kronika tri izložbe vangel naivnih naumovski slikara - ipu.hr · PDF filenose: od iznenađenja do otpora, i od otpora do senzacije, do tihog i ... ribari odlaze u lov, 1969. 101 .

tri izložbe naivnih slikara u galeriji primitivne umjetnosti u zagrebu

grgo gamul in

vangel naumovski

20.2/15.3.1970.

Zasuti smo znakov ima. Od sl ike do sl ike oni nas zap l jusku ju i pre­nose: od iznenađenja do o t p o r a , i od o tpora do senzacije, do t ihog i blagog osjećanja sreće. Po tome je već Vangel Naumovsk i naivni um je tn i k , od onih koje prepozna­jemo po bezazlenosti. A za t im po­činje naše ist raživanje: kakv i su to znakovi i ko j i je to svi jet? Zna­kovi bez značenja: izmiš l jeno cvi­jeće, zakr iv l jene sfere, čahure i tobo lc i , p roz i rn i j a jo l i k i ob l i c i , sunca i po jedinost i ko je ne znače ništa . . . Ponegdje neočekivana zgušnjavanja, meduze i v lakanca, b iomor fn i svi jet u obo jen im pro­s to r ima što se protežu u praznin i i razr jeđuju se. U n j ima se vide procvjetat i v r tov i i l i se samo na­s luću ju , i l i su buket i i boko r i za­tvoreni u proz i rne l juske kao vo­štano cvijeće u s tak lu . Uzalud t ra­ž imo prostorne razmjere u tom k l i j an ju i raz l is tavanju, i l i smisao zakr iv l jen ih p loha. Ponegdje se jedna s tab l j i ka izvi ja s dna toga potop l jenog sv i je ta , naraste kroz sve planove, dosegne nebesa i ras­cvjeta se u bl iz in i mjeseca il i sun­ca; ali oblaka nema: kao da bi to izmiš l jenom pros to ru dalo preve­l iku konkre tnost . Zato su i l j udsk i l ikovi ubrzo nestali (na slici L ju ­bav i p r i j e tn ja iz 1961. još su p r i ­s u t n i ) , i l i se ovdje-ondje jav l ja ju kao male nepotpune larve, tako da tek postepeno do naše svi jest i do­pire spoznaja: pa to je svi jet apso­lutne t iš ine, neko spontano oplo­đ ivanje i nečujno k l i j an je ž ivota . U svojoj prošlost i Vangel Naumov­ski je zaista cr tao alge i meduze Ohr idskog jezera za neku ek ipu h idrob io loga, i možda je zato na ov im s l ikama tako t i ho , i l i je to samo fa tamorganska t iš ina odraza

97

k r o n i k a

98

vangel naumovski

staro ognj ište, 1968.

u proz i rno j magli na obzor ju , zato nema ni pt ica ni prašumskih živo­t in ja Rousseaua ili Iraceme, kao što nema ni cvijeća Andréa Bau-chanta: kao da obl ic i života nisu dovo l jno nevini il i dovo l jno prvo­b i tn i za ovog sl ikara ko j i sl ika stvaranje samo. To je stvaranje p r i j e početka pov i jes t i , p r i je stvar­nog svi jeta i stvarnog svjet la, s bo jama mik roskopsk ih sl ika i dra­gu l ja , o ko j ima on piše u svojoj »Poemi«, ali bez nj ihove mater i je . »Radoznao sam što je iza zida tm i ­ne« — govor i on tu u svojoj naiv­nost i , ali to ni je p i tanje istraživa­ča, jer u istoj rečenici nalazimo »pol ja radost i« koja bi t rebalo da se p ros t i ru negdje iza tog zida. To je p i tan je mašte koja stvara, za­ht jev samom sebi da ta pol ja ispu­ni maštom samom. »Pijem top l inu platna bi je log koje me zove da se rod im.« Nema, dakle, zagonetke, posto j i samo maštanje iz ničega, rađanje bajke. Govor i lo se u po­vodu njegove umje tnos t i , va l jda zbog toga što je Naumovski iz Oh­r ida , o Bizantu ko j i da se nalazi u dalekoj pozadin i , s ikonama i mozaic ima, sa svo j im tužn im zabo­rav l jen im s ja jem. A l i s l ikarstvo toga sl ikara sušta je suprotnost st i l izaci j i i h i je ra rh i j sko j veliča j -nost i , ono je odviše raspjevano i ne dolazi ni iz kakve propale At ­lant ide. To ni je s l ikarstvo potonu­le c iv i l izaci je, ni t i je nasl i jedi lo zaostale slojeve neke stare ku l tu ­re. Ono možda ponegdje sjeća na drevne slavenske ba jke, na priče o začaranim šumama gdje prebi­vaju vi le, na d je t in je nostalgi je, na d je t in j s tvo samo. Ono je upravo zbog toga naivno i pr ipada jednom romant i čnom osjećanju svi jeta.

Znam da sam već na opasnom tra­gu: u t raženju sadržaja, a sam je s l ikar napisao da je bi t njegove umjetnost i ignor i ran je »bi lo ka­kve teme, sadržine slike« i da »ne želi robovat i ni sopstvenoj t renut­noj mis l i« . Neobične r i ječi u usti­ma jednog naivnog s l ikara. One odaju već neko supt i lno unutraš­nje iskustvo, i mnogi će na to za-

vangel naumovski

rascvjetane suze cara samui la, 1968. rascvjetane vat re, 1969.

99

br inu to zak l imat i g lavom. A l i ne treba s t rahovat i : Naumovsk i ni je »probio b lokadu« ko ja naivnu umjetnost d i je l i od toka povi jest i umje tnos t i ; on se u n j u , naravno, ukopčava svo j im s tvaran jem ali ne genezom ili u t j eca j ima , i stoj i izdvojen i osaml jen ; zato se dobro čuvam da spomenem majs to re A r t Nouveaua i ruske i lus t ra tore na­rodnih pr iča , i l i H ieron imusa Bo-scha, il i perzi jske i ind i jske min i ­ja ture. Pred nama je spontano ra­đanje, početak jednog svi jeta ko j i se neće nastavi t i . A l i Vangel Nau­movski je p rob io granicu ko ja je naivno s l ikarstvo u sv i jetu ovi ja la l juskom predmetnost i i naraci je, ma ko l iko je ova često bi la zatrav­ljena naivnom ad ic i jom predmeta i mot i va , i našao se u praznom pro­storu izvan svih dosadašnj ih pro­du l jen ja i proš i ren ja temat ike i mor fo log i je ove izol i rane sfere ko­ju nazivamo naivnom umje tnošću : izvan »ekspresionizma« Tri l lhaase-ova i »nadreal izma« Trou i l l a rdova , izvan »fauvizma« Van der Steena i »apstrakci je« Ursule, izvan urba­nog sl ikarstva V iv ina i Feješa i onog rura lnog »Hlebinske škole«, tako da za umje tnos t Vangela Na-umovskog ne možemo pronaći ni st i lsku kategor i ju ko ju b ismo sta­vi l i u navodnike. Kao što smo re­zigniral i nad n jen im s t i l sk im odre­đen jem, tako je uzaludno t raž i t i i njen »sadržaj« (on nastaje uvi jek nanovo negdje u imag ina t ivnom prostoru što se prost i re između sl ike i g ledaoca), ali po r i j ek lo tog svi jeta izaziva našu staru sizifov-sku pa tn ju , i uv i jek novo p i tan je koje bi da prodre do pos l jedn j ih uzroka i prv ih impu lsa . Sam je um je tn i k , u tekstu ko j i je nazvao »Poemom«, mis l io da će ih prona­ći . Ima li mnogo smisla k renut i t ragom njegova d je t i n j s t va , v i l in­skih pr iča i b i o m o r f n i h palucanja na dnu Ohr idskog jezera, znajući unapr i jed da mnogo toga nećemo o t k r i t i , a još manje ob jasn i t i? Na ovoj izložbi samo je neko l iko djela označilo rani je razdobl je oko go­dine 1963, ali i to je dovo l j no da

100

se u tv rd i koherentnost njegova sti la i razvoja, a možda to ima sta­novi to značenje u vezi s određe­n jem njegova naivnog karak tera . Ko l iko kod naivnih umje tn i ka ko­herentnost znači ( m o r a da znači ) i apsolutno zaleđenje izraza? — to je p i tan je već b i lo postavl jeno u našim p r igodn im razmat ran j ima . Tr i godine koje ova izložba uist inu predstavl ja (1967.—1969.) ipak po­kazuju neko »otvaranje« prema širem kons t ru i r an j u , s većim sfe­rama i ovo ida ln im ob l ic ima ( V r t mjesečevog sina, V r t zalaska sun­ca, 1967.), il i se d i je lov i sfera što lebde iskor išću ju za stvaranje ap­s t rak tnog prostora u kome se ras-cvjetavaju »konkre tn i« v r tov i (Sta­ro ognj iš te, Predio u z raku , Ras­cvjetane suze cara Samui la, Koeg­zistenci ja svjetla i t m i n e ) . A l i mo­žda je kao nova zamisao na ovoj izložbi jedna vel ika sl ika u sebi sakupi la sav »evolucioni prob lem« Vangela Naumovskog: to su Ras­cvjetane vatre iz 1969., prostorna kompozic i ja nova u zamis l i , ali ko­ja u svojoj s igurnoj i š i roko j iz­vedbi nosi oznake stanovite v i r t u ­oznost i , da ne kažemo akademizi-ran ja ; neki su tu r i ječ ovom pr i ­l i kom i upo t r i j eb i l i , a u n jo j su rezimirane i rezerve prema ovoj evoluci j i makedonskog naivca. Me­ni se, m e đ u t i m , čini da se upravo u to j pretencioznoj spontanost i oči­tu je njegov naivni karakter . Ta spontanost d je lu je »šokom«, kao i smjelost njegove jednostavne kro-mat ike uopće.

Kao, uosta lom, ova prostorna eks­panzi ja ko ja se sada kao stanovit prob lem javl ja unutar njegova raz­vo ja . Ni je ni pot rebno napomenut i ko l i ko je taj razvoj a p r io r i b lok i ­ran i odvojen od l ikovne suvreme­nost i , te upravo zato izvoran i nai­van, u mor fo loškom smislu i u smi­slu stvaranja ove utop i jske i pomalo i ronične naivne kozmogoni je .

eugen buktenica 20.3/12.4.1970.

Evo sl ikara u č i ju naivnost n i t ko n ikad ni je posumnjao. Nisam posve na čistu s p rob lemom je li to nje­gova prednost i l i nedostatak.

Odvojen je od jezgre našeg naivnog sl ikarstva (Podrav ine) i od Zagreba kao njegova ref leksivnog i »organi­zacionog« središta. Osaml jen je na svom o t o k u , i oduv i jek je b io uzo­ran p r i m j e r samonik los t i . To se oči tovalo i u njegovu s l ikars tvu, u jednostavnoj v iz i j i i u p r im i t i vno j mo r fo l og i j i , a to se do granica pod­nošl j ivost i v id i i na ovoj izložbi. Vje­ro ja tno je zbog toga i ostao izvan našeg »naivnog komerc i ja l izma«. Često je bio i zaborav l jan , a poneka njegova sl ika (uv i j ek u istoj raz in i , u svom pros jeku) ni je bila kadra »zaint r ig i rat i« ovu suvremenu žel ju za senzaci jom, za p r i čom, za šaro-l ikošću. U Zagrebu ni je samostalno izlagao od 1957.

U tome kao i da jest prob lem i položaj toga apsolutnog naivca: on ni je nošen ov im mate r i j a ln im i psi­ho lošk im va lom, on naprosto posto j i u svojoj izo lac i j i , u grohotama na o toku Šo l t i , s imaginac i jom veza­nom za jednostavne podatke toga skučenog ž ivota: more, nebo, suho rasl inje i kamen — sve između pla­vog, sivog i svjet lozelenog, upravo kao na ovoj iz ložbi. Osim poneke karnevalske groteske, n ikad nika­kav zalet mašte. L ikov i nepokretn i i p r i m i t i v n i , pr ipovjedačka žica jednostavna i k ra t ka , s mnogo po­nav l jan ja . Dok je naše naivno sl i­karstvo u Podravini bu ja lo u ima­g inarnoj eu fo r i j i i u ra f in i ranom obogaćenju prostora i po jed inost i , Eugen Buktenica je ostao nepokre­tan pred svo j im k ra j em , pred ku­ćama sa »sular ima« i pred uvala­ma s r iba rsk im lađama. Jednosta­van i v jeran također u k romat i c i .

Otuda v je ro ja tno i dolazi jedna posebna vr i jednost ovoga zaista bezazlenog s l ikara : čista i jedno­stavna, recimo »sintet ička« pejza­žna v iz i ja s usk im regis t rom veoma svi je t l ih bo ja . Bile su to na jbo l je sl ike na ovoj iz ložbi , uvale sa širo­k im p lav im plohama mora i neba, sa suho is l ikan im bregovima i s nekol iko narat ivn ih elemenata: mreže, r ibarske lađe, mali l ikovi r ibara u n j i m a , a sve u h ladn im tona l i te t ima ko j i proizvode nepo­mično zamrznuto svjet lo.

A to i jest ono što zasad predsta­v l ja stanovi tu v r i jednost u d je lu ovoga zaista jednostavnog naivnog s l ikara. Vedute sa seoskom arh i ­t e k t u r o m , napro t iv , opisne su i bez s l ikarske v r i j ednos t i . A k o se opće­ni to može reći da je u »morsk im pejzažima« Buktenica uspio dost ić i potreban stupanj e l iminac i je i jed­nostavnost i , njegove male pr iče o kamenim kućama i o događaj ima oko n j ih ostale su unutar granica amater izma; rekao b i h , čak, veoma skučenog.

Tu izn imnu pojavu s n jen im kon-zekvencama trebalo je već pr i je uoč i t i . Ona dod i ru je i neke temel j ­ne teoretske odrednice naivne um­jetnost i uopće, ne možda one koje su danas veoma relevantne za hi­pe r t ro f i j u Hlebinske škole, nego one koje su u vezi s p o j m o m s t i la ; ind iv idualnog st i la i njegove singu-larne v r i j ednos t i .

eugen buktenica

r ibar i odlaze u lov, 1969.

101

ivan rabuzin

z ima 1966.

102

ivan rabuzin

vel ika šuma, 1967.

ivan rabuzin 17.4/17.5.1970.

S ovom smo iz ložbom ponovo na najvišoj raz in i , u sv i je tu već odre­đen ih , sv i je t l ih senzaci ja, i u d ru ­gači jem p rob lemu. To ni je p rob lem st i la , jer je sti l apsolutno ostva­ren, »predest in i ran«, tako reći već p r i je mnogo godina. Postoj i li on sada, u opetovanim »redakc i jama«, ili se rekrei ra u nov im mod i f i ka ­c i jama i u s tanov i tom uzlazu — to je možda p i tan je koje bi nas teoretski moglo za in teres i ra t i . Što se zapravo u tom razr i jeđenom, supt i lnom s l ikarstvu moglo dogo­d i t i od posl jednje izložbe Ivana Rabuzina? — a ona ni je ni bi la tako davno: godine 1967. u ovoj istoj ga ler i j i , u i n t i m n o m pros to ru Gornjega grada, ko j i već postaje duhovno žarište toga naivnog svi­jeta.

Pišući tom p r i l i k o m o Rabuzino-voj izložbi (»Život umje tnos t i« br . 3/4, 1967.) č in i lo mi se da se cio (p reos ta l i ) p rob lem sastoj i u zgu­šnjavanju nadahnuća, u redukc i j i »pro izvodnje«, u i zboru . Ni je do­duše bi lo radova ko j i bi os je t l j i vo padali ispod pros jeka, ali neko l iko je sl ika bi lo ipak donekle iznad njega, da se k r i t i č ko j mis l i namet­nulo p i tan je : zašto ne sagledati tu višu raz inu, tu gustoću Z ime (1966.) , Ale je (1962.) i Prilaza mojem domu (1962.) , i ne zadržat i na n jo j svijest ovog s l ikara koje­mu velike osci laci je, č ini se, nisu nužne? Je li p rob lem bio u f inoć i izvedbe (mala Z ima iz 1966, na p r i m j e r ) ili u invenci j i i u efektu šoka ko j i nas iznenađuje kakv im neočekivanim k r o m a t s k i m nagla­skom, kakvom b izarnom dispro­po rc i j om ili ide jom? — Od tog vremena, što se moglo dogod i t i?

Ipak, svi jest, k r i t e r i j stvaraoca razvio se prema višem stup­n ju — to je ono što sam svoje­dobno samo izn imno mogao pred­v id je t i . Njegova je kompozic iona

ivan rabuzin

u bregovima pol je, 1968. k rvo tok , 1968.

103

104

imaginaci ja bogat i ja i g ipk i ja (Ka l -ničke šume, 1966.; Zeleni pejzaž, 1967.; Rođenje dana, 1966.). Nje­gova invent ivnost , sposobnost da se iznađe nova ideja i da se istakne kao »naivni udar« sl ike neospor­na je; dovo l jno je napomenut i Kr­vo tok (1968.) , s razgranat im sun­cem i izvanredno ( rekao bih »to­bože naivno«) nizanje brežul jaka ispod njega; nesumnj ivo jedno od na jbo l j i h Rabuzinovih platna Ve­l ika šuma (1967.) , s on im nizom ružičast ih stabalca u predn jem planu i sa zatvorenim v i jencem ob laka ; V r t n o cvijeće (1967.) , ma­štov i to i f ino u svom egzibicioniz-m u . Ima čak man j ih sl ika na ko j i ­ma nas neobičan razmještaj eleme­nata od jednom prebacuje do »na­ivnog ushi ta«, da se tako izrazimo, u ono karakter is t ično čuđenje nad neobičnim i izuzetnim; tako raz­mješta j stabala na slici Stabla u po l ju (1968.) , ili na Tr i kućice (1968.) , i l i na maloj slici Selo (1968.) , na ko jo j se tek ona zavje­sa u gorn jem d i je lu čini suvišna. N isam, napro t iv , siguran da je Cvi jet iz Hi roš ime (1968.) l ikovno uravnotežen, a i u nekim d rug im g igantsk im cv jetov ima čini se da je moment naivne egzibici je potis­nuo uv jer l j i vost i spontanost za­misl i (T r i cv i je ta , 1967.). Riječ je oč i to o unut rašn jo j ravnoteži ko ju inte lektualna intervenci ja naruša­va, možda o namjer i odviše oči­g ledno j , o jednostavno shvaćenoj teor i j i šoka. Bila je na ovoj izložbi izložena jedna vel ika sl ika u ko jo j je to na klasičan način došlo do izražaja: Crveni cvi jet iz 1969. Sve je na n j o j . Kao da je s l ikar h t io t i m v i r tuozn im akumu l i ran jem na­s l ikat i paradigmu svog sl ikarstva u ovom t r e n u t k u , i učinio je to tako reći bez pogreške. A l i mi će­mo pred tom bl is tavom demon­s t rac i jom ipak zabr inu to zak l imat i g lavom i pr i jeć i do nekih sl ika mnogo man j ih i d i sk re tn i j i h , na ko j ima je poetičnost v iz i je mno­go intenzivni je zgusnuta: Otvo­reno nebo (1968.) , već spomenuto Selo (1968.) , i l i Rijeka (1969.) , s

on im neočekivanim p lavetn i lom usred po l ja . Može li neka sretna samosvi jest umje tn ika samog, i l i neposredna djelatnost k r i t i ke osi­gurat i da se pažnja usredotoči u-pravo na ovu l i rsku ozarenost? Ona je sada, umjesto svake izr iči te na-ra t i vnos t i , postala na jbo l ja v r i j ed ­nost Rabuzinovih s l ika, a zrači jed­nako iz kakvog jednostavnog seo­skog v id i ka , kao iz onog m i raku -loznog sunca što se preko neba razgranalo b i je l im cvjetovima (K r ­v o t o k ) .

Zato je unutar ove nove vr i jedno­sti ubacivanje f igura lnog elementa očit nesporazum ( M o j s in, Pozdrav s v i j e t u ) , dok se težište pomiče prema elementu ko j i se već godi­nama sve intenzivni je uvlači među Rabuzinove bregove i k rošn je : pre­ma sv jet lu . Na Z imi (1966.) , sada ponovo iz loženoj, to je svjet lo b i lo ostvar i lo onu gustu snježnu atmo­sferu; a možda još bol je na malo j Z imi iz te iste godine (ka ta log 1967., br . 15 i 2 1 ) . Na ovoj izložbi ono je ozari lo izvanredne sl ike: K rvo tok , Rođenje dana, V r t n o cvi­jeće, pa ako zaci jelo i postoj i u međunarodnom naivnom sl ikar­stvu poneka zaokupl jenost svjet­lom i rasvjetama ( k o d W. Bianco-n i j a , kod Czon tva r i j a ) , nigdje ta­kvo majs tors tvo ni je neposredno vezano uz specif ičnu naivnu mor­fo log i ju i uz zanosno osjećanje ča­ro l i je svjet la.

A l i dv i je vel ike Rabuzinove sl ike nadmašile su u tom pogledu sve što je dosad nastalo. Svjet lo je u n j ima došlo u apsolutnu ravnotežu s novom invenc i jom, i tako su na­stala remek-djela naše naivne um­je tnost i : Vel ika šuma iz 1967. i U bregovima pol je iz 1968. Prva sli­ka ostvaru je dubok i e l ipt ični pro­stor između ružičastog niza dugu­l jast ih krošanja i k r i vu l je ob laka, a u tom prostoru bu ja ju samo f ine s t ruk tu re zelenih krošan ja , dok se b i je l i baloni mal ih oblačića spušta­ju s neba. Pa ipak, čarol i ja je kon­centr i rana u proz i rno j ružičastoj zavjesi prednjeg plana. U drugo j

slici t reperavo je svjet lo zavladalo c i je l im v id i kom tog po l ja usred bregova, gorn j i d i je lov i krošanja na brežu l jc ima kao da is i javaju tu ružičastu v ib rac i j u . Ona je postala smisao pros tora .

Ivan Rabuzin ni je t ime isk l juč io opis k ra jo l i ka i iznenađujuću pr iču o n j emu , ali je uveo nov m e d i j , neobičan i r i jedak u na ivnom sli­kars tvu. Za taj su medi j po t rebn i izuzetno znanje i v ješ t ina, a b i tno je i važno da ih je ovaj s l i kar do­stigao, a da je ipak ostao unutar svoga naivnog svi jeta.