Kristijan Bek-Istorija Venecije

ta znam?

Istorija VenecijeK R I S T I J A N B E K

lan Venetskog instituta i Akademije dei LinceiProfesor Pariskog univerziteta Sorbona

Preveo s francuskogNikola Bertolino

XX VEK

. . 2008. . .

Naslov originalaChristian Bec, Histoire de Venise

Presses Universitaires de France, 19931. izdanje, 1993

(Que sais-je? br. 522)

SADRAJ

Uvod I poglavlje Koreni II poglavlje Mo u usponu III poglavlje Zlatno doba (XIIIXV vek) IV poglavlje Sjaj i propadanje (XVIXVIII vek) V poglavlje Od pada Republike do naih dana Epilog Predodbe i mitovi o Veneciji Mape i dokumenti Bibliografija

UVOD

1

U svetu nema grada koji se moe s pravom hvaliti da ima tako izvanredan ivotopis kao Venecija. Nastavi verovatno jo u rimskim vremenima, ona ponovo stie oblik i vraa se u ivot tokom varvarskih najezdi u VI i VII veku nae ere. Kao vizantijski dukat1, ona je preivela pad Ravenskog egzarhata i odolevala pritisku Franaka sve dok nije stekla svoju autonomiju u podruju oko Rialta.

To je mesto kamo su sredinom IX veka donete moti sv. Marka, koji postaje zatitnik zajednice, kasnije nazvane Civitas Veneciarum, sa dudem (dux) na elu.

Veoma brzo posle toga, Venecija doivljava snaan privredni razvoj zahvaljujui svojoj pomorskoj trgovini. Poevi od hiljadite godine, pa tokom sledeih vekova, njeni mornari, trgovci i brodovlasnici stvaraju u Sredozemlju jedno prostrano carstvo. etvrti krstaki rat, skrenuvi od svog cilja, donosi Republici nadmoan poloaj na Levantu, kako na, kopnu tako i na moru poloaj koji ona od tada nastoji da odbrani od svojih suparnika.

Unutar svojih granica ona postepeno uvodi originalne institucije, kombinujui na idealan nain, u oima vlastitog i stranog javnog mnjenja vlast jednog pojedinca (duda) sa vlau jedne elite (Senata) i svih ostalih (Velikog vea). Svih ostalih: re je, u stvari, samo o veoma uskom krugu koji ine lanovi trgovake aristokratije starijeg porekla, a koji je od 1297. zatvoren za nove pridolice. Takav kakav je tada ustanovljen, venecijanski Ustav ostao je na snazi tokom pet stotina godina. ne pretrpevi znatnije izmene, to je jo jedan razlog za divljenje.

Ali pritisnuta Turcima na Istoku, Serenissima2 se malo-pomalo morala okretati ka kontinentu i stvarati sebi carstvo u Italiji; od Friulija na severu, sve do na nekoliko milja od Milana na zapadu, a na jugu sve do krajeva u blizini Ferare.

Poetkom XVI veka suparnici Republike zaustavili su njenu ekspanziju na kontinentu. Otkriem Amerike. pomorska trgovina se polako poela premetati sa Sredozemnog mora na Atlantik. Venecija je malo-pomalo slabila ekonomski, fosilizovala se politiki, a na Levantu gubila svoje teritorije. Ali zato se nije gasio njen izvanredni sjaj u svim oblastima kulturnog ivota: u arhitekturi, slikarstvu, knjievnosti.

Godine 1797, usled svoje slabosti i nesposobnosti ljudi koji su njom upravljali, Republika iji je simbol lav pala je bez borbe u ruke Bonaparte, koji ju je ubrzo potom ustupio Austrijskom carstvu. Postavi ponovo plen Francuza pod Napoleonom I, da bi zatim opet dospela pod austrijsku vlast, Venecija je bila potinjena strancima sve do 1866 (izuzev za vreme kratkotrajne II republike 1848. godine).

Prisajedinivi se 1866. godine Italiji, Venecija je poela prolaziti kroz period strane obamrlosti, tako da je poslala provincijalna, pa se ini nesposobnom da vrati svoj nekadanji sjaj. Danas je suoena sa takvim opasnostima kakve su potonue, ekoloko zagaenje i veliki demografski pad. U emu je njena budunost: da li samo u munom odravanju mesta na kojemu se nalazi i njenih remek-dela, ili pak u obaveznom prilagoavanju zahtevima modernog doba?

To su pitanja i problemi o kojima e biti rei u daljem tekstu, gde emo pokuati da pruimo jedan sintetian pregled, ali i da jednoj izuzetnoj ljudskoj zajednici i izvanrednoj civilizaciji odamo poast punu divljenja i ljubavi.

1 Vojni okrug. (Prim. prev.)2 Serenissimo je superlativ od prideva sereno (vedar, svetao); to je u isti mah i titula koju su nosili visoki dostojanstvenici kakav je mletaki dud (a koja bi se mogla prevesti kao svetli, prejasni); la Serenissima Repubblica, ili, krae, Serenissima, bio je uobiajeni naziv Venecijanske (Mletake) republike. (Prim. prev.)

2

I poglavljeKORENI

Blato, pesak i voda

Grad u najpotpunijem smislu rei, Venecija je remek-delo, nametnuto od strane ljudi prirodi koja je, u poetku, bila pre neprijateljska nego blagonaklona prema njegovom nastajanju.

Lagune u severozapadnom uglu Jadranskog mora predstavljaju neizmerno prostranstvo slane ili boatne vode, peska i blata. Idui od severa ka jugu, najpre nailazimo na oblast u kojoj je laguna suena, od Soe do Pjave; potom, od Jezola do Kjoe, na neto ire podruje koje sa otvorenim morem spajaju prolazi (porti), probijeni u duguljastim priobalnim trakama kopna (litus/lidi); zatim na izboinu koju ini pokretna delta reke Po; te najzad, na oblast zatvorenih laguna izmeu Komakja i Ravene.

U sredinjoj laguni a to je ona gde se nalazi Venecija voda je mirna, ne mnogo duboka. ali izloena rastu i povlaenju veoma snanih plima. Tu se iz movarnog prostranstva od poetka izdvaja vie ostrva (Murano, Burano, Torelo i druga), kao i jedno otoje (Rialto) od ezdesetak malih ostrva koja jedva izviruju iz vode, a grupisana su oko meandra nekadanje reke (budueg Velikog kanala).

Otean pristup ovom mestu, gde se kroz kanale moe kretati samo u barci, u znatnoj meri osigurava njegovu bezbednost. Njegov poloaj postrance od kopna koje je tokom vekova bilo na udaru osvajaa, a potom potresano mnogobrojnim politikim preokretima pogodovao je njegovim stanovnicima u sticanju nezavisnosti. Njih je pak nedovoljnost sredstava za ivot gonila na more, iz kojega su dobijali so i ribu i na kojemu su se bavili trgovinom. Tekoe opstanka u takvoj sredini razvijale su kod njih preduzimljivost, duh zajednitva i rodoljublje.

Poeci

U rimsko doba, Akvileja, na severu, osnovana 181. godine pre Hr., bila je administrativno sredite te oblasti, rena luka i raskrsnica puteva. Grado, u neposrednoj blizini, bio je baza mornarice i pomorska luka. Na jugu je Kjoa kontrolisala trgovinu usmerenu ka Padovi.

Godine 402. posle Hr., Alarihovi Goti napali su Akvileju i opustoili itavo njeno podruje. Time su izazvali bekstvo stanovnitva i njegovo privremeno izbeglitvo u laguni. Prema legendi koju su kasnije negovali Venecijanci, kako bi pokazali drevnost svog grada i davnanje poreklo njegove slobode, Venecija je navodno osnovana 25. marta 421. na ostrvcima podruja nazvanog rivus altus (Rialto).

Godine 425. Atila i njegovi Huni ponovo su spalili Akvileju i opustoili Konkordiju. Kao i u prethodnom sluaju, taj upad je zacelo primorao stanovnike oblasti da potrae spas dalje od kopna, na otoiima lagune. Tako okupljeno, ovo stanovnitvo je po svoj prilici oko 466. godine uvelo rudimentaran sistem vladavine izborom tribuna.

Siavi u Italiju 486. godine, voda Ostrogota Teodorih ubio je 493. godine Odoakra, te se potom smestio u Raveni, gde se proglasio kraljem, ime je prouzrokovao novo preseljavanje stanovnitva ka moru. On je poverio lokalnu upravu svojim inovnicima.

Teodorihov ministar Kasiodor poslao je 537. godine, posle smrti svog kralja, pismo tribunima koji su bili na elu stanovnitva lagune, traei da mu pomognu da u vreme gladi koja je zavladala prevozi iz Istre neophodne ivene namirnice. Tim tribunima bez sumnje vojnim

3

voama koji su takoe vrili sudske i upravne funkcije Kasiodor je visokoparnim jezikom izrekao svoje divljenje za njihov nain ivota. On je na taj nain posvedoio da su postojale, ve u VI veku, u laguni i na rekama, izvesne pomorske delatnosti (trgovina, pomou brodova, sa krajevima du obale i s one strane Jadrana, te ribolovi dobijanje soli iz mora), kao i neka vrsta mitske duhovne istote: Ti hvale vredni itelji venetskog kraja, nekad bogatog ljudima plemenita roda, dospevaju na jugu do Ravene i Poa; na istoku uivaju u blagodetima jonskog primorja: tamo plima svojim kolebanjima u redovnim razmacima preplavljuje ravno tle; rastui, ona prekriva sav predeo, a opadajui, oslobaa ga. Ovde je va dom nainjen poput gnezda ptica movarica, jer ono to je sada kopno, ponekad se pokazuje kao ostrvo, tako da tamo gde se iznenada ponovo ugleda, nepromenjen, raniji izgled predela, zaista pomiljamo da smo na Kikladima. Zbog te velike slinosti, naseobine koje su proizvod prirode, ali koje su utemeljene nastojanjem ljudi, pokazuju se kao razbacane po toj vodenoj povrini, rasprostirui se na prilino velikom prostranstvu: u stvari, zemljite se uvruje spletovima savitljive trske i ne zazire se od toga da se lako krhka odbrana suprotstavi navali mora... Stanovnitvo stoga raspolae samo jednim sredstvom za ivot, a to je riba koje ima u izobilju: siromasi tu ive na ravnoj nozi sa bogatima; svi se krepe jednom jedinom hranom, svi nalaze utoite u jednoj jedinoj vrsti nastambe; dom u kojemu ivi njihov sused ne izaziva kod njih surevnjivost. te ivei tako umerenim ivotom izbegavaju dobro poznati porok kojemu je izloen svet. Sve svoje snage oni ulau u iskoriavanje solana...

U godinama 568570. Langobardi se nastanjuju u dolini Poa; zasnivaju kraljevstvo u oblasti oko Pavije, te izazivaju odlazak, ovaj put masovan i trajan, ne samo siromanog sveta, ve i zemljoposednika, civilnih, vojnih i verskih dostojanstvenika. Patrijarh iz Akvileje (biskupskog sedita koje je, prema legendi, osnovao sv. Marko) premestio se u Grado. Treviani su osnovali naselja na ostrvima Rialta i Torela, Padovani u Malamoku, Friuljani u Gradu i Kaorlu. Kjoa i Jezolo takoe su primili izbeglice. Godine 639. podignuta je bazilika u Torelu (ponovo izgraena 864, a potom i 1008). Iste godine, poto su Langobardi opseli Oderco, vizantijski duks osnovao je novi grad itanovu, ili Herakleju, po imenu cara Heraklija (Iraklija).

Svim ovim naseljima upravljala je vizantijska administracija na ijem je elu bio ravenski egzarh, koji je vladao do 751, kada je Ravena pala, to je bio i kraj lombardijskog egzarhata.

Poto je vizantijski car godine 726. svojim ediktom zabranio potovanje svetih slika, pobunili su se crkveni ljudi na Zapadu, a stanovnici lagune stali su na njihovu stranu. Venecijanska vojska izabrala je nevizantijskog duksa (duda) koji se zvao Orso (Ursus). Sukob je okonan tako to se ovaj potinio egzarhu, a njegove su funkcije potvrene od strane cara. Ali desetak godina kasnije ubijen je, a vladavina nad oblau privremeno je vraena vojnim zapovednicima koji su svi bili lokalnog porekla, ali su upravljali u okviru vizantijske administracije. Orsov sin, Diodato (Deusdedit), drugi venecijanski dud, premestio je godine 742. sedite vlade iz itanove u Malamoko.

Tako je vrhovna titula ve tada teila a teie i dugo potom da postane svojina neke dinastije, ili neke od monih porodica, poto je trenutno vladajui dud nastojao da njegov sin bude naimenovan najpre za njegovog pridruenog vladaoca, a zatim i za njegovog naslednika. Tako je dud Mauricio (Maurizio, Mauricijus), koji je izabran 764. a oko 775. podigao katedralu sv. Petra u Kastelu, pridruio sebi u vladanju, 778. godine, svog sina ovanija (Giovanni, Johanes) koji ga je po njegovoj smrti i nasledio. Ali porodici Obelerio (Obilerius) uspelo je da dudevi ovani i Mauricio II budu 803. godine svrgnuti... Suparnitvo i surevnjivost klanova spreili su uvoenje nasledne monarhije u Veneciji.

4

Meutim, poto je franako carstvo progutalo langobardsku kraljevinu, Karlo Veliki je nameravao da svojoj dravi pripoji i venetsku oblast. Stoga je poslao svog sina Pipina da zauzme lagunu. Pipin se doepao Kjoe, Grada, itanove i Jezola, ali njegovo je napredovanje zaustavio otpor stanovnitva okupljenog kod Rialta, pa se on na kraju morao povui. Sledee godine, na osnovu ugovora zakljuenog izmeu istonog i zapadnog carstva, ovo poslednje je odustalo od polaganja prava na venetsku oblast, koja je ostala pod vizantijskim suverenitetom. Mada su dudevi i dalje bili pravno potinjeni Vizantiji, koja im je dodeljivala poasne titule (meu njima i titulu hipatos. konzul), Venecija je teila faktikoj nezavisnosti, a uz to se i odvajala od ostalih krajeva Italije, izbegavajui na taj nain socijalno-politike potrese kroz koje e oni prolaziti.

Ka nezavisnosti

Organizator otpora itelja venetske oblasti protiv Franaka, Anjelo Parteako [Agnello Parteciaco, ili Parteipacio (Partecipazio), Agnellus Particiacus], doao je na elo dukata 811. godine. On se sa Malamoka premestio na ostrva Rialta koja su bila bezbednija i od svog doma napravio dvorac u kojemu je bilo sedite vlade. Tako je to mesto postalo novi politiki, trgovinski i verski centar lagune. Otoii su ojaani i na njima su izgraene kue koje su najee bile od drveta, sa slamnim krovom, ali su ve imale dvoja vrata, od kojih su jedna bila okrenuta ka kopnu.

Godine 829. dud ustinijano Parteako (Giustiniano Parteciaco, Justinianus Particiacus), Anjelov sin, potpisao je testament koji nam prua dragocene podatke o porodinim dobrima. Tu se pokazuju dve vrste dobara i prihoda: neki su karolinkog tipa, kao to su kue, zemljini posedi, te 'pridvorje', koje predstavlja sredite gazdinstva (curtis, kako su ga nazivali na Zapadu), sa izvesnom koliinom pokretnih dobara: robovima, govedima, raznim oruem, meu kojim i onim od eleza; ali nalazimo i zaine, ukrase i naroito 'solde', uloene u znatnim iznosima u trgovinu na moru, pa ukoliko navedene libre predstavljaju obraunsku monetu koja odgovara srebrnom novcu sa Zapada, ini se da 'dejstvujui' soldi predstavljaju stvarnu monetu, koja ne moe biti nita drugo do zlatni solidus, osnova vizantijske monete. Ovaj dokument predstavlja. dakle, svedoanstvo o tome kako je rano u Veneciji poela trgovinska delatnost, po svoj prilici sa vizantijskim svetom. [Brauntajn-Delor (Braunstein-Delort).]

Legenda tvrdi da su u godini koja je prethodila ovom testamentu, 828, dva venecijanska trgovca donela iz Aleksandrije telo svetog Marka, sakriveno ispod svinjskih polutki; da su zahvaljujui svetim motima izbegli strahovitu oluju, te da su ih u Veneciji radosno doekali patrijarh iz Grada, biskup iz Olivola i dud koji je odmah naredio dase pored njegovog dvorca podigne kapela, gde e posmrtni ostaci svetitelja biti uvani. Od tada e ovaj jevanelist biti moni pokrovitelj Venecije kojemu e se svi obraati u molitvama i prilikom bitaka, dok e lav, njegov znak, ukraavati zastave, brodove i spomenike.

Krajem prve treine IX veka Venecija je ve bila stekla svoje glavne karakteristike. Na njenom elu je dud, sa veoma irokim ovlaenjima, a pomau mu dva tribuna, proizala, kao i on, iz krupne zemljoposednike aristokratije koja ulae sredstva u trgovinu. Pod takvom vladavinom, Venecija namee svoj uticaj u laguni i u oblinjem kopnenom pojasu, uvrujui svoj poloaj na razmei vizantijskog, franakog i slavenskog sveta. Preko nje, najzad, ide i trgovina izmeu Carigrada i Zapada.

5

Ugroeni od strane slavenskih gusara, koji iz dalmatinskih gradova kreu u pljakake pohode po Jadranskom moru, kao i od onih saracenskih, koji stiu sa Sicilije i iz Barija, Venecijanci uspostavljaju ne bez tekoa, i zahvaljujui svojoj floti sopstvenu nezavisnost izmeu dvaju carstava. Tako su 840. godine sakupili ezdesetak brodova, sa posadom od dvesta ljudi na svakome od njih, ali su ipak pretrpeli poraz od muslimana pristiglih iz Tarenta. Meutim, ve dve godine kasnije stvorili su novu, isto tako veliku eskadru.

Ugovorom sa Lotarom3 iz 840, utanaene su pojedinosti iz mirovnog ugovora zakljuenog izmeu Vizantije i Franaka, tako to je ustanovljena autonomija venecijanske teritorije koja je, pored ostrvlja Rialta, obuhvatala Olivolo, Murano, Malamoko, Kjodu, Torelo, Burano, itanovu, Kaorle, Grado, usque ad aquas salsas4. U ugovoru su nabrojani gradovi na kopnu koji odravaju veze sa venecijanskim ostrvima i opisana je trgovinska i zemljoposednika delatnost u kojoj Venecija ima pravo da uestvuje. A pre svega, dud se u tom spisu vie ne naziva poniznim duksom venecijanske provincije, ve slavnim duksom Venecijanaca.

Drugi znak postepenog osvajanja nezavisnosti predstavlja uvoenje venecijanskog novca. Na prvim srebrnjacima koji na sebi nose ime Venecije u poetku su se na aversu nalazila imena careva Zapada. Ali oko 875. na njihovom se reversu pojavljuju rei Christe salva Venecias, a na drugoj strani natpis kojim se Gospod poziva da uva rimskog cara, to jest onoga na Istoku.

Meutim, venecijanski novac predstavlja i znak privrednog poleta. Venecijanci izvoze na Istok neke proizvode sa Zapada (meu njima i drvo), a na Zapad uvoze so, ribu, zaine i svilene tkanine.

Privredni polet praen je demografskim i politikim razvojem. Godine 900, pored duda Petra Tribuna (Pietro Tribuno, Petrus Tribunus) imenovane su i sudije (judices), pripadnici monih porodica, sa ovlaenjima koja su ograniavala mo efa drave.

U suoenju sa pretnjom Madara, koji su se doepali itanove, Altina i oblasti Treviza i Padove, ali su ih Venecijanci porazili 899, taj isti Petar Tribun naredio je da se izgradi bedem koji se prostirao od dvorca, pa du istone obale Olivola sve do crkve Santa Maria Zobenigo. Time se, tako rei, materijazovalo ono to e postati grad Venecija: Civitas Rivoalti, a potom Civitas Veneciarum.

U X veku izgled Venecije mora da je bio otprilike sledei. U oblasti nazvanoj Rialto a to ime tada nije oznaavalo i etvrti sa one strane Velikog kanala, ve samo one kojima odgovaraju dananji sestiere5 San Marko i jedan deo sestierea Kastelo unutar mea obeleenih kanalima udeka i Murano, sa krivuljom Velikog kanala u sredini, padaju u oi poneka crkva i kapela, dudeva palata u obliku tvrave, te gomila kua stisnutih jedna uz drugu, esto i sa vrtom pored sebe. Mada je veina njih jo uvek bila od drveta, u njih su ponekad ugraeni i arhitektonski elementi poreklom najpre iz itanove i Malamoka, a potom i iz Torela i drugih mesta. Naime, mada je Torelo u IX veku bio sedite biskupa i, prema reima jednog istonog cara, veliko trgovite, u X veku poelo je njegovo postepeno opadanje u korist novog centra.

3 Re je o franakom caru Lotaru I, sinu Ludviga I Pobonog. Ludvig je 839 god. poverio upravljanje zapadnim delom svoje carevine svom najmlaem sinu i miljeniku Karlu (poznatom pod nadimkom elavi), dok je istoni deo, dakle i Italiju, dao na upravljanje Lotaru. (Prim. prev.)4 Sve do slanih voda. (Prim. prev.)5 Sestiere, esti deo; svaki od est delova na koje su nekad bili podeljeni pojedini gradovi u Italiji. Venecija je i danas zadrala takvu podelu. Tri sestierea prostiru se s jedne strane Velikog kanala: San Marko, Kastelo i Kanareo; a tri sa druge: Santa Kroe, San Polo i Dorsoduro. (Prim. prev.)

6

Jo uvek pravno potinjeni Vizantiji, dudevi su se i dalje pokazivali nesposobnima da nametnu svoje naslednike za vie od dve ili tri generacije posle sebe. Meu velikim porodicama iz kojih su poticali tribuni, kao to su porodice Parteako, Orseolo i druge, glavnu re je esto imala porodica Kandijano (Candiano). Energini, agresivni, arogantni, uporni, oni su se nalazili na vlasti od 932. godine. Jedan od njih, Petar Kandijano IV, izabran 959, oenio se sestrom markiza od Toskane Valdredom (Waldrada), koja mu je u miraz donela velike zemljine posede u Friuliju i u oblastima Treviza i Ferare. Dospevi do vrha vlasti, ponaajui se kao pravi feudalac, izazvao je 976. godine pobunu naroda koji ga je ubio i zapalio palatu dudeva i mnoge susedne zgrade, meu kojima i crkvu sv. Marka.

Nasledio ga je Petar I Orseolo koji nije dugo vladao, poto je 978. dao ostavku i povukao se u samostan. Imao je ipak dovoljno vremena da pone ponovnu izgradnju dudevske palate i crkve sv. Marka. Za ovu poslednju naruio je iz Carigrada oltarsku plou koja e nakon to mnogo puta bude uveavana i preraivana postati Pala d'oro6.

Slabost poslednjih dudeva iz tog stolea nije bila nita manja, tako da su se oni pokazali nesposobnima da uvedu vladavinu reda. Sve e se, meutim, promeniti kada 991. godine bude izabran Petar II Orseolo, ija vladavina na blistav nain oznaava ulazak u XI vek i s kojim zapoinje uspon mletake moi.

II poglavljeMO U USPONU

Doba poleta

lanovi porodice Kandijano, nalazei se na elu dukata tokom vie decenija, doiveli su neuspeh, pa je Veneciju krajem X veka zahvatila kriza kako u unutranjem ivotu, tako i u spoljnim odnosima.

Pripadajui stranci koja se suprotstavljala Kandijanima, sin duda Petra I (onoga to se 978. povukao), Petar II Orseolo, izabran 991, uhvatio se s tim tekoama ukotac i doneo gradu nov polet. Linost od prvorazrednog znaaja u politikom, diplomatskom i vojnom pogledu, tako da joj vrednost priznaju i savremeni hroniari (meu njima i jedan od njegovih bliskih saradnika, akon ovani), on je zapoeo ostvarivanje jednog veoma dalekosenog programa. Ponovo je uspostavio jedinstvo unutar zajednice, postigao da ona bude priznata od strane istonog i zapadnog carstva, te uvrstio mo Venecije na Jadranskom moru.

Godine 997. izglasan je zakon kojim se osuuje buntovniki duh. Taj zakon, posle estokih borbi meu strankama u prethodnom stoleu, izraavao je sveoptu elju za javnim mirom. S druge strane, suprotstavljajui se namerama patrijarha iz Akvileje da potini patrijariju u Gradu, kao i pretenzijama biskupa iz Treviza, Beluna i enede da svoju jurisdikciju nametnu teritorijama na rubovima lagune, Orseolo je branio autoritet i nezavisnost svog svetenstva, koristei kao oruje, na primer, i uskraivanje soli, kako bi biskupa iz Beluna primorao da popusti.

Sa zapadnim carstvom on je 992. godine potpisao sporazum kojim je raniji ugovor meu susedima pretvoren u ugovor meu narodima. Ta bilateralna nagodba predstavljala je neku

6 Zlatna ploa. (Prim. prev.)

7

vrstu implicitnog priznanja samostalnosti dukata. Godine 996. Orseolo je za Venecijance obezbedio pravo da na obalama reka Pjave i Sile otvaraju poslovnice i skladita, to je predstavljalo jamstvo da se mogu slobodno kretati i da na teritorijama carstva budu osloboeni plaanja taksa. Najzad, godine 1001, prilikom tajnog susreta sa Otonom III u Veneciji, iako je i dalje odbijao da prikljui Veneciju njegovom taboru, uspeo je da grad bude osloboen obaveze da plaa danak carstvu.

Sa Carigradom dud je uspostavio tesne veze i uzajamno poverenje, zasnivajui to na podrci koju je istonom carstvu pruio na moru. Ve 992. godine jedna carska hrisovulja (zlatna bula) svedoi o toj injenici. Na osnovu nje, venecijanski su trgovci za svoju robu plaali umanjene takse, a omogueno im je i da se njihovim poslovima neposredno bavi finansijska sluba prestonice. Zauzvrat, Venecija se obavezala da u svakoj prilici prevozi carske vojnike sa Bosfora do vizantijskih teritorija u junoj Italiji. Bila je to teka obaveza, ali na osnovu nje se podrazumevalo da u Jadranu carsku mornaricu treba da zamenjuje venecijanska, to je ujedno bilo i preutno priznanje moi i autoriteta Venecije u ovoj regiji.

Godine hiljadite dud je krenuo u pohod protiv Slavena iz oblasti oko reke Neretve. Odneo je blistavu pobedu u pomorskoj bici kod Zadra, te osvojio Korulu i Lastovo, znaajna gnezda gusara. Primorao je Neretljane da se odreknu danka koji im je Venecija dotad morala da plaa i uspostavio svoju vlast u znatnom podruju du dalmatinske obale. Ovaj uspeh simbolino je potvren titulom dux Dalmatinorum koja mu je tada dodeljena. Ona e biti spominjana svake godine, na dan Uzaaa, prilikom verskog obreda koji se vrio na moru i ime je bila najavljivana i budua ceremonija venanja sa morem.

Mada je uz to potpisao i neke trgovake ugovore sa Arapima iz Sredozemlja, Orseolo je ipak 1002. godine pokrenuo pobedonosni pohod protiv Saracena koji su bili napali i opseli Bari.

Dudeva politika zasnovana na ravnotei dvaju carstava bila je toliko uspena, da je on jednog svog sina oenio neakom vizantijskog cara, a drugog snahom vladara nemakog Svetog rimskog carstva. Umro je 1009, a nasledio ga je njegov sin Oton (kume istoimenog cara). Sin nije bio ravan ocu, pa je 1026. oteran i morao je pobei u Carigrad, Taj zavrni neuspeh porodice Orseolo niim ne umanjuje ranije uspehe njenih lanova: Oni su naznaili put kojim valja ii: jednostavno odravati dobre susedske odnose sa carem Zapada, uviati znaaj tradicionalnog i toliko korisnog sporazumevanja sa vizantijskim Istokom, ime biva omoguen razvoj pomorske trgovine. [Tirije (Thiriet).]

U sledeim decenijama, uostalom, i dalje se ilo ve prokrenim putevima. U unutranjim odnosima, praksa da dud imenuje svog saupravljaa i budueg naslednika bila je blizu svog kraja za vreme vladavine Domenika Flabijanika (Domenico Flabianico, 10321042). Ta promena, kao to tvrdi jedan venecijanski hroniar iz znatno kasnijeg razdoblja, pre je znaila da je uveden nov obiaj nego da je proglaen nekakav zakon. No u svakom sluaju, praktino je stavljena taka na sve dalje pokuaje dudeva da uspostave naslednu vlast, a s tim u vezi stavljena je taka i na dudevsko tienitvo u Veneciji.

Domeniko Kontarini (Domenico Contarini), koji je izabran za duda 1042. godine, smatrao je da crkva sv. Marka kakvu je poeo graditi Petar II Orseolo nije po meri grada, pa je naruio nove projekte, zasnovane na planovima crkve Svetih Apostola u Carigradu. Obratio se umetnicima iz Ravene radi izrade mozaika, a da bi zdanje bilo to lepe, traio je od trgovaca koji su se vraali sa Istoka da donose mramor i skulpture.

U okviru gregorijanske reforme i raskola sa Istokom, izmeu patrijarha iz Akvileje i onoga u Gradu nastavila se borba za uticaj. Godine 1053. papa Lav IX i rimski sinod priznali su

8

koegzistenciju dveju patrijarija i prava onoga u Gradu. Dud je eleo takav ishod, ali je odbio da i jednom i drugom patrijarhu prizna veu vlast nad biskupijama u laguni i nad venecijanskim crkvama.

Godine 1062. Kontarini je preduzeo nov pobedonosni pomorski pohod protiv Dalmacije i zauzeo Zadar.

Njegov naslednik Domeniko Selvo zakljuio je sa zapadnim carstvom ugovor kojim su pruane pogodnosti venecijanskoj trgovini u severnoj Italiji. Kad su Normani Roberta Gviskarda (Guiscard) zauzeli Bari i Amalfi (1071), a potom i Salerno (1076), i time ugrozili veze Venecije i Istoka, dud je, na poziv cara Aleksija I Komnina, zapoeo protiv njih niz veoma tegobnih vojnih pohoda, praenih uspesima, ali i porazima; zbog poslednjeg takvog neuspeha, doivljenog pred Krfom 1084, Selvo je bio svrgnut.

Tokom tih borbi, car Istoka je novom hrisovuljom 1082. godine dao znaajne povlastice Venecijancima. Dud je tim dokumentom stekao doivotnu rentu (roga) i titulu protosevasta, takoe doivotnu. Venecijanskim trgovcima data su skladita sa delom obale u Carigradu, jedna pekara i sidrita, kao i dozvola da slobodno trguju sa itavim nizom luka i utvrenih mesta. Potvrujui valjanost politike koju je Venecija vodila na Jadranu, ovaj dokument priznaje tako rei potpunu njenu samostalnost u odnosu na istono carstvo. Povlaenim poloajem koji im je dao 1082. godine car im je (Venecijancima) iroko otvorio vrata Istoka. Tog dana Venecija je postala svetska trgovaka velesila. [Dil (Diehl).] A Vitalijano Falijer (Vitaliano Falier) dobio je 1094. godine titulu dux Croatiae.

Te iste godine sveano je osveena bazilika sv. Marka. Nakon to su bile nestale u toku poara 976. godine, moti sveca udesno su pronaene u junom delu transepta novoga zdanja i sahranjene u crkvi. To udo je uvealo ugled spomenika koji je tada bio najraskoniji u itavom zapadnom svetu: crkva sv. Marka na blistav nain svedoi o pobonosti, bogatstvu i nacionalnom ponosu Venecijanaca.

Dok je poetkom XI veka Venecija jo uvek bila samo ivahna ribarska i zanatlijska palanka, krajem tog veka njena veliina i njen poloaj ve su neuporedivo znaajniji. Njom upravlja dud uz pomo svog dvora, visokih dostojanstvenika i sposobne administracije. Okupljajui se na javnim skuptinama, populus ga bira aklamacijom i obavlja zakonodavne i sudske poslove. Dominantni element drutva ine case vecchie, stare porodice [Kontarini, Orseolo, Falijer, Badoer, Mikjel (Michiel), ustinijan (Giustinian)], koje poseduju velika imanja i stalno sve vie ulau u trgovinu, a uz njih i nove porodice, case nuove. Trgovaka drutva koja one obrazuju zovu se rogadie i colleganze. Ona prva poveravaju robu nekom trgovcu, i njegov je posao da tu robu proda; u drugima se kapital i rad udruuju, pa se dobici dele napola, a gubici u odnosu dve treine/jedna treina.

Ispod sloja koji ine ti primati7 nalazi se jedan drukiji, sloj malih ljudi koji nije strukturisan u vidu korporacija, a koji prema reima jednog hroniara iz tog doba niti ore, niti seje, niti bere, ve ivi od mora.

Meutim, prvi krstaki rat i zauzee Jerusalima od strane vojske sa Zapada uskoro e svim Venecijancima otvoriti nove perspektive.

Uprkos tekoama, nagli uspon

7 Oni kojima pripada prvenstvo. (Prim. prev.)

9

Ulazak Venecije u XII vek nije bio ba srean. U godinama 1105. i 1106. ona je stradala u dva poara. Prvi je unitio otprilike est parohija; drugi je slistio stotine stambenih kua i mnoge crkve. Stanovnici Malamoka, poto ih je oterala voda koja je bila u usponu, sklonili su se u Kjou, u koju su premestili i svoju biskupiju. Godine 1116. u jakom zemljotresu ruile su se kule i kue.

U oblasti Jadrana, ambiciozni maarski kralj Koloman, koji je nametnuo svoju vlast u Hrvatskoj, osporio je dudu pravo na titulu dux Dalmacije. On je malo-pomalo irio svoju vlast sve do obale, pa je 1105. uao u Zadar. a 1108. u Trogir.

Godine 1111. Aleksije Komnin dao je Pizancima znatne povlastice i jednu gradsku etvrt u Carigradu, naruavajui tako iskljuivost prava venecijanskih trgovaca u istonom carstvu. Godine 1118. car je iao ak dotle da je Venecijancima odbio da potvrdi prednosti koje su im bile priznate 1082. Tako su se ovi poslednji prvi put nali suoeni sa injenicom da im Pizanci, koje su doveli krstaki ratovi, konkuriu u istonom Sredozemlju.

Poznato je da su u prvom krstakom ratu, povedenom na traenje Urbana II, u borbu protiv nevernika stupili uglavnom stanovnici Francuskog kraljevstva i Normani sa juga Italije. Kao susedi Provansalaca, u njemu su uestvovali i enovljani, ija je podrka krstakoj vojsci bila presudna, naroito prilikom zauzea Antiohije 1097.

Zainteresovani u prvom redu za uticaj krstakih ratova na trgovinu, Venecijanci su u poetku oklevali da se i sami ukljue, pa su to uinili tek kad su shvatili kakve su prednosti stekli u Svetoj zemlji njihovi pizanski suparnici. Stoga je njihova flota, kojom je komandovao dud Vitale Mikjel, tek 1009. krenula ka Zadru, a potom dospela do Rodosa, gde se sudarila sa brodovljem iz Pize. Polazna taka iz Egejskog mora ka prekomorskim krajevima, kako je tada nazivana oblast u kojoj su krstai osnivali svoje drave [Lejn (Lane)], to ostrvo je tada bilo pod vlau Carigrada. Suoivi se prvi put, Venecijanci i Pizanci zapodeli su bitku; oni prvi su odneli pobedu i domogli se znatnog broja zarobljenika koje su uskoro pustili u zamenu za (neodrano) obeanje Pizanaca da e odustati od svake trgovine u istonom Sredozemlju. Pobednici su se potom zaputili du obala Kilikije i u Miri se doepali motiju (?) sv. Nikole, koje su prilikom povratka doneli u domovinu i sahranili u crkvi na Lidu. Dospevi do obala Jerusalimskog kraljevstva, stavili su se u njegovu slubu i pomogli mu u osvajanju Haife i Jafe (1100).

Godine 1122. Venecijanci su krenuli u nov pohod. U prolasku su zauzeli Krf i opljakali Lezbos, Samos i Rodos. 1123. godine kod Askalona potukli su egipatsku flotu, te na taj nain za izvesno vreme prekratili pomorsku mo Saracena u istonom Sredozemlju. Godine 1124. uestvovali su u osvajanju Tira, koji se predao posle dugotrajne opsade. Kao nagradu za pruene usluge, dobili su jednu gradsku etvrt u Akri i treinu grada Tira. Ubrzo su u gradovima Jerusalimskog kraljevstva poeli osnivati i kolonije koje su imale crkvu (esto posveenu sv. Marku), mlin, pekaru, javna kupatila i tvravu, a pored povlaenosti u oblasti sudske nadlenosti, bile su osloboene plaanja taksa, poreza i carinskih dabina.

Posle Kolomanove smrti 1114. godine Venecija se suprotstavila Madarima, nastojei da povrati izgubljeni poloaj u dalmatinskim gradovima. 11151116. ponovo je osvojila Zadar i ibenik; zadrala je lokalne institucije, ali ih je stavila pod nadzor svojih inovnika s titulom conte8. Godine 1125. morala je da nastavi borbu, ovaj put protiv Madara Stefana II, pa je,

8 Izvedeno od latinskog comites (mnoina od comes, pratilac), to je u doba Konstantina Velikog (a i kasnije, u vreme Vizantije) predstavljalo visoku inovniku titulu iz koje e nastati i plemike titule comte (fr.) i conte (it.). (Prim. prev.)

10

vrativi vlast nad Splitom i Trogirom, pretvorila severni deo Jadrana u venecijanski zaliv, prema reima jednog kartografa iz tog doba. Dudu je data i titula totius Istriae dominator.

Poto je istonom carstvu bila neophodna njena vojna i ekonomska podrka, Veneciji su, uprkos ozbiljnim problemima u odranju koegzistencije njenih trgovaca i Grka, hrisovuljom iz 1126. godine ponovo uspostavljena njena ranija prava. 1148. godine novim carskim ediktom proirena je povrina venecijanske kolonije pored obale Zlatnog roga. Veneciji su za njenu trgovinu postali dostupni Rodos, Kipar i ostrva u Egejskom moru.

Na zapadnoj obali Jadranskog mora gradi Fano zatraio je 1141. godine da bude stavljen pod zatitu Venecije. Ona je njegove stanovnike priznala za svoje saveznike i podanike, dobivi, zauzvrat, za svoje ljude prava metana tog gradia. Tada je dud uzeo i titulu dominator in Marchia.

U junom delu Jadrana Venecijanci su se sukobili sa Normanima i ambicijama njihovog vladara Roera (Roger) II. Pruajui protiv njega podrku Manojlu Komninu, godine 1148. ponovo su zauzeli Krf, kojega su se njihovi protivnici u meuvremenu bili doepali.

Najzad, grad iz lagune doao je na kopnu u sukob sa susednim gradom Padovom, budui da je ova htela da skrene vode Brente, uz opasnost da poremeti ravnoteu na obali. Venecija je lako pobedila u tom lokalnom sporu, zbog kojega je prvi put upotrebila najamnike u jednom sukobu na kopnu.

Zahvaljujui svojoj sposobnosti da brzo reaguju, kao i svojoj dinaminosti, Venecijanci su tokom prve polovine XII veka dali snaan podstrek svojoj trgovini, ali i unutranjem ivotu svog grada.

Na ekonomskom planu, oni su postali ti koji su Italiju i Nemaku snabdevali svilenim tkaninama, zainima, pamukom, eerom, mirisima i dragim kamenjem sa Istoka; na Istok su pak izvozili drvo, gvoe i bakar; uspostavili su, u sopstvenu korist, monopol na sol. Venecija, to skladite Istoka na vratima germanske centralne Evrope, ostvarila je prosperitet koji je isto toliko bio povoljan za nju samu koliko i neophodan drugima. (Tirje.)

Poetkom XII veka pojavljuju se nova udruenja venecijanskih trgovaca, bolje prilagoena razvojnim tokovima u podruju nad kojim su zagospodarili, od Sirije do Romanije9, od Grke do Egipta. Re je o kompanijama u kojima su se udruivali dvojica ili vei broj pojedinaca, s tim to je svaki od njih unosio svoj deo kapitala, svi su radili, svi bili meusobno solidarni, a dobitke i gubitke delili su u srazmeri sa novcem koji su uneli.

Simbol rasta pomorske moi o kojemu je ve bilo rei bila je izgradnja dravnog Arsenala, 1104. godine, za vladavine duda Ordelafa Falijera, na Zemelama (Blizancima), dvama movarnim otocima u istonom delu arhipelaga. Tu e postepeno nastajati ogromni kompleks brodogradilita, livnica, skladita, radionica, a tu e biti razraen i jedan racionalno zamiljen vid ratnih i trgovakih brodova.

Na politikom planu, dud je jo uvek zadravao veliku vlast i ponaao se kao pravi vladar. Kad je bio odsutan, esto je njegov sin bio taj koji je upravljao i zapovedao flotom. lanovima njegove porodice esto je pripadala zapovednika uloga u inostranstvu. Dud je, najzad, esto ostvarivao brane veze svojih sinova i keri sa potomcima kraljeva i vladara.

9 Romanijom ili Romanskim carstvom (Impero di Romania) u srednjem veku je nazivana teritorija Vizantijskog carstva. Posle njegove propasti, Venecijanci su to ime davali onim vizantijskim teritorijama koje su pripale Mletakoj republici. Tako je i venecijanski bail u Carigradu bio predstavnik republike Romanije (v. u III poglavlju, str. 33). (Prim. prev.)

11

Tokom godina, meutim, vlast je teila da postane svojina jednog apstraktnog entiteta, drave. [Corci (Zorzi).] S jedne strane, patrijarh, biskupi i opati vie nisu uestvovali u dravnim poslovima: tako je nastalo jedno od osnovnih obeleja venecijanske politike, odvojenost crkve i drave. S druge strane, godine 1143. pojavilo se Vee Mudrih (Consiglio dei Savi ili Consilium Sapientium), iji su se lanovi birali iz aristokratije koju su inili principes ili nobiliores: to telo, kojemu je predsedavao dud, moda je birao populus, koji je na nj prenosio deo svoje vlasti, a zadovoljavao se time da odobrava njegove odluke. Uporedo s tim pojavilo se jo jedno, manje vee, sastavljeno od ljudi bliskih dudu. Tako je dolo do postepenog ogranienja vlasti duda i skuptine (arengo). Godine 1147. venecijanski izaslanici u Carigradu govorili su u ime duda i celokupne Zajednice.

Posle poara o kojima je ve bilo rei, a koji su bili tako velikih razmera delimino i zbog injenice da su kue pojedinaca jo uvek bile graene od drveta, pri ponovnoj izgradnji grada esto su upotrebljavani cigla i istarski kamen. Sredite grada, na koje su se sve vie usmeravala ulaganja u nekretnine, ostala je etvrt sv. Marka. Poetkom veka izgraene su crkve sv. Agneze i sv. Jovana Odrubljene Glave (San Giovanni Decollato ili San Zan Degol); u ovoj drugoj zadrani su stubovi sa vizantijskim kapitelima, kao i freske istog porekla. Ali Venecija je jo uvek imala neobian izgled: Ako zamislimo ezdeset crkava i veliki broj kua, a u isti mah i prisustvo movara, ali isto tako i vrtova i vinograda u samom srcu grada, dobijamo veoma sugestivnu sliku tog udnovatog mikrokosmosa, gde se trgovalo, gde su se potpisivali ugovori i gradili brodovi, ali gde su se takoe gajili vinova loza i povre, i gde se ilo u ribolov, pa ak i u lov. (Corci.)

Spoljni problemi i uspostavljanje unutranjeg reda

Druga polovina XII veka, izmeu izbora duda Vitalea Mikjela II i etvrtog krstakog rata, u znaku je ozbiljnih tekoa na meunarodnom planu, nastalih intervencijom cara Fridriha Barbarose (Friedrich Barbarossa) u Italiji, neprijateljskim stavom istonih careva i pobunama u Dalmaciji.

eljan da rimskom carstvu vrati izgubljenu veliinu i sjaj, Fridrih Barbarosa se posvetio jaanju svog uticaja u Nemakoj, a potom i u Italiji, suprotstavljajui se papskoj vlasti. Venecijanska republika brinui brigu, kao to ve znamo, o svojim pomorskim poduhvatima, usmerenim vie ka puini nego ka kopnu najpre je nastojala da ostane neutralna u sukobu izmeu crkvenih vlasti i Carstva, kao i u borbi u kojoj su se na poluostrvu nali suprotstavljeni Gvelfi i Gibelini (dve stranke koje, uostalom, u samoj Veneciji nisu postojale). Godine 1155. njene trgovinske povlastice u dravama Carstva bile su potvrene. Meutim, 1159. ona je stala na stranu pape Aleksandra III protiv antipape Viktora IV [Oktavijana de Montiela (Ottaviano de Monticello)], kojega je podrao Fridrih. I prihvatila je kardinale i prelate koji su ostali verni Aleksandru.

Godine 1162. carska je vojska osvojila Milano, a Ferara, Padova i Verona napale su Veneciju, nastojei da je odseku od kontinenta. Koristei se takvim okolnostima, patrijarh iz Akvileje preduzeo je pohod na Grado. No pohod se zavrio neslavno, jer je venecijanska flota zaplovila u pomo napadnutima i zarobila patrijarha, kao i znatan broj njegovih ljudi.

Godine 1167. Republika je finansijski podrala antiimperijalni Lombardski savez, uzevi u tu svrhu pozajmicu od dvanaestorice svojih najbogatijih graana, meu kojima su bila i dva budua duda, Sebastijano Cani (Sebastiano Zani) i Orio Mastropjero (Mastropiero).

12

Nakon to je vojska severnoitalijanskih gradova porazila carske trupe kod Lenjana 1176. godine, Venecija je postala pravi dobitnik u pregovorima do kojih je dolo izmeu suprotstavljenih strana. Do pomirenja pape i cara, i potinjavanja ovog poslednjeg, dolo je u crkvi sv. Marka 1177. godine: Mir koji je uz niz velianstvenih ceremonija zakljuen u Veneciji oznaio je mesto koje e tom gradu ubudue pripadati u Italiji i svetu. [Renuar (Renouard).]

Zato to je podrala papu i kardinale iz njegove stranke, zato to je pruila pomo Lombardskom savezu, ali i zato to je saraivala u jednom carskom poduhvatu usmerenom protiv Ankone 1172. godine, Republika je dobila niz prednosti od bitnog znaaja: patrijarh iz Grada (koji je u stvari stolovao u Veneciji) dobio je od pape vlast, koju vie niko nije osporavao, nad verskim zajednicama u podruju lagune, u Istri i Dalmaciji; venecijanski su trgovci stekli pravo da slobodno putuju i prevoze robu, osloboeni plaanja svake putne takse, u itavoj kraljevini Italiji; najzad, car je priznao samostalnost Republike. Potinjena samo Bogu (prema anonimnoj hronici pod naslovom De Veneta pace), Venecija, izdvojena, okruena vodom, prestonica drave koja se prua na obe strane Jadrana, morala je u oima pape i cara izgledati kao idealno mesto za jednu diplomatsku konferenciju; u tome je nesumnjivo izvesnu ulogu morala igrati i privlanost mesta koje je ve tada ostavljalo najupeatljiviji utisak kao finansijski i trgovinski centar. (Corci.)

Na drugom jednom terenu, na Istoku, napetost je stalno rasla izmeu Venecije i Carigrada. Car, koji je enovljanima dao povlastice i jednu etvrt u Carigradu (1157), oslonio se na Ankonu, suparnicu Venecije na Jadranu, i pokuao da vrati vlast u Dalmaciji, tako to je stvorio svoj dukat u Splitu. Godine 1171. car Manojlo dao je nareenje da se sa teritorije carstva proteraju svi Venecijanci i da se konfiskuju njihova dobra i brodovi. Na taj nain eleo je da raisti raune i ne bez valjanih razloga sa kolonijom koja je od strane javnog mnjenja optuivana da je toliko bezona u svom bogatstvu i blagostanju, da poinje prezirati i samu carsku vlast. Reagujui na tu primenu sile, dud Vitale Mikjel organizovao je pomorsku operaciju u cilju odmazde, i sam ju je predvodio, ali ona je propala zbog jedne epidemije. Kad se vratio, njegovi sugraani su mu se otro suprotstavili, pa je dud pokuao da pobegne, ali je maja 1171. ubijen.

Suoen sa velikim tekoama u Italiji i Maloj Aziji, Manojlo je 1179. oslobodio svoje zatoenike i naredio da im se vrate imovina i posedi. Godine 1182, pod Andronikom Komninom, Manojlovim naslednikom i roakom, poinjen je opti pokolj Latina prisutnih u Carigradu. Glavne rtve bile su, meutim, Pizanci i enovljani, kojih je u vizantijskom carstvu bilo vie nego Venecijanaca. Sledee godine dolo je do izvesnog zbliavanja Venecije i Andronika.

Godine 1187, ugovor zakljuen izmeu Republike i cara Isaka Anela, koji je oborio Andronika i doao na njegovo mesto, predviao je da carstvu, u sluaju da bude napadnuto, budu stavljene na raspolaganje galije koje e naoruati i kojima e komandovati Venecijanci. Time se priznavalo koliko je znaajnu ulogu imala mornarica nove Venecije.

Najzad, 1198. godine, Aleksije III, koji je svog brata Isaka svrgnuo s prestola i poslao u zatoenitvo, potpisao je hrisovulju koja je venecijanskim trgovcima pruala pravne garancije i odreivala one oblasti u carstvu u kojima e oni imati pravo pristupa. Mada se i dalje izjavljivalo da su Venecijanci carevi podanici i da mu duguju vernost, dud vie nije nosio titulu protosevasta, kako bi istakao sopstvenu samostalnost i nezavisnost Republike.

Kakve su posledice imali nesreeni odnosi izmeu Venecije i Vizantije vidi se iz biografije venecijanskog trgovca Romana Mairana, ija odiseja uz to ukazuje i na ustrajnost u nastojanjima Mleana i na njihov preduzimljivi duh. Poreklom iz plemike porodice koja se

13

nedavno nastanila na Velikom kanalu, Mairano je 11531154. putovao u Carigrad. Sa brodom punim drveta, vratio se sledee godine u taj grad i nastanio se u njemu, te poeo organizovati trgovaku razmenu sa Smirnom, a potom i sa Akrom10 i Aleksandrijom. Obogativi se, 1164. godine vratio se u zaviaj. Godine 1166. ponovo se nastanio u Carigradu, da bi tu nastavio, ali ovaj put vlastitim brodovima, ranije trgovake poslove. Meutim, 1168. vratio se u domovinu, u vreme kad je neprijateljstvo prema Mleanima raslo i kad je dud zatraio od svojih zemljaka da napuste carstvo. Ponovo doavi u tada jo uvek raskoni Carigrad, u kojemu je nain ivota bio prefinjen, ali ija je privreda bila u tekoama a vlada korumpirana i neefikasna, Mairano je postao rtva pobune i pljake venecijanske etvrti, ali je ipak uspeo da pobegne.

Vratio se, dakle, jo jednom u Veneciju, izgubivi skoro svu svoju imovinu, nesposoban da isplati svoje dugove. Godine 1174. ponovo je krenuo na more, ali ovaj put ka Aleksandriji, nakon to se morao udruiti sa svojim bratom, od kojega je dobio dve treine uloenog kapitala. Godine 1177. dao je da mu se sagradi nov brod, s kojim je plovio do Akre i Aleksandrije; ostvareni dobici omoguili su mu da najzad isplati svoje poverioce. Tri godine kasnije vratio se u Carigrad, ali se 1181. nastanio u Egiptu, gde je iveo sve do smrti 1191. godine, kao sopstvenik mnogih nepokretnih dobara i udruivi se, u svojstvu deoniara ili ortaka, sa svojim sinovima.

Ostaje da se jo neto kae o opasnostima kojima se Venecija izlagala na moru i na istonim obalama Jadrana. Podravani od strane Madara, dalmatinski su gradovi u vie navrata pokuavali da se oslobode mletakog jarma. Godine 1170. flota Republike skrila je pobunu Zadrana. Godine 1180. dve ekspedicije nisu uspele da zauzmu grad koji se ponovo digao na ustanak. Godine 1196. Zadar i Dubrovnik ponovo su se pobunili i zatraili pomo od Pize, Ankone i od Normana.

Velike institucionalne reforme koje su u Veneciji sprovedene tokom druge polovine XII veka po svoj prilici su u vezi i sa tekoama s kojima se Republika suoavala na meunarodnom planu.

Tako je posle ubistva duda Vitalea Mikjela, 1171. godine, narodna skuptina izabrala komisiju od jedanaest lanova, zaduenu da predloi ko e biti dud. Neto kasnije grad je podeljen na est sestierea: Kastelo, Kanaredo, Dorsoduro, Luprio, San Marko i San Polo. Veliko vee, sastavljeno od etrdeset lanova, postalo je tada novo birako telo za izbor duda. Dudevska vlast, dakle, nije se vie sticala plebiscitom i nije vie mogla da bude ni instrument neke stranke: etrdeset izbornika mogli su da biraju na miru, a svoj izbor podvrgavali su miljenju naroda. (Tirje.) Godine 1178, prilikom izbora Orija Mastropjera, obrazovano je i estolano Malo vee, povezano sa sestiereima.

Jedna za drugom, pojavljivale su se nove upravne slube, izabrane na odreeno vreme: finansijske (rizniari i prokuratori sv. Marka), pravne (kod njih je optubu i prava drave zastupao advokat koji je predstavljao Optinu), administrativne.

Godine 1192, posle abdikacije duda Malipjera (Malipiero), novoizabrani dud Enriko Dandolo bio je prvi koji je izrekao promissio domini ducis (dudevsko obeanje). Zakleo se Jevaneljem da e izvravati dunosti koje su mu propisane, a te su: da e bez prevara i samovolje sprovoditi zakone; da e savesno, poto uje ta kau zakon i sudije, izricati presude; da nee primati poklone ni prihvatati povlastice; da nee uspostavljati line odnose sa papom i vladarima; da e obezbediti primenu odluka obaju vea.

10 Akra (Acre) je nekadanje ime izraelskog lukog grada koji se nalazi severno od Haife, a koji se danas zove Ako (Akko). U antikim vremenima grad je bio poznat kao Ptolemais. (Prim. prev.)

14

Dok su do tada nastojali da sami vladaju, dudevi su na taj nain postali prvi inovnici drave. Izgubili su svoje kraljevske atribute, koji su svedeni na puke simbole: oni predstavljaju Republiku i njoj polau zakletvu na vernost. Njihova je vlast ograniena i strogo kontrolisana od strane graana-inovnika, a ovi su pak i sami duni da prihvate obaveze koje su im odredili oni to su ih izabrali.

Godina 1177 kao to smo videli predstavlja znaajan datum u usponu Venecije, koja je tada ugostila dvojicu gospodara Zapada. U to vreme Trg sv. Marka i Piazzetta dobili su nov izgled (kue sa nadsvoenim hodnikom sa strane, stubovi blizu obale, koje je iz svog nesrenog poduhvata na Istoku doneo Vitale Mikjel), dok je u vreme vladavine duda Domenika Morozinija (Domenico Morosini, 11471156) zavren zvonik crkve sv. Marka. Kod Rialta, gde je papa Aleksandar III posvetio tri crkve, smestile su se mnogobrojne radnje i ured za kontrolu mera, a na Velikom kanalu pojavio se prvi most, postavljen na amce, to je omoguavalo da se njegovim otvaranjem propuste brodovi velike tonae.

III poglavljeZLATNO DOBA (XIIIXV VEK)

etvrti krstaki rat

Nakon to je pod muslimanskim pritiskom poloaj Jerusalimskog kraljevstva postao znatno pogoran, te nakon to je 1187. godine, pored Akre i Laodikeje, pao i sam Jerusalim, Venecija je bez naroitog ara odgovorila na papin poziv da se krene u trei krstaki rat (11891190) iji su rezultati bili vie nego skromni. Zadovoljila se, naime, lime to je prevezla vojsku do Tira, dok su se njene suparnice, Piza i enova, istakle u odbrani Tira i ponovnom osvajanju Akre.

Ali zato je stav Republike bio sasvim drukiji u vreme etvrtog krstakog rata. Papa Inoentije III uputio je 15 avgusta 1198. encikliku svim hrianima sveta, kako bi ih obavezao da krenu u ponovno osvajanje svetih mesta. Odgovarajui na njegov poziv, franaki vitezovi krenuli su sledee godine u krstaki pohod, pa se jedan deo njih, pre nego to e se ukrcati, okupio na venecijanskom Lidu. Naime, saglasno ugovoru zakljuenom februara 1201, Venecijanci su bili duni da obezbede brodove kojima e do Svete zemlje biti preneto 4.500 konja i vitezova, 9.000 konjuara i 20.000 peadinaca.

Dud koji je 1192. nasledio Mastropjera, Enriko Dandolo, izvrstan poznavalac vizantijskog Istoka, star, skoro slep [mada je imao lepe oi, njima nije video nita, jer je izgubio vid nakon to je bio ranjen u glavu, pie jedan od svedoka tog pohoda, francuski hroniar ofroa de Vilarduen (Geoffroy de Villehardouin)], no zato veoma promiljen i energian, odigrao je ulogu koja e biti od bitnog znaaja po tok ovog novog krstakog rata. U elji da natera krstae ije su kese uglavnom bile prazne da mu plate za prevoz, odluio je da stavi hipoteku na njihova budua osvajanja, pa i da sam uestvuje u poduhvatu, kako bi branio interese svojih sugraana.

Prvi cilj na putu bio je Zadar, ali poto su njegovi stanovnici odbili da puste krstaku vojsku u grad, ona ga je novembra 1202. zauzela i opljakala. Na mestu gde je vojska zimovala naao se Aleksije, sin Isaka Anela kojega je svrgnuo Aleksije III, i zatraio, uz podrku Filipa vapskog (sina Barbarose koji je poginuo u Svetoj zemlji), da mu krstai pomognu kako bi svom

15

ocu i svojoj porodici vratio presto istonog carstva. Obeao je da e im zauzvrat dati oruje i novac za nastavak njihovog pohoda, te da e i lino uestvovati u poduhvatu; uz to se obavezao i da e doprineti ponovnom i uvek snevanom ujedinjenju istone i zapadne crkve.

Poto su se sve voe saglasile, krstai su u prolee 1203. krenuli ka Carigradu, pred kojim su se pojavili krajem juna. Znajte da je mnogima od tih to su tada ugledali Carigrad pie Vilarduen to bilo prvi put da ga vide; oni nisu mogli poverovati da tako bogat grad postoji igde na svetu; kad su videli te visoke bedeme i te kiene kule kojima je grad bio zatien... pa te raskone dvorce i ogromne crkve,... znajte da nije bilo oveka toliko smeonog da mu srce ne zadrhti, i bilo je to udo jer nikad tako velik poduhvat nije bio preduzet.

Nakon niza estokih sukoba vizantijske su snage bile savladane, pa je 17. jula grad zauzet. Isak Aneo i njegov sin vraeni su na presto, ali, budui lieni prave vlasti, nisu bili kadri da odre obeanja koja su dali svojim saveznicima, pa su izvrdavali, a ubrzo su i uklonjeni. Aleksije Duka Murzufl, koji je u sebi ovaploivao grki otpor Latinima, ubio je Isaka i proglasio se carem pod imenom Aleksije IV.

Franci i Mleani tada su se saglasili da zajedniki osvoje Carigrad i carstvo. Kao to svedoi vizantijski hroniar Nikita Honijat, grad je 12. aprila 1204. i sledeih dana divljaki pljakan: Ne znam kako da unesem red u svoju priu, kako da je zaponem, nastavim i zavrim. Na zvuk trube, podigavi visoko svoje gole maeve, oni (krstai) poee da pljakaju kue i crkve... Pomahnitali u svom divljanju, silovali su sve ene na koje bi naili, nevine devojke, kaluerice posveene Bogu... Sve je u gradu bilo samo oaj, pla, krik, jecaj. U plen na koji su polagali pravo, Mleani su uraunali i etiri bronzana konja sa carigradskog hipodroma, ije se kopije danas istiu na proelju crkve sv. Marka.

Poto su pobedili, Venecijanci i Franci podelili su carstvo. Balduin Flandrijski izabran je 9. maja za cara; budui da je dud mudro odbio tu titulu, izbor je izvrila komisija od dvanaest lanova, meu kojima su estorica predstavljali Veneciju. Balduin je est dana kasnije krunisan u crkvi sv. Sofije. Dodeljena mu je etvrtina carstva, a ostatak su meusobno podelili krstai (meu kojima je bio i voa pohoda, Bonifacije Monferatski) i Republika.

Tako su Venecijanci postali gospodari znatnog dela Carigrada, obala Jonskog mora, ostrv koja su obrazovala Dominium Adriae, Peloponeza, Kiklada, Galipolja i Rodosta. Uz to je Enriko Dandolo otkupio Krit od markiza od Monferata, kojemu je to ostrvo pripalo kao deo plena. Venecija, nekadanji deo vizantijskog sveta, ne samo da je postala potpuno nezavisna, ve je i zagospodarila jednim delom carstva. (Renuar.) Polo je ve bio Dux Veneciarum, Croatiae et Dalmatiae, dud je sada postao i Dominator quartiae et dimidiae partis imperii Romaniae (gospodar etvrtine i po romanskog carstva): sa vie razloga, dakle, mogao se nazivati carem nego i sam novoizabrani car, budui da je sam posedovao tri osmine carstva.

Venecija e se u stvari mudro zadovoljiti time to e zauzeti kljune take: Dra u Epiru, Koron i Modon na jugu Moreje11, Krit, Negropont12. Preostale oblasti koje su joj pripale ona je dala svojim patricijima kao feudalna dobra, s tim to su ovi bili duni da obezbede vlast nad tim posedima i da ih sauvaju. Tako je Marko Sanudo tokom sledeih deset godina osvojio Kiklade i osnovao Arhipelako vojvodstvo, dok su drugi njegovi zemljaci zauzeli ostala najvanija ostrva u Egejskom moru. Najzad, Venecija je kao to emo videti uspostavila i koloniju na Kritu.

11 Peloponeza. (Prim. prev.)12 Ostrvo Eubeja. (Prim. prev.)

16

Dandolo koji je umro na poloaju duda 1205. godine obezbedio je svojom umenou Veneciji za itava dva veka jedino pravo kolonijalno carstvo koje je postojalo u srednjem veku (Tirje); to carstvo, poto se njime dobro upravljalo i poto je paljivo iskoriavano, obezbedilo je gradu u laguni pristup proizvodima iz Azije i pruilo sigurnost njegovoj trgovini: reju, donelo mu je prevlast u istonom Sredozemlju.

Carstvo

Za Mleane kao to emo videti nije bilo nimalo lako odravati vlast nad tim ogromnim i udaljenim teritorijama (plovidba morem od Venecije do Kandije13 trajala je etiri, a od Venecije do Carigrada est nedelja) i braniti njihovu celovitost. Ali u tome im je od velike koristi bila administracija, koju su oni na njima uvodili postepeno, a koja se pridravala dvaju kriterijuma od bitnog znaaja: regionalizma i centralizma.

Telo koje je predstavljalo vlast Republike na prostorima Romanije uglavnom je bilo regimen, odnosno izvrni, kolegijalni i stalni organ, na ijem se elu nalazio bail ili rektor. Izabrani na dve godine, najvii inovnici a svi su oni bili Mleani bili su predstavnici venecijanskog Velikog vea ili Senata. Data im je commissio14 kojom su im bili odreeni ovlaenja i plata, i koje su se morali pridravati, a pri povratku u majku domovinu polagali su raun o svom upravljanju. Nie inovnitvo takoe su najee inili Mleani, ali u njemu je ponekad bilo i metana. Najzad, iz prestonice su stizali i visoki izaslanici, nazvani sindaci ad partes Levantis, sa zadatkom da nadziru lokalne vlasti i sasluaju eventualne albe stanovnitva kojim su te vlasti upravljale.

U Carigradu, bail, koji je pripadao nekoj od najmonijih venecijanskih porodica i kome su pomagala dva savetnika i skuptina sastavljena od dvanaestorice venecijanskih plemia nastanjenih u tom gradu, predstavljao je republiku Romaniju. Pod njegovom se upravom nalazila gradska etvrt koja je pripala Veneciji, ali njegova se nadlenost protezala i na mletake ustanove u istonom Sredozemlju i na Crnom moru.

Na prostrano ostrvo Krit na kojemu se okonavala jedna od etapa na putu od Venecije preko Romanije do Egipta, i koje je bilo veoma bogato prirodnim resursima (itom, uljem, vinima), a imalo je i znatan broj stanovnika (oko 150.000) Mleani su u talasima (1211, 1222, 1233, 1252) naselili oko 10.000 kolona koji su poticali iz svih est sestierea metropole, pa su po tom istom sistemu bili rasporeeni po otokoj teritoriji. Dobivi feudalne posede, naseljenici su se obavezali da zemlju brane od unutranjih i spoljanjih neprijatelja. Na elu su im se nalazili jedan duks i dva savetnika koje je biralo Veliko vee, a imali su uz sebe i skuptinu sastavljenu od preko trista patricija, kao i inovnike zaduene za finansije, sudstvo i vojsku.

Protiv takvih pozicija Venecije u Romaniji ustremili su se opasni protivnici, ponekad udrueni u saveze: Grci, koji su loe podnosili prisustvo Latina na svom tlu; enovljani; a kasnije i Turci.

Mihailo VIII Paleolog, nalazei se u izgnanstvu u Nikeji, potpisao je marta 1261. ugovor sa enovljanima, obeavajui im, u zamenu za njihovu pomorsku i finansijsku podrku, trgovinske i poreske povlastice koje su dotad bile priznate Mleanima. Jula iste godine, predvodei svoju vojsku i iskoristivi odsutnost venecijanske flote, uspeno je izveo iznenadni

13 Drugo ime Krita, ali i tadanje ime glavnog grada tog ostrva (dananji Iraklion). (Prim. prev.)14 Punomo. (Prim. prev.)

17

napad na Carigrad. Mihailo VIII uao je 15. avgusta u grad gde je mesec dana kasnije i krunisan. To je bio kraj romanskog latinskog carstva. Gradska etvrt u kojoj su iveli Mleani poruena je, a oni su izgubili svoj povlaeni poloaj u zemlji. Njihovo su mesto zauzeli enovljani koji su dobili iskljuivo pravo da se bave trgovinom na Crnom moru.

Da bi vratila izgubljeno, Venecija je tokom sledeih decenija pribegavala as pregovorima, a as sili.

Od istonog cara, ija je vlast bila na staklenim nogama i kojemu nije bilo nimalo vie stalo do enovljana nego do njihovih mletakih prethodnika, Republika je 1265, 1285. i 1302. dobijala hrisovulje kojima su joj postepeno vraane njene povlastice: ponovo su se smestili u Carigradu, osloboeni su plaanja carina, dobili pravo da slobodno trguju, kao i pristup Crnom moru.

Jula 1281. Venecija je sa kraljem Karlom I Anujskim sklopila savez iji je cilj bio ponovno latinsko osvajanje carstva, ali ovaj poduhvat je propao usled pobune koja je na Siciliji 1282. izbila protiv Francuza (Sicilijansko veernje).

Protiv enove Venecija je vodila etiri uzastopna rata na moru: 12611270; 12941299; 13511355; 13771381. Ovi sukobi prekidani su primirjima ili periodima mira koji su za dve suparnike sile u isti mah znaili i obostrano priznanje zona uticaja svake od njih. Jedno od glavnih obeleja ovih bitaka predstavlja i poneki krvavi poraz mletake mornarice onaj kod Lajaca15 (1294); ili onaj kod Korule, na puini pred dalmatinskom obalom (1298). Avgusta 1379. enovska se flota doepala ak i Kjoe; ali juna sledee godine, napregavi sve svoje snage, Venecijanci su svoje protivnike primorali na predaju. Godine 1381. u Torinu je potpisan ugovor o miru.

U borbi sa svojom suparnicom enovom koja je predstavljala strahovitu pomorsku silu, ali u kojoj su vladale podeljenost i svojeglavost Venecija je na kraju uvek odnosila pobedu zahvaljujui koheziji i rodoljublju svog stanovnitva. Godine 1386. ona je potpuno ovladala Krfom; svojim posedima (Dominio da mar) prikljuila je Lepant (1393), Atinu (od 1394. do 1408), Skadar (1395).

Suoena sa rastuim pritiskom Turaka, Serenissima je uestvovala u otporu hrianskog sveta, ali je nastojala da ouva svoje pozicije, makar i po cenu pregovaranja sa nevernicima, pa ak i pristajanja na to da im plaa namete i poreze. Mada je mletaka flota savladala Osmanlije 1416. na puini pred Galipoljem, Turci su 1430. zauzeli Solun, a 1444. odneli su blistavu pobedu kod Varne na Crnom moru. Carigrad je pao pod njihovu vlast 1452; godine 1458. osvojili su Korint, a 1470. Eubeju.

Iako je 1479. potpisala ugovor o miru sa Visokom portom16, Veneciji je kraj XV veka ipak doneo lep dobitak: pod njenu vlast pao je Kipar, ostrvo bogato solanama, pamukom, eerom i vinima, raskre na putu sa Zapada ka Maloj Aziji i Egiptu, nastanjeno mnogoljudnom mletakom kolonijom. Katarina Kornaro (Catarina Cornaro), roena u patricijskoj porodici iz grada u laguni, udovica kralja Jakova Luzinjanskog (Jacques de Lusignan), juna 1489. Odrekla se vlasti u korist Serenissime. Februara sledee godine egipatski sultan priznao je Veneciji pravo na taj novi posed.

Razlog tome to su Venecijanci s tolikom upornou i sranou uveavali i branili svoje istono carstvo bio je u velikom znaaju koji je ono imalo za njih. Ono im je, naime, otvaralo ili 15 Luki grad u severoistonom uglu Sredozemnog mora, na obali Kilikije. (Prim. prev.)16 Visoka porta (ili samo Porta) diplomatski naziv za tursku (osmanlijsku) vladu, nastao od rei koje znae visoka vrata i koje su oznaavale kancelariju velikog vezira. (Prim. prev.)

18

olakavalo pristup velikim trgovinskim centrima, sluilo im kao baza na putu ka Krimu, Maloj Aziji ili Egiptu; a uz to im je prualo i obilje prehrambenih proizvoda pre svega ito, vino i ulje.

Venecijanski putnici: Marko Polo i drugi

Blistav znak mletake ekspanzije predstavlja vie ili manje romansirana odiseja Marka Pola, koji je a posteriori postao jedan od najslavnijih sinova Venecije.

Pogledajmo najpre injenice. Godine 1253. mletaki trgovci Mateo i Nikolo Polo (Matteo i Niccolo Polo) otputovali su u Carigrad. Zatim su dospeli na Krim, te stigli ak do ua Kerme u Volgu. Vratili su se preko Buhare, gde su se sreli sa mongolskim velikim kanom Kublajem koji im je poverio zadatak da prenesu njegovu poruku papi. U Veneciju e se vratiti 1269.

Dve godine kasnije, nosei ovaj put poruku Grgura X, na iji su izbor ekali, krenuli su na novo putovanje, a na njemu ih je pratio i njihov neak Marko, tada petnaestogodinjak. Krenuvi iz Lajaca preko Anatolije i Jermenije, dospeli su do Persijskog zaliva. Potom su stigli do Pamira, preli pustinju Gobi, te preko Su-oua uli u Kinu. Godine 1275. doli su u an-tu, gde se nalazio Kublaj. Otpratili su kana do njegove prestonice Kambalika (Pekinga). Marko je tada zacelo prepustio trgovake poslove svojim roacima, a sam je obilazio zemlju kao izaslanik kana, izvravajui mnoge administrativne poslove koje mu je ovaj poveravao.

U pratnji jedne mongolske princeze koja je krenula u Persiju, doljaci iz Evrope krenuli su 1291 preko istone i june Azije natrag u zaviaj, pa su 1295. stigli u Veneciju. Marko e tu umreti 8. januara 1324, ostavljajui svojoj deci nasledstvo u kojemu se nalazilo i mnotvo dragocenih predmeta, po svoj prilici donetih sa njegovog boravka van domovine, dugog otprilike etvrt veka.

Ali slava Marka Pola proistekla je iz injenice drukije vrste. Naavi se 1298. u zatvoru u enovi poto je bio zarobljen prilikom jedne pomorske bitke sa enovljanima (zacelo onoj kod Korule) u zatoenitvu je sreo Pizanca Rustikela (Rustichello), adaptatora roman srodnih onima iz arturovskog ciklusa. Njih dvojica, Marko i Rustikelo, napisali su na jeziku na kojemu se govorilo u severnim delovima Francuske (langue d'ol), tada najrasprostranjenijem na Zapadu, knjigu pod naslovom askanja o svetu (ili Knjigu o udesima, ili Milion).

U toj knjizi, nakon opirnog prologa, itamo priu o oba putovanja lanova porodice Polo: ona nije data kao nekakav taan putopis, ve u obliku niza slika neega potpuno novog, neega to je vieno, ili o emu se ulo ili italo, ali to se zbiva u nekom svetu koji je srednjovekovna mata nastanila udovitima i udesima. Nalazimo u njoj obilje zapisa o dalekoistonim krajevima i gradovima: o klimi, biljnom i ivotinjskom svetu, o proizvodima, o mineralima (pa i o nafti), o obiajima i delatnostima stanovnitva. Evo nekoliko rei iz opisa Pekinga: I budite zaista sigurni da na svetu, po mom miljenju, nema grada u koji dolazi takvo mnotvo trgovaca, i kamo dospevaju tolike koliine tako dragocenih stvari od najvee vrednosti... Da spomenem, pre svega, skupocenu robu poreklom iz Indije: drago kamenje, bisere, svilu i zaine; potom sve one lepe i skupe stvari iz pokrajina Kataj ili Mangi, kao i iz drugih krajeva u njihovom susedstvu... Pravo je udo kolike koliine svakojake robe pristiu u taj grad. Nemojte misliti da vam ne govorim istinu ako kaem da u taj grad svakodnevno ue vie od hiljadu teretnih kola natovarenih samo svilom, jer se tu izrauje mnogo tkanina od svile i zlata...

askanje, knjiga koja je od prve do poslednje strane u znaku oduevljenja jednog istraivaa koji otkriva nov, u isti mah basnoslovan i stvaran svet, takoe je i knjiga pomorca koji

19

punu panju poklanja brodovima, lukoj vrevi i brodogradnji, kao i knjiga trgovca opsednutog ciframa, obuzetog manijom da sve prebrojava [Hirs (Heers)]. Ali ta knjiga je i knjievno delo, namenjena ne toliko Venecijancima koliko itaocima sa dvorova, eljnim da upoznaju ili otkriju neki legendarni svet.

Marko Polo, jedan od prvih i najveih istraivaa to ih je dao srednjovekovni Zapad (Brauntajn-Delor) pruio je potomstvu jedno od onih tiva iz kakvih e proizai ekspedicija enovljanina Kristofora Kolumba (Cristoforo Colombo). ivei u XIII veku, on je otkrio Kinu; mrtav, u XV veku, otkrio je Ameriku. [Pauer (Power).]

Ali Polo nije bio jedini. U Veneciji su mnogi sledili njegov primer. Nikolo i Antonio Ceno (Zeno) oko 1290. dospeli u su vode Nove zemlje, Grenlanda i Islanda. Izmeu 1424. i 1449. Nikolo Konti (Niccol Conti) je proputovao junu Aziju, ostrva u Indijskom okeanu, Sumatru, Javu i junu Kinu. U godinama 14451449. Alvize Kadamosto (Alvise Cadamosto), kojega je poslao portugalski infant, istraio je obale Afrike sve do ua Gambije. O svojim putovanjima podneo je izvetaj koji iznenauje preciznou. Godine 1473, Ambroo Kontarini (Ambrogio Contarini), koji je sa jednim svojim zemljakom posetio Etiopiju i Persiju, pruio nam je opise tih zemalja.

Godine 1553, memorijalist Ramuzio (Ramusio), sekretar Senata a potom i Vea desetorice, sakupio je prie o putovanjima u jednoj knjizi u kojoj se, izmeu ostaloga, slave najvei pomorski podvizi Republike, a koja e doiveti sveopti i munjevit uspeh.

Pomorci i trgovci

Za smele poduhvate o kojima je upravo bilo rei pretpostavka je da imaju podrku jedne moderne i efikasne privredne infrastrukture, kakvu su Venecijanci i njihova drava postepeno stvorili.

U govoru to ga je izrekao 1423. leei na samrti, dud Tomazo Moenigo (Tommaso Mocenigo) napravio je blistavi bilans mletake privrede svog doba: Na grad ulae u trgovinu, za svoje poslove u itavom svetu, 10 miliona dukata u navama17, galerama18 i drugim laama, tako da ist prihod koji to donosi Veneciji iznosi 2 miliona, a izmeu onoga to ulaemo i ukupnog prihoda dobitak je 4 miliona. Kao to znate, na moru imamo 3000 laa od 10 do 200 amfora, sa ukupno 17.000 mornara; poznato vam je da imamo 3000 nava i na njima 8.000 mornara. Takoe znate da svake godine imamo na moru 45 galera, kako uzanih tako i onih krupnih19, a na njima 11.000 mornara; uz to imamo i 3000 stolara brodograditelja, te 3.000 kalafata20; znate za naih 16.000 tkalaca to izrauju tkanine od svile i parheta; videli ste kue

17 Nava veliki, vrst jedrenjak kakav je graen u doba krstakih ratova. Ovde se verovatno misli na nave tonda, okruglasti brod koji je plovio iskljuivo na jedra. (Prim. prev.)18 Galera (ili galea, a jedan neto drukiji tip istog broda zove se galeazza) nije ono ili samo ono to se uobiajeno podrazumeva pod galijom, dakle robijaka laa, laa koju veslima pokreu robijai. To je brod koji koristi jedra, a kad nema vetra, onda ide na vesla, tako da omoguuje veu sigurnost u prevozu robe, mada mu je zbog velike posade nosivost manja. Upotreba vesala omoguuje mu i veu sposobnost manevrisanja u bitkama. Veslai su, barem u poetku, bili slobodni ljudi koji su se u sluaju potrebe i borili. No kasnije su Mleani poeli za ovaj posao koristiti i robove. (Prim. prev.)19 Galera grossa, brod vee nosivosti od uobiajenih (uzanih) galera, uveden u upotrebu u prvoj etvrtini XTV veka. (Prim. prev.)20 Kalafat majstor za izgradnju i popravak brodova. (Prim prev.)

20

procenjene na 7 miliona i 50.000 dukata; najamnina za te kue donosi 500.000 dukata; imamo 1.000 plemia iji godinji prihod iznosi od 700 do 4.000 dukata...

Kakva poezija cifara, koja je i izraz likovanja Venecije zbog sopstvenog bogatstva! Neto kasnije u tom svom govoru koji predstavlja i njegovu oporuku Moenigo pominje odreene oblasti trgovine u kojima se sve vrti oko Venecije.

injenica je da Zapad daje Veneciji drvo, metale, vunu i vunene tkanine, kao i svilene tkanine izvezene zlatom, te platno od kudelje i lana; uz to, taj isti Zapad uvozi preko Venecije zaine, mirise, robove, svilu, pamuk, stipsu i materije za bojenje. Slavenski svet pribavlja za mletaku trgovinu drvo, med, vosak, krzno, kudelju. Vizantija prodaje Veneciji vina i svilene tkanine. Islamski svet, preko kojega se transportuju kineska svila i zaini iz Indije, prodaje Veneciji eer, lan, pamuk, mirise i zaine.

Za vlastitu potronju, Republika uvozi ito, zaine, drvo, bitumen, graevinski materijal, kudelju. Od vlastitih proizvoda, ona izvozi so, eer sa Kandije i Kipra, kao i ito, vina i vunu iz svog carstva, a isto tako i ono to se izrauje u njoj samoj: nakit, staklo, kristal, krzna dakle, proizvode koji od nje ine jedan od najznaajnijih centara mode.

Najvei deo navedene robe iz tih uvozno-izvoznih poslova donosi se na kejove i obale Velikog kanala, u zone koje sve vie slue samo za tu svrhu, i tu se prodaje i razmenjuje. Razlog tome je obaveza koju je drava nametnula vlasnicima brodova da prilikom svojih putovanja pristanu u luci, kako bi tu platili ulaznu i izlaznu taksu.

Izmeu XIII i XV veka godinji obim trgovinske razmene u stalnom je porastu. Poetkom tog perioda, na galerama se prenosilo izmeu 3 000 i 5.000 tona tereta godinje; u XIV veku,izmeu 7.500 i 10.000 tona; u XV veku, izmeu 10.000 i 12.000 tona. Dok su galere prenosile lake i dragocene terete, dotle su nenaoruani brodovi, jedrenjaci okruglog oblika i s tonaom koja je za ono doba bila znatna, prevozili slobodnim morskim putevima teku, glomaznu i ne mnogo skupu robu.

Naime, galere, tipino venecijanski brodovi, znatnih dimenzija, brzi, laki za upravljanje, sa dva ili tri jarbola, sa posadom od dvesta veslaa i dvadeset strelaca, kretale su u konvojima (mude) na istok ka Carigradu, Romaniji, Crnom moru, Tani21 i Trapezundu22, te prema Kipru i Maloj Jermeniji23; a na zapad ka Majorki, Barseloni, Valensiji, Sevilji, Lisabonu, Sautemptonu, Briu i Londonu.

Iz svega ovoga se vidi da je mletaka privreda, prema Brodelovom (Braudel) izrazu, bila dirigovana. Jer drava je bila ta koja je odreivala kalendar po kojemu su polazile mude, kao i vrstu tovara; ona je imenovala kapetane. U Arsenalu gde je radilo vie od hiljadu visoko kvalifikovanih strunjaka izgraivala je vlastite galere na kojima je isticana zastava sv. Marka i koje su svedoile o mletakom prisustvu na morima. inovnici Serenissime pazili su i na to da brodovi pojedinaca odgovaraju propisima, odreivali su gornju granicu njihovog tovara, izdavali naloge o broju lanova posade, pa ak i o brodskoj opremi, uadi i sidrima.

Pitanja vezana za plovidbu. bez obzira na to da li je ova bila zvanina ili privatna, nisu bila jedina u koja se drava uplitala. Zahvaljujui gustoj mrei inovnika, na ijem se elu nalazio Proveditor di Comun, Republika je nadzirala i mnogobrojne ustanove: Fondaco de' Tedeschi

21 Grad u junoj Rusiji, pored obala Azovskog mora, na jednom od puteva za Indiju. (Prim. prev.)22 Dananji Trabzon, na severnoj obali Male Azije. (Prim. prev.)23 Malom Jermenijom nazivala se kraljevina koju su u Kilikiji u doba krstakih ratova osnovali iseljenici iz Jermenije. (Prim. prev.)

21

(nemaku poslovnicu, kod Rialta), u koju su zbog svojih poslova morali dolaziti nemaki trgovci; Dom Lombarana, kuda je stizala roba iz Italije.

Venecija je drala monopol na so, a delimino je nadzirala i trgovinu osnovnim prehrambenim proizvodima kao to su ito i ulje. Lokalnim bankama zabranjivala je da daju zajmove strancima, kako bi joj novac u sluaju potrebe bio na raspolaganju.

Republika je u Ceki kovala svoj novac; srebrni gro, koji se pojavio krajem XII veka, a nije se menjao od 1284. do XVI veka; dukat, u kojemu ima 3,56 grama finog zlata, a na ijem se reversu vidi sveti Marko kako predaje zastavu dudu koji pred njim klei. Taj dukat je vrlo brzo postao osnovna zlatna podloga u itavom Sredozemlju. Senat, ispunjen ponosom ba kao i Moenigo, obznanio je 1459. godine: Na je zlatnik toliko cenjen, da u itavom svetu uiva vei ugled nego bilo koji drugi zlatni novac bilo kog drugog naroda!

Taj dukat ili cekin, tako nazvan jer je kovan u Ceki razmenjivan je za druge novce u mnogobrojnim privatnim bankarskim ustanovama grupisanim na Rialtu. Kod menjaa, na tekuim raunima trgovaca, nalazio se novac koji se na osnovu pisanog naloga mogao povui. Muterije su na taj nain jednim obinim spisom mogle namiriti svoje kolege iz iste banke ili iz neke susedne. Tako je pored metalne nastajala i moneta u obliku pisanih dokumenata. Dranje rauna ubrzo je poboljano otkriem jednog postupka od kapitalnog znaaja: re je o izumu knjigovodstva na venecijanski nain, delimino dvostrukog, kod kojega je svaki raun sadravao jedne suelice drugima dugove i kredite, te na taj nain ve na prvi pogled pokazivao stanje na raunu. Krajem XII veka poinje i upotreba menice, koja olakava prenos kapitala, davanje kredita, kupovinu i prodaju. Pretpostavimo da jedan Mleanin i jedan Londonac sklapaju posao u Briu, te da Englez kupuje kiparske tkanine izvezene zlatom, u vrednosti od 100 funti u flamanskim 'groima', koje se obavezuje da e isplatiti u Veneciji. Dovoljno je da ode do nekog bankara koji se nalazi u Briu a ima zastupnika u Veneciji, te da mu isplati, u funtama sterlinzima, iznos koji odgovara onome od sto funti u groima: bankar (trasant24) daje svom venecijanskom zastupniku (trasatu25) nalog da prodavcu tkanine (korisniku) isplati taj iznos u dukatima. Vreme koje je potrebno da pismo stigne iz Bria u Veneciju, kao i rok za isplatu (utvren od strane menjaa na dva meseca), odlau namirenje rauna, to znai da otvaraju izvestan kredit; postupak razmene, zahvaljujui transferu, donosi i odreenu dobit. (Brauntajn-Delor.) Ta dobit ide do 5%.

Venecijanski trgovac najee i sam sin trgovca ivi sebi svojstvenim ivotom i u odgovarajuoj sredini. Pripreman ve od detinjstva za svoj posao, on najpre biva poslan na neki brod, i pri tom na nj ukrcava neto robe sa kojom se ui trgovanju. Zatim mu nalaze mesto u inostranstvu, kod nekog roaka ili zastupnika. Potom i sam poinje da zastupa preduzee. Kad doe u odgovarajue godine, i kad za to nastupi trenutak, on se poto se obogatio vraa u Veneciju, gde zasniva i dom. Nastavlja poslove, uzima uee u javnom ivotu, ulae deo svojih prihoda u kupovinu zemlje i nekretnina, kao i u dravne rente.

Za razliku od svoje firentinske sabrae, kod koje ponekad dolazi do izraaja i interesovanje za knjievnost, venecijanski mercator uglavnom poseduje samo struno obrazovanje, zasnovano na iskustvu i solidnom poznavanju knjigovodstva i geografije, a slui se i jezicima koje govore njegove inostrane muterije.

24 Izdavalac menice. (Prim. prev.)25 Lice koje na osnovu izdate menice isplauje novac. (Prim. prev.)

22

No venecijanski se privrednici obino ne vezuju samo za jedno trgovako drutvo, ve za vie njih, ili za preduzea razliitih vrsta. Oni mogu biti as trgovci kapitalom, a as trgovci robom. Delei tako svoje poslove, umanjuju rizike plovidbe i trgovanja. U Veneciji veliki poslovi i velika bogatstva nastaju iz nagomilavanja malih preduzea i malih dobitaka. (Renuar.) Stoga Mleanima uopte nije potrebno da se osiguravaju. kao to ine poslovni ljudi iz Firence.

Osvajanja na kopnu

U svojoj ve citiranoj oporuci, Tomazo Moenigo upozorio je svoje sugraane da ne nastavljaju ve zapoete venecijanske poduhvate na kopnu: uvajte se kao od ive vatre da ne otimate dobra drugih i da ne zapoinjete nepravedni rat, jer e vas inae Bog unititi. I dodao je: Pazite da ostanete tamo gde jeste, pa ete biti nadmoni nad svima.

More i/ili kopno? injenica je da se Republika postepeno okretala kopnu, iako se poneko tome opirao. Mnogobrojni su razlozi za to preuravnoteenje, da ne kaemo i za preokret u njenoj spoljnoj politici. Oblinja podruja na kopnu bila su bogata i nastanjena; na njima su bili razvijeni poljoprivreda i zanatstvo; ona su Veneciji pruala mogunost za uvoz i izvoz; najzad, ko je njima vladao, nadzirao je ceste koje vode ka Alpama i ka dolini Poa, a kojima je prolazila roba na putu iz lagune ili ka njoj. Uz to, Serenissima je iz svog kopnenog zalea esto bivala ugroena ambicijama vladara sa kontinenta, pa je suoena sa njihovim pritiscima bila primorana da sebi da vazduha. Reju, ukoliko je htela da ostane velika sila, morala je da se umea u stvari na kontinentu i da tu potvrdi svoju mo. (Tirje.)

U XIV veku, mletako napredovanje na kopnu bilo je najpre diplomatsko, i ispoljavalo se u ugovorima zakljuenim sa susednim gradovima kao to su Trevizo, Padova ili Ferara. Ali u severnom delu poluostrva, pretei Veneciji blokadom, pojavile su se vlastelinske porodice: Skalierovi (Scaliger) u Veroni, Karare (Carrara) u Padovi, Viskontijevi (Visconti) u Milanu.

Godine 1337, uz podrku Padove, Ferare, Mantove i Firence, Venecija je napala Veronu. Dve godine kasnije Skalierovi su se odrekli svojih prohteva prema Padovi i ustupili Trevizo Mleanima. Franesko Novelo (Francesco Novello) iz Karare, ija je ambicija bila da proiri svoje teritorije, uao je 1404. u Veronu i proglaen je njenim gospodarem. Grad je, meutim, sledee godine priznao vlast Serenissime; u novembru se, nakon ogorenog otpora, predala i Padova. Poto je 1406. pao u ruke svojih protivnika, Franesko je osuen na smrt i udavljen. Neto kasnije, vlastelin Ravene, Obico (Obizzo) da Polenta, zatraio je mletaku zatitu za sebe i svoje potomke.

U godinama 14191420. Republika je ratovala protiv maarskog kralja Sigismunda, iskoristivi to to su njega sa druge strane ugrozili Turci. Vratila je pod svoju vlast Beluno, Feltre, Udine i Akvileju, osvojila Kadore i doepala se Trogira i Splita.

Milanski vojvoda Filipo Marija Viskonti (Filippo Maria Visconti) preduzeo je obimne vojne operacije u severnoj Italiji. Godine 1420. osvojio je Breu i Parmu, a 1423. Forli. Suoene s tom opasnou, Firenca i Venecija [kojom je tada upravljao dud Franesko Foskari (Francesco Foscari)]) zakljuile su savez za odbranu republikanskih sloboda. Godine 1426. Republika je zavladala Breom, a dve godine kasnije ugovorom o miru potpisanim u Ferari dobila je i Bergamo. Granica izmeu Mletake republike i vojvodstva Viskontijevih od tada se nalazi u srcu Lombardije, na nekoliko desetina kilometara od Milana: u gradovima i utvrenjima venecijanskog podruja, kao to je to ranije bio sluaj u pokrajini Treviza i neto ranije u Friuliju,

23

nastanie se venecijanski velikai... ija je dunost da predstavljaju i nameu suverenitet Serenissime. [Koci (Cozzi).]

Godine 1431, rat do kojega je ponovo dolo izmeu Milana i Venecije nije doneo znatnije rezultate. Godine 1436. izbio je novi sukob, a na elu antiviskontijevskog saveza proslavio se Franesko Sforca (Francesco Sforza). Godine 1444. Venecija, Firenca i Bolonja sklopile su savez protiv milanskog vojvode. Nakon smrti ovog poslednjeg (1446) Lodi se predao Serenissimi.

Ubrzan padom Carigrada, mir zakljuen u Lodiju (9. aprila 1454) predao je Kremu Veneciji i potvrdio mletaku vlast nad Breom i Bergamom.

Najzad, 1481. godine, novi protivnik na kojega su krenuli Mleani bio je Erkole d'Este (Ercole d'Este). Motiv za ovaj njihov poduhvat bio je u injenici da je Ferara bila znaajna rena luka, a uz to je gospodarila i znatnim prostorom sa obe strane Poa. Napulj, Milano, Firenca, Mantova i Bolonja stali su na vojvodinu stranu, dok je samo papa Sikst IV podrao Veneciju. Meutim, 1482. godine, Sikst IV je napustio mletaki tabor i kaznio svoju bivu saveznicu interdiktom26 koji je ova proglasila nelegitimnim. Mirom koji je 1484. potpisan u Banjolu Serenissima je dobila Rovigo i Polezine. Borbeni ar koji su Venecijanci ispoljili tokom tog munog rata obznanio je njihov identitet, identitet koji je posedovao izvesnu duhovnu snagu, sposobnu da ujedini... mnogobrojne Venecijance, ne samo velikae i graane, ve i obine ljude iz naroda. (Koci.)

Sredinom XV veka, jedan venecijanski patricij, Bernardo ustinijani (Giustiniani), imao je dosta razloga da s ponosom obznani kako su tri najmonija oveka na svetu car, papa i dud.

Kao kolonijalna sila koja je postala vlasnica znatnih teritorija na kopnu, Republika je umela veto da upravlja onim to se zvalo Dominio di Terra Ferma. Sa najznaajnijim gradovima napravila je kompromise. Tako je potovala izvesne prerogative padovanske optine, koja je i dalje birala svoj Savet, a ovaj je pak imenovao visoke inovnike. U Veroni je zadrala Senat, koji je i dalje mogao proglaavati zakone, a takoe i birati visoke inovnike. U Vienci, Brei, Bergamu, sauvani su neki lokalni statuti, kao i neke pravne institucije. Gradovi pod mletakom vlau bili su uz to duni da ubiru porez, a ponekad i da imenuju inovnike u niim centrima koji su im bili potinjeni.

Zauzvrat, Serenissima je zadrala pravo da odobrava ustavne akte gradova pod njenom vlau; zabranila je da se oni menjaju bez njenog odobrenja, a u nekim sluajevima uvodila je i propise nadahnute mletakim zakonodavstvom.

Veliko vee je pre svega biralo vrhovnog providura oblasti na kopnu, kao i rektore. Svi su oni morali biti poreklom iz patricijskih porodica, a bili su potinjeni Velikom veu. U velike gradove obino su bivali izaslani namesnik (podest), sa kompetencijama iz oblasti graanskog prava i sudstva, i vojni zapovednik, zaduen za poreze i vojsku. Kao saradnike imali su kamerlenge, inovnike zaduene za finansije (camerlingo) i kastelane (a i oni su svi morali biti iz patricijskih porodica), te pravnike koje su sa sobom dovodili iz Venecije. Dunosti svih ovih inovnika bile su izvanredno precizno odreene u punomoima koje su im predavane na dan polaska: upozoravani su da treba da deluju u skladu sa bojom voljom i pravdom, sa lokalnim statutima i obiajima, za dobro zajednice kojom upravljaju i u slavu vladajue Republike.

Zadueni za javni red, za uspenost u finansijama, za izvravanje javnih radova, za naoruanje, odbranu i snabdevanje, stavljeni pod kontrolu putujuih inspektora (to je bila nova

26 Interdikt kazna koju je katolika crkvena vlast izricala svetovnim vlastima (nekoj dravi, nekom gradu i sl.), zabranom vrenja verskih obreda u oblastima pod njihovom jurisdikcijom. (Prim. prev.)

24

vrsta inovnika, uvedena 1410), rektori su bili neka vrsta posrednika izmeu stanovnitva kojim su upravljali i Republike a ona je, meutim, u krajnjoj instanci bila ta koja je suvereno odluivala.

Namesnici i vojni zapovednici iveli su u novoizgraenim palatama: time je ba kao i znamenjem istaknutim na starijim javnim spomenicima ili postavljenim na trgovima svakome bio stavljan na znanje autoritet Republike.

Nain vladanja i skuptinski ivot

Kao to smo ve videli kad je bilo rei o privrednom ivotu i o upravljanju prekomorskim podrujima ili oblastima na kopnu, Mletaka republika bila je snana drava a u iskuenju smo da kaemo, i drava kojom se previe upravljalo. Ta injenica dolazi do izraaja prvenstveno u institucijama Serenissime, koje, praktino utvrene ve krajem XIII veka, ostaju tako rei nepromenjene skoro pola tisulea, izazivajui time divljenje Italijana (meu njima i Firentinaca) i stranaca.

Kao to pie u jednoj francuskoj anonimnoj raspravi, pod naslovom O gradskoj upravi i sinjoriji u Veneciji, ova poslednja sinjorija moe biti shvaena na tri naina: prvi je da se njom oznaavaju sve javne slube u Veneciji i itava drava Mleana; u drugom sluaju, pod njom bi se podrazumevao itav Kolegijum...; u treem bi pak pod mletakom sinjorijom trebalo podrazumevati samo duksa (duda) i njegove savetnike, ukljuujui tu i poglavara Vea etrdesetorice. Ovom se prikazu nema ta prigovoriti.

Dunost duda Venecije, nazivanog i principom27, najvia je od svih koju naa Republika poverava svojim izuzetno zaslunim plemiima, pisao je 1493 Marino Sanudo, jedan od onih koji su na najpronicljiviji nain opisivali ivot u Veneciji svog doba.

Poev od 1286. godine, vrhovnog dravnog poglavara vie ne imenuje narod, ve on biva izabran sloenim postupkom od jedanaest glasanja, pri emu se u izbor koji vri Veliko vee uplie i uticaj sluaja (ili provienja), kako bi se onemoguile sve partijske ili porodine spletke i uklonili opasni ili nesposobni ljudi. Znake njegove vlasti predstavljaju neobina kapa u obliku roga, ma, purpurni plat obrubljen hermelinovim krznom, te crvene cipele, po ugledu na one koje su nosili vizantijski carevi. Dudeve titule su Njegova preuzvienost, milou Bojom dud Venecije, duks Dalmacije i Hrvatske, gospodar nad etvrtinom i po romanskog carstva, s tim to je ova poslednja naznaka nestala 1354. Kasnije e dud biti nazivan Presvetlim Principom (il Principe Serenissimo).

Ni o jednom poslu, kae Firentinac Donato anoti (Giannotti), nije se moglo raspravljati bez njegovog prisustva, ali ni on nije mogao sam donositi odluke. To je tana primedba. Jer dud je prisustvovao svim sednicama vea, na kojima je mogao izneti svoje miljenje i staviti ga na glasanje, ali ne i nametnuti ga. Imenovan doivotno, pripadajui uvek nekoj monoj porodici, esto raspolaui i znatnim iskustvom, on je vrio snaan uticaj na vea, koja su po samoj svojoj prirodi bila kratkotrajna.

Ali njegova je vlast bila strogo ograniena mnogobrojnim i tano odreenim propisima. Odmah po svom izboru, dud je morao izrei ve spomenuto obeanje kojim se pred svetenstvom i skuptinama sveano obavezivao da e delovati u skladu sa zakonima i interesima

27 Il Principe (it.); le Prince (fr.). I u naem narodu mletaki je dud nazivan principom, dok je princ titula koju nose, u monarhijama, lanovi vladarskih porodica, a predstavlja i jednu od najviih aristokratskih titula. (Prim. prev.)

25

drave. Za vreme trajanja svog mandata nije mogao sm izlaziti u javnost, nije se smeo sm sretati sa vladarima ili stranim poslanicima, nije smeo sm otvarati zvanina pisma. Primus inter pares (prvi meu jednakima), ili pak rex in purpura in urbe captivus (u purpur odeveni kralj zatoen u svom gradu), mletaki dud je, izuzev u sluajevima nekih snanih linosti, bio poglavar ija se uloga postepeno svodila na ceremonijalnu.

Posle smrti Agostina Barbariga (1501) koji je nasledio svog brata Marka (a ta injenica je uznemirila javno mnjenje) i koji je ne bez razloga bio optuivan zbog razliitih zloupotreba, uveden je postupak u okviru kojega su dudu posmrtno sudili ad hoc imenovani islednici. Oni su stavljali pod sekvestar njegovu imovinu, kao obezbeenje od eventualnih teta koje je on moda