1 СВИЊАРСКА ФАРМА Књижевна радионица на Филозофском факултету у Нишу. Радионицом руководе професори МИЛИВОЈЕ ЈОВАНОВИЋ и НИКОЛА ЦВЕТКОВИЋ. Присутни су докторанти МИЛЕ ПЕНКОВ, АНА СТОШОВИЋ и НЕНАД СТАЈКОВАЦ. ПАМФЛЕТ ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Тема наше радионице је памфлет. Да ли је памфлет књижевност? Који је циљ памфлета? Зашто се пишу памфлети? Надам се да сте проучили материју и да ћемо моћи да разговарамо на ову тему квалификовано. АНА СТОШОВИЋ: Ми смо се, професоре, договорили да ја поставим теоријске оквире за расправу, да се Ненад осврне на неке памфлете у српској књижевности, а да Миле говори о конкретном нападу у Топлици на писца Ивана Ивановића. ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Да пођемо од првог питања. По вашем мишљењу, да ли је памфлет књижевна творевина? АНА СТОШОВИЋ: Мислим да је тешко определити се децидентно. У теоријском смислу памфлет је спис, летак, чланак, брошура уперен против неке личности с намером да је пред јавношћу што више оцрни. Памфлет има увредљив тон, труди се да истакне негативне особине личности, с приметним претеривањима и нетачностима. Најчешће су те негативне особине измишљење, јер средство служи циљу. Памфлетом се углавном служе политички противници, нарочито уочи избора. Циљ је да се противник онемогући да победи на изборима. Онда се не бирају средства. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Каква је разлика између памфлета и сатире? И сатира има за циљ да жигоше одређене појаве, па и људе. АНА СТОШОВИЋ: Сатира означава књижевно дело у којем се критикују неке друштвене појаве и недостаци. Најчешће је кроз сатиру на подругљив и духовит начин изражена оштра осуда једног друштва или људских мана уопште. Њен основни циљ је да укаже на друштвене моралне слабости, пороке и изопачености, да их извргне руглу и подсмеху и да на тај начин допринесе њиховом отклањању. ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Ако сам вас добро разумео, линија између памфлета и сатире може бити нејасна... Да ли можете теоријски да одредите где је та граница? АНА СТОШОВИЋ: Ми смо се сложоли да и сатира и памфлет имају сличан циљ критиковања друштва. Али, сатира иде ad rem, односно на ствар, а памфлет ад hominem, односно на човека. Иначе, обе врсте се служе истим књижевним врстама. И сатира и памфлет се могу јавити у облику песме, епиграма, басне, алегорије, шале, комедије, драме, епа, романа... НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Ако ми дозволите, ја ћу на једном примеру то да илуструјем. Реч је о песми Бранка Радичевића „Пут“. Ово дело има елементе и једне и друге врсте. Бранко Радичевић га је написао са циљем да се обрачуна са противницима Вукове језичке реформе и да подржи увођење народног језика у књижевност. Свакако да поема „Пут“ има елементе и сатире и памфлета. Што је она ипак уметничко дело, има се захвалити Бранковој вештини и умећу прављења стихова. У том смислу бих се
Književna radionica na Filozofskom fakultetu u Nišu. Radionicom rukovode profesori MILIVOJE JOVANOVIĆ i NIKOLA CVETKOVIĆ. Prisutni su doktoranti MILE PENKOV, ANA STOŠOVIĆ i NENAD STAJKOVAC. PAMFLET
Welcome message from author
This document is posted to help you gain knowledge. Please leave a comment to let me know what you think about it! Share it to your friends and learn new things together.
Transcript
1
СВИЊАРСКА ФАРМА
Књижевна радионица на Филозофском факултету у Нишу. Радионицом
руководе професори МИЛИВОЈЕ ЈОВАНОВИЋ и НИКОЛА ЦВЕТКОВИЋ. Присутни
су докторанти МИЛЕ ПЕНКОВ, АНА СТОШОВИЋ и НЕНАД СТАЈКОВАЦ.
ПАМФЛЕТ
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Тема наше радионице је памфлет. Да ли је памфлет
књижевност? Који је циљ памфлета? Зашто се пишу памфлети? Надам се да сте
проучили материју и да ћемо моћи да разговарамо на ову тему квалификовано.
АНА СТОШОВИЋ: Ми смо се, професоре, договорили да ја поставим теоријске
оквире за расправу, да се Ненад осврне на неке памфлете у српској књижевности, а да
Миле говори о конкретном нападу у Топлици на писца Ивана Ивановића.
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Да пођемо од првог питања. По вашем мишљењу, да
ли је памфлет књижевна творевина?
АНА СТОШОВИЋ: Мислим да је тешко определити се децидентно. У
теоријском смислу памфлет је спис, летак, чланак, брошура уперен против неке
личности с намером да је пред јавношћу што више оцрни. Памфлет има увредљив тон,
труди се да истакне негативне особине личности, с приметним претеривањима и
нетачностима. Најчешће су те негативне особине измишљење, јер средство служи
циљу. Памфлетом се углавном служе политички противници, нарочито уочи избора.
Циљ је да се противник онемогући да победи на изборима. Онда се не бирају средства.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Каква је разлика између памфлета и сатире? И
сатира има за циљ да жигоше одређене појаве, па и људе.
АНА СТОШОВИЋ: Сатира означава књижевно дело у којем се критикују неке
друштвене појаве и недостаци. Најчешће је кроз сатиру на подругљив и духовит начин
изражена оштра осуда једног друштва или људских мана уопште. Њен основни циљ је
да укаже на друштвене моралне слабости, пороке и изопачености, да их извргне руглу и
подсмеху и да на тај начин допринесе њиховом отклањању.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Ако сам вас добро разумео, линија између памфлета
и сатире може бити нејасна... Да ли можете теоријски да одредите где је та граница?
АНА СТОШОВИЋ: Ми смо се сложоли да и сатира и памфлет имају сличан циљ
критиковања друштва. Али, сатира иде ad rem, односно на ствар, а памфлет ад
hominem, односно на човека. Иначе, обе врсте се служе истим књижевним врстама. И
сатира и памфлет се могу јавити у облику песме, епиграма, басне, алегорије, шале,
комедије, драме, епа, романа...
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Ако ми дозволите, ја ћу на једном примеру то да
илуструјем. Реч је о песми Бранка Радичевића „Пут“. Ово дело има елементе и једне и
друге врсте. Бранко Радичевић га је написао са циљем да се обрачуна са противницима
Вукове језичке реформе и да подржи увођење народног језика у књижевност. Свакако
да поема „Пут“ има елементе и сатире и памфлета. Што је она ипак уметничко дело,
има се захвалити Бранковој вештини и умећу прављења стихова. У том смислу бих се
2
сложио са професором Николом Цветковићем да граница између ове две врсте није до
краја дефинисана.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Кад сам то истакао, имао сам у виду да понајвећа
дела светске књижевности имају сатирични карактер: Дантеова „Божанствена
комедија“, Раблеов „Гаргантуа и Пантагруел“, Сервантесов „Дон Кихот“... Али, Рабле
не бежи од памфлета, оштро се обрачунава са католичком црквом и Сорбоном. Данте,
опет, своје противнике смешта у пакао...
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Ја бих рекао да је битан однос уметника према
истини. Ако писац говори истину, онда су му извесна уметничка претеривања
дозвољена. Исто тако, важно је које идеје писац заступа... Памфлет је, по мом осећању
ствари, лични обрачун. Стога ова врста не носи атрибуте књижевности. Бољи је израз
пашквила.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Пашквила је дно књижевности...
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Пашквила или пасквила (италијански) је погрдан,
подругљив спис упућен некој личности с намером да јој се нанесе штета, јавна увреда
или клевета путем списа, слике и слично, чији је писац најчешће непотписан
(анониман). То, једноставно, није књижевност, док би памфлет могао да буде.
АНА СТОШОВИЋ: Да ли бисте могли, професоре, да нам то појасните?
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Узећу за пример једно од најсатиричнијих дела
савремене књижевности, Орвелову „Животињску фарму“. Џорџ Орвел је припадао
комунистичком покрету и борио се у Шпанском грађанском рату на страни
републиканаца. Али видео је куда води комунистички покрет и у шта може да се
извргне. Стога је 1944. године написао „Животињску фарму“ као упозорење свету куда
иде. Сâм каже (у есеју Зашто пишем 1947. године) да је у књизи покушао, потпуно
свесно, да споји политички и књижевни циљ. Значи, Орвел се није лично обрачунавао
са људима, него је жигосао појаву.
АНА СТОШОВИЋ: Да, али у „Животињској фарми“ јасно препознајемо актере
комунистичког покрета. Не асоцирају ли вепрови, Наполеон и Стоубал, на Стаљина и
Троцког... односно Тита и Ђиласа? Зар Орвел не поставља питање може ли
животињска побуна на једној фарми да промени положај животиња уопште, како у
Енглеској тако и у целом свету?
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Свакако. У „Фарми“ бисмо могли да препознамо и
Србију Слободана Милошевића. Усамљену, изоловану, зараћену фарму... Али то само
показује дубину замисли Орвела. Писац је антиципирао будуће догађаје. Историја је
Орвелу дала за право. Да се то није десило, „Животињска фарма“ би била памфлет.
Овако је снажна сатира.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Осим тога, нејасно је којој књижевној врсти
припада „Животињска фарма“. Формално гледано то је басна, пошто у њој фигурирају
животиње. Али животиње представљају људе... Ви сте, Ана, тачно приметили да је
асоцијација на творце комунизма очигледна... Ми у животињама препознајемо људе.
Овога пута историјске личности. Међутим, мислим да би било погрешно да
„Животињску фарму“ одредимо као басну.
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: А зашто не бисмо „Фарму“ дефинисали као сатиру?
Вредност овог дела није у форми него у садржини. Чињеница да је Орвел антиципирао
будуће догађаје показала је не само тачност његове социолошке визије, него је
„Животињску фарму“ и „1984“ дигла на висок уметнички ниво.
АНА СТОШОВИЋ: Ако ми дозволите да овај сегмент нашег разговора
теоријски дефинишем... како смо се ми докторанти договорили... онда бих рекла да
вредност једног књижевног дела произлази из њега сâмог. Нема сумње да сваки
уметник поставља циљ свог дела, односно да жели да његово дело постигне одређено
3
дејство. Циљеви, наравно, могу бити различити, али морају да проистичу из дела а не
да буду наметнути споља... Ако се то деси, дакле ако идеја дела произлази из њега
самог, онда имамо естетику. У противном, имамо идеологију.
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Да ли то значи, Ана, да је књижевно дело
иманентно и да се брани само собом? Успешна дела иду у књижевну историју,
неуспешна на њено ђубриште?
АНА СТОШОВИЋ: То је мој став, професоре. Хоћу да кажем да уметност,
књижевност, није ван друштва и да не може бити сама себи циљ. Али да уметност
никако није слушкиња друштва него представља његову крајњу еманацију. Велики
уметници су они који су умели да сагледају и тумаче друштво.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Ко о чему, баба о уштипцима. Ја се опет враћам на
форму... Јасно је да је уметник тај који бира форму свога изражавања. Да ли ви
мислите, госпођице, да форма произлази из садржине?
АНА СТОШОВИЋ: Свакако, професоре. Кад одреди садржину свог дела,
уметник тражи форму. Знам да понављам опште место, али у правом уметничком делу
садржина и форма морају бити усклађени.
ДРАИНАЦ
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Да развијамо причу о памфлету. Ви сте, Ненаде,
пријавили да говорите о Драинчевим памфлетима.
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Да. Топличанин Радојко Јовановић, односно Раде
Драинац, највише се свађао у новијој српској књижевности.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Зашто?
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Колегиница Ана, која је Блачанка, мисли да то проистиче
из менталних особина становника Топлице и уопште југа Србије, али ја сматрам да су
разлози личне природе. Наиме, Драинац је био стално оспораван од српске елите.
Његова афирмација је била спора и мучна. Проглашавали су га недоученим, болесним,
декадентом...
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Ко?
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Готово сви. Београдски круг га никако није варио,
надреалисти су га чак тукли, комунисти одбацивали... Драинац се бранио враћајући
ударце. То је та његова полемика. Има их који чак и Драинчеву поезију доживљавају
као његову лирску полемику са светом. Већ на почетку своје књижевне каријере,
Драинац је доживео један памфлет...
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Какав памфлет?
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Кад је извесни ваљевски лекар др Миливоје Миленковић
објавио збирку песама „Акорди времена“, Милан Богдановић је у Српском књижевном
гласнику писао неповољно о тој књизи. Већ у следећем броју Богдановић се похвално
изразио о једној Драинчевој књизи. То је понукало ваљевског лекара да напише књигу
од 140 страница „Ново доба, нова поезија, нова критика?“ против „извиканих величина,
генијалних позера“, од којих је најизразитији Раде Драинац! За Драинца је лекар
написао да је „отровао поратне генерације својом поезијом и асоцијалношћу, уносећи у
неразумне стихове анормалност нагона и надахнућа“. По овој психоаналитичкој
„експертизи“, Драинац је „убио и оно мало лепога у човеку, разривајући пером све
светиње“. Драинац је, по овом лекару, „једноставно био највише извикани поратни
тип, који је неукусно замутио воде литературе, бацајући у слепило и дезоријентацију
читаво једно доба!“ „Драинца је завео и обмануо Запад!“ узвикује ваљевски лекар. „Та
западњачка одора убила је у њему, бар за последњих десет година, једну књижевну
4
физиономију која је могла да постане расна и балканска.“ Дакле, Драинчев је проблем
што не може да се ишчупа из чељусти западњачке „модернистичке дијалектике“.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Је ли овај памфлет написан у форми књижевног
есеја?
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Не. Више је то политичка пашквила. Ваљевски лекар је
смртни непријатељ Запада и модернизма који отуда долази. Ваљевац сматра да та
пошаст улази у Србију преко Београда. Њему је одговоран Драинац као представник
престоничког света који доноси „западњачке, загушљиве, дијалектичке магле“. А да би
се колико толико оправдао пред светом што напада Драинца из чиста мира, лекар каже
да он не припада ниједној котерији, ни групи, па се устремио на Драинца из чисто
принципијелних разлога. Несувисло, јер је познато да је Драинац био ван књижевних
кругова, ратовао сам против свих.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Је ли Драинац одговорио ваљевском лекару?
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Драинац је написао да је дошао до тог нивоа кад су све
критике изван његовог стварања. Мада већ читаву деценију његово песништво служи
за мету често незрелим људима за „своје контроверзне, малициозне, контрадикторне и
неопсежне написе“. То је стога што он „говори као што говори, а не по укусу публике;
пева као што пева, на свој глас“. „Не желим да се утопим у општу литерарну
оркестрацију „здраве“, „расне“ литературе, у коју г. доктор „доборнамерно“ убраја и
своје стихове.“
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Значи ли то да је Драинац једноставно игнорисао
ваљевског лекара?
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Могло би се тако рећи. Написао је да ће зажалити ако га
лекар примора да изврши обдукцију његове неуспеле поезије, иако није лекар као његов
критичар.
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Али, Драинац је и сâм написао неке памфлете!
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Раде Драинац је по својим политичким убеђењима био
антифашиста. „Есенцијална карактеристика фашизма је да он супротставља своју
буди речено националну вољу интернационалним законима.“ Он фашизам изједначава
са узурпаторским режимом генерала Петра Живковића, који је постао председник
Владе по завођењу Александрове шестојануарске диктатуре 1929. године. Стога се
окомио на „групацију десничарских елемената, бесомучних фашиста, народних
непријатеља, узурпатора, који се окупљају под поцепани барјак Петра Живковића“.
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: То су узурпатори!
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Драинац је 1935. године у виду брошура објавио два
политичка списа, боље речено памфлета. У спису „Узурпатори“ Драинац се окомио на
политичаре који су водили главну реч за време шестојануарске диктатуре (Никола
Узуновић, Богољуб Јевтић, Веља Поповић), а у спису „Драгољуб Јовановић или
сељачки Наполеон“ напада човека који је био жртва управо те диктатуре.
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Познато је да је Драгољуб Јовановић 1933. године
био отпуштен с посла, а био је професор Правног факултета у Београду.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Да ли можете, господине, да нам укратко кажете
како се Драинац окомио на узурпаторе?
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Драинац је Нишлију Николу Узуновића означио као
прототипа патријархалности, безидејности и примитивног морала. Нарочито га
оптужује за полтронство. „Он би, без стида, и данас лизао тањире сваком који би му
понудио мрвицу власти.“ За време Узуновићеве владавине завладала је таква корупција
која је омогућила његовом зету Зарићу да за неколико година у најсиромашнијем крају
Србије, у Куршумлији, згрне више милиона, да отме Куршумлијску Бању и покуша да
промени правац Јадранске пруге. Главна Узуновићева парола је била Народ је стока!
5
Народ има само да слуша! Раде Драинац има обрнуто схватање политике. „Бити
политички интелигентан, то значи поштовати народну вољу као највећу светињу.“
Узуновићев наследник Бошко Јевтић је успео у политичкој покварености да надмаши
свог учитеља! Његова политичка девиза је насиље! Он је у сваком грађанину видео
издајника и рушитеља државе! „Држава се не може створити без проливене крви!“
Јевтићев министар Веља Поповић је омогућио свом рођеном брату, лекару у Ћуприји,
да демонтира болнички рендген како би на своме прегледао болеснике.
АНА СТОШОВИЋ: Ако ми допустите да се умешам, после Драинчеве брошуре
Веља Поповић је изјавио да би све дао да постане министар унутрашњих дела, како би
Драинца обесио на Теразијама!
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: У листу Правда Драинац је 1934. године објавио
памфлет о Милутину Драговићу, политичару из Пусте Реке. За њега каже да је
„слаткоречиви политичар, иако испао из опанака“. Његови говори су прости, за
најнижи ниво непросвећене масе и у ушима културног човека звуче као неподмазани
точкови сељачких кола, али он њима постиже невероватан успех. Драинац га назива
Јованом Златоустим. „Чист сељачки демагог, који би хтео да се још пет стотина
година живи од Косова!“
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Као данашњи радикали!
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Свакако. Да би га што боље портретисао, Драинац је
цитирао попа Васу из Драговићевог завичаја, из Бојника: „Драговић је сељачки
филозоф, који је филозофију учио на траговима лисица по Пасјачи!“ А поп Васа је
рекао да је „страшно то кад људи мотиком пишу по пергаменту и кад мутавци уче људе
говору“. Али „велики је Господ и он прашта свима!“
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Мене интересује друга ствар. У свим овим
текстовима Драинац се обрачунавао са десницом. Али у „Сељачком Наполеону“ окомио
се на левицу, тачније на њеног предводника Драгољуба Јовановића. Шта Драинац
замера овом сељачком трибуну?
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Драинац критикује Јовановића што његовој политици
недостаје класни приступ. „Један такав пророчки политичар, који народу обећава
златна брда, јесте Драгољуб Јовановић, истакнути члан опозиције, највећи политички
разметљивац кога је Србија имала.“ Шта он нуди? „Сељачку државу са задругарством и
колхозима (под утицајем комунизма). Његова теорија је папазјанија, у његовој сељачкој
држави је заступљено индивидуално и колективно газдинство, а кад је и једно и друго
онда није ништа. Његова утопија нема покрића у реалности, он не види тешкоће
данашњице, савремену грозну економску и моралну кризу, читав један систем
повезаних интереса у свету. Драгољуб Јовановић спада у оне политичаре који мисле да
су мађионичари и да ће се, њиховим доласком на власт, све тумбе преокренути.“
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Као комунисти!
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Да, професоре. Драгољуб Јовановић је своју утопију
дебело платио. Ушао је у прву послератну комунистичку Владу, да би га ови брзо
одбацили и послали на дугогодишњу робију. Иначе, Драинац према Драгољубу
Јовановићу има лично поштовање. Он каже да је Драгољуб неспорно културан човек,
бивши професор универзитета, пријемчив за сва народна струјања. Тим више је био
разочаран у овог политичара „несталожног по свом темпераменту, конфузног по својим
политичким теоријама, разметљивог по својој амбицији“.
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Можемо ли закључити да је Драинац био противник
сваке демагогије?
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Драинац је написао: „У гробове теорија тих политичких
језуита треба забости глогово коље, да једном престане вампирско вршљање
политичких недоношчади по нашем јавном животу“.
6
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Добро, али мене интересује, Ненаде, мотивација
Драинчевих политичких ставова. Драинац је био новинар и песник, шта ће он у
политици?
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: О томе ће моћи више да каже Ана, будући да је она
Блачанка.
АНА СТОШОВИЋ: Драинац је био веома близак с најистакнутијим
политичаром из Топлице, тачније из Блаца, Добривојем Стошовићем. Слободно
можемо да кажемо да је политичар био нека врста песниковог политичког ментора, па
је тако Драинац доспео до водећих предратних издавача. Добривоје Стошовић је био
члан Демократске странке, дакле у опозицији, па је био природни противник
диктаторског режима краља Александра, разуме се и политичара који су диктатуру
инструментализовали. Стошовић је касније променио странку, приступио ЈЕРЕЗИ
Милана Стојадиновића и ушао у његову Владу као министар просвете. Немогуће је не
запитати се да ли су Драинчеви политички памфлети били у служби политике коју је
водио његов заштитник?
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: И како бисте ви, Ана, дефинисали Драинчев
политички профил?
АНА СТОШОВИЋ: Драинац је био против националистичке деснице, али није
био комунистички левичар.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Мене овде интересује нешто друго. Да ли се
Драинчеви политички памфлети могу сврстати у књижевност?
АНА СТОШОВИЋ: Свему што је писао Драинац је давао лични печат. Он је био
песник по вокацији. Али, по мом мишљењу, ови његови памфлети не могу бити
књижевност.
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Исто мислим и ја. Драинац је стао на црту, написао јасне
нападе на политичке личности, потписао се именом и презименом. Тиме се изложио
ризику да буде од њих гоњен или бар тужен. Мада Драинац није ништа написао што
одудара од истине. И узурпатори и сељачки Наполеон су добили историјску оверу.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: А каква му је била намера? За мене је то битно, да
ли човек нешто пише из моралног императива или да би постигао одређени циљ?
АНА СТОШОВИЋ: Драинац је био либерал у доба наступајућег
тоталитаризма, атеиста у време доминације религије. Сав у противречностима,
рођени индивидуалист и анархист. Грађанин света, космополит. Изнад свега усамљени
уметник. Мислим да је Драинац говорио искрено, из убеђења, а корелацију са
политичаром из Топлице Добривојем Стошовићем сам истакла као могућу Драинчеву
политичку авантуру.
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Додао бих да је Драинац био пре свега социјални
бунтовник. Песник социјалног бунта и отпора. Драинчева социјална побуна није само
„фраза претенциозног социолога, који није прошао кроз факултет“. Драинац је био
искрени бунтовник.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Онда, можемо ли да закључимо да је Раде Драинац
написао политичке памфлете са литерарним предзнаком?
АНА СТОШОВИЋ: Ја бих се с тиме сложила.
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Слично мислим и ја.
ВОЈКО И САВЛЕ
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Сад сте ми дали шлагворт да проговорим о једном
посве супротном примеру. О једном литерарном памфлету са политичком позадином.
Реч је о хуморесци „Војко и Савле“, која је објављена у листу Политика и са којом је
7
почело велико политичко разрачунавање међу српским комунистима средином
осамдесетих година Двадесетог века.
АНА СТОШОВИЋ: Сад ми слушамо, професоре.
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Хумореска је објављена у листу Политика 18.
јануара 1987. године. Потписао ју је извесни М. Шаренац, који се дотад није јављао у
медијима.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Мене интересује како је дошло до објављивања ове
хумореске? Колико знам, радило се о политичкој пашквили а хумореска је ту само
литерарно покриће.
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Тако је. Београдски часопис Херетикус објавио је у
броју 2 из 2003. године досије који је сачинила аналитичка служба Градског комитета
Савеза комуниста 1988. године. Ово што говорим призлази из тог текста. Дакле, овако.
Идеју за писање памфлета-хумореске „Војко и Савле“ дали су у јесен 1986. године
Никола Љубичић, Душан Чкребић и Петар Стамболић, заједно са Иваном
Стамболићем.
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Тадашњи политички врх!
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Тако је. Иван Стамболић, тадашњи председник
Председништва Србије, прихватио је да реализује идеју. Он је задужио свог пријатеља
Драгишу Павловића, председника Градског комитета СК, да припреми компромитујући
материјал за Гојка Николиша. Циљ писања памфлета је био да се због најаве
Меморандума САНУ преко компромитовања Гојка Николиша компромитује и цела
САНУ. Павловићу је тај материјал (досије) припремио Душан Ступар, шеф Државне
безбедности Београда. Материјал је, по договору са Павловићем, најпре „обрадио“
књижевник Миленко Вучетић, тадашњи извршни секретар за културу у Градском
комитету. Рукопис је затим „дорадио“ и дао му завршну форму књижевник Видосав
Сревановић (тадашњи директор Просвете), иначе Павловићев интимни пријатељ и
школски друг из Крагујевца. Хумореску је у великој запечаћеној коверти донео у
Политику Радмило Кљајић, извршни секретар за информисање у Градском комитету.
Он је од почетка био упућен у припрему целе „операције“ против Николиша и САНУ.
Хумореска је најпре дошла у руке уредника Културне рубрике Политике Миленка
Матицког, али ју је он, не читајући је, само „спровео“ уреднику недељног броја
Александру Прљи, који је тај памфлет (заједно са својим тадашњим помоћником Хаџи
Драганом Антићем) припремио за штампу и објавио у Политици, 18. јануара 1987.
године.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: А М. Шаренац?
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Кад је скандал избио у јавности, Радмило Кљајић је
добио задатак од својих наредбодаваца да прикрије наручиоца и аутора памфлета. Да
би заметнуо трагове, он је организовао да у Политику „стигне“ писмо његовог рођака,
извесног Момчила Шаренца, који је живео у Марибору. Тај Шаренац је у писму тврдио
(писмо је Политика објавила) да је он аутор хумореске и да у њој није рече о Гојку
Николишу. После тога су дошле још веће компликације. Наиме, показало се да је
Кљајић, по свему што се касније догађало, то писмо сам написао, потписујући свога
рођака. Вероватно се са њим само усмено договорио да је у питању безазлен текст и да
не брине за „употребу“ свог имена за ауторство писма и памфлета.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Ствар се није на томе завршила?
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: С обзиром да му Кљајић није ставио до знања каква
је позадина целог случаја, касније се и сâм рођак Шаренац јавио писмом из Марибора и
протестовао што је злоупотребљен.
АНА СТОШОВИЋ: Интересује ме, професоре, зашто је за објављивање
изабрана баш Политика?
8
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: За објављивање памфлета одабран је лист Политика
као најутицајнији. Тиме се желела показати сва озбиљност ове хумореске. Али циљеви
су били далекосежнији.
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Какви циљеви?
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Треба знати да у у српској политици постоје две
групације које се боре за власт, једна око Ивана Стамболића а друга око Слободана
Милошевића. Овај други је председник Савеза комуниста Србије, а Југославија још
постоји. Акцију изводи група око Ивана Стамболића, а њен промашај искористиће на
Осмој седници до краја Слободан Милошевић. Ту су битна два циља.
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Која?
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Први, да се компромитовањем академика Гојка
Николиша, па и самог председника САНУ Павла Савића, преузме контрола над САНУ,
што би у предстојећем политичком обрачуну могло да буде од велике важности. Други,
да се загосподари Политиком, најутицајнијим гласилом у Србији. Група око Ивана
Стамболића је планирала да се прављењем те афере смени директор Политике
Живорад Миновић, који се све више приклањао Слободану Милошевићу. У Политици
је месецима трајала реализација тог сценарија. Стамболић је за директора Политике
добио свог човека, професора Ивана Стојановића, али је у крајњем билансу том афером
забио себи аутогол. Будући творац нових балканских ратова, балкански касапин, хашки
оптуженик за ратне злочине и геноцид, Слободан Милошевић, могао је на Осмој
седници да своје политичке противнике разголити као прљаве и аморалне политичаре.
АНА СТОШОВИЋ: Професоре, интересује ме садржина „Војка и Савла“.
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Хумореска је испричана од стране председника
кућног савета који посматра двојицу својих суседа: Војка Николића (читај Гојка
Николиша) и Савла Павића (читај Павла Савића). Обојица су академици, тако да не
може бити сумње у њихов идентитет. „Обојица су заслужни људи, борци из последњег
рата, бивши високи функционери, познате личности.“ Спор међу њима је избио око
једног писма (читај Меморандума) које је грешком или намером новинара продрло у
јавност и узнемирило духове. „У њему се, кажу, шамара историја уназад и унапред.“
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Дакле, овако: академик Павле Савић, председник
Академије, био је против Меморандума а академик Гојко Николиш за. Стога је писац
пашквиле настојао да оцрни академика Николиша и да га политички и морално
дискредитује...
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Ту је ступила на сцену Удба. Понудила је
Николишев тајни досије.
АНА СТОШОВИЋ: И шта стоји у њему?
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Ради се о бласфемији. Николишу су приписане две
три куће на мору а и даље, а његова жена мадам Арго се жалила на степеницама како
имају и рачун у швајцарској банци па се препала шта ће бити с тим парама ако
капитализам пропадне.
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Чекајте, професоре, па сличну ствар су подметнули и
Вуку Драшковићу кад је био вођа опозиције! На режимској Телевизији је речено да Вук
поседује кућу на Женевском језеру...
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Управо тако. Супротно од Николиша, Павле Савић
је приказан као скромни комуниста који не поседује ништа осим државног стана,
научних признања, ордења и једне ловачке пушке – на зидовима му стоји неколико
ловачких трофеја. А да би портрет био потпун, каже се да је друг Савле иначе врло
намргођен и строг.
АНА СТОШОВИЋ: Дакле, иде се на људе...
9
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Тако је. У сатири је заступљен принцип ad rem, на
ствар, а у памфлету ad hominem, на човека. Писац пашквиле настоји да што више оцрни
академика Николиша. Бласфемист то чини преко његове жене мадам Арго...
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Која је странкиња, односно Францускиња...
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Тако је. Прича тече овако. Гојко Николиш, познати
лекар, радио је најпре у војсци и био увек уз највише руководиоце, све до Тита.
Пашквилант каже да је Николиш умео о себи да шири легенду, бар није оптерећивао
званичне историчаре. А онда је из војске прешао у дипломатију, јер се тамо стиче већа
слава.
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Постао је амбасадор?
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Сад, то није јасно, бласфемист каже да је био
упућен у једну земљу на југу Азије. На путу бродом срео је мадам Арго (у животу
Марго). Заљубили су се једно у друго на први поглед. Пашквилант каже: „Као класно
свесном човеку није му сметало што је она француска племкиња, међународна
новинарка, удата жена и вероватно помало сарадница њихових служби“.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Лекција академику Николишу из политике!
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Надовезује се Удба. Служба каже да су
„поверљивом другу Војку“ почеле да се дешавају чудне ствари: најпре су му нестали
кључеви, затим кофер са поверљивим дипломатским списима. И сви су посумњали у
мадам Арго, осим друга Војка. Он је поднео оставку на свој положај, развео се од жене,
развео мадам Арго, довео је у земљу и постао академик!
АНА СТОШОВИЋ: Значи, у хуморесци је академик Николиш приказан као
страни агент!
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Тачније, шпијун! Слуга Запада! То је досије Удбе.
Али то писцима пашквиле није довољно. Смислили су они завршни ударац за Гојка
Николиша. Приказали су га као патолошки случај!
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Како?
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: У тексту се каже да брачни пар Николиш живи на
високој нози, обилази своје куће и конто у Швајцарској. Гојкову кћер из првог брака
богато су удали у Француској и купили јој расног пекинезера. Али, академик Николиш
болује од суицидности, наиме стално покушава да се убије! Пошто станују у истој
згрди, академик Савић га стално скида са вешала!
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: То се каже ad hominem!
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: После свађе око Меморандума, академик Николиш
је оптужио академика Савића да је обавештајац, тојест да ради за Удбу, а овај му је
узвратио да ће му, кад се следећи пут буде убијао, послати одговарајућег доктора.
АНА СТОШОВИЋ: Можемо ли да кажемо да је хумореска „Војко и Савле“
представља књижевно ђубре?
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Не само књижевно, него и новинарско.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Ако ми дозволите, да извучем закључак. Иако су
границе између књижевних врста нејасне, могли бисмо да направимо овакву
класификацију. Сатира је бесумње књижевна врста јер иде ad rem. Памфлет иде ad
hominem, али може бити књижевност ако је писац даровит и ако се служи истином.
Пашквила није књижевност јер се служи лажима како би се нападнута личност што
више оцрнила. Анонимна пашквила или са измењеним именима (често анаграмским као
у тексту којим се бавимо) више је судски него књижевни случај.
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Ви се, колега, бавите поетиком књижевности.
10
НАЈНАПАДАНИЈИ СРПСКИ ПИСАЦ
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: А сад, да укључимо у расправу Милета Пенкова. Ви
сте, Миле, досад ћутали? Зашто? Да ли зато што сте припремили специјално излагање о
писцу Ивани Ивановићу...
МИЛЕ ПЕНКОВ: Не само зато. Проблем је у томе што ја не спадам у
докторанте, где дођу Ана и Ненад. Ја сам само магистар.
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Хоћете то да појасните?
МИЛЕ ПЕНКОВ: Ја сам магистрирао на Филозофском факултету у Приштини,
сада измештеном у Косовску Митровицу. Тема ми је била Кратка прича Антонија
Исаковића и видови њене поетике, одбранио сам је пред Наставно-научним већем
Филозофског факултета у Косовској Митровици. Ментор ми је била проф. др Даница
Андрејевић из Приштине, сада настањена у Београду. Она држи предмет Српска
књижевност Двадесетог века.
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: И? Шта је ту спорно?
МИЛЕ ПЕНКОВ: После магистратуре пријавио сам докторат на истом
факултету. Предложио сам тему Јужна Србија у делу Ивана Ивановића.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Како сте то образложили?
МИЛЕ ПЕНКОВ: Истакао сам да нико после Боре Станковића није тако снажно
и животно писао о свету југа Србије, о човеку тог простора, о његовим мислима и
души.
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Како је реаговала Даница?
МИЛЕ ПЕНКОВ: У томе и јесте ствар, професоре. Ваша колегиница је рекла да
Иван Ивановић није признат писац. Супротставио сам се тврђењем да је то мишљење
пренесено из комунизма, кад је Ивановић био забрањен писац. Да мислим да ће његово
дело да буде читано и сагледавано на другачији начин него до сада, у једном новом
контексту. Она је рекла да је Иван Ивановић регионалан писац.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Зато што је описао један конкретан свет?
МИЛЕ ПЕНКОВ: Истакао сам да је ствар у томе да је Иван Ивановић описао
јужну српску провинцију да би је приближио свету, као што је Фокнер учинио са југом
Америке. Ивановић се креативно издигао из тематских оквира завичајног круга и
приближио га универзалним просторима. На тај начин је већ данас постао класик
књижевности Српског југа. Он је описао стварност без маске и хипокризије.
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Даница није то прихватила?
МИЛЕ ПЕНКОВ: Не. Професорка Српске књижевности Двадесетог века је рекла
да читава стварносна проза није ништа дала... изузетак је донекле донекле Драгослав
Михаиловић.
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Мислим да Даница Андрејевић не познаје ту
проблематику. У сваком случају оштетила је и вас и Ивана Ивановића.
МИЛЕ ПЕНКОВ: Више од тога, мене је извређала. Рекла ми је да мисли да ја не
спадам у круг доктора, да ми је титула магистар сасвим довољна. Шта ће титула
доктора професору основне школе?
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Радите у основној школи?
МИЛЕ ПЕНКОВ: Чак ни то! Незапослен сам већ више од десет година.
Повремено замењујем болесне наставнике или породиље. Једном је то било у
Гимназији у Алексинцу.
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Да ли вас је Даница повредила?
11
МИЛЕ ПЕНКОВ: Веома. Кад има посла, радим са братом као молер. Мој брат је,
иначе, сликар. За мене је готово нерешив проблем где да нађем 2000 еура, колико мора
да се уплати за одобрење докторске тезе. Не знам, можда грешим, али ја ту видим другу
позадину.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Какву позадину?
МИЛЕ ПЕНКОВ: Можда је проблем у мом презимену? Оно није на ић!
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Ви сте, Миле, бугарске националности?
МИЛЕ ПЕНКОВ: Да. Али припадам српској култури.
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Не верујем да је Даница националиста. Пре бих
рекао да не познаје савремену српску књижевност. Ми професори, нажалост, тешко
излазимо из наставног оквира. Него, да се вратимо Ивану Ивановићу.
МИЛЕ ПЕНКОВ: И у књижевности, као и у другим областима живота, постоје
титуле са префиксом нај. Кад је реч о писцима, рецимо, најбољи, најчитанији,
најпревођенији, најнаграђиванији, најутицајнији... Једна од тих титула може да буде и
најнападанији. Ову титулу заслужује писац коме се судило...против кога је написано
највише текстова, чланака, књига...
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Да ли је то позитивна или негативна конотација?
МИЛЕ ПЕНКОВ: То је тешко одредити.
АНА СТОШОВИЋ: Ја мислим да се не нападају безначајни писци. Они остају
незапажени, покрије их вео заборава... и то је историјска осуда. Нападају се само они
писци који производе дејство. Само иза доброг коња се диже прашина!
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Ја се са тим слажем. У питању су идеје.
МИЛЕ ПЕНКОВ: Досад се сматрало да је Данило Киш најнападанији писац
српске књижевности. Готово да је извесно да ту титулу преузима Иван Ивановић.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Аргументујте то.
МИЛЕ ПЕНКОВ: Данило Киш је нападан али је и брањен. Ивана Ивановића
готово да нико није бранио.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Наставите, господине.
МИЛЕ ПЕНКОВ: Па ево. Комунистичке власти, односно њихови судови,
забраниле су већ први роман Ивана Ивановића „Црвени краљ“ (1972). Затим су га
осудиле због истог романа на две године затвора (1974). Школа у којој је радио
(Гимназија у Куршумлији) отпустила га је с посла професора књижевности,
прогласивши га морално-политички неподобним да васпитава омладину (1973). У низу
текстова нападан је од друштвено-политичких организација као непријатељ комунизма.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Каква је ту улога Удбе?
МИЛЕ ПЕНКОВ: Удба је непрестано пратила све неподобне писце,
регистровала сваки њихов текст, утицала на издаваче да им не дају простор,
онемогућавала им да као књижевници праве каријеру.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: А да ли се стање изменило падом класичног
комунизма?
МИЛЕ ПЕНКОВ: Национал комунизам Слободана Милошевића није значио
дисконтинуитет са Титовим комунизмом, само је променио националну политику
претворивши је у националистичку. Удба је била главни носилац нове политике. Тајна
полиција је спречила да антиратни роман Ивана Ивановића „Уклети Србијанац“, иако
одштампан, буде пуштен у продају (1993). Милошевић је водио своје ратове.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Да, али Милошевићев режим није више форсирао
забране уметничких дела, могла је да се чује и друга страна. Тако се појавио
Ивановићев роман о грађанском рату у Топлици „Црни дани Раке Драинца“ (1997),
који из сасвим другог угла третира револуцију у Топлици. Власти нису реаговале.
12
МИЛЕ ПЕНКОВ: Комунистички публициста из Блаца Крстивоје Милосављевић
написао је књигу против Ивановићевог романа, „Песник, партизани и четници у
роману Ивана Ивановића Црни дани Раке Драинца“, оптужујући писца да прекраја
званичну историографију о партизанско-четничком сукобу у Топлици. Објављени су
напади на писца у листу Друштва за чување истине о НОБ, из пера бивших партизана.
Власти су организовале промоцију ове књиге диљем Топлице, али и у Војводини у
местима колонизираних Топличана. У Београду су закупиле салу у Дому синдиката и
сакупиле Топличане да осуде Ивановићево дело. Речју, Иван Ивановић у време
Милошевићевог национал комунизма није био ништа мање нападан него у време
Титовог интернационал комунизма, само што није било судског гоњења.
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Добро, али 2000. године је дошло до демократских
промена, срушена су оба комунизма. Да ли се положај Ивана Ивановића променио?
АНА СТОШОВИЋ: Професоре, ако ми дозволите, 5. октобра 2000. године није
дошло до истинских демократских промена. Поново није начињен дисконтинуитет
према комунизму. Милошевићеви богаташи, тајкуни (тајкун – јапански термин, велики
господар) преузели су сву власт, наметнули правила понашања, увели вредносни
систем, произвели нову политику. Усамљени стрелци, какав је увек био писац Иван
Ивановић, ту немају шта да траже.
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: У основи драиниста, што ће рећи индивидуалиста,
космополита, критичар свега постојећег, Иван Ивановић је остао на маргинама
књижевног живота. Ја у том оквиру видим одбијање професорке Андрејевић да
прихвати тезу Милета Пенкова, а не што дотична професорка не познаје савремену
књижевност, како мисли професор Јовановић. Постмодернистички критичари су у
потпуности одбацили критички реализам, значи стварносну прозу, Даница Андрејевић
је само у том тренду.
ТРОЧЛАНА БАНДА
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Добро, овога пута је на Ивана Ивановића ударила
десница. Реч је о памфлету „Последњи дани кентаура“, објављеног у Прокупљу,
потписаног од аутора Слободана Д. Стојановића.
АНА СТОШОВИЋ: Тачно је да је потписан наведени аутор, али ми – Ненад,
Миле и ја – мислимо да је памфлет рад тројице аутора. Могуће је да је тај Стојановић
из Прокупља писац памфлета, али у њега су уткане идеје још два аутора: Драгољуба
Аврамовића и Драгољуба Мирковића. Ради се, дакле, о трочланој банди, да
употребимо израз из кинеског политичког живота.
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Пре него што пређемо на анализу памфлета, ми смо се
договорили да вам најпре представимо ауторе: реч је о једном професору (Драгољуб
Аврамовић из Блаца), једном лекару (Драгољуб Мирковић из Прокупља) и једном
удбашу (Слободан Стојановић из Прокупља). Пошто је Ана из Блаца, она ће да говори
о Професору. Ја сам Прокупчанин, па ћу своје време да потрошим на Доктора. А Миле
ће као Нишлија да представи Удбаша, будући да је регионални центар Ресора државне
безбедности у Нишу, у Прокупљу је филијала.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Ко је, дакле, тај Аврамовић?
АНА СТОШОВИЋ: Блачки професор је досад написао два текста против Ивана
Ивановића: „Отворено писмо Ивану Ивановићу“ (објављеног у Топличким свескама) и
„Великог ли малограђанина, људи моји“ (објављеног у ТОК-у). У Библиотеци у Блацу
су ми рекли да је Професор пред смрт похранио некакав рукопис против Ивана
Ивановића и да његово објављивање треба да финансира СУБНОР, чији је председник
Слободан Стојановић. (Није јасно да ли је Удбаш овај рукопис уврстио у свој памфлет
13
или треба очекивати још једну књигу против Ивана Ивановића?) У тим текстовима се
представио својом биографијом, па ћу ја да направим њен кроки на основу њих. Реч је о
професору Српског језика и књижевности блачке Гимназије. У текстовима се Професор
приказао као велики страдалник од комунистичког режима. Видимо да је завршио
економску школу, затим вишу педагошку школу, групу за Српскохрватски (тад се тако
звао) језик. Запослио се у родном Блацу у Основној школи и из радног односа
дипломирао на Филозофском факултету у Скопљу. Комунистичке власти су га
поставиле за директора Основне школе у Блацу и на том положају је био дуги низ
година. Школа је имала око 150 просветних радника. Куриозитет је у томе да Професор
није био члан Партије!
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Како је то могуће?
АНА СТОШОВИЋ: Не знам, али познато је да нико у комунистичком систему
није могао да буде директор а да то Партија не одобри. При скупштинама општина су
постојала посебна тела за кадровску политику и она су имала последњу реч приликом
избора директора. Партија је дозвољавала у веома малом броју случајева да директори
буду непартијци, из чисто тактичких разлога, да би се показала демократском. Али ти
су били најпослушнији! Били су већи комунисти од Тита! Проблеми за Професора су
настали 1972. године после чувеног Титовог Писма, у којем се критикују комунисти да
су испустили власт из руку. Дошло је до чистки у хрватској и српској Партији. Тада је
дошло до реорганизације основног школства у Блацу, па Професор више није био
директор. Он каже да је то у реду. „Анахроно је било да један непартијац даље
директорује у Основној школи у Блацу. И то је у реду“, пише Професор.
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Шта је ту у реду? Да мањина господари већином?
АНА СТОШОВИЋ: Кад је Професор на кратко остао без посла, примљен је на
два радна места: у Нишу за главног и одговорног уредника листа предузећа Ниш
експрес и у Блацу за професора Гимназије. Прво место је политичко, а за друго је била
потребна морално-политичка подобност.
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Чекајте, Ана. Па Иван Ивановић је отпуштен из
куршумлијске Гимназије због те неподобности! Ту нешто није јасно.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Хоћете рећи, госпођице Ана, да иза тога стоји
Удба?!
АНА СТОШОВИЋ: Ја то не тврдим, али касније приближавање блачког
Професора и прокупачког Удбаша у писању памфлета против Ивана Ивановића није
без индиција. У сваком случају, Професор представља себе као великог опозиционара
комунистичком режиму. Усудио се да још 1969. године скреше у брк чувеном Удбашу
из Прокупља, Драгану Милосављевићу Цурију, потоњем помоћнику министра
унутрашњих послова, да стање у просвети није добро! Сину једног родитеља блиског
Комитету СКС вратио је матурски рад на три дана пре истека рока за пријем, јер је био
откуцан латиничним писмом! И то у то време кад „није било лако наћи писаћу машину
– ћирилицу.“ А то је било 1974. године и „разбуктало је поновну хајку на вештице.
Ето, говорило се у Блацу, бивши народни непријатељ Гоцан (надимак) Аврамовић опет
диже главу и због национализма треба га отпустити с посла“.
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Нису га отпустили?
АНА СТОШОВИЋ: Из Професорове биографије видимо да је, кад је кренуо
вишепартијски ситем, најпре приступио Демократској странки. Тако је председавао
„првом опозиционом збору после педесет година у Блацу“ Демократске странке, што је
„тада у Блацу био потез раван самоубиству“. Скромно каже да за то неће тражити
„првоборачко, јер му не требају званија и части!“ Но није се ту дуго задржао, пришао је
СПО-у Вука Драшковића. . „Године 1990. у партизанском Блацу, у сали са преко 800
посетилаца, председавао сам промотивном збору СПО.“ Даље пише да је пришао овом
14
покрету, јер је „страховао за будућност своје националне културе и свога завичаја“.
„Свој углед професора од имена дао сам будућем времену мислећи на будућност свога
народа и свога потомства.“ Није му ни дотад било лако, власт га је „пратила,
записивала, памтила, али се није усуђивала да уђе у конфликт са омладином“. У сваком
случају, Професор је „држао у руци опозицију у Блацу без обзира којом се странком
китила“. Његова биографија је „чиста као суза, јер није из руку ђачких родитеља узео
ни црвљиву јабуку“.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Вероватно су други професори узимали црвљиве
јабуке. Па је ли Професор имао неку функцију у СПО?
АНА СТОШОВИЋ: Вероватно је био председник Општинског одбора, ништа
више од тога. У Писму се јада да му тако и треба кад слуша књижевнике. „Хтеднем да
се бавим политиком и, нормално, после толиког мог опреза, погрешим: вежем се за
књижевнике иако сам знао шта је Исус Христос говорио о том соју – Слушајте шта
говоре књижевници, али не идите за њима.“ Е сад, у „Новом завету“ су књижевници
законописци, али Професор нема смисла за нијансе. Вајка се да му је боље било да је
„играо петосатну партију шаха или да је проводио ноћ играјући преферанс“, него што је
пошао за књижевницима.
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Значи ли то да је Професор дошао у сукоб са Вуком
Драшковићем?
АНА СТОШОВИЋ: То остаје нејасно. Професор у Писму тврди да је то било
због тога што се он као професор супротстављао „несувислој идеји у странци о
формирању паравојних јединица“ (Српска гарда, Бели орлови, Гвоздени пук), јер не би
имао снаге да своје матуранте дочекује у лименим сандуцима шаљући их по налогу
странке на ратишта. Међутим, на изборима 1996. године Професор је на Вуковој листи.
Ваљда да би му се осветио, Вук му је узео посланички мандат и дао га посланичком
кандидату из Лесковца, Бојани Ристић. „На Главном одбору те године“, пише
Професор, „кад је Вук објавио вољу, ја мислим своје утицајне жене, на моје питање:
може ли се мењати одлука Главног одбора донета пред изборе, по којој су тачно
предвиђена правила игре, Вук је одговорио: „Професоре, пет пута сам надгласаван у
Извршном одбору кад си ти био у питању“. Био сам категоричан, језгровит и критичан
баш према њему: „Вуче, о закону се не гласа, закон се спроводи!“ Тако је, у ствари,
сива еминенција странке, Даница Драшковић, одузела мандат блачком професору. А он
је узалудно очекивао у Блацу да буде позван у Скупштину као легитимни посланик!
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: И кад је Професор напустио Странку?
АНА СТОШОВИЋ: Тек за изборе 2000. године, кад је Вук остао ван ДОС-а.
Онда је Професор исписао цео Општински одбор из странке. А каква је он величина-
хвали се у Писму – најбоље се види по томе што су му челници Демократске странке,
Милорад Прибак из Прокупља и Зоран Живковић из Ниша (потпредседник ДС и
будући министар одбране, а по убиству Зорана Ђинђића премијер) дошли њему на ноге
у Блаце да га врбују за своју странку. Професор каже да су они „схватили шта значи
човек принципијелан, човек који има беспримерну опозициону прошлост“. Али ово
врбовање није успело, пошто се Проофесор са све Одбором одлучио за Демократску
странку Србије, која је у оквиру ДОС-а ушла у парламент. Али како је Професор опет
остао кратких рукава, превео је Одбор у Демохришћанску странку, што је био његов
политички крај. Истина, понудио се Српској радикалној странки, али га ови нису хтели.
Остало му је да прети Ивану Ивановићу у Писму овом странком, „која ће увек у овим
просторима прелазити посланички цензус“. „Ваљда се може досетити г. Ивановић да би
то било корисно и за мене и за Српску радикалну странку?“ У том случају би он
„досадио телевизијским гледаоцима и у Ивановој Сремчици“. Али, био је то рачун без
крчмара: Српски радикали нису хтели таквог политичког превртљивца.
15
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Добро, да оставимо блачког Професора на
политичком ђубришту, да видимо како се кретао прокупачки Доктор.
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: О томе говорим ја. Доктор је против Писца – да уведемо
ту терминологију – написао два текста: „Аферим, Иване! Ма кавга!“ (објављен у
Топличким свескама) и Топличке свеске (објављен у ТОК-у). А јавља се и као рецензент
Стојановићевог памфлета против Ивана Ивановића. Писац и Доктор су школски
другови из прокупачке Гимназије. Будући писац је студирао светску књижевност, а
лекар медицину, што је било у складу са њиховим гимназијским даром. По завршетку
медицине, Доктор одлази у Немачку, свакако у потрази за богатством. Али, из неких
разлога, тамо се не прима, па се враћа у Топлицу и запошљава се у Дому здравља у
Блацу. Вероватно је тад дошао у сукоб са локалном бирократијом, тек да би им показао
да оно што они истичу као највећу вештину, право, он може да досегне узгред, па
уписује Правни факултет у Нишу и завршава га за четири године.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Очито да се ради о даровитом човеку.
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Свакако. Иван Ивановић, који је у суседној Куршумлији,
где предаје књижевност у Гимназији, доживљава га у то време као побуњеног
интелектуалца, незадовољника комунистичком праксом, либералног јеретика. Касније
је написао да му је Доктор послужио као модел за лик доктора Харија у роману
„Југовац или Како ући у историју“.
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: У томе се Писац преварио?
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Апсолутно. Доктор прелази у Прокупље и са два
завршена факултета пожели да буде директор Медицинског центра, али га комунисти
одбијају јер није члан Партије. И Доктор се под старе дане уписује у Савез комуниста!
И тако постаје директор Медицинског центра, што је, ипак, некаква власт, бар над
медицинским особљем. На том положају га затичу промене у Савезу комуниста Србије.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: На чију страну стаје доктор Мирковић?
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: У Прокупљу носиоци антибирократске револуције
Слободана Милошевића су правник Ратко Зечевић и песник Воја Красић. Доктор
прилази тиму који побеђује. Тај тим излази на прве вишестраначке изборе у
Југославији 1990. године.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: И Доктор се нашао на листи Социјалистичке
партије Србије?
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Преименовани комунисти у социјалисте нашли су се у
проблему кога да кандидују. Са дотадашњим секретарима комитета нису могли да
изађу на изборе, па су се одлучили за лекаре. По природи свог посла лекари су увек
популарни у народу. Тако је прва вишестраначка Скупштина Србије у ствари била
Српско лекарско друштво!
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Драгољуб Мирковић се нашао на листи
Социјалистичке партије? Ко га је предложио?
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Наравно, Ратко Зечевић. Он ће постати начелник
Топличког округа. Тад је читава Србија била преплављена плакатима са фотографијом
Слободана Милошевића и локалног социјалистичког лидера. Част да се слика са
Слободаном Милошевићем и буде његов брат-близанац у Прокупљу је припала
доктору Драгољубу Мирковићу. Град је био ишаран овим двојцем сијамских близанаца
као ускршња јаја!
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Интересује ме, Ненаде, каријера Доктора. Не
верујем да се тако амбициозан човек задовољио положајем директора провинцијског
медицинског центра?
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: У праву сте, професоре. Али доктор је ипак припадао
кругу провинцијских политичара и Милошевићев круг га није запазио. А ни Ратко
16
Зечевић се није нарочито трудио да га даље форсира. Ипак се морало знати ко је први
човек Топлице! Имам утисак да је доктор једва дочекао ратове на тлу Југославије!
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Како то?
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Доктор Мирковић је још од раније био познат као лекар-
ратник. Тако се нашао у екипи војних лекара коју је Тито послао у Анголу да помогне
комунистичку револуцију. Комунисти у Анголи, које је предводио доктор Агостино
Нето, настојали су да ликвидирају грађанске партије, пре свега прозападни покрет који
је предводио Жозеф Свамили, онако како је својевремено то урадио Лењин у Русији.
Остаје нејасно зашто Тито није наградио лекара добровољца по повратку у земљу, кад
се борио за његову политику комунизације Африке, него га је „држао на маргини“? Сад
се прочуо јер је у Скупштини Републике Србије тражио за говорницом да Србија
пошаље Словенији ратну ноту и затражи од Југословенске народне армије да окупира
ову сепаратистичку републику.
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Слободан Милошевић га није послушао!
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Кад су кренули ратови на тлу Југославије, Доктор се
поново нашао на ратишту, најпре у Хрватској а потом у Босни. Учествовао је на страни
Срба као ратни хирург. На хрватском ратишту се нашао још један добровољац из
Топлице, окружни начелник Топличког округа Ратко Зечевић, у далеко већој улози него
што је имао Доктор, у функцији ратног команданта Топличко-косовског добровољачког
одреда.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: И то није Милошевић наградио?
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Овога пута јесте. Доктор је добио катедру на нишком
Медицинском факултету, одмах у звању професора. Код социјалиста се све плаћало!
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Зашто се ту није задржао?
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Зато што је у њему обитовао дух ратника. За време једне
операције нокаутирао је шефа катедре, који му је ставио некакву примедбу! После тога
ниједан доктор није хтео да гласа за њега, па је морао да се врати у Прокупље.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Познат је још један гаф овог доктора...
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Тако је. То је везано за његову ћерку и дрогу. Ваљда је
девојку заводио неки младић да крене у порок. И - директор Медицинског центра и
народни посланик, крене у Ниш да се обрачуна са тим заводником. У ту сврху поведе
свог заменика, стоматолога Станимира Ивановића (није у сродству са Иваном), који ће
га наследити на функцији директора Центра. Проблем је био у томе што докторима
није био познат тачан идентитет младића, једино су знали каква кола вози. Нађу они та
кола, извуку из њих младића на паркингу и пребију га. Ствар је била у томе што то није
био тај младић! О томе је пукла брука, писале су све новине!
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Да ли су ове кавге утицале да се Доктор „разведе“
од Социјалистичке партије?
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Мислим да би Доктор свакако био избачен из странке.
Проблем је био у томе што је он посланички мандат добио по већинском изборном
систему, па је припадао њему а не партији. Но десило се да је група од неколико
социјалистичких посланика одлучила да напусти Социјалистичку партију и оснује
нову, Социјал-демократску странку, па је Доктор то искористио да им се добровољно
придружи. Осим тога, оснивачи нове странке су били његови кумови из Конџеља,
браћа Обрадовићи, професор Павић и генерал Вук, а новац је дао Милошевићев тајкун
Богољуб Карић.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Тако се Доктор у ствари извадио?
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Тако је, професоре. Кумови дају Доктору висок положај
председника Окружног одбора странке и кандидују га за народног посланика, пошто је
Слободан Милошевић убрзо после тога распустио Скупштину. Али Доктор је без
17
Милошевићеве подршке пропао на овим изборима, а ускоро су га се одрекли и
Обрадовићи.
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Да ли је то крај политичке каријере Доктора?
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Јесте. Доктор се узалудно нудио партијама демократске
опције, али га нико није хтео. Исувише се био компромитовао као члан Социјалистичке
партије. А одрекао га се и Ратко Зечевић, сменио га је са положаја директора
Медицинског центра и довео помоћног кавгаџију стоматолога Станимира Ивановића.
Пошто Доктор све то није могао да поднесе, убрзо се пензионисао.
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Тако обојицу наших јунака пред демократске
промене затичемо на политичкој депонији као политичке губитнике или, како би ваша
генерација рекла, лузере. А шта је са трећим лузером?
МИЛЕ ПЕНКОВ: За разлику од Професора и Доктора, који су, ипак, деловали
јавно, Удбаш је деловао тајно, па је његову биографију теже саставити. Ја сам покушао
да неке коцкице сложим у мозаик. Када је дипломирао на вишој пољопривредној
школи у Чачку, запослио се у Удби, преко стрица, чувеног послератног удбаша у
Прокупљу, Добрице Стојановића, као оперативац.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: У чему је била његова оперативност?
МИЛЕ ПЕНКОВ: Откривање унутрашњих непријатеља. Комунизам је био
систем који се хранио унутрашњим непријатељима. На тај начин су људи
застрашивани, сатеривани у тор, произвођени у послушне овце. Казне за такозване
непријатеље су биле драконске. Удба је развијала систем доушника, потказивача,
дифаматора.
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Да ли је Удба била независна од политике?
МИЛЕ ПЕНКОВ: Удба је била слушкиња политике, али је умела да њоме
господари. Смена Александра Ранковића, шефа Удбе, је то јасно показала.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: И кад сте ви, господине, први пут „сагледали“
Удбаша.
МИЛЕ ПЕНКОВ: О том свом удбашу писао је Иван Ивановић у књизи „Драинац
између четника и партизана“. Он је за њега први пут чуо кад је био професор Гимназије
у Куршумлији. Тих година је емигрант Милош Младеновић слао своју мемоарску
књигу „Лажни идоли и варљиви идеали“ из Лондона на разне адресе у Житном Потоку
и Топлици.
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: О чему је писао тај Милош Младеновић?
МИЛЕ ПЕНКОВ: Милош је био учесник грађанског рата у Топлици, најпре је
ратовао у партизанима а после у четницима. По пропасти Дражиног покрета, успео је
да се домогне Запада. Историчари кажу да су његови мемоари поштено сведочење о
збивањима на југу Србије. Удба је ову књигу пленила, а њене имаоце прогонила и
саслушавала. Тај посао је водио тада млади удбаш Слободан Стојановић. Људи које је
саслушавао причали су да је био циничан и бруталан, а неке је и тукао.
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Да ли је Иван Ивановић поседовао ту књигу?
МИЛЕ ПЕНКОВ: У то време не. Милош је у два три наврата слао Ивану књигу,
али је она увек била заплењивана на пошти. Много касније један инжењер, који је
боравио у Лондону, пренео је књигу намењену Ивану. Кад је наш Писац постао
помоћник министра културе у Влади Србије, Милошеви мемоари су штампани у
библиотеци Скривана историја. Иван је написао предговор.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Дкла, Удбаш као ловац на... књиге!
МИЛЕ ПЕНКОВ. Следећи Иванов „сусрет“ са Удбашом био је 1969. године кад
је професор куршумлијске Гимназије био кандидован за одборника Скупштине
општине Куршумлија. Тад је у Куршумлију стигло писмо из Прокупља, умножено у
много примерака и послато на разне адресе. Чак су били излепљени и плакати по граду.
18
У писму се позивају грађани Куршумлије да не гласају за кољашког сина. Иван је
поуздано утврдио да је писмо написано у прокупачкој Удби, односно да га је написао
Слободан Стојановић.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Је ли писмо имало ефекта?
МИЛЕ ПЕНКОВ: Да. Иван је повукао кандидатуру. Следећи сусрет се десио
1972. године кад је забрањен „Црвени краљ“. Тад је Удба извршила претрес у Ивановом
стану у Куршумлији и у кући његове мајке у Житном Потоку. У Житном Потоку је
претресао породичну кућу Ивановића Удбаш. Том приликом је запленио породичне
фотографије и роман „Кад су цветале тикве“ Драгослава Михаиловића.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Је ли Удбаш то вратио?
МИЛЕ ПЕНКОВ: Не. Удбаш је вратио само неке фотографије, али је задржао
фотосе капетана Боже Ивановића из рата, тако да данас Иван нема снимке свог оца из
четника.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: А шта ће му „Тикве...“?
МИЛЕ ПЕНКОВ: Иван је на маргинама књиге исписивао белешке. Било је то
прво издање „Тикава...“ Овај роман није никад био забрањен, само је скинута представа
по њему у Југословенском драмском позоришту. После тога било је још двадесетак
издања...
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Зашто је, онда, Удбаш запленио Иванов примерак?
МИЛЕ ПЕНКОВ: Ваљда је то ствар карактера! Јужњачка клептоманија!
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Писац и његов Удбаш се нису срели уживо?
МИЛЕ ПЕНКОВ: Кад је Иван Ивановић напустио Топлицу, повремено је
долазио у Житни Поток да посети мајку. Том приликом је Удбаш редовно организовао
његову присмотру. Чак је наложио шефу Месне канцеларије да прати шта Иван говори
док играју шах и да му то доставља.
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Говорио је Шах, Шех, Шух, Мат, Пат...!
МИЛЕ ПЕНКОВ: Овај шеф не само да није извршио наређење Удбаша, него је
на то упозорио Ивана. Једног лета су омладинци Житног Потока замолили Ивана да им
одржи предавање о својим књигама... Знајући за активности Удбаша, Иван је говорио
омладинцима о Стевану Сремцу.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Је ли се на томе завршило?
МИЛЕ ПЕНКОВ: Не. Партијска организација, на челу са директором
житнопоточког Дома здравља, стоматологом Станимиром Ивановићем, који ће касније
аванзовати у директора Медицинског центра у Прокупљу, осудила је давање простора
антикомунистичком писцу. Овај зубар је био помоћник нашем Доктору у пребијању
погрешног студента. Колико знам, догађаји од 5. октобра 2000. године су га одували са
политичке сцене, откривено је да је као директор Медицинског центра у Прокупљу
починио финансијске малверзације и против њега се води кривични поступак. Удба је
вршила истрагу ко су организатори предавања. Наш Удбаш је саслушавао студенте и
они су истерани из омладинске организације и добили досије у Државној безбедности.
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Значи, било је забрањено говорити чак и о Стевану
Сремцу...?
МИЛЕ ПЕНКОВ: Не. Било је забрањено да говори Иван Ивановић! Пошто после
осуде наш Писац није могао нигде да објављује, једно време се заносио самиздатом.
Тако је објавио новелу „Шопска амбасада“. За тај посао је морао да скупља
пренумеранте, као некад Вук Караџић. Пренумерант је била и сестра даровитог писца
из Куршумлије Спасоја Шејића, педагог у једној прокупачкој основној школи.. Удбаш
је због тога саслушавао, и она је убрзо напустила Прокупље.
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Па је ли имао тај удбаш другог посла?
19
МИЛЕ ПЕНКОВ: Да. Крајем седамдесетих година прошлог века Драинчеви
сусрети дигнути на југословенски ниво. Сваке године су били посвећивани песницима
из других република и прављене су антологије... Разуме се да су у Прокупљу гостовали
Словенци, Хрвати, Македонци... Мени је испричао један прокупачки песник – тражио
је да му име не помињем – да је Удба имала резервне кључеве од њихових соба у
хотелу и да је Слободан Стојановић тајно претресао њихов пртљаг... Од организатора
је тражио да му направе белешке шта су песници причали...
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: То само показује да су републичке Удбе још за
живота Тита припремале растурање Југославије!
МИЛЕ ПЕНКОВ: Тих година се у Прокупље вратио већ афирмисани песник
Дане Стојиљковић. Шездесетосмаш. Како је дошао, тако је постао клијент Удбаша!
Ствар се завршила тако да је Удбаш привео Песника 12. фебруара 1987. године у
просторије Државне безбедности и пребио га на мртво име. Милиционари су
претученог Песника избацили на улицу, где га је прихватио тада судија Општинског
суда Ратко Зечевић. У одбрану Песника стао је и Иван Ивановић у Српском југу. Срећа
Иванова што више није био у компетенцији прокупачког Удбаша, иначе би се провео
као Песник!
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Значи, писци су били специјалитет овог удбаша!
МИЛЕ ПЕНКОВ: И споменици! Још средином седамдесетих година прошлог
века, велики српски сликар, пореклом из Житног Порока, Божа Илић, урадио је на
спомен чесми у селу велелепан мозаик, са мотивом Старе Србије. Овај споменик је био
нападнут од стране чувара револуције као идејно неприхватљив, четнички. Споменик је
урушен, а кључну улогу је ту одиграла Удба и њен прокупачки шеф Слободан
Стојановић.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: О томе сам читао. Писао је Иван Ивановић.
МИЛЕ ПЕНКОВ: Године 1984. извесна Милка Симић из Статовца, села
суседног Житном Потоку, подигла је споменик на сеоском гробљу свом братанцу,
краљевом официру, поручнику Мићи Симићу, погинулом у борби са партизанима на
самом почетку грађанског рата. То је урадила у тајности, са рођацима. Кад је споменик
откривен, кренула је античетничка кампања: Четник заузео гробље, Авет вампира,
Краљев злочинац, Мрачне силе. Власти су донеле одлуку, а Удба је срушила споменик.
Доведени су робијаши из Прокупља који су мацолама разбили мермерну плочу на
парам парчад. На челу акције стоји Удбаш. Он саслушава споменичаре и – пребија!
Нарочито је тучен Милкин зет, код кога је ова Београђанка тајно сместила споменик
пре но су га поставили на гробљу. Сви они су кажњени затвором.
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Значи, четници немају право на споменике?
МИЛЕ ПЕНКОВ: У то време не. Данас добијамо споменике генералу Дражи
Михаиловићу, додуше на периферији: на Равној гори, у Ивањици, у Лапову.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: И кад су се Писац и његов Удбаш срели?
МИЛЕ ПЕНКОВ: Године 1974. одржано је у прокупачком Окружном суду
суђење Ивану Ивановићу. Четири удбаша су заузели углове суднице, један од њих је
био Слободан Стојановић. Овај човек је стасит, крупан, лако га је запамтити. Али Иван
га није упамтио!
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Како то тумачите?
МИЛЕ ПЕНКОВ: Вероватно је Писац био инхибиран суђењем. Удбаши долазе
на суђења да би застрашили оптужене...
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: До сусрета је, ипак, дошло...
МИЛЕ ПЕНКОВ: Било је то 1989. године у београдској кафани Касини. Том
приликом је Иван отишао на састанак са песником и функционером из Прокупља,
Војом Красићем, да се договори око свог гостовања у Прокупљу. У кафани је затекао
20
писца Радета Војводића и непознатог човека. Рекли су му да је то нови топлички писац,
већ времешан али талентован, довели су га да му организују промоцију у Кући Ђуре
Јакшића. Уопште му нису рекли о коме се ради, а Иван се није заинтересовао. Био је то
Слободан Стојановић, удбаш који је тако ревносно чепркао по Ивановом животу.
Касније су се срели само још једном, у Прокупљу, две три године доцније, и том
приликом је Удбаш галантно понудио Писцу да му набави мемоаре Милоша
Младеновића!
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Какве везе ту има начелник Топличког округа Ратко
Зечевић, сем што је прихватио претученог песника Данета Стојиљковића по
избацивању на улицу?
МИЛЕ ПЕНКОВ: Зечевић је студирао права и добио стипендију Државне
безбедности. Али, у некој тучи, будући каратиста, Зечевић је претукао неког
милиционара, па се шеф ДБ-а заложио да изгуби стипендију. Али није то главни мотив
сукоба ова два човека. Разлог је у човеку који се звао Илија Ивановић.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Ко је тај Илија Ивановић?
МИЛЕ ПЕНКОВ: Нема никакве везе са Иваном. Тај човек је био Зечевићев
професор фискултуре у гимназији и ментор. Био је слободоуман, боем, човек без длаке
на језику. Волео је кафану, вероватно је причао свашта. То га је одвело у просторије
ДБ, Слободану Стојановићу на ноге. Шта се тамо дешавало није до краја познато.
Месец дана су га држали у затвору, ошишали. Ислеђивао га је Удбаш. И, после једног
таквог информативног разговора са Удбашом, професорово срце није издржало. Илија
Ивановић је умро под околностима које су остале неразјашњене. Слободно се може
рећи да га је убила Удба. Прокупље се од професора опростило на достојанствен начин.
Била је то једна од најимпресивнијих сахрана које је град запамтио.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: То Ратко Зечевић није заборавио?
МИЛЕ ПЕНКОВ: Разуме се да није. Кад је Зечевић постао човек број 1 у
Топлици, успео је да превремено пензиониша Удбаша.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Како је овај то примио?
МИЛЕ ПЕНКОВ: Покушао је да узврати ударац преко ЈУЛ-а Мире Марковић.
Организовао је Југословенску удружену левицу у Топлици. Свемоћна супруга
Слободана Милошевића није успела да нађе упориште у Топлици. Овде ЈУЛ није
прошао. Ратко Зечевић је имао високи положај и ратну славу. Њему Слободан
Стојановић није ништа могао. Начелник је Удбаша послао на политичко смеће.
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Ако дозволите, да се овде за тренутак зауставимо.
Дакле, сва тројица наших јунака су на топличкој политичкој депонији. Веома се
међусобно разликују. Професор је пропали еспеовац, Доктор пропали социјалиста,
Удбаш пропали јуловац. Шарено друштво! Шта их је спојило?
МИЛЕ ПЕНКОВ: Иван Ивановић! У њему су нашли заједничког непријатеља!
ТОПЛИЧКИ КЊИЖЕВНИЦИ
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Нисам упућен у писаније ових људи. Какви су они
писци?
АНА СТОШОВИЋ: Не знам да ли је теоријски утемељен израз писац аматер.
Писци аматери су најчешће пензионери, који су се присетили неких прича из
детињства и завичаја и решили да их обелодане. Служе се и историјом. Топлица је
историја! Кад истражују, најчешће порекло својих племена, или историју својих села,
онда свакако раде користан посао. Проблем за аматере настаје кад зађу у област
књижевности. Естетика им је, углавном, страна.
21
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Да ли би се могло рећи да су наши јунаци писци
аматери?
АНА СТОШОВИЋ: Има се утисак да цела Србија данас пише! Либерализација
јавног живота је учинила да се књиге лако штампају. Довољно је наћи новац за
штампаре, а ту су аматери ненадмашни. Створен је термин спонзор. За једног
лесковачког „песника“, који је објавио преко педесет књига поезије, кружи анегдота да
пође на пијацу и нађе спонзора. Проблем је у томе, професоре, што наши јунаци неће
да буду писци аматери. Они претендују да буду књижевници. Пошто им то не полази за
руком ван Топлице, онда настоје да освоје локал. Да ту буду главни и неприкосновени.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Ако бисте могли, госпођице, да нам то појасните.
Зашто је њима толико стало да буду књижевници? Па они имају своје пензије...
АНА СТОШОВИЋ: Пропали политичари, они у књижевности виде начин да се
врате у политику. За неук свет књижевник је институција, као академик за учени свет.
Као топлички књижевници они могу да врше утицај на своју средину. Зато им је
потребна неограничена књижевна власт у том атару. Тешко ономе ко им се испречи на
путу!
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Што је био случај са Иваном Ивановићем?
АНА СТОШОВИЋ: Као професор, Драгољуб Аврамовић је био свакако
успешан. Написао је неке књиге о школству и завичају и истраживао историју краја.
Проучавао је народног песника из Топличког устанка Саву Вукомановића. Бавио се и
Драинцем, прибележио нека сећања о њему. Изучавао је и језик свог краја. Радио је то
доста аматерски, без познавања научне апаратуре. Али држим да је тај његов рад био
веома користан.
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: У чему је, онда, проблем?
АНА СТОШОВИЋ: Проблем је настао кад је Професор покушао да то прикаже
као књижевност. Испречила му се прокупачка трочлана банда (његов израз): Воја
Красић, Благоје Глозић, Драган Борисављевић. Прокупчани су себе сматрали
књижевницима а Аврамовића само професором. Како је књижевну власт у Топлици
држала прокупачка група, ето невоље за блачког Професора. Прокупчани су залупили
књижевна врата пред носом Блачанина. Ето узрока Професоровом опозиционарству.
Прокупачки књижевници су дошли из комунистичког миљеа.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Које је књиге издао Професор?
АНА СТОШОВИЋ: Овде су релевантне две књиге: „Настава и завичај“ (1996) и
„Топлички устанак у песмама Саве Вукомановића“ (1997), обе у издању Књижевног
друштва Раде Драинац у Прокупљу. Друга књига је у ствари прештампано издање из
1932. године, Професор је ту само приређивач и писац предговора. Остаје питање
зашто је Професор туђу (Савину) књигу приписао себи, да ли се ради о незнању или
неморалу или о злој намери? За нас је релевантна прва књига, у којој Професор
полемише са аутором „Антологије топличких песника“, тојест са Војом Красићем.
Његова главна замерка је што у „Антологији...“ није заступљен песник блачког порекла
Станоје Макрагић.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Да ли је примедба оправдана?
АНА СТОШОВИЋ: Апсолутно. Но главни циљ Професора је да политички
оцрни Воју Красића. „Скојевски одрешит и неумољив, В.К. се, у предговору вајка што
неко време, један дошљак у Топлицу, Крушевљанин, његов професор Б.И., није
отправљен бар на неко голо острво.“
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Да ли се ту, Ана, ради о чувеном професору Буди
Илићу?
АНА СТОШОВИЋ: Да. Красић је о Буди само написао да се у познатом спору
између модерниста и реалиста педесетих година прошлог века, професор определио
22
за реализам у књижевности. Стога није подржао оснивање Књижевног друштва Раде
Драинац 1955. године, јер су се у њему окупили модернисти.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Никакав Голи оток?!
АНА СТОШОВИЋ: Ни говора. Ово Професорово подметање показује како
Блачанин схвата полемику: дифамирати противника по сваку цену! То ће нарочито
доћи до изражаја у нападима на Ивана Ивановића, али о томе ћу касније.
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: А шта је са књижевником?
АНА СТОШОВИЋ: Професор јавно истиче да нема амбицију да буде
књижевник. „Био сам у својој средини пресветитељ, само то, никако књижевник.“
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Просветитељ је већа титула! Као Свети Сава!
АНА СТОШОВИЋ: Али Професор у ствари чезне да буде књижевник. Он то
крије, јер зна да за то нема никакву квалификацију. Таква рационализација се у
психологији назива кисело грожђе: кад људи не успеју да постигну одређени циљ,
говоре да тај циљ није био вредан напора или да им до њега није било стало. Стога
истиче један други свој рад.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Који?
АНА СТОШОВИЋ: Он наводи своју „фоностилистичку анализу народне песме
„Лијепи Иве“, која је ушла у школски уџбеник „Језик и култура говора“. Од тога прави
култ, што је у психологији слатки лимун: кад људи постигну неки мали циљ, приказују
га као да је велики. Проблем је у томе што му други то не признају. За десет година
нико од четворо професора блачке Гимназије да се похвали именом свог колеге у
уџбенику! Професор би хтео да је то била партијска директива.
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Професор истиче како га сви мрзе. Као онај лутак
Калимеро! Људи, па то је неправда!
АНА СТОШОВИЋ: Али, кад му је 2002. године Прокупље доделило
Светосавску повељу за књижевност (награда коју је установио Ратко Зечевић),
пожурио је у Топличким новинама да се представи као књижевник. Ту је кључну улогу
одиграла црква, али то ћу касније. Да овај део излагања закључим: професор Драгољуб
Аврамовић је вероватно био добар професор, што значи да је успешно преносио туђа
знања. Али није никакав креативац.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: А сад да видимо Доктора.
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Већ смо видели да је доктор Мирковић хипер
амбициозан човек. Код њега је јако изражена жеља за влашћу. У књижевну авантуру се
упустио да би нашао компензацију за професионални и политички неуспех. У науци
постоје критеријуми, у литератури је све дозвољено! Ко год је писмен проглашава себе
писцем!
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Значи ли то да је Доктор без књижевног талента?
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Не би се могло рећи. Поседује неки гимназијски таленат.
Проблем је што је тај таленат мутан, неизбрушен, прљав. Литература се не повраћа,
него се пише! Доктор мисли да је довољно излучити жуч из себе... а пун је жучи.
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Да ли могу да апострофирам Кишову новелу
„Кратка биографија А.А. Дармолатова“? У овој новели Данило Киш говори о песнику
Дармолатову, бледој сенци Мандељштама, који је оболео од тешке болести која се у
медицини назива елефантијазис (кад мошње у човека нарасту као у слона). Киш пише
у Пост скриптуму ове приче: „Остаје у руској литератури као медицински феномен:
случај Дармолатова ушао је у све новије уџбенике патологије. Снимак његових мошњи,
величине највеће колхозне тикве, прештампава се и у страним стручним књигама (...) и
као наравоученије да за писање нису довољна само муда“. Извињавам се, госпођице
Ана...
23
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Киш хоће да каже да да би се писало пшотребно је и
знање. Али, дозволите професоре, нема литературе без кохонес! Наш Доктор би могао
да нам за то послужи као пример: он има шта да каже, ратовао је, али не уме. Те две
ствари морају да се споје.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Чекајте, па зар није Иван Ивановић њега
прихватио...?
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Они су школски другови... ту је Иван направио
катастрофалну грешку... кад се чичак ухвати за одело тешко се скида... У „Нишком
гамбиту“, додуше кроз јунака романа, Иван сврстава Мирковића уз Душана Радића,
који је такође био лекар и живео у Врњачкој Бањи. У „Југовцу“ је наводно Доктор
послужио Писцу као модел... То ће се Писцу вратити као бумеранг.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Какав бумеранг?
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Доктор је затражио од Писца да га уведе у литературу...
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Што Иван Ивановић није могао?
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Иван је то покушавао, вукао га је, објављивао... Али,
изрека је да се од ... не прави пита! Једном приликом је Иван је замерио Доктору што у
своју литературу уноси политичке елементе споља, у виду плаката... Књижевност није
политика... То ће бити довољно да Доктор поведе крсташки рат против Писца.
Професор и Доктор праве коалицију и крећу да оптужују Ивана Ивановића по
Топлици.
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Да заокружимо став о Доктору као књижевнику, пре
него уђемо у анатомију њиховог напада на Ивана Ивановића. Шта ви кажете о
Докторовом писанију?
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Ако ми је дозвољено, ја бих цитирао београдског
адвоката Драгољуба Тодоровића, кога је Доктор напао што се умешао у полемику око
Ивана Ивановића и ставио на страну писца. Доктор је Адвоката назвао дрвеним
адвокатом, андроидом, недошколованим приматом, чудовиштем... и изазвао га на
двобој: „Због увреда које је нанео Блачанима и Топличанима позивам га на обрачун...
Па коме опанци, коме обојци!“
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Ратник у белом мантилу!
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Адвокат је Доктору одговорио: „Што се тиче једног од
јунака саге о Топлици, коју књижевник Иван Ивановић пише годинама, Драгољуба
Мирковића, очигледна је његова фрустрираност што не може да постане писац. Као
упоран, амбициозан и очигледно способан и проницљив човек, Мирковић је успео да
постане лекар, специјалиста, правник, народни посланик, фудбалски судија, комуниста,
социјалдемократа, верник, јунак књижевног дела, члан међународних мисија и ко зна
шта још, али писац није успео да постане и поред силне жеље, воље, труда и напора
који је уложио да би то постао“.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Држим да је то о фрустрираности тачно...
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Адвокат је даље написао: „То га опседа, прогања и
излуђује тако да на сваку књигу, текст или иницијативу свог школског друга, угледног
српског књижевника Ивана Ивановића, просто полуди и не може да се контролише.
Иван Ивановић у тој мери за Мирковића представља црвену мараму да напада, вређа и
прети сваком ко подржи Ивановића или има исти став о неком питању као он. Тако
ценим и објашњавам овај некултурни, простачки и кабадахијски Мирковићев напад на
мене иако ме не познаје, иако се мој текст ниједном речју не односи на њега“.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Адвокат није прихватио двобој!
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Не. „У вези с Мирковићевим позивом на двобој,
обавештен сам да Мирковић има искуства са физичким обрачунима, као и да му је
близак рођак Дејан Миленковић Багзи, један од најистакнутијих чланова земунског
24
клана и учесника у атентату на премијера Ђинђића, тако да Прокупље и целу Топлицу
избегавам, а кад баш морам да идем на суђење водим телохранитеље.“
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Добро, а где је ту Удбаш?
МИЛЕ ПЕНКОВ: Пензионисани удбаш још није изашао на сцену. Он се у то
време интензивно бави начелником Топличког округа, Ратком Зечевићем.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Како? Зар га Зечевић није пензионисао?
МИЛЕ ПЕНКОВ: Пише против њега роман! У ствари пашквилу, узима
Зечевићеву биографију, а камуфлира је именом Мрков Војводић. Мрков је најпре коњ, а
потом се преобрази у човека и постаје начелник Топличког округа. На крају је магарац!
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Колико то има везе са стварном Зечевићевом
биографијом?
МИЛЕ ПЕНКОВ: Ја као Нишлија то не знам. Прокупчани су препознали у
пашквили низ личности из јавног живота града. Све су оне дате као животиње.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Значи ли то да је Удбаш покушао да начини
прокупачку „Животињску фарму“, по угледу на Орвела?
МИЛЕ ПЕНКОВ: Цитираћу шта је поводом пашквиле написао Иван Ивановић у
Топличким свескама. Он каже да је писац имитирао Орвела, али да направи уметничко
дело није имао довољно дара, није пронашао одговарајућа књижевна средства. „Држим
да би био много убедљивији да се служио више документом, него што је на силу
литерализовао грађу. Стога његову „бајку“ могу да прихватим више као огледало у
којем се огледала топличка менажерија, заједно са аутором, него као аутохтоно
књижевно дело.“ Ја ту немам шта да додам, то је књижевно ђубриште.
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Добро, да закључимо ово поглавље. Наши јунаци
дочекују демократске промене 2000. године на политичкој депонији. Користе
књижевност не би ли се вратили на сцену. У политику не могу, јер су се
компромитовали. На књижевном путу им стоји Иван Ивановић као парадигма
књижевне Топлице. Професор и Доктор образују одмах коалицију контра Иван
Ивановић. Пошто Писцу ништа не могу на ширем плану, настоје да га дезавуишу у
Топлици. У атару за који држе да искључиво њима припада. Њихов свет је мали, докле
могу каменом да се добаце. Али ни то им не полази за руком, књижевна Топлица зна ко
је Иван Ивановић. Онда призивају у помоћ Удбаша, провереног убицу интелектуалаца.
Њихове су идеје, Удбашово је оружје. Он уме да напише пашквилу!
АНАТОМИЈА ЈЕДНОГ МИШЉЕЊА
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Али најпре да видимо чиме се то Иван Ивановић
замерио топличким књижевницима. Зашто су се Професор и Доктор удружили против
Ивана Ивановића?
АНА СТОШОВИЋ: Ако дозволите, професоре, ја ћу покушати да то објасним.
Победом на изборима 2000. године и Топлица је постала демократска. Зечевић пада,
карте се поново мешају. Сад сви виде своју шансу. Аврамовић и Мирковић траже колач
за себе. Пошто у Прокупљу, најважнијој топличкој општини и седишту округа, за њих
нема места, они крећу на освајање периферије. Новопечени демохришћани овладавају
двама пунктовима: Професор улази у Скупштину општине Блаце, а Доктор постаје
председник Црквеног одбора конџељске цркве. Одатле крећу у поход на Прокупље.
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Какве везе има с тим Иван Ивановић? Па он живи у
Београду...
АНА СТОШОВИЋ: Топличка култура – то су Драинчеви сусрети песника.
Драинац је парадигма топличке књижевности. Воја Красић је с правом писао да је
Драинац мера вредности за топличке писце: ко год хоће нешто да значи мора се
25
поредити са Драинцем. То је у Топлици могао да буде најпре Иван Ивановић. Знајући
то, демократска власт Прокупља га именује за председника жирија за награду Драинац.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: О томе знам и ја понешто. Топлички књижевници
организују петицију против тог именовања и објављују је у Топличким новинама.
Докле иде провинцијска памет најбоље се може видети по формулацији овог демарша:
Иван Ивановић као романсијер апсолутно је некомпетентан да одлучује о стварима
поезије!
АНА СТОШОВИЋ: Петицију потписује десет топличких књижевника, све
комунистички и националистички провенијенти. На челу је Удбаш!
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Ту нема нашег двојца?
АНА СТОШОВИЋ: Не. Као политички приправници, они знају технологију
обрачуна боље него песници. Петицијом се не може ништа постићи. И Зечевић је имао
свој жири, па што онда нису петиционашили. Они имају много веће циљеве.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Какве?
АНА СТОШОВИЋ: Професор би хтео да буде нови главни уредник Топлице...
после Воје Красића и Ратка Зечевића – Драгољуб Аврамовић. А да би то постао,
Драинчеве сусрете треба изместити у Блаце. Тамо он има власт! Тамо је његов
пашалук! Пошто је Драинац рођен у Блацу – у Трбуњу поред Блаца – овај градић мора
да постане књижевна престоница Топлице. Прокупљу треба, једноставно, одузети
Драинчеве сусрете! А Доктор би хтео да буде промовисан у највећег писца Топлице!
Како? Мора да добије награду Драинац!
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Дакле, овако. Драинчеви сусрети се измештају у
Блаце, награда Драинац се преименује од песничке у књижевну и – први добитник је
лекар из Прокупља, Драгољуб Мирковић! Као што је био први добитник Зечевићеве
Светосавске повеље. За тај наум је потребан локални жири састављен од Блачана.
Више од тога, Професор смишља план преношења моштију Радета Драинца из
Београда у Блаце.
АНА СТОШОВИЋ: Тако је. Професор је ову идеју промовисао у Блацу већ на
првим сусретима на којима је Ивановић био у жирију. Доле Прокупље, живело Блаце!
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Да кажем нешто у вези преношења Драинчевих моштију
из Београда у Блаце. Професор је то смислио као прворазредни културни догађај за
Топлицу, као што је било враћање Дучићевих посмртних остатака из Америке у
Херцеговину. Разуме се да црква ту треба да одигра кључну улогу. Професор је
планирао да се Драинчеве мошти носе по свим градовима у којима је Драинац боравио,
да се од тога направи планетарни догађај! Шта све може да смисли паланачки
филозоф!
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Идеја није прошла?
АНА СТОШОВИЋ: После Блаца, Професор је идеју изложио у Топличким
новинама. Али ту су се већ јавиле реакције. Прокупачка новинарка Мирјана Марић је
поставила питање „да ли је идеја за преношење посмртних остатака Радета Драинца из
Београда у Блаце, 60 година након песникове смрти, оправдана иницијатива или хир
неких људи из овог малог места (Блаца)“? Али Професор је терао своје. Успео је да
предлог прогура кроз Скупштину општине Блаце и да га прогласи блачком
иницијативом. Предлог је прослеђен Скупштини Србије, па Професор спрема будак за
рушење Драинчеве гробнице на Новом гробљу у Београду.
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Који су Професорови аргументи за измештање
Драинчевог гроба?
АНА СТОШОВИЋ: Локалпатриотски. Од Пирамиде (брдо изнад Блаца)
направити Стражилово! Драинца довести на браник српства да брани даље пропадање
Србије! Проблем је настао кад је Професор требало да наведе неки реални разлог за
26
измештање гроба. Јован Дучић је оставио опоруку, Драинац није. Остао је литерарни
аргумент, а он се своди на наводно последњу (неки тврде да то није) Драинчеву песму
„Нирвана“. У тој песми, коју је испевао наводно у државној болници у Београду,
Драинац прижељкује да умре у родном крају. Стихови гласе: Да ми је само у родни крај
да одем што пре / И умрем тамо / Заборављајући све. Ову песму је глумац Миливоје
Живановић рецитовао на Драинчевој сахрани.
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: И какве везе има с тим Иван Ивановић?
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Писац је као председник Драинчевог жирија сматрао да
треба да се умеша у полемику. Он је у тексту у Топличким новинама оспорио оба
Професорова пројекта: о пресељењу Драинчевих сусрета у Блаце и о измештању
Драинчевог гроба из Београда.
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Који су његови аргументи?
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Драинчеви сусрети су формирани још 1967. године у
Прокупљу и укључивали су целу Топлицу. Њихова концепција није измењена до
данашњег дана. Блаце је имало прилику да оснује сусрете 1963. године, кад је у Блацу
Издавачко предузеће Космос приредило комеморативно вече поводом
двадесетогодишњице Драинчеве смрти. Том приликом је новинар Политике Синиша
Пауновић, као делегат Удружења књижевника Србије, одржао уводно слово у којем је
нагласио да је Раде Драинац „коначно добио признање на обе стране: и код куће и ван
ње!“ Али у Блацу није било културњака да прихвате иницијативу, па се то десило у
Прокупљу четири године касније.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Да ли је у томе учествовао Иван Ивановић?
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Да. Иван је у то време био професор у куршумлијској
Гимназији и од почетка се укључио у институционализацију Драинца у Топлици.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: А да ли је учествовао блачки професор Драгољуб
Аврамовић?
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Не. Тад га нигде није било. Накнадно је умислио да је
слао позиве...
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: А како стоји ствар са измештањем Драинчевог
гроба? Које је аргументе против навео Иван Ивановић?
АНА СТОШОВИЋ: Наш Писац је у полемици нагласио да је прекопавање
гробова само по себи вандалски чин. Написао је: „Не могу да замислим шта би се све
десило ако би се легализовала блачка иницијатива? Онда би била прекопана сва гробља
у Србији, јер мало ко је сахрањен у месту свог рођења. Бора би „ишао“ у Врање, Божа у
Житни Поток, да споменем само Драинчево споменичко друштво. Био би то нови
варваризам!“
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Драинац је био везан за Скадарлију...
АНА СТОШОВИЋ: Писац је истакао да то не би било прво прекопавање
Драинчевог гроба. Синиша Пауновић је забележио да се то већ десило 1953. године.
Таман је он био покренуо широку иницијативу сакупљања добровољних прилога за
подизање надгробног споменика Драинцу. Тад су два анархична младића (вероватно
песници) раскопали Драинчев гроб и његове кости пренели у Алеју великана и
разбацали их по гробљу. Оставили су „протестну“ цедуљицу да то чине у знак
„протеста што једном таквом песнику нико до сада није дигао споменик и што његове
кости нису званично до сада пренесене у Алеју великана, где им је место“. Пријатељи
су вратили Драинчеве кости у гробницу и подигли споменик песнику који стоји до
данашњег дана. Слободно се може рећи да је тај гроб постао култни.
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Интересује ме литерарни аргумент.
АНА СТОШОВИЋ: Писац је навео неке друге Драинчеве песме: У рупу за
мртву пашчад стрпајте моје кости и Више моје главе ни плоче ни попрсја. Значе ли
27
ови стихови песников завет? Стога Писац одбацује литерарни аргумент као разлог за
измештање гроба.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: А мене интересује црква. Није ли блачки Професор
намеравао да у све то укључи цркву?
АНА СТОШОВИЋ: Познато је да Драинац није био с црквом у љубави, сматрао
је реквизитом буржоаског друштва. На једном предавању у Скопљу је рекао да је
Богородица била проститутка, што је изазвало јавни скандал и згражавање. У „Црним
данима“ се изразио врло негативно о деловању Српске православне цркве и њеног
Светог синода у првим данима окупације. А у песми „Балада о Драинцу“, из
заоставштине његове жене Даре Хаџи Ристић, стоји стих: Пљувачка или прдеж, то је
одговор попови на ваш хришћански морал! У недавно пронађеној и објављеној песми
„Песма о мојој вери“ (која се у првој верзији звала „Песма о мом безбоштву“!),
посвећеној црквеном мислиоцу Николају Велимировићу, Драинац каже да би он могао
да верује само у „једног либералног Бога који чита парадоксне стихове и криминалне
романе и воли лепи пол“. Тај би хеленски Бог признао да сам песник / и благословио би
моје дело / Дело човека који се руга својим боловима и сузама. Он признаје да је
искушеник који не може да нађе свог Бога. Две године ја кушам своју савест пред
небом и Христом / Две године уместо храмова ја посећујем болнице и луднице / Две
године ја говорим са апашима и проституткама. Зашто је Драинац против цркве?
Данас сви епископи у СХС (Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца) имају луксузне
аутомобиле. / Ја знам цео свет из више класе да има послугу и конфор / Само радници
спавају на бетону и немају кад да се прекрсте / Само туберкулозна деца на предграђу
мрзе уместо да воле! И на крају, Драинац отворено стаје против религије. Не, ја нисам
душом ни разумом познао мог хришћанског оца / Ја не знам да ли је свет створен из
његове сперме / Или из ништавила / Ја само знам да треба бити човек / Бити човек па
ма и безбожник.
Писац овако завршава свој полемички текст: „На крају бих поручио
Топличанима да оставе Драинца тамо где почива више од пола века. Спавај први пут
мирно, друже Драинче / Велики путниче!“
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: И који је био исход блачке иницијативе?
АНА СТОШОВИЋ: Републичка скупштина је одбацила оба захтева Скупштине
општине Блаце: није дозвољена дислокација Драинчевог гроба, а Драинчеви сусрети су
остали топлички.
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Претпостављам да је двочлана банда прогласила
главним кривцем Ивана Ивановића што им се иницијатива изјаловила?
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Блачки професор је читаву ствар пренео на лични план.
Отад ће Писац постати његова опсесија. Нешто другачији је случај са прокупачким
Доктором.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Он има други мотив?
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Тако је. Прокупачки Доктор болује од синдрома
ваљевског доктора. Као што Ваљевац није могао да схвати да један болесни Драинац
буде у поезији испред њега здравог Србина, тако ни Прокупчанин није могао да свари
да Иван Ивановић важи за истакнутог писца а он тек за топличког аматера.
ПРОФЕСОР ЈОЦВАНОВИЋ: Њих двојица су у свему антиподи?
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Апсолутно. Доктор је здрава српска супстанца: ратни
хирург; одан Богу и народу; велики Србин; милитариста; локалпатриота;
традиционалиста. Писац је болесна српска супстанца: космополита; антимилитариста;
декадент; безбожник; Луцифер; птица ругалица; модерниста. Па како, онда, Иван
Ивановић може бити већи писац од Драгољуба Мирковића!
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Иван се ничим није замерио Мирковићу?
28
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Сем што му је рекао да за писање треба имати и знање.
Шта све Доктор замера Писцу? Најпре што се издигао изнад топличког завичаја па са
београдског пиједестала не примећује њих локалне страдалнике. А кад их портретише,
чини то са „иронијом, понижавањем и ниподаштавањем“. Прокупачки гинеколог даје
дијагнозу болести Писца: „Годинама и деценијама стешњен, фрустриран и анкциозан
до параноје, расељен, осуђиван и ослобађан, угушен и придављен, а очуваних
енергетских извора, као што бива у срећних стваралаца, Иван је у задњој години XX
века, најзад, доживео чаробно просветљење, егзалтацију и победничку еуфорију, па се
радосник, као срећник, џин пуштен из боце, окомио на своје другове писце из завичаја
као нечасне судионике и присташе из претходног пораженог режима, једнако оштро
као и на послушне судија и комитетлије“.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Зато што се Иван није сложио са њиховим наумом
отимања Драинца од Прокупља?
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Да. Више од тога, „Иван их представља као гмизавце, у
прашини и блату, кадкако, учмале у топлини провинцијског безизлаза, у
промашености, смушене сметењаке и вагабунде, који жигосани мењају политичке
странке и убеђења, боје и симболе, за разлику од престоно научне, уметничке и
политичке елите, у коју се најзад укључио Иван Ивановић, која је монополска, и
призната као врхунска свепамет и саваотски пресудитељ“.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Је ли то Иван написао негде?
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Не. То је Докторова пројекција! Пошто и сâм зна да
„свака написана реч одаје творца, све пороке и врлине, нарав, карактер, темперамент,
тренутна расположења, жеље и намере, очајања и разочарања, мисли и осећања, и у том
комплексу љубав, мржњу, бес и горчину“, Доктор се огледао у сопственом виру. И
видео је себе и свог саборца као „некакве протуве како гмижу, батргају се и копрцају,
безвредне, промашене и откачене литерате, шкрабала, дангубе, политиканте и
штеточине... како се батргају у живом песку и живом блату Топлице“.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Иван им све то није рекао?
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Не. Доктор се огледао у свом виру и видео себе у
огледалу истине!
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: И за све им је крив Иван Ивановић!
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Да. Хтели су да буду први политичари Топлице, а
постали су само ренегати, Мирковића је одбацио Слободан Милошевић а Аврамовића
Вук Драшковић; угледни књижевници, али им се испречио Иван Ивановић, па су
остали паракњижевници; носиоци моштију Радета Драинца, али Република није
подржала њихову иницијативу. И онда су усмерили своју црну жуч на Ивана
Ивановића!
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Али Иван је ван њихове контроле!
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Прокупачки Доктор пише да „Ивану Ивановићу треба
забранити повратак у завичај“! Јер он се, наводно, завадио са пет генерација топличких
књижевника!
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Који је инквизитор тај прокупачки гинеколог!
Позавидео би му и сам Торкемада!
ГЛУПОСТ У АКЦИЈИ
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: И шта све овај двојац предузима да своју претњу
оствари?
АНА СТОШОВИЋ: Ова два лица која траже писца крећу да дезавуишу Писца
на два плана: на уметничком и на политичком.
29
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: На уметничком? Шта, дођавола, они могу да
приговоре писцу „Аризана“?
АНА СТОШОВИЋ: Тај проблем је осетио блачки професор, који је у стварима
књижевности испред прокупачког лекара. Пошто није могао да оспори Писца на
естетском плану, Професор је измислио нову категорију вредновања: утицај на свест.
„И морам да кажем да сам са тачке утицаја литературе на свест читалаца у Топлици
дао предност Мирковићу над Ивановићем. Не говорим о књижевном занату, већ о
утицају књиге на свест“
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Ја то не разумем.
АНА СТОШОВИЋ: Мислим да је Професор хтео да каже да је задатак
литературе да формира свест људи. Писац је инжењер људске душе! – чувена је
Стаљинова девиза. Уметност је слушкиња политике! Мирковић позива у бој, на бојна
поља. А Ивановић на мир, на неодазивање на бојне трубе. Ergo, Мирковић је ратник а
Ивановић је дезертер! Разуме се да ратник има предност.
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Блачки професор иде даље, па каже да је задатак
литературе да храбри људе, да им подиже морал и национални понос. Па је он читајући
Мирковића „доживљавао емоције које је имао и при читању „Илијаде“ или „Тихог
Дона“.
АНА СТОШОВИЋ: Пошто су направили историјски споразум, Професор и
Доктор крећу по Топлици да прогласе на кога је царство. Професор свуда истиче да је
доктор Драгољуб Мирковић највећи топлички писац. Пошто му је на једном скупу
постављено питање „зашто мисли да то није Иван Ивановић, кад се широко афирмисао,
а за његовог Мирковића једва да се зна ван Топлице“, Професор је одговорио: „Зато
што је Иван Ивановић атеиста, безбожник, неверник. Не може Топлицу да заступа
писац који не верује у Бога! Прави топлички репрезентант је Драгољуб Мирковић, јер
је он верујући писац!“ Тако је проширена оптужница против Ивана Ивановића!
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: За шта још банда оптужује Писца?
АНА СТОШОВИЋ: За комунизам!
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Чекајте, Ана, па то је глупост! Како може бити
оптужен за комунизам писац кога су комунисти гонили?
АНА СТОШОВИЋ: Бојим се да је у наше време све могуће, професоре. Да
парафразирам Драинца, да курве говоре о поштењу, да лопови проповедају морал, да се
шинтери залажу за заштиту животиња, да мутавци уче децу говору, да слепци воде
државу, да глупаци филозофирају...
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Као код Домановића!
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Интересује ме на основу чега ови људи оптужују
Ивана Ивановића да је комуниста?
АНА СТОШОВИЋ: Иван Ивановић је говорио у Куршумлији на једном
округлом столу о Косовском миту. Учествовали су још професор из Блаца Драгољуб
Аврамовић и владика Артемије са Косова. Том приликом је Писац рекао: „Легенда
уткана у ову песму („Пропаст царства српскога“) у ствари је црквена догма. У песми се
каже да је кнез Лазар уочи Косовског боја добио књигу од Богородице из Јерусалима у
којој му се нуди избор између царства земаљског и небеског. У првом случају чека га
победа на Косову, а у другом пораз. Српски цар бира небеско царство, јер „земаљско је
за малена царство, а небеско увек и довека“. На крају се за косовску трагедију
оптужује неосновано Вук Бранковић да је издао таста на Косову“.
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: И то је блачки професор означио као комунизам?
АНА СТОШОВИЋ: Да. Светогрђе! Срби су одабрани, најстарији, небески
народ. Православна црква је њихов универзитет. Ниједан народ у историји није патио
колико Срби, зато им припада почасно место у историји!
30
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Али, Ана, па то је фашизам! Нацизам!
АНА СТОШОВИЋ: Заједничко између комунизма и фашизма је мржња према
демократији. Одудара од наше расправе, али делује аутентично прича о међусобном
оптуживању фашиста и комуниста. С једног брда први вичу Ви сте комунисти! а с
другог други узвраћају Ви сте фашисти! А ехо одјекује Исти! Исти!
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Колико се сећам, владика Артемије је напустио тај
скуп.
АНА СТОШОВИЋ: Скуп се одржавао у време владавине комуниста. На зиду је
била Титова слика. Сала Комитета је била у знаку црвене боје. Владика је одбио да
говори у знаку комунистичких симбола.
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Блачки професор је написао да је у Куршумлији „Иван
Ивановић себе представио идеалним комунистом, непорочним атеистом. Није хтео да
уважи чињеницу да се Српски народ брани својим косовским митом од
интернационализма и космополитизма.“ Више од тога: „Иван Ивановић је препоручио
себе за барјактара комунистичке револуције која ће да се настави“.
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Разумем шта је глупост. Али та глупост мора да има
неки циљ...
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Свакако да има. Треба забранити Ивану Ивановићу
повратак у Топлицу јер угрожава локалне писце. Стога, кад комунисти поново
завладају, ето Писца у улози комесара, који ће формирати концентрационе логоре за
свештенике, националисте, идеалне Србе... Што глупља оптужба то више пали код
простог света! А они се обраћају гомили...
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Која је алтернатива? Преношење Драинчевих
моштију?
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Алтернатива је теократска држава са православним
фундаментализмом као идеологијом у којој неће бити места за атеисте, космополите,
интернационалисте, мундијалисте...
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Кад смо код тога, какав је однос Ивана Ивановића
према религији?
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Колико знам, Писац се о томе није изјашњавао. Мислим
да је у једном интервјуу рекао да му је блиска подела Бертранда Расела на зоне
човекове спознаје: све одређено знање спада у науку; а сва догма, тојест оно што
превазилази одређено знање, спада у теологију. Али између теологије и науке налази се
Ничија земља, која је изложена нападу с обе стране; та Ничија земља јесте филозофија.
Уметност је чедо филозофије...
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: А да ли се, попут Драинца, Ивановић сукобио са
црквом на конкретном плану?
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: И црква и Писац су били под прогоном комуниста...
Иван се сукобљавао само са Партијом!
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Онда не разумем...
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Још нешто, професоре. У време комунизма, парох
конџељске цркве, Младен Симић, познатији као Поп Дени, позвао је Ивана да се на
црквену славу обрати верницима у цркви... Било је то у време највећих ратова у
Хрватској и Босни... Иван је прихватио позив и одржао је екуменску беседу у којој се
заложио за престанак рата и национално и верско помирење. Још док је Ратко Зечевић
био начелник Топличког округа, Иван је на Светог Саву одржао беседу у Прокупљу на
тему Растко Немањић, први српски књижевник. Све то банда превиђа...
АНА СТОШОВИЋ: А још апсурднија је оптужба да Иван Ивановић сарађује са
Ратком Зечевићем! Сарадња се састојала у томе што је Писац на тражење начелника
Топличког округа написао за Топличке новине пројект за развој културе у Топлици.
31
Тако је, по Професору, Писац 1994. године на књижевном сусрету, на којем је замерио
Мирковићу да политику уноси у литературе споља, заправо говорио Ратку Зечевићу,
који је седео у публици са „свим људима дошавшим по задатку да чују и доставе, злу
не требало, за неки будући досије, двојице комунистичких страдалника“. Све то у нади
да ће се комунисти вратити и стрељати као 1945. године! Каква је то сарадња видеће се
1996-97. године кад је Иван у више наврата говорио у Прокупљу против лоповског
режима који краде гласове, а чији је синоним управо Ратко Зечевић.
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Сад разумем. Уметничка завист је неизмерна.
Неуспели уметник мрзи цео свет, а највише оне уметнике који су испред њега. Тако се
ваљевски лекар ишчуђавао како то да он, који је здрав, патриота, исправан грађанин,
буде рангиран испод једног декадента и бандита, какав је Драинац. Исто то понавља
прокупачки лекар...
АНА СТОШОВИЋ: Још нешто, професоре. У ТОК-у је блачки професор
проширио оптужницу и на Данета Стојиљковића. Дане је представљен као Иванов
најамник, који седи у Хамеуму, пијуцка на туђ рачун, диви се својој величини и
изругава се Топличанима. Ствар је у томе што Дане Стојиљковић уме да се наруга тим
надувеним мешинама и да врши обдукцију на њиховим лешевима. Приказује их као
топличку менажерију!
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Тако је професор из Блаца начинио ранг листу
непријатеља Топлице. Непријатељ број 1 је Иван Ивановић, непријатељ број 2 Дане
Стојиљковић...
АНА СТОШОВИЋ: Професор Аврамовић посебно прозива Ивана Ивановића
што није обратио пажњу на исправног и сасвим занимљивог прозаисту Слободана
Стојановића...
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Удбаша?
АНА СТОШОВИЋ: Да. То је други топлички геније! Иван је првом, топличком
Достојевском, Драгољубу Мирковићу, својим негаторским ставом у ствари поручио да
не пише кад не зна...
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Је ли?
АНА СТОШОВИЋ: Колико ја знам није, али ако је то учинио, онда је то исто
као кад је Петроније Арбитар рекао Нерону да као император може да ради шта хоће,
али да не пише песме! А другог, ето, игнорише...
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Је ли Професор писао о књигама тих топличких
великана?
АНА СТОШОВИЋ: Није, али то тражи од Ивана Ивановића, јер његово ће да
одјекне...
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Колико видим, трочлана банда се комплетирала.
Пошто прва двојица нису могли да уздрмају Писца, позван је професионални
егзекутор, припадник тајне полиције за прогон интелектуалаца. Он боље зна како се то
ради, а већ се опробао на Ратку Зечевићу.
КУЛТУРНИ МОДЕЛИ
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Ви сте поменули, госпођице, пројект који је Иван
Ивановић објавио у Топличким новинама. О каквом се пројекту ради?
АНА СТОШОВИЋ: По завршеној Светосавској академији, кад је Иван говорио о
Растку Немањићу као првом српском књижевнику, одржан је неформални скуп
прокупачких културњака у Савићевцу – то је задужбина доктора Алексе Савића, данас
кафана – на којем је Писац формулисао у три тачке шта би Топлица требало да уради
на културном плану. 1. Издати сабрана дела Радета Драинца. 2. Основати легат Боже
32
Илића и снимити документарно-играни филм о највећем сликару овог краја. 3. Радити
на припреми филма, ТВ серије ... о Топличком устанку. Зечевић је тај програм објавио
у Топличким новинама.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Је ли шта од тога реализовано?
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: То ћу ја да кажем. Социјалистички начелник Топличког
округа се изборио за објављивање Сабраних дела највећег топличког писца у 10 књига.
Припрему је урадио Гојко Тешић а издавач је био Завод за издавање уџбеника. То је
највећи културни подухват који је Топлица до данас реализовала.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: А легат Боже Илића?
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Од тога до данас није ничег било. Зечевић се трудио да
нешто уради, али није добио државну подршку. Све се свело на изложбену Галерију
Божа Илић у Прокупљу. Припреме за снимање филма су биле почеле, Иван Ивановић
је написао сценарио, али су стале кад је Зечевић пао с власти. Демократска власт није
имала слуха да то настави.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: А филм о Топличком устанку?
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Од тога неће бити ништа. Генерације Топличана су
планирале тај филм, али нису успеле да убеде српску власт да је Историја Топлице је у
сјајној минијатури историја целог нашег народа – то су речи Патријарха Варнаве у
Прокупљу 9. септембра 1934. године, приликом откривања споменика Топличким
јунацима.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Значи, о Зечевићу се може говорити из више
углова...
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Не само то. За време његовог мандата подигнут је
споменик Радету Драинцу испред родне куће песника у Трбуњу. Уређена је плацета на
Хисару са бистама Радета Драинца и Боже Илића. Реплика бисте сликара постављена је
у његовом родном Житном Потоку. Установљена је сликарска награда Божа Илић и
формирана сликарска колонија у Житном Потоку...
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Који је други модел?
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Ивановићев модел је назван елитистичким. Насупрот
њему Топлица је лансира популистички модел. Тај модел је промовисан на Видовдан
28. јуна 2003. године у парохијском дому Конџељске цркве. Творци овог модела су
наши јунаци, књижевници пензионери. Пошто се двојац појачао Слободаном
Стојановићем, њима се придружио још један преображеник, извесни Ранђел
Јанићијевић.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Ко је тај?
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Из понуђеног проспекта, иначе веома луксузно
опремљеног, види се да је човек био директор Средњошколског центра у Оџацима и
уредник тамошњег листа. Оџаци су, иначе, центар колонизованог југа Србије у Бачкој.
И он је имао исти развојни пут као и књижевници пензионери. Док је радио, служио је
комунизму, кад се пензионисао, пошто му је комунистички модел пропао, пригрлио је
православље. Књижевници пензионери су смислили свенародни Сабор у Конџељу, са
називом Топличке опоруке, са циљем да се на њега прикупе сви Топличани, присутни и
расути. Пензионисаног професора географије Ранђела Јанићијевића промовисали су у
првог домаћина Сабора. Географ је за ту прилику постао књижевник, направио је
књигу „Топличке опоруке“, у којој је срочио химну Топлице, специјалну Молитву
Конџељској цркви.
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Које идеје заступа аутор у тој књизи?
АНА СТОШОВИЋ: Географ је прихватио тезу новокомпонованих етнолога –
коју, иначе, озбиљни научници одбацују – да су Срби (Сораби) најстарији народ на
33
свету, стар преко два миленијума. Географ у ствари развија тезу Олге Лукић Пјановић о
Србима као утемељивачима европске и светске цивилизације.
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: А шта се каже у тој химни Конџељској цркви?
АНА СТОШОВИЋ: То је специјална молитва, „Молитва Конџељској цркви“.
Само пшенично зрно испод воденичног камена топличких воденица поточара зна за
већи бол и муку од оног бола и муке што су га Србљи – Срби имали за Србијом од епохе
Протосораба до данашњих Срба... за Очевином, за Мајчевином, за Дом молитвени.
Географ поносно поручује Топлици да је није заборавио, иако колонизован, и назива је
Океанијом (биће да је израз преузео од Драинца, иако се то не може довести у везу) и
тражи до ње да се окупи око Конџељске цркве, јер данас једино још Бог може да те
сачува Србима од судбине Косова. Заборавио је на свог бога Тита!
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: И који је програм тог Видовданског окупљања
испред цркве у Конџељу?
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Из луксузно опремљеног Програма види се како је
изгледао тај сабор, 28. и 29. јуна 2003. године. Топличке олимпијске игре у народним
спортовима: бацању камена с рамена, скоку из места удаљ и увис, рвању у кости и у
кајиш...
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Колико знам, сличне игре су организовали
партизани у Бихаћу и четници у Модричи...
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Затим, обавезан турнир у малом фудбалу, као резултат
модерних времена... У културном погледу, ту је такмичење у фолклору, са избором
најбољег коловође и најлепше играчице Топлице... Чини ми се да je планиран и највећи
брк ... Проглашена је и најбоља топличка књига.
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Нећете рећи да су то „Аризани“ Ивана Ивановића!
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Нећу. Најбоља топличка књига је монографија о
Конџељској цркви коју су написали Драгољуб Аврамовић и Драгољуб Мирковић. Они
су ту представљени као истакнути топлички интелектуалци: Аврамовић је угледни
професор – просветитељ, а Мирковић знатан књижевник.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Ако ми је дозвољено да ствари формулишем, овде
се ради о два антиподна културна модела. Супротстављени су модернизам и
традиционализам. Ивановић би, као и Драинац, да Топлицу уведе у модерну Србију;
његови опоненти би да је изведу из ње.
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Или – модел Деветнаестог и Двадесет првог века!
АНА СТОШОВИЋ: Наредне, 2004. године, у Конџељу се додељују повеље
Топличких витезова! Конџељци су смислили како себе да награде! Пошто су се
задовољили Светим Савом, кренули су у освајање Југовића! Тако је домаћин
Конџељског сабора проглашен Југ Богданом. Прокупачки Доктор је постао Бошко
Југовић! Блачки Професор Милош Обилић! Удбаш ваљда Милан Топлица! Једна
историчарка из Топлице је проглашена Царицом Милицом! Сви косовски јунаци стали
су у порти Конџељске цркве! Никад се дотад таква историјска елита није скупила на
тако малом простору! Да су наши витезови учествовали у Косовском боју исход би био
другачији!
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Ја као стари марксист могао бих да цитирам свог
учитеља из „Осамнаестог бримера Луја Бонапарте“: „Хегел примећује негде да се све
велике светскоисторијске чињенице и личности појављују такорећи два пута. Он је
заборавио да дода: једанпут као трагедија, други пут као фарса.“
АНА СТОШОВИЋ: У то време је Иван Ивановић помоћник министра културе,
па је на повратку са Косова одлучио да сврати у Конџељ. Чим је ушао у црквену порту,
налетео је на Бошка Југовића! „Шта ћеш ти овде?“, рекао му је косовски барјактар.
34
„Твоје место није у Топлици!“ А један пијани кантаутор, стајући уз свог витеза,
добацио је: „Или ћеш бити са нама, или те неће бити!“
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Читава историја фашизма и комунизма се сместила
у ову филозофију Турета које је пјано беседило што је трезно мислило.
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Дозволите ми као професору да се мало вратим у
историју, да кажем понешто о два Иванова претходника, Бори Станковићу и Стевану
Сремцу.
АНА СТОШОВИЋ: О томе сте писали у последњој књизи... „Суђења српским
писцима“.
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Да. Бора Станковић је био најнападанији српски
писац после Првог светског рата. Иако се писац политиком није бавио и није припадао
ниједној политичкој партији, лепљене су му разне политичке етикете: те да је „Драгин
човек“, односно присталица краљице Драге Машин, будући да је од краљице добио
стипендију за боравак у Паризу; али у исто време је оптуживан да не тражи стипендију
за Француску да би изучавао француску културу, него да би потајно ступио у службу
код Петра Карађорђевића у Швајцарској, па му је стипендија укинута.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: А онда је дошла окупација...
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Када је у окупираној земљи неопрезно и некритички
прихватио сарадњу у окупаторским новинама не би ли исхранио породицу, Бора није
ни слутио да потписује себи смртну казну. По ослобођењу се на Станковића сручила
бујица напада са свих страна, најчешће од самозваних патриота, који на фронту нису ни
били али су открили накнадну љубав према отаџбини. У томе је предњачио Београдски
дневник, чији је уредник и власник Крста Цицварић писао памфлете против писца и
јавно пљувао по њему. Интересантно је да ће тај исти Крста служити окупатору у
Другом светском рату. Данас Крста Цицварић важи као синоним за аморалног
новинара, а Бора Станковић за највећег српског писца!
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Нисам разумео флоскулу о потписаној смртној казни?
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Пошто је Бора Станковић за већину својих јунака
узимао прототипове из живота и најчешће описивао истините догађаје и личности,
описао је и једну Циганку под њеним правим надимком Коштана, и не слутећи какве ће
неугодности због тога доживети. Када се као Коштана прочула и прославила, ова
врањанска Циганка кренула је у праву хајку на Бору Станковића, тврдећи чак да је
учествовала у писању комада, односно да је писац написао драму по њеном диктату.
Штампа је подржала врањанску Кармен, па је на писца „Коштане“ кренула лавина
напада, чак се у Политици појавио фељтон „Једно лице тражи писца“. Коштана је
тужила Бору за плагијат, а писац је тужио Политику. То Бора Станковић није могао да
издржи. Болест је дошла као последица психичких стресова. Пред смрт је узео да
напише аутобиографију и урадио само једну страницу. Тај текст почиње овако: „И ево
моје, најгорег и најпокваренијег књижевника, историје“.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Колега, ви сте слично написали и за Стевана
Сремца...
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Стеван Сремац је себе доживљавао као националног
писца и био је забринут за судбину српског народа, јер се није развијао у правцу
цивилизације и није стварао модерну државу. Професор историје и изванредан
посматрач, Сремац је нерадо гледао на своје савременике који не држе до историје и не
поштују традицију. Зато он није могао да прихвати радикализам, јер је овај покрет
сматрао да српска историја почиње са њим. За Сремца српска историја није почела са
књазом Милошем, њему су мртви Немањићи дражи него виолентни Милошеви
потомци који су изишли из гуња и опанака. За Сремца не чувају сви Срби овце, а
Српство се не простире докле допире шумадијски пандурски штап. Због тога је овај
35
либерални писац, кога је читалачка публика прихватила као мало кога, био стално на
мети радикала. Сремчев отпор шумадијском менталитету био је отпор цивилизованог
Европљанина хајдучки расположеном Балканцу. Сукоб грађанина са скоројевићем.
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: А какве то има везе са Сремчевом смрћу?
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Сремца је убила српска прљавштина. Наиме, писац
се у Сокобањи анално заразио у нехигијенском клозету од сепсе и од тога умро.
КЕНТАУР
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Да се вратимо у садашњост. Ви сте се, господине
Миле, бавили анатомијом напада на писца Ивана Ивановића. Професора и Доктора
смо апсолвирали. Да пређемо на Удбаша. Шта хоће тај пензионер?
МИЛЕ ПЕНКОВ: Ја бих га најпре представио. Име му је Слободан Стојановић.
Он има свог личног биографа, то је извесни професор Сибин Шовић, најбоље да се
њиме послужимо. Видимо, дакле, да је човек рођен у Малој Плани 1945. године и да је
радио до 1995. године.
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Док га Ратко Зечевић није отерао у пензију!
МИЛЕ ПЕНКОВ: Е сад, шта је радио? Биограф каже да је човек свој радни век
провео у раду са људима!
АНА СТОШОВИЋ: Нека одгонетне ко може!
МИЛЕ ПЕНКОВ: Биограф даље каже да су послови којима се тај човек бавио
били осетљиви а задаци озбиљни и пружили му прилику да гледа у живот отворених
очију. Човек је био бистар па је запажао и памтио, а када је отишао на брдо изнад
града у своју кућу, почео је да пише. Сада живи и ствара у Прокупљу.
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Зар није увек живео у Прокупљу?
МИЛЕ ПЕНКОВ: Само наводим шта је биограф рекао. Књижевна дела су његова
радосна свакодневица, а пчеларство забава. Чита много и размишља о човеку, домовини,
животу.
АНА СТОШОВИЋ: Сад ми ту нешто није јасно. Како може човек који узгаја
пчеле толико да мрзи људе?
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: То се у психологији зове компензација. У историји
човечанства било је много монструма, масовних убица, мирнодопских и ратних
злочинаца... Опште је место да су сви они имали неке своје љубави и хобије... пада ми
на памет један усташки злочинац из Другог светског рата који је узгајао голубове!
МИЛЕ ПЕНКОВ: Његова радост је сатирично загледање у нашу стварност...
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: У биографије Ратка Зечевића и Ивана Ивановића!
МИЛЕ ПЕНКОВ: Биограф каже да је писац тиме обогатио књижевност
Топлице! А тек стил! Човек обилује богатством речи и књижевног језика, а радњу
убрзава и успорава због уметничке стилизације и загледања у метафизику израза!
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Интересује ме како се тај тип ушуњао у
књижевност?
МИЛЕ ПЕНКОВ: Преко Косова! Тамо је Удба увек била присутна и моћна.
Удбаш је имао свог уредника, то је магистар Јордан Ристић. Овај је као директор
Народне и универзитетске библиотеке „Иви Андрић“ потписао памфлет-књигу о Ратку
Зечевићу, „Магарећи гето“. Ова установа од националне важности, чији је задатак да
чува књижевну баштину српског народа, као и да је умножава новим делима високе
вредности и значаја, објавила је, све до ове нове, најпрљавију књигу у српској
књижевности. Које су тајне везе Директора и Удбаша тешко је рећи, али исти човек је
као директор Јединства угурао прву Удбашеву књигу у ударну библиотеку
36
најзначајнијих српских писаца, као што су Милорад Павић, Борислав Пекић, Мирко
Ковач, Младен Марков...
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Претпостављам да Удбаш сам финансира своје
књиге...?
МИЛЕ ПЕНКОВ: Удбашу није тешко да преко тајних досијеа Удбе уцењује
успешне бизнисмене... Једну књигу му је чак финасирала једна основна школа, која
није у стању ни креде да купи... Ову последњу, „Последњи дани кентаура“, издало је,
нажалост, Књижевно друштво Раде Драинац...
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Зашто нажалост?
МИЛЕ ПЕНКОВ: Иван Ивановић, заједно са Војом Красићем, Благојем
Глозићем, Драганом Борисављевићем... био је оснивач 1966. године овог друштва. Није
ни слутио да копа гробницу за Раку Драинца! Зар је могуће да то друштво, са именом
највећег топличког писца, падне тако ниско да објављује пашквиле против својих
утемељивача? (У „Магарећем гету“ веома лоше се провео Воја Красић!)
ПРОФЕСОР ЈОВАНОВИЋ: Да се вратимо предмету нашег интересовања,
топличком „Војку и Савлу“...
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Морамо да кажемо неколико речи о рецензенту ове
књиге, погађате коме, доктору Драгољубу Мирковићу! Није могао овај сељачки
Наполеон да не удари свој печат! Написао је поговор.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Јел даје дијагнозу?
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: Интересантно је да Биограф и Рецензент не могу да се
сложе којој књижевној врсти припада Удбашева пашквила. За Биографа је то роман.
Озбиљна ствар! Истина, она претходна пашквила је уметничка бајка. Неозбиљна ствар!
За Рецензента је то „психоаналитички баснопис са манифестним памфлетским и
пасквалним тромбозама и емболијама“. Касније ће рећи да је то новела.
ПРОФЕСОР ЦВЕТКОВИЋ: Нек разуме ко може!
НЕНАД СТАЈКОВАЦ: И то чудо „саобразно осликава и дочарава јад и беду
коњскомагарећег и псећег провинцијског конформизма. У црно-хуморној и сатиричној