IZ CRVENOG U SEDO - World Banksiteresources.worldbank.org/ECAEXT/Resources/Overview_Serbian.pdfbrzo i naglo stari i nepotpunim prelaskom na zrele tržišne institucije koje bi mogle

1

OPŠTI PREGLED

IZ CRVENOG U SEDO

„Treća tranzicija“ ostarelog stanovništva u Istočnoj Evropi i bivšem Sovjetskom Savezu

Mukesh Chawla

Gordon Betcherman

Arup Banerji

i saradnici:

Anne M. Bakilana,

Csaba Feher,

Michael Mertaugh,

Maria Laura Sanchez Puerta,

Anita M.Schwartz

i Lars Sondergaard

Svetska banka

Vašington D.C.

2

Sadržaj

Opšti pregled

Uvod

Iz crvenog u sedo: Jedinstvena demografska tranzicija

Iz crvenog u zeleno svetlo: Starenje ne mora da znači usporavanje

Iz deficita u suficit: Razumnom politikom može se ublažiti uticaj starenja na potrošnju

Dovršavanje tranzicija i izgradnja na onome što je u njima već postignuto: predstoje različiti putevi

Reference

Napomene

3

Pregled

Starost je šansa koliko i mladost

- Henri Vodsvort Longfelou (Henry Wadsworth Longfellow) (1807-82)

Uvod

Zemlje Istočne Evrope i bivšeg Sovjetskog Saveza prolaze kroz treću tranziciju, onu koja se preklapa sa njihovom nedavnom političkom i ekonomskom tranzicijom. Godine 2025. nešto više od svakog petog Bugarina imaće 65 godina starosti - što je znatno uvećanje s obzirom na to da je učešće te starosne kategorije u ukupnom stanovništvu iznosilo samo 13 posto 1990. godine. Stanovništvo Ukrajine će se u periodu između 2000. i 2025. godine smanjiti za jednu petinu. A prosečni Slovenac imaće 2025. godine 47,4 godine starosti, što znači da će biti među najstarijima na svetu.

Ova treća tranzicija - tranzicija iz crvenog u sedo - zaista je jedinstvena. Stanovništvo veoma brzo stari u mnogim zemljama; u industrijskim zemljama kao što su Francuska, Italija i Japan stanovništvo će početi da se smanjuje 2010. godine. Ipak, ovaj jedinstveni spoj stanovništva koje brzo stari i koje je u isti mah relativno siromašno postoji samo u regionu o kome je reč. Činjenica je da su u periodu između 2000. i 2005. godine jedine zemlje sveta u kojima je broj stanovnika smanjen za po više od 5.000 bile zemlje Istočne Evrope i bivšeg Sovjetskog Saveza – njih 16 - među kojima prednjače Ruska Federacija, Ukrajina, Rumunija, Belorusija i Bugarska. Nijedna ostarela zemlja nije tako siromašna kao Gruzija - u naredne dve decenije ona će izgubiti oko 800.000 ljudi, a bruto nacionalni dohodak po stanovniku 2004. godine iznosio je 1.060 dolara. Nijedna druga grupa zemalja u svetu nije suočena sa ovim dvostrukim izazovom - stanovništvom koje brzo i naglo stari i nepotpunim prelaskom na zrele tržišne institucije koje bi mogle da se uhvate u koštac sa negativnim ekonomskim posledicama starenja.

U ovom izveštaju ispitujemo mogući uticaj te treće tranzicije. Analiziramo projekcije i perspektive čitavog niza pitanja, od tržišta rada do penzijske politike, od zdravstvene zaštite do štednje i tržišta kapitala. U izveštaju se zaključuje da, iako se starenje u ovom regionu odvija u kontekstu neviđeno slabog institucionalnog razvoja, zemlje mogu izbeći teške ekonomske posledice ako ubrzaju svoju ekonomsku tranziciju i ako preduzmu dugoročne sektorske politike koje će moći da izađu na kraj sa izazovom starenja.

4

Postoje dve centralne poruke ovog izveštaja, i one su analizirane u odnosu na različite modele starenja koji su u regionu zastupljeni:

• Iz crvenog u zeleno svetlo: Starenje ne mora da znači usporavanje. Starenje nije znak za zaustavljanje rasta - pod uslovom da zemlje sprovode one sektorske politike koje podstiču produktivnost i participaciju radne snage.

• Iz deficita u suficit: Razumnom politikom može se ublažiti uticaj starenja na potrošnju. Dobro su poznate sektorske politike koje su potrebne da bi se upravljalo najvećim delom očekivanog skoka javne potrošnje - posebno kada je reč o uticaju na penzije i na zdravstvenu zaštitu. Treba samo doneti i sprovoditi te sektorske politike.


Empirijski dokazi zasnovani na istorijskim podacima iz celog sveta zaista ukazuju da postoji čvrsta i negativna korelacija između starenja i stope domaće štednje. Međutim, ove dokaze nije mogućno sasvim jednostavno primeniti na ostarele zemlje Istočne Evrope. Naime, sem kada je reč o malobrojnim novim članicama Evropske unije (EU) iz Centralne Evrope, demografski indukovani pad štednje uravnotežuje se višim prihodima ostvarivanim u ranim godinama brzog rasta - kao i sposobnošću preduzeća da koriste međunarodna finansijska tržišta za svoje investicione potrebe.

Ni pretnja da će se ponuda radne snage smanjiti kako stanovništvo bude starilo nije očigledna datost. Direktne intervencije na planu sektorske politike mogu povećati relativno nisku participaciju radne snage u najvećem delu regiona. Postoje, međutim, dva druga faktora koja su od kritičnog značaja. Što je još važnije, nedostaci u domenu kvaliteta mogu se više nego nadoknaditi povećanjem produktivnosti rada - posebno ako obrazovni sistem pređe na fleksibilnije modele učenja uz rad, tokom celog života, ako ulaganja u novu tehnologiju i druge komplementarne proizvodne faktore ne budu ograničena malom deviznom ili domaćom štednjom, i ako restrukturisanje preduzeća omogući da rad i kapital nastave da prelaze u nove i produktivnije vidove i sektore. Ako sektorska politika to dozvoli, kvantitativni nedostatak radne snage lako se može nadoknaditi migracijama unutar samog regiona - isto onako kao što danas migranti iz centralnoevropskih zemalja članica EU donose veštine i stručnost koji su nekim zapadnoevropskim zemljama neophodni.


Činjenica je da će većina zemalja regiona verovatno biti suočena sa znatno većim izdacima za zdravstvenu zaštitu, negu starih lica i isplate penzija iz javnih fondova. Međutim, mi u ovom izveštaju tvrdimo da postoje tri faktora koji mogu ublažiti uticaj starenja. Prvo, direktni uticaj starenja na ukupne izdatke za zdravstvenu zaštitu je nizak,

5

pošto mnogi činioci koji deluju kao pokretači zdravstvenih troškova potiču iz redova tehnoloških faktora, a oni su nezavisni od starenja. Drugo, starenje takođe smanjuje potražnju za javnim izdacima na obrazovanje, budući da se generacijske grupe smanjuju, a veliki udeo obrazovanja u većini nacionalnih budžeta stvara potencijal za kompenzovanje fiskalnih ušteda. Treće, većina zemalja ima dovoljno vremena, više od dve decenije, da uvede aktivističke reforme koje će racionalizovati strukturu zdravstvene zaštite i tražnju za njom, da pokrene fleksibilne sektorske politike koje će rešiti problem dugoročne zdravstvene nege ostarelih lica i da institucionalizuje penzijske reforme koje će obezbediti dovoljan prihod penzionerima, a istovremeno omogućiti da penzioni sistemi budu održivi.

Opasnost leži u samozadovoljstvu. Udarac koji donosi starenje stanovništva biće najjači ako oni koji kreiraju politiku ne budu aktivistički nastrojeni, ili ne budu dovoljno dalekovidi da sprovedu one reforme javne potrošnje čiji su obrisi već danas poznati.

U regionu postoje bitno različiti obrasci starenja, ali i bitno različite stope prilagođavanja u okviru "druge" (ekonomske) tranzicije. Neuravnoteženi sistem javnih bolnica, opterećen visokim troškovima i prekomernom administracijom, i nasleđeni penzioni sistemi koji isplaćuju velike penzije posedujući malu poresku osnovu opterećuju javnu potrošnju. Subvencionisana preduzeća koja gomilaju neproduktivne radnike i obrazovni sistemi koji nisu sposobni da đacima prenesu fleksibilna, tržišno orijentisana znanja i veštine, nisu kadri da povećaju produktivnost rada. A uprkos političkoj otvorenosti koju je donela "prva" (politička) tranzicija, institucije u mnogim zemljama još uvek nisu dovoljno zrele da bi mogle da donose teške odluke o nepopularnim izborima na dugoročnom planu.

Brzina starenja i širina i dubina institucionalnih preobražaja odrediće koliko će lako ili teško različite ekonomije izaći na kraj sa svim ovim. U izveštaju su ti izazovi sa kojima su zemlje suočene podeljeni na tri grupe (slika 0.1):

• Mlade zemlje koje su kasno ušle u reforme. Mlade zemlje koje su kasno ušle u reforme obuhvataju četiri siromašnije centralnoazijske zemlje - Republiku Kirgistan, Tadžikistan, Turkmenistan i Uzbekistan. U njima će stanovništvo rasti i tokom naredne dve decenije. Suočene su sa znatnim političkim izazovima ali su, u suštini, kasno prešle na zrele tržišne institucije.

• Ostarele zemlje koje su rano ušle u reforme. Ostarele zemlje koje su rano ušle u reforme obuhvataju deset tranzicionih zemalja koje su nedavno stupile u redove Evropske unije, kao i Albaniju i Hrvatsku. One brzo stare, ali su prilično uznapredovale u reformisanju svojih ekonomskih institucija. Ako nastave da slede ovu brzinu reformi, biće dobro pozicionirane za hvatanje u koštac sa izazovima koji im predstoje.

• Ostarele zemlje koje su kasno ušle u reforme. Ostarele zemlje koje su kasno ušle u reforme jesu preostale bivše sovjetske republike, kao i mnoge zemlje zapadnog Balkana. Njima predstoji najveća opasnost od starenja - ne samo zbog

6

demografskih pomeranja, već i zbog toga što njihove reforme nisu dovoljno razvijene da bi mogle da pomognu u ublažavanju posledica starenja.

7

Slika 0.1

Različite kombinacije demografskih i ekonomskih tranzicija u regionu

Ostarele zemlje koje su kasno krenule sa reformama: Jermenija, Azerbejdžan, Belorusija, Bosna i Hercegovina, Gruzija, Kazahstan, BJR Makedonija, Moldavija, Crna Gora, Ruska Federacija, Srbija i Ukrajina

Ostarele zemlje koje su rano krenule sa reformama: Albanija, Hrvatska i nove članice EU

Projektovani udeo stanovništva 65+ godina, 2025 (%)

Mlade zemlje koje su kasno krenule sa reformama: Republika Kirgistan, Tadžikistan, Turkmenistan i Uzbekistan

EBRD indeks tranzicije, 2006

Izvori: Proračunavanja Svetske banke na osnovu izveštaja Ujedinjenih nacija za 2005. i EBRD za 2006. godinu.

8

Napomena: Turska je isključena, iako spada u ovaj region, zbog nepostojanja podataka o indeksu tranzicije. Nove zemlje-članice EU su Bugarska, Češka Republika, Estonija, Mađarska, Letonija, Litvanija, Poljska, Rumunija, Slovačka Republika i Slovenija.

U vreme kada je ovo objavljeno, često nije bilo mogućno naći odvojene podatke za Srbiju i za Crnu Goru. U tim slučajevima u ovoj publikaciji navođeni su agregatni podaci.

EBRD = Evropska banka za obnovu i razvoj

Iz crvenog u sedo: Jedinstvena demografska tranzicija

U minulih 50 godina povećano je stanovništvo svih istočnoevropskih zemalja i bivših sovjetskih republika, ali će u većini njih broj stanovnika biti smanjen između 2000. i 2025. godine (tabela 0.1). Ova demografska tranzicija deo je globalne demografske tendencije ka dužem očekivanog životnom veku i smanjenom natalitetu - i rezultantnoj promeni ka uspostavljanju takve strukture stanovništva u kojoj dominiraju stari a ne mladi ljudi. Brzina starenja se prirodno razlikuje od zemlje do zemlje i od regiona do regiona. Najdramatičnije starenje u svetu već se dogodilo, ali se očekuje da se starenje nastavi u onim zemljama koje su decenijama imale stopu nataliteta ispod nivoa neophodnog za prostu reprodukciju, kao što su Japan i zemlje Zapadne Evrope. Srednja starost stanovništva u Evropi povećaće se sa 38 godina, koliko danas iznosi, na 49 godina 2050. godine, što je za 20 godina više od prosečne starosti u Africi. Najstarija zemlja sveta biće Španija, u kojoj će polovina stanovništva 2050. godine biti starija od 55 godina, dok će je u stopu pratiti Italija i Austrija, u kojima će prosek godina, kako se predviđa, iznositi 54 (okvir 0.1).

Međutim, tokom naredne dve decenije zemlje koje će najbrže stariti biće države Istočne Evrope i bivšeg Sovjetskog Saveza, što je sve rezultat neviđenog pada nataliteta i produžetka očekivanog životnog veka. Prema projekcijama, ovaj region (ne uključujući Tursku) zabeležiće ukupno smanjenje stanovnika za oko 23,5 miliona. Najveći apsolutni pad biće zabeležen u Rusiji, a za njom će slediti Ukrajina i Rumunija. U Republici Kirgistan, Tadžikistanu, Turkmenistanu, i Uzbekistanu, kao i u Albaniji i Turskoj, broj stanovnika će se i dalje povećavati. U većini ostalih zemalja u regionu projicirane promene u apsolutnom broju stanovnika biće, kako se očekuje, manje izražene.

9

Tabela 0.1

Do 2025. godine u mnogim zemljama regiona broj stanovnika će se smanjivati umesto da se povećava

Uvećanje broja stanovnika (u milionima)

Smanjenje broja stanovnika (u

milionima)

Turska 22,3 Ruska Federacija 17,3Uzbekistan 9,3 Ukrajina 11,8Tadžikistan 2,6 Rumunija 2,3Turkmenistan 1,6 Poljska 1,6Azerbejdžan 1,5 Bugarska 1,5Republika Kirgistan 1,3 Belorusija 1,4Albanija 0,4 Gruzija 0,8BJR Makedonija 0,1 Mađarska 0,8 Češka Republika 0,5 Litvanija 0,4 Letonija 0,3 Moldavija 0,3 Srbija i Crna Gora 0,3 Kazahstan 0,3 Hrvatska 0,2 Jermenija 0,2 Estonija 0,1 Slovačka Republika 0,1 Bosna i Hercegovina 0,1 Slovenija 0,1

Izvor: Proračuni Svetske Banke na temelju izveštaja Ujedinjenih nacija za 2005. godinu.

10

Okvir 0.1

Demografske projekcije

Projekcije stanovništva koje se koriste u ovoj studiji uzete su iz izveštaja Perspektive svetskog stanovništva: revizije iz 2004. godine (World Population Prospects: The 2004 Revisions) koji je izdao Sektor za stanovništvo Odeljenja Ujedinjenih nacija za ekonomska i socijalna pitanja. Revizije iz 2004. godine bile su najnovije projekcije koje su nam stajale na raspolaganju tokom pripreme ovog izveštaja. U martu 2007. godine Ujedinjene nacije su izdale ažuriranu reviziju iz 2006.

Sve projekcije stanovništva počinju od postojeće strukture stanovništva i primenjuju na nju stope nataliteta i stope preživljavanja koje se određuju u skladu sa pretpostavkama o budućim tendencijama stope nataliteta i stope smrtnosti. U tom smislu, međutim, demografske projekcije predstavljaju uslovne tvrdnje o budućnosti, s obzirom na niz pretpostavki u vezi sa ključnim varijablama priliva stanovništva (natalitet, mortalitet, i u nešto manjoj meri, migracije). Ujedinjene nacije rešavaju problem nesigurnosti projekcija stanovništva tako što uvek izrađuju po četiri projekcije (varijante) koje se temelje na različitim scenarijima niskog, srednjeg, visokog ili konstantnog nataliteta. U ovom izveštaju korišćene su projekcije zasnovane na srednjoj varijanti.

Uticaj smanjenja broja stanovnika biće znatno veći u nekima od manjih zemalja, koje će izgubiti znatni deo svog stanovništva tokom naredne dve decenije (slika 0,2). Letonija (koja ima 2,3 miliona stanovnika) i Litvanija (3,4 miliona stanovnika) izgubiće više od jedne desetine svog stanovništva. Poljska će izgubiti 1,6 miliona, odnosno oko četiri procenta od 38 miliona stanovnika koliko ih sada ima.

Ekonomski uticaj ovih promena ponajviše će se osetiti kroz rastući udeo starijih lica - onih od 65 i više godina. U većini zemalja udeo starijeg stanovništva (koji ovde definišemo kao procentualno učešće lica starijih od 65 godina u ukupnom broju stanovnika) bio je manji od 15 posto 2000. godine; izuzeci su bili Bugarska, Hrvatska i Estonija. Međutim, ova kota će biti premašena 2025. godine u svim tranzicionim privredama osim u Turskoj i u još sedam zemalja (slika 0,3). Očekuje se da će se najveće povećanje udela starog stanovništva (osam ili više procenata) dogoditi u zemljama čije je stanovništvo već starije, kao što su Češka Republika, Poljska i Slovenija. Najbrže povećanje biće zabeleženo u Bosni i Hercegovini, gde će se udeo zavisnosti starih gotovo udvostručiti. U devet zemalja udeo stanovništva koje ima 65 ili više godina iznosiće 2025. godine između jedne petine i jedne četvrtine - što je uporedivo sa situacijom u Italiji, gde se taj udeo projektuje na oko 26 procenata.

Kako u ukupnom stanovništvu počnu da preovladavaju stariji ljudi, tako će se, prema projekcijama, i prosečna životna dob povećavati, čak i u zemljama (uglavnom u centralnoj Aziji i Turskoj) koje još uvek imaju stopu nataliteta iznad nivoa potrebnog za

11

prostu reprodukciju. Između 2000. i 2025. godine zemlje u kojima prosečna starost već iznosi više od 35 godina (a to je polovina zemalja u regionu) imaće još izraženije povećanje tako da će prosečna starost u Češkoj Republici i Sloveniji iznositi 47 godina, što je blizu 50 godina koliko će taj prosek iznositi u Italiji. Čak i u Tadžikistanu - u kome danas imamo prosečnu starost od svega 18 godina - ta vrednost će se povećati na oko 26 godina, zbog blagog opadanja stope nataliteta i poboljšanja na planu dugovečnosti.

-24-18-17-14-13-12-11-10-9 -8 -7 -6 -5 -5 -4 -4 -3 -3 -2 -2

2

1418

27333538

42

-30-25-20-15-10-505

1015202530354045

Proc

enat

pro

men

e br

oja

stan

ovni

ka

Ukr

ajin

aBu

gars

kaG

ruyi

jaBe

loru

sija

Leto

nija

Rus

ka F

eder

acija

Litv

anija

Rum

unija

Esto

nija

Mol

davi

jaJe

rmen

ijaH

rvat

ska

Slov

enija

Poljs

kaSr

bija

i C

rna

Gor

aBo

sna

i Her

cego

vina

Kaza

hsta

nBJ

R M

aked

onja

Alba

nija

Azer

bejd

žan

Kirg

ijska

Rep

ublik

aTu

rska

Turk

men

ista

nU

zbek

ista

nTa

džik

ista

nProračuni Svetske banke na temelju predviđanja Ujedinjenih

nacija iz 2005. godine

Slika 0.2 U većini zemalja regiona doći će do znatnog smanjenja stanovništva između 2000. i 2025.

12

sa strane: Procenat promene stanovništva

zemlje redom: Ukrajina, Bugarska, Gruzija, Belorusija, Letonija, Ruska Federacija, Litvanija, Rumunija, Estonija, Mađarska, Moldavija, Jermenija, Hrvatska, Češka Republika, Slovenija, Poljska, Srbija i Crna Gora, Bosna i Hercegovina, Slovačka Republika, Kazahstan, BJR Makedonija, Albanija, Azerbejdžan, Republika Kirgistan, Turska, Turkmenistan, Uzbekistan, Tadžikistan

Izvor: Proračuni Svetske banke na temelju predviđanja Ujedinjenih nacija iz 2005. godine.

Slika 0.3

Udeo stanovništva 65+ biće znatno veći 2025.

sa strane: Procenat stanovništva

Zemlje redom: Tadžikistan, Uzbekistan, Turkmenistan, Republika Kirgistan, Turska, Azerbejdžan, Kazahstan, Albanija, Moldavija, Jermenija, BJR Makedonija, Ruska Federacija, Belorusija, Srbija i Crna Gora, Gruzija, Rumunija, Slovačka Republika, Litvanija, Estonija, Ukrajina, Bosna i Hercegovina, Poljska, Letonija, Mađarska, Bugarska, Češka Republika, Hrvatska, Slovenija

Izvor: Proračuni Svetske banke na temelju predviđanja Ujedinjenih nacija iz 2005. godine

13

Nekoliko zemalja stari na način sličan onome na koji stare Zapadna Evropa i Istočna Azija. Stope nataliteta su od sredine sedamdesetih godina ispod nivoa neophodnog za prostu reprodukciju u najvećem delu industrijskog sveta, a ista tendencija se očekuje u istočnim susedima regiona, uključujući Kinu (ali ne uključujući Avganistan). Očekivani životni vek u regionu takođe se povećava - mada današnje industrijalizovane zemlje imaju veći životni vek. Na primer, u Japanu će 2025. godine očekivani životni vek žena iznositi 82 godine, što je šest godina više od najviše vrednosti koja se predviđa za Istočnu Evropu i bivše sovjetske republike (u Hrvatskoj, Češkoj Republici i Sloveniji). Udeo starijih ljudi biće toliki da se takođe može uporediti sa nekim zemljama u regionu i njihovim bogatijim susedima: tako će, na primer, u Sloveniji udeo stanovništva starijeg od 65 godina biti povećan sa 14 procenata 2000. godine na oko 23 procenta 2025. godine, što je negde između projekcija za Veliku Britaniju (20 procenata) i za Italiju (26 procenata).

Na drugom kraju ovog spektra, Kazahstan, Republika Kirgistan, Tadžikistan, Turkmenistan i Uzbekistan više će ličiti na Indiju u kojoj će, kako se predviđa, 2025. godine oko osam procenata stanovništva biti staro 65 i više godina. Prosečna starost za Bugarsku, Češku Republiku i Sloveniju biće najbliža onoj prosečnoj starosti koja se predviđa za Japan i Italiju, zemlje koje će možda imati najstarije stanovništvo u svetu. U najvećem delu regiona, projektovana srednja starost (između 40 i 45 godina) može se uporediti sa onom u Irskoj i u Velikoj Britaniji (42).

Vlade jednog broja zemalja u regionu pokušale su da ublaže ove putanje starenja uvođenjem raznih inicijativa koje imaju za cij da podstaknu rađanje dece. Neki primeri tih inicijativa mogu se naći u okviru 0,2, uporedo sa širokim spektrom inicijativa koje se primenjuju u zapadnoevropskim zemljama.

Ekonomski uticaj demografske tranzicije biće u kvalitativnom smislu drugačiji - i znatno će se više osećati - u istočnoevropskim zemljama i zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza nego u ostarelim zemljama u drugim delovima sveta. Proces starenja ovog regiona odvija se brzinom koja nikad ranije nije bila zabeležena u jednoj tako raznorodnoj grupi zemalja. Udeo stanovništva starijeg od 65 godina gotovo da će se udvostručiti u Bosni i Hercegovini između 2000. i 2025. godine, a iznosiće više od 60 procenata u zemljama tako različitim kao što su Albanija, Azerbejdžan, Češka Republika, Kazahstan, Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija, Moldavija, Poljska, Slovačka Republika i Slovenija (videti sliku 0,3). Posebno je upečatljivo to što će u Češkoj Republici, Poljskoj, Slovačkoj Republici i Sloveniji ovaj brzi rast biti ostvaren u odnosu na udeo starijih lica koji je već veoma veliki u ukupnom stanovništvu - više od 10 procenata 2000. godine.

14

Okvir 0.2 Politika podsticanja rađanja u Evropi U mnogim zemljama u kojima je zabeležen nizak nivo nataliteta, vlade su uvele politiku podsticanja rađanja, ne bi li time uticale na povećanje stope nataliteta. Uspeh tih mera, razume se, zavisi od toga da li predstavljaju protivtežu stvarnim činiocima koji su, pre svega, i doprineli bitnom padu nataliteta. Broj dece za koju se žena ili par odluči da ih ima rezultat je složene kombinacije činilaca koji, između ostalog, obuhvataju troškove podizanja dece, mogućnosti žene da učestvuje u višem obrazovanju i zapošljavanju, ekonomski status domaćinstva, bračni status (što uključuje razvod i vanbračnu zajednicu) kao i stepen usklađenosti rada i nege dece. Na donjoj tabeli navodimo primere ovakvih inicijativa za podsticanje rađanja u Evropi.

Primeri inicijativa koje bi mogle da podstaknu rađanje dece Zemlja Inicijative koje bi mogle da podstaknu rađanje dece Ukupna stopa

nataliteta 2005Francuska Majka dobija neplaćeno odsustvo u dužini od 16

nedelja za prvo i drugo dete, odnosno 26 nedelja za treće dete. Porodicama koje imaju troje ili više dece obezbeđene su subvencije. 1,90

Nemačka Majke dobijaju odsustvo od 14 nedelja, s tim što porodiljsko odsustvo može iznositi do 36 meseci. Postoji ograničeni broj centara za negu dece

1,37

Irska Majke dobijaju 26 nedelja odsustva. Očevi dobijaju 14 nedelja odsustva 1,99

Italija Za drugo dete, obezbeđena je jednokratna isplata od 1.000 evra. 1,33

Norveška Majke dobijaju odsustvo od 12 meseci tokom koga primaju 80 posto plate ili 10 meseci tokom koga dobijaju sto procenata plate. Očevi moraju da uzmu četiri nedelje odsustva.

1,81

Poljska U toku je izrada zakona u skladu sa kojim će se ženi plaćati za svako novorođeno dete (258 evra, s tim što će siromašne žene dobijati dvostruki iznos). Vlada planira da poveća rezervu stanova. 1,78

Ruska Federacija

Usluge u porodilištima su besplatne, a trudnice besplatno dobijaju i vitamine i preparate gvožđa kao dodatke ishrani. 1,30

Švedska Vlada plaća porodiljsko odsustvo u trajanju od 18 meseci. Subvencionisana nega dece u jaslicama i vrtićima organizovana je sa fleksibilnim radnim vremenom, a majke mogu da koriste i skraćeno radno vreme.

15

1,75Velika Britanija

Majke dobijaju šestomesečno plaćeno odsustvo, a posle toga mogu da koriste još šest meseci neplaćenog porodiljskog odsustva. Stanovništvo ima na raspolaganju besplatne centre za negu dece u ranom uzrastu. 1,74

16

(nastavak okvira 0.2)

Francuska je interesantan slučaj sa stanovišta državne politike kojom se podstiče rađanje, kako zbog toga što je reč o zemlji koja ima dugi istorijat intervencija u ovoj oblasti, tako i zbog nedavnog povećanja stope nataliteta. Zaista, Francuska već odavno podstiče porodice da imaju veći broj članova, delimično i zbog toga što su neki regioni Francuske bili prvi u Evropi u kojima se osetila tranzicija nataliteta. Tako su prva plaćena porodiljska odsustva u Francuskoj uvedena još 1913. godine, a Porodični kodeks je usvojen krajem tridesetih godina. Francuske intervencionističke mere u cilju podsticaja rađanja obuhvataju porodiljsko odsustvo, beneficije za decu, budžetska davanja za porodice, davanja za samohrane roditelje, davanja za porodice koje su usvojile decu, kao i obezbeđivanje većih stanova za brojčano veće porodice. Parovi mogu da koriste porodiljska odsustva, kako ona namenjena majkama, tako i ona namenjena očevima, koja su po dužini među prvima u Evropi. Sve zaposlene žene imaju pravo na trudničko odsustvo u trajanju od šest nedelja pre porođaja i porodiljsko odsustvo u trajanju od 10 nedelja posle porođaja kod prvo dvoje dece. Pritom im je povratak na posao zajemčen. Pored toga, kada porodiljsko odsustvo istekne, roditelji mogu da uzmu odsustvo dok dete ne navrši tri godine i da im je pritom zajemčen povratak na radno mesto. Francuska ima jednu od najširih i najbogatijih mreža ustanova dečije zaštite, u kojima se obezbeđuje kompletna dnevna nega za decu uzrasta od dve ili tri godine. Politika podsticanja rađanja trećeg deteta pruža više nego za prvo dvoje dece. U periodu od 1995. do 1998. godine Francuska je potrošila oko 2,3 posto svog bruto domaćeg proizvoda na davanja porodicama.

Ipak, uprkos svemu tome, iz projekcija se vidi da će nataliteta prema generacijskoj grupi u Francuskoj nastaviti silaznu tendenciju i da će generacijska grupa rođena 1970. (koja još uvek nije ostvarila punu plodnost) završiti sa stopom nataliteta od 1,98 deteta po ženi. Ovaj pad nataliteta generacijske grupe nije ni po čemu jedinstven u Evropi. Mada Francuska ima relativno duži period nataliteta i veću generacijsku grupu koju vezujemo za natalitet nego što je to slučaj u nekim drugim evropskih zemalja, nema dovoljno dokaza koji bi potvrdili da su efekti porodične politike podsticanja rađanja stvarni; čak i ako je ta sektorska politika uticala na natalitet, ona nije bila dovoljno efikasna da omogući povećanje nataliteta iznad nivoa proste reprodukcije od 2,1 deteta po ženi.

Zaključak koji se iz svega ovoga može izvesti u skladu je sa dubinom konsenzusa među demografima o tome da su posledice sektorske politike, koja se temelji na transferu a cilj joj je podsticanje rađanja, zapravo zanemarljive. Neki autori su mišljenja da bi zemlje, kako bi takva politika bila stvarno delotvorna, morale da prihvate sveobuhvatniji meni na kome bi se nalazila kombinacija porodične i socijalne politike koja bi se mogla pokazati vrlo skupom i teško sprovodivom. Činjenica je, naime, da su uobičajeni novčani transferi ili poreske olakšice isuviše niski da bi se njima mogli pokriti svi troškovi rađanja i podizanja dece do punoletstva, tako da na njih roditelji i potencijalni roditelji obično gledaju kao na privremene mere. Da bi takva sektorska politika imala značajniji uticaj na izbore u domenu reprodukcije, ona bi morala da predstavlja kombinaciju finansijskih opcija i radnih i porodičnih inicijativa (Makdonald 2000) (McDonald 2000)

17

Druga velika razlika u odnosu na one ostarele zemlje koje su u većoj meri industrijalizovane ogleda se u dosad neviđenoj interakciji demografske tranzicije i sveobuhvatne ekonomske i (u izvesnoj meri) političke tranzicije koja je u najvećem delu regiona još uvek u toku. Ovaj region je jedinstven upravo zbog interakcije tih triju tranzicija.

Većina socijalnih i ekonomskih implikacija starenja je univerzalna, ali istočnoevropske zemlje i države bivšeg Sovjetskog Saveza tek su počele da se hvataju u koštac sa političkom i ekonomskom tranzicijom tokom minule dve decenije. Danas su, međutim, suočene sa još jednom strukturalnom transformacijom kakvu predstavlja ova vrsta demografske promene. Raspad Sovjetskog Saveza 1991. godine bio je obeležen političkom tranzicijom iz komunizma u demokratiju i ekonomskom tranzicijom iz privrede sa centralnim planiranjem na tržišnu privredu Mada je većina tih zemalja završila političku tranziciju, makar i u različitoj meri, u oblasti ekonomske tranzicije još mnogo toga treba uraditi u nekim od ključnih oblasti.

Čak i posle nekoliko godina ekonomskog rasta od 2000. godine, zemlje ovog regiona još uvek su na vrlo niskom nivou dohotka i institucionalnog razvoja. U Ukrajini, koja će verovatno najveći deo stanovništva izgubiti tokom naredne dve decenije, dohodak jedva da prelazi 6.000 američkih dolara po stanovniku mereno sa stanovišta pariteta kupovne moći (PPP), što je u istom rangu po vrednosti sa takvim zemljama kao što su Alžir i Bolivarovska Republika Venecuela. U Gruziji, još jednoj zemlji koja je teško pogođena demografskom tranzicijom, dohodak po stanovniku meren sa stanovišta kupovne moći iznosi jedva nešto preko 1.000 dolara – pa se Gruzija stoga nalazi u istoj ligi u kojoj se nalaze Mozambik ili Ruanda. Čak i najbogatije privrede u Centralnoj Evropi znatno zaostaju za svojim ostarelim industrijalizovanim susedima kakvi su Austrija i Italija ako se merenja vrše sa stanovišta dohotka i institucionalne zrelosti.

Privredni rast u prvoj deceniji tranzicije po pravilu je bio bolji u zemljama koje su sprovele odvažnije ekonomske reforme:

• Posle početnog ekonomskog kraha koji je zahvatio ceo region, centralnoevropske i baltičke zemlje su se brzo oporavile, sprovodeći duboke i sveobuhvatne tržišne reforme, i napredovale su u integraciji sa Evropskom unijom. Izazov sa kojim su danas suočene podrazumeva dalje poboljšanje poslovne klime; hvatanje u koštac sa korupcijom i slabostima u domenu upravljanja; održavanje fiskalne discipline i ravnoteže; i iznalaženje rešenja za neodrživi sistem zdravstvene zaštite, socijalnog osiguranja i penzioni sistem – a odsustvo tih rešenja još više je pogoršano činjenicom da je stanovništvo tih zemalja sve starije.

• Zemlje zapadnog Balkana preživele su raspad koji je bio znatno nasilniji i sa više elemenata katastrofe nego što se to igde drugde u regionu dogodilo, ali se one oporavljaju i počinju da se integrišu sa ostatkom Evrope. One još uvek prolaze kroz fazu normalizacije, čak i onda kada se pripremaju za integraciju u EU.

• Reforme u bivšim sovjetskim republikama bile su po pravilu spore. Neke od njih – kao što su Belorusija i Turkmenistan – nisu sprovele sadržajne ekonomske reforme i

18

znatno zaostaju. Ni zemlje kavkaskog regiona nisu naročito odmakle, mada su u njima nedavno uočeni izvesni pozitivni znaci. Rusija i Kazahstan su se brzo oporavile od početne dezintegracije i sada nastoje da konsoliduju svoje pozicije, a bogatstvo im se uvećava pre svega zahvaljujući rastu koji počiva na rudnom bogatstvu.

• Turska, iako nije postkomunistička zemlja, prolazi kroz proces tranzicije još od finansijske krize koja ju je potresla 2001. godine, i kojoj je prethodio neravnomerni privredni razvoj tokom devedesetih godina prošlog veka. Privatizacija, reforme u bankarskom i javnom sektoru, reforme u domenu socijalnog osiguranja i stroga monetarna i fiskalna politika čine jezgro odvažnih ekonomskih reformi koje Ankara danas preduzima. Te promene su propraćene mnoštvom političkih i socijalnih reformi koje se odvijaju uporedo sa napredovanjem zemlje ka tešnjoj integraciji sa Evropskom unijom.

Čak i kada je reč o najnaprednijim zemljama regiona, postoje velike varijacije u stepenu strukturalnih transformacija njihovih privreda, pa samim tim ostaje još mnogo pitanja koja tek treba da postanu predmet ekonomskih reformi. Tako, na primer, Slovenija, koja je po opštem priznanju jedna od najuspešnijih tranzicionih privreda, još uvek hramlje zbog relativno slabog poslovnog okruženja čiju glavnu odliku predstavljaju nekvalitetni zakon o investicijama ulaganjima i neefikasni zakon o transakcijama (EBRD, 2006). U osam zemalja regiona – uključujući tu Češku Republiku, Kazahstan, BJR Makedoniju i Rusiju – zadržan je izvestan oblik kontrole priliva direktnih stranih ulaganja. A u 15 zemalja ograničena je mogućnost trgovine zemljištem.

Širi institucionalni razvoj takođe sporo napreduje. Zakoni o stečaju su loši u tako ostarelim zemljama kao što su Gruzija, Mađarska, Letonija, Litvanija, Slovenija i Ukrajina. Glavno pitanje koje je preostalo na dnevnom redu jeste restrukturisanje preduzeća – do 2006. godine samo je osam centralnoevropskih članica EU (sa izuzetkom Bugarske i Rumunije) ostvarilo znatan napredak na tom planu. U ostarelim zemljama kao što su Bosna i Hercegovina, Gruzija, Moldavija, Kazahstan, Rusija, Srbija i Ukrajina i dalje predstoji mnogo posla na planu restrukturisanja preduzeća.

Većina zemalja, ako izuzmemo četiri centralnoazijske republike, imaće značajan udeo starih ljudi u stanovništvu (preko 10 posto) do 2025. godine (slika 0.4). U Belorusiji, Bugarskoj i Estoniji taj odnos se neće bitno promeniti u naredne dve decenije: u tim zemljama se već zbio veliki deo starenja. U drugim zemljama, međutim, biće zabeležen znatni relativni rast starijeg stanovništva.

Politički izazov ogleda se u tome što je samo dvanaestak zemalja – deset novih članica Evropske unije, Hrvatska i (neznatno) Albanija, koje sve imaju potencijalno znatan udeo starih ljudi u ukupnom stanovništvu – postiglo značajan napredak u ekonomskoj tranziciji (na slici 0,4 taj napredak je označen vrednošću ocene 3 ili više na skali od 1 do 4+ koja čini Indeks Evropske banke za obnovu i razvoj). Na drugom polu nalaze se četiri centralnoazijske republike – Republika Kirgistan, Tadžikistan, Turkmenistan i Uzbekistan. Iako nisu ostvarile značajan napredak na putu ka tržišnim institucijama, one će u predstojeće dve decenije biti suočene sa manjim demografskim pritiscima zbog relativne mladosti svog stanovništva. Zemlje koje su suočene sa najvećim izazovom jesu

19

one u gornjem levom kvadrantu na slici 0,4, pre svega bivše sovjetske republike i zemlje zapadnog Balkana. Njihovo je stanovništvo sve starije, što predstavlja značajno demografsko opterećenje, često izraženo kroz rastuća generacijska grupa ostarelih državljana, kao i nepotpune tržišne institucije koje su neophodne da bi se taj udarac ublažio.

Slika 0.4

Zemlje su suočene sa različitim kombinacijama demografske i ekonomske tranzicije

Jermenija; Azerbejdžan; Belorusija; Bosna i Hercegovina; Gruzija; Kazahstan; BJR Makedonija; Moldavija; Crna Gora; Ruska Federacija; Srbija; i Ukrajina

Albanija; Hrvatska; i nove članice EU

Projicirani udeo stanovništva 65+ godina, 2025 (%)

Republika Kirgistan; Tadžikistan; Turkmenistan; i Uzbekistan

Indeks tranzicije EBRD, 2006.

Izvor: Proračuni Svetske banke na temelju izveštaja UN za 2005.

Napomena: Veličine krugova ukazuju na promenu udela stanovništva od 65 i više godina u periodu od 2000. do 2025. godine. Nove zemlje-članice EU su Bugarska, Češka Republika, Estonija, Mađarska, Letonija, Litvanija, Poljska, Rumunija, Slovačka Republika i Slovenija. U vreme kada je ovo izdanje objavljeno, često nije bilo mogućno dobiti odvojene podatke za Srbiju i Crnu Goru. U takvim slučajevima, u celom izdanju, korišćeni su zbirni podaci.

20

EBRD = Evropska banka za obnovu i razvoj.


Da li će promena demografije u regionu značiti i zaustavljanje ekonomskog rasta, zato što starije stanovništvo ima radnu snagu koja se smanjuje i zbog toga što manje štedi, što sve donosi negativne posledice po investicije i akumulaciju kapitala? Zdrav razum bi nalagao takav zaključak. Međutim, ovaj izveštaj ne nalazi ubedljive dokaze koji bi potkrepili takva katastrofičarska predviđabha, predviđanja koja ne uzimaju u obzir karakteristike današnjih tranzicionih privreda – budući da demografske promene u tim zemljama bar kroz tri kanala sebi otvaraju put za podsticanje i ostvarivanje ekonomskog rasta: rad i produktivnost, potrošnja i štednja, i finansijska tržišta.

Promena tržišta rada i uloga produktivnosti

Pošto rast proizvodnje zavisi od ponude i produktivnosti rada, primarna makroekonomska implikacija starenja jeste manji privredni rast, zato što se na taj način smanjuje širenje generacijske grupe raspoloživih pojedinaca u radno sposobnom životnom dobu, dok su sve ostale stvari jednake. Za određene zalihe kapitala, smanjenje ponude rada podrazumeva produbljivanje kapitala koje je “nepoželjno” sa stanovišta preduzeća, a preduzeće će onda na to odgovoriti time što će manje investirati. Na tržištima rada, realnost je mnogo složenija i manje demografski deterministička nego što to sugeriše zdrav razum. Mada će ukupna ponuda rada u regionu da se smanjuje tokom narednih 15 godina, ti padovi će, u celini gledano, biti umereni. Sa najvećim izazovom suočiće se zemlje koje će imati velike padove na planu stanovništva u radno sposobnom dobu, u kojima već postoje visoke stope učešća.

Međutim, promene na tržištu rada nisu jednom za svagda determinisane demografskim nasleđem. Prvo, poboljšanja produktivnosti suštinski su faktor za predviđanje rasta, tako da mere koje se preduzimaju radi poboljšanja produktivnosti mogu da potru sve kvantitativne posledice manje radne snage. U suštini, ogledi u vezi sa dekompozicijom rasta pokazuju da je u većini zemalja regiona poslednjih godina rast produktivnosti rada bio pojedinačno najveći faktor doprinosa povećanju dohotka po stanovniku (slika 0.5). Drugo, uticaj starenja na ponudu radne snage može se barem delimično uravnotežiti povećanjem niske stope participacije radne snage. Treće, ako se prevaziđe politički otpor, migracije unutar regiona iz mlađih u starije zemlje mogu uvećati radnu snagu u ostarelim zemljama.

21

Slika 0.5

U celom regionu produktivnost rada uticala je na rast više od starenja (1998-2005)

Zemlje: Azerbejdžan, Kazahstan, Jermenija, Ruska Federacija, Letonija, Albanija, Ukrajina, Gruzija, Estonija, Belorusija, Litvanija, Bugarska, Mađarska, Moldavija, Rumunija, Hrvatska, Slovenija, Slovačka Republika, Poljska, Češka Republika, BJR Makedonija, Turska.

GDP/employment = BDP/zaposlenost

employment/working-age population = zaposlenost/stanovništvo u radno sposobnom uzrastu

working-age population/population = stanovništvo u radno sposobnom uzrastu/stanovništvo

GDP/population = BDP/stanovništvo

Izvor: Predstojeći izveštaj Svetske banke

Napomena: BDP = bruto domaći proizvod. Odnosom BDP/zaposlenost meri se produktivnost rada, odnosom između zaposlenosti i stanovništva u radno sposobnom

22

uzrastu meri se stopa zaposlenosti, dok je odnos između radno sposobnog stanovništva i ukupnog stanovništva pokazatelj starenja. Svi podaci su iz 2005. godine; jedino su za Albaniju i Kazahstan navedeni podaci za 2004. godinu.

23

Uprkos postojanju valjanih razloga da se poveruje kako demografske tendencije u regionu neće nužno doneti probleme tržištu rada, činjenica je da oni koji kreiraju sektorsku politiku treba pomno da razmotre situaciju i upravljaju njome u narednih nekoliko decenija, donoseći i sprovodeći adekvatne sektorske politike za borbu protiv posledica starenja. Da bi se moglo upravljati situacijom biće potrebna reforma tržišta rada, penzionog i obrazovnog sistema, kao i bolje upravljanje migracijama.

Prema projekcijama stanovništva Ujedinjenih nacija iz 2004. godine (srednja varijanta), region će izgubiti samo 458.000 ljudi starosti od 15 do 64 godine (što je konvencionalni opseg godina radno sposobnog stanovništva) između 2005. i 2020 godine. Istina, ovaj gubitak bi mogao biti izvor zabrinutosti za one koji smatraju da je rast ponude na tržištu rada suštinski značajan za ubrzani privredni rast. Međutim, ovi ukupni brojčani podaci prikrivaju velike razlike koje u regionu postoje. Mlađe zemlje (Republika Kirgistan, Turska, Turkmenistan i Uzbekistan, kao i Albanija i Azerbejdžan, koje po našoj klasifikaciji “stare”) imaće rast radno sposobnog stanovništva. Druge zemlje (kao što su Belorusija, Gruzija, Rusija i Ukrajina) trpeće gubitke, i to počev od umerenih do veoma velikih. Jasno je da će se iz te situacije izroditi inicijative za migracije unutar regiona.

U celom regionu, ali pre svega u onim zemljama čije se stanovništvo smanjuje, povećanje produktivnosti rada biće glavni faktor održavanja i poboljšanja doprinosa koji rad pruža rastu. Postoji širok prostor za krupna povećanja produktivnosti, ako se donesu aktivističke i razumne sektorske politike - posebno van tržišta rada (predstojeći izveštaj b Svetske banke). S obzirom na relativno nisku produktivnost u periodu kada su se ekonomije prilagođavale tokom ranih godina tranzicije, ovo povećanje može biti ostvareno kako zahvaljujući premeštanju resursa iz industrijskih grana manje produktivnosti u industrijske grane veće produktivnosti, tako i od poboljšanja produktivnosti u samim industrijskim granama.

Najveći deo početnog pada produktivnosti rada, posebno u bivšim sovjetskim republikama, bio je prouzrokovan prelaskom celokupne privrede sa visoko produktivne proizvodnje na ekstenzivnu poljoprivredu i pružanje jeftinih usluga. U Rumuniji je udeo ukupno zaposlenih u poljoprivredi zabeležio skok sa oko 30 posto 1990. godine na skoro 43 posto u 2000, dok je udeo zaposlenih u industriji pao sa 40 posto u ukupnom broju zaposlenih na svega nešto iznad 25 procenata. Međutim, kako je ekonomska tranzicija napredovala, ova tendencija se izmenila, tako da se poboljšala i prosečna produktivnost rada u privredi. U Rumuniji je udeo zaposlenih u poljoprivredi u ukupnom broju zaposlenih pao na nešto manje od 37 posto 2002. godine, dok se udeo zaposlenih u industriji vratio na skoro 30 posto.

U novim zemljama-članicama EU, produktivnost rada je uglavnom bila povećavana zahvaljujući poboljšanjima u samim industrijskim granama – kao i u zemljama Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) – tako da je prosečni godišnji rast produktivnosti rada bio u rasponu od oko 4 procenta u Češkoj Republici i Slovačkoj Republici u periodu između 1999. i 2005. godine do preko 5 posto u Mađarskoj u periodu od 2000. do 2005. godine (podaci uzeti od EUROSTAT-a). Međutim, prelazak sa neproduktivnih na produktivnije industrijske grane nije bio tako izražen kao u zemljama OECD u prethodnim decenijama, zbog toga što u mnogim zemljama još nije okončan

24

proces restrukturisanja preduzeća. Industrijske grane u kojima je rast produktivnosti bio iznad proseka bile su upravo one grane koje su se u ranim godinama tranzicije oslobodile većeg broja radnika – tako da je rast produktivnosti u početku bio u većoj meri posledica defanzivnog restrukturisanja nego strateškog restrukturisanja, onog u kome se proizvodni faktori alociraju za najproduktivnije zadatke. Dobra vest u svemu ovome jeste da se očekuju veliki rezultati na planu produktivnosti zahvaljujući strateškom restrukturisanju. Ako preduzeća budu restrukturisana i ako investiciona klima bude poboljšana, može se očekivati veliko uvećanje produktivnosti.

Postoje još dva faktora koja bi mogla doprineti budućem povećanju produktivnosti. Prvo, privrede ovog regiona su integrisanije sa ostatkom sveta u pogledu trgovine i tokova kapitala – iako ima dokaza da postoje dva pola trgovinske integracije, od kojih Evropska unija predstavlja jedan, a Rusija drugi (Svetska banka 2005b). I tražnja za proizvodima koji bi zadovoljili konkurentna eksterna tržišta i priliv direktnih stranih ulaganja u proizvodnju i skupe i složene usluge (posebno u Evropskoj uniji i njoj susednim zemljama) podsticaće inovacije i tehnološke promene u regionu, što će potencijalno doprineti rastu produktivnosti. Drugo, kako se ceo region polako kreće ka doživotnom učenju i usavršavanju uz rad i fleksibilnim načinima dopunske obuke, što je objašnjeno nešto kasnije u ovom izveštaju, tako će se povećavati i individualna produktivnost.

Pored poboljšanja na planu produktivnosti, proizvodnja u ostarelim zemljama mogla bi biti pojačana zahvaljujući povećanju učešća radne snage, što bi moglo da predstavlja značajni mehanizam za kompenzovanje smanjenja stanovništva u radno sposobnom uzrastu. Iako se obrasci znatno razlikuju od zemlje do zemlje u regionu, mnoge države Istočne Evrope i bivšeg Sovjetskog Saveza imaju prilično nisku stopu participacije – posebno kada je reč o starijim dobnim grupama. Muškarci istupaju iz radne snage u proseku skoro četiri godine ranije, a žene pet godina ranije, nego što je to slučaj u zemljama OECD. Ovo rano povlačenje jednim delom je prouzrokovano restrukturisanjem, što znači da se otpušteni radnici često povlače iz radne snage zbog toga što imaju veoma slabe izglede da ponovo nađu posao. Stopa participacije za starije muškarce tako se postepeno smanjuje, dok je stopa participacije starijih žena nešto stabilnija.

Zemlje kao što su Mađarska, BJR Makedonija, Poljska i Slovenija suočene su sa velikim povećanjem ionako visokog koeficijenta zavisnosti u starijem životnom dobu (tabela 0.2). Iako to očigledno predstavlja izazove u pogledu ponude radne snage, te zemlje imaju relativno nisku stopu participacije među starijim radnicima, što znači da postoji prostor za prilagođavanje koje bi se obavilo kroz povišenje tih stopa. Međutim, u Češkoj Republici, demografski profil je sličan, ali će povećano učešće starijih pojedinaca u radnoj snazi imati ograničeni efekat, jer su njihove stope participacije već visoke. Iz projekcija koje su urađene za potrebe ovog izveštaja, vidi se da će sektorske politike koje povećavaju participaciju svih starosnih kategorija više uticati na ublažavanje posledica starenja, nego što će to moći da se postigne pukim usredsređivanjem na povećanje participacije starijih radnika.

25

Tabela 0.2

Participacija radne snage uzrasta 50-64 i zavisnost u starosti, 2005-20. Promena stope zavisnosti u starosti, 2005-20. Participacija u radnoj

snazi kategorije od 50 do 64 godine

Umerena Velika Veoma velika

Visoka Jermenija, Azerbejdžan, Gruzija, Kazahstan, Republika Kirgistan, Litvanija,a Turkmenistan, Uzbekistan

Estonija a Češka Republika a

Prosečna Belorusija, Ukrajina a Letonija a, Rumunija a, Ruska Federacija

Albanija, Bosna i Hercegovina a, Moldavija, Slovačka Republika

Niska Tadžikistan Bugarska a, Hrvatska a, Srbija i Crna Gora a, Turska

Mađarska a, BJR Makedonija, Poljska a, Slovenija a

Izvor: Van Ours, 2006.

Napomena: Visoka znači jednaka ili veća od 60 procenata, prosečna je manja od 60 procenata a veća od 50 procenata, dok niska iznosi 50 ili manje procenata. Umerena znači manja od 15 procenata, velika je jednaka ili veća od 15 a manjia od 30 procenata, a veoma velika je veća od 30 procenata.

a = koeficijent zavisnosti u starosti iznosi 25 ili više procenata.

Nacionalni nedostaci u pogledu ponude radne snage koji budu uočljivi i posle povećanja stope participacije mogu se nadomestiti i migracijom unutar regiona. Prema međunarodnim standardima, migracije u ovom regionu su velike, čak i jedinstvene zato što je ovaj region i najveći pošiljalac i najveći primalac migranata (Svetska banka, 2006). Migracije koje su pre tranzicije bile strogo kontrolisane, posle toga su u znatnoj meri lišene kontrole. Odlikuju se dvema vrstama tokova, a te vrste su prevashodno zasnovane na razlikama u ekonomskim mogućnostima. Prvo, došlo je do odliva iz jednih ostarelih u druge ostarele zemlje – u najskorije vreme to se dogodilo kada su nove članice pristupale Evropskoj uniji, tako da su zabeleženi odlasci iz ostarelih zemalja Centralne i Istočne Evrope i dolasci u ostarele zemlje Zapadne Evrope. Drugo, tokom godina tranzicije, neprestano je dolazilo do odliva iz mladih i siromašnijih zemalja Zajednice nezavisnih država (ZND) na Kavkazu i u centralnoj Aziji u ostarele, ali bogatije zemlje ZND, prvenstveno Kazahstan i Rusiju.1 Mlađe zemlje sa rastućim stanovništvom u radno sposobnom dobu već imaju negativnu neto migraciju, dok je situacija sasvim suprotna u većini ostarelih i starih zemalja, mada i tu postoje neki izuzeci.

26

Štednja i finansijska tržišta

Rast proizvodnje svake privrede takođe zavisi od akumulacije kapitala – za šta su potrebne investicije, a za njih je, opet, potrebna odgovarajuća količina štednje - i od produktivnosti investicija. Pošto pojedinci mogu da ulažu samo ono što su uštedeli ili što su pozajmili od drugih koji su to uštedeli, štednja se u suštini svodi na isto što i investicije. Štednja je, dakle, ključni sastojak u stvaranju kapitala i ključna determinanta rasta. Zabrinutost zbog nivoa štednje ostarelog stanovništva prouzrokovana je hipotezom o životnom ciklusu, na osnovu koje se smatra da će ukupna štednja verovatno opadati zbog toga što ljudi u starosti manje štede. Međutim, postoje različiti razlozi zbog kojih možemo verovati da ova vrsta zabrinutosti može biti ublažena u slučaju ostarelih zemalja Istočne Evrope i bivšeg Sovjetskog Saveza.

Raspoloživi podaci u izvesnoj meri potkrepljuju tezu da domaćinstva i preduzeća trenutno možda štede manje nego što bi želeli, i da će konačno poželeti da povećaju štednju i više od onoga što bi se inače moglo predvideti.

• Prvo, prosečna stopa štednje u jednom broju istočnoevropskih zemalja i bivših sovjetskih republika smanjena je krajem devedesetih godina i u prvim godinama 21. veka, tako da je u proseku iznosila samo 15 posto u celom regionu – što je smanjenje u odnosu na iznos od 18 posto iz perioda pre 1990. godine. To treba uporediti sa prosečnom stopom štednje u istom periodu u zapadnoevropskim zemljama, koja je iznosila 24 posto. Ako gledamo u budućnost, videćemo da konvergencija ka zapadnoevropskim nivoima podrazumeva da bi buduća štednja u zemljama Istočne Evrope i bivšeg Sovjetskog Saveza morala da bude veća nego što bi se inače moglo očekivati.

• Drugo, štednja u istočnoevropskim zemljama i bivšim sovjetskim republikama ima neuobičajeno nizak udeo i u pogledu štednje po domaćinstvima, i u pogledu korporativne štednje u poređenju sa zemljama OECD van tog regiona (tabela 0.3). Iako postoje razlike i među zemljama regiona i među industrijskim zemljama, posebno su karakteristične dve dodatne odlike štednje u zemljama regiona. Pre svega, devizna štednja je od ključnog značaja kao izvor finansijskih sredstava u većini zemalja regiona, dok je istovremeno ta vrsta štednje uglavnom nevažna u industrijalizovanim zemljama. Jedini izuzetak od tog pravila predstavljaju zemlje proizvođači nafte u regionu. Drugo, štednja po domaćinstvima ima znatno veću ulogu kao izvor finansijskih sredstava u većini industrijskih zemalja nego u zemljama regiona. Štaviše, u nekim zemljama regiona – tu je Bugarska najizrazitiji primer – štednja po domaćinstvima je u minulih nekoliko godina negativna, što ukazuje na to da domaćinstva ostvaruju potrošnju trošenjem sopstvene ušteđevine. Najverovatnije je da ovaj neuobičajeni sastav štednje u regionu zapravo odražava nedovršenu ekonomsku tranziciju. Konačno, može se očekivati da domaćinstva i preduzeća prestanu da iscrpljuju imovinu koju imaju i da požele da nadoknade potrošenu ušteđevinu kako bi na taj način obezbedili sredstva za penzije i kako bi stvorili “amortizere” za starost.

27

Tabela 0.3

Korišćenje i izvori sredstava: Odabrane zemlje-članice OECD i zemlje Istočne Evrope i bivšeg SSSR

(u procentima) Francuska Nemačka Japan 1980-

1989 1990-1999

2000-2002

1980-1989

1991-1999

2000-2002

1980-1989

1990-1999

2000-2002

Namena

Ulaganja 100 91 93 - 97 89 92 94 93

Suficit tekućeg platnog bilansa

0 7 7 - 3 10 6 5 4

Državni deficit 0 2 0 - 0 1 0 0 2

Ostalo 0 0 0 - 0 0 1 1 1

Izvori

Štednja po domaćinstvima

43 45 48 - 49 50 43 38 33

Nefinansijska štednja

34 42 37 - 36 36 38 40 54

Državni suficit 7 3 7 - 3 3 16 15 0

Devizna štednja

6 1 0 - 0 0 0 0 0

Ostalo 10 9 9 - 11 12 3 7 12

Čaška Republika

Poljska Bugarska Estonija Kazahstan

1995-2001 1995-2001 1999-2002 1995-2002 1990-1999 2000-2002 Namena

Ulaganja 100 96 59 97 73 86 Suficit tekućeg platnog bilansa

0 1 0 0 2 9

Državni deficit 0 0 0 0 15 0 Ostalo 0 3 41 3 10 4

Izvori Štednja po domaćinstvima

18 40 0 13 3 0

Nefinansijska štednja

45 26 60 28 60 57

Državni sufiict 15 8 18 22 4 23 Devizna štednja 11 - 20 24 17 1

28

Ostalo 12 9 3 - 16 18

Izvor: Sistem nacionalnih finansijskih obračuna Ujedinjenih nacija

Napomena: - = nema podataka.

Koreni ovako niske stope štednje leže u istoriji. U vreme socijalizma, strogo kontrolisane zarade i isti takav pristup kreditima značili su da se bilo kakvom raspoloživom štednjom finansirala potrošnja, odnosno kupovina trajne robe široke potrošnje i, tamo gde je to bilo dozvoljeno, kupovina nekretnina. Dodatna štednja mogla se akumulirati u vidu bankarskih depozita (ili pak u slamaricama). Hiperinflacija u ranim godinama tranzicije devalvirala je monetarizovanu štednju, dok je početkom devedesetih godina zabeležen realni pad plata u većini zemalja, makar on bio i samo privremen. Posle privatizacije, restrukturiranja preduzeća i priliva novih tehnologija, nezaposlenost je povećana, a radnici stariji od 40 godina veoma su teško pronalazili nove poslove. Takav razvoj događaja značio je da generacijske grupe koje su tokom devedesetih godina imale više od 40 godina starosti i koje se sada približavaju penzionisanju - uključujući tu i pripadnike bejbi bum generacije – uglavnom nisu uspeli da ostvare i akumuliraju značajnu štednju. Čak i u zemljama u kojima su reforme donele penzione sisteme sa jasno definisanim doprinosima, ljudi stariji od 40 godina bili su obeshrabrivani da se u te sisteme uključe.

Na taj način se prisilna štednja obaveznih privatnih penzionih programa nije odrazila na portfolio starijih ljudi. Najvažnija – a često i jedina – imovina tih generacijskih grupa jesu nekretnine čiji su oni vlasnici ili na koje imaju stanarsko pravo. Ograničena mobilnost stanovništva, plitka tržišta nekretnina i odsustvo finansijskih instrumenata (kao što su povratne hipoteke∗ ) koji bi pomogli da se ta imovina proda za gotovinu znače da nema mnogo izgleda da će štednja koja je determinisana starenjem dovesti do udarnih talasa ponude bilo na finansijskom tržištu, bilo na tržištu nekretnina u narednoj deceniji.2

Razume se, starenje nije jedini činilac koji utiče na štednju u domaćinstvima i privatnu štednju. Štaviše, privatna štednja nije jedini izvor resursa koji su na raspolaganju za investicije. Pad niske privatne štednje ne mora nužno podrazumevati pad investicija. Korporativna i devizna štednja predstavljaju druge izvore investicija, a oni bi trebalo uglavnom da izbegnu uticaj starenja. Sem toga, iako su ukupna štednja i ukupne investicije među sobom jednaki, uzročno-posledična veza između tih dveju stvari nije sasvim jasna. Drugačije rečeno, savršeno je moguće da investicije ostanu visoke i u narednim decenijama zahvaljujući još višoj stopi povraćaja kapitala nego što je ona koja postoji u Zapadnoj Evropi. Izvori finansiranja takvih investicija mogu poticati bilo iz inostranstva – ako očekivanja stranaca u vezi sa budućim potencijalom rasta Istočne Evrope i bivšeg Sovjetskog Saveza ostanu povoljna – bilo iz domaće ušteđevine, čiji vlasnici mogu biti privučeni stopom povraćaja koja je još uvek vrlo visoka.

∗ Povratna ili obrnuta hipoteka – finansijski mehanizam koji podseća na prodaju neuseljivih stanova kod nas i nudi se samo ljudima starijim od 62 godine. Korisnici, po osnovu vlasništva nad stanom u kome žive, povlače dogovorena sredstva odjednom ili u mesečnim iznosima. Na ta sredstva se ne plaća porez; banka ili finansijska ustanova koja je ovde poverilac naplaćuje kredit posle smrti vlasnika stana, od prodaje tog stana (prim.prev.)

29

Glavni posrednici u mnogim od tih tokova biće finansijska tržišta u regionu. Ona su ta koja kanališu resurse između pojedinaca, institucija, zemalja i privrednih sektora, dok finansijski instrumenti premeštaju potrošnju iz jedne u drugu različitu fazu životnog ciklusa i pronalaze one profile povraćaja od rizika koji su najprimereniji okolnostima vremena i mesta. U zemljama regiona ta finansijska tržišta su, po pravilu, nedovoljno razvijena – ta ocena svakako važi ako ih uporedimo sa finansijskim tržištima u bogatijim ostarelim zemljama-članicama OECD koje se ne nalaze u Istočnoj Evropi. U suštini, čak i razvijenije privrede u ovom regionu daleko zaostaju za zemljama OECD (slika 0,6).

Finansijski sistemi u većini zemalja regiona još uvek su pod velikom dominacijom banaka, u tom smislu da su banke te koje još uvek kanališu najveći deo finansija, mada su u nekim zemljama sada dobro razvijena i tržišta hartija od vrednosti. Bankarski depoziti, kao dominantni instrumenti štednje, još uvek samo malim procentom učestvuju u bruto domaćem proizvodu (BDP) u većini zemalja. Jedini izuzeci su Hrvatska, Češka Republika i Slovačka Republika, gde bankarski depoziti čine više od 50 posto, ali je to još uvek znatno manje od stope od preko 100 posto koja je tipična za većinu industrijskih zemalja. Ova situacija predstavlja kombinovanu posledicu niske štednje i malog poverenja u finansijske posrednike (i finansijske proizvode u celini gledano). Budući da su privrede male i da je strani investicioni portfolio ograničen na samo nekoliko prvoklasnih, veoma sigurnih investicija, nedovoljno razvijena finansijska tržišta imaju zanemarljivi uticaj na globalna tržišta kapitala.

Slika 0.6

Finansijska tržišta čak i u razvijenijim privredama ovog regiona plića su od fijnansijskih tržišta u drugim zemljama OECD

Sa strane: Finansijski kapital institucionalnih investitora (u % BDP)

30

Zemlje redom: Turska, Slovačka Republika, Poljska, Mađarska, Češka Republika, Nemačka, Italija, Japan, Francuska, Velika Britanija, Holandija, Sjedinjene Države

Izvor: Svetska banka, Baza podataka o finansijskoj strukturi.

Šta ovo znači za akumulaciju štednje u svrhu produktivnosti i rasta? Prvo, kako se finansijska tržišta budu produbljivala i kako broj i raznovrsnost instrumenata štednje budu povećavani, tako će se verovatno pojavljivati i veće mogućnosti za formalnu štednju, budući da će i pojedinci i korporacije biti u većoj meri sposobni da svoje individualne vremenske perspektive i profile rizika prilagode raspoloživim instrumentima. Drugo, finansijsko produbljivanje i povećana fleksibilnost takođe će verovatno podstaći ukupnu produktivnost, kako finansijska tržišta budu u većoj meri sposobna da delotvorno kanališu kapital u najproduktivnije svrhe. Prema tome, ovde se na margini javlja paradoks da nizak nivo finansijskog razvoja u Istočnoj Evropi i bivšem Sovjetskom Savezu zapravo predstavlja šansu za veće i bolje korišćenje štednje za rast, a pravi izazov za zemlje ovog regiona sada se ogleda u tome koliko će brzo moći da postignu to finansijsko produbljivanje pomoću boljeg regulatornog okruženja.


Široko je rasprostranjena zabrinutost da će ostarelo stanovništvo u istočnoevropskim zemljama i u bivšim sovjetskim republikama izvršiti novi pritisak na javnu potrošnju, posebno zarad penzija i zdravstvene zaštite. Ako je suditi prema tom mišljenju, kako se bude povećavao broj starih lica, i u apsolutnom iznosu i u odnosu na radno stanovništvo, tako će veća izdavanja za penzije još više opteretiti ionako nategnute budžete namenjene socijalnom staranju. Pored toga, ostarelo stanovništvo imaće sve veće zdravstvene potrebe, jednostavno zato što se najveća tražnja za medicinskom negom događa upravo u poznim životnim goidnama.

Drugo kritično značajno pitanje jeste pitanje dugoročne nege za veoma stare ljude, koja ili postaje skupa u meri u kojoj se smanjuje ona neformalna, porodična nega, ili nosi svojevrsne gubitke koji su direktni rezultat neiskorišćenih prilika, zato što mladi ljudi moraju da troše više vremena na tu vrstu nege umesto, da to vreme potroše u radu, što bi inače činili. Usled toga, povećavaće se medicinski i zdravstveni troškovi u meri u kojoj stanovništvo bude starilo, mada veličina tih budućih zdravstvenih troškova i troškova na ime invalidskih naknada i dodataka suštinski zavisi od toga da li ta revolucija dugovečnosti dodaje ljudskom životnom veku zdrave godine – ili pak godine bolesti i zavisnosti.

Starenje će izvršiti bar dve različite vrste pritiska na obrazovanje, a posledice tih dvaju pritisaka po budžet su potencijalno suprotne. S jedne strane, smanjenje stanovništva školskog uzrasta omogućiće izvesnu uštedu na planu troškova. Međutim, da bi se održala produktivnost i da bi se povećala mogućnost zapošljavanja starijih radnika – a to je od suštinskog značaja ako se želi da se uspostavi neka vrsta ravnoteže s obzirom na smanjenje ukupnog broja radnika – ostareloj radnoj snazi biće potrebna poboljšanja u

31

obrazovanju i novi vidovi obrazovanja za sve vreme aktivnog života radnika. Doživotno učenje kao koncept gotovo da danas ne postoji u tranzicionim zemljama.

Ono što predstavlja protivtežu ovim zabrinutostima jeste zaključak ovog izveštaja o tome da udarac javnoj potrošnji može da bude prilično mali – ako se dobro promišljene mere sektorske politike budu realizovane u oblasti penzija, ako se preduzmu aktivističke mere za finansiranje dugoročne nege i ako uštede ostvarene na troškovima za javno obrazovanje budu preorijentisane ka inicijativama koje podstiču produktivnost.

Reformisanje penzionog sistema

S obzirom na nisku i opadajuću stopu nataliteta i povećani očekivani životni vek u ostarelim zemljama regiona, izdaci za penzije moraće da se povećaju kako bi se prilagodili većem broju starijih ljudi na sadašnjem nivou socijalnih davanja. Ovaj izazov je posebno veliki u zemljama koje imaju nefundirane pay-as-you-go (PAYG)∗ sisteme socijalnog osiguranja – i već velike izdatke za penzije.

Srećom, ovo je samo potencijalni scenario. Jedna nedavna studija EU koja je bila zasnovana na detaljnim projekcijama svake zemlje-članice utvrdila je da se, u proseku, 47 posto projektovanih demografskih promena može ublažiti promenama u domenu sektorske politike, pre svega promenama godina života u kojima se odlazi u penziju i promenama stope premija (Evropska komisija 2006). U ovom izveštaju, rezultati EU su prošireni i na druge zemlje regiona (slika 0,7). Zaista, postoje barem dve još uvek neiskorišćene mogućnosti za dalje reforme u gotovo svim istočnoevropskim zemljama i bivšim sovjetskim republikama, mada valja priznati da je svaku od tih mogućnosti u političkom smislu teško primeniti: treba povisiti uzrast odlaska u penziju i izjednačiti godine penzionisanja za muškarce i žene (čime se takođe može povećati učešće u radu) i treba koristiti porast cena robe u maloprodaji – a ne porast plata – za indeksiranje penzija posle penzionisanja. Pored toga, potrebno je da ostarele zemlje počnu da sprovode sektorske politike koje će im pomoći da poboljšaju situaciju tako što će uvesti jedan vid socijalne penzije, ako postojeća penziona strategija ne bude omogućila da se ostvare oni izvorni ciljevi – sprečavanja siromaštva u starosti i omogućavanja da se potrošnja ujednači u svim fazama trajanja života.

U skladu sa najjednostavnijom pretpostavkom da će troškovi penzija biti povećavani u meri u kojoj se bude povećavao procenat stanovništva starijeg od 65 godina, troškovi za penzije će se znatno povećati u nekoliko zemalja, tako da će 2025. godine Hrvatska, Mađarska, Poljska, Srbija, Slovenija i Ukrajina premašiti nivo koji postoji u Italiji (zemlji koja od svih članica OECD najviše troši na penzije). Poljska bi mogla imati izdatke za penzije od čak 22 posto BDP, dok Ukrajina sa 19 posto BDP neće mnogo zaostajati za njom. Čak i zemlje koje su međusobno toliko različite kao što su Bosna i Hercegovina, Bugarska, Češka Republika, BJR Makedonija, Slovačka Republika i Turska mogle bi se ∗ Pay-as-you-go (PAYG) – sistem plaćanja penzijskih doprinosa u hodu, tj. tekućih plaćanja (prim.prev.).

32

suočiti sa nivoom penzijskih troškova višim nego što je to slučaj u mnogim članicama Evropske unije.

33

Slika 0.7

Penzijski troškovi će se znatno povećati zbog posledica starenja, ali se mogu ublažiti zahvaljujući reformama...

Gore: expenditures in 2004 – troškovi u 2004; expenditures in 2025 – troškovi u 2025; reformed expenditures in 2025 – reformisani troškovi u 2025

Sa strane: Procenat BDP

Zemlje redom: Bugarska, Hrvatska, Češka Republika, Estonija, Gruzija, Mađarska, Letonija, Litvanija, Poljska, Rumunija, Ruska Federacija, Slovenija, Ukrajina, Uzbekistan, Jermenija, Bosna i Hercegovina, BJR Makedonija, Crbija i Crna Gora, Slovačka Republika, Albanija, Kazahstan, Republika Kirgistan, Tadžikistan, Turska, Turkmenistan

Izvor: Proračuni Svetske banke na temelju podataka Evropske komisije iz 2006. godine.

Sopstvene projekcije Svetske banke sačinjene korišćenjem bančinog modela PROST omogućile su donošenje sličnog zaključka za izvestan broj zemalja u regionu.3

Iako se projekcije EU temelje na prosečnim reformama sektorske politike koje su preduzete u zemljama EU, PROST projekcije za Albaniju, Gruziju, Kazahstan, Litvaniju, Rumuniju, Srbiju, Slovačku Republiku i Tursku zasnovane su na već sprovedenim specifičnim reformama sektorske politike u ovoj oblasti. U gotovo svim slučajevima,

34

puni uticaj predviđenih demografskih promena ublažen je promenama penzijske politike (videti sliku 0,8). Ako pretpostavimo da neće doći ni do kakvih drugih promena sektorske politike, onda će samo u Litvaniji i Slovačkoj Republici predviđeni penzijski troškovi biti povećani iznad nivoa na kome su bili 2004. godine, ali će čak i u tim zemljama reforme koje su već preduzete ublažiti jedan deo potencijalnog demografskog uticaja.4

SLIKA 0.8

... zaista, u nekim zemljama, već sprovedene penzijske reforme ublažiće uticaj starenja

Gore: 2004 pension spending - 2004. penzijski troškovi 2025 demographic based – 2025. zasnovano na demografskim promenama 2025 policy based – 2025. zasnovano na sektorskoj politici

Sa strane: procenat BDP

Zemlje redom: Albanija, Gruzija, Kazahstan, Litvanija, Rumunija, Srbija, Slovačka Republika, Turska

Izvor: Proračuni Svetske banke

U Albaniji i Gruziji, maksimalne penzije su povezane sa inflaicjom što sugeriše da će, u odnosu na prosečnu platu i BDP, penzije biti znatno smanjene od danas pa do 2025. godine. Isti zaključak važiće i u Srbiji, ali tamo penzije počinju sa znatno višeg nivoa i sporije se smanjuju. Kazahstan i Slovačka Republika postižu svoja dostignuća zahvaljujući finansiranom penzionom sistemu kojim se zamenjuje javni sistem, i taj proces je okončan u Kazahstanu, a delimično je završen u Slovačkoj Republici.

35

Visoke stope zavisnosti od penzionog sistema

Pritisci koji starenje vrši na penzioni sistem samo se pojačavaju usled nekih jedinstvenih odlika. Jedna od tih odlika je visoka stopa zavisnosti od penzionog sistema koja se izračunava kao odnos između korisnika i davalaca. U proseku gledano, stope zavisnosti od penzionog sistema u regionu trostruko su više nego stope zavisnosti prosečnog stanovništva. Kako se povećava stopa zavisnosti od penzionog sistema, tako se i penzioni troškovi uvećavaju u odnosu na prihode, što izaziva značajne fiskalne probleme. Čak i u Albaniji, Azerbejdžanu i Republici Kirgistan, zemljama koje su sve mlađe od novih članica EU, stopa zavisnosti od penzionog sistema više je nego šest puta veća od stope zavisnosti ukupnog stanovništva. Nasuprot tome, stopa zavisnosti od penzijskog sistema u zemljama OECD u proseku je nešto manja od dvostruke stope zavisnosti ukupnog stanovništva.5

Ove visoke stope zavisnosti jednim delom odražavaju starenje stanovništva, dok drugim delom takođe odražavaju i tranzicije tržišta rada koje su još uvek u toku. Iako ogromna većina starijih ljudi prima penzije, većina stanovništva u radno sposobnom uzrastu ne daje doprinose za penzijski sistem. Ova situacija je posledica visoke nezaposlenosti među nekim starosnim grupama, kao i mlađeg uzrasta kojim se stiču uslovi za obavezan odlazak u penziju i mogućnosti prevremenog penzionisanja koje još uvek preovladavaju – ali je još više posledica procesa u kome tržište rada postaje neformalizovano.

Na stope zavisnosti takođe utiče i to što se u penziju odlazi u mlađem uzrastu, uzrastu koji je mlađi u istočnoevropskim zemljama i bivšim sovjetskim republikama nego u zemljama OECD van tog regiona. To posebno važi za žene (slika 0.9). Iako su žene po tradiciji u penziju odlazile u mlađem uzrastu nego muškarci, s obzirom na njihov duži očekivani životni vek ne postoji nijedan logični razlog za održavanje te razlike, sem već uspostavljenog presedana. Zemlje takođe dozvoljavaju mnogim ljudima da odu u prevremenu penziju, kako uopšte tako u pojedinim specifičnim zanimanjima. U mnogim zemljama postojala je politika podsticanja rađanja koja je omogućavala ženama koje su rodile više dece da se znatno ranije penzionišu (videti okvir 0.2). Takođe, većina zemalja je sistem odobravanja invalidnina iskoristila da bi omogućila poslodavcima da se oslobode viška radne snage na izmenjenom tržištu rada. U mnogim zemljama ta praksa se nastavlja.

Indeksiranje penzija posle penzionisanja

Drugu odliku predstavlja indeksiranje penzija posle penzionisanja. Zemlje-članice OECD su po pravilu prešle na prilagođavanje penzija inflaciji posle penzionisanja, kako bi na minimum svele fiskalne troškove i kako bi održale kupovnu moć penzija. Međutim, u mnogim zemljama Istočne Evrope i centralne Azije penzije se i dalje prilagođavaju nekoj kombinaciji inflacije i rasta plata. Prelazak na indeksiranje prema inflaciji omogućio bi im da budu u skladu sa međunarodnim standardima i obezbedio bi uštede koje bi pomogle da se ublaži uticaj starenja.

36

Posledice uvećanja godina života neophodnih za odlazak u penziju i prilagođavanja penzija prema inflaciji.

Uticaj uvećanja godina neophodnih za odlazak u penziju na 65 i indeksiranja penzija pomoću inflacije znatno se razlikuje, u zavisnosti od početne sektorske politike.6 U nekim zemljama, kao što su Litvanija i Slovačka Republika, i indeksacija prema inflaciji i povećanje godina neophodnih za odlazak u penziju bili bi delotvorni. U drugim zemljama, međutim, kao što su Albanija, Rumunija, Srbija i Turska, jedini realni uticaj mogućno je ostvariti kroz povećanje godina neophodnih za odlazak u penziju. U celini gledano, promene indeksacije imaju veći uticaj nego promene godina koje se moraju navršiti da bi se otišlo u penziju ako se stvari gledaju srednjoročno, zbog toga što indeksacija utiče na trokove za sve penzionere, dok godine života neophodne za odlazak u penziju utiču samo na broj novih penzionera koji se pojavljuje svake godine. Međutim, u zemljama kao što je Gruzija ima manje prostora za dalje poboljšanje parametara, budući da tamo već postoji indeksacija prema inflaciji i da godine neophodne za odlazak u penziju iznose 65 i za muškarce i za žene.

37

SLIKA 0,9

Uzrast u kome nastupa penzionisanje niži je u ovom regionu nego u zemljama sa većim prihodom

Zemlje redom: Norveška, Sjeidnjene Države, Velika Britanija, Švajcarska, Švedska, Španija, Japan, Italija, Nemačka, Grčka, Rumunija, Poljska, Gruzija, Albanija, Srbija, Kazahstan, Estonija, Hrvatska, Jermenija, Litvanija, Bugarska, Turkmenistan, Slovačka Republika, Moldavija, Republika Kirgistan, Letonija, Mađarska, Azerbejdžan, Češka Republika, Francuska, Uzbekistan, Ukrajina, Ruska Federacija, Belorusija, Slovenija, Turska

Sa strane: retirement age for men – uzrast u kome nastupa penzionisanje za muškarce retirement age for women – uzrast u kome nastupa penzionisanje za žene

Izvori: Svetska banka, Baza podataka o soicjalnoj zaštiti i Odeljenje za socijalno osiguranje Sjedinjenih Država 2004. godine.

38

Sprečavanje siromaštva i ujednačavanje potrošnje

Pored izjednačavanja uzrasta u kome nastupa penzionisanje za muškarce i žene i povišenja tog broja godina na 65, kao i pored indeksiranja penzija posle penzionisanja prema inflaciji, zemlje bi trebalo podrobnije da se pozabave postojećim strategijama penzionisanja kako bi utvrdile da li još uvek ispunjavaju one izvorne ciljeve sprečavanja siromaštva u starosti i omogućavanja da se potrošnja ujednači u svim fazama životnog ciklusa. Mada ne mora svakoj zemlji biti potrebno da prilagodi svaki element generičke penzione strategije, niti pak svaka zemlja može biti kadra da to učini, ključni elementi obuhvataju prilagođavanje parametara sistema uplaćivanja penzionih doprinosa PAYG kako bi se obezbedila fiskalna održivost (o tome je ovde već bilo govora), omogućilo isplaćivanje socijalnih penzija koje ne počivaju na uplaćenim doprinosima i ustanovljenje pravne i institucionalne infrastrukture za dobrovoljne dopunske penzione sisteme koji su u razumnoj meri bezbedni.

Kako stanovništvo bude starilo, tako će novčana davanja koja se isplaćuju rastućem broju starijih stanovnika iz doprinosa koje uplaćuje brojčano sve manja radna snaga – kako to nalaže sistem PAYG – biti sve manja, bez obzira na to koliko je dobro sistem zamišljen, ukoliko vlada ne bude omogućila transfere iz opšteg budžeta u penzioni fond. U nekoj tački, doprinosi koji su ušteđeni u vidu finansijskih instrumenata mogu obezbediti bolju stopu dobiti za radnike i mogu se pokazati boljim sredstvom za ujednačavanje potrošnje. Prema tome, da bi privatne penzije mogle da zamene celokupni sistem javnih penzija, ili bar jedan njegov deo, neophodna je snažna infrastruktura finansijskog tržišta što obuhvata i odgovarajući nadzor i regulisanje.

Opcija socijalnih penzija u sistemima koji slabo funkcionišu

Broj onih koji uplaćuju penzione doprinose znatno je smanjen u najvećem delu regiona, a nedavno povećanje privrednog rasta u nekim zemljama nije promenilo ovu tendenciju. Danas većina starijih ljudi ubire neku vrstu penzije, ali u budućnosti oni možda neće moći da se kvalifikuju za tu vrstu davanja – a u mnogim zemljama ne postoji sistem socijalne pomoći koji bi bio usmeren na siromaštvo kako bi se stariji ljudi zaštitili od nemaštine. U takvoj situaciji, vlade će biti izložene pritisku da razmotre neki tip za sve jednakih socijalnih penzija koje ne počivaju na penzionim doprinosima i koje bi se isplaćivale starim ljudima, pored penzija koje se temelje na uplaćenim doprinosima i koje se danas isplaćuju; ta promena će imati kako fiskalne, tako i strukturalne posledice.

Zaista, prvi cilj sistema starosnih penzija jeste da se spreči siromaštvo starih ljudi. Međutim, mnogi stari ljudi u ovom regionu mogli bi se suočiti sa situacijom u kojoj im penzije ne omogućavaju život posle penzionisanja. Potencijalna nesolventnost sistema PAYG, koja izaziva zabrinutost u nekim zemljama OECD, dodatno je otežana dvema odlikama koje su karakteristične za tranziciju iz socijalističke strukture:

Prvo, penzioni sistemi u regionu sada podržavaju veći broj starih ljudi, a istovremeno postoji manji broj onih čijim se doprinosima finansiraju te penzije – tako da vladini novčani transferi u penzioni sistem, iz budžetskih prihoda a ne iz doprinosa, nužno postaju glavni izvor finansiranja. Iako je ukupni okvir za isplatu penzija sistem PAYG

39

koji se temelji na uplati doprinosa, izgubila se veza između doprinosa za penzije koje uplaćuju pojedinci i opštih budžetskih prihoda koji se ostvaruju zahvaljujući uplatama svih.

Drugo, neke zemlje zahtevaju duži vremenski period uplaćivanja penzijskih doprinosa da bi se lice kvalifikovalo za dobijanje penzije. Pošto je obuhvat znatno smanjen, izvesno je da će u budućnosti, kada više ne budu bitni istorijati uplata penzijskih doprinosa u periodu pre tranzicije, veliki broj pojedinaca ući u penzioni uzrast, a da (zbog toga što nisu dovoljno dugo uplaćivali doprinose) neće moći da dobiju penziju.

U zemljama u kojima ne postoje alternativni vidovi socijalne pomoći, biće i u političkom i u socijalnom smislu veoma teško da se uskrate davanja ovim pojedincima. Za mnoge bi bilo smisleno kada bi se prešlo sa sistema kvazidoprinosa koji danas postoji, i koji podrazumeva velike administrativne troškove, na socijalne penzije koje nemaju veze s doprinosima. Takve penzije bi se mogle isplaćivati od nekog poodmaklog životnog doba svim pojedincima, a finansirale bi se iz budžetskih prihoda (isto onako kao što danas vlade iz budžetskih prihoda već finansiraju jedan deo penzija).

Ova opcija bi mogla biti posebno značajna za mnoge tranzicione privrede, zato što su ranije doprinose uplaćivala isključivo javna preduzeća, koja nisu bila ograničena potrebom da ostvare profit ili da obezbede dobit akcionarima. Ti doprinosi su bili unekoliko proizvoljni, pošto su poticali iz privrede koja nije bila tržišna, tako da uspostavljanje čvrste veze između penzija i plata ima mnogo manje smisla nego u privredi u kojoj se plate temelje na tržišnim prilikama. Sem toga, evidencija o platama u mnogim zemljama ili uopšte ne postoji, ili je nepotpuna.

Socijalne penzije se odlikuju i jednom važnom političkom različitošću. One više ne predstavljaju stečeno pravo. Ta promena bi vladi pružila više slobode u prilagođavanju nivoa davanja i određivanju uzrasta u kome pojedinac postaje kvalifikovan za tu vrstu davanja – a mogli bi se eliminisati administrativni troškovi vezani za prikupljanje podataka i ustanove za vođenje evidencije. Ova vrsta davanja mogla bi se finansirati iz najjeftinijih i najdelotvornijih postojećih poreskih mehanizama.

Ove penzije bi bile najpogodnije za zemlje koje su u manjoj meri reformisane i imaju manji obuhvat, ograničeno ubiranje prihoda i slabe veze između doprinosa i novčanih davanja. Međutim, čak i u naprednijim tranzicionim privredama mogle bi biti potrebne neke socijalne penzije, s obzirom na pad obuhvata. Većina tih zemalja već poseduje odgovarajuće mehanizme, ali će se troškovi povećavati u meri u kojoj te mehanizme bude koristio sve veći broj ljudi za koje ne postoji evidencija o uplati doprinosa.

Kolika bi bila cena socijalne penzije? Ako bi svi pojedinci u istočnoevropskim zemljama i bivšim sovjetskim republikama starosti 65 i više godina dobili penziju koja bi iznosila 10 posto BDP po stanovniku 2005. i 2025. godine, socijalnu penziju bi očigledno mogla sebi da priušti većina zemalja – posebno ako bi to bila zamena za postojeće penzijske izdatke (slika 0.10).

40

SLIKA 0.10

Umerene socijalne penzije bi uglavnom mogle da se podnesu

Sa strane: Procenat BDP

Zemlje redom: Tadžikistan, Uzbekistan, Turkmenistan, Republika Kirgistan, Turska, Azerbejdžan, Kazahstan, Albanija, Jermenija, BJR Makedonija, Ruska Federacija, Belorusija, Srbija i Crna Gora, Gruzija, Rumunija, Slovačka Republika, Litvanija, Estonija, Ukrajina, Bosna i Hercegovina, Poljska, Letonija, Mađarska, Bugarska, Češka Republika, Hrvatska, Slovenija

Na dnu: increasing order of over-65 ratio – redosled uvećanja prema udelu ljudi starijih od 65 godina


Iako se može tvrditi da 10 posto BDP po stanovniku nije dovoljan nivo davanja, iskustva iz Azije pokazuju da čak i male socijalne penzije bitno utiču na životni standard primalaca. Troškovi socijalne penzije mogli bi se regulisati tako da bi zemlje koje bi odlučile da to budu jedini javni penzioni troškovi mogle sebi dopustiti da budu darežljivije. U zemljama u kojima javne penzije predstavljaju samo jedan od činilaca ukupnih izdataka na ime penzija, troškovi bi se mogli obuzdati na tri načina. Prvo, mogao bi se povećati broj godina života koje su potrebne da bi se dobila takva penzija, čime bi se ograničio broj stanovnika koji bi na njih polagali pravo. Drugo, kvalifikacioni uslovi za dobijanje takvih penzija mogli bi obuhvatiti i eksplicitno utvrđivanje imovinskog

41

stanja ili utvrđivanje imovinskog stanja pomoću ciljanih indikatora, sve kako bi se ograničio broj učesnika. Treće, veličina penzije može biti prilagođena fiskalnim ograničenjima.

Mada socijalna penzija ima prednosti, nju treba uvesti pošto se sveobuhvatno razmotri penzioni sistem (uključujući tu i ispitivanje kako bi se utvrdilo gde i kada treba uvesti sistem dobrovoljne štednje za penzionisanje). Ovo takođe treba tesno koordinisati sa sistemom socijalne pomoći – što je izazov sa kojim tek treba da se suoče mnoge zemlje regiona, posebno one koje bi imale najveće koristi od jednog takvog sistema.

Finansijski dostupna zdravstvena zaštita i dugoročna nega u ostarelim društvima

Očekuje se da stanovništvo koje brzo stari ima znatno povećane zahteve u pogledu zdravstvene zaštite, iz prostog razloga što stariji ljudi imaju veće potrebe za uslugama hitne pomoći i bolničkim uslugama, kao i za stalnom negom u poodmakloj životnoj dobi. Drugo pitanje od kritičnog značaja jeste dugoročna nega veoma starih ljudi (ovo pitanje će biti detaljno razmotreno na stranici 32∗). Takva nega postaje skupa kako se smanjuje ona neformalna, porodična nega, i ona može podrazumevati velike gubitke usled neiskorišćenih prilika ako mladi ljudi moraju da provode vreme brinući za starije, umesto da to vreme utroše u produktivnom radu. S tih razloga postoji realna zabrinutost da će se medicinski i zdravstveni troškovi povećavati kako stanovništvo bude starilo, posebno tamo gde troškovi zdravstvene zaštite već prevazilaze raspoložive izvore. Veličina povećanja troškova zavisiće od toga da li duži životni vek podrazumeva dodatne godine zdravlja ili godine bolesti i zavisnosti. Starenje će takođe uvećati probleme u vezi sa mentalnim zdravljem, zbog produženja očekivanog životnog veka ljudi koji već boluju od mentalnih poremećaja i zbog rastućeg broja ljudi koji ulaze u životno doba kada je opasnost od pojave takvih poremećaja velika.

Zaključak je ovog izveštaja da će se korišćenje zdravstvenih usluga povećati kako stanovništvo bude starilo, ali da će povećanje zdravstvenih troškova, u većini zemalja, biti prouzrokovano činiocima koji nisu u vezi sa starenjem. Posebnu zabrinutost izaziva zaključak da će ostarelo stanovništvo zaista vršiti nove značajne pritiske na dugoročnu negu starih ljudi. To je i najveći izvor zabrinutosti, zato što većina istočnoevropskih zemlja i bivših sovjetskih republika nije spremna da apsorbuje udar troškova dugoročne nege – za razliku od kliničke zdravstvene nege. Tražnja za dugoročnom negom neminovna je čim ljudi žive duže i u manjoj su meri sposobni da obavljaju svoje svakodnevne aktivnosti. Ukoliko ne budu uvedeni dobro planirani programi koji bi pomogli tim starijim ljudima da dobiju odgovarajuću negu, postojaće velika opasnost pojave negativnih posledica. Moglo bi doći do udara na javnu potrošnju zbog korišćenja skupih bolničkih usluga za negu koja bi se inače mogla pružiti znatno jeftinije, ili bi pak moglo doći do udara na proizvodnju zbog toga što bi članovi porodice morali da žrtvuju suviše veliki deo svog radnog vremena da bi brinuli o starijim rođacima.

∗ Tako u izvorniku. U tekstu ovog prevoda, stranica 41 (prim.prev.)

42

Posledice starenja po troškove javnog zdravlja

Obrasci zdravstvenih troškova ukazuju na to da sveobuhvatnije ekonomske tendencije u većoj meri utiču na zdravstvene troškove nego što to čini starenje stanovništva; u suštini, troškovi javnog zdravlja u velikoj se meri objašnjavaju nacionalnim BDP po stanovniku, promenama u nivou usluga, tehnološkim novinama, kvalitetom usluga i produktivnošću.7 Pri sadašnjem nivou davanja, javna potrošnja u delu koji se odnosi na zdravlje biće znatno povećana do 2020. godine (u poređenju sa 2005. godinom) samo u Tadžikistanu i Uzbekistanu, koji su i jedan i drugi mlade zemlje. Povećanja će biti umerenija, reda veličine dva procenta BDP u zemljama kao što su Belorusija, Bugarska, Estonija, Poljska, Rumunija i Rusija (slika 0.11). Ti troškovi će zapravo biti smanjeni u Jermeniji, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Turkmenistanu.

SLIKA 0.11

Troškovi javnog zdravstva verovatno će se samo neznatno povećati u većini ostarelih zemalja u regionu do 2020. godine

Gore: 2020 health care expenditure – troškovi zdravstvene zaštite 2020. percentage increase in 2005-20 – procentualno povećanje u periodu 2005-2020.

Levo : Procenat BDP

Desno: Procentualno povećanje

Zemlje redom: Tadžikistan, Moldavija, Ruska Federacija, Srbija i Crna Gora, Gruzija, Rumunija, Slovačka Republika, Ukrajina, Bosna i Hercegovina, Poljska, Mađarska, Bugarska, Češka Republika, Slovenija

43

Dole: Povećanje prema udelu stanovništva starijeg od 65 godina


Napomena: U ovim projekcijama koristi se konstantna stopa smrtnosti, koja pretpostavlja da će nivo smrtnosti u dodatnim godinama života biti isti kao i danas i da će sve dodatne godine života biti godine zdravlja. Ova pretpostavka je modelovana tako što je profil potrošnje koja je u vezi sa godinama, u osnovnoj godini doveden u odnos direktne proporcionalnosti sa projiciranim povećanjem očekivanog životnog veka.

Ovaj rezultat nije iznenađujući. Zbog toga što projekcije zdravstvenih troškova zavise od pretpostavki o demografskim faktorima (kao što je veličina stanovništva i njegova starosna struktura) i nedemografskih faktora (kao što je stopa rasta BDP), povećanje ili smanjenje njihovog procentualnog udela u BDP potpuno je mogućno čak i u mladim zemljama za koje se predviđa da će imati visoku stopu rasta BDP (na primer, u Albaniji, gde je stopa rasta BDP projicirana na šest posto u periodu 2010. do 2050. godine). Ukupno uzev, rezultati koji se dobijaju na osnovu projekcija – pomoću niza pretpostavki o tome kako će se, uporedo sa starenjem stanovništva, menjati nivoi smrtnosti - podržavaju stanovište da demografski razvoj neće snažno uticati na udeo javne potrošnje namenjene zdravstvenoj zaštiti u ukupnom BDP. Štaviše, projekcije ukazuju na to da će faktor koji najviše utiče na zdravstvene troškove, a ima veze sa starenjem, poteći od promena zdravstvenog stanja starijih ljudi uz znatno usporavanje rasta troškova kako se to zdravstveno stanje postepeno poboljšava.

U nekim zemljama, međutim, posebno u Kazahstanu, Rusiji i Ukrajini, postoji visoka stopa smrtnosti, visoka stopa oboljevanja današnjih mladih generacija odraslih ljudi. Prema tome, postoji ozbiljna zabrinutost da će oni iz te grupe koji prežive naredne dve decenije – a koji će činiti ogromnu većinu starijih 2025. godine, biti prijemčiviji za bolest u poznijem životnom dobu. Ako generacijske grupe starijih u tim zemljama zaista budu žrtve povećanog invaliditeta u starosti, onda će zdravstveni sistem biti izložen nesrazmerno visokom fiskalnom pritisku i pritisku u pogledu kapaciteta – iako to neće biti neposredno uslovljeno starenjem. Stoga je najveći i najpreči izazov sa kojim su te zemlje suočene onaj koji podrazumeva da moraju poboljšati zdravstveno stanje odraslog stanovništva, pre svega usredsređivanjem na uzroke oboljevanja i smrtnosti među onima u generacijskoj grupi od 25 do 45 godina. Taj pristup podrazumeva da jedan značajni deo javnih troškova koji se danas izdvajaju za zdravlje treba usmeriti ka prevenciji i promovisanju promena načina života koje mogu da omoguće bolje zdravlje.

Troškovi zdravstvene zaštite će verovatno rasti – i to brzo rasti – zbog raznih faktora povećanja troškova koji nisu u vezi sa starenjem. U većini zemalja regiona nisu do kraja sprovedene reforme koje imaju za cilj otklanjanje duboko ukorenjenih strukturalnih grešaka u načinu na koji su kreirani sistemi njihove zdravstvene zaštite. Međutim, te greške bi, samo kada bi im se dozvolilo da opstanu, mogle drastično da povećaju ukupne izdatke na zdravstvenu zaštitu.

44

Zemlje treba da pređu sa skupog lečenja pacijenata u bolnicama na manje skupo vanbolničko lečenje. Posebno težak problem predstavlja obim usluga koje treba da budu pokrivene sistemom javne zdravstvene zaštite, koja je ustavom zajemčena u većini zemalja i koja se, po pravilu, tumači kao zdravstvena zaštita koja podrazumeva univerzalni pristup besplatnim zdravstvenim ustanovama kroz obavezno zdravstveno osiguranje. S obzirom na rastuće troškove medicinske tehnologije i farmaceutskih preparata, te ustavne garancije, ako ne budu ograničene, mogu prerasti u značajno fiskalno breme za sisteme zdravstvene zaštite. U većini istočnoevropskih zemalja i bivših sovjetskih republika nisu do kraja sprovedene reforme čiji je cilj otklanjanje strukturalnih grešaka koje su duboko ukorenjene u sistemima zdravstvene zaštite, posebno kada je reč o upravljanju zdravstvenim troškovima, a upravo to, znatno više no starenje, predstavlja najveću opasnost u domenu javne potrošnje.

Priprema za udar dugoročne nege

Ostarelo stanovništvo će vršiti nove pritiske u smislu pružanja i korišćenja usluga dugoročne nege. Dugoročna zdravstvena nega podrazumeva širok spektar medicinskih, socijalnih i smeštajnih (stambenih) aspekata. Postoje tri opšta tipa grupa usluga na tom planu: kućna nega, smeštaj u specijalizovanim stambenim objektima i domovima penzionera i starački domovi (u kojima je obezbeđena medicinska nega). Pored toga, postoji širok spektar celodnevnih programa koji se odvijaju van doma, ali koji predstavljaju podršku kućnoj nezi – to su centri za dnevni boravak starih lica, oporavilišta i centri za obrazovanje i podršku onima koji pružaju neformalnu negu.

Glavnina dugoročne nege u regionu obezbeđuje se u bolnicama ili to neformalno čine porodice najbližih srodnika. U većini zemalja vrlo je ograničena institucionalna dugoročna nega i male su mogućnosti da se koriste takve usluge. Tamo gde takve službe postoje, odgovornost za pružanje dugoročne nege poverena je raznim službama, uključujući tu lokalne vlasti koje su generalno nadležne za negu i staranje. Uobičajeno je da višegodišnji psihijatrijski pacijenti budu smešteni u regionalne psihijatrijske bolnice. Dobrovoljne i nevladine organizacije čine više kao pružaoci usluga u staračkim domovima, hospicijima∗ i rehabilitacionim centrima i kao pružaoci dugoročne kućne nege i nege u okviru lokalne zajednice. U nekim zemljama, kao što je Poljska, dobrovoljne organizacije i domicilne agencije za pružanje nege počele su da razvijaju sistem komunalnih usluga kao što je kućna nega i pomoć u kući.

Čak i u Zapadnoj Evropi i Centralnoj Evropi stopa korišćenja dugoročnih usluga nije naročito visoka i kreće se od oko 12 posto u Severnoj Evropi do oko 3 posto u Italiji i 1 posto u Grčkoj. U Poljskoj to iznosi oko 2 posto. U mnogim zemljama najveći procenat starijih lica koja primaju tu vrstu usluga koristi neformalnu kućnu negu, kao što je slučaj u Austriji i Španiji (oko 80 posto) (OECD 2005). Broj staračkih domova, domova penzionera i aranžmana na nivou lokalne zajednice veoma je ograničen, iako je u nekim novoprimljenim članicama EU poslednjih godina ostvaren lep napredak.

∗ Hospicij – ustanova u koju se smeštaju obolela lica kod kojih više nema nade u izlečenje, gde im se pruža nega i terapija za ublažavanje bolova (prim.prev.)

45

Kolikom će broju starih lica biti potrebna dugoročna nega? Konzervativna procena glasi da će samo pet posto starijeg zavisnog stanovništva sa invaliditetom dobijati formalnu institucionalizovanu negu, dok će pet posto dobijati neformalnu negu (10 posto u novoprimljenim članicama EU). Prema tom scenariju, izdaci na dugoročnu negu (prema scenariju povećanog invaliditeta) biće udvostručeni u gotovo svim istočnoevropskim zemljama i bivšim sovjetskim republikama, i iznosiće između 0,5 posto i 1 posto BDP. Ako se, međutim, institucionalizovana nega proširi na 20 posto starijih lica sa invaliditetom, onda će samo na troškove dugoročne nege otići između 2 i 4 posto BDP. Pošto javna potrošnja koja se odnosi na formalnu i neformalnu dugoročnu negu zavisi od raspoloživosti te vrste usluga, socijalnih davanja na tom planu i načina na koji se nega pruža, zemlje u regionu će morati vrlo promišljeno, oprezno i odlučno da izaberu za šta će se odlučiti u pogledu toga ko ima pravo na takvu vrstu nege, na koji se način ona pruža i kako se finansira.

Kako bi na to trebalo da odgovore subjekti političkog odlučivanja? Mnoge političke implikacije ovde iznete analize važe za ceo region, bez obzira na organizaciju sistema zdravstvene zaštite. Prvo, promovisanje načina života koji će omogućiti zdravije starije generacije verovatno će predstavljati najdelotvorniji način za postizanje boljeg zdravlja i manjih troškova. To je takođe najdugoročnija strategija – prihvatanje preventivnog medicinskog i socijalnog pristupa u ranijem životnom uzrastu kako bi se smanjile potrebe za kliničkom i dugoročnom negom u starijem životnom uzrastu. Te mere obuhvataju promenu načina života, posebno promovisanje redovnih fizičkih aktivnosti i kontrolu ishrane i telesne težine.

Drugo, za smanjenje i ograničenje troškova od suštinskog je značaja donošenje razumnih političkih odluka kada je reč o finansiranju i pružanju dugoročne nege. Ključ za sprečavanje povećanja troškova leži u dobrom kreiranju načina pružanja nege i uspostavljanju dobre kombinacije usluga i njihove dostupnosti starijim klijentima, na način koji je znatno manje skup za javni budžet. Primeri su aranžmani u lokalnim zajednicama kao što su “četvrti dobre nege” u Holandiji ili “otvoreni centri za negu” u Grčkoj. Ti aranžmani uvode jednu kategoriju nege - kombinaciju medicinskog i socijalnog aspekta, nešto između kućne nege i primarne zdravstvene zaštite - koja zadovoljava potrebe starijih ljudi a istovremeno je dostupnija od standardnih usluga iz domena primarne zdravstvene zaštite.

Treće, trebalo bi podržati one koji neformalno pružaju negu i odati im priznanje, kao ljudima koji su u samom središtu rentabilnog sistema dugoročne nege. Ovaj predlog odražava dve ključne političke zabrinutosti. Prva se ogleda u tome da se preovlađujući izvor tih neformalnih pružalaca nege - a to su žene koje nemaju redovno zaposlenje s punim radnim vremenom - ili smanjio ili se projicira njegovo smanjenje. Druga zabrinutost odnosi se na sposobnost i spremnost neformalnih pružalaca nege da je i dalje pružaju. Postoji stvarna opasnost da ti neformalni pružaoci nege koji nisu plaćeni postaju preopterećeni i da se osete prisiljenima da starije članove porodice smeste u odgovarajuće institucije.

Četvrto, kao sredstvo za održavanje odgovarajuće ponude pružalaca nege, gotovinske povlastice i drugi vidovi povlastica mogli bi se uvrstiti u negu starijih klijenata, što bi

46

omogućilo da oni koji neformalno pružaju tu vrstu usluga ipak steknu izvesnu finansijsku dobit. U zemljama u kojima postoji socijalno zdravstveno osiguranje (Austrija i Nemačka), kao i u nekim nordijskim zemljama koje se temelje na poreskim sistemima, neformalni pružaoci nege dobijaju penzionerski dodatak. U Holandiji od 2003. godine i plaćena nega i neformalna nega mogu se za neke pacijente kombinovati kroz pojedinačni budžet, koji omogućuje neformalnim pružaocima nege da kod obavljanja težih zadataka dobiju profesionalnu pomoć.

Zemlje ovog regiona moraju formulisati dugoročnu strategiju nege koja će se prevashodno oslanjati na kućnu negu i na neformalne pružaoce takvih usluga, a ne na pružanje nege u odgovarajućim ustanovama. Ovo je prvenstveno prouzrokovano potrebama koje će se pojaviti kako se bude povećavala invalidnost ostarelog stanovnštva, ali će to biti delimično podstaknuto i pritiscima vršnjaka iz starijih članica EU da se zadovolje dugoročne potrebe starijih.

Preusmeravanje troškova za obrazovanje i obezbeđivanje obrazovanja tokom celog životnog veka

Postoji potencijal da javni troškovi obrazovanja padnu u ostarelim zemljama, zbog toga što se stanovništvo školskog urasta rapidno smanjuje. Ovaj izveštaj, međutim, pokazuje da se očekivani pad tih troškova može uravnotežiti pomoću dva činioca kojima će subjekti političkog odlučivanja morati da se pozabave ako žele da iskoriste potencijalne fiskalne prednosti starenja. Prvi činilac je potreba da se obnove i poboljšaju stope upisa koje su znatno smanjene u celom regionu. Drugi je imperativ da se investira u učenje koje će trajati celog života kako bi se u budućnosti u većoj meri zadovoljile potrebe dinamičnih i fleksibilnih privreda.

Ako se sadašnje tendencije nastave, sve tranzicione zemlje regiona, sa izuzetkom Tadžikistana imaće manje generacijske grupe školskog uzrasta do 2025. godine (slika 0,12). U većini zemalja, taj pad će biti znatno veći od prilično velikog pada broja stanovnika starih od 0 do 17 godina koji se dogodio između 1998. i 2004. godine. Očekuje se da će u većini ostarelih zemalja generacijske grupe školskog uzrasta biti smanjene za 30 do 50 posto, kada je reč o svim nivoima obrazovanja. Očekuje se čak da će zemlje koje imaju mlado stanovništvo imati znatno manje generacijske grupe školskog uzrasta.

47

Gore: Slika 0.12

Stanovništvo školskog uzrasta će se smanjiti u svim zemljama sem Tadžikistana,

Zemlje redom: Albanija, Jermenija, Azerbejdžan, Belorusija, Bosna i Hercegovina, Bugarska, Hrvatska, Češka Republika, Estonija, Gruzija, Mađarska, Kazahstan, Republika Kirgistan, Letonija, Litvanija, BJR Makedonija, Moldavija, Poljska, Rumunija, Ruska Federacija, Srbija i Crna Gora, Slovačka Republika, Slovenija, Tadžikistan, Turkmenistan, Ukrajina, Uzbekistan

Ispod: Procenat promene

48

Ispod: 1 - osnovnoškolski uzrast 2 - srednjoškolski uzrast 3 - viša ili visoka škola

Izvori: Proračuni Svetske banke, na osnovu podataka dobijenih od UNICEF-ovog centra Innocenti, baza podataka TRANSMONEE. Podaci Ujedinjenih nacija o stanovništvu iz 2005. godine.

Ovakva populaciona dinamika u celini gledano podrazumevaće smanjenje broja zaposlenih i objekata koji se koriste u mnogim osnovnim i srednjim školama, što će biti propraćeno odgovarajućim uštedama u javnim troškovima. Međutim, ako se pobliže pogleda, videće se da ušteda ne mora biti toliko velika, niti toliko univerzalna kao što se pretpostavlja, zbog toga što u sadašnjem obrazovnom obuhvatu ima mnogo prostora za poboljšanja. Na primer, veliki pad obuhvata osnovnoškolskom nastavom u Jermeniji, Bosni i Hercegovini i Turkmenistanu, tokom tranzicionih godina, oborio je stopu pohađanja osnovne škole znatno ispod 90 procenata. U Rusiji je pad bio manji, ali je njeno polazište bilo vrlo loše, što opet znači da manje od 90 posto dece tog uzrasta pohađa osnovne škole.

Još je veći pad obuhvata srednjoškolskim obrazovanjem, tako da stopa upisa danas iznosi manje od 50 posto u Jermeniji, Azerbejdžanu, Bosni i Hercegovini, Gruziji, Republici Kirgistan, Moldaviji, Tadžikistanu i Turkmenistanu. Obuhvat srednjoškolskim obrazovanjem manji je od 80 posto u svim zemljama sem u Bugarskoj, Hrvatskoj, Češkoj Republici, Mađarskoj, Poljskoj i Sloveniji. Uprkos velikom povećanju obuhvata visokoškolskim obrazovanjem u svim tranzicionim zemljama, sem u Turkmenistanu i Uzbekistanu, taj obuhvat je i dalje mali, posebno u najsiromašnijim tranzicionim zemljama (a one istovremeno imaju i najmlađe stanovništvo).

Ako se stopa upisa približi punom obuhvatu u osnovnom i srednjoškolskom obrazovanju do 2025. godine i ako se približi sadašnjoj srednjoj vrednosti obuhvata višim i visokim obrazovanjem u zemljama OECD (55 procenata)8 onda se slika menja (slika 0,13). Dakle, iako se generacijske grupe školskog uzrasta u većini tranzicionih zemalja smanjuju, poboljšani obuhvat dovešće do vrlo brzog rasta upisa u srednjoškolske i visokoškolske ustanove u zemljama koje imaju mlado stanovništvo, kao i u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Srbiji i (kada je reč o visokom i visokoškolskom obrazovanju) BJR Makedoniji. Gruzija i Litvanija će, prema projekcijama, imati umereni rast upisa u srednje škole. Za sve ostale očekuje se da se broj upisanih smanji, čak i u višem i visokom obrazovanju, gde će smanjene generacijske grupe verovatno neutralisati poboljšani obuhvat.

Jedna implikacija ovih promena jeste potreba za povećanjem kapaciteta obrazovnih programa - posebno kapaciteta infrastrukture i zaposlenih - kako bi se odgovorilo na osetne promene u upisu tokom naredne dve decenije. Za većinu zemalja to znači postepeno oslobađanje od nastavnika i konsolidovanje školske infrastrukture, ali za

49

druge to znači fleksibilnost: proširenje i sužavanje programa kako bi se odgovorilo na oscilacije u upisu na određenim nivoima.

Druga implikacija odnosi se na potrebu za reformisanjem obrazovnih finansija i upravljanje obrazovanjem, kako bi se obezbedila sredstva i inicijative za sprovođenje promena u politici zapošljavanja u obrazovanju i obrazovnoj infrastrukturi. Stalno korišćenje finansijskih formula zasnovanih na inputu u osnovnoškolskom i srednjoškolskom obrazovanju glavni je razlog zbog koga smanjenje generacijskih grupa školskog uzrasta nije bilo propraćeno proporcionalnim padom broja nastavnika i smanjenjem broja objekata. Najomiljeniji metod za finansiranje obrazovanja temelji se na utvrđivanju troškova po učeniku. Iznos subvencija za obrazovanje koje daju lokalne vlasti temelji se na broju đaka obuhvaćenih obrazovnim programom koji finansira ta lokalna vlast - razlike odražavaju razlike u troškovima za različite obrazovne programe i verovatno postoje i neki drugi uzroci razlika u troškovima. Ovaj pristup, koji se koristi u Češkoj Republici i Litvaniji, povoljan je iz dva razloga. Prvo, osnova finansiranja - upisani đaci - mnogo je bliža obrazovnom cilju nego što su to školski inputi kao što je broj učionica ili broj nastavnika. Drugo, postoji podsticaj za finansijere da reorganizuju inpute kako bi obrazovanje bilo delotvornije.

Treća implikacija projekcija upisa (i analiza ograničenja upisa u minulih 15 godina), glasi da će delotvorne strategije za ostvarivanje punog obuhvata u osnovnoškolskom i srednjoškolskom obrazovanju morati da se pozabave ograničenjima usled kojih dolazi do nepotpunog obuhvata upisom. Poboljšani kvalitet i relevantnost obrazovnih programa trebalo bi da pomognu da se podstakne veći obuhvat. Međutim, povećane stope upisa među grupama koje su izložene najvećem riziku verovatno će zahtevati dodatne napore - što će obuhvatati kako ciljane inicijative, kao što je savetovanje i mentorstvo za đake sa teškoćama u učenju, tako i ekonomske inicijative kao što su subvencije namenjene siromašnim đacima da bi se namirili izdaci za saobraćaj, udžbenike i ostale potrebe.

50

Slika 0.13

... ali će poboljšani obuhvat dovesti do brzog rasta upisa u srednje i visokoškolske ustanove u mnogim zemljama (procenat promene u projiciranom upisu, 2005-2025)

1 - osnovnoškolski uzrast 2 - srednjoškolski uzrast 3 - viša i visoka škola Zemlje redom: Albanija, Jermenija, Azerbejdžan, Belorusija, Bosna i Hercegovina, Bugarska, Hrvatska, Češka Republika, Estonija, Gruzija, Mađarska, Kazahstan, Republika Kirgistan, Letonija, Litvanija, BJR

51

Makedonija, Moldavija, Poljska, Rumunija, Ruska Federacija, Srbija i Crna Gora, Slovačka Republika, Slovenija, Tadžikistan, Turkmenistan, Ukrajina, Uzbekistan

Izvor: Proračuni Svetske banke na osnovu podataka iz UNICEF centra Innocenti, baza podtaka TRANSMONEE. Podaci o stanovništvu Ujedinjenih nacija za 2005. godinu.

Kao što je već rečeno, ključ za otklanjanje mogućih ograničenja rasta prouzrokovanih starenjem sastoji se u većoj produktivnosti. Rast ljudskog kapitala i tehnološke promene glavni su izvor veće produktivnosti, a obrazovanje - široko koncipirano tako da obuhvati i profesionalno obrazovanje i učenje tokom celog života - ključ je i za jedno i za drugo. Pouka glasi da se dostignuća na planu obrazovanja moraju povećati do nivoa koji je dostignut u zemljama sa visokim performansama, kao i da obrazovanje mora biti usklađeno sa potrebama tržišta rada. Ova poruka je posebno relevantna za tranzicione zemlje i to iz dva razloga. Prvo, tranzicija je dovela do ozbiljnog gubitka veze između veština koje nude obrazovni sistemi i veština koje su potrebne tržišnoj ekonomiji. Drugo, obrazovni sistemi su tek počeli da odgovaraju na nove potrebe za veštinama.

Što se tiče sadržaja i strukture obrazovanja, izazovi su složeniji. Rezultati Programa za međunarodnu ocenu studenata (PISA test) - gde se ocenjuje ovladavanje takvim veštinama višeg reda kao što su sintetizovanje znanja iz različitih disciplina, uz premošćivanje granica koje među disciplinama postoje, i uvrštavanje nepoznanica u analize, kao i praćenje sopstvenog obrazovnog progresa - ukazuju na to da zemlje u tranziciji po pravilu ostvaruju loše rezultate u poređenju sa zemljama OECD. Zbog toga što su te veštine upravo one koje su potrebne za većinu poslova koji se najbrže razvijaju u globalnoj privredi, rezultati PISA testa pokazuju koliko dobro funkcionišu obrazovni sistemi u podučavanju veštinama koje su zaista relevantne za globalnu privredu. Nalazi PISA testa pokazuju da istočnoevropskim zemljama i bivšim sovjetskim republikama predstoji još dug put da bi počele da podučavaju onim veštinama koje su najpotrebnije za poboljšane ekonomske performanse.

Za povišenje nivoa ostvarenja učenja (što se meri PISA testom) do proseka koji postoji u zemljama OECD biće potrebno uložiti odlučne i sistematske napore. Za dostizanje rezultata koje postižu azijske zemlje sa visokom stopom rasta biće potrebno uložiti daleko veće napore. Štaviše, svi ovi zaključci u vezi su sa rezultatima koje postižu đaci na nivou obaveznog obrazovanja, gde tranzicione zemlje imaju u suštini isti obuhvat kao zemlje OECD. Potrebe za srednjoškolskim i visokoškolskim obrazovanjem verovatno će biti još veće, zbog toga što je obuhvat znatno niži nego u zemljama OECD i zbog toga što će kvalitet i relevantnost verovatno biti niži.

Koncept obrazovanja tokom celog života gotovo da ne postoji u ovom regionu, uprkos značajnom napretku tržišnih reformi. U načelu, privatizacija preduzeća i drugi vidovi politike ekonomske liberalizacije jačaju podsticaje poslodavcima da obezbede obuku svojim zaposlenima, dok će disperzija zarade vezane za produktivnost rada pojačati podsticaje pojedincima da nastoje da pohađaju obuku. Međutim, zakonski propisi i visoki zahtevi koji se postavljaju u pogledu izdavanja diploma - kao i odsustvo pozitivnih podsticaja kakve bi bile poreske olakšice za obuku koju organizuju poslodavci - ometaju

52

razvoj obrazovanja tokom celog života iz privatnih izvora. Zemlje-članice EU i druge zemlje OECD razradile su delotvornije strategije za podsticanje učenja tokom celog života, i zemlje ovog regiona bi trebalo brižljivo da prouče te strategije.

Dovršavanje tranzicija i izgradnja na onome što je u njima već postignuto: predstoje različiti putevi

Ostarele zemlje Istočne Evrope i bivšeg Sovjetskog Saveza imaju vrlo različite potrebe u pogledu reformi kada je reč o pitanjima koja su opisana u ovom izveštaju - tržište rada i kapitala, zdravstvo i obrazovanje i penzije. Te razlike su delom prouzrokovane specifičnim profilom starenja svake od njih i specifičnim profilom njihove ekonomske tranzicije, i one u velikoj meri zavise od puteva reforme i vremenskog rasporeda koje odaberu tokom narednih decenija. Međutim, u svim tim zemljama osnovna poruka ovog izveštaja je istovetna: reforme koje treba da preduzmu sasvim su dobro shvaćene (iako su manje shvaćene one koje se odnose na dugoročnu negu i socijalne penzije). Izazov se sastoji u tome da treba biti aktivistički nastrojen u preduzimanju konkretnih reformi koje su od suštinskog značaja za ublažavanje udara koje izaziva ostarelo stanovništvo.

Širom ovog regiona, hitnost i stepen neophodnih reformi uglavnom odgovaraju grupama zemalja koje su navedene na slici 0.1. Mlade zemlje koje su kasno ušle u reforme u centralnoj Aziji imaju najlakši put za rešavanje problema starenja: iako će biti potrebno da se suoče sa prilagođavanjima na planu obrazovanja i, u izvesnoj meri, na planu penzija zbog starenja stanovništva, taj pritisak će biti olakšan zahvaljujući tome što imaju veliki broj mladih stanovnika. Njihov najveći zadatak biće da privedu kraju ekonomsku tranziciju i da dalje razvijaju svoje institucije. (Njihov slučaj ovde ne razmatrano detaljno.) Ostarele zemlje koje su rano ušle u reforme Evropske unije i Hrvatska će, kada je o mnogim pitanjima reč, moći da zaključe da će im njihove reforme i bolje razvijeni institucionalni kapacitet pomoći da se aktivistički uhvate u koštac sa pritiscima ostarelog stanovništva. Međutim, i dalje će mnogo toga zavisiti od postojanja političke volje da se preduzmu teške reforme u oblasti penzija i dugoročne nege. Najveći test je onaj sa kojim se suočavaju ostareli zemlje koje su kasno ušle u reforme bivšeg Sovjetskog Saveza i zapadnog Balkana. Oni su suočeni sa dvojnim problemom bitno ostarelog stanovništva, s jedne, i relativno nerazvijenih institucija, s druge strane, s tim što je i za rešavanje jednog i za rešavanje drugog problema potrebno krenuti u akciju.

Spisak reformskih zadataka koje treba rešiti da bi se uspešno uhvatilo u koštac sa starenjem, nužno obuhvata jedan broj privrednih sektora. U ovom izveštaju kao politički prioriteti određeni su finansijska tržišta, tržišta rada, obrazovanje, penzije i zdravstvena zaštita. Međutim, mada su potrebne reforme specifične za svaki sektor kako bi se uspešno premostili izazovi koje postavlja demografija, njihove posledice će prevazilaziti granice među sektorima, zato što postoje čvrste veze između svih tih izazova koji su skopčani sa starenjem. Prirodu tog uzajamnog uticaja neophodnih reformi u različitim sektorima - kao i njene varijacije koje su karakteristične za svaku zemlju ponaosob, ilustrovaćemo ako pogledamo kako će se taj region pozabaviti jednim od ključnih izazova starenja stanovništva - smanjenjem radno sposobnog stanovništva. Ako se tom izazovu ne priđe efikasno, privredni rast će biti ograničen, a neće biti na raspolaganju odgovarajući resursi da se finansiraju penzije, zdravstvena zaštita i obrazovni sistemi.

53

Zemlje koje će prema projekcijama osetiti pad broja radno sposobnog stanovništva mogu to kompenzovati sprovođenjem reformi koje podržavaju dva ključna cilja - povećanje kvaliteta ponude na tržištu rada i povećanje produktivnosti. Iako su to univerzalni ciljevi, razlikovaće se konkretna formula koju će primeniti ostareli, rani reformatori i ostareli, pozni (odocneli) reformatori. U nekim oblastima, kao što je zdravstvena zaštita, reformama se može poboljšati i ponuda radne snage i njena produktivnost.

Kvantitativno povećanje ponude radne snage

Kvantitativno povećanje ponude radne snage u kontekstu smanjenog broja stanovništva u radno sposobnom uzrastu zahtevaće reforme penzionih parametara, radnog zakonodavstva, propisa u vezi sa zdravstvenom zaštitom i invalidnošću, a verovatno i u vezi sa migracijama:

• Povećanje starosne granice za odlazak u penziju. Ostarele zemlje koje su rano ušle u reforme Centralne Evrope, sa primetnim izuzetkom Slovenije, uglavnom su povećali godine odlaska u penziju tako da su ih približili nivoima OECD (što je iznad 60 godina, barem za muškarce). Međutim, jasno je da postoji prostor za povećanje godina penzionisanja za žene, što će im pružiti veći podsticaj da učestvuju na tržištu radne snage. Ostarele zemlje koje su kasno ušle u reforme, pre svega Belorusija, Rusija i Ukrajina, imaju više prostora za podizanje starosne granice za odlazak u penziju.

• Poboljšanje mogućnosti da se obavlja fleksibilniji, honorarni posao sa skraćenim radnim vremenom. Ostarele zemlje koje su rano ušle u reforme uglavnom su smanjili ograničenja za privremeno zapošljavanje. Ima, međutim, izuzetaka kao što su Hrvatska, Letonija i Rumunija. Usled ograničenja za fleksibilne radne aranžmane nije omogućeno lako učešće u aktivnostima u zvaničnom sektoru (Svetska banka 2005a). Ovo posebno pogađa radnike koji su zainteresovani za učešće u radnoj snazi na fleksibilnoj osnovi – prvenstveno starije radnike, kao i takve grupe kao što su žene i omladina. Među ostarelim, poznim reformatorima takođe postoje široke varijacije, s tim da Rusija i Srbija imaju liberalniju politiku privremenog zapošljavanja, dok Azerbejdžan, Bosna i Hercegovina i Ukrajina imaju restriktivniju politiku.

• Poboljšanje zdravstvenog stanja starijih radnika. Kod ostarelih zemalja koje su rano ušle u reforme, poboljšanje (iako je ono skupo) zdravstvene zaštite i poboljšanje načina života doveli su do toga da će ljudi, koji su danas mladi, u starosti manje patiti od zdravstvenih problema. Međutim, u ostarelim zemljama koje su kasno ušle u reforme bivšeg Sovjetskog Saveza, visoka stopa smrtnosti i oboljevanja među mladima znače da će relativno zdravije preživele generacijske grupe koje će predstavljati veliku većinu starijih 2025. godine biti u starosti podložnije na bolesti. U tim zemljama, poboljšanje zdravstvenog stanja i rezultata sistema zdravstvene zaštite povećaće ponudu radne snage isto onako kao što to čini i produktivnost radnika.

• Privlačenje radnika iz stranih zemalja. Privlačenje radnika iz stranih zemalja kako bi se popunila upražnjena radna mesta biće neophodno za rast u trenutku dok su promene radne snage još uvek izrazito političko pitanje (Svetska banka 2006.). Za

54

ostarele zemlje koje su rano ušle u reforme, zakonska imigracija će biti teška, posebno zato što njihove susedne zemlje u Jugoistočnoj Evropi ili Zajednici Nezavisnih Država takođe stare, a delimično i zato što će, barem u narednih nekoliko godina, jedan deo njihovog stanovništva otići u starije zemlje EU. Međutim, za ostarele zemlje koje su kasno ušle u reforme, ako se njihov privredni rast ubrza, a političke prepreke na putu imigracije se smanje, kontrolisana migracija biće mogućna iz mlađih zemalja centralne Azije.

Povećanje produktivnosti

Povećanje produktivnosti radi kompenzovanja smanjenog broja radno sposobnog stanovništva zahtevaće reforme u oblasti zdravstvene zaštite i politike prema licima sa invaliditetom (o tome je već bilo govora), kao i obrazovanje i učenje tokom celog života i dalji napredak u oblasti rešavanja zadataka ekonomske restrukturacije:

• Ulaganje u obrazovanje i učenje tokom celog života. Sposobnost za učenje i ponovno sticanje novih veština kroz obuku naporedo sa razvojem privrede verovatno će postati važnije u meri u kojoj svet tokom narednih decenija bude postajao još složeniji i dinamičniji u ekonomskom pogledu. Visoko kvalitetno osnovno obrazovanje osnov je na kome radnici mogu dalje da nadograđuju novo sticanje znanja. Ovde se zemlje u celom regionu suočavaju sa izazovom – kvalitet obrazovanja nije dovoljno visok. Kao što je utvrđeno PISA testom OECD, samo neke od ostarelih zemalja koje su rano ušle u reforme reforme - Češka Republika, Mađarska, Letonija i Slovačka Republika – imaju relativno pristojan redosled, dok su ostarele zemlje koje su kasno ušle u reforme (učestvovale su i Rusija i Srbija) postigle lošije rezultate. Učenje tokom celog života praktično gotovo da ne postoji, uprkos znatnom napretku tržišnih reformi. U načelu, privatizacija preduzeća i drugi vidovi ekonomske liberalizacije pojačavaju podsticaje poslodavcima da obučavaju svoje zaposlene, dok rastuća disperzija veze između produktivnosti i zarade snaži podsticaje za pojedince da nastoje da pohađaju dodatnu obuku. Međutim, pravne zabrane i visoki zahtevi u pogledu diploma, kao i odsustvo pozitivnih podsticaja, kao što su poreske olakšice za obuku koju organizuju poslodavci, ometaju razvoj privatnih programa za učenje tokom celog života.

• Završavanje svih zadataka iz programa restrukturisanja. I ovde će biti potrebne akcije u različitim sferama, a stepen ekonomskih reformi ostvarenih u tipologiji zemlje tu igra važnu ulogu. Ostareli, rani reformatori, kao što su Estonija, Mađarska, Poljska i Slovačka Republika, koje su preduzele mere u oblasti restrukturisanja preduzeća, lakše će preći na “strateško restrukturisanje” svojih firmi i snaženje inovacija, uz pomoć trgovinske integracije sa Evropskom unijom i priliva direktnih stranih ulaganja i tehnologije koji su tesno povezani s tom integracijom. Međutim, Rumuniji, u kojoj je restrukturisanje u manjoj meri napredovalo, biće teže da u potpunosti iskoristi trgovinsku integraciju i kapitalnu integraciju sa Evropskom unijom. Među, ostarelim zemljama koje su kasno ušle u reforme, sa najvećim izazovima u domenu produktivnosti suočiće se Bosna i Hercegovina, Gruzija, Crna Gora i Ukrajina, kojima predstoji znatno starenje, ali tek treba da bitno restrukturišu

55

svoja preduzeća da bi na taj način obezbedile podsticaje za mere za poboljšanje produktivnosti.

Ovo razmatranje činilaca koji bi mogli predstavljati kompenzaciju za sve negativne posledice smanjenja broja radno sposobnih stanovnika ukazuje na uzajamnu povezanost različitih aspekata reformskog dnevnog reda, kao i na to kako se reformski prioriteti razlikuju u zavisnosti od tekuće situacije u zemlji. I ovde će više detalja o tome kako sektorska politika treba da odgovori na ostale izazove povezane sa trećom tranzicijom biti dato u narednim poglavljima.

* * *

Ovaj izveštaj ne zvoni na uzbunu u vezi sa posledicama starenja u regionu, ali se to što ne zvoni na uzbunu zasniva na upućivanju poziva subjektima političkog odlučivanja da odbace svoje samozadovoljstvo i da sad odmah stupe u akciju. Pomislimo samo na lične odluke u vezi sa starenjem. Svako od nas zna da će starost verovatno doneti onemoćalo telo, nižu zaradu i veće zdravstvene troškove, ali samo neki od nas to razmišljanje izvedu do njegovog prirodnog kraja – do zaključka koji glasi da, kako bismo ublažili muke koje donosi starost, treba da vežbamo i telo i um, da štedimo za penziju i da se osiguramo za slučaj neke katastrofalne opasnosti. Oni koji to urade imaju dobre izglede da uživaju srećnu i plodonosnu starost.

Isto važi za ceo region. Budućnost jeste neizvesna, ali je većina sektorskih politika, sa čijim bi sprovođenjem danas trebalo početi kako bi se osiguralo da se u budućnosti ne dogodi ono najgore, sasvim izvesna. Sve zemlje su stupile na put duge i mukotrpne tranzicije. Ovaj izveštaj apeluje na zemlje koje su u najvećoj meri pogođene starenjem da utvrde redosled prioriteta za najvažnije reforme – i da to učine još danas.

Reference

Castles, Francis G. 2000. “Population Aging and the Public Purse: How Real Is the Problem?” Rad izložen na konferenciji Australoazijskog udruženja za političke studije, u Kamberi, u Australiji, od 3. do 6. oktobra.

EBRD (Evropska banka za obnovu i razvoj), 2006. Transition Report 2006: Finance in Transition. London: EBRD.

Evropska komisija. 2006. The Impact of Ageing on Public Expenditure: Projections for the EU-25 Member States on Pensions, Healtheare, Long-term Care, Education and Unemployment Transfers (2004-5). Brisel: Evropska komisija, Generalni direktorat za ekonomske i finansijske poslove.

McDonald, Peter 2000. “The Toolbox of Public Policies to Impact on Fertility: A Global View.” Rad izložen na godišnjem seminaru Evropske opservatorije koji je bio posvećen pitanjima porodice, niskoj stopi nataliteta, porodičnoj i javnoj politici, a održan je u Sevilji, u Španiji, 15. i 16. septembra.

56

OECD (Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj). 2005. Long-Term Care for Older People, Pariz: OECD.

Ujedinjene nacije. 2005. World Population Prospects: The 2004 Revision Njujork: Ujedinjene nacije.

Odeljenje za socijalnu sigurnost SAD. 2004. Social Security Programs throughout the World. Washington, DC: U.S. Social Security Department. http://www.ssa.gov/policy/docs/progdesc/ssptw/2004-2005/europe/index.html.

Van Ours, Jan. 2006. “Labor Market Effects of Aging: What About the ECA Countries?” Rad koji sadrži osnovna istraživanja i koji je napisan za Svetsku banku, Vašington, DC.

Svetska banka. 2005a. Enhancing Job Opportunities: Eastern Europe and the Former Soviet Union. Vašington, DC: Svetska banka.

—. 2005b. From Disintegration to Reintegration: Eastern Europe and the Former Soviet Union in International Trade. Vašington, DC: Svetska banka.

Svetska banka. 2006. Migration and Remittances in Eastern Europe and the Former Soviet Union. Vašington, DC: Svetska banka

—. Očekuje se izlazak iz štampe a. Productivity Growth, Job Creation, and Demographic Change in Eastern Europe and the Former Soviet Union. Vašington, DC: Svetska banka.

—. Očekuje se izlazak iz štampe b. The Path to Prosperity: Productivity Growth in Eastern Europe and the Former Soviet Union. Vašington, DC: Svetska banka.

Napomene:

1 Emigracija iz baltičkih zemalja u ranoj fazi uglavnom je bila utemeljena na etničkim osnovama. Veliki talasi emigracije u jugoistočnoj Evropi (Albanija i Bugarska) u početku su bili etnički utemeljeni, da bi kasnije postali tržišno podsticani. Turska je doživela veliki priliv doseljenika muslimana, kao i privremeno tržišno orijentisano doseljavanje iz Bugarske, Rumunije i Ukrajine, ali i povratak svojih nekadašnjih migranata iz Zapadne Evrope.

2 Iskustvo Japana, Sjedinjenih Država i zemalja Zapadne Evrope takođe sugeriše da, iako će starenje zaista uticati na ukupnu štednju i na sklonost ka štednji koja je karakteristična za određene godine, nema izgleda da posledice po tražnju i ponudu finansijskih instrumenata budu značajne. Ostali procesi – poslovni ciklusi, promene regulative, trgovinska neravnoteža – po svemu sudeći imaju dominantan položaj u odnosu na starenje u svome uticaju na ukupnu i klasno specifičnu tražnju za dobrima. 3 PROST (Sredstvo za simulaciju opcija penzione reforme) je penzioni model Svetske banke koji se koristi u više od 80 zemalja-klijenata. 4 Ovaj zaključak, međutim, ne sugeriše da su sve preduzete političke promene pozitivne. 5 Uvek postoji jaz između stanovništva i stope zavisnosti od penzionog sistema, zato što se stanovništvo u radno sposobnom uzrastu izračunava kao stanovništvo od 15 do 64 godine. Po pravilu, u zemljama OECD sa velikim dohotkom petnaestogodišnjaci niti rade, niti doprinose penzionom sistemu. Stopa zavisnosti penzionog sistema raste još više zbog toga što žene, u nekim zemljama, manje učestvuju u radnoj snazi, čak

57

i u najboljem radnom uzrastu. Žene koje nisu učestvovale u radnoj snazi ipak će moći da dobiju porodične penzije kad postanu udovice, čime se povećava broj korisnika u starosnoj grupi korisnika u odnosu na broj onih koji plaćaju doprinos za penziju u starosnoj grupi penzionih osiguranika. 6 Uzorak PROST nije tipičan uzorak za zemlje Istočne Evrope i bivšeg Sovjetskog Saveza zato što obuhvata mahom one zemlje sa kojima je Svetska banka stupila u dijalog o penzijama i koje su već preduzele reforme. Rezultati takođe nisu uporedivi niti se lako mogu preneti iz zemlje u zemlju, zato što se početni uslovi razlikuju – ipak, razlikuje se i pretpostavljeni makroekonomski rast u svakom pojedinačnom slučaju, budući da je on primeren svakoj zemlji. 7 Castles (2000) izveštava da podaci o stanovništvu i troškovima u zemljama OECD od 1965. do 1995. godine retko pokazuju postojanje bilo kakvog statistički značajnog odnosa između starenja i ukupnih troškova zdravstvene zaštite. Na osnovu svoje analize ove baze podataka OECD, Castles zaključuje da je reč o gotovo potpunom odsustvu korelacije između razlike u starenju stanovništva između zemalja i nivoa troškova zdravstvene zaštite i promene tih troškova. 8 U onim malobrojnim zemljama u kojima je bruto stopa upisa na više i visokoškolske ustanove već na nivou srednje vrednosti OECD ili iznad te vrednosti, pretpostavljamo da će se ta stopa nastaviti i u budućnosti.

IZ CRVENOG U SEDO - World Banksiteresources.worldbank.org/ECAEXT/Resources/Overview_Serbian.pdfbrzo i naglo stari i nepotpunim prelaskom na zrele tržišne institucije koje bi mogle

Documents