Kratak pregled istorije Velikomoravske

Ćirilometodske kulturne tradicije: Zbornik stručnih i naučno-popularnih tekstova

36

KRATAK PREGLED ISTORIJE VELIKOMОRAVSKE

Autor: Kristijan Obšust

Sažetak:

Ovaj tekst predstavlja kratak osvrt na istoriju Velikomoravske kneževine,

odnosno u njemu je dat najopštiji pregled istorije entiteta koji se u vizantijskim izvorima

pominje kao Magna Moravia (Velika Morava). U hronološkom smislu, radom je

obuhvaćen period od kraja osmog do poĉetka desetog veka, odnosno vremenski okvir

tokom kojeg je ova državna tvorevina postojala. U kontekstu arheološke terminologije,

ovaj period se donekle podudara sa vremenskim okvirom koji je u okviru ĉeške struĉne

terminologije oznaĉen kao střední doba hradištní i koji se okvirno datuje izmeĊu 800. i

950. godine. Tekst koji sledi zapravo predstavlja neku vrstu nauĉno-popularnog prikaza

istorije Velikomoravske o kojoj praktiĉno ne postoje radovi na srpskom jeziku, zbog ĉega

se ujedno ukazala izvesna potreba za njegovim objavljivanjem. U skladu sa njegovom

koncepcijom, u tekstu ne postoje nikakva kompleksnija razmatranja, već njegov sadržaj

predstavlja najosnovniji hronološki pregled politiĉke istorije ove državne tvorevine.


37

Nastanak Velikomoravske: Politički i društveni kontekst

Odmah na poĉetku potrebno je ukazati da Velikomoravska kneževina kao državna

struktura ispunjava osnovne kriterijume karakteristiĉne za srednjovekovnu politiĉku

tvorevinu sa centralizovanom vlašću i razvijenom administrativnom strukturom. Kao

takva, ona se razlikuje od Samovog plemenskog saveza koji je postojao tokom sedmog

veka i koji je predstavljao konglomerat slovenskih plemena sa centralizovanom vlašću. U

poslednje vreme postoji tendencija da se proces etnogeneze Moravana (Moravljana)

prikaže kao brzi istorijski proces, koji se odigrao u uskim vremenskim okvirima na

prelazu izmeĊu osmog i devetog veka u kome je raspad i nestanak Avarskog kaganata

imao presudan znaĉaj (Měřínský 2006, 24, 25). MeĊutim, iako je uništenje Avarskog

kaganata, a pre toga i postepeno slabljenje njegove moći, rezultiralo formiranjem

slovenskih plemenskih entiteta koji su mogli na razliĉitim prostorima postojati u

kontinuitetu još od Samovog plemenskog saveza, ovakva stanovišta su priliĉno

spekulativna.

Slabljenje Avarskog kaganata koje je proizašlo kao rezultat višedecenijskih

sukoba sa Franaĉkom i koje je rezultiralo njegovim potpunim uništenjem tokom

vladavine Karla Velikog, negde izmeĊu 791. i 796. ili najkasnije 803. godine, svakako je

omogućilo formiranje većeg broja lokalnih plemenskih saveza. Svakako, ovi savezi

plemena u poĉetnim fazama nisu predstavljali entitete, ali su se vremenom od njih

relativno brzo konstituisali manji politiĉki subjekti, kao što je to bio sluĉaj sa Velikom

Moravom tokom vladavine Mojmira I i njegove dinastije (vidi Měřínský 2006, 31).

Franaĉka je prirodno nastojala da u što većoj meri nametne svoju vrhovnu moć svim

novonastalim tvorevinama Slovena, tako da svi novonastali entiteti u prvim decenijama

svog postojanja nisu zapravo bili samostalni, već su u manjoj ili većoj meri bili podreĊeni

Franaĉkoj. U tom smislu, i nastanak Velike Morave mogao bi se posmatrati kao produkt

emancipacionih pokreta elita plemena Moravana na prelasku osmog u deveti vek

(Lutovský 2001, 349). Može se zakljuĉiti da su se lokalni savezi Slovena formirali pre


38

svega na rubovima Avarskog kaganata, o ĉemu svedoĉe brojni primeri. Izuzev Velike

Morave, ĉije je središte bilo locirano na prostorima oko reke Morave, potrebno je ukazati

na oblast oko Njitre u Slovaĉkoj, gde je u prvim decenijama devetog veka postojao

politiĉki entitet kojim je vladao Pribina, dok njegove teritorije nije osvojio vladar

Velikomoravske Mojmir I. Istorijski izvori takoĊe pružaju podatke i o entitetu koji se

nalazio na gornjem i srednjem toku Save, a zauzimao je i odreĊene prostore oko Drave i

kojim je oko 795. vladao izvesni slovenski vojvoda Vonomir. Neka vrsta politiĉke vlasti

postojala je i meĊu delom Slovena na prostoru Panonije kojima je vladao Pribislav oko

798. godine, koji je priznavao vrhovnu vlast Franaka (Měřínský 2006, 29). Posebno je

interesantan primer politiĉke tvorevine Ljudevita Posavskog (verovatno od 818. do 823.),

koji je stolovao u Sisku, kao i Borne. Oni su u poĉetku svoje vladavine priznavali

vrhovnu vlast Franaĉke, ali je kasnije pokrenut ustanak pod voĊstvom Ljudevita koji je

pokušao da se osamostali i da formira prvu nezavisnu državu kod južnih Slovena. Bez

obzira što je ĉitav ovaj poduhvat propao, on pruža izvesne indicije koje ukazuju na

onovremenu tendenciju razliĉitih slovenskih plemena koja su težila ostvarivanju što

većeg stepena politiĉke samostalnosti.

Formiranju lokalnih politiĉkih subjekata kod Slovena, doprinela je i politika koju

je sprovodio još Karlo Veliki, a naroĉito njegov naslednik Ludvik I Pobožni. Oni su

shvatili da jedini naĉin da se istoĉna i jugoistoĉna granica Franaĉke drži što sigurnijom,

jeste u tome da se obrazuje ĉitav dijapazon razliĉitih razjedinjenih lokalnih državica koje

bi bile podreĊene vrhovnoj vlasti Franaĉke. Ovakva politika je bila neophodna i jedina

moguća s obzirom na nedostatak vojnih kapaciteta Franaĉke da na druge naĉine spreĉi

napade Slovena u većoj meri odjednom. Rukovodeći se ovakvim razlozima, Karlo Veliki

je nastojao da u što većoj meri kontroliše razjedinjene slovenske entitete na istoĉnoj

granici, koja se posle pada Avarskog kaganata ukazala pogodnom za ubrzanu ekspanziju

i politiĉku emancipaciju Slovena. U vreme njegovog naslednika Ludviga I Pobožnog,

Franaĉka se suoĉila sa ogromnim brojem problema u vidu napada Bugara, Arapa i

Normana, te je stoga relativni mir sa Slovenima bio od izuzetnog znaĉaja. Razumevanje


39

tadašnje meĊunarodne situacije je veoma bitno, kako bi se shvatili uzroci koji su doveli

do ,,naglog“ nastanka Velike Morave i ostalih državnih tvorevina Slovena. Sasvim je

sigurno da entiteti u nastajanju na istoĉnoj granici Franaĉke, nisu dobrovoljno prihvatili

njenu vrhovnu vlast i u svakoj pogodnoj prilici su nastojali da se u potpunosti od nje

osamostale (Měřínský 2006, 92). Ovo se posebno manifestovalo i jaĉanjem same

Moravske, koje je u velikoj meri bilo omogućeno unutrašnjom krizom i dinastiĉkim

borbama u Franaĉkoj. Ova kriza je posebni intenzitet imala tokom tridesetih i ĉetrdesetih

godina devetog veka i kulminirala je formalnom podelom Franaĉke na tri dela 843.

godine. Veoma mali broj izvora o ovom periodu kojima se disponuje, znaĉajno otežava

potpunu rekonstrukciju dogaĊaja na istoĉnoj granici, ali je sigurno da je “stari sistem”

kojim je Franaĉka održavala mir na Istoku, vremenom prestao da funkcioniše. Etnonim

Moravani (Moravanů) se prvi put pominje 822. godine u Annales regni Francorum i to u

obliku Morvanorum (Maritanorum). U ovom izvoru se pleme Moravana tj. njegovih

predstavnika pominje u kontekstu njihovog prisustva sa izaslanicima drugih slovenskih

plemena na carskom (Franaĉkom) sastanku održanom u Frankfurtu pod terminom legati

Marvanorum (Lutovský 2001, 349).

Samo ime Moravana se pojavljuje u raznim oblicima u razliĉitim istorijskim

izvorima. Tako npr. kod Bavarskog geografa u delu Descriptio civitatum et regionum ad

septentrionalem plagam Danubii iz devetog veka se pominju kao Marharii (Měřínský

2006, 95). U Annales Fuldensesse u zavisnosti od godine pominju kao: Sclavos

Margenses 846., Sclavi Marahenses 871., dok se 872. godine pominju pod

etnonimom Sclavos Marahenses, kao i pod mnogim drugim imenima u ĉitavom nizu

razliĉitih izvora (vidi Měřínský 2006). MeĊutim, postavlja se pitanje,zašto se Moravani

prvi put pominju tek 822. godine, kada je evidentno njihovo postojanje znatno ranije.

Brojni arheološki dokazi svedoĉe o postojanju Moravske kao entiteta još na samom

poĉetku devetog veka u oblastima donjih tokova Morave i jugozapadnog dela Slovaĉke.

Sudeći prema rezultatima arheoloških istraživanja na nekoliko kljuĉnih lokaliteta bitnih

za razumevanje rane istorije Velike Morave, moguće je uoĉiti razliĉite dokaze koji


40

ukazuju na postojanje nekog oblika centralizovane vlasti i entitetske strukture. TakoĊe,

sudeći po ovim rezultatima istraživanja, zakljuĉeno je da su vladari Moravske i pre 822.

godine verovatno bili hrišćani (Lutovský 2001, 349). Tako su npr. na ĉuvenom lokalitetu

Mikulĉice, koje su predstavljale glavni i najveći centar Moravske a kasnije i

Velikomoravske, konstatovani ostaci sakralnih graĊevina sa poĉetka devetog veka.

O postojanju Moravske kao entiteta na samom poĉeku devetog veka neoborive

dokaze pružaju i nalazi tzv. blatnicko-mikulĉice horizonta. Moravani se kao pleme za

razliku od Ĉeha ne spominju u franaĉkim izvorima u takozvanom Divisio imperii iz 817.

godine. Objašnjenje za ovo odsustvo njihovog etnonima moglo bi se naći u tome da se

Moravani u izvorima iz 805. 807. 811. i 817. godine, pominju kao Sloveni koji žive

istoĉno od Bavara. Ovo bi sugerisalo da za razliku od ĉeških plemena, 817. godine

Moravani nisu predstavljali sastavni deo franaĉke imperije (Měřínský 2006, 94). Na

osnovu istraživanja ĉeškog istoriĉara Dušana Treštika (D. Třeštík), negde izmeĊu 817. i

822. godine, Moravani su došli u bliže kontakte sa Franaĉkom, odnosno priznali su

franaĉku vrhovnu vlast. Treštik takoĊe smatra, da je verovatno 831. godine Mojmir

zajedno sa svima Moravanima pokršten od strane biskupa Reginhara izPasova (Třeštík

2001, 120). MeĊutim, bitno je naglasiti da Velika Morava za razliku od prostora gde su

stanovala ĉeška plemena nikada nije ušla u granice Franaĉke države. Pitanja etnogeneze

Moravana, kao i samo formiranje njihovog entiteta su izuzetno kompleksna i prevazilaze

mogućnosti ovog teksta. Na osnovu svojih istraživanja diferencijacije oblika keramike J.

Poulík je još pre pola veka izneo teoriju da se na prostoru Moravske mogu razlikovati tri

razliĉita plemena, odnosno tri plemenske oblasti (Měřínský 2006, 127). Ta plemena su

prema Pouliku ĉinila demografsku osnovu buduće Moravske države. Prva oblast je svoj

centar imala u Olmucu, druga je zahvatala Dyjskosvratecku uvalu gde je najĉešća

keramika takozvanog bulčinskogtipa, dok je treća oblast obuhvatala donje Pomoravlje sa

Donjomoravskom uvalom, što je prostor na kom je zastupljena keramika pomoravskog

tipa. Bez obzira na ustanovljene regionalne tipove keramike, postavlja se pitanje koliko

su oni validni da bi se na osnovu njih ustanovljavala granica izmeĊu pojedinih plemena.


41

Ovakav pristup je u najmanje pogrešan i jednostran, zbog toga što se svaki razliĉiti tip

keramike vezuje za razliĉito pleme, ĉime se ujedno iskljuĉuju drugi veoma bitni faktori.

Kao takav, on predstavlja školski primer zabluda kulturnoistorijske arheologije, odnosno

oslanjanja na preteranu tipologiju iz koje je bila izvoĊena etniĉka atribucija. MeĊutim,

bez obzira na ogromne slabosti kulturno-istorijskog pristupa, on svakako može pružiti

odreĊene indicije ka daljem istraživanju ove problematike.

Kako bi se donekle shvatio proces ujedinjenja plemena u formiranju Velike

Morave veoma je bitno da se ukaže na pojedine podatke dobijene arheološkim

istraživanjima. Poznato je da su prevelikomoravski utvrĊeni centri i fortifikacije iz

starogradinskog (starohradištní) perioda u Ĉeškoj u ovom periodu predstavljali centre, tj.

neku vrstu prestonica lokalnih vladara. Oni su iz njih upravljali okolnim oblastima gde je

većinom živelo stanovništvo koje se bavilo poljoprivredom. Ovde ostaje otvoreno pitanje

do koje mere se u ovom sluĉaju može govoriti o eventualnoj podeli po plemenima

(Měřínský 2006, 130). U svakom sluĉaju, za razliku od Ĉeške, ne postoje apsolutno

nikakvi podaci o analognoj situaciji u Moravskoj, sa izuzetkom plemenaHolasica u

Šleziji. Ovakva situacija se u poslednjih nekoliko godina objašnjava teorijom, da u

Moravskoj nikada nisu postojala plemena, nego da je jezgro ĉitave Moravske oduvek

predstavljalo samo jedno pleme, odnosno sami Moravani. Koliko god da je ova hipoteza

opravdana, njom se svakako respektuju i ostavljaju mogućnosti o eventualnom postojanju

izvesnog broja centara koji su mogli imati odreĊeni ,,stepen autonomije”. U konkretnom

sluĉaju ti lokalni centri bi se mogli tumaĉiti kao opštine (Měřínský 2006, 130).

Nedostatak istorijskih izvora koji bi omogućili rasvetljavanje ovog pitanja, kao i

nemogućnost arheologije u pružanju nekih kljuĉnih odgovora, prouzrokovali su da većina

novijih istraživaĉa ovoj hipotezi prilazi sa izrazito velikom rezervom. Iako postoji ĉitav

niz problema i otvorenih pitanja kada je reĉ o problematici koja se odnosi na proces

stvaranja entiteta Moravskih Slovena, ipak se mogu izvesti pojedini argumentovani

zakljuĉci. Već je pomenuto da na osnovu osnovu istorijskih izvora i arheoloških

podataka, poĉetke procesa ujedinjenja treba tražiti odmah nakon propasti Avarskog


42

kaganata, što je dogaĊaj koji se odigrao izmeĊu 791. i 796. odnosno, najkasnije 803.

godine.

Na lokalitetu Mikulĉice je u slojevima koji su datovani pred sam kraj osmog veka,

konstatovanidevastacija i dokazi koji svedoĉe o požaru. Ĉeški arheolog Z. Klanica je

izneo interpretaciju po kojoj je sloj uništenja nastao kao posledica pohoda Karla Velikog

protiv Avara, pri ĉemu su u tom vojnom pohodu mogla stradati i pojedina slovenska

utvrĊenja koja su se nalazila u kontaktnoj zoni sa kaganatom. MeĊutim, D. Třeštík negira

ovakvu interpretaciju, ukazujući na preveliku udaljenost ovih oblasti od operacija koje je

vodila franaĉka vojska u Panoniji protiv Avara. On smatra, da su u ovo doba postojala

unutrašnja previranja u samoj Moravskoj koja su prethodila stvaranju Velike Morave

(Měřínský 2006, 132-134). Ovakvu hipotezu potvrĊuju i brojni dokazi koji su

konstatovani na drugim lokacijama, na osnovu kojih bi se mogla pratiti ekspanzija

Moravana iz oblasti oko istoimene reke na šire prostore. Veliki broj novih naselja u

oblasti Bratislavske brane, kao i u južnoj Slovaĉkoj, se formirao upravo na prelasku iz

osmog u deveti vek. Ove indicije pojedini istraživaĉi smatraju dokazom o prikljuĉenju

ovih oblasti Moravskoj. Ĉitav niz kljuĉnih lokaliteta na širokom prostoru kao što

su Mikulčice-Valy, Uherské Hradiště, Olmuc-Povel, Pobedim i drugi, u ovom periodu

doživljavaju razliĉite promene i na ĉitavom prostoru je izražena aktivnost koja pruža

indicije o naglom širenju Moravske.

Razvoj Velike Morave do tridesetih godina devetog veka i aneksija Njitranske

kneževine (Pribina i Mojmir I)

Paralelno sa formiranjem Moravske kneževine, istoĉnije od nje oko Njitre se

dvadesetih godina devetog veka, a verovatno i ranije, formirao zaseban entitet kojim je

vladao Pribina (od 828/823. do 846/847. godine sa sedištem u Njitri, a nakon njegovog

proterivanja iz nje u svojoj novoj kneževini sa centrom u Blatensku). Najbitniji istorijski

izvor koji pruža svedoĉanstva o ovom vladaru je Libellus de conversion Bagoariorum et


43

Carantanorum iz 871. godine. U njemu se navodi kako je Mojmir vojvoda Moravana,

proterao “nekog Pribinu” koji je zatim prešao preko Dunava Ratbodu. Isti izvor navodi da

je nadbiskup Adalarm na njegovom liĉnom (Pribinovom) imanju osveštao crkvu “iza

Dunava na mestu koje se zove Nitrava” (vidi Kuĉera 2005, 49). Rasprava koju je izazvao

podatak o postojanju crkve traje već decenijama i još uvek nije završena. Podatke koje

pruža Conversio su konfuzni i veoma šturi kako bi se na osnovu njih ustanovio

hronološki sled dogaĊaja. Postavlja se pitanje kada je taĉno pomenuta crkva osveštana i

kada je Pribina proteran iz Njitre od strane Mojmira I. Mnogi istraživaĉi ukazuju da

Pribina nije primio hrišćanstvo iako je sagradio crkvu u svojoj prestonici. Poseban

problem predstavlja godina kada je crkva zapravo osveštana. Obiĉno se uzima da je to

bilo pre 829. godine, ali postoje i mišljenja da je to moglo biti i nešto kasnije. Ukoliko se

uzme u obzir da je Adalarm bio Salzburški nadbiskup, a da je pri tome poznato da je 829.

godine nad ovom oblašću preuzela nadležnost nadbiskupija u Pasovu, onda je logiĉno da

je crkva osveštana 827. ili 828. godine (Měřínský 2006, 135). Iako postoje brojni

pokazatelji koji potvrĊuju ovu hipotezu, još uvek se sa sigurnošću ne može odrediti taĉna

godina osveštavanja crkve. Zna se samo da se to sigurno odigralo izmeĊu 827. i 832.

godine. Sporna ostaje i identifikacija lokacije na kojoj se crkva nalazila, ali se

pretpostavlja da je najverovatnije objekat sagraĊen na prostoru današnjeg Njitranskog

utvrĊenja. Pribina u vreme gradnje crkve nije primio hrišćanstvo, već je pokršten tek

nakon njegovog proterivanja iz Njitre, odnosno kada je otišao kod vojvode istoĉne marke

Ratboda (vidi Dekan 1976, 120). MeĊutim, njegova supruga koja je bila najverovatnije

bavarskog porekla, sasvim sigurno je bila hrišćanka, što se uostalom reflektuje i u imenu

njihovog sina Kocelja (Kocela – Kadaloka). O taĉnoj godini kada je Mojmir I, Moravi

prikljuĉio predele kojima je prethodno vladao Pribina, takoĊe postoje razliĉita stanovišta.

Većina istraživaĉa pretpostavlja da je to bilo 833. godine, što se ujedno uzima i za godinu

nastanka Velikomoravske.

Ime Magna Moravia je inaĉe prvi put upotrebio Konstantin Porfirogenit u

desetom veku (Kuĉera 2005, 57). O dogaĊajima koji su usledili nakon 833. godine,


44

podatke pruža Conversio,iz koga potiĉu i informacije o izgnanstvu Pribine iz Njitre, kao i

o tome šta se dalje sa njim dogaĊalo. (Měřínský 2006, 145). Na osnovu ovog izvora

saznaje se da je nakon što je napustio Njitru, Pribina sa svojom porodicom otišao kod

Ratboda koji ga je odmah predstavio caru Ludvigu II. Zatim je po volji cara pokršten u

crkvi sv. Martina u gradu Treusma (Treisma) na prostoru današnje Austrije, gde je

postojao dvorac (curtis) salzburškog arhiepiskopa. Upravo iz ovog podatka se vidi da je

Pribina sve vreme ostao veran vazal Franaĉke, te iz tog razloga ostaje priliĉno nejasan

stav Franaĉke po pitanju aneksije Pribinovih teritorija od strane Mojmira I. Franaĉki

izvori ne pružaju obimnije podatke o ovom dogaĊaju i postavlja se pitanje zašto carstvo

nije reagovalo na dogaĊaje koji su se odigrali 833. godine!? M. Kuĉera je o ovim

dogaĊajima izneo hipotezu da je Pribina zapravo bio “žrtva” svetovne i crkvene franaĉke

politike (Měřínský 2006, 149). U tom smislu, Kuĉera istiĉe da je prvo postojao plan da se

Pribina i njegova kneževina preobrate u hrišćanstvo u ĉemu je vodeću ulogu imao

nadbiskup Adalarm. Sama ĉinjenica što Pribina nije sve do svog progona primio

hrišćanstvo, po Kuĉeri svedoĉi o tome, da nastojanja Adalarma nisu dala željene

rezultate. Iz tog razloga je, kako Kuĉera istiĉe, upravo Franaĉka bila ta koja je stajala u

pozadini Mojmirovog osvajanja Njitranske kneževine (vidi Kuĉera 2005, 56 – 57).

MeĊutim, na osnovu svih raspoloživih konstelacija, bilo bi pretenciozno zastupati ovakvu

hipotezu po kojoj je Franaĉka predstavljala glavnog inicijatora u Mojmirovom osvajanju,

ali je moguće da je na neki naĉin prećutno odobrila ovaj postupak.

Postoje brojni dokazi koji ukazuju da Mojmirovo osvajanje Njitranske kneževine nije

proteklo mirnim putem, o ĉemu svedoĉi i situacija konstatovana arheološkim

istraživanjima na više lokaliteta. Nekoliko kljuĉnih fortifikacija na prostoru Pribinove

kneževine je u ovom periodu uništeno do te mere, da više nikada nisu obnovljene. O

prodoru Moravana na ove prostore već je bilo reĉi, ali treba još istaći da je na pojedinim

gradištima (Pobedim, Majcichov, itd) konstatovan ogroman sloj destrukcije koji se datuje

u tridesete godine devetog veka (vidi Měřínský 2006, 147 – 148). O samim ratnim

dejstvima izmeĊu Mojmirove Moravske i Pribinove Njitranske kneževine postoji mali


45

broj pisanih podataka kojima se disponuje. Za razliku od oskudnog materijala u pisanim

izvorima, rezultati dobijeni arheološkim iskopavanjima svedoĉe o priliĉno intenzivnim

ratnim dejstvima na prostorima ĉitave današnje Slovaĉke (izuzev njenog jugoistoĉnog

dela gde je situacija priliĉno nejasna). Može se zakljuĉiti da je i Njitranska kneževina,

poput Moravske, bila formirana kao centralizovana državna tvorevina koja je jaĉala sa

opadanjem moći Avara. Ona je u neodreĊenoj meri možda imala kontinuitet još od

Samovog plemenskog saveza, ali za ovu hipotezu nema ĉvršćih argumenata. Razloge za

pobedu Moravske nad Njitranskom kneževinom možda treba tražiti u ĉinjenici što je

Moravska za razliku od Njitranske kneževine imala progresivniji razvoj u smislu da je

ranije primala aktuelne tekovine iz Franaĉke. Tako, dok Moravska već u prvoj trećini

devetog veka intenzivno gradi svoju kulturu rukovoĊenu impulsima iz Franaĉke, zapadna

Slovaĉka još uvek stagnira i konzervativno zadržava tekovine “srednjedunavskih tradicija

prethodnog perioda” (vidi Dekan 1976, 120 – 121).

Pre nego što se nastavi sa pregledom politiĉke istorije Velikomoravske kneževine,

potrebno je u najkraćim crtama ukazati i na osnovne podatke vezane za Blatensku

(Panonsku) kneževinu, koja je kasnije takoĊe ušla u sastav Velikomoravske. Nakon što je

Pribina primio hrišćanstvo, posle izvesnog perioda došlo je do nekih nesporazuma

izmeĊu njega i Ratboda. Ovo se verovatno dogodilo usled toga što se oĉekivanja Pribine,

koji je najverovatnije tražio pomoć od Franaka da se vrati u Njitru, nisu ispunila. Zbog

toga je Pribina pokušao da naĊe neko alternativno rešenje. U traženju saveznika koji bi

mu pomogao da se vrati na vlast u Njitri, prvo se obratio Bugarima, usled ĉega odlazi sa

svojim sinom i sledbenicima sa Ratobodovog dvora. Budući da u Bugarskoj nije dobio

podršku za svoje planove, prvenstveno usled toga što Bugarska nije verovatno imala

želje, ali ni potrebe da ulazi u sukob sa Francima zbog ovakve, za njenu tadašnju

aktuelnu politiku svakako marginalne stvari, Pribina se obratio za pomoć Hrvatima

(Kuĉera 2005, 65). Nije poznato da li se Pribina pripremao za neke akcije sa hrvatskim

knezom Ratimirom, ali su već 838. godine njegovi eventualni planovi onemogućeni,

usled pobede Ratboda koji je svojom vojskom porazio Ratimira. Zahvaljujući


46

“blagonaklonosti” korutanskog kneza, Pribini je uspelo da se pomiri sa Ratbodom i da se

spase iz priliĉno nezavidne situacije u kojoj se našao (Kuĉera 2005). Nije jasno na koji

naĉin je Pribina dobio pod kontrolu prostor u Panoniji oko reke Sale (Zala), ni kada se to

taĉno dogodilo. Conversione pruža neke konkretnije informacije o ovom dogaĊaju, već

samo navodi da je na ovoj teritoriji, poĉeo da gradi utvrĊenje “i da okuplja stanovništvo

oko njega”. Pretpostavlja se da je ove teritorije Pribina dobio od Ludviga II Nemca, kao

beneficijum negde izmeĊu 840. i 842. godine. Conversio takoĊe pruža podatak, da je

Ludvik II 847. godine izdao edikt, kojim Pribini daje u vlasništvo prostore koje je

prethodno dobio kao beneficijum (Měřínský 2006, 152). Na ovaj naĉin Pribina postaje

samostalan knez koji priznaje vrhovnu vlast Ludviga II, ĉime bi se njegova kneževina

mogla definisati kao “pograniĉna grofovija”, odnosno “klientska kneževina”. Sami

geografski okviri teritorije kojom je u Panoniji vladao Pribina, ne mogu se najpreciznije

odrediti. Ipak, jasno je da se teritorija Blatenske kneževine rasprostirala na prostoru

današnje MaĊarske oko reka Sale i Rabe, sa jezgrom zapadno od Blatnog jezera, tj. oko

Balatona u MaĊarskoj. Pribinina novoizraĊena prestonica nosila je karakteristiĉan naziv

Blatograd (Mosaburg) i bila je locirana u blizini današnjeg Zalvara (Kuĉera 2005, 65).

Sudeći po rezultatima arheoloških iskopavanja, na ovom lokalitetu je postojala

intenzivna graditeljska aktivnost tokom vladavine Pribine, koja je dodatno intenzivirana u

vreme vladavine njegovog naslednika i sina Kocelja. Iskopavanja koja je vodila maĊarska

arheološkinja Agnesa Sos, pružila su uvid o ĉitavom nizu sakralnih objekata, od kojih je

potrebno posebno izdvojiti kamenu troapsidnu baziliku i crkvu posvećenu bogorodici

Mariji. Na osnovu rezultata arheoloških istraživanja došlo se takoĊe do zakljuĉka da je

bilo uĉestalo doseljavanje brojnih kolonista sa svih strana, koji nisu bili samo Sloveni

(vidi Kuĉera 2005, 66). Odnosno, konstatovan je znaĉajan prilivrazliĉitog stanovništva

koji je uzrokovao primetan demografski rast na ovoj lokaciji i koji je korespondirao sa

njenim intenzivnim razvojem.


47

Velikomoravska tokom vladavine Mojmira i dolazak Rastislava na vlast

Od Mojmirovog osvajanja Njitranske kneževine do 846. godine skoro da nema

nikakvih podataka. Poznato je samo, da je još 831. godine Mojmir I primio hrišćanstvo i

da je 833. Velikomoravsku teritorijalno proširio. MeĊutim, ceo ovaj period ostaje priliĉno

nejasan. Jedini izvor iz koga je moguće crpeti neke podatke, predstavlja Descriptio

civitatum et regionum ad septentrionalem plagam Danubii, tj. takozvani spis bavarskog

geografa. On pruža popis slovenskih suseda Franaĉke i iz njega se saznaju informacije o

broju utvrĊenih mesta na prostorima Moravske i Njitranske kneževine. Prema ovom

izvoru, Morava je pre osvajanja Njitranske kneževine imala jedanaest utvrĊenih gradina

(mesta), dok se u Pribinovoj kneževini nalazilo njih devetnaest (Kuĉera 2005, 67).

TakoĊe, za ovaj period je arheološkim istraživanjima konstatovana znaĉajna graditeljska

aktivnost u smislu ojaĉavanja i proširivanja fortifikacija kao što su: Mikulčice,

StaréMesto, Njitra i Devín. Ceo ovaj period predstavlja razdoblje mira, unutrašnje

stabilizacije i jaĉanja Velike Morave, koji je trajao do 846. godine. Sudeći po podacima

iz Annales Fuldenses, Ludvig II je sa vojskom te 846. godine prodro u Velikomoravsku

koja je želela da se osamostali, porazio je Mojmira i umesto njega na njeno ĉelo postavio

njegovog sinovca Rastislava. Isti izvor navodi, da su Franci pri povratku sa ovog pohoda

pretrpeli veliki poraz od ĉeških plemena (Měřínský 2006, 170). Ovako nepotpune

informacije prouzrokovale su razliĉite spekulativne interpretacije, koji su nastojali da

pruže razliĉita objašnjenja zbog ĉega je došlo do intervencije Franaka u Moravskoj i do

smene na njenom ĉelu. One su bile posebno izražene u kontekstu romantiĉarske

istoriografije. Tako je u devetnaestom veku F. Palacki izneo stanovište, da se Mojmir

verovatno iz nekog razloga pobunio protiv Franaka i da je to izazvalo njihovu

intervenciju koja je završena postavljanjem Rastislava na presto. Za razliku od njega, V.

Novotni je smatrao da je Mojmir ostao veran carstvu, ali da je te godine umro što je

prouzrokovalo neke pokrete u samoj Velikomoravskoj, koji su nastojali da se reše

vrhovne moći Franaka. Sliĉna je teorija i Z. R. Ditriha po kome je upravo Mojmirova


48

smrt prouzrokovala dinastiĉke borbe za presto. Po njegovom tumaĉenju, Ludvig je na

presto hteo da dovede prvo Pribinu, ali se onda ipak odluĉio za Rastislava. Ovo bi prema

Ditrihu objašnjavalo zašto je Ludvig Pribini sledeće 847. godine poklonio posede koje

mu je pre toga dao kao beneficijum. MeĊutim, veliki broj istraživaĉa je ovo stanovište

osporavao, zastupajući hipotezu da u Moravskoj nije bilo nikakvih nemira i da je cela

Ludvigova ekspedicija bila zapravo usmerena protiv Ĉeha. Oni su, kako to pomenuti

izvor svedoĉi, naneli Francima tom prilikom znaĉajan poraz. Pohod u Moravsku bi u tom

smislu bio sekundarne prirode, pošto se sticajem okolnosti desilo da je te 845. ili 846.

umro Mojmir, pa je zbog toga Ludvig II hteo da se osigura protiv eventualnih pokreta,

koji bi nastojali da se oslobode franaĉke vlasti. Zbog toga je postavljanjem Mojmirovog

sinovca Rastislava na presto, koji je oĉigledno odgovarao Francima, smatrao da će

Velikomoravsku držati pod kontrolom MeĊutim, već posle kratkog vremena upravo je

Rastislav zapoĉeo pokret za potpunu samostalnost Velike Morave. Uprkos svim

iznesenim hipotezama, sa današnjeg stanovišta i dalje nije moguće rekonstruisati

dogaĊaje koji su se odigrali 846. godine, izuzev što se sa sigurnošću može konstatovati da

je došlo do promene vladara Velikomoravske.

Velika Morava tokom vladavine Rastislava (846 – 870)

Kakvi god da su razlozi uzrokovali Rastislavov dolazak na presto, sasvim je

sigurno da je Ludvig II bio ubeĊen da će on biti adekvatan za Franke, kao i njegov

prethodnik i stric Mojmir. Ovo se može zakljuĉiti na osnovu toga, što je Rastislav

zapravo jedan duži period proveo na dvoru Ludviga II gde je obrazovan u skladu sa

franaĉkim obiĉajima. Upravo zbog toga je mogao steći izvesno poverenje samog

Ludviga, koji je procenio da će Rastislav biti njegov podanik. Ovakva Ludvigova procena

se pokazala u potpunosti pogrešnom. U to vreme samostalna Istoĉna Franaĉka carevina

(posle podele carstva 843. godine), suoĉila se sa nizom problema na istoĉnoj granici. Još

od 846. godine, sudeći prema istorijskim izvorima, dolazilo je do uĉestalih sukoba sa


49

Ĉesima i Lužiĉkim Srbima. U prvih pet ili šest godina svoje vladavine Rastislav u

potpunosti ostaje veran Francima i ne upliće se u njihov sukob sa Ĉesima. Verovatno je u

ovom periodu Rastislav nastojao da uĉvrsti svoju vlast, odnosno posvetio se centralizaciji

države. TakoĊe se pretpostavlja da je Veliku Moravu tada i teritorijalno proširio na istoku

a možda i na severoistoku. Annales Fuldenses pružaju podatke da je Ludvig II sazvao

sabor 852. godine na kome su uĉestvovali izaslanici Bugara i Slovena. Iako se precizno

ne navodi koji su to Sloveni na saboru uĉestvovali, ova godina se uzima kao poĉetak

sukoba Franaĉke i Velikomoravske. Pomenuti izvor pominje kako je na saboru bio

osuĊen izvesni grofAlbgise, koji je pobegao sa suprugom izvesnog Patrika u

Velikomoravsku “gde moć franaĉkog gospodara nije snažno dopirala” (cit. po Kuĉera

2005, 67). Ovom prilikom se za Velikomoravsku istiĉe, kako se nalazi na kraju carstva.

Iz svega ovoga se može naslutiti da predstavnici Moravana nisu bili prisutni iz nekog

razloga na saboru, kao i da se u sluĉaju Albgisa i Patrikove supruge radilo o veoma

znaĉajnom problemu, budući da je on predstavljao jednu od tema sastanka (Měřínský

2006, 244). Na ovom saboru u Majncu, episkopi su osudili ne samo Albgisa, nego i

samog Rastislava, koji mu je dozvolio da se naseli u njegovoj državi. Iz svega navedenog

se naslućuje da je 852. godine, Rastislav verovatno u potpunosti prestao da respektuje

vlast Franaka. Nije jasno kako se situacija dalje razvijala, ali oĉigledno se kriza izmeĊu

Velikomoravske i Franaĉke sve više produbljivala i na kraju je kulminirala višegodišnjim

ratom. Moguće je naslutiti da je već 854. godine, došlo do izvesnih sukoba

Velikomoravske sa Franaĉkom oko vladavine nad nekim oblastima u Panoniji, gde je

živeo ogroman broj Slovena. Već pred kraj zime 855. godine, organizovana je vojna

ekspedicija, koju je predvodio grof Ernest, protiv Ĉeha. Ona je verovatno imala za cilj da

eleminiše eventualnu ĉešku pomoć Velikoj Moravi. Nedugo zatim, poĉinju prvi pohodi

Ludviga II Nemca protiv Rastislava. Na osnovu podataka iz Annales Fuldenses, Rastislav

je izbegavao otvorenu borbu sa Ludvigom II i povukao se u dobro fortifikovane centre

zbog ĉega Ludvigova vojska nije postigla znaĉajniji uspeh. Franci su uspeli samo da

pobede odreĊene odrede Slovena koji su pokušali da ih napadnu na otvorenom. MeĊutim


50

i oni sami su pretrpeli velike gubitke pri povratku sa ovog pohoda, a zabeležen je i upad

Rastislava u pograniĉne delove carstva, gde je spalio nekoliko sela (vidi Kuĉera 2005,

73-74). U sledeće tri godine, nastavljena su ratna dejstva sa malim uspehom Franaka.

Velika Morava je pri tome postala neka vrsta stožera, oko kojeg su se okupljala i ostala

slovenska plemena. Odnosno, izuzev protiv Velikomoravske, Franci su morali ratovati i

sa sve aktivnijim ĉeškim plemenima, pri ĉemu je tadašnji ĉeški knezSclavitagus, tražio

zaštitu i pomoć od Rastislava (Kuĉera 2005, 75). Zbog nepovoljnog razvoja situacije na

terenu, Ludvig II je pripremio plan da sa ogromnim brojem vojnika tokom leta 858.

godine krene protiv Rastislava i njegovih saveznika. Napad je trebao da se odvija u više

pravaca, kako bi se na taj naĉin slomila moć Velikomoravske a time i njenih saveznika,

odnosno slovenskih plemena koja nisu ulazila u njen sastav. Vojnom akcijom su trebali

da rukovode sam Ludvig II i njegov sin Karolman, koji je u to vreme vladao istoĉnim

delovima carstva. TakoĊe je njegov mlaĊi sin Ludvig III, trebao da krene sa vojskom

protiv Obodrita. Baš u vreme kada je vojska trebala da krene protiv Velike Morave i

njenih saveznika, došlo je do potpune promene plana Ludviga II. On je sa kompletnom

vojskom krenuo na Zapad da podrži ustanak protiv svog brata Karla II koji se protiv

njega spremao u Zapadnoj Franaĉkoj.Annales Fuldenses svedoĉi kako je Ludvig II u jeku

poslednjih priprema za pohod na Slovene, saznao od odreĊenog broja plemića iz Zapadne

Franaĉke, kako oni spremaju ustanak protiv njegovog brata. Tom prilikom su ga ti

plemići liĉno pozvali u pomoć u ĉemu je Ludvig II verovatno video mogućnost za širenje

svoje carevine na Zapad, pa je zbog toga krenuo u pohod koji će se tri godine kasnije

završiti potpunim fijaskom. Za vreme njegovog odsustva, Rastislav ne samo da je uspeo

da se oporavi od ranijih sukoba, već je uĉvrstio svoje položaje i izvršio brojne

graditeljske aktivnosti, fokusirajući se na dodatno ojaĉavanje starih i stvaranje novih

fortifikovanih centara. Tokom odsustva Ludvika II, došlo je i do izvesnih pokreta protiv

njega u samoj Istoĉnoj Franaĉkoj koje je predvodio njegov sin Karloman uz pomoć svog

tasta grofa Ernsta, inaĉe dugogodišnjeg prijatelja samog Ludviga. Zbog toga je odmah pri

povratku iz Francuske 861. godine, Ludvig II formirao strogi sud koji je zasedao u


51

Regensburgu (Kuĉera 2005, 75). Tom prilikom Ernestu su oduzete sve funkcije, ali je

Ludvig II došao u sukob sa sinom Karlomanom koji se u prethodne dve godine praktiĉno

osamostalio u istoĉnim delovima carstva. U to vreme, odnosno dok je Ludvig bio

odsutan, Karloman je uspeo da smeni sve grofove i kompletan državni aparat koji je bio

veran njegovom ocu, i da ih zameni osobama koje su ga podržavale. Novonastalu krizu

unutar same Franaĉke veoma mudro je iskoristio Rastislav koji je formirao savez sa

Karlomanom protiv Ludviga II.

Upravo ovaj dogaĊaj svedoĉi o znaĉaju Velike Morave kao sile koja ozbiljno

može ugroziti Franaĉku i koja se meša u njene unutrašnje poslove, odnosno dinastiĉke

sukobe. Samo nekoliko godina ranije, ovakva situacija je bila praktiĉno nezamisliva.

Koristeći novonastalu situaciju, Rastislav je sa svojom vojskom upao na teritoriju

Franaĉke gde je sa snagama Karlomana ugrožavao vlast Ludviga II. Ovom prilikom se

može uslovno konstatovati da je Karloman zapravo priliĉno zavisio od vojne pomoći

Rastislava, koji ne samo da je na ovaj naĉin obezbedio celu južnu granicu, nego je bio u

prilici da svoje posede proširi i da se obraĉuna sa Pribinom koji je tokom sukoba ostao

veran Ludvigu II (Měřínský 2006, 254). U nekoj vrsti iscenirane borbe, Pribina je ubijen

od Rastislavovih ljudi 860. ili 861. godine. Na ovaj naĉin je Velikoj Moravi pripojena i

Balatenska kneževina koja je ipak zadržala izvestan stepen autonomije, budući da je

Rastislav dopustio da njom vlada Pribinin sin Kocelj, koji je svakako priznavao vrhovnu

vlast Rastislava.

Ujedno je Rastislav nastojao da se reši uticaja franaĉke crkve koja je logiĉno

podržavala Ludviga II. Postoje informacije da je tokom sukoba sa Francima iz Velike

Morave izbegao ogroman broj franaĉkog sveštenstva. Ne zna se taĉno kada se ovo

odigralo, ali je oĉigledno da je ovom dogaĊaju prethodio sukob franaĉkog klera sa

Rastislavom. Vladaru Velike Morave je u ovom periodu bila potrebna crkvena

organizacija, koju bi mogao iskoristiti u cilju sticanja potpune nezavisnosti od Franaĉke.

U tom pravcu se opredelio za formiranje organizovane narodne crkve, koja bi u

potpunosti bila nezavisna od franaĉkog sveštenstva. Rastislav je sa tim ciljem poslao


52

poslanstvo u Rim (verovatno pre 862. godine), koje je od pape Nikole I (858 – 867)

tražilo da Moravska crkva bude podreĊena direktno papi a ne franaĉkim episkopima

(Měřínský 2006, 258). Na taj naĉin bi Moravska crkva predstavljala zasebnu dijacezu

potpuno nezavisnu od franaĉke crkvene vlasti. MeĊutim, papa je ovakav zahtev odbio,

verovatno zbog toga što nije želeo da ulazi u bilo kakve sukobe sa Ludvigom II i

Francima. Posle neuspeha kod pape, Rastislav se okreće prema Vizantiji i već 863.

godine šalje poslanstvo u Carigrad, kod tadašnjeg vladara Mihaila III sa istim zahtevom.

Nije potrebno posebno isticati razloge da je pozitivan odgovor Mihaila III imao

prvensteno politiĉku konotaciju, bez obzira na neosporni duhovni i kulturni uticaj koji su

u Velikoj Moravi kasnije širili Kostantin i Metodije (Dekan 1976, 160). Sigurno da je car

Mihailo III, misijom Ćirila i Metodija, kao i formiranjem politiĉkog saveza sa

Rastislavom hteo da stvori neku vrstu protivteže nešto ranije oformljenom savezu

Bugarske i Franaĉke. Na taj naĉin, na poĉetku 864. godine, stvorena su dva

suprotstavljena bloka: franaĉko – bugarski i vizantijsko – moravski (Dekan 1976, 160).

Usled novonastale situacije, Ludvig II je 863. godine otpoĉeo pripreme za novi napad na

Rastislava i Velikomoravsku. MeĊutim, potpuno neoĉekivano, celokupnu vojsku je

okrenuo protiv svog sina Karlomana i ubrzo ga porazio. Ovaj vešti manevar tadašnji

izvori pominju kao primer izvanredno isplanirane strategije i vojne taktike (Kuĉera 2005,

78). Nije jasno na koji je naĉin Karloman pretrpeo poraz, ali sudeći po istorijskim

izvorima nije pružao neki preterani otpor, već je samo pobegao. Bitno je napomenuti da

se Rastislav ovom prilikom nije umešao u sukob izmeĊu Ludviga i Karlomana. Dolazak

vizantijske misije u Velikomoravsku (863/864.) i sve jaĉe okretanje zvaniĉne

velikomoravske politike prema Vizantiji, doprineli su tome da uspostavljanje kontrole

nad Velikomoravskom, postane Ludvigov primaran cilj. Zbog toga on već 864. godine

organizuje novi pohod protiv Rastislava. Annales Fuldenses i o ovim dogaĊajima daju

najpotpunije informacije. U avgustu je Ludvig II uz blagoslov pape, sa ogromnom

vojskom prešao preko Dunava i prodro u Veliku Moravu. Pre toga se sastao sa bugarskim

vladarom Borisom gde je izmeĊu njih potvrĊen mir i savez. Ne zna se da li je ovom


53

prilikom dogovoreno da Bugari uĉestvuju u operacijama protiv Velikomoravske ili da po

ovom pitanju ostanu neutralni. Rastislav se sa vojskom kao i prethodni put i prilikom

ovog napada povukao u fortifikovane centre i nije se upuštao u borbu na otvorenom.

Prema Annales Fuldenses, Ludvigova vojska je Rastislava opkolila u gradu Dowina id est

puella. Ovaj grad se identifikuje sa utvrĊenjem Djevin na Dunavu nedaleko od

Bratislave. Ovde se Rastislav našao u bezizlaznoj situaciji i bio je primoran da se preda.

Rastislav je tom prilikom, kako to tvrdi Meginhard, ovom prilikom morao predati brojne

taoce koje je zatražio Ludvig. Osim toga, bio je prisiljen da se sa svim svojim vojvodama

i plemstvom zakune na veĉnu vernost Ludvigu (Dekan 1976, 160). Veoma je interesantan

podatak koji pružaju neki anali i koji jednom reĉenicom govori da ĉak i pošto se

Rastislav zakleo na veĉnu vernost Ludvigu II, on je ipak kasnije ovu zakletvu prekršio.

Da bi se pravilno sagledali uslovi mira izmeĊu Ludviga i Rastislava, potrebno je

obratiti pažnju na nekoliko bitnih faktora koji potvrĊuju da Franaĉka ovom prilikom nije

ostvarila potpunu pobedu. Negde u to vreme Bugarska je bila napadnuta od strane

Vizantije i Boris je bio primoran da primi hrišćanstvo po istoĉnom obredu (Dekan 1976,

161). Pored toga, Ludvig se našao u riziĉnoj situaciji da bi Vizantija mogla da uĊe u

sukob na strani Rastislava. Ovakav splet okolnosti relativizuje spektakularni prikaz

pobeda Ludviga nad Rastislavom, kakav postoji u Annales Fuldenses. Ĉinjenica je da je

Rastislav bio primoran da prizna vrhovnu vlast Franaka, ali po svemu sudeći on je to

uradio samo formalno. Vizantijska misija je i posle ovih dogaĊaja aktivno delovala na

prostoru Velikomoravske, iako se Rastislav obavezao da neće više delovati protiv

franaĉkog sveštenstva. J. Dekan i H. Miteis smatraju da se nikako ne može govoriti o

kapitulaciji Rastislava, već pre o nekoj vrsti kompromisa i mirovnog sporazuma izmeĊu

njega i Ludviga II (Měřínský 2006, 258). D. Třeštik ĉak konstatuje da poraz koji je

Rastislav pretrpeo 864. godine od Franaka, zapravo, nije imao nikakvog efekta i da je on

ostao i dalje potpuno samostalni vladar. U prilog ovome svedoĉe i dogaĊaji koji su

usledili narednih godina. Tako već 865. godine dolazi do novih unutrašnjih dinastiĉkih

sukoba u Franaĉkoj kada je Ludvik III, inaĉe mlaĊi sin Ludviga II, sa jednim delom


54

plemstva pokušao da preuzme vlast, pri ĉemu je nastojao da za ovaj sukob dobije podršku

i od Rastislava. MeĊutim, Rastislav nije želeo da ulazi u konflikt, prvenstveno zbog toga

što se Velika Morava još uvek nije bila oporavila od prethodnog sukoba sa Franaĉkom.

Ipak, bez obzira što je Rastislav ovih godina nastojao da održi mir i da ne ulazi u sukobe

sa Francima, on je od strane njih percipiran kao nepouzdan vladar države koja je

predstavljala stalnu opasnost na granici carevine koja je neprekidno patila od unutrašnjih

sukoba. Već ostareli Ludvig II Nemac je negde u ovom periodu poĉeo da okuplja

ogromnu vojsku da bi konaĉno rešio probleme ne samo sa Velikomoravskom, nego i sa

ostalim slovenskim plemenima, pre svega Ĉesima i Lužiĉkim Srbima (Kuĉera 2005, 80).

Ovaj planLudvig je hteo da sprovede još pre jedanaest godina, ali se onda posvetio

drugim ciljevima o ĉemu je već bilo reĉi. U izvorima koji opisuju ove dogaĊaje iz

868/869. godine, tada se prvi put pominje i Svetopluk (Rastislavov sinovac koji je vladao

u Njitri, koja je predstavljala sastavni deo Rastislavove države, ali koja je imala izvestan

stepen autonomije). Glavni pravac isplaniranog napada je trebao da bude usmeren na sam

centar Velike Morave. Pošto se Ludvig II naglo razboleo, voĊstvo nad vojskom su

preuzela njegova tri sina koja su se kretala u tri pravca, pri ĉemu je celokupnim

operacijama rukovodio njegov najmlaĊi sin. Nema mnogo podataka o tome kako su

operacije tekle, ali se sa sigurnošću zakljuĉuje da nisu donele nikakav znaĉajniji uspeh.

Kao i sve prethodne i ova akcija nije Francima donela željeni rezultat i njen epilog je bio

postizanje novog mira sa Rastislavom. Tako je u prestonici Velikomoravske 869. godine,

dogovoren mir izmeĊu Rastislava i sva tri Ludvigova sina budući da Ludvig nije mogao

da prisustvuje pregovorima, pošto je bio teško bolestan. Istorijski izvori sedište, odnosno

prestonicu Velikomoravske kneževine, opisuju kao izuzetno dobro fortifikovan centar, tj.

kao neosvojivu (ineffabilis) tvrĊavu. Većina istraživaĉa danas ovo mesto ubifikuje sa

arealom i kompleksom utvrĊenja Mikulĉice. Nakon ovih dogaĊaja, Rastislav se ponovo

pojavljuje kao samostalni vladar jedne jake suverene kneževine ĉija moć sve više raste. O

njegovoj moći, govore i anali koji ga jako ĉesto pominju, a u jednom sluĉaju ga protiv


55

svakog obiĉaja nazivaju kraljem, odnosno pridodaju mu atribut rex(vidi Kuĉera 2005,

82).

O sposobnostima Rastislava kao vladara, svedoĉi ĉitav niz vojnih i diplomatskih

uspeha koje je ostvario kako na unutrašnjem, tako i na meĊunarodnom planu. Izuzetno

promišljeni potezi su doprineli, da Veliku Moravu od trećerazredne državice uzdigne na

nivo moćne kneževine, koja je predstavljala nerešiv problem svom zapadnom susedu.

Njegova liĉnost je predstavljala predmet razliĉitih mitizacija i on se u usmenoj narodnoj

tradiciji ĉesto pominje kao Rastislav Mudri. Kraj njegove vladavine 870. godine ostaje

priliĉno konfuzan. Neosporno je da se u Velikoj Moravi formirala ,,opozicija” protiv

Rastislava na ĉijem je ĉelu bio njegov sinovac Svetopluk. Na osnovu podataka iz Annales

Fuldenses, saznajemo da je Svetopluk sa delom teritorije kojom je vladao sa sedištem u

Njitri, iznenada ušao u vazalni odnos Karlomanu. To je sudeći prema izvorima izazvalo

reakciju Rastislava koji je na jednoj veĉeri organizovao pokušaj ubistva Svetopluka

(Kuĉera 2005, 84). Ne zna se taĉno kako je redosled dogaĊaja dalje tekao, ali Svetopluk

je uspeo da zarobi Rastislava, nakon ĉega ga je odmah predao Ludvigu II Nemcu. On ga

je izveo na sud, oslepeo i zatvorio u tamnicu u kojoj je Rastislav ubrzo preminuo

(Lutovský 2001, 70). Ceo ovaj dogaĊaj se u starijoj (Ĉeškoj i Slovaĉkoj) romantiĉarskoj i

novijoj neoromantiĉarskoj istoriografiji pominje kao “Svetoplukova dvostruka izdaja”

(Svatoplukova dvojnásobná zrada). Razlozi koji su doveli do ovakvog Svetoplukovog

postupka ostaju i dalje predmet diskusije i istraživaĉi zastupaju razliĉita stanovišta.

Odmah nakon što je Svetopluk predao Rastislava Francima, Karloman je sa vojskom u

brzom naletu zauzeo sva bitna utvrĊenja u Velikomoravskoj. Ovo je sigurno iznenadilo

Svetopluka koji se prethodno nadao da će ga Franci postaviti za novog vladara cele

Velikomoravske. MeĊutim, Franci su na ĉelo Velike Morave postavili pripadnike svog

plemstva, a Svetopluk je na osnovu verovatno lažnih optužbi zarobljen već iduće 871.

godine. Ipak, ostaje otvoreno pitanje kakav je imao položaj Svetopluk na dvoru

Karlomana pre nego što je zarobljen, budući da pojedini izvori navode da mu nije bila u

potpunosti oduzeta vlast u Velikomoravskoj. U svakom sluĉaju, preuzimanje vlasti od


56

strane Franaka je doprinelo, da se u Velikomoravskoj organizuje ustanak protiv franaĉke

okupacije. Njega je predvodio Slavomir, koji je bio verovatno jedan od istaknutih

Rastislavovih vojvoda. U veoma brzom vremenskom periodu, vojska predvoĊena

Slavomirom je uspela da pod svoju kontrolu vrati većinu utvrĊenja koja su prethodno

zauzeli Franci. Iz tog razloga je još iste godine iz Franaĉke upućena brojna vojska kojom

je komandovao Svetopluk, koji je prethodno osloboĊen optužbi. Moguće da je Karloman

shvatio da će mu biti lakše da kontroliše Velikomoravsku ukoliko se na njenom ĉelu bude

nalazio Svetopluk kao verni vazal Istoĉne Franaĉke, nego ako na njeno ĉelo postavi

pripadnike franaĉkog plemstva. Iz tog razloga je postavio Svetopluka na ĉelo vojske koja

je bila poslata u Velikomoravsku da uguši Slavomirov ustanak. MeĊutim, sudeći prema

istorijskim izvorima, Svetopluk se došavši kod utvrĊenja urbs antiqua Rastizi, tj. starog

Rastislavovog grada, okrenuo protiv Franaka i iznenada stao na ĉelo ustanika porazivši

pri tome Karlomanovu vojsku (Lutovský 2001, 70). Na ovaj naĉin je ujedno došao i na

presto Velike Morave. O ovim dogaĊajima i naglom porazu zateĉenih Franaka govore

brojni izvori poput: Annales Bertiniani, Annales Xantenses, Annales Fuldenses i drugi.

Predmetom rasprave istraživaĉa se našlo i lokalizovanje utvrĊenja koje se u izvorima

pominje kao ,,stari Rastislavov grad”. Iako postoje razliĉita stanovišta, većina istraživaĉa

smatra da se radi zapravo o lokalitetu: Staré Město u Uhoreského Hradiště (vidi

Měřínský 2006, 356).

Velikomoravska tokom vladavine Svetopluka I (871 – 894)

Odmah nakon stupanja Svatopluka na ĉelo Velikomoravske, Ludvig II Nemac je

pokrenuo nove vojne pohode kako bi povratio kontrolu nad Velikom Moravom. Prve tri

godine Svetoplukove vlasti su zapravo protekle u neprekidnim ratovima u kojima Franci

nisu uspeli da ispune svoje ciljeve i tokom kojih je Svetopluk uĉvrstio i konsolidovao

svoju vlast. Nešto uspešnije je franaĉka vojska prošla u sukobu sa Ĉesima. Tokom 872.

godine, dok je vojska na ĉelu sa Karlomanom pustošila delove Moravske, Svetopluk je


57

preduzeo kontraofanzivu i opljaĉkao pograniĉne delove Istoĉne Franaĉke. Godine 873.

Svetopluk je inicirao prvu diplomatsku aktivnost u cilju trajnog postizanja mira sa

Francima. On je jednog nemaĉkog plemića, kojeg je zarobio godinu dana ranije, pustio i

po njemu poslao poruku Ludvigu II Nemcu o ĉijoj sadržini se ništa ne zna. Moguće je, da

je već ovom prilikom Svetopluk zatražio oslobaĊanje Metodija koji je bio zarobljen od

strane episkopa Hermanaricha još 871. godine. O dogaĊajima koji su se dešavali u ovom

periodu podaci se većinom crpe iz Annales Bertiniani, koji su mnogo objektivniji izvor

od Annales Fuldenses i koji pružaju relativno pouzdane informacije o brojnim

problemima sa kojima se suoĉilo carstvo u tom periodu (Měřínský 2006, 668 – 669).

Upravo ovaj izvor svedoĉi o tome kako se Karloman, koji je vladao istoĉnim delom

carevine našao u veoma kritiĉnoj situaciji ugrožen od Svetopluka, pri ĉemu je tražio hitnu

pomoć od svog oca Ludviga (vidi Dekan 1976, 164). Ovakva nepovoljna situacija je i

doprinela da Ludvig II uspostavi mir sa Svetoplukom 874. godine u Forchheimu. Nešto

ranije, na insistiranje Svetopluka a uz ogromno zalaganje pape Jovana VIII, došlo je do

oslobaĊanja Metodija i do njegovog ustoliĉenja za arhiepiskopa Velike Morave.

Svetopluk je ovom prilikom priznao vrhovnu vlast Ludviga i obavezao se na vernost, ali

je više nego jasno da se od samog poĉetka ponašao kao samostalni vladar.

Veoma je bitno napomenuti da je i franaĉko sveštenstvo imalo svoju paralelnu

misiju sa onom koju je sprovodio Metodije, na šta je već ukazano u prethodnom delu

teksta. Iako je Svetopluk formalno priznao vrhovnu vlast Franaĉke i obavezao se na

godišnji porez, na drugoj strani je uspostavio mir koji je Velikoj Moravi posle decenija

ratovanja bio više nego potreban. U tom smislu, na dugoroĉnom planu ovo je bio veoma

promišljen potez Svetopluka. Odmah nakon uspostavljanja mira sa Francima, Svetopluk

se okrenuo svojoj novoj interesnoj sferi, koja je predstavljala osvajanje okolnih teritorija i

kneževina pretežno naseljenih Slovenima. Izuzev ovog, posvetio se i unutrašnjem

ureĊenju države, što je rezultiralo time da je celokupno plemstvo Velike Morave bilo

kontrolisano njegovom jakom centralnom vlašću, a ujedno je imalo velika ovlašćenja na

prostorima kojima je vladalo (vidi Kuĉera 2005, 141-142). O osvajanjima Svetopluka,


58

koje je bilo opravdavano širenjem hrišćanstva na okolna slovenska plemena, veoma bitne

podatke pruža i biograf Metodija. MeĊutim, za delovanja Svetopluka u ovom pravcu,

postoji mnogo manje istorijskih izvora, budući da njegova osvajanja okolnih teritorija na

kojima su živela slovenska plemena nisu predstavljala predmet interesovanja franaĉkih

anala, kao što je to bio sluĉaj kada je Svetopluk ratovao sa Franaĉkom. Usled toga,

nailazi se na velike probleme u rekonstrukciji brojnih dogaĊaja. Uostalom, iznošenje svih

hipoteza i pokušaja rekonstrukcije hronološkog okvira Svetoplukovih osvajanja okolnih

teritorija bi zahtevalo ozbiljniju analizu, kojoj ovaj tekst po svojoj koncepciji nimalo ne

pretenduje. Zbog toga će biti predstavljeni samo najosnovniji podaci koji se tiĉu njegove

vladavine, kao i osvajanja koje je izvršio. Pošto je prethodno konsolidovao vlast u

Velikoj Moravi i osigurao se od Franaĉke, Svetopluk je u samo jednoj deceniji višestruko

proširio teritoriju Velikomoravske. Godine 855. ona se nalazila na vrhuncu moći i

rasprostirala se od Sale na zapadu do gornje Visle i Sane na istoku. Odnosno,

Velikomoravska je u ovom periodu zauzimala široku teritoriju koja je obuhvatala celu

ĉešku kotlinu, severni deo donje Austrije, delove Poljske i veliki deo Panonske nizije, pri

ĉemu je uspostavljena i direktna granica sa Bugarskom. Pretpostavlja se da je teritorija

Velikomoravske zahvatala nekih 300 do 350.000 kilometara kvadratnih i da je imala

izmeĊu 1. i 1,5. miliona stanovnika.

Kada se govori o Svetoplukovoj Velikoj Moravi, mora se imati u vidu da je ona

bila državna struktura od velikog meĊunarodnog znaĉaja o kojoj svi izvori pišu sa

respektom, naglašavajući pri tome znaĉaj njenog vladara. O samom toku Svetoplukovih

osvajanja ne postoji mnogo informacija, ali se zna da je on već u prvoj deceniji svoje

vladavine osvojio predele na kojima su se nalazila slezka plemena, podruĉja oko Visle,

teritorije oko Sale u Gornjoj Lužici na kojima su živeli Srbi, kao i neke delove Panonije.

MeĊutim, najznaĉajnija osvajanja su sprovedena na Zapadu izmeĊu 880. i 885. godine,

kada su Velikoj Moravi pripojeni predeli na kojima su živela ĉeška plemena. Ovo je

omogućeno slabljenjem Istoĉne Franaĉke, nakon smrti Karlomana 880. godine (vidi

Měřínský 2006, 720 – 721). Treba pomenuti da je nakon osvajanja u Ĉeškoj, njen vladar


59

Bořivoj Svetopluka priznao za vrhovnog vladara. Bořivoj je tom prilikom pokršten od

strane Metodija. Posle smrti Bořivoja, Svetopluk nije postavljao novog vladara, nego je

sam vladao Ĉeškom tako što ju je u potpunosti pripojio Velikomoravskoj. Neki

istraživaĉi smatraju da je u periodu izmeĊu 880. i 882. godine, Svetopluk zauzeo i

teritorije oko gornjeg i srednjeg toka Tise, odnosno Sedmogradsku oblast. Tokom 883. i

884. godine, Svetopluk je Velikomoravskoj pripojio i predele na kojima je nekad vladao

Pribina i njegov sin Kocelj. Jasno je da je ovo ujedno znaĉilo nove sukobe sa Francima.

MeĊutim, već 884. godine se sastao sa novim franaĉkim carem Karlom III, sa kojim je

uspostavio mir na osnovu kojeg je Panonija ušla u sastav Velikomoravske. Veoma je

bitno napomenuti da je 882. godine došlo do izvesnih sukoba Svetopluka sa Bugarima u

gornjem toku Tise. Kako tvrde L. E. Havlík i P. Ratkoš, tada je Svatopluk svojoj

kneževini pripojio i ove predele (Měřínský 2006, 722). Godine 881. izvori prvi put

pominju MaĊare koji se sudeći po podacima iz Annales Bertiniani i Annales Alamannici,

u sve većem broju pojavljuju na istoĉnim granicama Velikomoravske i u donjoj Austriji.

Na ovim prostorima je ujedno ubrzo došlo i do prvih sukoba sa njima. Velikomoravska

kao državna struktura u suštini nije bila kompaktna i jedinstvena celina, već je

predstavljala skup oblasti sa (uslovno) slovenskim etniĉkim elementom kojeg je okupljala

snažna centralizovana vlast, a verovatno i autoritet njenog vladara. Nisu potpuno jasne

okolnosti koje su dovele do toga da Metodije 880. godine mora ponovo putovati u Rim

kako bi objasnio svoje delovanje. Mnogi istraživaĉi nastoje da prikažu kako je već ovom

prilikom došlo do nekih neslaganja izmeĊu njega i Svetopluka. Naime, problemi izmeĊu

Velikomoravskog plemstva i Moravskopanonske misije postojali su i od ranije. Plemstvo

je želelo, ustalom kao i sam Svetopluk, da liturgiju sluša na latinskom a ne na

slovenskom jeziku. Pored toga, toga Metodije je ĉesto dolazio u sukobe sa pojedinim

plemićima i zbog njihove bigamije. Strogi religijski stavovi na kojima je insistirao

Metodije, vremenom su doveli do toga da je franaĉko sveštenstvo sticalo sve više oslonca

kod Velikomoravskih plemića. Spor oko liturgije je rešen 880. godine i Metodije je uz

punu podršku pape nastavio svoju misiju sve do smrti 885. godine. Tokom 880. godine,


60

episkop Wiching koji je imao sedište u Njitri, je verovatno saĉinio falsifikat kojim je hteo

da ubedi Svetopluka da je Metodijevo delovanje u Rimu osuĊeno i da je on postavljen za

novog arhiepiskopa. Kasnije je ovaj falsifikat razotkriven i Metodije je ponovo bio na

ĉelu arhiepiskopije. Njegov put u Carigrad dodatno ga je uĉvrstio na ovom položaju bez

obzira na neprekidne intrige kojima je bio izložen a koje su dolazile od Wichinga i

franaĉkog sveštenstva (vidi Kuĉera 2005, 163-164). Nakon smrti Metodija, Wiching je

iskoristio situaciju i otišao u Rim kako bi uradio sve što je u njegovoj moći kako bi se

liturgija na slovenskom jeziku zabranila. U ostvarivanju tog cilja mu je pogodovala

situacija što je u meĊuvremenu došlo do izbora novog pape Stefana V. Wiching je svojim

intrigama uspeo da nagovori novog papu da pošalje Svetopluku pismo(bula Quia te zelo

fidei), gde ga on oslovljava kraljem Slovena i gde mu daje uputstva kako da “uredi”

crkvene prilike u Velikomoravskoj. Od ovog trenutka poĉinje i proterivanje Metodijevih

uĉenika, kao i potpuna zabrana bogosluženja na slovenskom jeziku. Na taj naĉin, tokom

samo nekoliko godina, pre svega delovanjem Wichinga, dolazi do potpunog potiskivanja

slovenskog bogosluženja sa prostora Velike Morave.

Godine 891. dolazi do smene na carskom tronu kod Franaka. Arnulf koji je dotle

vladao istoĉnim delom je uspeo da uz podršku pape zbaci Karla III i da postane novi car.

Odmah na poĉetku vladavine novog cara, došlo je do njegovog sukoba sa Svetoplukom

oko poseda u Panoniji, koji su se u skladu sa prethodnim dogovorima “legalno” nalazili u

sastavu Velike Morave. Već 892. godine je Arnulf, uz pomoć sve brojnijih MaĊara kao

saveznika napao Veliku Moravu, ali nije postigao ozbiljnije uspehe, pošto se po već

isprobanoj taktici Svetopluk sa vojskom povukao u utvrĊene gradove (vidi Kuĉera 2005,

170 – 171). Franci su, i pored stupanja u kontakt sa Bugarskom, kako bi savladali Veliku

Moravu, već 893. godine potpuno poraženi i prestaju sa ratnim dejstvima protiv Velike

Morave. Period vladavine Svetopluka, generalno posmatrano, predstavlja kulminaciju

moći Velike Morave. Tokom njegovog života formirana je naizgled ĉvrsta državna

tvorevina koje je uspešno parirala Istoĉnom Franaĉkom carstvu. MeĊutim, tek zaĉeti

procesi formiranja jake centralizovane države, kao i priliĉna nejedinstvenost rubova


61

kneževine sa njenim centrom doprineli su tome, da je odmah nakon smrti Svetopluka

nastupio period naglog opadanja i dezintegracije Velikomoravske. Svetopluk je preminuo

tokom proleća 894. godine i iza sebe je ostavio moćnu državu koju njegovi naslednici

nisu uspeli da održe. Brojni faktori su doprineli raspadu a zatim i potpunoj propasti

Velike Morave. Relativno kratki period vladavine Svetopluka nije omogućio da se svi

novoosvojeni delovi države integrišu sa samim jezgrom Velike Morave. NeizgraĊena

svest o jedinstvu, kao i brojne razlike u delovima kneževine koja se održavala samo

zahvaljijući sposobnosti i moći vladara kakav je bio Svetopluk, rezultirali su krizom u

državi, koja je nastupila odmah nakon njegove smrti.

Dezintegracija i propast Velikomoravske (894 – 906/907)

Postoji ĉitav dijapazon konstelacija koje su dovele do veoma brze propasti

Svetoplukove Velike Morave. Ovaj period ostaje izuzetno nejasan i priliĉno konfuzan,

zbog veoma malog broja istorijskih izvora kojim se disponuje. Brojna pitanja koja se tiĉu

analiziranja uzroka koji su doveli do propasti Velikomoravske su i dalje bez adekvatnih

odgovora. Samim tim, uzimajući u obzir širinu i kompleksnost problematike, podaci na

koje je ukazano, predstavljaju iskljuĉivo kratak hronološki pregled dogaĊaja koji su se

odigrali od smrti Svetopluka do osvajanja Velike Morave od strane MaĊara. Na osnovu

sadržaja dela Kostantina Porfirogenita De administrando imperio, Svetopluk je imao tri

sina što je u suprotnosti sa informacijom izAnnales Fuldenses gde se pominju samo

dvojica, Mojmir II i Svetopluk II (vidi Kuĉera 2005, 174). Pojedini istraživaĉi smatraju

da je treći Svetoplukov sin bio Predslav ili možda Svatoboj. Ostaje sporan i

Porfirogenitov podatak po kome je Svetopluk podelio svoju državu na tri dela, pri ĉemu

je svaki od braće vladao jednim podruĉjem i gde su dva mlaĊa brata, Mojmira II koji je

bio najstariji, priznavala za vrhovnog vladara. Već 894. godine napadi MaĊara postaju

uĉestali, i izvori beleže kako oni pljaĉkaju i ubijaju stanovništvo u Panoniji. Pretpostavlja

se, da je već te iste godine na mirovnim pregovorima sa Arnulfom, Mojmir II predao


62

Panoniju Francima usled toga što je postao svestan da neće biti u stanju da je odbrani od

permanentnih napada Franaka, ali i MaĊara. Tokom jula 895. godine ĉeški kneževi

odlaze u Regensburg i priznaju vrhovnu vlast Franaka, ĉime ujedno Ĉeška postaje prva

teritorija koja se otcepila od Velikomoravske. U to vreme Franci formiraju i novu

kneževinu u Panoniji sa centrom u starom Pribinovom Blatogradu, sa ciljem da se na taj

naĉin obezbedi adekvatna odbrana od sve aktivnijih MaĊara.

Godine 898. dolazi do sukoba izmeĊu Mojmira II i Svetopluka II, koji se

naslućivao već 897. godine. Brojni franaĉki izvori pružaju podatke o teškoj i iscrpljujućoj

dinastiĉkoj borbi u Velikomoravskoj. To da je rasplamsavanju graĊanskog rata u

Velikomoravskoj doprinela i Franaĉka, više je nego jasno. Arnulf je sa vojskom pomagao

Svetopluku II, ali nije imao nekih posebnih uspeha protiv Mojmira II. Unutrašnje borbe u

Velikoj Moravi su uzrokovali i otcepljenje brojnih lokalnih kneževa, odnosno teritorija

koji su Velikomoravskoj pripojene tokom osvajanja Svetopluka I. Tako je u isto vreme

kada je Ĉeška izašla iz sastava Velike Morave, došlo i do odvajanja teritorija na kojima

su živeli Lužiĉki Srbi. Pošto Arnulf nije uspeo da pomogne Svetopluku II (koji je vladao

u Njitri), da doĊe na ĉelo Velike Morave, rat je nastavljen i tokom 898. godine (vidi

Měřínský 2006, 928). MeĊutim, Arnulf ni ovoga puta nije imao uspeha, šta više ĉim se sa

vojskom povukao, Mojmir II je uspeo da opkoli Svetopluka II u nekom utvrĊenom

mestu. Tom prilikom Svetopluk II je uspeo da se spase samo zahvaljujući teškim

naporima dodatne vojske koju je poslao Arnulf. Ujedno, u ovom kontekstu se Svetopluk

II poslednji put pominje u izvorima. Dosta se raspravljalo o kom se taĉno utvrĊenom

gradu radilo, ali se pretpostavlja da je grad gde je Mojmir II opkolio Svetopluka II morao

biti na prostoru današnje Slovaĉke. Pri tome se uzimaju u obzir Predslavgrad (Bratislava),

Djevin ili Njitra. Posle pobede nad Svetoplukom II i Francima, Mojmir II se uĉvrstio na

prestolu Velike Morave. Iako je izgubila veliki deo teritorije, Velikomoravska je uspela

da zadrži politiĉku samostalnost. Odmah nakon uspostavljanja mira, Mojmir II se

posvetio ureĊenju u crkvenoj organizaciji. Pošto je episkop Wiching usled sukoba sa

Svetoplukom I i delom franaĉkog sveštenstva još znatno ranije ostavio arhiepiskopiju bez


63

poglavara, Mojmir je od novog pape Jovana IX zatražio da se obnovi crkvena provincija

na prostoru Velike Morave. Uz ovaj zahtev papi je poslao znaĉajnu koliĉinu novca,

zahvaljujući ĉemu je papa bio voljan da ovu Mojmirovu želju ispuni (Kuĉera 2005, 178).

Papa je tom prilikom u Velikomoravsku poslao troĉlanu delegaciju koja je u njoj

uspostavila jednog arhiepiskopa i tri episkopa koji su bili podložni direktno Rimu. Nisu

poznate lokacije gde su se nalazila sedišta episkopa i arhiepiskopa, ali se pretpostavlja da

se jedna episkopija nalazila u Njitri. Obnavljanje arhiepiskopije izazvalo je oštru reakciju

franaĉkog sveštenstva koje je na ĉelu sa arhiepiskopom Theotmarom, papi poslalo

protestno pismo 900. godine. Ostaje otvoreno pitanje kakva je bila reakcija pape na ovo

pismo, ali je najverovatnije ona u potpunosti izostala (Kuĉera 2005, 181). U to vreme su

Franci ponovo napali Veliku Moravu, ali je Mojmir II i iz ovog sukoba ponovo izašao

kao pobednik. MaĊari su se u meĊuvremenu već priliĉno uĉvrstili u delu Panonije odakle

su vršili konstantne napade na pograniĉne predele Velikomoravske, ali i na druge

prostore. Tako je npr. ostalo zabeleženo njihovo strahovito pustošenje severne Italije 898.

godine, kada su sudeći po istorijskim izvorima, samo u jednom danu pobili 20000

stanovnika (vidi Měřínský 2006, 946). Bez obzira na preterivanje izvora o razmerama

njihovih pohoda, ĉinjenica je da je aktivnost MaĊara bila sve intenzivnija. Tako su oni

900. godine sve ĉešće prelazili Dunav i upadali u Istoĉnu Franaĉku, pri tome pustošeći

pograniĉne oblasti. Sve veća opasnost od MaĊara doprinela je tome da Mojmir II

uspostavi mir sa Francima u Regensburgu januara 901. godine. Već iste godine MaĊari

prodiru u Koruntansku, a tokom sledeće godine se sa njima sukobio i Mojmir II. Te 902.

godine, MaĊari su pretrpeli veliki poraz od strane Velikomoravske. Svi izvori i letopisi

pominju veliku pobedu koju je na samom prostoru Velike Morave izvojevao Mojmir, pri

ĉemu se istiĉe kako su MaĊari bili prinuĊeni na povlaĉenje. O intenzitetu sukoba najbolje

svedoĉe brojni grobovi koji se datuju u ovaj period, a u kojima je pronaĊeno mnoštvo

individua za koje je ustanovljeno da su stradali nasilnom smrću. Fiziĉkom antropološkom

analizom skeleta je ustanovljeno da se kod brojnih individua uoĉavaju povrede izazvane

oružjem, a kod mnogih su konstatovani nedostatak ekstremiteta, prepolovljene lobanje i


64

sliĉno. MeĊutim, tokom nekoliko poslednjih godina, ipak je u izvesnom smislu došlo do

delimiĉnog revidiranja arheoloških podataka o intenzitetu sukoba, pri ĉemu pojedini

istraživaĉi istiĉu kako oni nisu bili toliko naglašeni kao što se ranije mislilo. U tom

smislu, i ovo pitanje, na osnovu podataka kojima se trenutno diponuje, za sada nije dobilo

u potpunosti zadovoljavajuci odgovor i predstavlja predmet diskusije u akademskim

krugovima.

Iako izvori ne pružaju skoro nikakav uvid o dogaĊajima koji su se odigravali na

poĉetku desetog veka, naslućuje se da su napadi MaĊara postajali sve jaĉi i uĉestaliji. D.

Třeštík pretpostavlja da je sudbina Velike Morave zapeĉaćena negde izmeĊu 905. i 906.

godine. Odnosno, intenzivni napadi MaĊara koji su usledili 906. godine na

Velikomoravsku, verovatno su prouzrokovali i njen konaĉan pad. Nije jasno da li je bilo

nekoliko ili samo jedna odluĉujuća bitka, ali po svemu sudeći je iste godine u sukobima

poginuo i Mojmir II (vidi Měřínský 2006: 956 – 957). Ugarski hroniĉar Šimon iz Keze je

u XIII veku zapisao da se odluĉujuća bitka odigrala nedaleko od Komarna krajem 906.

godine. Odmah nakon ove, istorijski izvori svedoĉe o još jednoj znaĉajnoj bici 907.

godine, koja je voĊena izmeĊu Franaka i MaĊara na levoj i desnoj obali Dunava kod

Bratislave. Pobeda MaĊara je bila potpuna a ishod bitke kod Bratislave je imao

dramatiĉne posledice koje će se osećati sledećih pedeset godina (vidi Měřínský 2006,

957). Ovom pobedom MaĊara, promenjena je celokupna politiĉka situacija i otvoren je

put za njihovo prodiranje prema Zapadu. Propast Velikomoravske, usled niza nejasnoća i

konfuznosti vezanih za nju, predstavljala je dogaĊaj oko koga je nastao ĉitav korpus

spekulativnih i proizvoljnih interpretacija, dok su tokom devetnaestog veka u kontekstu

stvaranja slovaĉkog nacionalnog identiteta, dogaĊaji vezani za poslednje godine

egzistencije Velikomoravske kneževine bili tema razliĉitih mitizacija, koje u znaĉajnoj

meri opstaju do danas.


65

Korišćena literatura:

Dekan, Ján. 1976. Veľká Morava doba a umenie. Bratislava: Tatran.

Kuĉera, Matúš. 2005. Postavy veľkomoravskej histórie. Bratislava: Perfekt.

Lutovský, Michal. 2001. Encyklopedie Slovanské archeologie v Čechách, na Moravě a ve

Slezsku. Praha: Nakladatelství Libri.

Měřínský, Zdeněk. 2006. České země od příchodu Slovanů po Velkou Moravu II. Praha:

Nakladatelství Libri.

Třeštík, Dušan. 2011. Vznik Velké Moravy: Moravané, Čechové a střední Evropa v letech

791-871. Praha: Nakladatelství Lidové noviny.

Kratak pregled istorije Velikomoravske

Documents