Jakob Beme - Aurora

•

Bi blioteka ASTRA Kolo IX, knjiga 5-1

,

(

Jakob Berne

ili Jutarnje rumenilo na istoku

Prevod Zoran Gavrić

•

I I

Predgovor knjizi Ernst Bloch

Vorlesungen zur Philosophie der Renaissanee

/

Naslov originala Jakob Bohme

AURORA ODER MORGENROTE IM AUFGANG

ERNST BLOn: JAKOB BEME

Sada dolazimo do Bemea, on i Paracelzus su bliski jedan drugome. Jakov Berne (J akob Biihme) je

rođen 1575. godine, u Starom Zajdenbergu, selu

kod Gerlica, a umro 1624. u Gerlicu. Obućar, uz to .

i filozof, i to kakav philosophus teutonicus, kako

su ga nazivali Englezi. Pokazuje se da je kao kalfa

na putovanju čitao Par acelzusove spise, ali je nepo-•

znato šta je još mogao da čita, usisa II sebe oo onoga što �e nalazilo II podzemnoj literaturi mudrovanja kod neobičnih duhova i to spokojno preradi, o čemu nijedna istorija literature ništa ne kazuje. Kakvi su

bili ti razgovori, koje je takozvani prosti zanatlija

vodio na putovanju sa drugim neistodobnicima, uz lojanicu, po krčmama, ili na postelji od slame, šta

je od toga preživelo seljačke ratove, religiozne ne­

mire anabaptista, i još mnogo toga? Nešto od toga

možemo da saznamo iz njegovog kasnijeg spisatelj­

stva. U njemu su sadržane stvari koje II savremenoj

filozofiji uopšte nisu igrale nikakvu ulogu, pa su

vekovima bile iščezavale iz evropskog obrazovanja.

Na primer, još je živeo maniheizam: Mani, II trećem veku, je ponovo prihvatio učenje Zoroastera (Za­

ratustra), učenje o borbi između Ahrimana i Ormu­zda, između Noći i Svetlosti - jasan dualistički

5

•

gnosticizam. Manihejske zajednice, dakako, nisu bile

izumrle posle pobede katoličke crkve, one su i dalje

ži vele u Bugarskoj kod bogumila, a zatim i kod ka­

tara, II južnoj Francuskoj, II Provansi; ideologija

albi žana, II dvanaestom veku, povezana je sa njima.

Takve stvari su i dalje kivele II narodu, pa ipak vla­

dajuće obrzovanje i filozofija nisu znale o tome ništa

više. Istoriju piče pobednik. Ali, ovde je moguć je­

dan od retkih pogleda unutar naroda. Jakov Berne

je to shvatio, pa delimično stoji kao strano telo u

renesansi, budući da njegova filozofija obrađuje mi­sli koje su živele II gnosticizmu.One su se zadržale

II asinhronoj, nesrazmernoj svesti nemačkih naroo­

nih slojeva. Iako jasno dolazi iz faustovskih tokova

renesanse, Jakov Berne bi mogao da bude čovek iz

četvrtog ili petog veka. U ondašnjem narodu raz­

mišljalo se o strahovitom pritisku i nedaći koja je

posle seljačkih ratova pala na slabe, pa je Bemeov

ocl.govor na njegovo osnovno pitanje: kako svetlost i mrak stoje II pakosnom svetu? bio veliko metafizičko

mozganje, s mnogo sumorne mistike, ali i s duboko­

umnim oblikom dijalektike, koja postoji još od He­

raklita. Mudrovanje kod čoveka ne dolazi slućajno, ono je svagda bilo doživljaj. Bemeovo mladićko mu­drovanje pokatkad pokazuje i okultne crte, do kojih

stvari ne stoje, ali iskra jednog stvarnog, jednog fi­

lozofskog prosvećenja došla mu je dok je on još bio

zanatlija. Ci tava njegova filozofija sadržana je in

nuce u ovoj iskri. On je, naime, jednog nedeljnog

jutra, u svom obućarskom sobičku, ugledao kalajni

tanjir na zidu, na polici, i tanjir je sijao. kako Berne

kaže, » prijatnim žovijalnim sjajem «. Kalaj stoji pod

Jupiterom, otuda, žovija\no, prema genitivu od Jupi­

ter, Jovis. I II tome je osnovna stvar: blagodareći

svetlosti i tamnom kalajnom tanjiru, rodila mu se

misao da bez neke tamne osnove svetlost ne bi mo-

6

gla da se očituje. Dakle, svetlost u tamnom kalajnom

tanjiru znači: svetlosti je potrebno tamno da bi mo-­

glo da se očituje, bez onoga što joj je neugodno nijed­na stvar ne može da postane sebi očita, bez Ne ne

postoji ni Da, svet se sastoji iz suprotnosti, ukratko,

on je objektivno dijalektički.

U haotičnoj, pa ipak jedinstvenoj punoći, Berne

je objavio svoju prvu knjigu, AUTora ili Jutantja rumen na Istoku. Veličanstveno je kako ovde genije

iz poluobrazovanosti, pa čak ni iz ove, već baroknim obućarskim jezikom, s obdarenošću za jezik bez

premca, opisuje svetlost, tako što se iz jednog jezič­nog neobrazovanja, kojem bi mogao da se smeje naj­

mlađi gimnazista, rađa velika i retka misao. Beme,

naime Qualitat piše ne samo sa jednim l, nego i sa

dva. l i povezuje ga sa Qual i Quellen. on ne ume

pravilno ni da čita, ni da piše strane reči, latinski

poznaje još manje: Qualitiit je kako Quallitiit, tako i das Quellende ili QuaUende, a o tri pojma: Quel­len, Qual i Qualitat misli kao o jednom, tako da iz

jedne potpuno pogrešne, besmislene etimologije, kao

što ćemo videti, nastaje izvanredno duboka misao. Tako kod Bemea ima mnogo toga gde slabo školsko

obrazovanje još najbolje mora da posluži tom čoveku.

Jedan od sveštenika, u to vreme veoma obamrle lu­

teranske crkve, posebno ograničenog soja, pastor pri­

marius Rihter iz Gerlica, potkazao je neortodoksnog

mozgala, pridikovao sa propovedaonice protiv nje­ga dok Magistrat nije obućaru zabranio da piše. Ja­

kov Berne se sedam godina smerno držao zabrane, a

onda ga je duh nezadrživo poterao dalje, i on je

ubrzo potom objavio jedan za drugim dvadeset preo­stalih spisa, većinom manjeg obima, među kojima i

Poslanice. on se na to osmelio očigledno zbog toga što je kasnije našao malo zaštite kod šleskog plem­

stva: njegov prijatelj i zaštitnik bio je pre svega

7

,

smeteni Abraham od Frankenberga, Iz tog vremena

je prelazak engleskoj aristokratiji, tako da obućar

Jakov Berne postaje poznat i u Engleskoj, Najvažniji spisi, sem AUTore, su CetTdeset pitanja o duši, Sest teosofskih tačaka i MysteTium magnum. U Nemačkoj

je Jakov Berne veoma brzo bio opet zaboravljen dok je u Engleskoj i nešto u Francuskoj i dalje delovao,

Samog ovog preporoda, bogatog zagonetkama, ali

često reakcionarno upotrebljavanog, poduhvatio se

Bader, pre Selinga, koji je Bemea okretao protiv

Fihtea (Mnogi filozofiji od profesije, kaže se kod

njega, trebalo bi da napuste čitavu svoju retoriku pred bogatstvom i dubinom misli ovog zanesenjaka), i Hegela, koji se Bemeu divio, Htednemo li da pod­

vučemo ono što je svojstveno za ovu arhidijalektičku

filozofiju, onda da ponovim: uprkos Nikoli Kuzan­

skom ovde je prva objektivna dijalektika od vremena

Heraklita. Istu smo videli i kod Paracelzusa, ali kod

Bemea se odlazi dalje u čudovišnost i u čudovišno,

on je imao potpuno kvalitativnu sliku prirode, koja

predstavlja krajnji suprotni pol matematičkoj pri­

rodnoj nauci od vremena Galileja i Njutna, istina

ne i Keplera, kod kojeg još naknadno deluju kvali­

tativne crte. Razume se, Berne o matematičkoj pri­

rodnoj nauci nikada ništa nij� čuo, pa ni ime. Nje­

gova slika sveta potiče iz jednog starijeg društva nego što je to građansko-novovremensko društvo,

upravo iz društva u kome su prirodni kvaliteti još bili podešeni ideologiji, kome je ideologija kalkulusa

bila strana. U kapitalističkom društvu pobedio je

kalkulus, kvantifikacija i obrazovanje cena u svetu

robe i II čitavom kvantitativno ustrojenom svetu.

Kod Bemea, naprotiv, premda u čudnovato asinhr0-

nizovanom ruhu i često sasvim antropomorfna, II

pitanju je vid izvora i kvaliteta u prirodi; ona je

spekulativno zamišljena kao dijalektičko svetlost­

-noć-postojanje.

8

Pre nego što zađemo u pojedinačno, uzgred bi h pročitao nekoliko reči o mozgajućoj prirodi kod obu­

ćar a iz Pastora gLadi Vii heima Rabea, s posebnim os­

vrtom na obućara Jakova Bemea: »To je, dakle, kako

narcxi kaže, 'mozgajuća nacija', i nijedan drugi zanat

ne rađa tako izvanredne i kuriozne osobitosti II svo­

joj gildi. Nizak radni sto, niska šamlica, vodom napu­

njena staklena lopta koja hvata svetlost male loja­

nice, pa je još sjajnijom odbljeskuje, oštar vonj kože

i smole moraju nužno da načine neko trajno dejstvo

na čovekovu priroclu, i oni to i čine, silno. Kakve

divne osobenjake rađa ovaj divni zanat! - čitava

jedna biblioteka mogla bi da se nabuba o 'čudnom obućar u " a da se materijaL ni najmanje ne iscrpi!

Svetlost koja preko viseće staklene kugle pada na

radni sto je carstvo fantastičnih duhova; dok radi,

zanet mislima, razliva se mašta, čudnovati oblici,

slike i misli d�ju neku obojenost kaKVU im ne može

pozajmiti nijedna druga lampa, izmišljena ili neiz­

mišljena, Pritom, misli padaju na svakojake stihove,

čudnovate pričice, bajke i vesele i tužne događaje

sveta, kojima se susedi, ako su na papir stavljene

nezgrapnom rukom, iščuđavaju; pritom se žena sme­

julji ili drhti, zucne li se šta poluglasno, u neodre­

đenom predosečanju, Ili se pak počinje još dublje mozgati i smiruje se 'preka potreba' da se pomene

početak života, Sve dublje gledamo u svetleću kuglu

i u svetlosti vidimo univerzum u svim njegovim ob­

licima i prirodama; kroz portal vasceloga neba stupa­mo slobodno i raspoznajemo ga sa svim njegovim

zvezdama i elementima; prožimaju nas najdublje

slutnje, i dok pastor primarius Rihter ustaje protiv

nas sa propovedaonice, a dželatov momak, koji će nas

odvesti u zatvor, stoji pred vratima, zapisujemo:

»A pravo je večnosti i onoga što večno postoji da

ima samo jednu volju. Kada bi to imalo dve volje,

9

razbile bi jedna drugu i bilo bi kavge. l stajale bi u sili i čuđenju; ali, njen život je baš samo ljubav, iz koje proizilaze svetlost i majestet. Sva stvorenja na nebu imaju jednu volju, pa i ona je okrenuta Božijem srcu i ide II srce Boga, II sam cen tar mnoštva, II ras­tenje i cvat; a božji duh je živol II svim stvarima, centrum naturae daje suštinu, uzvišenost i snagu, a Sveti duh je vođa. Vidimo mnogo toga u sjaktečoj kugli, preko koje slaba lampa baca tako ubogu svet­lost da uz nju jedva možemo da stavimo na papir ono što smo videli; ali to ne smeta da ispod završe­nog manusk.ripta napišemo: 'po Božjem prosv�ćenju napisao Jakov Berne, inače�vani i Teutonicus. «

A sada, kao potvrda romanopiscu Rabeu, koji je, uz to, od Bemea uzeo najslabiji mogući citat, koji o Bemeu i ne daje nekakvu sliku, još i veoma mero­davno svedočanstvo. Merodavna svedodžba potiče od velikog sledbenika Jakova Bemea, koji bi njime mo­gao da se bavi veoma dobro, od Hegela. U svojim Predavanjima iz istorije filozofije, on kaže: »Var­varstVQ II izvođenju ne može se previdetL. Ali se isto tako ne sme prevideti najveća dubina koja se' poka­zuje II izmirenju najapsolutnijih suprotnosti... niko neče prevideti onu duboku potrebu za spekulacijom koja se nalazi II tom čoveku (. Govoreći suštinske Be­meove misli, to nam valja i rasvetliti.

Knjiga unutrašnjosti

Početak je slušanje u sebi, tako da čovek, dok sluša II sebi, veruje da sluša i II stvarima. Mozganje koje tone u sebe samo po njemu i za njega treba da bude istovremeno isto ono kao što je jedan dublji pogled u unutrašnje, u glad, nemir, pohlepu, koja svugde goni. A onda Bemeovo osnovno pitanje: kako tama dolazi u svet, kako zlo dolazi u svet? Mi sami

10

zli smo i oko nas nalazimo manje dobrog, pa ipak je, kao što nam crkva kaže, ovaj svet stvoren od jednog dobrog Boga. I Beme u svojim ranim spisima ispo­veda, pr�ko njih je veoma često imao »bezbožne mi­sli«: šta ako sam ja slaba kreatura bolja nego što je taj bog? To je asečanje koje se u istoriji čoveka veo­ma često javljalo, zastupali su ga grčki tragičari, ono ih je ode lila od pobožnog života. To je Jovovo pitanje, kakvo se pojavljuje II hrišćanstvu, umesto ponizne predanosti II onome što je nedokučivo ili II

nedokučivom rešenju. Ako je prauzrok sveta samo­tvorna dobro, kako onda nastaje zlo? Upravo to kod Bemea se može samo protumačiti, budući da čovek tone u mozganju u sebe samog kao u neki suštinski, centralni, a i srazmerno dobro osvetljeni deo prirode koji je bolje osvetljen od drugih delova, o kojima on ništa ne zna. Zato što smo slike i prilike Boga, mi možemo, ako utonemo II nas same, da dodirnemo po­četak samih stvari. Naš početak, koji leži dole, u dubini, dodirujemo i otuda dodirujemo početak sa­mih stvari čudovišnim tupristustvom onoga opomi­njati-se, gledamo u divlju prirodu početka. Tu je biće izukrštanostj jednog s drugim, iskipljenje jedno s drugim, protivrečenje, ključanje, borenje, rvanje, dva elementa koji su na početku; koji su u prauzroku. Pritom, kaže Beme, ipak ne treba da ostanemo da stojimo, razum ne treba da se zadržava na misteri­jama početka »kao krava pred štalskim vratima«. »Ja II moje znanje«, tako nastaVlja Berne, a protiv učenih eklektičara koji ne umeju da kažu ništa sop­stveno, »ne unosim ni slova iz mnogih knjiga, nego imam slova II meni, pa nebo II zemlja sa svim suštast ima, uz to i sam Bog, leže II čoveku. Ne treba li onda on da ne sme da čita u knjizi to što je on sam?« To je mistički subjektivizam, ali subjektivi­zam koji istovremeno hoće da bude podzemni hod u

II

najunlltrašnjije, II ono što je početno, II alpha sveko­likog bića samog_

Zlo u Bogu kao praizvor suprotnosti u svetu, prasila koja goni glad

N a šta sad još, sem na dobro, nailazi ovo filer zafiranje u prirodovanju početka? Nailazi na ono što čini da svet leži u tolikom zlu, a uzrok tome jeste neuzrak. Ovaj ne leži u »svetlosno-svetoj sili «, ali leži u njenoj vlastitoj crnoj strani_ Pritom Bog i pri­roda leže zajedno naročito blizu jedno drugome, pa tako Berne, II AUTOTi, kaže: Ako hoćemo da govorimo o Bogu, šta je Bog, onda moramo marljivo da ispita­mo sve sile u prirodi. __ Tu, pak moraš pogledati iznad prirode i izvan nje u svetlosno svetu, trijumfalnu božansku silu, u nepromenljivo, sveto trojstvo, ono je jedno trijumfalno, izvorno pokretljivo suštastvo; i u njemu se nalaze sve sile kao u prirodi . Pa, da se približimo tom suštastvu koje, na osnovu prirode, mora onda da se nalazi i u bogu: u samom bogu po­stoji' neko zlo, đavolsko, drugi lik božanskog je đa­volsko, gorko kao čemer, koje sažima, oholo, užas, užasavanje, salaukovina, tuča, i vatra na gorući na­čin; ali u bogu je i, kako Berne kaže, jedan blagona­kloni đavo koji živi u sinjarenju_ Đavo i bog objaš­njavaju se kao identitet suprotnosti; jer, đavo go­ni boga na dijelektički začaran svetski pul. Sirina i uskost, kiselo i slatko, strahota i svetlost, moraju da budu zajedno, pojavna biće sveta samo ionako ima negaciju u kolevci_ Kada ne bi bilo tog negativnog, onog što je protivno, ne bi bilo ni očitovanja, ni poja­Vljivanja dobrog_ Ono što goni na pojavljivanje jeste samovolja koja troši, podvojenost, drugotstvo, samostalnost, ono što ide zajedno, ono što koalira_ O­davde sledi Bemeova objektivna dijalektika, na taj

1 2

način što je, kako Berne kaže, »sve upereno jedno protiv drugog, i na taj način što zlobi jedno na drugo, nego da bi se isto pokrenulo i očitovalo. «

A ono što ide u sebe, upravo ovo, to Ne, duboko se zariva u sve: PralIzrak sveta ima neuzrak ili ne­gativno u samom sebi, a Berne ga definiše jednom novom suprotnošću kiselo-slatko, usko-široko, vatra svetlosti-vatra strahote_ Definiše ga u slikama koje se neprestano svaljuju slikovitim izrazima i analo­gijama sa osnovnim motivom druge vrste. U osnovi, negativno je požuda, emocionalno, ono što je voljno, ali ono što dolazi pre svega iz potrebitosti, požuda apsolutno tO!lle pripada_ Ne, negativno je ovde po­trebitost koja dreči u požudi, ono što je voljno u čisto požudnom smislu, a to je, kako kaže Berne, baš glad_ Glad postaje onim što prolazi u familiji od Ne, glad kao požuda, kao volja koja nema da se zasiti ničim drugim do samom sobom. »Volja traži sebe samu, _ne nalazi ništ do svojstvo gladi, koje je ona sama. Ona ga uvlači u sebe, to jest samu sebe uvlači u sebe. « A tu, u UVlačenju u sebe, imate ono što koagulira, oporost, ono što sažima, adstringens svih stvari koje sačinjavaju neuzrak svih podvojenosti u jezgru svoga agensa_ Oporost koja sažima, dakle, treba da bude isto ono što je božiji fiat; iz gladi kao najdublje suprotnosti dokučivanja suštastva proisho­di priroda u bogu_

Kvalitativni pogled u prirodu: izvorni duhovi, kvintesencija sveta: čovek

A sad sledi najpotpunije zamišljanje jedne čisto kvalitativne prirodne slike, u kojoj se gorko, slatko, vatreno, svetlo i zvuk shvataju kao realna svojstva prirodnog života, u najnaivnijoj, ali i najoštrijoj suprotnosti prema mehaničkoj pirodnoj nauci. Umes-

13

•

to pritiska i udara i golih promena mesta kvantita­ti vne vrste nailazimo na obilje kvaliteta. U produ­ženoj liniji vidimo problem Geteovog učenja o b0-jama, Gete contra Njutn. .Boje kao deca noći i svetlosti {(, pri čemu se ne može prečuti da ove Gete­ove veze podsećaju na Bemea.

Sedam praizvora Berne hoće da istakne na veo­ma iznenađujući način, ali i mislima obuzet. Sile prirode II bogu ili boga II prircx:ii ovde su sedam vrs­ta izvora, mučenja, patnje, kvaliteta. To su sedam prirodnih sila, formi tuprisustva, dinamičkog, koje kruže po svetu i koje održavaju svet. Na taj način se pretpostavlja da se stvaranje nije ni odigralo, već se uvek dešava. Svet bi bio progutan ako se ne bi uvek stvarao nov. ako ništa što proizvodi ne bi bilo tu u njemu. Prva sila je oporost, spregnuti sal, ono što sažima, zatim, na drugo mesto dolazi ono što razdvaja':'-gorko, spregnuti mercurius, neiagodna pokretljivost koja podskakuje i osetljivost, pri čemu je očigledna dvosmislenost osetljivosti. Biti osetljiv, to jest, lako nadražen, lako nadražljiv, ali onaj koji oseća, reaguje na draž osećanja. Ovaj neobičan sklad nalazimo naj pre kod Anaksagore, koji je rekao da je svaki osećaj spojen sa osećanjem nelagodnosti. Sadržaji mogu da budu prijatni, ali samo oset jeste uznemirenje i otuda skopčan sa neiagodnošću. Treća, suštinski negativna sila jeste strepnja, ono što gori sumporasta, ono što gori bez plamena, borba oporosti sa onim što je pokretljivo, sulphur u kome vatra još drema. Obično je kod Bemea sve što je samo po sebi razumljivo i kao objektivna određenost, a ne samo kao subjektivno, fizičko stanje. Subjektivno fizičko stanje dokučuje samo ono što je u objektima realno sadržano, na taj način je ono kod Bemea apso­lutno i prirodnonaučna kategorija. Treću osnovnu silu prirodne stvarnosti Berne naziva jednim II ono

14

vreme uobičajenim alhemičarsko-hemijsk.im izrazom »salniter«. Postoji jedna rnladićka Selingova pesma »Epikurovska veroispovest Hajnca Viderporslena «, II kojoj Salniter doživljava veoma veselo prastanje. Salniter je sal nitron; to dolazi od vizantijskog sa­loni tron i znači šali tra. Azatna kiselina je korišćena od vizantijskog vremena kao ćezap za odvajanje zlata iz njegovih slitina. Reč je čak još starija: sal­niteT verovatno ide nazad do starovavilonskog. II ko­me se lugasti pepeo zove nitrui. Otuda bi to, dakle, bila grčka uzajamljenica iz vavilonskog, i ide dalje u latinski, odakle i ovde, u alkimističkom obućar-

-

skom latinskom jeziku Jakova Bemea. Kod njega iz toga nastaje opšti pojam za sve što je lugasto, opšti pojam za. tri prve izvorne sile, oporosti, osetijivog­-pokretljivog i onoga što gori bez plamena. U prve tri izvorne sile uvek su već sadržani i Ne i Da7 ali Ne prevaže, Da ne može da izbije, jer je previše obuzeto sa Ne, jer ga usko, gorko, lugasto Ne čvrsto drži. U četvrtoj izvornoj sili dešava se jasan preo­kret. Ovaj izvorni duh je vatra koja najposle bukti iz sumpora straha, sa dominantnom svojstvenošču onoga što iznenada· izbija iz nje, najvidljivija u mu­nji, pa zbog toga Berne vatru opet naziva jednim psi­hičkim imenom - strahota ili užas, koji baš svugde treba da bude prirodna određenost. Ova se dvojako pojavljuje. Jednom u još pretežno mračnoj, uskoj, čemerljivoj, dakle, negativnoj formi kao tamna, go­fuća, razorna vatra, vatrena jarost, ili vatreni gnev, kao neugodnost salaukovine, oluje, pozara, od kojih se čovek ne samo už.asava, nego koje on, kako kaže Berne, posmatra kao sam užas. Opet se uvodi jedna psihička kategorija, užasnuče, i potpuno se izjedna­čava sa jednom prirodno filozofskom kvalitativnom kategorijom, sa strahovitom vatrom, koja otuda u udaru groma ne izaziva samo to užasavanje, nego

15

je upravo samo to už.asavanje. U osnovi svih stvari vreba ta negativna vatra, i tek što joj se pruži pri­lika, pojavljuje se ona rušilački kao nedaća. Stalne generalne probe za propast sveta su, po Bemeu, već teške salaukovine; ali njihova vatra ima sem onoga Ja, jedan dijalektički preokret u sebi. Jer, to je ista ona vatra koja rađa, sem onoga što je užasno, i top­lotu i svetlost. Užas vatre preobraća se u vatru na domaćem ognjištu oko kojeg se okupljaju ljudi. Na taj način, ona je II svetu središnja vatra koja zagreva sve i sve obasjava, svetsko ognjište Sunca, koje do­nosi proleće i daje da izbije život, s toplinom i onim što je najugodnije u svetu - svetlošću, oslobađajući iz vatre svetlost kao petu izvornu silu; svet postaje svetao. Prema tome, kroz vatru kao toplinu osloba­đaju se tri vrhovne izvorne sile. One su vedri iz­vorni duhovi, u kojima Da preteže na taj način što Ne više ne užasava, dok je u trima prvima Ne pre­ležalo na taj način što je Da jedva bilo vidljivo. Ta tri vedra kvaliteta, mučenja, izvornog duha, izvorne sile naturae jesu svetlost, zvuk i telesnost. Posle svet­losti kao šesta osnovna sila sledi zvuk, koji uvek prati svetlost, kako kaže Beme. Možda ovde odjekuje harmonija sfera, ali i čudno jedinstvo koje se ljudima ne pojavljuje u normalnom cxinosu unutrašnji-spo­ljašnji svet, jedinstvo je nagovešteno na početku dru­gog dela Fausta: Za duhove uši zvučeči se već rađa novi dan«, ili »)Koju buku donosi svetlost«. Bilo kako bilo, sa svetlošću se rađa zvuk ili ton, kao jedna viša stepenica, kao jedan viši kvalitet. Iz tona se, nastav­lja Berne, rađa reč, a reč je ono što objašnjava, ono što obuhvata, ono što odgovor čini mogućim, QDO što u se bi sadrži um Iz svega toga, kao plod tog šesto­građanja, pri čemu Beme svetski proces izjednačava sa ženom koja se porađa, koja se rve u trudovima, stoji trudno u porođaju, pojavljuuje se sedmi kvali-

16

tet, telesnost, to jest sva oformljena priroda, kakvom je mi vidimo, eksplikovana punoća dosadašnjih iz­vornih kvaliteta, kao ono što se naziva stvaranjem. Stvaranje je iznošenje centruma naturae u corpus naturale, iznošenje centra prirocie, u telo, u mate­rijalnost prirode, a onda, najviše, u Corpus Christi.

J oš II vek ostajemo u svetu, kosmičkom svetu, usko ograničenim čovekom - čovek kao pitanje i svet kao odgovor, svet kao pitanje i čovek kao odgo­vor. Još više nego kod Paracelzusa, makrokosmos kod Bemea postaje makanthropos, svet preobraćen u drvo života Covek je, kaže raracelzus, a to je i Bemeovo učenje, najveća nakana prirode. Berne već u il urori kaže: »Priroda u sebi ima dva kvaliteta, kao u Bož­jem sudu, jedan mio, nebeski i svetli, i jedan jarosni, pakleni i žedni. A oba su u drvetu prirode, i ljudi su načinjeni od drveta i žive II tom svetu, II ovom vrtu između oboga u velikoj opasnosti, ina njih se spušta čas Sunčev sjaj, čas dažd, vetar i sneg «. Covek je oko koje se otvara, i uvo, a ovo dvoje saznavaju centrum naturae i corpus naturae onako kako opa­žaju. U čoveku je nešto što je već II svetlosti rečeno: nešto što diverguje, što razdvaja, mnoštvo, zlo, ja­rosno, što svadljivo ulazi zajedno II tu najvišu naka­nu prirode. U njemu se ponovo popravlja, udara na dobru stranu ono što separator, blagonakloni đavo Lucifer, to jest lučonoša, u službi svetlosti još nije popravio. Na mesto palog Lucifera dolazi čovekosin, dolazi Hrist, koji i nije živeo II Palestini, koji ne živi izvan nas, nego smo mi on sam. Hrist, čovekosin, Hrist u čoveku, to je Lucifer koji je postao vedar, to je popravljeni, čisti Lucifer, đavo koji je postao čist. Time dobijate opravdanje za odmetanje anđela, za jabuku u raju, za osvetljenost saznanjem, pozna­jući zlo i dobro, i opravdanje za zidanje vavilonske kule. Sve ono što je moć bića, što je moć znanja,

17

moć stvaranja, kao što je bog, dato je čoveku. Ovde odjekuje prometejska arija, uoćava se u Hristu, čo­vek u Hristu i kroz samog Hrista postaje najblago­nak\onije Ne protiv stanja koje se utvrđuje, protiv onoga što se odupire drvetu života, koje se zadugo neće ustremi ti II visine, čovek je drvo procesa živ­ljenja, ili proces drveta života, kako hoćete. Mora se nadvladati gola kiselina, ono što individualizuje, ono što' rasipa, ono što koči, što se II zacopanosti i oguglalosti utvrđuje u sebe, pod čime Berne razume Luciferova otpa,dništvD, a za to je pozvan čovek, on je krali. koji treba da ovlada svetom. Paracelzusov ukočen i odnos mikrokosmos-makrokosmos ovde išče­zava, pa i više, on se prevazilazi; II svetu se ide ka budućnosti, jednom očišćenom, preobraženom svetu. Svet I<oji je preobražen u drvo života jeste priličnost čovekova, a Berne to ovako izražava: »Treba jasno da se vidi kako su se nebesko i adsko carstvo svagda rvali II prirodi i imali posla jedno s drugim, kao žena u rađanju. All, kao što drvo života stoji II svetu i jeste sam svet, tako preko umilnog Hrista u nama i njegovom radu postoji jedan posledak kad će se drvo života upaliti u njegovoj vlastitoj patnji i kvalitetu, a svetlost II njemu obasjavaće i ispunjavati čitav kvalitet unutar kojeg je drvo«. Prema tome, na kraju imamo panteizam koji II sebi nosi dijalektički nužnu protivnost, smešten II saIDom božijem centrum natu­rae, dok je božija priroda, u procesu sedam izvornih sila, sa vatrom kao prvim obrtom, ukinula čoveka kao drugi obrt i kvintesenciju svih sedam svetskih sila, a time istovremeno i patnju koja obituje u os­novi sveta, pohlepu, kvalitete sve skupa. Na kraju dolazi izmirenje zavade, povratak na jedno, izbav­ljenje iz svekolike svađe.

- -

Objektivna dijalektika

Borba svetlosti i mraka shvaćena je kod Be­mea kao objektivna dijalektika. Ne postoji ni jedno kretanje bez onoga što je protivrečno, bez dualizma, a zlo je sredstvo u očevidnom postojanju kod svet­losti. Berne to uvek izvcxii II novim slikama. Zato bih naveo jedno originalno mesto iz Sest teozofskih tačaka, u kojem Berne dijalektiku predstavlja svo­jim vlastitim rečima: »Citalac treba da zna, da se sve stvari sastoje iz Da i Ne, bilo božanske, đavolske, zemaljske stvari ili ma šta se pomenula. Ono što je jedno, kao što je Da, jeste čista sila i ljubav, i jeste istina Boga i Bog sam. Bez N e, Bog bi bio u sebi nesaznajan i II njemu ne bi bilo nikakve radosti ili značajnosti, a ni osetljivosti. Ne je protivhitac onoga Da ili istine, da bi istina bila oćevidna ili nešto u čemu se nalazi neki contratium, II kojem je večna ljubav, delujuća, hoteča i osetljiva. Jer Jedno nema ništa u sebi što može da htedne ono se udvaja da bi bilo Dva: na taj način, ono samo ne može sebe da oseti u jedinstvu, ali u dvojstvu oseča sebe ... Nijedna stvar bez neugodnosti nije u stanju da sebi postane očita, jer ako ne bi imala ničega što joj se opire, onda bi stalno izlazila iz sebe, i ne bi ulazila ponovo u sebe kao u ono iz čega je prvobitno proizišla. Onda ne bi znala ništa o svome prastanju «. Tako je ovde, u pot­puno ne južnom svetlo-tanmom, ponovo iskrsnula Heraklitova objektivna dijalektika kao ono što obra­zuje svet, kao suštastvo koje iz sebe izbacuje svet, koje se bori za manifestaciju. Svet nastaje vrenjem

između Da i Ne, sve na svetu je kao retorta za tvo­renje svetlosti na delu, uvek hemijsko, uvek moralno i uvek religiozno II isto vreme.

18 19

-

,

Jakob Berne

AURORA ILI JUTARNJE RUMENILO NA ISTOKU

PISCEV PREDGOVOR OVOJ KNJIZI BLAGONAKLONOM CITAOCU

, Blagonakloni čitaoče, celokupnu filozofiju i as-

trologiju, zajedno sa teolgojom, majkom njihovom, ja upoređujem sa plemenitim drvetom koje raste u nekom lepo m vrtu zadovoljstva. Zemlja, pak, na ko­joj drvo stoji, uvek daje sok drvetu, od kojeg drvo ima svoj živi kvalitet; ali drvo II sebi samome raste od soka Zemlje i postaje veliko, i širi se sa svojim granama. Sad, jednako kao što Zemlja sa svojom snagom radi na drvetu, da isto raste i napreduje, tako vazda radi drvo sa svojim granama iz svekolike sposobnosti, da bi uvek dor,osilo mnoge dobre plo­dove.

Ali ake drvo donosi malo ploda, uz to sasvim sitnog, crvljivog i crvoto�nog, onda krivnja nije do volje drveta da isto nosi namerno željene zle plodo­ve, poštp je o.no plemenito drvo dobrog' kvaliteta; nego je krivnja u tome što na nj. često pada velika hladnoća, vrelina, slana, gus enice i gamad, jer je kvalitet iskvaren u dubini, izbačen od zvezda da ono donosi manje dobroga ploda.

Ali, drvo po sebi ima ovu vrstu da ukoliko je veće i starije, utoliko nosi slađe plodove. U svojoj mladosti ono nosi manje ploda, jer to čini hrapava i divlja vrsta tla i prevelika vlažnost u drvetu, pa

23

iako ono jednako lepo cveta, ipak u rodu njegove jabuke većma otpadnu, pa bilo da stoji na nekoj dobroj njivi.

Drvo, pak, po sebi ima i jedan dobar slatki kva­litet, ali i tri druga kvaliteta suprotna ovome, kao: gorki, kiseli i opori. Kao što je, pOlk, drvo, takvi su i njegovi plodovi, sve dok na njih deluje Sunce i čini ih slatkim a, da oni dobijaju prijatan ukus, a njegovi plodovi moraju opstajati na kiši, vetru i nevremenu.

Ali, kada drvo ostari da se njegove grane sasuše, da sok više ne može uvis, onda dole ispod stabla iz­rastaju mnoge zelene grančice, najposle i na korenu, i preobražavaju staro drvo, kao kada je bilo zelena grančica i drvašce, a sad je ostarilo. Jer se priroda ili sok brani, sve dok stablo ne postane neplodno, onda se ono saseca i baca II vatru da sagori.

Sad, zapamti, šta sam naznačio ovim porede­njem. Vrt ovog drveta znači svet, njiva priroou, stablo drveta zvezde, grane elemente; plodovi koji rastu na ovom drvetu, znače ljude; sok II drvetu znači jasno božanstvo. Ljudi su, pak, stvoreni iz pri­rode, zvezde i elemenata; ali Bog stvoritelj vlada u svemu, jednako kao i sok u celom drvetu. A pri­roda u sebi ima dva kvalietta, sve do Suda Božijeg, jedan prijatni, nebeski i sveti, i jedan jarosni, pakle­ni i žedni.

Dobri kvalitet uvek određuje kvalitet i radi sa svom marljivošću, da donosi dobre plcxlove: II njemu vlada Sveti Duh i uz to daje sok i život. Zli kvalitet muči i goni takođe sa svom marljivošću, da uvek donosi zle plodove: uz to, sok i paklenu usplamtelost daje mu đavo. - Ovo dvoje je u drvetu pri-ode, a ljudi su stvoreni iz drveta, i žive na ovome svetu II

ovome vrtu između ova dva kvaliteta II velikoj opas­nosti, i na njih pada čas Sunčev sjaj, čas kiša, vetar

24

i sneg. To jest, koliko god čovek uzdiže svoj duh u božanstvu, koliko god muči i u njemu određuje kva­litet Sveti duh; toliko on dopušta svome duhu da klone na ovome putu, II zadovoljstvu zla, toliko iz­vire i vlada u njemu đavo i pakleni sok. Jednako kao što jabuka na drvetu postaje crvljiva i crvotočna, kada na nj. padne mraz, vrelina i slana, i lako otpad­ne i istrune: tako i čovek ako dopusti đavolu da u njemu vlada đavo sa svojim otrovom.

Jednako, pak, kao što je dobri kvalitet u prirodi moćan da pobedi zli kvalitet, jer on jeste i dolazi od Boga, a u njemu je vladar Sveti Duh: tako je i jarosni kvalitet moćan da pobedi u zloj duši; jer đavo jeste moćni vladar u jarosti i jeste veliki knez jarosti. � Ali, čovek je samoga sebe bacio u jarost kroz pad Adama i Eve, da uz nj. prianja zlo; inače bi izvor njegovo i nagon njegov bili samo u dobrom. Ali ono la u oboma, i zove se, kao što kaže Sv. Pavle: Ne znate li da u kome dajete sebe za sluge i poslu­šanje, sluge ste onog akoga slušate, ili grijeha za smrt, ili poslušanja za pravdu, Rim. 6. i 16. Ali, �ato što čovek u oboma ima nagon, on može da se prikloni onome koje hoće; jer živi na ovome svetu između oboga i jesu oba kvaliteta, zli i dobri, u njemu; u kojem čovek talasa, II tome se i adeva, u svetoj ili nebeskoj snazi. Jer, Hrist veli: Kad dakle vi, zli budući, umijete dobre dare davati djeci svojoj, koliko će više otac nebeski dati Duha svetoga onima koji

ištu od njega, Luk. ll. 1 3. Tako je i Bog čoveku zapo­vedio dobro i zabranio zlo, i daje da se i danas pro­poveda, fXJziva i viče, i da se čovek opominje na do­bro, pri čemu se dabogme saznaje da Bog ne želi zlo, već hoće da dođe cars tvi njegovo i da bude volja njegova kako na Nebu, tako i na Zemlji.

Ali za to što je čovek otrovan zlom, da u njemu vlada ne samo dobri, nego i zli kvalitet, l zato što

25

polumrtav i sa velikim nerazumevanjem Boga stvo­ritelja svoga, kao i prirode i njenog delovanja, više ne može da sazna: priroda je od početka svoj tok do danas položila na nj. uz to je Bog darivao svoj Sveti duh da je svagda u svugde rađala i spravljala svete i razurrme ljude, koji će naučiti da saznaju prirodu, kao i Boga stvoritelja njihovog, koji su u svim vre­menima sa svojim spisima i učenjem bili svetlost sveta. Time je Bog na Zemlji spravio svoju crkvu u njegovu večnu pohvalu; đavo je dočim besneo i praskao i pokvario mnogu plemenitu granu jaroŠĆu u prirodi, kojoj je on knez i Bog.

Dok je priroda često spravijala učenog, razumnog čoveka sa lepim darovima, dotle je đavo svoju najvišu marljivost ulagao u to da čoveka zavede na zadovolj­stva mesa, na gordost, da bude bogat u požudi i ima silu. Ti�e je u njemu ovladao đavo, a j.J>rosni kvalitet je nadvladao dobri kvalitet, i iz njegovog razuma i iz njegove veštine i mudrosti izrasli su jeres i zabluda, koji se izrugivao istini i na Zemlji spravio velike za­blude, i bio je đavolu dobar vojskovođa. Jer se zli kvalitet u prirodi od početka rvao i još uvek se rve sa dobrim kvalitetom, i izdigao se, i iskvario je mnogi plemeniti plod u majčinskoj utrobi, kao što se jasno može videti najpre kod Kaina i Avelja, koji dolaze od jednog tela majčinskog. Kain je u majčinskoj utrobi već bio prezirač Boga i gord, dok je Avelj smerni, bogobojazni čovek. Vidi se to i kod triju sinova Noi­nih, kao i kod Avrama sa Isakom i Ismaelom, a naro­čito kod Isaka sa Isavom i Jakovom, koji su se u maj­činoj utrobi udarali i rvali, pa zato je Bog i rekao: dva su plemena u utrobi tvojoj, i dva će naroda izaći iz tebe, i jedan će narod bi ti jači od drugoga naroda, i veći će služiti manjemu, l. Mojs. 25, 23. Ovo nije ništa drugo nego da se oba kvaliteta u prirodi žestoko rvu jedan protiv drugoga.

26

J er kada je Bog u prirodi za istoga vremena tala­sao i hteo da se otkrije svetu preko bogobojažljivog Avrama, Isaka i Jakova, i kada je hteo da sebi pri­pravi crkvu na Zemlji za svoju gloriju i gospodstvo, tako se u prirodi takođe talasao sa zlom i isti knez, Lucifer. Zato što je u čoveku bilo i zlo i dobro, mogla su oba kvaliteta u njemu da vladaju; stoga su u jed­noj majci odjednom rođeni jedan zli i jedan dobri čovek. Tako je i kod prvoga sveta, a isto tako Se i na drugom svetu sve do kraja našega vrerneD� može jasno videti kako su se nebesko i pakleno carstvo sva­gda u svugde rvali jedno protiv drugoga i bili u veli­kom radu, kao žena u rođenju. Kod Adama i Eve se to može najbolje videti, jer je tada u Raju raslo drvo od oba kvaliteta, zlog i dobrog, u kojem je trebalo da Adam i Eva budu iskušani da li mogu opstati u dobrom kvalitetu, u anđeoskoj vrsti i formi; jer je Stvoritelj zabranio Adamu i Evi da jedu od ploda. Ali, u prirodi se zli kvalitet rvao sa dobrim, i doveo je Adama i Evu u zadovoljstvo da jedu od oboga. Za­to su ubrzo namah takođe dobili životinjsku vrstu i formu, i jeli su i od zlog i od dobrog, pa su morali da se prošire i žive II životinjskoj vrsti, i pokvarila se mnoga plemenita, od njih rođena grančica.

Potom se vidi kako je Bog delovao u prirodi, ka­da su rođeni sveti oci na prvome svetu, kao što su: Aveli, Set, Enos, Kenan, Mahalelei, Jared, Henoh, Metuzalem, Lameh i sveti Noje; oni su svetu objavili ime Gospodnje i propovedali pokajanje, jer Sveti duh je delovao u njima. Pakleni Bog je naprotiv takođe delovao u prirodi, a rođeni su rugači i prezi­rači, najpre Kain i njegovi naslednici; a sa prvim svetom je bilo kao sa mladim drvetom koje raste, zeleni i lepo cveta, ali zbog svoje divlje vrste donosi malo dobrih plodova. Tako je i priroda u prvome svetu donela manje dobrih plodova, iako je jednako

27

•

lepo cvetala u svetskoj veštini i raskošnosti, jer Sveti duh, koji je tada delovao kao što i sada deluje, to nije mogao da dokuči. Zato je Bog govorio: jer se kajem što sam ih stvorio (1. Mojs. 6) i pokrenu pri­rodu, da je svekoliko meso pomrlo, sve što je živelo u sušenju, sve do korena i stabla koje je ostalo da stoji, a onda je nagnojio divlje drvo i pripravio ga da nosi bolje plodove. Ali, kada je drvo ponovo oze­lenilo, zbrzo je donelo opet dobre i zle plodove kod sinova Noinih; tu su se ubrzo opet našli oni koji su pljuvali na Boga i rugali se na nj. i jedva da je iz­rasla jedna zelena grana na drvetu koja je donosila svete, dobre plodove; druge grane nosile su i rađale di vlje nezna božce.

Ali kada je Bog video da je čovek izumro u svome saznanju, još jednom je pokrenuo prirodu i pokazao ljudima kako bi u prirodi bili i zlo i dobro, da bi izbegli zlo i živeli u dobrom, i dao je da iz pri­rode padne vatra i zapali Sodomu i Gomoru kao stra­šni egzempl svetu. Ali kada je slepoća ljudi uzela maha i kada ljudi više nisu hteli da se uče Duhu Gospodnjem, dao im je zakone i učenja kako treba da se drže, i potvrdio ih je čudima i znakovima, da ne bi ugasnulo saznanje pravoga Boga. - Ali, ta­da svetlost nije htela da ugleda dana, jer je rama i jarosnost u prirodi su se br"'lile, a isti onaj knez je silno vladao. A kada je drvo prirode zašlo u svoje srednjovečje, malo se podiglo i nosilo nešto boljeg slatkog ploda, da bi pokazalo da bi ubuduće moglo da nosi prijatne plodove. Jer su tada bili rođeni sveti profeti iz slatke grane drveta; oni su učili i propo­vedali o svetlosti koja će ubuduće nadvlađivati ja­rosnost u prirodi. Tako se među neznabožeima poja­vila svetlost u prirodi da su oni saznali prirodu i njeno delovanje, ma koliko ovo bila samo svetlost u divljoj prirodi, a još ne sveta svetlost. Jer, divlja

28

priroda još nije bila savladana, a svetlost i tama su se još rvale dok se nije pojavilo Sunce i primoralo ovo drvo svo jom vrelinom da nosi prijatne, slatke plodove, to jest, sve dok iz srca Božijeg nije došao knez svetlosti, i bio je čovek u prirodi i rvao se u

svome ljudskome telu, u snazi božanske svetlosti, u divljoj prirodi.

Ista kneževska i kraljevska grana izrasla je u prirodi i postala drvo u prirodi, i širila je svoje grane od Istoka do Zapada, i obuhvatila je čitavu prirodu, rvala se i borila sa jarosnošću koja je bila u prirodi i sa istim onim knezovima, sve dok on nije n�djačao i trijumfovao kao kralj prirode a kneževe jarosti za­tvorio u svoj sopstveni dom. Psa\m 68. Kada se ovo dogodilo, iz kraljevskog drveta, koje je poraslo u prirodi, izrasle su hiljade legija krasnih slatkih gran­čica, koje su sve imale miris i ukus krasnog drveta. Pa iako su na njih padale kiše, sneg, tuča inepogoda. da su mnoge grančice bile pokidane i ubijene, još uvek rastu druge grančice. Jer, jarosnost u prirodi i isti knez su pokrenuli veliku nepogodu sa tučom, gromom, munjom i kišom, da su često mnoge pre­krasne grančice otpale sa slatkog i dobrog drveta. Ali iste grančice su imale tako mio, sladak i prijatan ukus da to ne može izreći nijedan jezik čovekov, pa ni anđeoski, jer su u sebi imale veliku snagu i vrlinu, služile su zdravlju divljih neznabožaea. Koji je ne­znabožac jeo od grančica ovog drveta, taj je bio oslo­bođen divlje vrste prirode, u kojoj je bio rođen, i bio je slatka grana na krasnome drvetu i ozelenja­vao je na drvetu i nosio krasne plodove kao kraljev­sko drvo. Zato su mnogi neznabožci potrčali krasnom drvetu, gde su ležale krasne grančice koje je knez tame pokidao svojim olujama; i koji je nezna božac mirisao od ovih otkinutih grančica, taj je ozdravio od divlje jarosnosti koja mu je od majke urođena.

29

•

•

Ali kada je knez tame video da se neznabožei grabe

oko grančica, a ne oko drveta, i ugledao svoj veliki

gubitak i štetu, okanio se oluje pred jutro i podne,

i stavio trgovca pod drvo, koji je skupljao grančice,

a onda ih je trgovac nudio na prodaju za novac da

bi lihvario od dragocenog drveta. Jer takvo što je

od svoga trgovca iskao knez jarosnosti, zato što

mu je drvo raslo na njegovoj zemlji i kvarilo njego-. .

vu nJlVU. Kada su, pak, nezna božci videli da se plodovi

dragocenog drveta mogu kupiti za novac, potrčali

su jatomice prodavcu plodova drveta, a takođe su

dolazili od dalekih ostrva da kupuju, čak sa 'kraja

sveta. - Kada je prodavac video da njegova roba

toliko vredi i daje toliko privlačna, izmislio je lu­

kavstvo kako bi svome gospodaru sakupio veliko

blago, i poslao je trgovce u sve zemlje i dao je svoju

robu na prodaju i visoko ju je hvalio. Ali je krivo­

tvorio robu i kao dobre prodavao druge plodove, koji

nisu bilo rasli na drvetu. Zato da bi bilo veče blago

njegovog gospodara.

Ali neznabožci i sva ostrva i narodi, koji su ži­

veli na Zemlji, bili su izrasli iz divljeg drveta, koje

je tu bilo dobro i zlo; zato su oni bili poluslepi i nisu

videli dobro drvo, koje je širilo svoje grane od Istoka

do Zapada, inače ne bi kupovali lošu robu. Ali zato

što nisu poznavali dragoceno drvo, koje je iznad

sviju njih širilo svoje grane, trčali su prodavcima i

kupovali pomešanu, lošu robu za dobru i zamišljali

da će ova služiti zdravlju. A zato što su svi bili toliko

pohot1jivi na dobro drvo, koje je ipak lehdelo iznad

sviju njih. mnogi od njih su ozdravili od velikog za­

dovoljstva i požude koju su nosili prema drvetu.

Jer, miris drveta koji je lehdeo iznad njih,

učinio ih je zdravima od njihove jarosnosti i divljeg

rođenja, a ne prodavčeva loša roba: ovo je potrajalo

dugo vremena.

30

Kada je knez II tami, koja je tu izvor jarosnosti,

zla i pokvarenosti, video da ljudi ozdravljuju od

svoga otrova i divlje vrste zahvaljujući mirisu kras­

nog drveta, bio je gnevan i pred ponoć je zasadio

divlje drvo koje je raslo iz jarosnosti u prirodi., i dao

je da se izvikuje: ovo je drvo života; ko od njega

jede, taj će ozdraviti i večno živeti! Jer, na mestu

na kojem je raslo divlje drvo bilo je jedno divlje

mesto a narodi utom nisu od početka do istoga vre­

mena, a ni danas, saznali pravu svetlost iz Boga; a

drvo je raslo na brdu Hagar, II domu Ismaela po­

drugivača.

Ali se tada o drvetu izvikivala: gle, to je drvo

života! Tada su divlji narodi potrčali prema drvetu,

koji nisu bili rođeni od Boga, nego od divlje prirode

i voleli su divlje drvo i jeli od njegovog ploda. A

drvo je raslo i bilo veliko od soka jarasnosti u pri­

rodi, i širilo je svoje grane od ponoći do jutra i ve­

čeri; ali drvo je svoj izvor i koren imalo iz divlje

prirode koja je bila zla i dobra: takav je bio i njegov

plod. Ali zato što su ljudi ovoga mesta, koliko ih

ima, izrasli iz divlje prirode, drvo je raslo iznad svih

njih i bilo je toliko veliko da je sa svojim granama

dosezala sve do štovane zemlje ispod svetog drveta.

Ali ovo je bio uzrok što je divlje drvo toliko

veliko: narodi ispod dobrog drveta, koliko ih ima,

trčali su prodavcima koji su prodavali krivu robu,

i jeli su od krivoga ploda, koji je takođe bio zao i

dobar, i zamišljali su da će od toga ozdraviti, i osta­

vili su sveto, dobro i snažno drvo da uvek stoji. Do­

čim, postajali su sve sleplji, iznureniji i slabiji, i

nisu pred ponoć mogli da spreče divlje drvo da raste.

Jer su bili odveč iznureni i slabi; dobro su videli da

je to bilo divlje, zlo drvo, ali su bili preiznureni i

preslabi i nisu mogli da spreče njegov rašćenje. Ali

da nisu bili trčali prodavcima krive robe i da nisu

31

•

•

•

bili jeli od krivoga ploda, već da su jeli od kranog

drveta: bili bi postali snažniji da pruže otpor div­

ljem drvetu. Ali zato što su u divljoj prirodi i ljud­

skoj ništavnosti bezbožnički živeli u pohlepi svojih

srca u licemerju, njima je nadvladavala divlja pri­

roda i divlje drvo je izraslo visoko i daleko iznad

njih, i pokvarilo ih svojom divljom snagom. Jer,

knez jarosnosti u prirodi dao je drvetu svoju snagu

da iskvari Jj'ude koji su jeli od prodavčevog divljeg

ploda. Pošto su ostavili drvo života i tražili vlastitu

mudrost, kao majka Eva u Raju, njima je nadvladao

njihov urođeni vlastiti kvalitet, i dospeli su u tako

silnu zabludu, kao što kaže Sv. Pavle (a. Sol. 2, l l ) .

I knez jarosnosti je pokrenuo rat i oluju, od divljeg

drveta pred ponoć iznad ljudi koji nisu rođeni iz

di vljeg drveta, i oni su pali od svoje iznurenosti i

slabosti pred nevremenom koje je došlo iz divljeg

drveta,..

A trgovac ispod dobrog drveta se pretvarao sa

narodima pred podne i veče i pred ponoć i hvalio je

svoju robu visoko i prevario je bezazlene lukavs­

stvom, a mudre je učinio svojim trgovcima i pr<r

davcima, da su i oni od toga iroali dobitak, sve dok

nije doveo dotle da više niko nije tačno video i sa­

znavao sveto drvo, i zaratio je zemlju za vlasništvo;

dao je da se izvikuje (2. Sol. 2): »Ja sam stablo do­

brog drveta i stojim na korenu dobrog drveta, i na­

kalemljen sam u drvetu života. Ako kupite moju

robu, koju vam prodajem, ozdravićete od vašeg div­

ljeg rođenja i večno ćete živeti. Izraslo sam iz ko­

rena dobrog drveta i u svojoj vlasti imam plod starog

drveta, a jedini sam na stolici božanske snage, i imam

vlast na N ebu i na Zemlji: dođi te meni i za novac

kupite od ploda života! «

N arodi su potrčali i kupovali i jeli sve dok nisu

usahnuli. Svi kraljevi od podne, veće i pred ponoć

32

jeli su od prodavčeva ploda i živeli su u velikoj ne­

moći; jer je divlje drvo od ponoći sve dalje i sve

više raslo iznad njih i potamanilo ih za dugo vreme.

A bilo je zlehudno vreme na Zemlji, kada nije bilo

ničega, jer je svet stajao; sli, ludi su mnili da je bilo

dobro vreme: toliko čvrsto ih je bio zaslepio trgovac

ispod drveta

Ali, uveče je milosrdnost Božija jadikovala nad bedom i slepi lom ljudi, i ponovo je pokrenula dobro

drvo, prekrasno, božansko drvo koje je nosilo plod

života; tada je blizu korena izrasla mladica iz kras­

nog drveta i ozelenila, i bili su joj dati sok i duh drveta, i zborio je ljudskim jezikom i pokazivao sva­ko na krasno drvo, a njegov glas odjekivao -je daleko u mnogim zemljama. - Tada su ljudi potrčali da vide i čuju šta je bilo. Pokazano im je krano i vrli­nama bogato drvo života, od kojeg su ljudi u poćetku jeli i bili oslobođeni od njihovog divljeg rađanja. I

veoma se obradovaše, jeli su od drveta života sa ve­

likom. radošću i okrepijenjem, i dobili su novu snagu

od drveta života, i pevati su novu pesmu o istinos­

nom drvetu života, i bili su oslobođeni od divljeg rađanja i omrzoše trgovca s njegovim prodavcima i krivom robom. - Ali, dođoše svi koji su bili gladni i žedni drveta života, i koji su jeli II prašini, a jeli su od svetog drveta i ozdravili od nečistog rođenja i prirodne jarosnosti, u kojoj su živeli, i bili su na­kalemljeni na drvo života .

Samo trgovčevi prodavci i njihovi licemeri, i njihovi lihvari, nastavili su da prodaju krivu robu i sakupljali su svoje blago, nisu došli; jer su se bili utopili u lihvarenju licemerja trgovčevog i u smrti umrli, a živeli su u divljoj prirodi; a strah i sramota, koji su bili otkriveni, zadržali su ih da su sa trgovcem

toliko bezbožnički živeli dugo i zavodili duše ljudi, a da su ipak hvalili, bili bi i oni nakalemljeni na drvo života, živeli bi II božanskoj snazi i svetosti i nosili bina prodaju plodove života. Zato što je njiho-

33

�a sramota bila otkrivena, njihova prevara, škrtost l pakost, zane meli su i povukli se u sramu, umesto da su se pokajali za svoju strahotu i idolopoklonstvo i bili bi prišli sa gladnima i žednima izvorištu več� noga

. života: zato su sahnuti u svojoj žeđi, a njihova

patnja se večito povećavala dok ih je ilagrizala nji­hova savest.

Pošto je trgovac krivom robom video da je nje­gov� prevara otkrivena, razgnevio se i obeshrabrio, pa Je ponovo svoj luk usmerio protiv svetog naroda koji više nije hteo da kupuje njegovu robu i ubi�

.

, Je mnogo svetoga naroda, i opet je klevetao zelenu granu koja je bila izrasla iz drveta života. Ali veliki knez Mihailo, koji stoji ispred Boga, došao je, borio se za sveti narod i pobedio.

AJi kada je knez iz tame video da je njegov trgo­;--ac pao I da Je njegova prevara otkrivena, pokrenuo Je olUJU od ponoći iz divljeg drveta protiv svetog naroda,

. a od podneva je i trgovac jurnuo na nj. tada

Je svetI narod Izrasto naveliko i navisoko u krvi. Jednako kao što je bilo na početku kada je raslo sveto i krasno drvo, koje je nadvladavalo jarosnost u prirodi i njene knezove: tako je bilo i u vremenu.

. A kada je svome narodu bilo otkriveno pleme­nIto l sveto drvo, kada je narod video kako on lebdi iznad nj. i svoj ukus širi iznad svih naroda, i da od njega može jesti ko god hoće, narodu je bilo dodijalo da jede od njegovog ploda koji je rastao na drvetu, i u pohlepi je poželeo da jede koren drveta; a pamet­ni i mudri su tražili koren i svađali su se oko nj. Sukob oko korena drveta je bio toliki da su zabora­vili da jedu od ploda slatkog drveta, sve zbog svađe oko korena drveta.

Ali nije njima bilo stalo do korena, niti do drve­ta; nego je u svemu tome knez nešto drugo imao u pameti . Jer je video da više neće da jedu od dobrog drveta, već da se svađaju oko korena, jasno je video da su postali iznureni i slabi, i da u njima opet vlada divlja priroda. Zato ih je pokrenuo na oholost,

34

da je svako mnio da on drži struk korena, da na nj. treba da gleda, i da treba da ga sluša i poštuje. Potom su podigli svoje palate i tajno služili idolu Mamonu; time je rasrđen razum neprosvećenih, i živeli su II

zadovoljstvu svoga mesa, u pohoti divlje prirode, a služili su i trbuhu u razbludnosti, oslanjali su se na plod drveta koji je lebdeo Iznad svih njih, premda su dopali u pokvarenost, da bi zahvaljujući tome mogli ponovo da ozdrave. Pa ipak, služili su knezu tame prema nagonu divlje prirode, a krasno drvo je moralo da im stoji tek kao prizor; i mnogi od njih živeli su jednako divljim životinjama, i vodili su zao život u oholosti, raskoši i bludničenju; a bogati je sirotoga harčio, njegov znoj i rad, i uz sve to ga pritiskao.

Sva zla dela postala su darovima dobra; zakoni su dolazili iz zlog' kvaliteta u prirodi; svako je težio velikom novcu i blagu, oholosti, rasipništvu i sjaju. Ničemu nije' bilo nikakvoga spasa; grđenje, prokli­njanje, grdnja nisu smatrani za porok, i ustavljali su se u jarosnom kvalitetu kao svinje u brlogu. Takvo što su činili pastiri sa ovcama, i nisu zadržali ništa do imena plemenitog drveta; njegov plod, snagu i ži vot morali su da postanu izgovor za njihove greho­veo Tako je u to vreme živeo svet, sve osim male skupine koja je rođena posred drače, u veljim jadima i preziru, od svekolikog naroda na Zemlji, od Istoka do Zapada. Nije bilo nikakve razlike, svi su �iveli u nagonu divlje prirode u nemoći, svi osim male skupine koja je bila spašena iz svih naroda. Kao što je bilo pre grešnoga pada ipre pojavljivanja pleme­nitog drveta u prirodi, tako je bilo i u ovo vreme,

Ali, zbog čega su ljudi na kraju tako čvrsto žu· deli za korenom drveta jeste tajna, misterija, i osta­la je !J�metnima i mudrima do danas skrivena, a neće se razotkriti u visini, već u dibini, u velikoj bezaz­lenosti, jednako kao što je plemenito drvo sa svojim jezgrom i srcem bilo sve vreme skriveno u upućeni-

35

ma u poslove sveta; iako su mnili da su stajali na korenu i vrhu drveta, nije to bilo ništa do svetla para pred njihovim očima.

Ali, plemeni to drvo je od početka do dana da­našnjeg s najvećom marljivošću radilo u prirodi, da bi moglo da bude otkriveno svim narodima, go­vorima i jezicima; protiv njega je đavo besneo i pra­skao u divljoj prirodi, i branio se kao jarosni lav. Ali, plemeni to drvo je donosilo sve više i sve slađih plodova, i sve više se otkrivalo mnogima, uprkos to­me što je đavo besneo i praskao, sve do kraja, kada je sve postalo svetlo. Jer je na korenu plemenitog drveta izrasla zelena grana i koren je dobio sok i život, i bio mu je dat duh drveta i preobrazio je plemenito drvo II njegovoj prekrasnoj snazi i moći, uz to prirodu, u kojoj je ono izraslo.

Kada se ovo dogodilo, u prirodi su se pojavila dvoja vrata, saznanje dvaju kvaliteta, zlog i dobrog, i bio je otkriven nebeski Jerusalim, isto tako carstvo pakla, i to svim ljudima na Zemlji. A svetlost i glas su odjekivali u četiri vetra, a lažni trgovac le od podneva bio sasvim otkriven, i njegovi su ga omrzli i iskorenili sa Zemlje.

Kada se ovo dogodilo, pred ponoć se divlje drvo sasušilo i sav narod je video sveto drvo, pa i na dalekim ostrvima, i gledao je sa udivljenjem. Bio je otkriven i knez II tami, a njegova tajna je bila razcr bličena, a njegovu bruku i sramotu njegovu videli su svi i saznali su svi ljudi na Zemlji, jer je tajna po­stala svetla. Ali i to je trajalo jedno kratko vreme, a onda su ljudi napustili svetlost i živeli u zadovolj­stvu svoga mesa do pokvarenosti; jer jednako kao što su se otvorila vrata svetlosti, tako su se otvorila i vrata tame, i iz jednih i drugih su izišle sve snage i veštine koje su dotle bile zatvorene.

J ednako kao što su ljudi od početka živeli u po­tomstvu divlje prirode, a sada su žudeli za zemalj­

skim stvarima: tako se thelo da i na Zemlji bude,

36

ne bolje, već samo gore. Usred ovoga vremena po­krenute su mnoge velike oluje, od večeri pred ponoč i jutro; ali od ponoći je izišla velika vodena struja pred sveto drvo i pokvarila mnogu plemeni tu granu na svetom drvetu, a posred struje je bilo svetlo, pa se i divlje drvo pokvarilo pred ponoć. A knez u tami je bio razjaren u velikoj pokretljivosti prirode; jer sveto drvo je talasalo u prirodi, kada se ono potom ubrzo podiglo i htelo da se upali u glorifikovanju svetog, božanskog majesteta, i da od sebe rodi jaru koja je toliko dugo stajala nasuprot njemu i rvala

• •

se s njim. Tako je talasalo drvo tame, jarosti i pokvarenos­

ti, isto tako grozno, pa pre nego što će i ono bi ti upaljeno, iz njega je izišao knez sa svojim legijama da pokvari plemeniti plod dobrog drveta. - l stajalo je u prirodi strašljivo u jarosnome kvalitetu, u kojem je stanovao knez tame, ljudski govoreći, jednako kao što se gleda grozno, strašno vreme kako se navlači, koje se pokazuje grozno i strašno sa mnogim seva­njem na sušu, od čega se čovek prestravljuje. Ono je, naprotiv, stajalo u dobrom kvalitetu, u kojem je stajalo sveto drvo života, čak prijatno, slatko i puno miline, jednako nebeskom carstvu radosti. Ova dva drveta su žestoko talasala jedno protiv drugog, sa svom silinom, sve dok se nije upalila vascela priroda i oba kvaliteta u jednom trenu. I drvo života je bilo upaljeno u svome sopstvenom kvalitetu vatrom Sv.

duha, a njegov kvalitet je goreo u vatri nebeskog

carstva radosti, II neistraživoj svetlosti i jasnoći. U

ovoj vatri su se odredili kvaliteti svih glasova ili

nebeskog carstva radosti, koji su večito bili u dobrom

kvalitetu, a svetlost svetog triniteta svetlela je u dr­

vetu života, i ispunjavala je čitavi kvalitet u kojem

je stajala. l drvo jarosnog kvaliteta, koje predstavlja drugi

deo u prirodi, bilo je takođe upaljeno i gorelo je u vatri gneva Božijeg, s paklenom istucanom korom,

37

•

a jarosni izvor se do večnosti uspinjao, a knez tame sa svojim legijama je ostao u jarosnom kvalitetu kao u svome sopstvenom carstvu. U ovoj vatri je nesta­jala Zemlja, zvezde i elementi; jer je sve gorelo isto­vremeno, svako II vatri svoga sopstvenog kvaliteta, i sve je postalo rastavljeno. Jer se pokrenula starina, u kojem su stanju sve snal!e i sva stvorenja, i sve što se može imenovati, i snage neba, zvezda i elemenata opet su postale tanke i formovane u onaj oblik u kojem su bile pre početka stvaranja. Samo dva kva­liteta, kvalitet zla i kvalitet dobrog; koji su u pri­rodi bili jedan u drugome i rastavljeni jedan od drugog, a zli knez zla i jarosti je bio dat za večnu kuću zla, ·a ta kuća se zove pakao ili osuda, koju više nikada neče dokučiti ili dodirnuti dobri kvalitet, za­borav svekolikog dobrog, i to u njegovoj večnosti.

U drugom kvalitetu je stajalo drvo večnog ži­vota, a njegov izvor je poticao iz Sv. Trojstva. i u njemu je svetleo Sv. Duh. I proizišli su svi ljudi koji su došli od bedra Adamovog, prvog čoveka, sva­ki u svojoj snazi i u kvalitetu, u kojem je rastao na Zemlji. Tu, na Zemlji, oni su jeli od dobrog kvali­teta, koji se tu zove Isus Hrist, svi oni koji su u sebi imali snagu dobrog kvaliteta, koji su bili prihvaćeni u dobrom i svetom kvalitetu i pevali pesmu svoga mladoženje svaki u svome glasu, prema svojoj sve­tosti.

Ali, drvo života, rođeno u svetlosti prirode i duha, koje na Zemlji nikada nije bilo ispravno saz­nato, raslo je u svojoj snazi, ono je iznad svih ljudi na Zemlji davalo hlada, iako su tu bili mnogi nez­nabožci i narodi, i oni nedostojni, koji su prihvaćeni u istoj snazi u kojoj su odrasli i u kojoj je njihov duh bio zaodeven, i pevali su pesmu njihove snage o plemenitom drvetu večnog života, jer je svako bio glorifikovan prema svojoj snazi.

A sveta priroda je rađala radosne, nebeske plo­dove, jednako kao što je na Zemlji rađala zemaljske

38

u oba kvaliteta, koji su bili zao i dobar, tako je sada rađala nebeske, radostne. A ljudi, koji su sad bili jednaki anđelima, jeli su svaki od ploda svoga kva­liteta i pevali su pesmu Božiju i pesmu O drvetu večnoga života. A ono je bilo o Ocu kao u nekoj svetoj igri, kao trijumfujuća radost; jer su sve stvari u početku bile načinjene u OCU i takve će ostati u svojoj večnosti.

. Ali svi oni koji su na Zemlji rasli u snazi drveta gneva, a to znači, koje je nadvladao jarosni kvalitet i koji su bili pokvareni u zlu njihovog duha u nji­hovome grehu, svi su takođe izašli, svaki u svojoj snazi, a bili su prihvaćeni II carstvo tame, i svaki je bio odeven u snazi u kojoj je bio izrastao, a njihov se kralj zove Lucifer, onaj koji je isteran iz svetlosti.

A pakleni kvalitet je takođe preživeo plodove, kao što je činio na Zemlji; i samo zato što je dobro bilo odvojeno od njega, on je sada donosio plodove u svome sopstvenom kvalitetu. A ljudi koji su sada bili jednaki duhovima, jeli su svaki od ploda svoga kvaliteta, kao što je jeo i đavo; jer jednako kao što je razlika u ljudima na Zemlji razlika u kvalitetima, i kao što nisu svi jednog kvaliteta, tako je i kod prognanih duhova, a tako je i u nebeskoj raskoši, u anđelima i u ljudima, i tako će trajati navek. Amen.

Blagonakloni čitaoće, ovo je kratko kazivanje o dva kvaliteta u prirodi, od poćetka do kraja, kako su od njih nastala dva carstva, nebesko i carstvo pakla, i kako se od tog vremena vijaju jedan protiv drugog i bore se, i na šta će s njima ubuduće izići.

Ovoj sam knjizi pak dao ime: Koren ili majka filozofije, astrologije i teologije. E pa znaj, o čemu ova knjiga raspravlja

1. Filozofija raspravlja o božanskoj sili, o tome šta je Bog i kakvi su u božijem sušta stvu priroda, zvezde i elementi, o tome odakle vode svoje poreklo sve stvari, kakvi su nebo i Zemlja, tako isto anđeli,

39

•

ljudi i đavoli, uz to nebo i pakao, i sve što je stvo­reno, takođe šta su oba kvaliteta u prirodi, na osnovu pravog razloga u saznanju duha, u težnji i uzbuđenju božijem.

. 2. Astrologija raspravlja o silama prirode, zvez­da l elemenata, kako su iz njib postala sva stvorenja, kako one sve teraju, i u svemu vladaju i deluju i kako preko njih zlo i dobro deluju u ljudima i živo­tinjama, odakle proizilazi da u ovome svetu ,gospo­dare zlo i dobro, kao i da u njemu postoji carstvo pakla i nebesko carstvo. Ja nisam kanio da opisujem putanju svake zvezde, položaj ili imena, ili kako one za svaku godinu imaju svoju konjunkciju ili kva­drat i slično, šta svake godine i svakoga časa prouz­rokuJU, što su premudri, pametni i duhom bogati IJudl saznali posmatranjem, pažljivim slušanjem i dubokim razumevanjem i računanjem, blagodareči lskustvu dugog starenja Ja to nisam izučavao i učio , pa ostavljam učenima da raspravljaju o tome; nego Je mOJa nakana da pišem po duhu i smislu, a ne na osnovu posmatranja.

3 . Teologija raspravlja o carstvu Hristovome, O tome kako je ono stvoreno, kako ono stoji nasuprot carstvu pakla, takođe o tome kako ono u prirodi vodi borbu sa carstvom pakla, pa kako ljudi mogu verom i duhom da nadvladaju carstvo pakla i trijumfuju u božanskoj sili, i da dostignu večno blaženstvo, i kako da odnesu pobedu u borbi; takođe, kako čovek dejstvo m paklenog kvaliteta baca u propast samog sebe, i najposle, na šta će izići i s jednim i s drugim.

Gornji naslov: Jutarnje rumenilo na istoku, je­ste tajna, misterija prećutana pametnima i mudrima ovoga sveta, koju će ubrzo morati da dožive i saz­naju. A onima koji ovu knjigu budu čitali iz prosto­re, a s prohtevom svetog duha, onima koji svoju nadu polažu samo II Boga, on? neće biti tajna, nego otvoreno saznanje. - Ne kanim da objašnjavam ovaj naslov, već ostaVljam nepristrasnom čitaocu koji se u ovome svetu rve u dobrom kvalitetu da presudi.

40

Ako pak neki pametnjaković, koji II jarosnom kvalitetu odrđuje kvalitet, bude došao do ove knjige, protiviće se onako kako se nebesko i carstvo pakla valjaju jedno protiv drugog i jesu. Najpre, kazaće da sam se previsoko vinuo u božanstvo i da mi takvo što ne priliči. Potom će kazati da se hvalim Svetim duhom; dakle, morao bib tako i da živim, i to čudi­

ma da dokažem. Treće, kazače da to činim iz želje za slavom. Cetvrto će kazati, da za to nisam dovoljno ućen. Peto, njega će jediti velika prostota piščeva, a da je običaj sveta da gleda samo u visoko i da se jedi na prostotu.

Pristrasnim pametnjakovićima kanim da suprot­stavim praoce prvoga sveta, koji su takođe bili prosti, prezirani ljudi, protiv kojib su besneli i urlali i svet i đavo, kao u vreme Enoha, II kojem su sveti oci najpre silno propovedali o imenu Gospodnjem; ni oni se na nebo nisu uzdigli telom, a sve su videli

očima, a Sveti Duh se otkrio samo u njibovom duhu. To posle vidimo u drugom svetu takođe kod svetih praotaca, 'patrijaraha i profeta, koji su dojednog bili tel< prosti ljudi, u jednu ruku obični pastiri. Kao što je i Mesija Hrist, junak u borbi u prirodi, bio čovek, iako je bio knez i kralj ljudi, ipak se u ovome svetu držao u velikoj prostoti; tako su i njegovi apostoli dojednog bili samo siromašni, potcenjivani ribarski momci i mali ljudi. Da, Hrist štaviše zahvaljuje svo­me' nebeskom ocu što ga je držao daleko od pametnih i mudrib ovoga sveta, a otkrivao deci. Matej l l . Uz to se vidi kako su i oni na isti način bili siromašni grešnici i da su obe težnje, zlu i dobrom, imali II

sebi u prirodi. Ali i da su na isti način protiv greha sveta, čak protiv svoga sopstvenoga greha propove­dali i učili: činili su to po želji Svetoga duha, a ne iz pomame za s1avom. I tako i nisu imali ništa od vlastitih snaga i sposobnosti ili da su mogli da uče II tajnama božijim, nego se sve zbilo po želji Božijoj.

Dakle, ni o sebi samom ne mogu ništa drugo da kažem, da se pohvalim ili napišem, do da sam prost

41

čovek, uz to siroti greš. lik i da svakOl dana moram da se molim: Gospode, oprosti nam grebe naše! i kazujem s apostolima: O Gospode, Ti si nas izbavio krvlju tvojom! Ni ja se nisam 1I7-«1igao U nebo i niSam video sva dela i stvorenja božija, nego se to isto nebo otkrilo u mome duhu; pa kako ni volja za otkrićem, ni mo ja prirodna volja, nego je želja duha, morao sam zbog toga da pretrpim takođe mnoge nemilosti

đavolove. Ali duh čovekov nije došao samo iz zvezda i elemenata, nego je u njemu skrivena i iskra svet­losti i sile Božije. Nije to prazna reč koja stoji u l. Mojs. l , 21: I stvori Bog čovjeka po obličju svoje­mu, po obličju božijem stvori ga. Jer to baš ima ra­zuma, što je stvoren iz čitavog suštastva božanstva.

Telo je od elemenata; zato ono mora i da se hrani elementima. Duša svoje poreklo ne vodi samo od tela, pa iako nastaje u telu i njen je početak telo, ipak svoj izvor ima od spolja u sebe i kroz vazduh; tako i u njoj gospodari Sveti duh isto onako kao što sve ispunjava i onako kao što je sve u Bogu i sam Bog u svemu._.

Zato što je Sveti duh u duši kao stvorenje, kao svojina duše, ona istražuje do u božanstvu i u pri­rodi takođe; jer, ona ima svoj izvor i prispeče u su­štastvu čitavog božanstva. Kada se ona upali Svetim duhom, tada vidi šta Bog, njen otac, radi, kao što

sin u kući dobro vidi šta radi otac; ona je koleno ili

dete u kući nebeskog Oca. Kao što oko gleda do u zvezde, odakle vodi svoje prvo poreklo, tako, dakle, i duša gleda do u božansko suštastvo, u kojem živi.

Ali za to što duša ima svoj izvor u prirodi, a II

prirodi je zlo i dobro, a i čovek se grehom bacio u jarost prirode, te se, dakle, duša svaki dan i svaki čas kalja grehom, njeno je saznanje iskomadano; jer, jarost koja gospodari u prirodi gospodarii u duši.

Ali Sveti duh ne pada u jarost, nego gospodari u izvoru duše, koji je u svetlosti božijoj ; i bori se protiv

jarosti u duši. Zato što duša ne može ni u jednom potpunom saznanju da dođe do kraja u ovom životu,

42

pošto se svetlost i mrak rastavljaju, a jarost se telom troši u zemlji; osim toga, duša jasno i razgovetno u Bogu vidi svoga oca. Ali kad se duša zapali Svetim duhom, onda trijumfuje u telu i puca kao velika vatra, tako da srce i bubrezi drhte od radosti. Ali to nije neko veliko i duboko saznanje u Bogu, njenom ocu, nego ljubav prema Bogu, njenom ocu, trijum­

fuje u va tri Svetoga du� . • a. Ali, saznanje božije �e u vatri Svetog duha zasi­

ti, i najpre malo kao zrno goriščino, kao što ga Hrist upoređuje (Mat. 1 3), ono iza toga poraste veliko kao drvo i širi se od sebe u Bogu, tvorcu svome, kao. što

•

kapljica vode u velikom moru ne može da pravi veli-ke talase, ali u njoj ide velika voda · koja može da učini nešto više.

A to je ono što se desilo, ono što se dešava i ono što će se desiti, isto tako širina, dubina i visina, blizu i daleko u Bogu kao jedna stvar, jedna poj­mljivost; i sveta duša čovekova takođe vidi isto to, ali u ovome svetu samo parče po parče. I često ona smetne sa uma da ona ne vidi ništa; jer, đavo je žestoko goni u jarosni izvor, koji je u duši, i često �krije plemeni to zrno gorišičina; zato čovek stalno mora da se bori.

Na takav način, u takvom saznanju božijem kanim da pišem u ovoj knjizi o Bogu, našem ocu, II

kojem je sve i koji je sam sve; kanim da raspravljam kako se sve rastaVlja i kako je stvoreno i izazvano, i kako se kreće II čitavom drvetu života.

Ovde ćeš videti pravu osnovu božanstva, i kako je pre vremena sveta bilo jedno suštastvo; takođe, kako su bili stvoreni sveti anđeli, i iz čega; pa o strašnom padu Luciferovom i o padu njegovih le­gija; takođe, iz čega su stvoreni nebo, Zemlja, zvezde i elementi, isto tako u Zemlji metali i stene, i sva stvorenja; kakvo je rođenje života i telesnosti svih stvari; takođe, šta je pravo nebo, na kojem stanuje Bog i njegovi sveti, i šta j e gnev božiji i paklena

43

vatra, i kako je sve bilo upaljeno: in summum, šta ili kakvo je suštastvo svih suštastava.

Prvih sedam poglavlja raspravlja, ne baš bog­znakako i pojmovno, o suštastvu Boga i anđelima s alegorijama, da bi čitalac korak po korak konačno došao do dubokog smisla i prave osnove. U osmom poglavlju govori se o dubini u božanskom suštastvu, i tako redom, što dalje, to dublje. C ... to se gdekoje species ponavljaju ili opisuju sve dublje, zarad čita­očeve, a i same moje slabe pojmljivosti.

A ono što u ovoj knjizi nađeš nedovoljno objaš­njenim, kasnije ćeš naći jasnim i razgovetnim; jer, zbog naše pokvarenosti saznanje je naše krnje i nije najedared savršeno, kao što je ova knjiga čudo sveta, koje će razumeti sveta duša.

Njome čitaoca preporučujem bogatoj i svetoj ljubavi Božijoj.

1. POGLAVLJE

o pTouča vanju. božanskog stLŠtastva u pTiTodi, o oba kvaliteta:

Iako meso i krv ne mogu da dokuče božansko suštastvo, nego duh kada se od Boga osvetli i za­pali, kada već kanimo da govorimo o Bogu i šta je Bog, onda moramo marljivo da razmislimo o sila­ma u prirodi, uz .to i o celokupnom stvaranju, o Nebi i Zemlji, kao i o zvezdama i elementima, i o stvorenjima, pošto su ona proizišla iz istih onih, a i o svetim anđelima, đavolima i ljudima, i o Raju i Paklu.

U takvom razmišljanju nalazimo dva kvalite­ta, dobri i zli, koji su na ovom Svetu u svim sila­ma, u zvezdama i elementima, kao i u svim stvore­njima, jednog u drugom ako jednu stvar; a i ne postoji nijedno stvorenje od mesa u prirodnim ži-

44

votima da nema u sebi oba kvaliteta. Ovde pak mo­ramo da razmislimo šta znači reč kvalitet ili šta jeste kvalitet. Kvalitet je pokretljivost, patnja ili gonjenje neke stvari, kao što je vrelina koja sa­goreva, goni i proždire sve što II nju dođe, a nema njenih svojstava. Naprotiv, sve što je hladno, mokro i mračno, ona osvetljava i zagreva, i ono što je meko čini tvrdim. Ali, ona ima još dve species II sebi: kao što su, naime, svetlost i jarost; o njima treba primetiti sledeće. Svetlost koja čini srž vrelina je sama po sebi prijatan i radostan prizor, snaga ži­vota, osvetljavanje i prizor stvari koja je daleko i komad je ili izvor nebeskog carstva radosti. Jer, ona oživljuje i pokreće sve u ovome svetu; svako meso, isto tako drveće, lišće i trava rastu II ovom svetu blagodareći snazi svetlosti i u njoj nalaze svoj život kao II onome što je dobro. Tome nasu­prot, vrelina II sebi ima i jarost, jer sagoreva, pro­ždire i kvari; ta ista jarost izvore, goni i uzdiže se II svetlosti i pokreće svetlost: rve se i bori II

svome dvostrukom izvoru sa sobom. I ona je stvar, ali ona ima dvostruki izvor. Svetlost postoji u Bogu bez vreline, ali ne postoji u prirodi; jer, u prirodi su svi kvaliteti jedni u drugima kao jedan kvalitet,

•

onako kao što Bog jeste sve i kao što od njega sve proističe i polazi. Bog je srce ili izvor-studenac prirode, iz njega sve vodi poreklo.

V relina pak gospodari u svim silama prirode i zagreva sve, i izvor je II svemu; inače tamo gde ne bi toga bilo, voda bi bila odveć hladna, a zemlja bi se skočanjila; a ne bi bilo ni vazduha. - Vrelina gospodari u svemu, u drveću, u bilju i u travi, i pokreće vodu, pa blagodareći izvorima vode iz zemlje raste bilje i trava; ona znači kvalitet zato što što izvire II svemu i podiže sve.

Ali, svetlost u vrelini daje svim kvalitetima snagu, te je sve ljupko i puno milja. Vrelina bez svetlosti nij e drugim kvalitetima ni od kakve ko-

45

risti, nego je kvarenje dobrog, zli izvor; jer ona sve kvari u vrelini jarosti. Dakle, svetlost u vrelini je živi izvor studenac u koji se uliva Sveti duh; ali ne i II jarosti. Ali, vrelina pokreće svetlost, da ova muči i goni, kao što vidimo zimi kada je svetlost Sunca ipak na Zemlji, ali vreli zrak Sunca ne mo­že da dopre do Zemlje i zato ne raste nikakav plod.

o određivanju kvaliteta hladnoće

ffiadnoća je takođe kvalitet kao što je to vre­lina, ona određuje kvalitet II svim stvorenjima, II

svemu što je ·· postalo od prirode i u svemu što se II njoj kreće, II ljudima, životinjama, pticama, ri­bama, crvima, liŠĆu i travi, i protivstavljena je vrelini i određuje kvalitet u njoj kao da je jedna stvar; ali ona se odupire jarosti vreline i gasi vre­linu.

Ali, i ona ima dve species II sebi, o kojima treba primetiti da, naime ona prva, rashlađuje vrelinu i sve čini ljupkim i punim milja, i II svim stvore­njima je kvalitet života; jer nijedno stvorenje ne može da postoji izvan hladnoće pošto je ona pateča, goneča pokretljivost u svim stvarima. - Druga spe­cia je jarost; pa tamo gde se dočepa vlasti, ona obara i kvari sve kao vrelina: u njoj ne može da postoji nikakav život pošto joj se vrelina ne odupire. Ja­rost hladnoće je kvarenje svog života II kući smrti, kao što je to i jarost vreline.

o određivanju kvaliteta vazduha i vode

Vazduh svoje poreklo ima u vrelini i hlad­nOĆi; jer vrelina i hladnoća od sebe silno gone i ispunjavaju sve od čega postaje živući i delujući pokreti . Ali kad hladnoća ublaži vrelinu, onda se oba kvaliteta razblaže, a gorki kvalitet to sažima i pretvara u kapljicu; ali vazduh svoje poreklo i

46

najveći pokret dobija od vreline, a voda od hla­dnoće.

Dva se kvaliteta pak stalno rvu jedan s drugmi; vrelina proždire vodu, a hladnoća izlazi na kraj s vazduhom. Pa pošto je vazduh uzrok i duh sveg ži vota i sveg pokreta na Zemlji, to sve dobija svoj život od vazduha i izvan vazduha ne može postojati ništa što se kreće, a što je na ovome svetu.

Voda takođe pati u svim živečim i delajućim stvarima na ovome svetu; od vode se sastoji telo svih stvari, a od vazduha duh, bilo to u mesu ili u rastinju iz zemlje, a ovo dvoje dolazi iz vreline i hladnoće, i jedno s drugim određuje kvalitet kao jedna stvar.

Ali, kod ova dva kvaliteta treba uoćiti i dve posebne species, a to su životnost i smrtno dejstvo. Vazduh je živi kvalitet pošto je ublažen u nekoj stvari, a Sveti duh gospodari u blagosti vazduha, i sva stvorenja su u njemu vesela. Ali, on ta.kođe ima jarost u sebi, jer ubija i kvari svojim groznim dizanjem. A određivanje kvaliteta svoje poreklo do­bija od jarosnog dizanja, jer se pati i goni u svemu onome u čemu je poreklo života i blagodareći čemu postoji; zbog toga i jednog i drugog mora da bude u ovome životu.

Voda takođe ima jarosni, smrtni izvor u sebi, jer ubija i proždire; zato sve što živi i deluje mora u vodi da istruli i da se pokvari.

Dakle, vrelina i hladnoća su jedan uzrok i po­reklo vode i vazduha, u kojima sve deluje ,i stoji; svaki život i pokretljivost stoje u onome o čemu ka­nim jasnije da pišem kada budem pisao o stvaranju zvezda.

47

. 1 I

o uticajima drugih kvaliteta tL tri elementa: vatri, vazduh tL i vodi

o gorkom kvalitetu

Gorki kvalitet je srž u svakom životu; kao što u vazdu hu sažima vodu, da se ona izdvaja, dakle, i u svim stvorenjima, tako i u svemu što raste na Ze­mlji; jer, lišće i trava dobijaju svoju zelenu boju od gorkog kvaliteta. Ako je pak gorki kvalitet ublažen u stvorenjima, onda je srž ili radost u njima; jer, razara sve druge zle kvalitete, i početak je ili uzrok radosti ili smeha. A kad se pokrene, čini stvorenje uzdrhtalim i radosnim, i podiže mu čitavo telo; a to je jednako prizoru nebeskog carstva radosti, uzdiza­nju duha, duh i snaga u svemu što raste iz zemlje, majka života.

Sveti duh se moćno komeša i goni u tom kvali­tetu; je, on je komad nebeskog carstva radosti, kao što kanim kasnije da dokažem. Ali, on takođe ima još jednu speciu u sebi, a to je jarost koja je uistinu kuća smrti, kvarenje svee;:a što je dobro, trUljenje i trošenje života u mesu. Pa kada se odveć uzdigne u prirodi i zapali u vrelini, rastavlja meso i duh, i mora da donese smrt stvorenju, jer on pati i potpa­ljuje elemenat vatre u kojem ne može da opstane nijedno meso zbog velike vreline i gorčine.

o slatkom kvalitetu

Slatki kvalitet je protivstavljen gorkom i ve<r ma je ljubak i mio kvalitet, okrepIjenje života, ubla­ženje jarosti; on sve čini milim i prijatnim u svim stvorenjima, daje miris i ukus svemu što raste iz ze­mlje, i lepe je zelene, bele i rumene boje. On je pri­zor i izvor blagosti, slast nebeskog carstva radosti, dom Svetog duha, određivanje kvaliteta ljubavi i milosrđa, radost života. Tome nasuprot, on ima u sebi

48

i jarosni izvor smrti i kvarenja; a kad se upali u gorkom kvalitetu u elementu vode, rađa bolest i b0-lesne otekline i kvarenje mesa. A kada se upali, u vrelini gorčine, okužuje elemenat vazduha, iz čega. se rađa brza, galopujuća boleština i nagla smrt.

o kiselom kvalitetu

Kiseli kvalitet protivstavljen je gorkom i slatkom i nežno u bl3Žuje sve, okrepijenje je i gašenje kada se odveć podignu gorki i slatki kvalitet, prohtev u čulu ukusa, pohlepa života, radost puna patnje u svim stvarima, prohtev, žudnja i pohlepa nebeskog carstva, mirna slast duha: on ublažuje u svim živim i patnjama punim stvarima. Ali i on u sebi ima izvor zla i kvarenja; a ako ga se pojavi mnogo, ili ako izvire u stvarima, pa se zapali, onda rađa žalost i melan­holiju; u vodi smrad, zbrku i lom, zaborav svega što je dobro, žalost života, kuću smrti, početak žalosti i kraj radovanja.

o oporom ili slanom kvalitetu

Slani kvalitet je dobra temperacija u gorkom, slatkom i kiselom kvalitetu, i sve čini nežno ljupkim; odoleva podizanju gorkog kvaliteta, kao i slatkom i kiselom, da se ne upale; on je oštar kvalitet, pohlepa čula ukusa, patnja života i radosti. Tome nasuprot, i on II sebi ima jarost i kvarenje. Kada se zapali u vatri, rađa tvrd, krvoločan, kamenit soj, jarosnu pa­tnju, kvarenje života: od njega u mesu raste kamen, od njega meso trpi veliku muku. Ali, ako se zapali u vodi, onda rađa u mesu svrab, čireve, vrengu, šugu i gubu, žalosnu kuću smrti, bedu i zaborav svega što je dobro.

49

2. POGLAVLJE

Uputstvo kako treba posmatrati božansko i prirodno suštastvo

Sve ovo, kako je gore kazano, znači kvalitet zbog toga što sve to II dubini, nad zemljom, na zemlji i II

zemlji jedno s drugim određuje kvalitet kao jedna stvar, i ima različite sile i dejstva, ali samo jednu majku, iz koje sve stvari proističu i izviru; a sva stvorenja sačinjena su iz tih kvaliteta i proizilaze iz njih, i žive II njima kao II utrobi svoje majke. Tako i zemlja i stenje II njima imaju svoje {K)reklo, i sve što raste iz zemlje živi i izvire iz sile tih kvaliteta: to nijedan uman čovek ne može da porekne.

Ta dvostruka patnja, zla i dobra, u svim stvarima proizilazi iz zvezda; pa kao što se sva stvorenja na Zemlji nalaze u svom kvalitetu, tako je i sa zvezda­ma. Jer, svojom dvostrukom patnjom sve ima svoju veliku pokretljivost, trčanje, jurenje, paćenje, te­ranje i rašćenje. Jer, blagost u prirodi je spokojni mir; ali jarost II svim silama pokreće sve, trčeći i jureći, uz to rađajući. Jer, kvaliteti koji gone rađaju prohtev II svim stvorenjima za zlim i dobrim, da sve jedno drugo ište, jedno s drugim se meša, napre­duje, splašnjava, prolepšava se, kvari, voli i zavidi. U svim stvorenjima na ovom svetu je dobra i zla volja, i patnja u ljudima, životinjama, pticama, riba­ma, a isto tako u svemu onome što je na njemu, u zlatu, srebru, kositeru, bakru, gvožđu, čeliku, kao i u zemlji, u stenama, u vodi, i u svemu što se može proučavati.

Ništa nije u prirodi, pošto dobro nije u njoj; sve vri i živi u toj dvostrukoj želji, ma šta to bilo, ne izuzimajući ni anđela i jarosnog đavola; jer se ovi razlikuju i svaki od njih živi i određuje kvalitet i gospodari u svom sopstvenom kvalitetu. Sveti anđe­li žive i određuju kvalitet u svetlosti u dobrom

50

kvalitetu, u kojem gospodari Sveti duh. Đavoli ži­ve i gospodare II jarosnom kvalitetu, II kvalitetu gneva i srdžbe ili kvarenja_

Ali, oni su, i jedan i drugi, zli i dobri anđeo, stvoreni iz kvaliteta prirode, iz kojeg su nastale sve stvari; jedino je određenje kvaliteta u njima ne­jednako. - Sveti anđeli žive u sili blagosti svet­losti i carstva radosti, a đavoli žive II sili rastuće i uzdižuće patnje jarosti, užasavanja i mraka, i ne mogu da dohvate svetlost, jer u njoj su sami sebe sablaznili svojim uzdizanjem, kako ću to kasnije pisati o stvaranju_

Ali, pošto ne želiš đa veruješ da sve -ll ovom svetu potiče od zvezda, to ću ti ja dokazati; ali, ukoliko nisi neka cepanica, i ako imaš ioie pameti, upamti sledeće.

Prvo, pogledaj Sunce koje je srce i kralj svih zvezda, i svim zvezdama daje svetlost od izlaska do zalaska, i obasjava sve i zagreva sve; sve živi i raste u njegovoj sili; uz to, tako stoji radost svih stvorenja u njegovj sili. Kad bi se ono uklonilo, smračilo bi se i zahladnilo, i ne bi uspeo nijedan plod, a ljudi i životinje se ne bi razmnožavali; jer bi se ugasila vrelina, a seme bi se u svemu ohladilo i obamrlo bi.

O kvalitetu Sunca

Ako hoćeš da budeš filozof i poznavalac pri­rođe i prollčavaš božije suštastvo II prirodi, kako je sve stvoreno, onda moli Boga za njegov Sveti duh, bude li hteo da te njime osvetli. Jer, u tvom mesu i krvi ne možeš dohvatiti takvo što; premda si ti to čitao, ipak je pred tvojim očima samo dim i tmina: jedino u Svetom duhu, koji je u Bogu, i u čitavoj prirodi, iz koje su nastale sve stvari, možeš da istražuješ sve do celog tela Božijeg, koje je pri­roda, kao i sve do svetog trojstva. Jer, Sveti duh

51

izlazi iz Svetog trojstva i gospodari u celom telu Božijem, to jest u čitavoj prirodi.

Kao što d uh jednog čoveka u celom telu gosp<r dari II svim žilama i ispunjava čitavog čoveka, tako i Sveti duh ispunjava čitavu prirodu i srce je pri­rode, i gospodari u dobrim kvalitetima u svim stva­rima. Ako ga pak imaš II sebi, da osvetljava i ispu­njava tvoj duh, onda ćeš razumeti šta je napisano II

onome što sledi; ali ako ga nemaš, ići će ti kao mud­rim neznabožcima koji su se nameračili na stvara­nje i hteli bi da ga istražuju iz sopstvenog uma, i koji su II svojim izmišljotinama došli sve do Bcr žijeg lica, a ipak nisu mogli da vide i u saznanju

Boga su bili sasvim slepi. Kao što ni deca Izraela nisu mogla u pustinji da vide lice Mojsijevo, zato što je on morao da se pokriva velom kada bi izla­zio pred narod. A radio je to zato što oni još nisu mogli da razumeju pravog Boga i volju njegovu, koja je živela među njima: zato je veo bio znak i znamenje njihove zaslepljenosti i nerazumnosti. Ko­liko ni delo ne može da dostigne svoga majstora, toliko ni čovek ne može da dostigne Boga, tvorca svojega da dosegne i sazna, makar da ga osvetljava Sveti duh, što se dešava samo onima koji se ne osla­njaju na same sebe, nego polažu svoju nadu i volju samo u Boga i kreću se u Svetom duhu: koji su jedan duh s Bogom.

Ako čovek hoće na pravi način da posmatra Sunce i zvezde, njegovo telo, dejstvo i kvalitete, onda će II njima tačno naći da je sila zvezda priro­da. - Ako čovek posmatra celi Cirkulum ili vascelu kružnu putanju zvezda, onda će brzo nači da je ona majka svih stvari ili prirode, iz koje se sve kreće; a sve stvari su iz istih tih sila stvorene i u njima več­no ostaju. Pa iako će se na kraju ovog vremena preobraziti, pošto se dobro i zlo <Xivoje, ičak će anđeli i ljudi u sili prirode, od koje su dobili svoj prvi početak, večno ostati u Bogu. Ti, međutim,

moraš ovde da podigneš svoj duhovni pogleđ u Bo-

52

ga i da posmatraš kako celokupna priroda sa svim silama koje u njoj postoje, uz to kako prostranstvo, dubina, visina, nebo, Zemlja i sve što je u njima, i iznad ne ba, da posmatraš, velim, kako sve to jeste božije telo; i sile zvezda jesu žile kucavice u prirod­

nom telu Boga u svome svetu. Ti ne smeš zamišljati da se u C01"pusu zvezda

nalazi svekoliko likujuće Sveto trojstvo, Bog otac, sin i Sveti duh, u kojem nema zla, nego je presv.etli večni izvor radosti, koji je nerazdvoj"iv i nepro­menljiv, da nijedno stvorenje koje stanuje i jeste iznad C01"pusa zvezda u sebi samom, ne može do­voljno da se dohvati i izrazi; njegovu dubinu ne može da izmeri nijedno stvorenje. Ali, to ne treba razumeti tako kao da on apsolutno nije u Corpusu zvezda i u ovom svetu; kao što se priča. Sve, ili: od pamtiveka, ili sve u svemu, tako treba da razu­meš vasceloga Boga. Uporedi ga s čovekom koji je stvoren prema slici ili obličju Božjem, kao. što je napisano u Mojsija, 1 . knjiga, l, 27.

Unutrašnjost ili prazan prostor u telu čoveka jeste i znači du binu između zvezda i Zemlje; celo telo sa svim ostalim znači nebo i Zemlju, meso zna­či Zemlju i od zemlje i jeste; krv znači vodu i od vode i jeste; dah znači vazduh i jeste vazduh; mehur, u kojem kvalitet određuje vazduh, znači dubinu između zvezda i Zemlje, u kojoj kvalitet određuju vatra, vazduh i voda, a na način elemena­ta, kao u du bini iznad Zemlje. Zile znače tokove sila zvezda, a i jesu tokovi sila zvezda; jer zvezde u svojoj sili gospodare u žilama i gone ljude u njihov oblik. Utroba ili creva znače dejstvo zvezda ili trošenje; sve što je stvoreno iz njihove sile. što su one same stvorile, troše one same opet i sve to osta­je u njihovoj sili, a creva i jesu trošenje svega što čovek trpa u njih, i svega što je izraslo iz sile zvezda.

Srce u čoveku znači vreli nu ili elemenat vatre. a i jeste vrelina; jer vrelina svoje poreklo ima u

53

srcu II čitavom telu. Mehur znači elemenat vazduh, a u �jemu i gospodari vazduh. Jetra znači elemenat vod u, a i jeste voda; jer iz jetre dolazi krv u čitavo telo i u sve udove; jetra je majka krvi. - Noge zna­če blizinu i daljinu, jer u Boga su b�zina i daljina jedna stvar, a čovek nogama može stići blizu i da­leko; a ako bi i hteo, u prirodi on nije ni blizu ni daleko, jer u Boga je to jedna stvar.

Ruke znače svemoć Božiju; jer kao što Bog u pri­rodi može sve da promeni i od toga da načini šta hoće, tako i čovek može svojim rukama sve ono što je izraslo iz prirode ili stvoreno da promeni i od toga svojim rukama načini šta hoće; on rukama vla­da nad delom i suštastvom vascele prirode, pa one s pravom znače svemoć Božiju .

•

Ovde pak zapiši dalje

Citavo telo, do vrata, znači i jeste kružna puta­nja zvezda, kao i dubina između zvezda, II kojoj gospodare planete i elementi. Meso znači zemlju; ona je ukočena i nema pokretljivosti, dakle, ni meso u sebi samom nema uma, pojmljivosti ili pokretlji­vosti, nego se kreće od sile zvezda, koje vladaju u mesu i žilama. Dakle, ni zemlja ne bi donosi l plo­da, niti bi iz nje nicao metal, zlato, srebro, bakar, gvožđe i kamen, da u njoj nisu delovale zvezde; iz nje ne bi nikla ni travčica bez dejstva zvezda. Gla­va znači nebo; ona je na telu izrasla sa žilama i to­kovima sila, a sve sile idu iz glave i mozga u telo, II žile kucavice koje su u mesu.

A nebo je pak prijatna dvorana radosti, u ko­joj su sve sile koje su u prirodi, u zvezdama i ele­mentima, ali ne tako tvrde, .i ne teraju i ne pate to­liko. J er, svaka nebeska sila ima samo jednu speciu ili oblik sile, jasnu i sasvim blago pateću, i ne zlu i dobru jednu u drugoj, kao što je u zvezdama i ele­mentima, nego jaču i čistiju. Ono je stvoreno od sredstva vode, ali u njemu ne odreduje kvalitet kao

54

što određuje u elementima; jer jarost nije u njemu. Ali pored svega toga nebo pripada prirodi; jer iz neba zvezde i elementi dobijaju svoje poreklo i silu. A nebo je srce vode; kako u svim stvorenjima, tako II svemu onome što je na ovom svetu voda je njegova srž i ništa ne može da opstane bez vode, bilo to u mesu ili izvan mesa, II svemu što raste na Zemlji, ili u metalu i kamenu: voda je, dakle, u svim stva­rima jezgro ili srce.

Nebo je, dakle, srce u prirodi, u kojoj su sve sile, kao i II zvezdama i elementima, i jeste meka i blaga materija svih sila, kao što je mozak u glavi čoveka. Nebo pak upaljuje svojom silom zvezde i elemente, da one pate i gone: tako i glava čoveka, kao nebo. Kao što su na nebu sve sile blage i pri­jatne, uz to su pune radosti i određuju kvalitet: tako su u glavi ili mozgu čoveka sve sile blage i pune radosti. I kao što nebo iznad zvezda ima dvo­rac ili tvrđavu, a sve sile ipak idu iz neba u zve­zde: tako i mozak ima dvorac ili tvrđavu pred te­lom, a sve sile ipak idu iz mozga II telo i u čitavog čoveka.

Glava II sebi ima pet čula: vida, sluha, mirisa, ukusa i oseta; u njima kvalitet određuju zvezde i elementi, u njima nastaje zvezdani duh zvezda ili prirodni duh u ljudima i životinjama; u njima iz­vire zlo i dobro, jer ona je kuća zvezda. Zvezde od neba uzimaju takvi silu da u mesu, II ljudima i ži­votinjama, mogu da stvore živ i pokretan duh. Kao što kretanje neba pokreće zvezzde, tako i glava pokreće telo.

Ovde otvori oći tvoga duha i gledaj u Boga, tvorca tvoga. Ovde se sada postavlja pitanje: otku­da nebu takva sila, ili odakle je ono uzima da je u stanju da proizvede u prirodi takvu pokretljivost?

Ovde pak moraš gledati iznad i izvan prirode, u presvet!u, trijumfaInu božansku silu, u nepromen­ljivo Sveto trojstvo, koje je trijumfalno, izvorno, pokretljivo suštastvo, i u njemu se nalaze sve sile

55

kao u prirodi. Jer, ono je večna majka prirode, iz njega je postalo nebo, iz njega su postali zemlja, zvezde, elementi, anđeo, đavo, ljudi, životinje i II

njemu se sve nalazi. Ako se spOmenu nebo i zemlja, zvezde i ele­

menti, i sve ono što se u njima nalazi, i sve što se nalazi iznad svih nebesa: onda se time pominje celi Bog, koji se u tim bezbrojnim suštastvima prika­zao u svojoj sili koja potiče od njega, dakle, prikazao se kao stvorenje.

Ali, Bog je u svome trojstvu nepromenljiv; nego sve što je na nebu i na Zemlji i iznad Zemlje, ima jedan izvor i poreklo II sili koja izlazi iz Boga.

Otuda, ovde ne treba da zamišljaš da u Bogu zlo i dobro izviru i jesu, nego je sam Bog dobro, i ima ime od dobrog, on je trijumfalna večna radost. Samo iz njega izlaze sve sile, koje možeš da istra­žuješ II prirodi, i koje su II svim stvarima.

Mogao bi pak da kažeš: u prirodi je zlo i dobro; ako sve st varj dolaze od Boga: onda i zlo mora doći od Boga.

Gle, čovek čovek II sebi ima žuči, to je otrov, i bez žuči ne može da živi, jer otrov pokreće zvezdane

''duhove, ispunjava ih radostima, donosi im trijumfa .�i čini ih nasmejanima; jer on je izvor radosti. Ali,

ako se on zapali II nekom elementu, onda kvari ce­log čoveka; jer gnev II zvezdanim duhovima dolazi od otrova. Kad se, naime, žuč podigne i procuri do srca, onda zapali zvezdane duhove koji vladaju u krvi i žilama u elementu vooe; tada čitavo telo zadrhti od gneva i otrova žuči. Baš takav izvor ima i radost, i takođe iz te supstance, kao gnev. A kad se žuč zapali u ljubavi punom i slatkom kvalitetu, u onome što js čoveku drago, onda čitavo telo za­drhti pred radošću, kojom se katkad zaraze zvezda­ni duhovi ako s� žuč previše podigne i u slatkom kvali tetu zapali.

Ali, takve supstance nema u Bogu; jer on nema meso i krv, nego je duh, u kojem su sve sile. Jov.

56

4, 2, kao što se molimo u očenašu: Tvoja je sila (Mat. 6), ikao što Isaija o njemu piše: Jer nam se rodi dijete, sin nam se dade, kojemu je vlast na ramenu, i ime će mu biti: divni, savjetnik, Bog silni, otac vječni, knez mirni (Isaija 9,6).

Gorki kvalitet se takođe nalazi u Bogu, ali ne na isti način kao žuč u čoveku, već predstav­lja izvesnu silu koja večno traje, neki trijum­falni izvor radosti koji je znatan. Pa iako u Moj-sija stoji napisano (2. Mojs; 5. Mojs, 4, 24): ja sam gnevan, revnostan Bog, uprkos tome ne treba mi­sliti da se Bog u sebi samom razgnevljuje, ili da se vatra gneva pretvara u Sveto trojstvo. To nikako ne može da bude; pa i stoji: zbog onih koji me mrze, u ta stvorenja se pretvara vatra gneva. A kad bi se Bog II Sebi samom razgnevio, onda bi gorela vascela priroda, a ne u Bogu: ali od Boga će goreti trijum­falna radost, kako od kako je sveta i veka nikada nije bilo i drugačije neče ni biti. Ali trijumfalna radost u Bogu, koja podiže i pati, donosi nebu tri­jumf i pokreće ga, a nebo pokreće zvezde i elemente, a zvezde i elementi pokreću stvorenja.

Iz sila Božijih nastalo je nebo; iz neba su na­stale zvezde; iz zvezda su nastali elementi; iz eleme­nata su nastali Zemlja i stvorenja. Tako sve ima svoj početak, sve do anđela i đavola, koji su stvoreni pre stvaranja neba, zvezda, Zemlje i iste te sile iz koje su nastali nebo, zvezde i Zemlja.

Ovo je, dakle, kratak uvod ili "putstvo, kako treba posmatrati božansko i prirodno suštastvo.Od sada kanim da opisujem pravu osnovu i dubinu, šta je Bog, i kako je sve u suštastvu Božijem stvoreno. - Ovoga je, doduše, od kako je sveta i veka jedan deo ostao sakriven i nije dato čoveku da s umom njegovim sazna; ali pošto Bog u prostoti kani da se otkrije u ovom vremenu, dao sam da sila i volja njegova uzavru, a ja sam samo varnica. Amin.

57

8. POGLAVLJE

o savršenom telu anđeoske kraljevine, velika tajna

Anđeoske kraljevine su formovane potpuno pre­ma božanskom suštastvu i nemaju nijedan drugi oblik do oblika koje ima božansko suštastvo u svome trojedinstvu; jedino je ta razlika što njihova tela jesu stvorenja koja imaju početak i kraj, i što carstvo II kojem ona imaju svoju oblast nije njihovo telesno vlasništvo koje one imaju po prirodnom pravu, ·već carstvo Boga Oca koji ih je stvorio iz svojih snaga i može da ih stavi gde god mu je volja; inače je njihovo telo načinjeno prema svim snagama i iz svih snaga Oca. A njihova snaga rađa svetlost i saz­nanje u nj ima; jednako kao što Bog svoga sina rađa iz svih svojih snaga i jednako kao što Sveti duh pro­izilazi iz njihovih srca, iz njihove svetlosti i iz svih nj ihovih snaga.

Sad zapamti! Jednako kao što je anđeo u svome telesnome telu stvoren sa svim članovima: tako je, dakle, stvorena savršena kraljevina koja je zajedno kao jedan anđeo. - Ako se sve okolnosti ispravno posmatraju, onda će se nači je cela regimenta II

svojoj oblasti stvorena u jednoj kraljevini kao telo jednog anđela, ili kao Sveto trojstvo.

Ovde se zagledaj duboko! - U Bogu ocu je sva snaga i on je svim snagama izvorište II njegovoj du­bini; II njemu su svetlost i tama, vazduh i voda, vrelina i hladnoća, tvrdo i meko, debelo i tanko, jeka i zvuk, slatko i kiselo, gorko i oporo, i ono što ne mogu da ispripovedam: samo po svome telu za­ključujem, jer je ono u početku stvoreno od Adama, iz svi h snaga i prema slici Božijoj.

Ah, ovde ne smeš misliti da snage II Bogu ocu jesu na jedan takav način, ili da su kvalifikovane na takav iskvaren način, kao u čoveku, kojeg je takvim spravio gospodin Lucifer, već je sve tanano

58

pri jatno i puno slasti, sasvim blago. Pre svega je svetlost (kao što bih to u prirodi mogao da uporedim) jednaka svetlosti Sunca; ali nije tako neizdržijiva kao što je u našim iskvarenim očima neizdržijiva svetlost Sunca, već sasvim prijatna i puna miline, jedan prizor ljubavi. Tama je, međutim, skrivena u središtu svetlosti, koja će, ako bi neko stvorenje bilo načinjeno iz snage svetlosti i htelo da u njoj talasa

, -

više i jače od samoga Boga, u tom središtu ugasiti istu svetlost »(razumi da on upaljuje vatru, tako da se duh iz ljubavi uzdiže iznad poniznosti) « . i urne sto svetlosti biće tama: tu stvorenje iskustveno saznaje da je II središti skrivena tama.

J ednako kao kada se pripali voštanica, tako ona gori; ali kada se utuli, onda panjina ili sveća jeste tama: dakle, svetlost svetli iz svih snaga Oca; ali ako bi se snage iskvarile, onda bi svetlost ·utrnula i snage bi ostale tama, kao što se to može videti kod Lucifera.

Pa ni vazduh nije na jedan takav način u Bogu, već je to prijatno, tiho hujanje i talasanje, to jest, izlaženje ili talasanje snaga je izvor vazduha, u ko­jem se uspinje Sveti duh.

Voda takođe nije na jedan takav način u Bogu, već je ona izvor u svim snagama, ne na način ele­menata, kao što je to u svetu. Pa ako bi trebalo sa čime da se u poredi, onda ću to uporediti sa sokom u jabuci; ali celovita svetlost jednaka je nebu, duhu svih snaga. Gospodi.n Lucifer ju je tako iskvario da ona na ovome svetu besni i praska, teče i juri. i da je tamna i debela; a uz to, kada ne bi tekla, usmrdela bi se, o čemu ću iscrpnije raspravljati kada budem pisao o stvaranju.

Vrelina u Bogu jeste prijatna, blaga toplina, is­ticanje svetlosti koje se razjaruje iz svetlosti u u to­me povećava izvor ljubavi.

Ni hladnoća nije na takav način u Bogu, vcć je ona hlađenje vreline, ublaživanje duha, uspinjanje ili talasanje duha ..

59

Ovde se zagledaj duboko. Bog govori u Mojsiju dok je deci Izrailja davao Zakon: ja sam Bog tvoj, Bog revnitelj, koji na sinovima pohodim bezakonje

otaca njihovijeh do trećega i do četvrtoga koljena, onijeh koji mrze na me. I posle toga se on naziva milosrdnim Bogom za one koji ga se boje. Mojs. 20, 5. 65 Mojs. 5, 9. 10.

Sad je pitanje, šta bi bio gnev Boga na nebu? da li se to Bog u sebi samome razgnevio? ili, kako se Bog razgnevljuje?

Vidi, u ovome naročito treba obratiti pažnju na

sedmostruke kvalitete ili okolnosti. Najpre je u b0-žanskoj snazi skriven opori kvalitet, to je jedan kva­litet jezgra ili skrivenog sušta stva, jedna oštrina, stezanje ili prodiranje, u salniteru sasvim oštro i oporo. On rađa tvrdoću i hladnoću takođe, a kada se raspali, rađa oštrinu jednaku soli.

To je jedna species ili izvor gneva u božanskom salniteru. Kada se ovaj izvor upali, do čega može da dođe od velikog kretanja ili uzdizanja ili rnrdanja: onda on određuje kvalitet opore velike hladnoče; ona je sasvim oštra jednako soli, takođe steže sasvim tvrdo jednako stenju. Ali ona u nebeskoj raskoši nije

toliko znatna, jer se ona na uzdiže sama i ne upaljuje se sama; sam kralj Lucifer je u svome carstvu upalio ovaj kvalitet svojim uzdizanjem i ohološču svojom, od čega ovaj kvalitet još gori i goreće sve do Posled­njeg suda. od njega drhte i ' gore sada u stvaranju ovoga sveta zvezde i elementi, kao i sva stvovrenja; od njega je zatim postala kuća smrti i pakla, a car­stvu Lucifera i svim bezbožnim ljudima večno sram­no stanište.

Ovaj kvalitet rađa u nebeskoj raskoši oštrinu duha, iz njega se i njime formu je suštastvo stvore­nja, tako da se može obrazovati nebesko telo, isto tako svekolike boje, formei rastinje. Zbog toga što je to stezanje ili obrazovanje jedne stvari, on je prvi

kvalitet i poćetak anđeoskih stvorenja i svih sila koje

60

sustvuj u na nebu i na ovome svetu, i svega što se

može imenovati. Ali, kao što se ovaj kvalitet upaljuje uzdiza­

njem, što u svome carstvu mogu da čine samo stvo­

renja koja su stvorena iz božanskog salnitera: tako

je to jedna goruća izvorna žila gneva Božijeg; jer je jedan od sedam duhova Božijih to u čijoj snazi stoji božansko suštastvo u celoj božanskoj snazi i

nebeskoj raskoši. Kada se upali, onda je to jarosni izvor gneva i početak pakla, takođe jedno muče­ništvo i porođajne muke nebeske vatre, i takođe je­dan kvalitet tame, jer božanska ljubav i božanska svetlost takođe ugašnjuju u njemu. .(To je ključ koji otvara vrata sobe smrti, i rađa smrt; odatle

Zemlju, stenje i sve.) «

O dTugoj okolnosti ili species

Drugi kvalitet ili drugi duh Božiji u božanskom saIniteru ili u božanskoj snazi jeste slatki kvalitet; on deluje II oporome i ublažuje opori, tako da ovaj postaje sasvim prijatan i blag . Jer je on savlađiva­nje oporoga kvaliteta i upravo je izvor rnilosrdnosti Božije, koja savlađuje gnev, a time se ublažuje opori izvor i uspinje milosrdnost Božija.

Možeš to uporediti sa jabukom; ova je u počet­ku opora, ali kad a je prisili i savlada slatki kvalitet , onda je ona sasvim blaga i prijatna za jelo: tako je, dakle, i u božanskoj snazi. J<!r, kada zborimo o milosrdnosti Boga oca, onda zborimo o njegovoj snazi, o njegovim duhovima izvora, koji jesu II 5al­niteru, iz kojeg će roditi ljuborodno srce ili Sina.

Ovde zapamti' - Opori kvalitet ili jezgro u bo­žanskoj snazi, stezanje ili obrazovanje ili formovanje ili sušenje; jer do oštrine je ili hladnoće, kao što se vidi, što opora hladnoća suši vodu i pretvara je II

oštri led. A slatki kvalitet je uminjenje ili otoplja­vanj e, od kojeg opori i hladni kvalitet postaje tanak i blag, odakle voda uzima svoj izvor.

61

Dakle, opori kvalitet jeste i zove se srce, a slatki kvasac ili toplina, ili uminjenje ili ublaži vanje, i to su dva kvaliteta iz kojih je rođeno srce ili Sin Bo­ži ji. J er, ako se njegov kvalitet određuje po njego­voj sopstvenoj snazi, onda u svojoj panj ini ili jezgru opori kvalitet jeste tama, a slatki kvalitet po svojoj sopstvenoj snazi jeste izviruća i toplodavna, uzdi­žuća svetlost, jedan izvor blagosti i dobroćinstva.

Međutim, sve dok oni u božanskoj snazi u Bogu ocu jedan drugome određuju kvalitet, kao da je to samo jedna snaga: dotle je to jedno blago, prijatno, milosrdno određivanje kvaliteta. A ova dva kvali­teta jesu dv duha Božija među sedam izvornih duho­va u božanskoj silazi, kao što sliku toga možeš videti u OtkTivenjlL Jovanovom (glava 1 .) . Ovaj vidi sedam zlatnih svećnjaka pred Sinom Božijim, koji znače sedam duhova Božijih, koji u velikoj jasnoći svetle tu pred sinom. Božijim, iz kojih se sin Božiji uvek rađa oo večnosti do večnosti i jeste srce sedam duho­va Božijih. Isto ovo ću i ja ovde po redu opisati, jed­no za drugim; ti svoje čuvstvo ovde moraš uzdići II

duh ako hoćeš da to razumeš i pojmiš; po tvome sop­stvenome čuvstvu bićeš jedna opora, slepa panjina.

O tTećoj okolnosti ili species

Treći kvalitet ili treći duh Božiji II snazi Oče­voj jeste gorki kvalitet; ovaj jeste prodiranje ili prisiljavanje slatkog i oporog kvaliteta; on je drhte­ći, prodirući i . uspinjući.

Ovde zapamti. - Opori kvalitet jeste jezgro ili panj ina, ili kiselo, ili stezanje, a slatki kvalitet jeste svetlo uminjenje ili ublaživanje, a gorki kvalitet jeste prodiranje ili trijumfovanje koje se tu uspinje i trijumfuje u oporom o slatkom kvalitetu. To je iz­vor radosti ili uzrok radosti koja se smeje i podiže, od koje jedna stvar drhti od radosti i treperi, od koje nastaje nebeska radost. Uz to, ovaj kvalitet je obra-

62

wvanje svekolikih crvenih boja u njihovom sopstve­nom kvalitetu; u slatkome obrazuje on svekolike bele i plave, II oporome i kiselome svekolike zelene i tam­ne i mešane boje mnogovrsnih oblika i mirisa.

Gorki kvalitet jeste prvi duh, od kojeg život postaje pokretan, od kojeg pokretljivost uzima iz­vor, i uistinu znači izvor ili srce; jer, to je drhteći, pevajući, zamašni, prodirući duh, trijumfovanje ili radost, jedan zamašan izvor smeha. U slatkom kva­litetu se gorki kvalitet ublažuje da postaje sasvim ljuborodan i radostan. Ali, ako se odveć uzdigne, pokrene i upali, onda on upaljuje slatki i opori· kva­litet i jednak je otrovu koji čupa, probada i gori, jednako kao kada čovek ima kužnu guku koja čupa i od koje zapomaže. Ovaj kvalitet u božanskoj snazi, kada se upali, jeste duh ljubomornog i gorkoga gne­va Božijeg, koji je neugasiv, kao što se može videti kod legija Luciferovih. J oš veiše, kada se ovaj kva­litet upali, onda je on gorka, paklena vatra koja uga­šnjuje tu svetlost, koja slatki kvalitet pretvara u smrad, u oporome kvalitetu izaziva oštrinu i ču­panje, tvrdoću i hladnoću, u kislome zbrku i· lom­ljavu, jedan smrad, jednu zlopatnju, kuću tuge, kuću tame, smrti i pakla, kraj radosti, koje se u njima više ne mogu zamisliti; jer se ničim ne može smiriti i ničim se ne može ponovo osvetliti, već se na vek i vekov uspinje mračni, smrdeći, kiseli, zbrkani, gor-

. . . JarosnI IZvor. ki , Sad, zapamti.

U ove tri species ili kvaliteta stoji telesno su­štastvo ili k:reaturno suštastvo svih stvorenja na nebu i na ovome svetu, bio to anđeo, ili čovek, ili stoka, ili ptice, ili rastinje u nebeskoj ili zemaljskoj formi, kvalitetu i vrsti, isto tako svekolike ·boje i forme. In Summa, sve što se obrazuje stoji u snazi i sili ovih triju glavnih kvaliteta, i obrazuje se zahvalju­jući njima, a formuje se takođe iz njihove sopstve­ne snage.

63

,

Isprva su opori kvalitet i kiseli kvalitet jedno telo i jedan izvor; isto to steže slatku snagu, a hlad­noća II oporome kvalitetu čini je suvom. Jer, slatki kvalitet jeste srce vode ,jer je tanak i svetao, a može se uporediti sa nebom; a gorki kvalitet ga odvaja, tako da se od. snaga formuju članovi, a II telu se stvara pokretljivost.

Ako je pak slatki kvalitet os ... šen, onda je to jedno telo koje je savršeno, ali bez uma; a gorki kvalitet u telu prodire u opori, kiseli i slatki, i obra­zuje svekolike boje. Kojem je kvalitetu telo najrađe naklon jeno, prema njemu gorki kvalitet obrazuje telo sa njegovom bojom, i prema istom kvalitetu stvorenje ima svoj najveći nagon i priklonjenost, i talasanje ili htenje.

o četvrtoj okolnosti ili species

Cetvrti kvalitet ili četvrti duh izvora u božan­skoj snazi Oca jeste vrelina; ovaj kvalitet je pravi početak života i takođe pravi duh života. Opori, ki­seli i slatki kvalitet jeste salniter koji pripada telu i iz kojeg se obrazuje telo. Jer, u oporome kvalitetu stoje hladnoća i tvrdoča, a on jeste stezanje i isuši­vanje; a u slatkome kvalitetu stoje voda i svetlost ili sijanje i čitava materija tela. A gorki kvalitet jeste odvajanje ili formovanje, a vrelina jeste duh ili upaljivanje života, od kojeg u telu nastaje duh, koji u čitavome telu muči i izvan tela svetli i čini živo kretanje u svim kvalitetima tela.

Ali, u svim kvalitetima naročito treba baciti pogled na dve stvari. Kada se pogleda jedno telo, najpre se vidi panjina ili jezgro svih kvaliteta, koje je obrazovano od svih kvaliteta; jer prema njemu jeste telo oporo, kiselo, slatko, gorko i jeste vrelina: ovi kvaliteti su zajedno osušeni i čine telo ili panjinu.

•

64

Velika tajna duha •

Ovi kvaliteti jesu pak pomešani u telu, kao da su svi oni jedan kvalitet, a ipak svaki kvalitet iz­vire II svojoj sopstvenoj snazi i proizilazi iz nje. Svaki kvalitet. proizilazi iz sebe samog u drugi i po­kreće ga, to jest, on infikuje druge kvalitete: odatle drugi kvaliteti dobijaju volju ovog kvaliteta, to jest, oni asorbuju oštrinu i duh ovog kvaliteta, što jeste II njima, i uvek se mešaju.

Sada opori kvalitet sa kiselim kvalitetom uvek steže druge kvalitete, i hvata i drži telo i isušuje ga; jer, on isušuje sve druge snage i sve ih obuhvata svojim infikovanjem. A slatki kvalitet ublažuje i ovlažuje sve druge kvalitete, i temperuje se sa svim drugim kvalitetima: zahvaljujući tome, oni postaju tanano prijatni i blagi.

A gorki kvalitet čini sve druge kvalitete po­kretnima i pokretljivima, i deli ih na članove, tako da svaki član dobija izvorište u temperovanju svih snaga, iz čega nastaje pokretljivost.

A vrelina upaljuje sve kvalitete; od toga se raz­jaruje svetlost u svim kvalitetima, da jedan drugoga vidi; jer, kada vrelina deluje u slatkoj vlažnosti, onda ona rađa sveUost u svim kvalitetima, da jedan drugoga vidi. - Odatle nastaju čuvstva i misli, da jedan kvalitet vidi drugi kvalitet, koji je takođe u onome i sa njim samim je temperovan, i da apsorbu­je, sa njegovom oštrinom, tako da postaje jedna volja koja se uspinje II telima II prvom izvorištu II oporome kvalitetu.

Tada gorki kvalitet prodire u vrelinu kroz opori kvalitet, a slatki kvalitet ga u vodi blago propušta; tada gorki kvalitet u vrelini prolazi kroz slatku vodu iz tela i čini mu dvoja otvorena vrata: to su oči, prva čulnost. Primer i prasliku toga imaš. Pogledaj na ovaj svet, naročito na Zemlju: ova je od svih vrsta kvaliteta i na njoj se obrazuju svekolike figure . Najpre je na njoj opori kvalitet koji steže salniter

65

i pričvršćuje Zemlju, tako da ona jeste jedno telo i ne slama se, i na njoj obrazuje svekolika tela prema

svakoj vrsti kvaliteta, kao: svekoliko stenje i rude, kao i svekoliko korenje, prema svakoj vrsti kvalite­ta - Kada je pak to obrazovano, onda ono leži kao telesna, mučeća pokretljivost, jer ono zahvalju­jući gorkom kvalitetu i u gorkom kvalitetu izvire

II sebi samom, kao II svome samoobrazovanom telu; ali, još nema nekakvog života II rastenju ili širenju

bez vreline, koja je duh prirode. Kada vrelina Sunca osvetli tlo Zemlje, onda na

Zemlji izviru i rastu svi oblici rudača i trava, kore­nja i svega što je na njoj.

Ovo razumi ispravno! Vrelina Sunca na Zemlji

upaljuje slatki kvalitet vode u svim obrazovanim figurama; sada od vreline u slatkoj vodi postaje svet­lost, koja osvetljava opori, kiseli i gorki kvalitet, tako da oni u svetlosti vide, a u gledanju se jedan uspinje- u drugi i aprobuje drugog, to jest, kvalitet u gledanju kuša oštrinu drugih kvaliteta: odatle dolazi ukus_

A kada slatki kvalitet kuša ukus gorkog kvali­teta, onda se on piždri i smekšava, kao kada čovek kuša gorku ili oporu žuč, pa razmiće svoja nepca i piždri se i dalje razmiče nepca, kao da su mu na­brekla: tako, dakle, i slatki kvalitet deluje protiv gorkog kvaliteta

A kada se slatki kvalitet tako raširi i uzmakne . pred gorkim kvalitetom, onda opori kvalitet sve više prodire i bio bi rad da kuša od slatkog, i telo iza

nj. i u njemu čini sve suvljim. Jer, slatki kvalitet

jeste majka vode i sasvim je blag. Kada pak opori i gorki kvali tet od vreline do­

biju njene svetlosti,onda oni vide slatki kvalitet i kušaju njegovu slatku vodu; tada oni sve više žure slatkoj vodi i u sebe je upijaju, jer su sasvim tvrdi, ljuti i žedni, a vrelina ih potpuno isušuje. A slatki kvalitet sve više beži od gorkog i oporog kvaliteta i sve više raZIlliče svoj a nepca, a gorki i opori kva-

66

litet sve više žure slatkom kvalitetu, okrepljuju se njime i isušuj u telo. - Dakle, istinsko je rastinje

u prirodi, bilo to u nekom čoveku, životinji, drvetu,

travi ili stenju.

Zapamti pak, kTaj priTode na ovome svetu

Do slatki kvalitet beži od gorkog, kiselog i opo­rog kvaliteta, dotle mu opori i gorki kvalitet istom

žestoko žure, kao svome najboljem blagu, a slatki

kvalitet se tako žestoko gura od njih i upinje se tako žestoko da prodire kroz opori kvalitet, razdire telo i uzmiče izvan tela i iznad Zemlje, i takođe tako strašno žuri sve dok ne izraste dugačk3 stabljika. -

Tada vrelina iznad Zemlje prodire na stabljiku, tako da se utom gorki kvalitet upali vrelinom i potresa

od vreline, da se prestrašuje, a to isušuje opori kva­

litet. Tu se sukobljavaju opori, slatki i gorki kvali­

tet i vrelina, a opori kvalitet u svojoj hladnoći sve više stvara svoju suvoću ; tada slatki kvalitet uzmiče na stranu, a drugi kvaliteti vijaju za njim.

Ali kada vidi da će biti uhvaćen, da opori kva­litet tako čvrsto udara na nj. a da spolja i vrelina

udara na njega, tada slatki kvalitet uspaljuje gorki kvalitet i raspaljuje ga. Tada iskače iz oporog kva­

liteta i opet se uzdiže iznad samoga sebe: tako će iz njega, na mestu na kojem je došlo do sukoba,

postati tvrdi čvor, a čvor će dobiti jednu rupicu. Ali, čim je slatki kvalitet st<oćio kroz čvor, on

je već tako tvrdo infikovao gorki kvalitet, da ovaj počinje da drhti; i čim dođe iznad čvora. širi se brzo

na sve strane, II nameri da izmakne gorkom kvali­

tetu. l u takvom širenju njegovo telo ostaje u sredini

izdubljeno, a u drhtećem skoku kroz čvor dobija još više stabljika ili liŠĆa, i sada je radostan što je izbe­

gao bitku.

l kada potom vrelina spolja tako udari na stab­ljiku, tada se kvaliteti na stabljici upaljuju i prodiru kroz stabljiku, a u spoljašnjoj svetlosti se infikuju

67

od Sunca, i na stabljici rađaju boje, prema vrsti njihovog kvaliteta_ - Ali, zato što je na njoj slatka voda, stabljika zdržava svoju zelenkastu boju, prema vrsti slatko kvaliteta_

Kvaliteti takvo suštastvo s vrlinom uvek ute­ruju stabljiku, a stabljika uvek raste za sebe, i uvek se odvija jurnjava, jedna za drugom, od čega stab­ljika dobija sve više čvorova i sve više širi svoje iz­danke. Međutim, vrelina spolja sve više isušuje slatku vodu u stabljici, i stabljika postaje sve tanja; što više raste, postaje sve tanja, sve dok više ne bude II stanju da ističe.

Od tog trenutka se pokazuje da je slatki kvali­tet uhvaćen; iza toga, međusobno i istovremeno vla­daju gorki, kiseli, slatki i opori kvalitet, a slatki kvalitet se još nešto malo širi; ali on više ne može da ističe, jer je uhvaćen.

od tog trenutka, iz svih kvaliteta koji su u telu raste jedna glavica ili glava, i postaje u glavici ili glavi jedno novo telo, o odmah potom figuriše, kaO' što je isprva figurisao koren na Zemlji, samo što sama glavica dobija jednu drugu, suptilniju formu_

od tog trenutka, slatki kvalitet blago prodire sam od sebe, i na glavi izrastaju mali suptilni listo­vi; ovi listovi su od vrste svih kvaliteta_ Jer, slatka voda je sada kao trudna žena, koja je primila sebe i tera ga iz sebe sve dok im se glava ne rasprsne.

Potom on probija i II listićima, kao žena koja rađa; ali listići ili cvetovi više nemaju njegovu boju, već boju i oblik drugih kvaliteta; jer slatki kvali­tet mora sada da rađa decu drugih kvaliteta_ Pa iako je rodila lepe zelene, plave, bele, crvene i žute listi­će, ili decu, slatka majka postaj e toliko umorna da više ne može da hrani istu tu đecu, i ne želi ih više, jer su ona samo njena pastorčad, koja su uprkos tome čarobna.

I kad zatim vrelina spolja navali na čarobnu decu, tada se u deci zapaljuju svi kvaliteti; jer duh života određuje kvalitet u njima_ Zato što su sada

68

odveć bespomoćna za ovaj jaki duh i ne mogu da se uzdignu, puštaju oni da od njih ode njihova bla­gorodna snaga: a to tako prijatno miriše, da se čo­veku srce smeje; ali, ona moraju uvenuti otpasti, jer su odveć čarobna ovome duhu_ Jer, duh se iz­vlači iz glave u cvetanju, i glava se formuje prema vrsti svih kvaliteta_ Opori kvalitet steže telo glave, a slatki kvalitet ga ublažuje i širi ga, a gorki kva­litet odvaja materiju na članove,a vrelina u · tome živi duh_

Sada na tome rade svi kvaliteti i rađaju svoj plod ili decu, i svako dete je dobilo kvalitet prema vrsti i svojstvu svih kvaliteta_ Takvo što oni gone sve dotle dok se materija ne isuši, sve dok se ne isuši slatki kvalitet ili slatka voda: iza toga plod otpada, a isušuje se i stabljika, i otpada_

I to je kraj prirode na ovome svetu_ O vome se štaviše ne mogu pisati visoke stvari. To ćeš naći kod stvaranja: ovde je to dovedeno samo do jednog pore­đenja i opisano u kratkim crtama_

Drugi oblik kvaliteta ili božanske snage ili se­dam duhova Božijih valja naroćito uoćiti kod vre­line_ Najpre je temelj ili telesno suštastvo, koliko god da ono u b<Yžanstvu i u stvorenjima takođe nema posebno telo, nego su to svi kvaliteti međusobno kao jedan, ipak se primećuje delovanje svakog kvaliteta posebno_

U telu ili izvorištu pak jeste vrelina koja rađa vatru, koja je jedan oblik, a on se može istra­žiti; a iz vreline ide svetlost krO'Z sve duhove ili kva­litete, a svetlost je živi duh koji se ne može ' istraži­vati. Po njegovoj volji, međutim, može se istraživati ono što on hoće ili kako on jeste; jer se on zapaljuje u s1atkom kvalitetu, a svetlost se pojavljuje u slat­kom kvalitetu u slatkoj vodi, a ne u drugim kvalite­tima.

Za to imaš jedan egzemplar; sve stvari na ovome svetu možeš zapaliti, da osvetljavaju i da gore; ono u čemu slatki kvalitet drži gornju regimentu i u če-

69

•

mu drugi kvaliteti ne drže regimentu, to ne možeš da zapališ. I makar odmah prineo vrelinu, ipak ne možeš uneti duh da svetli: zato su svi kvaliteti deca slatkog kvaliteta ili slatke vode, jer se duh pojavljuje samo u vodi.

Pa, ako si uman čovek, u kojem su duh i razum, onda se osvrni pogledom po svetu, pa ćeš naći da je tako. Drvo možeš da upališ da svetli, jer u njemu je voda primus; isto tako, svekolika trava po Zemlji, pošto je primus slatka voda. Kamen ne možeš da upališ, jer u njemu je opori kvalitet primus; zemlju takođe ne možeš da upališ, jer su pre toga nadvladali i proključali drugi kvaliteti, što se može videti u prahu, koji je ipak samo bljesak ili duh užasavanja, pošto se u njemu predstavlja đavo u gnevu Božijem, što ću iscrpnije opisati, a onda i dokazati, na jednom drugom mestu.

Sad ćeš ti reči: dabogme da se ne može upaliti vatra da svetli. Da, ljubljeni čoveče, ovde se krije tajna. Drvo koje si upalio takođe nije vatra, već tamna panjina; samo što vatra i svetlost odatle uzi­maju svoj izvor. Ali, moraš razumeti o slatkom kva­litetu vatre, a ne o panjini, isto važi i za gotovost, to je unutrašnji duh.

U elementarnoj vodi na Zuhlji pak nije slatkost primus i li najviši regent, već opori, gorki i kiseli kvalitet; inače, voda ne bi bila smrtna, več bi bila kao voda iz koje je stvoreno nebo. To ću ti dokazati, da u elementnoj vodi na Zemlji primus jeste opori, kiseli i gorki kvalitet. Uzmi žito, pšenicu, ječam, ovas ili šta god hoćeš, u njima je slatki kvalitet pri­mus, i omekša j to u elementnoj vodi, pa neka potom gori: tada će slatki kvalitet drugima uzeti regimen­tu; i zapali istu vodu, potom ćeš videti takođe duh, koji je u vodi ostao od masnoće žita, koji je nadvla­dao vodu. Takvo što vidiš II mesu, koje gori, a ne svetli, a mast gori i svetli.

Sad bi ti mogao da pitaš: kako dolazi do toga, ili šta je tome oblik? Vidi, u mesu je opori, kiseli

70

i gorki kvalitet primus, a u masti je to slatkost: zato je masno stvorenje uvek radosnije nego suvo, dok slatki duh večma u njemu izvire, nego u suvome. Jer, svetlost prirode, koja je duh života, sija većma u njemu, nego u suvom stvorenju, jer u istom svetlu, u slatkom kvalitetu, stoji trijumfovanje ili radost, jer u njemu trijumfuju opori i gorki kvalitet; jer se oni raduju što se okrepljuju slatkim i svetlim kvali­tetom, što su njime nahranjeni, napojeni i prosveće­ni. Jer, u oporom kvalitetu nije nikakav život, več opora, hladna, tvrda smrt; a u gorkom kvalitetu nije nikakva svetlost, već mračna, gorka i pomamna patnja, kuća drhteče, jarosne strašljive zlopatnje.

Zato se oni, kada su u gostima kod slatkog i svetlog kvaliteta, infikuju i postaju prijatni, uz to su sasvim radosni i trijumfuju II stvorenju. Zato nijedno suvo stvorenje nije veselo, bilo to zato što vrelina u njemu jeste primus, a to znači, svejedno da li je to zato što je jednako suvo i malo je masti u njemu, ili je to pak od izvrsne slatkosti. Napritiv, ima gdekoje stvorenje mnogo masti, a ipak je sasvim melanholično, tome je uzrok to što je njegova mast priklonjena elementnoj vodi, pošto su opori i gorki kvalitet nešto jači.

Ako si uman čovek: onda vidi. Duh koji se podi­že iz vreline uzima u slatkom kvalitetu svoje isho­dište, uspinjanje i svetijenje: zato je slatki kvalitet njegova prijateljska volja i vlada u blagosti, a bla­gost i poniznost jesu njegova sopstvena kuća. I to je jezgro božanstva, i zove se Bog, zato što je sladak, blag, prijateljski i milostiv, a zove se milosrdni zato što se njegov slatki kvalitet u oporom, kiselom i gorkom kvalitetu uspinje i okrepljuje ih, vraća im snagu, ovlažuje ih, osvetljava ih, da ne ostanu tamna dolina.

Pa, razumi ispravno samo tvoj maternji jezik; u njemu ti je dublji temelj, nego u hebrejskom ili latinskom; to što su se učenjaci u njima uzdigli kao gorda nevesta ne pomaže ništa, njihova je veština,

7 1 •

•

evo, na izmaku. Duh pokazuje da će pred kraj gde­koji !leposvećeni više znati i razumeti nego što sada znaju najmudriji doktori; jer, nebeska vrata se ot­varaju: onaj ko samoga sebe ne oslepi, taj će ih dobro videti, mladoženja će krunisati svoju nevestu, amin.

Vidi, reč kvasac je samo na tvojim usnama, i kada izgovaraš reć kvasac, zatvaraš usta i potom škrgućeš: i to je opori kvalitet koji opasuje reč, da ona postaje tvrda ili odjekuje, a gorki kvalitet je razdvaja. - To jest, kada govoriš čisto, onda ukro­ćuješ poselednje slovo c i mrmljaš kao drhteći dah, a to čini gorki kvalitet koji je drhteći. Ali, sada je reč kvasac jedna mrtva, nerazumljiva reč, koju niko ne razume: to znači da su dva kvaliteta, opori i gor­ki, jedno tvrdo, tamno, hladno i gorko suštastvo; zato se njihova snaga ne može razumeti izvan svet­losti.

Ali, kada se govori milosrdno, onda se pritiska drugi slog, srce, iz dubine tela iz srca; jer. reč srce izgovara pravi duh, koji se podiže iz vreline srca, u kojem se pojavljuje i izvire svetlost.

Vidi, pak, kada govoriš milosno, onda figurišu dva kvaliteta, opori i gorki, pa i kada reč milosno izgovaraš polako, najednom, jer je ona jedan duga­čak, bespomoćni slog zbog slabosti kvaliteta. Ali, kada govoriš srce, onda duh u reči srce izleće brzo, kao neki bljesak i daje reči razliku i razum. Ali,

kada govoriš 19, hvataš dah posred druga dva kvali­teta, tako da on ostaje unutra i mora formovati reč.

Dakle, božanska snaga jeste; opori i gorki kva­litet jesu salni ter božanske svemoći; slatki kvalitet je jezgro milosrdnosti, prema kojoj se celovito su­štastvo sa svim snagama zove Bog. Vrelina jeste je­zgro duha, iz kojeg 'izleće svetlost, i upaljuje se us­red slatkog kvaliteta, i biva uhvaćena od oporog i gorkog kvaliteta, kao u samoj sredini; unutra se rađa Božiji sin, a to je pravo srce Boga. A plamćenje svetla ili bljesak, koji trenutno svetli u svim snagama, jed­nako kao Sunce u čitavom svetu, to je Sveti duh,

72

koji izlazi iz jasnoće Sina Božijeg, i jeste bljesak i oštrina; jer, Sin se rađa posred drugih kvaliteta i uhvaćen je drugim kvalitetima.

Ispravno razumi, ovu visoku stvar. Kada Otac izgovara reč, tojest, kada rađa svoga Sina, to se do­gađa sada i večno: ista reč isprva uzima svoje počelo u oporome kvalitetu, tu se hvata, a u slatkom kvali­tetu uzima svoj izvor, a u gorkom kvalitetu se izo­štrava i pokreće, a II vrelini se uspinje i upaljuje središnji slatki izvor.

Sada ona gori u isto vreme u svim kvalitetima od vatre koja je zapaljena, a vatra gori iz kvaliteta, jer svi kvaliteti gore, a ista vatra jeste vatra, a ne moge vatre.

Ista ta vatra jeste istinosni Sin Božiji, koji se, dakle uvek rađa na vek i vekov: to hoću da dokažem , na primeru neba, Zemlje, zvezda i elemenata, i svih stvorenja, stenj a, lišća i trave, dabogme, na primeru samog đavola, takođe, i to, ne sa mrtvim, slabim, nerazumljivim argumentima, već sa čisto živim i neoborivim, čvrstim argumentima, i isto tako iznad i protiv svekolikog uma čovekovog, i konačno, iznad svih đavola i vrata pakla, tako da to ovde ne uzme mnogo i širokog prostora.

Samo to će biti obrađivano u celoj knjizi, u svim člancima i delovima, i naćiće se, dabogme, kako kod stvaranja stvorenja, tako i kod stvaranja nebeskih i svih zemaljskih stvari, što će bolje dolikovati i čita­ocu i biće mu pojamnije.

Ovde zapamti!

Iz iste vatre se pojavljuje bljesak i talasa u svim snagama, a u sebi ima izvorište i oštrinu svih snaga. Kao što je rođena OO Sina u svim snagama Oca, tako ona opet oživljuje i pokreće sve snage u Ocu, a od istoga duha su fomovani svi anđeli i obrazovani su iz snaga Oca. I isti duh sadrži i nosi sve, formuje sve, sve rastinje i boje, i stovrenja na nebu i na ovome svetu, i na nebu iznad svih nebesa; jer, rođe-

73

•

•

nje Svetog trojstva je svagda takvo, a ne drugačije, i II večnosti neće postati nikakvim drugačijim.

Ali, kada se vatra upali u jednom stvorenju, to jest, kada se jedno stvorenje odveč uzdigne, kao što su to učinili Lucifer i njegove legije, tada ugaš­njuje svetlost i pojavljuje se j arosni i vreli izvor, izvor paklene vatre, to jest, pojavljuje se duh vatre II jarosnom kvalitetu.

Ovde zapamti okolnosti, kako se to dešava ili kako se može desiti. Anđeo je firusan iz svih snaga zajedno, kao što sam do sada već opisao. Kada se uz­diže, isprva on to čini II oporome kvalitetu; on pri­kuplja ovaj kvalitet, kao što se napinje žena koja hoće da rodi, i pribija se; od toga opori kvalitet postaje tako tvrd i oštar, da više ne može da savlada slatku vodu, i više ne može da se uspne blago II stvo­renju, već j e hvata i isušuje opori kvalitet, i preo­braća je u tvrdu, oštru, jarosnu hladnoću. Jer, voda postaje odveč opora, od oporog stezanja, i gubi svoj svetli sjaj i svoju masnoću, u kojoj se pojavljuje Sveti duh, koji jeste Duh svetog anđeoskog i božan­skog života, opori kvalitet je tako čvrsto steže i pri­bija, da se od toga isušuje kao slatko, suvo drvo.

A kada se zatim gorki kvalitet uspne u isuše­nom, slatkom kvalitetu, o n ne može da ublaži slatki kvalitet i da pije s njegovom slatkom svetlom vodom, sve dok je isušen. Tada gorki kvalitet besni i praska, i traži umirenje ili jestiva, ane nalazi ih, i talasa II

glavi kao sahnu li otrov. Kada potom vrelina upali slatki kvalitet i na­

meri da ublaži njegovu vrelinu u slatkoj vodi, od koje se uspinje i svetli II čitavom telu: tada ne nalazi ništa do jedan tvrdi, neplodni i slatki izvor, u kojem nema sokova, kojeg je oporost presušila.

Potom ona upaljuje slatki izvor, II narneri da se okrepi; ali, tu više nema soka, već sada slatki izvor gori i žari kao tvrdi, ushanuli kamen, i više ne može da upali njegovu svetlost, a čitavo telo ostaje tamna dolina, i tu nema ničega do, u oporome kvali-

74

tetu, jarosne, tvrde hladnoće, u slatkome kvalitetu, tvrde, žareće va tre, u kojoj se j arosna vrelina uspi­nje II svekolikoj večnosti, a II gorkom kvalitetu, bešn jenja, praskanja, probadanja i gorenja.

A time dobijaš istinski opis izbaćenug anđela. ili đavola, a takođe opis uzroka, što nije pisano samo u poređenju, već u duhu, snagom iz koje je sve postalo. - Coveče, ovde se u mislima osrvrnl

ispred i iza sebe; ništa nije zabadava.

Veliku povest, onako kako je prošla, naći češ u slučaju đavola, ali nešto kasnije.

o petoj okolnosti ili species

Peti kvalitet ili peti duh Boziji među sedam

duhova Božijih u božanskoj snazi Oca jeste dra­žestna, prijateljska i radostna ljubav.

Sad zapamti, šta tu jeste izvorište dražesne i prijateljske ljubavi Boži jel Zapamti ovde, uistinu,

jer je to jezgro.

Kada se vrelina pojavi u slatkom kvalitetu i upali slatki izvor, onda ista vatra gori u slatkom

kvalitetu. Jer, sve dok slatki kvalitet jeste tanka. prijatna, slatka izvorska voda: dotle on ublazuje

vrelinu i utuljuje vatru: dotle ostaje u slatkom izvorištu slatke vode samo radosna svetlost, a vre­

lina je samo jedna blaga toplota, jednako kao u

nekom čoveku koji je sangviničke kompleksije, u kojem je vrelina takođe samo jedno ljubazno oto­pljavanje, tako da se on samo zakonito održava.

Ista lju bazna-svetlost-vatra pojavljuje se u sla­

tkom kvalitetu u gorkom i oporom kvalitetu, i upa­

ljuje gorki i opori kvalitet, i obeduje i pije ga s nje­

govim slatkim ljubavnim sokom, i okrepljuje ga l

osve tljava, i čini ga živim i lju baznim.

I kada slatka, svetla ljubavna snaga dode do

njih, da oni od nje kušaju i dobijaju svoj život: ah.

75

tu je prijateljsko beneveniranje i trijumfovanje,

ljubazna dobrodošlica i velika ljubav, čak ljubazno

i dražestno celivanje i dobar ukus.

Tada mladoženja celiva svoj u nevestu. 0, dra­žestnosti i velika ljubavi, kako si slatka, kako si

prijateljska, kako je prijatan, tvoj ukus, kako blago

mirišeš! ah, blagorodna svetlosti i jasnoća, ko može

izmeriti tvoju lepotui Kako je otmena tvoja ljubav,

kako su lepe tvoje boje! Ah, i navek, ko može da to

izgovor i? ili, šta ja to pišem, ja koji samo mucam kao

dete, koje tek uči da govori ? S čime to sad,a da uporedim? Treba li da ga upo­

redim s ljubavlju ovoga sveta: onda je to samo jed­

na tamna dolina. Ah, i naveliko! ne mogu te upo­

redi ti ni sa čim do sa vaskrsenjem mrtvih. Tada će

u nama opet pojaviti vatra ljubavi, i prijateljski

će opkoliti ljude, opet će zapaliti naš opori, gorki i

hladni, tamni i mrtvi kvalitet, i prijateljski će nas

obuhvatiti.

0, blagorodni duše, zašto si uzmakao od nas?

O, j arosti i oporosti, ti si uzrok! O, jarosno đavole,

šta si to učinio, ti koji si sebe i sve tvoje lepe anđe­

le ukopao u tamu? Ah, i navek ah! Bila je u tebi

dražestna, lepa ljubav, o, ti oholi đavole: zašto se ne možeš zadovoljiti? Bio si, zar, jedan jeruvim, i nije

bilo na nebu ničega lepšeg od tebe: šta tražiš? Hteo bi vasceli Bog da budeš? Pa, znao si da SI

stvorenje, i da II rukama svojim nemaš lopatu za , ,

veJanJe. Pa, zbog čega se na te žalim, smrdljivi jarče?

O, ti, izgnani, smrdljivi đavole, kako si nas iskvario!

Cime ćeš se opravdati, ili, šta mi prebacuješ? La­

žeš kako čovek nikada ne bi bio izmišljen da nije

došlo do tvoga pada. 0, lažljivi đavole! Sve i da je

to istina, bio bi salniter, iz kojeg je načinjen čovek,

koji bi takođe jednako kao i onaj koji je tebe načinio, u večnoj radosti i jasnoći navek stajao i jednako

76

tako bio u Bogu uzdignut i kušao u sedam duhova

Božijih dražestnu ljubav, i uživao bi nebeske radosti.

0, ti, lažljivi đavole, pričekaj malo; duh će ot­kriti tvoju sramotu! Ostalo ti j e tek j oš malo vreme­

na, a onda ćeš biti isprašen! Cekaj, luk je već za­

tegnut, susrešće te stre la, pašćeš, lokus je već spre­man, samo još treba da se upali. Samo nosi marljivo

ta drva, da se ne smrzneš; dobro ćeš se preznojiti.

Misliš li, ponovo ćeš dobiti svetlosti? Da, nobis In­fernum: omiriši tvoju slatku ljubav, pogodi, kako

se zove? Gehana, koja će te večno voleti. Ah, avaj, ti siroti, zaslepljeni čoveče, zašto do­

puštaš da ti đavo tvoje telo i dušu tvoju potamni i

da te oslepi? 0, vremena dobrota i slasti ovoga

ži vota, ti slepa bludnice, zašto se miluješ sa pakle­

nim đavolom?

° sigurnosti, đavo na tebe čeka' O, oholosti, ti

si pakJena vatra! O, lepota, ti si tamna dolina! O,

silo, ti si bešnjenje i čupanje paklene vatre! 0, vlastita osveto, ti si jarosni i gnev Božiji!

O, čoveče, zašto hoćeš da ti svet postane pre­uzak? Hoćeš da on bude jedino za tebe; pa i tako

kada bi bilo, još ti ne bi bilo dovoljno prostora.

Ah, to je đavolova oholost, đavola koji je s neba pao

u pakao. Ah, čoveče! O, čoveče! Zašto igraš s đavo­

lom, koji je tvoj neprijatelj? Nemaš li briga, pa on

će te gurnuti u pakao? Kako koračaš tako sigurno?

Imaš li, zar, samo jednu uzanu putanju, da na njoj

igraš; ispod putanje je pakao. Ne vidiš li, kako ko­

račaš visoko i opasno? Ti igraš između neba i pakla.

0, ti slepi čoveće, kako ti se đavo izruguje! Ah, zašto sneveseljavaš nebo? Misliš li da nećeš imati dovoljno toga na ovome svetu? O, slepi čoveče, pa i nebo i Zemlja su tvoji, uz to i sam Bog. Sta ti dario­siš na ovaj svet, ili, šta odnosiš sobom? Anđeosku odeću donosiš na ovaj svet, a u svome zlom životu od nje praviš đavoiju larvu.

77

O, ti, siroti čoveče, osvrni se! Nebeski Otac je ispružio obe ruke, i poziva te: samo dođi! Hoće da

te prigrli u svojoj ljubavi, još si ti njegovo dete, on

te voli. Pa, da te mrzeo, ne bi bio mogao da bude jedno s tobom. O, ne, to nije istina; u Bogu nije

ništa drugo do milosrdna, prijateljska ljubav i jas-•

noca.

O, vi, pastiri Izrailjevi, zašto spavate? Probudite

se iz sna bludničenja i ukrasite vaše svetiljke! Mlado­

ženja dolazi, neka odjeknu vaša trublja! O, vi, tvrdi­

ce i pijanice, kako se samo milujete s đavolom skup­

cem! Tako govori Gospod! Zar ne želite da napasate

moj narod, koji sam vam poverio? Gle, ja sam seo

na Mojsijevu stolicu, i poverio sam vam moju pas­

tvu; ali, vi napasate samo vunu, a ne moje ovčice,

kako biste sebi izgradili palate, ali ja ću vas postaviti na stolicu kuge, a moj pastir će navek napasati moje

• •

OVClce.

Ah, ti lepi sveti, kako te nebo oplakuje, kako

sneveseljavaš elemente! Ah, delo bezbožno, kada ćeš prestati? Probudi se! probudi se i rađaj, ti, tužna ženo! Gle, tvoj mladoženja dolazi i ište od tebe ploda. Zašto spavaš? Gle, on kuca na vrata.

O, dražestna ljubavi i jasna svetlosti, ostani "kod

nas, jer će se smračiti! Ah, istino, o pravičnosti i

pravični sude, kuda ste otišli? Da li bi se duh čudio da pre toga nikada nije video sveta?Ah! zašto pišem bezbožno delo sveta, ja koji to moram učiniti, a svet mi uzvraća zahvalnošću đavola? Ah! Amin.

9. POGLA VLJE

O dražesnoj, prijateLjskoj i miLosrdnoj Ljubavi Božijoj, velika nebeska i božanska tajna

. . . Sad, zapamti.

Dražestna ljubav, koja je peti duh izvora u b0-žanskoj snazi jeste skriveni izvor kojeg telesno su-

78

štastvo ne može ni pojmiti, ni obuhvatiti. Samo kada se pojavlj uje u telu, trijumfuje u njemu telo i rađa

se prijateljski i prijatno; jer, on ne pripada obrazo­

vanju tela, već se pojavljuje u telu, kao neki cvet

iz zemlje.

�ti duh izvora sad na početku uzima svoj izvor iz slatkog kvaliteta vode .

Razumi ovo, onako kako jeste; ovde uistinu za­pamti. Najpre je opori kvalitet, poteID slatki, pa onda gorki; slatki kvalitet je između oporog i gorkog

kvaliteta. Opori kvalitet uvek stvrdnjava, hladi i za­

tamnjuje, a gorki trza, goni, besni i razdvaja. Ova

dva kvaliteta se tako čvrsto hvataju jedan drugoga, vrte i talasaju tako okrutno da rađaju vrelinu: ova

je u dva kvaliteta tamna kao vrelina u steni.

Kada se uzme neka stena ili inače nešto tvrdo,

i protrlja se o drvo, onda se zagreva i jedno i drugo. Ista ta vrelina sada je samo tama i u njoj nema

svetlosti: tako je, dakle, i u božanskoj snazi. Opori i gorki kvalitet bez slatke vode se trljaju tako tvrdo da rađaju tamnu vrelinu i II sebi se raspaljuju. A to zajedno je sada gnev Božiji, izvor i počelo paklene vatre, kao što se može videti kod Lucifera. Ovj se

izd igao i sa svojim legijama se tako tvrdo sabio da je

II njemu isušila izvorska voda, u kojoj se zapalila

svetlost i u njoj uzdigla ljubav. Zato je on sada večno oporo, tvrdo, hladno, gorko i vrelo i kiselo, smrdljivo izvorište; jer, kada je slatki kvalitet u

njemu isušio, postao je mračni, kiseli smrad i dolina jada, i jedna kuća propadanja i zlopatnje.

Sad se j oš više zamisli.

Kada se opori i gorki kvalitet tako tvrdo protr­ljaju jedan o drugi, da rode vrelinu, onda je to slatki kvalitet; sitka voda izvora između oporog i gorkog

kvaliteta, a vrelina se rađa između oporog i vrelog

kvaliteta u slatkoj vodi izvora zahvaljujući oporom

i gorkom kvalitetu. Onda se upaljuje svetlost u vrelini, u slatkoj vo­

đi izvora To je početak života; jer, opori i gorki

79

•

kvalitet jesu početak i uzrok vreline i svetlosti. Tako,

slatka voda izvora postaje sijajuća svetlost, jednaka svetlom plavetnilu neba.

I ista svetla voda izvora upaljuje opori i

gorki kvalitet, a vrelina, koja se rađa u slatkoj vodi

od oporog i gorkog kvaliteta, penje se iz slatke vode izvora takođe kroz gorki i opori kvalitet, i tek u gor­

kom i oporom kvalitetu postaje svetlost suva i sija­juća, uz to, pokretna i trijumfujuća.

A kada se zatim iz slatke vode izvora II vrelini pojavi svetlost, u gorkom i oporom kvalitetu, onda gorki i opori kvalitet kušaju svetlu i slatku vodu,

a gorki kvalitet hvata ukus slatke vode, i u Slatkoj

vodi je svetlost, ali samo nebesko plava boja.

Onda gorki kvalitet drhti i razgoni tvrdoću u

oporom kvalitetu, a svetlost se suši u oporom kvali­

tetu, i počinje da sija svetlo, mnogo svetlije nego

sjaj Sunca. U ovom silaženju opori kvalitet postaje blag, sveta o, tanak i prijatan, i dobija svoj život, čije počelo se penje iz vreline u slatkoj vodi: a to je pravi izvor kladenac ljubavi.

Zapamti duboki smisao ovoga. Kako to da ljubav i radost ne bi htele da budu

tamo gde se posred smrti rađa život, a posred tame svetlost? Ti veliš: kako dolazi do toga? Da, kada bi moj duh sedeo II tvome sr ... ·.J i II njemu izvirao, onda bi tvoje telo to osetilo i pojmilo; a drugačije to ne mogu uneti II tvoja čuvstva, a ti sam to ne možeš da pojmiš ili razumeš, sveti duh će upaliti tvoju

dušu, da će ova svetlost zasijati II samom tvom srcu.

Onda će se roditi ova svetlost, II tebi samom, kao II

Bogu, i popeće se tvoj opori i gorki kvalitet u tvo­

joj slatkoj vodi, i trijumfovaće kao u Bogu. Tek

kada se to dogodi, razumećeš moju knjigu, ali pre

toga ne. Zapamti! Kada se svetlost rodi u gorkom kvali­

tetu, to jest, kada gorki i suvi izvor uhvati slatku vodu izvora života, i pošto piju od nje, gorki duh postaje živ u oporom duhu, a opori duh je sada kao

80

bremeniti duh,. koji je bremenit životom, a život mora uvek da rađa. Jer, slatka voda i u slatkoj vodi svetlost sada se sve više uspinju II oporom kvalitetu, a gorki kvalitet trijumfuje sve više u njemu, i nije ništa drugo del zaludno smejanje i radost, zaludno voljenje. Jer, opori kvalitet voli slatku vodu, pre svega zato što se u slatkoj vodi rađa duh svetlosti,

i pije opori, tvrdi i hladni kvalitet, i osvetljava ga i

otopljuje ga; jer, II vodi, vrelini i svetlosti nalazi se život.

Dalje, opqri kvalitet ima ljubavi za gorki kva­

litet, zato što !jorki kvalitet u slatkoj vodi, to jest, u vodi, vrelini i svetlosti, trijumfuje u oporom kvali­

tetu, i čini pokretnim opori kvalitet, u čemu takođe

opori kvalitet može da trijumfuje.

I treće, opori kvalitet ima ljubavi za vrelinu, zato što se u vrelini rađa svetlost, a njome se opori kvalitet osvetljava i otopljuje.

A slatki kvalitet takođe ima ljubavi za opori kvalitet, prvo, zato što on isušuje opori kvalitet, za­

hvaljujući čemu postaje tanak poput elementa vode, a njegov kvalitet opstaje u snazi, i što u oporom kva­litetu svetlost, koja je za njeg rođena, postaje sija­juća i suva. Uz to, opori kvalitet jeste izvor vreline, koja se rađa u slatkoj vodi, u kojoj se pojavljuje svetlost, u kojpj slatka voda stoji u velikoj jasnoći.

Kao drugo, slatki kvalitet takođe ima ljubavi za gorki kvalitet, zato što je on uzrok vreline, a i zato

što gorki duh u slatkoj vodi, vrelini i u svetlosti trijumfuje i drhti, a slatki kvalitet čini pokretnim • W ' •

l ZlVlffi.

Kaol treće, slatki kvalitet ima izvanredno veliku

ljubav za vrelinu, dakle, ljubav koju ne mogu ni sa

čim uporediti. Uzmi jedno poređenje, koje je ipak premalo: dvoje mladih ljudi blagorodnih komplek­sija; kada se oni u ljubavnom žaru zagreju jedno za drugo, onda je to jedna takva vatra. Kada bi mogli da se pretvore u jedno telo, oni bi to i učinili; ali, ova zemaljska ljubav je samo hladna voda i nije

81

•

prava vatra. U ovom plumrtvom svetu se ne može naći nijedno poređenje, osim poređenja sa vaskrse­njem mrtvih na Poslednjem sudu: to je potpuno poređenje u svim božanskim stvarima, pravo oseća­nje ljubavi.

Slatki kvalitet, međutim, ima ljubavi za vrelinu, i to zato što on u njoj rađa svetli duh, koji je tu duh života. jer život nastaje u vrelini. inače, tamo gde ne bi bilo vreli ne, sve bi bilo mračna dolina. Kao

što je pak ljubljen život, tako je, dakle, i slatkom duhu ljubljena vrelina i u vrelini svetlost.

A gorki kvalitet takođe voli sve druge duhove izvora, pre svega, slatki: jer se u slatkoj vodi okrep­ljuje gorki duh i u njoj gasi svoju veliku žeđ, a njegova gorčina se u njoj ublažuje i u njoj dobija svetli život. A u oporom kvalitetu on ima svoje telo, u njemu on trijumfuje i hladi se i ublažuje; a u

- . . . . . . -

vrelini on ima svoJu snagu l JaClnu SVOJU, u njoJ

stoji njegova radost. I vreli kvalitet takođe ima lj ubavi za sve druge

kvalitete, a ljubav u njemu prema svim drugim kvalitetima je tako velika, da se to ne može ni sa čim uporediti; jer, njega drugi rađaju. Opori kva­litet i gorki kvalitet su otac vreli ne, a slatka voda izvora jeste njena majka, koja je začinje, održava i rađa; jer, zahvaljujući oporom i gorkom kvalitetu, tvrdo gonjenje postaje vrelina, ova se pojavljuje u slatkom kvalitetu, kao u nekom drvetu.

Ako u ovo ne želiš da veruješ, podigni svoj po­gled i otiđi do nekog drveta, i p6gledaj ga, i razmisli: tada ćeš najpre videti celo drvo. Uzmi nož i zaseci drvo, i kušaj ga, kakvo je: tada ćeš najpre osetiti opori kvalitet; taj kalitet će skupiti tvoj jezik: isti taj kvalitet takođe sadrži iskupija svu snagu drveta. Potom ćeš osetiti gorki kvalitet: ovaj kvalitet čini drvo pokretnim, da ono raste, zeleni i dobija svoje grane, lišće i plod. Iza toga ćeš osetiti slatkoću; ova je sasvim blaga i oštra, jer oštrinu dobija od oporog i gorkog kvaliteta.

82

Ova tri kvaliteta pak postaju mračni i mrtvi, kao da u njima nema vreline. Ali čim dođe proleće, čim Sunce svojim zracima dosegne Zemlju i otopli je, duh u vrelini, u drvetu potaje živ, a duhovi drveta počinju da zelene, rastu i cvetaju; jer, duh se pojav­ljuje II vrelini, a svi duhovi se u njoj oslobađaju, i to je jedna srdačna ljubav među njima. Vrelina se,

međutim, rađa kroz snagu i teranje oporog i gorkog kvaliteta u slatkoj vodi, a za upaljenje moraju da upotrebe vrelinu Sunca, jer su kvalitetu ovome svetu

polumrtvi i bespomoćni, čemu je uzrok kralj Lucifer, kojeg ćeš naći u njegovom padu i u stvaranju ovoga sveta.

o prijateljskoj ljubavi, dTažesnosti i jednogla.snosti

ovih pet izvoTnih duhova Božijih

Koliko god da je ovo nemoguće opisati na zado­voljavajući način ljudskim rukama, ipak se vidi osvet1javajući duh čoveka; jer se on odmah pojavlju­

je u takvoj formi i rođenju, kao što se pojavljuje sve­

tlost u božanskoj snazi, a i u istim kvalitetima koji su u Bogu.

Samo, kod čoveka je za žaljenje što su njegovi

kvaliteti pokvareni i polumrtvi, zbog čega pak duh čoveka ili njegovo mučenje, uspinjanje ili zapaljiva­nje u ovome svetu ne može da dođe ni do kakvog sa vršenstva.

Pa ipak, valja nam se duboko radovati što je

ljudski duh u njegovoj nemaštini osvetljen Svetim duhom i njime upaljen, jednako kao što Sunce upa­

ljuje hladnu vrelinu u nekom drvetu ili travi, od čega hladna vrelina postaje živa.

Ovde zapamti! Jednako kao što čovek voli čove­ka u svojoj vrsti, tako se takođe vole duhovi u bo­zanskoj snazi: tu ne sustvuje ništa do zaludno živ­ljenje, požuda i ispunjavanje, u kojima jedan u dru­gome trijumfuju i raduju se, jer kroz ove duhove dolazi razum i razlika u Bogu, u anđelima, čoveku,

83

I

životinjama i pUcama, i u svemu što živi. Jer, u ovih

pet kvaliteta se pojavljuje gledanje, mirisan je, ukus

i osećanje, i postaje jedan umni duh.

Kada se pojavi svetlost, onda jedan duh vidi

drugoga, a kada slatka voda izvora pođe u svetlosti

kroz sve duhove, onda oni osećaju jedan drugoga.

Onda duhovi postaju živi, kroz sve prodire snaga ži­

vota; i u istome mirišu jedan drugoga, a kroz ovo

izviranje i prodiranje osećaju jedan drugoga. To

nije ništa drugo do jedna iskrena ljubav i prijatelj­

sko gledanje, lepo mirisanje, lepo osećanje i osećanje

ljubavi, dražesno celivanje, zajedničko obedovanje,

pijenje i ljubavna šetnja.

To je dražesna nevesta koja se raduje svome

mladoženji: u tom je ljubav, prijateljstvo i milina, tu je svetlost i jasnoća, tu je prijatni vonj, tu je prija­

teljsko i slatko osećanje. Ah i navek, kako se stvore­

nje tome može dovoljno radovati! Ah, ljubavi i dra­

žesnosti, nemaš li, zar, kraja, vidi li se tebi kraja!

Tvoja dubina je neistraživa, svugde si, samo nisi II

jarosnim đavolima, koji su te iskvarili. Pi tanje. Veliš li sad, pa gde se može naići na

dražesne duhove? stanuju li oni samo u sebi samima , na nebu?

Odgovor. To su druga otvorena vrata božanstva?

možeš svoj pogled podići svukuda, nadaleko, i da

probudiš duh II tvome polumrtvom srcu, jer to nije

nekakva tama, pesma ili fantazija.

Zapamti: Sedam duhova u svojoj oblasti ili pro­

storu poimaju nebo i ovaj svet, i svu širinu i dubinu

izvan i iznad neba, iznad sveta i ispod sveta i u

svetu, dakako, vascelog Oca, koji nema ni početka,

ni kraja. Oni poimaju i sva stvorenja na nebu i na

ovome svetu, a sva stvorenja na nebu i na ovome

svetu jesu obrazovana od ovih duhova i žive II njima

kao II nj ihovom vlasništvu. A njihov život i njihov

um rađa se u njima, na način na koji se rađa bo­

žansko suštastvo, i takođe u istoj snazi. Iz istog tela

84

sedam duhova Božijih načinjene su sve stvari, i

ovamo dolaze svi anđeli svi đavoli nebo ZemlJ' a , " ,

zvezde, elementi, ljudi, životinje, ptice, ribe, svi

crvi, drvo i drveće, uz to stenje, trava i travčice,

i sve što sllstvuje.

Sad pitaš: pa ako je Bog svugde i sam jeste sve,

kako to onda da na ovome svetu jeste takva hladno­

ća, i uz to se ujedaju i udaraju sva stvorenja, da na

ovome svetu nije ništa drugo do zaludna. jarost.

»(Uzroci su prva četiri oblika prirode, jer svaki od njih goni drugog izvan svetlosti, a ipak jesu uzroci

života. ) « Vidi, to je uzrok i pakost: dok je kralj Lu­

cifer sedeo u svome carstvu kao neka gorda, ohola

nevesta, nj�gova oblast je poimala mesto, na kojem

je stvoreno nebo, koje je načinjeno od vode na nebu ,

i takođe mesto stvorenog sveta sve do neba, isto tako

dubina. Tamo gde je sada Zemlja, sve je to bio čist

i sveti Salniter, tu su sedam duhova Božijih bili

savršeni r prijatni, kao što su sada na nebu, isto kao

što su još savršeni i prijatni, kao što su sada na nebu, isto Kao što su još savršeni na ovome svetu. Ali, samo

zapamti ispravno okolnosti.

Kada se kralj Lucifer uzdizao, uzdigao se u se­

dam izvornih duhova i upalio ih svojim uzdizanjem,

da je sve postalo sasvim goruće . . Opori kvalitet je

bio tako tvrd, da je rodio stenje. i tako hladan da

je slatku vodu vodu izvora pretvorio u led. A slatka

voda izvora bila je debela i smrdljiva, a gorki kva­

litet je besneo, čupao i praskao, iz čega se podigao

otrov; a vatra, ili vrelina, bila je sasvim ljubomorna,

goruća i razjedajuća, I bila .le sasvim zla temperan­

cija i mešavina. Utom je pak kralj Lucifer izbačen iz svog kra­

ljevskog mesta ili stolice, koje je imao na drugome

mestu, na kojem je sada stvoreno Nebo; i gotovo

svuda je stvaranje ovoga sveta to sledilo, a tvrda,

jedra materija, koja je delovala u sedam upaljenih

izvora duhova isterana je zajedno sa ovim: od toga

su postali zemlja i stenje. Potom s u sva stvorenja bila

85

stvorena od upaljenog Salnitera sedam duhova

Božijih. Sada su duhovi izvora u svojoj upaljenosti po­

stali odveć jarosni, da jedan drugoga uvek kvare svojim zlim izvorom. Tako sad čine i stvorenja koja su stvorena iz izvora duhova i u njima gone život, tu ujeda, udara svako svakoga, i zavidi svako sva­kome prema vrsti kvaliteta.

Zbog toga se pak vasceli Bog rešio na Poslednji sud, na kojem će odvojiti zlo od dobrog, i dobro opet stavi ti u blago i prijatno stanište, kao što je to bilo pre grdne upaljenosti đavola, a kralju Luciferu za večno smeštenje daće ono jarosno stanište. Onda će ii ovog carstva postati dva dela; jedan će dobiti ludi sa njihovim kraljem Isusom Hristom, drugi će dobiti đavoli sa svim bezbožnim ljudima i zlom.

Ovo je, dakle, kratko uvođenje, kako bi čitalac što bolje razumeo božansku tajnu. U padu đavolovom i u stvaranju ovoga sveta naćićeš poduže, verno opi­sano; na to ću opameti ti čitaoca, da sve čita svojim redom, tako da će doći do pravog razloga.

Doduše, od početka nijednom čoveku to nije postalo sasvim otkriveno; jer, tako hoće Bog, a ja puštam da vlada volja njegova, pa ću videti šta Bog želi da učini. Jer, putevi njegovi, kojima on sam ide, većma su skriveni; ali, posle toga će ga ugledati duh, sve do najvećih dubina.

10. POGLAVLJE

o šestom duhu izvora u božanskoj snazi

Sesti izvor duha u božanskoj snazi jeste jeka ili zvon, da sve ječi i u tome odzvanja, iz čega sledi jezik i razlika svih stvari, uz to zvuk i pesma svetih anđela; u tome stoji takođe formovanje svih boja i lepota, uz to nebesko carstvo radosti.

86

Sad ćeš pitati: šta je zvon i šta je jeka, ili kako ovaj duh uzima svoj izvor i počelo?

Zapamti! Svih sedam duhova Božijih rađaju se jedan u drugome; jedan uvek rađa drugog, nijedan nije prvi, nijedan nije poslednji; jer poslednji isto tako rađa prvog, kao što prvi rađa drugog, trećeg, četvrtog, sve do poslednjeg. Ali, to što se jedan na­ziva prvim, a drugi poslednjim i tako redom, odnosi se na to koji je prvi u obrazovanju i formovanju jed­nog stvorenja. Jer, svih sedam su jednako večni, i nijedan nema ni početka, ni kraja, pa iz toga što

, sedam kvaliteta uvek jedan drugoga rađaju i nijedan nije izvan drugog sledi da je tu jedan jedini, večni, svemogući Bog.

Jer, kao što se takvo što rađa u božanskom suš­tast vu, tako se isto formuje, ne samo kroz jedan duh, već kroz svih sedam; pa kao što se neko stvorenje koje sustvuje kao vascelo suštastvo Božije kvari u jednom duhu izvora, uzdiže i upaljuje, tako se upa­ljuje ne samo jedan duh, nego se upaljuju svih se­dam.

Zato je isto stvorenje jedno gađenje pred vas­celim Bogom i svim njegovim stvorenjima, i mora stajati pred Bogom i svim stvorenjima u večnom neprijateljstvu i pokori.

Zvon ili M erkurius uzima svoje počelo u prvom, to jest, u oporo i tvrdom kvalitetu.

Zapamti, II dubini. Tvrdoća je izvorište zvona; ali ona ne može sama da ga rodi, već je ona otac njemu, a vasceli Salniter je majka: inače bi tamo gde bi samo tvrdoća bila i otac i majka zvona, takođe morala da odzvanja i tvrda stena. Ali ona samo od­jekuje i praska kao seme ili početak zvona, što za izvesno i jeste. Zvuk, međutim ili glas, uspinje se usred središta u bljesku, u kojem se svetlost rađa iz vreline, u kojem se pojavljuje bljesak života.

Zapamti, kako se ovo događa. Kada se opori kvalitet protrlja gorkim, onda se pojavljuje vrelina u slatkoj vodi izvora, onda vrelina upaljuje slatku

87

vodu izvora kao bljesak, a bljesak je svetlost, koja izleće u vrelini u oporom kvalitetu, tu se bljesak odlučuje prema svoj oj snazi.

Jer, u gorkom kvalitetu se odlučuju sve snage, a gorki kvalitet hvata bljesak svetlosti, kao da se grozno zastrašio, i izleće sa svojim drhtanjem i stra­šenjem u opori i tvrdi kvalitet, tu se on telesno hva­ta. Gorki kvalitet je sav bremenit svetlošću i drhti II oporom i tvrdom kvalitetu, i kreće se II njima, a uhvaćen je u oporom kvalitetu kao u jednom telu.

Kada se pak duhovi pokrenu i htednu da zbore, onda se mora otvoriti tvrdi kvalitet, jer ga gorki duh sa svojim bljeskom razbija: onda proizilazi zvon i bremenit je sa svih sedam duhova. ovi razlučuju reč, kako je ona bila zaključana u središtu, to jest II središnjem krugu, kao što je bilo i II smotrenosti sedam duhova.

I zato su sedam duhova Božijih stvorenjima na­činili usta da, kada hoće da zbore ili da odjekuju, ne moraju isprva da se deru; i zato sve žile i duhovi snage ili izvora idu II jezik, da jeka ili zvon izlaze tanano i blago.

Ovde zapamti istinski smisao i tajnu. Kada se bljesak pojavi u vrelini, onda ga najpre hvata slatka voda, jer u njoj on postaje sjakta. Kada pak voda uhvati bljesak, tojest, rođenje svetlosti, ona se za­straši; i zato što je tako tanka i meka, ona popušta sasvim drhteći, jer se vrelina uspinje II svetlosti.

Kada zatim opori kvalitet, koji je tu čak hladan, uhvati vrelinu i bljesak, on se llrestrašuje, kao kada seva na sušu; jer kada vrelina sa svetlošću dospe II

tvrdu hlad noću, napravi se jarosni bljesak, sveko­lika boja vatre i svetlosti. Isti bljesak uzmiče i hvata ga slatka voda, i izleće u istoj jarosti i preobraća se II razjarivanje i prestravljivanje II zelenim ili ne­beskoplavim bojama, i drhti pred jarosnim bljeskom. Bljesak u sebi samome sadrži svoju jarost: iz nje nastaje gorki kvalitet ili gorki duh. Ovaj sada izleće u opori kvalitet i raspaljuje tvrdoću s njenim jaros-

66

nim izvorom, a svetlost ili bljesak suši se II tvrdoći i sija svetlo, mnogo svetlije nego Sunčev sjaj.

•

Ali, svetlost se hvata u tvrdom kvalitetu, tako da ona postoji na telesni način i tako mora večno da svetli. Bljesak drhti u telu kao jarosno uspinjanje: time se uvek i većno pokreću svi kvaliteti. Bljesak vatre, dakle, u svetlosti drhti i uvek trijumfuje, a tvrdoća je uvek telo koje je čuva i isušuje. A ovo kre­tanje u tvrdoći jeste zvon, da odjekuje; a svetlost ili bljesak čini zvuk; i slatka voda čini zvuk blagim, da se može upotrebiti kao razlika od zborenja.

Ovde još bolje zapamti rođenje oporog kvali­teta. Počelo gorkog kvaliteta je kada se u vrlini pojavi bljesak života u oporom kvalitetu; a kad zatim pristigne bijesak vatre, u mešavini vode i oporog kvali teta: tada duh vatrenog bljeska prožima opori i tvrdi kvalitet, a ovo dvoje zajedno je jedan ljubo­morni, strogi, jarosni izvor, koji tu besni i žestoko čupa, jednako nekoj žestokoj vatrenoj jarosti. Ni sa čim �o ne mogu uporediti do sa udarcem groma, kada' pre toga jarosna vatra udari nadole, da čovek obnevidi: ista jarosna vatra je vrsta konjukcije ovo­ga dvoga.

Ovde zapamti. Kada se ovaj duh vatre i opori duh uhvate za gušu, onda opori duh stvara žestoku, tvrdu, hladnu oporost, a vatreni duh strašnu, jarosnu vrelinu. Uspinjanje vreline i oporosti sad čini jedan drhteći, jarosni, zastrašujući duh, koji tu besni i praska, kao da bi hteo da rastavi božanstvo. Ali, ovo moraš uistinu razumeti.

Ovo je, dakle, po kvalitetu počelo u sebi samome; ali, posred upinjanja ovog jarosnog duha hvata se ovaj duh u slatkoj vodi i ublažuje: tu se njego ja­rosni izvor menja u drhtećll, gorku, zelenkastu boju, jednako zelenastoj tmini, i zadržava u sebi samome vrstu svih triju kvaliteta i svojstvo, naime, svojstvo vatrenog, oporog i slatkog kvaliteta; iz ovoga troga nastaje četvrti kvalitet, naime, gorki kvalitet.

69

-

Jer, od vatrenog kvaliteta postaje duh drhteći i vreo, a od oporog postaje žestog, opor, tvrd i te­lesan, po čemu je on duh koji uvek postoji. od slat­kog postaje on blag, a jarost se preobraća u blagu gorkost. Ovaj sada stoji u izvorištu sedam duhova Božijih i II vek pomaže rađanju onih šestih duhova.

Ovo tačno da razumeš! Kao što on rađa svoga oca i svoju majku, tako i njega rađaju otac njegov i majka njegova, jer pošto je telesno rođen, on sad sa oporim kvalitetom uvek iznova rađa vatru, a va­tra rađa svetlost, a svetlost je bljesak, koji uvek iz­nova rađa živo II svim duhovima izvora, od čega duhovi imaju život i uvek jedan drugoga rađaju.

Ali, ovde treba da znaš da nijedan duh ne može drugoga da rodi sam; ne mogu to da učine ni dva duha, već rođenje jednog duha stoji u delovanju svih sedam duhova: njih šest uvek rađa sedmog, i kada ne bi bilo jednog, ne bi bilo ni drugog.

Ali, to što ja ovde katkad uzimam samo dva ili tri duha za rađanje jednog duha, činim to od moje sopstvene slaoosti; jer II mome iskvarenom mozgu ja ne mogu da istražim njih sedam II njihovom savršen­stvu. Vidim ih, dakako, svih sedam, ali kada o njima spekulišem, onda se duh uspinje posred izvorišta, gde se rađa duh života. Ovaj se penje iznad i ispod sebe, i ne može svih sedam 9uhova Božijih da pojmi u jednoj misli, ili odjednom, već u delovima.

Svaki duh ima svoj sopstveni izvor, bez obzira što se rađa od drugog duha. Takva je i pojmovnost čovekova; on II sebi, dakako, ima izvorište svih se­dam duhova, ali II kojem izvoru se duh uspinje, čiji je duh izvora, II tome se taj isti duh najjače obrazuje, najoštrije on poima II ovome uspinjanju. Jer, ni II

božanskoj snazi ne prolazi duh odmah i najedared II svom uspinjanju svih sedam duhova. Kada se us­pinje, on pokreće svih sedam najedared; ali će u svome uspinjanju biti uhvaćen, da će morati da po­loži svoju velelepnost i neće moći da trijumfuje nad svih sedam. »(Ovo je suštastvo čula i misli; inače,

90

kada bi jedna misao mogla po središtu prirode da prolazi kroz sve duhove, onda bi ona bila oslobođena okova prirode. ) «

Tako je to i u čoveku . Kada se jedan duh izvora uspinje, onda on pokreće sve druge i vidi sve druge, jer se uspinje posred izvorišta srca, pošto se u VTelini upaljuje bljesak svetlosti, u kojoj duh u svom uspi­njanju u istom bljesku vidi kroz sve duhove. Ali. u našem iskvarenom m�su je ona samo :..:ao sevan j e na sušu ; jer ako bih bljesak, koji, štaviše, dobro vidim i saznajem, kakav jeste, mogao da pojmim u mome mesu »(iz bljeska dolazi svetlost majesteta) " onda on više ne bi izgledao sličan životinjskom telu, već anđelima Božijim.

Ali, sačekaj još koji čas, i životinjskom telu daj crva za jelo. A kada vasceli Bog bude upalio sedam duhova na iskvarenoj Zemlji, onda onaj isti Salni­ter, kojeg jedeš na Zemlji, neće biti sposoloan za vatru; tada će tvoji duhovi izvora, koji se odavde rastavljaju, opet pojaviti se u istom Salniteru, kojeg si jeo; u njima će trijumfovati i opet postati jedno telo. Ali, onaj ko bude sposoban za upaljene vatre sedam du hova Božijih, taj će u njima ostati, a nje­govi duhovi izvora će se uspeti u nebeskoj patnji, što ću jasno pokazati, kada na to dođe red.

Vascelo božanstvo ne mogu da ti opišem u jed­nom krugu, jer je ono neizmerno, ali nije nepoj­mljivo duhu, koji je u ljubavi Božijoj; on ga dobro poi ma, ali samo u delovima: zato dokučuj jedno za drugim, tako ćeš videti celinu. U ovoj iskvarenosti mi ne možemo višlje od jednog takvog otkrovenja, i ne može dalje ovaj svet sa početkom i krajem. Ta­kođe bih rado da vidim nešto višlje u ovome mom strašnom rođenju, da bih okrepio mog bolesnog Adama; ali, ogledam se po celom svetu i ne mogu ništa da istražim, sve je bolesno, iznemoglo i ranje­no, uz to, slepo je, gluvo i nemo.

Citao sam spise mnogo većih majstora, u nadi da ću II njima naći razlog i pravu dubinu; ali našao

91

nisam ništa, do jedan polumrtvi duh, koji strepi od

zdravlja, i zbog svoje velike slabosti ne može da dođe

do savršene snage. Dakle, još stojim kao strepijiva žena u rođenju,

tražim savršenu potkrepu i nalazim samo miris II

uspinjanju, u njemu duh ispituje šta se u ovoj pot­

krepi krije za snagu, i okrepljuje se otuda savršenim

mirisom u njegovoj bolesti, sve dok ne dođe pravedm

Samarićanin i ne previje mu njegove rane i isceli

ga, i ne odvede ga u večno prebivalište: tada će i on

uživati savršeni ukus.

Ovu travu, koju ovde svagda mislim, od čijeg

mirisa se krepi moj duh, ne poznaje svaki selja�, ne poznaje je ni svaki doktor; jednako je nesaznat­

ljiva jednome kao i drugome; raste dobro u svakom

vrtu, ali II mnogim vrtovima je sasvim iskvarena i

zla, jer je tome kriv kvalitet njiva. Zato se ne pozna­

je, pa i deca jedva da poznaju ovu tajnu, koliko Je

ovo saznanje sveta bilo teško.

Iako se II mnogima pojavio izvor, ipak je ovamo

ubrzo prodrla oholost i sve je iskvarila. Zbog toga

nije hteo da piše odmah na svome maternjem jeziku;

pomislio je da bi bilo odveć detinjasto, da mora dati

da se to vidi na dubljem jeziku, kako bi svet vldeo

da je on čovek, i da je to za svoju korist jednako

držao kao skriveno i začirišio dubokim, tuđim ime­

nima, da se to ne zna: tako je stvorena požuda oho­

losti đavolove.

Ali, pričekaj prostodušna majko, ti koja rađaš

svu decu ovoga sveta, koja će te se II svome uspinJa­

nju postideti i koja će te prezreti, i neće biti tvoja

deca koju si ti rodila, kao što govori duh, koji se

podiže u sedam duhova Božijih, koji je otac tvoj:

ne kloni duhom! ja sam tvoja jačina i tvoja snaga,

ja ću ti u starosti tvojoj poslati blagog pića.

Jer te sva tvoja deca koju rađaš i u mladosti

njihovoj dojiš preziru i ne žele da te neguju u tvo­

joj dubokoj starosti: ja ću te tešiti i u tvojoj dubo­

koj starosti darivati ti mladog sina, koji treba da

92

ootane II tvojoj kući, sve dok živiš, i da te neguje i

teši te pred svim ranama i praskanjima tvoje gorde

dece. Sad, ovde zapamti dalje o Merkuru, zvonu ili

jeci. Svoje prvobitno počelo svi kvaliteti uzimaju u

središtu, II kojem se rađa vatra, jer se na tom mestu

pojavljuje bljesak života svih kvaliteta i hvata se u

vodi, koja ostaje da osvet1java, i isušuje se u oporos­

ti, da bljesak ostaje telesan i postaje svetlo sjaktav.

Ovde zapamti! - Upali drvo i ugledaćeš tajnu.

Vatra se upaljuje u tvrdoći drveta, to je pak opori,

tvrdi izvor, izvor Saturna; on čini drvo tvrdim i

jedrim. Ali, sada ne postoji svetlost u soku drveta,

tako da vatra svetli kao sijajuća sv"tlost; ali kada

se sok u drvetu potroši, utuljuje svetlost i drvo je

žareći ugalj.

Sad, vidi, jarost koja bukti u svetlosti ne postoji

u vodi vatre, već kada se u tvrdoći pojavi vrelina,

rađa se bljesak; ovoga najpre hvat sok u drvetu,

od kojeg voda postaje sjaktava. Jarost ili gorčina,

međutim, rađa se posred tvrdoće i vreli ne u bljesku,

i od toga se takođe sastoji; i dokle doseže bljesak,

to jest istucana kora vatre, dotle doseže takođe ja­

rost gorčine, koja jeste sin tvrdoće i vreline. Ali treba da znaš ovu taknu, da je gorčina pret-,

hodno već u drvetu, inače se jarosna gočina ne bi

tako iznenada rodila u prirodnoj vatri. Jer, jednako

kao što se rađa telo vatre kada se upali drvo, na

isti način rađa se takođe drvo u zemlji i iznad zemlje.

Ali kada bi se jarost rađala u sijajućoj vatri, ' . . . onda bi ona, razume se, dosezala daleko kao sjaj

svetlosti: ali ovo se ne događa. Ovako je: bljesak

jeste majka svetlosti, jer bljesak rađa svetlost od

sebe i jeste otac jarosti, jer jarost ostaje u bljesku

kao seme u ocu, a isti bljesak rađa takođe zvon ili

jeku.

Kada bljesak iziđe iz tvrdoće i vreline, onda

praska tvrdoća u bljesku, a vrelina zvoni, a svetlost

u bljesku čini zvuk svetlim, voda ga čini blagim. U

93

oporosti ili tvrdoei se on hvata i isušuje, da je jedan telesni duh u svim kvalitetima. Jer, svaki duh u se­dam duhova Božijih jeste bremenit sa svih sedam duhova Božijih, i svi su jedan u drugome kao jedan duh, nijedan nije izvan drugog; samo što postoji jedrio takvo rađanje u njima, i tako rađa jedan dru­goga i kroz sebe samog, a rođenje, dakle, traje od večnosti do večnosti.

Ovde ću čitaoca opomenuti da ispravno posmatra božansko rođenje. Ne treba da misliš da jedan duh stoji pored drugih, kao što vidiš da na nebu zvezde stoje jedne pored drugih, nego je svih sedam jedan u drugome kao jedan duh, kao što to možeš videti na nekom čoveku. on ima mnoge misli, zbog delo­vanja sedam duhova Božijih, koje unutra drže ljud­sko telo; ali, moraš reći, sem ako nisi budalast, da svaki član II celom telu ima drugačiju sn�gu.

Ali, prema kvalitetu u kojem probudiš duh i odrediš kvalitet, uspinju se misli i prema njemu vla­daju dušom. Probudiš li duh u vatri, onda će u tebi navreti gorki i tvrdi gnev; jer, čim se upali vatra koja se događa u tvrdoći i jarosti, u bljesku izvire gorki kvalitet. Jer, ako se u svojoj ljubavi uzdižeš protiv nečega, bilo to protiv ljubavi ili protiv gneva, čiji kvalitet upaljuješ, to će gore ti u tvome celom korporovanom duhu; u bljesku se, međutim budi isti kvalitet. Jer, kada pogledaš nešto što ti se ne dopada, što je protiv tebe: onda uzdižeš gorenje srca, kao kada bi uzeo neku steDu i udario po vatrenom ledu, pa kada iskra izbije u srcu, onda se upaljuje vatra. Isprva ona tinja, ali kada gorenje srca više uzdigneš, onda je to kao kada duvaš u vatru, da bi se upalila istucana kora. Onda je ugaslo vreme, ili, vatra postaje toliko velika da gori i proždire i onom najbližem nanosi štetu.

Kažeš li pak: kako se može ugasiti upaljena vatra? Cuj, II sebi imaš slatku vodu izvora: uspi je II vatru, utuliće. Pustiš l i da gori, onda će ond pro­ždreti II tebi sok II svih sedam duhova izvora, da ćeš

94

postati suVo Kada se to desi, onda si vatra pakla i žarač paklene vatre, i navek ti nema saveta.

Ali, ako gledaš nešto što ti se mili, i budiš duh u srcu, onda upaljuješ vatru u srcu; ona isprva gori u slatkoj vodi kao žareči ugalj. Dok tinja, ona je u tebi blago zadovoljstvo i ne proždire te; ali kada se tvoje srce odviše uzdigne i upali slatki izvor, da on postane goruća istucana kora, onda upaljuješ sve duhove izvora: tada čitavo telo gori i hvata usta i ruke.

Ova vatra je najštetnija i od kako je sveta naj­iskvarenija, i štaviše, nju je teško ugasiti; jer kada , se ona upali, onda ona gori u slatkoj vodi, u bljesku života, i mora se ugasiti gorčinom, a voda je utoliko bednija, ukoliko je više vatre. Iz toga takođe sledi tužna duša, kada neko treba da dozvoli da dođe do toga da u njegovoj ljubavi gori vatra u slatkom kva­litetu.

Ali, treba da znaš da si u tvojoj regimenti ti gospodar tvoje sopstvene duše; u tebi se neće poja­viti nikakva vatra u tvome krugu tela i duha, ti je sam probuđuješ. Istina je da II tebi izviru svi tvoji duhovi i uspinju se u tebi; dabogme, jedan duh uvek irna veću snagu nego drugi. Jer, kada bi II jednom čoveku regimenta duhova bil. ... - kao II drugome, onda bismo svi imali jednu volju i jedan oblik, ali svih sedam ih je u sili tvoga zajedno korporovanog duha, a taj duh se zove duša. »(Ona u sebi ima prvi prin­cip, duh duše drugi, a duh zvezda u elementima treći, naime ovaj svet. ) «

Kada se pak neka vatra uzdigne u nekom duhu izvora, onda ona nije skrivena duši; duša može od­mah da razbudi druge duhove izvora koji su protiv­ni upaljenoj vatri i može da je ugasi. Htedne li, međutim, vatra da postane velika, onda duša ima svoj zatvor u koji može da zaključa upaljeni duh, naime, u tvrdi, opori kvalitet, a drugi duhovi moraju biti njen tamničar, dok gnev ne prođe i vatra ne zgasne.

95

Zapamti, šta je to. Kada te jedan duh izvora od­već tvrdo goni nekoj stvari, koja je protiv prirodnih zakona, onda moraš odvratiti tvoje oči od te stvari. Ako to ne pomaže, onda uzmi isti duh i baci ga u tamnicu. To će okrenuti tvoje srce od naslade, OO ždranja i lokanja, od. carstva ovoga sveta, i misli da današnji dan jeste kraj tvoga tela; okreni se od ras­koši sveta i ozbiljno pozovi Boga, i predaj mu se. - Kada to učiniš, svet će ti se rugati i moraš biti njegov glupak. Ovaj krst nosi sa strpljenjem, i ne daj zatvorenom duhu da opet iziđe iz tamnice, i veruj Bogu, on će te krunisati božanskom radošću.

Ako se duh opet otme iz tamnice, smesti ga po­novo II nju� uortači se s r.jim, sve dok živiš. Samo ako izdržiš toliko dugo da ti se ne upali izvorište srca, da od toga tvoja duša ne postane tanko drvo vatre, i da svaki izvor još ima svoj sok, kada se iz­nutra adeliS: onda ti zapaljena vatra neće nimalo škoditi na Poslednjem sudu i neće prionuti uz tvoje duhove sokova, već ćeš posle ovih strašnih veljih jada u vaskrsenju biti Božiji trijumfujući anđeo.

Sada bi mogao kazati: da li je u Bogu takođe jedna mržnja među duhovima Božijim? Ne. Odmah pošto pokažem njihovo ozbiljno i strogo rođenje, baš svako će moći dobro da razume veliku ozbiljnost Boži ju: zato ne sledi da je među njima nejedinstvo. Jer, najunutrašnjije, najdublje rođenje je samo u srži, što ne može da dokuči nijedno stvorenje II telu, već II bljesku, II kojem se rađa skriveni duh, tu će biti pojmljiv; jer se isti takođe rađa na takav način i II takvoj snazi.

Ali, meni se vrata moje duševnosti otvaraju, tako da to vidim i da mogu da saznam; inače bi kod mene mnogo toga ostalo skriveno, sve do dana vas­krsenja mrtvih. To je takođe od kako je sveta bilo skriveno svim ljudima, ali ja puštam da time Bog upravlja.

U Bogu trijumfuju svi duhovi kao jedan duh, a jedan duh uvek ublažuje i okrepljuje druge, i

96

•

nije ništa drugo do zaludna radost i milina. AU, njihovo strogo rođenje, koje se dešava u skrivenome, mora biti takvo; jer život i razum i sveznanje se tako rađaju, a to j e jedno večito rađanje koje nikada nije drugačije.

Ne smeš misliti da je na nebu jedno telo koje se samo rađa, koje čovek pre svih drugih naziva Bogom; ne, već se rađ2 vascela božanska snaga, koja jeste samo nebo i svih neba nebo, a to se zove Bog otac, iz kojeg su rođeni svi sveti anđeli i takođe u istoj snazi žive; takođe u telu te snage se uvek i večno na taj način rađa duh svih anđela, uz to, takođe, duh svih ljudi. Jer, ovaj svet pripada isto tako telu Boga oca kao i nebo; ali, duhovi su u pro-

•

stornosti ovoga sveta upaljeni od kralja Lucifera, II njegovom uzdizanju, da sve na ovome svetu jeste kao napola usahnulo i mrtvo: zato smo mi siroti ljudi čak zaslepljeni i živimo u velikoj opasnosti . . .

Ali, ne treba zbog toga da misliš da je nebeska svetlost na ovome svetu ugasnula II izvornim duh<r vima Božijim. N e, to što mi sa našim iskvarenim oči­ma ne možemo da shvatimo jeste samo tmina; ali čim Bog ukloni tminu, koja lebdi iznad svetlosti, i tvoje oči će se otvoriti: tada bi, ovde, na mestu na kojem stojiš, u svojoj odaji, ili pak u njoj sediš ili ležiš, sedeo i lepi lik Božiji i vascela nebeska vrata. Ne treba svoje oči da dižeš preJTla nebu; jer stoji naposana: vrlo blizu ti je ova reč, u ustima tvojim i u srcu tvome. 5. Mojs. 30, 40; Rim. lO, 8 . - Bog ti je toliko blizu, da se rođenje Svetog trojstva takođe dešava u tvome srcu, u tvome srcu se rađaju sve tri ličnosti, Bog otac, Sin i Sveti duh.

Sto ovde pak pišem o centru ili središtu, onda tome nije značenje da je na nebu neko posebno mesto ili neko posebno telo, u kojem bi se pojavljivala va­tra božanskoga života, iz kojeg proizilazi sedam du­hova Božjih u vasceloj dubini oca; već zborim na telesni ili anađeoski ili ljudski način, zbog čitaoće-

97

vog nerazu mevanja, po vrsti i načinu, kako su stvo­rena anđeoska stvorenja i kako je svagda u Bogu.

J er ne umeš (jia spomeneš nijednog mesta, ni na nebu. ni na ovom�svetu, na kojem ne bi bHo božan­skog rođenja, pa bilo to u nekom anđelu, ili u svetom čoveku, ili izvan ovoga. Gde god se izvorni duh kudi u svetom čoveku, ili izvan ovoga. Gde god se izvorni duh kudi u božanskoj snazi, ma na kom mestu to bilo samo ne u đavolima i II svim bezbožnim iskva-, renim ljudima, tamo je već sadržano izvorište b0-žanskog rođenja, tu su već svih sedam izvornih du­hova Božjih, kao kada zatvaraš neki krug prostora, krug stvorenja, a u njemu bi posebno bilo vascelo božanstvo, jednako kao što se rađa u nekom stvore­nju, tako se takođe rađa u vasceloj dubini Oca, na svim krajevima i II svim stvarima.

I na jedan takav način je Bog svemoćni, svezna­jući, svevideći, svečujući, svemirišući, svečuvstvuju­ći, sveosečajući Bog, koji je svugde i iskušava srca stvorenja i bubrege. I na jedan �av način su nebo i zemlja njegovi, i na jedan takav·'način moraju svi đavoli, koliko ih ima, biti svim bezbožnim ljudima večno utamničeni, i II Salniteru, kojeg su oni na svome mestu iskvariti i upalili, pate večnu patnju, i Uz to večnu sramotu i pokoru.

J er će vasceli lepi lik Božiji svekolike svete anđele lepo, prekrasno i jasno osvetliti iznad njih i ispod njih, i na sve strane pored njih, a SVl sveti anđeli trijumfovaće iznad svekolikog čoveka, povrh njega i ispod i pored njega, večno, i od velike radosti, miline i dražesnosti sada pevaju o Božijoj svetosti o svojoj kraljevskoj regimenti, o dražesnom plodu nebeskog rastinja, i to će biti prema kvalitetu sedam duhova Božijih obznanjeno na sav glas.

Naprotiv, anđeli će sa svim bezbožnim ljudima biti proterani u pakao, potom će se pakleni smrad mučiti i peti, a paklena vatra i paklena hladnoća i gorčina goreće prema vrsti zapaljenih duhova Boži­jih, u njihovim telima i isto tako u njihovoj oblasti.

98

•

Da, kada bi još mogli da budu zapreti u rupu, da ne bi dodirivali gnevni lik Božiji, onda bi još bili zado­voljniji i ne bi morali da podnose večnu sramotu i pokoru.

Ali, tu nema pomoći, njihova muka samo postaje veća, sve više će oni žaliti, sve više će se upaljivati paklena jarost, moraju ležati u paklu, kao mrtvačke noge, kao u vatri osmuđene ovce, njihov smrad

. i

grozota nagrizaće ih, neće smeti da podignu svoJe oči za pokoru, jer u svo joj oblasti neče videti ništa drugo do samo jednog strogog sudiju i iznad sebe, i na svim stranama, videće večnu radost. :teNe da oni ovu ne shvataju, ili ne vide, već o njoj znanje imaju u centru. ) «

Tu j e ah i avaj, dranje i vrištanje, a nikakvog spasenja. Biće im kao kada stalno gr� i seva na sušu, jer se tako rađaju upaljeni duhovi Božiji. Prva, tvrdoča, rađa tvrdi, hrapavi, hladni i opori kvah­tet, druga, slatkoča, je ushanula, kao kod žarečeg uglja, kada više nema u drvetu soka, koje gori od žeđi, a nema okrepijenja; treče je gorčina koja čupa kao vrela kuga i gorčija je od žuči; četvrto je vatra koja gori kao jarosni sumpor, peto, ljubav je jedno neprijateljstvo, jeka nije ništa drugo nego tvrdo kovanje, jednako nekom praznom zvuku vatre, k�o da je to učinio udar groma, oblast sedmog tela l e kuća žalosti. Njihovo jelo je grozota, a iz svih kva­liteta raste jarost. Ah, i večno bez kraja, tu nema vremena drugi kralj, koji drži večni sud, sedi na njihovoj stolici, oni su samo stoličica za njegova stopala.

Ah, lepoto i milino ovoga sveta, o carstvo i gorda raskoši, o moći i silo, tvoj nepravedni sud i velika Faskoš sa svim tvojim milinama, sve to leži na jednoj gomili, i sve je postalo paklena vatra. Pa žderi, loči, nadodoljuj se, pa vladaj u tome, ti lepa boginjo, kako si postala bludnicom, a tvoja sramota i pokora tvoja traju večito.

99

1 1 . POGL.4.VLJE

o sedmom duhu izvora u božanskoj snazi

Sedmi duh Božiji u božanskoj snazi jeste telo koje se rađa iz drugih šest duhova, u kojima opstoje sve nebeske figure, i II ovima se obrazuje i formuje, a u tome se pojavljuje svekolika lepota i radost. To je pravi duh prirode, sama priroda, u kojoj stoji pojmovnost, i II njemu se formovana sva stvorenja na nebu i na Zemlji: pa i samo nebo je formovano II njemu i sva prirodnost II čitavom Bogu stoji II

ovom duhu. Kada ne bi bilo ovog duha, ne bi bilo anđela, ni ljudi, a Bog bi bio neistraživa sušti­na, koja bi postojala u neistraživoj snazi.

Sada se postavlja pitanje: kakav je ovaj oblik? Ako si uman duh Merkuriusa, koji prodire kroz svih sedam duhova Božijih i odobrava ih i promatra kakvi oni jesu, onda češ ix.sle objašnjenja ovog sed­mog duha razumeti i po smislu pojmiti delovanje i suštinu svekolikog božanstva. Ali, ako od ovoga duha ništa ne razumeš. onda ostavi na miru ovu knjigu, i ne prosuduj ni o hladnom, ni o toplom II njemu, jer si jako uhvaćen II Saturnu i nisi filozof na ovom svetu. Ostavi svoje prosuđivanje da miruje, ili ćeš biti nagrađen zlom, od kojeg hoću verno da te saču­vam, sve do onoga života, kada će ti se otvoriti vra­ta neba, pa ćeš onda i ti to razumeti.

Sad se duboko zamisli. Ovde moram da obuhva­tim čitvo nebesko telo u središtu kod srca; a pošto objasnim čitavo telo, kako postaje priroda, shvatićeš najviši razlog, kako svih sedam duhova Božijih uvek rađaju jedan drugoga, i kako božanstvo nema ni po­četka, ni kraja. Zato pogledaj zadovoljstvo tvoga duha, i večno, božansko carstvo radosti, nebesko

•

stanište i telesne radosti koje II večnosti nemalU kraja.

Sad zapamti: kada se u centru pojavi bljesak, onda .božansko rođenje stoji u punom delovanju, u

100

Bogu je uvek i večno tako, ali u nama, sirot01 deci od mesa nije. U ovome životu, II nama ljudima tri­jumfujuće božansko rođenje traje tek onoliko koliko traje bljesak, zato je naše saznanje delimićno, dok je u Bogu bljesak uvek nepromenljiv i večno je ta­kav.

Vidi, svih sedam duhova Božijih se rađa u. isto vreme, nijedan nije prvi, i nijedan nije poslednji, ali se mora gledati na jezgro, kako se pojavljuje b0-žansko rođenje, inače se neće razumeti ništa, jer stvorenja ne mogu svih sedam duhova u isto vreme jedne u drugima da pojme, inače ona to neposredno saznaju, ali k.ada se jedan duh kudi, onda on kudi sve druge, tada stoji rođenje II punoj snazi. Zato u ljudima nema jednog poćetka i u Bogu, zato takođe moram pisati samo na način stvorenja, inače ne bi ništa razumeo.

Vidi, svih sedam duhova bi izvan bljeska bili jedna tamna dolina, ali kada se bljesak između opo­rog i gorkog kvaliteta pojavi u vrelini, onda on postaje sjaktav u slatkoj vodi, u plamenovima vreli ne gorak i trijumfujući i živ, a II oporom telesan, suv i svetao.

Sada se ova četiri kvaliteta pokreču u bljesku, jer II ovome sva četiri postaju živa; sada se snaga ova četiri duha povećava u bljesku, kao kada se po­javi život, a povećana snaga u bljesku jeste ljubav, to je peti duh, ista snaga u bljesku tako prijatno uza­vri kao kada bi mrtvi duh oži veo i iznenada bio stav­ljen u velikoj jasnoći.

U ovom talasanju pak jedna snaga pokreče dru­gu prvo praska opora snaga, vrelina u praskanju pravi svetli zvuk, a gorka snaga razdeljuje zvuk, voda ga ublažu je, to je šesti duh.

Sada se pojavljuje zvon, u svih pet duhova, jed­nako nekoj prijatnoj muzici, i ostaje da postoji, jer ga isušuje opori kvalitet. Sada u istoj jeci, koja se pojavila i koja postoji samo suva jeste snaga svih

101

I

šest duhova izvora, i jednako kao seme drugih šest duhova, koje su oni zajedno korporovali i od toga načinili jedan duh koji ima kvalitet svih duhova, a to je sedmi duh Božiji u božanskoj snazi.

Ovaj duh postoji samo u svojoj boji jednakoj nebeskom plavetnilu, jer je rođen iz svih šest duho­va, kada bljesak, koji postoji usred vreline, svetli u drugim duhovima tako da se oni uspinju u bljesku i rađaju sedmi duh, takođe se uspinje bljesak u ro­đenju šest duhova u sedmom duhu.

Ali, zato što sedmi duh u sebi nema poseban kvalitet, bljesak u sedmom duhu ne može da postane svetliji već on od sedmog duha gradi telesnu suštinu svih sedam duhova, a bljesak stoji na sredini između ovih sedam duhova i rađa se od svih sedam duhova.

Sedam duhova jesu otac svetlosti, a svetlost je njihov sin kojeg oni uvek tako rađaju od večnosti do večnosti, a svetlost osvetljava i uvek i večno se­dam duhova čini živima i punim radosti, jer oni sve­koliko svoje ispunjenje i život uzimaju II snazi svet­losti. Naprotiv, svi oni rađaju svetlost i svi su II isto vreme otac svetlosti, a svetlost ne rađa duh, već ih sve čini živima i bogatima radošću da uvek stoje II

rođenju. Vidi, još jednom ću ti pokazati, ne bi li ti to

možda pojmio, da ovaj uz,višeni rad ne bi bio uzalud i bez koristi.

Opori kvalitet je prvi duh, kvalitet koji steže i sve čini suvim; slatki kvalitet je drugi duh, kvalitet koji u blažuje. Treći duh pak jeste opori duh, koji nastaje iz četvrtog i petog, kada se treči duh u nje­govom bešnjenju protrlja u oporom, onda on upalju­je vatru, onda se II jarosti pojavljuje vatra II opo­rome. U istoj toj jarosti osamostaljuje se opori duh, a u slatkom on postaje blag, u tvrdom postaje tele­san, pa sad postoji on i četvrti takođe.

Sada se u vrelini pojavljuje bljesak u snazi sva četiri, i uspinje se u slatkoj vodi izvora, a gorki ga čini trijumfujućim, a opori ga čini sjaktavim i svu-

102

•

vim i telesnim, a slatki ga čini blagim, i uzima njt.'­gov prvi sjaj u slatkom, tu pak bljesak ili svetlost postoji II središtu kao srce. Kada ista svetlost koja stoji u središtu sija u četiri duha, onda se snage če­tiri duha uspinju u svetlosti i postaju žive, a vole svetlost, to jest, hvataju je u sebe i njome su breme­nite, a isti �ptočeni duh jeste ljubav života, to jeste peti duh.

Ako su duhovi uhvatili ljubav u sebi, onda oni određuju kvalitet za veće radosti, kao kada se po­javljuje zvon; tvrdi duh praska, slatki duh čini pra­skanje blagim, opori se razdeljuje prema vrsti kva­liteta, četvrti čini zvuk, peti čini carstvo radosti, a ovo zajedno korporovano zvonjenje jeste zvon ili šesti duh.

U ovom zvonjenju se pojavljuje snaga svih šest " ., duhova, i postaje pojmovno telo, govoreći na anđeo­ski način, i postoji u snazi drugih šest duhova i u svetlosti, a to je telo prirode, u njemu se obrazuju sva nebeska stvorenja i figure i rastinje.

Sveta vrata. - Ali, svetlost koja postoji posred svih šest duhova, a unutar svih sedam duhova stoji ži vot, zahvaljujući kojem svih sedam duhova postaju trijumfujući i bogati radošću, u čemu se pojavljuje nebesko carstvo radosti, koje rađaju svih sedam du­hova, a to je sin svih sedam duhova, a sedam duhova jesu njegov otac, koji rađaju svetlost, a svetlost rađa u njima život, a svetlost je srce sedam duhova, a ova svetlost jeste istinski sin Božiji. kojeg mi hrišćani obožavamo i poštujemo, kao i druge ličnosti u ne­beskom Trojstvu.

Sedam duhova Božijih jesu svi zajedno Bog otac, jer nema duha izvan drugog duha, već svih sedam njih rađaju jedan drugoga, pa kada ne bi bilo jednog, ne bi bilo ni dugog. Svetlost, međutim, jeste jedna druga ličnost. jer se ona uvek rađa iz sedam duhova, a sedam duhova se uspinju u ovoj svetlosti. a snage

•

ovih sedam duhova uvek izlaze u sjaju svetlosti u sedmom prirodnom duhu, i formuju i obrazuju sve

103

,

u sedmom duhu, a ovo izlaženje u svetlosti jeste Sveti duh.

Bljesak ili panjina ili srce, koje se rađa u sna­gama, ostaje da stoji u središtu, a to je Sin, a sjaj u svekolikoj snazi izlazi od Oca i Sina u svim snagama Oca i formuje i obrazuje u sedmom prirodnom duhu s�� pre�a snazi i delovanju sedam cuhova i prema nJlhovOj razlici i nagonu. I to je pravi Sveti duh kOjeg mi hrišćani štujemo i obožavamo kao treću ličnost u božanstvu.

Vidiš, dakle, slepi Judo, Turčine i neznabožče, �a �

.b��anst:u je�u tri ličnosti, to ne možeš poricati,

Jer ZlVlS u trIma lIčnostima, i svoj život imaš od njih i II njima a na Poslednjem sudu ćeš vaskrsnuti iz mrtvih II snazi ovih triju ličnosti i večno ćeš živeti.

Ako ćeš na ovome svetu živeti sveto i ' dobro po zakonu prirode, i ako svetli bljesak, koji je tu Sin Božiji, koji te uči zakonu prirode, ne budeš hteo da ugasiš jarosnim uzdizanjem u tvojih sedam duhova izvora, koje juri protivno nauku prirode, onda ćeš sa svim hriŠĆanima živeti u večnoj radosti.

»(Zakon prirode je božanski poredak iz centra prirode, koji u tome može da živi, ne traži nikakvih drugih zakona, jer on ispunjava volju Božiju. ) «

. Jer. nije do tvoga neverovanja, tvoje neverova­nje ne ukida istinu Božiju; vera, međutim, raspiruje duh �ade, i svedoči da smo deca Božija, vera se rađa u bljesku i rve se sa Bogom sve dok on ne nadvlada i pobedi.

Ti presuđuješ nama i presuđuješ sebi samom, budući da raspiruješ surevnjivost u gnevu koji gasi tvoju svetlost; ako si rastao na slatkom drvetu ako

. '

savlađuJeš zle uticaje i živiš sveto i dobro po zakonu prirode koji ti dobrovoljno pokazuje šta je pravo.

Ali, ako nisi rastao iz neke jarosne grane »(ra­zuz:nećeš iz svekolikog bezbožnog semena, iz kojeg najčešće izraste čičak, koliko god da je saveta, volja će biti slomljena, i biće teško, onoliko koliko se li­stova sasulši na dobrom drvetu) « I ako nisi slep, ko

104

će te odvojiti od lj ubavi Božije, u kojoj si rođen i u kojoj živiš, istraješ li do kraja u njoj? Ko to hoće da te odvoji od Boga u kojem ovde živiš?

Sto si u njivi posejao, to će i izrasti, pa bila to pšenica, žito, ječam, mahune ili trnje, ono na šta ne bude sposobna večna vatra, to neće ni goreti, ali sam Bog neće kvariti tvoje seme, već će se starati da ono donese ploda u večnom životu.

Pa pošto sve živi i jeste Bog, zašto se korov hva­li pred pšenicom? misliš li da je Bog licemer , a ti pogledaj svaku ličnost ili ime? Koje bio otac svima nama, nije li to bio Adam? Pa ako je njegov sin u zlu živeo pred. Bogom, zašto mu nije pomogao nj egov otac Adam? Ali, ovde se kaže: koja duša zgriješi, ona će poginuti (Jez. 18, 4. 20). Da Kain nije ugasio njegovo svetlo, ko bi ga odvojio od ljubavi Božije?

Tako i ti, hvališ se da si hrišćanin i da poznaješ svetlo, pa zašto se ne okreneš njemu? misliš li da te ime čini svetim? čekaJ :lalO, iskusi ćeš to. Gle, pre će u carstvo nebesko ući mnogi Jevreji, Turci i pa­gani, koji su dobro ukrasili svoje lampe.

od koje je koristi biti hrišćanin?

Mnogi će, medutim, jer znaju put života i znaju kako treba da se podignu pre pada, ostati da leže, biće bačeni u jame, i tu će morati da trunu sa svim bezbožnim neznabošcima. Zato gledaj šta činiš, ko si; drugima sudiš, a sam si slepo A duh veli da nemaš razloga da sudiš boljem od sebe, nismo li zar svi od jednoga mesa, a ne postoji li naš život u Bogu, jed­nako kao u ljubavi, tako i u gnevu? Jer, ono što poseješ, to ćeš i požnjeti.

Razlog tome što se ti gubiš nije Bog, jer je u prirodi napisano da valja činiti po zakonu i po pravu, a istu knjigu imaš i u svome srcu. Sasvim dobro znaš da ti valja delovati dobro i prijateljski prema tvojima bližnjima, takođe sasvim dobro znaš da svoj

105

vlastiti život, to jest, telo svoje i dušu svoju ne smeš osramotiti i okaljati.

Uistinu. II ovome postoji jezgro i ljubav Božija, Bog ne gleda ni na jedno ime ili rođenje, ali ko se upravlja u ljubavi Božijoj taj se upravlja u svetlu, a svetlo je srce Božije. Ko pak Boga stavlja u srce, ko će ga ispljuvati? Niko, jer se on rađa u Bogu.

O ti, slepi i polumrtvi svete, okani se toga da sudiš, o ti, slepi Judo, Turčine i neznabošce, okani se svoga klevetanja i predaj se pokornosti Božijoj, i upravljaj se II svetlu, videćeš kako ćeš ustati II svome padu, i kako ćeš se na ovome svetu odbraniti od pa­klene jarosti i kako ćeš moći da je savladaš, i sa Bogom večno da živiš.

Uistinu, samo je jedan Bog, ali kada se sa tvojih oćiju podigne koprena da ga vidiš i da ga saznaš, onda će sva tvoja braća, bili to hriŠĆani, Jevreji ili Turci ili neznabošci, ustati i doći do saznanja. Ili, misliš da Bog jeste samo Bog hrišćana? Neznabožci takođe žive u Bogu; nego u svakom narodu koji se boji njega i čini pravdu mio je njemu. Apost. lO,

35. Ili, šta si ti znao koji si hrišćanin, kako je Bog hteo da te spasi od zla? šta ti nudiš za prijateljstvo s njim, pošto je Bog svome sinu dao da postane č<>­vek, da spasi ljudski rod? je li on samo tvoj kralj? ne stoji li napisano: svim neznabošcima on je uzda­nica? Hag. 2, 8.

Slušaj, kao što za grijeh jednoga dođe suđenje na sve ljude, Rim. 5, 18 . i kao što za jednoga dođe spasenje na sve. Sto na svakome leži kao nauka? ti takođe ne znaš kako je Bog hteo s tobom da postupi, pošto si II grehovima bio mrtav.

Jednako kao što greh bez razlike vlada jednima, tako i svima, tako takođe vlada milosrđe i spasenje, kako jednima, tako i svima. Neznabošce, Jude i Tur­ke je, međutim, snašlo slepilo, ali i oni jednako stoje II strašnome rođenju, i traže mir, iskaju milost, i ne traže ga na pravome mestu, Bog je, međutim, svuda i gleda na temelj srca. Pa, ako se u njima, u

106

•

njihovom strašnom rođenju rađa svetlost, ko si tl,

ti koji im sudiš? Vidi, ti slepi čoveće, ja ću ti pokazati, pođi na

neku poljanu, tamo ćeš videti mnogo korenja i cveća,

videćeš oporo, slatko, kiselo, belo, žuto, crveno, zele­

no i mnogo koje; ne rastu li svi oni na Zemlji? ne

stoje li jedno pored drugog? ne zavidi li jedno drug<>­

me na njegovom lepom obliku? Uzdigne li s jedno

među njima previše u svome rastu i sasuši se, jer

nije imalo dovoljno soka, šta mu može učiniti zem­

lja? daje li mu ona soka koliko i drugima? Ali, kada

ispod njega izraste trnje i kada žetelac dođe da pri­

bere žetvu onda on saseca sve odreda, i odbacuje, , a oni sagorevaju II vatri, a mnogo cveće sbere u svojoj žitnici.

Tako je i sa ljudima, o;'i su od mnogih darova

i usuda, jedan je u Bogu mnogo svetliji nego drugi,

ali zato što nisu u duhu pokvareni, nisu ni za osudu,

ali ako je duh pokvaren, onda čovek ne vredi ni za

što do za drva za og rev. A ako su Turci oporog kva­

liteta, a neznabožci gorkog, šta te se to tiče? ako

svetlost u oporom i gorkom kvalitetu postaje sijaju­

ća onda to ona i osvetljava ? A ti si rođen u vrelini, . ,

u kojoj se svetlost pojavljuje u slatkoj vodi izvora, pa pripazi da te vrelina ne sagori, mogao bi je i uga­siti.

Ti ćeš pak reći: nije li pravo da neznabožci, Jude i Turci istrajavaju u njihovom slepilu? Ne, ali, ja ti kažem, kako može videti onaj ko nema očiju? šta o tome zna siroti laik, šta sveštenici imaju drugo do buke u njihovom pijaristvu ? on odlazi tamo u svojoj bezazlenosti i drži se ii ·strahu.

Sad ćeš ti pak reći: da li je Bog oslepio Turke, Jevreje i neznabožce? Ne: nego kada im je Bog upa­lio svetlost, oni su živeli u zadovoljstvu njihovih sr­ca, i nisu hteli da znaju o duhu, a onda je zgasnula spoljašnja svetlost. Ali, nije . sasvim zgasnula, i ne

107

•

toliko da ne bi mogla da se rodi u čoveku, buduci da je čovek od Boga i da u Bogu živi, pa bilo to u ljubavi ili u gnevu.

Ako pak čovek žudi, ako u svojoj žudnji ne srne da postane bremenit, a ipak jeste bremenit, onda on može i da rađa. Ali, sve dok mu sija spoljašnja svetlost, dotle on ne poznaje svoga sina kojeg je rodio, i tek kada se pojavi svetlost na Poslednjem sudu, ugledaće svoga sina.

Vidi, kazujem ti jednu tajnu, već je vreme da mladoženja kruniše svoju nevestu, savetuj, gde je kruna? pred ponoć, jer posred oporog kvaliteta svet­lost postaje svetla. Ali, odakle dolazi mladoženja? iz središta, II kojem vrelina rađa sveilost i II ponoć prelazi u opori kvalitet, kada svetlost postaje svetla. Pa šta čine pred podne? zaspali su u vrelini ali će ih probuditi sevanje na suvo, i mnogi od njih će se za­strašiti na smrt? A šta čine pred veče? njihov gorki kvalitet će se spojiti sa drugim kvalitetima, a kada kušaju slatku vodu, njihov duh će postati blag. A šta čine ujutro? od poeetka si ti gorda nevesta, još od početka nuđena ti je kruna, ali se ti od onda kaniš

da budeš lepa, s drugima živiš.

o božanskoj i nebeskoj prirodi, de!ovanju i svojstvu

Ako pak hoćeš da znaš šta na nebu jeste kao pri­roda, i šta sveti anđeli u sebi imaju od prirode, i šta uistinu jeste svetla, nebeska i božanska priroda, on­da zapiši okolnosti ovog sedmog izvornog duha Bo­žijeg, onako kako sledi.

Sedmi izvorni duh Božiji jeste izvorni duh pri­rode, jer drugih šest duhova rađaju sedmi, a sedmi, čim se rodi, jeste jednako majka ostalih sedam, koji obuhvata drugih šest, i rađa se opet, jer telesna i prirodna suština stoji u sedmom duhu.

108

Ovde zapamti smisao. Sest duhova se uspinje u punom rođenju prema

svakoj snazi i vrsti, i kada se uspnu, onda je njihova snaga sačinjena od svih snaga, a čvrstoća sasušuje tu snagu i jednaka je čitavoj suštini. Ovo telesno sasušivanje ja u knjizi nazivam božanskim Salnite­rom.

.(Pod rečju Salniter, u ovoj k"jizi se razume kako iz večnog centra prirode drugi princip izrasta iz prvog, jednako kao svetlost iz vatre, pošto se razu­meju dva principa. kao prvi, vreli, i kao drugi, vaz­dušni, pošto u životu u vazuduhu stoji pravo raste­nje, a u životu u vatri uzrok kvaliteta.

Dakle, ako je napisano: anđeli su stvoreni od Boga, onda će se razumeti iz večne prirode Boga, II

kojoj se razume sedam oblika, a božanska, svetla priroda neće se razumeti II vatri, već II svetlosti. I,

ako nam vatra daje tajnu večite prirode, i tajnu b0-žanstva, onda će dva principa podrazumevati dvo­struki izvor, jedan vreli, jarosni, opori, gorki, stra­šni, rastakajući II vatrenom izvoru, a iz vatre svet­lost, koja stanuje II vatri, a o vatri se ne dokučuje, i postoji jedan drugi izvor, kao blagost, u kojoj jeste požuda ljubavi, odakle će se požuda ljubavi razumeti kao jedna drugačija volja od volje koju ima vatra) «

»(Jer, vatra bi sve da rastoči i uspinje se visoko u izvoru, a krotkost svetlosti čini suštastvo, dok u večnoj svetlosti vatra čini duh vode večnoga života, a II trećem principu ovoga sveta stvara vodu �a pra­skanjem vazduha. ) «

.(Onaj ko čita ovu knjigu treba da razume tri principa ili rođenja, kao jedno od prastanja večne prirode u večnoj volji ili žudnji Božijoj, žudnji koja se goni II vwikome strahu do četvrtog, prema vatri, u kojoj nastaje svetlost i ispunjava večnu s\obodu izvan prirode. ) {(

109

»(Zato ćemo razumeti sveti trobroj u svetlosti

izvan prirode, u snuzi svetlosti u slobodi, kao drugi

izvor bez suštine, pa ipak povezan sa vatrom prirode,

kao vatru u svetlosti. A treći princip ovoga sveta je

rođen iz prvog i i stvoren je od njega. Ovo je samo

jedno uvođenje u ovaj princip, jer prvi autor nije

dovoljno pojmio, a i kada bi sve izgledalo sasvim

jasno, ipak ne bi moglo da se dokuči sve, jer je to

jednako kao kada prođe pljusak, posle kojeg nastaje

rastinje.) «

Jer, unutra je seme vascelog božanstva, i jed­

nako je kao kada majka koja prima seme uvek iz­

nova rađa plod, prema svim kvalitetima semena.

U ovom uspinjanju, takođe posred šest duhova,

uspinje se Merkurius, zvon ili jeka svih šest duha-o

va, a u sedmom postoj l an kao u majci, kada sedmi

kvalitet rađa plodove svake vrste i svake boje, prema

šest delovanja.

Ali, ovde moraš znati da božanstvo ne miruje,

već deluje bez prestanka, i uspinje se, kao prijatno

rominjanje, kretanje ili borenje, jednako kao što se

dva stvorenja, koja su u velikoj ljubavi, igraju i

dave se, ili se gušaju, pa čas gore leži jedno, čas

drugo, sve dok jedno ne nadvlada, ne okrene se i

ne baci ono drugo na pod.

Ovo možeš razumeti u poređenju, kao kada se­

dam persona otpočne kakvu prijateljsku igru rados­

ti, pa svako jedno pobeđuje drugog, a treba prilazi

pobeđenome u pomoć, pa bilo to dražesna, prija­

teljska zabava, jer uistinu svi do jednog imaju jedno

za drugo ljubavnoga htenja, a ipak se jedno protiv

drugog bori u zabavi ili u ljubavi.

Takvo je i delovanje šest duhova Božijih u sed­

mom duhu, čas jedan ima jako uspinjanje, čas drugi,

i tako se rvu jedan s drugim u ljubavi. A, kada se

svetlost uspinje u ovom borenju, onda igrom uprav­

lja sveti duh, u snazi svetlosti u drugih šest duhova,

110

kao kada se u sedmom pojavi životni plod svake

vrste, a uz to i svake boje, i rastinje.

Pa koji je kvalitet najjači, prema njemu se i obrazuje telo ploda, boje takođe; u ovom borenju ili

rvanju formuje se božanstvo na beskonačan i nei­

straži v način.

Jer, sedam duhova jesu sedam glavnih izvora,

ako se u njima penje Merkurius, onda on pokreće

sve, a gorki kvalitet sve pokreće i pravi razliku

među njima, opori ih pak sasušuje.

»(Priroda i trobroj nisu jedno, to jedno se raz­

likuje, kao što trobroj stanuje u pirodi, ali je nedo­

kučiv, iako je to -j�na večna veza.) «

Ovde sad zapamti, kako jeste obrazovanje u prirodi u sedmom duhu

Slatka voda jeste početak prirode, nju sažima

opori kvalitet, tako da ona postaje prirodna i može

govoriti pojmljivo na anđeoski način.

Ako je pak sažeta, onda ona izgleda jednako

plavom nebu, ali ako se u njoj pojavi svetlost ili

bljesak, onda ona izgleda jednako nekom plemenitom

juspisu, ili kako bih to ja nazvao na mome jeziku,

nekom staklenom moru, II kojem sija Sunce, a mnogo

je glasnija i svetlija.

Ali, ako se u njoj pojavi gorki kvalitet, onda se

ona razdeljuje i formuje, jednako kao kada je on

živeo, ili kao kada bi se tu pojavio i formovao u ze­

lenom obliku, jednako nekom zelenom bljesku, ljud­

ski govoreći, iz kojeg se pojaVljuje lik u koji čovek

ne može da gleda.

Ali, ako se u njoj pojavi vrelina, onda se zeleni

oblik formuje u neki polucrvenkast oblik, jednako

kao kada bi iz zelenog bljeska svetleo mrkocrveni

granit.

1 1 1

Ali, ako svetlost, koja je Sin Božiji, sija u ovom

priroono moru, onda ono dobija svoje žućkuste i be­

ličaste boje, što ne mogu da uporedim ni sa čim, pa

sa ovim zrenjem moraš čekati do onoga života. Jer, to je sad pravo prirodno nebo, koje je tu od Boga, u kojem obituju sveti anđeli, i iz kojeg su oni na

početku stvoreni.

Vidi, kad se Merkurius ili zvon pojavi u ovom

prirodnom nebu, onda se pojavljuje božansko i an­

đeosko carstvo radosti, jer se pojavljuju forme, ob­

razovanja, boje i anđeoski plod, koji lepo cveta, raste i stoji II svome savršenstvu, od svakojakih voćaka, I:x>kora i rastinja dražesno viđen, sa prijatnim miri­som i ukusom.

Ali, ja ovde govorim anđeoskim jezikom, a ti to ne moraš razumeti zemaljskim, jednakom ovome svetu.

I sa Merkuriusom postoji ovaj oblik, pa ne smeš

misliti da je u božanstvu neko tvrdo praskanje, zvonjenje ili ječanje, ili zviždanje, kao kada bi

neko uzeo neku moćnu trubu i duvao II nju. O, ne, čoveče, ti polumrtvi anđele, nije tako, već sve do­lazi od snage, jer božanska suština stoji II snazi, a sveti anđeli pevaju, zvuče, trube i glasno ječe; jer, do kraja ih je stvorio Bog, od sebe, da bi povečali nebesku radost.

J edna takva slika bio je i Adam, kada ga je Bog stvorio, pre nego što je od njega stvorena Eva, ali se pokvareni Salniter u Adamu porvao sa drvetom

života, dok Adam nije bio nadvladan i dok nije

posustao, od kada spava. Kada se to dogodilo milo­srdnost Božija nije mogla da mu pomogne, i bila mu

je potrebna žena, tako da je morao još dugo da spava; ali, o ovome kada na to dođe red.

Ovo je, kao što je gore pripovedano, lepo i

sveto nebo koje je takvo u vascelom božanstvu, koje

112

nema ni početka ni kraja, dokle ne doseže svojim čulima nijedno stvorenje.

Pa ipak, treba ovo da znaš, da se svagda, na svakome mestu, moćnijim pokazuje čas jedan kva­litet, čas pobeđuje drugi, čas treći, čas četvrti, čas peti, čas šesti, čas sedmi. I uvek je takvo večito rvanje, delovanje i prijateljsko narastanje ljubavi, a tu, u ovome narastanju, božanstvo se pokazuje sve divnijim, nepojamnijim i neiscrpnijim, da sveti anđeli ne znaju šta će od radosti, i u tome je do­voljno ljubavnih šetnji, i pevaju lepu pesmu Te Deum laudamus, prema svakom kvalitetu velikoga Boga, prema njegovom čudesnom otkrovenju i mud­rosti, o lepoti i boji, plodu i obliku. Jer, kvaliteti se uvek i večno tako uspinju, i kod njih nema ni početka, ni sredine, ni kraja.

Pa, ako sam ovde jednako pisao kako sve po­staje i kako sve se [orrnuje i oblikuje, i kako se

pojavljuje božanstvo, ne smeš zbog toga misliti da ima nekakvog mirovanja i utuljivanja, a da se potom sve opet pojavljuje.

O ne, nego moram pisati u poglavljima zbog či taočevog razuma, da bi on mogao štogod da P.Djmi,

l da mu dođe smisao. Takođe ne smeš misliti da sam se uspeo na nebo

i da sam takvo što video mojim očima od mesa. O ne, čuj, t i polu pokvareni anđele, ja sam kao i ti. i u mojoj spoljašnjoj suštini nemam svetlost veću od one koju imaš ti, uz to sam i ja kao i ti isto tako grešan i smrtni čovek, i moram se svak..Jga dana i časa češati s đavolom i udarati u nj. koji me uvek napada sumnjom u mojoj iskvarenoj prirodi u ja­

rosnom kvalitetu, koji je u mome mesu, kao što je

u svim ljudima, čas pobeđujem ja njega, a čas po­

beđuje on mene, ali me zato nije savladao, iako me jednako često pobeđuje, već je naš život kao stalni

rat sa đavolom.

1 13

»(Ovaj sukob je visokoplemeniti viteški venčić,

sve dok se ne usmrti pokvareni adamski čovek, II

kojem je đavo našao pristupa čoveku. O tome neće

da zna sofista, jer je rođen ne od Boga, nego od

mesa i krvi, i premda je rođenje i za njega otvoreno.

on neče ući, đavo ga drži, a Bog nikoga ne osleplju­

je. ) « .

Udari li on mene, moram mu .lzvratiti, a meni

pomaže božanska snaga, pa će i on dobiti svoju

ćušku, i često će izgu bi ti bitku.

Ali, pošto je savladan, nebeska vrata se po­

javljuju u mome duhu, duh vidi božansku i nebesku

suštinu, ne izvan tela, već se II izvorištu pojavljuje

bljesak u čulnosti mozga, u kojem duh spekuliše.

Zbog toga što je čovek načinjen od svih snaga

Božijih, iz svih sedam duhova Božijih, jednako kao

i anđeli, ali i zbog toga što je čovek pokvaren, u

njemu ne izvire božansko rođenje sve vreme, a i ne

II svima. Pa, kada bi izviralo kao II njemu, ne bi

II svima sijalo visoko i svetlo, a i kada bi sijalo,

bilo bi nepojamno iskvarenoj prirodi. Jer, Sveti duh

se ne da dokuči ti i držati II grešnom mesu, već se

pojavljuje kao bljesak, jednako vatri iz kamena,

kada se po njemu udari.

Ali, ako se u izvorištu srca uhvati bljesak, onda

se on II sedam izvora duhova pojavljuje II mozgu,

kao jutarnje rumenilo, i II njemu se nalazi svrha i

saznanje. Jer, u istom svetlu vidi jedan drugoga, i

miriše jedan dugoga, i kuša jedan drugoga, i čuje

jedan drugoga, a jednako je kao da se u nj. pOJavlju­

je vascelo božanstvo.

U ovome pak duh gleda u dubinu božanstva, jer

u Bogu je blizu i daleko jedno, a isti Bog o kojem

piše o ovoj knjizi jeste isto tako Bog u njegovom

trojedinstvu, u telu svetih duša, kao na nebu. Od

ovoga uzeh saznanje, a ne od čega drugoga, pa i ne

želim ništa drugo da znam do istoga Boga, a on sam

114

ćmi izvesnost moga duha, tako da u to pos tojano

verujem, i verujem njemu.

. A da mi je to isto rekao anđeo sa neba, ne bi h

mogao da verujem u to, mnogo manje bih doku­

čio, jer bih vazda sumnjao da li se tako i dogodilo;

ali, II mome duhu se pojaVljuje samo Sunce, zato

sam ja toga svestan i sam vidim dolazak i rođenje

svetih anđela, i svih stvari, na nebu i na ovome sve­

tu. Jer, sveta duša je jedan duh sa Bogom, pa ako

je to jedno stvorenje, ono je jednako anđelu; čo­

večja duša takođe vidi mnogo dublje nego anđeli,

koji vide samo do u nebesku raskoš, a duša gleda

nebesku i paklenu raskoš, jer ona živi između ovoga

dvoga.

Zato se moram dati dobro zgnečiti, i sve dane

i sve sate rvati se sa đavolom, koji je pakleni kva­

litet i žvi u velikoj opasnosti na ovome svetu, pa

se ovaj život s pravom zove dolinom tuge pune

straha, stalnim gušanjem, ratovanjem, borenjem, su­

kobijavanjem.

Ali, ne razume uvek ovu borbu duše hladno i

polumrtvo telo, ono ne zna kako mu se to događa,

nego je setno i strašljivo, i dolazi iz jedne odaje,

ide od jednog mesta do drugog i traži apstinenciju

i mir. I kada do toga dođe, ono ne nalazi ništa,

tada izleću sumnja i neverica, često mu je kao kada

bi se ogrešilo o Boga, a ne razume bor bu duha, kao

što telo jeste čas gore, čas dole, što sustvuje za

tvrdo ratovanje i borenje sa nebeskim i paklenim

kvalitetom; koju vatru raspiruju đavoli a gase je

sveti anđeli, neka to predstavi sebi svaka sveta duša.

Treba da znaš da ja ovde ne pišem nešto poput

istorije koja bi mi bila ispričana od koga drugog,

već vazda moram da stojim u istom boju i da se na­

lazim u velikom sukobu. jer mi se često podmeće

noga, kao svim ljudima.

1 1 5

Ali, zbog tvrdog sukoba i borbe, i zbog surev­

njivosti koja je među nama meni je dato ovo otkro­

venje, a i žestok nagon da isto to stavim na papir.

Ali, šta bi odavde i posle ovoga moglo da sledi

ja ne znam do kraja, samo što mi se nekolike buduće

tajne u dubini pokazuju. Jer, kada se u centru pojavi bljesak, on prozire

do dna, ali ne može da dokuči do dna, jer mu se

događa kao kada seva na suvo, pri čemu se bljesak

vatre pokaže, a onda uskoro iščezne.

Tako se zbiva u duši, kada u svojoj 'borbi prodre, onda ona ugleda božanstvo kao bljesak, ali ga u brzo

opet prekri je grešni izvor I jer stari Adam II svome

mesu pripada Zemlji, a ne božanstvu.

Ne pišem ja ovo sebi II pohvalu, već zato da bi

čitalac; znao II čemu je moja nauka, da ne bi kod

mene tražio nekoga drugog, koji nisam, već onoga

\<;oj i jesam, onoga koji su svi ljudi, koji se u Isusu

Hristu, našem kralju, rvu zarad krune večite rados­

ti, i žive II nadi savršenstva, čiji je početak II danu

vaskrsenja, kojije samo kratko sadržan, koji se II

krugu izlaska u bljesku dobro može videti, u kojem

se pokazuje prircx:la kao kada hoće da svane dan. Zato, zri, da ne budeš zatečen II spavanju, II

tvoj im gresima, uistinu će to mudri ugled ati, a

bezbožnici će živeti II svojim gresima. Oni vele:

šta je niščima duhom? kada to odsanja svoj san?

to čini, zaspali su II zadovoljstvima mesa, smelo

pogledaj, šta će biti za jedan san.

Da sam u svojoj blagosti hteo potpuno da miru­

jem, ne bih ni morao ovo da činim, ali mi je Bog, ko­

ji je stvorio svet, odveć snažan, a ja sam ruku nje­

govih delo, može <he staviti gde god hoće.

A ako bih morao da budem spektakl kako svetu,

tako i đavolu, moja bi nada u Boga bila u budućem

životu, na kojem ću se odvažiti, i kojem se duhovi ne odupiru. Amin.

1 1 6

DE TRIBUS PRINCIPIIS ili

OPIS PRINCIPA BOŽANSKOG SUŠTASTVA

•

•

AUTOROV PREDGOVOR HRISCANSKOM CITAOCU KOJI VOLI BOGA

Covek rođen iz majčinog tela ne može se za vreme svoga života na ovome svetu baviti ničim što bi mu bilo korisnije i neophodnije od ovoga,

da samoga sebe upozna; l. Sta je? 2. Od čega ili od koga je? 3. Zbog čega je stvoren? i 4. Sta je služba njegova? U takvom ozbiljnom posmatranju na početku će saznati da on zajedno sa svim što je stvoreno potiče od Boga. Iz toga će zahm moći odmah da sazna, 2. kako je on najplemenitije stvo­renje među svim stvorenjima, 3. kako je Bog prema njemu raspoložen, budući da ga je načinio gospoda­rom nad svim stvorenjima ovoga svela, i obdario ga smislom, umom i razumom, i naročito jezikom, da sve što zvuči. što se miče, pokreće, leluja i raste moze da razlikuje i sređuje po svakoj vrlini, go­njenju i poreklu, i da je sve ispod svoji ruku načinio da on svojim smislom i umom može sve to da ukro­ćuje i upotrebljava i goni po svojoj volji, kako mu

se dopada. 2. Bog mu je čak dao još više i veće saznanje,

da sve stvari može da vidi II srcu, šta one imaju za esenciju, snagu i svojstvo, pa bilo to u stvore­njima, u zemlji, stenju, drveću, travama, u svim pokretnim i nepokretnim stvarima, a isto tako i u zvezdama i elementima, da zna od koje su suštine i snage, i kako II istoj snazi stoji priroona čuvstve­nost, rašćenje, množenje i živa suština.

3. Nikome drugome do njemu Bog je dao razum i najvišu čuvstvenost, da može da sazna Boga svoga

stvoritelja, šta je, a kakav je i ko je on, i takođe gde je? iz čega je stvoren i odakle potiče (razumi: čovek)? i kako je on slika, suština, vlasništvo i dete većnog, nestvorenog i beskonačnog Boga; kako je

stvoren iz suštine Boga, u kojem Bog ima svoju su-

I 19

štinu i vl asništvo, u kojem on živi i vlada svojim

duhom, kojim Bog obrađuje ono što je stvorio, ko­

jeg takođe iskreno voli kao svoje sopstveno srce i

suštinu, u čije ime je stvorio ovaj svet sa svim

stvorenjima, koja najvećim delom ne bi mogla da

žive u takvom kvalifikovanju bez vladavine l uma

čovekovog . . . 1 3 . Budući da čovek sad Z,la da je on jedan

dvostruki čovek, kda je sačinjen u dobru i u zlu,

i da je sve ovo njegovo vlasništvo, a on sam da je

isti čovek koji je dobar i zao, i da i od jednog i od

drugog treba da očekuje nagradu; da odavde gde

u svome životu dobija njegova duša odlazi kada

umre; i da u svome radu, koji ovde čini, uskrsnuće

II snazi na Poslednjem sudu i u njemu večno ži­

veti, da će u njemu biti glorifiko'(\,n, i da će to

isto bi ti njegova večna hrana i muka: neophodno

je da smoga sebe sazna, kako je stvoren; odakle mu

dolaze dobar i zao nagon, i šta je to u njemu sa­

mom dobro i zlo; šta je uistinu izvor svekolikog

dobrog i zla: odakle ili iz čega je zlo u đavolu i u

čoveku, a isto tako II svim stvorenjima. Jer je đavo

bio svetli anđeo, a čovek je takođe stvoren dobrim;

takvo nezadovoljstvo se nalazi u svim stvorenjima,

da se sve ujeda, udara, mlati, gnječi i mrzi, pa je

u svim stvorenjima neka suprotna volja, a svako

telo je sa samim sobom nejedinstveno, kako se može

videti ne samo u živim stvorenjima, nego i II

zvezdama, elementima, zemlji, stenju, metalima,

lišću, travi i drvetu. U svemu je otrov i zlo; opomeni

se takođe, da tako mora biti: inače ne bi bilo ni ži­

vota, ni pokretljivosti, a ni boje, vrline, debelog ili

tankog, pa ni vlastitog osećanja; nego bi sve bilo

ništa.

1 4 . I U takvom visokom posmatranju se nalazi,

da sve ovo potiče od i iz Boga, i da je to njegove

vlastite suštine, da je on sam, i da je on iz sebe

samog stvorio; i zlo pripada obrazovanju i pokret-

1 20

ljivosti, a dobro ljubavi, strogo ili suprotne volje

radosti. Ukoliko je stvorenje u svetlosti Boži joj,

onda ono g nevno ili što je od suprotne volje čini

večnu radost koja se uspinje; utuli li svetlost Bo-" " , . . . .

žija, sve se pretvara u vec nu mucecu l USpln]UCU

patnju i paklenu vatru.

1 5. Sve ovo kao što jeste opisaću ovde kao tri

božanska principa, i sve ću pritom objasniti, šta

jeste priroda i šta su stvorenja; šta je ljubav Bo­

žija; šta su talasanje i volja Božija; šta je đavo i

šta je gnev Božiji: in summa, šta su radost i tuga,

i kako sve uzima svoj početaki kako je večno . . . . " . . 17 . Zato čoveku rm ')vome svetu, Jer ZIVl II ve-

likoj opasnosti u ovoj zlopatećoj, pokvarenoj kući

od mesa, ništa nije korisnije nego da upozna samo­

ga sebe. A ako ispravno poznaje sebe, poznaje i

Boga, njegovog stvoritelja, sa svekolikim stvore­

njima; takođe (saznaje) kako je Bog bio raspoložen

prema njemu. A ovo je saznanje meni najomilje­

nije, od kako sam došao do njega . . .

1 . POGLA. VLJE

O prvom principu božanskog suštastva

l . Ako pak hoćemo da govorimo o Bogu, šta je

on i ko je: onda moramo kazati da je on 5uštastvo

svih sllštastava. Jer od njega je sve rođeno, stvore­

no i proizišla, a sve stvari svoj prVI početak uzima­

ju od Boga . . .

2. Ali, da je jedna razlika, da zlo nije Bog i ne

zove se: to se razume iz prvog principa, jer je u

njemu ozbiljni i izvor jarosnosti, prema kojoj se

Bog nazi va gnevnim, jarosnim, ljubomornim Bo­

gom. Jer se u jarosnosti sastoji počelo života i

svekolike pokretljivosti. Kako se, međutim, isti

121

•

ozbiljni, strašni izvor jarasnosti upali sa svetlošću Božijom, tako to više nije jarosnost, nego se strašna

jarosnost promeće u radost. 3. Pa pošto je Bog stvorio ovaj svet sa svim

stvarima, on nije imao nikakvu drugu materiju iz koje bi stvarao do svoje sopstveno suštastvo iz sebe samog. Bog je pak jedan duh koji je nepojaman,

koji nema ni početka, ni kraja, a njegova veličina i njegova dubina jesu sve. Ali, duh ne čini ništa

nego se uspinje, valja i pokreće, a rađa se sam i u

sebi naročito ima trostruki oblik u svome rođenju,

a to su L gorko, 2. oporo, i 3. vrelo; a ovaj tro­struki oblik nije ni prvi, ni drugi, ni treći, nego

su sva tri samo jedan, a svaki rađa drugog i trećeg. Jer se između oporog i gorkog rađa vatra, a jara vatre jeste gorčina ili sama bodljika; a oporost je panjina, ovoga dvoga otac, i rađa se od njih, jer

je duh kao neka volja ili čulo, koje se uspinje i

samoga sebe traži II uspinjanju, infikuje se i rađa.

4. O ovome se sad ne može govori ti ljudskim jezikom i ne može se dovesti do razuma; jer Bog nema početka. Ali, ja ću poči od pretpostavke da on ima nekakav početak, da bismo tako razumeli šta je II prvom principu, i da bi se razumela razlika između prvog i drugog principa, šta jeste Bog ili

duh. U Bogu nema nikakve razlike; samo, ako se

istražuje ooakle dolaze zlo i dobro, mora se znati šta je tu prvi i počelni izvor gneva, a onda i šta je ljubav, jer je ovo dvoje iz jednog počela, iz jedne majke, i jeste jedna stvar. Zbog toga se mora govo­riti na način stvorenja, kao da se pretpostavlja neki

početak, da bi se dovelo do saznanja. 5. J er, ne može se kazati da je u Bogu vatra,

gorko ili opao, mnogo manje nego vazduh, voda ili zemlja; samo što se vidi da je to odatle postalo. Takođe se ne može kazati da je u Bogu smrt ili

paklena vatra, ili tuga; samo što se zna da je to ooa­

tle postalo. Jer, Bog nije od sebe načinio đavola,

122

nego je načinio anđela, da živi u njegovoj radosti

i na njegovu radost. Ali, vidimo da su anđeli po­stali đavoli, i . uz to Božiji neprijaUeji. Zbog toga

se mora istražiti izvor uzroka, šta je prima materia za pakost, i isto tako u počelu Božijem, kao u stvo­

renjima. Jer je sve to u počelu jedna stvar, sve je načinjeno iz Boga, iz njegovog suštastva, prema

trojedinstvu, kao što je on jedini u suštastvu, a trostl1k po ličnostima.

ti. Vidi, naročito su tri stvari upočelu, i z kojih su nastale sve druge stvari; duh i život, očitovanje i pojmovnost, a to su: SuLphur, Merkurius i Sa!. Ovde ćeš kazati, da je to u prirodi, a ne u Bogu.

Da, tačno tako: ali, priroda svoj razlog ima u Bogu,

razumemo prema prvom principu Oca; jer se Bog takođe naziva gnevnim, ljubomornim Bogom. Ovo

ne treba razumeti kao da se Bog razgnevljuje u sebi samom, već da se razgnevljuje II duhu stvore­nja, koje se upaljuje. Onda Bog gori u svome prvom principu u njemu, a patnju trpi duh stvorenja. a ne Bog.

7. Sad SuLphur, Merkurius i Sa! imaju takav razum, govoreći na način stvorenja. Sul jeste duša ili duh koji se pojavio, ili u poređenju Bog. Phur jeste prima materia7 iz koje je rođen duh, naročito

oporost. MerkuTius u sebi ima četvorostruke oblike,

a to su: oporo, gorko, vatra, voda. SaL je dete, koje

rađa ovo četvoro, i jeste opor, jak i jedan uzrok

pojmovnosti. 8 . Ovde da razumeš ispravno o čemu te oba­

veštavam! Oporo, gorko, vatra jesu u počelu u

prvom principu; izvor vode se rada u njima, a Bog

se prema prvom principu ne zove Bog, već jarosnost, gnevnost, ozbiljni izvor, od kojeg se svedoči zlo, jadikovanje, drhtanje i gorenje.

9. Tako je kako je prethodno saopšteno. Oporost

je prima materia, stroga je, sažima sasvim ozbiljno,

to je Sal. U strogom privlačenju postaje gorkost;

123

•

.

Jer se u strogom privlačenju oštri duh, da postaje

sasvim strašan. Uzmi primer kod čoveka: ako se on

razgnevi, onako kako njegov duh privlači, on p<r staje gorko drhteći, ako ubrzo podlegne iskušenju

i ne ugasi se, II njemu se upaljuje vatra gneva,

da on gori u pakosti; svagda zatim u duhu i u duši

postaje jedna supstanca i celo suštastVQ je spremno

da se osveti.

10. Tako se to može uporediti i u počelu rođenja

prirode. Pa ipak, mora se dovesti do razuma. Vidi,

šta je Merkurius? To je oporo, gorko, vatra i sum­

porna voda, najstrašnije suštastvo. Pa ipak. pod

ovim ne treba da razumeš neku materiju ili poj­

movnu stvar. već svekoliki duh i izvor počelne

prirode. Oporo je prvo suštastvo koje privlači sebi;

ali, zato što jtl tvrda i hladna snaga, duh je sasvim

bodljikav i oštar. Sada pak bodljika i oštrina ne

mogu da podnesu privlačenje, već se miču i brane,

a to je suprotna volja, neprijatelj oporosti; a od

micanja postaje prva pokretljivost, to je treći oblik.

l l. Sada oporost sebi privlači sve žešće, tako

da ona postaje toliko tvrda i stroga da snaga postaje

tvrda kao najtvrđa stena, što gorčina, a to je oporost

vlasti te bodljike, ne može da podnese i tu svagda

nastaje velika zebnja, jednako duhu sumpora; a

bodljika oporosti se bode i trlja tako tvrdo da u

zeblji postaje jedna razroka munja, koja strašno

bukti i slama oporost. Ali, zato što ne može da nađe

mira i odozdo se sve više rađa, bodljika postaje kao

neki točak koji se okreće, strašljivo i zastrašeno

s razrokom munjom jednako nekom bezumlju, a mu­

nja se promeće u bodljikavu vatru, već jednakoj

vatri u kamenu.

12. Ali, zato što nigde nema mira, a točak koji

se okreće juri brzo kao hitra misao, jer ga bodljika

goni na brzinu: bodljika se tako tvrdo upaljuje da

munja, koja se 'fađa između oporosti i gorčine, po­

staje strašno vatrena i pomalja se kao neka užasna

1 24

vatra, od koje se užasava svekolika materija i od koje pada nauznak, jednako kao mrtva ili savladana,

i više ne privlači tako strogo, već se razvlači i postaje tanka. Jer je vatrena munja postala pTimas, a ista ona materija koja je u počel u bila toliko opora

i stroga, sada je kao izumrla i nemoćna, a vatrena

munja sada svoju silinu drži unutra; jer je to njena

majka. A gorčina poleće u munji iz oporosti i upa­

ljuje munju; jer je ona otac munje ili vatre. A od

sada točak koji se okreće stoji u vatrenoj munji,

pa oporost ostaje nadvladana i nemočna. To je sada

duh vode, a materija oporosti se upoređuje sa du­

hom sumpora, sasvim tankim, hrapavim, u strahu

nadvladanim i nemočnim, u kojem bodljika drhti • • • v · · v •

l U mUnjI se SUSI l poostrava, postaje sve užasnija

i vatrenija, zbog čega oporost biva nadvladana, a

duh vode pasta je sve veći. Zbog toga se ona uvek

okrepljuje u duhu vode i vatrenoj munji donosi sve

više materije, od koje se ova sve više upaljuje;

jer se tako može uporediti drvo munje i duh vatre. 13. Ovde ispravno da razumeš kakav je ovaj

MeTkuTius. Reč MeT je isprva stroga oporost; jer

po reči koja ti je na jeziku razumećeš da ona škripi,

takođe ćeš razumeti kakva je tu gorka bodljika.

Jer je reč Mer opora i drhteća, a svaka reč se for­

muje od svoje snage, od onoga što snaga čini i što

trpi. Reč K u razumećeš kao da je trenje ili nemir

bodljike, koja nije zadovoljna oporošću, već se diže

i uspinje; jer slog prodire snagom iz srca na usta;

tako se zbiva i u snazi primae materiae u duhu.

Ali, zato što slog Ku iz srca dobija tako jaku energi­

ju, a ipak ubrzo biva uhvaćen slogom Ri, u istom

se promeće čitav razum, a to znači i jeste gorki i

bodljikavi točak u rođenju, da se okreće tako brzo

i u strahu kao misao. Slog TJ' s jeste brza vatrena

munja, da se u brzom okretanju između oporosti i

gorčine materija upaljuje u brzom točku. Ovde se

uistinu iz reči opet spušta natrag u srce i postaje

1 25

nemoćna, sasvim lanka. Ali, bodljika sa ločkom koji

se okreće ostaje II munji i iskače iz usta kroz zube,

jer duh pišti jednako upaljenoj vatri, i osnažuje se

ponovo II reči.

14. Ova četiri oblika su u poćelu prirode, od ko­

jih nastaje pokretljivost, a život u semenu se po­

tvrđuje II svim stvorenjima, i nije nikakva poj­

movnost u počelu, nego je takva snaga u duhu.

Jer je to otrovno, neprijateljsko suštastvo, i takvo

mora biti; inače ne bi bilo pokretljivosti, već bi sve

bilo ništa, i jeste izvor gneva prvo počelo prirode.

15. Pod ovim ja ne razumem sasvim Merku­rium II trećem pri,D.ri.pu ovog stvorenog sveta, onaj

MerkuTium koji se koristi II apoteci, iako i on ima

ovu snagu i ovo suštastvo; već govorim o prvom

principu, o počelu suštastva svih suštastava, o Bogu

i večnoj prirodi koja nema početka, iz koje je ro­

đena priroda ovoga sveta. Iako i u jednoj i u dru­

goj u počelu nema razd vanj anja, nego samo krajnji

i treći princip_ Carstvo zvezda i elemenata je ro­

đeno iz prvog principa kroz reč i duh Božiji, od

večnoga Oca, iz Sv. neba.

2. POGUl. VLJ E

o prvom i drugom principu, šta je Bog i šta je bo­žanska priroda, i u tome opis i daLje objašnjenje

Sulphurusa i M erkuria

1. Pošto ovom razumu pripada božanska svet­

lost, a bez nje nema pojmljivosti božanskog suštas­

tva, oslikaću unekoliko visoke tajne, na način stvo­

renja, da bi čitalac došao do dubine. Jer se o bo­

žanskom suštastvu jezikom ne može reći sve; samo

spirakuLum vitae, duh duše, koji gleda u svetlost

126

Božiju, pojima to sve. Jer, nijedno stvorcnJ(' ne vidi i ne saznaje ništa dalje do svoju majku, iz koje je u počelu postalo.

2. Duša, koja svoje počelo ima u prvom prin­

cipu Božijem, i koju je Bog ljudima udahnuo u

trećem principu, II zvezdanom i elementnom rođe­

nju, opet gleda u prvi pril1cip Božiji, iz kojeg i u

kojem je ona i od čije je suštine i vlasništva; a nije

ništa čudno, jer ona gleda samo sebe samu, u svo­

me uspinjanju rođenja: tako ona II prvom princi­

pu čitavu dubinu Boga Oca.

3. Jer, takvo što gledaju i znaju takođe đavoli;

jer su i oni iz prvog principa Božijeg, koji jeste

izvor Božije prirode u počelu. Oni su takođe žele­

li da to ne gledaju i ne osečaju; samo što su sami

krivi što ih je zatvorio drugi princip, koji se zove

i jeste Bog, jedini u suštastvu i trostruk po razlici

persona, kao što ću iza ovoga obznaniti.

4. Ali, duša čovekova koju prosvetljuje Sv. duh

Božiji (koji u drugom principu Oca i Sina polazi

na nebu, a to znači II pravoj, božanskoj prirodi,

koja se zove Bog, razumi: Sv. duh), koja takođe

gleda u svetlost Božiju u istom, drugom principu

sv. božanskog rođenja, u nebesko suštastvo; a zvez­

dani duh, kojim je duša obuzeta, i isto tako duh

elemenata, koji ima izviranje i nagon krvi, ne gleda­

ju dalje do u majku svoju, iz koje jesu i u kojoj žive.

5. Iako jednako zborim o čistom nebu i o čistom

božanstvu, i opisujem ih, čitaocu koji nema sazna­nja i dara biće to nemušto. Ali, ja ću pisati na b0-žanski i na način stvorenja, da bih gdekojeg učinio prijemčivim na pronicanje u visoke stvari; a čitalac će shvatiti da on takvo što ne može učiniti, da bi mogao II svojoj želji da traži i kuca na vrata, ne bi

li mu se otvorila vrta drugog principa .. . 6. Zato što je moje saznanje postalo zahvaljujući

traženju i kucanju na vrata, pišem ovo da ostane II

pamćenju, da bih gdekojeg učinio prijemčivim da i

127

sam naknadno traži, da bi moj talent doneo bogatoga prinosa i ne ostane zakopan u zemlji. Ali, onima do

juče mudrima koji sve i ništa ne poimaju i ne znaju,

za njih ništa i ne pišem - jer su presiti i preboga­

ti; već pišem za proste kao što sam ja, da bih raz­

veselio meni jednake.

7 . Dalje o SuLphuTu, MeTkuTiusu i Salu i b0-žanskom suštastvu. Reč Sul znači i jeste duša jedne

stvari, jer je u reči SuLphuT ulje ili svetlost, koja je

rođena iz sloga P hUT; a lepota ili dobročinstvo jedne

stvari jeste njena ljubav ili najljubljenije. U stvo­renju je svetlost, zahvaljujući kojoj stvorenje vidi, a u njoj stoje um i čula, i jeste duh, koji se rađa iz sloga PhUT. Reč ili slog PhUT jeste pTima mateTia i II sebi II trećem principu drži makrokosmos, od ko­

jeg se rađa carstvo elemenata ili suštastvo. Ali, II

prvom principu je suštastvo najunutrašnjijeg rođe­

nja, iz kojeg Bog Otac večno rađa svoga Sina, i iz

kojeg polazi Sv. duh (razumi: iz toga Sul i iz toga

PhUT). U čoveku je takođe svetlost, koja se rađa iz

duha zvezd a II drugom centru mikrokosmosa; ali,

II onome .spriakulo ili duhu duše, II unutrašnjem

centru, jeste svetlost Božija, koja jedina ima ovu

dušu, pa je u ljubavi Božijoj, jer se upaljuje i na­

duvava jedino od Sv. duha.

8. Ovde zapamti dubinu rođenja Božijeg! U Bo­

gu nema SulphuTa, ali je od njega rođen i takva je

snaga u njemu; jer je slog· PhUT najunutrašnjija

snaga, prvobitni izvor gneva, jarosti, ili pokretljivos­

ti, kao što je saopšteno u 1. poglavlju, i u njemu

ima četvorostruki oblik, 1 . oporo, 2. gorko, 3. vatru, i 4. vodu. Ono gorko privlači, hrapavo je, hladno i oštro, i sve stvrdnjava, očvršćuj e ga i čini strašnim.

A isto to privlačenje je gorka bodljika, sasvim užas­

na, i u toj zebnji nastaje prvo uspinjanje . . .

9. Jer je oporost tvrda jednako nekoj steni, a

gorčina besni i praska jednako nekom točku koji se

prelama u oporosti, gorčina koja razlama oporost i

izbija vatra da sve dopada u strašni užas vatre, suk-

128

Ija i rasteruje oporost: od toga mračnu oporost spo­pada užas i povlači se u sebe, postaje kao nemoćnu, ili kao da je ogluvela i zatrla se, i rasteže se, lanjl I

biva nadvladana. Ali, kada jarosni užas vatre opet pogleda natrag u oporost i u njoj se infikuje, i tamo

nađe tanku i nadvladanu oporost, on se i sam mnogo

više zastraši; jer je to kao kada se lije voda na vatru,

od. čega postaje užas. Ali, zato što se zbiva II tesnoj nadvladano) oporosti, užas dobija jedan drugi izvor,

i od jarosti postaje užas većeg radovanja, i izbija u

jarosti kao upaljena svetlost. Jer, užas u trenutku

postaje beo, jasan i svetao; jer se tako zbiva upa­

ljivanje svetlosti. Koliko brzo i u trenutku se svet­

lost infikuje oporošću, a to je novi už� vatre, toliko brzo se upaljuje oporost, zastrašena velikom svet­

loŠĆu, �oja u trenutku ulazi u nju, kao da je probu­

đena iz smrti i postaje blaga, živa i radosna, odmah gubi svoju mračnu, tvrdu i hladnu snagu i radosno

se uspinje i raduje se u svetlosti; a njena bodljika, koja je gorčina, trijum[uje od velike radosti u točku koji se okreće.

10. Ovde zapamti! Užas vatre se upaljuje u tvr­doj zebnji u duhu sumpora; onda užas trijumfalno

iskače, a strašni, opori ili duh sumpora postaje od svetlosti tanak i sladak. Jer, jednako kao što od užasa

vatre u nadvladanoj oporosti svetlost ili munja po­

staje jasna i gubi svoj jarosni zakon : tako i oporost

pred infikujućom svetšloču gubi svoj zakon, i od bele

svetlosti postaje tanka i slatka. Jer je u počelu opo­

rost bila sasvim mračna i strašna, zbog svog tvrdog

privlačenja; sada je ona sasvim svetla, jer je izgubila

svoj vlastiti kvalitet i od jarosne oporosti postala je­

dna esencija koja je oštra; a svetlost oštrinu čini

sasvi m slatkom ...

i i . Sad vidi, kada gorčina ili gorka bodljika, ko­

ja je u početku bila tako gorka, besneća i čupajuća kao da je svoje počelo uzela iz oporosti, u sebi dobije

ovu jasnu svetlost i kada kuša slatkoću u oporosti svoje majke: tada je bodljika tako radosna i ne

129

želi da za sebe uzme ništa više, već drhti i raduje se. u svojoj majci, koja je rađa, i trijumfuje kao radosni točak u rođenju. A u ovom trijumfovanju rođenje dobija peti oblik, i odlazi na peti izvor, naime, dra­žestnu ljubav. Kada gorki duh kuša slatku vodu, on se raduje u svojoj majci, krepi se i ojačava, i pokreće svoju majku u velikoj radosti: tada se u slatkom du­hu vode pojavljuje jedan slatki, dražesni izvor; jer se duh vatre, koji je koren svetlosti, koji je u počet­ku bio jarosni užas, sad umilno i radosno uspinje.

1 2 . Ničega tu nema do ljubavnog ćaskanja i ljubavnog milovanja; ovde mladoženja miluje svoju dragu nevestu, i nije ništa drugo do kao kada se u oporoj smrti rađa ljubavni život; a u stvorenju je rođenje života takvo. Od ovog micanja, kretanja ili okretanja gorčine II esenciji oporosti duha vode rođ­đenje dobija šesti oblik, naime zvuk; a ovaj šesti oblik se s pravom zove Merkurius, jer ovaj svoj oblik, snagu i početak uzima u strašnoj oporosti kroz bešnjenje gorčine. J er, M erkurius u uspinjanju sna­gom svoje majke uzima esenciju slatke oporosti i donosi je do vatrene munje od koje se upaljuje svetlost. Tu dolazi do probanja, u kojem jedna snaga gleda drugu i u munji vatre jedna drugu oseća kroz uspln janje, a od micanja jedna drugu čuje, i u esenciji jedna dru.gu uživa, jedna drugu miriše u prijatnom, dražesnom izvoru, koji od slatkoće svet­losti polazi iz esenci je slatkog i oporog duha (koji je od sada duh vode); i sada od ovog šestostrukog oblika u rođenju postaje šestostruko samostalno su­štastvo, koje je neodvojivo, pošto svako jedno rađa drugo i nijedno bez drugog nije i ne može biti,

.pa

izvan ovoga rođenja i suštastva ničega ne bi ni bilo. Jer, šestostruki oblici irnaju, svako od njih, šesto­struke snage essentiam u sebi i odmah je jedna stvar, a ne više stvari; samo što svaki oblik ima svoju sop­stvenu vrstu . Pa, upamti to ovako:

130

1 3 . Iako su li oporosti postali gorč ina, vu t r a, zvuk i voda, a iz izvora vode ljubav ili ulje, odak h ' se pojavljuje ljubav i postaje sjaktava; ipak, oporost zadržava svoje prvo svojstvo, a isto tako gorčina svoje prvo svojstvo, vatra svoje svojstvo, zvuk ili micanje svoje svojstvo, i nadvlađivanje u prvoj opo­roj zebnji (što je okretanje u tebi, ili duh vode) svo­je svojstvo, a izvor dražesne ljubavi koji je upaljen svetlošću i pojavljuje se u oporom, gorkom i od sada slatkom izvoru vode, svoje svojstvo. Pa ipak, to nije nekakvo r azdvojeno suštastvo, već je sve jedno u drugome jedno suštastvo, i svaki oblik ili rođenje uzima svoj vlastiti oblik, snagu, delovanje, uspinja­nje od svih oblika. rl. vascelo rođenje sve zajedno sada naročito zadržava četvorostruki oblik u svome rođenju, kao uspinjanje, silaženje, a zatim kroz točak koji se okreće u oporoj esenciji, koji se kreću popre­ko na obe strane, jednako jednom + , ili kao što bih ja rekao, polaze iz jedne tačke prema jutru, ve­čeri, ponoći i pcx::lnevu. Jer, od micanja, kretanja i ustajanja oporosti u munji vatre nastaje jedan I rođenje; jer se vatra penje povrh sebe, a voda ispod

• • •

sebe, a esencija oporosti poprecuJe.

3. POGLAVLJE

l . Citaoče, ispravno razumi moje pisanje. Mi nemamo sposobnost da govorimo o rođenju Boga, jer ono od kako je večnosti nije imalo svoj početak; sposobnost je naša da govorimo jedino o Bogu naš�m Ocu, šta je i kakav je on, i kako jeste večno rađanje.

2. Iako nam nije dobro što moramo imati strogo, prvo i najprvobitnije rođenje (u kojem su nas nau­ka i saznanje, takođe osećanje i pojmljivost, zah­valjujući đavolu naši praroditelji doveli do prevare i infikovanja): ipak nam je ova nauka potrebna, da

1 3 1

bismo upoznali đavola (koji živi u najokrutnijem rođenju) i našeg vlastitog neprijatelja, kojeg su naši prarodi telji probudili i ostavili u nasleđe (kojeg no­simo II nama i koji smo mi sami).

Iako sad pišem kao da se pretpostavlja neki po­četak II večnom rođenju, ipak to nije tako; već se tako rađa večna priroda, bez početka. Moje pisanje ne treba razumeti na način stvorenja, jednako rođe­nju nekog čoveka (koji j Božijeg podobija), iako je to u večnom suštastvu tako, ali bez početka i kraja. Iako moje pisanje samo dospe do kraja, onda će čo­vek upoznati šta je on, šta je bio II početku, čak kao jedan izvrstan, sveti i večni čovek, koji nikada ne bi saznao vrata strogog rođenja II večnosti, da nije

žudeo za đavolovim infikovanjem i da nije jeo od

onoga ploda od kojeg nije trebalo da jede: zbog

toga je takav goli i puki čovek bio u obličju životi­nje i u nebeskoj odeči božanske snage izgubljen, pa

sada živi II infikovanom Salniteru carstvu đavo­lovom i jede infikovanu hranu. Nužno nam je da upoznamo sebe šta smo i kako se možemo spasiti iz ozbiljnog i strogog rođenja i da kao ponovo rođeni živimo II novom čoveku (koji je sličan prvom čoveku pre pada) u Hristu koji nas ponovo rađa.

4. Iako sad nadugo zborim i pišem o našem pr­vom padu, a onda o preporodu u Hristu takođe, ipak ne dolazim do svrhe i razloga, šta je bio pad i čime smo pokvareni, šta je snaga, od koje Bog sam se gadi, i kako se to dogodilo uprkos zabrani i volji Božijoj. Sta od toga ja razumem? Ništa. Pa kako da izbegnem nešto što ne znam? Ili, kako treba da se prepustim novom rođenju i II njemu da se pojavim, ako ne znam kako ili gde, ili čime?

5. Pa ipak, svet je ispunjen knjigama i zbore­njem o padu i novom preporodu. Ali, u knjigama teologa je najvećim delom opisana samo istorija da se to jednom dogodilo i da treba da se ponovo rodi­mo u Hristu. Ali, šta ja od toga razumem? Ništa

132

do istoriju da se jednom dogodilo i da se opel doj(lI(1 , i da treba da se dogodi.

6. Naši teolozi se i rukama i nogama opiru, sv,m svojim moćima sa podcenjivanjem i omalovažava­njem govore da ne treba istraživati duboki razlog, šta jeste Bog. Ne treba u božanstvo pronicati i istra­živati ga. Zbog čega ću to ja govoriti na nemačkom? Blaćenje je i sramoćenje što se skriva đavo i krije infikovana pakost đavolova u čoveku, što se ne ra­zaznaje ovo dvoje, đavo, gnev Božiji i neposlušna, zla bestija u čoveku.

7. Upravo je to tako: đavo nanjušiva; zbog tog se on brani protiv saznanja njegovog carstva, da bi ostao veliki knez - inače će čovek izmaknuti pred njim. A gde mu je nužnije da se brani nego u praz­nini u koju bi neprijatelj mogao da provali? Teolo­zima on skriva srce, smisao i dušu, vodi ih požudi, oholosti i nemoralu, da se ovi sami prepadaju pred svetlošću Božijom, strahuju i užasavaju se: zato se skrivaju, jer su goli i zavide na one koji gledaju svetlost. A to znači da su laskali đavolu.

8. Ali, dolazi vreme u kojem će svanuti jutarnja rumen dana, u kojem će zla bestija, zlo do te biti ogoljeno i stajaće u velikoj sramoti; jer se presuda bludnici dotiče velike životinje. Zato se probudite, vi deco Božija, i požurite, da vas znamenje velike i zle životinje, koj stavljeno na vaša čela, ne izvodi pred jasnu svetlost: inače ĆJ'te imati veliku pokoru i bićete ismejani! Od sada je vreme da se budite iz spavanja; jer se mladoženja sprema da pozove ne­vestu. Ali, on će doći u svetlosti koja jasno sija. Onaj koji bude imao ulja II voštanici, toga će se voštanica upaliti, i taj će biti gost; a oni koji ne budu imali ulja, tih će voštanice ostati mračne, i spavaće i ostaće

im znamenje životinje, sve dok ne izađe Sunce: u tom će se gadno uplašiti i stajaće II večnoj pokori, jer se presuda izvršuje. Deca Božija će je videti; a oni koji budu spavali, spavaće za sve dane.

133

Rođenje večne prirode je kao smisao u čoveku,

pošto se jedan smisao od. nečega rađa i iz toga besko­

načno širi; ili, kao što se rađa koren drveta, a iz

njega potom stablo i manje grane i izdanci, od jed­

nog korena takođe mnogo korenje i mnoge grane i

izdanci, a sve proizilazi iz prvog jednog korena. Tako

takođe zapamti, kao što je ranije saopšteno: budući

da priroda stoji u šestostrukom obliku, svaki jedan

oblik sad opet rađa iz sebe jedan oblik prema svojoj

vrsti kvaliteta, koji sada u sebi ima kvalitet i vrstu

svih oblika.

10 . Ali, zapamtil Prvi oblik među šest oblika

rađa samo jedan izvor prema sebi jednakome, jedna­

kom istom duhu izvora, a ne prema prvoj majci opo­

rosti, jednako kao što jedan izdanak na drvetu iz

sebe rađa j ednu drugu granu. Jer, u svakom duhu

izvora je samo jedan centar. u kojem se pojavljuje

izvor vatre, a iz vatrene munje svetlost, i jesu u sva­

kom izvoru prvih šestostrukih oblika.

l l . Ali, zapamti dubinu u poređenju! Ja ovako

pretpostavljam: opori izvor u poćelu jeste majka, iz

koje je rođeno drugih pet izvora, gorčina, vatra,

ljubav, zvuk, voda. Sada su oni članovi u njenom

rođenju, i bez njih ne bi bilo ništa do jedna strašna,

mračna dolina, ne bi bilo pokretljivosti, a ni svet­

losti ili života. Ali, pošto je upaljivanjem u njima •

rodena svetlost, oni se rađaju u svome vlastitom kva-litetu, i opet u svome vlastitom kvalitetu rade na ro­

đenju; i opet se u njihovom vlastitom kvalitetu po­

javljuje život, II kojem se opet začinje jedan centar,

i opet se II šestostrukom obliku iz nih rađa život;

ali, više ne u takvoj zebnji kao u počelu, već II ve­

likoj radosti.

l 2 . Jer se izvor velike zebnje, koji je u počelu

pre svetlosti bio u oporosti, od koje je rođena gorka

bodljika, sada u blagom izvoru ljubavi preobrazio u

svetlost iz duha vode, i iz gorčine i bodljike sada

postao izvor i uspinjanje radosti u svetlosti. Zbog

134

toga je od sada munja vatre otac svetlosti, a "vNlost

sija u njemu i jeste jedini uzrok pokretnog rođt'nJu. A rođenje ljubavi, koje je u počelu bilo strašni IZ

vor, sada je Sul ili ulje, radosni izvor, koji navire

kroz sve izvore, da bi u njima ili iz njih upalio

svetlost.

l3 . A zvuk ili jeka u točku koji se okreće sada

se obznanjuje ili navešćuje u svim izvorima, da je

rođeno milo dete. J er. on dolazi sa svojom jekom

pred sva vrata i u svim esencijama, da se zbog toga

u njegovom buđenju kreću sve snage i II svetlosti

jedna drugu vidi, oseća, čuje, miriše i proba. Jer se

svekoliko rođenje naslućuje II oporoj esenciji kao

II svojoj prvoj majci; ali, samo zato što je postalo tako

tanko, ponizno i radosno, čitavo rođenje stoji u veli­

koj radosti, ljubavi, poniznosti i blagosti, i nije ništa

drugo do čisto kušanje ljubavi, prijateljovanje, mio-•

m.irisanje, osluškivanje, blago osećanje, da to još

ne može izraziti ni o tome govoriti ni jedan jezik. Ko­

liko god da nije trebalo da bude radosti i ljubavi ta­

mo gde se usred smrti rađa večni život, II kojem ni­

jedan strah nema svoga kraja, toliko ga i može biti!

l4. U oporosti je, dakle, opet jedno novo rođe­

nje; razumi: tu je oporost u istom rođenju primas, i tu se vatra ne upaljuje prema gorkoj bodljici ili od

pojave zebnje, već je zamašna radost sada centar i

upaljivanje svetlosti; a oporost u svome vlastitom

kvalitetu ima Sul, ulje i svetlost Oca. Zato se kvalitet

rođenja iz izdanka prvog drveta sasvim određuje

prema istom oporom izvoru, a u njemu je vatra

jedna opora vatra, a gorčina u nj. jeste opora gor­

čina, i zvuk je opori zvuk, ljubav je opora ljubav,

ali sve II čistom savršenstvu i II srdačnoj ljubavi i

radosti.

15. I tako prva opora bodljika ili prva gorčina

(pošto je upaljena svetlost, a prvo rođenje stoji u

savršenstvu) iz svog vlastitog kvaliteta rađa jednu

135

esenciju, u kojoj je centar, a u njemu se takođe po.­javljuje novi izvor u vatri ili životu sa vrstom i

svojstvima svih kvaliteta; pa ipak je u ovom novom

izlasku oporost primas u svim oblicima, kao što su:

gorka gorčina, gorka oporost, gorki duh vode, gorki

zvuk, gorka vatra, gorka ljubav; ali sve savršeno u

uspinjanju velikih radosti.

16 . A vatra takođe rađa vatru prema svojstvu

svih kvaliteta: u oporom duhu je opora, u gorkom

gorka; u ljubavi je ona čak uspaljeno upaljivanje

ljubavi, čak vrelo upaljivanje koje izaziva izvrsnu

požudu; u zvuku je vatra koja svetlo zvoni, a u njoj

sve je svetlo i uistinu � azlučuje, jer zvuk u svim

kvalitetima navešćuje sve, kako ustima, tako i je­

zikom, šta je u svim duhovima izvora, koja radost

snaga, suštastvo i svojstvo. A u vodi je to suva vatra.

17. Naročito zapamti o širenju ljubavi: to je naj··

blaži, najdražesniji izvor. Kada rođenje ljubavi opet

iz sebe rodi celo rođenje sa svim izvorim\ prvobitnih

esencija, tako da je ljubav u istom novom rođenju

u svim izvorima primas, da se pojavljuje centar, rađa

se prva esencija, kao oporost, sasvim požudna, sasvim

blaga, sasvim svetla, i širi se za obedovanje svih du­

hova izvora sa srdačnom požudom prema svima, kao

što to čini voljena majka svojoj deci.

18 . A gorčina se ovde s pavom zove radost; jer

je ona uspinjanje i kretanje. Za ono što je ovde ra­

dost nema poređenja, kao kada se čovek iznenada

spašava paklene patnje i premešta se u božansku

svetlost radosti.

19 . Tako čini i zvuk, u kojem je ljubav pTimas:

on u sve oblike donosi radosno poslanstvo rođenja;

isto tako, kao što je prethodno saopšteno, vatra u lju­

bavi u svim duhovima izvora upaljuje ljubav; a

ljubav u svojoj sopstvenoj esenciji ljubavi, kada

primas ljubavi jeste ljubav, pa je to najbliži, naj­

ponizniji, najdražesniji izvor, koji se pojavljuje u

136

svim izvorima i konfirmuje nebesko rođenje I uhl.lIl1 njuje da je to sveto, božansko suštastvo.

20. Sada treba obratiti pažnju na oblik duhu

vode. Kada on rađa sebi jednake, pri čemu je u svo­

me ponovnom rođenju sebi primas i u njemu se budi

centar, što on ipak ne čini u svojoj vlastitoj esen­

ciji, već drugi duhovi izvora: on se drži mirno kao

blaga majka i drugima daje svoga semena da jedu

od njega i da probude centar, da se pojavljuje vatra,

od koje se pokreče život. U njemu vatra nije vrela,

goruća vatra, več hladna, tiha, blaga i slatka; a gor­

čina takođe nije gorka, več hladna, tiha i goneča ili

izviruća, iz čega se u nebeskoj raskoši pojavljuje

obrazovanje, što je jedno očigledno suštastvo. Jer,

zvuk u ovom rođenju takođe izlazi sasvim blago,

sve jednako shvatljivo ili pojmljivo ili, u poređenju,

kao reč, koja postaje supstanca ili pojmljiva suštas­

tvo. Jer, u ovom ponovnom rođenju, koje se zbiva

u duhu vode (a to znači, u pravoj majci ponovnog

rođenja svih duhova izvora), sve postaje jednako

pojmlji vo i supstancijalno; makoliko ovde ne treba

razumeti pojmljivost, več duh.

4 . POG L.'! VLJE

o pravoj večnoj prirodi, to jest. o bezbrojnom ili beskonačnom rađanju rođenja večnog suštastva,

koje je suštastvo svih stLŠtastava, iz kojeg je nastao, rođen i konačno stvoren ovaj svet, sa zvezdama i

elementima, i svime što se kreće, deluje i živi

Ovde moram doskočiti onom gordom i premu­

drom, a koji je u stvari samo bačen du boko II mrak

i ne zna ništa i ne razume ništa o duhu Božijem, i

uteši ti ga zajedno sa požudnim čitaocem koji voli

137

tloga i pokazati vratašca za nebesko suštastvo, kako bi mogao da razume ove spise, pre nego što pređem na poglavlje.

2. Dobro znam da mi moj duh i moja duša kazuju da će se mn ogi ljutiti na prostotu i niskost autorovu, što on hoće da piše o tako visokim stvarima; mnogi će misli ti da on nema moći i da upada u greh i

opire se Bogu i volji njegovoj, jer hoće da zbori i govori o tome šta je Bog . . .

4. Dok je video i iz zapovesti Božije saznao da ako jede od drveta saznanja dobrog i zlog može um­reti i polomiti se, uvek je uobražavao da on više nije dete Božije, stvoreno iz vlastitog suštastva Bo­žijeg, iz prvog principa; umialio je da je on naprosto dete ovoga sveta, dok je video svoju lomljivost i uz to monstruoznu sliku, kakvu je o sebi nosio, padale su mu na um takođe rajske šale, uživanje i radosti, budući da su njegov duh i savršenstvo njegovo iste­rani iz Raja (to jest, iz drugog principa Božijeg, u kOjem se iz večnosti u večnost rađa svetlost ili srce Božije, u kojem Sv. duh polazi iz Oca i Sina). l da više ne živi od reči Božije, to j est, od i u Svetom rađanju Božijem; već je jeo i pio, od sada je rođenje njegovog života stajalo u trećem principu, kao u carstvu zvezda i elemenata: sada je morao da jede i živi od istog (principa ili carstva) snagu i ploda. Tu je mislio da je sve u njemu; razlomljena je bla­gorodna slika Božija, na kojoj mu je đavo svagda pokazivao njegovu slabost i smrtnost, a ni on sam nije umeo da vidi ništa drugo, budući da je bio izašao iz Raja, to j est, iz nesalomivog svetog rađanja Božijeg, u kojem je bio sveta slika i dete Božije, u kojeg ga je Bog stvorio da večno ostane. l da ga mi­losrdna ljubav Božija neće opet ugledati u centru rođenja njegovog života i tešiti ga, mislio je da je odvojen od večnog božanskog rađanja, da više nije u Boga i d a Bog više nije u njemu, da više nije suštastvo njegovo.

138

5. Ali, dražestna ljubav, tojest, rođeni S l Il OClI (ili, kao što bih ja do dovedem do razumevanja, blagi izvor, u kojem se rađa večna svetlost Božija (poja­vila se i opet u Adamu, u centru, počela da cveta

rođenje njegovog života, u petom obliku njegovog

rođenja. Tada je Adam saznao da on nije istrgnut

iz božanskog korena, već da je još dete Božije, i za­

žalio je zbog svog prvog zlog zadovoljstva. Nato mu

je Gospod pokazao biće među zmijama, koje je tre­

balo da uništi njegovo monstruozno rođenje, i trebao

je da se rodi u obliku, formi, moći i snazi monstru­

oznoj tog bića među zmijama, i da opet na silu bude

u Raju, da bude stavljen u sveto rođenje i da opet

jede od verbo domini, i da večno živi, iznad i nasu­

prot svih vrata razjarenosti , II kojoj živi đavo, o

čemu će biti reči kada na to dođe red. 6. Dragi či taoče, zapamti i razmisli dobro o ovo­

me i ne daj da te zavede prostota tvoja! Autor nije ništa više nego drugi; on ne zna i ne može ništa više; ni on nema moć veću od moći sve dece Božije; samo, ipak sagledaj: zašto o sebi misliš na zemaljski način? Zašto se bi d07.lIOljavaš da podražavaš đavola, kao da nisi dete Božije, iz njegove vlastite suštine? Daješ da te svet zaluđuje, kao da si samo neko figurativno poređenje, kao da nisi rođen iz Boga . . .

l l. Ali, antihrist i nije tražio ništa drugo nego da ispuni svoju pohotu u trećem# principu, u ovoj kući od me�a. Zato je ljude zaveo zakonima, koji se ne nalaze ni u Raju Božijem, ni u centru rođenja života, a nisu usađeni ni II prirodi.

1 2. Drago a.te, razmisli: u koliko je moći i snazi, u čudima i delfma duh Božiji u reči i delu išao u vreme apostola, i potom, pre nego što je antihrist proizveo duh vlastite oholosti sa svojim zakonima i mudrošću elemenata, i smestio se pod svetsko i mesno okrilje, samo zato da bi iskušao svoju sop­stvenu pohotu i štovanje! Tada su verne reči Hristo-

139

ve (koji čoveku nije dao nijedan zakon, već samo

zakon prirode i zakon ljubavi, koji je njegovo vlas­

tito srce) njemu, Antihristu ili protivniku Hristovom,

knezu u lrećem principu, morale da budu pokrivač;

to su morali biti glasovi iz Mojsijeve knjige, i čovek

se nagovarao na oholost, da ima božansku silu na

Zemlji, au svojoj zaslepljenosti nije znao da se Sv.

duh ne da sputati . . .

15. Zato sam hteo da te opomenem i naročito da

te uputim da II ovim visokim stvarima ne gledaš na

meso i krv, ili na mudrost sveta visokih škola, več

da misliš da je ovu nauku sam Bog usadio prvom i

poslednjem, u svim ljudima, i da ne treba mnogo pa

da opet dođeš sa izgubljenim sinom ocu, da će te on

prihvatiti kao voljenog sina i obući ćete u novu ha­

ljinu plemenite device Sofije i na ruku ti staviti

pečatni prsten duše; a u toj haljini {novog ponovnog

rođenja imaćeš moć da zboriš o večnom rođenju

Božijem.

16. Ako ono nisi dosegnuo, a hoćeš mnogo da

brbljaš o Bogu: onda si lopov i ubica, i ne ideš ka

vratima tora Hristovog, već se penješ drugde sa an­

tihristom i lopovi ma u toru, i hteo bi samo da ubijaš,

pljačkaš, da traži poštovanje i pohotu za samoga sebe,

i daleko si od carstva Božijeg. Neče ti pomoći umeće

tvoje, umeće visokih škola; tvoje smeštanje u veli­

kom uvaženju sa blagonaklonošću ljudi jeste tvoj

otrov; sediš na stolici kuge i puki si sluga antihrista.

Da si novorođeni i da učiš iz svetoga duha, bilo bi ti

drago i prijatno sedište Bog, a tvoje ovčice bi čule

tvoj glas, i napasao bi ih i dovodio arhipastiru Isusu

Hristu. Bog će ih iz tvojih ruku iskati. Zato razmisli

šta učiš i šta o Bogu zboriš bez saznanja njegovog

Svetog d uha, da ne pronađu da si postao lopov.

17. Večno rađanje je nepoćeto rođenje i nema

ni broja, ni kraja, a njegova dubina je neizmerlji­

va, i veza života je neraskidiva. Duh zvezda i ele-

140

menata to ne može zreti, a još manje dokUČI l l , on to samo oseća i zri sjaj u duševnosti, koja ne kolama vozi duše, a vozi ih u prvom principu, na njenom

vlasti tom sed ištu u rađanju Oca; jer je ona iSlO su­

štastvo, sasvim neobrađeno bez tela, a ipak ima for­

mu tela u svome vlastitom duhovnom obliku: ona

saznaje i gleda u svetlost Boga Oca, koja je njegov

sjaj ili Sin, ukoliko je ponovo rođena u svetlosti

Božijoj. II večnom rođenju, u kojem živi i večno

ostaje . . . 23. Ako podigneš svoj um i svoju duševnost,

i ako se voziš na kolima duše, kao što je gore sao{r

štena, i ako zriš sebe sa svim stvorenjima i misliš,

kako je rođenje tvoga života nastalo u tebi, i svet­

lost tvoga tela, da možeš sa neke kupice gledati

Sunce, a zatim i bez Sunčevog sjaja kroz svoju ima­ginaci ju, na veliku daljinu, dokle ne mogu dosegnuti

oči tvoga tela, pa pomisli onda, šla može biti uzrok

tome što si umniji od drugih stvorenja - budući

da možeš da istražuješ sve stvari, šta je U svim stva­

rima - i što možeš da umuješ od čega su po počelu

elementi, vatra i vazduh, kako to da je vatra u vodi

i u vodi se r ada: onda ćeš doći na to šta je Bog i

šta je večno rođenje, i da si ti rođen iz Boga.

24. Jer, vidiŠ, osećaš i čuvstvuješ da sve ove

stvari moraju imati još jedan viši koren, iz kojeg

su postale takve, koji nije pred oćima, već je skri­

ven; naroči to ako posmatraš zvezdano nebo, koje ta­

kvo kakvo jeste traje i ne menja se, moraš misliti o

tome iz čega je ono proizišla i da takvo stoji i ne

lomi se, niti propada ispod ili iznad sebe, makoliko

da nije ni gore, ni dole. Ako sada pomisliš šta sve

to drži i iz čega je postalo: naći ćeš večno rođenje,

koje nema početka, i naćićeš počelo prvog principa,

naime, kao večnu nerazrešivu vezu; a u drugima ćeš

videti odvajanje, da je iz prvog postao materijalni

svet sa zvezdama i elementima, koji u sebi ima kraj-

141

nji i treći princip. Jer ćeš II carstvu elemenata u svim stvarima naći jedan uzrok, zašto ili kako to može da se rodi i da goni. Ali, nećeš naći prvi uzrok, iz čega je to tako postalo; zato su dva različita principa: jer ćeš u onome što je vidljivo nači lomljivost i do­značeš da to ima početak dok uzima svoj kraj.

25. Kao treće, II svim stvarima ćeš naći veli-• • • • • •

čanstvenu snagu, koja je svake stvan ZIvot, rascen]e i uspinjanje, i u tome ćeš oseti ti njenu lepotu i blago činjenje, od kojeg se kreće. Pogldaj sad na neku trav­ku ili na drvo, i posmatraj, šta je njihov život, od kojeg rastu: naćićeš u počelu oporo, gorko, vatru i vodu. Iako ove četiri stvari rastaviš i ponovo ih spojiš, nećeš videti raŠĆenje i nećeš ga osetiti, nego će ostati mrtvo, kakvo je oci njegove samosvojne maj­ke koja ga na početku rađa i odvaja; pritom ćeš mnogo manje osetiti miris, njegove boje takođe.

26. Tako ćeš videti da je svugde jedan večni koren koji sustvuje. Pa, i ako mogneš da osetiš boje i rastinje, ipak nećeš moći d a osetiš miris i snagu, i naučićeš da u počelu mirisa i ukusa mora biti neki drugi princip, da nije sama panjina; jer ovaj princip svedoči o svetlosti prirode.

27. Pogledaj pak dalje, na ljudski život! Vide­ćeš, pojmićeš i saznaćeš svojim zrenjem ništa više do meso i krv; po tome s i jednak drugim životinja­ma. Drugo, naćičeš elemente, vazduh i vatru, koji u tebi određuju kvalitet, a to je život životinje; jer svaka životinja i h ima u sebi, vazduh da oseća· i da se ponovo rađa, kao i sve biljke, lišće i trava. Ali, načičeš da u ovome nema razuma; jer, iako u njima zvezde određuju kvalitet i daju im smisao, to je samo smisao da se hrane i množe, jednako svim ži­votinjama.

• • • 28. Jer su same zvezde nemuste l nemaju saz-nanje, ni osećanje. Samo što j e njihovo svekoliko de­lovanje u vodi probilo izviranje, a u tinkturi krvi us-

1 42

pinjanje, gledanje, osećanje, slušanje i kusunJ(' Hil:!. misli odakle d olazi tinktura, u kojoj se pOjuv ijuJI' , blagorodni život, da od oporog, gorkog i vatre postUj" slatko? I nećeš nači nijedan drugi uzrok do sv{'l lost. Ali, odakle dolazi svetlost, da u nekom mrač­nom telu sija? �Hoćeš li reći: od sjaja Sunca? Pa, šta onda sija u noći i vodi tvoja čula i tvoj razum, da vidiš zatvorenih očiju i znaš šta činiš? Sada ćeš kazati: vodi me blagorodna duševnost. Da, tačno ta­ko; ali, odakle duševnosti njeno počelo? Sada ćeš kazati� čula pokreču duševnost. I to je tačno. Ali, odakle dolazi ovo dvoje? Sta j e njihovo rođenje ili proizilaženje? Zašto to nije i u životinja?

29. Moj dragi čitađh, ako možeš, ovde se pri­makni i pogledaj u telo, i nećeš naći ništa. Traži jednako u dubinu, traži u stenama, traži u elemen­tima traži u svim stvorenjima, u biljkama, drveću, ,

u metalima; traži jednako na nebu i na Zemlji: ne­češ naći ništa.

30. Sad češ reći: pa gde moram tražiti i nač i '? Dragi čitaoče, za to ti ne mogu dati ključ; samo što hoću da te uputim gde ćeš njega naći: ključ leži kod jevanđeliste Jovana, pogl. 3, 5, i znači: morate se nanovo roditi kroz vodu i Sveti duh. Isti taj duh jeste ključ. Kada ga dobiješ, uzmi ga i idi pred prvi princip, iz kojeg je stvoren ovaj svet sa svim stvore­njima, i otključaj prvi koren, iz kojeg su postale stvari koje se vide i koje se čuvstvuju.

3 1 . Onda ćeš reći: to je jedino Bog i on je duh, i sve stvari je stvorio iz ničega. Da, tačno tako; on je duh, i pred našim očima j e kao ništa. Zato ga nismo upoznali u stvaranju, nismo o njemu ništa znali: da nije bio od večnosti, ništa ne bi ni bilo stvoreno.

32. Sta misliš, međutim, da je bilo pre vremena ovoga sveta, iz kojeg su postali Zemlja i stene, i isto tako zvezde i elementi? Bio je to koren istog onoga

1 4 3

iz čega je to postalo. Ali, šta je koren ovih .t.vari?

Pogledaj, šta nalaziš u ovim stvarima? Ništa drugo

do vatru, gorčinu, oporost; a to je samo jedna stvar,

i iz ove stvar i su rođene sve stvari. Ali, pre vremena

sveta bio je samo jedan duh, pa u ovim trima oblici­

ma još nečeš naći Boga. Cista božanstvo je svetlost,

koje je nepojamno, uz to se ne može osetiti, a sve­

moćno je i od svih je snaga.

33. Pa, gde se nalazi Bog? Otvori tvoju blago­

rodnu dušu i pogledaj, istražuj dalje! Ako je sam

Bog dobar, odakle dolazi zlo? Ako on sam jest život

i svetlost, a sveta snaga, kao što je to neosporno

istina: odakle dolazi gnev Božiji, đavo i njegova

volja, isto tako paklena vatra; odakle je njeno prvo

stanje? Ako pre vremena sveta nije bilo ništa do

jedino Bog, a on je bio i jeste duh i ostaje u več­

nosti: iz čega je onda postala prva materija za zlo?

Jer, mora da je bila neka volja u duhu Božijem da

rodi izvor gneva. Tako upravlja um.

34. Spis 2 Petrov, 2, 4. Ep. Jevr. 6, pak kazuje,

da je đavo bio sveti anđeo; a zatim psalm 5, 5, i 45, 8: Ti nisi Bog koji želi zlo; i u Jezek. gl. 33,

1 1 reci im: tako bio je živ, govori Gospod Bog, nije

mi milo da umre bezbožnik! Takvu strogu k_u

đavolu i grešniku izriče Bog, da ne želi da ih uzme.

35. Pa šta je onda pokrenulo đavola da postane

gnevan i zao? Sta je prva materija II njemu, ako je

on stvoren od prvobitnog večnog duha? Ili odakle je

počelo pakla, u kojem će đavo večno ostati, ako ovaj

svet sa zvezdama, elementima, Zemljom i stenjem na

kraju treba da propadne? 36. Ovde, dragi čitaoče, otvori tvoje oči duše i

znaj, da nijedna druga muka neće mučiti njega do

njegova vlastita muka u njemu; jer je to njegov

pakao, iz kojeg je načinjen ili stvoren; a svetlost

Božija je njegova večna pokora. Zato je on neprija­

telj Božiji, što više nije u svetlosti Božijoj.

144

37. Ovde ne možeš dalje potezati da ic BOK don,-o nelru materiju iz kojeg je stvorio đavola. Jer bl ,,­

đavo opravdao da ga je Bog načinio zlim. ili iz zl('

materije. Jer ga je stvorio ni iz čega, samo iz svoj(1 vlastite puke suštine, kao i druge anđele, kao što

stoj i napisano: od. njega, kroz njega i u njemu su • • •

sve stvari, i samo je njegovo carstvo, snaga, mac l

gospodarstvo od večnosti do večnosti; i sve je II nje­

mu kao što stoji u Sv. pismu. A da nije tako, ne bi

se đavolu, kao i čoveku, pripisivao greh: ne bi oni

bili večni i u Bogu i iz samoga Boga.

38. Jer se nijednoj stoci ne pripisuje greh, koja

je stvorena iz neke materije; jer njen duh ne doseže

prvi princip, većpočinje u trećem, u carstvu eleme­

nata i zvezda, u lomljivosti, i ne dotiče božanstvo,

kao đavo i duša čovekova .. . •

42. Zato, ako hoćeš da misliš o Bogu ili da zboriš

o njemu, onda moraš misliti da on sam jeste sve; i

moraš dalje posmatrati tri principa, u kojima ćeš

naći šta je Bog; naćićeš šta je gnev, šta jc đavo,

šta je pakao, šta je greh, šta anđeo, čovek ili životi­

nja, i kao što sledi odluka, iz koie je sve tako postalo:

naćićeš stvaranje sveta

43. Samo, čitaoče, ja ću te verno opomenuti:

ako nisi na putu izgUbljenog sina koji se ponovo

vraća ocu, onda nemoj čitati moju knjigu; inače će ti

presesti. Jer, đavo neče otPOČinuti da te sneveseli;

jer pred decom Božijom on u ovoj knjizi stoji sasvim

go i razgolićen; srami se jednako kao i čovek koji je

zbog zla čina stavljen pred ljude da ga pljuju. Zato

se opomeni; ako ti je milo trošno meso, ne čitaj

moju knjigu; ako ne poslušaš i spopadne te nesreča,

sam ću biti nevin, i krivnja će biti do tebe. Jer,

ono što ovde saznajem pišem sebi za memorijal; 44. Jer dok god u vasceloj prirodi ne možemo

da nađemo ništa da bismo mogli da kažemo: to je

Bog, ili ovde je Bog, iz čega bismo mogli da zaklju-

145

čimo, da je Bog jedno tuđe suštastvo (a on sam

svedoči da njegovo carstvo i snaga njegova sustvuje

od večnosti do večnosti, a on se sam takođe naziva

Ocem; a sin se rađa iz očevih bedara): dotle ga

moramo tražiti II počelu, II principu, iz kojeg je

rođen i stvoren svet. I ne možemo kaza ti ništa drugo

do da prvi princip jeste sam Otac.

45. Ali, sada II počelu nalazimo najstrože i naj­

strašnije rođenje, kao oporo, gorko i vatru. Tu ne

možemo kazati da je to Bog, a ipak je unutrašnji

prvi izvor, koji je II Bogu Ocu, prema kojem se on

zove gnevnim, ljubomornim Bogom; a isti izvor (kao

što nalaziš u prva tri poglavlja o počelu večnog ro­

đenja) jeste prvi princip i jeste Bog Otac u svome

poreklu, iz kojeg se počeo ovaj svet .. .

48. Ovde ću pokazati prvi princip, iz kojeg

p:>Činju sve stvari; i moram govoriti tako kao da

je jedno mesto ili odeljeno suštastvo, da je jedan

takav izvor. samo na kraju, da se razume prvi

princip. da bi se razumela i saznala večnost. i isto

tako gnev Božiji, greh, večna smrt mraka - tako

nazvana od vremena ugasnuća svetlosti - kao i

paklena vatra i đavo.

49. Sada ću pisati o drugom principu, o jasnom,

čistom božanstvu, srcu Božijem.

50. Kao što je gore saopšteno, II prvom principu

je oporost, gorčina i vatra, a ipak to nisu tri stvari,

nego jedna, i jedna rađa drugu. Oporost jeste prvi

otac: on je strog, sasvim oštar i privlači sebi, a

isto privlačenje jeste bodljika i gorčina, koja ne

može da otrpi oporost i ne da se zarobiti II smrti;

već bode i bukti kao jarosno suštastvo, a ipak ne

može od svoga sedišta. Onda postaje jedna užasna

zebnja, koja ne nalazi mira; a rođenje stoji jednako

nekom točku koji se okreće, bodući i goreći tako

čvrsto, jednako nekom bezumlju, koje oporost više

ne može da trpi, već sve više j čvrŠĆe privlači, jed-

l46

nako kao kada se jedno o drugo protrljaju kUII"'" I

gvožđe; odatle se pojavljuje razroka munja vatrtl, k( ja onda gleda na oporost, zastrašuje je i pada nu

uznak, jednako kao mrtva ili nadvladana. I kada

munja vatre dođe u svoju majku, oporost, i nađe

je tako nadvladanu i blagu, munja vatre se veoma

zastraši i u nadvladanoj oporosti u trenutku postaje

bela i svetla.

51 . Kada oporost u sebi dobije ovu svetlu, belu

svetlost, ona se toliko zastraši da pada nauznak jed­

nako kao mrtva, širi se i postaje sasvim tanka nad­

vladana. Jer je njen vlastiti izvor bio mračan i

tvrd; sada je on svetao i blag, zbog čega je baš kao

umrtvljen, i sada je duh vode.

52. Rođenje tako dobija svoju esenciju, od opo­

rosti oštru, od svetlosti slatku, koja se tanko širi. A •

kada munja vatre dođe u svoju majkU i nađe je

tako t,mku, slatku i svetlu, ona gubi svoj zakon u

određivanju kvaHteta i ne ide vi�e II visinu, više

ne čupa i ne besni, takođe više ne bode; već ostaje

II svojoj majci i gubi svoj vatreni zakon, drhti i

raduje se u svojoj majci.

53. A u istom radovanju u izvoru vode pojavlju­

je se dr8Žestni izvor neistr8Žive ljubavi, i jeste

drugi princip koji se tu pojaVljuje. Jer svekoliko

rađanje sada čak dopada jedne srdačne ljubavi, jer

oporost voli samo svetlost, zato što je ona tako

puna miline i lepa. Jer iz iste prijatne miline postaje

ljubav tako slatka, radostna i ponizna; a gorčina

voli oporost, da više ne privlači mračno i tako stro­

go sebi, več je slatka, blaga, čista i svetla.

54. Ovde je do ukusa što svako jedno kuša drugo,

i u velikoj požudi i kvaluje drugo, da nigde nije

nićega drugog do čistog voljenja. Sada se oporost

tako raduje u svojoj majci i ojačava se u njoj, od

velike radosti pojaVljuje se u svim esencijama i navešćuje milo dete drugom principu, da je ono

147

rođeno; a poiro sve e5mcije peze Da dete i raduju mu se, od čega nastaje sluh, koji je šesti oblik,

točak rođenja trijumfuje. A u ovoj velikoj radosti

rođenje više ne može da se sužava. već izlazi,

talasajući se sasvim radosno; i sada svaka esencija

opet rađa centar u drugom principu.

55. Ovde dolazi do neistražive raznovrsnosti; jer

duh koji talasa i pojavljuje se iz prvog i drugog

principa sve konfirmuje i potvrđuje; i u vascelom

rođenju je kao neko rašćenje ili raznovrsnost u

jednoj volji; a rođenje ovde dobija sedmi oblik,

naime kao raznovrsnost u jednom suštastvu ljubavi.

A u ovom sedmom obliku stoji Raj ili carstvo Bo­

žije, ili neizbrojivo božansko rođenje iz jednog

suštastva u svim suštastvima.

56. Ma koliko ovde ljudski jezici mogli da pri­

povedaju i da istražuju ovu dubinu, nema tu ni

broja, ni kraja; pa ipak, u stanju smo da govorimo

o tome, kao deca o svome ocu. Ali nas istraži vanje

svekolike dubine turbira, jer sam Bog ne zna ni

početka, ni kraja u njemu . . .

5. POGL.IJ. VLJE

o trećem principu ili sazdavanju materijalnog sve­ta, zajedno sa zvezdama i elementima, gde se jasni­

je razumeju prvi i drugi princip

l . Premda požudnom čitaocu ne mogu biti do­

voljno razumljiv i premda sam čitaocu koji ne boli

Boga sasvim nemušt, jer se večna nerazrešiva veza

ne razume brzo ili lako, II ovome stoji suštastvo

svih suštastava; ali je požudnom čitaocu nužda da

samoga sebe posmatra s velikom ozbiljnošću, šta

je i odakle mu dolaze njegov um i čula, u čemu će

naći saobramost Božiju, a tako će naročito proniknu-

148

•

ti i saznati šta je njegova duša, koja je jtOdun Vt'(ol1l, nesalomivi duh.

2. Ali, do saznanja triju principa čitalac nt'

može doći bliže ili pre (ako je rođen iz Boga) negu

što posmatra novo rođenje, kako se duša kroz lju­

bav Božiju nanovo rađa u svetlosti, kako se ona iz

tamnice mraka zahvaljujući drugom rođenju preme­

šta u večnu svetlost. I ako sad posmatraš ovaj mrak,

u kojem je ona morala biti izvan novog rođenja, i

ako zatim posmatraš (kao što pismo kazuje i tako­

đe daje iskustvo svakome ko pada u gnev .Božiji, a

postoje i užasni primeri) kako duša u sebi samoj mora

da trpi neprijateljsku patnju u svome samosvoj­

nom rođenju života, sve dok je u gnevu Božijem.

i zatim, kako se ponovo rađa, u njoj se pojavljuje

zamašno velika radost: onda ćeš jasno i razgovetno

naći dva principa, i uz to Boga, Raj i carstvo ne­

besko.

3. Jer ćeš u korenu počela duha duše u njcmu

samom, u s upstanci duše naći večno rođenje i n -

raskidivu večnu vezu, najstrašniji, najneprijatclj­

skiji izvor, u kojem je ona jednaka svim đavolima,

izvan svetlosti Božije, u kojem stoji njen večni izvor.

jedno neprijateljstvo u njemu samom, volju suprot­

nu Bogu : da se ne voli ništa dobro ili milo, uspi­

njanje oholosti u moći vatre, gorku jarost suprotnu

raju, Bogu i carstvu nebeskom, takođe sve tvore­

vine koje se dižu u drugom i trećem principu, kao

što to čini gorčina u vatri.

4. Načičeš, naprotiv, ako se ona nanovo rađa u

svetlosti Božijoj, kao što to pismo apsolutno poka­

zuje, i kao što iskustveno saznaje novorođeni čovek

sam, da je duša ponizna, blaga, prijatna i miline puno

suštastvo, koja trpi svako nošenje krsta i proganja­

nje, koja telo čuva od bezbožnoga puta, koja ne

sudi o sramoti đavola i ljudi, koja svoju veru, pou­

zdanje i ljubav stavlja u srce Božije, koja je čak

149

radosna, koja se hrani rečju Božijom, u kojoj je

rajski smeh i trijumf, koju đavo ne može da dotakne;

jer ona u svojoj vlastitoj supstanci, u kojoj ona na

način stvorenja stoji u neraskidivoj vezi u prvom

principu, prosvetljena svetlošću Božijom, i sveti

duh (koji polazi iz večnog rođenja Oca u srcu i

svetlosti srca Božijegl, koji takođe u njoj polazi i

potvrđuje je kao dete Božije.

5. Zato se sve što ona čini događa u ljubavi

Božijoj dok živi u svetlosti Božijoj. Đavo je ne može

videti, jer mu je zatvoren drugi princip) u kojem

ona živi, i u kojem stoje Bog i carstvo nebesko, i

anđeli i raj), i jer ne može da dosegne drugi princip.

6. U ovom razmatranju češ naći šta ja razumem

pod principom; jer princip nije ništa drugo do novo

rođenje, novi život; uz to, nije više nego jedan prin­

cip, jer je u njemu večni život, to jest večno božan­

stvo: a ono se ne bi pokazalo da Bog u sebi samom

nije sazdao stvorenja, kao što su anđeli i čovek, koja

razumeju večnu neraskidivu vezu i kakvo je rođenje

večne svetlosti u Bogu.

7. U ovome se tako razume kako je božansko

suštastvo delovalo u božanskom principu u korenu

prvog principa, koji je rodilja u večnom rođenju

II limbu, ili najprvotnijem duhu vode, čijim su

delovanjem najposle postali Zemlja i stene. Jer je

u drugom principu, kao u svetom rođenju, sam duh,

svetlost i život, i večna mudrost: ona je delovala u

večno nemuštoj i nerazumnoj rodilji, kao u svome

vlasništvu pre počela svetlosti; iz toga je postala

mračna prašina, koja je u uzdizanju Lucirerovom,

kada mu je oduzeta svetlost Božija, i kada je bila

upaljena jarost izvora vatre, postala tvrda materija,

kao stena i zemlja; iza toga je usledilo sakupljanje ,

zemlje, i objavljeno pljuvanje Lucifera sa njegovog

trona; i usledilo je stvaranje trećeg principa, a on

je bio zatvoren u trećem principu kao zatvorenik,

150

koji sada čeka na sud Božiji. Iako to što JI' 1)10

zatvoren između raja i ovoga sveta njemu nik moglu

da bude sramota, poruga i gnušanje, i iako ništa

nije poimao, neka se o ovome razmisli.

8. Ali, ovde ćemo sada govoriti o trećem prin­

ci pu, kao o početku i rođenju ovoga sveta; kada se

posmatra koren rodilje (budući da svaki princip

jeste jedno drugo rođenje, ali ne iz nekog drugog

suštastva): onda ćemo naći da je II prvom principu,

II nerazrešivoj vezi (koja je u sebi samoj nema i nema

pravi život, već je izviranje pravog života, rođeno

kroz duh Božiji koji talasa, čije je počelu u prvom

principu od večn osti , l o t drugom principu večno

izlazi kao u rođenju srca ili Sina Božijeg) zatvoren

matriks rodilje, koja je u počelu oporost, a u svetlosti

blaga majka duha vode. Tako sada jasnije pred oči­

ma vidimo i nalazimo kako je duh Božiji svagda

delovao u matriksll, tako da JI.' IZ nepojmljivog ma­

triksa, koji je samo jedan duh, postala pojmljiva

i vidljiva voda.

9. Kao drugo, II zvezdama i na vatrenom nebu

razgovetno vidiš odvajanje, kao što je II večnom mat­

riksu večno odvajanje; jer vidiš kako su iz jedne

majke rođeni zvezde i vatreno nebo sa vazdušnim, i

isto tako vodenim i zemaljskim nebom. Budući da oni

jedno u drugome određuju kvalitet, a rođenje ovog

suštastva je jedno u drugome, a takođe je jedno dru­

gog škrinja i držač, a ipak nemaju jednostruko od­

ređivanje kvaliteta. Tako II ovome saznaješ odva­

janje, kao što večni matriks u sebi ima odvajanje,

kao što je ranije saopšteno u pogl. 3, o večnom ro­

đenju one četiri zebnje, pošto se između oporog i

gorkog rađa vatra, a u munji vatre svetlost; a

svaki jedan izvor zadržava svoj zakona.

1 0 . Tako razumi, pošto je duh Božiji pokrenuo

ovaj matriks, otada ovaj matriks deluje; a u upa­

ljivanju duha Božijeg u petom obliku matriksa po-

151

•

javilo se vatreno nebo zvezda. koje je istinita quinta essentia, rođena II petom obliku matriksa, na kojem

je mestu počela svetlost. a iz nje najposle rođeno

Sunce. sa kojim se pojavio treći princip. i koje je sad II trećem principu život i razdvajaje II matriksu

života svih života II ovome loco. Jednako kao što srce

Božije na rajskom nebu II nematerijalnom nebu i ro­

đenje razdvaja večnu snagu Božiju, II kojoj se večno

pojavljuje život. i u kojoj uvek sija večna mudrost...

1 1 . Na taj način onda sve opet ostaje od trećeg

principa II prvom matriksu; samo što ono što je

sakupljeno u ovom principu. i što počinje iz rajskog

neba i drugog principa. kao što je čovek. ostaje već­

no II matriksu. Blago onome ko je II ovome vremenu

dosegao rođenje drugog principa i u njemu je

ponovo rođen! Ali, ako nije, onda će večno ostati

II matriksu; i neće dodirnuti svetlost Božiju.

1 2. Dobro pak znam da u neku ruku ovde i neću

čitaocu biti samo nerazumljiv i nemušt, već da ću

biti i jadan dok sam pisao o majci. u kojoj stoji

rođenje božanskog suštastva; a sada pišem kako je

ovaj matriks nemušt i narazumljiv. iz kojeg je ta­

kođe rođen nerazumljivi princip, kao što je takvo

što pred očima, da na ovome svetu, ni II zvezdama,

ni II elementima nema razuma; isto tako u svim nje­

govim stvorenjima se može odrediti kvalitet samo

jednog razuma, može se hraniti i množiti, kao što

je matriks sam po sebi.

13 . Zato znaj. da je matriks u drugom principu.

matriks koji ipak u prvom razlogu i večnom korenu

i.ma taj princip. samo puki večni. blagi duh bez

početka. koji nema takvu vatrenu. nepodnošljivu

svetlost, već je sve prijatno i puno miline, a večni,

najprvobitniji matriks se ne saznaje; već blaga svet­

lost srca Božijeg sve čini radostnim i punim miline.

14. Otuda je i duh. ako polazi od blagog ma trik­

sa, sveti duh: a Bog stanuje u sebi samom, i naziva

152

se gnevnim. ljubomornim Bogom. premu nuJprvo bitnijem matriksu. koji se ne pokazuje u ruju. u čoveku je još na početku zabranjeno da jede od ploda najprvobitnijeg matriksa, zlo i dobro. Pn. ako čovek nikada ne bi saznao najprvobitniji matri­ks. ne bi ni zamišljao i jeo od toga ploda. jer bi ga matriks brzo ščepao i držao zatvorenog, i u njemu bi određivao kvalitet. hranio ga i negovao kao što

• •

Je to od sada pred očima. 15. Znaj. dakle. da drugi princip drži u rukama

i onda je samo razum i mudroot, i samo II njemu j; • • • svemoc: a ovaj Je treći princip vlasništvo drugog.

mje odVOJen. već svagda u njemu sustvuje. pa ipak Je Jedno rođenje menju njima . . .

1 6. A Bog j e rodio treći princip da bi se očitovao s materijalnim svetom. Pošto je u drugom principu rocho u rajskom svetu anđele i duhove, oni su u trećem principu razumeli večno rođ nje. a mudrost i svemoč Božija su u njima mogli da se ogledaju dok je njihova imaginacija bi la smc§tena II sarno� srcu Božijem; u kojem obliku su mogli da ostanu u raju i anđelima. Đavoli koji to nisu učinili, nego su �islili �a se uspinju u matriksu i u velikoj moći lznad raja i svekolike anđeos\se _oblasti. ispali su • •.. . _ _ o

zbog toga iz raja i isterani su iz njihovog loco u'" neku llskost, tako da ih zatvorenima drži matriks ovoga sveta.

1 7. Jer je locus ovoga sveta bilo njihovo anđe­osko kraljevstvo. dok su bili u loco ovoga sveta u raju i u carstvu nebeskom.

18. Nije nam moguće da govorimo. ma koliko to hteli, o rajskom, a onda i o principu ovoga sveta

• • •

o njegovo] snazi i čudesnom rođenju, kao što govo-ri božanska i večna mudrost; jer se dubina studenca ne može pojmiti ni u jednom duhu. pa bio to anđeo ili čovek; zato nebrojeno, večno rođenje i mudrost čine divnu, večnu radost. Ovu nebrojenu mudrost

153

- -

i ovu snagu, ako to opažamo, čovek takođe saznaje

II trećem principu. Ako posmatramo zvezdano nebo,

elemente, isto tako stvorenja, drvo, biljke i travu

takođe, onda u materijalnom svetu vidimo poređenje

rajskog, nepojmlj ivog sveta. Jer ovaj svet potiče

iz prvog korena, II kojem stoje oba sveta, materijal­

ni, a onda i rajski, duhovni svet, koji je neprolazan

i bez početka.

19. Ako pak promišljamo i mislimo poreklo ona četiri elementa, onda ćemo jasno naći, videti i ose­ti ti II nama samima poreklo; iako smo ljudi, a ne

životinje, puni smo pakosti i osporavamo Boga i

matriks ovoga sveta. Jer se poreklo saznaje u ljudi­

ma kao u dubini ovoga sveta: iako se neprosvetlje­

nom čoveku priviđa da bi i on trebalo da govori o

počelu vazduha, vatre i Zemlje, isto tako o zvezda­

ma, treba smatrati da mu je to nemoguće, jer lebdi u

svojoj sopstvenoj majci, a neće da je upozna, a ne

dopada mu se to što· mora da zna; ali, zbog toga

što nas je ut uvalio pad Adamov, velika nam je

nužda znati da umaknemo skotskom čoveku, i da

živimo II pravom čoveku .

20. Ako pak otvoriš tvoje oči duše, videćeš kako

je voda II vatri, i ulučuje se sevanju na sušu; a ipak nema vatre, koja je istrajna, pa ćeš dokučiti da

je istinosna vatra ona koja upaljuje kuće i sagor:eva ih. Takođe ćeš videti kako svugde izlazi velika sila

vazduha, i kako je jedno II drugom; uz to �eš videti, kako se voda rađa u oluji.

21. Ovde pak nećeš naći ovaj koren: moraš gle­dati samo u matriks, pošto se on sasvim pokazuje i

saznaćeš ga II svim stvarima; jer matriks ovoga sveta stoji u večnom matriksu, iz kojeg počinju raj i nebo.

22. Pa, kako j e večni matriks jedno izlazeče rođenje, i II počelu je oporo, mračno, tvrdo i strašno: tako ćeš videti da kada duh Božiji upali unutrašnji

154

matriks, onda on počinje da deluje i d u 'KI I ,-(1uJ'­kvalitet.

23. Jer, najpre je u počelu oporost, koju P' Iviti či, obuhvata, zamračuje i stvara oštru hladnoću A

. gor

.. čin� ne može da podnese privlačenje, J{'f

p�lvlacenJe u hladnoči stvara bodljiku gorčine, koja besnl l brani se od tvrde smrti; ali, zato što ništa ne • • • moze umaCI oporosti (jer je ona tome majka u kojoj stoji), bodljika besni sasvim užasno. kao d� bi htela da rasprsne oporost, probada iznad sebe i • • poprecu]e se, a ipak ne nalazi mira, sve dok rođenje oporosti ne dopadne u strašno, užasno suštastvo, jed­nako nekom duhu sumpora sasvim ljuto, koje se tvrdo bode u sebi, kao točak koji se okreče, a gorčina se pen

.]e sasvim brzo, odakJe postaje razroka munja,

od kOle se užasava mračna oporost, pada nauznak kao nadvladana. A kada gorčina toliko nadvlada maj�u, i nađe se bezmalo polumrtva ili blaga, ona se uzasava mnogo više nego majka; al i zato što se UŽas dešava II oporoj majci, koja je sad polumrtva i blaga, gorčina svoj strašni zakon i postaje bela svetla i jasna; i jeste upaljivanje ili rođenje vatre

'

kao što je ranije pomenuto.. . '

6. POGL.4. VU E

o odvajanju u stvaranju u trećem principu

l . Na taj način pak počinje odvajanje i izlazak u trećem principu ovoga sveta, kada se pojavilo zvezdano nebo, i kada svaka zvezda u sebi ima na­roči to svojstvo i oblik (pošto se u svakoj zvezdi • • • pnmecuJe naročit centar, tako da je svaka učvršćena i svoj majstor, i svaka vlada II matriksu ovoga sveta određuje kvalitet i rađa u matriksu prema njenoj

155

I

vrti ), i gledaju potom u Sunce, koje je njihov

kralj, srce i život (bez kojeg svetlost i snaga ne bi

mogle da deluju, nego bi stajali u tvrdoj, mračnoj

smrti, i sve na ovome svetu bi bilo ništa, sve bi

bilo samo kao neka jarosna, ljuta oporost); i gledaju

zatim na elemente, vatru, vazduh i vodu; kako se

oni uvek rađaju, jedan II drugome, a zatim kao

zvezde II ovome, kao II svome vlasništvu, vladaju,

i gledaju u majku, od koje izlazi sve što je od ovoga

suštastva: tako dolazimo do odvajanja i do večne

majke rodilje svih stvari.

2. Ako ovo imamo pred očima jasno II nama sa­

mima i II svim s\v;uima, onda ne bismo bili tako

ludi, slepi i samovoljni, pa bismo pustili da nas

vode kalfe; nego bismo se držali majstora, koji je

II tome majstor svih majstora. Jer vidimo da sve

potiče iz večne majke; kao što je ona II svome več­

nom rođenju, tako je stvorila i ovaj svet, i tako se

takođe rađa svako stvorenje. I kao što je ovo u svo­

me izlasku II raznovrsnosti; pošto svaki izvor opet

II sebi irna centar rodilje, i jedno odvajanje, ali

da nije odvojeno jedno od drugog} tako je i ovaj

svet rođen iz večne majke, koja je takođe jedna

takva rodi lja, a nije odvojena od večne majke, već

je postala na jedan materijalan način, i od Sunca

je dobila jednu drugu svetlost i život, koji nije sam

mudri majstor, već mudri majstor koji je Bog, koji

sve drži da stoji u večnom matriksu, a da ipak ne

bude večna mudrost.

3. Budući da ovo rođenje od volje Božije ima

jedan početak, i da opet ide u svoj eter, ono nema

snagu mudrosti: već uvek gradi prema svojoj vrsti,

ono što ono dotiče, dotiče njega, zlo, nečasno, hromo

mili dobro, lepo ili moćno; oživotvoruje i usmrćuje,

daje moć i snagu, razara opet, i sve to bez razborite

mudrosti: u tome treba videti da ono nije božansko

156

,

proviđenje i sama mudrost, kako su to 1 I \ 'III . I I IU,.'1

pevali i otrovali se u njenoj moći.

4. Ako hoćemo da vidimo razlog ovog rodl'nJ.I , moramo pogledati prvu majku u njenom rođenJ U , i videćemo i naći sve. Jer, jednako kao što je prva majka (ako promišljamo kako je ona u počelu izvan svetlosti) opora, mračna, tvrda, hladna, a ipak je u stvoru duh vode; tako ćeš, posle izlaska materijalnog sveta, naći da je Bog stvorio prvi dan, nebo i Zem­lju.

5 . Nebo je pak iz oporog matriksa, koji je u

rajsko duh vode: iz istog rajskog neba je stvoreno

materijalno nebo, kao iito piše Mojsije, Post. 1 , 6.7.8.

da je nebo načinjeno od vode, i to s pravom.

Zemlja i stene, isto tako metali, dok je matriks

ovoga sveta još biO mračan, stvoreni su u istom •

casu.

6 . Jer kada je matr Iks bio pokr-dan, I kada je Gospodin Luci fer hteo da vlada u v a t n , onda j(' on sažeo ovaj opori mračni matriks, či tavo delova­nje II stvorenju, odakle su postali zemlja, stene, metali, sumpor i so, pa je knezu Luciferu time bilo zatvoreno carstvo, a on je ostao u unutrašnjem centru, a zatvoren u spoljašnjem.

7 . Ali to što u matriksu mogu da deluju takve

stvari daje snagu, kakva je bila u matriksu; jer

stena nije ništa drugo do voda, Merkurius, so i

sumpor, u kojem je skriveno ulje.

8. Sad rođenje matriksa ima takav oblik u svome večnom suštastvu i rođenju života; jer naj­pre Je oporo, strogo i tvrdo, od čega počinje hlad­noća; sada oporo privlači i pooštrava hladnoću i u ovom svom privlačenju pravi gorku bodljiku, koja bode, besni, a tvrdo privlačenje ne može da otrpi, strahuje jednako totalnoj bezumnosti, bukti i besni, postaje jednako nekom duhu sumpora.

157

9. U ovom obliku su sada u jari u vodenoj oporoj majci rođeni opora gorka zemlja, sumpor i so, od upaljivanja Sunca II razumnom matriksu. A to što se svugde objavljuje odvajanje čini da je rođenje u velikim strahovima i rođenju se traži odvajanje; jer se oporost sa gorčinom ne podnosi, a ipak su majka i sin jedan član II drugome, i mora tako biti, inače ne bi bilo ničega: jer je večna veza II počelu života.

1 0. Kada zatim gorčina u oporoj majci počne da besni, da se uspinje da strahuje, dopada ona u jednu razroku munju II svom užasu: II ovom obliku je rođen matriks merkurius ili otrov: jer kada matriks II svom mračnom, oporom obliku ugleda va.trenu munju, on se užasne i usmrćuje II svom tvrdom, oporom zakonu. I na ovom mestu je II matriksu rođena smrt, otrov, padanje i razaranje, isto tako blagorodni život II merkuriusu i početku trećeg . . pnnclpa.

l ! . Sad dalje, pošto je užas vatre došao u oporu majku, i toliko nadvladao svoju majku, on se užasnuo mnogo više; jer je svugde izgubio svoj jarosni zakon, pošto je majka dobila jedan drugi izvor, a iz užasa vatre je nastao pakao, II kojem je II nemuš­tom mairiksu posred užasa materija postala mekša i svetlije pomešana, nego što su od užasa svetlosti poslali zlalo, srebro, bakar, cmk i olovo; sve dalje, kao i na svakom mestu, matriks je stajao u centru

koji se rve.

12 . Jer je rođenje stajalo u čitavom prostoru ovoga sveta, koliko je doseglo Luciferovo kraljev­stvo: zato je na jednom mestu postalo drugačije zemljište, drugačiji metal i suštastvo nego na nekom drugom. l vidimo pred očima, kako su svi metali pomešan i: sve to čini stvorenja beskonačnima, što razumemo i zrimo, ali o tome ne možemo govoriti, niti smerno govoriti, jer nas to turbuje i pripada

158

božanstvu, koje je bez početka i večno: zato stVOI (' nje u gubljenju uma i smisla treba tome da uzmakllt'

1 3 . Da sada ovo dalje objasnimo: dok je malriks tako stajao u rođenju, tu je bio rođen matriks zem­lje, a matriks je u upaljivanju postao voda: ovde ispravno razumi, ne sasvim u suštini, već jednako kao što su se rodili zemlja, slene i metal, a ipak su ostali matriks, tako i voda u usmrćivanju i nad­vladavanju s kojima je otpočeo materijalni svet: tu, u ovom kretanju je sagnana i Zemljina kugla, i stoji posred centra kao neka lačka odozgo i odozdo.

14. Tu je duh Boži j i slajao u centru u rajskom matriksu i na rajskom nebu, II svom� večnom se­dištu, i odatle nije uzmaknuo, i lebdi nad materijal­

nom vodom sa fiatom i tu formuje nebo, koje je stvoreno od sredstva vodenog matriksa, a koren mraka je odvojen od svetlosti u matriksu: u kojem je mraku đavo ostao, i materija u matriksu, pa zato nije dokučio novu svetlost, koja se poj avila u matriksu . . .

7 . POGL.'l VLJE

o nebu, njegovom večnom rođenju i suštastvu, i kako se rađaju elementi: bolje i veće razumevanje

večne veze kroz neposredno saznavanje i posmatra­nje materijalnog sveta

Nijedan duh ne vidi dalje do svoje majke, u kojoj i ma svoje počelo i u kojoj stoji; jer nijednom duhu nije moguće da u svojoj vlasi toj moči gleda i zri u drugi princip, da bi se u njemu ponovo rodio.

2. Ali prirodni čovek, kojeg je matriks ovoga sveta uhvatio u njegovom padu (čiji prirodni duh lebdi između dva principa, kao božanskog i pakle-

159

nog, i stoji pred njihovim vratima; pa II koji prin­cip padne, u njemu se ponovo rađa, ili u nebeskom, ili u paklenom carstvu, a da ipak u ovom vremenu nije u stanju da zri), po svojoj supstanci i vascelom suštast vu jeste dvostruki čovek; jer je njegova duša po svojoj sopstvenoj supstanci iz prvog principa, koji od večnooti nema razlog ili početak; a ona je II vreme stvaranja čoveka u raju ili nebeskom car­stvu korporovana baš na način d-J.ha kroz fiat, ali sa prvom snagom (koja je od kako je vaka ostala da stoji u svojoj prvoj vlastitoj snazi, u prvom ko­renu, neodvojiva, a kroz drugi princip da pred­stoji u raju, kada je prosvetli srce Božije) od tala­sajućeg duha Božijeg u matriksu trećeg principa, udahnuta zvezdanom i elementarnom čoveku_ Ovaj sve dok u njemu sija svetlost Božija razume razlog neba, kao i elemenata i pakla: jer ako je svetlost u njemu, on je rođen u sva tir principa,

'a da nije

samo njihova iskra, i da nije veliko izvorište, koje je sam Bog . . .

4. Jer, stvoreni duh čoveka koji je iz matriksa ovoga sveta, koji vlada u snazi svetlosti, razume kroz snagu drugog principa, preko snage i u snazi duha zvezda i elemenata, i to sve sasvim moćno kao u svom vlasništvu. Ali, u padu Adamovom mi smo izgubili ovu veliku moć, jer smo napustili raj i prešli II treći princip, u matriks ovoga sveta, koji nas je smesta ščepao pod prinudu: zato nam je saznanje još II rožnjači i večno rođenje i gledamo jednako kao kroz neko tamno ogledalo.

5. Pošto smo toliko nemoćni u ova tri rođenja, zatamnjuju nam se prečesto vrata raja, a đavo nas isto tako često privlači paklenim vratima, elementi nam skrivaju vrata zvezda i stvaraju nam otekline, da najčešće lebdimo u vascelom matriksu kao gluvi, nemi ili polumrtvi; ali, dok nas obasjava svetlost raja, gledamo u majku svih triju principa: jer nam

160

ona ništa ne sprečava, trostruki duh čoveka gleda svaki oblik i kvalitet u svojoj majci.

6. Pa zato, iako govorimo o stvaranju sveta kao da smo mu prisustvovali i kao da smo ga videli , nijedan čovek ne treba da se čudi i da smatra to nemogućim: jer je duh, ako je u nama, kojeg čo­vek baštini od drugog, iz večnosti udahnu t u Adama , koji je sve to video i gleda u svetlosti Božijoj, i nije ništa daleko ili neistraživo. Jer večno rođenje. sakri­veno u čovečijem centru, ne čini nišla novo; ono saznaje, deluje i čini upravo ono što je večito i činilo, deluje u svetlosti i mraku i radi u velikim strahovima. AH, ako u njemu sija svetlost, onda je u njegovom delovaz\j� •. čista radost i saznanje.

7. Zato, kada govorimo o nebu i o rođenju elemenata, ne govorimo o dalekim stvarima, koje su daleko od nas; već govorimo o stvarima koje se događaju u našem telu i u našoj duži: i ništa nam nije bliže nego ovo rođenje, jer u njemu živimo i lebdimo u njemu, kao u našoj majci, dakle, govorimo samo o našoj rođenoj kući; a kada govorimo o nebu, govorimo o našoj otadžbini, koju prosvećena duša može dobro da zri, iako je to skriveno telu.

8. Jer, jednako kao što duša čovekova u ljudima lebdi i pliva između snage zvezda i elemenata, tako lebdi i stvoreno nebo između raja i carstva pakla, i pliva u večnom matriksu. Njeoogovo sušta stvo je nedokučivo i nepojmljivo, i jeste čista snaga iz većnog matriksa; njegov je kraj tako daleko, kao kada bi se za stvaranje prineo etar, kao što je tra­jalo ili dosezala Luciferova kraljevstvo, da se kraju ne može nazreti trag. Jer je božanska snaga bez kraja: samo što naš um doseže do vatreog neba zvezda, koje su poizvod u petom obliku večne majke, ili quinta essentia, u kojoj se razlučuju odvajanje u vremenu trećeg principa, početak ovoga sveta, snaga matriksa, gde ono što je razlučeno lelxli a

161

l

svaka esencija u proizvodu U mnogostrukim centri­ma zvezda ima čežnji vo iskanje prema drugoj, čvrstu volju da in fikuje; i jeste esencija i snaga drugog jela i pića, takođe škrinja i pričuvište.

9. Jer, jednako kao što u rajskom principu sveti duh uvek izlazi u trojedinstvu božanstva i talasa sasvim blago, nepokretno i za stvorenje neprirnetno, i kao što sve formuje i obrazuje u rajskom matriksu: tako isto i treći princip. Pošto je matriks postao vidljivi materijalan, svaka snaga u matriksu ima veliku čežnju i traženje u drugoj, ima stalno uspi­njanje, cvetanje i spuštanje, jednako nekom rastinju ili bivstVujućoj materiji, pošto se opori hladni i strogi matriks bez prestanka kreće i brani; tako da opori matriks zbog unutrašnjeg paklenog ili naj­prvotnijeg matriksa uvek stoji u strahovima, s v� likim iskanjem svetlosti, koju on sagledava u korenu vatre,. i od toga se uvek uplaši i postaje mek, blag i tnaterijalan, i z čega se uvek rađa elemenat voda.

1 0. Tako moraš razumeti razlog četiri elementa, koji ipak nisu četiri odeljenja suštastva, već su jedno suštastvo; a ipak su četiri razlike u ovom ro­đenju, i svaki elemenat leži u škrinji drugog i jeste njegovo pričuvište i član u njemu.

l l . Ispravno razumi razlog, kao što sledi: Opo­rost je matriks i uzrok svih stvari; po svojoj vlasti­toj supstanci ona je sasvim mračna, hladna i kao jedno ništa. Ali, pošto se većno božanstvo ogleda u oporosti, mračna oporost prema božanskoj snazi postaje požudna i privlači, makoliko tu u oporosti ne bilo života ili razuma; već je razlog prve esencije i počelo to što nešto postaje. Ovde ne možemo dalje istraživati razlog božanstva, jer nas to turbuje.

1 2 . Sada oporost u svojoj želji i velikoj čežnji za svetlošću sve više privlači, pa po svojoj vlastitoj supstanci nije ništa drugo do čvrsta glad, sasvim suva, sasvim kao ništa, volja mraka koji ište svet-

162

lost: a njena glad ili privlačenje čini gorčinu, bol, da je ništa ne može ublažiti ili zajaziti, od Čt'!!U nastaje zebnja, da se volja ili bodljika želje, po· žude trlja II sebi, primorava i neće da se pokori mračnome ništa ili smrti, već svoj prohtev i zeb­

nju jaku volju takođe, tako čvrsto suprotstavlja skrivenoj svetlosti Božijoj da volja postaje razroka munja, jednako nekom vatrenom užasu, kojom se nama k sve više ispunjava oporost, i odmah usmrćuje, od čega opori dub na blag, sladak i materijalan način postaje voda.

13. Ali, zato što se gorčina toliko zastraši pre vatrenom munjom u oporosti, munja hvata svoju majku, oporost, koja je pred užasom postala ma­terijalna, i plamti, i od materijalne oporosti je otekla, jednako kao da je i sama materijalna i pokreće se, sve više ojačava u svojoj majci: a to je elemenat vazduh na ovome svetu, koji svoje počelo ima u vo­denoj majci, a voda oo vazduha, i vatra od čežnjive zebnje. A Zemlja i stene svoj početak su dobile s jarosnim privlačenjem u padu LuciferovorTl, kada je oporost čvrsto stajala u udzdižućem privlačenju, koje je opet ugasilo svetlost u trećem principu.

14. Tako uistinu možemo razumeti kako je svet­

lost Božija jedan uzrok svih stvari, i II tome razumeti

sva tri principa. Jer, kada ne bi bilo božanske snage

i svetlosti, tada ni II mračnoj već nosti ne bi bilo

žudnje: tada bi oporo iskanje (koje je majka več­

nosti) takođe bilo jedno ništa. I razumemo kako se

božanska snaga pojavljuje u svim stvarima, a ipak

.nije sama stvar, već duh Božiji II drugom principu;

a stvar je rožnjača, koja je postala od čežnjive

volje. Ali, sada je srce Božije u Ocu prva volja;

a Otac je prvo iskanje sina, a sin je očeva snaga i

svetlost; odatle je večna priroda uvek pohotljiva, i

tako se od snage srca Božijeg u večnom matriksll

163

rađa treći princip; jer se tako očituje Bog, inače bi božanstvo veči to bilo skr i veno.

1 5 . Sad kažemo, prema Knjizi proroka Isaije, 66 l . ovako veli Gospod: nebo je prijesto moj! i to je tačno. Sad, vidi, Mojsije piše, Post. l , 6, neka ima svoje počelo još od čežnje večne prirode za večnom svetlošću Božijom. Ali, večan priroda se oči tuje od čežnje za svetlošću Božijom, kao što j e prethodno saopštena, a svetlost Božija je prisutna i ipak ostaje skrivena prirodi; jer priroda prima sa­mo snagu svetlosti; a snaga je nebo, u kojem skrive­na stanuje svetlost Božija i sija u mraku. Voda je materi ja, koja se rađa od neba; a u tome stoji ireći princip, koji opet iz sebe rađa života i pojmo­vno suštastvo, kao elemente i stvorenja.

Zato, plemen i ti čoveče, ne oponašaj đavola i anti hrista, koji bi da ti pokaže božanstvo daleko od tebe, i da te uputi na daleko položeno nebo: a ono ti nije ništa bliže nego nebo; samo što ti stojiš pred vratima neba, i s Adamom izašao iz rajskog neba II treći princip, a stojiš u vratima. Učini to kao što čini večna majka, koja se velikom čežnjom i željom postaje carstvo nebesko, na kojem stanuje Gospod, u kojem se pojavljuje raj: i ti, učini tako, stavi želju svoju u srce Božije, silno ćeš prodre ti unulra, kao večna majka prirode; s tobom će biti, kao što kaže H rist, M l . l l , 1 2 : carstvo nebesko na silu sc uzima i siledžije dobijaju ga. Tako ćeš na nebu prijateijovati sa nepravičnim Mamonom, i bićeš pravo obličje Božije, slika i vlasništvo. Jer, u lebi su sva tri principa u večnosti, i u tebi biće opet rođen sveti raj, u kojem stanuje Bog. Gde ćeš Boga tražiti? Traži ga samo u tvojoj duši; ona j e iz večne prirode, u kojoj stoji božansko rođenje.

1 7 . Oh, kada bih imao ljudsko pero i kada bih mogao da pišem duh saznanja! A moram o ovoj ve­likoj tajni zamuckivati jednako nekom detetu koje tek uči: zemaljski jezik čak ne može ni da zapodene

164

ono što duh poima i razume. Pa ipak ću se usuditi na to, d a bih gdekojeg učinio prijemčivim na lra­ženje bisera, pa neka u mome rajskom vrtu ruža takođe deluje celo Božije; jer me goni želja večnog matriksa, d a za sebe pišem moje saznanje i da ga

• poucavam. 1 8. Ako hoćemo da uzdignemo našu duševnost i

da istražuj emo nebo, na kojem stanuje Bog: onda

ne možemo kazati, da Bog sam stanuje iznad zvezda,

i da je oko sebe načinio neko utvrđenje, koje je načinjeno od vode, u koje niko ne može da uđe, da mu je ono zatvoreno, midsao koja je bliska ljudima; ali takođe ne možemo kazati, kao što neki zamišlja-

,

ju, da je Bog Otac sa Sinom u gornjem zatvorenom nebu sa anđelima i da tako ovde vlada u ovom svetu, samo sa svetim duho, koji polazi od Oca i Sina. Nijedna od ovih misli nema pravo saznanje o Bo­gu; jer bi na taj način Bog bio razdeljen i bio bi nedokučiv jednako Suncu, koje još lebdi iznad nas i na nas prosijava svoju snagu i svetlost da svekolika dubina postaje svetla i deluje preko svega.

1 9 . Um veoma često ide za ovom mišlju, a carstvo antihrista stoji rođeno u ovim mislima, a Antihrist se u ovom mnenju stavio na mesto Bo­žije i zamišljao da je Bog na Zemlji, da mu je do­deljena božanska sila, i zapušio je usta duhu Bo­žijem ne hoteči da sluša glas njegovog.

20. Tako dolazi do silne zablude, da u ovom duhu veruju u laži, koji u licemerstvu zbori zab­lude si Ine, a deca se zavode u oholost, kao što sve­doči Sveti Pavle, l . Tim. 4, 1 .2 .

2 1 . Pravo nebo, na kojem stanuje Bog, jeste

svuda na svim mestima, takođe na Zemlji: ono

poima pakao, u kojem stanuju đavoli, i nije ništa

izvan Boga; jer je on tu bio pre stvaranja sveta,

i još je tu, kao u sebi samom, a sam jeste suštastvo • • w · '

svih suštastava: sve je rođeno od njega l poclnJe

od njega; i zato Bog kaže da je on sam dobro,

165

srce ili najbolje, a to razumi kao svetlost i snagu, iz koje počinje priroda.

22. Ako hoćeš da promišljaš o Bogu, onda se stavi pre večnog mraka, koji je izvan Boga; jer Bog stanuje u sebi samom, i niko ga ne može do­kučiti i z sopstvene snage; ona ima veliku žudnju za svetlošću, pošto se svetlost ogleda u mraku i u sebi sija: a u istoj žudnji ili iskanju naćićeš izvor, a izvor hvata snagu svetlosti, a žudnja materijalizuje snagu; materijalna snaga je zatvaranje pred Bo­gom, ili nebo. Jer u snazi stoji raj, u kojem deluje duh koji polazi odOca i Sina. Sve ovo je nepojamno stvorenju, ali to ono može da oseti u duševnosti; jer II duševnost� !:"!vetih duša stoji otvoren raj.

23. Tako ćeš videti kako je Bog sve stvorio ni iz čega, samo iz sebe samog; a ipak nije proizvod njegovog suštastva, već počinje iz mraka.

24. Muka mraka jeste prvi princip, a snaga svetlosti jeste drugi princip, a proizvod iz mraka kroz snagu svetlosti jeste treći princip; i ne zove se Bog: samo je Bog svetlost i snaga svetlosti, a izlaženje iz svetlosti jeste Sveti duh . . .

2 7 . I uistinu ćeš razumeti kako je između sva­kog principa svršetak, a Bog je početak i prva sna­ga u svemu, takođe ćeš razumeti da u svome nezgra­pnom telu nisi u raju, u kojem je zatvorena duša, kao u nekoj mračnoj tamnici. O tome iscrpno saop­štenje možeš naći kod pada Adamovog.

28. Vidi, pak, pošto je Bog hteo da se pokaže u materijalnom svetu, a matriks je stajao II strašnom rođenju, stvaralac je prvi princip pokrenuo na stvaranje anđela, pri čemu je matriks stajao neraz­deljen u jednom suštastvu; jer tu nije bilo nikakve pojmljivosti, več samo duh i snaga duha. Duh je bio Bog a snaga je bila nebo, i duh deluje u snazi, tako da je snaga bila čežnjiva i prijemčiva. Jer se duh ogledao u snazi, duh je stvorio snagu, iz koje su postali anđeli; tako je snaga postala stanište

166

anđela i raj, u kojem deluje duh, a snaga čezne za svetlošću, a svetlost sija u snazi; tako je vel i ka rajska radost, a u njoj je Bog očigledno ljubavna igra.

29. Sada večna svetlost lebdi, isto tako snaga svetlosti, ili nebeski raj. u večnom mraku, a mrak ne može da dosegne svetlost: jer su to dva različita principa, a mrak čezne za svetlošću; razlog j e tome što se u njoj ogleda duh, a božanska snaga se očituje. Ali zato što nije dokučio božansku snagu i svetlost, mrak se pred njima uvek izdizao u velikoj želji, sve dok od rožnjače svetlosti Božije nije u sebi upalio koren vatre, II čemu se pojavio treći princip; i potvr­dio se iz prvog, iz mračnog matriksa, kroz ogledanje božanske snage. Ali, zato što je upaljena snaga u ovom izlasku u mraku bila vatrena, Bog je postavio fiat i uz pomoć talasajućeg duha, koji izlazi u sna­zi svetlosti, na način tela stvorio vatrene izvore i razlučio ih od matriksa; a duh je u vatri stvorenu Vrstu zbog njihovog kvali teta nazvao zvezdama.

30. Pred očima j e tako, kao vatreno zvezdano nebo, ili, d a to prosvećenom čitaocu bolje predsta­vim, quinta essentia ili peti oblik razlučen je u ro­đenju od vodenog matriksa: inače ništa ne bi pre­stalo da rađa stenje i zemlju, da vatrena vrsta nije bila odvojena. Ali, kao što je večno suštastvo, Bog, htelo da se pokaže u mračnom matriksu i da iz ni­čega stvori nešto: tako je i odvojilo upaljenu snagu i matriks učinio svetlim i čistim.

3 1 . Tako sada matriks stoji nepojmljiv i čezne za vatrenom vrstom, a vatrena vrsta čezne za matri­ksom. Jer se duh Božiji, koji je duh blagosti, ogleda u vodenom matriksu, a matriks od njega dobija snagu. Zato treba da se rađa i deluje čvrsta volja; cela priroda stoji u velikoj čežnji i strahovima, volj­na da uvek rađa božansku snagu, dok su Bog i raj skr.iveni II njoj; ali ona rađa prema svojoj vrsti i prema svojim sposobnostima.

167

32. Kada je Bog hteo da odvoji matriks od nje­

govog vatrenog oblika, i kada je hteo da se pokaže

na ovom svetu, stavio je fiat u matriks, i izgovorio:

neka budu biljke, trava, drveće i životinje, svako

prema svojoj vrsti! Izgovaranje je bilo srce ili

snaga večnog Oca, a duh, koji je imao fiat, izašao je

s voljom iz večnog Oca II snagu srca Božijeg, i volja

je bi la fiat, i i stvorila je snagu proizvoda u trečem

principu, materijalnu, vidljivu i pojmljivu, svaku

prema svojoj essentia: kakva je bila snaga, takvo je bilo i njegovo telo. Pošto je vatreni matriks,

ili zvezde, fiatu dao njegovu snagu, a vodeni matriks

sa el ementima primio snagu, postao je bremenit i

rodio je svaki element svoja stvorenja iz sebe samog,

takođe svaki oblik u vatrenoj i vodenoj prirodi iz

sebe samog; a ipak nije postalo neko odvojeno suš­

last vo, samo što su stvorenja postala odvojena, sva­

ko prema svojoj vrsti, prema večnoj snazi, koja se

pojavila u čežnji kroz želju: i postao je treči prin­

cip, koji nije bi pre vremena.

33. Tako zvezda no nebo vlada II svim stvore­

njima, kao u svome vlasništvu. Ono je čovek, a mat­riks ili vodeni oblik je njegova žena, koju on uvek

obremenjuje; a matriks je rodilja, koja rađa dete,

koje čiru nebo. A dete je stvoreno nebo u trečem

principu, iz kojeg polaze elementi, naime, vodeni ma­

triks, iz kojeg je rođena očevidna voda i još uvek se

rađa u če'Žnjivosti.

34. Zato Mojsije s pravom piše: Post. l , 6.

Potom reče Bog: neka bude svod posred vode; ali,

ovde moraš razumeti, iz večnog vodenog matriksa,

koji je samo jedan duh u kojem su raj i sveto nebo,

kao božanska snaga; za kojim mračni matriks glad­

no žudi, iz toga je postao očevidni matriks elemenata,

iz kojeg su rođeni kroz fiat zahvaljujući večnom

duhu Božijem, suštastvu svih suštastava, tako da

samo sustvuju.

168

,

35. Jer, svaki oblik u matriksu ima svoja stvo­

renja, očevidna i neočevidna pred ljudskim očima,

od kojih jedan deo pred nama treba računati samo kao alikoviti duh; tako, u vatri su neočevidni du­

hovi i stvorenja pred našim materijalnim očima, i

ne mogu se videli. U vazduhu su takođe neočevidni

duhovi, koje ne vidimo, dok je vazduh nematerija­

lan, kao i njegovi duhovi. U vodi su materijalna

'l.t'lQ;C.:ni�, koia nama,. međutim, nisu očevidna; poš­

to nisu iz vatre i vazduha, ona su jednog drugog

kvaliteta, i vazdušnim i vatrenim takođe skrivena,

ona sama hoče da se pokažu.

36. Tako, jednako kao što vatra, vazduh, voda,

zemlja leže u jednoj škrinji, i svo četvoro jeste jed­

na stvar, pa ipak četiri različite, i nijedna ne može

drugu da dokuči i da drži, a nešto od njih četiri

jedno je fiksirano u svakom stvorenju; prema tome

istom, stvorenje se ne može kriti, nego stoji poka­

zano u tome, i prema istom duhu očevidno i poj­

mljivo, i nepojmljivo drugim duhovima elemenata.

37. J er su sve stvari postale iz ničega nešto, a

svako stvorenje centar ili krug rođenja života ima

u sebi samom. Sad, jednako kao što elementi jedni

u drugima leže skriveni u jednoj majci i nijedan

ne dokučuje drugog, iako je jedan jednako član

drugog: tako su i stvorena stvorenja skrivena jedna

drogom i neočevidna. JeI\ svako gleda samo u svoju

majku, koja je u njemu fiksovana. Materijalno gle­

da materijalno suštastvo, ali ne vidi nematerijalno

suštastvo, duhove u vatri i vazduhu; jednako kao

što telo ne vidi dušu, koja ipak u njemu stanuje, ili kao što treči princip, u kojem je Bog, ne dokučuje i

ne shvata drugi: i iako je to jednako u Bogu, ipak

je među njima jedno rođenje, jednako s duhom duše

čoveka i duhom elemenata u čoveku, koje je ipak

jedno drugog škrinja ili pričuvište, o čemu ćeš

naći kod stvaranja čoveka.

169

SADRZAJ

Ernst Bloh: Jakob Berne _ _ • • • • • • • • • • • •

Aurora ili jutarnje rumenilo na istolru . . . .

Piščev predgovor _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ . . _

Prvo poglavlje _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ .

Drugo poglavlje _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ . _ . _ . _ _ _ _

Osmo poglavlje _ _ _ . _ _ _ . . . . . . . . . . . . .

Deveto poglavlje . . _ . _ _ . . . _ . _ . . . . . _ _

Deseto poglavlje _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

Jedanaesto poglavlje _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ . . . _ _ _

De tribus principiis ili Opis principa božanskOC suštastva . . . . . . . . _ _ . . . . . . . _ . . . .

Autorov predgovor hrišćanskom čitaocu koji voli Boga _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ . . .

Prvo poglavlje . . _ . . . . . . . _ _ . . . . . . . .

Drugo poglavlje . . . . . . _ _ . . . . . . . . . . .

Treće poglavlje . . . _ . . . . . . . . . . . . . . . . .

Cetvrto poglavlje . . . _ . . . . . . . . . . . . . . .

Peto poglavlje . . . . . . _ . _ . . . . . . . . . . .

Sesto poglavlje . . . . . . _ . . . . . . . . . . . .

Sedmo poglavlje _ _ . . . . . . . . . . . . . . . . .

5 21 23 44 50 58 78 86

100

117

119 121 126 131 137 148 155 159

•

,

•

•

•

-

Jakob Berne AU RORA . ':Tednik Goran Cučković • Recenzent Tomislav Gavrić _ Dizajn Alba avis e Izdavač ARION, Cara Dušana -l9, Zemun e Stampa RO »Kosmos . , Svetog Save 16-18, Beograd _ riraž 3.000 primeraka _ Stampano 1988 .

•