Konstantinović Radomir; Davičo; ; IRO Rad

8/12/2019 Konstantinović Radomir; Davičo; ; IRO Rad

http://slidepdf.com/reader/full/konstantinovic-radomir-davico-iro-rad 1/55

R Č I M I S O

NOVA SERIJA

353

Urednik

BRANISLAV M I L O Š E V I Ć

RADOMIR K O N S T A N T I N O Z I Ć

D V I Č O

IZDAVACK.A. RADNA ORGANIZACIJA RAD

BEOGRAD, 1980.



VER OSK R D I Č AJedan od n a j v e ć i h pustolova srpske poezije; pesnik bez

č i j e g vanredno obimnog i raznolikog dela je njena modernaepoha nezamisliva, D a v i č o je otvorenost koja odbija ko

n a č n u formulu, dosledan samo nemirenju s ma kakvomslepom d o s l e d n o š ć u koja je, za njega, doslednost smrti.Za ovog pesnika, svaka č i n j e n i c a je izvor smrt4 oblik ukoji se ukristalisao jedan napor, jedan duhovni pokret , je

dan kraj stvaranja i zato kraj sveta. Ona je samo jezgro smrtiili nepokreta : i kao č i n j e n i c a sveta, i kao n j e n i c a duševnogkosmosa. Anti-tradicionalist po svom najdubljem duševnom opredeljenju, i kao takav na udarcu svih koji ne mogu,s njime, istinski da ponove njegov stih iz Hane ('1939):

ek tvoje bude sve daj meni sunovrate

on je sunovratnik onoliko koliko je nepomiren s č i n j e -nicama. Problem je njegov zato univerzalan, i naglašen

sa p a t e t č n o m t r a g i č n o š ć u : ako je stvaranje uvek, ipak,stvaranje novih č i n j e n i c a jer je u o b l i č e n j e onoga što jebilo n e u o b l i č e n o i identifikovanje onoga što je bilo bezidentiteta, ne z n a č i li da je njegov pokret neizbežno dvosmislen: pokret ka č i n j e n i c a m a kao pokret s a m o u b i l a č k ii pokret protiv njih, uvek novih, kao pokret otimanja odsmrti što z r a č i z njih, a koju duh, s t v a r a j u ć i neizbežno te

č i n j e n i c e neizbežno samom sebi priprema? On je ponavljao, u nekoliko mahova, u svojim inspirisano pisanim č l a n -cima o poeziji vremenu da ukus za mitsko nije prošao,i da je imperativ da se stvori jedan novi, sveobuhvatni mit,ali okrenut protiv svakog k o n a č n o g identiteta, svakenjenice, pa tako i svake formule, on je neizbežno okrenut

5



protiv mita. On je mladost koja ne prolazi, duh uvek nap o č e t k u . .Otuda, jedino je mogao (možda i morao), s l u č a j e mnabasavšI na reljef Kairosa, na zidu trogirskog k a r m e l i ć a n skog manastira, u ovome netom prošlom trenutkuda prepozna samog sebe; kao i Kairos, on je ovaj t r k a č štose utrkuje sa vremenom, ili sa samom s m r ć u . Kao i Kairoson ne može ništa da dostigne, okrenut živome životu i s t v a r ~no živom se.?i u tom trenutku, jer sve što on dosegne svojomrukom, svoJim duhom, pada u prošlost onog trenutka kadaje dosegnuto, u prošlost kao u nekakvo slepo i gluvo kraljevstvo ništavila. Sve moje jeste ono prošlo, jer je č i n j e n i c aprošlosti ili č i n j e n i c a smrti. Živimo li mi samo u prošlomvremenu? Da li onda zaista jesmo, tu i sada, ili smo samoprošli, samo z a t o č e n i c i ništavila, a ovde jedino nekakve

p u ~ e o p ~ e n e , nekakvi prividi i za sebe same? Od ove slutnje,kOja. gon kroz gotovo sve njegove stihove, neizbežan je vrtoglaVI skok do a p s u r d n o - o č a j n i č k o g zahteva: "Nemojehvatam", č i j a neostvarljivost z a j e m č e n a je paklenim pro

t i v u r e č j e m d a ovo "hvatanje" ne-moga jeste njegovo iznec~ ~ r ~ v ~ n j e njegov? pretvaranje u moje koje, opet, b i v a j u ć iCllljemCa l pnpadajUCI tako prošlosti, dakle onome što nije,ne može nikako biti moje. I neizbežan je povik, u tome skokuveliki, n a j k a r a k t e r i s t i č n i j i povik D a v i č o v : "Produžiti b e ~sebe", o ~ a j u koji je uloženo isamosaznanje D a v i č o v o :Ja drugI sam koji nisam." To, biti onaj drugi ( b u d u ć i )

koji nis.am, z n a č i biti trenom, u č a s u susreta poznatog, kao

moga, I nepoznatog kao ne-moga.. .C?ko glave ovog pesnika uvek gore jezici neke prividn . o ~ . h I ~ ~ d a kad usta te glave izgovaraju najplamenije

~ L Z I j e novIJe srpske poezije. Nekakva slutnja ništavila uvekje n.a ~ n u njeg?ve poezije vanrednog vitalizma, č a k jednogoptImIzma kOJI kao da je dat samom g l a đ u za životom

o p ~ i m i z ~ a ~ ? j i m se izražava ta životna glad i koji, zato:mtI moze mtI srne da se pita o svojim stvarnim dokazima.Ovaj drugi koji nisam, ja, kao D a v i č o , jesam i s k l j u č i v o kao

n e k a ~ v a .neprestal a s a ~ o - n e g a c i j a , nezaustavljivo samo

- p ~ l 1 l s t e n j ~ B ~ s njegov, I z m e đ u dva stlha, protiv svih sve-t I n j ~ p r o h ~ sVIh kanonskih sistema, istorijskih i duhovnih,tradIclOnahzma, ništavan je prema ovom besunjegovog

6

najprisnijeg duševnog anti-tradicionalizma kojim se on

o k r e ć e i protiv svega n a j l i č n i j e svoga, koji je .bes jednogakrajnjeg, do paroksizma dovedenog anti-svojinskog stava.on odbacuje tradicionalizam kolektivnog Ja i tradicionalizam svog n a j l i č n i j e g Ja onako kako odbacuje svaku svojinu, onako kako u svojini vidi samu smrt: svojina je posve

ć i v a n j e u smrt jer je p o s v e ć i v a n j e u svet č i n j e n i c a , u svetk o n a č n o g oblika i k o n a č n o g identiteta. Imati nešto, zaovoga pesnika z n a č i biti iman od toga što se zbog toga,samo prividno ima; svojinski duh je duh smrti kome Da

v i č o , nepomiren sa ma kakvim umiranjem, pa i sa onim kojepodrazumeva, neizbežno, egzistencija (koja je ipak tamogde biti, donekle, jeste i imati sebe, pa tako i gde biti z n a č ii posedovati, pa i umirati tim posedovanjem), pretpostavljaovo sunovratništvo, ovo neprestano rušenje, sa tu jedino

m o u ć n o m v e r n o š ć u n a č e l u negacije p o s t o j e ć e g kaon j e n i č n o g

ili svojinskog. Komunizam njegov je ovo nemirenje sa p o s t o j e ć i m , i neizbežno ovo nemirenje sa s m r ć u ,s kojom ovaj pesnik nikada i ni na koji n a č i n nije mogaoda se usaglasi, u b e đ e n da je i samo Ja nekakav oblik, moždanajlukaviji, toga svojinskog duha smrti. Ja je nekakvo po

s e d u j u ć e , ali i posedovano Ja, nekakvo samo-posedovanjemene u meni, t a k o đ e jedna č i n j e n i c a , t a k o đ e jedna "stvar".Neprilagodljiv ma kome obliku saradnje sa s m r ć u , ovom

n e p r i l a g o d l j i v o š ć u n a č e l i m a "svojine", sve do neprilagodljivosti svom sopstvenom Ja , on p e s n i č k i jeste kao jedno

a u rušenju, kao jedno k o l o v r a t n i č k o i r u š i l a č k o JaNjegova silna m e t a f o r i č n o s t , sa vrtoglavicom kakvusrpska poezija pre njega doista ne pamti, otuda je: onanije data književnim njegovim opredeljenjem, v e ć , jer jep e s n i č k i izvorna, ona je stvar ovog egzistencijalnog opredeljenja D a v i č o v o g , kao opredeljenja što, u ime totalneegzistencije, one koja ne bi s a r a đ i v a l a sa s m r ć u ni na koji

n a č i n , upravo neželjno iskazuje se neprestanim d o v o đ e n j e megzistencije u krizu. Sve se ovde p o r i č e , i sve je tu, kod ovogmajstora vanredno d i n a m i č n e m e t a f o r i č n o s t i u pitanju,

tako da je duh, kojim z r a č i najbitnija njegova lirika, uvekduh u pitanju, ili duh što, od jednog do drugog kolovrata,s ~ b e dovodi u pitanje upravo v e r n o š ć u apsolutnom životu.

7 .



Taj v e l i č a n s t v e n i , kai{Qski nesporazum D a v i č o v , nesporazum o l i č e n ovim bacanjem svega u p r o b l e m a t i č n o s t ,gorenjima koja ne prestaju, upravo žudnjom da se dostignetotalnost, to apsolutno Sve, ne može biti ništa drugo donesporazum ljubavi za totalan život sa samim životom. Ovajnesporazum je u samom jezgru D a v i č o v e pesme, ukorenu

njene snage iv e l i č i n e .

Ima uvek kod njega velikog sukoba,sa svetom, sa sobom samim, sa č i n j e n i c a m a č o v e č a n s t v a isa č i n j e n i c a m a stvari, sa onima duha i sa onima fizikezato što je njemu, preva sh odan neizmenIjiv, ovaj z a h t e ~za totalnim životom, za a p s o l u t n o š ć u života kao za apso

l u t n o š ć u neiscrpnog, živodajnog pokreta i stvaranja koji biobujmili sve, koji bi naš svojinski svet usamljenosti, razjedinjenosti, razlike, ovakvim nemirenjem sa d e l i m i č n i m kaos v o j i n s k i - u s a m l j u j u ć i m , kao nekakvim v e l i č a n s t v e n i m ognjem n a d a h n u ć a preobrazili, bukvalno pret opili, prekalili

u svet svejedinstva, svet u kome ne bi bilo razlikev e ć

samos l i č n o s t i de je D a v i č o , tamo je sukob. Ima n e č e g terorist i č k o g u ovom duhu vernom jedino preobražaju, a zavađ e n o m sa, svime što je o s u đ e n o na s t a t i č n o s t onoliko kolikoje o s u đ e n o na identitet i koliko je, samim tim, o s u đ e n o nasmrt. On je ~ r o r i s t onoliko koliko je s n e v a č o totalnom,

__i ko ik2 taj §alJ._ o 'totalUQsti p r e I T ~ r a II J.e(Oristg. Opj)isve da nas preobrazi, da nas od usamljenih p o j e d i n a č n o s t i ,tako nedvosmisleno m e đ u s o b n o ugroženih, nekako uvedeu 'sklad, da nas p r e i n a č i u korenu, svojim pisanjem koje je

zato, u najvrtoglavijim trenucima ovog sna ototalnosti,vatra metaforizacije što ne prestaje. Nepomirljiv sa č i n j e nicama, on je o s u đ e n na ovo beskrajno metaforisanje, kao

na neprestano spasavanje od usuda č i n j e n i č n o g što zahvata isame metafore, p r e t v a r a j u ć i ih (iako su r o đ e n e unemirenju

sa č i n j e n i c a m a , t a k o đ e , u nekakve č i n j e n i c e . Nema metafore s kojom bi se mogao pomiriti D a v i č o , i nema zato postojanosti. Ima metaforisanja, koje je kod njega nemirenjesa iskustvom, sa njegovim i skri stali sanj em u mudrost ,

u kodeks dozvoljenog i nedozvoljenog, m o g u ć n o g i nemo

g u ć n o g . Njegov san o n e m o g u ć e m , koji prividno p o d s e ć ana san koji n a j č e š ć e sanja pesnik moderne poezije (one što

p o č i n j e nadrealizrnom), u stvari je san o totalnom: gde je

8

pozivanje na totalnost, u č o v e k u , u svetu, kao na totalan

život o s l o b o đ e n od smrti, tu je pozivanje na n e m o g u ć n o s t .Vernost totalnom, kod D a v i č a jeste vernost n m o g u ć n o monoliko koliko je nevernost ma kakvoj saradnji sa "stvarima", sa identitetom, sa s m r ć u koja napreduje kroz njih,kroz iskustvo stvari kao iskustvo umiranja. Taj san on je,i z m e đ u

dva njegova talasa, uč l a n c i m a ,

u polemikama,pokušavao da odbrani argumentacijom n a d r e a l i s t i č k o m ilip o z i v a j u ć i se na hegelijanstvo u m a r k s i s t i č k o j verziji ; aliu osnovi njegovoj, kao pra-duh svakog duha D a v i č o v o gjeste duh žudnje za v e č n i m i v e č n o - r a z i g r a n i m , apsolutnoslobodnim životom, duh genija detinjstva. Nema u srpskojpoeziji pesnika kroz koga je ovaj genije tako razigrano inezazorno progovorio kao kroz D a v i č a To je genije kojipreobražava oblike i b i ć a sveta po svojoj volji, genije metaf o r i č a r s k o g a l h e m i č a r s t v a , za koga oduvek kutija pali

drvaca može da bude isto tako i gusarska l a đ a koliko majka,Hari Pil iz slavne sale beogradskih bioskopa B r a ć e Novak o v i ć i Balkana, ili Hromi Daba, i to sevom jednog jedinogpreobražajnog trenutka, dovoljnog da pogled njegovogduha bukvalno zapali stvar, da je baci u gorenje ovogapreobražavanja. To je onaj pred kojim, kao pred Mojsijem,more nema druge nego da se otvori il f i z i č k a svojstva iizgled, težina stvari da se menjaju po njegovoj trenutnoj

ć u d i , jedan veliki maštar č i j a mašta je vernost b u d u ć e mkao ova nevernost svemu što jeste, maštar koga, zanetog

vatrom sopstvene mašte, dok se b e s k o n a č n o menja zajednosa svetom stvi1ri, sa svetom č i n j e n i c a što su tu z a h v a ć e n enezadrživim ovim preobražajem, od jednoga do drugog

- I To je p o e z j a č i j e blee je lišeno č a k i secalya-rilldetinjstvo nemog u ć n o je zamisliti detinjstvo ne samo jednoga D u č i ć a , R a k i ć a ili Pand u r o v i č a (koji nikada nisu bili deca) nego je n e m o g u č e u duhu- "rekonstruisati" i detinjstvo jednoga Crnjanskog, To je detinjstvo mrtvo presvog r o đ e n j a , D a v i č o v e lirske simulacije duha detinjstva (ciklus Detinjstvo,u prvoj p e s n i č k o j knjizi Pesme, 1938) dozvoljava ovaj genije detinjstvakao genije nemirenja sa iskustvom kao o v e k o v e č e n j e m svega datog, u svetu

i u duhu. (Zbog toga nadrealizam, koji je prevashodno odbijanje iskustva, i koji se tražio kroz snove i nenamernu poeziju" dece, ludaka i,uopšte, b i ć a sa periferije društva i kulture - v. reviju S v e d o č a n s t v a " ,1924-1925 : srpskoj poeziji da otvori vrata detinjstva.)

9



p r e o b n i ž a v a l a č k o g seva munje, i kao skokovima od stvarido stvari, i od izgleda do izgleda u istoj stvari, i u istom svetu,zaista nijedan krik voljenih pa o d b a č e n i h stvari ne možeda zadrži. On je samodovoljan kosrnos, sa n e ž n o š ć u za

ne-bilo, sa s v i r e p o š ć u za sve što jeste, u vlasti toga genijadetinjstva koji sjedinjuje nežnost sa s v i r e p o š ć u on koji je

Slep za razlike,vidovit za s l i č n o s t i ,

(kako je rekao za sebe u Č o v e k o v o m č o v e k u , ali kako je toživeo od kad zna za p e s n i č k o g sebe), o s u đ e n na ovo vizinarenje onako kako je nepomirljiv sa onim što jeste, pa

otuda je njegovo slepilo za nas njegova vidovitost, njegovasposobnost da vidi kroz nas, pogledom što nas spaljuje .Beskrajno spori, zatvoreni u svom identitetu, č i n j e n i c e na

nekakvom brisanom prostoru kojim vlada tiranskas t a t i č

nost, gorka usamljenost monada, mi smo za njega te razlikena delu koje on, kao nekakav pomahnitali livac, ima da

pretopi u ove s l i č n o s t i , z a d r ž a v a j u ć i od nas, dok tako

gorimo, samo ono što je s l i č n o , i što je zaloga tog b u d u ć e gjedinstva. N a d a h n u ć e mora da bude bezmerne snage i još

v e ć e temperature; n a d a h n u ć e to treba da budu udarcipo svemu d e l i m i č n o m u sebe zatvorenom u nama, krozšta se produžava i č i m e dalje traje, nastavlja se) ovaj svet

d e l i m i č n o s t i , d e l i m i č a n svet d e l i m i č n e č o v e č n o s t i . Ovi

udarci, ta k l j u č a n j a duha, treba da probude ono bitno ijedinstveno, ono što bi bilo arhe-tipsko, o s l o b o đ a v a j u ć i odsvega r a z l i č i t o - d e l i m i č n o g što je neujedinjeno i što se ujedinjavanju protivi2 . N a d a h n u ć e je ova vatra sjedinjavanja,

2 Traženje pesme je traženje z a j e d n i č k o g sadržatelja, u svemu pob n o - l i č n o m bez č e g a ona ne može da d o z r a č i do drugog; zato e ~ ·

nikov l i č n i doživljaj ima da p r o đ e kroz sve slojeve njegovog b i ć a i t

trese u njemu daleke i prastare izvore one a š t ~ t o hrani opšle arhetipovez a j e d r u č k e -ljudskom rodu. No dabi se to dogodilo, polazni duživljajni

udar mora da bude razorno jak, ili corpus vitreum umetnikoveo s e ć a j

nosti, valja da je u n a j v e ć o j meri lišen otpora prema impulsima života (Beleška povodom ; Od nemila do nedraga , 1957, Sabrana dela, knj .XIX - Pristojnosti ).

10

vatra totaliteta. Pesma je č i n totalizacije. Njemu se p r i č i njavalo, u č a s o v i m a najbujnijeg n a d a h n u ć a kad srpskijez ik zaista p o č i n j e da gori (onako kako gore č i n j e n i c e stvarii č i n j e n i c e ljudskih glava zatvorenih u svoje usamljene i

u s a m l j u j u ć e , smrtne i smrtonosne identitete), kako je usvetu d e l i m i č n o s t i i sam č o v e k , u sebi, jedan d e l i m i č a n

č o v e k . Taj svet, koji nas invalidizira svojinski, nema svogduševnog i duhovnog jedinstva : č o v e k tu ne raspolaže svimsvojim t v o r a č k i m m o ć i m a v e ć je o s u đ e n samo na njihovu

d e l i m i č n u upotrebu, i to tako što se, u ovoj n ~ m e t n u t o ji m i č n o s neke od tih m o ć i obogovljuju. Č o v e k je

ili č o v e k razumnosti ili č o v e k ne-razumnosti, č o v e k misliili č o v e k sna, najzad č o v e k oka ili č o v e k sluha : nikada on

nije totalan č o v e k svih svojih sposobnosti, onaj kod kogamisao ne ubija san, i koji je o ć sluha isto koliko i o ćvida. U zahtevu za t o t a l n o š ć u , kojoj se protivi svoj inski

svet dezintegraciječ o v e k a

on je kao dvadesetogodišnjaktražio spas u rastrojstvu sopstvenog b i ć a kao rastrojstvuovoga svojinski individualiziranog b i ć a koje, p r i p a d a j u ć isvojinskom svetu d e l i m i č n o s t i , d e l i m i č n o pripada samomsebi: njegovo u p u ć i v a n j e na svakodnevno samoubijanje,njegovo u b e đ i v a n j da je umiranje bitnos t , tek samoprividno, skroz formalno je u znaku n a d r e a l i s t i č k o g stilai pod uticajem mita koji je nadrealizam stvorio o samoubiciŽaku Vašeu; kroz taj stil i n a d r e a l i s t i č k u mitologiju, kojuovde prihvata rana p e s n i č k a mladost, željna da živi svoje

pesme i da peva i životom, a ne samo jezikom, u znakun e p r o l a z n o - m l a d i ć k o g romantizma, progovara upravo ovaosnovna žudnja D a v i č o v a - žudnja za o t a l n o š ć u . Umiranjeovde nije pokret ka nestajanju, v e ć pokret ka ovom rastrojavanju p o s t o j e ć e g duha kao duha d e l i m i č n o s t i , kao duha

u kome je izvor sna neprolaznom granicom odvojep od

izvora svesti. Umiranje je ovde umiranje ove granice,pokušaj da se i kroz apatiju, sasvim svesno negovanu, odgovori n e č e m u neuporedivo višem nego što je samo zahtev

n a d r e a l i s t i č k o - r o m a n t i č a r s k e mitologije pesme : ovome na

logu za osvojenje b e z g r a n i č n o - s v e i e d i n s t v e n o g . Smrt jeovde sredstvo rastrojavanja datih oblika svesti, pokušaj ulaska u jedinstvenost, koja je n a d r e a l i s t i č k i košmarna i ha-

·11



lucinantna3. Zahtev za t o t a l n o š ć u UpltlO je D a v i č a nad

realizmu, ali on ga je i udaljio od njega: uvek spreman danadrealizmu oda priznanje kao r o d o n a č e l n o m pokretumoderne poezije, t v r d e ć i č a k da su, u izvesnom smislu,svi pesnici nadrealisti \ ovaj pesnik nije mogao, ipak,

po ovom zahtevu za totalitetom duha, a da ne vidi kako jeon put za Indiju koji Indiju nije našao , pa č a k ijemstvodalje invalidizacije č o v e k o v e , obogovljenjem momenta podsvestis. Nije njega psihološka nauka, na koju je (uostalom,po lekcijama nadrealizma) voleo da se poziva, n a u č i l da

3 sa Đ o r đ e m t i ć e m napisao je Onanizam smrti (objavljeno u:Č e t i r strane - i tako dalje. Plakat N a d r e a l i s t i č k a izdanja, Beograd, 1930;v. Sabrana dela, knj . l , Tragovi , Beograd, 1969), a u anketi Č e l j u -

jalektike n a d r e a l i s t i č k o g almanaha (Beograd, maj 1930), pisaoje da kad se za smrt v e ć uzelo mer ilo automobilskih marki, mogu r e ć ida ,najviše volim' šestometni brovning. To ne z n a č i da ga pretpostavljam. .. Ubijam se svakodnevno; to mi je jedino zanimanje t a k o đ e :

Smrt se usavršila u meni .. R e ć i : umirem ili sebe umirem : morfijulllOm,žicom, ili danima, savršeno se ne razlikuje, jer je umiranje bitnost, a ostaloje slast. Zato ne razlikujem smrt od sebe jer je ona p o č e t a k svake materije.Sa mnom se dešava s l u č a j života. K o s t i ć e v i njegov drug iz Tragova ,

Đ o r đ e J o v a n o v i ć tada još nadrealista, koji je sa njima đ i v a o i izdavaoTragove i predstavljao krajnje levo, a n a r h i s t i č k o krilo beogradskog

nadrealizma, video je u svemu ovome .samo izraz jednostranog psihološkog mnologizma , č a k podlost nekoga ko sopstvenu nesposobnostda se zaista ubije pretvara u mitologiju svog neprebolelog detinjstva.(U istoj anketi u N e m o g u ć e u kojoj pitanje o samoubistvu nosi citat ŽakaRigoa, z francuskog n a d r e a l i s t i č k o g č a s o p i s a Literatura , 1920: Samoubistvo treba da bude životni poziv... To je za duh jedna vrsta puber

teta. ) Bez dubljeg n i č k o g pozvanja, a uvek okrenut akciji, p r a k t i č n o mostvarenju kao najvišem cilju i merilu svake, pa i duhovne, manifestacije

- što je njegovom duhu, i u vreme n a d r e a l i s t k o g anarhizma, uvek davaloe č e g a jakobinski t v e n i č k o g dogmatskog, ali i " r e a i č k i prizem

no-empir i k o g , a ne samo kasnije, kada se okrenuo protiv nadrealizma- Đ o r đ e J o v a n o v i ć nije ovde mogao da nasluti samotraženje pesnikaupravo kao ovo samotraženje totalnosti.

4 Pa i to z stava tražioca jedinstva: Svi su pesnici nadrealisti. Uonoj meri koja je nužna pevanju h a r m o n i č n o g jedinstva č o v e k a " Nabelinama je n e knjige o n o ć i , povodom Nox microcosmica Marka s t i ć a ,

Delo , sv 6, 19565 U istom č l a n k u Greh nadrealizma je u pogrešnoj pretpostavci

od koje je krenuo .. da pisanje van kontrole r a đ a n s k e ' svesti može dan a č i i pisanje van svesti , pa otuda nepoverenje u nadrealizam hranilose č i n j e n i c o m što je ipak apsolutizirao invalidiranu č o v e č n o s t uzetu kaoda s nje ništa nije amputirano .

12

je podsvesno neodvojivo od svesnog, i da, u podsvesnom nema n i č e g a što nije bilo, ili bar nije moglo biti, usvesti, v e ć ga je tome n a u č i o " njegov najprisniji p e s n i č k izahtev, njegova p e s n i č k a priroda okrenuta, pre i po sle svega, ovom snu ototalnosti.

Č o v e k je č o v e k svesti i podsvesti, u jedan mah. On ječ o v e k oka i sluha. On je č o v e k svakog vremena, č o v e ktotalnosti koja je, l n o , s vremenom nepomirljiva.Ma koliko da je voleo (sa drugima, ali glasnije nego oni)da izgovara r e č o sadašnjosti kao potencijalnoj b u d u ć n o s t ionoj koja se ostvariti upravo njenom samo-negacijom,on sa ovim vremenom na koje se pozivao, i s kojim se utrkivao kao Kairos, ne mogavši d r u g a č i j e da d o đ e do njega dosamo u magnovenju onoga svog netom prošlog tre.nutka,nikada, u stvari, nije mogao da se usaglasi. Totalnost njegova je anti-vremena; to je totalnost koja je svevremena,

može da se pomiri s vremenom onako kako ne

se pomiri sa ma kakvom d e l i m i č n o š ć u . O s u đ e nv r t o g l a v o - s u n o v r a t n i č k i , nemirenjem sa s m r ć u ,ma č e g a što. n j e n i č k i jeste, i u tom smisluvrtoglavo oticanje vremena, Oskar D a v i ~ je,D l ~ m za t o t a l n o š ć u o s u đ e n ovako na sukob ne 'samo

sa . nama nego i sa samim vremenom. Ako je č i n j e n i c a ,b i v a j u ć i nepromenljiva (pa samo tako č i n j e n i c o m i jeste),s onu stranu vremena, uvek izuzimanje iz njega samimtim što je izuzetost iz promene, ova totalnost, u ime koje je

D a v i č o odbacivao stvarnost i č i n j e n i c e , jeste neizmirljiva

sa vremenom upravo kao svevremenost, kao pokušaj dase sva vremena sažmu u fokus jednQg jedinog trenutka,kao nekakvog sveobuhvatnog sadašnjeg trenutka. To jeigra za Sve, kome se vreme bitno protivi.

Hteti Sve z n a č i ne hteti vreme, č a k i onda kada se ' tovreme pokušava da prihvati; hteti totalnost z n a č i htetiistovremenost. Sa osmehorn koji je bezazleno-detinjast,on postaviti pitanje dostojno Pikasoa: Zašto ne bismovideli ružu u glogu koji kalemimo ? , savršeno tu na linijipikasoovskog simultanizma; Zašto se ne bismo n a u č i l iistovremenosti, zašto ne bi cela prošlost koju znamo, sva

b u d u ć n o s t koju d o s l u ć u j e m o , u č e t v o v a l a u svemu što u

3



ovom, recimo, u o s e ć a m o da doživljujemo ?''6 Iznad svegah o ć e se simultanost, jer se h o ć e to talnost. Zahtev za total-n o š ć u neizbežno vodi zahtevu za s i m u l t a n o š ć u M e t a f o r i č -nost D a v i č o v a jeste izraz ovog t o t a l i z u j u ć e g simultanizma7

č i j a praksa jeste praksa totalnog sukoba sa svime što jeste ;to je praksa m e t a f o r i č a r s k e duše kao praksa permanentnenegacije. Revolucionar m e đ u nama jeste m e t a f o r i č a r m e đ unama. o nema ni glog ni ružu. To je zavada sa glogom,u ime ruže, i sa ružom, u ime celovitosti njene, koja podra-zumeva glog. Hteti i ružu i glog z n a č i ne hteti n ružu niglog; ovo htenje ruže (kao b u d u ć n o s t i gloga) jeste htenjesadašnje b u d u ć n o s t i , njenog paradoksalnog ostvarivanja usadašnjosti, to n e m o g u ć n o vreme ili samu n e m o g u ć n o s tvremena. To je sukob sa vremenom, koji je u praksi sukobvremenskih sila (prošlosti i b u d u ć n o s t i ) , kao sukob ruže igloga u glogu sadašnjosti ; ono što ovde može da se vidi,to nije ni ruža ni glog.

To zbog toga i nije gledanje, v e ć vidovitost. Sposobnostovog velikog m e t a f o r i č a r a nije sposobnost gledanja, onako

kako njegova sposobnost nije sposobnost za sadašnjost,ili kako njega u sadašnjosti nema . Ono što za njegajeste još nije (ili samo potencijalno jeste) . Prava njegovastvarnost jeste ova potencijalna stvarnost, ali koja je zauveks onu stranu stvarnosti, protivna njoj onako kako je protivna

.smrti, kako se užasava ostvarenja kao č i s t o g svog porica-nja. Ono što je za drugog osvojenje, za D a v i č a je promašaj;ako pobede ima, ona je uz druge, a ne uz njega. Tamo gdedrugi može da n a đ e svoju sliku, i svoj zvuk, on nalazi m e t a

f o r i č k o gorenje, vrtoglavo rušenje slika; tamo gde druginalaze slikovnicu, on nalazi film. Drugi ć e , u p o r e đ e n is njim, z a k i ć e n i ružom ili glogom, ipak izgledati kao siro-masi pored bogataša; bogataš je on, jet je ovaj siromah kojine može da ima ni ružu ni glog, siromah siromaštvo kao

6 Jed W prepodne u kuhinji poetike, u knjizi eseja Prepodne, NoviSad, 1960.

7 Ono što su neki k r i t i č a r i nazivali v i š e s p r a t n o š ć u metafore samo '

je danas pojmljiva simultanost č o v e k o v e totalnosti, istovremeni odjeknjegovih emocija, misli, želja, sažetih u j e d n ~ r e č i , Iskušenje poezije,

Novi dan i , Sarajevo, l I 1962 v. (isto u Sabrana dela , knj. V).

14

bogatstvo beskrajne maštovitosti za kakvo ne zna nijedansvojinski duh, siromaštvo kao ovo obilje za koje zna samoglad, obilje gladi, ali i glad obilja, ta paradoksalnost onogakoji, h t e j u ć i sve, ne pristaje n na šta i kroz sve leti. Ni ružani glog n e ć e Oskara D a v i č a koji ostaje n i g d e n i k o v i ć , ali neu socijalnom smislu te r e č i i z r e č e n e u Hani (u jednom od

najuzbudljivijih, i najpoznatijih, njenih trenutaka), v e ćn i g d e n i k o v i ć u ovom, apsolutnijem smislu, onaj koji nijenigde, ni u ruži ni u glogu, z a v a đ e n s njima u ovoj beskrajnojžudnji za njima, on uvek u sukobu sa svetom u ime apso-lutne ljubavi za njega, za njegovu totalnost koju svet odbija.Kao da nikada D a v i č o nije izašao, niti ikada i z a ć i iz ovezavade sa svetom, jer kao da nikada nije izlazio, makar isamo na jedan jedincati trenutak, z ovog sna o njegovojtotalnosti. Nema predaha u njegovom svetu. Sukobi suovde jezik kojim govori ovaj zahtev za total itetom, ilistvarnost totalnosti. Oni su udes zahteva za totalitetom.

Kao što, u snu o svejedinstvu, D a v i č o za sve p o s t o j e ć emože da ima samo plameni m e t a f o r i č a r s k i b i č , tako i sve

p o s t o j e ć e za njega može da ima samo i samo r e č odbi-janja. Nepomirljiv sa svetom onako kako je totalnost kojusanja nepomirljiva sa d e l i m i č n o sposobnom, zaista,samo da sebe apsolutizuje, nasiljem nad drugim, t a k o đ e

d e l i m i č n i m , sposobnostima i m o ć i m a u svetu u kome o v e kubija č o v e k a ali i sa č o v e k o m u kome misao ubija san a sanmisao, D a v i č o v zahtev za totalitetom je tvorac ovih sukob-ljavanja č o v e k a sa svetom, ali i č o v e k a sa samim sobom.Princip njegovog duševnog života je princip sukoba. Prin-cip njegove metafore je isti princip sukoba. Ako je D a v i č o.u vreme svog n a j g r o z n i č a v i j e g sna o totalnosti, koji seiskazati u ciklusu Hana i u drugim pesmama napisanimposle robije a štampanim u Krležinom P e č a t u ) , a kojikulminovati u trenutku revolucionarne Višnje za zidom,dosegao m e t a f o r i č k u vrtoglavicu kakve nema n kod kogadrugog srpskog pesnika, nesumnjivo je da ga je u tu vrto-glavicu bacala ova žudnja za t o t a l n o š ć u , onako kako ga je

bacala u sukobe sa svime što jeste ali i u ove sukobe sasamim vremenom. Kod njega tu nema oticanja, v e ć ovogvrt oženja volje č i n j e n i c e i volje njenog preobražaja, te dve

15



volje koje su se uhvatile u kosti, u zagrljaj nerazrešiv. Pesmanjegova, u n a j b u j n i j ~ ?oba njegove m e t a f o r i č n o s t i , jeste

~ s m . a ovakvog zagrljaja uzajamnom negacijom. Ta negacIJ.a Ide, sil<;>m, iz. č i n j e : l i ~ e i iz ovog poricanja njenog.NIkada ovaj pesmk, kOJI Je prošao magrioveno kroz n a d ~

r ~ ~ l i z a m , savršeno imun prema njegovom svetom pismu,mje u s p e y ~ < ? ?a .se i s ~ a ž e suštinski linearno, oticanjem od

stvarnosti CInJemca mz matice sna kao niz matice reke štose od č i n j e n i a ; t .. udaljuje. N a d r e a l i s t i č k i pesnik, nekovrem.e nJegov s t a v ~ I J I . s ~ b r a t , . znao je za ovakva oticanja.DodIr njegov sa CInJemcom Je mangoven, ali prevashodnolak: pobeda nad njom je pobeda nad s v e š ć u koja je svesna'"te č i n j e n i c e (ili kojom je č i n j e n i c a svesna sebe). od D a v i č a

t ~ g a neI la. On ne može d r u g a č i j e nego u sukob sa č i n j t ; , -mcom. Zudan totalnog, on je b a č e n u ove sukobe u ovokolovratništvo negacije t kojoj č i n j e n i c a preobraŽava se

m e t a f o r i č k i jedino zato što je u h v a ć e n a u stvarni sukob

s v o l j o ~ njenog poricanja. D a v i č o je m e t a f o r i č a r p o svojoj~ e r n . o s t I t o t ~ l n o m . o m e t a f o r i č a r onako kako je totahtanst: za njega, pesma Je svojevrsni č i n totalizacije, n a č i nda .se ~ v e u s a m l j e l 0 - p o s t o j e ć e porekne i, procesom togponcanJa, preobraZi u novu stvarnost l<:oja bi bila stvarnost

t o t a l ~ o g sveta. Ovaj imperativ totalizacije vodio ga je met ~ f o n č a r s t v u .. j e m e t a f o r i č a r onoliko koliko je revoluCIOnar: nesmIlJen, kairoski nepomirljiv č a k ni sa osvojenim

m e t a ~ o r a m a u kojima vidi t a k o đ e opasnost č i n j e n i c a štov ~ e b a J u otuda, iz tih osvojenih, upoznatih mesta. G r č b i ć anjegove p e ~ m e je g r č ovoga netom prošlog trenutka, oveotvorenosti, ovoga skoka od moga ka ne-inom, od datog

ka ne-datom .. Pesma mu je, u toj svojoj m e t a f o r i č n o s t i , zbog toga '

o d h k o v ~ n a vanrednom .gustinom. Ona p o d s e ć a na jedar

plod velikog bogatstva; Jakog mirisa, još j a č e boje. Ona je

gusta kao krv proletnjeg v o ć a , kao krv č o v e k a kao krvmladog životinjstva, kao ovo krvavljenje sveta Što verans ~ o j o j .totalnosti, neveran je sebi takvom kakav jeste.' Brzina

njena Je,m o m e ~ t e u ~ r a v o f a n t a s t i č n a

Jezik SI:pski krozovog l?esmka dostIgao Je, u vreme Višnje z zidom ( č i j iobrascI nalaze se v e ć u Hani) , n a j v e ć u svoju brzinu: to je

16

brzina k ~ i r o s k o ~ a s a v a n j a od č i n j e n i c e iskazane postignutom shkom, Idejom, zvukom. To je totalnost koja tražisebe ~ e t a f o r i č k o m negacijom č i n j e n i c e , ka sintezi koja,

m e đ u t I r l l ugrožena . sudbinom č i n j e n i c e kao samom sudbinom smrti, i sama neprestano i z m i č e . To je zahtev za

t o t a l n o š ć u koji vodi sukobu sa svetom, ali i sukobu svihm o g u ć i h delatnih sila u duhu, u duševnosti: nema takvog

m e t a f o r i č k o g dinamizma nigde kao kod D a v i č a u Hani,u Višnji za zidom, jer nema takve žudnje za t o t a l n o š ć u itakve sveopšte z a r a ć e n o s t i t v o r a č k i h sila: sila oka sa silomzvuka, sila razumskog sa silama van-razumskog. O s u đ i v a n ,od dogmatske p s e u d o m a r k s i s t i č k e kritike kao propovednik

p ~ s m o m iv č l a n k o m takozvanog "iracionalizma" , on je

nesto savrseno suprotno: duh u kome se d i n a m i č n o s tdostiže sukobom svesnog i van-svesnoga, i č i j i jezik je me

t a f o r i č k i upravo linijom dinamike ovog sukoba. Ako je

m e t a f o r i č n o s t srpski jezik nalazio, pre D a v i č a rasejavanjemstva i racionalne svesti, s p o s o b n o š ć u za spajanjem onoga

što Je, .dotle, bilo nespojivo, to je uvek bilo (kao i u trenutku

g e n i j ~ I?isovog) posredstvom drogiranja ili rasejavanjasvestI, njenoga o n e m o g u ć a v a n j a (ili njene v e ć date one

m o g u ć e n o s t i ) za punu .koncentraciju. Metafora je, tamo,

stvar ovoga rasejavanja. Metafora D a v i č o v a radikalnose razlikuje od ove m e t a f o r i č k e p r e d - d a v i č o v s k e istorijesrpskog jezika . To nije metafora svesti u rasejavanju, v e ćmetafora svestI u sukobu sa van-svesnim. To je sasvim

posebna, dotle nepoznata,d i n a m i č k a

metaforal

metaforaaktivnog duha. Ovde svest dolazi do m e t a f o r i č k o g jezikap,: t.em svog o j a č a v a n j a kroz sukobe sa svime što jeste,

~ l i I kroz sukobe sa van-razumskom prazninom koja usta-

Je" umesto razorenih, poreknu ih stvari. M e t a f o r i č n o s t je

tu o.vo s u k o b l j a ~ a n j e svesnog i nesvesnog, u punoj aktivnostI duha. Ako Je u vreme najviše m e t a f o r i č n o s t i D a v i č o v e ,u d?ba Višnje za zidom (koje je doba revolucije koju je

ovaj pesnik doživljavao, jedinstveno u srpskoj literaturi,kao z ~ n o s , kao veliko gorenje strasti), ritam tako udarno-

-agresIvan, pa č a k i m e t r i č k i sveden na vanredno uprošć e n obrazac " k l a s i č n e " metrike, to je o č i t o pod diktatom

ove nužnosti sukoba date zahtevom za totalitetom. Vreme

17



Višnje za zidom je vreme najvišeg revolucionarnog nadah- .n u ć a D a v i č o v o g njegove najviše vere u totalitet, i zbog togavreme najvišeg njegovog dinamizma, m e t a f o r i č k o g : sveiracionalno je ovde u z v u č a n j u ovih ritmova, u tome ritmovanju koje p o d s e ć a na ritmovanje tam-tam prvobitnosti a sve racionalno je u slici koja kao da pokušava da se otmeo ove iracionalnosti, i da je porekne u njoj samoj.

Slika, u ovim pesmama, jeste . unutrašnja negacijazvuka. Ako je ovde uspostavljeno, s i z v o r š n o ć u duševnom i

j e z i č k o m jedinstvo auditivnog i vizueinog, ono je takvosamo kao d i n a m i č k o jedinstvo, u ovom sukobu iracionalnosti ritma i racionalnosti što sebe traži kroz sliku, tu prvu,najprimitivniju svoju formu. Ritmovi su nekakva najavapoplave van-razumskog koje bi sve da nas odnese; racionalnost je tu ugrožena, i u odbrani slikom, kao nekakvasvest koja kroz ovu p o p ~ a v u z v u č n o - i r a c i o n a l n o g pokušavada progleda. Intenzitet r i t m a č a k sam vezani stih č i j i m

k l a s i č n i m oblicima se ovde posvetiti ovaj negdašnji nadrealist, nametnuta je n u ž n o š ć u ovog sukoba. Izvan togritma, izvesno je da takav sukob ne bi mogao da se ostvari.Pesma je č i n totalizacije, jedan visoki napon energije duha,i duševnosti, koji se komprimuje u njoj. R e č i su ovde onošto traži svoje udruživanje, svoje povezivanje u celinu.Asocijativne serije D a v i č o v e zbog toga su serije ove totalizacije, nekakvi njeni č i n o v i . To nisu serije koje bi znale zaproizvoljnost, onako kako nisu slobodne od sukoba datog

i ne-datog, i iracionalnog i njemu protivnog (a u njemusamom) racionalnog momenta. Tamo gde je sukob nemaproizvoljnosti; sukob je gradnja zakonitog, kao nužnog, kojeje nužno po ritmu samog sukoba: jedan moment izazivanegacijom drugi, sebi strogo o d g o v a r a j u ć i moment. Nema

tu nikakve spoljne intervencije, č a k ni samom p o č e t n o mzamišiju pesme. Ma koliko da je, kao pesnik borbe, u Višnjiza zidom koja peva juriš o kote do kote, Oskar D a v i č opokušavao da se iskaže i neposrednim povikom borca s primesama b o r a č k o g optimizma prema kome su vreme i

iskustvo istorije neizbežno nepravedni), on tu nema nikadunapred datu p e s n i č k u ideju. Takva neka ideja o n e m o g u ć i l abi slobodno ispoljavanje d i n a m i č k o g b i ć a pesme. Ona bi

18

o n e m o g u ć i l a slobodu ovog metaforisanja, nezavršivog, iovih asocijativnih serija kojima jedna, m e n j a j u ć a r e č menjadruge r e č i m e n j a j u ć i se i sama o t k r i ć e m njihovog prisustvau sebi samoj): Ideja, ma kakva bila, o d r e đ u j e krug asocijativnih serija, ako v e ć ne i same te serije. Ona ih ograni

č a v a a time o g r a n i č a v a i p u n o ć u b i ć a pesm kao b i ć a total zacije što se vrši ovim asocijativnim serijama. Ideja na

m e ć e r e č e n i c u r e č i ; ona j e m č i prevlast r e č e n i c e nad r e č j uali samim tim i izvestan raskol po volji i z m e đ u r e č e n i c e i

r e č i a sa njime i izvesnu nesraslost m e đ u njima. Kod Dav i č a okrenutog totalizaciji, r e č je ona koja diktira r e č e n i c uonoliko koliko je i diktirana njome. Ona se otvara drugoj

r e č i u koju prodire, onoliko koliko i ta druga r e č prodire unju. Otuda, odnos atributivni ovde se ukida. Nema centralne

r e č i koja zahteva · taj atributivni odnos u kome centralnar e č je atributski osvetljena drugim r e č i m a bitno nepromenjena u sebi samim svojim centralizmom. Zeljan totalnosti,

a j e z i č k i vanredno maštovit, ovaj pesnik m e t a f o r i č k o g preobražajnog poricanja, ka totalizaciji, ovim svojim anti-centralizrnom u jeziku je na liniji najdelotvornijeg duhovnog pokreta moderne srpske poezije, koji je prorokovao izagovarao njegov zemljak Stanislav Vinaver, a koji su sledili svi z n a č a j n i j i pesnici novijeg vremena, pokreta kojiteži naglasku na r e č e n i c i njenoj vlasnosti nad r e č j u (kojabi imala da bude samo jedan njen element, onako kako jenota element m u z i č k e fraze), suprotno svevlasnoj r e č isa svim njenim akcentima, i sa o č u v a n i m dužinama, nad

r e č e n i c o m , pre ratova 1912 1919. Ali tek s D ~ v i č o v i mprozrenjem, p e s n i č k i delotvornim, da je ova usamljena r e ču stvari, c e n t r a l i s t i i tek s njegovom s p o s o b n o š ć uza negaciju svega p o s t o j e ć e g kao u s a m l j e n o - u s a m l j u j u ć e gdolazi do punog likovanja jedinstva fraze, do pune gustinevanredno koherentnog jezika. on usamljenoj r e č i nije pro-

8 Ranije, u težnji da usto i č i sebe, c e n t r a l i s t i č k a r e č umela je dapostane pesma tek kada bi postala svesna da ne izneverava svoj centralizam niti išta svoje, a ne kada bi bila p r i n u đ e n a da odigra u asocijativnimserijama, podstaknutim drugom nekom r e č i sasvim subalternu ulogu.Samopoimanje, relativisano i svedeno na sporednu ulogu atributivnosti,to jest metafore dodate drugoj r e č i da bi je objasnila i obeležila, kao i

19



tivstavljao n a č e l o ~ u z i č k o g intuicionizma (kao pesnicipr,vog t a l a ~ a ~ o d e r l l l ~ m a ) v e ć n a č e l o nemirenja sa postojece-usamljelllill. On je tražio r e č koja biti maksImalno

o t ~ o r e n a , ne s ~ m o fonemski v e ć i z n a č e n j e m , r e č koja sen e ~ o s l o b a đ a t i od u s a m l j ~ n o s t i gorde, s a m o u b i l a č k e svojetastme, p ? ~ r e d s t v o m muzIke, v e ć koja se istovremeno

o s l o ? a đ a t I l f o ? e ~ s k i ali i z n a č e n j e m Otuda, on je nužnou p ~ c e n

na traze.nj.e višesmislenostir e č i .

Kad traži tu više~ i l l 1 s l e n o s t on Č l ? to i s k l j u č i v o po imperativu totalizacijejer je pesma za.?jega, kao traženje jedinstva, uvek trenutak'lna. p ~ a ~ akCIje, stanje emotivnog k l j u č a n j a na ivici osec a ~ J a . l cma, g r a ~ ~ c i u n i č i j o j zemlji praznina i z m e đ ureCI l. ~ l a kOja su. njIhovo odsustvo 9. Ma koliko da je

(kao l sam n a d ~ e a h z a ~ , uostalom, kroz č i j u školu nije nislep gluv prosao) biO ? k r ~ n . u t tajanstvu, on je tajanstvonalaZI? samo kao ~ u n k c ~ ~ u l ~ z r a z jedinstva č i j i vernik jedo.kraja ostao. J ~ d m o vIsesmIslenost, koja je nužno ovo

ajanstvo,. o m o g u ~ a y a povezivanje, u pesmi kao i u ljubavi;l. pesm.a je, k ~ o l j ~ b a v , n e p ~ e s t a n o prevazilaženje usamljenostI prevazIlazenjem datog Identiteta ili date smislenosti'

p r o ~ a l ~ u. u s a m l ~ e n o s t je provala kroz zidove k o n a č n o gznace.nja Ih .kroz zIdove preciznosti. Preciznost je ono što

r a z v e j ~ v a t a J ~ u , ali i ono što stvara usamljenost. Ona jen ~ ~ p O j l y a sa J e ~ l l l s t v o m . Precizna b i ć a jesu usamljena b i ć a

V l s e s ~ ~ s l e n o ~ t Je ? v d ~ u f u n ~ c i j i otvaranja jedinstvu kaos a m ~ ~ ljubavI. RecI. teze, putevIma r e č e n i c e , drugim r e č i m au k ~ J l m a slute svoJu n ~ ~ b u ~ u ć n o s t i nove svoje m o g u ć ~nostI, onako kako to cme blca putevima sveta. Sudbinapesme se zato ne završava na ravni s i n t a k s i č k o j , v e ć p o č i n j e

o t ~ r i ć e da u njene sposobnosti.ulazi i nošenje tereta akcenta, usled aree p o s t ~ J e centar m e t a f o n z ~ c I J e kao i saznanje da svaka može post;ti

atnbut Ili m ~ t a f o r a lli s h ~ a . lli obeležje ma kojoj drugoj r e č i sve to zaJedno, u J ~ z e c I u samoosecaJno saznanje r e č i o n e m o g u ć u j e im javljanjeu nekadasnjem centrotropnom ' vidu (Post skriptwn u vezi sa sve v

lavoVima, Delo , br. l , 1967). zirn

f 9 Otud se za mene, i z m e ~ u ostalog, i postavlja u tako akutnojo r dPotreba da I z ~ z o v e m u r ~ c I m a stosmislenosti, o s l o b o đ a v a j u ć i ih

on .. vosmIslenostJ sto se za njIhova z n a č e n J ' a hvataJ'u k v'vk .rep Ja ara l v b · v v ao CIC ov zaI po ozara '}asnjenje Covekovog č o v e k a 1955' v Sabdela, knj. XIX , Pristojnosti) . ' -. . rana

20

tek ispod te ravni, u ovom organskom tkivu produbljenihr e č i koje pronalaze svoj život samo tako što se o d r i č uprirodnom težnjom (koja je težnja samog b i ć a ) svoga taštogi o t u đ u j u ć e g centralizma koji je m o g u ć a n , m e đ u t i m , samotamo gde je m o g u ć n a iluzija (smrtonosna) o k o n č n o mnjenom, v e č n o m z n a č e n j u kao k o n a č n o s t i v e č n o s t i ) stvarikoju z n a č i (pa tako i sveta kome ta stvar upravo ovim znač e n j e m

pripada, i koji se kroz nJ" produžava).R e č

se menjao t v a r a j u ć i se drugim r e č i m a prema kojima se ne odnosi kaog o s p o d a r e ć a r e č koju one imaju samo atributski da slede,

kao r e č koja prodreti u njih, m e n j a j u ć i je na putu

ostvarivanja r e č e n i č n o g jedinstva za kakvo se dotle, u ovojpoeziji, nije znalo. Ovaj pesnik se prema r e č i m a odnosi,uvek, kao prema delu celine koja treba ponovo da se vaspostavi, tako što taj deo (ta r e č ) ovoj celini da se vrati.V tom smislu, kao ovaj deo celine, napor da joj se vrati,

r e č je č o v e k o v i s t o č n i greh, ne i njegovo iskupljenje lO;

treba se vratiti jedinstvu: potrebno je da se ova r e č vraticelini. Stvarnost u jeziku, kao stvarnost r e č i jeste za ovogapesnika neka takva stvarnost u znaku i s t o č n o g greha .Osnovno što je on doneo srpskoj poeziji, to je ovaj radikalnopromenjen odnos prema r e č i m a , u prvom redu prema njihovom centralizmu koji nalaže i zahteva atributivnost, to

i s k l j u č i v o spoljašnje m e đ u s o b n o osvetljavanje r e č i , beznjihovog stupanja u dublje jedinstvo. Ovaj atributivni odnos r e č i prema r e č i on je ugrozio u samom korenu njegovom, u g r o ž a v a j u ć i c e n t r a l i s t i č k u težnju r e č i . Njegova

j e z i č k a mašta, koja je nesvakodnevna, u stvari je maštaljubavna: anti-individualizam D a v i č o v , koji se prenosi,sa snagom stihije, i na ravan r e č i u oblast j e z i č k u , jesteanti-individualizam ljubavi ili one b u d u ć e , tražene a nena

đ e n e totalnosti koja je osnovni izvor svake determinacijeovoga duha, pa i njegove determinacije u jeziku. Ako je

r e č p a m ć e n j e prošlosti što se produžava kroz nju, i štoteži zatvaranju (svom o v e k o v e č e n j u ) u dato, aktuelno njeno

z n a č e n j e kao u k o n a č n o z n a č e n j e , ona je i ovo p a m ć e n j eneostvarene totalnosti kao p a m ć e n j e b i ć a koje traži svoju

xl Post skriptum u .vezi s "svežim lavovima".

21



totalnost, nesvodljivu na dato, aktuelno z n a č e n j e r e č i , mtina dati, aktuelni s i n t a k s i č k i vid koji je samo vid o d r e đ e n o g adruštvenog sloja r e č i . R e č pripada društvenosti, ali ona pripada i totalnosti, i ona upravo tako i jeste č o v e k o v apa i r e č osloboditeljica: ona je u sukobu sa ovom društven o š ć u onoliko koliko je ta društvenost poricanje totalnostib i ć a l l Otuda, tu gde tajnu pronalazi, gotovo i ne t r a ž e ć ije, ova višesmislenost nametnuta poricanjem atributivnogodnosa i z m e đ u r e č i , otvaranje r e č i ne ide samo gornjom,verbalnom linijom, v e ć ide i linijom njene smislenosti. Ostajese u zoni smisla, u sukobu sa datim smislom. Sloboda r e č izato je sloboda u svetu, a ne sloboda u dada-šeširu12

, r e č inisu d a d a i s t i č k e r e č i na slobodi kao na plamenu proizvoljnosti, v e ć su r e č i na slobodi ove nužnosti s kojom se otkrivajedna r e č u drugoj r e č i , kao jedan potencijalni smisao udrugom smislu, m o u ć n o m samo ovom v i š e r n i s l e n o š ć u

č i j a unutrašnja zakonitost je, m e đ u t i m strogo o d r e đ e n a .Asocijativnost D a v i č o v a je bujna, gotovo nezaustavljiva,ali ona je uvek bremenita n u ž n o š ć u svojih nizova ; pesmanjegova je sloboda nužnosti onoga što, protiv svih zapreka(iskustva, inercije, težnje ka o v e k o v e č e n j u p o s t o j e ć e g u svesti, u svetu), sebe ostvaruje. B i ć e pesme jeste b i ć e ove slobodenužnosti ili te nužne slobode. Prevrat je tu neophodan, uodnosu na datu l o g i č k u strukturu; ali taj prevrat nije incidentaran, kao u tekstovima nadrealista : on nije s l u č a j a n

• r e č nikada ni u jednoj a u t e n t i č n o j pesmi ne može zaboravitid r u s t ~ ~ n o s t svog porekla, ali ni č i n j e n i c u da je ona, društvenost, prirodnousavrsIva nad.oknada č o v e k o v u fetusnost i n j e n u ~ i o l o š k u nedovoljnuadaptIranost da Je rec, prema tome, uvek varnica što se javlja u t a č k idodira I trenja I z m e đ u društvenosti kao relativnog ljudskog beskraja i

č o v e ~ kao Jedne Jedmke tom beskraJu, beskraju kojeg je ona i svesnabuduCI. ako ne sasvim ISto ~ t o Io n, a ono - deo njegove materije; ta r e ču p e s ~ Izabraja Je oduv::k I zauvek svoJu stranu: u ime b i ć a protiv odnosau .drus.tvu k O J ~ ga u g r o ~ a v a J u u ime č o v e k a - za njih, te odnose, kad.nJlhovl mteresl kolIdiraju u tackama gde to mogu, u prilikama kad moguI samo dok to mogu" (Je no prepodne u kuhinji poetike) .

u " . ~ e č i na slobodi u p u ć i v a l e su svojim neuspesima da se slo.bO.?a u poezIJI ne daje na p0k 0n i ne ostvaruje. milostivim puštanjem

recI na .slobodu, a ~ ona v ~ J l I : I da se ona mora nalaziti u onom kojiJe o s v . a J ~ p ~ ~ no sto ce se Ispoljiti kao sloboda, ali i tad, u svetu, a ne udada-seslru (Jedno prepodne u kuhinji poetike . .

22

spoj dve dotle nespojene r e č i koje i z g l e ~ a l e i nespojive;on je sistem bužnosti koji se otknva u ~ e d n o m t a ~ v o m

s l u č a j u Tamo gde se n a d r e . a l i s . t i č ~ p e s m ~ z a d o v o I J a v ~ ?poezijom incidenta.' k ~ o ovih I ~ c l d e n ~ a r n i h r e t a r e ~ ~ ,

D a v i č o je pronalaZIO sIstem, on Je S I ~ ~ 1 O asocl)atlvne s e ' : l ) ~kojima je bremenit jedan o v ~ k a v s ~ o J , J e ~ a n o v ~ k ~ v s l u c a ~ .On zna za s l u č a j ali ne ostaje na nJegovoJ povrsml, u .0kvI

rima trenutka u kome se taj s l u č a j dešava. On.l?a S l e ~ l kaopotencijalnu stvarnost koju treba oslob.odlt1 IZ J e ~ n o gnjenog dela u kome sakrivena. ,:esma Je pretvaranje te

potencijalne stvarnostI u s t . ~ a r n u s ~ ~ a r ~ o s t . Otuda, o?adeluje serijom prevrata, senJom S ~ l c e n J a n e p r e d v I ~ ljivih metafora, ali istovremen?, I manje, o.na d e l u ~ ei n u ž n o š ć u koja se otkriva u tlm senjama:. On,: l I ~ a svoJeunutrašnje jezgro i svoju zakonitost. To m J ~ r e ~ m c a kOJUgradi obogovljeni n a d r e a l i s t ~ ~ k i s l u č a j , onaj k o ~ ~ o s l o b a đ a

r e č i od tiranije aktuelne loglcke s t r u ~ t u r ~ . za nJlh?vo v

ženje u nove, n e p r e d v i đ e n e o d n o s e ah. kOJI ne sledI sustmutih odnosa ' tako da r e č e n i c a u ne Ide I s t o v r e m ~ n o s u s p otavljanjem' ovih odnosa i z m e đ u r e č i , v e ć n ~ z a y l s n o ~ v reCI,kao jedna po sebi data volja. U ovome se ~ e c e m c a D a v I ~ o v a ,

č a k i u nekoliko trenutaka nJegovoga .clst<?g . ~ a d r e a ~ l z I J ? - a ,z n a č a j n o razlikuje od k l a s i č ~ e n a d r e ~ h ~ t ~ c k e recemceu kojoj nema dublje, u n u t r ~ š n J o n i . z a ~ o ~ l t o s c U ~ a m e t ~ u t ~saradnje m e đ u r e č i m a , v e ć Ima samo , ~ c , d e n t ~ r n ' h spojeva ,ovi spojevi su, nesumnjivo, p r e o b r a v z ~ J n I , ali njIma sesve i završava: m o g u ć n o s t preobrazaja ( ~ a o J ~ d a n o d r ~

đ e n i "model"), koja se tu nudi, ne sledI se s l s t e m a t s . ~ I ;tu se ne ide produbljavanju ovoga susreta ~ r o ~ ~ . o ~ ~ asocIJativne nizove zasnovane na njemu, a kOJI bl clnIli pesm ,:,Kod a v i č a : s l u č a j ć e č e s t o doneti e d ~ ~ t a ~ v u no .,ll m o g u c ~nost, n e o č e k i v a n i m susretom dve reCI, ah t a ~ o sto se tajsusret otima od sudbine incidenta, od s u d b m ~ t r e n u t ~ ~ ,što on prerasta u trajanje j e d n ~ g siste' a, č i t a v e J ~ d . n e senJepromena, asocijativnim nizovIma kOY ~ r e d s t a v l J a J u buketpesme, žarki buket u njegovom granjanju, t a ~ ? da, po zakonitosti tih asocijativnih nizova, pesma dobIja sVOJU materijalnu jedinstvenost, onu gustinu, onu .. o . ~ e r e n t . n o ~ tkoju, n a j č e š ć e , n e m a u nadrealizmu. ASOCIJacIJa kOJa Je

23



kod n a d r e a l i s t i č k o g pesnika magno vena, svedena na brzisusret dve r e č i , koji se dalje ne razvija i ne koristi (u nadrealizmu to je uvek jedna n a s l u ć e n a , ali n e i s k o r i š ć e n a sloboda, ili sloboda koja proždire samu sebe, tako da je pesma

o b e ~ a n j e pesme koje propada, ili propadanje pesme), kodD a v I č ~ se produbljuj.e: pesma je ovo produbljivanje metafore sIstemom asoCIJaCIJa, tako da se i z m e đ u r e č e n i c e i

r e č i uspostavlja naj prisnija saradnja: volja r e č i i volja r e č e -nice nisu dve odvojene volje, kao što je to n a j č e š ć e u nadrealizmu 3

. One su jedinstvene jer su date jedna drugom.R e č e n i c a je otkrivanje slobode kao nužnosti o d r e đ e n o g~ e t a f o r i č k o g preobražaja r e č i . Još u najranije svoje pes

l l 1 č k o doba, kada je u nadrealizmu tražio sebe, D a v i č o jei s p o l j ~ v a o težnju ka dosezanju b i ć a pesme kao b i ć a jedinstva. Cak i onda kad je pesma lišena neposredne (verbalne)smislenosti, kao nezanemarljivog č i n i o c a jedinstva, onaje z a h v a ć e n a ovom težnjom: uvek je u osetan pokret

zaokružavanja, pokret povezivanja svega, protivan silidispersije koja je tu data neminovno, samim slepilom racionalnog č i n i o c a :

uke umrljane u blatu i mir n graniOsvrnuo se za svojom senkom

video pogled koso se sjajiU cik zore izmi leo krik

Plašiš se, šta li ?

3 D a v i č o v a r e č , i u vreme njegovog nadrealizma, ima svoju r e č e n i c u(u stihu). R e č D a v i č o v i h n a d r e a l i s t i č k i h drugova n a j č e š ć e nema svoju

r e č e n i c u : ona ne samo što sa njome nije srasla v e č joj se p r o t i v ~ a poetskokoje se tu otkriva, u iznenadnim m o g u ć n o s t i m a jezika r e č i ) , jeste inci- .dentarno, neka vrsta preneraženja od incidenta u sukobu ove r e č e n i c e ir e č i . R e č e n i c a tu t e č e , kao nekakva č i s t a s i n t a k s i č k a nužnost, bez svojih

r e č i ; r e č , z a h v a ć e n a tim oticanjem ove č i s t e sintakse, kao nekakvogslobodnog toka koji je, m e đ u t i m prazan jer je bez svoje r e č i jeste r e čkoju ova r e č e n i c a ne o č e k u saradnja i z m e đ u r e č i i r e č e n i c e ne postoji,

v e č postoji jedna duboka t u đ o s t koju s l u č a j samo incidentarno prevazilazi;i to šokom što dolazi ili od o t k r i ć a m o g u ć n o s t i onoga što je dotle shvatano, doživljavano, kao povezano. To je razaranje lažnog sklada sveta i

b i ć a ( r e č e n i c e i r e č i ) , ovim otkrivanjem veza kao i s k l j u č i v o s l u č a j n i h , alito nije i m o g u ć n o s t prevladavanja t u đ o s t i r e č i i r e č e n i c e koja reprodukujet u đ o s t b i ć a i društvenosti, njihovu pocepanost koja se javlja ovde kao

24

(Brodolom, Tragovi , br. 2, 1929). U tekstu Ostrva kojaplove kao ( Tragovi , br. 3, 1929) stihovi njegovi :

Bele l j u b i č i c eBele kao krila a n đ e l a č i s t e d e v o j č i c eU krevetu belom od perja, ptice.Suze, izvori bola,

Velike suze kao marjaš i l o s r đ aZagrlite me.Grudi su mi šire od puta

Kojim hodaju vojnici što nose u n a r u č j u smrt.P o b e ć i s vama na krilima a n đ e l a belihNa mirisu l j u b i č i c a uvelih, gore;List kao voda izvornaPutem n e s r e ć n i k aKada ć e t e me poljubiti,

savršeno su u osnovnom duhu D a v i č o v e poezije, na tragunjene b u d u ć n o s t i koju dozivaju, o s t v a r u j u ć i je v e ć , i to pre

svega ovom n u ž n o š ć u m e t a f o r i č k o - a s o c i j a t i v n i h nizova kojideluju o t k r i ć e m novine (kao i metafora n a j s r e ć n i j i h trenutaka nadrealizma), ali koji istovremeno nude i senzacijuubedljivosti te novine .kao ovako nužne jer jedino m o g u ć n e :ono što najviše pleni, u brzini ovih vegetativno bujnih ši-

renja r e č i (kao širenja horizonta sveta u nama, pred nama),otkrivanjem jednog pre D a v i č a n e s l u ć e n o g obilja, jedne donjega nepoznate snage plodnosti, to je upravo snaga ovogobilja i ove plodnosti, ali snaga koja je nezamisliva izvanovog momenta nužnosti (ili zakonitosti) u granjanju r e č e -nice, kroz stihove i strofe. To je ova krajnja t a č n o s t ili oseć a j neumitnosti koji se u ostvaruje, ta t a č n o s t i ta neumitnost koju poznaje svaki rast organske materije, svaki trenutak života prirode. O s e ć a n j e , koje se tu r a đ a , i koje ostajejedinstveno, u svojoj osnovi netaknuto bez obzira na aktuel-

osnova ove pocepanosti u samom č o v e k u ili u samom njegovom jeziku.To je č o v e k koji nema svoju r e č e n i c u i č i j a r e č e n i c a nema svoju r e č ) onako

kako ovaj č o v e k nema svoju društvenost i svoj svet. Njegova poezija jesvest o ovoj t u đ o s t i koja se p a r o k s i s t i č k i naglašava i produbljuje. On

n e ć e s a o b r a ć a n j e sa svetom koji g n e ć e .

25



ni trenutak o s e ć a n j a koje pesma kazuje i izaziva, jeste ose-n j e s a u č e s t v o v a n j a u jednom prirodnom č i n u D a v i č o v a

pesma je prirodan č i n u tome smislu što je č i n ove n i č i msputane nužnosti jednoga rasta, one ubedljivosti slobodnogorganskog samo-ostvarivanja, kojim se iskazuje slobodakao nužnost onoga što biva, a ne sloboda kao proizvoljnost.To je priroda jer je sloboda ove nužnosti (ovog zakona)

_ na delu, priroda kao sama sloboda, ili sloboda kao ova priroda. Sloboda pesme je sloboda ove nužnosti (asocijativnogtoka, m e t a f o r i č k i m preobražavanjem svega datog); metafora D a v i č o v a deluje p r e v r a t n i č k i jer je racionalno nepredvidljiva, onako kako su vegetativni oblici, u njihovomrastu, nepredvidljivi, ali ona nikad ne prekida tok pesme,v e ć ga prenosi dalje (onako kako se unutrašnje jedinstvobiljke prenosi iz jednoga u drugi njen oblik). Metafore pripadaju celini pesme onako kako delovi organske materijepripadaju njoj, kao celini : jednom unutrašnjom nuž

n o š ć u koja, ovako nepredvidJiiva jer je organska, iskazujese svojom n e o č e k i v a n o š ć u . Citanje D a v i č o v e m e t a f o r i č k epesme jeste č i t a n j e ove unutrašnje nužnosti metafore i asocijativnog niza kroz n e o č e k i v a n o s t njihovu. To je uvekisto prepoznavanje nužnog u slobodnom, neminovno-zakonitom i zakono snom) u onome što se u č i n i l o kao

proizvoljno, i upravo zato ono i jeste stvarno o t k r i ć e : nemastvarnog o t k r i ć a tamo gde nema n e o č e k i v a n o s t i (pojam

o t k r i ć a sadržava pojam n e o č e k i v a n o g ali ga nema ni izvanstvarnog sadržaja ili, t a č n i j e izvan sveta: o t k r i ć e je o t k r i ć en e p o z n a t o - n e o č e k i v a n o g a stvarnog, i u tom smislu nuž-

. nog. U duhu o t k r i ć a s r e ć u se p r e v r a t n i č k o i nužno, nemog u ć n o i m o g u ć n o p r e p o z n a j u ć i se jedno u drugom. Najvišeznanje i umenje ovoga pesnika otuda kao da je u tome : onzna, kao niko ni pre ni posle njega, za i z n e n a đ e n j e koje necepa pesmu.

U vreme Hane koje je vreme t v o r a č k i zrelog osvajanjaovih serija p r e v r a t n i č k i h trenutaka, D a v i č o je v e ć dolaziodo vrhunaca te svoje m o ć i , tako jedinstvene u srpskoj poe

ziji,m o ć i

za liriku kontinualnog diskontinuiteta za lirikukoja je, s onu stranu unapred date ideje, jedan m e đ u s o b n opovezani niz p r e v r a t n i č k i h trenutaka, od kojih, m e đ u t i m ,

26

nijedan nije proizvoljan (zbog č e g a je tu niz i m o g u ć a n ,odnosno stvaran), ali tako što svaki ima, ipak, u č a s u kad

se objavljuje, svu snagu nepredvidljivosti . Ova prevratništva su iracionalno-diskontinualna; ona su sama objavaslobode; nužnost, m e đ u t i m , njihova (koja se otkriva naknadno, prodiranjem u celinu pesme, osvajanjem svesti oo toj celini), jeste racionalnost ove slobode, ili sama ta

sloboda, njen unutrašnji kontinuitet. To je uvek se rijaprevrata, protiv tiranstva date l o g i č k e strukture, serija kojaje, m e đ u t i m delo jedne nužnosti u toku, jedne kontinualnevolje ove nužnosti kao unutrašnje evolucije koja se izražava naglim, udarnim skokovima. o D a v i č a do njegoveHane nije bilo u srpskoj poeziji (a pogotovo ne u oblikusoneta) takve nepredvidljivosti bokorenja osnovnog impulsa i duševnog motiva pesme, takvog vizionarskog auto-matizma ali nije bilo ni takve povezanosti (takve gustinei p u n o ć e vizije) svega što se ovde kao nepredvidljivo objav

ljuje i svojom n u ž n o š ć u prepoznaje u datom, d o z i v a j u ć ib u d u ć tokovima asocijativnih serija koji su tokovi oveceline kao ove nužnosti u ostvarivanju. D a v i č o je uspevaoda iznenadnost n e o č e k i v a n e veze, koja sama sobom delujekao č i s t i prodor iracionalnosti, kao pauza u svetu suprotnasvakom sistemu i svakome povezivanju u celinu, otkrijekao vezivnu snagu: njegove veze koje u prvom č a s u delujukao. ~ a s t a v n e pauze, otkrivaju se, tokovima pesme, u svojsVO O materijalnoj m o ć i To je, u stvari, poricanje pauzeili poricanje praznine, i to kroz njih i u njima samima:rad materije, i njenih osnovnih zakona, ne prestaje nigde,i nikada: i tamo gde izgleda ponor jeste neko dodirivanje,neka m o g u ć n o prelaska . I tamo gde sve izgleda kao da je

rastavljeno zauvek, ima nekog povezivanja, nekog spajanja.Svaka jeka ima tu svog odjeka. Svaki trenutak asocijacijajeste deo koji pripada stvarnoj celirii pesme, koja je celinajedne nužnosti i po toj nužnosti), ali ne u g r o ž a v a j u ć i timeslobodan b u d u ć i tok pesme. D a v i č o je uspeo, sa sluhomza ove asocijativne nizove (kao sluhom za jedinstvo sveta

koje.se

doziva kroz jedinstvo pesme), zate

nizove koje jeotknvao ponekad sadržane u jednoj jedinoj vezi r č i (kaonjenu potencijalnu stvarnost), u jednom jedinom odlomku

27



stiha, da izmiri pesmu (kao sistem) sa i z n e n a d n o š ć u n e o č e -kivanog obrta; on je uspevao da racionalnost onoga što jenužno izmiri sa i r a c i o n a l n o š ć u ovog n e o č e k i v a n o g prevrata,o t k r i v a j u ć i u iraciopalnom njego vu unutrašnju, skrivenuracionalnost što je , u njegovoj najbitnijoj pesmi, otkrivanjenužnosti u slobodi:

Pod runom bonace medvedi od ledapo dnu love ostvom školjke i škrgavce.I č i t a v e lade, jarboli, bez redaplove im kroz glave s posadom naglavce.

Zeleni mlaz riba i senke govedaprošli su ko jeza kroz alge i prstavce.Iz srca dubokog i budnog medvedakrupne surle plime idu u sve pravce.

I nose na č e l u lavlji lik guba ca ,krv i gnev sa lica bolesna i bleda,vreli kaput dana za mraz goluždravca,

starog pasoglavca, zubatog grbavcašto zna kako grozno dno mora izgledakada gladna vesla grize gladna beda

Hana, pesma ll). Kroz sve t e č e nezadrživo, kao nekakvapraosnova pesme, u s h i ć e n j e što ne prestaje ni onda kadapesma peva crne zavese, smrt i nasilje: kod D a v i č a znanjeo svetu nikad nije j a č e od u s h i ć e n j a kojim gori njegov met a f o r i č k o - a s o c i j a t i v n i duh, obuzet vrtlozima sveopšteg preobražaja i sveopšteg m e đ u s o b n o g dozivanja i povezivanja.Smrt nije j a č a od metafore. Tamo gde ima metafore, smrtnema poslednju vlast . Preobražaj i smrt su nepomirljivi.Ako je preobražaj n e m o g u ć bez smrti (onoga što se menja),smrt je samo njegova poslenica, neka vrsta njegovog sredstva. Ona je njegova služavka koja nikad n e ć e postati sve

vlasna gospodarica. I usred znanja rugobnog sveta, rugobnegluposti i nasilja, t e č e nesmanjenom snagom ova m o ć povezivanja: smrt ne samo što ne zaustavlja ove asocijativne

28

serije, kroz nabujalu plimu m e t a f o r i č n o s t i v e ć i č a k podi č e kao nekakvu iskonsku strast života. Ona je u njihovoj

službi. Smrt služi životu, njegovom pokretu i njegovimmenarna, onako kako služi metafori. Znanje smrti je ovde~ ~ m o g u ć ~ : \ O . Onako kako je smrt funkciju strasnog gorenjalli funkcIJU metafore. To znanje je za ovog m e t a f o r i č a r auvek jedno znanje u

m e t a f o r i č k o mjeziku kao jeziku ljubavikoja, k a z u j u ć i i smrt, svejedno ponovo je na svom poslu

seopšteg povezivanja. Jezik je ovde a č i od smrti. To znanjenije j a č e od ovoga m e t a f o r i č k o g jezika, ono ne uspeva da

ga nadvlada, da ga obeshrabri, da ga izvede iz bokbrastevišesmislenosti svega što se u svetu, kroz jezik, otvara jednod ~ u g o m u j e ~ n o m e r n o s t u linearnost r e č i kojom .ono jedmo urne l pnstaje da govori Na dnu stiha:

Kažem - smrt, a ljubim usnom ko predeo

(u pesmi Kažem - smrt, a ljubim , nataloženo je ovo is-kustvo m e t a f o r i č k e totalizacije koja je neizbežno bokorenje t v o r a č k o g nagona kao samog nagona života i tamogde je svest, gde je znanje o zauvek prosutoj krvi . Kada· se .ovim jezikom, ovom usnom ko predeo d o t i č e i sama za krv:

Krv - vrisnula majka iz leša d e č a k akrv - otac podzemni, sa srcem ko nokti

Posle muka) , ni ona, ta krv, ne može da ostane ono štoj e s t ~ prosuta a najmanje samo krv. Iona se preobrazava, makar l jezom, makar i krizom, u samoj sebi; i onase razbuktava u jedan predeo · ona je ta vrisnula majkaovde, iz leša d e č a k a ta majka u tom lešu ili taj vrisakživ?ta za životom, to prisustvo nemirenja, to p o d s e ć a n j ema}kom, na r o đ e n j e ta strava podzemlja, u vizionarenju .kOje , na trenutke, dostiže n a j s t r a v i č n i j e vizije pakla, alikoje prevazilazi smrt, i prosutu krv, koje ih ne zna onakokako ne zna ništa što jeste, u nernirenju s njim. Ovo nemi

renje je zato nemirenje sa znanjem, pa i nemirenje sa istinom ; m e t a f o r i č k i i č o u najvišim svojim trenucimau p u ć e n je ne-znanju. Moment metafore i kod njega p r e t ~

29



postavlja moment neznanja : najviše njeno znanje jesteovo neznanje. Pre njega, u n a j z n a č a j n i j o j svojoj epohi, kodDisa, metafora je bila data n e m o ć i za znanje, n e s p o s o b n o š ć uza koncentraciju; kod njega, ona je data nemirenjem saznanjem, po cenu otimanja od znanja, spaljivanjem svegašto se zna, ali i samog duha znanja koji postaje duh neznanja ili duh znanja n e p o s t o j e ć e g (kao n e p o s t o j e ć e totalnosti č o v e k o v o g č o v e k a i č o v e k o v o g sveta). Vizionarniduh D a v i č o v koji kroz nas vidi totalnost, od jednog do

drugog suko ba, obdaren je neznanjem basnoslovno : njegovo znanje totalnosti jeste neznanje nas (koji za njega samosmo nekakvi oblici d e l i m i č n o s t i ) . Jedino ovakav duh neznanja sanja san o totalnosti, i jedino on može da je zna i

č a k , da je "vidi". 'To je vera u jedinstvo, ili vera u svet, s onu stranu

. k o g . k o n a č n o g znanja o svetu, i protiv tog znanja, koja

Jedmo Je ovako sposobna da vidi svet jer je slepa za postoj e ć e kao za stvarnost stvari, p o j e d i n a č n o s t i razdeljenosti.Znanje je znanje pocepane stvarnosti, raslojenog sveta.~ n ? zato i ne t , , : a ~ n o s t v e ć stvari. Vera je uvek traženje

J e d l I ~ s t v a sad · razJedmJenog sveta; ma koja, i ma kakva,ona Je .vera u . v ~ t . Bez nje, svet je nevidljiv. Bez nje, on je

samo Jedna Ideja bez tela, usred stvarnosti p o j e d i n a č n o --usamljenog, nepovezanog. Vera je nemirenje sa svetom kaopredstavom. Ona je traženje tela sveta, pokušaj izlaska svetaiz .ideje : stvarnost, i zato pokušaj r o đ e n j a sveta u duhu,

neJzbežm pokušaj uništenja razlike i z m e đ u ideje o svetu isame stvarnosti sveta, pokušaj duha da postane svetskiduh . Metaforisanje je kod D a v i č a ova vera u svet, ta verana d ~ l u ; . ujedinjavanje č i n j e n i c a sveta, i č i n j e n i c a duha,tako Je Istovremeno i ovo ujedinjavanje duha i sveta, iliovopreobražavanje duha u svet. Svaki trenutak pesme uvekje zbog toga jedan stepen više u tom p o - s v e ć e n j u subjekta.Pokret ove asocijacije je uvek pokret naviše (kao u pesmiUsne):

a mojih usnica i z l e ć u varnice

Brze ko trzaji strasti, snop mirisa,ljeskave ko zvezde, pa ko lastavicehrle da te grle srcem bez obrisa;

30

Usne s perajima munja koje strmevo dodelnicama, rekama u žaru, usne - delte vatri, matice bez krme ,s t i s u ć sisa svoda, s nebom na ugaru

To je progresivna asocijativnost, od nižega ka višem, kaoput subjekta njegovim preobražaj em u svet, njegovim po

- s v e ć e n j e m . To je asocijativnost t i p i č n o religijska, tehnika t i p i č n o religijskog duševnog stava. U tome kao da je

osnovica D a v i ~ o v e pustolovine, nien ugaoni kamen, pra-stav svakog njegovog stava, pred svetom i pred sobom

u svetu i u jeziku: verovanje kao verovanje u č u d o , v e r o ~vanje b ~ z a z l e n o - n ~ p o m i r l j i v o g duha ili duha genija detinjstva. Taj ~ d u h o t ~ n v a . ~ v d e k r o ~ D a v i č a , kao religijskiduh , a sam ovaj rehgIJski duhovru stav, opet, p o t v r đ u j ese t . ~ k o kao s.tav n e m o g u ć bez ovog genija detinjstva, toggenv a neznanja kao znanja č u d a , i zato jedino m o g u ć n o ggemja. pobuna. Samo je genije detinjstva genije pobune.Gde njega netpa, odsustvuje i pobuna, ili je .prividna15

.

. . 14 Usnice s kQjih . ~ l e ~ v a r n i c e II QVQm hrljenju ka zagrljaju kQji

bl bIo. s v e Q b u ~ v ~ t a n , kQJI bI QbuhvatIQ sav svet, pretvaraju se u usne sperajIma munja , ~ e t a f Q ~ Q m kQja je r a đ a n j e , i Qbjava, jednQg nQVQg

prede/a (pesma PQClllJe su hQm: " Kažem - smrt, a ljubim usnQm ko.

predeQ"), QVQga u kome se s r e ć u svet ispod zemljine PQvršine, tamni iglUVI svet mQra, aSQClranQg ribljim perajima, i svet nebesa, aSQciranQgmunjama, na putu ka tQme da PQstanu "delte vatre .. s sisa sVQdaa n ebQm na uga u". Varnica s usne, j e z i č k a varnica, pretvara se u svetski

PQzar, kQsmlckQ gQrenJe: to. ječ Q v e k k j ~

plamenom jezika, PQstajesvet Jezik Je Qvde ven a n j e č Q v e k a i sveta.

IS. OVQg . ~ e r o v a n j a u č u d o . nema kod drugih pesnika leve ' revQluciQnarne IdeQIQgIJe ; Qm su nemaštQviti, lišeni m e t a f Q r i č n Q s i lišeni hum o r ~ Om se bune pro.tiv sveta, i PQzivaju na svetski prevrat, ali nisu ustanju se . 'Qh,une m prQtiv)edne jedine č i n j e n i c e tQg sveta, makar inaJbeznacaJllIJe, sto p ~ d a u nJlhQvu svest, njihQv vid i njihQv sluh : njihQV , ~ a c I O n a l ~ z a m , kQJI se pravdao. n a j č e š ć e PQzivanjem na nužnu ,jas-

nQst , u s uzbl b u đ e n j a reVQlUCIOnarne svesti, jeste delo. Qve kapitulacIJe pred ClllJelllcama, pred njihQvQm snagQm. PQredak sveta se QvdeoptuzuJe, ali I kroz te Qptužbe ( n a j č e š ć e nQvinarske retQrike kao. kQdJQva.na P Q P Q v i ć a ili Č e ~ Q m i r a M i n d e r Q v i ć a , Qn dalje traje ka'Q PQredaksavrseno. neprQmenJen, cak I neugrožen na ravni duševnQj. o č u v a sVQje

d e t e ~ m l l l a n t ~ , SVQJ p a r a l e ~ ? ~ a n ; t sila u svesti, kQja Qstaje neizmenjena.On cuva dati kontlllwtet ClllJelllca, kao. datu s i n t a k s i č k u fQrmu svestiu r e č e n i c i neizmenjenQj, s r e č i m a z a t e č e n i m t ~ k v e kakve jesu, ne s a m ~

31



Samo je on verovanje u č u d o u najvišu alhemiju do kojeje duh uopšte došao, u taj basnoslovni verski (religijski)alhemizam, koji je progovorio jezicima zaista plamenimkroz D a v i č a jedino, verovanje u č u d o nad č u d i m a : da z

n a j m r a č n i j e g zla da se rodi najviše dobro, da je svet razje-

otisci jednoga sveta vet i prenosnici njegove volje, jedno p a m ć e n j e tog

sveta što dalje iz njih z r a č i . Tu nema m e t a f o r i č k o g prevrata, jer ima ovogsvevlasnog kontinuiteta. Svuda gde se č u v a data struktura svesti, č u v a seovaj dati kontinuitet, kao tok te svesti, racionalizovane po merama datoga

iskustva (date razlike i z m e đ u on'oga što se oglašava za m o g u ć n o izato dozvoljeno, i onoga što se oglašava kao n e m o g u ć n o i zato zabranjeno),i svuda tu volja za kontinuitetom je a n t i - m e t a f o r i č k a volja, ona se protivimetafori onako kako se protivi zevu diskontinualnoga bez koga nemametafore, kao prekida u ovome kontinuitetu, kao izazova praznine (ni štavila) u njemu. Otuda je kod pesnika pokreta takozvane socijalne literature (kasnije litera ture novoga realizma , koji se s D a v i č o m nikada nisu pomirili, sve u znaku jedne starmalosti, jedne s t a r a č k e rnrzovoljnosti. Tu genije detinjstva nije ni mahnuo krilom, ni dodirnuo m a ~ a rsvojom senkom ove du še. Bez humora, kome se protive onako kako seprotive izazovu diskontinualnog kao iracionalnog , ovi anti-meta

f o r i č a r i su ogrezli u duševnom .\conzervatizmu, koji sabratski dele sa pesnicima otvorenog, svesnog konzervatizma. Oni su za raZum 'i razum-

nost , na koje se star svet kao svet zatvoren u svoje iskustvo, u svojeznanje n o g i u ć n o g uvek poziva u sukobu s genijem detinjstva. Oni u D a v i č u vide kockara s besmislom, koji igra u sve blago revolucij,e, nepromišljeno, a možda i iz nekog a n a r h i s t i č k o g inata koji onivide u ovome dozivanju besmisla , u b e đ e n i da je revolucija m o g u ć n au duhu datoga smisla kao nekakvog v e č i t o g smisla za njih nema progresije smisla, njegovog preobražaja. Smisleno se zna, jer se zna šta je

besmisleno. Današnje smisleno za njih nije ono što jeste: . e r a š n j a bes

smislenost, progonjena ognjem im č e m

u ime aktuelne smisla. Svettako treba da se promeni, ali bez promena u samim prostorima smislenogi besmislenog, racionalnog i iracionalnog : promene sveta nisu i našepromene. Svet je nešto izvan nas ; svet se menja, i p r o m n i ć e m o ga mikoji se, m e đ u t i m ovako ne menjamo. Na ravni poezije, to je č i s t o osporavanje duha slobode, jedno nasilje nad njom koje, savršeno bez obzirana to kakvim motivima da se objašnjava, ostaje to što jeste : nasilje. I

nasilje u ime revolucije je nasilje, i zato je anti-revolucionarno: demistifikacija staljinizma to je vanredno jasno pokazala i dokazala; u imerevolucije može se biti kontra-revolucionar isto koliko i revolucionar.)Ako revolucija nalazi jedan m o g u ć n i svoj jeziku poeziji Oskara D a v i č analazi ga kroz ovu njegovu sposobnost za genije detinjstva (kao genijapobune koji je genije metafore i humora), za diskontinuitet onoliko koliko je on protiv datoga kontinuiteta, na putu ka novome kontinuitetukoga van m e t a f i z i č k o g preobražaja (posredstvom humorno-diskontinualnog skoka) nema niti može biti.

32

dinjenosti hrana za svet sutrašnjeg jedinstva, da mržnjada se preobrazi u ljubav, velikim zanosom t v o r a č k o g poricanja onoga što jeste, velikim preobražaj ima, kao što selarva, p o s t a j u ć i gusenica, preobražava u leptira16

. Jedino

ovaj č o v e k vere, kao vere u stvaranje koje je n e m o g u ć n obez č u d a preobražaja. i koji je prirodan č o v e k zato što je

o v e k č u d a isto koliko i sama priroda (po m o g u ć n o s t i preo

bražaja on je u prirodi), može da vidi ono što mi ne vidimo,to kako:

Iz zaklanog.grla odmetnik iz e ć e

Zvezda nad vrhom) , i da , ovako obuzet zakonom sveopšteg preobražaja, sanja kao ovaj pesnik nemirenja (u pesmiJavni snovi)

Sanjam d sam buna zbita u rov uzak,pritisnuta nebom u jaje t i č i j egde rastem pod ljuskom z g r č e n dok ko pljusakmesto mene svet iz mene ne probije.

Jedino on može u svom snu o totalnosti kao sopstvenoms v e ć e n j u koje je p o - č o v e č e n j e sveta, da veruje u ovo

preobra.žavanje p t i č i j e g jajeta u svet, on kod koga sve sepreobražava, i biva poezijom jer se č u d o m preobražava,i ukoliko se preobražava, ta poezija koja je č u d o n delu,

u snu o nekakvoj ovakvoj eksploziji pobunom komprimovanih energija. u se n e ć e i ne može d se h o ć e jezik kaooticanje, mirnim tokovima, onoliko koliko se h o ć e skokoviti napredak mutacijom, naglim preobražajima; njegova

16 To je D a v i č a u s h i ć a v a l o u biološkoms.vetu: zakon mutacijeoblika opsedao ga je kao jedan od osnovnih zakona prirodnog stvaranja.(Pesma bi imala, m e t a f o r i č k o - a s o c i j a t i v n i m preobražajima, ,da kopira

prirodu, ali ne spolja, kao niz s t a t i č n i h slika, prividno gotovih oblika, v e ćiznutra, u samom tvoraštvu.) Ovu metaforu o larvi, gusenici i leptiru ponovio je on u nekoliko mahova :_ona ' je na samim njegovim ' e s n i č k i m

p o č e c i m aprva

r e č e n i c au plaketi Anatomija: Bila si prvo larva i njenalutka pa dete . a za tim kasnije, u Flori: leptir možda drhti tako nad

t u č k o m g u s e n i č a v glave Prkos n o ć i Ieptirske zastave ne lepršajusa koplja gusenica a druge) .

33



energija kao da se zadržava, po cenu najviših napora b i ć a ,jer se h o ć e jezik kao eksplozija izazvana ovim sažimanjemenergije do preko granice m o g u ć n o g , do vrhovne p r e ~ r a t

n i č k e maštovitosti eksplozije koja jedino ovako, prskanjem,raznošenjem datog (pa i pesnikove date svesti), ostvarujesvet. Herojski stav nije anti-prirodan v e ć jedino prirodan:

on je stav ovog samoponištenja datog u slavu ~ e - d a t o ~ ,kao samo-poništenja nižeg u slavu višeg. Kompnmovanje

j e z i č k i h sila je tu veliko, a brzina a s o c i j a t i v n ~ k r u ž e n j ~ ,pod kamdžijama volje za t o t a l n o š ć u , jeste brzma za k o ~ uje sposobna samo neizbežna eksplozija o : , ~ k o do. I . ' s ~ a n ~ adovedene energije jezika. Serija metafoncko-asocljatlvmhpreobražaja pesme je serija ovakvih eksplozija što pale

jedna drugu. Pesma je, u najvišim trenucima D a v i č o v em e t a f o r i č n o s t i , kao u najvišim trenucima njegove religioznosti, zbog toga vanredno zatvorenog oblika: ovo jajep t i č i j e " iz koga ima, eksplozijom energije jezika i duha kom

primovanih u njega, da ' se rodi svet svejedinstva17 . Nema

17 Pesma D a v i č o v a , u knjizi Višnja za zidom gotovo kao dit -ponavija ovaj udes ljuske · jajeta: ona ima jednu z a o k r u ž ~ n o s t što zaista

p o d s e ć a na zaokruženost idealno zatvorene f ~ r m e Jajeta, I kOJa ~ a o dit Jenametnuta ovim nalogom za silnom kompresIJom, za sakupljanjem energije, za zatvaranjem u obim što manjeg p r e č n i ~ ~ a za silinu. u d u ć e eksplozije, ovoga eksplozivnog p r e o b r a ž a v a ~ ~ a I I c n o - p o J e d m a c ~ o g u svet.To zahtev za totalitetom traži ovu eksplozIJu, a sa njom 1 ovaj oblIk Idealno zatvoren, koji jedino o m o g u ć a v a ovakvo skupljanje, ovakav silni

naboj energije. Ako je zahtev za totalitetom zahtev za apsolutnom slobodom (kao slobodom od svakog o g r a n i č e n j a ) , onda je on paradoksalno

i zahtev za ovakvim, idealno zatvorenim oblikom, a ne za slobodnomformom. U tome se krije i osnovni razlog D a v i č o v o g povratka kla

s i č n o j formi, pa i formi soneta, a tu je negde možda i razlog što ga je privukao magistralni Tin U j e v i ć č i j a k l a s i č n a , upravo p a r n a s o ~ s k a metnka

je pre svega sredstvo za ovo komprimovanje energije duha I e ~ e f P J e Je:zika,. kakvo je n e m o g u ć n o , izgleda; u slobodnom stthu. Ako Je UJevIcu strogom obrascu tražio odbranu od gubljenja u r e l i g i j ~ k o j aI?solutnosti, nepomirljivo sa s v e š ć u i sa jezikom, pa I sa ma kakvnn oblIkom, on

je tu, t a k o đ e , nalazio ovaj visoki energetski napon, ovo skuplJ.anJe suzdržanih sila b i ć a " njihovim ovakvim skupljanjem s v ~ do g r ~ m ~ eksI?lo:zije, tako: da je govor pražnjenje ovih. s ilno k O T I ? p r : m o v ~ n i h sila b l ~ Ijezika, na samoj granici i z m e đ u nelllostt I eksplOZije sto bl odvekI; u neiz:reci vost govor uvek i z m e đ u izreciv6g i neizrecivog, kao na samOj gramcIb i ć a i n ~ c b i ć a . B i ć e zatvoreno ll ovaj strogi m e t r i č k i obrazac jeste buna

34

tu straha od sopstvenog nestanka, v e ć ( t i p i č n o religijski)upravo žudnje za nestankom, s tim što to i nije stvarni nestanak, onako kako ni smrt nije stvarna smrt, v e ć preobra-

žavanje datog, pokretom ka sve višem, sve svetskijem ,transcendencija. Svet koji ovako biti dozvan jeste uveksvet mesto mene . On č a k jedino i može da bude ako ovojaje mog Ja prsne, pa on kao pljusak iz nje,ga probije: ovo

Lbita u rov uzak .) Ponornost, udarnost slika, u kojima uvek ima n e č e g an o ć n i č k o - v i z i o n a r s k o g , r o đ e n o g kao u halucinacijama, dolazi pre svegaod toga; sve je uvek u ovoj velikoj n a p e t o s t ~ i z m e đ u s t a t i č n o g i apso

l u t n o - d i n a m i č n o g , u podjednakom otporu ć u t a n j u i ovoj eksploziji, izato uvek s velikim naponom. Ono u j e d n a č e n o - d a m a r a j u ć e , što dosežeponekada, ne retko, monotoniju skandiranja, s v o d e ć i muziku na njenosnovni, gotovo dogmatski postavljeni obrazac ritma, s k l a s i č n i m metromi stopom, tu je neizbežno. Ono se javlja i kod D a v i č a , i njega n a m e ć e istokao i kod U j e v i ć a ovaj zahtev za komprimovanjem energija, zahtev kojivodi do na sam rub eksplozije, kada snaga koja se u dostiže jeste po djednako snaga odolevanja ovoj eksploziji i snaga same energije koja njojstremi, ili snaga otpora ovoj energiji ravna njenom intenzitetu. Ovaj

a t e i s t i č k i nadrealist i komunist se samim zahtevom za t o t a l n o š ć u našaoneizbežno na istom putu k l a s i č n e metrike kao k a t o l i č k i mistik U j e v i ć

č i j e k a t o l i č a n s t v o je t a k o đ e san o totalnosti, o jedinstvenom svetu, o apsolutnoj ljubavi: nigde se taj zahtev za t o t a l n o š ć u ne izražava i ne dokazujekao ver upravo po ovoj nužnosti k l a s i č n o g metra i k l a s i č n o g oblika. Tajzahtev za t o t a l n o š ć u , ta samo-ljubav ljubavi vodi ovoj t a č k i gde se s r e ć uimplozija i eksplozija. Snaga asocijativnosti je upravo od ovog napona

što tu nastaj e; ona ponavlja snagu mašte zatvorenog b i ć a kao da b i ć emora dit bude sapeto, zatvoreno m đ u nekakve sopstvene svoje zidove,kao da njegova težnja ka izrazu mora dit ima podjednaku protivtežnjubezizraza, otpora govoru, ali u njemu samom, dit bi tek u mašta j e z i č k amogla dit d o đ e do pune svoje snage, i dit bi tek tu asocijativnost dostigla

punu svoju brzinu. Ako je v e ć m o g u ć n o porediti D a v i č a sa U j e v i ć e mpo ovom zahtevu za t o t a l n o š ć u koji vodi susretu implozije i eksplozije,zatvaranjem b i ć a u strogi poredak ritma i metra, zatvaranjem koje jeasketski mobilizatorsko, na liniji ovoga p o v e ć a v a n j a unutrašnje energijejezika, energije mašte i asocijacije, kojom se mašta razbuktava, neizbežnoje u o č i t i : kako je brzina asocijacije v e ć a kod D a v i č a , pa je time i v e ć iprodor r e č i u r e č , j a č i moment onoga m e đ u s t a n j a i z m e đ u r e č i , izazvanogovim prodorom (sa njim j a č i je i moment iracionalnosti), s tim što je dubina njenoga zahvata zbog toga, u ovome njenom maksimalno ubrzanomispoljavanju, manja no kod najbitnijeg U j e v i ć a , onoga iz Kolajne i Lelekasebra. - Sa razvojem m e t a f o r i č n o s t i kod D a v i č a ide, paralelno, i od njeganeodvojiv, razvoj ovoga k l a s i č n o g metra. Ta silina· e t a f o r i č k o g preobra

žavanja uslovljena je ovim strogo datim metrom (sa odstupanjima kojasu u njegovu slavu, koja naglašavaju, p o d v l a č e , njegov obrazac, na neki

n a č i n ga definišu). Otuda iz vremena Hane naporedo, ovako m e đ u s o b n o -zavisni, idu ka pesmama iz Višnje za zidom i ovaj porast m e t a f o r i č n o s t i

35



"mesto mene uvek peva jedan glas u horski stoglasnomb i ć u D a v i č o v e pesme; njega pevaju svi dosegnuti zvuci,slike, metafore, ali i sva b i ć a , na njihovom putu utapanja

u tu uvek novu novost, a s o c i j a t i v n o - m e t a f o r i č k i m vrtlozima, od eksplozije do eksplozije, od nižeg ka višem, od

s porastom asocijativne brzine) i ova strogost k l a s i č n o g metra, ovo za

tvaranje u jaje pesme koje ima d prsne u svet: oni su determinisaniporastom revolucionarnog ognja, koji je za D a v i č a ovaj zanos totalne( t o t a l i z u j u ć e ) ljubavi, ovaj zanos vere, ili sve nezadržljivije pretvaranjezanosa u ljubav, sve v e ć a apsolutizacija ljubavi. Silina ritma ovde je jemstvo maštovitosti, onako kako je sam ritam zaloga i provodnik sile iracionalnosti i, kroz nju, njene unutrašnje negacije, one svesti koja, kao pod

pretnjom poplave ove iracionalnosti ritma, pokušava kroz ritam da pro-

gleda, da vidi sliku, da se slikom (tim najnižim svojim oblikom) spase od

gubljenja u ovoj iracionalnosti. Ono vizionarno, što se ovde neumitno

javlja, jeste od vizionarnosti neizbežno svojstvene ovim ljubavnicimaljubavi kakvi su, svaki na svoj n a č i n m e đ u s o b n o toliko suprotni, a opet

po ovome osnovnom stavu i udesu suštinski bliski D a v i č o vezanog stiha

i U j e v i ć : ta vizionarnost je izraz ove svesti ugrožene i r a c i o n a l n o š ć u apsolutne ljubavi, i r a c i o n a l n o š ć u vatre vere, i r a c i o n a l n o š ć u silne o s t r a š ć e n0<ti b i ć a ta vizionarnost raste sa stepenom ove ugroženosti svesti isnagom njene odbrane. Ovde gotovo da i nema muzike, u jednom višemsmislu r e č i jer je ritam, koji je preduslov muzike, ali nije muzika (ona

je prevazilaženje ritma), ovde suprotstavljen muzici onoliko koliko je

suprotstavljen svakome svom usložavanju, na putu ka prevazilaženju.Tu je n e m o g u ć e usložavanje ritma upravo zato jer se nagonski traži ovaudarnost iracionalnosti, njena maksimalna agn:sija, kao maksimalnoiskušenje za svest, u maksimalno zaoštrenim sukobima auditivnog (iracionalnog) i racionalnog (vizuelnog), kao jemstvu za ispoljavanje ovih

o b j e d i n j a v a j u ć i h m o ć i b i ć a ovoga povezivanja iracionalnog i racional

nog kao povezivanja samoga sveta (iracionalnosti) i č o v e k a (svesti, racionalnosti). Jedinstvo auditivno-vizuelnog, kao jedinstvo iracionalno-racionalnog, ili, najzad i u poslednjem ishodu), kao ovo d i n a m i č k o jedinstvo pesnik vet, zahteva ovaj s t r o g ~ vezani stih. Slobodan stih je fatalno slobodan i od ovoga d i n a m i č k o g jedinstva. (Srpska k o s r n i č k a lirika, posle 1919, tu je izgubila svoj dublji poetski kosrnizam: do stvarneuniverzalnosti tu ne dolazi onako kako ne dolazi, u pesniku, do ovoga

d i n a m i č k o g sjedinjavanja njegovog sa svetom: ' on ostaje izvan sveta jer

ostaje izvan m o g u ć n o s t i za ovo prožimanje auditivnog i vizuelnog. Oni

nisu m e đ u s o b n o uslovljeni u njoj, nisu srasli. Oni su slobodni i ne sastajuse. Tako se tu ne sastaje" kosrnos sa samim sobom.) Taj vezani stih, sk a t e g o r i č k i postavljenim obrascem apriornog ritma zahteva i, č a k , jedino

kao da dozvoljava, s jednom višom o p r a v d a n o š ć u upravo sama vef l utotalnost kao vera u apriorni smisao: taj apriorni smisao traži ovaj apri-orni ritam (taj dati obrazac), onako kako traži m e t a f o r i č k o preobraža

vanje datog ka ne-datoj totalnosti.

36

larve ka leptiru, od p t i č i j e g jajeta" ka svetu, od ljubavnikaka ljubavi. To je stvaranje (ljubav) kao samo-poništenjel i č n o g . To ( p o - s v e ć e n j e ) je p o i s t o v e ć e n j e umiranja, u herojskom č a s u borca, sa s t r a š ć u . To je strasna agonija, to je

pesma ljubavi što s ostvaruje samo s m r ć u ljubavnika, njegovim gubljenjem u njoj kao u nekakvoj nezadrživoj poplavi:

Smrti, grliti j vatra bez svojine,vatra što ne gasi niti zna za plamen,

a gori mi ime, pa pitam s pržinebuktim li ili sam v e ć grm, drum i kamen?

U groznici) . Anti-svojinski stav prerasta ovde u ovaj stavreligijske ljubavi kao u stav sveta, stav opštosti nadstavljene .svemu l i č n o m . To je bitno anti-svojinsko opredjeljenjereligijskog duha. To je komunizam D a v i č o v pa i onaj

kolektivizam koji se, kao ideal, ovde jasno o s e ć a , ali naovoj ravni duševnoj: ta ljubav koja je duševna "kolektivizacija", nadilaženje l i č n o - s v o j i n s k o g , u sebi i d e n t i č n o g ,na putu ka idealnom m e t a f o r i č k o m svejedinstvu, . kao ka

s v e t ~ koji je sve objedinio, s onu stranu svakog znanjasebe. Ovo neznanje sebe je znanje ove ljubavi, njenosamo-znanje koje je, m e đ u t i m neizgovorljivo : jezik ostajes nama, neujedinjenim, s nama r a z l i č i t i m . Gde je r a z l i č i t o ,l je jezik, na putu ka jedinstvu. Jezik je jezik ljubavnika

a ne ljubavi. Ljubav je s onu stranu jezika. Ona je bez imena.To je vatra koja spaljuje ime'onih što je traže, ali koja spaljuje i svoje sopstveno ime. U ljubavi nema imena niti ga zanju može bitif8. Ljubav je poplava, nestajanje u njoj:

18 Tako Hana nema svog' " identiteta ; ciklus njoj p o s v e ć e n č a k je

prevazilaženje tog identiteta, uopštavanjem Hane ka opštem simbolu

ljubavi i gladi (gladi za ljubavlju) u nemirenju sa s m r ć u : od željene ženeona postaje k o đ e ljubav. U epohi Višnje za zidom je ta apsolutna ljubav Srbije, dozivana v e ć u ciklusu Hana (pesma 14), a posebno u pesmiSrbija, napi ' anoj na Kopaoniku, 1939, tako da može da se poveruje :

kako je, 1 1 knjizi Višnja za zidom, Srbija, u stvari, Hana u revoluciji. Onaje jedna apsolutnost, koja se tražila v e ć kroz pesmu Srbija. Ova pesma još

ne zna tu apsolutnost. To je igra p r o t i v u r e č j a na putu k totalizaciji ljubavi u s v e s a d r ž a v a j u ć e m simbolu Srbije: tu je još prisutn a svest o protivu-

37



Ljubavi, poplavo preko brega dana,kurjuk tvojih reka raspie se u morenaglo, ko grom što se iznad gromobranakao rog zario u šumne pono re.

č n i m sastojcima ove apsolutnosti, svest koja je, uostalom, u samojosnovi ove pesme. P r o t i v u r e č j e je ovde i z m e đ u Srbije bede, gladi, " pes megluve žalopojke", kletve i zalud ne etine, dece u l a ž i g a ć a m a koju ona

hrani više prosom, više postom" i pobune, te Srbije m e đ u bunama,i m đ u š l j i v a m a , te "pesme m e đ u narodima : to je, u stvari, p r o t i v u r

i z m e đ u svesti o Srbiji i ljubavi za nju, p r o t i v u r e č j e koje ć e , u č a s u revolucije (koju je Oskar D a v i č o doživeo kao jedan zanos), kao u č a s u pro

k l j u č a l e pobune, da bude nadvladano svepobednim zanosom. Ima, istina,i tu tragova ovog p r o t i v u r e č j a , njegove t r a g i č n e d r a m a t I č n o s t I kada se

zna da je Srbija i mržnja i bol i krv (u pesmi I krv. ;.: ,,1 bol je, moj brate,Srbija da prostiš , ,,1 mržnja je nekad Srbija, da prosti", ili: ,,1 krv Je ,moj brate, Srbija da prosti"), kojoj se on vratiti, 1949, u Ciklusu U

spomen na tamnovanje i smrt Svetozara M a r k o v i ć a ; ali to su samo trenucI.Mržnja i bol, krv i ljubav (koja ga je nadahnjivala da Srbiju nazove s v o ~jom "draganom"), " igrali " su u vreme Srbije kao p r o t i v u r e č n e Sile svesll

i ljubavnog zanosa, d a j u ć i joj dramatizam, ime, njenu konkretnost. Srbija je ljubavna pesma konkretnoj Srbiji, onoj što č u v a ime, č u v a j u ć i jošsvest i onda kada joj se u p u ć u j u nežnosti kakve JOJ, dotad, OlJedan

drugi srpski pesnik nije uputio:

Srbijo moja mala,nežnosti moja velika,Srbijo, jedina ljubavna pesmo mog jezika.

V Višnji za zidom, m e đ u t i m Srbija gubi ovu konkr7tnost onoliko kolikopronalazi ovaj apsolutni zanos, koliko postaje, zaista, ova jedina ljubavnapesma D a v i č o v o g jezika To je v e ć apsolutna ljubav kojaje prevazišladramsko p r o t i v u r e č j e p r e v a z i l a z e ć i svest zanosom, ali kOJa prevazilazItako i svoju o d r e đ e n o s t koja gubi svoje ime (kao da i m ~ nam je jedinou drami, nikada van nje: 'neko uvek dramsko ime): ona je ime što svepokriva i zato je bez imena, nešto božansko što imena nema, onako kakoga, obogo.vljena, Srbija nije imala u epohi srpskog nacionalnog romantizma. Taj romantizam progovara, težnjom ka svejedi ns tveno-apsolutnom,i ovde: ovaj bivši nadrealist, samoubica po zanimanju", taj komunistkome je put odavno o v e n č a n klevetama: da je anacionalan i antinacionalan, objavljuje se, prividno n e o č e k i v a n o a l ~ u stvari, neumitno, kaonacionalni r o m a n t i č a r kao jedan jampski J a k š i ć bez jamba. To Je nagh,a nezadrživi, blesak obnovljenog duha srpskog romantizma, kao blesakmunje koji objasjava, na samome dnu ovog pesnika velike ustreptalostli p r o k l J u č a l o s t i , i jedan epski duh koji kao da je, na ovome tamnom dnu

sakriven, u nekoliko njegovih trenutaka blesnuo, otporom na Sile POfl-canja, kao na same sile smrti, žudnjom za mobilizacijom svih životOlh

m o ć i i nagona, mobilizacijom svega o b j e d i n j a v a j u ć e - n a g o n s k o g . Zahtev

38

O, ljubavi, šta sam, ne znam šta sam bioda l i o , ljubio , o uporednici,brodim li o slutnje, jesam li brodiomorem kojim plove svetlu ljubavnici,

pa sam posto ljubav, posto cilik-rose,reski izvor snage k l o n u ć i m a mesa,

ženi koju volim - zanosi što nosemene-ko njen udes pod granom nebesa~ l i t e t o m je raspaljen paroksizmom č o v e k a u plamenu: ~ a h t e v(podsvesno-odbrambeni, savršeno izvan svake. literarne ambiCIJe) zaovim epskim duhom kao za duhom moblhzac1Je, u prvom redu kao zaduhom punog sakupljanja životnih snaga p O J e d n ~ t a v l J l v a n J e m s ' . ' ~ g a .Totalnost, koja je sabirna, a ne dlfuzna,.l kOJa nece r a z u đ 1 V a n J e rrus Ju ,kolebanjem koje je neodvojivo od reflekSIJe, a kOJe Je tu verolomnyo, Z V-

ljava ovaj duh r o m a n t i č a r s k o - h a j d u č . k i kao duh što s ~ u d a vodi sazlmanJui tako v r a ć a prvo bitnosti. Sve ono Silno pOJednostavlJeno, elementarno adramsko u pesmama Višnje za zidom, t e č e z ove prvobltnostt. kOJOJ vodiugroženost; to u p u ć u j e u ovoj lirici nesvakodnevne. nežnostl fltmova I

zadahtane duše č a k i jedne e u f o r i č n o s t i što ne prestaje), I IzvesnOj epskOjp a t e t i č n o s t i koja voli jaku sliku, gotovo monumentalno zasnovanu, sh u koja kao da, s velikim m o ć i m a sinteze, z n a č i Izvestan zastoj u vremenu,

izuzimanje z njega, l č i j a monumentalnost je upravo od ove njene van-vremenosti :

Ako krila nemam, neka mi jaukom

obrastu ramena. Ja sam za krv spremali

(Odziv) . To je, u obliku soneta, sama kvintesencija epske p a t e t i č n ou trenucima ovakvog duševnog, i duhovnog, sažima u slike č i j a snaga ,merljiva o b u h v a t n o munjevitog pogleda (kad tim pogledom kao eks

plozijom da je sve ono dotle mutno, nerazabrano u b i ć u , u svetu, i z m e đ uneba i zemlje, raznese no, pa je prostor obasjan magnoveno, u apsolutnOjsvojoj č i s t o t i ) , dostojna je najdubljeg epskog duha srpske kulture. Stihovi, kao u pesmi Z vezdn nad vrhom:

Nek ti težak vidik, i š č a š e n a tamoNad tobom se bol moj ležak kamen č i n i ,

ili (u istoj pesmi):

Mrak u sebi preza, crv u lešu zebe;zaklani k o l j a č a svoga zna i goni,

to su senke, to su strasti sa dna sebe,lo krv namreštena iz svog bezdna roni.Iz zaklanog grla odmetnik izlde.

39



[ Ude s) . Ona je udesna ljubav, jer je udes ljubavnika: uvekJe ~ o d D a v i č a ovo pretvarapje ljubavnika u ljubav, ovonelz.bezno: ,,0, lJubaVi, šta sam, ne znam šta sam bio ,

ta ljubav kao poplava apsolutnog, u kojoj ima još samo

Kroz j mu pod dušom vidim nebo e ć e.od zvezda nad vrhom gde se pravda vrši,

jes.u stihovi koje bi iskonski g u s l a r - e p i č a r , uvek ovako kao D a v i č o slepza razlike i vidovit za s l i č n o s t i i zato o s u đ na ovakve vizije velike sin

t e t i č n o s t i t i č n o - m u n j e v i t o g prosvetljenja: s l i č n o s t ih traži, s t r e m e ć ika trenutku istovetnosti ; vreme je nepomirljivo s i s t o v e t n o š ć u ono jeraspadanje njeno, ili znanje razlika i r a z l i č i t o s t i ) - koje bi on rnogaoponovo, Z groba vaskrsnut, d otpeva za D a v i č a . Taj epski guslar-slepacpotonuo Je na dno vrtoglave m e t a f o r i č n o D a v i č o v na dIio b i ć a njegove g r o z n i č a v o s t i što ide do izvesne panike, ali on se o b j a v l j u j ~ sa togdna,. on Je dOZIVan ponekada i i bez dozivanja) upravo ovom žudnjom

za smtezorn, za mak simalnom s v e o b u h v a t n o trenutka koji da zaustaVI vreme I otIcanJe, da bude herojski uzlet nad njime, i nad svetom,

da sve odJe.dnom, - koliko traje munjevito obasjanje, ta jedina svetlostnjegovog vida, - svede na najbitnije sastojke i, u toj munjevitoj sintet i č n o s t i ,(koja nije duža od stiha-dva) da obuhvati sva vremena i sve pro

store blca, kao u nekakvom herojskom i herojski p a t e t i č n o m vaseljenstvu. Ovo vaseljenstvo Jeste trenutak dosegnute apsolutnosti kad

b i ć e kroz užas sebe p o i s t o v e ć u j e sa svetom: '

maglo, n o ć i hladna, moji prsti goresvaki nokat ko zvezde nebeske .

Tri crna meseca, tri kandže i n akru že mi prsima što kroz damarei nadnose travne usne e s e č i n anad sna, nad strasti što s mene kr vare

Pesma i j a r k e J : Irna u knjizi Višnja za zidom ovog vaseljenstva, tognaglog zau stavljanja, otimanja trenutkom od vremena, ka v e č n o s t i kada

naglo, odjednom pukli vidik bez . e đ a je s k o n a č n o s t ovog t r ~ n u t k aotetog vremenu,. te v e č n o s t i koja je sama ova poreknutost vremena, toherOjstvo kCl)e Je herojstvo uzdizanja nad v r e m e n o ~ , ostvarenje nad-vremenog. Sto}e kod ovog peSnIka zvezdopad shka I zvuka, to Je kod

mitotvornog ep.lcara v r e ~ e u nJegovoJ monotoniji; ništa r a z l i č n i j e , ništasuprotnIJe od ovog kontmualno-diskontinuiranog D a v i č a i ovoga kontmua.I.n0g o t ~ c a n J a e p s ~ o g ; ali .i,sta je tu, jedinstvena težnja ka koncentracIJI, ka sazlmanJu blca kao bIca ove bune u rov uz k, ka ovoj kompresiji

I Si lnom svep,ovezlvanJu, a .za b u d u ć u neminovnu ekSploziju, kao za tu

svetlost ~ o J a sve da obaSJa, kao to magnoveno sagledavanje č i t a v o gsveta, IZJednacenJem s nJIme, u punoJ m e đ u s o b n o j saobraženosti, u apso-

40

i o g n ~ poplava što odnosi svaku svojinu, ime, č a ksvako z l 1 : ~ n J e sebi (koje znanje kao da , ipak, pretpostavljaduh svoJ1nski a ne duh ljubavi), II1agnoveni dodir sa sopstvenom sudbinom, č a k slutnju:

Juriš po juriš, plamen sam na s v e ć i .Požar po požar - j izgoreti

lutnosti što zna samo za ovakva magnovenja, za ove udarce groma kojisu iskupljenje za sva vrtloženja kod D a v i č a i za sav težak rad duhovni, uvremenu, kroz vreme, duha epskog. To je sažimanje pogleda i vizionarstvo kao i z j e d n a č a v a n j smisla sa vizijom, vizionarenje smislanjegovo o l i č a v a n j e slikom, njegovo otkrovenje ovim pogledom slepinza r a z l i č i t o s t i , i zato jedna velika likovnost i p l a s t i č n o s t izraza koja seodlikuje velikim smislom za s v o đ n j duha i sveta na ono najbitnije, ito tako što je u bitnosti uvek otkrivanje dotle n e m o g u ć n o g kao jedino

m o g u ć n o g ( Iz zaklanog grla odmetnik i z l e ć e ) . Jeza, koja obuhvata duh

u č a s o v i m a obnove ovoga arhetipskog sloja, jeste jeza ovog nadvladavanjarazlike i z m e đ u m o g u ć n o g i n e m o g u ć n o g , č i n o m herojstva koje je isklju

č i v o i nikako d r u g a č i j e ) o t k r i ć e n e m o g u ć n o s t i kao jedine m o g u ć n o s t i .Vi zija je ova dramska s u k o b l j e n o š ć u vanredno brzom, m o g u ć n o g i ne

m o g u ć n o g , njihovom još munjevitijom inverzijom koja je o s v e š e n j e duha,njegovim o s l o b o đ e n j e m od svesti o n e m o g u ć n o m kao od svesti neposredno-empirijskog stava svakodnevice, uzdizanjem iznad tog stava ka ovome stavu svesti o n e m o g u ć n o s t i kao jedinoj m o g u ć n o j m o g u ć n o s t i ka

herojskoll1 (epskom), koje je uvek ovo poricanje neposredno-empirijskog,ovo obogovljenje č o v e k a u njemu samom i za njega samog. Ova slika č u v aempirijsko (misao o n e m o g u ć n o s t i zato da bi mogla da ga p r e v a z i đ e ostva

r u j u ć i se tim prevazilaženjem, u dramski napetom kontrapunktu sa njim,u ovoj m e t a f o r i č n o s t i koja svoje n a č e l o negacije datog, na putu njegovogpreobražaja, ovde kod D a v i č a ostvaruje kao herojsko n a č e l o Sistem metaf o r i č n o s t i postaje, na trenutke, sistem transcendencije pojavnog u funkciju

suštinskog. Pojavno pripada suštinskom i izražava ga p r o t i v u r e č e ć i njemu,n a d m o ć n i j e m od sebe: to je eksplozija obasjanja koje uznosi, u p u ć u j u ć i ustav uzvišenosti, č a k u stav izvesne gordosti, sa n e č i m od s l e đ e n osti mirašto se tu, u ovim p o s v e ć e n i m trenucima D a v i č o v o g vrtložništva, kao da

odjednom objavljuje, da bi zatim To je taj dodir za apsolutnim, kojese ovde zove Srbija, dodir sa arhetipskim srpskog jezika:

Mojih sedam dana - sedam smrti melje.Sedam smrti mlelo prag moj od pepela

Posle muk ), to je traženje j ke srpske r e č i kao r e č i iz koje ima da z r a č i unjoj a č u v a n na najdubljem njenom dnu, ovaj apsolut. Ruka D a v i č o v a k ~ j au ovo doba pomno hsta stranIce Vukovog

R j e č n i k a o t k r i v a j u ć iu njemuvehki r e č n i k duha srpske bune jeste ruka što traži sam ovaj apsolut. Ta

n a j č : š . ć e dinar:ska: brdansk , ra ste ovde kao oštro, oporo planinskorastmje, IJI mIrIS Je mIrIS snega i sunca, krvi i mleka, kao to rastinje što je

41



(San u hodu) , ali slutnju koju raznosi zanos, bez straha ovogpesnika od sopstvenog gubljenja, a pogotovo bez strahaod toga : da svet, ovim vrtlozima i poricanjima, da seizgubi u haosu, da više n e ć e posle svih talasa ovepoplave, ponovo u sebi da se uspostavi: vera je i ovde ve ra inužno povezivanje smisla. D a v i č o veruje u najvišim trenucima svoje m e f o r i č k o o l u c i o n a r n e pesme u nužnu

plamenO' šiknulO', jakO'g kO'renja, iz beO'gradskO'g asfalta O VO g pesnika, izp l O ' č l l l k a d O ' r ć O ' l s k O ' g štO O vde puca, cepan tektO'nskim PO'tresima istO'rije.TO je radO st kO ja roska š u m e ć i krO Z žile beskraja' "vreli miris stelje ledinO'm pr O strte , " mesec lužan , u korubi šume , r e č i što " kao p l a č je-kaju , prekO šljiga , senkom trave potne , "sve do glave ruse ,

" na kojima se senke u krvi j ežure , tO je r e č n a đ e n a tamo gde na brinipase.stadO' jaganjaca , gde su jednaki bolO'vi jednakO'g vazdanka , "gdese nJIšu izlivajke , gde su zgarišta talpara , gde on m O ' ć i da kaže: ,Ja-r ~ n i n : d a peya jeleke, gde za ljubav n a ć i metaforu: Ljubav je

kcer CIJ I sm ImaO sma / da odagna stravu iz zemlje Srbije / i ljubi devojkeu kucaj malina , i gde tamo gde je " uzbrdO' - n o ć k r a ć a , okO IO - smrt

bliže", n a ć i r e č ponajlak, u s h i ć e n njome kao tim svetom štO k l i ć e po Srbijiu propnJu 1 J U Č a , / po ru sO j Srbiji PO'tamnelih dO'jki" (Odziv). Put njegovu ovaj JeZik, kome se dO tle sluhom r O ' đ e n o g gradskO'g č O ' v e k a opiraO', jes te

put onO'ga sto se zakleO Ivu G u n d u l i ć u , pred brO'nzanim njegO'vim spomelukom, u Dubrovniku (1941), da o t i ć i u hajduke: put njegO v u revO -

lUCIJU J e .put u e l j a č k u , h a j d u č k u , vukovsku Srbiju. I krO z njega je pro-

govO'no Jezik srpskog seljaka pO istO'rijskom mO'ranju: kaO jezik osnO vnO gnosioca n a r o d n o o s l O ' b O ' d i l a č k e bO'rbe.

[Opšta PO'java nagle, imperativno-neotklonjive restauracije s e l j a č k o gduha i jezika, kO ja pada u vreme revolucije i kO ja se, u PO eziji, izražava pre

svega vehk?m obnO'v9m mteresO'vanja za folklor i za jaku i retku njegO'vur e č kO Ja se Izgovara sa posebnO'm s t r a š ć u i s PO sebnO m pažnjom, kao da seIskaZUje I kroz ovo D a v i č o v O ' O'tkrivanje vukovskO'j, s e l j a č k O ' j r e č i U oVO

doba to nije samu RadO'van Z O ' g o v i ć , kO ji nikada nije bio dO'sledan gradskipesnik (iakO je prevodio Vladimira Majakovskog), o s t a j u ć i u SVO joj osnovicrnogorski plemenik, v e ć je to i Skender u l e n O ' v i ć , kO ji je u poemi Stojankam ~ ~ k a Knežopoljka tražio snagu te retke a jezgrovite s e l j a č k e r e č i , ispisuJUC1 svaki nJen akcenat I dužmu, sa u p o r n o š ć u kO ja kaO da pokušava pesmu

da vrati njenOj epskOJ, usmenoj, pred-pismenoj fazi, sa s t r a kO ja zahteva

da se O va uz poštovanje svih njenih fonemskih i fonetskih vrednosti ova-

kvim pomnim beleženjem akcenata i dužina, izgovara a ne da se č i t da sepoezija n a đ e tini izgovaranjem O vih f o n e t s k o - z v u č n i h njenih vrednosti kao

osnO'vnih vrednosti ovoga duha koji ujedno peva r e č i osluškuje njen O djeku ponO'ru, i kO ji zbO g toga ima u sebi n e č e g a mitski apsolutnO'g. OVO pos v e ć i v a n j e s e l j a č k o j r e č i (kgd Mirka a n j e v i ć a t a k o đ e s dimenzijom mitsko-Iskonskom, kod Branka C O ' p i ć a , a n e g d O ' t i č a r a u stihu, u službi e g z o t i č n O ' --folklornoj, sa jasnim prizvucima n a r O ' d n j a č e n j a ' ) jeste P O ' s v e ć i v a n j e useljastvo. Srpska PO ezlJa n a r O ' d n O ' O ' s l O ' b O ' d i l a č k e borbe je pretežno PO'ezija

42

smislenost sveta. Taj smisao JaCI Je od svakog ,besmisla;tu gde smo u sferi poezije, u sferi jezika, on je j a č i i od jez i č k o g besmisla. On se izražava č a k i besmislenim jezikom:on je jedno " tako treba" , koje n e ć e prestati da peva krozovog pesnika kao nekakvo iskonsko treba d jednoga nemanje iskonskog idealizma. on je "smisao što traži nas kojiga nalazimo" 19, jedan smisao koji se o v a p l o ć u j e u nama,

koji se, opet, kroz njega ostvarujemo, smisao koji, sve iove l j a č k O ' - f o l k l o r n e r e č i kO ja dO'življava ovakav vaskrs i kO ja z n a č i radikalnu prO'menu subjekta PO ezije, a s njO m i kulture: dO tle predmet pesnikai poezije, od vremena Š a n t i ć a i R a k i ć a pa sve do 1941, objekt u njenoj re

č e n i c i onako kakO je biO O'bjekt ·u kulturi i društvu, seljak ovde PO'stajeponovo subjekt. To je, posebnO' u lirici K l l e n O ' v i ć e v o j , p o t p u n i raskid sag r a đ a n s k O ' m PO ezijO m, sa njenim i n d i v i d u a l i s t i č k i m raciO'nalizmom, koji

je nikaO na razvalinama kosmosa mitsko-iskO'nskO'g duha seljaštva, prog

nanog iz storije, pa ~ e s l e d s t v ~ ? ? tO me i neg.acija apsurdne tiranije ,beO -gradskog Jezika brace POPO VIC I druge bratiJe .. tO g ll ,beogradskog' ni,stila' u č i j e b l a g o č e s t v e n O ' ime i sada po neki Boža, s u O ' b r a ž e n O ' š ć u sasvimneterazijskO'm, pljucka na provincijalizam, prO'stakluke, sirovost i ostalemmuse Jnebeogradskog jezika' (kako je tO pisaO sam D a v i č O ' , PO'vcdompoeme Seva Skendera K u l e n o v i ć a p i t a j u ć i se ima l jezika kO ji bi bio ustanju da tako č u l n O ' izrazi g r a n i č n e , krajnje i krajiške probleme postO'

JanJa , Trenutak koji peva Seva S. K u l e n o v i ć a , u č a s O ' p i s u " N o v a misao" ,gO d. I sv. I, 1953; " Boža je aluzija na BO'židara K O ' v a č e v i ć a , verovatno

Izazvana K O ' v a č e v i ć e v O ' m kritikom jezika u knjizi Višnja za zidom). Tako

osnO'vna težnja n a j z n a č a j n i j e mO'derne .srpske PO ezije ( m O ' d e r n i s t i č k e )posle 1919, za o s l O ' b O ' đ e n j e m od "beogradskO'g stila" , dO'bija, u č a s u revolucije, SVO ju po tvrdu, neizbežnu onO'liko koliko je njen n O ' s e ć i subjektneizbežno biO seljak, č O ' v e k vukovskO'g jezika a ne č O ' v e k "beO'gradskogstila . Ali, ova težnja, v i đ e n a u širem kulturnO'-istorijskO'm kO'ntekstu,

I ~ v a n P O ' r e đ e n J a sa "beO'gradskim stilom , izraz je, pa i jemstvO', jedne ve

like mentalne regresije: urbani jezik, kaO jezik proletarijata, O vde je gO tO VOJedva pn su an. On se gubi u ovome i s k O ' n s k O ' - s e l j a č k O ' m jeziku O nakO kakO

se č O ' v e k grada, z a h v a ć e n sopstvenO'm bO rbO m, utapaO' u seljaštvu istO'rijskiprozvanO'm PO novO 1941. (Jezik Č e d o m i r a M i n d e r o v i ć a i JO'vana P o p o v i ć aO vde ostaje n e t a k n u t , . ~ l i i . n e b i t a n ~ a O ' i dO'tle: to su pesnici bez stvarnijegodnosa sa Je<,akom. Bice I Jezik u nJlhovO'm tekstu ne s a O ' b r a ć a j u . R e č nije

~ m O traženje b i ć a , v e ć je puko sredstvO' saO'Pštenja, akO ne v e ć i najbanal-

mje prO'pagande.) Nesumnjivo je da se u tome O'gleda karakter revolucije1941. kao n a r o d n o o s l o b o d i l a č k e borbe; srpska revO'lucija iato nema svog

g r a d s ~ O ' g , . : , f u t u f i s t i č k O ' g M ~ j a k O ' v s k O ' g . Otuda, taj silO viti talas s e l j a č k o gduha. I reCI, IstO'nJskl .O'mogucen u Jednom trenutku, ubrzO prestaje: dalji

l t ~ k srpske poezIJe I kulture uO Pšte nije dO'zvoljavao d a l j ~ njegovo

prO'duzenJe. l

l Č o v e k o v č o v e k ; Na žalu opet vreme - neprolazno.

4



ako smo mu potrebni, ipak je jedan smisao ovako objektivan po svojoj nužnosti, i nužan svojom o b j e k t i v n o š ć u ,smisao d i n j a v i koji · se prepoznaje u svakom od

nas (kao celina što se prepoznaje u svakom svom delu),i koji se zbog toga može prepoznati, a č i od ma kakvog poraza, i u onome što ga ne kazuje kako treba :

I nema porazakoji bi mu oduzeo smisaomakar ga glad i zima i umor i zebnja preokrenuliu batre kota ili treko bato

koji kako z v u č eali uvek kako treba ,kao što rastavni delo vi uvek nose njega ce log,ma kako se d l j i v o sastavljali njegovi slogovikoji ne ivgovaraju kako treba - kako treba, tobo,tobo, uz kote, tobo, tobo,s tobom uz kote e ć i .

Kada se D a v i č o ovde Č o v e k o č o v e k , pesma Izdržati) ,ali i u drugim trenucima svoje lirike , upušta u ovo korenovanje r e č i , do njihovog izvrtanja, kojim kako treba postaje i batre kota i treko bato, pa i ono zadahtano tobo, tobod o z i v a j u ć e s a m o - p o d s t i č u ć e ( uz kote g a z e ć i onda to

p o d s e ć a na nadrealizam koji, t a k o đ e zna za ovakva korenovanja jezika, ali samo zato što je osnovni njegov genijeovaj genije detinjstva, jedino sposoban da se ovako igras r e č i m a i sa svetom, da ih rastavlja, p r e i n a č a v a , ali ne zato

što mu nikakav smisao nebi bio potreban v e ć zato što jeovako a š t i ć apriornim smislom koji se podrazumeva i

koji, jedini, ovde dozvoljava ove igre, sva ta korenovanja,r a z g r a đ i v a n j a i p r e g r a đ i v a n j a . To nije nikakvo duhovno

č u d o : imunost od imperativa smisla, v e ć je to datost smisla,koja može da ostavi lažni utisak ove imunosti : ostvaren,domašen, on kao da se p o v l a č i u anonimnost, on postajegotovo neprimetan, sve do privida svog nepostojanja. To jejedan v e r n i č k i komunizam koji nas razrešava o svake filo

zofije, ne samo u pesmi (koja filozofija nije ,v e ć

i u životu(koji jeste i jilozijija, onoliko koliko je smisao u pitanjuili neizbežno pitanje o smislu). Ako se Oskar D a v i č o veoma

44

brzo odrekao n a d r e a l i t i č k o g automatskog pisanja, okrenuttotalnosti koju ovo automatsko pisanje apsolutizacijompod svesti o n e m o g u ć a v a on kao da se nije odrekao vereu automatski smisao koji samo prividno podražava automatku r e č jer, apriroran svemu drugom, aprioran je i bes mislenom automatizmu jezika, koji tako poništava.

Tako je D a v i č o u najvišim svojim religijskim trenu

cima, dolazio do vanrednog poverenja u jezik, u njegovosuštinsko b i ć e . Ovo poverenje nije samo stvar p e s n i č k evere: da č o v e k nije mrtav jer jezik nije mrtav, vere koja

kod D a v i č a da se izrazi verom u m o g u ć n u nevinoste č i : . D . Ono je i nešto drugo, i više: vero vanje u ovu smi

slenost koja je j a č a od besmislenosti u jeziku, i ' ukrajnjoj linij i, kao da p o r i č tu besmislenost nagonski,i ne p i t a j u ć i se o njoj, n a j č e š ć e lakim prepuštanjem jeziku.Neizbežni smisao je neizbežna smislenost jezika. Ovaj smisao uvek, i kad je rastavljen na slogove, i kad je r đ a v o iz

govoren , jezikom u ovom ognju pometenom, ostaje štojeste: uvek jedno isto kako treba , to treba-da koje se bezstraha za svet predaje negaciji p o s t o j e ć e g , s istom l a k o ć o ms kojom se baca u jezik, kao u vrtloge ove negacije: svettreba da postane smislen kako treba, ovom m e t a f o r i č k o mnegacijom koja je apriorno smislena apriornim smislomve re koja izgovoriti ovo kako treba uvek - kako

treba. To je neka naša t i ć e n o s t u jeziku: mi se možemoprepuštati svim slobodama kolovratnog jezika bez strahada o izgubiti smisao, pošto je sloboda upravo sloboda

ovog smisla, ili sami taj smisao koji nas č u v a i n e ć e nas za-boraviti jer je nužan; on je prisutan svuda, i iskazuje sesvakom, ma kako pometenom r e č j u , a protiv poraza kojinam se tu uvek samo p r i v i đ a kao neka m o g u ć n o s t a kojije zapravo nestvaran: sloboda je neizbežnost ovog smisla

č i j e smo mi funkcije, i zato je poezija b e z l i č n a ispovestsame slobode posredstvom pesnikove l i č n o s t i 21.

20 V. Nevinost e č i , umesto predgovora, putopisa, poetopisa, l-

pisa i ogovora, Delo , br. 1, 1959.2 U l a n k u Iskušenje poezije Otuda se za D a v i č a nikada stvarno nije

postav ljao problem prelaska sa pozicija nadrealizma u službu revolucije .:poverenje u jezik i njegovu slobodu, njegovu maštarsku produžava se

45



Č a k izazivanje poraza u jeziku, izazivanjem besmislice jeste n a č i n posebnog likovanja smisla, koji se tu probijaiz sve ga i u svemu uspostavlja kao celina što se uspostavljakroz nas, njene delove. Ta celina je data; to je totalitet kojiobjektivno jeste, onoliko koliko je nužan (a za ovog pesnikanužan je samom verom u njega): vera je ta koja ga č i n iprisutnim svuda, u svakom trenutku sveta i jezika , vera

koja ne veruje u besmisleno st nigde, pa ni u besmislenostjezika. Ona s l a k o ć o m pr ihvata svaku besmislenost, ne

b o j e ć i se od nj e, kao ova vera u nužnu smisleno st. Ona jeshvata , doživljava, kao nekakvo iskušavanje na putu

svoga još v e ć e g trijumfa, kao nekakav izvrnuti izraz smisla.I ono što izgleda kao besmisleno, samo je deo (nekakavpometeni deo) te celine koja traži svoje uspostavljanje, i koja

r a č i kroz sve delove, kao nekakva unutrašnja njihovatajnaodgonetka, kao njihova skrivena smislenost : odnos prema

b i ć u j zika je krajnje slobodan. Nema ni traga nepoverenjau jezik, u vreme Hane u vreme Višnje z z dom. Nema

nikakvog o s e ć a n j a razlike m đ u stvari i e č i . Ovakav odnos jedino o m o g u ć a v a slobode , sva iskušavanjarazum skog van-razumskim, slike zvukom, datog ne-datim.Kroz sve sukobe sa svetom i kroz sukobe p r o t i v u rsila č u l n o s t i i duševnosti, produžene i kroz sukobe protivu

r e č n i h sila jezika, kroz sve eksploz ivne sudare ovih sila,t e č e uvek duh l a k o ć e Jezik o v e m e t a f o r i č n o s t jejedan radin jezik, uvek jedan rad ov ih m đ sobom sukob

ljenih sila, ali rad koji se zasniva na ovoja k o ć

onako kakos sudari u njemu (racionalnog i iracionalnog) zasnivajuna veri u nužnost smisla. Vera je vera u sudar (nemirenjem

kroz njega ovom verom u nužnost pobede njegovog aprironog smisla svuda,pa i u jeziku. za njega služba revoluciji nije služba jednoj ideji koja bizahtevala samodisciplinu i samocenzurisanje pesnika, i koja bi zbog togau prvom redu bila novi oblik na silja racionalizma nad iracionalnim silama

n a d a h n u ć a , kao što je to bila za neke druge n a d r s t i č pesnike, v e ć je

to ova sama vera u koju je ta ideja prerasla, t a j u ć i gotovo jedan iracionalan č i n i l a c i kao takav n e p r o t i v u r e č a n otvorenom primanju impulsaživota. I n a č e u doba krize nadrealizma, napisao je i objavio, sa Đ o r đ

K o s t i ć e m i Dušanom M a t i ć e m , brošuru Položaj nadrealizma u društvenomprocesu Beograd, ,1932, u kojoj je naglašena ideja d je dalje postojanje organizovanog n a d r e l i s t i č k o g pokreta nepotrebno,)

46

sa p o s t o j e ć svetom), ali ona je i vera u l a k o ć u : njenavera u apriorni i nužni smisao iskazuje se kao ova vera u

a k o ć u . To je k o ć a za sudar, jedna vedrina, kao i onopoverenje u č u d o koje lomi znanje bez napora. Pokreti,i kroz sudare, jesu laki i neusiljeni: to nije smisao koji mitražimo, v e ć je to smisao koji se t h o d e ć i nam onakokako celina prethodi delovima, traži kroz nas: nema bes

mislenog jezika za ovaj duh apriornog smisla. Sve što jepotrebno, to je n a d a h n u ć e : prožimanje ovim strasno-nepoverljivim treba-da; č a s o v d a h n u ć a su č a s o v i pw-

č a l e vatre. Jednom dotaknuti njenim plamenim krilom,ml nemamo da se pitamo o smislu, nego da gorimo da

smisao gori kroz nas: onaj ko ima d o b i ć onaj što n mi z g 1 b . i ć e i ono š ~ ? ima: to je najplameniji, najdoslednijislucaJ vere u novIJoJ srpskoj kulturnoj istoriji. Vera je prožela samo i ć e njegove pesme o d r e đ u j u ć i ga u njegovojosnovi, i a ž a v a j se na j r a z l i č i t i j e n a č i n e od osnovnog

stava ovog b i ć do njegove p e s n i tehnike, do mentalnetehnike uložene u sam izraz, u odnos prema poeziji, u odnosprema jeziku.

Zbog toga je neš to varvarsko uvek prisutno u ovomduhu koga od ognja ništa ne može spasti. Nema u srpskojpoeziji tak vog varvarizma jer nema takve vere. To je verskivarv rizam onaj što odbija svaku sumnju, nekakav iracionalizam č i s t e nade koji h o ć e otkrovenje jedinstvenog svetaa ne misao o njemu, uvek jedan a ne ideju. Zato jeneizbežno protiv svake filozofske poezije , spreman sva

k?g. č a ~ da naglasi svoje u b e đ e n j e da ova poezija služiIzneanjU v e ~ e č e n istina 22, a zapravo protivan njoj

onako kako Je veran doživljaju jedinstva, njegovom otkrovenju kroz u r e č i : on od traži objavu jedinstva sveta(kroz l i č n o sjedinjavanje sa njim), a ne misao o tome jedinst':'ll koja je, sve i da nije v e ć i z r e č uvek za njega delo

u m l ~ n e persp kt ve prema svetu, pa time ijemstvo udaJ ~ v a n J a od . tog sveta , delo rastakanja ovoga doživljaja jedmstva. NIJe starost filozofske ideje u poeziji ove vrsteono što ga od nje tako o d l u č n o odbija, v e ć je to sama idej a

22 U eseju Nevinost

47



ma koja i ma kakva bila, ideja koja zahteva linearnost r e č iz a h t e v a j u ć i njenu preciznost u svome samo-ostvarivanjulinearnost koja je, za njega, p o v l a š ć i v a n j e jednog s a m ~vida smisla u r e č i 2 3 , p o v l a š ć i v a n j e za koje on tvrdi da jeneodrživo od č a s a kada se s a m o o s e ć a n j e u svojoj kom

pleksnosti domoglo svih, istovremeno , dok linearnosto t k r i v a j u ć i p o v l a š ć e n i tok, upotrebljena u svesnim ili

samo podsvesnim odnosima, t l a č i o g r a n i č a v a isijavanje svakog njenog smisla, obuzdava njenu razigranost,a pesma zahteva pre svega i posle svega: jedinstvo 24.

Ono što on h o ć e uvek ( pre svega i posle svega ), to je ovojedinstvo koje pretpostavlja transponovanje svega što jedato (a dato je kao ne-jedinstveno i jedinstvu p r o t i v u r e č n o ,njegovo udruživ:::nje, tu misteriju tajnu č o v e č n o s t i , saopštljivu samo p e s n i č k i m jezikom (kao jezikom ove misterijetransponovanja), a ne jezikom m e t a f i z i č k i m Zbog toganjegova k a t e g o r i č n a r e č e n i c a koju iskazivati neposred

no, kao esejist. i p o l e m i č a r , .ali i posredno ( č i t a v i m svojimp e s n i č k i m delom): pesnici nisu filozofi , prevedena najezik najprisnijeg njegovog iskustva glasi, u stvari: ljubav-nici nisu filozofi . Izvorište njegovog n a d a h n u ć a i najvišavolja-odrednica njegove poezije jeste ljubav, a ne misaokoja, p o d r a z u m e v a j u ć i perspektivu prema svetu, pa iprema svetu ovakvog, ljubavnog, jedinstva, z n a č i izuzimanjepesnika i njegovo osamljivanje. Ljubav je ovde ljubav zajedinstvo ili samo to jedinstvo kao preobražavanje svega

u s a m l j e ~ o - p o j e d i n a č n o g , svega što još nije transpono

vano . Cin ljubavi je č i n traženja jedinstva, ili č i n ove iovakve transpozicije , koja je smisao svakog smisla, nekakav smisao dat po sebi, onako kako je ljubav po sebi

23 Isto.24 Jedno prepodne u kuhinji poetik e.

25 Nema ,metafizik e ni kod Bretona, ni Aragona, Hijara ili Nerude,'Lorke ili Nervala, R i s t i ć a ili i ć a , V u č a ili Dedinca. I hvala bogu. Ima

misterije, tajni č o v e č n o s t i . Netransponovanost data najmanje je u o č l j i v au ljubavnim pesmama. Jer je ljubav sama po sebi v e ć nagonska sirovinatransponovana u o s e ć a n j e . Ni najutilitarnije s h v a ć e n a p o l i t i č k a poezija nemože da se time zadovolji. Pravila igre traže transpoziciju u doživljaj, neubedljivost (Na belinama jedne knjige o n o ć i ) .

48

data (po sebi smislena), s onu stranu s v a ~ o g ~ o g ~ ć n o g . k ~ -\ebanja i zato s onu s ~ r a n u svakog m o ~ u c ~ g p l t a n J ~ . o.nJo}:to je po sebi data smIslenost t o t a l n ~ s t 1 k ~ J a ~ trazI, I kOJaje apsolutno-smislena <:mako k ~ k o .Je celll f1 sto ~ a m pret:hodi i č i j i smo m delovI, po sebI . s m l s l e n ~ cak o ~ ~ J a p n o r n ~smisao pre svakog drugog smisla, smIsao kOJI prethodisvakom smislu. Antireligiozan u ideološkom smislu, i na

ravni jednog sasvimu p r o š ć e n o g

(pa i prizemno-empirist i č k o g i p r i z e m n o - p o z i t i v i s t i č k o g ) ateizma koji produžavada se poziva na nauku u stilu nauka je dokazala sledbenika u č i t e l j a nove nauke devedesetih godina prošlogveka Č e r n i š e v s k o g i Svetozara M a r k o v i ć a u b e đ e n dapesnik ne može biti pobožan samim tim jer pretpostavljaslobodu (pa č a k i svojevrsni indeterminizam) svakom determinizmu p o s t o j e ć e g sveta, pa i determinizmu božan- .skog 26, on je po svojoj veri u apriornu m o g u ć n o s t i smislenost totalnosti sveta i č o v e k a , koje se neminovno traži

kroz nas onako kako se celina, prethodna delovima, tražikroz te delove što treba njoj da se vrate; van svake sumnjejedan od najreligijskijih pesnika srpske poezije. Pobunjenprotiv boga u ime slobode, on h o ć e slobodu kao sloboduove totalnosti ili slobodu ove apriorne i apriorno smisleneceline što nam prethodi kao svet b i ć i m a i jezik r e č i m anjegova poezija ima boga jer ima ovu apriornu smislenostjedinstva koje je transponovanje svega p o j e d i n a č n o g , n a č e l no protivnog tom jedinstvu i kao takvo neprihvatljivo.Usred sveta razjedinjenosti, usamljenosti č o v e k a u svetu,

i usamljenosti r e č i u jeziku, sveta koji peva tu usamljenostviše od samih ideja (koje verbalno objavljuje) samom ra-

c i o n a l n o š ć u svog jezika kojim pesma ne uspeva da postignesvoje materijalno jedinstvo, ovaj pesnik je ostvarivao pesmumaterijalne jedinstvenosti, vanredne sraslosti r e č i i r e č e nice,iracionalno-nagonskog i racionalnog, koja n a m e ć e

o s e ć a j sraslosti pesnika i sveta, ili, još bliže njegovom is-kustvu, kroz njega. je pevalo ovo jedinstvo, ta celina što

26 Pesnici (dozvolite mi to odrešitije uopšfavanje u prolazu) nikad

nisu mogli biti pobožni, ma šta mislili o tome i drugome. Poezija je osuđ e n a da, o k r e n i ~ o b r n i uvek saopštava nemirenje s č o v e k o v i m vazalstvomnužnostima Ionima po mislostibo žanskoj (u istom č l a n k u ) .

49



se m e t a f o r i č k i ostvaruje u njegovoj pesmi. Njegova metaf o r i č n o s t , njegove t o t a l i u j u ć e asocijacij j su pustolovinakoju je o m o g u ć a v a o jedino ovaj apriorni smisao uzdignutna ra .van vere. Ovaj smisao č a k do ziva te m e t a f o r i č k e pus

t O I O V I l l ~ 0f.1.ako kako doziva nemirenje sa svetom u žudnjiza totahzaclJom svega neprihvatljivo-podvojenog. Metaforakao ovo poricanje datog u s a m l j e n o - u s a m l j u j u ć e g ) u i m ~ne-.datog ~ o t a l ~ t e t a ) , jeste neizbežni jezik ovog apriornogsmisla. Taj smisao zahteva m e t a f o r i č k i jezik i metaforič a r s k u sudbinu) onoliko koliko nije smisao koji se traži ikoji se, neostvaren, neizbežno o k r e ć e i d i s k u r z i v n o - l o g i č kom jeziku, kao jeziku ovoga ne-datog smisla (ili bar smislašto je ugrožen) : tu d i s k u r z i v n o - l o g i č k i jezik nije apriorno

m o g u ć a n samim ovim apriornim smislom vere, koja se nepita o smislu i time nije o s u đ e n a na ovaj d i s k u r z i v n o - l o g i č k ijezik v e ć koja, i m a j u ć i taj smisao, gori u njemu i za njega

j ~ z i k o m koji je jezik m e t a f o r i č k o - a s o c i j a t i v n i ili jezik?1ll0 spos?ban za ova slobodna m e đ u s o b n a otvaranja r e č i ,

za ova Iskušavanja njihove višesmislenosti koja podra-

zumeva nužnost odbijanja unapred date ideje pesmeupravo z a h v a l j u j u ć i ovome unapred datom opštem smislu.Ako on nema nikad unapred strogo postavljenu zamisaopesme, to je zato što ima ovu unapred datu veru kao ovuveru u m o g u ć n u totalnost i, samim tim, u njenu apriornu

smislenost. Ona i jeste vera, jedan stav izvesnosti jer imaovaj smisao, jer nije okrenuta prema tek b u d u ć e m smislu.

Ako jeD a v i č o m e t a f o r i č a r

po svom revolucionarnom pozvanju, koje je ovo pozvanje za totalizaciju, on je to kaoneko kome je ovako data apriorna smislenost. U vremenajbujnije njegove m e t a f o r i č n o s t i nema straha da poricanjem p o s t o j e ć e g , bacanjem u slobodu ovog otvaranja

r e č i i date njihove smislenosti, da se stigne u sami haos,u nerazbirljivost smislenog od besmislenog: on je meta

f o r i č a r s k i poricatelj datog, i njegov m e t a f o r i č a r s k i preobražavalac i s k l j u č i v o snagom ove apriorne vere kao apriornog smisla. Vera je ta koja mu daje snagu za sukobe sa

datim, za m e t a f o r i č k o - a s o c i j a t i v n i dinamizam, iz metaforeu metaforu, kao iz kruga u krug ka sve višem obliku i stepenu jedinstva. Njegova d i n a m i č k a metafora nalazi svoju

50

energiju u samoj ovoj veri . M e t a f o r i č n o s t koju on otkriva,sa ovim njenim dinamizmom sukoba datog i ne-datog, razumskog i van-razumskog, zasniva se na ovom apriornom

smislu koji prethodi pesmi, koji se ne traži jer je v e ć dat.Tu , gde se osporava svemu identitet, osporava se u ime ovogaidentiteta apriornog smisla koji je izuzet iz svakog m o g u ć nog osporavanja .Nema voljnog osporavanja identiteta

stvari i pojava izvan ovakvoga koji se zasniva na identitetusmisla koji se po-sebi razume, koji se pod-razumeva i utoliko manje razumeva nepomirljiv s razumevanjem onolikokoliko i jeste taj apriorni smisao. Ovakav d i n a m i č k o - m e t a

f o r i č k i jezik postoji j edino tamo gde ne postoji neposredni aktivni odnos sa smislom bilo da se smislenost odbija (na

n a č i n n a d r e a l i s t i č k o g automatskog pisanja), bilo da se

ona potiskuje z neposrednog odnosa sa njom, z razumevanja, ovom a p r i o r n o kojom se ona pod-razumeva iutoliko manje razumeva. Ovo pod-razumevanje apriornog

smisla podrazumeva m e t a f o r i č k i jezik; ono jedino omoguć a v a ovakav i ovoliki intenzitet poricanja, njegovu brzinu,m e t a f o r i č k e asocijacije, njihov plamen. To je vera kojavodi plamenu, tom jedino m o g u ć n o m njenom jeziku kojije oduvek i zauvek plameni j zik . To je gorenje kroz ove sukobe datog i ne-datog, spaljivanjem svega r a z l i č i t o g na

putu ka s l i č n o s t i (zaista bi D a v i č o sve da nas ujedini vatrom ,ali kao totalizator, pa i kao totalitarist velike jarosnosti :tako da nestane svaka naša r a z l i č i t o s t svaka naša posebnost) , ali to je i gorenje u duhu religijskog stava, u ovomduhu apriornog smisla vere. Taj smisao je ovo znanje kojese ima i zato ne traži , ali koje o s u đ u j e na ovo gorenje onolikokoliko apriorni smisao o s u đ u j na tautologiju: To je nalaženje

n a đ e n o g objavljivanje objavljenog izabiranje izabranog.Duševni stav je tu stav tautologije ovog apriornog smislakao apriornog identiteta (A je ravno A), smisla koji omogu

ć a v a , jedini, ovako silne negacije svega p o s t o j e ć e g na linijistava A j ra vno B kao stava prema svetu. Sve se menja,jer je svemu prethodna ova vera koja je, kao taj unapred

dati smisao, nepromenijiva.Istina je: po logici ovog apriornog smisla, ovaj silnim e t a f o r i č a r (još u svojoj predratnoj metaforici, ali u epohi

51



V i ~ n j a z i ~ 0 m . još o d l u č n i j e ) p r o t i v u r e č n o SVO O metaf O ~ l c n o s t J J ~ z l k u svom razaranju datoga identiteta r e č i ,pnhvatao Je, l ne samo jednom, one velike, apstraktne r e č ikakve su s{? boda lju?av, v?lim, smrt, drug i drugarica kojese po S ~ b l r a ~ u m e ~ u kOJe se n a m e ć u snagom nekakvogsvog a p ~ l O r n o g l d e n t J t e t a , pa i nekakve svoje apriorne konkret.nostt, date s ~ o m a p r i o r n o š ć u ovog apriornog smisla

u z d l g n ~ t o g do ognja vere. To je, i kod D a v i č a p r o t i v u r e č nost z a J e m č e n a p r o t i v u r e č j e m vere: kao apriorno-smislenavera je podjednako vera u smislenost ovakvih r e č i - z n a k akao nekakvih r e č i - s i m b o l a koliko je, prema svetu p r o t i ~koga v o k r e ć e (nikada se ne o k r e ć u ć i protiv sebe), onametafoncarska. Tamo gde p o r i č e svet u ime vere D a v i č oje onaj koji m e t a f o r i č k i da p o r i č e dato z n a č ~ n j e r e č i

t r a ž e ć i i n a l a z e ć i novu njihovu konkretnost, kao n o v ~m ~ ~ ć n o s t ~ z i ~ (i ne samo jezika, nego i b i ć a ) , ali i onajkOJI ce, poncucl tako svet u ime apriornog smisla da iz

govara ove r e č i koje su svojevrsne r e č i - s i m b o l i u č i j u m o ćse veruje s a m o ~ v m o ć i v . e r ~ i koje su uvek tamo gde jevera. I kod Davlca vera Je l ovakva vera u m o ć znaka um o ć simbola; ukoliko je ona dublja, utoliko se njena

s l e ~ l O ~ t o d l ~ č n i j i. više pod-razumeva, utoliko su nužnijiOVI s l ~ b o h t ~ J SIstem zatvorenih znakova kroz koji seproduzava ovaj duh vere kao duh pod-razumevanog smisla? n o ~ koji govo.ri ~ t r a š ć u s onu stranu stvarnog govora:l k O ~ 1 se upravo IZUZIma iz govora. Subjekt vere je, kao i

D a V I č O : m e t a ~ o r i č ~ i j e z i č k i bujan kada se o k r e ć e premas v e t ~ ; ali on sam nIkada se ne o k r e ć e prema sebi, još manje

p ~ ~ t J v sebe. M o ć a n u ne {aciji sveta, on je n e m o ć a n u nega IJI samog sebe. za sebe, l prema sebi, on je j e z i č k i apstrak

g?tovo do. e z i č k o g nepostojanja. on kao da, j e z i č k ib U J a ~ l t v ? ~ a č k i . ' p r e m a sve u.' ostaje prema sebi bez jezika:to nISU reCI, kOJIma on opstJ sa sobom, v e ć ovi znaci ovi

~ i g n a l i koje šalje sebi, s kote na kotu istorijskoga f;onta. l .fronta svestI. Vera je ta koja ovde pretpostavlja znak je

~ I k u z n ~ k kao jednu a n t i - j e z i č k u silu u samom jeziku. Njoj

Je dovoljan znak onako kako joj je suvišan jezik.R e č i

volim, ljubav; život, smrt, voljenje, gorenje, drug l drugaricasu r e č i u ime kojih se peva kod D a v i č a , ali same te r e č i n i s ~

52

p e v a j u ć e . njima nema pesme jer nema pokreta, jer nemam o g u ć n o ni za kakvu negaciju. Imperativ negacije zaustavlja se na pragu ovih r e č i kao r e č i duha koji upravo omo

g u ć a v a ovu negaciju, sa basnoslovnim njenim m e t a f o r i č k o -asocijativnim tokovima . vreme zbirke Višnja za zidom,koje je vreme revolucionarnog zanosa i revolucionarnemobilizacije , ovakve r e č i sujemstvo i funkcija mobilisanja.

svojoj beskrajnoj prostoti, one sve u p r o š ć a v a j u nalogu p r o š ć a v a n j a dat je ovde samim nalogom mobilisanja kojene podrazumeva (i ne dozvoljava) pitanje o životu (smrti,ljubavi) , v e ć gorenje života , smrti, ljubavi. To je onaj

Č a s k d vuk ljubavi na lancu-užasa,izmedu dva psa, dva avetna č u v a r a

p r e m l a ć e n i, ko ja, modar do dna glasa,širi ruke ko da tamnice obara

(u ·pesmi č a s ovoga vuka ljubavi , kao vuka života,vuka slobode koji b r a n e ć i život, ljubav, slobodu, izgovara( modar do dna glasa ) te r e č i netaknute beline, te r e č iživot , ljubav sloboda, jedini č a k sposoban, i z m e đ u dva is-kušenja ovog p r o t i v u r e č j a njihovoj m e t a f o r i č k o j konkret

~ o : ~ i , da n a đ e života u njima, jer jedini sposoban tu, gdeJe : : 1 ~ o . t ~ a p a d n u t u svakome svom korenu, u svakoj svojojtackl, Z Jednoga volim da i z v u č e snagom asocijacije, lirizamprodorne snage:

Volim, volim č u d a vida zahuktalavidika života ko zraka .sam željan:ko da sam sad vešan stoput, i svešalajoš sto puta svakog č a s a opet streljan

(O što volim rosu) . Kao da je ova apsolutna vera u životr o đ e n a njegovom samo-odbranom, mogla da vrati verur e č i kakva je r e č volim; kao da treba, zaista, biti vešan stoputa,. i s v ~ š a l a j ~ . š sto RY ta svakog č a s a opet streljan ,

da bl ta volja za ZIVOtom, v r a ć e n a samom svom korenum o g ~ a d ~ i z g ~ y o ~ ponoyvo, ovu r ~ č volim. Ono što ne m o ~poetIke IdovlJanJa pesnIcke tehnIke, može ovo nasilje nad

53



životom, koje je apstrahovanje života, ali i apstrahovanjejezika, neodvojivog od b i ć a (ono apstrahuje svu životnui sa n j o m e j e z i č k i konkretnost, s v 0 g e ć i $ z i ~ na s i r ~ m a ~ n tzbir ovakvih osnovnih , velikih, Jer odvlse uopstemh,

s v e o b u h v a t n o - n e o d r e đ e n i h i apstraktnih r e č i 2 ali koje,m o b i l i š u ć i neizbežno odbrambene m o ć i ugroženog b i ć a :istovremeno mu daje snagu da se n a đ e i u ovom najnemo-

g u ć n i j e s k u č e n o m prostoru pa č a k i u prostoru ~ ~ j v ~ ć en e o d r e đ e n o s t i n a j v e ć e apstrakcije, da se samom sebi javlja,iskazuje, sa sobom povezuje č a k i tako apstraktnim r e č i m aTo je nasilje nad k o n k r e t n o š ć u jezika ~ a o ~ a d k o n k r ~ t

n o š ć u b i ć a , koje vodi ovoj apstraktnoJ reCI, kroz kOJU

život o t i č e a ne sabira se u svom jezgru, ali to je, i,stovremeno, i vera u život, r o đ e n a u tom nasilju, vera koje,uostalom, izvan tog nasilja nema, vera koja nema svograzloga, niti ga traži, pa tako nema ni svog jezika: ona,

r o đ e n a u nasilju nad životom kao nad k o n k r e t n o š ć ub i ć a u ostvarivanju, kao u ovom apstrahovanju jezika, kaoda se "iskazuje" i .ovom apstraktnom r e č j u onako kakose uopšte pronalazi u uslovima nasilja nad .životom (njegovog apstrahovanja)1 l R e č ove apstrakCIje zato može

7 Nema nasilja nad životom koje nije i nasilje nad jezikom-: ono jeuvek apstrahovanje života, razvejavanjem njegove konkretnosti svuda pa iu jeziku. Č o v e k postaje, n e s t a j u ć i , jedna "apstrakcija", jedan opšti znakč o v e k a , iza koga ne stoji nikakva posebnost, mkakva konkretnost, pa Injegov jezik postaje takva apstrakcija. Svako nasilje izražava se s v e m o ć j uapstrakcije u jeziku, koja je njegova u đ e n o s t na konvencIOnalne, mrtve

r e č i . Smrt nas konvencionalizuje samo putem našeg apstrahovanJa. MrtvaCIsu z a h v a ć e n i rekom ove neodoljive konvencionalizacije : mrtav č o v e k nijejedan o d r e đ e n i č o v e k v e ć i jedan znak mrtvoK č o v e k a nekakav znaje·smrti uopšte. Užas nad mrtvacem je i užas od njegove apstraktnosti. NJegova smrt je, za nas, i prestanak njegove posebnosti: on sve manje l i č ina sebe, a sve više na smrt, koja prodire kroz njega a p s t r a h u j u ć i ga,p,ravcemka savršenom odsustvu svake individualnosti neorganske materije. Smrtkao da je najpre u r e č i m a , a zatim u telu. Ono što umre prvo, pod udarcimanasilja, što umire pre nas, to je jezik. G o v o r e ć i mrtvim (konvencionalnim,od životne konkretnosti ' sasvim apstrahovanim) r e č i m a mi samo prIVIdnogovorimo, ili tako posredno izražavamo svoju prividnost, ne i z r a ž a v a j u ć iništa ili ovim neizražavanjem, i z r a ž a v ~ ć i ništa koje se tu useljava u nas.

8 Prva knjiga pesama D a v i č o v i h Pesme (1938), sva je u znaku jednog(akvog pokušaja odbrane života. Njome vlada ova velika, apstraktnaali u koju uspeva da se prelije pulsiranje života. Ova zbirka je jedno posebno

54

da bude prekid u izražavanju, kao prekid u traženju konkretnosti b i ć a , ali ona može podjednako i da bude "uvu

č e n a u traženje ove konkretnosti, u ovoj odbrani života,ne m e n j a j u ć i se na svojoj verbalnoj ravni, a ipak, i tako

spolja (na površini s; .ojoj , u o j o j p o j a n o s t i ) da .budeprovodnik plamena z I v o ~ a kOJI ne.ce yacI pUli SVOj. S J ~ ~kroz nju, neposredno, vec ce se ObjaVIti posredno, OtlCUCI

ka m e t a f o r i č k i m vrtlozima što su tu neizbežni. Ako je

u d o u sprksoj poeziji m e đ u dva rata (ali i do dana današnjeg), ali nikakosamo zato što ju je pisao jedan bivši nadrealist, m e t a f o r i č a r , koji ovdeuspeva da se liši svake m e t a f o f 1 č n o s t ~ v e ć u prvom redu zato 81: je to knjigakoja uspeva da izmiri liriku sa ovom r e č j u bez velikog prenosa, sa

konvencionalnosti. To je č u d o života koji, napadnut u samom svomkorenu, napadnut je i u jeziku, i o s u đ e n na apstrakciju, uspeva, u samo-odbrani (zatvoren u č e t i r i zida robijaške samice), da se p r o n a đ e č a k i u tojapstrakciji, i da se njome obnavlja, i s k a z u j u ć i se . To je ovaj život svedenna osnovne sastojke, na ovakve " osnovne" r e č i , kao ljubav sloboda sanali život koii tu usp eva da se iskaže, da zadrhti svojim istinskim plamenom.

To su m a l ~ pesme, kratkog daha koje preliva usplahirenost jedn og sanjarskog m l a d ć s t v a koje je zbog, sna, o s u đ e n o na robijanje, i u kojima se mešaplava svetlost sijalice sa irealnom s v e t l o š ć u dana, s onu stranurobijaškog zida. Maksimum lirske snage postignut je ovde minimumomlirskih sredstava: pesme l i č e na r e č i s a neke dopisnice, napisane na brzinu,sa nekog nehtenog putovanja u smrt. Neka r e č , n a đ e n a na zidu robijaške

l i j e kao r e č : Zima je Karlu Bobošu, majko, pošlji č a r a p e , noktom

zaparana na tom zidu, uspeva ovde, u ovim pesmama krišom napisanim(krišom i od robijaških vlasti, ali i od drugova-robijaša, za koje je sve to

bio " nadrelizarn", jedna buržoaska stvar dostojna osude), da s a č u v a svupulsaciju napadnutog b i ć a , da z r a č i , sve do danas, njegovim duhom. To

su pesme n a j č e š ć e pisane na cigar-papirima, kratki fragmenti koji dozivaju svoJe jedinstvo, mali " roman u stihu jedne mladosti i z m e đ u dna ismrti, i z m e đ u izgubljenosti i pobune, i z m e đ u b e z n a đ a i nade. To je nasiljekoje t r a h u j u ć i vodi i ovoj ap straktnoj r e č i , ali to je i vera, r o đ e n au nemirenju sa ovim nasiljem, koja tu apstraktnu r e č produžava, ali uspeva

j u ć i , kao vera u č u o o života, nešto od plamena tog č u d a da n a đ e i u njenojodavnoj ugašenosti, u njenom pepelu. Pesme su susret beskrajnog siromaštvaizraza i bogatstva b i ć a nepomirenog sa s m r ć u . Izraz je maksimalno mog u ć e neposredan. Onje lišen posredno-prenosne tehnike one m e t a f o r i č n o s t ikoja tek kasnije, da se razbukta. Ali on je, sam, jedan i n i l a c p r o t i v u r e č j a :on je p r o t i v u r e č a n ovoj snazi napadnutog života, njenome bogatstvu. Snaga ove lirike nezamisliva je bez ovoga p r o t i v u r e č j a njene dubine neposredno-ogoljenom izrazu, koji p o d s e ć a na č i s t o t u suze, bezmerno proste ,

ali u kojoj se prelivaju sve boje duševnoga sveta. Sve ono sapeto, prinudno,

sve od duha nasilja koje osiromašuje, koje p l j a č k a b i ć e u svemu, pa i ujeziku , s v l a č e ć i mu sve njegove " kože", p o j e d n o s t v l j u j u ć i ga na linijinjegovoga nestalanja, uneto je u samu tu neposrednost _ako da r e č ,

55



I ? a v i č ? I ? o prirodi ove ~ e r e , n a đ e n e u nasilju, nalazio protJvurecJe I z m e đ u ove vehke, apstraktne r e č i , i jezika m o ć n e

m e t a f o r i . č n o s t i koja je u p r ~ y o n e ~ i r e n j e sa takvom r e č j u ,sa pretn).om .apstrahovanJa ZIvota sto se produžava kroz njaneSUmnjIVO Je on uspevao u onome što bi za svakog drugog ·pesmka sasvim sigurno bilo jemstvo poraza: da takvu r e č

~ r o z koju z r ~ č i . nes.vakodnevna bezazlenost (ona ista kojom:l ~ a ~ a s , o ~ v a ~ ~ J u n ~ e g o v e pesme sa robije) poveže sa metafoncklffi bUJanjima, l to tako što su ta bujanja dozvana istim

d u ~ o m koji i z g o v ~ r a tu r e č velike apstraktnosti i ove,v e h k ~ , a z l e n o s ~ l ) N j ~ g o v izraz, njegov p e s n i č k i idiom,u naJvlslffi trenUCIma njegove vere, uvek je prožet ovim

p r o t i v u r e č j e m apstraktne i maksimalno m e t a f o r i č k i - k o n k ~ e ~ n e r ~ i ; t? je izraz u č i j o j osnovi, u č i j o j najdubljoj du

b ~ ? \ sknven Je sukob b i ć a i n e - b i ć a , života i smrti, apstrakCIJe l konkretnosti, nasilja i vere. To je bezazlenost za koju

s v ~ j o ~ o ~ o l j e n o š ć u , svedena na ree ~ r ~ o izadahtano prošaptanog saopstenja, I ~ ~ O toliko reflektuJe ovo nasilJe, kao samo n e - b i ć e , koliko ref

~ e k t u J e I ?,Ice. u n ~ e . g o v o m otporu nasilju. Sudar i z m e đ u b i ć a i n e - b i ć a ,I z m e đ u ~ l c a I nasilJa, kao da se dešava u toj istoj r e č i , negde u njenom

p o d z e ~ I J u . : ~ n a g a Je s n a ~ ovog. nemirenja, tog č u d a života koje uspevada se Iskaze I u p ~ r ~ p e k t I V I smrtI, te vere u život. To je r a đ a n j e vere koja

u s p ~ v a da obnovI, .I:I -utra, ŽiVOt u. ovoj mrtvoj r e č ~ kao u samoj smrti.To Je susret smrti I ZiVOta, pepela I plamena u ovim r e č i m a volim h o ć usanjam . život. l tome .smislu postoji i ovde prenos, i p r o t i v u r e č ] e , k a ~n e o t u đ i V i .<?d l m ~ e : to Je p r o t I v r u r e č J e i z m e đ u ove r e č i apstrakcije i konkretnosti ZiVOta, I z m e đ u ovoga krajnje svedenog, ponekada do siromaštvadovedenog i z r a z a ~ i ovog .života koji pronalazi tek tu, kroz ovaj sukob,

u ov?me slromastvu .svoJe bogatstvo. Snaga ide putevima posrednim,kao sto se . melanholija IskazUje ovde humorom, posebno iskazanim upesmama Ciklusa Detinjstvo kojima je propevao duh detinjstva kao nikada pre toga. u srpskoj lirici; to je snaga koja svoju d r a m a t i č n o s t nalazi

u R . r ~ v o time sto se ovo bogatstvo života ne iskazuje bogatim m e t a f oncki b U J ~ l m ) Izrazom, v e ć izrazom krajnje ogoljenim, onako kako je

?golJen taj ~ d ~ u t l , . n e z a š t i ć ~ n . i , život ~ i r o m a š t v a . Bez ovoga svedenogIzraza, m e t ~ f o n c k i b U J n ~ o ~ a .linka. bl ~ o g l a biti lirika tog b i ć a sapetog m e ~ u Zidove robijaske celije. TI ZidOVi se produžavaju kroz ovu sve

~ e ~ o s t IZraza . zraz Je elementaran onako kako su "elementarni" i samiti ZidOVI.. a v I ~ Je upravo tako upeo da napiše robijašku liriku, jedinu usrpskOj literatun 20. veka, o d u p i r u ć i se onoj slojevitosti izraza koju je

upoznao pre toga, u vreme svojihn a d r e a l i s t i č k i h

ip s e u d o - n a d r e a l i s t i č k i h

pesama. Ali,i to je mogla, uistinu, samo vera, To je jedno veliko iskušenje,I Jedna velika. pobeda nad nJim: iskušenje "velikom", prostom r e č j usvakodneVice, I pobeda nad nJom, prividnim pristajanjem na nju.

56

}

zna samo doba n a j v e ć e vere, ili doba n a j v e ć e g nasilja (ukome vera n a j m o ć n i j e se raspaljuje), spasonosna bezazlenost kojoj se gotovo "nagonski" o b r a ć a b i ć e u najvišojsvojoj ugroženosti, u č a s u kad je svaka nebezazlenost,svaka puna svesnost, neizmenljivo na strani nasilja (onakoJ<:ako je svest o ponoru i g r a č a na konopcu na strani ponora).To je ta j e z i č k a lakovernost što ovde ide naporedo s meta

f o r i č k o m n i š t a v n o š ć u , to "o što volim" koje se razbuktavau m e t a f o r i č k e plamenove, i biva njime opravdano, ali ponekad i duboko s njim povezano, to je ta vera koja je istovremeno ova re - z n a k , r e č - s i m b o l , i ova m e t a f o r i č n o s t ,ta vera koja je bezazlenost i maštovitost u istom b i ć u , uvekbezazlena maštovitost i uvek maštovita bezazlenost. Nema

maš tara izvan duha bezazlenosti koja, ako je sobom zaista• ovladala, ako je . stina b i ć a , nije i maštovita. Jedino je be

zazlenost vere, ta vrhunska bezazlenost koja "zna" pravacduha, i pravac č o v e č a n s t v a , sposobna za ovakve maštarije,

sa ovakvom l a k o ć o m pokreta. Ono što ove j e z i č k e stavoveuspeva, protivno svim iskušenjima što leže u njihovom pro

t i v u r e č j u , ipak da poveže u jedinstvo pesme, to je ova istavera koja povezuje u duhovno jedinstvo ovu bezazlenostšto sanja neposredni, a n e p e v a j u ć i č a k p r o t i v - p e v a j u ć i )izraz, 0 :1 m a š t o ~ i t o s t , tu m e t a f o r i č n o s t r o đ e n u upravou nemirenjU sa bezIzrazom ma kakve neposrednosti. Jednovolim ili sloboda kao sila protivna ovoj sili metaforisanjanije stvarna pretnja b i ć u pesme, a najmanje ovom b i ć ~lletafore, jer su. v o l ~ m ili sloboda jednoga stvarnog zanosa,

Jedne u b e đ e n o s b kOJa tu svemu prethodi, jednoga apriornog~ m i s l a koji ni u jednom jedinom trenutku nije bitnije ugrozen.

Samo taj neugroženi apriorni smisao zna za ovakve~ e t a f o r i č k e v r t l o ~ e , kojima je on u korenu kao ljubav,ZIVOt, sloboda kOJI se po sebi razumeju, koji se pod-razumevaju (bez razumevanja). Ako ume da se baci u ove me

t a f o r i č k e vrtloge, to je upravo zato što ne sumnja u over e č i , što r e č i ljubav ili. sloboda za njega i nisu r e č i što i on

i dok i izgovara, o č i t o ne č u j e što i na z v e s t a ~ n a č i n ip r i ~ e ć u j e , onako ~ a k o . subjekt ove vere, ovog apriornogsmIsla tu veru, taj smIsao ne p r i m e ć u j u , uvek u odnosu

57



sa svetom, ali zato što je lišen odnosa sa 'samim sobomuvek za sebe samog na neki n a č i n zadržan pod senkom'u anonimnosti, gotovo n e p o s t o j e ć . Ne o s e ć a se tu n i k a k v ~

p r o b l e m a t i č n o s t , još manje neka opasnost. Ova r e č slo-

boda nije p r o b l e m a t i č n a još manje (u toj p r o b l e m a t i č n o s t iopasna jer je sama sloboda nešto što se po sebi pod-razumeva, nešto za nas, i sa nama, a ne protiv nas, ono što

j e d ~ n o u.ovak,vom diyljom

m ~ t a f o r i č n o š ć ~ .Nekaje tajsrrusao I najmanje ugrozen, otknva se neumitno: kako je

ova m e t a f o r i č n o s t t a k o đ e ugrožena, ona kojoj sudbinaje u o ~ o e neugroženom smislu, i č i j snaga je od snageovoga isla. Niko drugi ne p o t v r đ u j e to tako ubedljivo,snag9. svog p e s n i č k o g č i n a , kao D a v i č o , taj m e t a f o r i č a r ineprijatelj filozofske poezije, taj pesnik verskog komunizmakoji se protivio, sa žestinom, s n e p o d m i t l j i v o š ć u svakome

s k . u r z i v n o - l o g i č k o m jeziku, a koji je (uvek otvoren onome'što na dnevnom redu istorije, i sposoban za otvaranje),

pesnik kroz koga u jednom č a s u upravo sam taj njemumrski d i s k u r z i v n o - l o g i č k i . n e - m e t a f o r i č k i i č a k . odsudno

p r o t i v - m e t a f o r i č k i jezik, da za.peva Kao ni kod koga drugogpesnika srpske poezije novijeg vremena. Godine 1953,

sudbonosnom č a s u koji peva poema Č o v e k o v č o v e k , ovajneprijatelj d i s k u r z i v n o - l o g i č k o g jezika, u b e đ e n (i pre, ali iposle toga) da je poezija upravo o s l o b a đ a n j e od svake diskurzivnosti,od svakoga jezika logike, otvorio se, na n a č i ndotle nepoznat i njemu, ali i ma kom drugom srpskom pesniku, upravo svim iskušenjima koja sobom donosi ovaj

jezik. Ovde je m e t a f o r i č n o s t , iz ranijih njegovih pesama,ugrožena u samom korenu. Č a k i sam Qblik ove poemevelikog obima kao da u prvom redu nije nametnut samo

v e l i č i n o m trenutka koji se kroz nju objavljuje, V e ć i ov-omu g r o ž e n o š ć u m e t a f o r i č k o - s i n t e t i č k e m o ć i : on je nametnut

n e m o g u ć n o š ć u l i r s k o - s i n t e t i č k i h , m e t a f o r i č k i h spregovakoji su uvek spregovi trenutka, sinteze u b i ć u , ali i k vremenujezika, svojevrsne vremenske totalizaCije. Nema ovde snageza mUnjevitu sintezu, kojom se pove2 Uju č i t a v i prostori iz

m e đ u neba i zemlje; nema snage koja zahteva komprimo

vanje svoje u ktajnje zatvoreni oblik k l a s i č n o g obrasca,da bi se iskazala serijom m e đ u s o b n o z a k o n i t o p o v e z a n

58

eksplozija što pale jedna drugu, ali zbog toga što ovde apriorni smisao nema onu snagu kakvu je sve do ovog č a s a imao,što je vera u njega, kao ovaj stav, religijskog komunizma,ovde ugrožena ukorenu .

Trenutak koji peva Č o v e k o v č o v e k , sa dotle n e v i đ e n o mi neuporedivom s p o s o b n o š ć u ovog pesnika da izdrži na

nivou p r o k l j u č a l o g n a d a h n u ć a dužinom tristotine stranicagusto štampanog teksta, koja u tempu i snazi nigde ne pada

i koja je stoglasna kao nekakva kantata ili nekakav silnop a t e t i č n i oratorijum, jeste trenutak staljinske agresije, i

o b @ č u n a sa staljinizmom, ali (što je mnogo z n a č a j n i j ei trenutak s a m o o b r a č u n a ove religijske svesti koja ništa nijedovodila u sumnju, ne p i t a j u ć i se o sopstvenim pretpostavkama, i o d b i j a j u ć i svako pitanje, a pogotovo svaku k r i t i č k usvest, i koja ako sama sobom nije staljinizam svakako jeste

.uvek otvorena njegova m o g u ć n o s t onako kako je zatvorena

zaov k r i t i č k u

svest i k kotu

svest religijski odbija. Onošto č i n i ovu poemu vanredno dramskom, pa joj č a k daje iizvestan prizvuk i s k o n s k o ~ m i t s k o g duševnog stava, Jesteupravo taj moment s a m o o b r a č u n a religijske svesti, samo

o b r a č u n a d r a m a t i č n o g č a k t r a g i č n o - p a t e t i č n o g . Drama

je tu izazvana neposrednim povodom, ali ona prevazilazitaj povod, i budi sam iskon o v e k a o t v a r a j u ć i njegovu trajnu ,neprevazilaznudihotomiju izmedu vere i istine. Covek kogaotkriva ova D a v i č o v a pesma jeste č o v e k vere, ali on je i

č o v e k istine. Dihotomija njegova je zaloga njegove t r a g i č n edrame: ako ga nema bez vere, nema ga ni bez istine. Rastrgnut tako i z m e đ u vere i istine, i provociran istorijskim trenutkom da se s u O č i sa tom svojom r a s t r g n u t o š ć u , on pevaglasovima vere i glasovima sumnje, koji se umnožavaju,dalje, na glasove žudnje, o č a j a n j a , sukoba sa č i n j e n i c a m a ,bola, dozivanja mrtvih u ime živih i dozivanja živih glasovima mrtvih. Izvanredna retorika do koje tu dolazi D a v i č o ,stihom velikog raspona, postaje poezija ovom dramskomsnagom, tim dramskim naponom koji joj je dat sukobomvere i istine. To je velika poternica za sobom (kako se

naziva jedno njeno poglavlje), kao poternica za istinom,vrhovna kriza apriorne smislenosti religijskog komunizma.

59



Vera, koja je dotle o m o g u ć a v a l a negaciju sveta time što jebila izuzeta iz negacije, sada i ' sama postaje predmet ovenegacije, č i m e se sukob totalizuje, ali č i m e jezik nužno ideka velikim krugovima, od jedne do druge sumnje tu ugroženog smisla, sumnje koja neizbežno zahteva ovu retorikuonoliko koliko doziva d i s k u r z i v n o - l o g i č k i jezik. Retorikaje nemirenje sa nepoezijom d i s k u r z i v n o - l o g i č k o g jezika

koji anališe a ne sintetiše, kojir a z g r a đ u j e

a ne povezuje ufokus; b i ć e pesme, ranjeno u svom aprironom smislu, ranjeno je i u svojoj m e t a f o r i č k o - s i n t e t i č k o j m o ć i kao m o ć itotalizacije t trenutku, sevom munjevite eksplozije; retorikaje ovde napon ka sintezi koja se ne daje više s l a k o ć o m , nemirenje sa oticanjem b i ć a , i sveta, tokovima diskurzivno

- l o g i č k o g jezika. Pesma nužno prerasta u poeinu, jedan lirskitrenutak u mnoštvo trenutaka ovoga samo-ispitivanja,a religijski stav, koji pretpostavlja veru u b u d u ć n o s t , aliistovremeno i nemirenje sa vremenom (kao stav u ime total

nqsti), ovde se prožima, zajedno sa sumnjom, u svetlostiove k r i t i č k e svesti što .govori jezikom ispi ta duše , neizbežnim nemirenjem sa tom v e č i t o m b u d u ć n o š ć u koja neprestano i z m i č e ; i pokušajem da se moment sadašnjosti,kao prevashodno anti-religijski moment, ovde istakne u prvired. Nemirenje sa religijskim stavom neizbežno je i ovakvonemirenje sa momentom apsolutno b u d u ć e g neodvojivogod religijskog stava kao od :stava transcendencije. Ako je .

D a v i č o , u žudnji za t o t a l n o š ć u i pre Č o v e k o v o g č o v e k a ,morao da h o ć e sadašnjost, i ako je, svojom g l a đ u , ~ o j a je

r a đ a l a obilje njegove mašte onako kako to, uistinu, jedinoglad može (ona, najobilnija p e s n i č k i i j e z i č k i ) , on je t a k o đ emorao da h o ć e tu sadašnjost, s onu stranu rna kakvih prepreka, ma kakve cenzure, ovde, u ovoj velikoj poerni, ukojoj r e č i kao da postaju svesne sebe (upravo u n e m o ć i zabrzu, munjevitu m e t a f o r i č k u sintezu, za brzo s a v l a đ i v a n j eč i n j e n i c a ) , ta glad za s a d a š n j o š ć u irna otvoreno anti-religijski z n a č a j . To je glad koja h o ć e sada svoje ostvarenje,glad (kao ljubav) koja ne pristaje da bude transcendovanau nekakav pojam i simbol b u d u ć n o s t i ime koje, ovomtran scen den cijom, ima da bude poreknuta. Ovde smo, utrenutku Č o v e k o v o g č o v e k a , usred č i t a v e jedne moralne

60

r e n e s a n s e T to ne s a m o p r i h v a t a r i . l e m k r i t i č k e svesti, -i tv =

- ranJ em momentu -r-evolucionarne negacIje-samog 'subJektarevolucije, v e ć i ovim protivljenjem apsolutnoj m o ć i b u d u ć nosti, kao protivljenjem ovoj apsolutnoj transcendencijikoje bez te m o ć i b u d u ć e g nema, a koja odlaže život u imeživota, p r e t v a r a j u ć i plamen revolucionarne vere u teološkisistem kao funkciju apsolutne vlasti što slovom dogme ubija

i veru i svest i pojmomb u d u ć e g

idealnog (rajskog) života,zamenjuje nasušni jer neizbežni hleb sadašnjosti. ' Pesnikkroz koga je v e r n i č k i komunizam progovorio n a j j a č i m in a j č i s t i j i m plamenom, onaj koji je svoje udarne ritmovenalazio u svojoj veri u nužnost, pa č a k i blisku b u d u ć n o s ttotalne slobode kao slobode za totalnost, pesnik nekadam o ć n o - o m a m l j u j u ć e g ah, jednoga dana jednog dana ,što ide iz zanosa i zanosu vodi, on je ovde pesnik kojiuzviknuti, kao niko drugi, s h r a b r o š ć u na koju gaje osudilonjegovo p e s n i č k o pozvanje, ta prinuda da se otvori svemu

što je na dnevnom redu istorije , svoje j e r e t i č k o - b o g o hulno, apsolutno anti-dogmatsko: I dosta vašeg jednogdami b i ć e " ritmovima savršeno d r u g a č i j i m , slovom i slogom koje o d r e đ u j e , u samim njihovim osnovama, upravoovaj stav prema b u d u ć n o s t i , kao stav k r i t i č k e svesti što poziva, neizbežno, u svojoj protiv-religijskoj agresiji, i protivovog religijskog momenta apsolutne, i apsolutizovane, bu

d u ć n o s t i , tog raja koji sanja siromaštvo č o v e k a i sveta ali. kojim se upravo zato (što je poreklom iz siromaštva, što

č u v a na neki n a č i n taj duševni stav siromaštva), može i

da podržava i č u v a samo siromaštvo. (Onoliko koliko siromaštvo doziva raj, toliko i sam raj, iz siromaštva dozvan injegovom rukom " u o b l i č a v a n " , može da dozivasiromaštvo:funkcija pobune, on možebiti i funkcija njenog uništavanja.) Sve j e r e t i č k o , o b e s v e t i t e l j s k o , i z a z i v a č k o , u krvolip-tanju ovog s a m o - o b r a č u n s k o g religijsko,$ komunizma, štoje izazvalo žestoku ideološku kritiku Covekovog č o v e k a ipretvorilo je u jednu o najstrašnijih potera na veštice unovijoj srpskoj kultnri, u njenoj s o c i j a l i s t i č k o j epohi, jesteo ovog nemirenja sa p r e v a s h o d n o š ć u b u d u ć e g života, od

ovoga nezazornog zahteva gladi, i ljubavi, za svojim ostvarenjem u sadašnjosti; ono je od iskonsk:og D a v i č o v o g , kai-

61

roskog, nemirenja sa ostvarenim29. Vera u b u d u ć n o s t , pa



time l snaga momenta b u d u ć n o s t i (a sa njome i sposobnostza transcendenciju), u ovom dramskom objavljivanju dihotomije vera-istina s a č u v a n a je samim momentom vere,ali ona je tu s u o č e n a sa s a d a š n j o š ć u , č i m e se ova dihotomija,otkriva i kao dihotomija s a d a š n j e - b u d u ć e To nije više neka

" č i s t a " b u d u ć n o s t kao neka č i s t a , apriorno-smislena vera;

to jeu d u ć n o s t

koja upoznaje sadašnjost, koja ulazi u odnossa njom onako kako, kroz D a v i č a , stupaju (lirski vanredno

2 9 Otud je krirtlea ove-poeme s1Lštinski istog porekla kao i predratnakriYka, s pozicije z v a n i č n e leve (partijske) ideologije, D a v i č o v e prveknjige Pesme, a u prvom redu u njoj o b j a v l j e n o g soneta Ljubav. Nju pišeduh dogmatski, nepomirljiv u prvom redu sa ljubavlju. Ovaj duh odbijaljubav onako kako odbija svaki zahtev za ostvarenjw, u sadašnjosti,

u p u ć u j u ć i na idealnu b u d u ć n o s t , i kako poziVa na transcendiranje njenou pojmove i simbole te u d u ć n o s t i ili u energiju, koja' treba samo njoj,

~ l d u ~ n ~ s t i .da se pokloni o , n a s l u ć u j e , nepogrešno, da je ljubav" krltlcka , jer je, zahtevom za svoJim ostvarenjem u sadašnjosti, neiz

bežno u p u ć e n a na sukob sa njome, na o t k r i ć e njene nedovoljnosti, i onan a s l u ć u j e da je ona anti-dogmatska onoliko koliko, upravo ovim zahtevom za s a d a š n j o š ć u odbija apsolutnu prevlast religijske fetišiZiicije b u ~

d u ć n o s t i . Zbog toga duh dogmatski vidi u svakom nezazornom izrazuljubavne gladi greh ili anarhiju (ili, kako se to n a j č e š ć e kaže njegovimnajomiljenijim izrazom, a n a r h i s t i č k i bes"). Gde je dogmatska svesttamo je, neizbežno, uvek neki "greh", neka "anarhija", jer je tamo nepopravljivo OV? .nemirenje sa ljubavlju. Č o v e k o v č o v e k je poema ' z č i j i hredova govon jedna p o s u v r a ć e n a savest i jedan p o s u v r a ć e n : pogled nasvet. To je prelazak D a v i č a na drugu obalu: u carstvo besmislica: i anar

h i s t i č k o g besa" (Tanasije M l a d e n o v i ć " Književne novine", ll. II 1954),t a č n o onako kako je sonet Ljubav izraz "nepravilnog doživljavanja"

ljubavi, nepomirljivog s revolucionarnom borbom, pa je zbog toga jasandokaz da je D a v i č o "dekadentski pesnik i ,likvidator' revolucionarneborbe" (Milovan Đ i l a s , O poeziji, povodom jedne knjige, Kultura ,Z.agreb, 1938, god. III, sv. 6), p o č i n i t e l j greha o kome govoriti i Rad-

r u č k e novine" Živka T o p a l o v i ć a (Mih, R a j k o v i ć , Greh Oskara D a v i č aR a d n i č k e novine"; br. 8 i 10, god. 1938), list koji je ;,dokazao kao odšale pod naslovom Greh O D a v i č a , da je D a v i č o intelektualni dezertersa fronta borbe i pisac verovatno najreakcionatnije pesme na BalkanukOja se zove Ljubav, a u kojoj pesnik veli, u seksualnom oduševljenju, da

u b i t ~ krasti, upaliti selo i doneti krvavu grivnu samo da je od zlata ,ako je ona:,. voljena, zaželi Ovako e g o i s t i č k i iantisocijalno ,nijedan pravi

d ~ m o k r a t s k i pesnik nije pisao o ljubavi", a Č i t a v a zbirka Pesme je "s gle

{bšta demokratizma i marksizma., . reakcionarna i svojstvenor i l f a č n j a -

č k a " (Veselih Brezanac, u prikazu zbir .ce Pesme, "Južni pregled", 1938 ,XII. sv. 10). R e č o besmislici uvek ide ovde zajedno s r e č j u o grehu

62

potresno) u odnos živi sa mrtvima, onako kako uostalom,tu sam D a v i č o s u k o b l j a v a j u ć i se i dalje sa vremenom, po

k u š a v a j u ć i da se sjedini, n e r a z i u č n o i zauvek, sa mrtvimapalim za njegov smisao, za k o n a č n o s t tog smisla Mrtveti ne mogu dati), da u đ e u jedan življi odnos sa vremenomuopšte. Covekov č o v e k , to je silna reka vremena, u kolovratima prošlog i sadašnjeg, prema b u d u ć n o s t i , reka što

nosi ovog pesnika, reka p a t e t i č n e r e t o r i č n o s t i u kojoj se,oratorijumski, smenjujll glasovi žudnje, bola, vere i sumnje,života i smrti, najzad i m o g u ć n o g i n e m o g u ć n o g i iz kojese r a đ a j u , i z m e đ u dva njena silna r a z u đ i v a n j a u niz pravaca,

m e đ u s o b n o p r o t i v u r e č n i h , trenuci vizionarstva č i j a patet i č n o s t p o d s e ć a na p a t e t i č n o s t vizija koje ustaju iz samogmraka zaborava. '

Smisao je tu ugroženi smisao koji se brani istovremenokada se o njemu pita. Jezik je tu jezik ovoga smisla u pitanju,jezik koji je d i s k u r z i v n o - l o g i č a n onoliko koliko nema

apriorno dat smisao, v e ć je o s u đ e n na traženje smisla. Akoaprirorna smislenost (otkriva nam to Oskar D a v i č o nedvosmisleno) jeste m e t a f o r i č k i - s i n t e t i č k a , prasnaga svakesnage paljenja sveta, njegovih č i n j e n i c a (našeg udruživanjavatrom), evo kako njena ugroženost jeste ugroženost te

i anarhiji: besmislica je ovde apriorno data ljubavi onako kako je

smisao apriorno dat dogmatskoj svesti kao svesti n a j i s k l j u č i v i j e g racionalizma, Greh je s a t a n i s t i č k a anarhija U "smislenosti" dogmatske

s v e s t ~ i zbog toga je on uvek majstor neprijateljske besmislenosti. (Pesnik

Gustav Krklec je, kao Martin Lipnjak u "Narodnom listu", Zagreb,8. XI 1953, pod naslovom U odbranu č i t a l a č k e publike, pokušao jednom" tekstomontažom", štampanjem stihova po redu obratnom od njihovogareda, da dokaže to pirovanje besmislice i da; u odbranu ne samo č i t a l a č k e.p1.lblike v e ć , po iItlniji istorije, i samog socijalizma; dokaže zilsnovanostsvog uverenja da je od ovih " s i r e a l i s t i č k i h recidiva" bolje dobro vino :"Mi smatramo, naime, da je bolje napiti se vina"; v. Gustav Krklec, Licai krajolici, Zagreb, 1954, i Pisma Martina Lipnjaka iz provincije, Zagreb,1956.) "Jednog dana p i t a ć e se naši sinovi : Kako se to moglo bez stida i

o d g o v o r n o s t ~ bez mere i ukusa; bez afiniteta prema poeziji tako č e r e <iiti, p l j u v a t ~ g a z i t ~ b l a t i t ~ sakatiti knjiga ·koja z n a č i poetsku egzaltaciju

s o c i j a l i s t i č k i s h v a ć e n o g modela slobode, kako se nekažnjivo dozvoljavatakva zaslepljenost, mržnja; takvo prostaštvo, neznanje prema dramijednog trenutka ove zemlje" (Oskar D a v i č o , Ogledala što crvene, 1955 ,Sabrana dela Oskara D a v i č a knj. XIX, Pristojnosti, eseji i č l a n c i , Beo-

grad, 1969). ' '

63

s i n t e t i ~ k e . m ? ć i R e č i kao sloboda, l/ubav, č o v e k ne mogu Ovakvi stihovi o z n a č a v a j u revolucionarnu prekretnicu u



da ISpISUJU ovde s onakvom l a k o ć o m i b e z a z l e n o š ć uS kOjom l h . J ~ p o ~ ~ t i v D a v i ~ o , U r e m ~ . svoga m e t a f o r i č k o gzan?sa, . I S p I S I V ~ O , JOS manje preko njih tu, kao apriotno-

- s m l s l ~ l l l h , moze da se p r e đ e magnoveno, zapravo da se

I :e etl? kao nekada: sk.okoI? u m e t a f o r i č k o preobražavanjecmJenlca sveta, u ~ O V I s ~ o J m e t a f o r i č k o - s i n t e t i č k e gustine

p e s D ? - ~ .ona pokazuje svoJu apstraktnost, sve do toga da se

otkn1e I kao. sama r e ~ , samim tim jer je rijen apriorni smisao~ g r ~ z e n . ~ J e n a pnrodna (po sebi data) stvarnost,Je b i 1 ~ oblIk, s a d a ' p ~ d a stvarnost r e č i : sumnja otvara oko

za ~ e c ; .vera. ne v l d ~ r e Č I v e ć ih vidi jedino ovaj ugroženia p ~ l O ~ m sml l>ao kOJI se. reflektuje iz njih. Č o v e k o v č o v e k ,to Je 1 ?vo p r o g l e d a v a ~ J e za stvarnost r e č i , koje kao da seodvaJaJu o svog smisla, p o s t a j u ć i nekakve s a m o - r e č i ,one u koje veruje jedino crna vera sumnje: .

Sloboda? A možda je i ona još jedna preživela r e čprividno anti-smrtna ,u stvari antiprotivna r e č ,tajni agent smrti u aorti o s e ć a n j a životastarijiagent smrti no što je život, ,

~ u . k a v ~ i agent života, koji je možda takode l a ć e n i k smrti,1 z mozda s ~ m ? J e d ~ a besplatna njena č e ž n j a ,

J e d n ~ luda zelja kOJU tek treba stvarati uz o m o ć č o v e k a ,na njegov recun,kao tobožnji. njegov lqvež pod e m o g u ć i m mesecom,kao samoubistvo pred e p o s t o j e ć o m slobodomtek zamišljenom. Svejedno: j znam, ,

o, n e p o s t o j e ć a , o, slobodo svirepa i krvavao otadžbino k r v a r e ć a u menizderi mi kožu na kaiševe o g ~ l i 'uapstrakti me do krvi, o ~ a p l o t / se .U zalog dajem život,sudbinu u rem ;

baci me kao adut posle izgubljene igre ukini meali ostvari se (. . .)

64

duhu i delu Oskara D a v i č a . Daleko smo tu v e ć o stihovanjegove Višnje za zidom, od stihova njoj p r e t h o d e ć e Hane.Dalja evolucija D a v i č o v a , puna prevratnih a nužnih, i sudbinski l o g i č n i h zaokreta, m o ć n o j o d r e đ e n a ovim prelomnim trenutkom koji o z n a č a v a Covekov č o v e k . Ako u ovojvulkanski silovitoj poemi ima još a v i č o v o g duševnog stava,koji vrhovnu slobodu shvata kao ukidanje svega l i č n o g ,i koji zbog toga peva, i kad to ne č i n i s verbalnom neposredn o š ć u , ovo isto uapstrakti me ili ukini me ; i ako se tu

javlja ono isto a p r i o r i s t i č k o njegovo Ja znam, koje i z l e ć ekao nekakva automatska ruka vere pred liCe svakesumnje,

i ovakve ( i z i e č e n e u Č o v e k o v o m to n i ~ Qno Jaznam koje a v i č o dotle je znao: ima u njemu jedna naprslina,koja je naprslina u samom b i ć u ovog l e t a č a kao u b i ć u nenaporne l a k o ć e .. Kroz tu naprslinu javljaju . se, m o ć n i j e(podržane sumnjom i bolom koji ona izaziva) č i n j e n i c e ,ali s njima i sam D a v i č o za sebe samoga. on je u samosves

niji onoliko koliko je svesniji č i n j e n i c a . Svest o č i n j e n i c a m aje jemstvo ovakve samosvesti. Pogled moj koji u p u ć u j e m

č i n j e n i c i jeste pogled koji u p u ć u j e m i č i n j e n i c i sebe: svakaje č i n j e n i ~ ovo obnavljanje č i n j e n i c e sebe, njena prisutnost

je uveK znak negativnog mog prisustva. Ta samosvest kao

znanje sebe znanjem č i n j e n i c a je anti-religijsKa; ona se protivi izvršenju ovog zahteva za samo-prevazilaženjem, tojslobodi koja se ostvaruje religijski, kao ovakvo apstraho-

vanje mene, i kojoj se, valjda zbog toga, i s mutnim (valjdai s n o s t a l g i č n o - g o r k i m s e ć a n j e m na negdašnju njenu slavu,i u p u ć u j e ova gorka r e č : ukini me . Tu gde je sve ispit

duše , sve kao nekakva sumnja u jednu nevinost na kojuniko nije o b r a ć a o pažnju Č f O u n o ć i ) , i gde se ponavljaneprestano:

Pro veri, uporedi, ispitaji još jednom pro veri kao da si tu došao s druge planete

(u o d e l j ~ u Celo u n o ć i ) , i tu gde je izjava u stihu, kao od-lomku Cinjenice (stav t r e ć i ) :

65

O zablude l a k o ć e , - vvde se uopštava ka s u k o ~ u i z ~ e d u S I n t t č k ~ i r s k 0 f 5 i



i j sam stupao pogrešnim horizontom

bila neminovno dozvana samim ovim pozivom na 1SPltI-vanje, u p o r e đ i v a n j e i ovom s v e š ć u koja se tu u v e l i č a v a ,

l a k o ć a , koju je dotle znao D a v i č o , u jeziku, asocijativnimnjegovim vrtlozima, što rastavljaju dotle spojene, i spajajujoš nepovezano, neizbežno se oglašava za zabludu l a k o ć e .Ta zabluda l a k o ć e , otkrivena pred č i n j e n i c a m a bede što još

starinski · seva' '; -i što je D a v i č a inspirisala za nekolikostranica vanredne pobune, u sukobu sa č i n j e n i c a m a stvarnog, koje p r o t i v u r e č e revoluciji i revolucionarnoj misli,a pogotovo njegovoj silnoj, nikada utoljivoj gladi, proširujese, spiralama duševnosti, i zahvata i p e s n i č k o b i ć e , sam

p e s n i č k i jezik. Ovde u svesti o č i n j e n i c a m a , u ovoj poterniciza sobom, usred n o ć i u kojoj ovaj pesnik r e ć i :

Ova n o ćšto ujeda mene i ne samo mene u njoj; ovaovi udarci nogom u uspravno č e l o , u revoluciju; ovi udarci .

i u kojoj z a t e ć i sebe prošlog tamo .. .

gde sam u č o p o r u klicao laži

p i t a j u ć i se, č a k : Z n a č i li da sam slep bio i podal ? , to jen o ć koja u svakoj, ma kakvoj l a k o ć i - i onoj vere i onoj

jezika i onoj sna, - može da vidi samo ovu zabludul a k o ć e .

Umesto l a k o ć e , koja je nekada, u religijskom komunizmuD a v i č o v o m , bila b a s n o s l o v n o - m e t a f o r i č a r s k a , i s kojomse p r e m o š ć i v a o zais ta svaki ponor i z m e đ u o b a l e iracionalnog i obale racionalnog, kao ponor u č o v e k u , ali i ponor

i z m e đ u sveta i č o v e k a , javlja se ovde napor, otvaraju sevrata za veliko doba napora koje je doba D a v i č a posle ovepoeme. P o j a č a n i moment svesti rastvara oblik pesme onakokako rastvara apriorne oblike ili oblik aprirornog smisla.Dvosmerje D a v i č o v o g lirskog dinamizma, koje se dotle

razvijalo i z m e đ u iracionalnog i racionalnog (u nerazorivomnjihovom jedinstvu), kao i z m e đ u auditivnog i vizuelnog,

66

a n a l i t i č k i - d i s k u r i v n o g , gde lirsko Je n a p a d ~ u t o ~ ~ s k ~ r z I v nim, onako kako apriorna vera napadnuta Je svescu, 1

je diskurzivno napadnuto. u g r o ž e n ? ~ verom u O d ? r ~ U l .To su suprotnosti i z ~ e ~ u s m t ~ z ~ kOJa Je ~ s n o v n ~ m t ~ z n J 0 I llirska, i analitike, kOJa Je anh-hrska o n o l i ~ o k o ~ k o anh-

- s i n t e t i č k a kao lirika koja p o ? r a z u m e . v a I d o z 1 ~ a smtezu,ali je ne ostvaruje u savršenostI. ~ v d e I sam subjekt p e s l l ~ulazi u vrtloge negacije, kao subjekt vere: n ~ p o r ka celiUl,ka sjedinjavanju, u nerazorivo j e d i n s t v ~ : s v i h .. ~ a s o v a ovepoeme (sve do završnog o d l ~ m k a U Z Jr?JI,.Ima . n a g ~finala oratorij uma u kome sV glasovI, pevaJuC1 sVOJ ~ o l 1svojom melodijskom f r ~ z o m , . ulivaju se u gotovo p < l : t e h ~ n o -zaglušno jedinstvo knka) Jeste I ? - a p ~ ) f za p o v ~ z 1 v a n J e . I ?nekada jedinstvenog, a s a ~ sVOJe l s k o ~ s k e ~ 1 h o t o m l J esvesnog b i ć a č i j a pesma Ulje pesma lak oca, v ~ pesma unaporu ka izgubljenoj l ~ k o ć i , k ~ o ka. n.ekada 1manom asada izgubljenom Raju. Covekov covek Je I to: poema pal.og

a n đ e l a jedne vere č i j a krila . z ~ h v a ć e n a J l ~ m e n o ~ pokusavaju ponovo da se vinu u Vlsme neg?asnJe l a . k ~ e , samutu l a k o ć u , sjajnu a nepovratnu; to Je Izgubljeni . raj <?voganegdašnjeg vernika ~ l i g i j s k ? g k o m ~ n i z m a o s v e t l J ~ ~ m 1 t s ~ o --iskonskim svetlostIma kOJe DaVlCO kao da Ulje trazlO,nego su mu se one same nametale, ~ m n o o ~ r a č u j u ć i njegovupoemu, samom i s ~ o ~ ove. e č ~ ~ e dlho.tom1Je, o v o g ~ co;,ekakoji nije vera bez Istme, ali ~ O J I ~ ~ s ~ ~ e ~ a o seb1 u casovima pobune protiv neba, 1pak Ulje ~ 1St1 la bez v e ~ e (a

najmanje onda kada ta vera ne polaze racune.s v e s ~ 1 ) .

Uovom govoru za mrtve i žive, s t r a g i č n i m laJtmot1vom:Mrtve ' ti ne mogu dati , koji ima z n a č e n j e , . u s t ~ a : . i da

smisao, za koji su mrtvi pali, i kome su dah sVOJ Z 1 V ~ tsvojom s m r ć u , i nepokolebljivu dejinitivnost . ne o ~ Ul-kako dati, pošto je to smisao kao nekakvo - J a sveta Jednevere i jedne ljubavi, u svim tim r e č e n i c a m a što se, kao delte,

r a z u đ u j u da bi se rukavcima svojim ponovo sastale, a na

putu ka novim, uvek, r a z u đ i v ~ n j i n : ~ , presijava s svetlostiskoni: svetlost mora, svetIucanje pescanog spruda uz more,

tako da se slike smrti, i halucinacije koje ih povezuju,šaju sa razbijenim odlomcima aktualnog vremena sadas-

67

njeg, i tako da, u tome preplitanju uvek ima, o s e ć a se, jedna u ciklusu Vetrogrami , i koja uputiti ovog pesnika za-'



dimenzija mitske monumentalnosti. To sve daje prostorimaove poeme nešto od p a t e t i č n o - s v e č a n o g prostora pradrevnog i trajnog i zato v e č n o mladog sveta (onoga što je uvekna svome p o č e t k u u kome č o v e k , izmedu vere i istine, patisvojom č o v e č n o š ć u i tom patnjom jedino nju i ostvaruje. R e čovde, pod udarcima sumnje, u v ~ t l o z i m a ove dihotomije,kao da ima i sopstveni odjek: to je njen odjek u svesti kojaje r e č i postala ovako svesna, koja ume u slobodi da vidi,sa strahom, i o d b i j a j u ć i , i samu r e č sloboda, tako da ta r e čkao da pada u nekakav bezmerno a k u s t i č a n prostor. Nekada

p r e l i v a j u ć i se, nošena vrtoglavim ritmovima ranoga, i uvekkao zadahtan og, uvek uskipeiog, k l j u č a j u ć e g D a v i č a , jednau drugu, m e n j a j u ć i druge r e č i i m e n j a j u ć i se i sama; s lako

ć o m asocijativnih serija što bacaju duh u u s h i ć e n j e jednimnesvakodnevnim pijanstvom (od obilja, od gustine jezikakao od gustine krvi i mleka), ovde te r e č i odjekuju sudarom.

Ništa ne pristaje nal a k o ć u

jer ne pristaje na lako preobr3Žavanje; našli smo u D a v i č u n a j v e ć e g pesnika l a k o ć eizraza z koji je ovaj jezik uopšte znao; izgubili smo ga, podudarcima one iste istorije koja g je bila i donela. Našli smou njemu n a j v e ć e g pesnika genija detinjstva, u njegovim basnosiovnim igrama s oblicima sveta za koje zna samo duhbezazlenosti ili duh vere; izgubili smo ga tamo gde se tajduh izgubio. D a v i č u je bilo dato, jedinom, da se otvorisjaju ovoga duha, ali i možda upravo zato) njemu je bilopisano, jedinom t a k o đ e , da se otvori i njegovom umiranju.

U č a s u Č o v e k o v o g č o v e k a krvavi ovaj genije detinjstva i ovajgenije vere,a sa njim i č i t a v jedan svet: onaj apsolutne nade, koji je kroz D a v i ~ j< >š na r o . b i j ~ zapev310 apsolutnom verom

u sebe, verom kOja je znanje cuda. eas Covekovog č o v e k aje č a s agonije č u d a , i zbog toga je to jedan od n a j t r a g i č n i j i htrenutaka novije srpske kulture; to je č a s umiranja sunovratništva m e t a f o r i č k o - z a n o s n o g D a v i č o v o g sve do samenjegove svesti o tome, koja se i z r e ć i neposredno tek kasnije, u stihovima knjige Trg EM

sunovrat ne ume pad svoj kroz v e č n o s t d obnovi.I g r a č k a nije strgnula masku zbilji

68

nosa i l a k o ć e da u svom mutnom i naprslom ogledalu pokuša da vidi lice Majakovskog, iz poslednjih njegovih trenutaka l. Ako se vera i dalje bude tražila kroz ovog pesnika,ona se tražiti pod pritiskom ove svesti ranjene iskustvom,kroz njega i protiv njega, ali uvek s njim. Duh ništavila

j a v i ć e se, neodložno, iz ove agonije č u d a ; b o r a č k i stav ost a ć e ali n e ć e se produžiti i l a k o ć a pokreta sa njim, u likovanju nad materijom sveta, nad njegovim č i n j e n i c a m anema tu više v o l š e b n i č k o g p r e i n a č a v a n j a stvari i b i ć a , jer

30 Ovaj susret s Majakovskim kao d je bio ugovoren u trenutkukoji peva Č o v e k o v č o v e k . Tragedija tu doziva Majakovskog. Velika knjigastihova Trg EM (1968) peva tragediju Majakovskog, m e đ u t i m samo posredno: kao tragediju pesnika revolucije. To je tragedija borca koji sesukobljava sa nepodmitljivom istinom, o s t a j u ć i borac i kroz svoje dodire s ništavilom, sve dublje i sve prisnije. Pesme ove knjige (pisane od1961. OO f<J67,naporedo s pesmama za druge knjige) nalaze celinu u -tra

g i č n o j paraboli koju ispisuje ovaj duh s u o č e n sa idealom komunizma, sa

ratom u Vijetnamu ili na Bliskom .istoku isto koliko i sa ništavilom kojeprodire u njega. To je knjiga koja završnim svojim poglavljem, pokušati d obnovi ritmove Majakovskog, ali iz svesti koja tu negde r e ć i (uciklusu Talasogrami d prošlo je vreme gigantskih dedaka mojega kova.Bezuslovno. Prometeji su nezaposleni . Sav aktivizam, koji se ovde tražistihom, monolozima i dijalozima sa sobom, sa svetom, tako je prožet

s v e š ć u ovog nezaposlenog Prometeja, onoga koji je video pacova kako č e r e č isvoju majku (u jednoj od najudarnijih pesama ove knjige), i leš koji n e ć e

r e ć i za sebe jedino to kako bio sam od vrlo č u j n i h č u l a , premnogo vidljiv idrzak .. / Sad sam nalik na vodeni žig utisnut u kožu vode koja u sebe tone ,

v e ć koji zaustavljen pred ogledalom u ovome susretu sa sveobuhvatno- s i m b o l i č k i m Majakovskim, izgovoriti i r e č i : Ispušten poslednji urlik

ne pušta mlade urlike. 0, loše moje navike, I - I odviknite se mene. Nisamp e ć i n a d j e č i m i kad glas ne sevao Mrtav je pesnik . Ovo: Mrtav je pesnikide iz sumnje u apri ornu smislenost sveta i r e č i . Tu gde Govorim iz navike.Njoj nasedaju istine· zmijske o č i utvara. Govorim bez potrebe : zanemeo je

lik socijalnog Fortinbrasa . sumnja u r e č prerasta u odboinost prema njoj.Ona ne· samo što ·nije sjajna, lakopokretna u svome prelamanju s drugim .r e č i m a , v e ć je traženo mukla, s u g l a s n i č k i tvrda, ponekad teško izgovorIjivaleao duga kovanica, sastavljena od spregova r e č i n a j č e š ć e od i m e n i č k i h

glagola ili glagolskih imenica), b a č e n a u stihove č i j i raspon ponekad premaša i raspon stihova iz Č o v e k o v o g č o v e k a . Stihovi iz ciklusa Krvogrami :S ivice neba vreba kurjak ludila: / ostatke vremena on goni kao stado bezigde pojila / u pustinji, iskorenjena iz kamena i žila, / tišina i š č u p a n a , u

r e č i se sakrila , kao d objavljuju to o t k r i ć e tišine u r e č i m a sve što je u ovodoba pisao, jeste v e ć p o s v e ć i v a n j e toj tišini, njena najezda, pokušaj životau njoj, sa njom, iz godine u godinu za D a v i č a sve v e ć o m i sve težom.

69

pijske sanjarije, a time i njegovi j e d n o z n a č n i ritmovi kao U j e d n a č e n i ritam sanjarije , r ~ n s c e n ~ e n c i j : ? m ~ a d a š n j e g



funkcije sanj< "ije. Svest o č i n j e n i c a m a jeste svest o stvarnosti, ili svest o sadašnjosti, kao svest koja slabi momenti d e a l n o - b u d u ć e g ; ritmovi te svesti jesu ritmovi pobune protiv svega datog, ritmovi sukoba sa njim; to je sukob sanjenicama (kao sukob vere i svesti) , a ne sanjarija koja zanosom (posredstvom jednoobraznog ritma) nadvladava

č i n j e n i c e i svest o njima, b a c a j u ć i duh u zanos. Otuda, stihse tu o s l o b a đ a obrasca, on postaje slobodan stih velike napetosti (kao u odeljku Govor za mrtve i žive): ----

Urlam, jeste, urlam,kako da ne urlamu ime prosute krvi popljuvane,u ime mleka iz vimena ranjenog u mleko mašte, ranjene,u ime mašte koja je verovala d je taj o b o č a j ipakonaj grad kome je plela džemer, urlam,

plela bez igle i vune, uprkos svemu .ad nema kome d ga pokloni. Urlamnad nezavršenim.Nema, urlam, nemagrada o č e k i v a n o g tamo gde mu je osnova istkana.Seva surovost starinskai sve je starinski n e i z j e d n a č e n oGde je drugarstvo novogradnji ?Gde sloboda u stremenu nade

_ na pastuvu mašte?

Gde je sev m a č a smelostiu galopu isukanog sjajapreko drugog polja n o ć i ?

s l u ž e ć i epskoj naraciji. i odbacuje ovaj zanos, ovu vrtoglavicu nedozvoljivupod uslovima epike kao uslovima što n a m e ć u izdržljivost, sposobnost zatrajanje, ali i jak moment svesti. Zanos je, za duh epskog deseterca, opasan,On se č u v a od njega, a č u v a se ovom cezurom posle č e t v r t o g sloga, koja

o m o g u ć a v a da se s l e d e ć i m slogovima (što se završavaju 'trohejskom mukl o š ć u ) , ide naniže, kao u nekakvom smirivanju, do ponovnog uzdizanja unovom stihu, u č e t i r i prva njegova sloga. Ovde, kod D a v i č a nestrpljivog i

g o r u ć e g , deseterac, kad se javi neposredno, lomljen je 'cezurom po sredini,a njegova produženja ili s k r a ć e n j a idu posle cezure, s k r a ć e n j e m ili produ-ženjem č i t a v o g stiha. '

72

b u d u ć e , ovde se kida nezadrzlVlm , , ~ r h k o m kOJi k ~ d a .svakiobrazac i svaku j e d n a č e n o s t č a k s Jednom osvetoljubivom,

o s v e t n i č k o - p a ć e n i č k o m s t r a š ć u sukob sa religijskim d u h ~ movde je sukob sa njegovim ritmovima, sa njegovom sanJarijom. Taj ritam se n e ć e , jer se I l : e ć e ill sanjarija: On se r a ~ a r as o č a j a n j e m i kao u s a m o - k a ž n J a v a ~ J u : vrtloZi ove ~ e t , ~ n k eu Č o v e k o v o m č o v e k u , jesu vrtl()Zl . ove nepredvidljIvostimelodijske fraze r nepredvidljivosti njene cezure:. stih po

č i n j e n a j č e š ć e , na kra ju I?rethod?og s t i h ~ t ~ k o Je pren,ossa stiha na stih dat trzajem, grcem; grcenJa, u ispastanju,ovoga b i ć a u s a m o - o b r a č u n u sa sobom, ponavljaju se tako

i u jeziku, u n j e g o v ~ ri.tmovima, ~ a ~ oni kao se i tražeo ovih konvulzivnih ntmova kOJi ih produblJuJu, onakokako su u j e d n a č e n i ritmovi sanjarije, i zanosa, produbljivalitu sanjariju i taj zanos. Moment anti-poezije je tu ravanmomentu svesti dramski sukobljene sa verom. Drama vere,

kojom pevaČ o v e k o v č o v e k ,

tako je i dramab i ć a

lirike, kojeje za D a v i č a uvek ovo b i ć e vere. Iskušenje v e ~ e ovde, is-kušenje samog b i ć a lirike. Ne jednom, ono se JavlJa.u viduvelike agresije proze, kojoj se b i ć e lirike suprotstavlja, me

š a j u ć i svoje ritmove sa njenim ritmovima, onako kako se ,gotovo, ovde mešaju ritmovi b i ć a s ritmovima n e - b i ć a u

jednom dramatizmu koji obuzima sve prostore duha, prodir u ć i i u samo podzemlje izraza. Lirsko b i ć e postaje tu dram/sko b i ć e 3 Zaista nema tu više m o g u ć n o s t i za nekadaštVe

3 Č o v e k o v č o v e kje zbog toga jedna dramska poema, ili

đ a v o l j a I i ~ i k anenapisanih drama , kako je to rekao, posluživši se ~ z r ~ z o I ? ~ a r k a R i S t i ć asam D c v i č o (u Objašnjenju Č o v e k o v o g č o v e k a ) . Onje I u h n C l ~ d u v e k pretpostavljao postojanje izvesne d r a ~ s k e p o t k ~ , . f a ~ u l e ' . ; I J a se radnjapo pravilu r e ć e sasvim anstot.elovski I?r:llllI: knZlI razresenjU u b e đ e n da

danas o ~ pevati samo hrska kljucanja ~ s n o v n ~ g s u k o ~ vremena(u navedenom tekstu), ali ta d r a m s ~ a potka kod. J ~ g a Je lezala u me_ta-

f o r i č k o m trenutku, i razrešavala se njegovom munJevltošcU, g ~ t ~ v o ' p ~ s t oje v e ć i data. Vera, koja je vodila lirskoj e k s p l o z i j ~ ?kretala ~ Je I J ~ c l v osudaru sa svetom' zbog toga je drama ovoga verskl-metafonckog IlInzma ,

o s u đ e n a na m a ~ o v e n o s t trenutka, znatno manjeg interu:iteta i dubine.Ona nije totalna, jer ne obuhvata i s m subjekt vere, Q,len duh. ?na Jejedna drama sa svetom,ali ne i jedna ?rama duha, JOS manje drama JeZika,

Jezik tu nije z a h v a ć e n d r a ~ s k o . m k r i z o ~ .On ~ ~ . z n a . za n a l ? o r opasnosti proze kao opasnosti anti-verske Istme. ili anti-verskih clnJeruca).

73

ritmove. R e č e n i c a D a v i č o v a : ,,1 do sta vašeg jednog dana j e ć i h . Vratite riblju t i č n o s t p o m , r a č e n o m mesu. O.r;t0. sene tovi pesmama daleke b u d u ć n o t I . Uz to nerazumlJIvIm,



taj o b r a č u n s k o - s a m o - o b r a č u n s k i povik, ne možese .p o.miriti .sa u j e ? n a č e n o - u d a r n i m ritmovima. Ona nijerecemca kOJa VOdI zanosu, v e ć r e č e n i c a svesti. Utoliko,ako ne vodi konvulzijama, vodi na samu granicu proze:"i ja. kOji .se ni. u mislima. ne pridružujem glasu umornograzocaranja, ah u rukav zImskog kaputa š a p u ć e m svoj nezabeležen automatski tekst: 'Vratite s p e c i f i č n u oblinu de

v o j a č k o m struku. Dosta je zoljavih. I dosta vašeg jednogdana dosta tih gluvih cvrkuta ispod s t r ~ h a neposto-

Narat vni. momenti, u poemi enjanin (koja je prvi D a v i č o v pokušaj iz-

~ s . k a Z lIrske . ~ ~ d .1949), ne idu iz ovoga d r a m a t i č n o g iskušenjalInke prozom, D l t ~ su c m l o ~ o v e d r a m ~ d ~ h a , vei; su u literarnoj službiP?eme, n a m e t n ~ t J k ~ o ,.'stll samun njenun rodom, nespojivim, po dužininjego:-,og trajanja, s j e z ~ k o ~ I r i t ~ o m lirske pesme, U Zrenjaninu se ovanarativnost zbog toga javlj.a kao . ~ z v e s t a n otpor lirskom jeziku, kao neprestano o d l a g a n ~ e tog JezIka kOJI se, m e đ u t i m , ne prestaje da m e ć eonako ~ a k o se tu I metafora p,unoj ~ j e n o j zgusnutosti n a m e ć e u slavu pri:

pov.edackog s t l h ~ ~ Z a k ~ s ? - l J e Izdanje ove pesme, D a v i č o je dopisao v e ć ibrOJ pesama, kOje je ukljuCIO u poemu; ove pesme, d r u g a č i j e fakture, jeZIka I ntma od osnovnog stiha poeme, predstavljaju produbljenje Zrenjanzna ali u pravc.u hrskom : .sve ono hrsko što je suspregnuto, u ime fabule,u p r v o ~ . IzdanjU ZrenjanzIza, tako se ovde na neki n a č i n o s l o b đ a v a . )

D r a m a t l c ~ o s t poeme. z,renjanzn, kao poeme o borcu sukobljenom sasvetom, bez unutrasnjeg sukoba, prevashodno je fabulativna. Ona se od

fabule, tu I morala da .traži i o č e k u j e . U č a s u Č o v e k o v o g č o v e k a stiže se doe n c I j ~ l n e d ~ a m e , pa je zbog toga i sila narativnosti jedna suštinska, duhov

?-o-egl:lstencljalI?-a, a ne l i t ~ ~ a r n a , sila. To je ono što se ovde, u č a s u ugrozenost versko-lirskog, odbIJa, ali što se samo sobom n a m e ć e . Dramatizam

j e ~ b o ~ toga u samom b i ć u pesme, u b i ć u njenog jezika, koje kao da ne pris

taje na kakvu fabulu kao na nešto što je " spoljne vrste": ovep r o k l j u č a l e

energIje totalnog?ramskog u k o ~ dozvoljavaju ovde ma kakvu gradnjufabule .Te ene.rgrje kao, da ne pr;rstaju takvu gradnju, r a z a r a j u ć i je preno što je ona I postavljena. To je ono Isto Iskonsko-mitsko u Covekovom

č o v e k u ka,? suštastve.no, s onu stranu m o g u ~ n ? s t i za ma kakvo fabuliranje,protivno Il:j.emu. ~ o z d a je zbog toga, u sVO Oj odbrani Č o v e k o v o g č o v e k a955, Da":lco ukaZivao na s t a r e . G r k ~ , gO.t.ovo sa z a v i š ć u : p o l a z e ć i o op

stepoznatih e l e ~ e n a t a mItologIje Ilstonje .. r č k a drama je "mogla dad o s e ~ e . e s t e t s k i stepen ~ u g e s t i v n o s t i koji je njen - upravo zato što je,

o p e r I s ~ C 1 f a b u l a ~ a z n a ~ u n svakom gledaocu, gubila malo energije na im?rolje zaplete, l, svu Izrazajnu snagu u p u ć i v a l a kazivanju akcione ose

c a ~ n o s t J pr?tagomsta". Potreba za mitom (ali za D a v i č a neizbežno kaomItom n<;>vih v r e m ~ n a ) tu n a m e ć e neodoljivo, u ovoj nepomirljivosti safabulom I ma kakVim ~ ~ b u l I r a n j ~ m : totalna duhovna drama ne dozvoljavafabulIranje, I utohko VIse upravlja snu o mitu"

74

Ono se hrani masnom j e v t i n o ć o m peto sobnih stanovas air condition-om do tekstilne z a s i ć n o s t i prirodnog moralabez ovdašnjeg intelektualnog podrigivanja. Promeni te, dakle,svoju otrcanu p l o č u kad nemate ni najlon b u đ e l a r e ~ t r i p ~ni č e k o v n e knjižice misli. Tu vaŠu pesmu gladne buducnosti sami dobro shvatamo. Ona nije nerazumljiva, kako kažete,

ona je glupa i dosadna kao islužena supruga. A ja sam gladandeviznih gerli. Ja sam zaista gladan i o.stalog. I žalosno jegoniti ljude da p e v a j u ć i otvaraju usta kao da im nekoubaciti p e č e n u ševu u kljl .n. Pesme ne hrane ni c v r č k eni slavuje. Zato dosta ' Covekov č o v e k Epilog, U žiži) .Lirizam s a v l a đ u j izazove proze, ali teškim radom, s na porom, u neprestanom sukobu sa njom kao sa svetom

č i n j e n i c a koje, upaljene jednom punom s v e t l o š ć u u svesti,nikako se ne gase: snaga č i n j e n i c a daje otpor zanosu kao

ta obasjana svest. Zanos, koji ih je ranije poricao, preobra

ž a v a j u ć i ih, m e t a f o r i č k i m skokom u materiju jednoga promenj enog sveta, ne uspeva ovde da ih savlada: on ne uspevada savlada svest kojaje tu sve j a č a . Pobuna protiv č i n j e n i c a

n a j o č a j n i j e - n e m i r e ć a u poglavlju Č i n j e n i ovde je pobuna

protiv jednoga sveta neprihvatljivog kao što je neprihvatljivanjegova nedovoljno st, ali je i pobuna protiv svesti koja

č u v a ovaj poredak č i n j e n i c a ; to je pobuna samog b i ć a li-, rike, tog m e t a f o r i č k o - d i n a m i č k o g b i ć a ili b i ć a D a v i č o v o gzanosa, koji ovde zna za č i n j e n i c e i zato otkriva napor, ikoji, z n a j u ć i č i n j e n i c e , kao da nema više snage za njihovoapsolutno poricanje, za njihovu smrt, i zato zna za ništavilo.

Č o v e k o v č o v e k to je prvi susret D a v i č o v sa ništavilom.Istina, on ovde ne peva ništavilo neposredno (kao štose to, uostalom, dogoditi ne mnogo kasnije), ali on ga slutionako kako sluti snagu neizmenijivih č i n j e n i c a i kako sekroz njega oglašava kriza apriornog, verskog smisla. Tajapriorni smisao je bio apriorna snaga života, ali i apriorna

č i s t o t a njegova: on je znao za život suprotstavljen smrti,onako kako religijska svest zna uvek za b i ć e suprotstavljeno

n e - b i ć u ,ili za dobro suprotstavljeno zlu. Ona je svest izvesnosti, jasne granice i z m e đ u b i ć a i n e - b i ć a , svest koja zato

75

ima smrt. Ma koliko da je (kao u epohi Višnje za zidom, vog č o v e k a ne obnavlja se u suštinskim trenucima koji z n a č e



a t a k o đ e i Hane smrt nasilje nad č o v e k o m njegova negacija, ona i to upravo kao takva) mobiliše život u njegovojsuštini; ona ima , kao negacija njegova, svoj život protivsebe. Sile sveta, i duha, u vreme pune snage religijskog duševnog stava ovog pesnika, krajnje su u p r o š ć e n e jasno individualisane: granica i z m e đ u života i smrti nedvosmislenoje data. Ova granica o m o g u ć a v a izvesnost svuda, pa ioblasti ritma: ona o m o g u ć a v a ritamski obrazac, koji ponavlja, na ravni m u z i č k o j znanje izvesnosti, koji je m u z i č k iizraz te izvesnosti n e p o s t o j e ć e tamo gde nema ove pra-osnove svake izvesnosti, ovoga jasnog znanja smrti, ovogjasnog razlikovanja b i ć a i n e - b i ć a . Samo religijski stav,kao stav izvesnosti (kao stav izvesnoga, jer svemu apriorno gsmisla), zna za smrt: apriorni smisao ne zna za ništavilo.(Pre Č o v e k o v o g č o v e k a , D a v i č o nije znao za ništavilo negosamo za smrt.) Osnovno, suštinsko njegovo znanje je nez

nanje ništavila. To je stav krajnjegu p r o š ć a v a n j a

stav kojimkao da se obnavlja, uvek na suštinski isti n č i n blaženstvovarvarstva kao blaženstvo jasnog razlikovanja sila dobrai sila zla. Taj stav ne zna za ništavilo jer zna za granicu

i z m e đ u dobra i zla, života i smrti: tamo gde je ovaj stavugrožen, ugrožena je i ova izvesnost: granica i z m e đ u životai smrti, b i ć a i n e - b i ć a muti se, postaje p r o b l e m a t i č n a , da senajzad izgubi. Ništavilo, koje se 1J.1 javlja i kod Oskara

D a v i č a , kroz Č o v e k o v o g č o v e k a , jeste ·delo ove smrti a p r i o r ~nog smisla, ili ove smrti same smrti, agonija njena kao

agonija ove izvesnosti: ako ritmovi sigurnog (izvesnog)obrasca ovde ne mogu više da se obnove (sem na liniji č i s t e

m u z i č k e reminiscencijy, nebitne za dalji razvoj ovog pesnika), to je zato što ne može da se obnovi sama ova izvesnost - u stavu jasnog razlikovanja života i smrti, jasnogaidenti teta života kao protivnoga smrti (u njenome, ta

k o đ e , jasnom identitetu ). Granica je ovde provaljena,život i smrt ne odnose se jedno prema drugom kao dve pro

t i v u r e č n e sile; one ne igraju jasnim svojim razlikovanjem.Ta granica je provaljena u duševnoj sferi, ona je provaljena

i u sferi ritma. Ona o n e m o g u ć a v a ritamsku č i s t o t u , njenuizvesnost i udarnost. Obrazac vezanog _stiha posle Č o v e k o -

76

dalju evoluciju D a v i č a . Ništavilo je ono koje ih ovde ne

dozvoljava, ništavilo koje prodire u apriorni smisao ovevolje, nepomirljivo s a p r i o r n o š ć u . Tamo gde je ništavilo,nema 12une religijske apriornosti (kao što je apriornost ovauvek i s k l j u č e n j e ništavila), i to nigde: ni u smislu, ni u ritmu

G e z i č k o m kojim taj sm.isao. iskazuje i u sebi ~ t v ~ ~ u j e .R i t m i č k i

obrazac Jesteapnorm

duh na delu (na Jezlekomdelu). Posle Č o v e k o v o g č o v e k a objavio je D a v i č o zbirku .

pesama Nastanjene o č i (1954), koja je p o s v e ć e n a motivimarata i revolucije, i koja kao da pokušava da obnovi, pa č a kna neki n a č i n i da vaskrsne duh iz pesama Višnje za zidom,ali tu do stvarne obnove, do ovoga vaskrsa ne dolazi. Tajduh pao je unepovrat, zajedno sa svojim m e t a f o r i č k i msagorevanjima, sa brzinom stiha, s l a k o ć o m izraza. Tu

nema l a k o ć e izraza, ni ove brzine stiha jer nema l a k o ć e uporicanju č i n j e n i c a . Ništavilo o n e m o g u ć a v a ovaj metafo

r č k dinamizam. Ako ga metafora iskušava, u č a s u zevapraznine u poreknutoj č i n j e n i c i , u magnovenom trenutku

praznine što se objavila tu gde č i n j e n i c a je poreknuta ali jošnije m e t a f o r i č k i preobražena, ona ga s v l đ u j e kao skokompreko ponora, s l a k o ć o m koja je l a k o ć a poricanja date istvaranje nove č j n j e n i c e . Ovde se javlja, s ništavilom, i napor izraza koji n a m e ć u u v e l i č a n e č i n j e n i c e , njihov otpor,a s njime i otpor svesti koja ih zna i, z n a j u ć i ih, vezana zanjih, ne zna za l a k o ć u njihovog preobražavanja; Smrt ovde

nije funkcija izvesnosti mobilisanog života, ali nije ni funkcija ovog poricatelja č i n j e n i c a , ovog m e t a f o r i č k o g vrtložnika D a v i č a ; ona ne spaljuje č i n j e n i c e u letu. Slobodan stih,koji se ovde javlja, jeste stih koji odlikuje ovaj napor i z r a ~žavanja, ili ovaj produženi vek č i n j e n i c a . Ništavilo razjeda

apriornost smisla, ali i apriornost ritma. Ono prodire u svešto je obrazac, o t v a r a j u ć i ga u njemu samom, ka ritmovimaslobodnog stiha, ali ono prodire i u sami verbalni slojpesme, o k r e ć u ć i pogled u ništa iza šume , tamo kuda

uperen je kažiprst mrtvog oca, b a č e n o g u ništavilo kao u

n e p a m ć e n j e tog oca kome on uputiti r e č i nezamisliveu vreme Višnje z zidom:

77

Životom izujedane pred kostid li tvoje posrnuh, o č e nasušni? 0 a m č e gorki,

smisla sve j a č i , ili kako je sam taj smisao sve p r o b l e m a t i č niji. Ritam ovde upoznaje svoju p r o b l e m a t i č n o s t onako



krcatim kamionom bola gažen svaki svojdan, mutni vidik u meni produžujeokreutnu žalost bespravno,ali snažno. Fosforni o č e

. . .Jer i mi padamo, padamo bez sina zaostalogkraj ogoljenog tvog kažiprsta o č i n s k i uperenogiz tvog raskopanog groba,u srž n e p a m ć e n j a što nas produžuje krozneznan valovitu. Nekad tužne vrlo,nekad

(u pesmi Kažiprst). Ništavilo je ova srž n e p a m ć e n j aoca, ali samo zato što je n e p a m ć e n j e smisla, tog p a m t e ć e guvek smisla koji ga prevazilazi p r e v a z i l a z e ć i i smrt, povezu

j u ć i oca i sina v o j o m j e d i n s t v e n o š ć u o n a k o kako prevazilazii samo vreme, sve r a z l i č i t o - p o j e d i n a č n o što je od njega,vremenom, neodvojivo; gde je dat ovaj smisao, to p a m ć e n j esmisla, nije data r a z l i č i t o s t , jer nije dato vreme: to je smisaokoji izuzima iz vremena, i z u z i m a j u ć i iz r a z l i č i t o s t i Smisaone zna za razliku i z m e đ u oca i sina, kao što ne zna za razliku

i z m e đ u živih i mrtvih, kao što ne zna, uopšte, ni za kakvu razliku (taj u svemu o b j e d i n j a v a j u ć i smisao), pa ni za razliku

i z m e đ u i r a c i o n a l n o - z v u č n o gi racionalno-vizuelnog. Njimese mrtvi produžuju kroz žive, otac se produžava kroz sina,

ali i racionalno se produžava kroz iracionalno, u samom je-. Tu nema neznani valovite , u koju se pasti, tu ne

može s usne da se otme r e č : m i padamo , jer ima ovogznanog smisla koji je neznanje ništavila ili neznanje pada,neznanje provalije koju otvara samo duh nejedinstva. La

k o ć a u ritmovima e z i č k i m jeste a k o ć a ovoga znanog smisla,l a k o ć a s kojom se samopronalazi ova jedinstvenost što nezna za smrt. NaDor. koii se ~ a v ] j a s o t k r i ć e m ništavila, jeste

napor ka sjedinjavanju sve težem: otpori ovom sjedinjavanju su sve v e ć i , onako kako je duh reli.gijskog apriomog

78

kako je upoznaje sami taj smisao i zato što je on upoznaje).Raspevanost r i t m i č k a ovde sve više nestaje, iz zbirke uzbirku, a s a o b r a ć a n j e i z m e đ u z v u č n o - i r a c i o n a l n o g ivizuelno-racionalnog je sve ugroženije: m u z i č k o b i ć e kaoda se p o v l a č i u podzemlje pesme, tamno kao ništavilo kojeje nadahnulo ovog pesnika juriša s kote na kotu, u istoriji,

da poslednju pesmu u zbirci Nastanjene o č i , pod naslovomEpitaf, ne samo posveti Disu, pesniku ništavila, v e ć i da

pokuša njome da se saobrazi sa njegovim duhom, i da tu

negde zabeleži sebe, jer zauvek

Srkštenih ruku snovi neobrijani tu knade,dok crvima, na glumi posla, r i č a m njim r e č i m akako se gore bunih u jednoj nadi bez nade

b r i š u ć i znoj sa smrti što verne mi kosti ne ima.

R o đ a c i , ne zaboravite radost, molim vas stisnutih pesti.

Nema tu više raspevanosti, tu gde se otvara oko zaovu glumu posla svega što nas r a s t a č e , posle pobune

u jednoj nadi bez nade , posle ovog magnovenog, i znač a j n o g (a dosad n e p r i m e ć e n o g uopšte) susreta Oskara

D a v i č a i Disa, ali zato ima sve više yizuelnosti, iz knjige u'cnjigu, tako da svaka knjiga u dalJnjoj evoluciji ovog pesnika, do danas Flora, 1955; Kairos, 1955; Tropi, 1959;

Snimci, 1963. i najzad, Trg EM, 1968), predstavlja, u onomeosnovnom što je č i n i , uvek jedan stepen više u sve v e ć e mudaljavanju od naglašene auditivnosti, ka sve nemljoj, sve

bezglasnijoj, sve n e č u j n i j o j vizuelnosti. Ovaj moment pojač a n e vizuelnosti uslovljen je, svakako, i opštim težnjamapoezije, i jezika, u ' savremenom svetu33

; ali presudnije je,

33 Sam D a v i č o je, 1959, pošto je v e ć objavio knjige Flora, Kairos,Tropi, u č l a n k u Nevinost r e č i pisao d jedan J a k š i ć i Laza K o s t i ć donoseviše sadržaja i z n a č e više s i l o v i t o š ć u svojih jampskih ritmova negoli svojim

p r a k t i č n i m z n a č e n j e m pustog mora i valova , ali da, ipak, prenaglašeni

ritam u poeziji, koja operiše dužinama, nastranu č i n j e n i c a d predstavljašverc m u z i č k i h instrumenata i z n a č i ostatak prašumskog tamtama u jeziku,

79

za D a v i č a , ovo njegovo prevazilaženje religijske svesti,njenog d i n a m i č k o g m e t a f o r i č a r s t v a , u pravcu vesti koja

njegov p e s n i č k i trenutak, to je svet nekakve sve-vremene ivan-vremene suštine biološkog bilja na dnu nas, bilja slepog



se, m e đ u t i m , o s e ć a kao samo jemstvo smrti poezije jer kaojemstvo smrti jedinstvenog b i ć a ili b i ć a jedinstvenosti:glad za totalitetom, san o totalnosti, koji ovoga pesnika nijezaboravio gotovo ni jednoga jedinog njegovog trenutka,onaj je koji vidi u svesti jemstvo razjedinjenja. Volja za

t o t a l n o š ć u ovde se neizbežno sukobljava sa samom s v e š ć u ,o k r e ć u ć i se prostorima u kojima sluti jedinstvo, n e n a đ e n ou istoriji, a pre sveEa prostorima njegove Flore koji su prostori biološkog obilja, nezaustavljive snage p l o đ e n j a i ra

đ a n j a . Taj biološki svet, kome se ovde okrenuti Oskar

D a v i č o , u ovom trenutku koji je možda najambiciozniji

'nije se mogao održati iz prostog razloga što se svi moderni govori oslob a đ a j u dužina i jakih, individualnih akcenata n a g l a š a v a j u ć i ' da sve to,

m e đ u t i m , ne mora da z n a č i dalji korak ka o s l o b o đ e n j u r e č i od u z b u đ e n j aizraženih neverbalnim sredstvinia. Dalje p o v e ć a v a n j e o b j e k t i v i s t i č k e pred

metnosti svedene na sebe više no ikad dosad, ali i potpunije no ikad oslob o đ e n e ostatka muzike, zapravo melodijskih i s p o l j n o r i t m i č k i h elemenatau jeziku, naprotiv, može z n a č i t i suprotno od onoga što izgleda da z n a č i . "Izvestan otpor prema " o b j e k t i v i s t i č k o j predmetnosti poezije lišene neposredne objave muzike ovde je jasan: on se izražava sumnjom u njenu liku

j u ć u b u d u ć n o s t , pa i u njenu ostvarljivost. Ipak, ta " o b j e k t i v i s t i č k a p r e d ~metnost predstavljala je i za njega jedan m o ć n i izazov, onoliko kolikose n j e g ~ v a poezija udaljavala ne samo od prašumskog tamtama u jezikukoJ un Je dosezala, pre toga, neke od najviših svojih trenutaka) v e ć i od

svake izrazitije naglašene muzikalnosti. Ta objektivna predmetnost nijemu naložena idealom filozofske poezije , onako, uostalom, kako to nije

s l u č a j ni sa pesnicirna te poezije (bar onim v o d e ć i m ) v e ć mu je naložena

samun odsustvom plamenog duha vere kao duha totalizacije, Tamo gdese taj duh raspada, javlja se ova " o b j e k t i v i s t i č k a predmetnost , taj predmetlišen pevanja pa, ponekad, č a k i zvuka, t slika koja ne z v u č i . (Duh vere nezna za " o b j e k t i v i s t i č k u predmetnost .) Njegova kriza presudnija je ovdeod ~ r i z e dužina i jakih individualnih akcenata u jeziku; č a k , i ovo umiranJe dužina i akcenata, koje je Stanislav Vinaver shvatao, s razlogom,kao neminovnost urbanizacije jezika, njegove p o v e ć a n e brzine i njomeuslovljenog pomeranja akcenta sa r e č i na r e č e n i c u , možda je u samomsvom korenu neodvojivo od raslojavanja i agonije duha vere, kao duhajedinstvenosti auditivno-vizuelne; tamo gde umire ver koja peva i gde sejavlja ova objektivna predmetnost , u njenoj nemosti, umiru i izrazitonaglašeni akcenti i d,užine, oni koji su bitno p e v a j u ć i i neodvojivi od b i ć a

pevanja. (Urbane epohe drugih jezika kojesu, m e đ u t i m , s a č u v a l e duh

vere, kao epoha poznog srednjovekovlja Fransoa Vijona , nisu i s a č u v a l eakcente i dužine, p e v a J u ć i njima?)

80

za vreme i zato vidovitog za naše jedinstvo koga nema ne

samo u istoriji v e ć ni u vremenu. To je samo jedinstvo dosegnutog 'obilja, p r a - b i ć a svakog b i ć a , prostor biologijekoja s onu st ranu svesti, ali zato i s onu stranu vremena,

t r a j ~ kroz nas, jedn? j e d i n s ~ v o a ne s a ~ o s l i č n o s t štozna ni za kakve razhke, onaj ponor u nasem mesu, u nasoJ

krvi što ne zna za razjedinjenost i r a z l i č i t o s t ) jer ne zna zasvest. Jedinstvo, koje se tu nudi, jeste jedinstvo biološkivan-vremenog sveta, tog vremena svakog vremena, te našeujedinjenosti sa florom i sa faunom, sa samim životinjstvom

p l o đ e n j a i r a đ a n j a što se produžava kroz ~ a s . Jw F J o ~ amože da se u č i n i kao sadržaj svakog sadržaja Hane, kOJU Je

D a v i č o dozivao d o z i v a j u ć i obilje:Hano, barko moja, zaplovimo put tropa, pevaJucl

tu svoju kolonijalnu Hanu koja je sva bila hranljiva,sva kao usta puna , ona je nekakva aM koja više nemaistoriju koja se našla u samoj svojoj bitnosti kao u ovomobilju , kao u samoj toj bujnosti životne snage van-isto

rijskog sveta biologije. ciklusu Hana glad p l o đ e n j a ir a đ a n j a jeste glad č i j e ispunjenje se doziva i o č e k u j e u bu

d u ć n o s t i glad koja još zna za b u d u ć n o s t , i koja zato još

zna za istoriju; u Flori tokovi istorije i tokovi ljubavi nep r e p l i ć u se kao u Hani; ljubav postaje ovde apsolutni subjekt, nekakav kontinent totalnosti usred istorije to je Hana

koja kao da j e č l 1 l a D a v i č o v o : ,,1 dosta vaše jednog danab i ć e " , Hana koja posle Covekovog č o v e k a ne može a da nebude ova Flora, Hana koja je morala da s i đ e u podzemljebiologije. Tu nije pesma o ljubavi, v e ć ljubav koja pokušava,u svojoj totalnosti, da zapeva kroz D a v i č a , ljubav koja je

veliki zaborav svega što razjedinjuje i koja, kao govor iskonski nagonskog, oživljava pradrevno-mitske pokrete i slikeu svesti u koju prodire kao jedna poplava krvi i mesa, svudaiste i o b j e d i n j a v a j u ć e krvi i svud istog mesa što č o v e k a pretvara u mužjaka ili u ženku iz prvog dana sveta. To je svetjedinstva negde ispod istorije ali i negde ispod svesti.

Ako ova poezija predstavlja izvestana v i č o v

povrataknadrealizmu, ona je to vanredno uslovno, a u prvom redu

81

z a h v a l j u j u ć i ovoj objavi biološkog sveta kao sveta jedinstva koji je " n a d r e a l i s t i č k i " onako kako je svet van-sves

r e a l i s t i č k a knjiga napisana, u stvari je pokušaj izražavanjasvega što je t a m n o ~ n e i z r a ž ~ n < ? . u Anatomijf35. Flora p ~ e d



nosti i pre-svesnosti: ako je nadrealizam razarao individualizam, ali i samo Ja, d o v o d e ć i ga u pitanje i č i n e ć i ga prob

l e m a t i č n i m i za njega samog, on je neizbežno u p u ć i v a o unatrag, u ovu sferu biološku kao sferu pre-jastva. Svaki zahtevza jedinstvom o k r e ć e svest ovog Ja u i š č e z a v a n j u sferi biol o š k i - p r a p o č e t n o g , sve do nerazlikovanja ne samo jednoga

Ja od drugog v e ć i do nerazlikovanja č o v e č a n s k o g od florei od faune: otuda, možda, u svetu koji nadrealizam otkriva,kroz rušenje Ja, može biti užasa, ali nikad stvarnog doživljaja s a m o ć e jer tu s a m o ć e nema onoliko koliko ima haosaovoga Ja u njegovome rušenju njegovom utapanju u jedin-stvenost sa svetorJi34 . Nadrealizam je u Flori dat samim zahtevom za jedinstvom ili neizbežnom b i o l o g i č n o š ć u ovogjedinstva, ali on se tu n e ć e onoliko koliko se upravo h o ć eprodor u ovaj svet, izrazom, taj pokušaj izražavanja koji je

neizbežno i pokušaj prodora u van-svesno, pa i protiv

-svesno jedinstvo, nepomirljivo sa izrazom onako kako jenepomirljivo sa s v e š ć u . D a v i č o v povratak Anatomiji, č i j iizvesni motivi i stihovi u g r a đ e n i su u samu osnovu Flore,gotovo tri decenije pošto je ova m l a d a l a č k a njegova, nad-

34 Nadrealizam je nezavisno od onoga što je tražio, u p u ć i v a o na jedinstvo. Moglo bi se č a k r e ć i da on ne zna za s a m o ć u č a k i onda kad ona

pokušava da propeva kroz njega. I z m e đ u n a d r e a l i t i č k o g duha i s a m o ć e je

ovo otkrovenje jedinstva koje je utoliko intenzivnije ukoliko je j a č e rasturanje same svesti i, sa njom, samo-svesti Ja . Ovde je Ja jedno Ja u rušenju

v e s t ~ ali i u rušenju sveta koji pada u haos zajedno s tom ć u . Sve fant a z m a g o r i č n o - k o m a r n o je od te h a o t i č n o s t i koja može da kaže užas, alinikada s a m o ć u : haos je poricanje s a m o ć e jer je poricanje nepokreta datihoblika, za koje zna samo svest. To je senzacija neprestanog prožimanjasvesti i sveta, .senzacije jedinstva pesnika i sveta, ali jedinstva koje se ostvaruje uniženjem svesti ka prvobitnim njenim oblicima koji se javljajupometeno svesti u svojoj prvobitnosti kao oblici pra-života, saine biologije. Ne koje je ovde r e č e n o svesti jeste (makar i nevoljno) Da r e č e n o biološkom svetu kao našem trajnom pra-svetu, s onu stranu vremena) i svesti,ali i kao' svetu ovakvoga jedinstva. Umesto stava s a m o ć e , koji neizbežnopodrazumeva stav meditacije o svetu, ovde se javlja, na razvalinama nemog u ć n o s t i mišljenja, stav jedinstva koje je, m e đ u t i m amorftIO i utoliko neizgovorljivo. Tu negde nadrealizam izlazio je pred apsolutno. Tu negde

problem pesnika postavljao se, ponovo, kao problem p r o t i v u r e č j a i z m e đ uizraza i apsolutnog.

82

j

stavlja jedan od n a J d r a m a t l c n . ~ J l h trenutaka o ~ o g p e s m ~ a :ona je n a d r e a l i s t i č k a po ~ u d n J I za ~ a ~ - s v e n o - J e d m s ~ v e m msvetom biologije, a protlv-nadreahstlcka po potrebI, neodoljivoj, da se p r o d r ~ u t ~ j svet izrazom bi Ji ~ on t a ~ o

u č i n i o stvarno SVOJIm Iskustvom). NaJmracmJa slutnjaD a v i č o v a koja je u g r a đ e n a u osnovno a d a h n u ć e ove k n . j i g ejeste da smo izrazom, i s v e š ~ ~ , o s u đ e ~ na samu površmuna s a m o ć u koju jedino povrsma poznaje; ne samo svest veci izraz (bez koga svesti nema), k ~ o da Je)eI?stvo n.ašeg usamljivanja. Sjedinjeni sa svetom. c ~ k t ~ J J e d m s t ~ e m svet ~ ~i krvi na našem dnu, u tammm dubmama, nu smo razJedIdinjeni na površini svesti i izraza: sv.aki n ~ pokušaj i z r ~ -žavanja, koji nam je zavetovan samIm pnsu,stvo.m svesti,

u p u ć u j e nas o d l u č n i j e toj površin.i, ~ o j S a I ? O Ć I kOJa nas. na

površini o č e k u j e . O g r o I ? ~ a a m b I C I ) ~ k ~ J a o ~ d e o b ~ l Z l m aovog pesnika, jeste ambICIJa da se, l l z r a z a v a n ~ ~ m taj u d e ~površine i s a m o ć e u č i n i što je m O P ; l ć n o m a ~ J l I ~ vecne može sasvim da se prevlada. Prvo l poslednje pItanje Je tu

35 Na ovo je ukazao siim D a v i č o rekavši da je u Flori preradio i prepevao tu plaketu z 1930. T r a n s k r i b u j u ć i neke motive, z a d r ž a v a j u ć i mnoge

njene stihove, ja sam hteo da se vratim svojim poetskim izvorima: oseć a n j i m a i raspoloženjima od kojih sam pošao Stenogram, sa Književnogpetka u Zagrebu, 1956, Sabrana dela knj. XX, str. 245). Takvih primera

ima više, i to ne samo u Flori (kao u pesmama U ime bilja 3 Nemir, Senke,S vetlaci, San u selu Bolovac) v e ć i u pesmama koje je on naknadno napisao

za ciklus Detinjstva, za izdanje Srpske književne zadruge, u pesmama Z viž-

duk, e n j e a posebno u pesmi Zelena vatra. Tako, prvi i drugi pasus

sa samoga p o č e t k a Anatomije: Bila si prvo larva i njena lutka pa dete.A sad znam da su na zidovima slepe tvoje senke. One dopiru do mojihprozora bez zore. I Skidam košulju i uvijam se u nju. Neki put mi padne i u

č a š u vode koju sanjiv popijem i sanjam da sam zatrudnio , jesu osnova

pesme Senke, z knjige Flora, iz ciklusa San .u č e t i r i usne: Skinem košulju,na meni njegove ostaju senke. I Neki put dotaknem a š u vod e: sve senkese udave. I I Ako tu vodu popijem, n a s t a v i ć u san l odrugom stanju sveta.I ko l p o č e ć u sasvim i z p o č e t k a . I I i ć u prvo larva i njena lutka, Ipa riba, pa gušter i zver, I pa dete. I Za staklima mojih prozora bez zore IIpuze njegovel samo senke . Tek st se u Flori prosvetljuje, i to tako što

sve ono što je bila m o g u ć n o s t Anatomije ovde se ostvaruje doslednim is

punjavanjem asocijativnih veza, s tim što je duh ovih asocijacija dramski:sva a l o g i č n o s t Anatomije dolazi ovde, zgušnjavanjem izraza, do sukoba

83

kako prodreti pogledom u to svejedinstvo na našem dnu

a ne oslepeti od te svetlosti što spaljuje vid, sluh i r e č , g u b e ć ipesnika m o ć n o g r o m a n t i č a r s k o g poleta bio nešto "prirodno , što se uopšte ne stavlja u sumnju, ovde.se otkriva kao



se u b e ~ o b l i č j ~ ~ m o r f n o s t i kao u vreme Anatomije ali prit o ~ n.e Izneventl, spasavanjem od tog gubljenja, istinu svetasveJedmstva, izneveravanjem koje je b e ć a n o samim izrazom,samom e š ć u koja ć e , p r o d i r u ć i u nesvesno-jedinstveno,u tu bIOlošku, biljnu, životinjsku van-svesnu totalnostt ~ m o ~ d e

smo svi zajedno, postati kobno jemstvor a z j e d i ~

njavanja.Stav D a v i č a je, i ovde, stav velikog nemirenja, možda i

dubljeg i apsolutnijeg od svakog drugog dotadašnjeg nemirenja u zoni istorije: ako se u istoriji duh nemirenjemmob liše.u samom sebi, d o l a z e ć i č a k do jedinstva samim timnemirenjem, ovde se on nemirenjem sa porazom o k r e ć eprotiv ~ a m o ~ sebe. N . ~ e g o v a snaga nije u tome da stvori jedansvemocan Izraz kOJI ć e , negacijom č i n j e n i c a , da ostvari

m e t a f o r i č k i oganj pesme i duha:, v e ć je to snaga koja isto

vremen? m o ~ a bude u stvaranju izraza, z njega (pokretom pnrodmm) l protiv tog izraza koji upravo dolazi dosnage, pokretom č o v e č a n s k i protiv-prirodnim ali prirodnimza samu prirodu , za samu tu životinjsku floru u nama.Izražavati se ovde z n a č i sukobljavati se sa izrazom, u samomizrazu, što nije ništa drugo nego sukobljavati se u samom

č o v e č a n s k o r h , sa njim samllll. Izraz, koji je dotle za 5>vog

sa l o g i k i m . Mutnina Anatomije je od odsustva ovoga sukoba: jedino sukob razbi strava. Tamo je sukob dat, ali ne i ispunjen. Osnovno što č i n i

D a v i č o pri ovim " transkripcijama ", jeste d o v o đ e n j e asocijativnih trenutaka u uzajamnu vezu koja je dramska po ovom sukobu sa l o g i č k i modsutnom u Anatomiji i koja daje gustinu i brzinu pesme. Materijal iz;inatomije tako se artikuliše ovim otkrivanjem osnovnih njegovih žarišta,

uspostavljanjem odnosa i z m e đ u njih. K l j u č n i trenuci se otkrivaju iz amorfnog teksta Anatomije kao iz jedne mase koja nalazi ruku što je modelovati: ali po principima koje ona sama sobom sadrži i zahteva. PoslednjiredOVI Z navedenog pasusa Anatomije pasivno-amorfni, nepovezani, sadase dramatizuju, istaknuti na sam p o č e t a k pesme Senke. Motivi koji se javljaju u n d r e l i s t i č k o m tekstu Anatomije su, kao u v e ć i n i n a d r e a l i s t i č k i htekstova uopšte (a za razliku od nekih v e ć pomenutih n a d r e a l i s t i č k

. trenutaka D a v i č o v i h pasivni, potpuno prepušteni sami sebi : oni ne stupaju

um e đ u b n e

odnose, i oni zato ne znaju niti za svoj razvoj niti za dramskiintenzitet. Artikula<;ija je, u tome smislu, ovde artikulacija dramskog.kao ovih dramskih odnosa i z m e đ u žarišta asocijacija.

84

anti-priroda č o v e č a n s k o g ) u samoj prirodi, ali u prirodikoja ne bi bila negde napolju, izvan č o v e k a , v e ć u njemusamom. Sa otkrivanjem njegove ne-prirodnosti otkriva se ine-prirodnost č o v e č a n u prirodi, njegovo o s e ć a n j etudosti svetu za koji, m e đ u t i m svojom materijom neotu

đ i v o je vezan. D a v i č o ć e , jednom usputnom prilikom, r e ć ida je osnovni duh Flore nemirenje sa telom36 , ali to je t a č n osamo ukoliko je telo simbol neizgovorljivosti, sa kojom onne može da se pomiri onako kako h o ć e to telo ' kao vrelosvejedinstvene plodnosti i r a đ a n j a za koje je on hteo da seiskažu kroz njega o s t a j u ć i to što jesu. U suštini, njegovavernost jedinstveno-biološkom, u č a s u ove podzemno-biološke, suštinske Hane vodi ovde nevernosti neizbežnom izrazu, ona o n e m o g u ć a v a polet izražavanja i, umestonjega, produbljuje napor, o t v a r a j u ć i se u ime vernosti ovom

s l e p o - n e g o v o r e ć e m jedinstvu, toj samoj apsolutnosti krvi,i tako jakoj sili protiv-izražavanja. To je trenutak u komese ovaj pesnik najvrtoglavije približio krizi modernog duha,i moderne o s e ć a j n o s t i , upravo ovom sumnjom u izraz, sumnjom koja ga je u p u ć i v a l a na težnje anti-izraza u samomizrazu, u· jednoj neusa-glašenosti sa izrazom, -u po-nekimtrenucima č a k i sa jezikom. o koji je dotle imao izraz ijezik, p r e p u š t a j u ć i se njihovoj snazi. bez otpora, bez trunkesumnje, s l a k o ć o m pokreta koja se ostvarivala i u najvrtoglavijim ~ e n u c i l l l a n ~ g ~ J o I l ~ a f ( : ) r i č k o L s u k 9 b l j a v ~ . 1 J lsa

s v e f o m ~ovde je ostao bez ' tog poverenja u izraz, bez fesraslosti sa njime. Onoliko koliko je veran bilju ove iskonske

flore plodnosti u mesu, bilju tog jedinstva koje nije prestajaodo danas da traži, toliko je veran prirodi kao bez-izrazu ianti-izrazu, ili toliko je veran tektonskim p o r e m e ć a j i m asvesti, r a đ a n j u onih naprslina u svesti, u č a s o v i m a kad progovara, pokretima neizrecivim, ovo svejedinstveno b i ć e

p l o đ e n j a i žudnje što kao da kida Ja u samom njegovom

korenu

36 Rodno mesto. Još jedna varijanta pri v tnog vlasništva; autobiogra-jija u knjizi Zrenjanin Beograd, 1962.

85

Ovo radosno, v e č n o - r a đ a j u ć e kraljevstvo flore je

agonija samog Ja ; to je ništavilo koje u sebi otkriva to Jal· b Vl te lJ'ubavi koja je poništenje subjekta i p o n i š t e ~ 1 j eJU a , . . v l d lobjekta njegove želje, jedna. s a m o ~ z e eca l. samo-o o v ~ jna



o k r e ć u ć i se svojim koren ovima, ništavilo koje ono pronalazi( o t k r i v a j u ć i svoje i š č e z a v a n j e ) na samom izvoru života.P r o t i v u r e Č l l o s t ove prirode", te flore u samom č o v e k u itoga svesnog č o v e k a (ona koja je D a v i č a ovde upravila

p r o t i v u r e č n o s t i prema izrazu), produbljuje se tako apsolutno, sve do ovog p r o t i v u r e č n o g o t k r i ć a izvora života, u krvi,

u plodnostima seksa, kao samog ništavila. Kao da je zanas ništavilo upravo tamo gde je n a j v e ć a bujnost, n a j v e ć aistinitost života: u krvi i mesu, i kao da je okretanje licaizvoru ovog najpunijeg života, i u žudnji za njim, okretanjeništavilu. Zanos l j u b a v n i č k i koji je dozivao ljubav kao ono

grliti što je vatra bez svojine, što spaljuje ime ljubavnika,'ovde se, u č a s u svog punog ostvarivanja, ispunjava i jednom

tamnom s v e t l o š ć u , a na dnu te svetlosti kao da je užasavanje.To je užas ovog Ja od slutnje svog nestanka u zagrljaju Flore,užas koji se meša sa r a d o š ć u od o t k r i ć a svejedinstva, od ot

k r i ć a krvi. Ta krv koja plaši isto koliko i u s h i ć a v a ta krvkao samo jezgro ,života i kao ništavilo, to je o ~ d e jediniprostor u kome se našao ovaj D a v i č o posle Covekovogč o v e k a , prostor u kome udvajanje stava prema izrazu jestei udvajanje stava č o v e k a prema samom sebi. On se u s h i ć u j esobom kao pripadnikom ovog s v e m o ć n o g jedinstva, takoodsudno protivnog s a m o ć i ali on se i boji, sve do groze, odte van-sebnosti u sebi koja se objavljuje v a n - j e z i č k i m g r č e -njima sveta p l o đ e n j a u b e s k o n a č n o m i neimenijivom g r č u

r a đ a n j as onu stranu ma kakvog vidljivog razloga kaos onu stranu ma kakvog imena, ma kakve racionalnosti.

Flora je ta van-razumska priroda u razumu, van-ljudsko uljudskom, v a n - j e z i č k o u jeziku, van-svesna ljubav u njemukoji p o k u š a v a j u ć i da bude ljubavnik te Flore, u jednom

č a s u (na samom p o č e t k u ove knjige) sebe da nazove at

Krvovrat možda p r i b e g a v a j u ć i pomalo humoru, što pods e ć a na uzaludni osmeh onoga koji nekada umeo je da sesmeje a sad hrabri sebe pre spuštanja u sopstvene dubine,u ponor bez povratka. On je tu mužjak, na ovom dnu sebe,

mužjak koji se rodio u smrti ljubavnika, onako kako seništavilo ;,rodilo o t k r i ć e m ovoga svejedinstva apsolutne

86

ljubav. To je mužjak a ne. ljubavmk,. onohko ~ o h k o Je .toVt vl lo a ne IJ'ubav: ako Je smrt apnornog smIsla otvonla

ms a , . . d ' tvrata ništavila, njegova žudnja za a p s o ~ ~ t n ~ Je ms vom

t obilJ a uvela ga je u samo ovo mstavil? Tu nemasve a ... l b akoljubavi, jer nema smrti; u istonji, on Je Imao JU av. on ..kako je imao smrt; ovde, sa Florom, s onu stranu I ~ t o n ~ e ~on je s onu stranu ~ m r t i , . u tome svetu ~ e č n o g obilja, ah Isa onu stranu Ijubav137 • Ljubav se tu otknva kao ova samo-

37 Ovu sferu naslutio je pre njega još samo ~ ~ s t k o P e t r o v i ć , č i j i p?'vik,usred ' Otkrovenja: Šta istorija, šta ~ a l e d o i l l J a Je p o v ~ ovogšto se r a đ a umiranjem istorije, ali. I lJubavI: k ~ i l I b l s t v o ovog tr az\Oca

ovratka u Telo kao u izgubljeno JedmstvOje nelzbezno d ~ l o ovog Izlaskaistorije. Ipak, ono nije ovako potpuno kao. kod D ~ v I ~ a . ako tu trna

strepnje, j a č e je u s h i ć e n j e u č a s o v i m a otkrovenja ovog J e d ~ n t v a : ako l l I ~ asila koje se odupiru izrazu onako kako se odupIru svestI, JOs tu z r ~ mje

k apadnutkao kod D a v i č a , u Flori gde senka opasnostI, I s njom Jedan

~ : . ~ u ~ o b n o s t i sve prati ; još tu ovo j e d i n ~ ~ v o nije tako duboko. Ono Jere jedno o b e ć a n o jedinstvo; Rastko Petrovlc nalazt se .na njegovom p.ragu,k u c a j u ć i na njegova vrata kao na utrobu matere ( ah, Jedan d v ~ ; ah, Jedandva ) a D a v i č o je prešao taj prag. Otuda kod Rastka P e t r o v l ~ nadrealizam 'je nagovešten, i to n u ž n o š ć u . ovog l u ć e n o ? vansvesnog Jedmstva ,ali on nije za njega dublje iskušenje, kao Davlca. ( ~ o s t a l o m , u tomenije b e z n a č a j n a ni predistorija O t k r o v ~ ~ j a I Flore: pesmk Otkrovenja ne

amti nikakve prisnije odnose sa I s t o n J . o ~ on .nema. pre Otkrove.rya IS-

forijsku pustolovinu; njegovo "šta IstonJa. UZVIk Je Jednog bezbf1zmk.a,lišenog ma kakvog dubljeg iskustva Istoflje. o ne Ide Z t O f 1 J S ~ o g IS:kustva u van-istorijski svet Tela. On h o ć e Telo, van I s t o r ~ ~ e , pre n e ~ ? sto e I .iskusio istoriju. D a v i č o dolazi, sasvi?I u p r o ~ n o , Z Istonje u k?JoJostvarenje totalnosti ; on ilije b e z b n z ? ~ k kOJI da ~ s t ~ n e na Izv()nmatinj stva, u nekakvome v e č i t o m infantJhzmu, v.ec vernlk borac k ~ J I Je traz\Oapsolut u istoriji. o nalazi Telo iJosie Istonje; Rastko Petrovlc n . a l a ~pre istorije. Kroz svoju pustolovmu sa Telom, Rastko Petrovlc UCI ceu istoriju n vrata kazne društva ; D a v i č o opet suprotno: kf()Z sVOJU pusto:lovinu s Istorijom, u ć i u Telo, na .vrata kazne van-IstonJske t o t a l ~ ? s t lkao ništavila. Ipak, to su jedini pesmeI Istmski l e s n o ~ kao van-lstof1Jskljedinstvenog: srpski pesnik pre njih beskraJno.Je udalje.: od Tela , on )epotpuno u istoriji, u punoj p o d r e đ e n o s t I svestI kao d . ~ . u s t v e ~ o J svesti (Ih

svesti o društvu). Ova svest ne dozvoljava mu pnsmJI ,?odlr sa Telom,z a d r ž a v a j u ć i društvo i z m e đ u njega i Tela. O ~ a mu d?pusta sam? p s e u d o ~-mitski stilizovan erotizam (po uzonma . s a s v I ~ pru;mtIvno s h ~ a c e n o g helenskog mita, kod B o j i ć a i Mirka KorohJe, dublje ne.d?žlvIJeno? staro

zavetnog mita i Davidovih psalma, kod M l l u ~ m a BOJH:a) : mIt Je ~ v d esamo jedna forma kultur{ , i kao takav u funkCIJI 9ve drustvene svestI. on

87

-dovoljnost p l o đ e n j a , ona je ljubav mužjaka i ženke, ljubavrazdirana o č a j a n j e m i užasom, na trenutke č a k idivljanjem h

· , . m l o č a J ' a n J ' e m u divljanju seksa koje je divljanjeus Icenje , , . d ' r hte oga

h nog o č a j a n j a i o č a j n o g ushicenJa, V Janje . . n



ovih snaga plodnosti, neprestanim poricanjem subjekta unjemu samome, i njegovoga poricanja objekta: sklada tu

nema, u č e t i r i usne , v e ć je sve nesložni sklad (kako se zovejedan cikIus Flore , onako kako je sve jedno nenalaženje,tu gde se niko ne može n a ć i osim ove iracionalno-biološkesile p l o đ e n j a i r a đ a n j a , i gde ta sila kroz nas jeste jedna tu-

dost koja nas, sve nezaustavljivije, odnosi. To je mužjakm đ u drugim mužjacirria i ženkama, bez imena, bivše ljudsko b i ć e kojim se bore stihije plodnosti i poslednji ostacisvesti o sopstvenom nestajanju, onaj otac koji, r a đ a j u ć i ,

o t i č u ć i sinovima kao sebi u drugima , u utrobu ženke,u to materijalno sveženstvo Flore, ne igra samo protivneba , v e ć ovde jeste samo kao r a đ a j u ć a ć e l i j a , u nerazorivom, u s h i ć a v a j u ć e m bolnom, p r e n e r a ž a v a j u ć e m jedinstvusa drugim ć e l i j a m a , p l o đ e n j e m o s u đ e n na deobu u sebi (kaona nekakvu deobu ć e l i j e , jedino tako b e ž e ć i od sebe, on

koji se umnožava d e l e ć i se, i zato postaje u m i r u ć i i možejedino sa sobom da bude sebe o s t a v l j a j u ć i , sad zaista nesamo svest nego i telo onoga Ja drugi sam koji nisam .Zagrljaj je zato l j u b a v n i č k i i s a m r t n i č k i zagrljaj, a neštoo ukusa nasilja, od razaranja tu je uvek prisutno. Razaranjeje tu razaranje svega č o v e č a n s k i l i č n o g , stvaranje mužjakai ženke, ali stvaranje njihovo uzajamno: kad mužjak, po

s t a j u ć i sve apsolutniji, r a đ a n j e m svog mužjaštva r a đ a ženkuu objektu svoje žudnje, nasiljem nad svime č o v e č a n s k i mšto u njoj ne pristaje na sudbinu ženke, na i s k l j u č i v u sudbinute r a đ a j u ć e plodne ć e l i j e , d a j u ć i joj otpor isto onolikokoliko joj se podaje. To stvaranje mužjaštva i ženke je me

đ u s o b n o razdiranje ljubaynika r a z d i r a R j ~ - i s v U f l j e n ozatvara u forme kulturne svesti energiju erotizma, on je neka vrsta m o ć n o godbrambenog sredstva Istorije. Tamo gde nema njega, ili gde se on jaVljasasvllll s p o r ~ d l č n o ima o č a j a v a n j a zbog n e m o g u ć n o s t i prisnijeg dodirasa Telom (MIlan M. R a k i ć g a đ e n j a nad svime što je telesno, g a đ e n j e kojetelesno vldl': kao. ono što se raspada (Sima P a n d u r o v i ć t r a g i č n o - p e s mot,:,orne emlgra.cl]e od svega telesnog, r a z g r a đ i v a n j e m tela i sveta (Dis,pesnik bez sveta I bez tela, pesnik bestelesnog nirvanizrna), ili v e l i č a n j aduha , u pseud<;>-duhovnosti jedne pseudo-sublimacije č i j a prividnost

zaSnIva se na prIVIdnom odnosu sa Telom.

88

~ ~ i ~ ~ : v a n j a drugog, s a m o u n i š t e n j ~ m , putu IZJedna-. ..m ka nestanku u bezImenoJ poplaVI ljubavnog

c a v ~ n d J · u s s a t v n a J O ~ niJ'e u sebi v e ć je izvan sebe, pokretom kojisveJe d b k ne'e uvek pokret s a m . o - n a p u ~ ~ ~ n J a : ~ v o m eo. om ao u -kakvoj sudbinskoj šah-partiJI k O J ~ Je, m . e đ u t I m , b e s k o n a c n , ~(nikada n e ć e prestati, kao sto lllkad l l i r a đ a n J e m ~ ~ ~ O ~ lda se završi), taj mužjak i ta ženka, ~ m a m l . t s k ~ ' h z l v o t l . n l } a

tu Flori u jednom o najsugestIVllIJI , naj l f

pre vorena , k . t ba daskijih njenih trenutaka, u rYl orskog onJa s o r e . .iždrebi dvesta ž d r e p č i ć a " , ~ J ~ d n o ~ do drugog p o r o đ a J ~ o gtruda tog r a đ a n j a bez k r ~ J a , od Jednoga drugog ~ l I ~ akojima on (dok ti mu SIllOVl odlaze, p l o v e ~ l ka maJCI) ,i u naporu da od sebe poreknutog pobegne, J.este s:.mo .

đ a n j e na delu, ali umiranjem ove p r a s v e s n o - m l t s ~ e Z I V O t l l l J ~r a đ a n j a kroz umiranje i umiranje kroz r a đ a n j e , on kOJI

ima da se nadme i iz vrne. To nije sve.

Ima uvis da izleti kao metak iz cveta; .

ima da probije loptu o k e a : : ~ t u č k o " . u d a r c a ,p o l a z e ć i iz njenog unutrasnJett sredIstaima na drugu stranu neba da Izade; u tanku

opnu njegove lopte da s e . ~ a b o d e ; . pod d uge nogeda mu virne kad medu njih uzletI za nJIh da

se zalepi. To nije sve. . .Ima da ih prikuje u mestu dok Ih ne shvatIm

do poslednje posledice. Za to vreme .nebo da miruje: savijeni mu beskraj .s m e s t i ć u onda sebi u svesne One su naVIkle

v e ć da nose zemaljske vidike koji ih takode

prevazilaze obimom i težinom. Ni to. nije s . v ~ .Sve vreme naglavce konj ne sme da ISpustI IZ

o č i j u sinove . ,.koji plivaju za morskim kobilama gznUCl mu

iz vida .

Taje sve . . , .

Tim č u d o m matirano nebo ostace porazeno nadvesta polja

89

g o l i ć e n o prvim skokom mog konja. Razume semorskog. B e ž e ć i od sebe, ,

dinstvenog p l o đ e n j a i sveta r o đ e n j a kao sveta mužjaka uženki i ženke u mužjaku (kada nema više nikakvih razlika ,



sebi u drugima? A i dno imapovršinu. l p o č e t a k po njom.

:0 je p ikaso u r e č i m a , to su n j ~ g o v e mitske životinje kojeJe Izmastala e r o t ~ k a glad, udarcIma u svest, u jezik, sve do

prakorena arhetipskog, ali kao pre-mitskog što mitu tek

treba odvede kao znanju dobra i zla; ovde se ne zna zad o b r ~ I za zlo: životinje su ove svirepo-nežne, brutalne islomljene, ~ v e ~ njegovi mužjaci, njegovi bikovi sa suzom

m a ~ a r n e v I ? I J l v o m ~ u ~ k o č e n o raširenom oku što, u igriP ~ ? t I V neba Ipak su I volja tog neba što se, protiv njih kroz

n J I ~ , ~ a m e . l ? r o d u ž a ~ a ( č a k i njihovim nemirenjem), pripadaJucI .sebl Isto ~ o l t k o 1 ? r i p a d a j u ć i i ovome slepom zakonu

~ o r a n J a tom Imperativu prirode, tamno-neizrecive; onisto ~ a o da pokušavaju uzaludni n e č e g a da se sete, moždasa?Iih sebe, sops.t.venoga samo-saznanja, dok se ta prirodaseca sebe kroz .nJlh, ? iroda č i j e s e ć a n j e je ovde njihov zaboray s ~ b e samIh, ~ m ~ t o kao da poslednjim ostacima svesti,

p a m c ~ n J a , a . u h v a c ~ m u ovo kolo dužnosti slepog smislar a ~ a n J a , ~ ~ l e p l I D sn:uslom umiranja kao ljubavnog . besko

n a c ~ o ~ Cllla, t a l ~ s I ~ ~ ~ r ~ e n j a što ne prestaje, u slepommuzJ.astvu s v o m e sto ih Clm tako mitski iskonskim č o v e k o m --konjem, covekom-bikom), oni što uzaludno pokušavaju

da z a d r ž e ~ s ~ . b e , .a o s u đ e n i da jesu, i ukoliko uopšte jesu,·samo "bezecIodsebe". Oko ovo, u k o č e n o , i sa s l e đ e n o msuzom, kao da pokušava,

t a k o đ euzaludno

dvidi

tesinovekoji pli.vaju njemu "u ? r u g i m ~ , njemu ;an njega, kao u

1?okusaJu (uzaludnom: Jer oko Je slepo, taj smisao p l o đ e n j aJe slep: mi smo usred slepog sveta biologije, životinjsko biljeFlor.e nema ? č . i j u ) , u o č a j n o m naporu da prodru, nekako,u taj nedosezm S1lllsao. To je vatra tog smisla, tog nagonaza smislom koji se produžava i dalje, tl sada r a đ a samobol smisao, samo svest o ovoj neizrecivosti i natpojamnostI, I z m e đ u u s h i ć e n j a i užasavanja, u jednoj crnoj svetlosti~ o j ~ prodire i z m e đ u stihova Flore kao svetlost ovoga sve

~ ~ d l l l s t v a , tog ništavila ljubavi, tog vanvremenog sveta krvi,ih kao svetlost same r a đ a j u ć e ć e l i j e . To je pokušaj ovoga je-

90

pa ni ovih: i z ~ e đ u ~ u ž j a k a i .ženke), da i p ~ ~ d o đ e do nekeizvesnosti, kOJU odbiJa, m e đ u t i m , nepopustljivom, pa makar

i ovako od sebe užasnutom žudnjom za jedinstvom, to je

m e s t i m i č n o i pokušaj objektivacije ove flore u sebi, pokušajda se u njoj vidi jedna ženka, i da ovaj san flore koji se produžava kroz b i ć e nepojamno sebi i svesno jedino toliko

da , sa onom suzom u oku, zna tu svoju nepoj amno st, davidi tamni njen ponor) , ženka kojoj bi on mogao da se

o b r a ć a "na ti , ali koja t a k o đ e progovara kroz njega, brkaj u ć i slog ženstva sa slogom mužjaštva. To je koloplet ljubavni, u kome ženka prepoznaje se u mužjaku, njegovimokom, mužjak u ženki, oticanjem sinova, ovim bežanjemsebe, ponekad na samoj granici panike, ali uvek s l e đ e n i mglasom što kao da dolazi z neke m r a č n e dubine; to jekoloplet koji samo prividno može da se objavi kao snoviu č e t i r i usne , smenjivanjem pravoga (uspravnog) slogamužjaštva sa kurzivnim, položenim slogom ženstva3

8 ,

jer je ovo jedinstvo što p o d s e ć a na jedinstvo orgazma, vrhunskog č a s a erotskog nagon a, kada nema m o g u ć n o s t ima kakvog razlikovanja, ne samo svesti od svesti v e ć itela od tela, kada je ono "drugo" najbitnije Ja, i kada jeovo Ja jedna ono-stranost, jedno gubljenje, i z m e đ u uzvika

u s h i ć e n j a i krika, usred te ljubavi kao ništavila što podjednako u s h i ć a v a i užasava. Ta užasnuta u s h i ć e n o s t u svetuflore prožeta je ovom crnom, a oštrom, bolnom s v e t l o š ć ukoja je svetlost

s a z v e ž đ aljubavnika što osvetljava ovapra-mitska č u d o v i š t a , tog č o v e k a v r a ć e n o g vrsti, i v i đ e n o g

kao u magnovenju, poslednjim ostacima svesti, usred "te

mutne o t u đ e n o s t i sebi , u o b l i č j u one ovnujske glave štoizronjava z teksta Flore, u o b l i č j u mužjaka što ovde je,možda, ovaj morski konj sa ovnujskom glavom, taj BatKrvovrat, taj falus što se diže z mUlja iskoni z kojeg nemaizlaska, to N e ~ j a iskonskog sveta na dnu svakog Ja, ta velika

3 8 U prvom izdanju ove knjige ( Nolit", Beograd, 1955), to je ig r a f i č k i istaknuto ; u izdanju Sabrqnih dela (knj. X), ova g r a f i č k a razlika jeneopraVdano izostavljena

91

muka mesa i velika muka svesti u koju bilje tog mesa prodire, zbog č e g a u ovim stihovima ima i jedna bezmerna

D o t a k n u ć e š usnom razlupani krevet na č i j e m se

kršu od mramora



muka kretanja koje je sve teže što smo bliže ovome tamnom dnu svejedinstva što se n k r e ć e i zato i jeste svejedinstvo), i koja muka kao da ponavlja muku i napor izlaska, objavljivanja, ovog pra-mitskog b i ć a z mulja kojepeva Oskar D a v i č o a koje je mulje amforno-jedinstvenedubine:

Izlazio si iz mulja pogan a ljut što si samoBat jedan, zvan Krvo vrat (prezime nije važno).Klimao si ovnujskom glavom iz s a z v e ž đ a ljubavnikaneosvetljen i surov. Nisi poštovao ni nebo, ni glad, ni svojumutnu o t u đ e n o s t sebi, tvom lažnom svedokunapola prisutnom, ali bez zdravo. Bio si strujanjea bez vremena

o u prvoj pesmi ciklusa U ime bilja, na p o č e t k u Flore).To je susret pokreta r a z l i č ~ t o g neujedinjenog, inepokreta

jedinstvenog, to je knr i suza kao susret mesa i r e č i to je

ova p r o t o p l a z m a t i č n a ć e l i j a koja pokušava da progovori,ali o s t a j u ć i i dalje praosnova svakog p l o đ e n j a i zato slepai neizgovorljiva kao samo p l o đ e n j e kao sami izvor i saminagon življenja, taj nagon za trajanjem, za produžavanjem,s onu stranu volje, ali i sa onu stranu svesti: sa onu stranu

vremena i sa onu stranu jezika. To je ono muško more

uv e č n o - r a đ a j u đ e m

ženstvu kao u nekakvom kosmosu kojiga obuhvata, i s p i j a j u ć i ga neprestano da ga nikad ne ispijeto muško more u v e č n o - r a đ a j u ć e m ženstvu kosmosa),

i d o z i v a j u ć i ga kao sopstveni tamni oganj, kao svoju sudbinu što uzalud pokušava da se o l i č i i opredmeti likovima,predmetima sveta sa površine, gde još caruje bezazlenailuzija razlikovanja:

D o j a h a ć e š k d iz urvina blata što ne prlja a opija

ispružim ruke obe / ... /

92

još valja klupko jednog sna o meni. O, muško moreZnam: grom spava još i š t e ć ž s k l u p č a n i m zmijama

(Prkos nade) . To je taj napor izraza koji se , i sam, ostvaruje ovako o t i č u ć i z sebe, i protiv sebe, napor što zatoide u dva pravca: u pravcu izražavanja biološki prvobitnog

kao neizrecivog, jer jedinstvenog, ali i u otporu volji izrazada se ostvari u potpunosti i tako n a đ e sebe a ne drhtaje ove

r a đ a j u ć e ć e l i j e To je ta p r o t i v u r e č n o s t sila r a đ a n j a gdekao da je princip izraza ovaj muški princip, a princip ra

đ a n ; a ženski princip koji doziva izraz, ali o d b i j a j u ć i njegovo

p u ~ o nalaženje onako kako o ~ b i j a .l illl: kakvo ?alaž.enj.e,i ma kakav završetak, tu gde Je pnnClp r a đ a n j a pnnCIp

b e s k o n a č n o s t i Izraz je p r o t i v u r e č j e b e s k o n a č n o g kojimto b e s k o n a č n o biva, neprestano ga p r e v a z i l a z e ć i kao nekiizraz o s u đ e n na sopstvenu n e m o g u ć n o s t i zato o s u đ e n na

izražavanje, na ovo beskrajno p l o đ e n j e b e s k r a j n o - r a đ a j u ć e gs o č a j a n j e m koje se tu r a đ a u ovom o t k r i ć u b e s k o n a č n o s t ikao sopstvenom oticanju z sebe, i sa divljom r a d o š ć u Flore,kao samoga ovog mesa r a đ a n j a . To je susret smrti i besmrtnosti u samoj b e s k o n a č n o s t i ovog r a đ a n j a koja je apsolutni život o m o g u ć e n samo posredstvom nezavršivosti

r a đ a j u ć e g i r o đ e n o g ili o m o g u ć e n n e m o g u ć n o š ć u stvarnogr o đ e n j a kao stvarnog izraza. Postoji samo napor ka izrazu,a ne izraz; postoji samo ova muka vrtoglavica izražavanja,

koja je muka i vrtoglavicar a đ a n j a . P r o t i v u r e č n o s t

u samomnagonu vrste, kao u nagonu r a đ a n j a koji je ovako protivur e č a n r o đ e n j u tako da r a đ a n j a tu ima jedino zato što nema

r o đ e n j a i ima trajanja, kroz p l o đ e n j e i r a đ a n j e jer nemak o n a č n o g ploda, k o n a č n o g r o đ e n j a izrazom, kojim bi se

ovo r a đ a n j e završilo, koji bi bio smrt njegova, kao smrtsamoga beskraja - ta p r o t i v u r e č n o s t što doziva r o đ e n j e

d o z i v a j u ć i r a đ a n j e što ispunjava nalog r a đ a n j a ne dozvol j a v a j u ć i r o đ e n j e ne d o z v o l j a v a j u ć i izraz), u samom jeizrazu Flore; taj izraz ostvaruje se p r o t i v u r e č n o š ć u sebi, to je

izraz koji se ostvaruje odbijanjem izraza, jedno izražavanjekoje istovremeno u s h i ć a v a se sobom kao što i od sebe, zbog

93

s . ~ b e o ~ a j a v a . Svest Flore je svest o bivanju kao o ne-ostva,rl J I ~ ? s t J (kao o beskraju v e č n o g stvaranja), kao o talasukOJI nas ne prestaje da nosi jer je sam talas ove b e s k o n a č n e

ikim naporom koji tu uvek ostaje prisutan, u ovoj poezijikoja ne razlikuje brutalnost od nežnosti, gubljenje od spasa,užas od ljubavi onako kako to ne razlikuje sam biološki



neizrecivosti kao b e s k o n a č n o g stvaranja. a svest postajesvest o neizrecivosti ili ponornosti koja nas č i n i , otelesnostikao. neizrecivosti u b i ć u ili neizrecivosti u kojoj je b i ć e .To Je o t k r i ć e ponora u b i ć u do kojeg ovde, prvi put, dolaziOskar D a v i č o ponora koji ne može da se lokalizuje vre

menski, istorijski, jer je sam van-vremeno st, onaj San uselu B?ljevac (koji je jedna od vrhunskih pesama ne samoFlore I ne samo p e s n i č k o g dela D a v i č o v o g v e ć i sveukupne

m o d e ~ n e srpske poezije), tamo gde istorija može, tek ponek.ada I tek I z ~ a l e k a da se nasluti, na veoma udaljenom ho

n z ~ n t ~ kao sto oko ovog mužjaka može samo u magnovemm I yanredno retkim trenucima (koji šta su nego trenuci

k ~ l e b a n J a ovoga mužjaštva?) da vidi svet izvan sebe. Toje susret podsvesnog i svesnog, bezizraža.Jnog I izraza, kaosusret ljubavi i smrti, ali ne njihovim snažnim sudarima

kojima bi sve ne-svesno postalo funkcija m e t a f o r i č k o g izrazakao u negdašnjim asocijativnim serijama D a v i č o v i m v e ću ovom otporu s v e m o ć n o m i u s a m i j u j u ć e m izrazu, jedanparale.zam oticanja s m e s t i m i č n i m prožimanjima, kad se

natpoJamno, kao sama ova tamna bitnost ove guste prašume krvotoka, ovih stihova u sporom, muljevitom oticanju, objavljuje svesti munjevitim obasjanjem, munjevitomvizijom koja je, sama po sebi, dragocena, ali za D a v i č a

~ i k a ~ o i dragocenija od ovog sveta kome se on tu p o s v e ć u j eI kOJI mu, i z m e đ u bola i u s h i ć e n j a ne dozvoljava da ove

v ~ z i j e p r ~ ~ ~ . a r ~ , ~ 1 i t e r l t u r u , " , u. osnovu jednog literarnogsistema CIJI sJa J bIO bl placen IZdahom ovog sveta nezavršivog r a đ a n j a . Ponekad dolazi do usaglašavanja pokreta

r a đ a n j a i pokreta jezika (kada se sve izražava pre svegapokretom r e č e n i c e a ne njenim verbalnim slojem), n a j č e š ć eu trenucima usaglašavanja ovih "snova u č e t i r i usne",?vog ~ s ~ l a đ i v a n j ~ mužjaštva . ženstva, sila o p l o đ a v a j u ć e gIzraza I sila r a đ a n j a kao sila ljubavi i sila ništavila, ali snagarazdeljivanja, snaga deobe je m o ć n i j a ona ugrožava izraz. ' . . . .c e p ~ J u c I

ga u njemu samom, I tajIZraz

ostvarujese

upravoSVOJlffi ugrožavanjem, kao i "nesložni sklad" ljubavi ve

94

nagon, samo kraljevstvo biologije. Nešto n e i z r e č e n o i neizrecivo, nešto muklo i mutno, što ne može da zapeva iprogovori, a što je patnja, veliki napor, u g r č e v i m a ka

govoru, ka pesmi, uvek je prisutno, č a k toliko da je jedinopevanje ovde ovo koje se ne može n a ć i u stihu, nego negde

ispod njega, kao u nekakvoj obrnutoj projekciji njegovojkoja s tu sama sobom n a m e ć e .

To je mutan govor krvi krajnja m o g u ć n a granica svestii jezika,najudaljenija zona nesvesnog do koje je jezik ovekulture stigao, zona u kojoj i z m e đ u stvari i r e č i nema podudarnosti, gde r e č ne može da preobražava stvari svojimritmovima, svojim sposobnostima za m e t a f o r i č k e preobražaje kojima se ide iz sveta, u pesmu, kao u nekakavdrugi, č o v e č n i j i svet, kao dotle što je D a v i č o išao, v e ć je

to zona gde r e č ostaje negde izvan stvari gde može samo

da dodirne te stvari. Uvek je to kao nekakvo kruženje r e č ioko stvari, pod jakim pritiskom svesti o ovoj razdeljenostistvari i r e č i sveta i jezika, u neprestanom o s e ć a n j u naprslineu jeziku kao naprsline u samom b i ć u . Nema tu više jeziksvet, jedinstvo s njime, kao što ga je, dotadašnjoj D a v i č o v o jpoeziji zanosa imao; i nema više D a v i č o jezik prirodnimimanjem, bez sumnje. I z m e đ u njega i jezika je naprslina,kao što se otvorila nekakva pukotina i z m e đ u r e č i i stvari.ledna nepodudarnost tu se jaVlja, ona koju je samo zanosnjegov mogao ranije da prevazilazi. Ona ne prestaje da t e č ez p o j a č a n e svesti i ona, sa svoje strane, p o j a č a v a tu svestkoja, s l a b e ć i zanos, produbljuje, j a č a ovu sumnju u jedinstvenost jezika i sveta, stvari i r e č i . Ako se D a v i č o radikalno menjao, posle Č o v e k o v o g č o v e k a o s t a j u ć i jedinstvenodosledan samo u svom zahtevu za totalitetom, menjao sepravcem ovog p o j a č a v a n j a svesti, ali ne i raciqnalnosti svojepoezije koja je, upravo hoz ovu svest o nepodudarnosti

r e č i i stvari, sve o d l u č n i j e upravljana najtamnijem u b i ć uonim unutrašpjim pejzažima koje u letu sugeriše njegovapoezija pre Covekovog č o v e k a ali poezija koja, nalaženau istoriji, jeste poezija sveta prevashodno m a k r o k o s r n i č k o g

95

a ne prvenstveno m i k r o k o s r n i č k o g Ako je a v i č o umeo krozistoriju da traži apsolutnost, oduvek u b e đ e n da je pesma"ona t a č k a u kojoj se i z j e d n a č u j u najsocijalnije i najapso

što se zna (tuga, srdžba, uteha)? sad je, ;l stvari, istaknutou naslov pesme kao zagon::tka, Jer o s ~ c a kao ~ a g o n e t n o

r e č koja treba da ih oznaCI nedov<?IJna Je, ona ne. ozna



lutnije č e ž n j e 3 9 , onako kako je to i sama njegova r e č ,m i k r o k o s r n i č k o kao apsolutno javljalo se u projekciji ovogam a k r o k o s r n i č k o g onako kako se flora, na talasima istorije,javljala posredno kroz Hanu. Ovde je, u najnovijoj poezijinjegovoj, ta posrednost ukinuta. Ovde je sve okrenutomikrokosmosu, sve dublje u unutrašnjost. Tu smo s v e ~ udaljeniji od pejzaža sveta, i sve bliži pejzažima č o v e k a Cinjenice i linije, oblici sveta (kao oblici nekakvog spoljnjegpejzaža) ovde se prihvataju, o vremena Flore koja je pokušaj snimanja pejzaža kr vi zato da bi se njima izrazilojezgro tog unutrašnjeg pejzaža, n a j č e š ć e kao duševnih(ponekada i duhovnih) stanja, koji nemaju svojih vidljivihoblika i č i n j e n i c e onako kako nemaju svog jezika. Ti oblicii . i n j e n i c e ovde se "pozajmljuju" o makrosveta, da binjima, posebnim njihovim prestrojavanjem, bio d o č a r a nunutrašnji pejzaž duševnog stanja, koje sve neodoljivijep r i v l a č i D a v i č a posle Flore, preko Kairosa, a n a j o d l u č n i j eu knjigama Tropi i, posebno, Snimci. Zbog toga ti oblici

p r o t i v u r e č e sebi : oni pripadaju svetu iz kojeg su otrgnutisamo prividno, jer su u službi ovome mikrosvetu: u pokušaju da se taj svet njima izrazi, one se poništavaju u svomeosnovnom b i ć u i poreklu, a govor u ovakvim pesmama uvekje vanredno m e t a f o r i č n o - p r e n o s a n ali sada jednom prevashodno racionalno-vizuelnom m e t a f o r i č n o š ć u . Umestojedne, nedovoljne, odviše opšte r e č i stanja ili o s e ć a n j a ,kao što su lenjost, č e ž n j a , tuga, trpljenje, beznade, strepnja,uteha, srdžba, ovde se p o k r e ć e mehanizam svih ovih č i n j e nica i oblika uzetih iz makro kosmosa u kome se, kao unajšire uzetom pejzažu, stvaraju ova stanja, da bi se onasada iskazala tim č i n j e n i c a m a i oblicima, u novom njihovom poretku. Pesma je, veoma č e s t o (onda kad iskazuje tu

novinu u D a v i č o v o j evoluciji) neka vrsta odgonetke nazagonetku, ali tako što je sam odnos i z m e đ u zagonetke iodgonetke izvrnut: npo što se podrazumevalo kao nešto

9 Iskušenje poezije.

96

č a v a ; pesma je pokušaj o d g o ~ e t a n J a te . ~ m e eC1. kOJa se unjoj p r e ć u t k u j e . (Pesma o tl . l ne s p o m l ~ J e rec fuga? ~ m ao utesi r e č uteha. U sredI stu pesme tlm p r e c u t k l v a ~ J e mstvorena je zbog toga jedna nem?st, kao nekakva I ? - e l ~ e ~

č e n o s t stvari koje tek treba da se Izreknu, tek da se Jezlckl

osvoje. To je poricanje stvarnog z n a č e n j a osnovnih . r e čizraz potpune sumnje u njihoV? o b u h v a ~ n o s t onu .koJu J.e

pretpostavljala, pre d o ~ ~ s u m I ? - ) ~ l o v ~ n a J e z d ~ svestI, Davlč o v a lirika zanosa. Davlco, kOJI Je svoJom apnornom veromS l a k o ć o m izgovarao r e č i sloboda i ljubav kao r e č i koje supo sebi r a z u m l j i ~ e , i ~ o j e zbog t o g ~ kao ' p r i ~ a d a j u ~ z r a z uovde se o d r i č e tih reCI kao da ih mkada mje l l znao, l to nesamo on nego č a k ni sam jezik. On tu kao da je u duhu tuge,ili srdžbe u duhu koji, m e đ u t i m ne zna r e č i tuga i srdžba.Izraz je ~ p i r a l a n ; to je kruženje oko središta koje je ovo

odsustvo osnovnih r e č i istaknutih u naslov pesme, aprebrisanih iz njenog p a m ć e n j a . T? je. jedna o d s u t n o ~ tpojma, i u tom smislu napor da se taj 'poJam . ek u s p o s t a ~ lali tako što zaista da . se kaže, OVlffi SVOJlffi ponovnlffitraženjem. Nešto prvobitno, pa i varvarsko, je ponoyo

m o ć n o naglašeno, ali ne više prisustvom omh udarnIh,tam-tam ritmo va neponovljive prvob itnosti, v e ć ovim odsustvom pojma koje je, m e đ u t i m neprihvatljivo, i kojemobiliše, pre svega, m o ć i svesti. Ta svest ostaje <;wde svestbez osnovnih svest bei ovoga osnovnog pOJma, svest

koja kao da se odrekla p ? j m ~ (kao d o v o l j n o - ' p r e ~ i z I ? - 0 g ,kao odviše apstraktnog) l kOJa pokusava, oduzlmaJucl gasebi, jednim č i n o m u kome ima i n a s i l n i č k o g d?

toga pojma tek da d o đ e . Otuda, to je svest zadržana na naJnižem svom stupnju, na stupnju slika koje tek treba, pres

t r o j a v a j u ć i se po neiskazanom modelu unutrašnjih pejzaža(i u knjizi Tropi i u knjizi Snimci , da se simbolizuju i, simbolizacijom, da o đ u do pojmovnosti, do samoga ' p o j m ~ :To je, zato, kruženje ovih slika oko još ne-datog pOjma (Ihoko pojma koji se , kao nedovoljno precizan, potiskuje izsvesti, pa se svest ovako v r a ć a u fazu slika iz faze pojma),

97

r e č e n i c a m a koje se kao nekakve tropske lijane, na samomrubu nemosti, obvijaju, bogatim r a č v a n j e m oko tog središta pesme kao središta ovoga pojma. Pejzaž koji obrazuju

e n i c a m a ponekad vanredno velike gustine koja ~ p o s t i ~ ~g r a m t i č k i u obliku posebnog genitiva) v ~ z l v a n J e m recI

uz gusto nabijenih jedna do druge, tohko da . a ~ t e v



slike ovakvih č e n i c a što teže zatvaranju oko tog središta,- krugovima sve užim, ka ispunjavanju njegovom koje jeispunjavanje ovog pojma o stanju duševnom, i duhovnom

n a j č e š ć e prvobitnom), i istovremeno ispunjavanje samepesme, - taj pejzaž je bogat sllkama ali siromašan zvukom.

Jezik je tu bogat na ravni slike, u ovom naporu ka snimkuunutrašnjeg stanja, koji je napor racionalizovanja (iskazivanja) savršeno iracionalnog (tuge, b e z n a đ a i utoliko je,i neizbežno, manje z v u č a n . Tu gde je izgubljen pojam, i gde

r e č tek traži svoje dublje e n j e gde ona pokušava dasnimi ove unutrašnje pejzaže, kao da nema neposrednemuzike: kao da muzika, koja nije r e č , pretpostavlja egzistenciju nekih r e č i . Kao da mora da se zna r e č tuga (ili dase bar veruje da se ona zna) da bi mogla da se peva tuga .Ovde, gde je sve neznanje r e č i tuge nema pevanja tuge, v e ćje pokret suprotan : o pevanja ka pojmovnosti, od pevanjaka z n a č e n j u Veliki f i t m i č a r i pesnik po nalozima sopstvenet v o r a č k e egzistencije, D a v i č o je to bio dok je znao za izvesnost r e č i ; tu , gde je ovu izvesnost "zaboravio", sa samimr e č i m a daleko v e ć o svoga zanosno-poletnog, o p i j a j u ć e gr n l a d i ć s t v a koje jedino i nepovratno, neponovljivo zna

l a k o ć u (ili to l a k o ć a sebe zna kroz njega, koji je samo njenosredstvo ?), nema raspevanosti, pa č a k ni pevanja. Ima

slike, koja je unutrašnje pevanje ima ovih pesama, tih snimaka unutrašnjih pejzaža, koji ·su kao crteži koji su zaboravili i poslednju m o g u ć n o s t za raspevanost onako kako je

on " zaboravio" dotadašnje r e č i tuga l uteha i kako pokušava ponovo da ih n a đ e . Tu postoji samo duboko u unutrašnjosti potisnuta muzika, koja kao da nije u samim re

č e n i c a m a pesme, u njenoj fakturi , u njenoj j e z i č k o j g r a đ iv e ć je u b u d u ć n o pesme, o onome pojmu koji te}c treba,poništen, da se vaspostavi, novoj svojoj snazi ; ona je; tamuzika, u b u d u ć n o s t i koju e o m o g u ć i t i taj pojam. Pesmaje ovo traženje muzike kroz nemost slika. Ritmovi ovoga

riblje bezglasnog sveta, u kome gluvo st nekada je savršena,jesu ritmovi kao u crtežu, ritmovi slika u smenjivanju re-

98

za ponovnim č i t a n j e m pesme jeste zahtev ..za 'probiJanJemkroz ovu gustinu slika. Automatizam ~ s ? C ~ J a ~ I J e o d : e đ e n estrogo tematski, je t i I ; > i č n o ~ o n s t r : l k l I ~ ~ s t ~ c k ~ on Ide poravni ovih slika, po vizuelno raVll1 recI; JedIllstvo pesmeostvaruje se pre svega u vizuelnom sloju r e č i t je . s l i k ~koja prodire u sliku, m e n j a j u ~ i je. i, p.onovo, ~ e n J a J u ć I ~sama ali tako što ovo prodiranje shke u shku ne pratI I

p o t p ~ n o prodiranje r e č i u r e č . R e č e n i ~ je. i ~ t o v a n a o y i ~vezivanjem slika, koje pronalaze svoJe Jedlll tvo, .ahfon emsk ona e s t o bez svog jedinstva, tako I ne u JednOjpesmi samo) ona ima izgled nekakve tvrde I .rapave k o r ~duboko skrivenog, tamnog i gorkog ploda vehke o p o r o ~ t Iploda koji kao da nikada ne doziva i nikog ne o č e k u J ~ :Ponekad muzika se javlja naknadno, ona peva u sluhu kOJIse o t v a r ~ kroz ova kruženja slika, p r a t e ć i ih, gotovo pre

v o d e ć i njihove pokrete na jezik j e z i č k o - t o n s k o g u slobo?išto p o d s e ć a na slobodu improvizacije . na ~ s n o v u n e ~ l hvanredno opštih usmerenja; ponekad, ~ e ~ u t I m ?va shkase otela domašaju sluha, ovom obnavljanju mUZike posletek sta (a z a h v a l j u j u ć i njeIp.u) : ona je s l i ~ ~ s e ć a n j a na

zvuk kao stvar bez s e ć a n j a na Ona Ispunjava prostoroko e b e tišinom. Ona gotovo kao da crno z r a č i tišinom.

Vanredni raspon lirike Oskara D a v i č a , o č i g l ~ d n o . jošotvorenog promenama, tako se potpuno u s p o ~ t a . v ~ J ~ , siste

mom njegovih preobražajao

kojih u srpskOj ImcI~ e m a

vrtoglavijih i radikalnijih. Pesnik udarnog, ~ g r ~ I ~ n o gritma m e t a f o r i č a r koji je goreo, u doba Hane I V/snje za

i d o ~ vrtlozima iracionalnog i racionalnog, on je u posl e d n j ~ svojim knjigama ovaj pesnik sve dub je n e ~ o ~ ~ ~ ,pesnik kroz č i j u gustu mrežu slika š t ~ teže. ka s l ~ b o h ~ ~ ~ I J Ika b u d u ć e m pojmu i r e č i , sve glaSnIje objavljuje se lIsllla.on koji je znao r e č i koga je ta r e č znala, oVd.e kao .da. seposle sveg tog znanja v r a ć a u neznanje, u prvi dan J ~ Z l k ai sveta, p o k u š a v a j u ć i tek da ih otkrije i t.ek da ih ~ ~ U Č Ijednog do dru.W)g i ~ k ~ š a v a n j a . t i š i ~ e .. a F a s p e v a ~ I J I p e s ~ l knovije srpske hnke, I Ujedno naJmOCll1JI njen retoncar, nosen

99

iracionalnom verom u svoje m e t a f o r i č a r s k e pustolovine,on je ovde pesnik sve glasnije nemosti, s velikom koncentra



cijom svesti koja pokušava da prodre i tamo gde jezik nikadanije prodro ( z a d o v o l j a v a j u ć i se neumitno apstrakcijomznaka i simbola), u samo b i ć e tuge ili straha, s onu stranurna kakve p o m o ć i spoljašnje motivacije tog b i ć a . Bezuslovnost osnovnog b i ć koja je tim v e ć a što smo ovom b i ć ubliži, s p u š t a j u ć i se (kao krugovima) iz m a k r o k o s r n i č k o gsveta pravcem ka svetu m i k r o k o s r n i č k o m , ovde je č i s t o t akoja je gotovo neuhvatljiva, neka apsolutnost koja mobilišesve m o ć i jezika i b i ć a o d v o d e ć i i na samu granicu ć u t a n j ai tišine. Zanos lakog pokreta, sjajna j e z i č k a vrtoglavica tu

k o n a č n o više nisu m o g u ć n i ostaje napor u ne1ilOsti nalogove koncentracije kojoj se p o d r e đ u j e sve, a u prvom redutašta potreba za lakim osvojenjem: to je zrelost koja zahteva usred r e đ i v a n j e i koja je utoliko manje sjajna ; to jehrabrost da se prihvati poziv na ovo odricanje od svakog

sjaja, poziv na ovaj podzemni napor duha koji, posle svega,i v r a ć a j u ć i se ovom prvom danu sveta, pronalazi svoje dubine p r o n a l a z e ć i , istovremeno, lavirinte bez izlaska, tamogde nema spasonosnog rešenja, ali gde, upravo zato, imaduha: ovaj pesnik je još jednom bez prošlosti i još jednom

na svom p o č e t k u

RAZUMEVANJE B I Ć A -I JEZIKA POEZIJE

Ja nisam nizumevao ni R a k i ć a ni P a n d u r o v ini M. N a s t a s i j e v i ć a izvan sopstvene egzistencije ;svako razumevanje je razumevanje u egzistenciji.Ono pretpostavlja m o g u ć n o (egzistencijalnu) sao

s e ć a duhovne mimeze, č a k p o i s t o v e ć e n j a a ta

m o g u ć n o s t nije li dokaz da , recimo, jedan R a k i ćili jedan N a s t a s i j e v i ć ili ma ko drugi koga stvarnorazumevate, jesu t a k o đ e duhovno, u vama, jošjedna vaša m o g u ć n o s t kojoj se otvarate, da bisteje razumeli, da bi ona postala vaše stvarno iskustvo ?Razumevanje je otvaranje egzistencijalnim m o g u ć -nostima, odnosno otvaranje u egzistenciji .

R K o n s t a n t i n o v i c ~

Rasprava o pesništvu Oskara D a v i č a je, nema sumnje, celina za sebe.

Treba, m e đ u t i m imati na umu da ona istovremeno predstavlja tek jedno

m e đ u poglavljima opsežnog t a n t i n o v i ć e v o g n i k a srpskih pes-

nika i poezije dvadesetog sto e ć a , n i k a jedinstvenog u kulturnoj is-

toriji Srba ne samo po autorovim ambicijama i poslu koji se tu imao da

obavi, v e ć i po ostvarenim rezultatima: t e o r i j s k o k r i t i č k i m književnoisto

rijskim, e s t e t i č k i m č i s t o literarnim.Nema u tome n i č e g p r e u v e l i č n o g : odvažnost misli, dubina sagle-

davanja i smisao za bitne vredilOsti umetnosti i kulture osobina su koja od

p o č e t k a ocrtava dostojanstvo K o n s t a n t i n o v i ć e v i h radova vezanih za

oblast teorije, analize i istorijske kritike pesništva. S druge strane, te iste

karakteristike obelodanjuju, na jedan po svemu integralan n č i n duhovnu

i moralnu fizionomiju Radomira K o n s t a n t i n o v i ć a kao mislioca i pisca.

Ali ako nisu od pomenute odlike najdublje su se oblikovale i,

štaviše, izgradile nesumnjivo svoj izraz u osnovnim K o n s t a n t i n o v i ć e v i m

. 1 I gle kako nas o m o g u ć a v a ono što nas o n e m o g u ć a v a , intervju.Razgovor sa R. K o n s t a n t i n o v i ć e m vodio Zoran S e k u l i ć . - Ideje B.so-grad), II, 2, mart-april 1971 , str. 8. (Kurziv R. t a n t i n o v i ć a . ) ,,-

101

e s t e t i č k o - l ' i l o s o f s k i m i književnoistorijskim projektima: u Pentagramu

(" Forum , Novi Sad, 1966), Fi/osofiji palanke ( T r e ć i program , Beograd,1969) i B i ć u ij ziku - ogledima o srpskoj poeziji što je nastajala od 1900.

Osim što u bitnom smislu ukorenjuje saznajnu i l o g i č k u samodokazanost pomenutih t a n t i n o v i ć e v i h spisa, ovaj stav, s druge strane, ukazuje na još jedan, isto toliko važan aspekt njihove teorijske stvarnosti".



do pedesetih godina našeg veka Na odsudan n a č i n potvrdio se tu Kont a n t i n o v i ć kao pisac z č i j i h radova jednako govori duh autorov ali i sam

duh , t a k o đ e duh pesnika i mislilaca č i j a dela razmatra, kao i duh i smisaotih dela, i dalje : duh u kojem se - i kroz koji - objavljuju u č e š ć e i u č i n a kkulture u č i j e m se okrilju d o g a đ a stvaranje - stvaranje, m e đ u t i m , koje ova

kultura o m o g u ć u j e i na koje, prirodno, u t i č e , no koje isto tako, i ne manjeradikalno , u jednoj izvanredno tananoj d i j a l e k t i č k o j igri, samu kulturu

preobražava.Naravno, time nije r e č e n o da Pentagram i Filosofija palanke funk

cionišu" tek u okvirima koje postavljaju l i t e r a r n o k r i t i č k a i teorijska stremljenja jezika. Naprotiv, moglo bi se r e ć i da v e ć a g r ~ zasniva

jedan pogled na svet stvara laštva koji teorijski posmatrano, n a ć i nedvo

smislenog odjeka kako u Fi/osofiji palanke tako i u B i ć u i jeziku: razlikem e đ u njima ogledaju se prvenstveno' u tome što su razmatranja karakteris

t i č n a za Pentagram okrenuta pre svega književnim tekovinama evropske

kulture a n t i č k i h vremena do danas, 3dok su Filosofija palanke ij zik i s k l j u č i v o p o s v e ć e n i k r i t i č k o m preispitivanju p e s n i č k e , misaone i" mentalne baštine srpskog naroda. M e đ u t i m isti filosofski, istorijskoknjiževni i e t i č k i stav pr ožima suštinu svih ovih dela. Po K o n s t a n t i n o v i ć unaime, izvornog duhovnog i u m e t n i č k o g stvaralaštva ima jedino tamo gdeje na delu genije akcije i otvaranja kao imperativ stvaranja i razumevanja,

tamo gde ' se , ritmom samoga života, odvija egzistencijalni rad i z m e đ uotvorenog i zatvorenog'" (kao z m e đ u umetnosti i povesti) i gde se v e č i t o msv ojom voljom za prevazilaženje i negaciju v e ć stvorenog, samoupošljavauh promene, onaj m o ć n i duh što , zauvek izabravši za svoje boravište i

dejstvo atmosferu brohovskog Ne još, pa ipak v e ć ' ne prestaje nikadda priziva (sluti, stvara) - novo; još-ne-otkriveno. nepoznato .

2 K o n s t a n t i n o v i ć je dosad, z a k l j u č n o , z n a č i , sa 1979. godinom, sve uč a s o p i s u T r e ć i program" (Beograd), i to p o č e v od broja 7 (1970), objavio,na preko 4.000 strana, 88 rasprava o srpskim pesnicima što su stvarali od

p o č e t k a do pedesetih godina našeg veka.3 Izuzetak u tom smislu predstavljaju dva naša pesnika: Tin U j e v i ć

(Pentagram, poglavlje " U službi jezika - R đ a v a savest Tina U j e v i ć astr. 76-83) i Oskar D a v i č o (Isto, poglavlje " Produžiti bez sebe - O Kairosu Oskara D a v i č a , str. 164-168) .

4 " I gle kako nas o m o g u ć a v a ono što nas o n e m o g u ć a v a str. 15.

5 Navod prema: R. K o n s t a n t i n o v i ć , Pentagram, str. 26.

102

Autor, naime, ni u jednom trenutkl. ne odvaja etiku od estetike, misao odteoriju od prakse: gde ima stvaralaštva - to se objavljuje samo tvo

raštvo , zbivanje dela uvek je plod njegove samoakcije.Šta je, onda, to što presudno o d r e đ u j e prirodu i strukturu Kon

t a n t i n o v i ć e v i h tek stov a vidove i tehniku njegovih analiza, njihovu knji

ževnoistorijsku i e s t e t i č k u podloženost? Šta je to što ove oglede, B i ć ejezik u celini, kao celinu, č i n i u toj meri osobenim i, štaviše, usamljenimne tek u granicama srpske i jugoslovenske književne kritike i esejistike ?

U samom osnovu B i ć a ;'ezika leži težak zadatak p r e o d r e đ i v a n j avrednosti. P i š u ć i svoje oglede, K o n s t a n t i n o v i ć srpskom pesništvu stvorenom u razdoblju od 1900. do pedesetih godina prilazi krajnje neposredno,

o b r a ć a j u ć i se izvornim delima i, njihovim po sredstvom (u traganju, naime,za onim što je u delima izvorno), odjecima koje su izazvala. O kakvom jepoduhvatu r e č vidi se po tome što predmet autorovih razmatranja nijestvaralaštvo samo onih pesnika koji su se kao umetnici nesumnjivo osve

d o č i l i u vremenu, horizont njegovih p r o u č a v a n j a obuhvata i pesnike č i j asu dela nedovoljno, č e s t o površno ispitivana. T a k o đ e K o n s t a n t i n o v i ć saistom a n a l i t i č k o m s t r a š ć u u s r đ u j e na stihove nekih taKo r e ć i potpuno

zapostavljenih, č a k zaboravljenih stvaralaca . Pošto je, n a č i r e č o poezijikoja za svoje mesto u srpskoj književnosti i kulturi duguje mnogobrojnimi raznovrsnim literarnim, i ne samo literarnim, ocenama, Konstantinović e v i ogledi predstavljaju jedan o d l u č a n dijalog sa k n j i ž e v n o k r i t i č k o m tra-

dicijom i istorijom književnosti.

Dalje: svaki pesnik stvarao je na fonu neke šire književne struje ;svako u m e t n i č k o ostvarenje eksplicitno ili implicitno n a z n a č u j e izvesno

t e t i č k o opredeljenje koje, u z n a č e n j u kvalitativnog pred-pred d r e đ i vanja, z r a č i z najdubljeg njegovog ( j e z i č k o g i antropološkog) zasnova.Ispitivanje poezije sa namerom prevrednovanja podrazumeva, zato, itemeljno p r o s l e đ i v a n j č i t a v i h l i t e r a r n o u m e l n i č k i h pravaca, pokreta, škola

- koji su, pak, .uvek i socijalno determinisani.6

b Tako su K o ~ s t a n t i n o v i ć e v i ogledi - naprimer o pesništvu V.

P e t k o v i ć a - Disa, S. Panduroviea, R a k i ć a Crnjanskog, Vinavera; D.A l e k s i ć a Lj. M i c i ć a D. M a t i ć a , Marka i s t i ć a , D a v i č a . Jovana P o p o v i ć a ...- istovremeno i temeljite rasprave o simbolizmu, parnasizmu, modermz

rnu, ekspresionizmu, dadaizmu, zenitizmu, nadrealizmu, pokretu socijalneliterature .. u srpskoj književnosti.

103

Pri svemu tome - dok je razlaže, dok njene simbole dešifruje, dok

fenomenaIni njezin govor i svet prenosi u h e r m e n e u t i č k i svoj jezik (koji

je, bezuslovno, jezik pojmova) - K o n s t a n t i n o v i ć poeziju t u m a č i tako

život. Nema otuda, za njega, stvaralaštva u kojem se ne bi objektivisao i

p i š č e v mentalni stav, kao što, t a k o đ e , nema stila koji za svog tvorca ne bi

imao egzistencijalni z n a č a j i kao što , opet, nema stvaraoca koji bi bio u



što u njoj boravi. O poeziji on govori iz-nj e-same. Otuda je taj govor otva-

ranje dijaloga sa poezijom kao entitetom koji je apsolutno u stanju d zasnuje

jedinstvo misl i egzistencije; umetnosti i b i ć a .B u d u ć i da su s h v a ć e n i u dimenziji njihove d i j a - l o g i č n o s t i ovaj odnos

spram pesništva i ovakvo poimanje tog odnosa obitavaju u samom sre

dištu K o n s t a n t i n o v i ć e v o g r e č n i k a O n i su ujedno, kao takvi, o d l u č i l io s l e d e ć o j k l j u č n o j po stavci i ć a i jezika.

Postavka o kojoj je r e č glasi: l i t e r a r n o u m e t n i č k e vrednosti mogu

se proveravati, i proveriti: a potom i preodrediti, samo pod uslovom da se

ispitaju i prikažu u svoj njihovoj složenosti . Bez svestranog uvida ·u celo

kupnost p e s n i č k e situacije izvesnog šireg vremenskog perioda, i bez jasne

predstave o prirodi i smeru č i n i l a c a koje ovaj period o d r e đ u j u u društvenom

i ideološkom smislu, ne može se ni pomišljati o nekom dubljem osvetlja

vanju pojava i oblika kulture, osobito ne onog što se na p o d r u č j u jedne

književnosti javlja prvi put, što je novo i što deluje o s l o b o d i l a č k iI m a j u ć i sve to na umu, Radomir K o n s t a n t i n o v i ć - koji se u prvom

redu bavi pesnicima i njihovim delima - z n a č a j n u pažnju p o s v e ć u j e nauku

i svrhama vremena u kojem oni žive , književnom životu i opštoj sociokul

turnoj atmosferi u kojoj stvaraju. Ne dovodi, dakle, on u svoju perspektivu,

teorijsku i k r i t i č k o i s t o r i j s k u , tek ukorenjenost stvaralaca u rodno tle,

njihovu vezanost za nacionalnu mitologiju i povest, ili, pak, otvaranje

Evropi, svetu, v e ć isto toliko onaj podzemni kret uticaja i prožimanja,

ugledanja i odbacivanja, idolatrijskog p o v l a đ i v a n j a i s l o b a đ a n j a od uzora;

interesuju ga, pre svega, zanosi i prkosi pesnika, povodi i p r i v i đ a n j a , vizije,

n a s l u ć i v a n j a ,prepoznavanja i nadasve - otvaranje nepoznatom, novom,b u d u ć n o s t i lednom posebnom, posve dubokom intuicijom za p e s n i č k e

suštine K o n s t a n t i n o v i ć skida nanose vremena i r a š č i n j a v a predrasude i

zablude k r i t i č a r a i pisaca, p o b u đ u j u ć time ne jednog pesnika i ne jednu

pesmu na novu aktuelnost.

Pri tome je k a r a k t e r i s t i č a n njegov odnos prema č i n j e n i c a m a : estet

skim, književnoistorijskim, paraliterarnim. Ono na šta č i n j e n i c e ukazuju,

i što skrivaju, i z j e d n a č e n o je ovde sa onim što č i n j e n i c e kao takve, kao

puki empirijski materijal - otkrivaju, doslovno z n a č e .Takvo odnošenje predstavlja zapravo referenciju t r e ć e važne sastav

nice istorijskoliterarne i antropološke projekcije u B i ć u i jeziku. Po Kons t a n t i n o v i ć e v o m shvatanju, naime, život odreduje literaturu i literatura

1 4

stanju da raskine sve veze sa sopstvenim u m e t n i č k i m n a s l e đ e m i sa duhom

svog vremena.

Koja, onda, metodologija, koji principi nauke o književnosti i filo

sofije, odnosno psihologije stvaralaštva objedinjuju u celinu ovakvo Kon-

s t a n t i n o v i ć e v o poimanje p e s n i č k o g fenomena kao takvog?

N e m o g u ć n o je osporiti da ogledi koji s a č i n j a v a j u celinu B i ć a i jezik

odgovaraju uslovima što se postavljaju pred moderne p r o u č a v a o c e knji

ževnosti, uslovima koje t e o r e t i č a r i k r i t i č a r i , i s t o r i č a r i literature treba da

ispune kako bi se oblast njihovoga posla mogla konstituisati kao nauka.

e đ u ovim uslovima tri su nezaobilazna, zapravo bitna. S obzirom

na njih, relevantnim se mogu smatrati samo one književne i.nterpretacije

koje u potpunosti izvršuju svoj e s t e t i č k i svoj istorijski i svoj morfološki

zadatak, to jest: p e s n i č k o delo ispituju s eksplicite datom namerom da

objasne u m e t n i č k i njegov momen at, z n a č e n j e i sklop.

Tekstovi Radomira K o n s t a n t i n o v i ć a zadovoljavaju sve pomenute

uslove. Autor, m e đ u t i m ide u'svojim razmatranjima dublje i dalje od toga,

odvažava se na jednu vrstu d i j a l e k t i č k o g skoka, u stvari na takav anali

t i č k o - f i l o s o f s k i prodor bez kakvog je n e m o g u ć e zahvatiti u jedinstvo

najdubljih saglasnosti, ali i suprotnosti, što ih o d r e đ e n o stvaralaštvo može

da podnese. Spoznavši jedinstvo - o r g a n i č n o s t ako se h o ć e - tih ute

m e l j u j u ć i h saglasnosti kao suprotnosti i obrnuto), K o n s t a n t i n o v i ć novom

snagom k r i t i č k o g a imaginiranja uzdiže ovo jedinstvo na razinu najviše

opštosti, one opštosti koja bitna svojstva konkretnog p e s n i č k o g opusa

staVlja naspram biti poezije kao umetnosti.

Ništa, onda,l o g i č n i j e

nego govoriti o dvemaetapama

, ili odvama

nivoima K o n s t a n t i n o v i ć e v i h ogleda. Prvi nivo, tako, obuhvatao bi autorova

konkretna istraživanja konkretnih p e s n i č k i h ostvarenja, njihove č t l -vosti, njihove unutrašnje - j e z i č k e i s e m a n t i č k e - strukture. Na ovom

nivou, ogledi o kojima je r e č predstavljaju se kao uzorni primer literarnog

subtilitas explicandi.

Ali K o n s t a n t i n o v i ć se time ne zadovoljava, v e ć - i to je sada drugi

nivo - nastavlja da traga za onim što (u č e m u se) izražava suštastveno-

- t v o r a č k a energija dela i samog stvaraoca, dakle, za onim što ostaje nedo-

stupno dejstvu istorijskog sveta i što se, zato, ispoljava kao sila esencijainog

života. K o n s t a n t i n o v i ć e v je cilj da otkrije osnovno stanje pesnikovog duha,najvišu težnju i, time, jezgro, n a j p e s n i č k i j i trenutak njegovog n a d a h n u ć a

105

upravo ono ne-uzrokovano, najdublje, suštinu iz koje progovara samobit

nost poezije-duha-kulture, ili, pak, vapaj za tom s a m o b i t n o š ć u .Lucidnost pesnika s u s r e ć e se u ovoj t a č k i sa l u c i d n o š ć u ne više

Klice b u d u ć e velike studije prisutne su, tako, u uvodu koji je Kon

s t a n t i n o v i ć napisao za knjigu izabranih D a v i Č o v i h pesama objavljenu

godine 1963 : jedan krug korenskih odlika tematizQvan je v e ć tu .s U Pen



i s t r a ž i v a č a v e ć mislioca, i dva po svemu r a z l i č i t a jezika - jezik pevanja i

jezik mi šljenja - svaki na svoj n a č i n izgovaraju jedno i isto. Oni ostva

ruju dijalog.

Prema tome, K o n s t a n t i n o v i ć ne samo da i z v l a č i smisao iz dela koja

t u m a č i on u ova dela udahnjuje i svoj vlastiti smisao. Time se njegovi ogledi

otvaraju jednoj u svemu novoj, d r u g a č i j o j misaonoj-jer-mišljenoj neposrednosti p e s n i č k i h tvorevina.

To , pak, sa svoje strane, nipošto ne z n a č i da ogledi h o ć e da se po stave

na mesto t u m a č e n i h dela. Ali svakako z n a č i da je tu r e č o tekstovima koji

su po položaju ravnopravn isa delima koja uzimaju za svoj predmet, o tek

stovima koji ne pristaju da budu samo-u-funkciji pesnika i njihovog stva

ralaštva, nego su i nešto mnogo više: kada č i t a m K o n s t a n t i n o v i ć e v e oglede,

ja lo mogu č i n i t i iz perspektive poezije koju on razmatra, ali mogu ih isto

tako č i t a t i i kao izvorne tekstove, naime kao oglede o p e s n i č k o m - k a o -takvom, o biti p e s n i č k o g a kao onog po č e m u poezija jeste umetnost.

Našli smo u D a v i č u n a j v e ć e g pesnika l k o ć izrazaza kOJi je ovaj jezik uopšte znao ; izgubili smo ga,pod udarcima one iste istorije koja ga je bila i donela.Našli smo u njemu n j v e ć e g pesnika genija detinjstva, u njegovim basnosiovnim igrama s oblicimasveta za koje zna samo duh bezazlenosti ili duh

vere; izgubili smo ga tamo gde se taj duh izgubio.

R. Konstantinovi6

Rasprava koju č i t a l a c drži u rukama nosi sva opšta obeležja B i ć a ijezika kao celine: na mikroplanu o s v e d o č a v a se ono što u ravni teorije

fundira makroplan. Ona ne samo da celovito osvetljava p e s n i č k o delo

Oskara D a v i č a , ova rasprava u isto vreme smešta to delo u istorijski kon

tekst moderne srpske književnosti i kultu1'e.

. Pojavi ovog rada prethode, m e đ u t i m izvesne predradnje ; on ima

svoju predistoriju.

. 7 Radomir K o n s t a n t i n o v i ć , Vera Oskara p a v i č a . .Zbornik: U potrazi - RadovI o književnom delu Oskara D a v i č a (priredio: Stojan Đ o r

đ i ć ) Narodna knjiga , Beograd, 1979, str. 244 (kurziv R Konstantino

v i ć a . Ogled je pre toga objavljen u č a s o p i s u T r e ć i program (Beograd),III, , jesen 1971,. str. 277 -36\ .

106

tagramu, štampanom tri godine docnije, t a k o đ e je data k o n a č n a forma jed

nom broju k l j u č n i h tema vezanih za D a v i č o v e stihove,· dok su - u ovom

istom spisu - razmatranja nekih drugih problema istakla, samo na pos

redan n č i n liniju izvesnih najopštijih K o n s t a n t i n o v i ć e v i h interesovanja ,

koja ć e , pak, n a ć i svog odjeka i u osnovnom ogledu o pesniku Višnje za

zidom .J I ovde, naime, u ovom ogledu koji poeziju D a v i č o v u p r o u č a v ap o č e v od njegove zbirke Pesme (1938) do Trga M (1968) suštinski

su na delu izlaganja o faustovskoj neutoljivoj gladi za promenom, za sve

tom sagledanim u njegovom sveopštem dinamizmu ; o geniju detinjstva

kao geniju apsolutne igre, ali i kao duhu akcije, pobune, sukoba; o magiji i

m o ć i igre kao n a č e l a stvaranja i otud. sposobnosti za kreaciju, menjanje

i preobražavanje sveta; o smislu istorije i iskonskim težnjama umetnosti

za slobodom od istorije, o pesništvu kao vrhunskoj č e ž n j i umetnika da

otvorenost stvarnosti z a t ~ o r e u stihove, itd.

Sve to, naravno, nipošto ne z n a č i da je ogled Vera Oskara D a v i č a(1971) tek razvijanje analiza i sudova n a z n a č e n i h u ranijim tekstovima,ili z n a č i tim manje što su u prvom od njih skicirani n a j d u b l j ~ najsuno

vratniji egzistencijalno-esencijalni i p e s n i č k i porivi ' D a v i č o v o g stvara

laštva; u drugom, pak, razmatran je motiv Kairosa kao simbola najbit

nijeg duhovnog stava pesnika D a v i č a : poput mitskog t r k a č a , i on vidi

sebe o s u đ e n o g da, u svome letu za netom prošlim trenutkom , nepres

stano ostaje bez sebe.ll Rasprava o D a v i č u je, dakle, mnogo više od toga;

ona stremi razumevanju, objašnjenju i vrednovanju D a v i č o v o g pesništva

u integralnom z n a č e n j u tih pojmova.

Koliko o d l u č n i i burni, evolutivni zaokreti u D a v i č o v o j lirici bili su

isto toliko l o g i č n a posledica pesnikovog sve odsudnijeg prodiranja u jezik

i u nove tematske domene - u jezik koji bi da artikuliše pesmom dotle

n e z a h v a ć e n e duševne i svetskoistorijske sadržaje, i u domene č i j e otkrivanje

s Radomir K o n s t a n t i n o v i ć Sunovrati Oskara D a v i č a PredgovorD a v i č o v o j knjizi Sunovrati, Matica srpska - Srpska književna zadruga , Novi Sad - Beograd, 1963, str. 7-16.

9 Vid. odeljak ;,Produžiti bez sebe (Pentagram, str. 164-168).

10 To se u prvom redu odnosi na delove Pentagrama izdvojene ovimm e đ u n a s l o v i m a : R a đ a n j e Fausta , Grob genija detinjstva , Pobuna

duha .protiv duha , Mašina za ništavilo , Katastrofa je tamo gde je

forma i Agonija stvarnosti je a-gonija istorije . .. Vid. Pentagram, str. 165.

107

širi i produbljuje horizonte u kojima:' se zbiva stvarnost stiha i njegovaodgovornost u vremenu.

K o n s t a n t i n o v i ć u D a v i č o v o m razvoju razlikuje tri uporišne t a č k e .

c i j a l n o j e s t e ) ' ~ 1 9 Antiindividualizam, koji se pojavio kao jemstvo sna o jedinstvu, o totalnosti sveta, prerastao je, tako, u žestok antisvojinski odnos

prema savremenosti i istoriji. Subjekt a v i č o v e pesme e ć e nikakvu svojinu



Svaka od ovih t a č a k a obeležava prelom, svaka o z n a č u j e kraj jedne fazeu stvaranju.

Prvu fazu, tako , imenuju Pesme iz 1938. godine, d ruga ostvaruje svojup u n o ć u knjigom Č o v e k o v č o v e k (1953), a liniju t r e ć e iscrtava č e t ~ o r o

, kružje Flore (1955), Kairosa (1959), Tropa (1959) i zbirke Snimci (1963).

Od stihova zanosno-p oletnog, o p i j a j u ć e g m l a d i ć s t v a ; 12 u koj ima - pored drugog - socija]no i revolucionarno n a d a h n u ć e prvi put u srpskojpoeziji sebe pronalaze u humoru i smehu,u preko Č o v e k o v o g č o v e k a kao

sugestivnog o b r a č u n a sa staljinizmom (ali i pesnikovog s a m o - o b r a č u n a ) , 1 4do pesama ispunjenih snimcima pejzaža krvi, najunutrašnjijih duševnihstanja kao stanja života u elementarnom njegovom ispoljavanju - prešao

je D a v i č o put stvaraoca od najglasnije raspevanosti do najtiše nemosti,do nekakvog ribljebezglasnog sveta ,l5 od strofa n a j v e ć e m e t a f o r i č k o -asocijativne gustine ineverovatnog j e z i č k o g obilja do pesama u kojimamu se ;,izvesnost r e č i otela i u kojima više nema raspevanosti, pa č a k ni

pevanja. 6

Ali preobražaji u ravni jezika i forme, melodije i ritma m o g u ć i sujedino ako se odvijaju uporedo sa promenama na planu z n a č e n j a i poruke:

Sudbina pesme se ( .. ne završava na ravni s i n t a k s i č k o j , v e ć p o č i n j e tekTspodteravni u ( ...) organskom tkivu produbljen h r e č i . . '

U ovoj' drugoj perspektivi, K o n s t a n t i n o v i ć u se D a v i č o v o pesništvoukazuje kao jedan u m e t n i č k i snažno oblikovan san o totalnosti svega, ojedinstvu sveta. I sama pesma ovde je č i n te totalizacije. Ali, hteti totalitet ,

htetiBve z ? a č i ne hteti vreme .18 Tu leži odgonetka D a v i č o v o ~ zahtevaza s i m u l t a n o š ć u . S druge strane, m e t a f o r i č k u simultanost . svoje poezijeon ne vezuje za sadašnjost; ono što za njega jeste još nije (ili samo poten-

2 R. K o n s t a n t i i l o v i ć , Vera Oskara D a v i č a str. 268.13 U besedi izgovorenoj u Šapcu, na proslavi sedamdesetogodišnjice

života Oskara D a v i č a , K o n s t a n t i n o v i ć ovu osobenost a r o č i t o s t a ć i :Niko pre njega u poeziji r a d n i č k o ~ pokreta nije se smejao. Niko nije

uspevao da bude detinjast. Vid. Cestit ka pesniku borcu , Komunist,

XXXVII, 1142, 26. januar 1979, str. 6.

4 Vera Oskara D a v i č a str. 237.15 Isto, str. 268.6 Isto.

7 Isto, str. 207 (moj kurziv).8 Isto , str. 202.

1 8

kao što n e ć e smrt, 'a svojina je p o s v e ć i v a n j e u smrt jer je p o s v e ć i v a n j e usvet č i n j n i c a , u svet k o n a č n o g oblika i k o n a č n o g identiteta. Imati nešto( . . n a č i biti iman od toga što se, zbog toga, samo prividno ima .' D a v i č o vantisvojinski stav, kao stav i kao metafora aktivnog duha, duha u akciji,jes te zato stav sukoba, rušenja, negacije p o s t o j e ć e g kao č i n j e n i č n o g kao

onog što obitava van svakog jedinstva o kojem on sanja i kojem se, u pesmi ,sav predaje.

San o totalnosti sveta, kaže K o n s t a n t i n o v i ć može sanjati samo još

stvaralac iz koga peva duh genija detinjstva, duh bezazlenosti i, otuda,

pobune, duh zauvek prožet žudnjom za v e č n i m i v e č n o - r a z i g r a n i mapsolutno slobodnim životom 22 Taj duh, m e đ u t i m , otkriva se kroz

D a v i č a kao religijski duh . Ali nije r e č o nekoj religioznosti ideološkogtipa, r e č je o n i č k i apsolutizovanom verovanju u č u d ~ peobražajasveta na njegovom putu ka k o n a č n o m jedinstvu.' Komunizam Oskara

D a v i č a je, po tome, u prvoj etapi njegovog stvaranja, vern č k i komunizam,

ili komunizam e k a vere.

Preokret nastupa sa Č o v e k o v i m č o v e k o m . U D a v i č u - v e r n i k u otvorilase dihotomija i z m e đ u vere i istine .2S B i ć e pesme koje se dotle ispoljavalokao b i ć e same totalizacije sveta - postaje sada poprište drame. Apriornioblici, ili oblici apriornog smisla, u č i j e m znaku se do nastanka Č o v e k o v o g

odvijalo D a v i č o v o pesništvo, ovde se potpuno rastvaraju. Gubi

se l a k o ć a sa kojom je pesnik, u doba svog religijskog komunizma, premošć i v a o ponore u sebi i ponore i z m e đ u sebe i sveta - raskrivaju se vrata zaveliko doba napora . Lirski ' dinamizam D a v i č o v e pesme ne zasniva se

IY ISIO (kurziv R. K o n s t a n t i n o v i ć a ) .20 Is , str. 196 .

. 21 Samo .je genije detinjstva genije pobune. Gd e njega nema od-sustvuje i pobuna, ili je ona prividna. - Isto, str. 215. '

22 Is , str. 198. - K o n s t a n t i n o v i ć odmah iza toga dodaje: Nema

u srpskoj pQeziji pesnika kroz koga je ovaj genije tako razigrano i nezazorno progovorio kao kroz D a v i č a . To je genije koji preobraža va oblike ib I ć a sveta po svojoj volji, genije m e t a f o r i č a r s k o g a l h e m i č a r s t v a ...

23 Isto, str. 215.24 Veraje ta - piše K o n s t a n t i n o v i ć - koja mu daje snagu za sukobe

sa datIm, za m e t a f o r i č k o - a s o c i j a t i v n i dinamizam, iz metafore u metaforukao iz kruga u krug ka sve višem obliku i stepenu jedinstva. - Isto, str.231 (kurziv R. K o n s t a n t i n o v i ć a ) . .

25 Is/o, str.

109

više na suprotnostima svesnog i vansvesnog (racionalnog i iracionalnog),

on se sada ;,uopštava ka sukobu i z m e đ u s i n t e t i č k i lirskog i n l i t i č k i dis

kurzivnog .' Ovaj je sukob sasvim pounutrašnjen. Tu je lirsko napadnuto

diskurzivnim, apriorna vera s v e š ć u diskurzivno ugroženom verom u

od svega š(o je samo dnevno i samo p r a k t i č n o (koristonosno). Ne mani

pulišu tvorcem i jezika ni predrasude prošlosti ni umišljaji sadaš

njosti. On je svoj.



odhrani .2'Najzad, zbirka Flora utemeljuje t r e ć i zaokret. U neutaživoj svojoj

ž e đ i za jedinstvom b i č a i sveta kao n e č i m svevremenskim iv anvremenskim,

pesnik u o b l i č a v a jedan svet biološkog bilja na dnu nas samih, bilja slepog

za vreme i zato vidovitog za miše jedinstvo koga nema ne samo u istoriji

nego ni u vremenu .2 8 To je svet koji odbija svako znanje o'makrokosmosu

kao kosmosu povesti, ali koji je p r i n u đ e n kako bi se izrazio, da pozajm-

ljuje jezik maki-osveta, i da se poziva na č i n j e n i o e iz njega preuzete.

To uzrokuje č i t a v niz slabosti u D a v i č o v i m pesmama 'ove tematske orijen

tacije : oblici i jezik koji stvaraju mikrosvet Flore, Kairosa, Tropa i Sni-

maka - p r o t i v r e č e sebi: oni pripadaju svetu iz kojeg su otrgnuti samo

prividno, jer su u službi ovom mikrosvetu: u pokušaju da se taj mikrosvet

izrazi, one se poništavaju lu svome osnovnom b i ć u i poreklu . 9 Unutrašnji

duševni pejzaži, koji i n a č e iskazuju središnje p e s n i č k o nastojanje Oskara

D a v i č a s kraja pedesetih i tokom šezdesetih godina, javljaju se na taj

n a č i n kao rezultat jednog sve dubljeg utapanja u nemost. Ova je, pak, ne

most u č i n i l a sa svoje strane da duh D a v i č o v zaboravi l a k o ć u sa kojom je

nekad izgovarao r e č i sloboda i ljubav ; umesto njih, on sada zna za

tu u s r d ž b u . : ĐO č i g l e d n o ovakva struktura K o n s t a n t i n o v i ć e v o g i z l a ~ a n j a ne raz

dvaja analizu o t u m a č e n j a t u m a č e n j e o vrednovanja. P r a k t i k u j u ć itakvu kritiku, v i d e ć i istoriju, teoriju, filosofiju i psihologiju književnosti u

njihovom jedinstvu, Radomir K o n s t a n t i n o v i ć otvorio se jednom po svemu

n a d - l i č n o m interesima i prohtevima današnjioe (njenim literarnim i van

literarnim ideologijama) otetom i, upravo zato, b i t n o - v r e d n u j u ć e m razume

vanju egzistencijalnih koliko i u m e t n i č k i h suština pesništva. Njegov 'rad o

D a v i č u je, z b o ~ toga, ne samo izazov nego i lekcija našim k r i t i č a r i m a ,i s t o r i č a r i m a i teoretii'arima literature : i kada ispituje stihove i kada odre

đ u j e mesto D a v i č o v o g pesništva u vrednosnom por etku srpske književnosti

i kulture, K o n s t a n t i n o v i ć svoju r e č a n a l i t i č a r a i mislioca brižljivo z a š t i ć u j e

6 Isto, str. 243.27 Isto .

8 Isto , str. 254.9

Isto , str. 266.3 Isto , str. 267.

110

Sve u svemu, u literaturi o pesniku Hane onoj koju obeležava volja

za sintezom, nema premca tekstu Radomira K o n s t a n t i n o v i ć a .Evo dakle, rasprave koju odsad nijedno ozbiljno bavljenje p e s n i č k i m

opusom Oskara D a v i č a n e ć e m o ć i da z a o b i đ e .Jovan P E J Č I Ć



S DRŽ J

Vera Oskara v i č a -

Razumevanje b i ć a i jezika poezije Jovan P e j č i ć -

5

101

z d v č k ra n a organ zac j a .. Rad - Beograd, Moše Pijade 12 • Korektor: Milica Stambo• Nacrt za korice Janko Krajšek • Štampano 5.000 primeraka Štamp a Kultura ,

OOUR .,Slobodan - Beogr ad, Stojana P r o t i ć a 52

Konstantinović Radomir; Davičo; ; IRO Rad

Documents