Ignjatije Brjančaninov, Teofan Zatvornik - Molite se naprestano [Izbor iz dela]

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV, SVETI TEOFAN ZATVORNIKMOLITE SE NEPRESTANO!

Izbor iz dela

UVODNA REČ IZDAVAČA

Molitva je disanje duše. Znači da svako od nas, ako se ne moli, davi dušu svoju. Duša, kao nematerijalna tvar, može se daviti ceo život, a da pogine tek po ishodu iz tela. I, čovek može živeti i stotinu godina do tada - naizgled nesmetano. Tek po ishodu duše iz tela, nastupa večna smrt.

Večna smrt je teško zamisliva današnjem čoveku. Mi živimo u uobrazilji da nema večne smrti, ili ako je ima, da ona znači potpuno nepostojanje, nestanak. Međutim, kao što postoji večni život u Carstvu Gospoda Boga našeg Isusa Hrista, tako postoji i večna smrt - obitavanje u carstvu greha, u paklu. Naša naviknutost na greh ne dozvoljava nam da vidimo svu njegovu pogubnost.

Prilaskom Crkvi, koja je Telo Gospodnje, čovek počinje da ulazi i u Carstvo Božije. Kroz molitve, tokom Službi, naš duh, naša duša, dolazi u direktan dodir sa Duhom Svetim, što znači - sa Bogom! Pričešćujući se, mi se sa Bogom sjedinjujuemo a, sjedinjujući se sa njim, dobijamo na dar polako i neke osobine Božije - večni život, večnu istinu, večnu ljubav ... Dug je to i spor proces, ali je to i jedini put ka Bogu, sve ostalo su ljudske izmišljotine; samo je Otkrovenje istiniti, jer se sam Bog kroz Sveto Pismo i Sveto Predanje objavio ljudima.

Da bismo živeli u Crkvi, životom Crkve, potrebno je i neophodno da, uz molitve koje proiznosimo zajedno, na Službama Božijim, vršimo molitve i sami, a također i zajedničke, porodične molitve. U tu svrhu je dobro posedovati molitvenik, kakav je objavljen u izdanju Svetog Arhijerejskog Sinoda S.P.C., u izdanju Svetigore i sl. Sa obzirom na to da nam je zapoveđeno: "Molite se neprestano", u dogovoru sa duhovnikom je korisno odrediti molitveno pravilo (jutarnje, večernje, pre i posle obeda ...) i način uznošenja molitvi tokom dana, u svakoj prilici. Bez blagoslova duhovnika uznošenje molitvi može da ne bude spasonosno, na protiv, može biti na osudu; mi sami ne možemo znati svoje granice, posebno je početnicima teško da se pravilno odrede prema molitvi, kao i prema svemu drugome u Crkvi. Ni osobe koje poseduju veće iskustvo u Crkvenom životu ne određuju sami ni molitveno pravilo, ni vreme pričešćivanja, niti bilo šta što je bitno za spasenje...

Knjiga koju ste počeli da čitate je priručnik; pomaže u produbljivanju svesti o suštini molitve i o nekim, uslovno rečeno, tehnikama proiznošenja molitve. Većim delom posvećena je Isusovoj molitvi, koju proiznosimo sami, u svako doba. Često, obraća se monasima, ali je veoma korisna i za svakoga ko želi da živi u zajednici sa Bogom, za svakoga ko teži spasenju.

Neka nas Gospod Bog naš, Isus Hristos, privede spasenju po milosti Svojoj!

EVANĐELSKE I APOSTOLSKE REČI O NEPRESTANOJ MOLITVI

1. Svaki koji prizove Ime Gospodnje biće spasen (Joil 2,32; Rim.10,13).

2. Ako ispovedaš ustima svojim da je Isus Gospod bićeš spasen (Rim.10.9).

3. Jer nema drugog Imena pod nebom danog ljudima kojim bismo se mogli spasiti (Dan.4,10).

4. Niko ne može reći: Isus je Gospod, osim Duhom Svetim (1.Kor.12,3).

5. Bez Mene, veli Gospod, ne možete činiti ništa (Jn.15,5).

6. Što god zapišete od Oca u Ime Moje, to ću učiniti, da se proslavi Otac u Sinu (Jn.14.13).

7. I ako šta zapitate u Ime Moje, Ja ću učiniti (Jn 14.14).

8. Zaista, zaista vam kažem da što god zapitate od Oca u Ime Moje, daće vam. Do sada ne iskaste ništa u Ime Moje; pištite i dobićete, da radost vaša bude ispunjena (Jn.16,23-24).

9. Da se u Ime Isusovo pokloni svako koleno što je na nebu i na zamlji (Fil.2,10).

10. Neprestana molitva: Zar Bog neće odbraniti izabranike svoje koji mu vapiju dan i noć, i zar će oklevati? Kažem vam da će ih ubrzo odbraniti (Jk.18.7-8).

11. Molite se bez prestanka (1.Sol.5,17). Hoću, dakle da se muževi mole na svakom mestu, podižući svete ruke bez gneva i dvoumljenja (1.Tim.2,8).

12. I svakom molitvom i prozbom molite se u Duhu u svako doba, i uz to, bdiše sa svakom istrajnošću i moljenjem za sve svete (Ef.6,18).

UČENjE PREOSVEĆENOG TEOFANA VIŠENSKOG ZATVORNIKA O UMNOJ MOLITVI ISUSOVOJ

1. Svi se mi molimo, ali postoji molitva koja se moli sama i koja za sobom povlači celog unutarnjeg čoveka. Samo onaj ko nju doživljava zna šta je molitva (Tum.118.Ps.st.16).

2. Još je za prve učenike sv.Antonija bilo određeno kao pravilo da odmah po dolasku u pustinju napamet nauče nekoliko psalama. Zatim je savetovano da kada boraviš u keliji, a da se ničim ne zanimaš, ili pak kada negde ideš, treba da izgovaraš napamet naučene psalme. Ovo se zvalo: pouka. Kod nas, u slovenskim otačkim knjigama, često se nailazi na zapovest: "Tajno se poučavaj". To znači: saberi pažnju i neprestano ponavljaj: "Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog" (Tum.118.Ps.st.16).

3. Mile su mi zapovesti Tvoje, pravdom Svojom oživi me ... Dajem ono što se od mene traži, svom dušom želim i tražim, a Ti, Gospode, daruj mi to što od Tvoje dobrote zavisi - oživi me. Ja želim i tražim, ali samo si Ti, Gospode, u stanju da me pravdom Tvojom oživiš. U uobičajenom blagočestivom životu ovo se najlakše postiže naviknutošću na molitvu Isusovu. U njoj je malo reči, ali u tim je rečima sadržano sve. Od davnina je prihvaćeno da kada se navikneš da se moliš ovom molitvom, ona može da zameni svaku drugu. I postoji li iko među onima koji revnuju za spasenje a da nije upoznat sa tim delanjem?! Prema mišljenju svetih otaca, velika je sila ove molitve: međutim, na delu vidimo da u toj sili ne učestvuju svi koji upražnjavaju ovu molitvu, da ne kušaju svi njene plodove. Zašto? Zato što sami hoće da uzmu u posed ono što je dar Božiji i delo blagodati Gospodnje. Naša je stvar da počnemo da ponavljamo tu molitvu: ujutro, uveče, kada hodamo, kada ležimo, kada radimo i kada odmaramo - za to nam nije potrebna naročita pomoć Božija. Ako se budemo potrudili oko toga, sami možemo da dođemo dotle da jezik i nesvesno ponavlja ovu molitvu. Iza toga može da usledi nekakvo umirenje pomisli, pa čak i izvesna toplota srca; no, sve to će, kako u Dobrotoljublju primećuje monah Nikifor, biti delo i plod našeg napora. Zaustaviti se na tome, isto je što i zadovoljiti se ponavljanjem poznatih reči, poput papagaja, makar to bile i reči kakve su: "Gospodi pomiluj". Evo kakav je plod od toga: mislićeš da nešto imaš, iako zapravo nemaš ništa. To se i događa onima koji, u vreme navikavanja na ovu molitvu, ne postanu, koliko je od nas, svesni toga u čemu je njena suština. Ne shvatajući ovo, oni se zadovoljavaju prirodnim počecima njenog dejstva na koje smo gore ukazali i prekidaju traženje. Onaj pak ko postane svestan njene suštine, neće prekinuti traženje, nego će, videći de se i pored svih njegovih napora da postupa po uputstvima staraca očekivani plod ipak ne pojavljuje, odustati od bilo kakvog očekivanja ploda samo od svog truda, i svu će nadu položiti na Boga. Kada do toga dođe, pojavljuje se mogućnost blagodatnog dejstva: blagodat dolazi u samo njoj znanom trenu, i molitva Isusova ukorenjuje se u srcu. Tada će, kako kažu starci, spolja gledano sve biti isto, ali neće biti isto po unutrašnjoj sili (Tum.118.Ps.st.40).

4. Neko drugi će reći "Eto, ja se molim, a strasti me ipak savladavaju"! Nisu sve molitve jednake. Istinska molitva nikada neće doneti štetu ... Ona neće dopustiti da onaj ko je upražnjava bude savladan strastima ... Istinska molitva, po rečima sv.Jovana Kolova, izgleda ovako: "Sedim, kaže on, pod drvetom, i u daljini ugledam zveri kako se približavaju. Nemam snage da se borim protiv njih, zato se penjem na drvo. Zveri dođu, zadrže se neko vreme i odu". Ovo penjanje na drvo predstavlja predavanje sebe molitvi, u trenutku kada se približe strasna iskušenja (Tum.Ps.118.st.117).

5. Um se isprva moli sa naporom, prisiljava se na molitvu snagom volje. I to je, svakako, umna molitva. Umna molitva pomalo zagreva srce i uvodi ga u drugu molitvu - umno-srčanu. Srce, kada navikne da se moli pod dejstvom uma i kada se zagreje, počinje samo da se pokreće na molitvu, te u nju povlači i um. Ova molitva srca - istinska molitva, kakva ona treba da bude - molitva je koja obuzima celokupno biće čovekovo, jer gde je srce tamo je i čitav čovek. Ovakvo se stanje očituje kroz unutarnju težnju koja biva za vreme molitve, čitanja, razmišljanja, pa čak i bez svega toga - prilikom nekog posla. Poslednje je iznad prvog (Tum.Ps.118.st.19).

6. Suština hrišćanskog života (a tim pre monaškog) sastoji se u tome da se stane umnom u srce, pred Bogom, u Gospodu Isusu Hristu, blagodaću Svetog Duha.

7. Neko trudeći se provodi godine, a neko i desetine godina, pre no što uspe da stane u srce. Gospod to daje, ali ne bez traženja i napora. On vidi predano traženje i bolan napor, vidi patnju žednoga srca, te se sažali i pruži isčekivano blago. Zašto postupa tako, poznato je samo Njemu. U riznicu se Božiju ne uvodi bez ispitivanja vernosti onoga ko se uvodi.

8. Crećan tražitelj pronalazi srce i svojim umom utvrđuje se u njemu pred Gospodom; tako stoji pred Njim neumorno, kao verni podanik pred carem.

9. Umna molitva sastoji se u tome, da se umom u srcu stoji pred Bogom - ili prosto, ili pak uz proiznošenje moljenja, blagodarenja i slavoslovlja.

10. Neophodno je svojski napregnuti um i ne udaljavati se od Boga, uviđajući sećanje na Njega čak i prilikom običnih zanimanja; drukčije rečeno: truditi se da se ide u prisustvu Božijem.

11. Umna molitva može da bude praćena naporom, kada se čovek sam trudi oko nje, i samopokretna, kada se održava i deluje sama po sebi.

12. Kod umnog stajanja pred Bogom - sa trudom ili samopokretnog - treba prebivati u uverenju da je Svudaprisutni Bog i u nama, da nas gleda i pazi na nas.

13. Um treba sjediniti sa srcem. Kako? Nauči da se umom u srcu moliš: "Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog!"

14. Savršavanje umne molitve Gospodu Spasitelju sastoji se iz sledećeg: stani umom i pažnjom u srce i, u ubeđenju da je Gospod blizu i da posmatra, dozivaj ga sa umiljenjem: "Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog!" Čini to neprestano - u crkvi, kod kuće, na putu, na poslu, za stolom, u postelji, rečju - od kad otvoriš oči pa dok ih ne sklopiš (Vidi: Episkop Teofan, Pisma o duhovnom životu).

15. Šta je to umna molitva? Neprestano obraćanje uma u srce, ka Gospodu, ili pak neprestano stajanje pred Gospodom umom u srcu, uz dozivanje Gospoda, ili bez dozivanja, već samo sa osećanjem predanosti i skrušenim padanjem ničice pred Njim u srcu. Za navikavanje na ovaj samoprinudni molitveni napor iskusni molitvenici izabrali su upravo molitvu Gospodu Spasitelju i ustanovili su pravila kako je treba obavljati da bi pomoću nje u sebi razvio svoju sopstvenu molitvu. Stvar je prosta - stani pred Gospodom umom u srce i moli mu se: "Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog!" Tako čini pre molitve, između

molitava, posle njih, tako čini u crkvi, tako čitav dan, da bi svaki tren dana bio ispunjen molitvom.

16. Ova spasonosna molitva isprva obično predstavlja veoma teško delo. No, za onoga ko ne bude lenj da se oko nje potrudi, ona će postati samopokretna, obavljaće se sama, poput potoka koji žubori u srcu (po rečima o.Partenija Kijevskog).

17. Ovo blago je veliko i treba se potruditi da bi bilo zadobijeno. Oni koji se trude i koji su uznapredovali u molitvi preporučuju vežbu koja nije preteška - pre ili posle molitvenog pravila, jutarnjeg ili večernjeg (crkvenog), i tokom dana, odredi neko vreme za obavljanje samo te molitve, i savršavaj je ovako: sedi, ili bolje stoj na molitvi, pažnju usredsredi u srce, pred Gospodom, u ubeđenju da je On prisutan i da te promatra, te zavapi: "Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog!". I čini poklone, ako želiš, pojasne ili zemne. Tako postupaj četvrt sata, pola sata, više ili manje, kako ti je ugodno. Što usrdnije se potrudiš, to će brže molitva da se privije uz srce. Bolje je da se revnosno prihvatiš dela i da ne ustupaš dok ne dobiješ ono što želiš, ili dok ova molitva ne počne sama da se pokreće u srcu; nakon toga je samo održavaj.

18. Što se više molitva Isusova unedri u srcu, to će se srce više zagrevati i molitva će postajati sve samopokretnija - tako se razgoreva oganj duhovnog života ... Njegovo gorenje postaće neprestano, dok će ujedno molitva Isusova zahvatiti celo srce i kretaće se neprestano (vidi: Pisma o Duhovnom životu).

19. Osnovni zakon molitve je da se ništa ne zamišlja, nego da se um sabere u srce, u ubeđenju da je Bog blizu, da nas vidi i da brine za nas, te da se u tom ubeđenju poklonimo Njemu, Koji je strašan u veličanstvu i blizak u blagosnishođenju nama (isto).

20. "Brižljivo pazi na sebe, čuvaru Božijeg dela - piše prep.Grigorije Sinait - i razumno savršavaj delo svoje. Ako vidiš svetlost, ili oganj, izvan sebe ili unutra, ili nekakav lik, Hristov na primer, ili anđela, ili nekog drugog, ne primaj to da ne budeš povređen. I ne dopuštaj umu svome da stvara takve slike: to je spoljašnje delo i vodi u prelest. I ako primetiš da bilo ko vuče tvoj um ka takvim spoljnjim predstavama, ne popuštaj, drži se unutra i savršavaj delo pažnje usmerene ka Bogu bez ikakvih slika" (Ep.Teofan, Pisma o duh. životu).

BISERI BOŽIJI IZ SPISA EP.TEOFANA O MOLITVI

1. Treba spaliti zlo oko sebe ... Svoju unutrašnjost treba ranjavati i uznemiravati da se ne uspava. Šta znači spaliti zlo oko sebe? To je duboko osećanje opasnosti sopstvenog položaja - krajnje opasnosti od koje nema drugog spasenja osim u Gospodu Isusu Hristu. To osećanje će nas terati ka Gospodu i podsticati da neprestano dozivamo: "Gospode pomiluj! Pomozi! Zaštiti!" Ovo osećanje su posedovali svi sveti i ono ih nikada nije ostavljalo (Pisma o hrišćanskom životu, 1.deo,str.5,7,8).

2. Trudite se i navikavajte se da hodite pred Gospodom ... Hoditi pred Gospodom znači ne odvajati pažnju od Njega.

3. (Umna) molitva je padanje ničice pred Bogom, od srca, u skrušenosti i smirenju ... Ona može da bude i bez poklona ... Na primer: po nuždi, u prisustvu drugih, na putu; većim delom međutim ona je nerazdvojna od poklona ... Pokloni su trag unutarnje molitve.

4. Molitvom se zadobija hodanje pred Bogom. To delo je vrlo jednostavno: treba umno stajati pred Bogom, kao što se stoji pred Gospodarom, u pobožnom strahu, ne odvajajući oči uma od Njega ... U tome je cela stvar ...

5. Sa navikom da se hodi pred Bogom otpočinje čišćenje srca, osećanja, želja i pomisli; a do tog trenutka u duši je vladala velika pometnja ... Da li ste doživljavali toplu molitvu usled koje je iz vidokruga vaše pažnje nestajalo sve drugo, a ostajao je samo Gospod i vapaj Njemu iz srca? Ako ste doživljavali - upravo to je stanje u kome se neprestano nalaze oni koji hode pred Bogom ...

6. Molitva je najvažnije delo ... No, Gospodu ne pristupajte odjednom: treba se duhovno pripremiti, kao što čine oni koji odlaze caru; uoči toga treba makar malo razmisliti i o sebi i o Bogu ... Najvažnije je prethodno se u prisustvu Boga postaviti skrušeno i obraćati mu se jednostavno, poput deteta ...

7. Kako je dobro činiti poklone, kako je dobro stajati mirno, ne opuštajući telo lenjo i nemarno, držeći ga u nekakvoj napetosti! Gospode, pomiluj nas! (Pisma o hrišćanskom životu).

***

1. Onaj ko od srca ničice pada pred Bogom ne biva zaboravljen.

2. Lažu da jednoličnost (čak i u molitvi, i, na primer, u odlascima na službe Božije) dovodi do ravnodušnosti i hlađenja. Svet svoje prenosi i na Božije. U zemaljskim stvarima jednoličnost zaista dosadi ... U odnosu na Boga uopšte nije tako ... Zapitajte se: kako to da ocu Serafimu Sarovskom i ocu Parteniju Kijevskom nije dosadno takav jednoličan i čak najjednoličniji

život? Crkva - kelija, crkva - kelija ... pa još i zatvorništvo! Gospode pomiluj! Kako je moguće tako se uništavati? No, oni nisu ni pomišljali da je to mučenje, naprotiv - osećali su se blaženima ...

3. Molitva je atmosfera u kojoj treba da živimo i koju treba da dišemo.

4. Šta se podrazumeva pod monaštvom? Spasitelj zaista nije ustanovio rasu, kamilavku, brojanice i ostalo ... No, silu i duh monaštva pokazao je On Sam, na sopstvenom primeru, na primeru Majke Božije, Preteče Gospodnjeg, i, može se reći, na primeru svih apostola. "Monaštvo je odricanje od svega sa neprestanim prebivanjem u Bogu, umom i srcem"! Monah je onaj kod koga je duhovni život ustrojen tako da postoji samo Bog i on koji iščezava u Bogu!

5. Kažu: nema koristi od monaštva?! Pa da li je malo koristi bilo i ima od baćuške o.Serafima Sarovskog, od o.Partenija Kijevskog i drugih?

6. Divni i pravedni otac Serafim Sarovski čitav život je stajao pred Gospodom i goreo kao sveća ... Tako i svi drugi ... Zar oni nisu bili ljudi? I zar su bili određeni za nešto drugo, različito od nas? A reči Apostola: Molite se bez prestanka - na koga se odnose? Samo na izabrane, ili na sve bez izuzetka? Da, na sve ... Prema tome, ovu zapovest treba i ispunjavati.

7. Tiha molitvena nada privlači milost Božiju. Uostalom, iz ruku Božijih ništa ne možeš istrgnuti na silu, dok je suzama sve moguće! Podaj Gospode! Podaj Gospode! Istrajavati treba, i ne postoji pravo, nego je sve - milost!

8. Evo iz čega se sastoji molitveni trud: Stati pred Gospoda umom u srcu, zaista gledati Gospoda, hoditi pred licem Njegovim, neprestano se uznoseći k Njemu i padajući pred Njim u skrušenosti - i kada sediš, i kada ideš, i kada razgovaraš ... Teško je! Naravno da nije lako! Zato se to i naziva molitvenim trudom.

9. Kada budete stajali u srcu sa mišlju o Gospodu, um će malo-pomalo da se umori i počeće da šeta ovamo-onamo, kao da hoće da pobegne. Tada mu dajte najslađe ime Gospoda našeg Isusa Hrista, tj. molitvu Isusovu, i neka ponavlja ... Ali pri tome potrebno je unutarnje pobožno i ponizno padanje ničice pred Bogom, koje čoveka pretvara u prah i pepeo pred Gospodom (čitaj glavu 47.sv.Isaka Sirina).

10. Čini vam se da se uzalud bavite molitvom Isusovom - takve vam pomisli dolaze. No, zar mislite da je sva sila u rečima? Reči su - pomoć nemoćnom umu, koji se i nevoljno zadržava na jednom mestu i na jednom predmetu. A suština ovog dela je umno stajanje pred licem Gospoda, sa strahom i trepetom, neprestano, neumorno, stajanje praćeno toplotom srca, koje u jedno sabira sve misli, sva osećanja i sve sklonosti. Kada vam je toplo na srcu, um gleda Gospoda i to je suština stvari ... Odenite to stanje u formu reči i dobićete: "Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog!" I obrnuto: kada nema umnog stajanja pred licem Gospoda, molitva Isusova će dovesti do njega. Potrebno je samo proizvesti je sa pažnjom i svešću.

11. Ako hoćete, možete da čitate molitvu: "Bogorodice Djevo, raduj se ...". ili "Oče naš..." I oci su tako činili. Kod prepodobnog Joanikija Velikog bilo je: "Nada je moja Otac, pribežište je moje Sin, pokrov je moj Duh Sveti"... A zatim su se svi prihvatili molitve susove, po uzoru

na Mariju koja je sedela kod nogu Spasiteljevih, što je jedino potrebno (Pisma Ep.Teofana o hrišćanskom životu,1.deo).

***

1. Trudite se (na molitvi), ali nemojte da mislite da sami možete nešto da učinite; nego sa skrušenošću dozivajte: Gospode pomozi! Gospode zapali! Jedan starac je dve godine molio Prečistu Bogorodicu i ona mu je darovala oganj. Vi se takođe trudite i molite se tj. tražite da se utvrdite u srcu. A Gospod, videći vaš trud i to da iskreno želite ovo blago, daće vam blagodat u srcu ... Majka Božija vam je pomoćnica ... Baćuška o.Serafim vas uči; setite se kako je on jednom u vreme Liturgije bio obuzet srčanim ognjem! To je blaženo stanje, to je raj! Tražite i pronaži ćete, kucajte i otvoriće vam se.

2. Najvažnije je da treba stati umom u srce, pred Gospoda, i stajati pred Njim neprekidno dan i noć do kraja života. Potrudi se malo, uz postojanu usrdnost ... Javiće se i podozrenje prema savetodavcu (učitelju), i neblagonaklonost prema samom delu molitve, hula na nju, iznemoglost, želja da se (molitva) odbaci upravo zato što je teška. Ne slušaj! Drži se svoga dela ... Đavo seje hulu pre svega na ovu molitvu (umnu Isusovu). Jer tada ga oganj pali i odgoni; on ne može da se približi licu u čijem se srcu ukorenila molitva Isusova. Najslađe ime Gospodnje, koje se neprestano izgovara i odzvanja u srcu, čak i bez tvoga znanja pobeđivaće neprijatelja. Jer biva da se duša, usled nebrige i nerazumnosti, zaboravi i zamisli, ali kada se opomene i povrati, nalazi da se u srcu poje jedno te isto: "Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog!"

3. Kroz trpljenje ćete zadobiti duše svoje. U delu koje ste otpočeli (tj. u molitvi Isusovoj), veoma je štetno ustuknuti. Neka vas neuspeh ne uznemiruje. Naše je da se trudimo, da tražimo i da hitamo, a kada će delo da uznapreduje, poznato je jedino Gospodu. Jedan atonski starac je dve godine dozivao Majku Božiju da mu daruje oganj u srcu, i bio je uslišen. Ne određuj rokove, nego delaj i moli, da bi Onaj Koji daje molitvu onome ko se moli, darovao molitvu i tebi. Tražite i naći ćete! (Pisma o hrišćanskom životu,1.deo).

PREOSVEĆENI EPISKOP IGNjATIJE O MOLITVI ISUSOVOJ

1. Sveti oci molitvom u pravom smislu te reči nazivaju molitvu Isusovu, koja se proiznosi ovako: "Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog!"

2. Isprva se treba naučiti na usnu molitvu Isusovu. Podvižnik prelazi sa usne na umnu molitvu Isusovu sam po sebi, onda kada je usna molitva pažljiva.

3. Isusova molitva se obavlja stojeći, a kada ponestane snage sedeći, pa čak i ležeći. Osnovna svojstva te molitve treba da budu: pažnja, zatvaranje uma u reči molitve, potpuno odsustvo žurbe i skrušenost duha.

4. U početku odredi sebi da polako i bez žurbe proiznosiš makar sto molitava Isusovih. Kasnije, ako vidiš da možeš proizvesti i više, dodaj drugu stotinu. Vremenom možeš dalje umnožavati broj molitava. Molitve ne proiznosi žurno, jednu za drugom; posle svake napravi mali predah, tako ćeš momoći umu da se usredsredi. Proiznošenje molitava bez zaustavljanja rasejava um. Diši oprezno, tiho i sporo, jer to čuva od rasejanosti.

5. Kada završiš moljenje Isusovom molitvom,tj. određeni broj molitava, ne prepuštaj se raznim razmišljanjima i maštanjima, koja su uvek pusta, jažna i varljiva, nego vreme do sna provedi nastavljajući u onom pravcu koji si dobio u molitvenom podvigu. Padajući u san, ponavljaj molitvu i zaspi sa njom. Nauči da kad se probudiš iz sna tvoja prva misao, prva reč i delo bude molitva Isusova.

6. Potrudi se da se toliko navikneš na molitvu Isusovu, da ona postane tvoja neprestana molitva.

7. Pitanje: Mogu li sva braća u manastiru da se bave Isusovom molitvom?

Odgovor: Ne samo da mogu, nego i treba to da čine. Prilikom postriženja u monaštvo, kada se novopostriženom daje brojanica, koja se pri tom naziva duhovnim mačem, njemu se zaveštava neprestano, danonoćno moljenje Isusovom molitvom. Sledstveno tome, bavljenje Isusovom molitvom je zavet monaha. Blaženi starac Serafim Sarovski, koji je dostigao veliki napredak u molitvi, stalno je savetovao svim monasima da žive pažljivo i da upražnjavaju molitvu Isusovu. Baćuška Serafim, govoreći o molitvi Isusovoj, dodao je: "Samo spoljna molitva nije dovoljna. Bog gleda na um, zato oni monasi koji ne sjedinjuju spoljnu molitvu sa unutrašnjom (umnom Isusovom), i nisu monasi" (Ep.Ignjatije, Reč o molitvi Isusovoj,str.9-10).

8. Prilikom bavljenja molitvom Isusovom od prelesti u potpunosti i sasvim pouzdano čuva onaj oblik smirenja koji nazivamo plačem. Plač je usrdni osećaj pokajanja, spasonosne tuge zbog grehovnosti i raznolikih i mnogobrojnih ljudskih slabosti. Plač je duh skrušen, srce skrušeno i smerno, koje Bog neće prezreti (Ps.50), tj. neće ga dati u vlast i na oskvrnjenje demonima.

9. Neka naša molitva bude prožeta osećanjem pokajanja, neka se sjedini sa plačem, i prelest nikada neće uticati na nas.

10. Onaj ko se podvizava u bezmolviju, da bi zadobio čistu molitvu treba da putuje duhovnim putem molitve sa velikim trepetom i plačem, uz traženje saveta od iskusnih, svagda plačući zbog svojih grehova. Ako đavo uvidi da podvižnik živi sa suzama, neće se zadržavati pored njega, jer ne trpi smirenje koje dolazi od plača (prep.Grigorije Sinait).

11. Kako stajati na molitvi? Kod upražnjavanja molitve Isusove treba da stojimo pred Bogom u najdubljoj pobožnosti, u najvećem strahu i trepetu, ustremljejući k Njemu svu našu pažnju. Divno je rekao sv.Isak Sirin: "Kada na molitvi staneš pred Boga, u mislima svojim postani kao mrav, kao gmizavac, kao pijavica, kao dete koje još ne ume da govori" (Beseda 49).

12. Ime Gospoda našeg Isusa Hrista Božansko je; sila i dejstvo toga imena - Božanski su; oni su svemogući i spasonosni ... Sveti Varsanufije Veliki kaže da je neprestano prizivanje imena Božijeg lečenje, koje uništava ne samo strasti, nego čak i njihovo dejstvo.

POUKA EPISKOPA IGNjATIJA O MOLITVI ISUSOVOJ ZA POČETNIKE

1 . Sv.Jovan Lestvičnik savetuje da se um zatvori u reči molitve, i koliko god puta da se on udaljuje iz tih reči, opet da se tamo upućuje. Kada um na taj način bude pažljiv, i srce će ga podržati umiljenjem, te će se molitva savršavati zajedno umom i srcem.

2. Reči molitve: "Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog" nikako ne treba izgovarati žurno, nego čak otegnuto, kako bi um imao mogućnosti da se zatvori u reči.

3. Težeći i poučavajući opštežiteljne monahe koji su se bavili manastirskim poslušanjima, podstićući ih na usrdnost i brižljivost u molitvenom podvigu, sv.Lestvičnik govori: "Od monaha koji se bave poslušanjima Bog ne traži molitvu sasvim čistu od opuštanja. Ne očajavaj zato što te ometa rasejanost! Budi dobre volje i postojano prisiljavaj svoj um da se vrati u sebe. Potpuna sloboda od rasejanosti svojstvena je anđelima".

4. Potčinjeni strastima! Molimo se Gospodu postojano, nedostupno, jer su svi bestrasni takvom molitvom prešli iz strasnog stanja u stanje bestrašća (sv.Lestvičnik).

5. Ako postojano budeš vežbao svoj um da se nikuda ne udaljava iz reči molitve, on će i u vreme tvoga obeda da bude uz tebe. Ako mu pak dopustiš da nesmetano bludi, on nikada neće biti sa tobom.

6. Mi, poput dece, pazeći i na kvalitet (nerasejanost) molitve, treba da se molimo što duže. Količina vodi do kvaliteta. Gospod daje čistu molitvu onome ko se moli usrdno, mnogo i postojano, pa makar se molio i sa mukom (Lestv.28).

7. Monasima početnicima potrebno je duže vreme da bi se naučili molitvi. Monah neće brzo da izađe na kraj sa svojim umom - neće ga lako naučiti da prebiva u rečima molitve kao da je zaključan ili zarobljen. Odvlačen strastima, utiscima, uspomenama, brigama, um početnika neprestano kida spasonosne uze, ostavlja tesni put (molitve) i polazi na široki. Uporedo sa slabljenjem strasti smanjuje se traćenje vremena.

8. Nebluđenje (sabranost), dostupno čoveku, daruje se u svoje vreme takvom podvižniku molitve, koji postojanošću i usrdnošću u podvigu dokaže iskrenost svoje želje da zadobije molitvu (Ep.Ignjatije Brjančaninov, Slovo o molitvi Isusovoj).

9. Cveštenomonah Dorotej, naš sunarodnik, veliki nastavnik umnog delanja, savetuje onome ko se obučava u molitvi Isusovoj da je isprva izgovara naglas. On kaže da naglas izgovarana molitva sama po sebi prelazi u umnu. Iz druge molitve (Isusove) izgovarane naglas proističe umna molitva, a iz umne se pojavljuje molitva srca. Molitvu Isusovu ne treba proiznositi glasno, nego tiho, tako da je čuješ samo ti.

10. Kada je uticaj rasejanosti, tuge, ununija i leljosti naročito jak, onda je veoma korisno obavljati Isusovu molitvu naglas: od glasne molitve Isusove duša se malo-pomalo budi iz teškog sna u koji je obično guraju tuga i uninije.

11. Prilikom pojačane navale pomisli i maštanja, telesnih želja i gneva, kada se od njihovog delovanja krv raspali i uzavri, kada srce ostane bez mira i tišine, veoma je korisno naglas savršavati molitvu Isusovu.

12. Onome ko počinje da uči Isusovu molitvu od velike je koristi svakodnevno kelijsko pravilo koje se sastoji iz određenog broja zemnih i pojasnih poklona, već prema snazi.

13. Sa poklonima ne treba žuriti, treba ih izvoditi sa osećanjem pokajanja. Prilikom svakog poklona izgovara se molitva: "Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog!"

14. Pravilo sa poklonima najbolje je obavljati pre spavanja: u to vreme pravilo se može vršiti duže i usredsređenije. No i ujutro, a i preko dana, korisno je, naročito za mlade, da vrše određeni broj poklona, od 12 do 20. Ovim poklonima, sa molitvom Isusovom, podupire se i jača molitveno raspoloženje i raspinjanje tela, i pojačava se usrdnost prema molitvenom podvigu.

15. "Za molitvu - rekao je prep. Meletije Ispovednik - nije potreban učitelj, nego brižljivost, revnost i posebna usrdnost: onda Bog postaje učitelj".

16. (U molitvi) pristupimo (Gospodu) kao izgubljeni, kao oni koji zaista čeznu za spasenjem koje Bog daruje za istinsko pokajanje.

17. Prilikom bavljenja molitvom Isusovom početnici treba da se drže najpobožnije pažnje, um da zatvaraju u reči molitve, kako bi um mogao da se zatvori u njih - dišući tiho ali slobodno.

18. Evo ti (početniče) moj zavet: ne traži mesto srca! Ne traži da ti se detaljno objasni šta znači mesto srca; (kada dođe vreme) zadovoljavajuće objašnjenje dobićeš iz samog opita. Ako je Bogu ugodno da ti pruži to poznanje, On će ti ga, kada bude vreme, pružiti. Brižljivo se bavi isključivo pokajnom molitvom; trudi se da molitvom prineseš pokajanje.

***

1. Ako se monah u manastiru bude ponašao kao stranik, ne uspostavljajući poznanstva unutar ili izvan manastira, ne odlazeći po kelijama bratije i ne primajući bratiju u svoju keliju, ne donoseći u keliju ništa suvišno, ne ispunjavajući svoje želje, trudeći se oko manastirskih poslušanja savesno i sa smirenjem, pribegavajući često ispovedanju grehova, bespogovorno se povinjujući nastojatelju i ostalim manastirskim vlastima, onda će bez sumnje napredovati u molitvi Isusovoj, tj. dobiće dar da se sa pažnjom bavi njome i da uz nju proliva suze pokajanja.

2. Blaženi o.Serafim Sarovski je, poučen sopstvenim opitom, svedočio da je molitva Isusova bič protiv tela i telesnih pohota.

3. Znajući kakvo je eliko blago molitva, đavo se trudi da u vreme nje uznemiri podvižnika grehovnim sujetnim pomislima i maštanjima, kako bi ga odvratio od molitve ili kako bi molitvu učinio besplodnom.

4. Neki starac koji je napredovao u umnoj molitvi, pitao je drugog monaha, koji se također njome bavio: "Ko te je naučio molitvi"? Monah odgovori: "Demoni"! Starac se osmehnu i reče: "Kakvi su samo sablazan saopštio za one koji su neupućeni u stvar! Ipak, reci mi: kako su te to demoni naučili molitvi"? Monah reče: "Vodio sam tešku i dugotrajnu borbu protiv ljutih pomisli, maštanja i osećanja, od kojih nisam imao mira ni danju ni noću. Malaksao sam i strašno usahnuo od težine tog neprirodnog stanja. Pritisnut navalom duhova, pribegao sam molitvi Isusovoj. Borba je dostigla taj stepen da su prikaze na moje oči, u vazduhu, počinjale da mumlaju. Stalno sam imao osećaj kao da mi je grlo stegnuto konopcem. Potom sam, pod uticajem same borbe, počeo da osećam kako molitva dobija snagu i kako se nada obnavlja u mome srcu. Kada je borba napokon sasvim utihnula, iznenada se, sama od sebe, u mom srcu pojavila molitva".

5. Treba da se molimo postojano, strpljivo i uporno. Onome ko se stalno i bez ljenosti moli svojom nesavršenom molitvom, onome ko ne napušta malodušno molitveni podvig onda kada mu se molitva dugo ne daje, Bog će, kada dođe vreme, dati blagodatnu, čistu molitvu.

6. Treba pomenuti i ono smireno mišljenje o sebi koje pravilna Isusova molitva daje onome ko je upražnjava. Blaženi otac Serafim Sarovski je dostigao veličanstven uspeh u njoj. Jednom mu je nastojatelj poslao monaha kome je blagoslovio da živi u pustinji sa njim, s tim da o.Serafim pouči ovog monaha životu u pustinji onoliko koliko je i sam poznavao taj teški oblik monaškog života. Smireni o.Serafim, primivši monaha veoma srdačno, odgovorio je: "Ni ja sam ništa ne znam"! Pri tome, on je monahu ponovio Spasiteljeve reči o smirenju (Mt.11,29), i njihovo objašnjenje koje daje sv.Jovan Lestvičnik (Pouka 25), kroz delovanje molitve Isusove u srcu.

7. Podvig služenja Bogu, podvig molitve, treba da se savršava iz sve duše, postojano i neprestano. Ostavljanje molitvenog podviga ili pravljenje prekida tokom njega krajnje su opasni.

SVETITELj IGNjATIJE BRJANČANINOV, EPISKOP STAVROPOLjSKI

O molitvi

Po mišljenju svetih otaca, molitva je, kao ćerka ispunjavanja evanđelskih zapovesti, ujedno i majka svih dobrodetelji. Molitva rađa dobrodetelji usled sjedinjenja ljudskog duha sa Duhom Gospoda. Dobrodetelji koje rađaju molitvu razlikuju se od dobrodetelji koje rađa molitva: prve su - duševne, a druge - duhovne. Molitva je pre svega ispunjavanje prve i najveće zapovesti - jedne od one dve zapovesti na kojima počivaju Zakon, Proroci i Evanđelje. Čovek ne može da se svim mislima, svom snagom, svim bićem svojim ustremi ka Bogu drugačije, nego pomoću molitve, kada ona podigne iz mrtvih i oživi dušu silom blagodati. Molitva je ogledalo monaškog napredovanja. Razmatrajući svoju molitvu monah doznaje da li je dostigao spasenje, ili se još uvek pati u ustalasanom moru strasti, izvan sveštenog pristaništa. U takvom poznanju on za rukovoditelja ima bogonadahnutog Davida koji je, molitveno se obraćajući Bogu, rekao: Po tome poznah da sam Ti mio, jer se neće uzradovati neprijatelj moj nada mnom. Mene si radi nezlobivosti sačuvao, i utvrdio si me pred licem Tvojim doveka (Ps.40,12-13). Ovo znači: shvatio sam, Gospode, da si me pomilovao i usvojio Sebi, po tome što sam, silom moje molitve, postojano pobedonosno odbacivao sve đavolje pomisli, maštanja i osećanja. Ova milost Božija prema čoveku javlja se onda kada čovek oseti milost prema svim svojim bližnjima i kada oprosti svima koji su mu nepšto skrivili.

Molitva treba da bude glavni podvig monaha. U njoj treba da se usredsrede i sjedine svi njegovi podvizi; posredstvom nje monah se sasvim priljubljuje uz Gospoda, sjedinjuje se u jedan duh sa Gospodom. Od samog stupanja u manastir treba da se naučimo na pravilnu molitvu, da bi smo napredovali u njoj i da bi smo posredstvom nje ustrojili svoje spasenje.

Pravilnoj molitvi i našem napredovanju u njoj suprotstavljaju se naša povređena priroda i pali anđeli koji se trude da nas zadrže u potčinjenosti sebi, u padu i odbačenosti od Boga, što je zajedničko ljudima i palim anđelima.

O pripremanju za molitvu

Zbog velikog značaja molitve za nju se treba pripremiti. Pre no što se pomoliš, pripremi se, i ne budi kao čovek koji iskušava Gospoda (Sir.18,23). "Mi koji želimo da se predstavimo Caru i Bogu, i da razgovaramo s Njim - kaže sveti Jovan Lestvičnik - ne smemo krenuti na put nepripremljeni, da On, ugledavši nas izdaleka bez propisanog oružja i dvorske odore, ne naredi Svojim slugama i pomoćnicima da nas vežu i bace daleko od lica Njegova, a molbe naše da pocepaju i bace nam natrag u lice" (Pouka 28).

Prva priprema sastoji se u odbacivanju zlopamćenja i osuđivanja bližnjih. Tu pripremu je zapovedio Sam Gospod. I kad ctojaše na molitvi, praštajte ako šta imate protiv koga; da i Otac vam koji je na nebesima oprosti vama sagrešenja vaša. Ako li pak vi ne opraštate, ni Otac vam koji je na nebesima neće oprostiti vama sagrešenja vaša (Mk.11,25-26). Kao dalja priprema služi odbacivanje briga, silom vere u Boga, silom pokornosti i predanosti volji Božijij, kao i svest o sopstvenoj grehovnosti, te skrušenost i smirenje duha koji odatle proističu.

Skrušenost duha je jedina žrtva koju Bog prima od pale ljudske prirode. Da si hteo žrtve, prineo bih Ti - govori Bogu Prorok u ime svakog palog čoveka koji ostaje u svome padu; ali Ti ne samo da ne mariš za bilo koju posebnu žrtvu, telesnu ili duhovnu, nego ni za žrtvu paljenicu. Žrtva je Bogu duh skrušen, srce skrušeno i smireno Bog neće prezreti (Ps.50,18-19). Sveti Isak Sirin ponavlja sledeću izreku drugog svetog Oca: "Ako neko ne priznaje da je grešnik, njegova molitva nije ugodna Gospodu" (Beseda 55). Na molitvi stoj pred nevidljivim Bogom kao da ga vidiš, sa uverenjem da On vidi tebe i da te pažljivo posmatra; stoj pred nevidljivim Bogom onako kako pred strašnim i nepristrasnim sudijom stoji utamničeni zločinac, okrivljen za bezbrojna zlodela i osuđen na kaznu. Tačno: ti stojiš pred suverenim Gospodarom i Sudijom tvojim; stojiš pred takvim Sudijom, pred Kojim se neće opravdati niko živ (Ps.142,2), Koji je uvek pravedan u sudu Svome, Koji ne sudi samo onda, kada, po neiskazanom čovekoljublju Svome, oprostivši čoveku sagrešenja njegova, ne ide na sud sa slugom Svojim (Ps.142,2). Osetivši strah Božiji, osetivši usled dejstva straha Božijeg tokom molitve prisustvo Boga, bez vida, duhovno, videćeš Nevidljivog, spoznaćeš da je molitva stajanje na strašnom sudu Božjem (Lestv.28). Na molitvi stoj pognute glave, očiju oborenih ka zemlji, na obe noge, pravo i nepomično; molitvu pospešuj plačem srca, uzdasima iz dubine duše, obilnim suzama. Spoljno pobožno stajanje na molitvi veoma je potrebno i veoma korisno za svakoga ko se podvizava podvigom molitve, a naročito za početnika, kod koga se položaj duše najviše prilagođava položaju tela. Apostol zapoveda blagodarenje na molitvi: U molitvi budite istrajni - kaže on - bdite u njoj sa zahvaljivanjem (Kol.4,2). Apostol svedoči da je blagodarenje zapoveđeno od Samog Boga: Molite se bez prestanka. Na svemu zahvaljujte; jer ovo je volja Božija za vas u Hristu Isusu (1.Sol.5,17-18). Šta znači blagodarenje? To je slavoslovlje Boga zbog bezbrojnih dobročinstava Njegovih koja su izlivena na čitav ljudski rod i na svakog čoveka. Takvim blagodarenjem u dušu se uvodi divno spokojstvo, uvodi se radost, bez obzira na to što sa svih strana okružuju patnje, uvodi se živa vera, usled koje čovek odbacuje od sebe sve brige, zaboravlja na strah od ljudi i od demona i svecelo se predaje volji Božijoj. Takvo raspoloženje duše jeste najbolja priprema za molitvu.

Kako, dakle, primiste Hrista Isusa Gospoda - kaže Apostol - tako u Njemu i živite, ukorenjeni i nazidani u Njemu, i utvrđeni u veri kao što ste naučeni, izobilujući u njoj sa zahvalnošću, tj. stičući putem blagodarenja obilje vere. Radujte se svagda u Gospodu, i opet velim: radujte se!

Gospod je blizu. Ne brinite se ni za što, nego u svemu molitvom i moljenjem sa zahvalnošću kazujte Bogu želje vaše (Fil.4,4-6). Važnost umnog podviga - blagodarenja, naročito podrobno je izložena u "Duhovnom rukovođenju" prepodobnih otaca Varsanufija Velikog i Jovana Proroka.

O pažnji prilikom molitve

Molitva zahteva neprestano prisustvo i podršku pažnje. Uz pažnju, molitva predstavlja neotuđiv posed onoga ko se moli; kada pažnje nema, molitva je strana onome ko se moli. Uz pažnju ona donosi obilan plod; bez pažnje donosi trnje i korov. Plod molitve sastoji se iz prosvećenja uma i umiljenja srca, iz oživljavanja duše životom Duha; trnje i korov - to je obamrlost duše, to je farisejska umišljenost koja proklijava iz razgnevljenosti srca, koja se zadovoljava i hvali količinom molitava i vremenom koje se na molitvi provodi. Pažnja, koja u potpunosti čuva molitvu od rasejanosti ili od uzgrednih pomisli i maštanja, predstavlja dar blagodati Božije.

Najiskreniju želju da se dobije blagodatni i za dušu spasonosni dar pažnje, dokazujemo prisiljavanjem sebe na pažnju prilikom svake naše moliitve.

Opitna pažnja - tako ćemo nazvati našu sopstvenu pažnju, još neosenjenu blagodaću - sastoji se u tome da se, po savetu sv.Jovana Lestvičnika, um zatvori u reči molitve. Ako um zbog svoga neiskustva u molitvenom podvigu izađe iz zatvorenosti u te reči, treba ga opet uvesti u njih. Umu su u njegovom palom stanju svojstvene nepostojanosti i sklonosti ka tome da bludni na sve strane. No, Bog može da mu daruje nepokolebivost i kada dođe vreme zaista je daruje za istrajnost i trpljenje u podvigu. Sasvim sporo proiznošenje reči molitve veoma pogoduje čuvanju pažnje za vreme molitve. Reči molitve proiznosi bez žurbe, kako bi um mogao lakše da sačuva svoju zatvorenost u njih. Kada se moliš nasamo reči izgovaraj naglas: to pogoduje čuvanju pažnje. Pažljivoj molitvi naročito lako miže i treba da se uči prilikom obavljanja kelijskog pravila. Ljubljeni brate! U početku, kada se budeš učio savršavanju monaškog kelijskog zanimanja, a naročito kelijskog molitvenog pravila, ne odbacuj jaram usamljenosti i samoprinuđivanja. Na vreme se naoružaj svesilnim oružjem - molitvom; blagovremeno nauči da ga koristiš. Molitva je svemoguća zbog svemogućeg Boga Koji u njoj deluje. Ona je - mač Duha, koji je reč Božija (Ef.6,17). Po svome kvalitetu molitva je prebivanje čoveka uz Boga i sjedinjenje čoveka sa Bogom; po svome dejstvu ona je - pomirenje čoveka sa Bogom, mati i ćerka suza, most po kome se prelazi kroz iskušenja, zid koji štiti od patnji, odolevanje nasrtajima, beskrajno delanje, istočnik dobrodetelji, uzročnik duhovnih darova, duhovno napredovanje, hrana za dušu, ozarenje uma, odsecanje očajanja, potvrda nade, oslobođenje od tuge, bogatstvo monaha (Lestv.28). Isprva se treba prisiljavati na molitvu; uskoro, ona će početi da ti pruža utehu; tom utehom prisila će biti olakšana, dobićeš podsticaj. Tokom čitavog života potrebno je prisiljavati se na molitvu; retki su oni podvižnici koji su se usled najobičnije blagodatne utehe izbavili od potrebe da se prisiljavaju: molitva deluje ubitačno na našeg starog čoveka - dok god živi u nama, on joj se suprotstavlja, da ne bi okusio smrt. Pali duhovi, znajući silu molitve i njeno blagotvorno dejstvo, svojski se trude da odvoje podvižnika od nje, nagovarajući ga da vreme namenjeno za molitvu upotrebi za druge stvari; ili se pak trude da je unište i uprljaju sujetnom i grehovnom rasejanošću, donoseći u vreme obavljanja molitve bezbrojne svakodnevne i grešne pomisli i maštanja.

O kelijskom pravilu

Kelijsko pravilo se sastoji iz određenog broja poklona, određenog broja molitava i psalama, i upražnjavanja molitve Isusove. Ono se svakome određuje prema solama njegove duše i tela. Pošto su ove sile kod ljudi beskrajno različite, i pravilo se podvižnicima daje u najrazličitijim oblicima. Prema opštem ustavu molitveno pravilo daje se tako da ne nadilazi snagu podvižnika, da ga ne iscrpljuje, da ne ugrožava njegovo zdravlje i tako ga primorava da odbaci svako pravilo. Do ostavljanja molitvenog pravila obično dolazi usled pravila koje je uzeto ili propisano preko sila. Naprotiv, umereno, razumno određeno pravilo ostaje nasleđe monaha za čitav njegov život, prirodno se razvijajući i umnožavajući tokom života, dobijajući i spoljne i unutarnje karakteristike shodno napredovanju. Od snažnog i zdravog tela pri savršavanju molitvenog pravila zahteva se veći broj poklona i više molitava, a od slabog tela - manje. Ljudska tela se međusobno toliko razlikuju kada je snaga u pitanju, da se jedna više umaraju od tridesetak zemnih poklona nego druga od tri stotine.

O poklonima

Pokloni se dele na zemne i pojasne; određuju se obično za večernje pravilo, pre odlaska na počinak. Najbolje je da se za poklone uzme vreme pre čitanja večernjih molitava, to jest da pravilo počne poklonima. Od poklona telo se donekle umori i ugreje, a srce dospe u stanje skrušenosti; u takvom stanju podvižnik će se moliti usrdnije, toplije i pažljivije. Molitve će imati sasvim drugi ukus kada budu čitane posle poklona. Poklone treba činiti bez ikakve žurbe, tako da ovaj telesni pokret bude prožet plačem srca i molitvenim vapajem uma. Kada želiš da počneš sa preklanjanjem kolena, telo stavi u najpobožniji položaj, onakav kakav treba da ima sluga i stvorenje Božije u prisustvu Gospoda Boga svoga. Potom saberi um da misli ne lutaju, i sasvim polako, tako da samo ti čuješ, zatvori um u reči i iz skrušenog i smirenog srca proiznesi molitvu: "Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog". Kada proizneseš molitvu načini polako zemni poklon, s pobožnošću i strahom Božijim, smireno, kao grešnik koji se kaje i moli za oproštaj grehova - kao da si pred nogama Samog Gospoda Isusa Hrista. U svojoj uobrazilji ne predstavljaj lik ili sliku Gospoda, nego veruj da je On prisutan; budi ubeđen u to da te On posmatra, da posmatra tvoj um i srce, i da je nagrada Njegova u rukama Njegovim: prvo predstavlja nedopustivo maštanje koje vodi u pogubnu samoobmanu, dok ubeđenost u prisustvo svudaprisutnog Boga predstavlja verovanje u svesvetu istinu (Sveti Oci kažu:"Nikad ne primaj ako vidiš nešto čulno ili duhovno, izvan tebe ili unutra: bilo da je to slika Hrista, ili Anđela, ili nekog svetitelja, ili predstava svetlosti u umu. Nemoj da poveruješ niti da se vezuješ za tako nešto. Neprestano čuvaj svoj um od slika, od zatvorenosti nečim putem uobrazilje, od oblika, pazeći jedino na reči molitve"- Dobrotoljublje,t.2. Kalist i Ignjatije Ksantopul o bezmolviju i molitvi, gl.75). Kada načiniš zemne poklone opet dovedi telo u stanje pobožnosti i mirovanja, pa opet polako proiznesi gore pomenutu molitvu. Kada je proizneseš opet se pokloni na opisani način. Nemoj da brineš zbog broja poklona: svu pažnju usmeri na kvalitet molitve koju uz preklanjanje kolena savršavaš. Da i ne pominjemo uticaj na duh, na samo telo mnogo će jače da deluje mali broj poklona učinjenih na gore opisani način, nego velik broj poklona izvršenih na brzinu, nepažljivo, radi brojanja. Opit će to brzo da pokaže. Kada se umoriš od preklanjanja kolena pređi na pojasne poklone. Mera pojasnog poklona određuje se tako da kada ga obavljaš - opuštena ruka dotiče zemlju ili pod. Kada podvižnik prilikom obavljanja poklona uzme sebi za nepromenjivu obavezu obilno duhovno delanje, koje se sastoji iz pažnje, sabranosti, pobožnosti i odlučnosti da se prinese pokajanje Bogu, za kratko će vreme videti koju količinu poklona može da podnese njegov telesni sastav. Kada od tog broja poklona odbije nekoliko na svoju slabost i snishođenje sebi, od onoga što ostane može da ustanovi svakodnevno pravilo, da za to pravilo izmoli blagoslov duhovnika, nastojatelja ili nekog monaha u koga ima poverenje i sa kojim se savetuje, i onda može svakodnevno da ga obavlja. Zbog duhovne koristi naše ljubljene braće nećemo da prećutimo ni sledeće: pokloni koji se savršavaju radi broja i koji nisu praćeni pravilnim umnim delanjem i delanjem srca donose više štete nego koristi.

Podvižnik koji ih izvrši počinje da se raduje. "Eto - kaže on sam sebi poput pomenutog fariseja iz Evanđelja - Bog me je i danas udostojio da obavim (na primer) trista poklona! Slava Bogu! Je li to lako? U današnje vreme trista poklona! Ko danas još ima takvo pravilo?" i tako dalje. Treba se podsetiti da pokloni zagrevaju krv, a ugrejana krv neobično pogoduje pokretanju misaone delatnosti; kada dospe u takvo raspoloženje nesrećni podvižnik jedino zato što ne zna šta je iskusno duhovno delanje prepušta se za dušu štetnoj delatnosti uma, predaje se sujetnim pomislima i maštanjima koja se oslanjaju na njegov podvig putem koga

on misli da će napredovati; podvižnik se naslađuje tim pomislima i maštanjima, ne može dovoljno da ih se nasiti, prihvata ih i zasađuje u sebi pogubnu strast umišljenosti. Unutrašnjost uskoro počinje da se pokazuje kroz tajno osuđivanje bližnjih i javnu sklonost ka njihovom poučavanju. Očigledno je da takvo raspoloženje predstavlja znak gordosti i samoobmanjivanja: kada monah ne bi smatrao da je iznad svoga bližnjeg on se nikako ne bi usudio da ga poučava. Takav je plod svakog telesnog podviga ako on nije prožet težnjom ka pokajanju, ako za cilj nema pokajanje kao takvo i ako se vrednost daje podvigu samom po sebi. Istinski napredak kod monaha sastoji se u tome da on shvati da je grešniji od drugih ljudi "Brat je rekao prepodobnom Sisoju Velikom: vidim da se moja misao stalno nalazi uz Boga. Prepodobni je odgovorio: to što se tvoja misao stalno nalazi uz Boga nije veliko; veliko je kada monah uvidi da se nalazi ispod Svakog stvorenja" (Alfavitni Paterik). Na taj su način razmišljale istinske sluge Božije, istinski monasi: takav način razmišljanja razvio se kod njih kao posledica pravilnog duhovnog delanja. Kod pravilnog duhovnog delanja i telesni podvig je od ogromnog značaja, jer predstavlja telesni izraz pokajanja i smirenja.

Pogledaj smirenje moje i trud moj i oprosti mi sve grehe moje (Ps.24,18) - molitveno vapije Bogu sveti David, koji je u svom blagočestivom podvigu sjedinio telesni napor sa dubokim pokajanjem i dubokom smirenomudrenošću.

O molitvi Isusovoj

Sveti Oci su molitvom zapravo nazivali molitvu Isusovu koja se proiznosi ovako: "Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog". Sveti Jovan Lestvičnik, govoreći o onima koji život provode u molitvenom tihovanju, kaže da "jedni od njih pevaju i veći deo svoga vremena provode tako (pevajući), dok drugi istrajavaju u molitvi" (Lestv.27). Pod pevanjem ovde se podrazumeva molitveno čitanje psalama (tada još nije bilo drugih molitava koje se danas upotrebljavaju), a pod molitvom se podrazumeva - molitva Isusova. Takvo značenje imaju i sledeće reči istog svetitelja: "Veći deo noći posveti molitvi, a manji pojanju psalma" (Lestv.27). Ovako značenje reči molitva i pevanje psalama u delu svetog Jovana Lestvičnika objašnjavaju kasniji veliki podvižnici i učitelji monaštva, prepodobni Simeon Novi Bogoslov i Grigorije Sinait.

Molitva Isusova ima dva vida: usnu i umnu. Podvižnik sam po sebi prelazi sa usne na umnu molitvu onda kada je molitva - pažljiva. Isprva se treba naučiti usnoj molitvi Isusovoj. Molitva Isusova se obavlja stojeći, a kada ponestane snage sedeći pa čak i ležeći. Najbitnije osobine te molitve jesu: pažnja, zatvaranje uma u reči molitve, proiznošenje molitve bez ikakve žurbe i skrušenje duha. Iako su ovi uslovi neophodni za svaku molitvu, lakše ih je ispuniti i više se zahtevaju prilikom savršavanja molitve Isusove. Prilikom pojanja psalama različite misli u koje je odevena molitva nevoljno privlače pažnju uma i na izvestan način ga rasejavaju. Ali kod molitve Isusove um se usredsređuje na jednu misao: na misao o Isusovom pomilovanju grešnika. Spolja gledano ovo delanje je sasvim skromno, ali opit pokazuje da je ono najplodnije od svih duševnih delanja. Silu i ugled daje mu svesilno i svesveto ime Gospoda Isusa Hrista. Prorok je, prorokujući o Bogočoveku, najavio: Svaki koji prizove Ime Gospodnje biće spasen (Joil 2,32). Proročke reči ponavlja apostol Pavle (Rim. 10,13) - jer ako ispovedaš ustima svojim da je Isus Gospod, i veruješ u srcu svome da ga Bog podiže iz mrtvih, bićeš spasen (Rim. 10,9). Sveti apostol Petar je, po isceljenju hromoga od rođenja, pred judejskim Sinedrionom zasvedočio sledeće: Knezovi narodni i starešine Izrailjeve! Ako nas (svete apostole Petra i Pavla) danas ispitujete zbog dobročinstva bolesnom čoveku, kako on ozdravi, neka je na znanje svima vama, i svemu narodu Izrailjevu, da u ime Isusa Hrista Nazarećanina, kojega vi raspeste, kojega Bog podiže iz mrtvih, njime stoji ovaj pred vama zdrav. Jer nema drugoga Imena pod nebom danoga ljudima kojim bi smo se mogli spasiti (Dap. 4,8-10,12). Korišćenje svesvetog Božanskog imena Isus u molitvi i moljenje u ovom imenu ustanovio je Sam Gospod naš Isus Hristos. U ovo je moguće uveriti se iz one najuzvišenije i najdublje besede koja se nalazi u Evanđelju od Jovana (Jn. 13,31 14,15, 16) i koju je Gospod vodio sa svetim Apostolima posle Tajne Večere, u onaj znameniti čas koji prethodi dobrovoljnom izlasku Gospoda na mesto izdaje i stradanja, spasonosnih za ljudski rod. Učenje koje je Gospod tada izložio nosi obeležja zaključnog, predsmrtnog zaveštanja, u kome je On sabrao i pred Svojim učenicima, a kroz njih i pred čitavim rodom hrišćanskim, izložio one za dušu najspasonosnije, ključne zapovesti, pouzdane i nepogrešive zaloge večnog života. Između ostalih dokaza i duhovnih darova dato je i potvrđeno dopuštanje i zapovesti za moljenje imenom Isusovim. I što god zaištete (od Oca) u ime Moje - rekao je Gospod učenicima Svojim - to ću učiniti, da se proslavi Otac i Sin. I ako išta zaištete u ime Moje, Ja ću učiniti (Jn. 14,13-14). Zaista, zaista vam kažem da što god zaištete od Oca u ime Moje, daće vam. Do sada ne iskate ništa u ime Moje; ištite i dobićete, da radost vaša bude ispunjena (Jn. 16,23-24). Šta je to što je u stanju da ispuni radošću onoga ko prima i što će biti darovano onima koji se mole imenom Gospoda Isusa? Biće darovani - odgovaram rečima Gospodnjim -

Duh Sveti, koga će Otac poslati u ime Moje (Jn. 14,26). Ovo opitno priznanje pripada svetim Ocima i predstavlja njihovo predanje.

O bavljenju Isusovom molitvom

Ako živiš u obitelji u kojoj se večernje pravilo sa poklonima obavlja u crkvi, onda kada dođeš u keliju odmah se prihvati molitve Isusove. Ako pak živiš u obitelji u kojoj se večernje pravilo obavlja u crkvi ali bez poklona, onda kada dođeš u keliju najpre obavi pravilo sa poklonima, a potom se prihvati molitve Isusove. Ako pripadaš takvoj obitelji u kojoj nema zajedničkog večernjeg pravila nego je svakome prepušteno da ga obavlja u svojoj keliji, onda najpre savrši pravilo sa poklonima, potom se prihvati molitvoslovlja ili pojanja psalama i na posletku molitve Isusove. U početku sebi odredi da proiznosiš sto molitava Isusovih sa pažnjom i bez žurbe. Posle toga, ako vidiš da možeš da proizneseš više, dodaj drugu stotinu. Tokom vremena po potrebi možeš još umnožavati broj molitava koje proiznosiš. Za polako i pažljivo izgovaranje sto molitava potrebno je oko pola sata. Nekim podvižnicima potrebno je i više vremena. Molitve ne izgovaraj brzo, jednu odmah za drugom. Posle svake molitve napravi kratak predah i tako pomozi umu da se usredsredi.

Proiznošenje molitve bez zaustavljanja rasejava um. Diši pažljivo - tiho i sporo: taj mehanizam čuva od rasejanosti. Kada završiš moljenje molitvom Isusovom ne prepuštaj se razmišljanjima i maštanjima koja su uvek pusta, lažna i varljiva, nego vreme do sna provedi nastavljajući u pravcu koji si uzeo molitvenim podvigom - tonući u san ponavljaj molitvu i zaspi sa njom. Navikni se na to da kada se probudiš tvoja prva misao, prva reč i delo bude molitva Isusova. Kada je proizneseš nekoliko puta ustani iz postelje i požuri na jutrenje. Za vreme jutrenja, kada je moguće, bavi se molitvom Isusovom. Ako budeš imao nešto slobodnog vremena između jutrenja i Liturgije - bavi se molitvom Isusovom. Isto tako postupaj i posle obeda. Oci savetuju da se posle obeda bavimo sećanjem na smrt (Sedma beseda Nila Sorskog). Ovo je sasvim ispravno, no živa molitva Isusova nerazdvojna je od živog sećanja na smrt; živo sećanje na smrt povezano je sa živom molitvom Gospodu Isusu, Koji je smrću uništio smrt i Svojim privremenim potčinjavanjem smrti darovao ljudima život večni. Za vreme crkvenih službi korisno je baviti se molitvom Isusovom: zaustavljajući rasejavanje uma, ona mu omogućava da pazi na crkveno pojanje i čitanje. Postaraj se da se toliko navikneš na molitvu Isusovu, da ona postane tvoja neprestana molitva, za šta je veoma pogodna zbog svoje kratkoće, a za šta nisu pogodne druge molitve. Oci su rekli: "Monah, bez obzira da li uzima hranu i piće, boravi u keliji, nalazi se u poslušanju (radeći u manastiru), putuje, ili radi bilo šta drugo, neprestano treba da doziva: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog".

O neprestanoj molitvi

Neprestanu molitvu zapovedio je Sam Bog. Spasitelj sveta je rekao: Ištite, i daće vam se; tražite, i naći ćete; kucajte, i otvoriće vam se (Mt. 7,7). Zar Bog neće odbraniti izabranike Svoje koji mu vapiju dan i noć, i zar će oklevati? Kažem vam da će ih ubrzo odbraniti (Lk. 18,7-8).

Ponavljajući Gospodnje učenje Apostol veli: Molite se bez prestanka (1.Sol. 5,17). Hoću, dakle, da se muževi mole na svakom mestu, podižući svete ruke bez gneva i dvoumljenja (1.Tim. 2,8). Pod muževima Apostol podrazumeva hrišćane koji su dostigli hrišćansko savršenstvo. Samo je savršenim hrišćanima svojstveno da se mole bez gneva i dvoumljenja, tj. U dubokom miru, u najčistijoj ljubavi prema bližnjem, bez i najmanjeg zlopamćenja prema bližnjem i njegovog osuđivanja, bez odvlačenja pažnje na sporednje pomisli i maštanja (bez dvoumljenja). Takvi mogu na svakom mestu i u svako vreme da prinose molitvu Bogu, podižući i uznoseći ka Njemu svoje svete ruke: um i srce, očišćene od strasti i osvećene Duhom. Očigledno da neprestanu molitvu ne može imati monah početnik; na, da bi kada dođe vreme postao sposoban za neprestanu molitvu, on treba da se navikne na čestu molitvu. Česta molitva će u svoje vreme, sama po sebi, preći u neprestanu molitvu. Pošto je kod neprestane molitve od svih najpodesnija molitva Isusova, početnik treba da se okreće toj molitvi što je češće moguće. Ako ti je iskrslo i najkraće slobodno vreme, ne traći ga u prazno! Ne traći ga na nekakvo beskorisno i isprazno maštanje, ili na bilo kakav sujetan, beznačajan posao! Upotrebi ga za bavljenje molitvom Isusovom. Ako se dogodi, po nemoći, ili, tačnije, zbog svojstva pale prirode, da te povuku varljiva maštanja i pomisli - ne očajavaj, nemoj da kloneš. Pokajavši se pred Bogom u svojoj lakomislenosti i spoznavši pred Njim svoju palu prirodu i svoju strast, pokloni se u mislima pred Njegovom milošću, i preuzmi mere predostrožnosti protiv varljivog maštanja i varljivih pomisli. Ko se ne navikne na čestu molitvu, taj nikad neće zadobiti ni neprestanu. Neprestana molitva je dar Božiji, koji Bog daruje rabu i služitelju Svome čiju je vernost ispitao. "Nemoguće je drugačije se približiti Bogu nego neprestanom molitvom" (Sv.Isak Sirin, Beseda LXIX). Neprestana molitva jeste znak milosti Božije prema čoveku, to jest znak da su se sve sile duše ustremile ka Bogu. Pomiluj me Gospode jer Tebe dozivam sav dan. Obraduj dušu sluge Tvoga, jer ka Tebi podižem dušu svoju (Ps.85,3-4).

O usnoj, umnoj i srčanoj molitvi Isusovoj

Onaj ko želi da se nepogrešivo bavi molitvom Isusovom treba da sebe i svoje bavljenje njome proverava često čitajući sledeća otačka dela:

1. Besede o trezvenosti od Ishija prezvitera Jerusalimskog,

2. Glave o trezvenosti od prepodobnog Filoteja Sinajskog,

3. Besede od svetog Teolipta, mitropolita Filadelfijskog (sva tri pomenuta dela nalaze se u drugom tomu Dobrotoljublja),

4. Dela svetih Simeona Novog Bogoslova i Grigorija Sinaita koja se nalaze u prvom tomu Dobrotoljublja,

5. Besede Nikifora Monaha i dela svetih Kalista i Ignjatija Ksantopula koja se nalaze u drugom tomu Dobrotoljublja,

6. Pouke Nila Sorskog,

7. Cvetnik sveštenomonaha Doroteja i druga.

Čitalac će u Dobrotoljublju, u Slovu svetog Simeona Novog Bogoslova o tri načina molitve, kod Nikifora Monaha, i u delima Ksantopula naći pouku o opitnom uvođenju uma u srce uz pomoć prirodnog disanja, ili drugačije, o mehanizmu koji pogoduje zadobijanju umne molitve. Ovo učenje otaca mnogim čitaocima je zadavalo ili zadaje teškoće, iako tu nema ničeg teškog.

Savetujemo ljubljenoj braći da ne pokušaju da otkriju taj mehanizam u sebi ako im se on sam ne otkrije. Mnogi koji su želeli da ga opitno otkriju povredili su svoja pluća i ništa nisu postigli. Suština stvari je u tome da se um u molitvi sjedini sa srcem, a ovo savršava blagodat Božija u svoje vreme, koje određuje Bog. Pomenuti mehanizam u potpunosti se zamenjuje sporim proiznošenjem molitve, kratkim predahom posle svake molitve, tihim i laganim disanjem, zatvaranjem uma u reči molitve. Pomoću ovoga lako možemo da dostignemo određeni stepen pažnje. Srce vrlo brzo počne da oseća pažnju uma. Podrška srca umu malo-pomalo počinje da prelazi u sjedinjenje uma sa srcem, i mehanizam koji su pokazali Oci pojavljuje se sam po sebi. Sva mehanička sredstva koja imaju materijalni karakter Oci su pokazali samo kao pomoć za lakše i brže dostizanje pažnje prilikom molitve, a ne kao nešto suštinsko. Suštinsko, neophodno svojstvo molitve jeste pažnja. Bez pažnje nema molitve. Istinska blagodatna pažnja pojavljuje se od umrtvljenja srca za svet. Pomoćno sredstvo uvek ostaje pomoćno sredstvo. Isti oni sveti Oci koji savetuju da se um uvodi u srce zajedno sa

disanjem, kažu da um koji stekne naviku da se sjedinjuje sa srcem ili, tačnije, kada stekne ovo sjedinjenje kao dar i delo blagodati, za takvo sjedinjenje nije mu više potrebna pomoć mehanizma, nego se jednostavno, sam po sebi, svojim sopstvenim kretanjem sjedinjuje sa srcem. Ovo i treba da bude tako. Do razjedinjenosti uma i srca, do njihove međusobne suprotstavljenosti, došlo je usled našeg pada u greh: prirodno je da Božanska blagodat, kada pruži svoj prst kako bi iscelila čoveka koji je u svome padu smrvljen i razdrobljen na delove, ponovo sjedinjuje njegove razdvojene delove, sjedinjujući ponovo um ne samo sa srcem i dušom, nego i sa telom, i dajući im jedno ispravno stremljenje ka Bogu. Zajedno sa sjedinjenjem uma i srca podvižnik dobija silu da se suprotstavi svim strasnim pomislima i sujetnim osećanjima. Može li ovo da bude posledica nekakvog mehanizma? Ne! To je posledica blagodati, to je - plod Duha Svetoga. Koji je osenio nevidljivi podvig podvižnika Hristovog, i koji je nashvatljiv kako za plotske tako i za duhovne ljude.

Čitajući kod Otaca o mestu srca koje um pronalazi molitvom, treba shvatiti slovesnu silu srca koju je Tvorac smestio u gornji deo srca, silu kojom se ljudsko srce razlikuje od srca životinja, koje imaju silu volje ili želje, i silu upornosti ili pomame, isto kao i ljudi. Sila slovesnosti ogleda se u savesti ili svesti našeg duha, bez učešća razuma, u strahu Božijem, u duhovnoj ljubavi prema Bogu i bližnjem, u osećaju pokajanja, smirenja, krotosti, u duhovnoj skrušenosti ili dubokoj žalosti zbog grehova, kao i u drugim osećanjima koja su životinjama strana. Um, kao sila duše, iako duhovna, za mesto svoga prebivanja ima veliki mozak: tako i sila slovesnosti, ili duh čovekov, iako duhovna sila, za mesto svoga prebivanja ima gornji deo srca, koji se nalazi u levoj strani grudi. Sjedinjenje uma sa srcem jeste sjedinjenje duhovnih pomisli uma sa duhovnim osećanjima srca. Pošto je čovek pao, pošto su se njegova osećanja i njegove pomisli izmenile i od duhovnih postale telesne i duševne, posredstvom evanđelskih zapovesti um i duh treba uzvesti ka duhovnim pomislima i osećanjima. Kada se um i duh iscele oni će se sjediniti u Gospodu. U svoje vreme u delu srca u kome se nalazi sila slovesnosti ili duh obrazovaće se divni, nerukotvoreni, duhovni hram Božiji, Svetinja nad Svetinjama: onamo se spušta um, hirotonisan od strane Duha Svetoga za sveštenika i arhijereja, radi poklonjenja Bogu u Duhu i Istini. Tada hrišćanin blaženim opitom spoznaje ono što je rečeno u Svetom Pismu: Vi ste hram Boga života, kao što reče Bog: Useliću se u njih, i živeću u njima, i biću im Bog, i oni će biti moj narod (2. Kor. 6,16). Ispod sile slovesnosti, u sredini srca, nalazi se sila revnosti; ispod nje, u nižem delu srca, nalazi se sila želje ili volje. U životinjama ove dve sile dejstvuju veoma grubo, jer tu uopšte nisu povezane slovesnošću. U ljudima pak one deluju shodno tome koliko je i kako razvijen njihov duh. One mogu da deluju pravilno i da budu u potpunosti potčinjene duhu ili sili slovesnosti samo kod istinskog hrišćanina, koji je savladao ne samo otvoreno grehove već i sve prirodne pomisli i osećanja pred razumom Hristovim - Evanđeljem. Um i srce ne mogu da se sjedine drugačije nego posredstvom Duha i Istine. To znači: um i srce ne mogu da se sjedine ako se pala priroda u potpunosti ne odbaci, ako se u potpunosti ne prepuste rukovođenju Evanđelja, ako zbog postojanog i strogog pridržavanja evanđelskih zapovesti ne privuku sebi blagodat Svetog Duha, ako se ne iscele i ne ožive od dodira sa njom, od osenjenošću njome. Prepodobnog Pimena Velikog pitali su šta znače reči Svetog Pisma: U zajednici sam sa svima koji se Tebe boje i koji čuvaju zapovesti Tvoje (Ps. 118,63)? Prepodobni je odgovorio: "To o sebi govori Duh Sveti". Ne samo svako grehovno osećanje i svaka grehovna misao, nego i sve prirodne pomisli i osećanja, koliko god da su fina i zamaskirana umišljenom pravednošću, razaraju sjedinjenost uma i srca, i stavljaju ih u suprotstavljen položaj. Kada se skrene sa duhovnog usmerenja koje nam je pružilo Evanđelje, svaka pomoć i mehanizam predstavlja sujetu: srce i um se nikad neće sjediniti.

Vršenje zapovesti, koje prethodi sjedinjenju uma sa srcem, razlikuje se od vršenja zapovesti koje sledi nakon sjedinjenja. Do sjedinjenja podvižnik izvršava zapovesti uz najveći napor, sileći i prisiljavajući svoju palu prirodu: nakon sjedinjenja duhovna sila koja sjedinjuje um sa srcem, sama vodi ka vršenju zapovesti i čini to vršenje ugodnim, lakim prijatnim.

Putem zapovesti Tvojih sam trčao, kada si raširio srce moje (Ps. 118,32) - rekao je Psalmopojac.

Onome ko se bavi Isusovom molitvom veoma je korisno da pročita "Predgovore" shimonaha poljanomeruljskog Vasilija za knjige svetih Grigorija Sinaita, Isihija Jerusalimskog, Filoteja Sinajskog i Nila Sorskog.[1]

Čitanje ovih uvodnih napomena učiniće čitanje celog Dobrotoljublja jasnijim i korisnijim. Prilikom čitanja Otaca ne treba ispuštati iz vida ni to da je mera početnika iz njihovog vremena u naše vreme postala već mera onih koji su veoma uznapredovali. Kod primenjivanja Otačkih pouka na sebe, na svoju delatnost, treba biti veoma obazriv.

 NAPOMENE:

1. Srpski prevod "Predgovora" nalazi se u knjizi "Poljski krinovi" Svetog Pajsija Veličkovskog, izdanje "Obraz", Beograd 1997.

SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV, SVETI TEOFAN ZATVORNIKMOLITE SE NEPRESTANO!

Izbor iz dela

ŠTAMPANO IZDANjE

 Knjiga: SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV, SVETI TEOFAN ZATVORNIKMOLITE SE NEPRESTANO!Izbor iz dela Izdato: 1999. Mesto: Novi Sad Edicija: „DUHOVNO ZDRAVLjE“, knjiga 2 Urednik: Jovan Srbulj Izdavač: Izdavačko knjižarska zadrugaDobrotoljublje, Novi Sad,Milke Grgurove 2 Za izdavača: Duško Vukadinović Izbor, prevod, unos i lektura: Mladen Stanković Korektura: M.Stanković i Dobrotoljublje Štampa: ART PRINT, Sr. Karlovci Tiraž: 1000 primeraka

INTERNET IZDANjE

 Objavljeno: 11. septembar 2009. Izdaje: © Svetosavlje.org Urednik: prot. Ljubo Milošević Osnovni format: Vladimir Blagojević Digitalizacija: Velibor Štula Korektura: Velibor Štula Dizajn stranice: Stanoje Stanković