema međunarodnom pravu.

2 Prethodna odredba ne dopušta odstupanja od člana 2, osim u pogledu smrti prouzrokovane zakonitim ratnim postupcima, ili člana 3, 4. (stav 1.) i 7.

3 Svaka Visoka strana ugovornica koja koristi svoje pravo da odstupi od odredbi Konvencije obaveštava u potpunosti generalnog sekretara Saveta Evrope o merama koje preduzima i razlozima za njih. Ona takođe obaveštava generalnog sekretara Saveta Evrope kada takve mere prestanu da deluju i kada odredbe Konvencije ponovo počnu da se primenjuju u potpunosti.

11

Član 16.Ograničenja političke aktivnosti stranaca

Nijedna odredba članova 10, 11 i 14. neće se tumačiti tako da sprečava Visoke strane ugovornice da ograničavaju političku delatnost stranaca.

Član 17.Zabrana zloupotrebe prava

Ništa u ovoj Konvenciji ne može se tumačiti tako da podrazumeva pravo bilo koje države, grupe ili lica da se upuste u neku delatnost ili izvrše neki čin koji je usmeren na poništavanje bilo kog od navedenih prava i sloboda ili na njihovo ograničavanje u većoj meri od one koja je predviđena Konvencijom.

Član 18.Granice korišćenja ograničenja prava

Ograničenja navedenih prava i sloboda koja su dozvoljena ovom Konvencijom neće se primenjivati ni u koje druge svrhe sem onih zbog kojih su propisana.

Protokol uz Konvenciju o ljudskim pravima i osnovnim slobodama

Pariz, 20. marta 1952

Vlade potpisnice, kao članice Saveta Evrope,

Rešene da preduzmu korake da bi osigurale skupno sprovođenje izvesnih prava i sloboda koji nisu uključeni u Deo I Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, potpisane u Rimu 4. novembra 1950. (u daljem tekstu `Konvencija`),

Sporazumele su se o sledećem:

Član 1.Zaštita imovine

Svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i

12

opštim načelima međunarodnog prava.

Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utiču na pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu s opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina ili kazni.

Član 2.Pravo na obrazovanje

Niko ne može biti lišen prava na obrazovanje. U vršenju svih svojih funkcija u oblasti obrazovanja i nastave država poštuje pravo roditelja da obezbede obrazovanje i nastavu koji su u skladu s njihovim verskim i filozofskim uverenjima.

Član 3.Pravo na slobodne izbore

Visoke strane ugovornice se obavezuju da u primerenim vremenskim razmacima održavaju slobodne izbore s tajnim glasanjem, pod uslovima koji obezbeđuju slobodno izražavanje mišljenja naroda pri izboru zakonodavnih tela.

Član 4.Teritorijalna primena

Svaka Visoka strana ugovornica može prilikom potpisivanja ili ratifikacije, ili u svako doba posle toga, dostaviti generalnom sekretaru Saveta Evrope izjavu o tome u kom obimu prihvata da se odredbe ovog Protokola primenjuju na teritorijama za čije je međunarodne odnose odgovorna, a koje je označila u izjavi.

Svaka Visoka strana ugovornica koja je dostavila izjavu u smislu prethodnog stava može naknadno da dostavi novu izjavu kojom menja uslove sadržane u ranijoj izjavi ili ukida primenu odredbi ovog Protokola u odnosu na bilo koju teritoriju.

Izjava data u skladu sa ovim članom smatraće se kao da je data u skladu sa stavom 1, člana 56. Konvencije.

Član 5.Odnos s Konvencijom

U pogledu Visokih strana ugovornica odredbe člana 1, 2, 3 i 4. ovog Protokola smatraju se dodatnim članovima Konvencije i sve odredbe Konvencije primenjuju se u skladu s tim.

13

Član 6.Potpis i ratifikacija

Ovaj Protokol je otvoren za potpis članicama Saveta Evrope koje su potpisnice Konvencije; on se ratifikuje istovremeno ili posle ratifikacije Konvencije. On stupa na snagu posle deponovanja deset instrumenata ratifikacije. U pogledu svake potpisnice koji ga bude ratifikovala posle toga, Protokol stupa na snagu na dan kada ona deponuje svoj instrument ratifikacije.

Instrumenti ratifikacije deponuju se kod generalnog sekretara Saveta Evrope, koji će sve članice obavestiti o imenima onih članica koje su izvršili ratifikaciju.

Sačinjeno u Parizu, dana 20. marta 1952, na engleskom i francuskom jeziku, pri čemu su oba teksta podjednako verodostojna, u jednom primerku koji se pohranjuje u arhivi Saveta Evrope. Generalni sekretar će dostaviti overene prepise vladi svake države potpisnice.

Protokol 4 uz Konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih slobodakojim se obezbeđuju izvesna prava i slobode koja nisu uključena u Konvenciju i Prvi

protokol uz nju

Strazbur, 16. septembra 1963

Vlade potpisnice, kao članice Saveta Evrope,

Rešene da preduzmu korake da bi osigurale skupno sprovođenje izvesnih prava i sloboda koji nisu uključeni u Deo I Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, potpisane u Rimu 4. novembra 1950. (u daljem tekstu `Konvencija`), i članove 1. do 3. Prvog Protokola uz Konvenciju, potpisanog u Parizu 20. marta 1952,Sporazumele su se o sledećem:

Član 1.Zabrana kazne zatvora za dug

Niko se ne može lišiti slobode samo zato što nije u stanju da ispuni ugovornu obavezu.

Član 2.Sloboda kretanja

14

1 Svako ko se zakonito nalazi na teritoriji jedne države ima, na toj teritoriji, pravo na slobodu kretanja i slobodu izbora boravišta.

2 Svako je slobodan da napusti bilo koju zemlju, uključujući i sopstvenu.

3 Nikakva ograničenja ne mogu se postaviti u odnosu na vršenje ovih prava sem onih koja su u skladu sa zakonom i koja su neophodna u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti ili javne sigurnosti, radi očuvanja javnog poretka, za sprečavanje kriminala, za zaštitu zdravlja ili morala ili radi zaštite prava i sloboda drugih.

4 Prava iz stava 1. mogu se, takođe, u izvesnim oblastima podvrgnuti ograničenjima koja su uvedena u skladu sa zakonom i opravdana javnim interesom u demokratskom društvu.

Član 3.Zabrana proterivanja sopstvenih državljana

1 Niko ne može biti proteran, bilo pojedinačnom bilo kolektivnom merom, s teritorije države čiji je državljanin.

2 Niko ne može biti lišen prava da uđe na teritoriju države čiji je državljanin.

Član 4.Zabrana grupnog proterivanja stranaca

Zabranjeno je kolektivno proterivanje stranaca.

Član 5.Teritorijalna primena

1 Svaka Visoka strana ugovornica može prilikom potpisivanja ili ratifikacije, ili u svako doba posle toga, dostaviti generalnom sekretaru Saveta Evrope izjavu o tome u kom obimu prihvata da se odredbe ovog Protokola primenjuju na teritorijama za čije je međunarodne odnose odgovorna, a koje je označila u izjavi.

2 Svaka Visoka strana ugovornica koja je dostavila izjavu u smislu prethodnog stava može naknadno da dostavi novu izjavu kojom menja uslove sadržane u ranijoj izjavi ili ukida primenu odredbi ovog Protokola u odnosu na bilo koju teritoriju.

3 Izjava data u skladu s ovim članom smatraće se kao da je data u skladu sa stavom 1, člana 56. Konvencije.

4 Teritorija svake države na koju se primenjuje ovaj Protokol na osnovu ratifikacije ili prihvatanja, i svaka teritorija na koju se ovaj Protokol primenjuje na osnovu izjave te države

15

date na osnovu ovog člana, smatraju se odvojenim teritorijama u smislu člana 2. i 3.

5 Država koja je dala izjavu u skladu sa stavom 1. ili 2. ovog člana može u svako doba izjaviti u ime jedne ili više teritorija na koje se izjava odnosi da prihvata nadležnost Suda da prima predstavke od pojedinaca, nevladinih organizacija ili grupa pojedinaca prema odredbama člana 34. Konvencije, a u vezi članova 1. do 4. ovog Protokola.

Član 6.Odnos s Konvencijom

1 U pogledu Visokih strana ugovornica odredbe člana 1. do 5. ovog Protokola smatraju se dodatnim članovima Konvencije i sve odredbe Konvencije primenjuju se u skladu s tim.

Član 7.Potpis i ratifikacija

1 Ovaj Protokol je otvoren za potpis članicama Saveta Evrope koje su potpisnice Konvencije; on se ratifikuje istovremeno ili posle ratifikacije Konvencije. On stupa na snagu posle deponovanja pet instrumenata ratifikacije. U pogledu svake potpisnice koja ga bude ratifikovala posle toga, Protokol stupa na snagu na dan kada ona deponuje instrument ratifikacije.

2 Instrumenti ratifikacije deponuju se kod generalnog sekretara Saveta Evrope, koji će sve članice obavestiti o tome koje su članice izvršile ratifikaciju.

U potvrdu čega su dole potpisani, propisno ovlašćeni u tom cilju, potpisali ovaj Protokol.

Sačinjeno u Strazburu, dana 16. marta 1963, na engleskom i francuskom jeziku, pri čemu su oba teksta podjednako merodavna, u jednom primerku koji se pohranjuje u arhivi Saveta Evrope. Generalni sekretar će dostaviti overene prepise svakoj državi potpisnici.

Protokol 6

uz Konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda

o ukidanju smrtne kazne

Strazbur, 28. aprila 1983

Države članice Saveta Evrope, potpisnice ovog Protokola uz Konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, potpisanu u Rimu 4. novembra 1950. (u daljem tekstu `Konvencija`),

Smatrajući da promene do kojih je došlo u nekoliko država članica Saveta Evrope izražavaju

16

opštu težnju ka ukidanju smrtne kazne,

Sporazumele su se o sledećem:

Član 1.Ukidanje smrtne kazne

Smrtna kazna se ukida. Niko se ne može osuditi na smrtnu kaznu ili pogubiti.

Član 2.Smrtna kazna za vreme rata

Država može u svom zakonodavstvu da predvidi smrtnu kaznu za dela izvršena u doba rata ili neposredne ratne opasnosti; takva kazna primeniće se samo u slučajevima predviđenim zakonom i u skladu s njegovim odredbama. Država obaveštava generalnog sekretara Saveta Evrope o odgovarajućim odredbama tog zakona.

3. Institucije za zaštitu ljudskih prava

1. Savjet Evrope

 « Cilj Savjeta Evrope je da postigne veće jedinstvo među zemljama članicama ...» Č lan 1. Statuta Savjeta Evrope

Počeci i misijaOsnovan 1949. godine, Savjet Evrope nastoji da širom Evrope razvija zajednička i demokratska načela zasnovana na Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima i drugim referentnim tekstovima o zaštiti pojedinaca.

Savjet Evrope ima istinsku sveevropsku dimenziju:– 47 zemalja članica– 1 zemlje kandidatkinje: Bjelorusija; specijalni status gosta koji ima Bjelorusija suspendovan je zbog njenog nepoštovanja ljudskih prava i demokratskih principa

Posmatrači5 zemalja posmatrača: Sveta stolica, Sjedinjene Države, Kanada, Japan, Meksiko.

17

Ciljevi - štititi ljudska prava, pluralističku demokratiju i vladavinu zakona; - unaprijeđivati svijest o kulturnom identitetu i raznolikosti Evrope i podsticati njihov razvoj;- pronalaziti zajednička rešenja za izazove s kojima se suočava evropsko društvo, kao što su diskriminacija manjina, ksenofobija, netolerancija, bioetika i kloniranje, terorizam, trgovina ljudima, organizovani kriminal i korupcija, sajber kriminal, nasilje nad djecom;- konsolidovati demokratsku stabilnost u Evropi podrškom političkim, zakonodavnim i ustavnim reformama.

Sadašnji politički mandat Savjeta Evrope definisan je na trećem Samitu šefova država i vlada održanom u Varšavi maja 2005. godine.

Funkcionisanje

Glavne komponente Savjeta Evrope jesu:- Komitet ministara, tijelo Savjeta Evrope koje donosi odluke, a koje čini 47 ministara spoljnih poslova ili njihovih zamjenika (ambasadora/stalnih predstavnika) čije je sjedište u Strazburu;

- Parlamentarna skupština, kao zamajac evropske saradnje, sa ukupno 636 članova (318 predstavnika i 318 zamenika) iz 46 parlamenata pojedinačnih zemalja:

- Kongres lokalnih i regionalnih vlasti, glas evropskih regiona i opština, sastavljen od Vijeća lokalnih vlasti i Vijeća regiona;

- Sekretarijat, sa 1800 članova koji se regrutuju iz zemalja članica, a na čijem je čelu Generalni sekretar, koga bira Parlamentarna skupština.

Engleski i francuski su dva zvanična jezika Savjeta Evrope. Njemački, italijanski i ruski takođe su radni jezici. Razni dokumenti objavljeni na ovom sajtu postoje i na drugim evropskim jezicima.

2. EVROPSKA UNIJA

Pokušaji da se ujedine disparatne nacije Europe prethode nacionalnoj državi. Oni su se dešavali konstantno kroz povijest kontinenta još od propasti Rimskog Carstva. Franačko carstvo Karlemanija, Sveto Rimsko Carstvo i Poljsko-Litvanski Komonvelt su ujedinili velika

18

prostranstva. Mnogo kasnije, tokom 19. veka - carinske unije pod Napoleonom i osvajanja nacističke Nemačke '40. godina dvadesetog stoljeća su imala samo trenutno postojanje.

S obzirom na izvorne jezičke i kulturne različitosti u Europi, ovi pokušaji obično su podrazumevali vojno potčinjavanje nevoljnih i neposlušnih nacija, što bi potom dovelo do nestabilnosti i konačnog neuspjeha. Jedan od prvih predloga za mirno ujedinjenje kroz suradnju i jednakost članstva dao je začetnik pacifizma Viktor Igo (1851). Nakon katastrofa Prvog, a zatim i Drugog svjetskog rata, pokretačka snaga za osnivanje Europske unije (odnosno onoga iz čega će se ona potom razviti) značajno je porasla, vođena željom da se Europa obnovi i sprječi mogućnost da se takvi užasi rata ikada ponove. Evropska zajednica za ugalj/ugljen i čelik (oformljena 1951, a koju su činile: Zapadna Nemačka, Francuska, Italija i zemlje Beneluksa) je bila inicijalna kapisla za dalje ujedinjenje Evrope.

Prva carinska unija, koja se izvorno zvala Europska ekonomska zajednica, osnovana je Rimskim ugovorom 1957, a implementirana 1. siječanja 1958. Kasnije se promjenila u Europsku zajednicu, koja je sada „prvi stub“ Europske unije. EU se razvila od trgovačkog sistema do ekonomskog i političkog partnerstva. Za više detalja, molimo vas pogledajte članak

Od 1. maja 2004. EU ima 25 zemalja članica. Ukupna površina tih 25 zemalja je 3.892.685 km². Da je jedinstvena zemlja, bila bi sedma po redu država u svjetu po površini. Broj građana EU (pod uvjetima Mastrihtskog sporazuma) u 25 zemalja je otprilike 453 miliona (mart/ 2004). Bila bi dakle treća po redu poslije Kine i Indije, da se radi o pravoj državi.

U periodu od 1952/1958. šest osnivačkih zemalja EU bile su: Belgija, Francuska, Zapadna Njemačka, Italija, Luksemburg i Holandija. Devetnaest budućih zemalja su joj se pridružile u „talasima proširenja“ koji su dati u sledećoj tabeli:

Pravna osnova Evropske unije su ugovori između njenih članica. Oni su donošeni tokom godina. Prvi takav ugovor je Ugovor u Parizu (1951) kojim je oformljena Europska zajednica za ugalj /ugljen i čelik između šest europskih zemalja. Ovaj ugovor je istekao pre donošenja docnijih ugovora. Sa druge strane, Rimski ugovor (1957) i dalje traje, poslije njega je donesen Mastrihtski ugovor (1992), koji je Evropsku uniju konstituisao/konstituirao pod tim imenom. Najviše amandmana na Rimski ugovor se ticalo pristupa 10 novih članica 1. maj 2004.

Članice EU su se nedavno dogovorile oko teksta Europskog Ustava koji će, ako se ratifikuje od strane članica, postati prvi zvanični/službeni ustav EU zamjenjujući sve dotadašnje ugovore.

Ako Ustav ne prođe prilikom ratifikacije svih članica, onda bi možda bilo neophodno ponovo otvoriti pregovore u vezi njegovog donošenja. Većina političara i državnih zvaničnika/službenika se slažu oko toga da je sadašnji pred-ustav neodgovarajući za trenutnih 27 država članica (kao i za buduće). Stariji političari (naročito u Francuskoj) imaju stav da ako ustav ne ratifikuje/ratificira nekoliko članica treba „nastaviti bez njih“.

19

III EVROPSKI SUD ZA LJUDSKA PRAVA

Evropski sud za ljudska prava u Strazburu je sudski organ  ustanovljen Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, (potpisana u Rimu 4. novembra 1950. godine, a stupila na snagu 1953. godine) a ustanovljen 1959. godine, koji cine 45 sudija (sud ima onoliko sudija koliko je zemalja clanica Saveta Evrope). Sud deluje nakon iscrpljenih pravnih sredstava u drzavama clanicama.

Sastav suda

Sud je sastavljen od onolikog broja sudija koliko ioma strana ugovorenica Konvencije. Ovo se rješewnje razlikuje od ranijeg , prema kome je brojčani sastav članova Suda bio jednak broju država članica Savjeta Evrope. Druga razlika sastoji se u skraćivanju mandata sa devet na šest godina i uvođenju starosne granice od sedamdeset godina. Izbor sudija vrši Parlamentarna skupština Savjeta Evrope sa liste od tri kandidata koje predlaže svaka država ugovorenica .Sudije moraju bioti ličnosti nesumnjivog moralnog ugleda koje posjeduju kvalifikacije potrebne za obavljanje visokih sudskih funkcija , odnosno moraju biti priznati pravni stručnjaci.Sudije se biraju u ličnom svojstvu i nisu predstavnici države koja ih je kandidirala.

Broj sudaca

   Sud je podijeljen u četiri odjeljenja, a sudi u odborima od tri sudije, većima od sedam sudija ili kao Veliko vjeće, koje se sastoji od sedamnaest sudija. O dopuštenosti pritužbe odlučuje tročlani odbor sudija. Ako on smatra da je pritužba nedopuštena, odluku može donijeti samo jednoglasno, a ako jednoglasnosti nema, odluku o dopuštenosti donosi sedmočlano vjeće. Ako smatra da je pritužba dopuštena, sedmočlano veće će doneti i odluku o rješenju samog spora. Izuzetno, to vjeće može prepustiti odluku o rješenju spora Velikom vjeću, i to - ako se postavlja ozbiljno pitanje tumačenja Konvencije ili dodatnih protokola, ili ako je vjerovatno da treba odstupiti od dosadašnje prakse.

Veliko vjeće

Sastoji se od sedamnaest sudija i tri rezervne sudije.Bira se na tri godine i i u njegov sastav ulaze predsjednik i podpredsjednici Suda, predsjednici vjeća,nacionalni sudija i druge sudije izabrane u skladu sa Poslovnikom .Veliko vjeće je takođe i žalbena instanca, tj. ako je presudu donijelo sedmočlano vjeće, strana koja nije uspjela u sporu, može izjaviti žalbu Velikom vjeću. Presude velikog vjeća su konačne i pravnosnažne. Sud u punom sastavu bira predsjednika, dva potpredsjednika i predsjednike odjela na vrijeme od tri godine. Predsjednik predstavlja Sud i upravlja sudskom upravom. Na plenarnoj sjednici,

20

suci, shodno ravnopravnoj geografskoj, spolnoj i pravnoj zastupljenosti, formiraju najmanje četiri odjela.

Postupak pred sudom

    Postupke pred Evropskim sudom za ljudska prava najčešće pokreću pojedinci (građani) ili nevladine organizacije, tvrdeći da je država članica ugrozila ili povredila neko od ljudskih prava zaštićeno Konvencijom ili dodatnim protokolima. Sama Konvencija obavezuje države članice, najpre, na to da one same ne krše zajemčena prava ili da se u ta prava ne mešaju više nego što je neophodno  (negativne obaveze države).     Konvencija nameće državama članicama obavezu da preduzmu mere potrebne za efikasno uživanje i zaštitu ljudskih prava svojim građanima (pozitivne obaveze države).

Pored pojedinca, postupak protiv države članice zbog kršenja ljudskih prava može podneti druga država članica. Da bi sud uopšte mogao da se upusti u rešavanje spora, moraju se ispuniti procesni uslovi određeni samom Konvencijom. Jedan od najvažnijih uslova sastoji se u tome da onaj ko pokreće postupak mora iscrpeti sva raspoloživa pravna sredstva koja predviđa pravo države u kojoj je došlo do povrede ili ugrožavanja ljudskog prava o kojem se raspravlja.

       Pritužba- Predstavka mora biti blagovremena, tj. mora biti podnesena u roku od šest meseci od dana donošenja konačne odluke od strane nadležnog organa države u kojoj je povreda prava izvršena. Sud neće dozvoliti raspravljanje o anonimnim zahtevima, kao ni o zahtevima koji su u osnovi isti kao predmet o kojem je Sud već odlučivao ili o kojem postupa i odlučuje neki drugi međunarodni organ. Kad se sud upusti u razmatranje sporne stvari on može zaključiti da je pravo predviđeno Konvencijom i dodatnim protokolima povređeno, ili da povrede nema. Ako Sud utvrdi da je došlo do povrede prava, on će, na zahtev stranke, dosuditi pravičnu naknadu štete koju je stranka pretrpela. Presude Evropskog suda za ljudska prava su nedvosmislene i ne ostavljaju osuđenoj državi članici gotovo nikakav slobodan prostor za izigravanje odluka ili za njihovo neizvršenje.

Izvršenje presuda ovog Suda kontroliše Komitet ministara, ne samo u pogledu obaveze države da naknadi štetu, već i primene drugih mera na koje je osuđena država članica, a koje zavise od vrste povrede prava. Te mere mogu da se sastoje u ponavljanju postupka pred domaćim organima, izmeni domaćeg zakonodavstva, izmeni sudske prakse, ispravljanju odluke nekog domaćeg organa i sl.

Rokovi za podnošenje predstavki

Žalilac mora podneti predstavku u roku od šest meseci od dana kada je povodom njegovog predmeta u domaćem postupku doneta pravnosnažna odluka. Rok počinje da teče od momenta kada podnosilac iskoristi sve domaće pravne lekove. Ako presuda o predmetu pred domaćim sudom nije objavljena javno, rok počinje da teče od dana kada je pravnosnažna odluka dostavljena stranci. Ako stranka u postupku pred domaćim sudom nije znala da se desilo

21

kršenje prava predviđenog Konvencijom, pa kasnije sazna nove činjenice, rok se računa od trenutka kada je stranka došla do takvog saznanja.

 POSLOVNIK       SUDA

Pravilo 45.

(Potpisi)

1. Svi zahtjevi na osnovu članova 33. ili 34. Konvencije moraju se podneti u pisanom obliku s potpisom podnosilaca ili njegovog zastupnika.

2. Ako zahtev podnosi nevladina organizacija ili  grupa pojedinaca, mora je potpisati osoba ovlašćena za  zastupanje takve organizacije ili grupe. Veće ili Odbor će odlučiti jesu li osobe koje su potpisale zahtev, ovlašćene za to ili nisu.

3. Ako podnosilac ima zastupnika u skladu s Pravilom 36, ovaj mora priložiti punomoćje ili pisano ovlašćenje.

Pravilo 47.

(Sadržaj pojedinačnog zahteva)

1. Svaki zahtjev prema članu 34. Konvencije mora se podnijeti na obrascu kog šalje Sud, osim ako Predsednik Veća o kome je reč ne odluči drugačije. Potrebno je navesti:

a) ime, datum rođenja, državljanstvo, pol, zanimanje i adresu podnosilaca;

b) ime, zanimanje i adresu zastupnika, ako takav postoji;

c)  ime visoke ugovorne stranke protiv koje se podnosi zahtev;

d) kratak opis činjenica i argumenata;

e) kratku izjavu o navodnim povredama odredaba Konvencije i relevantne argumente;

f) kratku izjavu o tome jesu li ispunjeni svi uslovi koji se tiču dopuštenosti (iscrpljenost svih domaćih pravnih sredstava i pravilo o 6 meseci) u skladu s odredbama člana 35, stav 1. Konvencije;

g) predmet zahteva;

22

 i u prilogu poslati:

h) kopije svih relevantnih dokumenata, posebno odluka, sudskih ili drugih, koje se odnose na predmet tužbe.

2. Podnosilac mora dalje:

a) pribaviti podatke, dokumente i odluke koji se navode u tački 1. h), kako bi se dokazalo da su ispunjeni uslovi dopuštenosti (iscrpljenost domaćih pravnih sredstava i pravilo o 6 mjeseci) prema članu 35, stav 1. Konvencije i

b) navesti da li je već podneo svoj zahtev u bilo kom drugom postupku međunarodne istrage ili rešavanja.

3. Podnosioci koji ne žele da se njihov identitet otkrije, moraju to navesti i poslati izjavu s obrazloženjem razloga za odstupanje od normalnog pravila o javnosti podataka i postupaka pred Sudom.

4. Ako uslovi iz stava 1. i 2. nisu ispunjeni, može se dogoditi da Sud neće razmatrati zahtev.

5. Datumom podnošenja zahteva smatraće se datum prvog pisma u  kojem je podnosilac ukratko  izložio  predmet tužbe. Sud može, medjutim, iz opravdanih razloga odlučiti  da  se kao  datum podnošenja zahteva smatra neki drugi datum.

6. Pdnosilac mora obavestiti  Sud o svim mogućim promenama adrese i svim okolnostima  koje su od relevantnog značaja za zahtev.

Uputstvo za popunjavanje zahteva prema članu 34. Konvencije

   UVOD

 .

       Popunjeni obrazac će biti Vaš zahtev Sudu na osnovu člana 34. Konvencije. Sud će Vaš slučaj ispitati na osnovu tog obrasca. Zbog toga je važno da ga ispunite u celosti i tačno, čak i ako ćete ponoviti neke informacije koje ste  već uputili u prethodnoj korespondenciji.

Obrazac se sastoji od osam djelova. Moramo sve  ispuniti,  kako bi naš zahtjev sadržavao sve informacije koje se zahtevaju prema Poslovniku Suda. U daljem tekstu imamo uputstvo za svaku tačku posebno. Na kraju  uputstva je takođe i tekst pravila 45. i 47. Poslovnika Suda.

23

UPUTSTVO ZA POPUNJAVANJE OBRASCA

I. STRANKE (1-13)

Pravilo 47, stav 1. a), b) i  c)

Ako ima  više podnosilaca, potrebno je navesti  sve zahtjevane podatke za  svakoga posebno  (ako  je potrebno, na posebnom listu).

Podnosilac može  imenovati  zastupnika.  Takav  zastupnik mora  biti advokat ovlašćen za obavljanje advokatske prakse na području bilo koje od ugovornih stranaka s mestom stalnog boravka u jednoj od njih, ili pak druga  osoba odobrena od Suda.  Kada podnosilac ima  zastupnika, potrebno je u  tom delu obrasca  navesti relevantne podatke. U tom slučaju Tužilaštvo Suda kontaktiraće samo zastupnika.

II. OPIS ČINJENICA (14)

Pravilo 47, stav 1. d)

Kratko i jasno opišite činjenice na koje se žalite. Pokušajte opisati događaje hronološkim redom. Navedite tačne datume. Ako se Vaš zahtev odnosi na više različitih žalbi (na primer na različite sudske postupke), navedite podatke za svaku posebno.

III. IZJAVA O NAVODNOJ  POVREDI ODREDABA KONVENCIJE I RELEVANTNIM

ARGUMENTIMA (15)

Pravilo 47, stav 1. e)

U tom djelu obrasca morate izneti što je moguće preciznije na šta se žalite prema Konvenciji. Navedite na koju odredbu Konvencije se pozivate i objasnite zašto smatrate da činjenice koje ste izložili u delu II. ovog obrasca čine povredu tih odredaba.

Videćete da neki od članova Konvencije dopuštaju, pod određenim uslovima, ograničavanje prava koja se garantuju . (vidi, na primer, alineje a) - f) stav 1. člana 5. i stav 2. člana 8 - 11).

24

U slučaju da se pozivate na takav član pokušajte objasniti zbog čega smatrate ta ograničenja neopravdanim.

IV. IZJAVA U VEZI S ODREDBAMA ČLANA 35, STAV 1. KONVENCIJE (16-18)

Pravilo 47, stav 2. a)

U ovom delu morate izneti podatke o pravnim  sredstvima  koja  ste  iscrpili  pred  domaćim organima.

Morate ispuniti sve tri tačke tog dela i izneti istu informaciju odvojeno za svaku pojedinačnu žalbu. U tački 18. morate navesti postoji li još bilo kakva mogućnost žalbe ili pravnog sredstva kojeg još niste iskoristili. Ako takvo sredstvo postoji, morate ga navesti (na primer ime suda ili organa nadležnog za žalbu) i objasnite zbog čega ga niste iskoristili.

V. IZJAVA O PREDMETU ZAHTEVA (19)

Pravilo 47, stav 1. g)

Ovde morate ukratko objasniti šta želite postići zahtevom Sudu.

VI. IZJAVA O DRUGIM MEÐUNARODNIM POSTUPCIMA (20)

Pravilo 47, stav 2. b)

Navedite jeste li žalbe  koje su predmet Vašeg zahteva  već podneli u  nekim drugim  postucima  međunarodne  istrage ili rešavanja.  Ako jeste, treba da date sve podatke,  uključujući naziv organa kojem  ste podneli Vaše žalbe, datume i podatke o svim postupcima koji su usledili i o svim donesenim odlukama. Treba, takođe, dostaviti kopije relevantnih odluka i drugih dokumenata.

25

VII. POPIS  DOKUMENATA (21)

Pravilo 44, stav 1. f) (SAMO KOPIJE)

Ne zaboravite priložiti Vašem zahtevu i navesti u popisu sve presude i odluke koje navodite u delu IV. i VI, kao i sve druge dokumente koje želite da Sud uzme u obzir kao dokazni materijal (zapisnike, izjave svedoka itd.). Uključite sve dokumente u kojima se navode razlozi sudske ili druge odluke, kao i samu odluku. Šaljite samo dokumente relevantne u svezi s Vašom žalbom koju ste prosledili Sudu.

VIII. IZJAVA I POTPIS (23-24)

Pravilo 45, stav 3.

Ako zahtev potpiše zastupnik podnosilaca, potrebno je priložiti punomoćje potpisano od podnosilaca i od zastupnika podnosilaca (ako ista nije bila priložena)

V PREDSTAVKE EVROPSKOM SUDU ZA LJUDSKA PRAVA

Predstavku mogu podneti pojedinac, nevladina organizacija ili grupa lica koji tvrde da su žrtve povrede prava ustanovljenih Konvencijom ili protokolima uz nju, učinjene od strane države. Pravo na podnošenje predstavki ne odnosi se samo na državljane naše zemlje, već ono pripada svakome (strancu, licu bez državljanstva) ko je pod jurisdikcijom naše države i ko pokaže da mu je pravo uskraćeno. To znači i da naši državljani mogu podneti tužbu Sudu protiv neke druge države koja je ratifikovala Konvenciju ukoliko se nalaze u nadležnosti te države i ukoliko pokažu da im je ona uskratila ili povredila neko pravo iz Konvencije. Dopušteno je da podnosilac predstavke bude advokat, pravni zastupnik žrtve ukoliko pokaže da je ovlašćen da predstavlja stranku pred Sudom. Takođe, nevladina organizacija može se pojaviti kao punomoćnik žrtve i zastupati je pred Sudom, a pravo pojavljivanja pred Sudom imaju i sindikati, crkve, privatne asocijacije ili profesionalna udruženja pod uslovom da pokažu ko su njihovi članovi i navedu pravni osnov po kome imaju ovlašćenje da zastupaju svoje članstvo.

1.1 Pojedinačne predstavke

Sud ne prihvata anonimne predstavke, ali žalilac – oštećeni može prilikom podnošenja predstavke tražiti da se njegov identitet ne otkriva. Pošto je u pitanju odstupanje od pravila da je u postupku pred Sudom moguć javni pristup informacijama, Sud će odlučiti da li predstavka može biti “anonimna” samo u izuzetnim i valjano obrazloženim slučajevima.

26

Podnosilac predstavke treba da pokaže da ima legitimni interes da se pojavi kao stranka jer je moguća žrtva povrede nekog prava. Nije dopuštena tužba u opštem interesu, odnosno stranka ne može da bude pojedinac koji se javlja u ime svih potencijalno ugroženih (actio popularis).

U praksi Suda je dozvoljeno da, ako žrtva iz nakog opravdanog razloga ne može da se obrati Sudu, to učini član njegove porodice. Postupak mogu da pokrenu i pojedinci koji trpe zbog kršenja prava njihovih srodnika od strane države koju tuže, ali moraju da argumentuju i prilože dokaze koji potvrđuju ovakvu tvrdnju (indirektne žrtve). To su u praksi najčešće supružnik, dete ili drugi srodnik žrtve, a po pravilu oni se pojavljuju pred Sudom ako je žrtva mrtva ili ako u toku razmatranja predstavke podnosilac umre.

Dozvoljeno je da se u postupku pojave i lice ili grupa koji tvrde da su već izloženi ili postoji velika izvesnost da će biti izloženi dejstvu nekih državnih akata ili prakse nekih državnih organa i da će im na taj način biti povređena neka od zagarantovanih prava (potencijalne žrtve).

1.2. Rok za podnošenje predstavke

Žalilac mora podneti predstavku u roku od šest meseci od dana kada je povodom njegovog predmeta u domaćem postupku doneta pravnosnažna odluka. Rok počinje da teče od momenta kada podnosilac iskoristi sve domaće pravne lekove. Ako presuda o predmetu pred domaćim sudom nije objavljena javno, rok počinje da teče od dana kada je pravnosnažna odluka dostavljena stranci. Ako stranka u postupku pred domaćim sudom nije znala da se desilo kršenje prava predviđenog Konvencijom, pa kasnije sazna nove činjenice, rok se računa od trenutka kada je stranka došla do takvog saznanja.

1.3 . Domaći pravni lijekovi

Pre nego što se obrati Evropskom sudu, stranka mora da iscrpi sve pravne lekove koji joj stoje na raspolaganju u unutrašnjem zakonodavstvu. Međutim, čak iako nisu iskorišćeni svi domaći pravni lekovi, Sud može prihvatiti predstavku ukoliko podnosilac dokaže da su pravni lekovi nedostupni ili da bi upotreba pravnih lekova bila neefikasna ili da bi trajala neopravdano dugo. Dostupnost pravnog leka podrazumeva mogućnost da se oštećeni, ukoliko mu je neko pravo povredio organ uprave ili sud, obrati žalbom ili prigovorom višem upravnom organu ili višem sudu koji će biti nezavisni od organa koji odlučuje u prvom stepenu.

Dostupnost se oceljuje i sa stanovišta koliko njegova upotreba materijalno iscpljuje potencijalnu žrtvu, pa se smatra da pravni lek nije dostupan ako iziskuje velike troškove.

Pravni lek je efikasan samo ako donosi rezultate odnosno ako izvršni organi stvarno postupaju prema odluci suda ili drugog nadležnog organa. Tužena država ima obavezu da dokaže da podnosilac predstavke nije iskoristio sve raspoložive pravne lekove a imao je pristup delotvornom pravnom leku.

27

Isti podnosilac se ne može ponovo pojaviti pred Sudom i pozivati se na iste činjenice. Ako predstavka sadrži nove činjenice koje nisu bile poznate u vreme podnošenja prethodne predstavke, Sud može odlučiti da ponovo razmotri stvar ako podnosilac dokaže da i posle upotrebe svih unutrašnjih pravnih lekova kršenje prava nije ispravljeno u okviru domaćeg zakonodavstva.

1.4. Podnošenje predstavke koja je ista kao predstavka koja je već podnijeta nekoj drugoj međunarodnoj instanci

Sud ne postupa po pojedinačnoj predstavci ako je ona već podnošena nekoj drugoj međunarodnoj instanci radi ispitivanja. Sud će uzeti u razmatranje predmet samo ako se pokaže da su se od momenta kada je stvar razmatrana u nekoj drugoj međunarodnoj instanci pojavile nove činjenice koje mogu da budu od značaja za odlučivanje.

1.5. OSTALI SLUČAJEVI KADA SE PREDSTAVKA PROGLAŠAVA NEPRIHVATLJIVOM

Sud proglašava neprihvatljivom predstavku koja je nespojiva sa odredbama Konvencije ili protokola uz nju. To znači da će se pojedinačna predstavka prihvatiti samo ako podnosilac navodi da mu je prekršeno neko pravo koje je priznato Konvencijom i ako je prekršilac država ili neki njen organ pod čijom je on jurisdikcijom. Tužena može biti samo država, jer nisu prihvatljive predstavke podnete protiv pojedinaca ili nevladinih organizacija. Sud proglašava neprihvatljivom i predstavku koja je očigledno neosnovana, odnosno ako ona već na prvi pogled ne ukazuje ni na kakvu mogućnost da je neko pravo povređeno, između ostalog i zbog toga što nisu priloženi nikakvi dokazi ili zato što navodi podnosioca, čak i da su tačni, ne bi nikako mogli da se kvalifikuju kao kršenje nekog prava iz Evropske konvencije. Odbacuje se kao neprihvatljiva i svaka predstavka koja predstavlja zloupotrebu prava na predstavku. Po ovom osnovu će se odbaciti predstavke kojima podnosilac želi da ostvari lično zadovoljenje, šikaniranje drugih, publicitet, promovisanje svoje politike ili propagandno delovanje, kao i predstavka koja sadrži očigledno neistinite navode ili uvredljive formulacije.

Takođe, nereagovanje podnosioca na zahteve Suda i nedostavljanje traženih podataka i informacija ili dopune predmeta kao i povreda načela poverljivosti u određenim fazama postupka takođe može biti osnov za odbacivanje predstavke.

1.6. POSTUPAK POSLE DONOŠENJA ODLUKE O PRIHVATLJIVOSTI PREDSTAVKE

28

Pošto predstavku oglasi prihvatljivom, Sud ima dve mogućnosti: da se stavi na raspolaganje stranama u sporu u ciju postizanja prijateljskog poravnanja u kom slučaju je postupak poverljive prirode ili da nastavi ispitivanje i raspravljanje predmeta koje se okončava obavezujućom presudom. Konvencija ne zahteva usmena ročišta ali veće ima ovlašćenje da odluči da li će zakazati ročište ili će se voditi samo pismena rasprava.

1.7. ZASTUPANJE PRED SUDOM, JEZIK SUDA

Predstavku Evropskom sudu građanin može podneti sam ili preko svog zastupnika, a zastupanje je obavezno na svakom ročištu kada to sud odredi ili za radnje u postupku nakon donošenja odluke o prihvatanju predstavke. Celokupna prepiska sa podnosiocem predstavke ili njegovim zastupnicima odvija se na jednom od službenih jezika Suda, engleskom ili francuskom.Predsednik veća može odobriti i prepisku na jednom od službenih jezika tužene države. Kada se predmet proglasi prihvatljivim takođe se koristi jedan od službenih jezika Suda koji zastupnik ili podnosilac predstavke mora poznavati u dovoljnoj meri, osim ako predsednik veća ne odobri nastavak upotrebe jezika stranaka koji nije u sležbenoj upotrebi Suda.

Ako je takvo odobrenje dato, stranka koja je to zahtevala obezbeđuje o svom trošku tumača ili prevodioca na engleski ili francuski jezik.

VI DEJSTVO ODLUKA EVROPSKOG SUDA ZA LJUDSKA PRAVA

Evropski sud je, u pravom smislu te reči, sudski organ i njegove odluke obavezuju državu koja je prihvatila njegovu nadležnost. Ako sud nađe da je država kršila ljudska prava obavezaće je da preduzme mjere da bi obezbjedila pravni lijek kojim će se kršenje onemogućiti ,a može zahtjevati od države i da izmjeni zakonodavstvo ili praksu.

Ako Sud utvrdi da je povređeno pravo podnosioca predstavke može donijeti odluku o pravičnom zadovoljenju oštećenog. iznese pred Veliko veće ili tri meseca posle donošenja presude ako se ne zatraži da se predmet iznee pred Veliko veće ili kada zahtev za obraćanje Velikom veću bude odbijen.

Odluka Velikog veća je odmah po donošenju pravnosnažna. Presuda se, osim strankama i neposredno zainteresovanim licima, prosleđuje i Komitetu ministara koji nadzire izvršenje presude. U slučaju da država ne ispuni obaveze koje su joj naložene sudskom presudom,

Komitet ministara može doneti odluku o suspenziji članstva države ili čak o njenom isključenju iz članstva Saveta Evrope.

Suđenje se obavlja u sjedištu Suda, u Strasbourgu, s tim što se neke radnje mogu vršiti i izvan sudske zgrade, Strasbourga i Francuske, ukoliko to nalažu potrebe postupka.

29

VII PRESUDA

Presuda mora da sadrži imena sudija koji su učestvovali u odlučivanju, ime sekretara i zamjenika, datume njenog donošenja i izricanja,podatke o stranama i imena njihovih zastupnika, advokata i savjetnika. U njoj se daje opis postupka i najvaćžnijih činjenica, kratak sadržaj podnesaka strana, pravni razlozi i izreka ,odnosno odluka o suštini stvari i eventualno o troškovima postupka. Presuda može da sadrži i odluku o pravničnom zadovoljenju oštećene strane

Presuda postaje pravnomoćna ako se stranke odreknu zahtjeva za iznošenje predmeta pred Veliko vijeće ili ako, po proteku roka od tri mjeseca, ne zahtjevaju da se predmet uputi Velikom vijeću. Pravnomoćna odluka se objavljuje i proslijeđuje Vijeću ministara Vijeća Evrope koji vrši nadzor nad izvršenjem pravnomoćnih presuda.

Stranka nezadovoljna ishodom sudskog spora, može, u roku od 12 mjeseci, od vijeća zahtjevati tumačenje ili ispitivanje presude. Preispitivanje se može tražiti zbog naknadnog otkrivanja činjenica koje nisu bile poznate Sudu i stranci u vrijeme donošenja odluke, a mogle su bitno uticati na sadržaj meritorne odluke.

Pravnomoćne i izvršne sudske odluke postaju izvor prava, odnosno osnova svih budućih odlučivanja.

1.1 KARAKTERISTIKE PRESUDE

Sve presude Velikog vijeća su pravosnažne. Presude Vjeća postaju pravosnažne:

a)Kada strane izjave da neće zahtjevati iznošenje predmeta pred Veliko vjeće

b)ako se u roku od tri mjeseca od donošenja presude nbe podnese takav zahtjev,

c) kada kolegijum od pet sudija odbije zahtjev za obraćanje Velikom vjeću

Presude moraju biti obrazložene. Ukoliko presuda nije donijeta jednoglasno, sudija koji se sa njom nije složio ima pravo da priloži svoje izdvojeno mišljenje ili samo izjavu o neslaganju. Pravosnažna presuda se objavljuje i ima karakter izvršnog naslova.

Države ugovorenice Konvencije dužne su da se povinuju presudi Suda u svakom sporu u kome su strane. Presuda se dostavlja Komitetu ministara,generalnom sekretaru Savjeta Evrope,stranama i svim trećim zainteresiranim licima.Nadzor nad izvršenjem presude vrši Komitet ministara Savjeta Evrope.

30

Poslije izricanja presude može se tražiti njeno tumačenje ili revizija. Zahtjev za tumačenje podnosi strana u roku od godinu dana od izricanja presude.

Poslovnik Suda predviđa mogućnost revizije samo ako se zahtjev zasniva na nekoj odlučujućoj činjenici koja je bila nepoznata Sudu i stranama u trenutku izricanja presude.Zahtjev za re3viziju mora se istaći u roku od šest mjeseci od otkrivanja nove činjenice.

1.2. TROŠKOVI POSTUPKA

Da bi se obezbjedila jednakost stranaka pred Sudom i lakši pristup pojedinaca koji su žrtve kršenja nekog prava Sudu, Poslovnik Suda predvidio je da na zahtjev podnosioca predstavke ili po sopstvenoj inicijativi, predsednik veća može da odluči da stranka koristi besplatnu pravnu pomoć.

U tom slučaju podnosilac predstavke mora da dokaže da nema dovoljno sredstava da nadoknadi potrebne troškove. Naknada u tom slučaju pokriva troškove advokatskih usluga ili troškove zastupnika, ali i troškove puta i drugih izdataka koji se odnose na postupak.

Ako Sud proglasi predstavku prihvatljivom, on nastavlja ispitivanje predmeta zajedno s predstavnicima stranaka i, ako je to potrebno, preduzima istragu, za čije će mu efikasno sprovođenje države u pitanju pružiti sve potrebne olakšice.b stavlja se na raspolaganje stranama u sporu kako bi se postiglo prijateljsko poravnanje zasnovano na poštovanju ljudskih prava ustanovljenih Konvencijom i protokolima uz nju.

Pravično zadovoljenje

Kada Sud utvrdi prekršaj Konvencije ili protokola uz nju, a unutrašnje pravo Visoke strane ugovornice u pitanju omogućava samo delimičnu odštetu, Sud će, ako je to potrebno, pružiti pravično zadovoljenje oštećenoj stranci.

Brisanje predstavki

1 Sud u svakoj fazi postupka može odlučiti da izbriše predstavku sa liste predmeta ako se na osnovu okolnosti može zaključiti:a da podnosilac predstavke ne namerava da dalje učestvuje u postupku; ilib da je stvar razrešena; ilic da iz svakog drugog razloga koji Sud utvrdi nije više opravdano nastaviti sa ispitivanjem predstavke. Međutim, Sud nastavlja s ispitivanjem predstavke ako je to potrebno radi poštovanja ljudskih prava ustanovljenih Konvencijom i protokolima uz nju.

31

2 Sud može odlučiti da predstavku vrati na svoju listu predmeta ako smatra da okolnosti to nalažu.

Postizanje prijateljskog poravnanja

Ako se postigne prijateljsko poravnanje, Sud briše predmet sa svoje liste odlukom koja sadrži kratak opis činjenica i postignutog rešenja.

Javna rasprava i uvid u spise

1 Rasprave su javne, sem kada Sud u posebnim okolnostima odluči drukčije.

2 Spisi deponovani kod Sekretara dostupni su javnosti, sem kada predsednik Suda odluči drukčije.

Obraćanje Velikom vjeću

1 U roku od tri meseca od dana donošenja presude veća svaka stranka može, u posebnim slučajevima, da zahteva da se predmet iznese pred Veliko veće.

2 Kolegijum od pet sudija Velikog veća prihvatiće zahtev ako se predmet tiče nekog značajnog pitanja vezanog za tumačenje Konvencije ili ozbiljnog pitanja od opšte važnosti.

3 Ako kolegijum prihvati zahtev, Veliko veće odlučuje o predmetu presudom.

Pravosnažne presude

1 Presuda Velikog vjeća je pravosnažna.

2 Presuda veća postaje pravosnažnaa kada stranke izjave da neće zahtevati da se predmet iznese pred Veliko veće; ilib tri meseca posle donošenja presude, ako se ne zatraži da se predmet iznese pred Veliko veće; ilic kada kolegijum odbije zahtev za obraćanje Velikom veću na osnovu člana 43.

3 Pravosnažna presuda se objavljuje.

Obrazloženja presuda i odluka

32

1 Obrazloženje se daje za presude i za odluke kojima se predstavka proglašava prihvatljivom ili neprihvatljivom.

2 Ako presuda u celosti ili jednom svom delu ne predstavlja jednoglasno mišljenje sudija, svaki sudija ima pravo da iznese izdvojeno mišljenje.

Obaveznost i izvršenje presuda

1 Visoke strane ugovornice preuzimaju obavezu da se povinuju pravosnažnoj presudi Suda u svakom predmetu u kome su stranke.

2 Pravosnažna presuda Suda se dostavlja Komitetu ministara koji nadgleda njeno izvršenje.

Savjetodavna mišljenja

1 Na zahtev Komiteta ministara Sud može da daje savetodavna mišljenja o pravnim pitanjima koja se tiču tumačenja Konvencije i protokola uz nju.

2 Takva mišljenja se ne mogu baviti pitanjima koja se odnose na sadržaj ili obuhvat prava i sloboda ustanovljenih Delom I Konvencije i protokolima uz nju, kao ni bilo kojim drugim pitanjem koje bi Sud ili Komitet ministara mogli da razmatraju u vezi s postupcima koji se mogu pokrenuti u skladu sa Konvencijom.

3 Za odluke Komiteta ministara da zahteva savetodavno mišljenje Suda potrebna je većina glasova predstavnika koji imaju pravo da u Komitetu zasedaju.

Obrazloženje savetodavnih mišljenja

1 Savjetodavna mišljenja Suda se obrazlažu.

2 Ako savetodavno mišljenje u celosti ili jednom svom delu ne predstavlja jednoglasno mišljenje sudija, svaki sudija ima pravo da iznese izdvojeno mišljenje.

3 Savetodavna mišljenja Suda dostavljaju se Komitetu ministara.

33

Potpis i ratifikacija

1 Ova Konvencija je otvorena za potpis članicama Saveta Evrope. Ona se ratifikuje. Ratifikacije se deponuju kod generalnog sekretara Saveta Evrope.

2 Ova Konvencija stupa na snagu posle deponovanja deset instrumenata ratifikacije.

3 U pogledu svakog potpisnika koji je bude ratifikovao posle toga, Konvencija stupa na snagu na dan kada ovaj deponuje svoj instrument ratifikacije.

4 Generalni sekretar Saveta Evrope obaveštava sve članice Saveta Evrope o stupanju na snagu ove Konvencije, o imenima Visokih strana ugovornica koje su je ratifikovale i o svim instrumentima ratifikacije naknadno deponovanim.

Sačinjeno u Rimu, dana 4. novembra 1950, na engleskom i francuskom jeziku, pri čemu su oba teksta podjednako verodostojna, u jednom primerku koji se pohranjuje u arhivi Saveta Evrope. Generalni sekretar će dostaviti overene prepise svakoj potpisnici.

Drugim riječima Evropska konvencija je međunarodni sporazum kojim se štite ljudska prava svih pojedinaca koji se nalaze pod jurisdikcijom države koja je ratifikovala tu konvenciju.Naša država ovaj dokument je potpisala u okviru Dejtonskog sporazuma 14.decembra 1995. godine.

Ova okolnost upućuje na zaključak da se u oblasti ljudskih prava desilo nešto novo u historijskim razmjerima: pojedinac je u poziciji da se poziva na međunarodnu pravnu normu kada se obraća vlastitoj državi radi zaštite ljudskih prava, može da se obrati Revropskom sudu za ljudska prava ukoliko to nije uspio postići kod nacionalnog pravosuđa.

Već u Statutu Savjeta Evrope jasno se naglašava da u ovu integraciju mogu ući samo one države koje su pravne i kao takve poštuju ljudska prava.

Konvencijom uz to što su kreirani pouzdani evropski instrumenti za zaštitu ljudskih prava u vidu Evropskog suda za ljudska prava i drugih institucija u tom nivou, nije propustila da ukaže na potrebu naglašavanja da svaki građanin pojedinac čija su prava i slobode priznata Konvencijom narušena, ima pravo na pravni lijek u okviru vlastite države.

Nažalost ,prema Ustavu BiH i drugim dijelovima Dejtonskog sporazuma naša država nije na nivou zahtjeva koje iziskuje potpisivanje Evropske konvencije i kao takva nije u stanju da ostvaruje ljudska prava obuhvaćena konvencijom.

34

IX ZAKLJUČAK

      Organi vlasti jedne države obavezni su da svakom građaninu obezbijede ostvarivanje njegovih osnovnih ljudskih prava. Obim poštivanja ljudskih prava zavisi o stepenu izgradnje demokratskih struktura vlasti i vladavine zakona. Iako se ljudska prava danas mnogo koriste u javnom govoru, ona se često zloupotrebljavaju radi opravdavanja javnih ili privatnih ciljeva i akcija, te za stvaranje slike o našem društvu kao demokratskom. Slabo poštivanje ljudskih prava posledica je i neinformisanosti građana o tome koja su njihova ljudska prava i nepoznavanje mehanizama za njihovu zaštitu. Posljedice nepoštivanja ljudskih prava i njihovi negativni dometi na cjelokupno društvo često su nepoznati predstavnicima organa vlasti i onima koji provode vlast. Nepoštivanje ljudskih prava dovodi do:

1. Negacije čovjeka kao pojedinca i njegove vrijednosti

2. Nemogućnosti zadovoljavanja osnovnih ljudskih potreba

3. Neslobode

4. Neravnopravnosti

5. Onemogućavanje samorealizacije pojedinca

6. Konflikata i sukoba

7. Štete demokratskom razvoju društva

8. Umanjivanje ugleda države

    Ipak se može reći da odnos vlasti prema obavezama koje se odnose na zaštitu ljudskih prava, državnim institucijama i nevladinim organizacijama, koje se bore za njihovo poštovanje, postaje sve pozitivniji. Rad ovih institucija od izuzetne je važnosti za demokratski razvoj BiH. Rijetko koja država ima ovako snažno razvijene institucije za razvoj i zaštitu ljudskih prava. Ovo je i rezultat realnih potreba, a i dogovora sa međunarodnom zajednicom, čiji je cilj da se naša domovina što brže razvije i dostigne standarde koji će joj omogućiti ravnopravan položaj u međunarodnoj zajednici.                           

    Pokazalo se i danas da je isticanje ljudskih prava i osnovnih sloboda zaista bio neophodnan uvjet svih dosadašnjih procesa evropske integracije.

Nije se radilo samo o zaštiti ljudskih prava uže gledano, nego se radilo o otvaranju novih puteva i stvaranju novih temelja za razvoj svih integracijskih procesa.

Evropska komisija za ljudska prava,proglašena 04. novembra 1950 godine svakako je najznačajniji ugovor kojim se štite ljudska prava.Kad je rječ o ovom ugovoru treba naglasiti

35

kada je u pitanju problematika ljudskih prava obveze preuzimanja države , a ovlaštenici tog ugovora praktično su i svi pojedinci koji se nalaze pod jurisdikcijom tih država.

U ovom regionalnom ugovoru za zaštitu ljudskih prava, države se međusobno obavezuju da će štititi ljudska prava i slobode pojedinca koja su sadržana u Konvenciji I i protokolima uz nju.

Drugim riječima Evropska konvencija je međunarodni sporazum kojim se štite ljudska prava svih pojedinaca koji se nalaze pod jurisdikcijom države koja je ratifikovala tu konvenciju.Naša država ovaj dokument je potpisala u okviru Dejtonskog sporazuma 14.decembra 1995. godine.

Ova okolnost upućuje na zaključak da se u oblasti ljudskih prava desilo nešto novo u historijskim razmjerima: pojedinac je u poziciji da se poziva na međunarodnu pravnu normu kada se obraća vlastitoj državi radi zaštite ljudskih prava, može da se obrati Revropskom sudu za ljudska prava ukoliko to nije uspio postići kod nacionalnog pravosuđa.

Već u Statutu Savjeta Evrope jasno se naglašava da u ovu integraciju mogu ući samo one države koje su pravne i kao takve poštuju ljudska prava.

Konvencijom uz to što su kreirani pouzdani evropski instrumenti za zaštitu ljudskih prava u vidu Evropskog suda za ljudska prava i drugih institucija u tom nivou, nije propustila da ukaže na potrebu naglašavanja da svaki građanin pojedinac čija su prava i slobode priznata Konvencijom narušena, ima pravo na pravni lijek u okviru vlastite države.

Nažalost ,prema Ustavu BiH i drugim dijelovima Dejtonskog sporazuma, naša država nije na nivou zahtjeva koi iziskuj potpisivanje Evropske konvencije i kao takva nije u stanju da ostvaruje ljudska prava obuhvaćena konvencijom.

Normativni dio Ustava BiH sav je prožet brigom za zaštitu „vitalnih interesa“ građana BiH.

Samim tim što nije formalno država koja bi u svim svojim dimenzijama, kako u svojoj strukturi tako i u načinu rada bila demokratska i pravna,svakako da nije ostvarena nikakva predpostavka za realizaciju ljudskih prava konvencijom koja se prevashodno po općoj ocjeni ljudska prava I generacije ili klasična građanska prava.

36

LITERATURA  

  1. Evropsko pravo ljudskih prava, Ćazim Sadiković, Sarajevo 2001.

      2. Uvod u ljudska prava, Enver Đuliman, Gunnar M. Karlsen, Sarajevo 2003.

      3. Kompas, priručnik za obrazovanje mladih o ljudskim pravima, 2001.

         Patricia Brander, Rui Gomes, Ellie Keen, Marie-Laure Lemineur, Alessio

        Surian, Olena Suslova, Barbara Olivera, Jana Ondračkova

4.Politički sistem, Ćazim Sadiković,Sarajevo,2002.godine

5.Donna Gomeoen-Kratak vodić kroz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima,Beograd,1944.

6. Mijović dr. Ljiljana. Evropski sud za ljudska prava kao faktor u izgradnji evropskog identiteta“ Pravna riječ“ Banja Luka

7.Poslovnik o radu ustavnog suda BiH

8. Opća povelja o ljudskim pravima 01.12.1948. godine

9 Elektronski mediji, internet –www.europa.eu.int/pol/justice/index.eu,

www.osce.org,

37