korporativnoupravljanje

KOРПОРАТИВНО УПРАВЉАЊЕ

МОДЕЛИ УПРАВЕ АКЦИОНАРСКИХ ДРУШТАВА

У УПОРЕДНОМ ПРАВУ

О К Р У Ж Е Њ Е

I ХАРМОНИЗАЦИЈА1. Тржиште капитала – глобализација

2. Хармонизација регулативе

компанијског права

берзанског права

стечајног права

права конкуренције

права преузимања

аутономног права

3. Хармонизација праксе– судске– арбитражне– пословне

4. Хармонизација правних установа

5. Хармонизација струковног и пословног језика

континентално право (civil law)

англосаксонско право (common law)

II ПРОМЕНА КАРАКТЕРА РЕГУЛАТИВЕ

1. Законска – слобода уговарања2. Офанзива аутономног права («меко право»)

кодекси привредних комора,кодекси саморегулаторних организација,пословни водичи,општи услови пословања...

3. Транзитна регулатива

4. Неразвијене институције5. Правна несигурност6. Недовољно инвестиционо поверење7. Недовољна транспарентност прописа и

институција («синдром моћи јачи од синдрома права»)

CORPORATE GOVERNANCE – ОСНОВНА ПИТАЊА

1. Затворена друштва – власници или управљају друштвом или контролишу управљање

2. Отворена друштва – раздвајање управљања и власништва

3. Основно питање корпоративног управљања отворених друштава: како да власници контролишу управљаче и управљачи и власници менаџере

4. Берзански крахови – Enron, Wordcom, Parmalat и др. – доказ да одговор није нађен

5. Који се одговори нуде?

ОДГОВОРИ НА КРИЗУ УПРАВЉАЊА

1. Васкрс скупштине акционара

2. Јачање права мањинских власника

3. Јачање независних институција

4. Професионализација надзорних функција и институција

5. Транспарентност рада и пословања

6. Јачање одговорностиЛојалност привредном друштву

Insider Trading

Business Judgement Rule (la faute de gestion, Wrongful

Trading – кривица у управљању)

7. Флексибилност модела управе

Англосаксонски модел управе – једнодомни модел

– Скупштина акционара бира одбор директора (управни одбор)

– Одбор директора из реда својих чланова и/или трећих лица бира једног или више извршних директора (председник одбора директора може бити први извршни директор)

– Нема надзорних тела у друштву – обавеза спољњег ревизора

Окружење за овај модел (модел акционарског капитализма):

1. доминација дисперзованих акционара - углавном физичких лица,

2. добра законска и судска заштита акционара, 3. ограничено акционарство банака и других

институционалних инвеститора,4. постојање правила једна акција један глас, 5. ликвидно и развијено тржиште капитала, 6. веома развијено непријатељско преузимање, 7. слаба моћ синдиката,8. слабо развијена државна социјална политика, 9. слаб систем социјалне демократије, и 10. развијено радничко акционарство кроз пореске

подстицаје и посебне мреже тзв. ЕСОП.

Основне одлике модела акционарског капитализма (класичне):

1. конкуренција у свим областима, 2. доминација приватног (интерес акционара) над јавним у управљању, 3. потискивање улоге моћних приватних институционалних

инвеститора и форсирање јавне емисије акција као главног извора финансирања,

4. уређивање корпоративног управљања диспозитивним нормама чиме се подстиче тржиште,

5. комплетно одвајање управљања од власништва, те акционари немају право да директно управљају активностима друштва, већ то у њихово име чини одбор директора и менаџера, са фидуцијарном дужношћу према компанији (домирају по правилу отворене компаније),

6. изузетно лака могућност за акционаре да покрећу судске поступке против «непословних» и штетних одлука управе друштва,

7. мотивисање управе преко уговора који накнаду за њу везује за успех компаније,

8. развијена јавна контрола квалитета управљања, посебно преко специјализованих медија и развијеног тржишног рејтинга менаџера,

9. развијена судска пракса са прецедентима корпоративног управљања који су својеврсна лекција за добро управљање.

Кључне предности акционарски орјентисаног капитализма:

1. предност код започињања бизниса и увођења нове технологије,

2. подстиче иницијативност, индивидуалност и иновативност,

3. политичка неутралност,

4. подстицај професионализацији менаџера,

5. диверсификација ризика (јавна емисија акција – IPO),

6. релативно високи приноси од улагања у акције.

Кључни недостаци овог система капитализма:

1. максимирање резултата на кратак рок запоставља стратегију на дуги рок,

2. цена акција базира се на краткорочној стратегији, што онемогућује стратегију истраживања и развоја,

3. слаба контрола управе од стране дисперзованих акционара («модел јаки менаџери слаби акционари»),

4. релативно слабе акционарске скупштине и релативно моћни управни одбори,

5. везивање накнаде управи за успех компаније (цена акција) води злоупотребама управе код «надувавања биланса»,

6. слаба заштита других интереса у компанији (осим акционарских).

Немачки модел управе – дводомни модел

Два одбора: (изузетно у малим друштвима функцију управног одбора може вршити и једно лице):

надзорни одбор (Aufsichtsrat) – бира га скупштина

управни одбор у ужем смислу (Vorstand - директоријум) – бира га надзорни одбор

постоји и спољни независни ревизор.

Окружење за дводомни модел управе (тзв. раднички орјентисани модел

капитализма - модел социјалне демократије):

1. доминација банака као акционара у управљању компанијама или као акционара или кроз систем пуномоћја или уговора о вршењу гласачких права,

2. спој улоге повериоца, значајног акционара и контролора преко вршења гласачких права,

3. концентрисано акционарство,

4. законско саодлучивање (кохезија рада и капитала),

5. ретко заседање надзорног одбора да би се умањила улога запослених у саодлучивању и да се не би покретала одговорност управе за штетне одлуке и тиме и одговорност самог надзорног одбора због пропуста у надзору,

6. релативно неразвијено тржиште капитала, 7. релативно неразвијено непријатељско

преузимање, 8. релативно занемарљива улога малих

акционара, 9. јаки синдикати, и 10. развијена социјална политика и социјална

демократија.

Основне одлике овог модела (класичне):

1. недовољно изражена одвојеност власништва од управљања у условима концентрисаног акционарства (по правилу доминирају затворена друштва),

2. управа је ослобођена од успеха на кратак рок и по правилу доминира дугорочна стратегија,

3. развијеност социјалне демократије (дистрибутивна правда) и саодлучивања врши притисак на менаџере да поред интереса акционара уважавају и друге интересе (друштвена одговорност компанија),

4. политичка детерминисаност модела, 5. квалитет управе не зависи толико од

тржишта колико од процене од стране главних акционара (по правилу банке),

6. концентрисано акционарство и слаба дисперзија слаби права акционара, али увећава сигурност радних места (социјална сигурност),

7. развијена дискрециона моћ контролног акционара,

8. слаба заштита мањинских акционара и неразвијена пракса акционарских тужби (деривативне тужбе).

Кључне слабости овог модела капитализма:

1. недовољно развијена конкуренција и тржиште (посебно тржиште капитала због ограничења у трансферу акција и тржиште рада због социјалне демократије),

2. нетранспарентно управљање и потенцијални сукоб интереса доминантног акционара и дужности његове лојалности према компанији,

3. слаба заштита интереса малих акционара (често високи капитал цензуси за коришћење права мањинских акционара),

4. потенцијални сукоб интереса акционара и управе (слабо коришћење модела учешћа управе у власништву), због дужности управе да у условима социјалне демократије и саодлучивања ради посебно и у интересу запослених,

5. хетерогеност интереса представника капитала у управи и представника запослених и потенцијална неквалитетност одлука управе, посебно са становишта конкурентности (сталне тензије између интереса капитала и интереса рада).

Предности улоге банака, са друге стране, као кључних акционара (у

немачко-јапанском моделу управе):

1. цена кредита у принципу је јевтинија у односу на цену у САД где се односи банке и компаније постављају на тржишну основу,

2. сукоб интереса кредита и капитала се лакше решава,

3. у односу на мале дисперзоване акционаре, у принципу банке или као повериоци или као акционари уживају бољу судску заштиту.

Слабости улоге банака, као кључних акционара (у немачко-јапанском

моделу):

због блиских односа са компанијама (значајни акционари) банке често дају субвенције или ниже камате на кредите, уз вишу цену за банкарске услуге, кад нема ограничења на пласмане у акције банке могу преинвестирати у акције уместо у кредитни капитал, дугогодишње власништво у компанијама води зближавању са управом и губитку професионалног односа.

Јапански једнодомни модел - мешавина англосаксонског

и немачког (државно орјентисани модел)

Одлике (класичне):

1. велика улога банака као контролних акционара и монитора,

2. занемарљива улога осталих малих акционара,

3. неограничено укрштено акционарство (cross-shareholdings),

4. слабо развијено непријатељско преузимање

5. систем доживотног запослења-хумани капитализам,

6. унутрашње-затворено тржиште избора запослених и менаџера,

7. континуиране консултације запослених и менаџера,

8. развијени корпоративни синдикализам а не национални,

9. уместо надзорног одбора улога надзора једино је спољна од стране ревизора, и

10. управни одбор (одбор директора), који је редовно веома бројан (по правилу без спољних чланова), ради у интересу компаније и не трпи притисак акционара.

Мешовити модел - Статут Европске компаније

Слобода избора модела:– једностепени (једнодомни) модел - извршни

(управни) одбор директора кога бира скупштина акционара, и

– тзв. двостепени (дводомни) модел - управни одбор и надзорни одбор, где надзорни одбор бира скупштина, а он затим бира управни одбор – модел Немачке (остављена је ипак могућност да државе чланице предвиде да га бира такође скупштина – модел Француске).

ИШЧЕЗАВАЊЕ КЛАСИЧНИХ МОДЕЛА – ПРОМЕНА ОКРУЖЕЊА

Конвергенција модела управе – не

– «Победа» једнодомног модела,

– Крај еволуције модела управе,– Финансијски лоби: ММФ и Светска банка

Технике конвергенције:

– Правни транспланти: фомалноправна (нормативна) – занемарује улогу различитих правних култура и традиција

Фактичка (функционална) и без формалне обавезности:

1. прекограничне фузије,

2. кодекси корпоративног управљања,

3. прекогранична преузимања,

4. опциони систем управа,

5. утицај институционалних инвеститора,

6. котирање на страним берзама,

7. утицај позитивних примера корпоративног управљања.

Адаптација модела - да

1. Једнодомни модел у новом окружењу – приближавање окружењу дводомног модела

– уместо дисперзованог акционарства све више јача институционално

– акционари губе кључни утицај на управе кроз преузимање акционарских друштава због развоја мера одбране

– рестриктивне кредитне клаузуле јачају позицију поверилаца

2. Дводомни модел у новом окружењу – приближавање окружењу једнодомног модела

јачање положаја малих акционара кроз уклањање баријера за деривативну тужбу,

форсирање акција запослених,

поједностављивање процедура фузија,

омогућавање компанијама да изаберу амерички модел управе, и

смањење процента институционалних акционара и јачање процеса дисперзованих акционара, чиме се олакшава и непријатељско преузимање.

Модел корпоративног управљања и економска ефикасност

– Нема емпиријских доказа о предности једног над другим моделом,

– Тајна успеха једног или другој је у степену адаптабилности на промене у окружењу,

– Ниједан модел више не постоји у класичном смислу,

– Амерички модел је у доброј мери постао «јапански»,

– Немачки и јапански су у доборј мери постали «амерички».

КАРАКТЕРИСТИКЕ МОДЕЛА КОРПОРАТИВНОГ УПРАВЉАЊА

У ЗЕМЉАМА У ТРАНЗИЦИЈИ

Окружење:– неконзистентан правни систем, – углавном дисперзовано акционарство,– почетак праксе преузимања и фузија, – слаба заштита мањинских акционара,– слаб судски систем са недовољном независношћу

од економске и извршне власти,– недовољно професионални менаџмент, – неразвијена пословна пракса, – слаба примена компанијских закона.

Проблеми у домену корпоративног управљања:

– недовољност и непримена постојеће правне регулативе,

– неодговорност управа и слаба контрола од дисперзованих акционара,

– недостатак кадрова за корпоративно управљање, – сукоб интереса контролних и мањинских акционара, – експропријација права акционара, – сукоб insid акционара и управе у вршењу права

гласа, – неразвијено тржиште капитала, – интервенционизам државе у економији, – преширок јавни сектор и широко присуство државе у

власништву у економији и ван јавног сектора, – бројне повреде закона.

Претпоставке за примену корпоративног управљања

модела социјалне демократије:

1. традиција припадности европској континенталној школи,

2. неразвијено тржиште капитала, 3. недовољно присуство спољних акционара, 4. традиција улоге државе у економији, 5. слаба заштита акционара, посебно мањинских, 6. неефикасне и нетранспарентне управе, 7. слаб надзор над управама и менаџерима, 8. правна, економска и политичка нестабилност, 9. непостојање искуства грађана за улагања у акције.

Претпоставке за примену моделаанглоамеричког типа корпоративног

управљања:

1. све већа присутност страних инвеститора са тог подручја,

2. развој тржишта капитала и тржишта преузимања,

3. концентрација акционарства и све веће присуство институционалних инвеститора,

4. све већа конкурентност и развој антимонополске регулативе и праксе,

5. недовољност банкарског кредитног потенцијала.

ОТВОРЕНА СТАТУСНА ПИТАЊА КОРПОРАТИВНОГ УПРАВЉАЊА

1. Избор или кумулативно гласање

2. Предлагање чланова управе

3. Број чланова управе

4. Извршни директори/версус неизвршни директори

5. Независни директори

6. Директори који немају сукоб интереса у датом послу

7. Председник управног одбора версус генерални директор

8. Накнада/награда

9. Мандат

10. Основне дужности (фидуцијарна дужност према друштву и/или акционарима и другим носиоцима интереса у друштву, лојалност друштву...)

11. Разрешење (постојање важног разлога или губитак поверења)

12. Имовинска одговорност (концепт капитала и ex ante одговорности и концепт ex post одговорности)

13. Осигурање одговорности

14. Мониторинг управе:– унутрашњи надзор (да или не?)– надзорна функција у друштву да или не (интерни

ревизор, одбор ревизора, надзорни одбор, унутрашња контрола...)

– спољни надзор (независни ревизор, посебна ревизија...)

– јачање надзорних овлашћења скупштине акционара

– транспарентност рада и пословања (доступност акта, информисање акционара као индивидуално или мањинско право, обелодањивање информација, проспекти, достављање и објава финансијских извештаја...)

– независни директори– независни комитети– надзорна овлашћења Комисије за хартије од

вредности– овлашћења берзи.

ЗАКЉУЧНЕ ПОРУКЕ

1. Потреба развоја и адаптације регулативе корпоративног управљања на промене окружења

2. Формална и неформална хармонизација

3. Замена места законске и аутономне регулативе и промена карактера регулативе

4. Неговање и развој културе права и културе судске независности

5. Неговање и развој концепта друштвене одговорности компанија и друштвене одговорности управа компанија