Hvala beta-testerima Suadi Kapić, Vesni Milić, …uploads.worldlibrary.net/uploads/pdf/20150110135448...Duški, zahvalan na prvoj rečenici. Hvala beta-testerima Suadi Kapić, Vesni

Duški, zahvalan na prvoj rečenici.

Hvala beta-testerima: Suadi Kapić, Vesni Milić, Nevenu Popoviću,

Aleksandru D. Kostiću, Marku Popoviću, Duški Marković, Dejanu

Mijaču, Milanu Popoviću, Milani Stepanović, a posebno Nenadu

Tasiću na stručnoj pomoći.

6

I

Ukazanije i

preobraćenije Katarinino

Istorija je košmar koji ne prestaje buĊenjem. (Karl Jung)

7

Prestao sam da se smejem. Ni osmeh, ni smešak, ni onaj

nagoveštaj u očima koji se očitava sjajem nije mi viđen na licu od

tog dana do danas, pa čak ni grimasa koja označava sarkazam ili

ironiju. Uobičajena pravila ponašanja takođe me teško mogu

naterati da usta razvučem u osmeh, makar i hinjen - onaj ko je

bio gde sam bio ja, i vratio se, drži da ima pravo da ne bude

pristojan pred srećnicima pošteđenim putovanja ove vrste. Život

je odgovornost pre svega: suviše predvidljiv da bude zabavan,

suviše ozbiljan da bi bio iole bezbrižan. Ova spoznaja dostupna

je, međutim, samo onima koji su se suočili sa užasom gubitka

drage osobe, onima kojima se urušio svet i onima poput mene –

koji su izgubili deo sebe.

Impotentan da se smejem - eto kakav sam postao. Još jedino

u snovima, iznuren dnevnim košmarima, kad sa svešću o

uzaludnosti postojanja potone i svaka nedoumica, na površinu

ispliva moje izgubljeno JA i smeh nahrupi spolja i iznutra.

"Tata, zašto hrčeš kao da si ujak Pazgli?", kaže mi Zoki, koji

uskoro puni sedam i koga ponekad, u susednoj sobi, probudi

moje izdajničko cerekanje nalik na hrkanje njegovog omiljenog

junaka iz porodice Adams.

Podsećanje da smeh i dalje postoji možda mi najteže pada.

Dok u sebe projektujem slike iz prošlosti i osećam se ponovo

slobodan, ponovo ceo - reagujem smehom; ali kad otkrijem, na

8

primer, da je zgrada Generalštaba srušena 1999. u NATO

bombardovanju u mom snu netaknuta, san puca kao balon od

sapunice, a pronađeni paradoks predstavlja tačku povratka u

realnost - ako te prethodno neko, poput Zokija, ne povuče

nazad. Sledi samokažnjavanje: podsećanje da je noć drugačija od

dana, a prošlost od budućnosti, baca me svaki put u sve veći

očaj.

Jutros sam se probudio grcajući u suzama, a noć pre toga

više puta sam ustajao uplakan. Kažu da je vreme najbolji lek, ali

moja se rana iz dana u dan samo povećava, umnožava

degenerisane ćelije, metastazira. Stvar je u tome što ne vidim

izlaz, što nemam načina da probijem mehur u kom se nalazim. I

posle sveg vremena koje je prošlo od tada, još uvek me

proganjaju slike i glasovi. U potrazi za detaljem koji mi je

promakao i dalje premotavam film. Uporno sebi postavljam

pitanja na koja nemam odgovor:

Da li je sve baš moralo da se desi, a ako jeste, da li je moje

učešće neminovnost ili slučajnost?

Kao učesnik, da li sam mogao da promenim tok istorije, i

ako jesam, koji je to trenutak u prostoru i vremenu kad sam

propustio šansu da nastavim da živim svoj mali život,

prepuštajući velike stvari velikima?

Koja je to tačka posle koje više nije bilo povratka sa puta što

vodi do mog sopstvenog podzemlja?

To je sve što me danas zanima<

9

1. Sedam koraka

Za ime Boga, stani malo, prekini sve, pogledaj oko sebe! (Lav Tolstoj)

Počelo je sa oglasom u novinama: Politika, 19. februar 1999;

na naslovnoj strani vest da je predsednik republike doputovao u

Francusku, da ruska Duma podržava političko rešenje problema

na Kosovu. Jeljcin upozorava Klintona da neće dopustiti da

NATO upotrebi silu protiv SR Jugoslavije - naizgled sasvim

obična Politika iz tog vremena, jedna iz tiraža od sto hiljada, ali

ako danas pokušate da je pronađete po čitaonicama i

bibliotekama, u Politikinoj arhivi i na drugim mestima, naći ćete

jednu jako sličnu – ali ne ovu originalnu! Ni sam ne bih bio

svestan njenog postojanja da tog dana nisam išao Makedonskom

ulicom i pred Šumatovcem nabasao na Milana Komnenića,

ludaka s kojim sam išao u osnovnu školu, a u ovom času

novinara Sportskog žurnala; Milančeta kog sam zadnjih deset

godina sretao isključivo na demonstracijama, mitinzima i

protestnim šetnjama – kao i mnoge druge likove iz prošlosti,

uostalom.

Najpre sam ga čuo, njegov glas bih uvek prepoznao: "Ovo je

moja Politika, ne dam!"

Zatim sam ugledao čoveka u pantalonama na tregere, sa

leptir-mašnom na prugastoj košulji, kako mlatara preraslim

udovima trčeći u mom pravcu. Za njim su iz zgrade Politike

10

izašla dvojica u uniformama obezbeđenja, koji, pridržavajući

šapke i pištolje u futrolama, pokušaše da ga sustignu.

"Imam pravo na svoj besplatan primerak, stalno sam

zaposlen u Politici!", vikao je progoniteljima, mašući svežnjem

novina.

Bilo je to oko podneva; po Makedonskoj su se tiskali klinci iz

Trgovačke, kolporteri, poslovni i nezaposleni ljudi. Milan je

svojom visinom štrčao za čitavu glavu; pratio sam njegov slalom

između prolaznika, a kad se kao đule ustremio na mene, još

nisam shvatao da me je prepoznao. Zato sam bio sam ne malo

iznenađen kad ga najednom osetih na sebi. "Čuvaj mi ovo kao

oči u glavi, brate", reče tutnuvši mi novinu u ruku, odbijajući se

od mene kao da je sudar bio slučajan i nastavljajući da beži dalje,

uz nepromenjen refren: "Ovo je moja lična Politika! U pomoć,

ljudi! Lopovi!"

Maksimalno ozbiljno shvativši povereni zadatak, hitro sam

svežanj tutnuo pod kaput, u pravi čas da pogledom ispratim

ljude iz obezbeđenja, dok su crveni u licu galopirali sad već

raščišćenim trotoarom - pošto je Milan kao ledolomac prokrčio

put. Samo na trenutak mi je begunac izašao iz vidokruga, ali

dovoljno da propustim kad je u pripremi za finale scene sa tezge

kolportera u prolazu zgrabio svež primerak novina. Sledi

neočekivana predaja: na uglu Makedonske i Cetinjske begunac

staje, mašući svežnjem kao belom zastavom. "Kerberi Hadži

Antićevi", smeškao se obešenjački, "pa niste valjda izistinski

pomislili da sam brži od vas?"

Crven u licu, ali sa izrazom olakšanja, prvi od momaka u

plavom prope se na prste da bi dosegao novine, a drugi begunca

prihvati za nadlakticu. "Vi sportski novinari ili ste najveće hulje

ili najveći manijaci", uzvrati zadihan, dok mu je znoj kapao sa

čela. "Idemo kući, Milane."

11

"Nisam ja sportski novinar - ja sam umetnik. Ovde sam

samo u prolazu."

"Naravno, svi smo ovde u prolazu."

Milan je poslušno pošao, zagrlivši čuvara kao starog

kafanskog pajtosa. "Malo šale ne može da škodi čak ni

obezbeđenju Politike, zar ne, gospodine?", obrati mi se šeretskim

osmehom, dok su ga sprovodili kroz špalir prolaznika. Klimnuo

sam, namignuvši. Uskoro su nestali u zgradi.

Novine nisam otvarao do kuće, a tamo sam ih najpre

prelistao da vidim ima li unutra nešto osim novinske hartije i

boje. Kako nije bilo šuškavih novčanica, uzeo sam da ih čitam.

Pregovori u Rambujeu bili su aktuelna tema; osim naslovne

posvećeno im je još nekoliko strana, što onome ko zna da se kod

nas o presudnim stvarima oduvek razgovaralo iza zatvorenih

vrata dovoljno govori o ozbiljnosti naših pregovarača, obaška

podatak da direktor Politike lično izveštava iz Francuske - u

svom novinarskom debiju. Rambuje se u ovom broju, međutim,

pominje i u sasvim drugom kontekstu, i po ovome je Politika od

19. februara fenomen nad fenomenima. Ono što je takvom čini

jeste oglas, odštampan preko cele strane, ali ne oglas koji

oglašava ili prodaje - neobičan oglas našao se tu da objavi

postojanje nečeg do tada svima nepoznatog. S obzirom da će

presudno uticati na moj život - a mislim da neću preterati ako

dodam da iako nije ušao u srpsku istoriju, ipak je na posredan

način uticao i na nju - prenosim ga u celosti:

BRAĆO SRBI!

Prošla je decenija otkad je na naše ĉelo stao Slobodan

Milošević, ĉovek koji je više nego jednom poreĊen sa mitskim

junakom Milošem Obilićem. Okrunjen na Vidovdan 1989. na

12

Gazimestanu, na šeststotu godišnjicu Kosovskog boja, ne pred

posvećenima od strane patrijarha već na poljani pred milion

duša, onako kako se to nikad nije ĉinilo, novi Obilić obećao je da

će nam vratiti otmenost i dostojanstvo; obećao nam je

preporoĊenu, jedinstvenu, jaku i dostojanstvenu Srbiju, švedski

standard i mesto koje zavreĊujemo u zajednici evropskih

naroda. Pozvavši se na istorijska prava srpskog naroda, na

krunidbi nam je istovremeno i oruţje obećao - ako bude

zatrebalo da se brani Kosovo. Obećano oruţje bezmalo dve

godine kasnije putuje za Hrvatsku, a još godina će trebati da

stigne do Bosne i Hercegovine. Savršeno nepotrebni i niĉim

opravdani ratni sukobi koje su povele zavaĊene frakcije Saveza

komunista Jugoslavije, sve u ime Istorije, odneće od '91. do '95.

bezmalo 300.000 ljudskih ţivota, još toliko sveta obogaljiti, a

preko milion raseliti - i to Srba mahom. Rešavanje nacionalnog

pitanja inicirano od strane srpskog rukovodstva do danas je u

beli svet najurilo bezmalo 50.000 visokoobrazovanih struĉnjaka,

a oni koji se danas spremaju da to postanu, svoju budućnost

vide iskljuĉivo u inostranstvu. Materijalni standard stanovništva

pao je 20 puta u odnosu na 1990, dok su posledice duhovnog

srozavanja još razornije. Novi Obilić priznaje da nam nije dobro,

ali tvrdi da treba da ćutimo - jer mogli smo proći mnogo gore.

UbeĊuje nas da smo mi Srbi oduvek trn u oku hegemonistima,

da kako smo nekad ĉinili bedem prema Islamu, tako smo danas

jedini borac protiv sila haosa i bezumlja oliĉenih u drţavi preko

okeana po imenu Amerika. Duhovna propast naša leţi u ĉinjenici

da su neki od nas skloni i u ovu glupost da poveruju, a oni koji

nisu - ćute i ĉekaju da se problemi reše sami od sebe.

Deset godina posle Gazimestana Srbija je u oĉima sveta rak

rana Balkana, zemlja zlih, neotesanih, podmuklih varvara koji

laţu u oĉi i ubijaju s leĊa - što je ljaga koju generacije neće

13

uspeti da speru sa nas. Uprkos svemu, ovih dana spremamo se

da povedemo još jedan rat, onaj koji nam je obećan na

gazimestanskoj krunidbi, ali sada protiv protivnika koji se ne

moţe pobediti - NATO pakta. Na Kosovu je sve poĉelo - na

Kosovu će se i završiti. Dok smo nacionalne resurse trošili u

ratovima za teritorije koje faktiĉki nikada nisu bile u sastavu

Srbije, ekstremni Albanci u Staroj Srbiji su se naoruţavali. Na

ruku ekstremistima išla je represija koju novi Obilić sa mandatom

srpskog naroda sprovodi na Kosovu već godinama, nudeći alibi

da se na silu konaĉno uzvrati silom. U nastojanjima da suzbije

pobunu, novi Obilić već godinu dana toleriše granatiranje

albanskih sela i bezumna iţivljavanja nad albanskim

stanovništvom. MeĊunarodni pritisci da se ovo okonĉa traju bez

prestanka, a više pokušaja da se problem reši za pregovaraĉkim

stolom propalo je zbog nespremnosti na saradnju obeju strana.

Najnoviji pokušaj dešava se ovih dana u Rambujeu; Srbija je još

jednom u centru sveta i sve oĉi uprte su u nas: da li ćemo

potpisati nepravedni sporazum koji nam se nudi, ili ćemo pljunuti

na svaki ultimatum. Ako potpišemo, ispašćemo kukavice i

izdajnici, a ako ne potpišemo bićemo bombardovani. Srpski

narod je na još jednom raskršću, a izbor koji nam se nudi je

Lazarev izbor. S obzirom da se ovaj izbor tiĉe ne samo nas i

naše dece, već i njihove dece i dece njihove dece, mi Sinarhisti

Srbije odluĉili smo da izaĊemo iz anonimnosti i bacimo svetlost

na slabo poznate stvari.

Od nastanka Srbije Stefana Nemanje, pa i mnogo pre toga,

u dobima koja se ne prepoznaju istorijskim metodima, uvek su

postojale dve koncepcije razvitka srpske drţave: jedna je bila

horizontalno ekspanzionistiĉka, ratna, zatvarajuća, muška; druga

je bila vertikalno ekspanzionistiĉka, miroljubiva, otvarajuća i

ţenska. Muška i ženska ne znaĉi da su jednu sprovodili

14

muškarci, a drugu ţene: tipiĉni eksponenti prve koncepcije bili su

Dušan Nemanjić, Lazar Hrebljanović, KaraĊorĊe Petrović, Nikola

Pašić, Slobodan Milošević; a druge Sava Nemanjić, Uroš V

Nemanjić, Stefan Lazarević, Ilija Garašanin, Dimitrije Tucović,

Slobodan Jovanović.

Kod sprovoĊenja izabrane koncepcije razvitka (ukoliko

opredeljenje nije stagnacija, što je zapravo najĉešći izbor)

vladalac nastupa u ime naroda. Pošto je narod organizam sa

puno ruku i nogu, a bez glave, da li će vladalac umeti da mu

nemetne sopstveno mišljenje i sopstvene ciljeve zavisi od

njegovog umeća da komunicira, ili kako se to danas kaţe:

sposobnosti da se pokrenu narodne mase. I tu konaĉno

dolazimo do suštine: srpska narodna masa odvajkada je bila

pokretana mitovima, i to sa dva osnovna: kosovskim, ratniĉkim

mitom; ili miroljubivim, svetosavskim mitom. Uvek kad je narod

trebalo motivisati na zauzimanje teritorija, nuĊena mu je slava

Lazara i Obilića, dok je istovremeno zastrašivan izdajom Vuka

Brankovića. Svetosavski mit drugaĉije barata instrumentima

štapa i šargarepe: do moći se ne dolazi ognjem, već Znanjem.

Znanje je svetlost, a neznanje je mrak; znanje je sitost, a

neznanje glad; i na kraju: znanje je raj, a neznanje pakao - kako

nas uĉi Sava Nemanjić. Preduslov za snaţnu i uspešnu Srbiju je

duhovni razvoj u skladu sa svetosavljem, to jest ekspanzija po

vertikali; svako teritorijalno širenje Srbije koje nije bilo ispraćeno

duhovnim napretkom, završavalo se krahom, a najsveţiji

istorijski primer je Kraljevina Jugoslavija.

Doba Slobodana Miloševića ostaće upamćeno po još jednoj

zloupotrebi kosovskog mita o muĉeniku knezu Lazaru, Milošu

Obiliću, Banović Strahinji, Kosanĉić Ivanu, Toplici Milanu, Jug

Bogdanu i braći Jugovićima, i ostalima. Ovim mitom vladaoci su

motivisali narod 1912, 1914, 1941. Ne ulazeći u opravdanost

15

našeg stradanja u ovim ratnim sukobima, skrećemo paţnju da

1999. ne sme biti još jedna godina kosovskog mita; kosovski mit

je suviše ĉesto bivao poguban, a ovaj put mogao bi dovesti do

gubitka suvereniteta na kompletnoj teritoriji i predstavljati uvertiru

za fiziĉko istrebljenje nacije. Neka je slava kosovskim junacima,

ali oni se na Kosovu nisu sakupili da bi izginuli za budući mit,

već da bi ţiveli kao pobednici. Lazar nije izabrao Nebesku

Srbiju, izabrao je zemaljsku, šta god pevala narodna pesma.

Sećanje na Lazara pomoglo je da se u 19. veku obnovi Srbija, a

da bi se za sledeća pokolenja ovo što od Lazareve Srbije danas

imamo saĉuvalo, na putu do spasenja srpskog naroda

neophodno je naĉiniti

SEDAM KORAKA

1. korak je jednostrana obustava svih dejstava na Kosovu

i Metohiji i pozivanje meĊunarodnih mirovnih snaga za zaštitu

mira, makar to bile snage NATO. Teza da je NATO okupaciona

sila i da se Srbija saginjati neće, ne moţe se prihvatiti kao

zdravorazumska, te predstavlja paradigmu laţnog, kafanskog

patriotizma (kao uostalom i parola bolje rat nego pakt zbog koje

je 1941. razoren Beograd), a ne rezon zrele politiĉke individue.

Kad je trebalo da je saĉuvaju, glavu su saginjali mnogo veći

narodi od našega, poput francuskog, pa se danas ipak ne stide

ovog. Kosovo je na svaki naĉin srpsko, ali ne moţe se iznaći

opravdanje da se za njega ţrtvuje cela Srbija. U zateĉenoj

situaciji, borbu protiv albanskog ekstremizma treba prepustiti

NATO snagama, ali da bi se ovo ostvarilo, za prvim korakom

potrebno je uĉiniti...

2. korak, koji se tiĉe dokumenta iz Rambujea. Ovaj papir,

naţalost, jeste naša realnost. Do njegovog poniţavajućeg

16

sadrţaja stigli smo desetogodišnjom politikom inata i nezrelog

ponašanja naših politiĉara i nas samih. Kako nam bolji sporazum

niko neće ponuditi, potrebno je bez ikakvog odlaganja i

uslovljavanja na njega staviti potpis. Ukoliko isti sporazum ne

potpiše druga strana, što je sasvim verovatno, jednu bitku smo

već dobili. Sledi preuzimanje inicijative insistiranjem na nastavku

pregovora uz posredovanje meĊunarodne zajednice, a kako se

zna ko danas predstavlja meĊunarodnu zajednicu, da bi se

došlo do što povoljnijeg rešenja kosovskog pitanja, potrebno je

uĉiniti...

3. korak, koji se sastoji u pribliţavanju SAD. Amerika je

danas jedina supersila i praktiĉno jedina zainteresovana za

konflikte u regionu. Moć Rusije i Kine nije zanemarljiva, ali njihov

interes na ovim prostorima jeste. Kljuĉ rešenja kosovskog spora

nije ni na Kosovu ni u Beogradu, već u Vašingtonu, pa se

imajući ovo u vidu treba ukljuĉiti u lobiranje na svim nivoima, uz

angaţovanje svih prijatelja na tom kontinentu, naroĉito dijaspore.

Da bi nam Amerika postala saveznik, biće potrebno da se uĉini

dosta toga, a pre svega da se preduzme...

4. korak, koji podrazumeva odrţavanje prvih PRAVIH

slobodnih izbora, na svim nivoima, na kojim će svi politiĉki faktori

biti ravnopravno zastupljeni. Bez obzira koja grupacija pobedi,

jedan od prvih zadataka biće da se obnove odnosi sa susedima,

a pre svega bivšim sa Jugo-republikama - koji neće zavisiti od

srdaĉnosti i spremnosti za saradnju druge strane, već od naše

dobre volje koja neće imati ograniĉenja. Ipak, da bi u ovome

uspeli potrebno je uĉiniti i...

5. korak, koji se sastoji u reviziji istorije od 1941. godine

naovamo, sa naglaskom na poslednjoj deceniji. Ovaj korak biće

moţda najteţe napraviti, meĊutim: samopreispitivanje,

suĉeljavanje sa sopstvenim greškama i zabludama, priznavanje

17

sopstvenih zloĉina pred drugima, ukoliko je takvih bilo, ne ĉini se

radi drugih - već radi nas samih. Naš narod ima slabo pamćenje

te lako zaboravlja sopstvene zablude, ali kao preduslov za

ponovno uspostavljanje harmonije pojedinca i naroda u celini, sa

samim sobom, sunarodnicima i Bogom, katarza ove vrste je

neophodna. I tek kad se ona ostvari, moći će se uĉiniti...

6. korak, a to je obnova Srpstva po svetosavskim

nazorima. Pod dominacijom Turaka srpski narod je oĉuvao

nacionalni identitet, jezik i veru zahvaljujući svetosavlju, dok se

od iste oslobodio pozivajući se na kosovski mit. S obzirom da je

postao izlišan, vremenom ga moramo potisnuti iz kolektivne

svesti, obezvrediti kao relikt prošlosti. Sa šestim korakom

obnova Srbije krenuće u visinu, prema Bogu, i trajaće sve dok

Srbija ne postane drţava prosvećenosti i blagostanja, sa

graĊanima svesnim mesta i znaĉaja Srbije u evropskoj

civilizaciji. Mi nismo izmislili ni toĉak ni kompjuter, ali srazmerno

našoj veliĉini bili smo nacija talentovanih pojedinaca koji su i te

kako ostavili traga u razvitku civilizacije. Ovakvi pojedinci u

novim vremenima biće naši predvodnici, a kad uz njihovu pomoć

zauzmemo mesto koje nam pripada, naći ćemo se u evropskoj

porodici. I tek tada, proĉišćeni i preporoĊeni, moći ćemo da

uĉinimo...

7. korak i posvetimo se rešavanju teritorijalnih sporova, za

šta danas uludo trošimo snagu, zaboravljajući da samo jaka

drţava moţe pomoći svojim graĊanima, dok je naša trenutno na

kolenima.

Mi, Sinarhisti Srbije, ne bavimo se politikom, a proglasi nisu

naše sredstvo borbe. Iz senke iz koje delujemo jako dugo izašli

smo sada i sledeći put moţda tek za stotinu godina, što ne znaĉi

da će ciljevi ovde proklamovani biti prepušteni politiĉkim

oponentima sadašnje vlasti - mi se ne zalaţemo za prostu

18

smenu oficirskog kadra već za promenu kursa plovidbe broda po

imenu Srbija. Za ovo ćemo se boriti nepokolebljivo, istrajno i

srĉano, pomoću mehanizama samo nama znanih, povlaĉeći

konce koje samo mi vidimo, upravljajući silama samo nama na

raspolaganju, mnogo moćnijim od sile koju koriste poklonici

kosovskog kulta, nasilja koje se brzo okreće protiv onoga koji se

u njega uzda. U ovome oĉekujemo pomoć graĊana Srbije. Od

vas se samo jedno traţi:

UZMITE SUDBINU U SVOJE RUKE!

Sinarhisti Srbije

Oglas sam iznova pročitao četiri puta. U pokušaju da u

tekstu pronađem nešto što po čemu bih naslutio autora, proučio

sam ga poput detektiva, a za to vreme poruka Sedam koraka

urezala se u mene za sva vremena – pa i danas kad mi je poznat

pretekst s kojim je oglas pisan, rado stajem iza svih stavova

sinarhista. Njegov prvi deo, koji govori o usponu novog Obilića,

predstavlja najsažetiji i najtačniji prikaz jugoslovenske krize s

kojim sam se do sada sreo – mnogo bolje upakovan od bilo kog

napisa ili govora opozicionih lidera, koji se samo ovim i bave već

deset godina. Drugi deo teksta, međutim, o sukobu dve

koncepcije kroz istoriju, je mnogo više od dobro sročenog – bio

je za mene prosvetljujući! Iako sam proučavanju i razumevanju

krize posvetio dobar deo svog života - silom prilika doduše -

nikad mi na pamet nije palo da sopstvene nedaće pogledam iz

ovakve perspektive. Od sedam koraka, u startu sam bio

spreman da podržim svaki osim šestog. Prizivanje kosovskog

mita jeste krivo za sve, slažem se, ali da li je svetosavlje rešenje –

o ovom bih morao da razmislim. Naprosto, sve što nam je dosad

bilo ponuđeno sa nacionalnim predznakom smrdelo je na

šljivovicu, opanke i ilovaču, mada - ova konkretna nacionalna

19

varijanta manje mi liči na pravoslavni fundamentalizam, a više

na pravoslavni futurizam, što mi odgovara. Posle svega

podržaću i šesti korak, uz komentar: ako se i ovo zove

nacionalizam, spreman sam da postanem srpski nacionalista.

Sinarhisti su došli kao grom iz vedra neba.

Toga dana očekivao sam reakciju u medijima, topovsku

kanonadu sa svih strana, ali sinarhiste niko neće ni pomenuti,

ponajmanje direktor Politike u svom TV prilogu iz Francuske. Sa

željom da bar sa Milančetom podelim oduševljenje, preko

zajedničkih prijatelja pokušao sam da pronađem njegov telefon,

ali izgleda da se u zadnje vreme često selio - niko nije imao svež

broj.

Predveče mi se desila nova senzacija. U poseti roditeljima, sa

idejom da nerviram svog iskonskog političkog oponenta, oca ću

upitati da li je video oglas sinarhista. "Koji oglas?", kontranapad

beše drugačiji od očekivanog. Upitaću ga da li je čuo za

Sinarhiste Srbije, ukratko mu prenevši njihove ciljeve, a ćale će

odlučno zavrteti glavom, kao neko ko više ne naseda na

sinovljeve političke provokacije. "U današnjoj Politici ne postoji

oglas slične sadržine. Politika to ne objavljuje."

Spreman da mu dokažem suprotno, dočepah se njegovog

primerka novina i počeh da prevrćem listove. Ali iznenađenje je

mene čekalo, a ne oca: koliko god da sam puta prelistao Politiku -

oglasa nije bilo. Trebalo je da bude na strani naspramnoj

bioskopskoj, pre čitulja, ali u ovom primerku strana 37.

sadržavala je male oglase!

Otac je u pravu: ono što ne vidiš ne postoji, pa čak i ako su to

drugi videli. Svet koji se sagledava čulima je opsena, varka,

obmana, u budističkoj nomenklaturi maya, a ja sam nesvesno

uspeo da prodrem koju dimenziju dalje - gde se oglašavaju

sinarhisti i ostala ezoterija. Trik mi ovde ipak ne pali, ne sa

20

očevim pravovernim novinama - samo sa Milančetovim. Jedino

on može ovo da razjasni.

Sutradan sam otišao u Politiku. Sastav obezbeđenja od juče

se promenio, a na pomen Milana Komnenića ili su pomislili da

dolazim od istoimenog čove koji je tada bio ministar

informisanja, ili su bili fanovi mog Milančeta - ljubazno mi

ukazaše put do redakcije Sportskog žurnala.

Mog heroja sam zatekao sa nogama na stolu i tastaturom u

krilu; izgledao je kao da je dobio zadatak da napiše reportažu o

utakmici Rad-Obilić, na kojoj nije bilo ni golova ni tuče, a kojoj

pri tom nije prisustvovao. Oduševljen što dobija alibi da

kompletnu stvar batali, poče da me grli, rukuje se i sve ostalo što

je propušteno zadnjom prilikom.

"Imaš li šta za mene?", upita posle svega. Dok mi je

namigivao buljavim očima, slabo se razlikovao od Milančeta kog

sam nekad znao, manijaka spremnog da izvede sve što se niko

normalan ne bi usudio - samo da ostane u centru pažnje. U sceni

ispred Politike već sam prepoznao jednu od takvih epizoda -

dokaz da mu godine nisu donele zrelost na račun životne

energije, pretvarajući ga u sredovečnog zombija. Misterija je,

međutim, kako je završio u Sportskom žurnalu i kako se uopšte

desilo da postane novinar. Zadnje što znam, kad je batalio

muzičku karijeru, upisao je istoriju srednjeg veka.

"Ako misliš na Politiku, nisam je poneo", rekoh zauzimajući

stolicu s druge strane stola. "Zar da onakav unikat rizikujem

vraćajući ga na mesto zločina?"

"Unikat do jaja - jedan od sto hiljada unikata!"

"Ali ostale Politike nemaju oglas sinarhista."

"Pssst! Ovde se ta reč ne izgovara!"

Ustao je, zatvarajući vrata prema hodniku. "Još nismo

postali onlajn", reče podozrevajući o čemu razmišljam. "Ali ni

21

konvencionalne metode nisu za potcenjivanje: dobra, stara

društvena samozaštita ovde šljaka bolje nego ikad!"

Pogledom sam prešao po prostoriji sa desetak radnih mesta,

da bih zaključio da osim Milančeta i koleginice za stolom preko

puta, u redakciji nema nikoga. Koleginica je izgledala zadubljena

u svoj posao: češkajući se olovkom po temenu, piljila je u

monitor pred sobom. Milan ju je očigledno smatrao poverljivim

čovekom.

"Politika je juče imala dva izdanja, jedno rano jutarnje i jedno

kasno jutarnje", poče pre nego što će se vratiti na svoje mesto.

"Zlikovački oglas otkrio je radni narod: poslanik vladajuće

stranke koji, iako odavno stanar Dedinja, nikako da se oslobodi

navike da ustaje sa petlovima. Na našu žalost, još pre nego što će

Beograđani početi da se bude, otkrivši diverziju dotični smesta

obaveštava koga treba, da bi informacija ekspresno bila

prosleđena kome treba. U sedam nula nula desilo se šta treba:

hitan poziv iz Pariza, kome sledi združena akcija udarnika

Politike i Državne bezbednosti: prvi u štampu ubacuju kasno

jutarnje izdanje, dok drugi po kioscima uklanjaju rano jutarnje.

Istovremeno Hadži-Draganovi kerberi kreću u lokalnu akciju

koja se zove zaplena besplatnih primeraka..."

"Ali u šesnaestercu Sportskog žurnala nailaze na neočekivan

otpor: odbijajući da preda zabranjeni primerak, Milan Komnenić

dribla, prelazi na protivničku polovinu i kreće u kontranapad."

"Rušeći kerbere poput kegli!"

"Kad bi se zezali!", koleginica odbaci olovku, protrlja oči i

popne naočari na nos. "Cela Politika bruji kako je najpre kroz

prozor pokušao da spusti čitavu balu novina, ali su ga otkucali

suigrači sa trećeg sprata. Još bolja je storija da se u drugom

pokušaju napakovao novinama i pokušao da napusti zgradu. Da

iz lifta nije izašao hodom Frankenštajna, i to sa stomačinom

22

sumo rvača, fora bi mu još i upalila. Kažu da je nastala opšta

smejurija kad su u holu krenuli da ga skidaju. Na kraju, pošto

mu ništa drugo nije preostalo, zgrabio je primerak i istrčao izvan

stadiona. Ostalo će pričati generacije koje dolaze. Je li tako bilo,

kolega?"

"Jedna ali vredna", Milanče slegne ramenima. "Rekao si da se

moja omiljena Politika nalazi na sigurnom, je li tako?"

"Među fanovima Sedam koraka. Kako se uopšte desilo da

takvu jeres objave? Neke glave moraće da lete, zar ne?"

"Neke su već odletele", objasni mi koleginica. "Kompletan

tim Oglasnog prekomandovan je na doradu u štampariju, a

tehničkog urednika drže u klinču - od juče prepodne! Pri tom

nikako da skapiram kako se desilo da mu cela strana promakne

na ovaj način – tehnički je najsavesnija komunistička gnjida koju

znam."

"Nesretnici u Oglasnom se decom zaklinju da oglas nije

prošao preko njihovih šaltera. Navodno su za 37. stranu primili

gomilu malih oglasa, a kako se ovaj infiltrirao – ostaje misterija."

"U Pripremi za štampu oglas nemaju u kompjuteru, a u

Reprografiji, gde se radi montaža tabaka i pravi štamparska

forma, takođe na strani 37. imaju male oglase. Kao jedini

osumnjičeni ostaje štamparija."

"I zato je pod okupacijom od juče u sedam", reče Milanče,

posle čega se konačno seti da me nije upoznao s koleginicom.

"Izvini, brate, ovo je Vasa."

Neće mi dopustiti da ustanem: već je zaobilazila sto prilazeći

s pruženom rukom, kao pravi muškarac. Ako je suditi po

garderobi, Vasa bi više volela da se i rodila kao dečak, a odavale

su je grudi koje su se, više nego što bi ona to želela, isticale ispod

crne rolke uvučene u maskirne pantalone stegnute vojničkim

kaišem oko mršavog struka. Da sam je sreo na ulici, preko rolke

23

bi nosila vijetnamku, a tada bih zasigurno pogrešio; novinarka

Sportskog žurnala bila je ošišana kao marinac, nogavice je uvlačila

u čizme kao marinac, na licu je gajila šturi osmeh marinca –

jedino što se marinci ne šatiraju u plavo, barem ne javno.

Prodrmavši me stiskom više nego muškim, prekrstila je ruke

i zasela na Milančetov sto, nastavljajući debatu: "U Politici se

nikad nije desio ovakav gaf - nikad u istoriji! U suštini, tekst ne

saopštava ništa spektakularno, ali poturiti ga Politici predstavlja

prvoklasnu diverziju, pogodak u samo srce sistema! Politika i

RTS su dva najčuvanija bastiona komunizma, naravno posle

Dedinja; onaj ko ima načina da ovde prodre i pusti poruku –

protivnik je koji se mora ceniti. Mnogo opasniji od opozicije."

"Priča li se što o tim sinarhistima?", upita Milanče. "Ako već

niko ne sme da piše o njima."

"Jedino da nikom nije jasno ko su. Ono što svima upada u

oči jeste da nabrajanje nosioca takozvane ženske koncepcije staje

sa Slobodanom Jovanovićem. Ako među današnjim političarima

imamo kosovske mitomane, ko su nosioci konkurentske žvake -

svetosavske? U opticaju je teorija je da je oglas ipak lansirao

neko iz opozicije, koji je, normalno, izbegao da imenuje sebe."

"Opozicija sa ovim nema veze, nemaju oni petlju, to se zna.

Meni se čini da je ključ svega u sinarhiji... Šta to uopšte treba da

predstavlja!?"

"Vladavinu svih, ako smo dobro shvatili moja žena i ja",

izborio sam se za reč. "Sinoć smo veče ispunili potragom za

pojmom sinarhija u Vebsteru, Vujakliji, Britanici i na kraju

internetu - ali nigde ga nema. Ili je izmišljen za ovu prigodu, ili

se radi o lokalnom fenomenu. Jedino što mi etimolozi možemo

da zaključimo jeste da ako je anarhija naddržavno uređenje u

kom niko ne vlada, onda je sinarhija naddržavno uređenje u

kom svako vlada!"

24

"Znao sam da mi se zbog nečeg dopada", uzvrati Milanče.

"Nadam se da nećemo dugo čekati da nas sinarhisti oslobode.

Svoj udeo u vlasti iskoristiću da se samopostavim na mesto

redovnog dopisnika na Bahamima."

"Ništa ti nisi skapirao, matori", Vasa ga ispravi. "Ako ćemo

sami da vladamo – sami treba i da se oslobodimo. Preuzmi

sudbinu u svoje ruke - zar si već zaboravio?"

Milan je izgledao zabrinuto: "Ali kako ćemo to mi da

izvedemo?"

"Ne znam, ali na ovu temu nikad i nismo meditirali. Uvek su

to umesto nas radili gurui. I to profesionalni."

"Opozicija... Oni ovako mogu još bar deset godina, ali ja sam

na izmaku snaga, ne mogu više da čekam."

"U tome i jeste poenta! Ako budemo čekali umesto da

delujemo, moglo bi se odužiti dok ne izlapimo i prolupamo. Ne

radi se o Slobi, već o pogrešnom poimanju patriotizma, koji nije

njegova izmišljotina; ne radi se o opoziciji – već o odgovornosti.

Nije li to poenta, do kurca?"

Iza stakla sa dioptrijom gledale su me oči strogog

nastavnika. Potvrdio sam se klimanjem: u odgovornosti je

suština. Nažalost, u društvu koje se pomirilo s tim da je

društvena svojina oblik vlasništva, a samoupravljanje vid

menadžmenta - odgovornost ne može biti ništa više od

odrednice u rečniku maternjeg jezika.

Nastavnički pogled završio je na Milančetu, reklo bi se da

pred njim ne može imati tajni. U školi je bio prvi kad treba da se

beži sa časova, na ekskurzijama prvi u napijanju do trovanja -

otkad znam čoveka, odgovornost nije nešto što se vezuje za

njega. "I onda, ko će da nas vodi u bitku? Ne možemo sami, rat

moraju da vode generali...", trudio se da protivreči rezonu kom

se i sam divio. Vasa i ja smo ćutali gledajući ga; u ovom trenutku

25

u vremenu i prostoru sve je bilo jasno kao zora, kao nikad pre ili

posle toga.

Potvrda ovome upravo je nailazila - hodnikom, odakle se

čula graja. Prvi je Milan izvirio, za njim Vasa, da bismo ubrzo

sve troje stajali s one strane vrata. U susret je stizala povorka: na

čelu dvojica uniformisanih policajaca, iza njih nosila na

točkovima, dvojica bolničara, grupa policajaca u civilu, na

začelju gomila radoznalih novinara.

Na nosilima je ležao čovek, neprepoznatljiv pod maskom za

kiseonik. "Ko je ovo?", Milan upita kolegu.

"Čika Pera. Izgleda da je kap."

Vasi se zažariše oči. "Bog te, tehnički se šlogirao!"

"Sumnjam da je šlog", reče neko drugi. "Matori je u zadnje

vreme na Dilkoranu. Infarkt je verovatniji."

Pošto je zaređala među posmatrače da se dodatno informiše,

Vasa nam ponudi još jednu varijantu: "Od šloga ili srčke ne

ostaju modrice, za razliku od policijske torture - a koliko čujem,

ovaj je poprilično modar. Ali kako god, čika Pera je prva žrtva

onih čije se ime ovde ne izgovara. Pod uslovom da crkne matora

drtina, za šta mu držim sve palčeve koje imam!"

Sa izrazom panike, Milan se osvrne oko sebe. "Manijače, zar

ne možeš malo tiše?"

"Manijače, ako u ovoj zgradi ima nekog ko zaslužuje bolnu i

laganu smrt, taj se zove Pera Duga-ruka-udbe. To znaju i

vrapci." Okrenula se da mi objasni: "Od fakulteta giljam u ovoj

kući; startovala sam u Ekspresu, pisala za Nin i Politiku. Za to

vreme srela sam barem tuce njih kojima je ovaj upropastio život

- sebe da i ne pominjem."

"Ma otkad je to tebi upropašćen život?"

"Otkad su me isprašili zbog članka o Srebrenici, Milane, na

koji je debejcima ukazao lično Pera, zar si već zaboravio! Otkad

26

pišem glupe reportaže o ženskoj rukometnoj reprezentaciji i

srpskim uspesima u kik-boksu! Trebalo je odavno da

emigriram!"

"Ali da je bilo tako, kad bi mene upoznala?"

Eksplozija besa odjednom preraste u stid, što se na Vasi

odrazi rumenilom. Na trenutak je izgledala ljupko, pre nego što

će se isplaziti Milančetu i okrenuti nam leđa.

On je zagrli, obraćajući mi se: "Pretpostavljam da nemaš

pojma: od Natalije sam se razveo prošle godine."

"Sori, što bi rekli Amerikanci."

"Postalo je prenaporno - za pet godina braka rastajali smo se

pet puta, svaki put sa selidbom nameštaja."

"Hoće da kaže: postalo je prenaporno biti alkos, a cirka je

jedino što su ikad imali zajedničko."

Pogledao sam ga upitno; znam da je bio neumeren, ali

alkoholizam je za mene ipak novina. Slegnuo je ramenima. "'96.

sam se lečio na Banjici – od tada ni da pomirišem."

"A truba? Sviraš li još uvek po klubovima?" Upamtio sam ga

kao samoukog genija, sa šesnaest je svirkom zarađivao više od

roditelja. Jedno vreme, kad je na džem-sešnima bio

nezaobilazan, pričalo se da ga u Americi čeka angažman, ali

negde je očigledno zaglavilo<

"Ponekad. Nema ovde više pravih mesta..."

"Ponekad, kad mu pozajme instrument. Svoj je prodao da

isplati dugove, ali se ne seća ni toga - kao da je to bilo u prošlom

životu."

Moj drug Milan imao je uspona i padova, ali reklo bi se da je

na novom početku. Iako ne baš normalna, Vasa je barem

izgledala kao stabilna osoba - za razliku od Natalije, glumice,

boginje ljubavi i osvete s kojom se spajtao u doba kad je

izgledalo da mu je pod nogama ceo svet. Ovo dvoje sportskih

27

novinara mnogo više su mi se dopali kao par. Zato sam rado

pristao da im pravim društvo još neko vreme, koje ćemo

provesti prebirajući po uspomenama iz boljih vremena, tragajući

za nestalim prijateljima. Milanče je u fioci pronašao flašu viskija,

ali pili smo samo Vasa i ja. U neko doba sam morao da krenem

da s posla pokupim Milicu; pošto smo razmenili brojeve telefona

pozvao sam ih da nas zajedno posete, taman da Milanče

preuzme Politiku. Dok sam se zadivljen slučajnošću ovog susreta

udaljavao hodnikom, mahali su mi iz redakcije.

Danas u slučajnost ne verujem. Pobornici teorije kvantne

mehanike tvrde da je svaka tačka u univerzumu povezana sa

svakom drugom tačkom u univerzumu; ako pomeriš jednu,

napravio si uzročno-posledični poremećaj u sveukupnom

univerzumu - lančanu reakciju. Kako je do 1999. zahvaljujući

neverovatnom štetočinstvu kosovskih mitomana naš univerzum

sabijen do formata mikrokosmosa, preteći da nas sve smesti u

zrno peska, verovatnoća da me novinski oglas nepoznatih

autora spoji sa starim školskim drugom i njegovom novom

devojkom, bila je drastično uvećana. Utoliko će čudo biti manje

čudno kad takozvani slučaj bude spojio još jedan lik iz moje

prošlosti - sa svima nama. Nešto što sebi neću oprostiti nikad.

28

2. Slučajnost ili proviđenje

Stvarnost je samo iluzija, mada priliĉno uporna. (Albert Ajnštajn)

Put mi se ponovo ukrstio sa Žlezdinim na

najneverovatnijem mestu na svetu: u Politikinom liftu. U času

kad se lift zaustavio na mom spratu, kad sam zakoračio u

niklovanu kabinu sa ogledalima na tri strane, kao da sam kročio

u sopstvenu prošlost.

Stajao je uglu, zamišljen i mrk, usredsređen na nalivpero i

belešku u Franklin organajzeru; sa najkama na nogama, u Nike

trenerci i Mont perjanoj jakni, sa četvrtastim naočarima s

dioptrijom, onom ko ga ne poznaje izgledao bi kao solidan

nastavnik fizičkog. Od ovakvog imidža ipak je odudarala ćelava

glava punoglavca, podeljena na dve polovine kanalom od vrha

čela do temena – kao da je oštricom sekire dobio posred lobanje.

Nikada nisam saznao kako je preživeo ovakav udarac, kao što

nikad nisam dobio nagoveštaj da je unutar buljavih, užutelih

očiju, natkriljenih čekinjavim obrvama, ikad boravilo ljudsko

biće. Kad su se na mom spratu otvorila vrata, te oči – koje su me

jednom gledale iz neposredne blizine – prešle su preko mene, ali

u njima neću pronaći znak raspoznavanja ništa veći nego u

očima ostalih u liftu.

Protiv tih očiju jednom sam se borio da me ne usisaju u sebe,

a sada, dok se lift uz česte pauze spuštao ka prizemlju,

29

razmišljao sam šta bih mu odgovorio kad bi iznenada uperio

nalivpero u mom pravcu i objavio hrapavim glasom: "Nas

dvojica se znamo."

Kad sumnja, normalna osoba postavlja pitanja, dok policajac

konstatuje - pa ga ti demantuj ako smeš. Ako, međutim, znaš za

koga obavlja prljave poslove, policajac gubi autoritet i možeš da

mu kažeš sve. Na primer: "Ne. Vaše lice sigurno bih zapamtio",

mogao bi glasiti moj odgovor.

A zapamtio sam ga - sive ćelije u mom mozgu zadužene za

traumatična iskustva gospodin u trenerci zauzeo je za sva

vremena: kad budem senilan i star možda se neću sećati

drugova iz razreda, omraženih nastavnika i prvog seksualnog

iskustva, ali njegov lik i delo sigurno neću zaboraviti.

Nikad mi se nije predstavio, zato ga pamtim po nadimku

koji sam mu nadenuo kad sam ga upoznao '93, kao pripadnika

Trećeg odeljenja Resora državne bezbednosti. Od tada je puno

vode proteklo Dunavom i Savom; od mnogih koji su vezivani za

radijatore i pendrečeni po tabanima pod optužbom da ruše

državu, od mnogih koji su se okliznuli i pali sa terase, ko zna

koliko ih ta cvećka nosi na duši. Svet vrvi od manijaka koji su se

dokopali moći: paranoičnih iza nišana, anksioznih na

komandama, autista na funkcijama, a na domaćem terenu njihov

broj je za Ginisa. Oni koji uzmu sudbinu u svoje ruke i odluče da

stanu na put teroru, kako da nauče da prepoznaju teroriste? U

slučaju Žlezde, lako – urezano mu je na čelu.

Dok sam ga posmatrao u ogledalu, odjednom mi je izgledao

bespomoćan kao kornjača prevrnuta na leđa, jež sateran u vodu

- ranjiv kao svako drugi. U času kad iskorači iz lifta sudariće se

sa stvarnošću u kojoj ga čekaju pobunjeni profesori, neposlušni

urednici, razularena opozicija, kriminalci što se otimaju kontroli.

Na sve to sinarhisti su šlag na tortu. U mentalnoj kartoteci ovog

30

udbaša za mene nema mesta, u njoj sam samo jedan od mnogih

koje je optužio da su neprijatelji države – zato me ne prepoznaje.

Dok je on za mene jedan od nekolicine neprijatelja. Nekolicine

koja ima lice.

Tog 20. februara, pred zgradom Politike, učiniću nešto što

malo liči na mene i što se ne da tako lako objasniti. Ako se

ukrštanje mog puta sa Žlezdinim može tumačiti kao slučajnost,

kako nazvati činjenicu da ću dalje nastaviti njegovim umesto

sopstvenim putem – osim slobodnom voljom? Pod uslovom da

ovo prihvatimo zdravo za gotovo, sledeće pitanje koje se nameće

jeste kakav to čovek treba da bude da u osvit rata protiv NATO

pakta sopstvenu slobodnu volju demonstrira zabijanjem nosa u

poslove Udbe? Hrabar i nepromišljen, to je sigurno. Pod

dejstvom alkohola? Pomalo i to – tri viskija na prazan stomak za

mene je mnogo. Rezigniran? I to. Očajan? Razočaran? Besan? I

to, i to! Ako je sve ovo, međutim, preduslov za moj postupak,

pitam se koliko je moja volja zaista bila slobodna, a koliko je sve

ono što sledi neminovnost – takoreći proviđenje? Danas, kad

meditiram na tu temu, skloniji sam potonjem. Nama smrtnicima

nije namenjeno ništa slično slobodnoj volji; slobodna volja

rezervisana je za božanstva - ljudima je data samo iluzija

slobode.

Kad je koracima fudbalskog trenera izašao iz lifta, uputivši

se kroz hol pored obezbeđenja koje umalo da mu salutira – za

Žlezdom sam pošao i ja. Dok je sklapajući naočari, pakujući

rokovnik i nalivpero, a vadeći ključeve od kola, koračao prema

raskrsnici Makedonske sa Nušićevom, bio sam mu verna senka.

Ispred zgrade opštine, njega je čekao parkiran automobil, crni

BMW serije pet – a mene taksi. Pošto sam zauzeo zadnje sedište,

taksisti - napumpanom tridesetogodišnjaku sa kačketom

31

Arsenala okrenutim naopačke – naložiću strogim glasom: "Prati

onaj BMW."

Uz šeretski osmeh okrenuo se ka meni. "Za tri'est feninga

start, šefe, ne bi ti pratio ni BMW sa Pamelom Anderson, i to dok

je bila devica."

Nisam imao vremena za nadmudrivanje, BMW se već gubio

iza zgrade Radio Beograda. Ošinuo sam ga pogledom,

progovarajući njemu razumljivijim jezikom: "Požuri, magarče!

Ode mi kolega!"

Nazvati udbaša kolegom dovoljno je drsko da bi upalilo: uz

škripu guma, presecajući put trolejbusu u času dok je pristajao

na stanicu, taksi kreće Svetogorskom ulicom. Ubeđen da je na

važnom zadatku, taksista neće imati problema sa ograničenjem

brzine, punim linijama i ostalim saobraćajnim formalnostima;

sustigavši BMW i prilepivši mu se na rep, iz Svetogorske je

skrenuo u Kneza Miloša, brzinom od sto na sat nastavio za njim

pored Skupštine, Londona, zgrade Generalštaba, ne zaustavljajući

se sve do Mostarske petlje, uprkos crvenom talasu semafora.

Kad je preko pune linije BMW skrenuo ka zgradi MUP-a u

Kneza Miloša 101, izgledalo je da će ući u policijsku garažu, ali

na moju sreću parkirao je pred rampom, razmenio par reči sa

dežurnim policajcem, da bi onim istim korakom trenera

produžio ka ulazu u zgradu. Zaključivši da je ovo samo usputna

stanica, naložio sam taksisti da parkira.

Usredsredio sam se na dešavanja pred podzemnom

garažom Državne bezbednosti: dok smo čekali preko puta

napustila su je dva natovarena kamiona, a na utovar stigao jedan

prazan. Viljuškari su donosili i odnosili palete, dok su se pred

ulazom muvali ljudi u radničkim kombinezonima.

U pola pet sam javio Milici da neću doći gde me očekuje - jer

sam na zadatku. Usput sam prošetao do pekare u Sarajevskoj da

32

kupim nešto za jelo. Svog taksistu nisam zaboravio; ljudima je

toliko milo kad se ogrebu o državu da će ga kifla, makar i bajata,

kupiti do kraja dana.

"Šefe, zna li se koliko će ovo trajati?", napokon se osmeli da

progovori. "Znam da se ne pita, ali riba me čeka na ručku, pa bar

da zna..."

"Ja sam ženi već javio da me zaboravi."

"I ja ću mojoj to da kažem, šefe, nema frke. Inače, ortaci me

zovu Koki."

Žlezda se pojavljuje nešto pre pet, na čelu povorke sa dva

uniformisana policajca, svaki sa kutijom u rukama. Pošto je

tovar smešten na zadnja sedišta, kolege se vraćaju u zgradu, a

Žlezda u kola, nastavljajući prema Senjaku.

Sledeća stanica je pravo iznenađenje. Okrenuvši dve trećine

kruga na raskrsnici kod Arhiva Jugoslavije, BMW se upućuje

kroz Hajd park i staje ispred dečjeg vrtića Sveta Petka. Pošto smo

parkirali u poprečnoj, do vrtića se vraćam peške; u tom času

Žlezde nema u kolima, ali zadnja vrata BMW-a su otvorena, bez

jedne od kutija na sedištima.

U širokom luku zaobilazeći kapiju, preskočio sam ogradu.

Grupica dece vijala se po dvorištu; pomislih da je i Žlezda čovek

i da ima dete, ali kad se pojavio s bočne strane zgrade, iz ulaza u

kuhinju, bez kutije i bez deteta, biću demantovan. Dok se

zabavljao sa kutijom broj dva, stuštio sam se na glavni ulaz i

izvršio prodor u vrtić. Moleći boga da me ne opazi kakva debela,

brkata vaspitačica, nalik jednoj koja mi je ostala noćna mora iz

detinjstva, po mirisu faširanih šnicli locirao sam kuhinju. Pored

kuhinjskih vrata ugledam stepenište, idealno da se u podnožju

zauzme busija i tu sačeka Žlezda.

Moj čovek se vraćao telefonirajući, držeći mobilni između

obraza i ramena. "Ponovo jebena Drenica... Pa šta radi ta vojska

33

tamo - zar mi treba da im držimo sveću?... Razumem, ali zar u

prištinskoj upravi nema nikog da se pobrine za situaciju?... Ne

mogu sada, nikako!... U kolima, upravo se vraćam iz Paraćina...

U redu, gazda, rano ujutru. Zdravo."

"Nabijem te na kitu, sad si me naš'o sa šiptarskim teroristima

u Drenici!", odbrusio je gazdi, ali tek pošto je veza prekinuta.

Ušavši na vrata prva do stepeništa, odbacio je kutiju unutra i

vratio se po treću. Ponovo zazvoni mobilni, srećom njegov a ne

moj. "Da, cakana?... Evo, radim... Si, dobro si shvatila, zatvaramo

ovih dana - isporuka franko Sveta Petka... Čekaj, a kada se mi

vidimo?... Ne mogu sutra, idem za Prištinu - da skoknem

večeras?... Važi, makar na pola sata, umreću ako te ne vidim dva

dana... U sedam, cakana, ćaos!"

Pljesnuo je rukama zadovoljno ih trljajući, ispustivši iz grla

zvuk sličan ljubavnom zovu nosoroga. Udaljio se uz

zviždukanje, a kada ga više nisam čuo, izašao sam iz zaklona da

overim situaciju.

Prostorija je bila nečija kancelarija, sa radnim stolom i

pisaćom mašinom, garniturom za sedenje i arhivom u

registratorima. Donete kutije su stajale na stolu, ali osim njih u

kancelariji nije bilo ničega što bi odudaralo od računovodstva

prosečnog vrtića. Sadržaj kutija, međutim, ispostaviće se

zanimljivim već na prvi pogled: ako ovako izgleda policijski

dosije, samo u jednoj od kutija moralo bi ih biti barem stotina.

Agani Fehmi je bio na vrhu štosa; a Bukoši Bujar, Demaći Adem

i Haradinaj Ramuš su neka od imena na koja ću naići letimičnim

pregledom. Žlezda seli dosijea, glasio je zaključak, i to dosijea

kosovskih Albanaca, dok se za šefa nalazi u kolima, na putu iz

Paraćina. Koju li igru igra?

Da bih predupredio da me zatekne gde ne treba, na vreme

se vraćam u svoju busiju. Pet minuta kasnije spolja se začula

34

automobilska sirena, a meni će trebati još toliko da shvatim da

mene poziva: promolivši se napolje otkrivam sam da je BMW

nestao, a da me na njegovom mestu čeka taksi.

"Izgubili smo ga, šefe, ali ništa nemoj da brineš", taksista

pokuša da me uteši. Već je bio stupio u kontakt sa dispečerom i

zatražio potragu za BMW-om, a dok smo napustili Hajd park,

stiže povratna informacija: BMW se nalazi ispred hipodroma,

gde čeka da se otvori rampa. Koki je zadovoljan: uz gas do daske

i malo sreće mogli bismo nadoknaditi prednost. Preko dispečera

stupa u direktan kontakt sa kolegom, vlasnikom crne lade, koji se

na rampi zadesio iza Žlezde. U trenutku kad stajemo na začelje

kolone, od kolege saznajemo da se rampa upravo podiže. Kako

se, međutim, kolona otegla skoro do topčiderskog parka, a

vozovi u ovo doba prolaze češće od tramvaja, pre nego što ćemo

proći rampa se drugi put spušta.

Koki ne čeka dalja uputstva: kreće putem preko Sajmišta, a

da BMW ne bi ponovo bio izgubljen, moli kolegu da preuzme

praćenje. Malo kasnije stiže nova informacija: BMW je došao do

bioskopa Šumadija i tamo parkirao sa četiri migavca. Vozač je iz

kola izneo kutiju i s njom ušao u zgradu, gde se još uvek nalazi.

Pred Šumadiju stižemo baš u času kad se Žlezda vraća

praznih ruku, i nastavljamo za njim Požeškom. Do sada je pao

mrak, ali na ulicama je i dalje vreva; kako mu ne bi ponovo

izmakao, taksista se uputi preko tramvajskih šina.

"Nije da se kao petljam, šefe, ali ne mogu da ne primetim:

kolega je preskočio ogradu, zaigrao za protivnički tim, je li to?"

"Kolega se zaigrao, to je sigurno. Ali se ne zna za koji tim."

"U tome je znači kvaka... Izvini ako sam previše radoznao:

šta je u onim kutijama?"

"Državna tajna", uzvratio sam, što je bila istina.

35

"Kapiram ja da se policija seli zbog bombardovanja, ali ovaj

kolega čudna mesta bira za državne tajne – vrtić i bioskop?"

"Čudna su vremena."

BMW se pope uz Kraljice Katarine, i nastavi vijugajući preko

Košutnjaka. Koki više nije mogao da se uzdrži: "Je li, šefe, šta se

kod vas priča, hoće li biti rata?"

"Reklo bi se da hoće, ako Sloba ne potpiše."

"Niko to ne može da potpiše. Niko nema pravo!"

"Zašto?"

"Jer bi bilo sramno. Ja sam ti od '90 za Vuka, u borbi protiv

komunjara ostala mi je mladost, ali kad bi kojim slučajem Vučko

potpisao - ovim bih ga rukama zadavio. Kosovo je naše."

"Iako su oni dole velika većina? Koliko si puta bio dole?"

"Da ti pravo kažem, nikad nisam putovao južnije od Vranja,

ali ne radi se o tome. Kosovo je naše - makar dole ne bilo

nijednog Srbina."

"Zašto?", insistirao sam, posle čega mi uputi tužan pogled

psa čuvara.

"Jasno je da me provociraš, šefe, ali ipak ću ti reći: Na

Kosovu su naše crkve. Na Kosovu se zbio Kosovski boj. Na

Kosovu je sva naša istorija. Zar treba više dokaza da Kosovo

pripada nama, a ne Šiptarima?"

To sam želeo da čujem. Do juče bi me ovakve izjave iritirale,

ali u ovom času sve kockice su bile na mestu. Kosovski lobi je

kosovski mit instrumentalizovao tako što ga je proglasio

zvaničnom istorijom. U rukama onih koji su sposobni da ga

vrate u okvire predanja nalazi se moć da se zaustavi vrtlog

ratova. Marketing je pravo sredstvo, a sinarhisti su na pravom

putu. "Naravno da je naše Kosovo i naravno da ga ne damo. Nije

sada stvar u Slobi, Koki - stvar je u Kosovu", poželeo sam da ga

potapšem po glavi. "Dobro je što je narod svestan toga."

36

Terajući kroz ogolelu šumu, Žlezda se spusti na Vidikovac,

da bi odande zalomio prema naselju Cerak-Vinogradi, narednoj

stanici. Parkirao je na adresi Lipa broj 25, a čim je nestao u ulazu,

prišunjao sam se za njim. Isprativši lift do devetog sprata,

potražio sam spisak stanara i pokušao da ga prepoznam.

Na devetom je bilo četiri stana; pokušao sam da zamislim

Žlezdu sa prezimenima Jakovljević, Strugar, Horvat i Vujović,

ali uzalud. Potražio sam prezimena na sandučićima - iz jednog je

virio časopis Kalibar, reklamni primerak. Iako svestan da časopis

sam po sebi ne predstavlja dokaz da se iza alijasa Petar Strugar

krije Žlezda, imao sam razlog za likovanje.

Petar Strugar, medicinski fenomen - čovek kome na vratu

iskoči žlezda kad se iznervira. Udbin mutant ovde je samo

komšija - jedan od mnogih koji u podrumu kisele kupus, na

parkingu peru auto i pucaju sa terase kad naši pobede. Ovde, u

ulici Lipa broj 25, na devetom spratu, Žlezda slavi svoju krsnu

slavu, boluje svoje bolesti i sanja svoje košmare. Ovde je

Žlezdino ognjište; tu je običan porodični čovek - sa ženom,

Ljubicom Strugar, decom, Lazarem i Oliverom. Možda je Ljubica

u svome selu bila glavna riba, ali toga se seća koliko i prošlog

života – suviše dugo je rob koji pere, kuva i odgaja čeljad.

Ljubica ne miriše na CK parfem, već bazdi na prženje; ona ne ide

na fitnes, u solarijum, na estetsku hirurgiju, kao žene iz sveta u

kom Žlezda provodi radno vreme - ona je možda od muža

deceniju mlađa, ali zbog načina života izgleda kao da mu je

majka. Nije ni čudo što nju ne oslovljava sa cakana, već jednu

drugu, namirisanu damu s kojom će se uskoro sresti - samo da

nešto ubaci u kljun, promeni čarape, gaće, istušira se ako bude

vremena...

Nema vremena - prošlo je pola sedam i lift se već vraća.

Strugar je perjanu jaknu zamenio kožnjakom, duks košuljom i

37

kravatom; dok ga posmatram kroz prozor taksija kako po

ustima muva poslednji zalogaj, vidim da isijava. Sveže izbrijan i

natapkan after-šejvom ogleda se u retrovizoru, namešta obrve,

priteže kravatu. Šta li je rekao svojoj Ljubici: da večeras ima

sastanak od značaja za nacionalnu bezbednost i da ne zna hoće li

spavati kod kuće? Možda je jadnica navikla: muž na službi se

ništa ne pita. Ili je naprosto ne zanima – lakše je kad ga nema.

Dok se vraćamo istim putem preko Košutnjaka, Koki se

smejulji: "Biće da je mačor pošao da omasti brk", komentariše ne

očekujući odgovor. "Uvek je ista priča: pička mu došla glave.

Dok je nije sreo, vozio je keca i znao samo za kuću-posao, a sad

tera bendžu, premešta državne tajne kao da ih je našao na

babinom tavanu, i smuca se kad svi normalni ljudi gledaju

televizor. Ko zna na čijem je taj platnom spisku - Cije, engleske

kraljice, možda i Šiptara... Mrzim dvolične tipove - baš mi je ćef

što će ovaj da padne."

Pustio sam ga da brblja sve do Senjaka, što će biti finalna

destinacija. Na zaprepašćenje obojice, ognjište Žlezdine dame

nalazilo se na padini ispod afričkog muzeja, na mikrolokaciji

rezervisanoj za rezidencije, ambasade i najsnalažljivije

komuniste. Ova je i među privilegovanima bila privilegovana -

kuća se sa ulice nije dala videti od visoke ograde i drvoreda

borova u dvorištu - osim nakratko, kad se kapija rastvorila da bi

BMW propustila unutra.

"Na fensi mestima kod posluge se ide na sporedan ulaz, ali

ovaj ode pravo u garažu. Čudima nikad kraja", reče Koki,

prihvatajući se mikrofona. "Nije frka ako se malo raspitam?..

Pajče, treba mi info< Banjičkih žrtava 15a, ko je vlasnik adrese?"

"Za kad ti ovo treba?"

"Nemoj me razočarati, lave, čeka me stranka", Koki mi

namigne. "Hteo bih da je impresioniram."

38

"Nadam se da je manekenka i da nosi kosu do pola leđa. Ne

volim kratko ošišane. Daj mi deset minuta."

Današnji dan doneo je dovoljno iznenađenja. Čekati da

Žlezda završi zakazanu seks-partiju, čak i da nije parkirao u

dvorištu, bilo bi previše. Još jutros ga nije bilo nigde na vidiku u

mom univerzumu, samo bleda tačka u sećanju na '93, vreme kad

je srpska tajna policija imala tajnog načelnika, Viktora

Stojanovića, i kad je Žlezda od ovog dobio zadatak da me ubedi

da progovorim, bez obzira što o temi ne znam ništa. Tada je za

mene bio čovek bez lica, samo žlezda koja se nadima, a sada sam

svestan ne samo njegove fasade komšije sa Ceraka i oca dva

deteta, već i tajnog života u kom se pretpostavljenom taji istina, i

gde postoji cakana – i to dama sa Senjaka.

Bilo je vreme da se sa Žlezdinog vratim na sopstveni put, a

pošto se do njega moglo stići i preko Dedinja, zamolio sam

Kokija da nas proveze Šekspirovom. U meni su oživele

neprijatne uspomene i teskoba karakteristična za jedno drugo

vreme, tako da sam poželeo da prođem pored porodičnog doma

Stojanovića.

Šekspirova 14a počivala je u mraku, nikakva dešavanja pred

kapijom niti unutra. Da li zbog sablasnog, hladnog svetla ulične

rasvete, ili zbog nečeg u meni samom, kuća opkoljena uredno

podšišanim šimširom, a bez svetla na prozorima, izgledala je

kao boravište duhova. Znao sam, međutim, da odsustvo života

sa ulične strane u ovom slučaju ne garantuje odsustvo domaćina,

jer dedinjski doktor No nikad nije voleo da bude viđen, već

samo da vidi druge - zato je stanovao u kući iza kuće, sa čijih

pendžera se kao na dlanu vidi Beograd. Dok je taksi stajao pred

kapijom ispred koje se pet godina ranije desilo do danas

nerazjašnjeno ubistvo, vizuelizovao sam ga na fotelji u

zamračenom salonu, pored makete Svete Sofije sagrađene od

39

cigala srušenih bosanskih džamija, dok čita jednu od knjiga iz

sopstvene biblioteke tajnih znanja, a okolo njega, na ekranima

kompjutera onlajn na svetskim novčanim berzama, blinkuju

kursori, šapuću tajnim jezikom cifara.

"Moraćeš da razočaraš tu tvoju manekenku, matori", prenu

me glas sa radio-stanice. "Nema podatka o vlasniku adrese."

Taksista je bio nesrećan: "Nemoguće! Kućerina ispod

afričkog muzeja, sa bedemima od dva metra, blizu indijske

ambasade, mora da znaš to mesto."

"Čekaj, da nema na kapiji neka gravira, čudovište sa tri

glave, ili nešto slično bizarno?"

"Otkud znam, bio je mrak kad sam prošao."

"Kad malo razmislim, nedavno je na zelenoj površini u

blizini indijske ambasade nikla jedna nova palata, od koje se vidi

samo kapija. Vlasnica je Caca Buzak."

"Nafatirana neka babuskera. Šta ta predstavlja?"

"Folk divu iz sedamdesetih godina, iz vremena kad su se

sifoni podizali tesnim jelekom, umesto pumpicom u brusu.

Suviše si ti mlad da je znaš."

"Da pevaljka nije udata za nekog diplomatu?"

"Andrej Buzak, bravo! Funkcije mu se ne sećam, ali od

nedavno je na položaju negde u Aziji. A sad ti meni reci, imamo

li u svemu ovom šta da uvalimo novinama?"

"Nije ovo za tvoje varijante. Zaboravi."

"Pozdravi manekenku. Nadam se da nije jedna od

Buzakovih ćerki."

Približavali smo se gradu i zatražio sam da me vrati u

Makedonsku, na isto mesto pred opštinom. U to doba nisam bio

sujeveran pa moj zahtev da se vratim odakle sam pošao nema u

sebi ničeg mističnog – stanovao sam u Hilandarskoj, a nisam baš

želeo da me izbaci pred ulazom.

40

Neke stvari ljudi čine u magnovenju, tek naknadno

otkrivajući motivaciju. Danas znam da sam se na početno mesto

vratio da bih pokušao da zatvorim krug, stavim tačku, okrenem

stranicu - kako god se to zvalo.

Moj naivni izlet u paralelne svetove ovim bi se i završio – da

nije bilo sinarhista.

41

3. Fenomen Buzak

Sad se narod uveliko pita ko će nama da zameni Tita.

Sad se znade ko je drugi Tito, Slobodan je ime plemenito.

(Mitingaška pesma)

Andrej Buzak danas je jedan od zaboravljenih junaka jogurt

revolucije. U događanjima naroda 1988, međutim, uloga koju je

odigrao nije bez značaja: da bi dokazali da u novoj srpskoj

politici nema nacionalizma, pored poštenog Mađara i više

poštenih Albanaca, srpskom rukovodstvu je trebao barem jedan

pošten Slovenac, a njega će naći u drugu Buzaku. Partija je,

srećom, mnogo boljeg pamćenja od naroda: jedinom Slovencu

koji je podržao inicijativu Oj, Srbijo iz tri dela, uskoro ćeš biti cela,

nadalje su mnoga vrata otvorena.

Ovaj tihi Slovenac nikad se neće vinuti u političke visine do

kojih u godinama raspleta stižu neki drugi, ali Andrej Buzak je

mali čovek skromnih ambicija: budući da je karijeru započeo u

predstavništvu Jugometala u Beču, Buzak je sanjao crveni tepih

po kom bi se vratio u Beč, gde bi zauzeo ambasadorsku funkciju

- to je sve. Kako ovo nije direktno zavisilo od srpskog

rukovodstva, moraće da čeka raspad Jugoslavije, u

međuvremenu se uspesima u privredi uspinjući po hijerarhijskoj

lestvici.

42

Od '88. do '91. je finansijski direktor hemijskog koncerna,

generalni fabrike konditorskih proizvoda i komercijalni

građevinskog preduzeća, sve firmi sa osnivačima u danas

bivšim republikama - svih u bankrotu nakon što bi ih napustio.

Do danas nije potvrđeno da li se desetak hiljada Buzakovih

radnika našlo na birou zbog nezamenjivosti direktora, ili su

razlozi za propast prozaičniji, ali jedna od zlobnih pretpostavki

je ova: Buzak je po nalogu srpskog rukovodstva ubacivan kao

virus – upravo da bi se stečaj desio, a ne sprečio.

Naime, pre nego što će krenuti da vrši upade u monetarni

sistem SFRJ, Milošević se finansirao upadima u slovenačka i

hrvatska preduzeća na sopstvenoj teritoriji tako što ih je preko

proverenih kadrova zaduživao kod srpskih banaka, dovodeći ih

do dužničkog ropstva i na kraju bankrota. Oprobani kadar, uz

provereni recept, i posle raspada SFRJ ostaje na istom zadatku, s

tim što su preduzeća čiji se fondovi usisavaju sada srpska, i što

ih ne proždiru banke već druga preduzeća, presudna za socijalni

mir. Direktor ove vrste vremenom stiče žovijalan nadimak:

usisivač.

Slavujka Buzak, zvana Caca, bila je na vrhuncu karijere

sredinom sedamdesetih, u vreme kad se prezivala Šević. Pevala

je izvorne narodne - uz koje je išla kratka suknja i što dublji

dekolte; popularnost je stekla po zapadnoj Srbiji i Bosni, a među

privremeno nastanjenim Jugovićima u Nemačkoj i Austriji

gotovo da je predstavljala kultnu figuru - pogotovu kad zaigra

na stolu. Pretpostavka je da je i budućeg muža upoznala na

jednoj od turneja po srpskim kulturnim klubovima dijaspore, u

doba kad srpska privreda nije imala potrebe za usisivačima.

Udaja joj pre vremena prekida karijeru - nakon problematičnog

porođaja sa bliznakinjama, Caca se predugo oporavlja, da bi se

43

na kraju posvetila porodici i društvenim aktivnostima, zauvek

ostavljajući estradu.

Porodica Buzak stanuje u otmenom Deblingu sve do časa

kad iz Ljubljane stiže nalog da se Buzak povuče iz

predstavništva i vrati u domovinu. Posle skoro decenije udobne

emigracije Caca je bečka dama, te selidbu u Ljubljanu, u njenim

očima provincijski grad, sagledava kao katastrofu. Mogućnost

da Buzak u Beču pronađe lagodan i dobro plaćen posao bila je

minimalna, pa kako je povratak neminovan, alternativa je

Beograd.

Slovencima nikada neće oprostiti oduzimanje Beča, a

muževljevo potonje priklanjanje srpskom rukovodstvu moglo bi

se nazvati Cacinom osvetom. Za izostanak diplomatske funkcije

nakon raspada Jugoslavije, međutim, Caca će okriviti muževljev

nedostatak ambicije, što je u očima žene neoprostiv greh. Iako

naizgled žive u harmoniji, Buzakovi se vremenom udaljavaju

jedno od drugog i tako dočekuju 1995. godinu i Dejtonski

sporazum, kad Milošević stavlja tačku na ratovanje i proglašava

privredni preporod. Nakon godina tavorenja u direktorskim

foteljama, Andrej Buzak iznenada, kako to samo partijska

kombinatorika dopušta, biva počašćen mestom u trgovinskom

predstavništvu u Pekingu, sa dobrim izgledima da se do kraja

godine dočepa mesta trgovinskog atašea. Ovaj put, međutim,

pevaljka ga ne prati - pošto je istrajnim usisavanjem firmi

prethodno uspeo da usisa zelenu površinu kod Muzeja afričke

umetnosti, Caca ostaje da zida palatu. Trač je - jer sve ovo

prethodno su činjenice - da je Buzak, koji ionako nikad nije imao

sopstveno mišljenje, pao pod uticaj mlađe osobe zaposlene u

MIP-u, jedne koja posle ručka ne nabija prst u usta da bi

povraćanjem održala liniju, a kojoj smeh nije verom zabranjen -

uprkos uticaju na bore. Trač je da je ista osoba takođe dobila

44

nameštenje u Pekingu, te da se zbog ovoga Caci više ne mili

diplomatija, a ne da ne može bez kuće na Senjaku, koja je u

međuvremenu završena i useljena.

Šta je trač, a šta istina, saznaće se kasnije, ali ovoliko je

dovoljno da ukaže na postojanje fenomena Buzak, ljudi o kojima

do juče nisam znao ništa, a možda ne bih ni danas - da nas Vasa

i Milanče nisu pozvali na večeru u Levijatan. Povod je bila

primopredaja Politike, ali ne samo to. Naime, kad mi se Milan

javio prethodnog dana, nisam mogao da mu ne ispričam kako

sam preuzeo sudbinu u svoje ruke. Na priču se upecala Vasa, koja

je ubrzo imala dovoljno informacija o Buzakovima da se ispuni

specijalno izdanje tračerskog časopisa. O Žlezdi je, prirodno,

moglo da se sazna mnogo manje: samo da se zaista preziva

Strugar i da ga je na prethodnoj proslavi Dana bezbednost u čin

pukovnika unapredio lično Slobodan Milošević. Sve ovo

saopštiće nam u novootvorenom ribljem restoranu na Gardošu,

dok je budemo gledali između zalogaja, pokušavajući da

dešifrujemo neobičan žargon koji koristi. Riblju čorbu smo

odavno slistili, a stizalo je glavno jelo u vidu skadarske jegulje,

kad se Vasa nagne preko stola i skrivajući se od kelnera objavi:

"Šansa da amaterski tim zaigra u Ligi šampiona je nepostojeća,

ali nama se ipak pruža. Da čudo bude još veće, lopta je u našem

posedu, a put ka golu otvoren. Ljudi, ovakva prilika se ne

propušta!"

Ni reč je nisam razumeo, valjda zato što sam pokušavao da

shvatim logikom, a ne ženskom intuicijom.

"Zašto misliš da se radi o Ligi šampiona?", upita Milica.

"Na osnovu onog što sam uspela da saznam o našem

čoveku, radi se o jednom od in trenera, u milosti supruge

predsednika fudbalskog saveza. Zdravstveni kartoni igrača su

izmešteni još u oktobru, kad smo prvi put bili u sporu sa FIFA, a

45

ono što je nedavno izneto sa stadiona i odneto u štek nema

nikakve veze s najnovijom pretnjom!"

Preznojio sam se da bih shvatio da je FIFA zapravo NATO,

zdravstveni kartoni dosijea, fudbalski savez Partija, a štek vrtić u

Hajd parku. I dalje, međutim, nisam shvatao čemu ova

kriptomanska zavrzlama, dok se Milica u potpunosti uživela:

"Znači li to da trener igra dvostruku igru?"

"To u svakom slučaju. Pod znakom pitanja ostaje da li je u

solo prodoru, ili instrukcije prima iz neke od loža - što u

fudbalskom savezu ne bi bilo novina."

"Dobro, ali kakva nam je eventualna korist od zdravstvenih

kartona protivničkih igrača? Sumnjam da ih zanima transfer u

naš tim."

"Kakva je korist od prodora preko levog krila? Niko ne zna -

dok lopta ne stigne do centarfora."

"Što znači?"

"Što znači da treba prodreti u štek i poentirati osvajanjem

zdravstvenih kartona - a za dalje ćemo da vidimo."

Milan se zagrcnuo - ako je unapred planirala da nam

predloži krađu dosijea, mogla je barem da sačeka da završimo

večeru. "Jesi li poludela? Da igramo protiv fudbalskog saveza? Pa

ta utakmica je unapred izgubljena!"

"Ali šesnaesterac je prazan - na vidiku čak ni golmana!"

Videvši da se Milan jako sekira, Milica preuzme loptu i

dobaci je meni: "A šta ako u šteku nisu zdravstveni kartoni, već

knjigovodstvene kartice, na primer?"

"A otkad se to knjigovodstvene kartice drže u< na stadionu?

I otkad sadrže<" Kako nisam umeo da nađem odgovarajuće

reči, podigao sam palac, a zatim im pokazao oba profila. Na

kraju sam zapitao Vasu: "Kako misliš da zaobiđemo živi zid?

Felšom teško."

46

"Svaki zid ima vrata, a za svaka vrata postoji kalauz."

Ko to od nas ume da rukuje kalauzom, hteo sam da upitam,

ali Vasa je odlučila da preseče dalje širenje defetizma:

"Uostalom, čujem da te je trener, dok je još igrao, nesportski

faulirao - zar ne želiš da mu vratiš milo za drago? Šta se to

uopšte desilo?"

Mislila je na moju prvu epizodu sa Žlezdom, čiji sam ishod

pomenuo prećutavši poentu. "Šta god da se desilo, dovoljno je

da me uveri da imam posla sa opasnim manijakom", rekao sam

gledajući tamburaški orkestar kako nam se približava, plašeći se

da će kad-tad stići do nas.

"Ipak si mu pre neki dan dahtao za vratom?"

"Što ne znači da drugima savetujem isto."

Sportski novinar u liku američkog marinca se smračio -

nabrao je obrve pod okvirom naočara i zaćutao. A kad je ponovo

progovorio bljuvao je vatru: "Znate li koji je problem našeg tima,

drugari? Svako misli da je bolji od saigrača i neće da doda loptu;

svako misli da zaslužuje bolju poziciju - zato se takmičimo

međusobno. Za to vreme paceri iz protivničkog tima sapliću se o

loptu i mi im se smejemo. Oni krljaju, štipaju, sapliću, cimaju,

insceniraju penale i foliraju sudiju, ali napreduju prema golu.

Oni šutiraju i promašuju, ali na kraju ubodu. Mi uopšte ne

šutiramo, jer ne možemo da se dogovorimo - zar je onda čudo

što smo gubitnici već deset godina?"

"Hej, a možda ima i drugih načina da se osvetimo treneru."

Na svoj način Milanče pokuša da podigne atmosferu: "Jedno

pisamce ženici na Ceraku, ili još bolje vlasniku kuće na Senjaku,

unelo bi razdor u protivničke redove. Ko kaže da ne može da se

poentira a da se ne uđe u šesnaesterac?"

"Anonimna pisma - to bi bio muški odgovor."

"A šut sa pola terena još muškiji!"

47

"Vasa je u pravu, gubitnički mentalitet je naša kob, a on se

ogleda upravo u bezumnom muškom optimizmu. Kada ćete

konačno shvatiti da treba ili promeniti tim, ili izvršiti transfer u

inostranstvo?"

Od ženske intuicije nedokučivija je jedino ženska

solidarnost. Izrečeno terminologijom Sportskog žurnala, posle

Miličinog centaršuta Vasa bi poentirala volejom - da nam

fortuna nije izašla u susret na najbizarniji mogući način.

Do tada su nas tamburaši potpuno opkolili, tako da smo se

našli iza zvučne zavese. Vrisak mora da je bio izuzetnog

intenziteta kad je uspeo da je probije; naprosto se izdigao iznad

svega, najednom se izdvojivši iz zvuka gitara, tambura i žamora

gostiju zajapurenih od vina. Prekidajući diskusiju, usmerili smo

pažnju po dijagonali prostorije. U jednom od separea, za

spojenim stolovima, sedelo je društvo: pet-šest momaka novog

kova, svi u lister odelima, kratko ošišani, nauljene kose; pet-šest

devojaka bronzanog tena, dugih nogu i mršavih zadnjica - ekipa

koja se i ranije izdvajala po amplitudi smeha. Vrisak nekog

među njima, međutim, nije bio vrisak sreće - već panike. Ovo će

potvrditi prazan prostor koji se brzinom bujice širio oko stolova,

i tip koji se izvukao iz nastalog vakuuma, da bi trčećim korakom

pošao ka vratima.

Uslediće nekoliko muških povika, nerazgovetna razmena

informacija. Nova dvojica se pridigoše na noge; prvi držeći se za

rame, dok drugi za onim pokuša da izađe napolje - da bi se tren

kasnije vratio unatraške. U času kad je u Levijatan kročio momak

naoružan heklerom - onaj što je malopre izleteo - muzika

konačno utuli. Kao po komandi, ostatak onih za spojenim

stolovima đipi na noge, ali pošto u separeu nije bilo gde da se

beži, nastade tiska uza zid i histerija ženskog dela društva.

48

Držeći automatski pištolj uperen u gomilu - ili nekog

određenog u njoj, što se iz mog ugla nije dalo naslutiti - momak

se pope na jedan od praznih stolova. Imao je najviše osamnaest

godina, crno odelo sa ruskom kragnom, crnu košulju i izraz

očajnika na sve spremnog. "Pogledaj me, macika, u oči me

pogledaj!", poviče odozgo. "Reci mi da voliš mene a ne ovog

skota; reci, pa ću mu oprostiti šta god da se desilo između vas!",

reče nišaneći tipa koji se držao za rame. "U suprotnom, ubiću ga

kao psa!"

Nekoliko trenutaka ništa se nije čulo, osim zapomaganja

devojaka. A onda se iz graje izdvoji dubok, ženski glas, kao od

šale osvajajući prostor oko nas: "Odakle ti ideja da moja osećanja

stavljaš na javnu raspravu? Misliš da ti oružje daje pravo?"

"Moja osećanja - ona mi daju. Daju mi za pravo i da ubijem

prijatelja, samo ako posumnjam u njega."

"Zar je problem ubiti nenaoružanog čoveka? Zarad ljubavi

na koju se pozivaš, Brute, da li bi na sebe mogao da digneš

ruku?"

Pokrenut silama samu njemu znanim, Brut bez razmišljanja

okrene cev heklera za 180 stepeni i prisloni je na sopstvene

grudi. "Treba li da dokažem, ili ćeš mi verovati na reč?"

Sada sam i nju imao u kadru - kad su svi ustali, jedina je

ostala za stolom. Bila je to devojka od dvadeset i kusur godina,

crnka kose talasaste do pola leđa, u crnoj kožnoj jaknici do

pupka. Nije se ponašala kao osoba nenaviknuta da se zbog nje

ubijaju; pošto je Brut promenio metu, bez žurbe je iz pakle

izvadila cigaretu i stavila je između braon nakarminisanih

usana. Pošto su svi kavaljeri zijali u hekler, sama će zapaliti, uz

reči ironije na kakve bih joj i sam pozavideo: "Ako ćeš da se

dokazuješ, Brute, onda požuri. Jer ove devojke iza mene će se

upiškiti u gaće, a večeras ne nose pamperse."

49

Brut je menjao boje od purpurne i jarko crvene do bordo i

ljubičaste.

"Brute, daj tu utoku ovamo, čoveče, napravićeš neko sranje!",

jedan od drugova poče da mu prilazi, ali ustukne nakon

upozorenja pištoljem.

"Ne prilazi mi, Mrki, ne zajebavam se!"

"Ne slušaj je, Brute, ona je veštica!", začu se glas drugog.

"Ne vređajte je! Svako ko je bude vređao, završiće u jarku!

Brut je lud! Brut je lud!"

"Ništa ti nisi luđi od bilo koga ovde - samo si pijan i

naoružan", ženska je bila neumoljiva. Gledala ga je odozdo,

ravno u oči, ispuštajući prema njemu dim. "Ali si i uplašen, baš

kao svako ovde. Pogledaj, drhte ti noge."

Vremenom je izgledao sve nesigurnije, a posle ovog noge

zaista počeše da mu drhte, toliko da je sto pod njim škripao. "Ali

ja samo želim da sve bude kao pre... Spasi me, macika, reci mi

što bih voleo da čujem..."

"Ništa neće biti kao pre, ti to dobro znaš!", na trenutak se

ražestila. "Ali da bi barem ostalo kao sada, potrebno je da

prestaneš da glumiš manijaka. Čuj, čekaju me na Triglavu; ako ne

siđeš s tog stola, odlazim iz ovih stopa."

Znoj mu je curio niz obraz, a drhtavica se proširila do ruku.

Kad se popeo na ovaj sto mislio je da mu niko ništa ne može, ali

dosad je izgubio svu prednost koju daje oružje. Izblamiran pred

svima, izmasakriran rečima, shvatio je da mora sići sa stola, a za

to su postojala dva načina.

Pre nego što će početi rafalna paljba povukao sam Milicu i s

njom pao pod sto; tren kasnije dole će se naći i Vasa, ali prava

stiska nastaje tek padom Milančeta. Pod susednim stolom već su

se razbaškarili tamburaši, zaklanjajući mi vidik prema Brutu, a

ostavljajući na vidiku žensku i ostatak njihove ekipe. Dok su

50

devojke cičale, a momci bauljali po patosu, ova je sedela u pozi

snežne kraljice, istovremeno spokojnija od iste - kao da

budućnost poznaje bolje od sopstvene torbice sa šminkom.

Budući da je štektanje heklera pratio ratnički poklič, ispravno

sam prosudio da Brut prazni šaržer u plafon, a ne u sopstvene

grudi. Deo koji nisam mogao da vidim, a koji će uslediti odmah

za ovim, prepričaće mi drugi: kada je pištolj ostao prazan svi

junaci su skočili da Bruta skinu sa stola i razoružaju ga. Snežna

kraljica tada je spakovala cigarete i ustala, prilazeći mu sporim

koracima.

"Budalo jedna! Ako si mi jednom pomogao, misliš da sam

dužna da ti ostatak života budem keva, riba i sestra

istovremeno?" Raščerečen na stolu, Brut je grcao u suzama,

odmahujući glavom kao da se opire stidu. "Onaj ko misli da me

dobije, mora mnogo, mnogo više da uradi!" Žana se ukloni u

stranu. "Sklonite mi ga s očiju, ne podnosim frajere kad

cmizdre."

Odavno je Vasa pokušavala nešto da mi saopšti; pod stolom

je mahala rukama, mrštila se, bečila i bezglasno otvarala usta, a

da to nema veze sa žargonom Sportskog žurnala, shvatiću tek

pošto mi Milica bude prevela: "Buzak!"

"Šta sa Buzakom?", rekoh, dok je Vasa prstom upirala u

ledenu kraljicu. Naslanjajući se na dvojicu kavaljera, ova se

upravo penjala na sto s kojeg je malopre deložiran Brut. U

nameri da privuče pažnju ruke je podigla uvis i zviznula s dva

prsta na usnama, što će biti savršeno izlišno s obzirom da su

pogledi, pogotovu muškog sveta dok se pomaljao ispod stolova,

već bili na nogama u grilonkama, monumentalnim iz žablje

perspektive.

"Narode, izvinjavamo se zbog male drame sa pevanjem i

pucanjem! Da je meni neko ovako pokvario večeru, bila bih

51

besna kao furija, pa pretpostavljam da ste i vi ljuti. Zato

dopustite da se revanširam: svi ste pozvani na Triglav, dvesta

metara nizvodno. Domaćica je Žana Buzak, sva pića na račun

kuće!"

52

4. Ekspedicija na Triglav

Ako treba da se tuĉemo, bogami ćemo da se tuĉemo. A nadam se da neće biti toliko ludi da se sa nama tuku. Jer ako ne umemo da radimo i privreĊujemo, bar ćemo znati dobro da se tuĉemo. (Slobodan Miliošević)

Verovatnoća da u Levijatanu naletiš na nekog iz porodice

Buzak je maksimalna – budući da su vlasnici restorana. Toga su

Milanče i Vasa bili i te kako svesni; štaviše, glavni razlog da nas

izvedu tamo bila je upravo Vasina iznenadna opčinjenost

fenomenom Buzak, što će nam priznati tek kad se prvi put

postavilo pitanje da li prihvatiti poziv na Triglav – upućeno,

naravno, s moje strane.

Nije me zanimalo da otkrivam nova mesta - suviše dobro

poznajem vrstu ljudi koja obilazi beogradske kockarnice. U

Levijatanu si još mogao da naiđeš na svakojake, ali mesta poput

Triglava početkom '99. bila su etnički čista: osim profesionalnih

gubitnika spremnih da na rulet stave ne samo kola, stan i

ušteđevinu već često i članove porodice, u kockarnice su

navraćali etablirani kriminalci, političari, zvezde estrade, dok su

japiji sa novokomponovanih televizija, skojevci iz raznih partija i

naravno, udavače koje ovakva mesta privlače kao sijalica

mušice, navraćali kao kibiceri.

Posle oružanog incidenta u restoranu Milica se osećala kao u

akcionom filmu, Vasa kao u špijunskom, a Milanče, koji

53

konstantno ima potrebu za publikom, inače pada u depresiju,

zalagao se za ekspediciju na Triglav makar od svega ispala

novokomponovana srpska komedija. Bez obzira koliko je Milica

cvilela, na palubu turbo-folk broda-kazina kročio bih samo u

svojstvu brodolomnika - da nam Vasa nije ispričala šta o

bliznakinjama piše Ilustrovana politika:

Sestre Buzak rođene su u Beču, 1977, u godini zmije, u

znaku lava, pod Saturnom kao dominantnom planetom i

Uranom u drugoj kući. Ovaj naizgled trivijalan podatak,

zapravo je od presudnog značaja: da su rođene bez komplikacije,

jedna bi verovatno ostala pod Saturnom u prvoj kući dok bi

drugoj zapao Neptun, ali kako je porođaj izveden carskim

rezom, bliznakinje, donesene na svet maltene istovremeno,

rođene su sa identičnim horoskopom.

Majci, svesnoj presudnog uticaja planeta na sve što nam se

dešava, ova činjenica učiniće se tragičnom. Čovek bez

sopstvenog i jedinstvenog horoskopa isto je što i čovek bez

otisaka, stoga će majka, da bi prevarila sudbinu, od samog starta

usmeravati bliznakinje na različite strane, bez obzira što su

razlike među dvojajčanim bliznakinjama po pravilu znatne. Za

početak, jednu proglašava mlađom, kćeri meseca, i daje joj ime

Žana; starija će biti kći sunca, a po prababi dobija ime Izvorinka.

Segregacija kreće od najranijeg doba: Žanu majka sama doji, dok

za Izvorinku iz zavičaja stiže zdrava dojilja. Žanu vaspitavaju u

austrougarskom duhu, uz profesora klavira od malih nogu, balet

i dva svetska jezika, i to ne u Beču već u ženskom obrazovnom

centru u švajcarskim Alpima. Da ne bi izgubila vezu sa

korenima, jednom godišnje šalju je kod rodbine u Vitomiricu,

Cacino rodno selo u okolini Peći, gde leta provodi bosonoga,

usta musavih od pekmeza - slobodna. Izvorinka, s druge strane,

detinjstvo provodi u Beču sa roditeljima, ostatak osmogodišnje

54

škole i gimnaziju završava u Beogradu, da bi se po sopstvenoj

želji vratila u Beč da studira umetnost, gde bi uskoro trebalo da

diplomira.

Brižna majka učinila je sve što je u njenoj moći da, iako

nasilno rođene pod identičnim rasporedom planeta, svaka

isprati svoju zvezdu vodilju. Što je najvažnije, odrastanje na

udaljenosti neće ih međusobno udaljiti, već ih kroz različitosti

zbližiti. Sestre sa harmoničnim odnosima kao danas Žana i

Izvorinka Buzak mogu se na prste nabrojati - barem prema

onom kako ih majka predstavlja u Ilustrovanoj politici.

Na osnovu ove priče, ne znam koju bih manje žudeo da

sretnem - majku, jednu ili drugu ćerku - ali otkada sam Žanu

video u akciji, moram priznati da je cela stvar počela da me

intrigira. Osoba dovoljno hladnokrvna da izađe na kraj sa

maloletnim idiotom naoružanim heklerom svakako se ne može

nazvati razmaženom glupačom sa Senjaka. Pozitivnom imidžu

doprineće i njeno ponašanje na Triglavu: redovne goste koji su

počeli da pristižu oko ponoći Žana je dočekivala svežinom kao

da je upravo ustala, a što se tiče nas koji smo se odazvali na

besplatno piće, uslužiće nas sama, koristeći priliku da se izvini

svakom ponaosob: "Zaista mi je krivo ako smo vam pokvarili

provod, izvinite. Šta biste voleli da popijete?"

U krupnom kadru nije izgledala ništa gore nego maločas na

stolu - naprotiv: obasjano disko svetlom, Žanino izduženo lice

činilo se gotovo belo, a dva crna, vučja oka, natkriljena

vijugavim obrvama, u kontrastu još tamnija. Usne su joj bile

tanke a usta široka - nešto što ženama koje misle da je lepota u

standardima ne bi odgovaralo - ali od svega neobičnog na tom

licu lično su me najviše dojmile pegice grupisane oko korena

minijaturnog nosa i na jagodicama, dok sam ih zamišljao na

vratu i poprsju, skrivenim od pogleda rol kragnom.

55

U lepoti uvek ima nešto trulo, govori iskustvo. Možda baš

zato svoj predug jezik ovaj put neću ni pokušati da savladam:

"Sreća da meci nisu bili pravi", rekoh pošto smo izrecitovali

svoje porudžbine. "Deci se ne daju pravi pištolji da se igraju

njima, pretpostavljam. Pogotovu ako su sklona drogama."

"Ne znam za drogu, ali meci jesu bili pravi, žao mi je."

"Je li mali uopšte punoletan?"

"Rekla bih da jeste", osmeh joj se polako topio. "Ako mislite

da bi nešto trebalo prijaviti - policija je na putu ovamo."

"Ne mislim ništa slično. Policija se ne meša u ovakve stvari."

Milica i Milanče su me poznavali ovakvog, dok se Vasa

upravo susrela sa mojom mračnom stranom. Gledala me je

zadivljena, trepćući iza naočara.

"Bojim se da vas ne razumem", reče Žana.

"Tip koji u kaseti kola drži automatski pištolj je opasan, ali

ne i obavezno neuračunljiv tip, ali ako ima običaj da preti

oružjem, i to dok je na spidu – taj definitivno pripada kategoriji

opasnih i neuračunljivih. Ako već nije, kad-tad će svoju igračku

isprobati na živim metama. Nadam se da će do tada napuniti

osamnaest."

Očigledno nenaviknuta na muškarce otporne na njen šarm,

Žana je izgledala zatečena. "Nadam se da se to neće desiti. Kako

god izgledalo, Predrag je u suštini dobar momak - sumnjam da

bi ikoga zaista povredio..."

Tada mi Vasa priskoči u pomoć. "Možda tebe ne bi, slatka, a

možda ni sebe. Ali momka za vašim stolom je napao. Čime?"

O tipu koji se držao za rame dosad nisam razmišljao. Vasa je

zato brinula o detaljima - ipak je novinar.

"To je bila samo viljuška", uz usiljen osmeh uzvrati

domaćica. "Ništa strašno, budite bez brige. Njih dvojica su inače

najbolji drugovi."

56

"Ovakav rasplet fascinira<", reče Vasa. "Čime li je mali bio

isprovociran da viljuškom nasrne na najboljeg druga?"

"Možda mu se nije dopala riblja čorba", Milan se umeša,

samo da bi ga zanosna domaćica primetila. "Ili mu je zapala

kost?"

"Ili je viljuška još jedan način da se izjavi ljubav", rekoh. "A

pošto mu se učinilo da izjava nije dovoljno glasna, skoknuo je po

artiljeriju. Pitam se: je li rafal dopro gde treba?"

"Bojim se da ovim zalazimo u intimne sfere."

"Gde, naravno, ni policija nema namere da zalazi", kroz

staklo sam ugledao dvojicu kako prelaze mostić – ovi bi mogli

biti samo žandari.

Prvi je nosio blede farmerke i vijetnamku jer je zamišljao da

se tako oblače Beograđani. Nekoliko godina koliko radi u

beogradskoj policiji nije stiglo da ga ugoji do neukusa – bio je

suv kao dimljena noga. Njegovog partnera, međutim, odlikovao

je podvaljak iz tri falte i stomak kakav se ne može steći bez više

decenija policijske prakse uz pljeskavice, ćevape i kobasice -

cirkulisanjem od kola do stolice, od kola do kreveta i od kola do

kioska. Za ovog sam bio siguran da ume da se sačuva od metka -

dilema je da li ga je neko obavestio da se i od loše ishrane može

skončati pre vremena.

Na mesta poput Triglava policajci ne dolaze bez naloga, pa

pretpostavljam da su ove najavili iz Levijatana, ili ih je sama

domaćica zvala. Ako ovo zadnje nije sigurno, činjenica da im je

dodeljen sto pored našeg previše miriše na nameštaljku. Pošto

su tamburašima, dovedenim iz Levijatana da prenesu

atmosferu, dali znak da ne prekidaju svirku, raskomotiše se za

kartaškim stolom i krenuše da prozivaju.

Najpre su izjavu uzeli od ženskih iz Žanine ekipe, a kako

nijednog od momaka nije bilo na Triglavu, nastaviće sa ostalim

57

očevicima. Raspoloženje u našem taboru bilo je mestimično

vedro: Milanče je zasmejavao Milicu koja je u međuvremenu

prešla na martini, dok ga je ova izazivala da se pridruži

tamburašima – budući da je od mene čula legendu da ne postoji

instrument koji Milan ne bi umeo da svira. Činjenica da kazino

ne radi ponedeljkom i da na vidiku nema ni krupijea ni

smokinga ni skupih toaleta, u startu me je razočarala, a otkad je

sto za poker zauzeo zakon, utapao sam tugu Džek Denijelsom.

Isto je činila i Vasa, ali uz neki nervozan izraz na licu, kao da

traži s kim bi se potukla, samo čeka da je izazovu. U času kad su

tamburaši završili numeru iz fijaker-ciklusa, Milanče i Milica,

kikoćući se kao dvoje srednjoškolaca, bez reči se udaljiše od

stola, što Vasa iskoristi da se ustremi na debelog pandura:

"Izvinite, smem li da postavim pitanje?"

"Ako ga imate."

"Da li je posedovanje automatskih pištolja zakonito?"

Policajac je bio umoran i nezainteresovan – ne živi se od

plate već od privilegija, a ovo nije prilika da se išta proda. "Ne

bih znao", uzvrati mrzovoljno.

"U redu. A da li se rafalna paljba u plafon, pred punom

kafanom, vodi kao ugrožavanje javnog reda?"

"Zavisi od namere počinioca."

"A je li napad viljuškom namera?"

Sada se već i mršavi zainteresovao; prestao je da zapisuje,

podsmešljivo odmeravajući Vasu – savesne građane dosad je

drugačije zamišljao. "Zavisi kako na to gleda sudija", uzvrati. "A

koji je tvoj problem, gospođice?"

"Ne ide mi u glavu zašto policija sedi za stolom za kartanje i

uzima izjave prolaznika - umesto da potraži prestupnika."

"Možda ga i tražimo, ali svi tvrde da ne znaju njegovo pravo

ime", nastavi debeli mirno. "Znate li ga možda vi?"

58

"Kako to mislite? Kamenjarke koje ste malopre intervjuisali

sedele su s idiotom za istim stolom!"

"Možda su ga dame večeras upoznale. Možda im se

pridružio s drugog stola."

"Možda im se i onaj što je dobio viljušku u rame pridružio sa

drugog stola?"

"Tako nekako nam je rečeno. Jeste li spremni da posvedočite

da se desilo drugačije?"

Odmahnula je rukom. "Ma vi panduri ste izgubljeni

slučajevi...", reče više za sebe, ali pošto u tom času nije bilo

muzike, bilo bi teško prečuti je.

Jedini način da se ne posvađam sa policajcem bio je da ne

budem u njegovoj blizini. Ovo je ličilo na početak jednog dugog

razgovora, koji bi moje uključenje samo dodatno produžilo, a

jedina koja je imala moć da ga skrati bila je domaćica. Ona je

pandure, uostalom, i posadila pored nas; ona nas je praktično

radi davanja iskaza grupno privela na Triglav – zar je ovo njena

vizija gostoprimstva?

Za razliku od pandura, Žana mi se učinila kao osoba idealna

za svađu, pogotovu kad sam je ugledao sa one strane staklenih

vrata, kako užurbano prolazi palubom. U nameri da je

presretnem, pošao sam na kvaku, ali vrata su bila zaključana.

Sličan izlaz ugledao sam i na drugoj strani, pa krenuh da se

probijam ka njemu.

Uskoro se sa bine začula raštimovana muzika, koja je polako

prerastala u neobičnu harmoniju – nešto što više liči na džem-

sešn nego na starogradske. Pogled na binu potvrdiće moju

sumnju: dok je Milanče prebirao po kontrabasu, tamburaši su

pokušavali da ga prate. Milanče zabavlja kafanu - odlično. Pre

nego što ću izaći da potražim Žanu, mahnuo sam mu: idem na

vazduh.

59

5. Tačka bez povratka

Dve stvari su beskonaĉne: univerzum i ljudska glupost; mada za univerzum nisam siguran. (Albert Ajnštajn)

Dok smo u dolasku niz Dunav pešačili ka Triglavu, nad

rekom se skupljala magla. Sada, u času kad sam izašao na

palubu, vidljivost je bila kao u turskom kupatilu - uz pravu

sibirsku temperaturu. Zemunski kej nije se video čak ni u

obrisima, vazduh se udisao škrgama, a da bih došao do mesta

gde sam spazio domaćicu, moraću da obiđem pramac.

Napipavajući svoj put kroz magluštinu, mozgao sam odakle

ideja da se jednom brodu nadene ime planine. Pomislio sam da

možda ima tri palube, ali imao je samo dve: onu na kojoj se

nalazim i onu na koju ću uskoro morati da se popnem, pošto iza

mesta gde sam poslednji put video Žanu budem naleteo na

prolaz zagrađen sanducima i na stepenište.

Odozgo se činilo kao da je upravo gornja paluba izvor

specijalnih efekata, a svetlost halogenog reflektora samo je

pogoršavala utisak, bojeći maglu u narandžasto. Već posle

desetak koraka izgubio sam orijentaciju i zažalio što sam pošao.

Do tada je, međutim, za povlačenje postalo kasno - već sam

kročio u pogrešno vreme na pogrešno mesto.

Najpre ću začuti zvuk lumpovanja, kao da je o metalno

truplo razbijena čaša. Za zvukom stigoše dva glasa, od kojih me

je jedan ukopao na mestu.

60

"Pa šta ako sam se uradila i ako pravim sranja? Ko ti je

dodelio ulogu mog anđela čuvara? Da nije majka?"

"Nemoj da me vučeš za jezik, mala. Misliš da neko sa mojim

zaduženjima nema pametnija posla nego da jurca po gradu

menjajući pelene Buzakovima? I to sad, kad nas 24 sata dnevno

očekuju na prvoj liniji. Imaš li uopšte predstavu šta se u ovoj

zemlji događa?"

"Po horoskopu – savršeno ništa. Tako je do aprila, kad će se

desiti smak sveta. Pod uslovom da Pluton ostane iza Saturna, što

bi rekla majčica. Frigidna veštica, kako li joj uspeva da obrlati

muškarce – da nisu u pitanju vradžbine?"

"Kad je u pitanju Srbija, niko ne mora da me obrlaćuje."

"Sigurno, svi ste vi idealisti. Jedina vam je ambicija da

postanete predsednici sveta."

"U redu, mala, ispričala si svoje. Idemo kući."

"Još mi se ne spava. Mislim da ću se još malo zadržati ovde."

"Pazi, nešto si obećala."

"Samo zbog majke. Bila je ucena."

"Život je ucena, zar se s tim još nisi pomirila? Idemo."

"Ne pada mi na pamet."

"Pazi, nemoj da moram da te nosim."

"Samo probaj da me takneš!"

Nekoliko trenutaka nije se ništa čulo, magla kao da mi je

zapušila uši. Onda usledi vrisak, pa jauk i šamar - tim redom.

"Pička li ti materina luda - iskopa mi oko! E sad ćeš da vidiš svog

boga, mala droljo!"

"Samo mi priđi, pandurčino, rascopaću ti tintaru! Znaš da

sam sposobna za to!"

Začu se metalni zvuk, nešto što bi moglo biti samo

repetiranje pištolja. "Pusti tu cevku", reče Žlezda, čiji hrapav i

61

ravan glas, čak ni u magli mekoj kao vata, ne bih pomešao sa

tuđim.

Žana nije zvučala kao da ga se boji, ali situaciju koju sam sve

vreme i pored nemogućnosti da vidim imao pred očima, morao

sam tumačiti kao krajnje napetu. "Ma ne čupaj me, stoko!"

"Baci to, kurvo!"

Nakon kratkotrajne pauze, cev za skele, koja je Žani trebalo

da posluži kao oružje, zvekne je o truplo broda, zarola po

metalu i čas kasnije bućne u vodu.

"Mene ste našle da jebete! Nemate pojma šta je bilo, nemate

predstavu šta će biti! Ne znate šta se sprema! Mnoge će

progutati mrak - biće izbrisani kao s disketa! Šta ako se i jedna

bliznakinja nađe među njima, misliš da će neko primetiti? Misliš

da će njena pičkica ikome nedostajati?"

Oduvek sam mrzeo oružje. Mrzim pištolje, noževe, boksere,

poluge, pajsere, motke, čake; mrzim sve ljude koji umesto mozga

koriste mišice, mrzim testosteronske džankije, a od svih najviše

mrzim one što kad im padne mrak na oči potežu pištolje. Stoga

nisam mogao da se pomirim sa činjenicom da sam svedok nečeg

što moja čula registruju kao pokušaj silovanja, i to od strane

čoveka prema kome gajim neprijateljska osećanja.

Kutija pored mene bila je puna staklarije; zgrabivši dopola

ispražnjenu flašu vranca, pođoh ka glasovima. Samo nekoliko

koraka dalje na vidiku mi se ukaže ćelava glava, s temenom

isturenim poput mete. Na vratu sam najpre zapazio nalakirane

nokte, a iz nove perspektive i drugu glavu, priljubljenu uz prvu,

i dve noge u grilonkama - obavijene ovom oko struka. Prizor bi

nesumnjivo delovao kao ljubavna scena, da nije bilo jednog

detalja: cevi pištolja prislonjene na Žaninu slepoočnicu.

Staklo razbijene čaše krcne poda mnom; u času kad jedna od

glava poče da se okreće, zamahnuo sam najjače što sam mogao, i

62

smrskao flašu o nju. Začu se tup zvuk poput udarca o zid, za

njim prasak flaše i zveckanje staklića. Žlezda se ukruti kao da

mu je kroz leđa prošao kolac. Uslediće još jedan pokušaj

suočenja s napadačem, pre nego što mu kolena pokleknu i telo

se surva u stranu, ostavljajući preda mnom Žanu, naslonjenu na

metalnu ogradu, suknje zadignute do pupka i lica koje je

izražavalo iznenađenje. "Ti?", reče, žurno popravljajući

garderobu, pogleda u čoveka na patosu i brizne u plač.

Danas kad analiziram svoj postupak, rekao bih da sam imao

dva izbora pride: prvi - da se vratim u kafanu da poslušam

Milančetov koncert i zaboravim da je u magli bilo ičeg; drugi -

da se vratim i uzbunim policajce, pa neka vide šta će. Treći - što

sam učinio - predstavlja osvetu, i to ne samo pukovniku

Strugaru, već svoj policiji koja je deset godina branila nakaradno

stanje stvari, i to ne radi sopstvenog interesa, već po inerciji – za

dvesta dinara dnevnice. Svi oni što su nas vijali po ulicama,

pendrečili po leđima i nazivali domaćim izdajnicima smestili su

se u tom času u Žlezdino teme; tri je pravi izbor u odnosu na

jedan i dva - jedino je moja motivacija pogrešna: činjenica da je i

meni, kao njima, pao mrak na oči. To me dovodi do prve tačke

bez povratka.

Isprva zbunjena i postiđena, a potom očajna - menjajući

raspoloženja kao semafor boje - Žana se baci na mlitavo telo na

podu, i dograbivši pištolj prisloni ga Žlezdi na čelo. "Mene će da

proguta mrak, je li, pederčino? A šta ako se to tebi desi, šta ako

te s rupom na čelu pronađu pecaroši? Ne bi bilo prvi put. Ne bi

bilo ni poslednji", odjednom je zvučala hladno i pribrano, i

upravo me je to prestravilo.

Čučnuo sam, opipao mu puls: bio je živ, a pošto je u mom

interesu bilo da tako i ostane, pokušaću da posredujem: "Čekaj,

63

ako si rešila da ga ubiješ, mora li to da bude sada i ovde? Pandur

vam je kućni prijatelj, zar ne? Sigurno će biti bolje prilike."

"Zašto bih čekala? Daj mi jedan dobar razlog."

"Prvo, zato što je kukavički ubiti bespomoćnog čoveka."

"Ja sam žensko, imam pravo da budem kukavica!"

"Zar želiš da ostatak života sanjaš ovu gadnu lobanju?"

"Sanjam je i ovako, uselio mi se u kuću, a još jedan otac mi

nije potreban. Ima li neki bolji razlog?"

"U redu: zato što ću ja biti optužen za ubistvo."

Do tada se fiksirala na Žlezdino čelo, nišaneći ga, ali je moje

reči nateraše da podigne glavu. Ranije je iscedila nešto suza - niz

obraze se slivala maskara. "Zašto? Ti si ga samo onesvestio."

"Ali ko će to objasniti policiji? Onoj dvojici što dole

maltretiraju moju drugaricu. Namerno si ih stavila da sede

pored nas, zar ne?"

"Zašto da ne, previše si se kurčio! Ovo ipak menja stvari -

možda ću pričekati da odete i dovršiti ga kasnije."

"Ni to ne bi bilo mnogo pametno. Na flaši su moji otisci."

"Neće ih tražiti ovde, već negde nizvodno."

"Svejedno. Panduri su me legitimisali i kad-tad će me

dovesti u vezu sa žrtvom i shvatiti da sam je poznavao."

"Zar ga poznaješ?", spustila je pištolj, uputivši mi radoznao

pogled. "Ako ostane živ, ne plašiš se da će te pronaći?"

Slegnuo sam ramenima. "Strah nije dovoljno opravdanje da

se postane saučesnik u ubistvu."

"Zašto nije?"

"Ne znam< Mrzim nasilje."

"Ti si neki zatucan tip?"

"Teško."

"Hm... Onda si ti pravi kauboj", izrekla je sa mešavinom

čuđenja i divljenja, s neposrednošću koju do tada nije imala -

64

prvi put izvan olimpijskih visina. Iskoristivši promenu

raspoloženja obuhvatio sam joj šake, ledene poput kundaka koji

su krvnički stezale. Šake se rastvore i prsti spletu sa mojima –

moja telesna temperatura više im je odgovarala od ledenog

metala.

"Moj spasilac...", reče gledajući me kao svetsko čudo,

prepuštajući mi pištolj. " Znaš li da me nikad niko nije spašavao?

Uvek ja spasavam druge."

"U tom slučaju ne znam kako si živa: večeras si se dvaput

našla ispred cevi - je li ovo prosečno veče?"

"Mnogi oko mene nose oružje i mnogi nešto očekuju od

mene. Ali obično me ne ucenjuju oružjem - suviše me se boje."

"Za ovog se to ne bi reklo."

"Pijan je ko čep, inače ne bi ni pomislio."

"Postoji li ikakva šansa da se svega ovog neće sećati kad se

probudi?"

"O, sećaće se, i te kako, ali nečeg sasvim drugog", uzvrati

zagonetno, pogledom mi šarajući po licu, zaustavljajući se na

usnama. "Da nemaš hemijsku?"

Imao sam jednu. Ali da bih došao do nje moraću da izvrnem

postavu kaputa – pošto mi je propala kroz bušan džep. Do tada

je ona pretresla Žlezdu i pronašla Frenklin organajzer iz koga će

iscepiti list. Trenutak je razmišljala, da bi napisala ono što prava

dama nikad ne bi ni pomislila:

Ovo je upozorenje, pukovniĉe, da tvoja bulja pripada nama. Znamo

za vaše planove vezane za Novo Brdo i staćemo im na put, i to uz tvoju

pomoć. Srbija neće još jednom zavisiti od Kosova, niti će Kosovo

zavisiti od kosovskih mitomana. Instrukcije slede.

UZMI SUDBINU U SVOJE RUKE

Sinarhisti Srbije

65

Pisala je sporo, nastojeći da izmeni rukopis, što mi je

pomoglo da pročitam poruku. Potpisavši se kao sinarhista,

cedulju je presavila nekoliko puta i nabila je u cev pištolja. Ovo

ipak neće biti kraj iznenađenjima: pošto sam joj pomogao da

uspavanog policajca prevrne na stomak, neočekivanim potezom

smaknula mu je do kolena donji deo trenerke, a zatim gaće -

tange tigrastog dezena.

"Slušaj me, kauboju, vreme je da se ovom pederu pridružim

u komi", objavi naposletku. "Bilo bi dobro da me pronađu pre

nego što se smrznem, što će se sigurno desiti ako reflektor

uperimo prema kazinu. Od tog trenutka imate pet minuta da

napustite Triglav - kad me budu pronašli i kad dođem sebi

počeću da vrištim, a to ume da bude neprijatno, veruj mi."

Počastila me je svojim najboljim osmehom. "Hvala ti na svemu,

kauboju. Da li bi me na kraju poljubio za sreću?"

"Sreća s ovim nema veze", rekoh uspravljajući se. "Čini se da

nisi od onih što detalje prepuštaju slučaju."

"Obožavam muškarce koji se nećkaju – valjda zato što dosad

nisam upoznala nijednog. Ako bi večeras da se sačuvaš za

ženicu, briši iz ovih stopa. Jedan, dva, tri!"

Okrenuvši reflektor kako me je uputila, spustio sam se

stepenicama. Dole me je čekala scena sasvim drugačija od

očekivane: oko stola za kartanje stajali su Milanče, Vasa i Milica,

buljuk muzikanata i dva policajca. Ovako na okupu izgledali su

kao ekipa koja se dobro zabavlja - koju zapravo zabavlja moja

žena: kad sam naišao, Milica je pričala vic o Slobi, Miri i

ljubavnici, jedan koji mrzim više od oružja i starogradskih, ali

koji Milica sjajno ume da odglumi, pogotovu Mirin deo. Policajci

me nisu registrovali; obojica su kao omađijani zijali u Milicu,

debeli sa kezom na licu kakav nisam očekivao. Reflektor je

66

obasjavao kazino kao fudbalski stadion. Verujem da je neko od

osoblja već krenuo na palubu.

"Mislim da se nešto desilo, bolje da dođete", uskoro se pojavi

barmen, sav unezveren.

Čim su nam okrenuli leđa, Milici sam složio priču da je

zvala njena majka i zamolila da hitno dođemo kući - Zoki neće

da spava. Očekujući da policajci pronađu pukovnika Državne

bezbednosti sa smaknutim gaćama i onesvešćenu gazdaricu

Triglava, laž je bio jedini način da ih pokrenem.

Onesvešćenu ali ne zadugo, jer kad bude došla sebi, Žana će

početi da vrišti tako da će se čuti do keja, kojim smo u tom času

gazili prema parkingu. Mada nerado, posle ovog sam morao da

priznam istinu. Priča će im sa lica skinuti osmehe, vraćajući ih u

Srbiju 1999. godine.

"Prokleta svinja!" Vasa je vilenila. "Hajdemo u štek, idemo da

mu maznemo kartone!" U odsustvu protivnika da ga nokautira,

pesnicama je vitlala po vazduhu.

Milica je i dalje bila u akcionom filmu: "Kako ćemo kroz živi

zid?"

"Za to ne brini, sestro. Znam par lopovskih fora."

"Bila je zaljubljena u lopova, štaviše, umalo da se uda za

jednoga", objasni Milanče.

"Svi spremni za preuzimanje sudbine?", Vasa je ponovo

zvučala kao komandant, a ne znam ko joj je dao zvezdice.

"Ja sam svoju sudbinu jednom već preuzeo", rekoh. "Što me

nije ispunilo ni na koji način - osim novim nedoumicama."

Milica je zadržavala smeh. "Ako nas uhvate, uvek možemo

reći da smo krali dečje igračke."

U međuvremenu smo stigli do kola; ne tražeći od nje

mišljenje, Milicu sam gurnuo na zadnje sedište – ovakva ne bi

mogla ni u krađu lubenica, kamoli po Udbina dosijea.

67

Vasa me je posmatrala sa izrazom koji nisam umeo da

protumačim, dok se Milanče smejuljio iz pozadine: konačno je

kriv neko drugi.

Kriv jesam, ali samo pred sobom. Rešivši da ne idem u vrtić

prešao sam svoju drugu tačku bez povratka.

68

6. Štafeta i Supermen

Kosmet je simbol nacionalnog i drţavnog postojanja Srbije i zato Srbija moţe da izgubi Kosmet samo na jedan naĉin: vojnom pobedom onoga ko je trenutno jaĉi od nje, a nikada i nipošto u pregovorima za zelenim stolom. Srbija Kosmet neće dobrovoljno dati, od nje se Kosmet moţe samo silom oduzeti. A onda bi najveći nacionalni zavet Srba bio da povrate Kosovo. (Ratko Marković, šef delegacije u Rambujeu)

U Rambujeu je sve išlo po planu, sve u skladu sa istorijskom

nužnošću trenutka forsiranog od Osme sednice naovamo.

Smešteni u burbonski zamak nadomak Pariza, mesto gde se

Bonaparta oporavljao posle fijaska kod Vaterloa a Šarl de Gol

komandovao oslobađanjem Pariza, hranjeni punjenim

prepelicama i vinom iz prošlog veka, naši su odbijali sve ostalo

što im se na poslužavniku donese, uključujući zlatno Mont Blanc

penkalo i Sporazum - sve pod parolom: Kosmet je sveta srpska

zemlja i tu nema šta da se priča.

Da li su ti novopečeni branioci principijelnosti išta

razmišljali dok su negirali i odbacivali, zatezali i izvoljevali,

zahtevali i izumevali - ili su naprosto izvršavali partijski

zadatak? Da li su pogrešno protumačili da Olbrajtova preti

praćkom umesto tomahavkom; da li su mislili da

bombardovanje ne predstavlja problem sve dok se ne stavi na

dnevni red, a Sloba ga još nije stavio - ostaće večita tajna za

69

mene, antropologa-amatera usredsređenog na izučavanje

ljudske prirode u kriznim vremenima.

Zloglasni sporazum iz Rambujea ugrožavao je pod dve

stavke srpski nacionalni interes - onaj koji je dogovaran po

beogradskim kafanama početkom osamdesetih uz pivo i ćevape,

formulisan Memorandumom SANU '86, da bi u eri Miloševića

bio promovisan u religiju. Pod jedan: predviđajući referendum o

konačnom statusu Kosova tri godine po potpisivanju

Sporazuma - sročeno tako da svaka strana može da tumači kako

joj odgovara; pod dva: zahtevajući razmeštanje snaga NATO na

Kosovu i Metohiji odmah i sada, bez mogućnosti slobodnog

tumačenja. U suštini, po oprobanom principu ko zna šta će biti za

tri godine prva stavka se i mogla progutati, ali ne i ona sa NATO

trupama: pustiti da strana vojska zapišava domaće dvorište

mnogo je više od običnog potpisa na papiru ili reči date u

prisustvu svedoka - bio bi to faktički gubitak teritorije.

Rukovodstvo je odlučilo da stavka sa referendumom mora

napolje i da NATO nije dobrodošao, a ako je međunarodnoj

zajednici ideja da nas bombarduje - neka to uradi što pre. Ionako

nam godinama prete. Ionako su nas vijali po našoj zemlji u Bosni

i Hrvatskoj - tomahavcima, pametnim i glupim bombama,

kasetnim i onim sa osiromašenim uranijumom. Ionako su nas

proterali sa naših vekovnih ognjišta u Lici, Baniji, Kordunu,

Sarajevu, Foči, Brčkom. Ionako smo bili trn u oku Muratu,

Kajzeru, Hitleru, Staljinu. Mi Srbi smo uvek bili meta jačima od

nas, ali nikom do sada nismo se sagnuli. Mada još ne znamo

kako, slomićemo mi i Klintonu zube.

Ali znate li šta je najgore, iz vizure moje i mnogih koji misle

kao ja - koje muče iste muke?

To što na nas nisu ispraznili bombardere još '95, već su nam

dali naredne tri godine da se nadamo da će biti bolje. Ako su

70

zaista hteli da nam dođu glave trebalo je odmah da nas udave, a

ne da nam dozvole da promolimo glavu iz vode da bi ponovo

krenuli da nas potapaju. Nije li ovo običan sadizam pod plaštom

demokratije? Nije li ovakva demokratija sama po sebi

sadistička?

Posle Dejtona, naivno pomislivši da je gotovo sa ratovima,

mnogi od nas započeli nekakav posao. Sankcije su pale i

komunikacija sa spoljnim svetom je ponovo bila dozvoljena, pa

sam se priključio prijateljima koji su prethodno započeli

sopstveni biznis sa kompjuterskim sistemima i komponentama.

Prevod Čendlerovog The Long Good-bye nikad nisam završio, a i

da jesam, ko bi mi to platio? Prevođenje filmova, od čega sam

godinama živeo, dojadilo mi je. U skladu sa ovim kupio sam

kravatu i naučio da je vezujem, nabavio sam i aktovku,

odštampao vizitkartu i okrenuo novu stranicu. Do '99. posao se

dosta razgranao, a upravo sa Kosova smo često dobijali dobre

porudžbine. Kontakt sa klijentima uglavnom nije bilo moj deo

posla, ali jednom prilikom, kad je kolega bio sprečen da otputuje

na važan sastanak u Prištinu, morao sam da uletim umesto

njega. A onda, par dana posle incidenta na Triglavu, ponovo u

kontaktu sa istim klijentom, odjednom mi se vratila prištinska

epizoda, ali sada u potpuno novom značenju.

Smesta sam pozvao Milicu: "Tri puta za sedam dana – nije li

to ipak previše? Triput se sudariti sa Žlezdom - Milice, ovo

počinje da me izluđuje!"

"Danas si ga ponovo video?"

"Ne danas, već pre tri meseca, i to na poslednjem mestu gde

bih ga očekivao. Sećaš se kad sam išao za Prištinu, u štampariju

Keljmendi?"

"Oni što imaju poslovnu zgradu u centru Prištine i plaćaju

zlatnim polugama?"

71

"Gotovinom. Naš najbolji klijent, u svakom slučaju."

"Ako dobro razumem, kažeš da si tom prilikom sreo Žlezdu,

da bi tek danas shvatio da je to bio on?"

"Slušaj, sedeli smo u Keljmendijevoj kancelariji. Izašao sam u

WC i u povratku pogrešio vrata. Soba u koju sam kročio bila je

identična, sa roletnama na struju, video projektorom, stolovima

od mahagonija i garniturom za sedenje sa lavljim šapama -

jedino što je ekipa bila drugačija: umesto Adema Keljmendija i

njegovih kompjuteraša na kanabetu se razbaškarila momčad u

lister odelima."

"Nisi li ranije rekao da Žlezda ne nosi odela?"

"Upravo zahvaljujući tome sam ga se i setio posle tri meseca!

Među odelima je bila trenerka, a njenog vlasnika upamtio sam

po zlatnoj kajli na ruci i daljincu u šaci – kad sam ušao vrteo je

slajdove na projektoru i komentarisao!"

"Žlezda je imao prezentaciju, ali nisi odmah shvatio da je

Žlezda? Čuj, znam da te sve ovo pogađa, ali..."

"Da je čovek u trenerci pričao srpski, odmah bih ga

prepoznao - ali on je pričao albanski, Zokija mi!"

Trenutak je ćutala, a onda reče: "Ovo postaje sve

neverovatnije. Hoćeš li mi najzad objasniti kako si doživeo

prosvetljenje?"

"Postoji jedan detalj - nešto što nisam znao pre tri meseca, ali

znam danas. Na parkingu poslovne imperije Keljmendi, osim

audija i mercedesa prištinske registracije, bio je i crni BMW."

"BG table?"

"Četvorocifrene. Misliš li i dalje da fantaziram?"

Milica se kolebala. "Hm... Reklo bi se da nas taj čovek zaista

proganja... Ako je stvarno bio on, šta je dole radio? Šta je bilo na

slajdovima?"

"Pazi, ovo je još teže za poverovati. Manastir."

72

"Pravoslavni?"

"Video sam ga samo na tren, dok na sebi nisam osetio

pogled lika za konferencijskim stolom. Lik je ruku držao pod

sakoom, što me je nateralo da se iskezim i izgubim što pre."

"Zanimljivo... Jesi li ovo javio Vasi i Milanu?"

"Ne. Zašto bih?"

"Vasu će ova koincidencija zanimati, sigurna sam. Kad već

nisi hteo u pljačku šteka, ovo je prava prilika da joj se odužiš."

Prištinska koincidencija neće ostati na tome, sledi nastavak,

što ću u paketu, na Miličino insistiranje, telefonom preneti

komandantu Vasi – ali šifrovano:

Istog dana predveče, na povratku iz Prištine, negde iza

Vranja stopirao me je policajac. Znajući da ću s pandurom u

kolima brže stići do Beograda, rado sam ga primio. Dok je na

zadnje sedište odlagao kalašnjikov, mora da je primetio kesu sa

logotipom štamparije Keljmendi. Kad smo zapodenuli razgovor,

upita me poznajem li nekog od sedmorice braće.

"Samo Adema", rekoh. "On je vlasnik firme. Znaš za njih?"

Policajac me pogleda nadmoćno. "Sa Ademom sam išao u

školu."

Poput samog Adema, policajac je imao tridesetak godina i

izraz nekoga kome rat nije dovoljan da mu pokvari raspoloženje.

"Iz Prištine si?"

"Dole sam rođen. '81. smo se iselili za Majdanpek."

"U to doba Srbi i Albanci su išli u iste škole?"

"Mi deca čak smo i loptu pikali skupa. Adem je bio sjajan

fudbaler, kasnije je trenirao u Prištini i Partizanu. Nisi znao?"

"Zašto je prestao?"

"Sjeb'o meniskus. Kad je krenulo sa operacijama, tu je sve

puklo – šteta za takav talenat. Na Mondijalu '90. u Italiji dobro bi

nam došao centarfor kao on."

73

"Ipak vozi audi i spava u Interkontinentalu – mislim da mu

ništa bolje ne bi bilo ni da je potpisao za Lacio. Braći Keljmendi

novac ne fali - kao da ga štampaju."

"Ne budi naivan, brajko - ne rade oni to tako. Keljmendi klan

je drug Tito zbrinuo - još dok je hodao na obe noge."

"Kako to?"

"Pa vidiš, raznorazna braća Keljmendi više su nego jednom

nosila štafetu, a Mustafa Keljmendi lično ju je predao Starom, uz

čestitke naroda i narodnosti za 84. ili 85. rođendan, ne znam baš

tačno - jedan od poslednjih." Policajac se prekrsti. "Bog da mu

dušu prosti – taj ko da nas je namerno u govnima ostavio."

"Štafeta mladosti... Među svim diplomama i poveljama

izloženim na zidovima ne sećam se da sam video išta vezano za

štafetu..."

"Ne budi naivan, danas se Šiptari tim stvarima ne hvale: od

sedmorice braće svi osim Adema su bili članovi Partije, dok su

Mustafa i Fatalj dogurali do Centralnog komiteta. Tu štafetu svi

dobro pamtimo; sutradan kad se pojavio u školi Adem je bio

zvezda, nešto poput Zdravka Čolića – njegov stariji brat je

upoznao Tita, nije mala stvar. Zar Mustafu ne znaš?"

"Možda sam ga i video, ali ne pamtim mu lice", rekoh

zamišljajući skup na kanabetu.

"Da si ga video ne bi ga zaboravio - nadimak mu je

Supermen, nekad je bio prvak Juge u bodi-bildingu. Kasnije je

otvarao teretane, prvo u Prištini a onda u glavnim gradovima

republika. Čak je i u Beogradu jedno vreme držao teretanu!"

"A danas?"

"Danas su ti Keljmendi glavna iredenta, to svako zna –

njihovim narko-rutama do OVK stiže dobar deo opreme i

naoružanja."

"Znači i droga se radila?"

74

"Droga je oduvek glavni biznis Šiptara - prenose je magarci

iz Albanije, preko Prokletija. Sve ostalo je samo pokriće."

Dopao mi se policajac-stoper; teoretičara zavera ima svuda -

što bi policija bila imuna? "Ako je tako, zašto ih ne hapsite?"

"E, to je sad drugo pitanje", reče zagonetno. "Postoje dve

teorije: jedna je da su na spisku za odstrel tvrdog krila OVK, pa

ih zato naši ne diraju..."

"A druga?"

"Druga je da je Keljmendi klan pod zaštitom LPK - šiptarske

emigracije koja je osnivač OVK - ili bolje reći albanske mafije pod

čijom je kontrolom preko 50 odsto evropskog tržišta droge. Ova

mafija ima pipke do Vašingtona, drži albanski lobi u Kongresu,

koji u džepu ima Holbruka. Holbruk, opet, ima upliv kod naših,

ali to je sad već druga stvar."

Zamišljajući pipke koji se protežu od Kosova do Beograda

preko Vašingtona, nastojao sam da suzdržim smeh. "Kako je

krenulo, Šiptari će uskoro gospodariti planetom, je l' da?"

"Za planetu ne znam, brajko, ali – nikom ne reci da si ovo

čuo od mupovca – Kosovo će biti u njihovim rukama pre

sledećeg Vidovdana. Zapamti šta sam ti reko."

Sveznajući policajac dobro bi mi došao u času kad sam tri

meseca kasnije Keljmendije povezao sa Žlezdom – siguran sam

da bi imao teoriju, ako već ne pouzdanu informaciju. Tada mi je

izgledao kao lakrdijaš, ali za Vidovdan će biti u pravu, kao i za

Mustafu Keljmendija – ovo drugo će mi potvrditi Vasa. Čudno,

podatkom o vezi Žlezda-Keljmendi bila je mnogo manje

impresionirana nego što smo očekivali – kao da već zna.

Pomislih da je ljuta zbog vrtića, da bi se ispostavilo se da je tišti

druga stvar:

"Jutros smo bili na ispiranju mozga, kod zemunskog šerifa -

sećaš ga se sa broda?"

75

"Zar vaša rasprava nije okončana još onda?"

"O, ne... ne zbog toga – izgleda da debeli ne igra za njihov

tim."

"Zašto vas je onda zvao na ispiranje mozga? Valjda mu niste

rekli za mene i< trenera?"

"Tako nešto ne bih priznala ni na mukama. Drugo je u

pitanju - debeli istražuje nekakvo ubistvo. U Dunavu je

pronađena žena, pre par meseci, bilo je u crnim hronikama<"

"Kakve to veze ima sa nama?"

"To sam ga i ja pitala, ali objašnjenje još uvek nemam. Veza

verovatno ne postoji, osim što su oba slučaja u njegovoj

nadležnosti. Problem je u tome što je primetio tvoje odsustvo

dok je Milica pričala viceve, pa ima potrebu da popuni prazninu.

Nemoj da se ljutiš - dali smo mu tvoj telefon."

76

7. Zemunska sinagoga

Sve što jesmo rezultat je onog što mislimo. Sve poĉiva na misli. Misao je osnova svega. (Buda)

Kad počneš da primećuješ policajce na mestima gde ih ranije

nije bilo, ili još gore, kad krenu da ti izranjaju iz sećanja - kad-tad

uslediće telefonski poziv. Koliko god da si se spremao za njega,

pandur će uvek uspeti da te iznenadi; svestan toga, čak i

subotom sam bio na oprezu: kad je negde oko podneva

zazvonilo, prepustio sam Milici da se javi.

"Tvoja najnovija navijačica", vest je bila drugačija, mada ne

znam da li bolja ili lošija. "Gospođica Buzak."

"Gde si, kauboju?", iz slušalice se začu ženski alt, veseliji

nego što treba. "Priznaj, koliko si nesrećnih žena spasao ovih

dana?"

Pokušao sam da je zamislim u toaleti za subotu prepodne, i

opet je sve na njoj bilo crno, kao ono veče - čak i bade-mantil i

papuče. "U zadnje vreme klonim se nevolja. A šta radi žrtva onih

čije se ime ne izgovara? Nosi li zavoj na glavi ili zadnjici?"

"Na oku, zapravo. Doktor tvrdi da je rana na zenici mogla

nastati samo od nokta, ali on uporno negira da je bio u dodiru sa

nečijim noktima. Laže ko pas."

77

"Zna li se kako su napadači stigli na Triglav - imaju li način

da putuju po magli?"

"Imaju - Dunavom. Pristali su gliserom uz bok broda, jasno

sam čula zvuk motora. Šteta što im nisam mogla videti lica,

odjednom su izronili iz magle, i to sa skijaškim naočarima."

"Zar im ne bi bolje pristajale ronilačke maske?"

"Nisam toliko verzirana. Umalo da padnem u nesvest kad

sam ih ugledala. Sada bih volela da im zahvalim što su me

poštedeli onog čime su drugog kaznili."

"Znači li to da se drugi oporavlja od traume protivprirodnog

bluda?"

"Kamo sreće, mislim da nije ni primetio da je iskorišćen.

Sutradan je otputovao i još se nije vratio."

Žlezda je ponovo na Kosovu, pomislih, da li opet kod

Keljmendija pušta slajdove? "Gde li je sad otišao da vatrom gasi

požar? U Prištinu? Peć? Prizren?"

"Imaš čudne ideje - zar misliš da se meni ispoveda?"

"Možda ne tebi, već nekom u tvojoj porodici."

"Čak i da je tako - ko kaže da se mi unutar porodice

međusobno ispovedamo? Uglavnom jedni drugima ne

govorimo ni zdravo, osim u prisustvu gostiju", zvučala je

pomalo povređeno. "Ali nije u tome poenta... Za celu stvar

naprasno su se zainteresovala dva gubitnika sa značkama.

Mislim da će želeti da razgovaraju s tobom. Možda i sa ostalima

iz tvoje ekipe, ali prvo s tobom."

"Sa nekima su već obavili razgovor. Ne znam šta bi mogli

saznati od nekog poput mene, ali svejedno hvala na informaciji."

"Mi saučesnici moramo da se pazimo na sve načine. Čuj,

kauboju, a da posle svratiš do mene?"

"Posao i zadovoljstvo ne treba mešati – nije li to pravilo?"

78

"Drugi put da me odbijaš, već si zreo za Ginisa. Sreća tvoja

što nisam sujetna."

"Sujeta je uteha slabima, a ti si daleko od toga. Hvala i do

viđenja."

Samo što sam spustio slušalicu i zaustio da iskažem koliko je

dirljivo što na pomen policije svi pomisle na mene - kad ponovo

zazvoni. Zapretivši mi prstom, Milica je podigla slušalicu.

"O, vi ste, dobar dan!", ovaj put je zvučala gotovo

razdragano. "Vrlo dobro, hvala... Boga mi, ne sećam se da sam

videla gospodina, a po vašem opisu bih rekla da je upečatljiv..."

Topila se u osmesima, istovremeno mi pantomimom

opisujući sagovornika. Razgovor je trajao pet minuta, a za to

vreme ništa nisam uspeo da shvatim, sve dok nije rekla:

"Pristajem, javiću i kad se setim sledećeg vica sa Slobom i

Mirom, do viđenja." Šakom je poklopila mikrofon, šapatom mi

najavljujući sagovornika: "Trener fudbalskog kluba Zemun!

Nisam ni ja bez navijača!"

"Sreli smo se neko veče na Triglavu", Delić će pokušati da mi

osveži sećanje.

"Naravno, ne viđam policajce baš svaki dan", slagah. "Jedino

što vas ne raspoznajem po imenu - mršavi ili debeli?"

"Saznaćete uskoro", uzvrati sasvim mirno. "Koliko vam treba

da stignete do Zemuna?"

"Mislite danas?"

"Mislim sada."

"Ali danas je subota!", nisam skrivao očaj.

"Utoliko bolje, subotom ste slobodni. Ako požurite ovamo,

ko zna - možda se kući vratite do ručka. Kladim se da gospođa

odlično kuva."

"Gospođa uopšte ne kuva – kuvam ja, u tome je stvar! A pre

toga sleduje mi nabavka."

79

"Predlažem da vas zamene. Treba li po vas da šaljem kola?"

Ovo je zvučalo ubedljivo - dalje natezanje bilo bi

kontraproduktivno.

"Jevrejska sinagoga kod Doma vazduhoplovstva, tamo me

potražite. Adresa je Rabina Alkalaja 5, čekam vas za pola sata."

Zaista su okupirali zemunsku sinagogu. Po prirodi posla

dobro obaveštena, policija se na vreme rasporedila po vrtićima,

magacinima, školama, bolnicama i bogomoljama, a zemunskoj

stanici, ili barem odeljenju za krvne delikte, zapala je sinagoga.

Ova sinagoga odavno nije svetilište Jevreja već prosta

građevina. Godine 1941. Nemci su iz Zemuna prognali Jehovu,

dok su deportovani Jevreji mahom skončali u Jasenovcu. Po

oslobođenju, komunisti su im nacionalizovali imovinu, tako da

je preživelim logorašima više odgovarao novi početak u Izraelu.

Suvišnoj sinagogi opština je u zadnje vreme pokušavala da nađe

novu namenu; povremeno je izdavana za rejv žurke, a na jednoj

od njih sam se slučajno zadesio. Tada sam bio ubeđen da su

trčeća svetla, gutači vatre i mravinjak klinaca vrhunac perverzije

na mestu poput ovog - ali od neverovatnog uvek ima

neverovatnije: trenutno u sinagogi stanuje zakon.

Na ulazu, panduri su postavili recepciju: sto sa zelenom

politurom i inventarskom pločicom iz 1953, iznad njega grb

države SRJ, zastavu i sliku Slobodana Miloševića. Deo inventara

predstavljao je i televizor, a kad sam naišao, policajac u uniformi

nameštao je antenu.

"Kod rabina Delića, koja je ćelija?"

Na trenutak je odvojio pogled od ekrana, pogledavši me bez

razumevanja. "Rabin više ne stanuje ovde< Ali ne tražiš ti

rabina - inspektor Delić je zadnja kancelarija do kraja."

Kancelariju je predstavljao boks sklepan od sajamskih

elemenata. U odnosu na ostale vlasnike boksova, prozor je bio

80

inspektorova privilegija, a da ga prolaznici ne bi špijunirali, na

staklo je zalepljen pakpapir. Inventar je sačinjavao sto nalik

školskoj katedri poput one na recepciji i dve stolice iz iste

garniture. Jednu je zauzimao Delić - odajući utisak nekog ko bi

radije roštiljao na placu u Ralji – a na drugu ću sesti ja, pošto mi

je rabin ponudi.

"Sloba je definitivno odlučio da zarati protiv NATO pakta,

čim su vas počeli da izmeštaju."

"Stanica se kreči", uzvrati Delić mrzovoljno.

"Po zvaničnoj verziji, to mi je jasno. Nezvanično, vođa je

rešio da nas sve iseli na Nebesku Srbiju; kad misli da nam javi

da se pakujemo?", upitao sam.

"Stanica se kreči", ponovo je procedio, ovaj put sa manje

strpljenja. Nakašljao se više puta uzastopno, što će značiti da je

uvod gotov. "Koliko se sećam našeg prošlog razgovora, izjavili

ste da nikad niste privođeni?"

"Rekao sam da nemam dosije u policiji – što je samo

pretpostavka. A privođen sam više puta - uglavnom zbog mog

dugog jezika."

Sa zadnjim će se rado složiti. "Kada ste privođeni?"

"Devetog marta '91. - gradski SUP; 16. decembra '93. - isto

mesto; 24. decembra '97. - SUP u Majke Jevrosime. I danas -

zemunska sinagoga. Privodite me češće nego Delije."

"Nemam podatak o '93. Čija patrola vas je tada privela?"

"Nisu mi se predstavili, niti su mi pročitali optužnicu. Isto su

propustili da urade oni koji su me zlostavljali u stanici. Znam

samo da ih je bilo dvojica i da su udbaši."

Dalje ga neće zanimati: zločini Udbe nisu pod njegovom

jurisdikcijom. Rukom je posegnuo u fioku u stolu, vadeći

odande providnu kesicu. "Dobro", reče, dodajući mi da

osmotrim iz blizine. "Da li vam je ovo poznato?"

81

Zaprašen talkom, u kesi se nalazio zipo upaljač. Bio bi to

sasvim običan zipo, da ga po ogrebotini nisam prepoznao kao

svoj. Ali odakle ovde moj upaljač?

"Mogao bi biti moj. Pod uslovom da moj nije kod mene."

"Da li je?"

Preturio sam džepove kaputa i pantalona. Posle ovog ću

morati da priznam: "Ovde ga nema."

"Dosad niste primetili da vam nedostaje upaljač?"

"Prestao sam da pušim pre Nove godine; upaljač nosim iz

navike. Da sam i dalje pušač, primetio bih najkasnije sutradan."

Ovakvo objašnjenje pilo je vodu. "U redu, znate li gde je

pronađen vaš upaljač?"

"Pod uslovom da je zaista moj."

"Vaši su otisci na njemu."

"Onda je velika šansa da ste u pravu. Gde je pronađen?"

"Na Triglavu. Ali ne u kazinu." Gledao me je znatiželjno,

češkajući se po stomaku. "Ne na donjoj palubi, preko koje se

dolazi do kazina. Već na gornjoj, na kojoj gosti nemaju posla. A

znate li šta se tamo odigralo, u času dok nas je vaša supruga

zabavljala vicevima?"

"Odakle bih znao?", rekoh, nadajući se da u fioci nema

spreman detektor laži.

"Izvršen je napad na službeno lice."

"Zipom?"

"Vinskom bocom. Grlić nije pronađen, ali zato smo pronašli

vaš zipo. Kako li je dospeo tamo?"

Grozničavo sam razmišljao - sve ovo nije nimalo naivno. U

sebi sam na brzinu premotao film: dok sam prisluškivao

razgovor između Žane i Žlezde, ruke sam držao u džepovima i

verovatno se igrao upaljačem. Ako mi tada nije ispao, onda se

kiks desio kasnije, kad sam za Žanu tražio hemijsku.

82

Dva okrugla siva oka skenirala su me poput rentgena. Sa

recepcije se čula špica Vesti, uz nivo šuma koji samo osoba

oštećenog sluha može da podnese. Podigao sam dva prsta.

"Imam li pravo na jedno pitanje? Je li ubistvo u pitanju?"

"Činjenica da su tragične posledice izostale, ne mora biti

olakšavajuća okolnost - počinilac bi mogao biti optužen za

ubistvo u pokušaju, što je i te kako ozbiljno kad je žrtva službeno

lice."

"Zar zbog otisaka na upaljaču?" Gledao me je kao mačor, u

sebi se verovatno oblizujući. "Hoće li pomoći ako kažem istinu?"

"Hajde barem da probamo."

"Mislio sam da zaštitim damu... Mada je zapravo ne

poznajem - što bih ja za nju zalegao?", odglumio sam pokajnika.

"Upaljač je ostao kod gospođice Buzak."

"Kada?"

"Dok je bila za našim stolom zapalio sam joj i ostavio ga

pored pepeljare - mora da ga je mahinalno spakovala sa

sopstvenim cigaretama. Nekom ko je pušač verovatno ne bi

trebalo dugo da primeti nestanak predmeta od životnog značaja,

ali ja sam tek malopre shvatio da ga nemam."

Debeli je izgledao razočaran. "Sigurni ste da ga je uzela

Buzakova?"

Slegnuo sam ramenima. "Žao mi je ako ovo stavlja pod

sumnju mladu damu."

"Buzakova ne može biti napadač, ona je takođe žrtva."

"I ona je napadnuta?"

"Neverovatno, zar ne? Sve se odigralo dok smo kolega i ja

raspravljali sa vašom prijateljicom novinarkom. Gde ste se vi bili

izgubili?"

"Nigde, stajao sam pred binom. Slušao sam Milana kako

tamburaše preobraćuje u džezere - po tome je bio legenda."

83

"A gospođu Milicu kako priča viceve?"

"Vrlo dobro znam sve njene viceve. Otišao sam u WC."

"WC pod stepenicama?"

"Ovaj je bio napolju, odmah pored ulaza."

Neko pokuca na vrata, iza kojih proviri okrugla glava

policajca sa deska. "Telefon za vas. Kod majora Ilića."

"Pa donesi mi vezu."

"Žica ne može da dobaci, žao mi je, šefe."

"Do vraga, kad dolaze da nameste te telefone?"

"Sledeće nedelje."

Delić ustane. Podignuvši pantalone, struk je presavio

jednom pa drugi put - za stomak takvog obima kaiševi se ne

proizvode. "Hvala na razgovoru", reče dok je uvlačio džemper.

"Ako mala Buzakova potvrdi ovo s upaljačem, više neće biti

potrebe da se viđamo. Upaljač ću ipak morati da zadržim -

ionako više ne pušite."

Ustao sam i podigao svoje pantalone, mahinalno. Ovaj

informativni razgovor nikako nije ličio na subotnju trač-partiju;

debeli i ne sluti koliko se približio istini - što pre moram

obavestiti Žanu.

Dok smo se u tišini provlačili između štandova, nadao sam

se da ne ume da čita misli. Ja njegove nisam mogao ni da

naslutim, zato će me iznenaditi nabačeno pitanje: "Šta znate o

organizaciji koja sebe naziva Sinarhisti Srbije?"

"Ništa", prebrzo sam odgovorio. "Samo da su u Politici

napravili haos."

"To su vam rekli prijatelji, naravno... Nešto osim ovog?"

Stigli smo do recepcije, gde ću zastati. "Sumnjate da su

napad na službeno lice izvršili sinarhisti?"

"To bi vam se dopalo, zar ne?"

"Ne odobravam nasilje. Ja i sinarhisti smo takoreći budisti."

84

"To ćemo još da vidimo. Ako u međuvremenu išta čujete o

toj gospodi, nećete biti lenji da okrenete moj broj?"

"Mislite da će vam do tada instalirati telefon?"

Ostavljajući za sobom lažni utisak opuštenosti, čim sam

napustio sinagogu požurio sam da se požalim Milici: Žani treba

javiti za zipo, i to hitno, a broj nemamo! Milica se ponudila da

pozove na Triglav, a ako to ne upali, telefoniraće Vasi -

komandant će znati šta da se radi.

Delimično umiren, seo sam u auto i pošao put grada. Bilo je

oko dva sata, subota, doba kad na ulicama Beograda nema nekih

zbivanja. Ipak ću iza hotela Jugoslavija naići na barikade, da bi

me obavezan pravac odveo do raskrsnice kod Enjuba. Iz pravca

SIV-a pristizala je gomila s transparentima: Glave damo - Kosovo

ne damo, Ko potpiše - Branković, NATO u blato, Idemo na Kosovo i

ostalo iz rodoljubive serije. Nije ih bilo više od stotine; lako sam

mogao da se probijem, ali odbiće me negativna energija

demonstranata među kojima je svaki treći bolovao od dijabetesa,

svaki drugi od povišenog holesterola, a svaki je bio slab na

živcima; skrenuo sam u Omladinskih brigada.

Nevidljive sile nateraće me da izađem na autoput, da bi mi

negde pred Gazelom zazvonio telefon.

"Gospode sa Senjaka nema u imeniku, niko se ne javlja na

njihovom brodu, a komandant se ne može dobiti ni na jedan od

telefona", reče Milica.

"Šta je sa glavnim ađutantom?"

"Isto - nije dostupan."

"Mora da još spavaju. Šta sad?"

"Pravac Senjak, šta drugo?"

"A ručak?"

"Ne moraš jesti baš svaki dan."

85

Sigurno, mogu i svaki drugi - gunđao sam sebi u bradu, dok

sam skretao na mostarskoj petlji. Pošto sam prethodno otvorio

prozor da se iznutra ne bi maglilo, već sam osećao miris Senjaka,

najzelenijeg dela Beograda. Pre pola veka, kad su radnici-seljaci

osvajali prestonicu, Senjak i Dedinje im sigurno nisu mirisali na

kolonjsku vodu i sredstvo za glancanje parketa; kladim se da su

osetili miris vlažnog rastinja koji ja sada osećam. Miris zavičaja.

86

8. Vila Senjakinja

Povila se šarka guja ljuta Od Azije, od Anadolije,

Na Jedrene naslonila glavu, A repom je Anadol pritisla;

Tu je bila za sedam godina, Pa se diţe od Jedrena grada, Te na srpske zemlje kidisala:

To ne bila šarka guja ljuta, Već to bila ljuta sila turska.

(Srpska narodna pesma)

Palata Buzak skoro da se nije videla sa ulice – samo crep na

krovu ekstravagantnog oblika odavao je da se iza bedema krije

išta osim drveća. Od pogleda profanih kuću je zaklanjao

masivan zid od granita, visok bezmalo tri metra, ukrašen na

vrhu metalnim stubićima i lancem. Bedem je bio grandiozan i

star, očito sagrađen za neku drugu kuću, na nekom drugom

mestu, jer ova je završena '97, praktično izniknuvši usred parka -

s tim što se park, ili ono što je od njega preostalo, prostirao sa

one strane zida.

Istorija Sedinja - kako je neko zajedničkim imenom nazvao

Dedinje i Senjak - nikad nije napisana, što nije ni čudno ako se

ima u vidu da stanari nikako da se ustale vek unazad. Posle

smene kraljevskih dinastija 1903, koja se svakako morala odraziti

na sastav Sedinjana, prva sledeća smena generacija dešava se

nakon Drugog svetskog rata i pobede partizana. Tada su sa

Sedinja silom proterani, ako već sami prethodno nisu zaždili,

87

fabrikanti, bivši dvorski činovnici, lihvari, zemljoposednici,

mesari sa uticajem u vladi i ostala predratna elita koja se

prirodno skoncentrisala oko kraljevskog dvora. Umesto njih

doselili su se generali, generalni direktori, generalni sekretari i

elita proletarijata prirodno koncentrisana oko Tita - koji je za

prirodno okruženje izabrao dvor Karađorđevića.

Naredna smena Sedinjana predstavlja koncentrisanje oko

Miloševića. Kao eksponent novog asketizma i čovek iz naroda,

Beli dvor koristi samo u izuzetnim prilikama, dok s porodicom

zauzima nekoliko državnih rezidencija, iz bezbednosnih razloga

ponovo na teritoriji Sedinja. Sa odlaskom prvoboraca i najezdom

nacional-komunista iznova kreće stambena izgradnja. Osim za

junake antibirokratske revolucije i ratova '91-'95, trebalo je

napraviti mesta i za ratne profitere, nove medijske magnate,

patriote sa estrade i hekler-biznismene, a kad '97. lokalnu vlast

bude preuzela desnica, i ona će morati da rešava stambena

pitanja svojih viđenijih glava. Oligarhija je drastično proširila

bazu, Sedinje postaje premalo za sve - jedini spas su zelene

površine.

Upravo u tom, petom talasu migracije, Buzakovi dobijaju

mig da ih niko neće dirati ako usred parka načine gradilište.

Neće biti usamljeni - praktično preko noći, iz praznih parcela

koje stotinu godina niko nije pomišljao da dira, umesto kestena i

tuja niknuće šipovi armatura. Proradiće dizalice, mešalice,

bageri - gradiće se za stanovanje, izdavanje i poslovni prostor;

starosedeoci će protestovati što se razaraju ambijentalne celine,

uništavaju parkovi po kojima Sedinjani džogiraju i šetaju

ljubimce, ali ništa im neće vredeti: u jednom će se pokazati da je

desničarska opštinska vlast bolja od levičarske - ume bolje da

zažmuri kad zašušte novčanice.

88

Ne sećam se zelene površina na kojoj je porodica Buzak

posadila svoje šipove, pa za njom ne bih mogao da žalim.

Svejedno me je nerviralo što na kapiji u Banjičkih žrtava 15a

stoje četiri dugmeta - verovatno za svakog od Buzaka ponaosob

- a ne piše koje se odnosi na koga: da se ipak zna da je ovo Srbija.

Dok sam čekao da mi se jave na bilo koje od četiri, sa kapije od

livenog gvožđa gledao me je konjanik sa tri glave, među kojima

nijedna nije imala prijateljski izraz.

"Ko se to usuđuje da kuca na vrata Triglava?", naposletku se

javi glas kao iz pećine, oponašajući troglavog čuvara kapije.

"Predstavi se, iskušeniče!"

Predstavio sam se, dodajući da sam Žanin prijatelj, na šta mi

glas uzvrati: "Ja poznajem Žanine prijatelje, ali ne znam tebe. Da

bih mogao da te propustim kod gospodarice, moraš mi

odgovoriti na pitanje."

Napravila je pauzu, posle čega mi se obrati sopstvenim

glasom, zvonkim, tanušnim sopranom."Da li znaš koje boje su

oči šumskih vila?"

Prevrnuo sam oči: mlade Sedinjanke raspoložene su za igru i

onda kad drugima nije ni do života. "Ne bih znao, ne vidim te

preko interfona", dao sam svoj najpametniji odgovor.

Iako joj se ovo dopalo - reklo bi se po kikotu - vrata se nisu

otvorila. "Pa kako onda misliš da te pustim u vilinji dvor na

nebesima? Kakve su mi oči, pogađaj: zelene, smeđe, plave?"

"U redu, tvoja sestra ima crne, valjda su takve i tvoje."

"Pogrešan odgovor!", uzvrati u liku čuvara kapije.

Nestrpljiv da dođem do Žane, počeo sam da se premeštam s

noge na nogu. "Čuj, Izvorinka..."

"Pogrešan odgovor! Iako sam počela da navijam za tebe,

iskušeniče, moraću da te diskvalifikujem."

89

Kad je prekinula vezu, isplazio sam se troglavom idolu,

okrenuo mu leđa i pošao, ali svega nekoliko koraka: ovo je jedini

put do Žane Buzak i mora da ga je lakše preći nego ponovo se

natezati s trenerom FK Zemun. Izbrojao sam do deset pre nego što

ću ponovo zazvoniti.

Gotovo istog trenutka se javila: "Izvorinka najviše voli kad je

oslovljavaju sa Žana, mada čak i Iza može da prođe kad je

raspoložena - upamti ovo."

"Iza... Tvoja sestra mi je hitno potrebna, pusti me unutra."

"Kako ne razumeš, ovde muškarci ulaze samo mrtvi! Zar ne

znaš da se vilinji dvorac gradi od kostiju postradalih junaka? Zar

ne znaš zašto je Lazar odabrao Nebesku Srbiju, a odbacio

zemaljsku?"

"Priznajem: to me je oduvek kopkalo."

"Zato što je dobio bolju ponudu – od vile, mnogo lepše od

njegove Milice, jedne koja vremenom ne dobija bore, niti joj kosa

sedi. Jedino što je trebalo da uradi da bi dospeo na Nebesku

Srbiju, tj. vilinji dvorac na nebesima, bilo je da pogine u boju za

Kosovo."

"Dosta originalna jeres, sama si je smislila?"

"Nije to nikakva jeres, već elementarna stvar! Pa šta misliš,

ko je Kosovka devojka i šta radi na Kosovu polju posle boja?"

"Krade novčanike?"

"Kosovka je vila koja razgrće leševe u potrazi za muškarcima

koji su joj se zaveštali pre boja. U pitanju su Miloš Obilić i

njegova dva druga. Nemaš pojma... Koje rezervno pitanje da ti

dam?"

"Pitaj me kada je bio Kosovski boj. Na Vidovdan 1389. Mogu

li sada da uđem?"

"A ko je pobedio?"

90

"Sloba u prvom krugu! Ako me smesta ne pustiš unutra,

tužiću te sestri, a siguran sam da Žana ume da bude nezgodna."

"Dobro, dobro..." Izgleda da je ovakav stav trebalo zauzeti

od početka; brava zazuji i širom se otvore vrata Triglava. "Ne

obraćaj pažnju na Mazu i Lunju, napašće te samo ako ti vide

leđa i pomisle da bežiš. I pazi, Lunji ni za živu glavu ne pružaj

ruku<"

Instrukcije su se nastavile dok sam ulazio: "Desnom stazom

na desni ulaz kuće, pravo na dveri za iskušenike. Zaslužio si

nagradu, pogodi koju. Videćeš mi oči."

"I još ovo: u vilinjem dvoru oslovljavaćemo te sa Pahomije,

dok te ne uzidamo u temelje - imenom za posetioce."

Nastavila je da brblja, ali glas se izgubio u pozadini. Vilinji

dvor koji se ukazao pošto sam izgovorio čarobnu reč bio je nešto

posve neočekivano: trospratna zgrada od stakla i čelika, prilično

smelih linija, sa prozorima u cikcak, više je ličila na

Gugenhajmov muzej u Bilbau nego na dvorac iz bajke.

Zadivljen prizorom uputio sam se preko engleskog

travnjaka pored rimske fontane, kroz bečki drvored, da bi mi

oduševljenje naglo splaslo sa pojavom pit-bulova na vidiku.

Naizgled nezainteresovane, mrcine su leškarile posred

makadamske staze; da prethodno nisam upozoren da Mazi i

Lunji ni za živu glavu ne okrećem leđa – načinio bih nalevo krug

i potražio drugi put. U nadi da će se barem jedno ukloniti kad

naiđem, reskirao sam put pravo. Ne pokazavši im leđa ni na

trenutak, nekako sam stigao do vrata, a kako sam kročio na

sigurno, moj strah je prerastao u bes. Ize, međutim, nije bilo na

vidiku, da joj smesta natrljam nos.

Prošavši kroz predsoblje, našao sam se u prostoriji veličine

fiskulturne sale ali takvog oblika da se koševi nigde ne bi mogli

postaviti, sa galerijom na kojoj je smeštena biblioteka - sa toliko

91

naslova koliko pet generacija Buzaka ne bi uspelo da prelista.

Dok sam pogledom šarao po hrbatima, pokušavao sam da

proniknem u rezon ljudi koji naprečac stečeni društveni status

pokušavaju da oplemene tuđim umotvorinama: da li misle da će

knjigama na policama kompenzovati sopstvenu površnost i rupe

u obrazovanju, ili se ušuškani kolekcionarskim izdanjima

naprosto osećaju manje trivijalno, manje bezvredno, manje

smrtno?

U životima skorojevića slike igraju još važniju ulogu; među

izloženima najpre sam ugledao onu koja prikazuje babu:

pogurenu seljanku zabrađenu maramom, lica kao u mumije i

usahlih ruku na luli štapa. Baba ko baba, osim što je u

proporcijama bilo nečeg neobičnog. Ne znam kako je slikar

dobio ovaj efekat - budući da je format naizgled odgovarao

normalnim ljudskim dimenzijama - ali baba, iako pogurena,

izgledaše visoka barem dva metra, dok se štap činio nepojmljivo

dug, kao da narasta do oblaka - iako se baba na štap naslanjala.

Ne znam zašto, ispred te slike sam osetio nespokojstvo, zbog

čega sam se instinktivno odmaknuo. U kadar mi uđe svilena

tapiserija velikog formata, a milo lice na njoj kupiće me za sva

vremena.

Dama na tapiseriji imala je najviše dvadeset leta, kosu

crvenu kao vatra i kovrdže koje se survavaju na ramena, glavu

blago nakrivljenu u stranu i ljutit izraz arhanđela kao na

platnima flamanskih majstora. Lice je bilo dovoljno fascinantno

da sedneš i gledaš ga satima, ali osim lica tu se našla gomila

detalja vrednih proučavanja. Pre svega, poza u kojoj je mlada

dama prikazana krajnje je neuobičajena: nije sedela za klavirom

niti brala poljsko cveće kao što priliči pravoj dami, već je jahala u

sedlu, na doratu u mahnitom galopu sa kićankama koje lete i

parom što izbija na usta. Iako na telu nosi oklop kakav nose

92

muškarci a u ruci mač skoro veći od nje same, iako duga kosa i

blage crte lica nisu dokaz ženstvenosti, da je u pitanju dama dalo

se zaključiti po drugom detalju na kompoziciji, gde nosi haljinu

– dok kleči dlanova spojenih u molitvenoj pozi i razgovara sa

oblakom. Da je ova dama muškima po ugledu ravna, umetnik

pokazuje trećim detaljem, gde je stavlja za sto sa vitezovima lica

skrivenih iza kalpaka, kakav tu nosi i sama - a crveni uvojci

identifikuju je kao našu junakinju.

Koliko god neobično, ipak je nedvosmisleno: na centralnom

delu kompozicije dama učestvuje u ratnom pohodu. Ali najveće

iznenađenje tek dolazi, kad posmatrač shvati da neprijatelj ne

samo da ne napada ženskog viteza – već pred njim pada ničice!

Obučeni u dimije, glava uvijenih u čalme, Turci su jatagane

pobacali i kleknuli na zelenu travu. Ovog protivnika ne mogu

pobediti, govore njihova lica, zato ga ne napadaju, niti se od

njega brane, niti se sklanjaju; Turci znaju da su ovu bitku

unapred izgubili, a da li će im makar glave ostati - od Alaha

zavisi.

Otkad se Osmanlije pozivaju na Alaha da ih spase mača, i to

jedne žene? Ko je zagonetna devojka što je izašla na megdan

Turcima i odakle joj moć da pobeđuje bez borbe; je li u pitanju

legenda, ili je tapiserija puka fantazija umetnika?

"Devica Katarina", sa galerije se začu glas nalik onom na

interfonu. "U pohodu na nevernike."

"Opasna ženska", rekoh diveći se plamenim uvojcima.

"Kakvu je to magiju bacila na neprijatelja kad je gledaju kao

jagnjad pred klanje?"

"Nije magija. Turci su u Katarini ugledali Gospoda, pa su

ničice pali da potraže milost. Na boga se ide jataganom."

"Sa slike se ne naslućuje da li će je dobiti."

93

"Bog kažnjava neverne, a nagrađuje pokorne: Katarini je

ponuđena božja milost pod uslovom da se odrekne pola,

identiteta i svakog osećanja, da bi takva prišla srpskim

vitezovima."

"To sam već shvatio: iza oblaka se skriva Bog. Ali ne

razumem finalnu scenu: kakva je to tajna večera vitezova?"

"Nije večera već ratni savet. Za stolom su kosovski junaci, a

Katarina je jedna od njih."

"S obzirom da na glavi nosi šerpu, znaju li da je žensko?"

"Znaju i nemaju primedbe. Katarina je obezglavila više

Turaka nego svi ostali skupa."

"Zanimljivo. A je li Katarina ostala devica i kao baba?",

upitao sam misleći na portret. "Je li do kraja ostala zaveštana

Bogu?"

Ovo ju je zabavilo: "Da je ostala, mene danas ne bi bilo - kao

ni ove kuće i sestre koju si došao da vidiš. Katarina je čukun-

čukun-čukun-čukun baba Poleksiji na slici, koja je to isto meni."

"Sad mi je sve jasno osim ovog: kad se Katarina reinkarnirala

u tebi, da li je dobila telesni oblik, ili samo dobar glas?"

Odozgo se začu veseo kikot. "Telo mi se nalazi na galeriji -

upoznaćeš ga ako se popneš."

Levo od Poleksije, staklene stepenice su bez ikakvih

potpornih stubova vijugale do galerije. Iako ovde nisam došao

zbog Ize, žudeo sam da spoznam obličje u kom boravi glasić

Zvončice, toliko različit od dubokog, mističnog alta kojim me je

začarala starija sestra. Iako svestan da je majka učinila sve da

kod Ize neutrališe uticaj Delza, tj. Saturna, niko mi nije rekao

koliko je u tome uspela.

Unapred spreman na sva razočarenja, kročio sam na galeriju

i pogledom se susreo sa Izvorinkom, dok je sedela u niši pod

bibliotekom, za radnim stolom od stakla. Iza je bila sićušna kao i

94

njen glas i jedva je čelom izvirivala iza monitora. Za razliku od

sestrine grive Ciganke, njena je kosa bila riđa i nimalo

upečatljivog oblika, a tamo gde je Žana imala dva crna,

hipnotična oka nalazila su se dva nervozna klikera neodređene

boje iza naočara. Lepota je uvek relativna: starija sestra ju je

imala u izobilju i nije je krila, dok mlađa nimalo nije držala do

svoje – zaključiću po kosi upletenoj u kike sklupčane na temenu

i fiksirane plastičnom preklapačom, debelom ramu za naočari i

prostranim farmerkama.

Iza je bila negativ Žanin, patrica matrice, jin janga, svetlost

tame, a na prvi pogled jedina sličnost između bliznakinja

predstavljale su pegice u korenu nosa i na obrazima – koje su na

Žaninoj fizionomiji delovale mnogo intrigantnije nego na Izinoj.

"Pahomije, najzad si me pronašao!", reče podižući ruke uvis

u navijačkom maniru. Pokret koji joj nikako ne pristaje lako sam

pripisao staroj frustraciji: Iza je sigurno navikla na razočarenje

muškaraca kad posle Žane upoznaju nju - što je tera da se prema

istim ponaša napadno.

Razvukao sam usta u usiljen osmeh. "Ono pred kapijom...

Zanimljiv način da se dočeka gost. Je li to redovna procedura, ili

samo za nenajavljene posetioce?"

"Samo za ratnike koji još nisu stradali na bojištu. Postradali

se dočekuju kako zaslužuju junaci: u topao zagrljaj i vrelu

postelju. Doduše, junaci su obično gosti drugih vila u ovom

dvorcu, dok ova ovde izigrava Triglava."

"Ko je uopšte Triglav?"

"Bog starih Slovena, zar ne znaš? Bog rata - obično je

prikazivan na konju, i obično je jahao noću, po mesečini."

"Porodični brod ste znači po njemu nazvale?"

"Nije porodični - brod pripada meni", namrgodila se.

"Jednog dana ću na Triglavu otploviti putem Argonauta,

95

Dunavom u Crno more, da se više ne vratim. Do tada ga koriste

ostale vile - kao kazino."

"Vile pa vile... Šta je sa glavom familije?"

"Misliš na oca? Ko zna šta je s njim... Pahomije, ne bacaj me u

bedak!"

Još jedna razlika među sestrama: ova je sentimentalna.

Prišao sam stolu i slučajno bacio pogled na monitor: video

sam kapiju, dvorište, predsoblje - samog sebe u raznim pozama.

"Šta je ovo, komandni centar?"

"Neko mora da brine o bezbednosti vila."

"Zar za to nije zadužen neki od ratnika? Onaj sa

posekotinom povrh glave - čujem da je redovan gost. Spada li u

mrtve ili žive junake?"

Namrštila se: "Taj se rodio mrtav."

"A da li se i takvi prate kamerama?"

"Svi se prate, čak i duhovi."

"Tu onda mora da ima svačega."

"Ne možeš ni da zamisliš." Na jednu od sličica kliknula je

mišem, da bi ispunila ceo ekran. "Evo zle vile, već stiže. A ja te

još nisam nagradila za prvo mesto u kvizu."

Pošto sam bio blizu, da bi se našla ispred mene bilo je

dovoljno da ustane. Ovo će učiniti u jednom potezu,

istovremeno skidajući naočare. "Koje boje su mi oči?", reče

gotovo šapatom, gledajući me odozdo, ne trepćući.

"Modro plave< Možda i ljubičaste, kao Katarinine."

Proniknuti u boju tih očiju zahtevalo je više od letimičnog

pogleda, što je i sama znala: koristeći moju zbunjenost, Iza mi se

obesi oko vrata i bez ikakve najave - a pogotovu poziva s moje

strane - cmokne me u oba obraza, i na kraju u usta.

96

9. Kosovski triptih

Kroz celokupnu istoriju, Neznani junak je ţena. (Virdţinija Vulf)

"Vidim da si joj strefio boju očiju – bravo, kauboju!", iz

pravca stepeništa začu se ženski alt, praćen zvukom potpetica -

pristizala je Žana, u pravom času da me spase.

Iskoristio sam priliku izmigoljivši se iz zagrljaja. Sa

naočarima, ispred monitora, Iza je izgledala jako naivno - kao

devica zaveštana nauci; sada je uzbuđena, sa rumenilom u

obrazima i izrazom prkosa pratila sestrin dolazak.

"Kladim se da je leptirić sledeći - moraćeš da pogodiš mesto

gde ga je istetovirala ", nastavi Žana. "Ovakve igre nekad smo

igrali u pauzi između školica i lastiša."

"Šta ti znaš o lastišu, sestro? Nisi li se hvalila da si od

najranijeg detinjstva igrala masne fote i poker u svlačenje?"

"Pitaj je koja je nagrada za leptirića, baš me kopka." Dosad

nam se pridružila na galeriji. Na sebi je nosila crni kimono sa

orijentalnim vezom, pod kojim je njena figura izgledala kao u

steni izvajana.

"Pa šta? Pa šta?", Iza je bila vidno uzbuđena. "Svi imate

pravo na privatni život, jedino ja nemam!"

"Upravo je obratno: jedino ti u ovoj kući imaš privatnost.

Otkada si postavila svoje kamerice, ni miševi više nisu

nevidljivi."

97

"Kamere ne gledaju u tvoje odaje, sestro! Nema ni potrebe -

zna se da ti je spavaća soba prometnija od Terazija!"

"Kopka te šta se zbiva u mojoj spavaćoj sobi, je li sestrice?

Želiš da pričamo na tu temu?"

"Vrlo dobro znaš o čemu želim da razgovaram, nemoj da te

podsećam pred svedocima! Ali s tobom, pazi - ne sa majkom!"

Frknuvši kao mačka, Žana se provuče između mene i Ize.

Do kanabeta je trebalo preći bezmalo deset koraka, ali ponovo će

progovoriti tek kad bude sela. "U redu, razgovaraćemo."

"To si rekla i kad je sve ovo počelo."

Iz džepa kimona izvadila je cigarete i zapalila. "Pričaćemo

sutra, obećavam."

"Časna reč?"

"I pionirska, ako treba."

Izi je sa obraza iščezavala purpurna nijansa; izgleda da je

postigla šta je htela kad me je spopala znajući da stiže sestra.

"Dobro, sestro, prepuštam ti izviđački položaj", reče manevrišući

prema stepenicama, gledajući me krajičkom oka.

"Gvirenje iza vrata, prisluškivanje i špijuniranje nisu moj stil,

kao što se zna. Slobodno isključi kompjuter, samo me nervira."

Pravila se da ne čuje. "Vidimo se, Pahomije. Možda na našoj

slavi, Svetom Trojanu", reče sa umiljatim osmehom, udaljavajući

se unatraške.

"Prvi put čujem za tu slavu - mora da je slava šumskih vila.

Kad pada?"

"Znaćeš na vreme, ne brini. Vidimo se - nadam se pre nego

što stradaš na bojištu."

"Mirno spavaj, Zvončice - nema te vile koja bi meni prodala

Nebesku Srbiju."

"Ipak - čuvaj se ove s kojom ostaješ. Zmijski jezik i urokljivo

oko, time ona zavodi junake. Otkad te je videla..."

98

"Hoćeš li se izgubiti, ili da u pomoć zovem Cacu?", Žana se

uzdigla sa dvoseda, streljajući je zažarenim očima. U trenutku je

izgledala kao da će na malu Izu baciti čini, ili kao da je pozvati

se na majku magija samo po sebi. Pošto mi uputi najlepši od

svojih osmeha i poljubac sa dlana, Iza nestane stepenicama.

"Koja lujka je ova mala<", svalivši se u najbližu fotelju, Žana

se oglasi uzdahom nekog ko je umoran od stalne borbe sa

nesnosnim detetom. Pogled joj odluta ka obližnjem bifeu.

"Moram da popijem nešto; jesi i ti za jedno?"

Pre nego što ću se smestiti na dvosed, klimnuo sam glavom.

"Reklo bi se da vi sestre imate neraščišćene račune?"

"Još od rođenja. Oduvek je patila što nije izašla prva."

Iza je zaista izgledala kao osoba koju izjeda ljubomora. "Na

tapiseriji izgleda mnogo ozbiljnija."

Šušteći svilom, preko stola se protegla do bifea; izvadila je

dve čaše sa širokom stopom i nalila ih do pola francuskim

konjakom. "Na koju tapiseriju misliš?", reče pošto je iskapila

piće.

"Onu na kojoj pozira za devicu Katarinu. To je sestrica, zar

ne?"

Gledala me je zgranuto. "Teško da sestrica pozira na

tapiseriji iz doba despota Đurđa. Ipak je to petnaesti vek."

Sada je na mene bio red da budem zaprepašćen. "Zar je u to

doba u Srbiji postojalo išta osim sakralne umetnosti?"

"Naravno da nije. Kosovski triptih tkale su monahinje

manastira Devič. Model za Katarinu verovatno je bila njena

praunuka, naša daleka rođaka zaboravljenog imena - ali čiji lik

ostaje na tapiseriji. Naravno, ovo se zbiva pre nego što će roditi

ćerku, i pre nego što će se i sama zamonašiti."

"Zavera devica - još jedan originalan koncept! Ipak, osim

očite sličnosti Ize sa modelom na tapiseriji, imate li neki dokaz

99

da je u pitanju srodstvo? Mislim, koliko u Srbiji ima porodica čiji

se rodoslov može ispratiti petsto godina unazad?"

"Stvar je u tome što je Srbija onog doba bila uređenija država

nego danas. I svakako otvorenija prema svetu: Katarinin lik se

nalazi na dubrovačkim gravirama iz 15. veka, kao i na

venecijanskom posuđu. U ovom delu sveta ne mogu se naći dve

crvenokose žene sa mačem - sasvim je pouzdano da je to

Katarina. Dodatno, naš rodoslov se da pratiti kroz crkvene spise,

budući da su mnoge Katarinine potomkinje završile u

manastiru."

"Vas dve sestre nećete, nadam se?"

"Ja definitivno ne."

Omirisao sam piće, a onda ga i probao - prijalo je. "U redu,

predajem se. Ko je bila devica Katarina?"

"Žena plemenitog roda, gospodarica gradine na gorju

Medvednik. Gradinu je podigao izvesni ugarski plemić, a kad je

umro bez naslednika, ugarski kralj Karlo Veliki ovaj posed

ustupa srpskom plemiću, što je Katarinin otac. U drugoj polovini

14. veka na srpske teritorije počeli su da upadaju Turci, a u

jednom od takvih upada od ruke Turaka stradava Katarinin

otac. Pretpostavlja se da Katarina posle ovog ostaje sama, da je

majka još ranije umrla. I tu počinje priča koju prenosi tapiserija:

Katarina traži osvetu za oca, a Bog joj šalje poslanicu: nek' se

opaše očevim mačem, obuče očevu vitešku odoru, stavi na grudi

viteške oznake, uzjaše konja i odjezdi na Kosovo. Na putu će

naići na tursku prethodnicu, ali onog ko protiv nevernih stupa

čista srca - mač neće stići, strela ga neće pronaći. To je poenta."

Morao sam da se izdignem da bi sa galerije bacio još jedan

pogled na tapiseriju. "Možda sam ja glup za likovnu umetnost,

ali priča mi izgleda nedovršena. Gde je ta osveta?"

100

"Ukazanije i preobraćenije Katarinino, ovo što gledaš, prva je od

tapiserija Kosovskog triptiha. U Italiji, gde je vekovima visila na

zidovima, pogrešno su je zvali Venera con la spada, jer Italijani

nisu znali da je ova samo prva od tri. Druga – na kojoj je

prikazana osveta – u međuvremenu je šetala po srpskim

manastirima, da bi se na kraju vratila u Devič, a treća, za koju se

doskoro mislilo da je izgubljena, nalazi se u depou Ermitaža u

Sankt Peterburgu."

"Avanture device Katarine...", komentarisao sam vraćajući se

u poziciju. "Poslednje pitanje skeptika: ako smo na Gazimestanu

imali nepobedivog ratnika, kako to da smo poraženi?"

"Rat nije ženska stvar, ni tada ni danas. Katarini pripada

osveta, dok su pobeda ili poraz, kao uvek, prepušteni

muškarcima."

"Ženska verzija kosovskog mita... Kako to da se za ovo ne

zna u širim krugovima?"

"Celokupna istorija čovečanstva rezultat je muških osvajanja,

muških intriga i muških iluzija. Misliš da danas u istoriji za žene

ima više mesta nego pre šest vekova?"

"Slažem se. Ipak, ovde nije reč o istoriji već o mitu, zar ne?"

"U čemu je razlika? Skoro sve što znamo o Kosovskom boju

potiče iz narodnih pesama, zapisanih ne ranije od osamnaestog

veka - što znači iz mita. Ipak smo ubeđeni da tačno znamo šta se

tamo odigralo."

"Postoje li dokazi da se odigralo nešto drugo?"

"Neki ljudi misle da postoje, moja majka je među njima. Kao

istoričar umetnosti mogu da potvrdim autentičnost tapiserije, to

je sve."

"Čudno kako se mali ljudi svuda ponašaju po šablonu: kad

im se posreći da postanu važni, najpre sagrade veliku kuću i

napune je knjigama. Zatim poruče da im se napravi porodična

101

istorija - da bi i sami bili u knjigama, da bi i sami postali

istorijske ličnosti. Ipak, još nisam čuo da jedna porodična istorija

nosi ovako teško breme: da je u koliziji sa zvaničnom istorijom."

Uspeo sam da je zbunim, mada ne i da je izvedem iz takta.

"Prenela sam samo ono što propoveda majka."

"Utoliko gore. Najpouzdaniji vesnik propasti jedne nacije

jeste trenutak kad istorijom krenu da se bave narodne pevačice."

Nasmejala se. "Veruj mi da joj to nije najveća mana. Da posle

rata nije bilo nacionalizacije, Caca kroz život ne bi morala da se

probija u jeleku."

"Jer bi živela na gradini i upravljala rudnicima, je l' da? Gde

je uopšte to mesto?"

"Od gradine je ostalo samo nekoliko kamenova. Ali njen otac

je u Valjevskom okrugu bio vlasnik koječega. Gradina je bila

iznad Valjeva."

"Reklo bi se da su se roditelji i ovako sasvim dobro snašli."

"Sve što su majci posle rata ostavili jeste parče zemlje i štala

u Ljigu. Misliš da je na tome trebalo da ostanemo?"

Pogled preko domaćice bio je veličanstven: prozor s kog se

videla zgrada kovnice novca, hipodrom i padine Košutnjaka -

sve iz perspektive boga. Dosad na ovu divotu nisam stigao da

obratim pažnju; najpre me je spopala jedna sestra Buzak, a onda

me je druga istorijom uhvatila u zamku.

Poželeo sam da zapalim cigaretu. "Nisam došao da pričamo

o tvojoj porodici već o jedinoj stvari koja nam je zajednička:

inspektoru Deliću. Da nije zvao posle onog našeg razgovora?"

Odmahnula je glavom.

"Malopre sam bio na informativnom, u Zemunu. Čova je

mnogo bistriji nego što bi se reklo: na mestu zločina pronašao je

zipo i brzo ga povezao sa mnom. Odakle mu to?"

"Ja mu nisam rekla. Ne znam ništa o upaljaču."

102

"Ako ne danas, pozvaće te u ponedeljak: tražiće da potvrdiš

da si ti koristila upaljač."

"Zar jesam?"

"Uzela si mi ga kad si bila za našim stolom, mahinalno."

"Sasvim moguće, ne bi bilo prvi put."

"Znači da ne treba da brinem?"

"Kad sam se osvestila, zapalila sam cigaretu - sigurno sam

ga tada ostavila na palubi."

Potvrdio sam klimanjem i ispio svoj konjak.

"Samo zbog ovog si dolazio?"

"Bilo bi mnogo jednostavnije da sam imao broj. Da prezime

Buzak postoji u imeniku. Ipak, kad sam već ovde imam još jedno

pitanje."

"Potegni ga, kauboju, iskoristi me dok sam u fazonu."

Ugasivši cigaretu, zauzela je novu pozu s prekrštenim nogama.

Ovaj put butina osta nepokrivena; ne znam je li to trebalo da

bude još jedna magija, ili je naprosto nepažnja.

"Na Triglavu, zašto si napisala onu poruku? Ko su Sinarhisti

Srbije?"

Prekrstila je ruke pod grudima. "Ako ti kažem, ostaće među

nama? Sinarhisti su ekipa koja ljubavnika moje majke dovodi do

ludila - upravo zato što ne zna ko su." Na usne je namestila

osmeh Mona Lize, koji će joj sve do kraja razgovora titrati na

licu. "Nedavno su ga pratili taksijem, do ove kapije."

Posmatrala me je iščekujući reakciju, dok sam istu suzbijao u

sebi. "Neko špijunira Udbu, i to na njenom terenu? Zar u ovoj

zemlji postoji neko dovoljno hrabar, dovoljno lud..."

"...Ili dovoljno moćan za tako nešto? Najpre se nameće

pitanje da li je uopšte odavde. Ne znam za druge pandure, ali

ovaj naš ima maniju gonjenja: CIA ga prati iz satelita, CIA ga

prisluškuje sa bandera, CIA iskače iz šahtova. CIA je osnovala

103

Sinarhiste Srbije, kao pandan OVK - mislim da mu je ovo fiks

ideja, jer o sinarhistima očigledno ne zna ništa. To ga frustrira;

posle epizode sa taksijem, cele noći je pregledao zapise sa

sigurnosnih kamera, nervirajući se. Na usnama su mu bile dve

reči: Sinarhisti Srbije."

Gledala me je širom otvorenih očiju, ispod zagonetnog

osmeha skrivajući tajnu. Obnažena noga, dok se klatila u ritmu,

dodatno mi je unosila nespokojstvo.

"Šta je našao na snimcima?"

"Taksi, mercedes 200D, registarske tablice BG 397-541,

taksistu Stojković Milovana zvanog Koki."

"Kakva nesmotrenost. A sinarhiste?"

"Sinarhistu."

Drmanje nogom do ovog časa do kukova je smaklo kimono,

nudeći pogledu dve veličanstveno glatke butine.

Ruke je smestila iza glave. "Taksista tvrdi da mu nije video

lice - navodno mu je sve vreme u potiljak bila uperenu cev.

Učinilo mu se da onaj iza ima strani naglasak."

"Zanimljivo. Zar se na snimcima ne vidi lice?"

Pustila me je nekoliko trenutaka da se pečem na tihoj vatri,

da bi ponudila: "Hoćeš da ti pustim snimak?"

Ćutao sam, sve ovo očito je igra - nije li me mlađa sestra,

uostalom, upozorila? Zmijski jezik, urokljivo oko i magična noga

vode pravo u dominion vila. "Mogu li da zapalim?"

"Mislila sam da ne pušiš."

"Upravo sam propušio. Imaš li nešto protiv?"

"Nemaš razloga za brigu - na snimku se ne vidi sinarhista.

Pre pukovnika malo sam se igrala - slučajno sam izbrisala tipa."

Moja vila ipak nije zla< "Nisam sinarhista."

"Naravno da nisi. Ti si solo igrač, neko poput tebe nikad ne

bi mogao da se uklopi u organizaciju, kao ni ja uostalom. Ipak

104

me kopka ko je pisao proglas iz Politike. Takozvanih Sedam

koraka."

"I mene kopka - jer nisam ja. Sa pukovnikom imam

neraščišćene račune, to je sve."

"Nisi jedini koji bi da se izravna. Kad je dopustila da postane

kućni mezimac, majka je zastranila - to je kao da pustiš kobru da

ti spava kraj nogu. Tip je psihopata."

"Šta je sa ocem?"

Odmahnula je rukom - Andrej Buzak kao da nije zaslužio da

postane tema razgovora. Ispila je konjak, popravila kimono i

uspravila se. Shvativši da je i meni vreme, krenuo sam da se

dižem, ali zaustavi me ruka na ramenu i reči: "Nas dvoje ipak

imamo dosta toga zajedničkog, reklo bi se."

Stajala je iznad mene upijajući me pogledom - gorda kao

Ofelija, mračna kao noć bez zvezda, magnetična, iskušavajuća.

"Mislim da nas sestrica ima na oku", procedio sam.

"Nema šanse", reče dok je sedala kraj mene, nastavljajući

igru sa kimonom. "Ovde nema njenih kamera."

"Možda nema kamera, ali neko viri iza vrata."

Vrata iza biblioteke bila su odškrinuta već neko vreme -

slučajno sam video kad se pomerila kvaka, kao i odsjaj kakav bi

mogao doći sa naočara.

Skočila je kao furija, ustremivši se ka vratima. Iako su se ova

na prvi nagoveštaj opasnosti zatvorila, Žana nastavi napred,

rešena da svojoj sestri ne ostane dužna.

Odsustvo domaćice iskoristio sam da zaždim niz stepenice,

ostavljajući konjak dopola popijen. Dok sam dole oblačio kaput,

baba Poleksija me je gledala s negodovanjem, dok će mi Katarina

podariti delić božanskog mira kojim je zračila - upravo ono što

mi treba da savladam Mazu i Lunju.

105

Nije bilo pravog razloga za paniku - pit-bulove neću zateći u

dvorištu. Umesto njih ugledaću nekog drugog, dosta sličnog pit-

bulu ali u ljudskom obličju; kad sam izašao na dvorište upravo

je za sobom zatvarao kapiju, upućujući se makadamskom

stazom. Nosio je crni kaput, crno odelo, crnu košulju i kravatu,

crne rukavice i cipele, dok je crni flor izgleda zaboravio kod

kuće. Kosa mu je bila nauljena, a lice sveže izbrijano - ako je tu

išta imalo da se brije.

Dok mi je prilazio, ruke je držao pored tela kao revolveraš -

po čemu je i želeo da ga znaju, osim po nadimku Brut. Kratko

pamćenje, pogotovu posle burne večeri, ovakve ljude spasava od

samosažaljenja. Da se sećao epizode sa Levijatana i da je znao da

sam bio prisutan, verovatno bi se pokrio ušima, umesto što je

povikao sa dvadeset metara: "Hej, koji si sad pa ti?"

"A koji si ti?", na jedini prirodan način uzvratio sam nekom

ko nema strpljenja da ispoštuje staro pravilo: pucaj kad mu vidiš

beonjače.

Najradije bi me odmah tresnuo po licu, ali se nekako

savladao dok smo stigli jedan do drugog. "Zovu me Brut, ako ti

nešto znači to ime."

Trebalo je da ga upitam zašto ga tako zovu, ali mnogo više

su me fascinirale srebrna kajla sa lobanjom, minđuša sa

lobanjom, srebrno prstenje sa lobanjama, i činjenica da mu čak i

kopča na kaišu ima mrtvačku glavu. "Čemu ti služe tolike

mrtvačke glave, Brute?", pitao sam.

"Ovaj Brut nema nameru da živi posle tridesete, jer život

posle tridesete je obično sranje. Starost ću dočekati u društvu

ovakvih likova", reče, palcem upirući na jednu od lobanja. "Zato

se na društvo navikavam na vreme."

"I ja sam razmišljao na sličan način, Brute - negde do

trinaeste godine."

106

Brut se iskezi levom stranom lica - na desnoj je imao ožiljak

od noža i presečenu tetivu. "Mudar si ti momak, macane. Da

vidimo jesi li na oružju brz kao na rečima", reče odmaknuvši se

par koraka, zauzimajući pozu za dvoboj. "Potegni na Bruta,

dajem ti foru."

"Ne smem sada da te ubijem, Brute - javi se kad napuniš

osamnaest."

"Potegni, kukavico!"

Razmakao je peševe kaputa; za pojasom mu nisam zapazio

oružje, što ne znači da na leđima ili pod pazuhom nije držao

futrolu. Jedino što sam mogao bilo je da ga ignorišem, kao pit-

bulove u dolasku - zato sam sišao sa staze, preko travnjaka se

upućujući prema kapiji.

U času kad sam ga obilazio, najednom je stao voljno,

napuštajući revolveraški stav. "Ti si ili bolid od čoveka, ili si

neka mnogo jaka faca - kad imaš muda da nekom koga zovu

Brut okreneš leđa. Znaš li šta se Cezaru desilo, macane?"

"Ispričaćeš mi drugi put", rekao sam gledajući na sat. "Žurim

da pristavim ručak."

Zazvonio je mobilni, s druge strane Milanče. Imao je štošta

da mi kaže, imao sam i ja njemu, ali ne danas, ne sutra, želim da

budem sa porodicom i samo s njom. Dogovor će pasti da se

vidimo u ponedeljak.

107

10. Propast carstva srpskoga

Jedno je sigurno: na Kosovu nam se pre šeststo godina desila nesloga. (Slobodan Milošević)

Te noći sam prvi put imao jedan od snova iz kosovskog

ciklusa. Sopstvene snove retko pamtim, a moje svesno JA nikad

ne pokušava da ih tumači, ali kad shvatiš da si sanjao u

desetercu, preko toga ne možeš preći tek tako. Konkretan san

sigurno je bio indukovan događanjima iz mog ličnog

univerzuma - posetom palati Buzak i aktuelnim dešavanjima

vezanim za Kosovo - ali nevezano za ovo, napad kao da je

usledio spolja, kao da je u bio-električni procesor u vidu moga

mozga ubačen virus trojanac. Da je ova država pametnija, rekao

bih da su smislili novi način ispiranja mozga: preko dana te

kljukaju dnevnom štampom, uveče televizijom, a dok se

odmaraš od svega - bombarduju te snovima iz kosovskog

ciklusa. Poruka je univerzalna i izgovorena na puno mesta:

Kosovo je sveta srpska zemlja i ne damo ga! Ali nije jedina

poruka, pa čak ni najbitnija. Koliki ću put morati da pređem dok

naučim da čitam između redova...

Jahao sam kroz tamu, sa mesecom pred sobom da mi ukaže

put. Dok je moj Krilaš preskakao jendeke i potoke, u meni je

bubnjala pesma, jedna koju sam bubao pre 25 godina:

Care Lazo, čestito koleno,

108

kome ćeš se privoleti carstvu?

Ili voliš carstvu nebeskome?

Ili voliš carstvu zemaljskome?

Ako voliš carstvu zemaljskome,

sedlaj konje, priteži kolane!

Vitezovi, sablje pripasujte,

pa u Turke juriš učinite:

sva će turska izginuti vojska.

Ako l' voliš carstvu nebeskome,

a ti sakrij na Kosovu crkvu,

ne vodi joj temelj od mermera,

već od čiste svile i skerleta,

pa pričesti i naredi vojsku;

sva će tvoja izginuti vojska,

ti ćeš, kneže, s njome poginuti.

Sledeće čega se sećam jeste da se nalazim u crkvi.

Unutrašnjost crkve je neobična, sa nebuloznim detaljima kakvih

ima samo u snovima: pored raspeća stoji troglavo čovekoliko

čudovište, odmah do njega konjanik sa četiri lica na jednoj glavi.

Kad bolje pogledam, odasvud po crkvi keze mi se glavati, rogati

i krilati idoli u kamenu isklesani - ali to će me manje zaprepastiti

dok sam san sanjao, nego kad sam o snu razmišljao.

Za stolom postavljenim u naosu, ispod polijeleja u obliku

krsta, sedelo je jedanaest vitezova - ja među njima dvanaesti - svi

u uglancanim oklopima, svi sa čelenkama na glavama i

perjanicama živih boja, svi sa jednakim grbom na pokrovu: tri

zmije upletene oko krsta. Da stvar bude nebuloznija, svima su

lica bila sakrivena kalpacima, a vitezu s belom perjanicom pod

šlemom je virila seda brada.

109

BELI VITEZ: Braćo plemenita, usnio sam san. U snu me je

soko tica siva pohodila - donese mi knjigu od grada Jerusalima.

U toj knjizi sitno slovo piše - kom ćemo se privoleti carstvu: il'

zemaljskom il' nebeskom?< Tu smo da odlučimo.

NARANDŽASTI VITEZ: Na carstvo nebesko dospeva

isposništvom i molitvama, po primeru Svetog Save i oca mu

Nemanje - nikako drukčije. Ne razumem izbor stavljen pred nas

ratnike: zar sutra na Kosovu polju krstom umesto mača da

zaratimo, molitvom umesto ratničkog pokliča?

ZELENI VITEZ: Ako tako izaberemo, s Kosova se živi vratiti

nećemo. Ko će nam tada zaštititi žene i decu - taj što se premeće

u sokola? I ko je uopšte on - to bih voleo da znam.

ŽUTI VITEZ: U sokola se premeće Sveti Ilija, zaštitnik našeg

reda, a knjigu je doneo od Bogorodice. Hleba i vina, beli viteže,

pa pričesti i priredi vojsku – dalje je u Božjim rukama, šta god

bude!

BELI VITEZ: U knjizi stoji da se pričešće ima obaviti u

skrivenoj crkvi. Za ovu samo nas dvanaest zna, ali temelj joj ipak

nije od svile i skerleta. Ume li ko ovo da tumači?

Uto se masivne dveri od hrastovine raskriliše kao usled

magije; s kopljem pred sobom, na konju u crkvu ulazi trinaesti

vitez.

CRNI VITEZ (dok silazi sa konja): Skerlet je crven a svila je

bela – kao krv i kosti čoveka. Knjiga ne stiže iz Jerusalima, već iz

Jerusavlja – vilinjega grada ni na nebu ni na zemlji. Ilija

Gromovnik se premeće u sokola, to je istina, ali nije jedini - isto

radi i Svetovid. Pa sutra je njegov dan, Vidov dan, zar ništa niste

shvatili?

BELI VITEZ: Objasni nam kako si ti shvatio, Crni.

CRNI VITEZ: Stvar je prosta: ukazala nam se prilika.

Svetovid popunjava svoju nebesku vojsku. Po one koji sutra

110

poginu kao junaci, doći će vile i odneti ih u Jerusavlje. Krv svoju

treba da zaveštamo, kosti u temelje vilingrada da ugradimo, a

onda ćemo živeti večno – u Raju."

NARANDŽASTI VITEZ: Raj koji nam nudi Crni je paganski

a ne pravoslavni! Svetovida, kao i Daboga i Trojana smo se

odrekli radi Svete Trojice, zar ćemo ga sad na nebo pratiti?"

CINOBER VITEZ: Moj pradeda je poštovao Trojicu - boga

naših starih. (Ispod skuta izvadi kamenog idola sa dve noge, dve

ruke i tri ljudske glave, pokazujući ga.) Otkada su zetski

gospodari postradali na Marici, i meni je Trojan večito kraj srca.

ŽUTI VITEZ: Kako ja vidim, poruka kaže da se moramo

opredeliti: za zemaljske idole, koji u zadnje vreme ponovo

osvajaju srca nekih od nas, ili za nebeskog Boga."

LJUBIČASTI VITEZ: A šta nam Bog nudi kao nagradu; ako

stradamo, hoćemo li otići u Raj?

ŽUTI VITEZ: Onaj koji je za života dobro činio – u Raj; onaj

koji je grešio – u Pakao.

CINOBER VITEZ: Ako je tako, braćo, ja sam radije za

Nebesku Srbiju Svetovida. Kod kuće me čeka moja baba, a na

nebu vila rusalka - šta tu ima da se razmišlja?

(Vitezovi se smeju grohotom.)

CRNI VITEZ: Pričesti nas, beli viteže, pa nek svaki svoje

carstvo izabere.

Nakon što je ovaj kleknuo pred njega, Beli vitez mu ponudi

koricu hleba, pehar vina i izbor.

BELI VITEZ: Crni viteže, kome ćeš se privoleti carstvu?"

CRNI VITEZ (ispijajući vino): Zemaljsko je zamaleno

carstvo, a nebesko uvek i doveka.

Isti tekst govore i ostali, svaki na svoj način tumačeći nebeski

izbor: jedni kao vilingrad, a drugi kao pravoslavlje. Na kraju i na

111

mene dolazi red; crni tada staje belom za leđa i nešto mu govori

da ne čujem. Istovremeno vadi mač iz korica.

BELI VITEZ: O, viteže crnog pera, naša vero i nevero,

najveći međ' srpskim vitezovima, kome ćeš se privoleti carstvu?

Crno pero? Mahinalno rukom posegnem za perjanicom –

među prstima mi osta baš jedno ovakvo. Koristeći moje

iznenađenje, crni se s mačem zaleti na mene. U poslednjem času

ga izbegnem.

CRNI VITEZ: Ti nisi od naših, pokaži se!

Ovo je čas kad i ostali shvataju da nas ima trinaest. Ne

znajući, međutim, koji je prekobrojan, sa oružjem na gotovs

okružuju nas obojicu.

JA: Da ti jesi, znao bi da Jerusalimski vitez Reda Svetog Ilije

samo mrtvom pokazuje lice!

CRNI VITEZ: Ili mrtav! Jednog lažnog crnog viteza već sam

obezglavio, a sad si ti na redu! Koje carstvo biraš: zemaljsko ili

nebesko?

JA (vitezovima): Ne slušajte ga, izbor koji nudi je lažan! Na

ispitu je naša sloga - ako dopustimo da nas zavadi, bićemo turski

robovi idućih petsto godina!

CRNI VITEZ (smejući se grohotom): Pet stotina godina?!

Turaka nema ni polovina od našeg broja! U strahu su velike oči,

lažni viteže. A tvojima gleda niko drugi do Murat koji te šalje.

Dole, čelenku, nevero, da te pogledamo bolje.

JA: Sutra će se znati ko je vera a ko nevera! Makar sam to

učinio, zaklaću Murata - tako mi Boga velikoga!"

CRNI VITEZ: Hvalisavče! Kako misliš da stigneš do njega?

JA: Znaš ti dobro. Kroz kriptu - onako kako mu ti ideš na

noge.

CINOBER VITEZ: Dosta brbljanja, neka se pokaže

hvalisavac!

112

BELI VITEZ: Braćo, poštujmo Pravila reda! Neka se suoče

bez nas.

Dok vitezovi napuštaju crkvu, stojimo jedan naspram

drugog. Protivnik mi se kezi demonskim smehom koji mi je

jako poznat, isto kao i njegov glas - mada ne znam odakle.

U času kad skida čelenku, odjednom mi se sve vraća, neka

prošlost zajednička. Mržnja začas postaje moje dominantno

osećanje, mržnja kakvu nisam osetio nikad pre, mržnja koja se

na prizor ćosavog lica, sitnih i zlih očiju, i špicastog nosa nadiže

u meni kao plima, prazneći me od svega ostaloga - neizvesnosti,

neodlučnosti, straha.

Gledajući me bez čelenke, moj suparnik kao da je video

duha. I upravo to me dodatno iritira, činjenica da nadobudni

vitez misli da bi trebalo da budem mrtav. U magnovenju mi se

učini i da jesam - da sam se iz mrtvih vratio samo zbog njega. Ne

čekajući da se povrati iz šoka, činim ono što nikad ne bih učinio

na javi, makar i da živim u 14. veku: potežem mač iz korice i

obezglavljujem ga iz jednog poteza.

A kad se mrska glava odvojila od tela otkotrljavši se

stepenicama ka kripti, iz mene se izrodi urlik, budeći me iz sna

pre nego što sam se setio identiteta protivnika.

Suprotno očekivanju, mrske glave nije bilo na mom jastuku,

ali deseterac je i dalje bubnjao u meni. Morao sam da ga izbacim

napolje kao ustajali vazduh, pa počeh da recitujem naglas:

Poletio soko tica siva,

od svetinje - od Jerusalima,

i on nosi ticu lastavicu.

To ne bio soko tica siva,

veće bio svetitelj Ilija,

on ne nosi tice lastavice,

113

veće knjigu od Bogorodice...

Kad sam završio, bez ijedne stanke i zamuckivanja, što mi se

sigurno nije desilo kad sam pre dvadeset pet godina recitovao

pred razredom, Milica mi se obrati sa jastuka: "Sanjao si Propast

carstva srpskoga? Sahraniće te taj Žlezda... Prokleta politika..."

Ovaj put politika nije bila u pitanju, već nešto drugo. Nešto

na šta nismo računali ni ona ni ja.

114

11. Politika i magija

Utopija je istina sutrašnjice. (Viktor Igo)

Kao pravi privrženici teorija zavere, našli smo se na

najmračnijem mestu u gradu – u džez klubu Kuba libre u

Hilandarskoj, vlažnom podrumu sa jednim jedinim prozorom

prekrivenim teškom plišanom zavesom. Ne znam odakle ikome

ideja da na ovakvom mestu pije jutarnju kafu, a da pri tom nije

ilegalac kao nas dvojica, ali s obzirom da se zadesilo nešto

putnika namernika, Milanče je zauzeo sto u separeu.

Imao sam da mu ispričam dosta toga što ga zanima - o mojoj

poseti zemunskoj sinagogi i susretu sa sestrama Buzak - ali

pošto je izgledao kao da je njegovo breme teže, pustio sam ga da

se prvi olakša - što će učiniti tek kad je kelner na izričit zahtev

pojačao muziku.

"A sad pazi: saznao sam štošta o sinarhistima!", izraz mu je

bio kao da je pronašao mapu zakopanog blaga, opljačkano zlato

nacista ili Sveti gral.

"Hoćeš da kažeš da zaista postoje?"

"Termin sinarhija prvi put se pominje negde oko 1870.

godine, od strane izvesnog Sent-iv Dialvedra, utopiste i mistika -

kao alternativa anarhiji, globalnom ne-uređenju. Dialvedr je bio

naučnik u potrazi za idealnim društvenim uređenjem, koji dosta

toga preuzima iz Platonove republike, gde se polazi od

115

stanovišta - danas starog dva i po milenijuma - da je demokratija

nesavršena! U sinarhiji koju on predlaže vlast je podeljena je na

tri sfere - religiju, politiku, ekonomiju - kojima upravljaju tri veća

mudraca, isto kao kod Platona. U sinarhiji nema ratova jer nema

teritorija, nema nacija jer nema država, nema eksploatacije jer

nema klasa, itd. U sinarhiji je sva vlast u rukama svetske vlade, a

između ove vlade i građana sveta nema posrednika i tumača!"

Kao sve lepe stvari, i ova je mirisala na prevaru: "U redu, a

kako se ta vlada bira? Ako je ovo dosad dobra vest, koja je loša?"

Pre nego što će nastaviti, Milanče srkne kafu i osvrne se po

lokalu da ažurira situaciju. "Ima ih dve, to je ono što ne valja.

Prva je da je Dialvedr bio mistik, i da je preko medijuma

komunicirao sa tzv. višim bićima, od kojih je i dobio detaljno

razrađene principe društva budućnosti. U skladu sa njima,

svetska vlada se ne bira - nju sačinjavaju prosvetljeni, ljudi za koje

čak nisam siguran da su i dalje ljudi. U svakom slučaju, ovi su u

stalnom kontaktu sa višim bićima, od kojih dobijaju savete u

kritičnim situacijama."

"Nešto mi govori da je jedno mesto u svetskoj vladi bilo

rezervisano za dotičnog Francuza."

"Ovog čoveka istorija ne smatra šarlatanom, a njegovo

učenje nadovezuje se na učenje martinista, čiji je istaknuti član

bio Viktor Igo. Takođe treba imati u vidu da se koncept

ujedinjene Evrope prvi put pominje tridesetih godina ovog veka

- upravo od strane sinarhista!"

"Evropa je, znači, na pragu sinarhije, društva kojim

upravljaju tajni vladari, istinski gurui?"

"Nisam baš siguran da je tako bliska: prema Dialvedru,

sinarhija će biti ostvarljiva onda kad se čovečanstvo vrati

izvornim principima Isusa i Mojsija."

116

"Ha! Ova vest je prava bomba! S obzirom da je civilizacija

sve dalje od izvornih principa, kako to da su sinarhisti Srbije baš

1999. odlučili da izađu iz ilegale?"

"I za to imam tumačenje... Priča je da su se sinarhisti naročito

aktivirali posle '45 - da bi sprečili atomski rat i mogućnost da

nestane ljudska rasa – pre nego što sazri za novo doba. Moguće

je da su se upravo zato oglasili ovde."

"Da bi predupredili Treći svetski rat koji kreće sa Kosova?"

"To je jedna od varijanti, šta znam... Reklo bi se da si dosta

skeptičan - zar više ne navijamo za braću sinarhiste?"

"Svaki neprijatelj fudbalskog saveza je moj prijatelj, ili barem

saveznik. Ipak, moram priznati da sam očekivao nešto

konkretnije nego što je svetska vlada prosvetljenih. Narod je

poludeo u zadnje vreme: da li bi ikad mogao da pretpostaviš da

u ovom gradu postoje ljudi sa autorskim pravom na novu

verziju kosovskog mita – i to žensku?"

Ovo ga je definitivno zaintrigiralo, znatno više nego mene

priča o vladarima sveta. Zahtevaće da krenem od samog

početka, usput da odgovaram na potpitanja, a do časa kad sam

brifing okončao snom iz kosovskog ciklusa, pepeljara ispred

njega je bila puna.

Možda sam bio previše dramatičan; posle svega mi se obrati

sa izrazom lica nekog ko je upravo saznao da mu prijatelj boluje

od raka: "Čoveče, na tebe je bačena crna magija."

Dok sam mu u očima tražio potvrdu da se zeza, žmarci su

mi se penjali uz leđa; san koji sam sanjao tako je malo ličio na

moju svakodnevnicu, da sam bio sklon da u sve poverujem –

samo uz podršku prijatelja. Kad je, međutim, iz Milančeta

grunuo smeh, činilo mi se da i malobrojni gosti Kuba librea vide

kako mi rastu uši.

117

"Objasni mi ako si tako pametan: odakle mi ono sa

paganskim bogovima – do juče sam bio ubeđen da je Vid samo

svetac, a Triglav obična planina! I otkud mi ideja da sanjam tajno

društvo kosovskih vitezova?"

"Nemam pojma, ali ideja je dobra. Sasvim je verovatno da su

imali nekakav tajni red, po uzoru na templare. Koji su, uzgred

budi rečeno, jedna od Dialvedrovih inspiracija: templari su dosta

dugo gospodarili Evropom mimo svih institucija."

"Ali kolika je verovatnoća da je među domaćim templarima

bilo paganije?"

"Hrišćanstvo je u srpske zemlje došlo dosta kasno - u

devetom veku. S obzirom da dan-danas slavimo paganske slave,

možemo samo da nagađamo kako je to izgledalo pre šest

vekova. Uostalom, i templare je pratio glas da su se klanjali

idolima - takva je barem bila optužba inkvizicije, povod za

progon. Ono što me fascinira jeste da u tvom snu imaju naziv.

Jerusalimski vitezovi Reda Svetog Ilije."

"Zašto? Čuo si za nešto slično?"

"Ne, ali suviše je logično. Ono sa konjanikom koji ulazi u

crkvu, na primer: kod Srba postoji predanje koje u traganju za

krivicom za poraz na Kosovu navodi kako je u Lazarevo doba

vladala bahatost tolika da su vitezovi na konjima ulazili u crkve

i kopljem nabadali naforu. A Sveti Ilija – ako već moram da

tumačim snove - on nosi dvostruku simboliku: prvo zato što se u

jednoj narodnoj pesmi pominje prerušen u starca koji stoji na

drumu kad srpska i turska vojska idu da se sretnu na Kosovu

polju. Turci uredno pozdravljaju čiču, daju mu milostinju, dok

ga Srbi na putu i ne primećuju - jedino Marko Kraljević staje da

ga upita za zdravlje. Zbog ovoga najveći od srpskih junaka biva

pošteđen: kad god Šarca bude okrenuo ka Kosovu, konj će

propadati u blato. Na kraju odustaje - tako je suđeno. Još jedna

118

logična stvar leži u činjenici da su Srbi Iliji dali nadimak

Gromovnik, poistovećujući ga sa paganskim bogom Perunom,

koji takođe vlada gromom. Perun je, naravno, slovio za boga

rata, a kao takav je idealan zaštitnik viteškog reda."

"Izgleda da srpsku istoriju podsvesno znam mnogo bolje

nego svesno – valjda ti to uđe u gene. A ti? Nećeš mi reći da se

svega ovog sećaš sa studija?"

"Da li si normalan - da me je tada istorija zanimala kao sada,

odavno bih bio doktor nauka. Priznajem, sinarhisti su me

podstakli – posle njihovog oglasa kosovski mit mi je opsesija. A

sad još ženska verzija< Jesi li kod Buzakovih imao čast da

upoznaš vrhovnu vešticu?"

"Samo vile. Zar ima i veštica?"

"Vasa je otkrila da ima. Provali šta je iskopala..."

Zavukao je ruku u džep, izvadivši parče hartije presavijene

na više delova - bio je to članak iz magazina, intervju žene zvane

madam Luna, intrigantnog naslova:

Zloupotreba magije u političke svrhe

P: Otkad se bavite magijom?

O: Od devojaĉkih dana. Prvoj vradţbini nauĉila mi je jedna

Vlajna - trebala mi je da osvojim muškarca.

P: Je li pomoglo?

O: Sa muškarcem? (smeje se) Ne treba ti crno pero pod

belim jastukom da bi omaĊijala ĉoveka - devojka ovo vremenom

nauĉi sama. Problem je ostati otporna na njegove ĉari, što

moţeš samo uz pomoć drugarica. Caca i Rada su bile

neprocenjive.

P: Ima li u Srbiji puno veštica?

119

O: Puno je onih koje bajaju u pasulj, ali malo onih koje znaju

kako da se odlepe od zemlje. (smeje se) Svet vrvi od

predrasuda, a predstava o vešticama je jedna od većih. Za

poĉetak, veštice nisu zle - one su dobre ili loše kao svi ostali;

problem je u tome što ih crkva satanizuje. Nekad ih je i

spaljivala, ali ne zaboravite: i Galileja su hteli da spale.

P: Vi istiĉete da ste veštica pravoslavne vere - kako je ovo

moguće?

O: Ja poštujem svoje korene: mi Srbi postojali smo i pre

nego što smo pokršteni. Kad bi im zatrebala kiša ili kad su se

spremali za rat, naši stari su prizivali Trojana, Daboga i druga

bića. Magija koju mi izvodimo potiĉe iz tog doba, pa se i rituali

ĉesto oslanjaju na idole. Oni meĊutim ne mogu biti zamena za

Isusa Hrista - pravoslavlje je vera, a ne magija.

P: Koje su još predrasude vezane za veštice?

O: Da je magija nekakva prednost - da se njome moţeš

okoristiti. Pa da sam mogla, zar ne misliš da bih zaĉarala publiku

da me oboţava kao Brenu, da mi ploĉe budu trostruke

dijamantske umesto zlatne - što je bio plafon moje prodaje.

Ĉinjenica je da prava veštica ume da vidi u druge dimenzije -

gde su prošlost i budućnost, demoni bolesti, i mnoge druge

stvari - ali kolika god da joj je aura, nijedna ne moţe protiv

Zakona univerzuma: nemoguće je promeniti sudbinu ĉoveka.

P: Pomenuli ste bolesti. Zar ne moţete da ih leĉite?

O: Bolest je nešto što nosiš iz prethodnog ţivota i što ti

ostaje za sledeći. Budisti ovo nazivaju karmom.

P: Neke veštice ipak leĉe. Caca Buzak, na primer.

O: Neke veštice se i politikom bave. Ali svaka upotreba

magije u ovozemaljskim stvarima je crna magija - što se na duge

staze obija o glavu onom ko je izvodi.

P: Jer smanjuje auru?

120

O: Tako je. Aura je nešto što prenosiš iz prethodnog ţivota,

a što ti ostaje za sledeći. Veštica svesno razvija svoju auru i zato

mora znati kako upraţnjavanje crne magije utiĉe na nju. Crna

magija ljude fascinira, njome se stiĉu boţanske osobine, ali

istovremeno trpi inaĉe neuništiva duša. U crnoj magiji se samo

naizgled napreduje, a zapravo se nazaduje dok se ne istroši sva

aura i dok duša ne ostane izmeĊu svih postojećih dimenzija - u

obliku kamena.

P: Zvuĉi jezivo. Nadam se da se neće desiti vašoj drugarici.

O: Ja takoĊe - mada odavno nismo drugarice.

P: Ako nije tajna, oko ĉega ste se posvaĊale?

O: Politika je kriva - ni veštice na nju nisu imune. Posle

kraĊe izbora '96. našle smo se sa suprotnih strana barikade - ja

sam sa BeograĊanima šetala stotinu dana, a Caca je javno

prizivala tenkove na nas.

P: Magijom?

O: Ne. (smeh) Ali magijom u zadnje vreme pokušava nešto

mnogo gore - nešto što bi moglo imati nesagledive posledice.

P: Po njenu dušu?

O: Po sve nas - svima bi mogla da nam naškodi.

P: Hoćete li nam odati o ĉemu se radi?

O: Radi se o zloupotrebi magije u politiĉke svrhe. Mada

nemam obiĉaj da komuniciram preko novina, upravo ovo me je

nateralo da izaĊem u javnost. Ako ne prestane zloupotreba

znanja do kojih smo zajedniĉki došle ona, Rada i ja - biće još

intervjua. A ako mi na sledećem iz usta izleti neka tajna, neka

već sada zna da je sama kriva.

P: I za kraj, imate li šta direktno da joj poruĉite?

O: Caco, dajem ti fore do Svetog Trojana. Ne budi zla

veštica, pa neću ni ja!

121

"Sveti Trojan je slava Buzakovih", rekao sam vraćajući papir

Milančetu. "U crkvenom kalendaru ne piše kad pada."

"Prekosutra, o noći punog meseca. Nije ti stigla pozivnica?"

"Zašto bi meni stigla?"

"Zato što meni jeste - zahvaljujući tvom novom savezništvu

sa bliznakinjama."

"Možda su te zvali kao predstavnika sedme sile?"

"Nema šanse. Godinama slušam bajke o famoznoj proslavi

Svetog Trojana, ali nikad ni blizu nisam uspeo da priđem –

žurka je obično velika, ali uvek na dugom mestu i drugog

datuma - koji se određuje po lunarnom kalendaru."

"Čak i da mi poziv stigne, dobro znaš da mrzim masovke."

"Ne ako očekuješ zloupotrebu magije u političke svrhe. Ne brini,

niko nas neće prepoznati - na Trojandanu se nose maske."

122

12. Trojandan

Prema Turĉinu Šukrulahu, na Kosovski boj izašlo je 100.000 hrišćana, a prema Nešriju 500.000, dok je Turaka bilo upola manje. Naš vojni istoriĉar Tomac izraĉunao je da je Turaka moralo biti oko 38.000, a

Mišković 100.000. Neki zapadni izvori pominju cifru od 400.000 turskih vojnika, dok Kenigshofer navodi da je hrišćana bilo 100.000, a da su ukupni gubici premašili

200.000. (Iz Dosijea knez Lazar)

)

Stvari nikad nisu kao što izgledaju, a kad je politika u

pitanju, skrivena značenja ponekad se ne mogu sagledati ni

trećim okom.

Kada je visoki funkcioner vladajuće partije nešto ranije

pokrenuo kampanju protiv sekti, izašavši sa predlogom zakona

koji će nam decu zaštititi od religijskih zabluda zapada, ko je

mogao pretpostaviti da se cilja na Trojandan? Dok se u medijima

spontano odvijala antisektaška propaganda, potkrepljena

snimcima pentagrama što preko noći niču na grobljima i

pouzdanim iskazima o drogiranim tinejdžerima koji na oltarima

alternativnih crkava grupno masturbiraju, ko je mogao znati da

predlagač zakona zapravo kritikuje kolege iz partije - da

gvozdena metla kojom maše ima za zadatak da očisti sopstveno

dvorište? Samo onaj ko poznaje Trojandan - svetac što pada u

martu, u noći punog meseca - svetac i danas većini nepoznat.

123

I samom mi je neverovatno da se ezoterični sabor ovih

razmera mogao odigravati godinama a da nikad ne dospe do

novina, ali organizator je očigledno imao svojih načina. Jedan od

njih je to što je mesto ostajalo tajna do poslednjeg trenutka: sat

vremena pre starta u sandučiće nam je ubačeno uputstvo kako

da stignemo do tačke B - mola skrivenog iza fudbalskog terana

Proletera na Višnjici - a da se tačka A nalazi na Beloj steni,

dunavskoj adi nizvodno od Višnjice, shvatićemo tek na pola

Dunava, vozeći se čamcem. Kapetan će nam objasniti da je na

ovom ostrvu noć ranije pronađeno znamenje u vidu tragova

kopita, a ko je Trajan i kuda je jahao prethodnih godina, o tome

mu nisu rekli ništa, pa ne zna.

Možda je i znao, ali smo u njemu probudili podozrenje. Nije

ni čudo: ostali u čamcu su bili vampiri i veštice, a mi smo se

maskirali u američke predsednike. S obzirom na učestale pretnje

bombardovanjem, smatrali smo da je ideja više nego simbolična:

ustoličiti novu boginju po imenu Amerika. Amerika je

polimorfna, oličena u četiri predsednička lika; među maskama iz

filma Point Break koje je Milanče pozajmio od prijatelja, sam je

izabrao Niksona, Vasa Kartera, Milica Lindon Džonsona, a ja

sam postao Regan.

"Ko uopšte sve ovo organizuje?", upitao sam kapetana kad

su sa obale počela da izranjaju svetla, od pogleda sa višnjičke

obale zamaskirana stablima.

Slegnuo je ramenima.

"Ko te plaća?"

"Oni s broda", prstom je upro na nisku lampiona pod kojom

se nazirao obris broda. Brod ukotvljen na špicu Bele stene

poznavali smo.

"Vrhovna veštica nije doletela", objavio sam predsednicima.

"Doplovila je na Triglavu."

124

Slava se odigravala pod šatrom podignutom na zaravni

između plaže i šumarka. Leti, kad je Bela stena izletište, ovde se

smesti nekoliko kafana sa baštama, a na ono što preostane

između drveća utrpa se ko zna koliko peškira. Sada je sav taj

prostor okupirala šatra dovoljno prostrana da ugosti najbrojnije

ciganske svatove - zapravo balon za teniski teren.

U balonu je zvečala bleh muzika - dragačevski bend u

sastavu bas-bubanj, udaraljke, trombon, saks, truba i tri tube -

pomalo čudan izbor za mesto gde svaki drugi muškarac nosi

crni plašt, cilindar i plastično zubalo, a svaka druga žena veštičji

šešir. Osim ovih, bilo je i ozbiljnijih personifikacija, poput čoveka

koji je po uzoru na Svetog Vida nosio masku sa četiri lica;

bogova koji na Trojandan silaze sa Olimpa; đavola što su

izvesnost pakla zamenili za grad na NATO spisku za

bombardovanje, buljuk vila i nekoliko sirena skoro sa ničim

iznad struka osim bujne kose.

Poređani kao kiosci za pljeskavice, jedni naspram drugih,

od ulaza su se nizali štandovi, gde su ezoteričari iz svih krajeva

Srbije nudili usluge. Ikonija iz Kuršumlije čita sudbinu sa čela,

stajalo je istaknuto na firmi, Petrić Milivoje, iscelitelj iz Zemuna -

rana dijagnostika zloćudnih i dobroćudnih tumora, Hiromantinka

Maja čita vam iz dlana. Pred svakim od štandova bilo je mušterija

i kibicera - kod dijagnostičara i iscelitelja ozbiljan svet, na

ljubavnim gatanjima i bračnim predskazanjima devojčurci

maskirani u noćna stvorenja.

Tragali smo za zloupotrebom magije u političke svrhe, a

ključna reč beše crna magija. Svakom kome bi ovo izgovorili,

smeškao nam se mudro, sležući ramenima. Bio sam ubeđen da

ispod ruke prodaju vudu lutke, pileće noge, sušene fetuse i

slično, ali nije bilo načina da ikog nagovorimo na saradnju –

valjda im lica američkih predsednika nisu ulivala poverenje.

125

Pošto smo izvršili diplomatski pritisak, vila sa štanda sa

literaturom ponudi nam gomilu izdanja koja bi mogla tretirati

crnu magiju, upućujući nas na autorku knjige Gatanje i vračanje,

koja te večeri potpisuje knjige. Ovo nam je savršeno odgovaralo;

kupili smo knjigu Radmile Belić.

Radmilu smo pronašli okruženu sa dva reda obožavateljki.

Sedela je na jastucima, u turskom sedu, kostimirana kao žena iz

harema, pušeći nargilu. Knjigu će joj pružiti Nikson; Radmilin

pogled na naborano lice značio je da bi pravom Amerikancu

potpisala samo otrovnim mastilom, ali imitatorima će progledati

kroz prste. "Kome ide posveta?", punačka dama upita lenjo.

"Americi, vrhovnoj boginji", uzvrati Lindon Džonson.

"To je neko novo verovanje?"

"Naprotiv - jedno od najstarijih", objasni Nikson. "Amerika je

boginja rata."

Lindon Džonson: "Boginja pobede."

Karter: "Boginja haosa."

Regan: "Boginja osvete."

Nikson: "Amerika je jedinstvena u panteonu bogova po

tome što se u ljudskom obličju javlja isključivo kao predsednik

SAD, što znači muškarac."

Karter: "A večeras nosi četvoroobličje – čine ga četiri bivša

predsednika."

Do sada je Radmila shvatila da smo vesela ekipa, pa i sama

pokuša da se našali rečima: "Isus Hrist je jači od Amerike."

"Amerika ne pretenduje na Isusovo carstvo", požurio sam da

obznanim miroljubivu doktrinu. "Svaki spor između Hrista i

hrišćana je njihova unutrašnja stvar, u koju se Amerika neće

mešati."

"Osim kada se krše ljudska prava", dopuni Karter,

izmamljujući osmeh od debele veštice.

126

"Kad je tako moćna, šta će Americi vradžbine?"

"Ne zanimaju nas vradžbine", Lindon Džonson požuri da je

demantuje, "već crna magija."

Prošetavši pogled po četvorici predsednika, Radmila

dograbi Niksonovu ruku pre nego što će ovaj uspeti da se

pobuni. "Ne treba vama crna magija dok imate Belu Radu da

vam čita iz dlana."

Pogledali smo se značajno: pred nama je jedna od veštica

koje se pominju u intervjuu.

Radin postupak izazove komešanje među obožavateljkama:

prave veštice retko se prihvataju tuđih dlanova. Dok je

proučavala dlan Milančetu, devojke su egzaltirano ćućorile

među sobom.

"Ti si se, Niksone, namerio na silu mnogo veću od one koju

sam imaš", Radmila objavi tonom stroge nastavnice. "Ovo znači

ili da si velik junak, ili da si velik prevarant. Linija srca ponekad

se naziva i linijom hrabrosti, a tu si tropa. Zato ti je linija

mudrosti dvostruka, što znači da umeš da budeš dvoličan. Od

dvostruke igre koju igraš mogao bi neko drugi da strada – imaj

samo ovo na umu."

Radmila odbaci Milančetov dlan uz reči: "Karteru, ti si na

redu..."

"Ti si saputnica Niksonova, na putu koji je dugačak. Dobro

je što ti vodiš, Nikson je obična dvorska luda. Ipak, čuvaj se da i

tebe ne izigra. Lindon Džonson!"

Pošto joj Milica krotko ispruži ruku, Radmila se zagleda u

dlan, šarajući debelim kažiprstom. Nakon najdužeg čitanja do

sada, ostavi ruku uz komentar: "Prave gatare retko saopštavaju

loše vesti, ali ja gatara i nisam. Tvoj put ima prekid, slatka, što ne

valja. Da vidimo kakav je kod tvog dragana... Regane!"

Milica nije bila zadovoljna. "Šta znači taj prekid puta?"

127

"Znači da bi u bliskoj budućnosti mogla da te zadesi nesreća.

Ipak, ono što može da bude ne znači da mora biti; predskazanja

govore o mogućem a ne o izvesnom, pa to važi i za prekid tvoje

linije života. Jedino što ti sa sigurnošću mogu reći jeste da ne

možeš uticati na buduće događaje - stoga slobodno zaboravi

trabunjanje ove tetke i živi dalje. Regane, pristupi."

Prišao sam sa rukama iza leđa. Sudbina upisana u dlan me

ne zanima, ali veštica poput ove u nečem drugom bi možda i

mogla da pomogne. "Umete li da tumačite snove?"

"Hm...", Radmila me odmeri od glave do pete. "Šta si sanjao,

nesretniče?"

"Da sam Miloš Obilić."

Iz publike se začu žamor – ne znam čime su bile više

zadivljene: činjenicom da pred sobom imaju Miloša Obilića sa

Reganovom glavom, ili Radmilu koja večeras čak i snove tumači.

"Kako si u snu saznao svoje ime, je li te neko nazvao njime?"

"Ne. Ali sam u snu govorio Miloševim rečima iz narodne

pesme, a Lazar mi se obratio kako se Milošu obraća. Iako se u

snu izmešalo više pesama, iz svega je jedna priča."

"I Lazara si sanjao?"

"Kao jednog od trinaest vitezova - birali smo između carstva

nebeskog i carstva zemaljskog."

"I koje si ti izabrao?"

"Nijedno. Nešto se desilo, posle čega sam se probudio, ne

učinivši izbor."

"Pred Lazara si izašao poslednji?"

"Jesam. Je li to bitno?"

"Presudno: na poslednjem je sudbina Srbije. Kako su

izgledali ti tvoji vitezovi?"

128

"Svi u ratnoj opremi, sa čelenkama, a razlikovao sam ih po

perjanicama – svaki je nosio svoju zaštitnu boju, dok je grb bio

zajednički: tri zmije upletene oko krsta. Šta ovo znači?"

Na pomen tri zmije Radmila je pobelela kao da su je sve tri

ujele, a da ovo nisam fantazirao kasnije će potvrditi i Milica.

Reklo bi se da je Radmilu moj san u najmanju ruku uznemirio;

utoliko pre nisam mogao da razumem kad se iz gomile grupi-

veštica izdvojila devojka u balskoj haljini i ugurala se između

mene i Radmile – a ova je nije oterala.

"Tetka Rado, htela bih nekom da pošaljem poruku, ali treba

mi pomoć", obrati se vračari pružajući dlan, koji ova spremno

prihvati među svoje. Devojka je imala gustu crnu kosu do pola

leđa, lepa razgolićena ramena i antičko poprsje natačkano

malenim pegama. Na licu je nosila okrugli mesec punih usana i

zajapurenih obraza.

"Koliko žena – toliko ljubavnih jada", reče Rada, vadeći

vizitku iz štosa i dodajući je devojci zajedno sa olovkom. "Napiši

mi ovde tu tvoju poruku. I naravno, ime tog glupana."

Mesečeva devojka nešto naškraba i vrati vizitku, koju ova

pogleda, pre nego što će izreći: "Ovo mu nije pravo ime?"

"Noćas ga tako zovu."

"Misliš da ćeš na ovaj način uspeti da ga ukradeš?"

"Ne želim nikom da ga kradem. Samo hoću da mu

pomognem."

"Suviše si dobra, na taj način nikad nećeš naći čoveka svog

života, ali neka ti bude." Rada strpa vizitku u džep.

"Blagodarim, tetka Rado", uzvrati ova uz slab naklon,

korakne nazad, nagazi me štiklom, jaukne umesto mene, uhvati

me za ruku, okrene prema meni mesečevo lice i pogleda me

očima koje su se zagonetno iskrile iz dva proreza.

129

Pošto se izgubila u gomili, u ruci mi osta vizitkarta –

očigledno ne ona koju je Rada malopre stavila u džep. Ispisana

sitnim ženskim pismom, na poleđini vizitke stajala je poruka:

Čekam te ispred ulaza, odmah! Žana B.

"Lindon Džonsone, daj još jednom taj tvoj dlan", Rada je

glumila izlapelu vešticu, očigledno po zadatku dobijenom od

Žane.

Pretpostavljajući da me ne bi prizivala na tako dramatičan

način da nešto važno nije u pitanju, rekao sam Niksonu da se

brzo vraćam i kroz gomilu se uputio prema izlazu.

Mesečevu devojku sam ugledao nedaleko od ulaza u šatru, a

kad sam pošao u njenom pravcu, odjednom je zamakla iza ugla.

Mislio sam da će me čekati tamo, ali na mestu gde sam joj se

nadao ipak ne beše nikog. Utoliko pre ću se iznenaditi kad iza

sebe začujem ženski glas. "Otkopčaj šlic!"

Osvrnuo sam se okolo, ali osobe koja je iznela neobičan

zahtev nigde nije bilo. U času kad sam hteo da odgovorim, glas,

koji je mogao doći samo sa one strane šatre, preduhitri me: "Ne

progovaraj i ne okreći se, gledaju te! Pravi se da si izašao da

piškiš!"

Ovo je zvučalo ubedljivije; u tišini sam zauzeo pozu za

mokrenje, za to vreme šarajući pogledom naokolo. Levo je bila

šuma; desno, s one strane šatre, reka. Napred, iza drveća, plutao

je Triglav – jedino bi odatle mogli da me posmatraju, i to ne bez

infracrvenog dvogleda.

"Dobro me slušaj!", nastavi glas, koji je mogao biti Žanin, ali

i bilo čiji – pod mesečevom maskom nisam ga poznao ni dok se

obraćao Radi. "Noćas će se desiti jako ružna stvar, a ako se tada

zatekneš na ostrvu - i sam ćeš biti u opasnosti! Nije trebalo da

dolaziš, ali još uvek nije prekasno da se izgubiš! Na suprotnoj

strani ostrva nalazi se spreman čamac, uzmi ga i beži! Treba da

130

nestaneš pre ponoći, zajedno sa onima s kojima si došao, je li ti

jasno? Ako jeste, klimni glavom."

Klimnuo sam nevoljno, upravo u času kad sam registrovao

šum na strani suprotnoj od glasa, a malo pre nego što će iza

drveća izroniti tri suluete sa rogovima. Stupajući odlučnim

korakom đavoli su pristizali šumskom stazom dok su im za

leđima lepršali peševi kaputa, a obuća se caklila na mesečini.

Prikaze će u meni napraviti uzbunu, ali samo na tren, dok se

ne budem prisetio sopstvenoga lika. Zakopčavši šlic, dočekaću

ih osmehom glumca.

"Hej, predsedniče, gde nestade ona mala?", obrati mi se

jedan od pridošlica, tip kog ću po mrtvačkoj glavi na kopči kaiša

nepogrešivo prepoznati kao Bruta.

"Ona sa mesecom na glavi?" Tri sitna đavolska lika

proučavala su moje naborano lice holivudskog cinkaroša.

"Mislim da je otišla ka brodu."

"Na Triglav? Svetska si sila, predsedniče." Bez daljih pitanja,

Brut se sa kolegama stušti ka pristaništu.

"Žana! Jesi li još tu?", kad su se dovoljno udaljili obratio sam

se šatoru, ali bez rezultata. Pridržavajući se za šator pošao sam

nekoliko koraka, dok mi ruka nije propala kroz prorez u platnu,

veličine čoveka. Provukavši se kroz njega našao sam se iza bine,

upravo u času kad se gore penjala žena u crvenoj haljini sa

krilima leptira. Muzika na ovo utihne, da bi je zamenio glas:

"Vile i vilenjaci! Vešci i veštice! Bogovi starine! I svi ostali koji ste

došli da ovaj trenutak učinite vrednim pamćenja: dobrodošli na

jedanaestu po redu proslavu Trojanovog dana!"

Iz publike se začu usklik odobravanja i pozdravi domaćici.

Dok sam se u potrazi za Žanom provlačio kroz gomilu, pitao

sam se da li bi ova na bini mogla biti njena majka.

131

"Za one koji su prvi put sa nama, jer svake godine smo sve

brojniji, bogu hvala, dužna sam malo objašnjenje. Sveti Trojan

nije crveno slovo u kalendaru; Trojan je idol kog su poštovali

naši stari, pandan slovenskom Triglavu. Poput Triglava, Trojan

jaše po mesečini, kao Triglav ima tri glave, što označava da je

gospodar Neba, Zemlje i Podzemlja. Trojan je ipak po mnogo

čemu originalni srpski idol, na šta ukazuju mačvanske legende

vezane za njegovo ime. Iako svesna ovoga, Trojana ne priznaje

Srpska pravoslavna crkva. Priznali su Vida, priznali su Peruna,

ali ne i Trojana, koga dan-danas smatraju za demona. Ubeđeni

da ovaj najsrpskiji od svih idola zaslužuje ništa manje od

kanonizacije, za njega se borimo na mnoge načine, a pre svega

proslavljanjem Trojanovog dana, koji nas je ovde okupio

večeras. Kao što znate, mesec je o uštapu, od prvih komšija deli

nas lepi plavi Dunav, pića ima u izobilju, a čujem da će uskoro i

pečenje. Ispred Srpskog okultnog društva pozdravlja vas Luna

Topalović. Živeli! 1 Cheers to mister ambassador and all

diplomatic envoys tonight here with us. Insipite of everything,

I'm sure we'll remain on friendly terms!"

Limeni bend tad udari po Breginoj Mesečini, a na prve

taktove narod se raspomami. Nekolicina se uhvati u kolo i

rasplete sitno, sve oko ražnja. Malo dalje, na osmatračnici

sačinjenoj od sanduka, ugledao sam tri američka predsednika -

igrali su novu društvenu igru: pogodi ko je ambasador. Već

izverzirani, objasniše mi da se političari poznaju po pratnji

momaka sa zoro-maskama, dok estradne zvezde odaje zlato –

kajle, narukvice i prstenje.

1 "Zdravica za gospodina ambasadora i i sve diplomatske predstavnike

večeras sa nama. Uprkos svemu, sigurna sam da ćemo ostati prijatelji!"

132

Iako u prirodi sukobljena, stvorenja noći ovde su nastupala

kao jedno: u sve većem broju, zadihani, znojavi i razgaljeni

vukodlaci, vile, čarobnjaci, trolovi, šišmiši i ostali, rukom pod

ruku, nogom pred nogu, repom pred rep pleli su kolo. Ima li

grotesknijeg prizora od đavolskog kola koje se vrti oko ražnja?

Ima: đavolsko kolo koje se plete uz Moravac, što će biti sledeća

stvar.

Amerika je ovim prizorom bila ludo zabavljena, reklo bi se

da čak i Vasa zaboravlja zbog čega smo došli ovde. Sada su im

prilazili sa raznih strana da im čestitaju 4. juli, da apeluju da ne

bude bombardovanja, a Lindonu Džonsonu će jedan Zoro

zatražiti da mu gata iz dlana – jer američki predsednik, makar i

bivši, mora znati budućnost bolje od svih srpskih gatara.

Predskazanje dobijeno od Žane nisam želeo da podelim s

njima pre nego što iskamčim dodatno objašnjenje, a nisam je

video ni u kolu ni izvan njega. Noćas će se desiti jako ružna stvar, u

meni su odzvanjale reči, i što sam više razmišljao o njihovom

smislu, tenzija je narastala. Do vraga, zašto Brut nije naišao samo

petnaest sekundi kasnije, da ga čujem do kraja?

Ako nije ovde, postoji samo jedno mesto na kom bi

mesečeva devojka mogla biti. Predskazanje sam dobio u 11.15, a

sada je pola dvanaest – reklo bi se da sam u cajtnotu, ali pre

ponoći neću se pretvoriti u Pepeljugu.

Uputio sam se ka Triglavu.

133

13. Skeptik i mistik

Naĉiniti novi korak, ući u novi svet - to je ono ĉega se ljudi najviše boje. (Dostojevski)

Poslednji je čas da se izabere carstvo, zemaljsko ili nebesko:

da li je glavni junak ove priče tipičan skeptik koji veruje

isključivo onom što vidi sopstvenim očima i čuje sopstvenim

ušima, ili u njemu čuči mistik što u svakom događaju

zabeleženom varljivim čulima traži skrivena značenja?

Tipičan srpski skeptik veruje isključivo omiljenim novinama

i televiziji, dok za ostale tvrdi da daju iskrivljenu sliku

stvarnosti. Tipičan srpski mistik sve što će se desiti kao da zna

unapred, a novine čita samo da bi otkrivao tuđe zablude.

Skeptik veruje isključivo u sadašnjost, mistik isključivo u

prošlost, prvom je moto Sve će uvek biti kao što je sada, a drugom

Sve će uvek biti kao nekada – ni skeptik ni mistik ne veruju u

evoluciju, a pogotovu ne u evoluciju sopstvenog mišljenja.

Skeptik ne razmišlja o uzrocima i posledicama, dok se mistik

gubi u moru uzroka.

Skeptik veruje u nauku, ali ne i u njen razvoj, dok mistik

misli da je sve odavno smišljeno, da se menjaju samo pojavni

oblici.

Skeptik i mistik su neofobi – ja sam neofil: sve što je novo

spreman sam da prihvatim samo zato što je novo, pa tako i ovo.

U svetlu svega ne mogu pouzdano reći šta se desilo - ono što

134

mogu jeste da opišem šta sam video da se desilo, i to precizno,

jer naredne scene ću iznova premotavati u sebi više nego

jednom<

Kad sam se po drugi put našao ispred šatora, na panju kraj

ulaza čekao je grof Drakula. Izgledao je umoran i slabokrvan, a

plašt koji je podvio pod sebe služio je da se ne prehladi na

vlažnom drvetu.

Reklo bi se da je u sebi vodio težak unutrašnji monolog, ali

sa mojim nailaskom raspoloženje mu se popravi: "Ronalde!",

poviče stajući mi na put. "Nismo se videli od Haloven najta '91.

na Long Ajlendu."

Koliko god popio, ako je zadnjih petnaest minuta proveo na

panju, nije mogao da propusti Mesečevu devojku. "Grofe",

pozdravih ga naklonom. "Imam li čast sa Kopolinim Drakulom,

Stokerovim, ili Rodžera Kormana?"

"Bah! Ja sam Sava Savanović, originalni srpski vampir - ni

Vlah ni Amerikanac."

"Što ne kažeš, Savo, rođeni? Nego da te pitam, nisi li skoro

video devojku sa licem meseca da je prošla ovuda?"

"Samo jednu sa suncem umesto lica."

"Može i tako da se tumači< Da nisi video kuda je otišla?"

Naprežući mozak do tačke pucanja, Sava se ljuljao napred-

nazad. "Ako ti je toliko stalo, pomoći ću ti. Ali da mi daš malo da

budem Roni."

Ideja mi se dopala: ako u ovoj tami još jednom nabasam na

Bruta i njegove đavole, biće bolje da ne budem ponovo

predsednik Amerike. "Samo ako obećaš da ćeš mi je vratiti pre

ponoći."

"Ma samo da ukenjam neke ortake - vampira se ovde niko

ne boji", promumla skidajući masku zajedno sa čekinjavom

perikom, pod kojom se ukaže obrijana glava i neprepoznatljivo

135

lice, belo od pudera. "Dok ne zazvoni ponoćno, ja ću biti Ronald

Regan, a ti budi Sava Savanović. Važi?"

"Pre ponoći, rođeni. Vidimo se na ovom mestu tačno za

petnaest minuta. A sad mi reci: kuda je otišla?"

"Sunčica? Na brod - još nije otplovila."

"A trojica đavola, da nisi video i njih?"

"Ti su se iskrcali nedavno; sad su pod šatrom."

Zahvalio sam mu se predajući mu sopstveni identitet u vidu

Regana. Od časa kad sam se povampirio do ponoći je ostalo

dvadeset pet minuta. Kroz šumarak sam pohitao prema brodu;

usput mi se učini da čujem rzanje konja, ali nisam imao vremena

da obratim pažnju. Preko plaže stigao sam do mola, odakle je

improvizovan most od dasaka vodio na palubu Triglava. Kako

na vidiku ne beše nikog, popeh se na palubu vrlo blizu mestu

gde sam susreo Žanu i Žlezdu, ali u jednom drugom vremenu.

Moj tadašnji postupak dosad mi se nije obio o glavu, tako da za

preveliko podozrenje ni sada ne beše razloga.

Iza okruglih prozora nazirala se slabašna svetlost, ali pogled

u unutrašnjost kazina bio je onemogućen zavesama. Ulaz u

kazino nalazio se sa one strane broda; sa mesecom iznad glave

kao saveznikom, u potrazi za Mesečevom devojkom, krenuo

sam preko pramca broda. Odavde je šatra, sa stubom dima koji

se izdizao iznad vrha, izgledala kao vulkan pred erupciju.

Monotoni moravac što je dopirao preko vode nagoveštavao je da

će do erupcije zaista i doći, i to uskoro.

Ugledavši otkriven prozor, a privučen plavičastom maglom,

zastao sam da osmotrim unutrašnjost kazina. Na prvi pogled

dole nije bilo života: osim plavog svetla za diskoteke ostali

električni izvori bili su pogašeni, a jedinu dodatnu svetlost

davale su sveće poređane ukrug na jednom od okruglih stolova

za kartanje. Odsustvo pokreta remetila je činjenica da se ove

136

sveće okreću skupa sa stolom, kaleidoskopski menjajući senku

na zidu. To će mi pomoći mi da razaznam bledo lice i figuru u

stavu meditacije, posednutu na gornju ploču kartaškog stola,

onu nepokretnu. Figura je ženska - otkriće mi nabrekle dojke i

zašiljene bradavice neskrivene belim, prozirnim velom - što

osobi na stolu beše jedina odeća. Kosa, duga kao nikad šišana,

padala je niz ramena, preko leđa do samog stola. Iako je nikad

pre nisam video u slobodnom padu, raspletenu - plamenu kosu

upamtio sam kao Izinu.

Mesec se baškario u staklu ne dajući mi da sagledam ostatak

scene. Ali onda se brod zaljulja, izmeštajući nakratko odsjaj,

odajući mom pogledu ljude posednute oko stola, sve u nivou

Izinih kolena. Izbrojaću ih jedanaest pre nego što mistik u meni

shvati da stižu iz mog sna: na glavama su nosili čelenke sa

perjanicama – bela, žuta, ljubičasta, crvena i ostale boje činile su

razliku među njima – a na telima oklope iz srednjeg veka, sa

pokrovom i grbom koji sam već pominjao te večeri: tri zmije

upletene oko krsta.

Srce poče da mi se steže kao da bi pobeglo u vene; iako do

tog časa nisam osećao hladnoću, najednom me uhvati drhtavica.

Teskoba u meni dostiže vrhunac spoznajom da na čelu stola,

ispred medijuma, sedi vitez sa belom peruškom, ali da kraj njega

nema nijednog crnog, iako nas je u snu bilo dvojica. Pomisao na

crnog viteza čijeg imena i lika nisam mogao da se setim, a koji je

u meni budio mrska osećanja, baci me u paniku.

U pozadini halucinogenog prizora žmirkao je poker

automat, i upravo to vratiće me u stvarnost i naterati da počnem

da racionalizujem stvari, kao što skeptici čine:

Ispred poker automata leškare dva pit-bul terijera sa

imenima Maza i Lunja, lenjo zevaju nezainteresovani za mistični

ritual.

137

Za kartaškim stolom ne sede pravi vitezovi, već gosti s

proslave Trojandana: iako kostimirani do temena, na ruke su

propustili da stave metalne rukavice, a na nogama im je

italijanska obuća. Na osnovu nalakiranih noktiju, dolazim do

zaključka da su pod oklopima barem četiri žene, ako ne i

polovina od ukupnog broja prisutnih.

Žene i muškarci drže se za ruke – ovde se nesumnjivo radi o

spiritističkoj seansi sa Izom Buzak kao medijumom.

U finalu moje racionalizacije sve postaje savršeno logično:

dok se profan svet zamajava bajanjem u bob, cupkanjem,

ždranjem i očijukanjem, ne sanjajući da na svetu postoji išta više

od zadovoljavanja telesnih potreba, samo sto koraka dalje,

brodom Buzakovih putuje se kroz vertikalnu Srbiju. Ko zna,

možda u ovom času prizivaju duh Dušana Silnog. Ko zna -

možda im to i pođe za rukom.

Setivši se kompjuterske igre u kojoj nacisti prizivaju kralja

Hajnriha Ptičara da ustane iz groba, na licu mi zaigra nadmoćni

osmeh skeptika. Mistik u meni tada je bio manji od makovog

zrna, inače bi primetio detalj: sveće koje se okreću na kartaškom

stolu nisu ništa neobično, ali pokret, pa i najmanji, morao bi da

pomera plamen - dok ovi plamenovi izgledaju kao zamrznuti!

Sprečavajući skeptika da spozna ovu nelogičnost, ponoć

poče da otkucava mnogo ranije nego što je očekivano. Zvuk

crkvenog zvona nije došao iz druge dimenzije, što bi mistik

možda utvrdio pa i dokazao, već iz pravca šatre. Zvonjava koja

bi mogla poticati jedino sa razglasa dovoljno je glasna da

probudi Mazu i Lunju u utrobi broda, a jedno od ovo dvoje već

me je opazilo kroz staklo i gledalo isplaženog jezika.

Drugo zvono neću dočekati na prozoru: pre nego što će se

ponovo oglasiti prodornim tonom, obišao sam pramac trčećim

korakom, da bih do trećeg zvona stepenicama sišao do mostića.

138

Do četvrtog zvona bio sam na molu, do petog na kopnu, između

šestog i desetog probijam se kroz šumarak, do jedanaestog

stižem pred šatru, da bih finalno zvono uhvatio u dolbi

saraundu, bivajući svedokom pretapanja vibracije u

novogodišnju kakofoniju kucanja čaša i glasova – iz koje moje

uho izdvoji prasak nalik na pucanj.

U nastavku sekvence, na mestu iza šatre gde sam pronašao

službeni ulaz, ukaže se gipka silueta: ne primećujući me i ne

osvrćući se, kao tane se sjuri prema plaži, veštinom kaskadera

naskoči na konja privezanog za drvo, pljesne ga po sapima i na

konju odjuri u šumu.

Poslednje što ću videti uzbuniće i mistika i skeptika u meni:

mistik bi se zakleo da je jahač imao ne jednu već tri glave, a

skeptik da je spazio plašt kako leluja. Odsustvo Save Savanovića

na dogovorenom mestu učiniće ga u očima skeptika vinovnikom

pretpostavljenog zločina, a zamenu maski zaverom smišljenom

da okrivi moju malenkost - za šta sam uostalom na vreme

upozoren.

Možda još nije kasno da se posluša predskazanje, pomislih

žureći pod šatru da pronađem Milicu, Milančeta i Vasu.

Unutra je atmosfera bila orgazmična: na prvo ponoćno

zvono Dragačevski tuba bend nije prekinuo svoj moravski

bolero, već su prešli u piano. Negde oko sedmog orkestar je

krenuo u krešendo, da bi na trinaest bili prebačeni na razglas -

tako da će Moravac pući poput groma. Zateći ću ih kako se

hvataju u kolo sa svih strana, podvriskujući, poskakujući,

pocupkujući, kako se ljube i zdrave, jedni drugima se bacaju u

naručje - raspomamljena stvorenja noći u paganskoj orgiji ravnoj

onima koje su drevni Sloveni priređivali kao zahvalnicu

bogovima rata, opijajući se vinom i krvlju poraženih neprijatelja.

139

Dok sam stupao kroz gomilu u naručje mi pade pijana

vampirica, koje se otresoh kao šišmiša. S one strane naraslog

kola ugledao sam poznato lice Lindona Džonsona, a kad sam

mahanjem pokušao da pridobijem Miličinu pozornost, samo se

okrenula na drugu stranu - odbijajući da flertuje sa vampirom.

Da bih joj prišao morao sam da zaobiđem kolo i nakratko joj se

pokažem ispod vampirske maske, saopštavajući da nam sleduje

hitna evakuacija sa ostrva – zbog nesreće koja se u

međuvremenu dogodila.

Malo kasnije gazili smo kroz šumu - Nikson i Karter ruku

pod ruku, ja i Lindon Džonson.

"Čemu ovolika žurba? Nisam ni okusio svog vola", zvocao je

Nikson dok smo sledili putić između drveća.

"Kasnije ću objasniti, sada je bitno da pronađemo čamac."

"Ali mol je na drugoj strani, zar si se toliko napio,

predsedniče? I kad si se uopšte ti povampirio, na prvo ili

trinaesto zvono?"

"I kako to da uvek kad se izgubiš, nastane neko sranje?"

Karter je bio sumnjičav.

Iako mi nije bilo do priče, morao sam im dati siže,

završavajući sa troglavim konjanikom. Pošto ih je ovo malo

spustilo, uz iznuđeno obećanje da će detalje čuti kasnije, dalje

nastavismo u tišini, između taraba vikend naselja.

Leti se ovde dime roštilji, na verandama pika preferans, dok

deca jurcaju bosonoga između sklepanih kuća. Večeras je,

međutim, sve utonulo u senke - avetinjsko naselje obasjano

punim mesecom nimalo ne liči na mesto gde se od maja do

oktobra vreme provodi u gaćama i potkošulji.

"Koliko je meni poznato, ovo ostrvo je kao glista - ima samo

jedan put, ovaj što ide s jednog špica na drugi", iza mene se

oglasi Nikson. "Tvoj troglavi konjanik je morao proći ovuda."

140

Lindon Džonson se privi uz mene. "Misliš da bi mogao biti u

nekoj od ovih vikendica?"

"I to je moguće. Zato bi valjalo da budemo što tiši."

Zapravo nisam verovao da je konjanik i dalje na ostrvu. On

je svoje obavio: petnaestak minuta kasnije pagansko slavlje koje

bi se u klimaksu možda pretvorilo u veliko ždranje i povraćanje,

a možda u najveći grupnjak, ko zna – grubo će prekinuti otkriće

da madam Luna, žena koja je ispred Srpskog okultnog društva

pozdravila goste, umire u mukama. Iako sam i danas spreman

da se zakunem da sam čuo pucanj, naknadna saznanja kazuju da

je Luna stradala od hladnog oružja, mača, a zločin se odigrao iza

bine, tačno u ponoć. Budući da su žrtvi mačem izvađena oba

oka, mnogi će pretpostaviti da je ubistvo delo poremećenog

uma, mada cedulja sa epitafom pribijena na žrtvu mačem navodi

na drugo:

Ko je Srbin i srpskoga roda,

A ne doĊe na boj na Kosovo,

Dabogda mu oba oka ispanula,

dabogda na trbuh ispustio dušu.

Ne pronašo sreće u tuĊem veselju,

Ne našao doma do vreloga ognja,

Ne bila mu nebeska Srbija -

već Trojanova kletva doveka.

Sinarhisti Srbije

Da budem otvoren, potpis mi od početka nije ležao ispod

kletve ove vrste; čvrsto sam verovao da nasilje nije u programu

sinarhista, a jednom sam već video da ljudi vole da se potpisuju

kao sinarhisti. Vreme će pokazati da li sam bio u pravu, a kletva

će iste noći do kraja biti ispunjena: osim što oči Lunine nikad

141

neće biti pronađene, sama Luna će zaista na stomak ispustiti

dušu – zakucana mačem za konstrukciju bine. U času kad je

budu pronašli, biće živa iskrvarena, končićem vezana za život u

sebi. Čak i da su je ranije našli, teško da je mogla biti spasena, ali

barem kletva ne bi do kraja bila ostvarena: Luna je umirala usred

šatre sa više stotina euforičnih duša, usred veselja, a da nikom u

tom času nije nedostajala. Možda je upravo to najteži deo

kletve...

Pešačili smo u tišini više od dvadeset minuta, a kad nam se

na putu isprečio konj, znao sam da smo stigli. Nisam verovao da

je konjanik u blizini, jer mogućnost da je otišao našim čamcem

bila je mnogo realnija. Nestrpljiv da to saznam, požurio sam ka

vodi u kojoj se podmuklo ogledao mesec i ugazio u baru do

članaka. Iza bare ću naići na pojas tvrde zemlje, a na njemu mali

daščani mol. Za mol beše privezano nekoliko šajki, ali samo

jedna s motorom. Nikada neću saznati da li je ta bila naša, ali

pomisao na motor koji je upalio iz prve i danas u meni budi

ushićenje.

Čim smo se otisnuli od obale, krenulo je unakrsno

ispitivanje – Amerika je tražila čvrst dokaz da je blatnjava

evakuacija sa ostrva, i to praznih stomaka, bila neophodna.

Dokaz će se pojaviti sam od sebe - kad na pola puta između Bele

stene i desne obale budemo ugledali patrolni čamac kako se

približava ostrvu. U tom času Triglav manevriše na špicu,

spremajući se da zaplovi uzvodno. Umesto da ga zaustavi,

policija prolazi pored njega kao da ga ne vidi: za rečnu policiju

Triglav je stelt brod.

Neće trebati puno da se krene sa licitacijom imena putnika

dovoljno moćnih da izvedu ovakav manevar: jedan od vitezova

svakako je Caca Buzak, drugi možda Žlezda. Madam Luna, o

kojoj smo do tada znali jedino da je u sporu sa Cacom, otpala je

142

pre nego što smo znali šta se desilo, kao i Bela Rada, žena iz

harema koju pre ponoći niko od nas nije video pod šatrom, ali

koja usled debljine verovatno ne bi mogla stati u oklop. Preko

patriotskog lobija i ličnosti iz javnog života, u nagađanjima se

krenulo po vrhuški fudbaslkog saveza, gde nema kraja

pretpostavkama.

Karter i Nikson su goreli od uzbuđenja: tamo gde su se

ukrcali na Triglav, spiritisti će morati biti iskrcani; u opticaju su

Luka Beograd, 25. maj, ušće, Savsko pristanište. Čak i ako su se

uputili na Zemunski kej, kolima bismo ih lako mogli pratiti niz

reku, uhvatiti ih bez kostima za maskenbal, pa čak i snimiti -

Milanče je poneo kameru!

Plan je bio bolji od onog sa krađom zdravstvenih kartona,

mnogo zabavniji a manje rizičan, ali kad si blatnjav i do kolena

mokar, do zabave ti ne može biti ni po cenu da u društvu

ispadneš dosadni matorac. Želeo sam da se veče što pre završi,

pa smo se rastali na parkingu.

U glavi mi je i dalje tutnjao moravski bolero, pred očima se

plelo kolo - uključio sam radio da bih ovo izbrisao.

Više se ne sećam koja je bila stanica, ali emisija je bila

kontakt, sa komentarima slušalaca na temu: Da li biste

bombardovali Ameriku?

Većina je bila za, uglavnom su se modaliteti razlikovali:

tepih-bombardovanje, hirurško dejstvo po strateškim tačkama,

ili nuklearni napad. Neki bi paralelno vodili specijalni rat:

naoružavanjem crnaca i hispanosa preko Kube, ili muslimana

preko Iraka i Avganistana, sa ciljem da se Amerika pocepa na 51

državu, sa međusobnim teritorijalnim pretenzijama.

Na pitanje Šta biste radili kad biste znali da će sutra u ovo doba

na Beograd padati bombe, odgovori su ličniji. Jedna bi se smesta

pomirila sa majkom; jedan bi izjavio ljubav drugu iz detinjstva,

143

neki bi se spakovali za severne zemlje, makar ilegalno morali

preko granice. Neki jedva čekaju da se podeli oružje: jedni da bi

pokazali Amerima kako bije Srbin, drugi da bi se konačno

razračunali s našim komunjarama, treći da bi se predali NATO

snagama i eventualno zaradili politički azil.

Savršeno nesuvisli odgovori nesuvislih slušalaca. Odličan

presek stanja kolektivne svesti nacije na dan 21. mart 1999. U

Briselu su nam brojali sate, a ne više dane, a mene je na ovu

spoznaju najednom steglo u grudima isto onako kao pre samo

sat na Triglavu.

Pogledao sam Milicu: zajapurena od pića, kose raščupane od

maske koju nije skidala od devet večeras, ali sa sjajem u očima

tipičnim za dete iza koga je uzbudljiva avantura, za mene je bila

neodoljiva i nedodirljiva u istom mahu.

"Milice", obratio sam joj se molećivo. "Hajde da ti i Zoki

otputujete za Prag."

Gledala me je kao da prvi put predlažem ovako nešto, iako

smo takav razgovor vodili često - u Pragu imamo prijatelje sa

dovoljno velikim stanom, uvek na raspolaganju. "Kada?"

"Čim svane, na primer. Vaše vize još su važeće, zar ne?"

"Verovatno. Ali zašto misliš da treba da bežimo: zbog ovoga

što se desilo?"

"Zbog bombardovanja, nije li to dovoljno?"

"Misliš da će nas sutra bombardovati?"

"Možda ne baš sutra, ali uskoro. Sami su to rekli."

"Nemoguće. Zašto bi iko normalan bombardovao nas?"

"Da ne bi ispalo da preti praznom puškom – jer posle ga više

niko ne bi uzimao za ozbiljno."

Milica je konačno izgledala zabrinuto: "Nisu valjda rekli da

će gađati Beograd?"

"Samo vojne ciljeve tu i tamo."

144

"Ima li neki na Dorćolu? Kula Nebojša, na primer?"

"Milice..."

"Pitam zbog majke, znaš valjda."

"Milice, ovo nije zezanje. Bilo bi mi mnogo lakše kad biste

otišli za Prag."

"A nama kad bi i sam pošao sa nama."

"U redu, sutra ću predati za vizu. Ali ako se zakomplikuje,

obećaj mi da me nećete čekati."

"Možeš da se opustiš tim povodom. Časna pionirska."

145

II

Usekovanije Amuratovo

Sve što znate je pogrešno. (Fajersjan teatar)

Sve što je ikad iko rekao je istina. (Goks)

146

Šest godina obavezne odbrane i zaštite, pet godina

marksizma, 7 godina istorije, 15 meseci vojnog roka, periodično

ispiranje mozga filmovima o partizanskim ofanzivama, tri rata u

poslednjoj deceniji, a koliko tek pretnji bombardovanjem o istom

trošku - da bismo dan-D dočekali pitanjem: kako se spremiti za

bombardovanje?

Sveće, baterijska lampa, baterije, upaljači, konopac - treba;

brašno-ulje-šećer - kod majki ima dovoljno da se iznese na crnu

berzu. Konzerve: pašteta, tunjevina, šunka, šta još? Jaja? Nikako,

jaja se drže u frižideru, a sam bog zna hoće li biti struje. Ova

eventualnost otvara nove vidike: možda bi pre svega trebalo

obezbediti šporet na drva?

Barem da znamo koliko će ovo stanje trajati: dva-tri dana,

deset ili pedeset? U situaciji poput ove ubija te nemogućnost da

proceniš posledice predstojeće nesreće - ne znaš da li će biti loše,

gore, ili još gore - jedino osećaš da se bliži kraj, a kad ga čekaš

više od decenije - bombardovanje je skoro radostan događaj.

Dok se muvam između rafova, sa identičnom šoping listom

kao ostali u samoposluzi, shvatam da je nagađati uzaludno a

spremati se izlišno. Ovde gde pada svaka doktrina, instinkt

ostaje kao jedina nada: mi Srbi, bubašvabe i pacovi preživeli smo

bombardovanja od strane Turske 1867, Austrougarske 1915,

Nemačke 1941, saveznika 1944 - do sada bi trebalo da smo

147

globalni autoritet na temu preživljavanja za vreme

bombardovanja. Nažalost, niko od naših još se nije setio da

napiše priručnik kakav imaju Londonci i Sarajlije - za koji bih

tog 24. marta 1999. dao svu ušteđevinu.

Na kraju smo kupili dva kartona vode i novine, bilo koje.

Sve novine danas pišu isto, što je stanju neposredne ratne

opasnosti, sinoć proglašenim, zakonska obaveza:

Solana naredio akciju. Propali razgovori Milošević-Holbruk.

Skupština Srbije odbacila ultimatum. Rok za stavljanje potpisa

na Sporazum iz Rambujea ističe danas u podne. Visoki

funkcioner vladajuće partije izjavio je: "Pokazalo se da je narod

na referendumu bio u pravu. I državna politika je bila u pravu. I

predsednik Slobodan Milošević je bio u pravu, kad su odbili

uplitanje međunarodne zajednice u kosovski problem."

Na ovo samo jedno imam da dodam. I Lazar je šest vekova

ranije bio u pravu, pa ipak je Srbiju zavio u crno.

Nakon neuspešnog šopinga, povratak kući ima idealan

tajming: prva uzbuna nas zatiče na parkingu pred zgradom.

Tačno u 08.05 nastaje kakofonija sirena, dosad uključivanih

samo na tonskim probama civilne zaštite. Lenje i spore sirene,

promukle i uspavane - namontirane posle '48. da nas upozore

kad dolaze Rusi, a obnovljene '54. kad smo odbili ulazak u

NATO - vremenom će se razraditi i uštimovati. Mom sinu

Zokiju dopada se svaka buka glasnija od njega samoga, pa i ova

nova, dok za mistika u meni paklena muzika sirena postaje

zvono za poslednju rundu jugoslovenske krize – pa ko preživi

pričaće. Milicu, međutim, mori migrena, pa ne ume da sagleda

svetlu stranu smaka sveta: na prvi cijuk klisnula je u ulaz, da bi

tren kasnije izjurila odande zaskočena od strane naše lokalne

sirene. Da stvar bude gora, tada joj iz tašne zazvoni mobilni.

"Jesi li stavila traku na prozore?"

148

"Nisam, mama - još nismo stigli..."

"Sad nemoj ni da pokušavaš. Stavi ćebiće na okna."

"Slušaj, mama..."

"Nemoj da se igraš sa životom tog deteta! Većina povreda

nastaje od stakla, a ne od gelera ili pritiska!"

Malo kasnije TV nas obaveštava da je danas u 19.35,

bacanjem bombi na prištinski aerodrom započela prva faza

NATO agresije: protivvazdušna odbrana i vojni ciljevi. U okviru

iste faze pre 9 će gađati batajnički aerodrom, što će se kod nas

odraziti kao niz potmulih udara, uz povremeno vibriranje

okana. Tašta je u pravu – ipak je kao dete pregurala dva

bombardovanja, a mi smo tek pred vatrenim krštenjem -

predmet broj jedan zaista je lepljiva traka - na svaki prozor je

treba zalepiti, ali ne kad je uzbuna.

Ponovo zvoni mobilni, ovaj put moj, s mojom majkom na

drugoj strani i pitanjem: "Jeste li otišli u sklonište?"

"Naravno da nismo, ne znamo čak ni gde je."

"Upravo govore na Studiju B, treba da se javite u najbližu

mesnu zajednicu..."

"Dobro, majko, javiću se sutra."

"Možeš i sada telefonom. Ima na TV broj..."

"Hvala ti, mama. Ti i tata idite u sklonište, mi još nismo na

listi ciljeva. Ćao."

Predmet broj dva je televizor: za vreme bombardovanja

nikako ga ne treba imati u kući jer stvara zavisnost i podstiče

depresiju. Veče dana br. 1, i pored eksplozija iz pravca Batajnice,

bez ovog đavolskog aparata bilo bi jedno sasvim prosečno veče,

dosadno kao svako. Ono što ti plasiraju na TV ekranu samo te

onespokoji, pogotovu vest da je Primakov zbog nas otkazao

posetu Vašingtonu, da je ruski nosač aviona upućen ka Jadranu,

da su Kinezi na ivici da upotrebe veto u Savetu bezbednosti.

149

Mogućnost da zbog Srbije nastane treći svetski rat povod je za

likovanje mnogim Srbima, a kad se ovom pridoda vest da smo

već oborili dva NATO aviona i da je na Kosovu OVK saterana u

mišju rupu - reklo bi se da su svi aduti u našim rukama.

Naravno da to nije istina, ali ko će nam reći šta jeste, sad kad

su malobrojni nezavisni mediji ili ukinuti, ili ekspresno

disciplinovani? Od časa kad je prva bomba pala na snazi je ratno

stanje - svi zakoni suspendovani, sve dozvole poništene, sve

propusnice nevažeće. Desilo se u samo jednom danu ono što

Sloba na razne načine pokušava više od decenije, za šta se

policija nije libila da premlaćuje i podmeće, pravosuđe da preko

noći donosi presude, urednici da cenzurišu vesti onako kako se

radilo u vreme Informbiroa, profesori univerziteta da potkazuju

kolege gore nego u Titovo doba. Desilo se to da su svi oponenti

istovremeno ućutkani, da je sve postalo jedno: SLOBA. Konačno

ostvaren san sanjan od Kosovskog boja naovamo: sva Srbija pod

jednom kapom, a svi Srbi misle jednom glavom. Oni što s

transparentima u obliku meta stoje na ulicama Pariza, Beča,

Londona i kliču KOSOVO JE SRBIJA; oni zlehude sudbine što su

mobilisani nultog dana da se praćkama suprotstave boginji

pobede i haosa; oni što rat prate u direktnom prenosu preko TV

prijemnika, radija, interneta; oni koji su umeli da pronađu svoja

skloništa - oni su danas Srbija. Naši nekadašnji prijatelji iz

Engleske, Nemačke, Amerike tvrde da su nam to i dalje, da je

jedini neprijatelj vladajuća garnitura. Ako je zaista tako, zašto su

nas po prvi put ujedinili pod zastavom onog kog nazivaju

Balkanskim kasapinom? Zašto su omogućili da nestane ono

malo novina koje su mogle da se čitaju, ono malo ljudi s kojima

je moglo da se razgovara, ono malo zakona koje smo poštovali?

Zašto su nam uveli diktaturu?

150

Prvu vazdušnu opasnost mog prvog bombardovanja

provešću u mračnim mislima, mračnijim od tunela:

Sve što znamo je pogrešno i sve što mislimo počiva na

nakaradnim principima; hrišćanski gnostici su bili u pravu:

materijalni svet stvorio je zli demijurg, starozavetni bog, pošto je

proteran s neba, dok je pravi bog, apsolut, oličen u Isusu Hristu

sišao na zemlju da bi nam pomogao da se izbavimo iz tog sveta i

vratimo se njemu. Uzalud tragamo za dobrotom, milosrđem,

mudrošću, lepotom; ovo je mesto patnje i bola; vrline su oduvek

bile predmet podsmeha zlog boga. Nalazimo se u paklu, a da to

i ne znamo. A jedini način da se spasemo jeste da sebe

promenimo.

Dok se u 11.15 nije začula sirena za prestanak vazdušne

opasnosti, skeptik i mistik su se pomirili u meni. Milica i Zoki

treba da idu odavde, mislim da će sada biti lakše ubediti je; vizu

za Češku nisam uspeo da izvadim na vreme, a sada je vojnim

obveznicima zabranjen izlazak iz zemlje – znači, ja ostajem. Ono

što se postavlja kao pitanje jeste treba li ostatak rata da

provedem pred TV ekranom, krijući se od bombi i vojnog

odseka - ili da se namažem ratničkim bojama i ustanem na svog

neprijatelja - isturim pesnicu, kako propovedaju Vasa i Milanče?

Možda ih je trebalo poslušati kad su hteli da provalimo u štek,

možda je još tada trebalo zaigrati na sopstvenu kartu. Možda za

ovo još nije prekasno?

Vrtić u Hajd parku noćas je moj.

151

14. Mimikrija

Ne moţe se reći da civilizacija ne napreduje: u svakom ratu ubiju te na novi naĉin. (Vil Rodţers)

Grad je izgledao pospan i mamuran kao za novogodišnje

praznike, kao da čitava nacija probavlja prazničnu večeru u vidu

podvarka, ćuretine i suve pite s orasima, naravno uz TV prenos

rata - ali ovaj put ne u Nikaragvi već na našim ulicama. Ove

noći, grad koji voli da se budi u ponoć pravi se mrtav: ulična

rasveta je pogašena, izlozi zamračeni, dok se retka vozila šunjaju

sa pozicionim svetlima. Ušuškan u tišini, sklupčan poput

gmizavca, grad kao da emituje poruku: ubili ste nas iz prve,

svaka čast, sad slobodno ukucajte nove koordinate i ubijajte

druge gradove - ne trošite više na nas svoje pametne bombe!

Nešto mi je govorilo da poruka nikog u Briselu neće uspeti da

prevari. Našli su način da sopstvene oči maskiraju u zvezde pa

nam sad i zalogaje broje - u mimikriji su upravo oni šampioni.

Da ne bih uznemirio grad, i sam vozim sa pozicijama, za

nagradu u vidu vremena: od kuće do Autokomande, gde mislim

da natočim gorivo, stižem za sedam minuta. Vreme je, nažalost,

jedino čega danas ima u izobilju – na pumpi me čeka nova stara

scena: red od kilometra.

Nastavljam do pumpe na Trošarini, onde nigde reda, ali ni

goriva - osim za prioritete, što su policija, hitna pomoć, vojska.

Zar opet ista priča, pomislim, ponovo kanisteri na ulicama i

152

ulični prodavci benzina - taman kad smo se navikli da benzin

kupujemo na pumpi, lekove u apoteci, a meso u mesari?

U redu, neka mi ovo bude poslednja vožnja ovog rata, ali

ono što sam naumio – obaviću po svaku cenu. Na Senjak

nastavljam preko Banjice, mimoišavši se usput sa kolonom

vojnih vozila ofarbanih u pink i žuto, još jednom mimikrijom. U

Hajd park ulazim bez svetla, brzinom od deset na sat, nastojeći

da se ne razlikujem od stabala, ali ne zbog NATO satelita, već da

bih sam mogao da izvršim osmatranje terena.

Pred vrtićem više nego jedan automobil – kec, jugo, pežo - u

holu svetlo. Škole i vrtići su od ponedeljka zatvoreni; svetlo

znači da je trener u kancelariji i da je još jedna mimikrija na sceni:

policijska stanica pretvara se da je dečji vrtić, a Žlezda da je

zakasnela vaspitačica.

Nevidljiv kao vazduh što me okružuje, skrećem u poprečnu

ulicu, gde ostavljam auto, da bih se peške spustio prema vrtiću.

Tu najzad ugledam i crni BMW serije 5, uredno parkiran ispod

jedine svetleće bandere. Auto je isprskan blatom, i to žućkaste

nijanse, kakvog nema u beogradskim predgrađima. Kod nas za

sada nema ni snajpera - odakle na krovu rupa od metka; je li to

Žlezda bio na Kosovu? Ako jeste, upravo se vratio – motor je još

topao. Ako je bio unutra u času kad je pucano, metak ga je

pogodio u teme, zaključujem projektujući putanju taneta. Jedino

ako se sagnuo, tada bi metak završio u sedištu suvozača<

Pogledom tražim rupu na sedištu, ali na hipotetičkom mestu

leži svežanj novina, Rilindja, na njoj kožne rukavice i šal, pored

šala zgužvana masa gume - maska. Regan! Odakle on ovde?!

Zagonetan, američki predsednik me sa suvozačevog sedišta

posmatra očnim šupljinama. Tu masku sam držao u rukama, na

njoj su sasvim sigurno moji otisci - zašto me dosad nisu

uhapsili? Znači li ovo da su i sami umešani?

153

Iza mene neko doziva kera, možda je to tajni jezik kojim se

tajna policija sporazumeva u ratnim prilikama; nastavljam niz

ulicu, hodajući unatraške da osmotrim registraciju. 17-85,

četvorocifrena kao Žlezdina, ali ova je PR umesto BG! Kakva je

sad ovo mimikrija - jesu li tablice promenjene ili BMW?

Svetlo i dalje gori u holu, ali ono koje mene zanima moralo

bi dolaziti s prozora sa strane, iz prostorije naslonjene na

kuhinju. Uverivši se da u parkiranim automobilima nema

nikoga, kao ni u dvorištu, preskačem ogradu i šunjam se između

klackalica. Na ovoj strani sva su svetla pogašena, osim na

prozoru uz kuhinjska vrata. Prozor je suviše visoko da bih

mogao da zavirim unutra, ali naspram njega je, kao naručena,

dečja penjalica.

U Žlezdinoj kancelariji, iza zamrljanog stakla, sede dva

čoveka: jedan ćelav, u trenerci, sa nogama na stolu upravo pali

debelu cigaru - to je domaćin; drugi bi po naočarima sa zlatnim

okvirom prošao kao intelektualac-šminker, ali široka ramena

ispod tamnog sakoa i vrat jedva spakovan u kragnu kazuju da je

nešto drugo. Na stolu između dvojice - flaša i dve kristalne čaše

sa stopom; dok se cereka kako nisam mislio da ume, Žlezda

doliva sebi i gostu.

Slavljeničku atmosferu poput ove pre bih očekivao u NATO

štabu. Kako to da u prvoj noći bombardovanja jedan udbaš,

toliko bitan za odbranu poretka kao pukovnik Strugar, nije na

tajnom zadatku - već na najbezbednijem mestu u Beogradu

nazdravlja kristalnom čašom? Nema rezona – osim ako se

pretpostavi da je tajni zadatak upravo u toku i da se nazdravlja

njegovom uspehu.

Sve bi bilo mnogo jasnije da imam ton, ali staklo ne dopušta

glasovima da dopru do mene. Frustriran ovim, silazim i sedam

na klupu da razmislim. Noćas je oblačno, ali ne bi se reklo da je

154

to omelo NATO. Iako sateliti ne vide kroz oblake, pametnim

bombama ovo ne smeta da pronađu cilj, dok mene običan

prozor baca u očajanje.

Ustajem i upućujem se ka glavnom ulazu. Prodirem na

staklena vrata vrtića, jedna pa druga, ne proizvevši osim šuma

kaputa nijednog zvuka. Hol, zidova oblepljenih dečjim crtežima

sa gradskog takmičenja - izuzev statue Miki Mausa moje visine -

je prazan. Dovde me je pratila sreća, ali usput je sva istekla. Iz

hodnika se začu cerekanje; dok sam se približavao kuhinji ono je

narastalo, da bi hrupilo iz sobe u trenutku otvaranja vrata,

daleko od mene samo desetak koraka. U sebi sam opsovao zbog

naopakog tajminga. Ako krenem nazad, velika je verovatnoća da

ću biti otkriven – jedini spas su stepenice.

Brzinom koju daje samo instinkt za samoodržanjem,

preskačem gelender i penjem se, preskačući po četiri stepenika

istovremeno. Pre nego što ću se naći u sigurnosti, glasovi su

negde ispod mene:

"Da znaš da mi je žao što nisam upoznao gospođice", reče

čovek u odelu, sa blagim stranim naglaskom. "Ali biće još

prilike, ne?"

"Biće, nego šta", uzvrati Žlezda.

"Mlade dame nisu verene, ili tako nešto?"

"Ne, koliko mi je poznato", Žlezda će nekako nevoljno.

"Crvenu bih odmah isprosio za jednog od braće. A crnku..."

"Možeš samo da sanjaš."

"Što to? Šta bi im falilo da se udaju u bogatu familiju, da

dobiju kosovsko državljanstvo?"

Žlezda se zaustavi u hodniku. "Pazi, Šiptaru, na mom si

nebu, a ovde se ne leti bez dozvole! Umemo mi da doakamo i

Amerikancima, a kamoli Supermenu sa Kosova!"

155

"E, brate... Još ćeš ti kod nas dolaziti, a trebaće ti leđa kao

moja."

"Na Kosovo ću dolaziti kad god hoću, je l' jasno? A što se

leđa tiče, ima i drugih, nisu tvoja najšira."

"Dobro, šefe, nećemo zbog žena da se kačimo. Mislio sam, ti

imaš matorku, devojčice te ne zanimaju. Ali ako tako veliš..."

Supermen slegne ramenima kao da odustaje; nastavi nekoliko

koraka, da bi se vratio Žlezdi koji se do tada nije pomerio. "I

riđokosu gajiš za sebe?"

Mislio sam da će ga ubiti na mestu, ali samo je uzdahnuo.

"Mala je zaveštana, ako baš hoćeš."

"Kako zaveštana? Pa ja ću da je odveštam, nema problema!

Kaži kome se zaveštala?"

Žlezda je ćutao trenutak, a onda reče: "Bogu."

Odgovor je bio toliko neočekivan da će sagovornik ostati bez

teksta. "Bogu kažeš? Onda sam slaba konkurencija, nema šta",

uzvrati pre nego što će prasnuti u smeh. Pijanom cerekanju

pridruži se i Žlezdino, posle čega vrtić napuštaju zagrljeni, kao

kafanski pajtosi.

Žlezda ga isprati do kapije, izljubi se s njim, a onda se vrati.

Šćućuren na vrhu stepenica, posmatrao sam ga iz mraka: iz

kancelarije je uzeo jaknu i paket svezan kanapom, zaključao i

pogasio svetla.

Bavio se spoljnim vratima kad naiđe BMW; kroz prozor se

promoli kockasta glava sa razdeljkom Klarka Kenta, ali crta lica

Adema Keljmendija. Dok sam kroz prozor prvog sprata

posmatrao čoveka koji je Titu predao jednu od poslednjih štafeta

nisam ga mogao čuti, ali šta god da je ponudio, Žlezda će

odmahnuti rukom i pokazati na jednu od poprečnih ulica, gde

mora da je parkirao. Gestikulacija se i posle ovog nastavlja,

mada ne za moje oči: zazvonio mi je telefon.

156

Masno sam opsovao: da mi se ovo desilo pre dva minuta u

ovom času bio bih mrtav. "Ko je to?"

"Pahomije, šta radiš?"

"Izvorinka?!", izlete mi od iznenađenja. Nisam mogao da se

otmem utisku da je i sada u belom, providnom velu, a grizla me

savest kao da sam virio kroz rupu.

"Glupi Pahomije. Bespotrebno izazivaš gnev vile. Mogla bih

da te kaznim, čak i preko žice."

"Do vraga, Zvončice, znaš li koje je doba?"

"Pola jedan, vreme za buđenje! Zar vi ljudi u ovo doba idete

u krevet?"

"Ja se upravo spremam."

"Sanjaš li i dalje kosovske junake?"

Još jednom me je iznenadila. Gledao sam Keljmendija kako

Žlezdi maše novčanikom, ali ga zapravo nisam video. "Kako ti

znaš šta ja sanjam? Ne sećam se da si bila u mom snu."

"Hi, hi! Pričao si glupi san tetka Radi, zar nisi?"

"Bila si među devojkama, znači. Obe sestre me špijuniraju,

baš zgodno."

"Moja sestra nije bila tamo - srećom."

"Je li? Već samo njeno astralno telo, maskirano u mesec?"

"Glupi Pahomije, i ti si se zaljubio u glupu sestru - svima

vam se to na kraju desi. Da nisi mislio da sam ona, ne bi me ni

poslušao, je l' da?"

"Hoćeš da kažeš da si ti mesec-devojka? Ali kosa..."

"Nikad nisi čuo za glupu periku, jel' da?"

Dole se odvijala scena tipična za Francusku ulicu: najpre je

Žlezda izvadio novac iz novčanika i počeo da broji, zatim

Keljmendi, da bi se razmenili.

"Ne nosiš periku kad sediš za kartaškim stolom? Obučena u

paučinu?"

157

"Nije u redu viriti kroz glupi prozor, Regane, zar te to nisu

naučili? I to u ponoć - kad bi morao da budeš kod kuće!"

"Vidim da sve znate o meni. Ko je više vidovit, ti ili sestra?

"Opet sestra... Zle vile nisu vidovite, Pahomije, samo rusalke

i vodene se rađaju svevideće."

Nije ovo bilo ni mesto ni vreme da se konfabulira sa luđom

od sestara Buzak, zato sam rekao: "U redu, Zvončice, onda mora

da si videla i ubistvo."

Neće mi odmah odgovoriti. Tek pošto se Žlezda i Keljmendi

po treći put budu rukovali, a BMW konačno nestane s vidika, Iza

će progovoriti, izmenjenim glasom, u kom se nazirala tuga. "Ne

ide to baš kao u filmovima, Pahomije< Videla sam ja troglavog

konjanika, ali..."

"Ako si unapred znala za konjanika, zašto nisi sprečila

nesreću? Zato što je majka bila u zavadi sa Lunom?"

"Nisam znala da će stradati jadna tetka Luna< Znaš li da je

pronađena sa maskom Regana na licu?"

Zaćutao sam. Pomisao da je moja maska završila na licu

žrtve, a ne ubice, do sada mi nije padala na pamet, a mogućnost

da sam nesuđena meta još manje. Čudo kako sestre Buzak

umeju da te slude.

"U redu, vidovita Zvončice, znaš li šta ću sad da udarim?"

"Ne baš, ne vidim te dobro, u nekom si mraku. Gde se

zapravo nalaziš?"

"Gde god da se nalazim, došao sam nešto da uradim, a ti me

ometaš. Zato prekidam glupu vezu. Laku noć."

"Čekaj, kada ću te videti?"

"Čim izađem iz mraka."

"Stvarno te pitam", poče da se prenemaže. "Znam da bi se

radije video sa sestrom, ali nešto moram da ti kažem u vezi sa

njom, nešto što se ne može preko telefona..."

158

"Zvončice..." Pred vrtićem je ponovo stajao BMW, ovaj put

Žlezdin. Oblio me je hladan znoj kad sam shvatio da ćelava

glava gleda ka meni, i momentalno sam isključio telefon.

Sigurno je video svetlost sa mobilnog, zato je stao. Skriven

iza zavese primirio sam se, spreman da razbijem staklo i

smandrljam se sa terase ako odluči da krene ovamo.

Mora da je bio odsjaj, sigurno je pomislio. Prozor se zatvori,

a BMW nastavi niz ulicu.

Iako mi je prvi sprat vrtića bio utočište dobrih petnaest

minuta, do sada nisam registrovao da se nalazim u dečjoj

spavaonici. Tek kad je BMW nestao s vidika usudio sam se da

pogledam oko sebe: video sam obrise malih kreveta, male

stolove, konture praznog hodnika ispred, ali ne mnogo više od

toga – osim trake svetla sa ulice, okruživala me je uglavnom

tama. Svoj strah od mraka pobedio sam pre mnogo godina, ali

od mraka zbog kog Iza nije mogla da me vidi, kao i svetla

mobilnog zbog kog me je Žlezda umalo otkrio podišla me je jeza

sve do temena.

U džepu sam napipao baterijsku lampu; sa uskim krugom

svetlosti pred sobom, ne ispuštajući gelender krenuo sam

stepenicama naniže, a kad sam dole napipao prekidač i upalio

svetlo, osetio sam se kao da sam isplivao na obalu.

Mesta poput vrtića obično imaju nastojnika, portira, nekoga

ko sve ključeve zamka drži na jednom mestu, a kad nema

nastojnika ni portira - obično je tetkica gospodar ključeva.

Neće mi trebati mnogo da iza statue Miki Mausa lociram

ostavu za metle i u njoj drvenu tablu sa ključevima okačenim o

eksere. Ključ od ulaznih vrata lako pronalazim, ali da bih

otključao Žlezdinu kancelariju moraću da isprobam desetak

različitih.

159

Pre nego što sam kročio u Žlezdin dominion, ugasio sam

svetlo u holu. Da ne bih fantazirao kako me neko gleda spolja, sa

penjalice, namakao sam zavesu i bacio se na posao.

160

15. Ali-babina pećina

Svi istorijski izvori iz godine Kosovske bitke ukazuju na pobedu Hrišćana: ruski kaluĊer Ignacije na hodoĉašću po Turskoj dvanaest dana posle boja govori o konfuziji u redovima Osmanlija, bosanski kralj Tvrtko u pismima Trogiru i Firenci iz avgusta, mesec i nešto posle boja, hvališe se sopstvenom pobedom nad Muratom, francuski istoriĉar Filip Mesije u oktobru beleţi poraz Muratov u Albaniji, a Demetrijus Sidonijus u pismima vizantijskom caru piše kako je kucnuo ĉas da se i oni oslobode turskog jarma… (Iz Dosijea knez Lazar)

U isturenoj filijali Udbe bilo je zadimljeno kao u bifeu na

beogradskoj Autobuskoj stanici - mestu na kom su mnogi slavni

udbaši započeli karijeru. Tamo se pilo u istim količinama, mada

drugačija pića; na kancelarijskom stolu stajala je prazna flaša

glenfidiča, pola flaše henesija i pepeljara sa opušcima kubanskih

cigara - dokaz da se ovde nije sedelo ni pet ni petnaest minuta.

Na istom stolu stajao je i kompjuter, novotarija kojoj se čak i

Udba potčinila, fascikle i brdo hartije. Magičnih kutija zbog kojih

sam došao nije bilo na vidiku, ali s obzirom da je polica duž zida

prošli put zjapila prazna, a sada se ugibala pod teretom, logično

je bilo pretpostaviti da je sadržaj kutija premešten na police.

Uključio sam kompjuter, i dok sam čekao da se sistem podigne,

bacio sam pogled na Udbinu biblioteku.

Vuk Stefanović Karadžić: Srpske narodne pesme I-IX;

Aleksandar Loma: Prakosovo; Rade Mihaljčić: Heroji kosovske

legende; Dimitrije Bogdanović: Knjiga o Kosovu; Veselin

161

Čajkanović: O srpskom vrhovnom bogu - neki su od naslova knjiga

na policama, izmešani sa separatima i fasciklama: O paganskom

poreklu kosovskog mita, O caru Dušanu i knezu Lazaru, itd. Knjige i

studije sa kosovskom tematikom zauzimale su više od dva

metra polica, a pomisao da ovo predstavlja veći deo sadržaja

tajanstvenih kutija iznesenih iz zgrade MUP-a isprva će biti

razočarenje, a potom nova misterija: šta će jednom žbiru sa

autobuske, makar nosio zvezdice, ovolika istorijska literatura?

Istorijom se bave sve tajne službe - često je one sastavljaju – a

da bi se iznašlo opravdanje za nešto što se zdravim razumom ne

može opravdati, država redovno poseže za istorijom. U odbrani

nacionalnih interesa kosovski mit je potezan puno puta, ne samo

u poslednjoj deceniji, ali nije li suviše očigledno to što se po

njemu ponovo buta upravo sada? Pri tom, studioznost nije nešto

što je tipično za ovu državu - rešenja se uvek lakše nađu u kafani

nego u knjizi. Jedino logično objašnjenje jeste da je pitanju

privatna inicijativa - ali kakva i čija?

Preturajući po papirima na stolu razmišljao sam o mračnim

rabotama i zakulisnim radnjama policajca u senci sa nadimkom

Žlezda. Kad sam ga prvi put sreo '93, Strugar je radio malo za

državu, malo za dedinjskog doktora No, dok je ovaj radio za

svoje dobro i dobro države, nastojeći da sopstveni interes

proglasi državnim, kako bi stvari što bolje funkcionisale. Da li se

Žlezda vremenom dovoljno osilio da pođe stopama svog

mentora, ili je našao novog gospodara zla - na primer madam

Buzak, vešticu koju još nisam uspeo da upoznam – da joj bude

lični Ork? Ili je stvar mnogo prizemnija: budući da su ljubavnici,

Caca i Žlezda su napravili džoint venčer ulaganje. Ali ulaganje u

šta?

Resor Državne bezbednosti Srbije: Posebna ovlašćenja i dužnosti

za vreme ratnog stanja – to me ne zanima, uvek su radili izvan

162

ovlašćenja, pa nijednom dlaka nije zafalila. Dnevni bilten GSUP

Beograd, međutim, mogao bi biti zanimljiva literatura. Interni

bilten koji se ne štampa u tiražu većem od sto primeraka obično

sadrži pregled svega što se na bezbednosnom planu desilo u

zadnja 24 sata. Jedan od sto dobija Žlezda.

Potražio sam bilten od 21. marta; ako je ima, moja vest će

biti prva:

00.15 Ubistvo: Luna Topalović, 47, usmrćena hladnim

oružjem na rođendanskoj proslavi na ostrvu Bela stena...

Rođendanska proslava, ali Trojanova – o ovom ni reči u

biltenu, kao ni u novinama koje zadnjih dana pišu o ubistvu.

01.28 Požar i lake telesne povrede: Porodični stambeni

objekat na adresi Vardarska 7, opština Vračar, vlasnika Vuka i

Lune Topalović. U požaru povređen Vuk Topalović, 53.

I ovo su prećutali u novinama. U jednom od stihova kletve

pominje se oganj, ali ne u metaforičkom smislu kao što sam

mislio. Šta je zgrešila kad je ovako surovo kažnjavaju? Izdala je

nacionalne interese, očigledno - što kazuje Reganova maska na

licu pokojnice – ali šta osim ovog? Po mojim saznanjima, Luna,

Caca i Rada predvodile su početkom devedesetih patriotski lobi

zvezdočitača vrlo blizak vlastima, ali za razliku od većine

okultista potisnutih na marginu društva, natrag u zonu

sumraka, Luna Topalović je zahvaljujući mužu, funkcioneru

opozicione stranke i odborniku u Skupštini grada sa pokradenih

izbora '96, ostala solidno pozicionirana između neba i zemlje. Da

li je promena političkog kursa ono za šta je kažnjena? Ako jeste,

treba li ovo shvatiti kao najnoviji način kažnjavanja političkih

neistomišljenika?

Kompjuter me je čekao, mameći me jače od papirologije, ali

pre nego što ću mu se posvetiti, na gomili ugledah crvenu

fasciklu sa natpisom: Sinarhisti Srbije - pisma. Štrecnuo sam se: da

163

li ih je policija već pohvatala? Je li već svršeno sa jedinom

političkom snagom koja je uoči bombardovanja smogla snage da

se suprotstavi diktaturi? Ako je suditi po datumima pisama,

olovkom dopisanim na svaki od listova, ne bi se reklo. Najnovije

nosi jučerašnji datum:

Drugarice X,

Vaš društveno-politiĉki angaţman dobro je poznat javnosti,

vaš lik i delo neokrnjeni od srednjoškolskih dana. Vaše

zalaganje za globalnu restauraciju komunizma, koliko god

perverzno, nikada nije predstavljalo tajnu, ali ono što pokazuje

ova fotografija je vaša sasvim nepoznata strana – da ne kaţem

mraĉna. Molimo vas da sliku dobro prouĉite i da nam odgovorite.

Sinarhisti Srbije

P.S. Zna li drug suprug za vaše astralne izlete?

(SSŠ-8234)

Gospodo Sinarhisti,

UbeĊena sam da ste svesni ĉinjenice da anonimna pisma

kao vrsta pritiska nemaju proĊu osim u filmovima. Pogotovu se

ne bojim fotografija. Ono ĉega se plašim je da će se svet uskoro

raspasti na paramparĉad, eksplodirati od ljudske zlobe i

devijantnosti koji su postali simboli moći – svet u kom sam se

rodila i za ĉije dobro izgaram.

Šta govori vaša fotografija, to mi vi objasnite. Osim što na

njoj vidim osobu sliĉnu meni i brod nazvan po ponositoj

slovenaĉkoj planini, ne vidim ništa ĉega bi trebalo da se stidim

pred muţem. Jasno mi je da me ucenjujete. Izjasnite se šta

ţelite.

Drugarica X

P.S. Za koga radite?

164

(SSP-8235)

Drugarice X,

I nama i vama jasno je nešto drugo: da igrate na blef,

nadajući se da i mi blefiramo, ali nije tako. Ukoliko budemo

prinuĊeni da pošaljemo sledeću fotografiju, na adresi neće biti

vaše cenjeno ime. Svi znamo kojim ste poslom bili na brodu

nazvanom ne po planini već po slovenskom idolu - jedino što

smo mi snimili seansu, pa je svaki dan gledamo i divimo se

najnovijim uspesima srpske magije - dok vi to moţete samo u

sećanju. Druga stvar koja nas razlikuje je to što mi znamo

identitet svih vaših limenih prijatelja, a vi? Znate li više od

dvojice?

Prihvatamo, više vam nećemo pretiti ni muţem ni javnošću,

poĉećemo tako što ćemo vaš identitet otkrivati ostalim ĉlanovima

druţine, jednom po jednom.

Sinarhisti Srbije

(SSŠ-8236)

Hoćete li konaĉno izreći šta ţelite?

Drugarica X

(SSŠ-8237)

Drugarice X,

Zahtevi su odavno na stolu i vi ste sa njima upoznati: izneli

smo ih u Politici od 19. februara – nećete reći da ne ĉitate

Politiku?

Da bi se izbavio iz ponora u koji je upao, srpski narod mora

uĉiniti sedam koraka – vi ćete mu pomoći da napravi prva dva.

Upotrebite sav svoj uticaj da se obustavi rat, kao i da se potpiše

sporazum. Istovremeno budite svesni da niste jedini, danas

165

mnogi rade za nas, svojom ili našom voljom - srpski narod će

napraviti sedam koraka ka spasenju s vama ili bez vas.

Sinarhisti Srbije

P.S. Pokušajte da prihvatite Sedam koraka kao Engelsov

Manifest, pa će vam srce ostati na mestu..

(SSŠ-8239)

Gospodo sinarhisti,

Ako mislite da je nezavisnog intelektualca i fanatika poput

mene moguće uceniti na promenu stava – vi me ne poznajete.

Za vreme rata, moju majku muĉio je Gestapo, to sigurno znate,

kao i da nikada nije odala drugove. Mama je izabrala smrt, kao

što bih i ja uĉinila, radije nego što bih priznala da Zemlja nije

okrugla! U skladu sa ovim, reći ću vam otvoreno šta mislim o

takozvanim "koracima".

Što se tiĉe prekida vatre na Kosovu, za ovo sam se uvek

zalagala i zalagaću se. Svim srcem uvek sam za mir, ali

kapitulantska retorika retko vodi do ovog cilja. Cvetković-Maĉek

su '41. potpisali kapitulaciju, i šta se desilo: narod je sve to

poništio. Parolu Bolje rat nego pakt vi nazivate kafanskim

patriotizmom, ali da nije bilo patriotizma danas ne bi bilo ni

srpskog naroda ni jezika, ni Jugoslavije, a poturĉeno ili

ponemĉeno bilo bi sve do od Istanbula do Beĉa. Svesna da tzv.

Sporazum iz Rambujea nije ništa do još jedan pokušaj da se

porobi naš ponositi narod, i to na celoj svojoj teritoriji, nikad se

ne bih mogla zauzeti za njegovo prihvatanje. Mi moţemo biti

vojniĉki poraţeni, ali da bi nas zaista pobedili moraju nas

poniziti, što im nikada neće uspeti.

Onaj ko bi potpisao sramni papir iz Rambujea, ostao bi

crnim slovima zapisan za sva vremena. A vi biste da ja druge

nagovaram - nikad!

166

Drugarica X

P.S. Uostalom, precenjujete moj uticaj, ja sam ipak samo

dama.

(SSP-8240)

Drugarice X,

Od nekog ko sebe naziva nezavisnim intelektualcem

oĉekuju se argumenti, a ne frazeologija!

Dvadesetsedmomartovska retorika je za mališane u školama,

dok mi odrasli dobro znamo da su drţavni udar i spontane

demonstracije protiv Trojnog pakta organizovali britanski

obaveštajci, po nareĊenju Vinstona Ĉerĉila. Zar vam ponekad ne

dosadi da se skrivate iza floskule po imenu narod?

Sinarhisti Srbije

P.S. Vreme nam istiĉe svima, ali vaš sat najbrţe kuca. U

ovom ĉasu su dva ĉlana vašeg kruţoka na putu da saznaju

identitet ljubiĉastog viteza. Mislim da će vam se obratiti pismima.

(SSŠ-8241)

Ovde kreću pisma gospodina Y i gospodina Z upućena

drugarici X, kao i njihova prepiska sa sinarhistima. Sva ova

korespondencija odvija se elektronskom poštom sa hotmejl

adresa unutar desetak dana, sa prekjučerašnjim datumom kao

najsvežijim. Starija pisma su išla regularnom poštom, a

prepoznao sam ih po šifri u fusnoti. Nijedno od pisama nije bilo

original, nijedno nije navodilo imena - ova su očigledno

izostavljena prilikom prekucavanja. U fascikli sam našao sve

skupa stotinak pisama, nijedno starije od mesec dana. U

zadimljenoj filijali Udbe čitav jedan svet se razotkrio preda

mnom, poprište bitke između sinarhista - što su prema

167

Milančetu nekakvi okultni socijalutopisti - i okultnih spiritista,

među kojima, prema sinarhistima, ima uticajnih ljudi – dovoljno

uticajnih čak i kad je u pitanju Rambuje. Pri tom, nisu li

sinarhisti u Politici rekli da ova bitka, između sledbenika

svetosavskog i kosovskog mita, traje vekovima? Mistik u meni je

likovao, dok se pod skeptikom urušavao svet na koji je navikao.

Mislio je da ga ništa ne može obmanuti jer ni u šta ne veruje, a

sad shvata koliko je stvari uzimao zdravo za gotovo – skeptičan

nikad ne možeš biti dovoljno.

Bilo je pola dva kad sam iščitao poslednje pismo. (S obzirom

da sam ih video samo tada i nikad više, prenosim ona

najupečatljivija, rekonstruisana po sećanju.) Neispražnjena flaša

henesija do ovog časa je prazna, a cigarete preostale u paklici

marlboroa popušene - skeptik je u ovozemaljskim porocima

pokušao da nađe oslonac. Na ekranu Udbinog kompjutera

odavno se aktivirao Žlezdin omiljeni skrin sejver sa ribicama

koje gutaju jedna drugu, a desktop po izboru korisnika ukazaće

se kad pomerim miša. Daleko od toga da mi je ideja bila da

sadržaj kompjutera detaljno izučavam – bilo je vreme da se

izgubim iz Ali-babine pećine informacija - ali pred ovim

desktopom moraću da se zadržim. Naime, na pozadini sam

prepoznao devicu Katarinu, i to ne u avanturi nazvanoj

Ukazanije i preobraćenije. Ovo je nešto sasvim novo; preda mnom

poče da se odmotava priča sa tapiserije broj dva Kosovskog

triptiha...

I u ovoj epizodi devica Katarina nosi bleštav oklop sa

zmijskim grbom na pokrovu. U levoj ruci joj je čelenka; reklo bi

se da ju je upravo smakla, dajući slobodu kosi, otkrivajući lice

blago i bezizražajno poput lica anđeoskog na freskama. Anđeo

osvete – šta drugo - je onaj što mač nadnosi nad Turčinom

odevenim u raskošan kaftan, sa šarenom čalmom na glavi i

168

brošem s dragim kamenom u njoj. Anđeo osvete, jer kaciga što je

u ruci drži Katarina nije prazna – to naknadno opažam - iznutra

viri lice čoveka.

Na licu je užas, a i Turci kao da već gledaju ono što je ovaj

sagledao na samrtnom času: neki su ničice pali na zemlju, neki

se mašili oružja - ali jasno je da u njima nema moći da napadnu

anđela. Kako bi i moglo biti kad sam vrhovni Turčin izgleda kao

pred Strašnim sudom: u času kad je spoznao koliko je grešan,

uhvatio se za glavu - ne bi li je ipak nekako sačuvao.

Prizor ne ostavlja mesta nedoumici da li će ova glava ipak

odleteti; više nemam ni sumnju da li je pod čalmom još koji

trenutak Murat, a uskoro samo Muratova glava, kao što je jasno

da su žuti i oranž vitez za Katarininim leđima, Toplica Milan i

Kosančić Ivan iz narodnih pesama. Prema legendi, ovo troje su

na prevaru dospeli do Muratovog šatora - gde Miloš Obilić ubija

sultana.

Na desktopu kompjutera iz inventara Udbe pronašao sam

istorijsku travestiju kakvu ne bih mogao ni zamisliti, svetogrđe

najgore vrste - tvrdnju da je Murata ubila žena! Što je još gore,

blasfemična poruka tapiserije navodno dolazi iz 15. veka,

navodno satkana rukama devica manastira Devič, podignutog u

decenijama posle Kosovskog boja - pa ko bi u ovako nešto smeo

da poveruje?!

Sa likovnim kompozicijama ne stojim najbolje, pa sam rešio

da prokonsultujem. Mobilnom sam zadao broj s kog mi je došao

poslednji poziv i sačekao da se javi čio glas Ize Buzak: "O,

Pahomije, sad te već mnogo bolje vidim; predomišljaš se oko

mog predloga?"

"Jedno pitanje: Ko je ubio Murata?"

"Katarina, naravno. Šta si mislio?"

169

Znao sam da se neće uvrediti ako je uskratim za odgovor –

zato sam prekinuo vezu; znao sam i da će me ponovo pozvati,

zato sam ponovo isključio telefon. Sada su i skeptik i mistik bili

u euforiji: želeo sam fajl sa tapiserijom broj tri, pa sam krenuo da

preturam po folderu My Documents. Zadao sam pretraživanje po

grafičkim fajlovima, ali jedini rezultat predstavljaće fajl nazvan

Usekovanije Amuratovo.tif, ovaj na desktopu. Pomalo razočaran

ishodom, zgrabio sam najbližu disketu i presnimio barem ovo.

Bilo je pola tri, u vrtiću sam se zadržao skoro dva sata; žbir koji

na desktopu drži ženu-muratoubicu je sve samo ne predvidljiv

tip, i mogao bi se vratiti - vreme je da se izgubim iz razbojničke

jazbine.

Trebalo je nestati bez tragova za sobom, ali flašu henesija

nisam imao čime da dopunim. U nadi da je domaćin dovoljno

popio da bi zaboravio količinu, maramicom spremljenom za ovo

obrisao sam grlić, tastaturu i sve čega sam se setio da sam dirao.

Ugasivši svetlo, razmaknuo sam zavesu na prozoru, da bih na

kraju sa prekidača i kvake uklonio otiske, baš kako bi Filip

Marlou postupio na mom mestu.

Na vratima Ali-babine pećine najradije bih ostavio poruku

sa potpisom Sinarhista Srbije, i to nožem pribijenu - čisto da

stvari dodatno zakomplikujem - ali tajne do kojih sam te noći

došao izgledale su suviše značajne da bih se unapred odrekao

budućih pljački.

Dok sam punim plućima udisao otrežnjujuće hladan vazduh

Hajd parka, ruka mi je u džepu stezala svežanj ključeva. Do

povratka tetkice njihov nestanak nema ko da overi, a pitanje je

da li će ona navraćati pre kraja rata, otpočetog prethodnog dana.

Do tada, ključevi će biti moje Sezame, otvori se, moj Solomonov

ključ za druge svetove, zajedno sa svim tajnama koje ti svetovi

nude. Svaki bilten gradskog SUP-a mi je na raspolaganju, sve što

170

izvuku iz kosovskog mita i sve što nameravaju s tim znaću

unapred, a svako pismo sinarhista biće kao meni samom

upućeno. Negde u filijali sigurno postoji i odgovor na najvažnije

pitanje: da li je drugarica iz pisama ona na koju mislim? Po stilu

veoma liči; ako je zaista jedan od spiritista – ovo je otkriće veka,

najvažnije posle penicilina.

Sa novootkrivenom tajnom osećaš se kao gospodar

univerzuma, makar u sopstvenom dvorištu – što je uvek varljiv

osećaj ako si svestan da je čovek samo zrno peska u okeanu. Te

prve večeri bombardovanja dobar konjak mi je zavrteo mozak,

ali još više su me opile tajne, uzele me pod svoje, spetljale me,

omađijale. Zaljubio sam se u tajne, s njima bih se zaključao u

sobu i bacio ključ, skriven od sveta noći bih provodio s tajnama

u naručju, od njih bih imao erekciju, jednom, dvaput - pet puta

zaredom. Svoje tajne ni sa kim ne bih podelio, nikad, jer kad ih

drugi upoznaju one prestaju da budu tajne, prestaju da postoje –

zato su moje i samo moje!

Na kraju krajeva, nisu li novac i slava – bazični motivatori

modernim homo sapiensima – nastali upravo u funkciji tajne:

otkrivanja i prikrivanja iste? Što više tajni gomilamo u sivim

ćelijama, ne osećamo li kako nam moć raste u pesnicama? Svaka

sledeća tajna, ne čini li nas korak bližim Bogu, važnim malo

manje od njega - i na kraju njemu ravnim?

Tajna je đavolja kreacija, a ne božja.

171

16. Tri gracije

Nisam spreman da poverujem da isti Bog koji nam je podario svest, razum i intelekt ţeli da prestanemo da ih koristimo. (Galileo Galilej)

Najbolji dokaz da se NATO pakt i Treći rajh ne mogu

poistovetiti - nasuprot sve prihvaćenijem mišljenju većine - jeste

to što te uglavnom ne bombarduju u šest ujutru i što možeš da

spavaš do podne. Da bi istakao šta misli o srpskoj krilatici Bolje

rat nego pakt, Hitler nas je 6. aprila uhvatio na spavanju, dok se

NATO avioni u te jutarnje sate vraćaju iz pohoda, ustupajući

mesto portparolima koji će potezom pokazivača korigovati sve

greške u vidu promašenih ciljeva, izbrisati sve kolateralne žrtve

prethodne noći i prognati čak i one Albance koje su naši ostavili

na miru. Moderni ratovi ne dobijaju se ni srcem junačkim ni

svetlim oružjem već informacijom, plasiranom kad treba, gde

treba, potkrepljenom dokazima, a ako nema dokaza dovoljna je

sumnja, nagoveštaj, pretpostavka - samo ako se upakuje kako

treba. Da su imali pameti da za portparola angažuju Moniku

Beluči, na primer, ili Naomi Kempbel, Slobi i bratiji prošla bi

svaka laž, koliko god bila nesuvisla. Ovako im ne prolazi ni

najelementarnija istina; sivim ljudima u sivim odelima koji po

belom svetu lobiraju za nas, prosečan građanin sveta ne veruje

ni kad se predstave, a kamoli kad poriču da jugoslovenska

172

vojska proteruje kosovske Albance – s čim nismo načisto čak ni

mi ovde!

U spavanju kao nusproduktu bombardovanja brzo ćemo

naučiti da uživamo, ali ne odmah: drugog dana rata još živimo u

iluziji da je sve pod kontrolom i da Slobi malo fali da podigne

belu zastavu. Zato se ponašamo normalno: Zokija odvodimo

kod mojih roditelja, da bismo Milica i ja otišli na posao, svako u

svoje uobičajeno vreme, svako svojom stazom slonova. Kao vid

kolektivne terapije, taktiku staze slonova Srbi će upražnjavati

sledećih 78 dana: ljudi će odlaziti na posao samo da bi nešto što

su sinoć propustili na TV nadoknadio iz usmene razmene, da bi

pročitali novine i pregledali omiljene internet strane. I u mojoj

firmi tog dana smo imali pres konferenciju na kojoj je svako od

nas bio portparol. Ceo grad je zapravo bio portparol - o

bombardovanju su pričali i vrapci! Svi do jednog bili smo junaci

- kad radnom vremenu bude došao kraj, razići ćemo se kućama

da iz fotelja, ispred TV prijemnika, nastavimo da prkosimo

Amerikancima.

Posle podne ulice su još jednom ostale zlokobno prazne i

primamljive za nas koji se grozimo gužve, pa sam predložio

Milici seansu hiromantije i tumačenja snova. Osećaj moći stečen

- zapravo ukraden - u Ali-babinoj pećini davao mi je za pravo da

se raspitam o Srpskom okultnom društvu, a vizitka na kojoj sam

na Beloj steni dobio poruku od Žane upućivala me je na jednog

od osnivača - Belu Radu. Milicu motiviše urođena radoznalost –

rado će okrenuti broj i predstaviti se kao jedno od otelotvorenja

Amerike. Usledio je poziv na kafu.

Stanovala je u jednoj od tipskih četvorospratnica, skrivena

iza pseudonima Belić Radmila; na vizitki joj nije stajalo

zanimanje niti magijska titula, ali je zato na vratima pisalo:

SOPRAN.

173

I zaista, ako je iko ličio na opersku pevačicu, onda je to bila

Rada. Pošto se operom nije bavila dugi niz godina, na

Trojandanu je odlučila da odigra ulogu koja joj je u mladosti

izmakla: Konstancu iz Mocartove Otmice iz saraja. Sve je,

naravno, bila šala – Konstanca je mlada Engleskinja u koju se

zaljubio turski paša, a Rada je ne bi mogla dočarati ni posle

ekstremne dijete. Zato bi blistala u ulozi Klitemnestre, majke

Elektre i Oresta: ispod namrštenog čela i oštrih obrva stajalo je

lice nekog ko je mnogo toga iskusio i svašta znao - od kuvanja i

heklanja do astrologije i filozofije – a ono što ne zna i ne treba joj;

nisu sva znanja za svakoga.

Dok smo je u salonu čekali da pristavi kafu - zgledajući se

direktno i preko ogledala u pozlaćenom ramu sa Amorima -

naiđe drugi član porodice: siva čivava sa zlatnom ogrlicom.

Zauzimajući svoje mesto ispred Amora, čivava nas pogleda sa

takvim aristokratskim prezirom, da smo se ubrzo stideli što

upadamo kao razbojnici, ne najavivši se bar dan ranije.

Napetu tišinu prekinuće kloparanje gazdaričinih pantofli po

uglačanom parketu. "Lindon Džonson i Regan, ako se ne

varam?"

Potvrdili smo glavama. "Mesečeva devojka, Iza Buzak,

grubo je prekinula tumačenje mog sna", podsetio sam je, na šta

mi uzvrati sva ozbiljna, uz nemu podršku čivave:

"Prvo, ne sećam se da sam išta tumačila...", reče postavljajući

šoljice, "...a drugo, Mesečeva devojka je Žana."

Gledala me je obrva izvijenih u znak pitanja. Sećajući se

sinoćnjeg razgovora sa Izom, ponovo sam se osetio kao budala.

"Reklo bi se da sestre vole da menjaju identitete?"

"Sve sestre to rade – ništa novo. Sve sestre liče jedna na

drugu, ali razlika između ove dve je ogromna: mlađa bliznakinja

174

je jurodiva - ima dar da vidi ono što drugi ne vide i sposobna je

da komunicira bez jezika."

"I pored toga, međusobna komunikacija im nije jača strana.

Kao uostalom ni vama – bivšim drugaricama", očima sam

pokazao na fotografiju sa crnim florom s koje su se vragolasto

smešile tri mlađane sojke.

"Šta ti znaš o nama, Regane?"

"Ono što sam pročitao u štampi. Luna je Radi zamerala na

zloupotrebi magije u političke svrhe. Da li ju je politika na kraju

ubila, ili osveta lične prirode?"

"Da bi išta od toga shvatio, morao bi mnogo više da znaš. Do

malopre sam bila rada da ispričam, ali upravo sam se

predomislila."

Debela veštica je izgledala nadrndano; Milica se umeša da

vadi kestenje iz vatre. "Jako ste mlade ovde.... Koja je godina u

pitanju?"

"Sedamdeset druga - Beli dvor. Koktel u čast delegacije iz

nesvrstanih zemalja."

"Zajedno ste nastupale?"

"Nikada zajedno nismo nastupale. Niti hoćemo. Pokojna

Luna je imala nastup, a Caca i ja smo se grebale o šampanjac."

Fotografija je snimljena ispod kristalnog lustera, u sali

prepunoj Afrikanaca i neskrivenih pogleda ka damama.

Slavujku Cacu Buzak gledao sam prvi put, ali kao da sam je već

znao: osim što je nosila obeležja drugog vremena, od starije

ćerke slabo se razlikovala.

"Baš me čudi da niste probale zajedno... Mogle ste biti

Spajsice pre Spajsica, samo vam je falila četvrta!"

"Tri gracije, tako je trebalo da se zovemo. Problem je što

nikad nismo pripadale istom žanru: Luna je pevala ono što je

kasnije postalo turbo folk, Caca izvorne, a ja... ja sam pevala

175

Figarovu ženidbu." Rada je izgledala kao da se ponovo otapa,

osim što bi je pogled na mene činio narogušenom. Čivava me

nije ispuštala iz vida. "Mada to nije pravi razlog..."

"U to doba ne znam ni da li sam bila rođena. Pričajte nam,

šta su radile tri gracije?"

"To je malo duža priča, u kojoj se peva samo u prvom činu.

Caca je prestala da peva sa 24, a Luna koju godinu posle..."

I veštice imaju uspomene, a one vezane za tri gracije kreću iz

KUD Ivo Lola Ribar, sa audicije za mlade talente. Bila je '70.

godina; buntovnici koji su dve godine ranije imali primedbe na

tok socijalističke revolucije i tražili promene do tada su potisnuti

na marginu društva, osuđeni za izdaju naroda ili oterani na

zapad za koji su agitovali - tako da se naizgled lakše disalo. Po

krpice se išlo u Trst, na more u Hrvatsku, na skijanje u Sloveniju,

dok se preko vikenda roštiljalo po vikendicama koje su nicale na

obodima grada. Bratstvo-jedinstvo je početkom sedamdesetih na

istorijskom vrhuncu posle kog prirodno sledi opadanje:

putovalo se, gostovalo, nazdravljalo, grlilo, tapšalo, čestitalo,

delile su se nagrade i plakete, presecale vrpce, nosile štafete.

Pošto je zakonom zabranjena klasa gospode, svi su stekli pravo

da se osećaju gospodski i svi su se osećali tako, samo ako se nisu

bavili fizičkim radom. Seljaci su, opet, verovali da se gospodom

postaje selidbom u grad, a iz takvog jednog sela po imenu

Vitomirica, u opštini Peć na istoku Kosova, za Beograd šalju

Slavujku Šević zvanu Caca – da postane doktorka. Tito je

proizvodio novu generaciju lekara-inženjera-profesora, kojom će

zameniti onu koja ga je '68. izdala; studirao je svako ko je stigao i

imao rođake u Beogradu, a na istom talasu stiže i Nevenka

Rudić. Potonja Luna u Beograd dolazi iz Hercegovine, okolina

Trebinja; vukovac u osnovnoj i srednjoj školi, od društva je

dobila stipendiju za Pedagošku akademiju.

176

Budući da su Kalemegdan mešale sa Terazijama, a karmin

koristile u nedostatku rumenila, dva provincijska cvetka vapila

su za nekim ko bi ih uputio u beogradske fore i fazone. Ovde u

priču ulazi Rada, ćerka jedinica nosioca spomenice iz Kosovske

ulice, koja se sa osamnaest drugi put skida sa doupa; u zamenu

za fore i fazone nove drugarice će joj podariti dve stvari koje ne

rastu na asfaltu: spontanost i ushićenje životom – jedino što joj

može pomoći da se više ne vrati u narkomansku ekipu, i da

upiše Muzičku akademiju.

Sve tri su bile ribe da ti mozak stane, ali skupljene na gomili

imale su harizmu, moć. Još su bile moćnije kad poskoče,

podvrisnu i kad se šarene suknjice zavijore u kozaračkom kolu:

tapšali su im frenetično u Rimu, Kopenhagenu, Barseloni,

Minhenu, Moskvi, gde će se zahvaljujući magiji koju su isijavale

naći na turneji već tokom prve sezone. U to doba imaju i prvi

kontakt sa istinskom magijom: u hotelskoj sobi muškog dela

holandskog folklornog ansambla, u hotelu Esplanada u Gracu,

vesele posle koktela koji je u čast KUD-a priredio jugoslovenski

konzul, gracije pristaju na nešto što bi im se kad-tad desilo: da

prizivaju duhove. Kad je sto počeo da se okreće, a one se

prenerazile, rečeno im je da se brzo sakriju ispod - gde bivaju

dočekane motkama holandskih skakača. Jedna od stvari u

kojima se nikad neće složiti jeste da li su tada bile silovane, ili su

svojevoljno odradile plavokose Holandeze - četvoricu njih sa

motkama ispod stola i petog koji se naknadno pridružuje.

Sigurno je jedino da se nikome nisu žalile, a činjenicu da se sto

okretao nikada nisu pripisale zadnjim namerama Holanđana već

energiji duha. Tada odlučuju da postanu veštice.

Ezoterična literatura u nas bila je skromna i bazirana na

kritici okultnog kao nusproizvoda dekadentnog kapitalizma.

Caca poseduje knjigu starostavnu nasleđenu od babe; u njoj se

177

mogu naći čini raskidanja i vezivanja, gatalice za proricanje i

štošta drugo, ali nekom ko ne ume da kanališe sopstvenu

energiju, jedna knjiga ne može pomoći da postane mag. Ovo će

im objasniti jedna Vlahinja, koja u Loli radi kao garderoberka;

ona će ih naučiti da knjigu starostavnu čitaju kako valja, i postaje

im prva učiteljica.

Mladost se retko zadovoljava nečim što će biti ili bi moglo

da bude, vapeći za opipljivim odmah i sada, tako da prva žrtva

uskoro mora pasti. Pada opklada: koja će prva uspeti da zavede

najvažnijeg čoveka u njihovom univerzumu - direktora Lole,

Vicanovića zvanog Vicke. Iako čovek od svojih četrdeset,

oženjen, sa dvoje dece, uzoran član partije i sve što uz to ide,

ovaj uskoro počinje da im piše pesme, i to u potaji - svakoj

ponaosob. Da li zbog devetnaest godina i Radinih jabuka koje

cvetaju ispod jeleka, Cacinih srnećih nogu i mednih usana, ili

dva veličanstvena polumeseca od zadnjice po kojima će Luna

naposletku dobiti nadimak; da li zbog tri crna pera u jastuku ili

neke druge vračke, Vicke će rasturiti porodicu, protraćiti

ušteđevinu i na kraju završiti kao inventar Male madere. Na

kraju, kad ga drugovi iz struktura budu osumnjičili za

proneveru i time učinili kraj njegovoj karijeri, dijabolične gracije

pune dvadeset jednu, a ovaj im do tada nije video ni dupeta, ni

sisa, ni nogu iznad članaka, a kamo li dotakao išta od toga - iako

ih je u pesmama često celivao. Da bi dobio, morao je da izabere,

ali on ih u svojoj ljubavnoj šizofreniji nije više mogao zamisliti

jednu bez drugih; sve tri je sanjao istovremeno, o sve tri maštao;

za njega nisu bile tri već jedna - a kako se odreći, recimo, grudi,

zarad zadnjice ili usana?

U međuvremenu gracije odlaze na sledeći nivo i više ih ne

zanima Vicketova dilema, pa ni činjenica da je kafanskim

pajtosima počeo da priča da pošto na ovom ne može, izabraće na

178

onom svetu – do kog put vodi direktno iz Male madere. Jedne

večeri posle fajronta put će mu se zaista otvoriti, ali ne pre nego

što on sam prokrči put gracijama - do estrade.

Bilo im je dosta studentskog života: Caca je za dve godine

uspela da položi tri ispita, od kojih je jedan Odbrana i zaštita, a

Luna ni toliko. Devojke kao devojke: sanjale su da će pronaći

prinčeve, samo ako postanu bogate i slavne, a u Titovom

liberalnom socijalizmu to se ponajpre moglo preko estrade.

Vicke je poznavao mnoge važne ljude, među njima i producenta

koji, pošto ih bude video na bini kako vrckaju, cupkaju i

očijukaju, pristaje da snimi demo. Caca i Luna nikad pre ovog

nisu pevale; sreća da je Rada studirala solo pevanje - posle

sedam dana intenzivne vežbe sve tri su bile spremne za

snimanje.

Prvi i poslednji put nastupile su zajedno u studiju PGP, kao

Tri gracije; snimak će ispasti fijasko jer među tri glasa gluv bi

razlikovao školovan od glasova amaterki. Na osnovu snimka,

ipak, Luna dobija poziv na večeru u Metropol, do tada za nju

nedostižno mesto. Poziv stiže sa strane na koju niko nije gledao -

od barda narodnjaka poreklom iz Šapca, tipa za kog će se

ispostaviti da mnoge sa estrade drži u džepu, koji mnoge konce

vuče iz potaje – svojim vezama u Centralnom komitetu.

Svako može na estradu, apsolutno svako, ne treba da ume

da peva, ne treba ni da dobro izgleda, treba samo da zna šta

traži od života - te sudbonosne večeri pokušao je to da objasni

Luni, dok su načinjali drugu flašu šampanjca. Ili nešto želiš ili ne

– to je sve što postoji; a ako želiš, onda si za to sve spreman da

uradiš, apsolutno sve.

Iako ga ni reči nije razumela, iako je bio ružan kao kralj žaba,

Luna ga je gledala uspaljenim, zelenim očima. Još nije znala šta

želi od života, ali odlično je znala šta joj ne odgovara - da studira

179

pedagogiju i postane nastavnik u Trebinju - pa u skladu s tim

čini izbor: treću flaša šampanjca konobar će doneti u bardovu

sobu na četvrtom spratu.

Posle toga su joj sva vrata otvorena: uslediće prva singlica,

druga singlica, a do kraja godine longplejka i kaseta. Jedna od

gracija vinula se u prvu ligu šou biznisa, a Bela Rada joj to i sada

zamera: nije trebala sama, dogovor nije bio takav. Da su zajedno

nastupile pred bardom, matori bi završio slično Vicanoviću -

možda ne baš skokom sa Brankovog mosta, ali slično - a gracije

sa svim što su želele; ali kralj žaba je uspeo da ih razdvoji, liši ih

moći i proguta jednu po jednu, sve u tom prokletom Metropolu,

na četvrtom spratu. Gracija Rada će to propatiti, ali neće pristati

da ode u Metropol čak ni pošto gracija Caca bude pošla Luninim

stopama, da bi koji mesec kasnije izašla sa novim imidžom i

razgolićenim srnećim nogama, kao i prvom singlicom - izvorne

narodne muzike.

Nova situacija Radu motiviše da završi studije, za razliku od

drugarica koje svoje zauvek napuštaju, ali nije to neka

kompenzacija: osim ako si prvi glas, biti sopran u Beogradskoj

operi je dosadan, naporan i slabo plaćen posao. Osim toga, do

prve plate ostaju još dva semestra, za koje vreme drugarice stiču

sopstvene stanove, automobile i prepune ormane garderobe.

Kad negde u tridesetoj od svega poludi, kad više ne bude

mogla da izdrži da je izjeda ljubomora, Rada će usred probe

Otmice iz Saraja okrenuti telefon kralja žaba i pozvati ga na

večeru u Metropol. Posle toga se ne vraća na probe – oteta je za

sva vremena - u diskografskoj kući dobija stalni studijski

angažman, nešto poput dubliranja glasa: dok novi talenti

otvaraju usta, Rada peva - odlično plaćena hladovina. Treba

samo znati šta hoćeš u životu - tako je govorio kralj žaba.

180

Iako razdvojene karijerama i novim ljubavima, Caca, Luna i

Rada ostaju gracije još neko vreme zahvaljujući prvoj,

zajedničkoj ljubavi: magiji. Caca često gostuje preko granice, pa

se povezuje sa okultnim kružocima u Austriji i Nemačkoj gde

stiče znanja koja deli sa drugaricama. Na jednoj od turneja,

međutim, upoznaje Andreja Buzaka. Prema Radi, Buzak je bio

običan žbir sa zadatkom da prati delovanje naše emigracije u

Austriji, a nikako najbolja prilika koju je Caca mogla da ima. Ni

sama Rada nema mnogo više sreće sa muškarcima: u životu se

triput udavala, dva je muža ostavila, a treći s kojim bi rado

dočekala starost stradao je '80. u avionskoj nesreći u Rijadu,

zajedno sa još trista ostalih putnika. Samo se Luna pametno

udala, za Vuka Topalovića, vozača nacionalne klase i jednog od

najpoželjnijih mladoženja tog vremena.

Ne zna se da li je Caca definitivno poludela kad se spetljala

sa žbirom, ili kad je s njim dobila bliznakinje. U svakom slučaju,

od '77. do '86. gubi joj se svaki trag, da bi se posle skoro decenije

odsustva pojavila u Beogradu i sazvala hitan sastanak gracija. U

to vreme životi Rade i Lune su prazni i uparloženi kao država u

kojoj žive: Lunina jedina zaduženja jesu da redovno obilazi

salone lepote i koordinira dadilje; Rada je raskrstivši sa drugim

mužem i operom već bila načinila životni korak, a studijski

posao postajao je rutina. Pristale su da se vide s Cacom samo da

bi joj zajednički natrljale nos, ali kad u bašti Dva jelena budu čule

za pakleni plan, u očima će im zasjati stari sjaj.

Tri reči: Srpsko okultno društvo - to je sve što je trebalo reći.

Inicijacije će uslediti dva dana kasnije: Magična vratarka hrama

ženskog viteškog reda Svetog Ilije je magijski stepen u koji su

posvećene Luna i Caca, dok je Rada, kao provereno

najpouzdanija od tri gracije, proglašena za Prvosveštenicu hrama

181

ženskog viteškog reda Svetog Ilije, sa zemaljskom funkcijom

predsednice društva.

Srpsko okultno društvo nastalo je po ugledu na slavno

Teozofsko društvo koje je u drugoj polovini 19. veka osnovala

Helena Blavatski, jedna od najvećih veštica modernog doba. U

potrazi za božanskom mudrošću, madam Blavatski je u svoj

okultni sistem inkorporirala budizam, hrišćanski gnosticizam,

drevni Izidin kult, haićanski vudu, islamski sufizam,

mezmerizam - jednom reči sve što je u sebi nosilo predznak

mističnog. Cacina ideja je bila da se teozofskom sistemu

pridruže zaboravljena znanja slovenskog, a naročito srpskog

idolopoklonstva, tako da će prvi zadatak Društva biti

prikupljanje podataka o okultnim iskustvima i pojavama na

našim prostorima, kultovima i običajima u starih Srba,

magijskim predanjima i relikvijama. Caca, povezana sa bečkim

Teozofskim društvom, živeći na pola puta između Beča i

Beograda, daje smernice i prekopava arhive, dok Luna i Rada

rade na terenu: putuju po prostorima bivše Jugoslavije, obijaju

pragove na mestima do kojih put još nije stigao, posestruju se sa

lokalnim vračarama, razgovaraju sa starcima i staricama i sve

uredno beleže. U početku je zabavno, kasnije zamorno, a sve

vreme plodonosno: okultna arhiva Društva samo u prvoj godini

narasta do pedeset hiljada stranica.

Drugi cilj Društva, zacrtan kod Dva jelena, bio je da se spoje

svi prijatelji magije na prostorima od Ljubljane do Skoplja,

izvuku iz ilegale hiljade onih što praktikuju rituale stare religije,

a kriju se od komunista. Do tada u sporadičnim kontaktima sa

ovima, gracije u nekom trenutku donose odluku da sve jugo-

okultiste okupe na jednom mestu, na proslavi nečeg što im je

svima zajedničko - a nema veze sa Avnojem. U predhrišćansko

doba svi Sloveni su se klanjali istim idolima - u Rusiji, Srednjoj

182

Evropi, na Baltiku, na Balkanu - što se Radi učini kao zgodan

zajednički imenitelj, utoliko pre što bi u budućnosti moglo

poslužiti kao pretekst za panslavistički okultni pokret. Triglav je

bio bog svih Slovena, dok je u Srbiji štovan kao Trojan. Tako

nastaje Trojandan.

Na prvoj proslavi u martu '88. okuplja se dve stotine

zvanica, na idućoj dvostruko više, dok '90, na poslednjoj jugo-

proslavi Trojandana niko goste ne može da prebroji – zna se

samo da je hiljadu pozvano. Ovo ujedno označava kraj jedne

epohe; dok đavo sprema svoj omiljeni recept – nacionalizam +

komunizam = fašizam, jugookultisti se polarizuju, prestrojavaju i

utvrđuju na novim pozicijama: nacionalnim. Do sredine '1990.

Lunina kuća u Vardarskoj ulici, mesto gde je čuvana okultna

arhiva, pretvara se u Hajd park glasnogovornika oružanih

sukoba. Mnogi od ove gospode prethodno nisu imali dodira sa

okultnim, ali naporedo sa širenjem nasilja u bivšim republikama

u salonu u Vardarskoj rađa se nova pravoslavna mistika -

upravo sparivanjem nacionalizma sa teozofskim principima u

nakaradni sistem ništa bolji od onog koji je tridesetih godina 20.

veka proizveo Hitlerov prvosveštenik, Rudolf Hes.

Kad je došlo vreme da se javno podrže oni hrvatski Srbi koji

su balvanima zagrađivali puteve, pravdajući to strahom od

nadirućeg ustaštva, zaštitom ognjišta i ostalim istorijskim

floskulama, okultisti među prvima pozivaju na pravo na

samoopredeljenje i tim potezom konačno stiču dovoljan

legitimitet da izmile iz jazbina po kojima su se skrivali više od

pola veka. Iako očiju nenaviklih na svetlost, izbiće direktno na

državnu televiziju u udarne termine, na naslovne strane, za

govornice; u najezdi proroka, zvezdočitača i nadrilekara mnogi

dolaze iz salona gracija, ali i iz drugih inkubatora – dok u Srbiji

bude rata i bede okultisti će se množiti kao deobom ćelija.

183

Kuća u Vardarskoj odavno je postala pretesna za sve

pravoverne, a Srpsko okultno društvo iz lobija je prerastalo u

partiju. Počele su da se igraju ozbiljne političke igre, da se vrbuju

ozbiljni igrači, prave ozbiljne koalicije. Mnogi političari su

postali redovni gosti salona gracija, a u skladu s tim Trojandan

takoreći partijska slava. U Vardarskoj lebde stolovi, ukazuju se

srpski carevi i patrijarsi, preko medijuma s onog sveta stižu

saveti šta je srpskom narodu i njegovim vođama činiti. I danas

ostaje sumnja da su neke odluke od sudbinskog značaja za

budućnost zemlje donete pod plamenom sveća, ali ozbiljnih

dokaza nema, ili Rada za njih želi da zna. Ne zna se da li je salon

gracija imao vezu sa Dedinjem, naravno astralnu, ali dobro se

zna da je Sloba uvek slušao samo sopstvene glasove, a nikad

tuđe. Da je mislio drugačije, '95. ne bi stavio potpis na Dejtonski

papir, mnogima mrseći konce i kvareći računice, naročito

oligarsima nabildovanim pod sankcijama UN. Promena stava za

180 stepeni je nešto što političar uči na prvom času i što je

Slobina redovna gimnastika; drugovi iz salona gracija brzo

shvataju šta i kako treba, te se pridružuju dejtonskim aplauzima,

dok pravi okultisti čine gaf veka: izjašnjavaju se protiv Dejtona.

Neprijatelj Dejtona je neprijatelj predsednika - čistka koja

zahvata redove vladajuće partije i satelita, začas stiže do

Vardarske. Tvrdo jezgro mora pasti, a srpski okultisti su narasli

kao deo njega. Drug Buzak - oduvek zagovornik politike

konfrontacije i Cacin politički medijum – ovom prilikom će

glavom naleteti na zid i naći se pred životnim izborom: žena ili

partija? Do sada joj nikada nije rekao NE, reklo bi se da ga je

Caca zbog lojalnosti i uzela, ali ni partiji se ne govori NE – nikad.

Ljudi se žene i razvode, menjaju struku i prebivalište, ali partija

je nešto što je deo tebe, ona je bratstvo – i najveći grešnici ostajali

su komunisti, čak i posle letovanja na Golom otoku. Izbor pada

184

na ovo drugo; Caca nadalje ne može da ga vidi očima, a partija

mu daje novu šansu: na Dalekom istoku. Lunin muž, takođe

partijac i takođe jastreb, posle Dejtona napušta partiju, ali za

razliku od mnogih zabludelih ovaca koje više ne nalaze put, ovaj

se prebacuje u opoziciju.

Izgubivši oslonac na poluge vlasti, društvo velikosrpskih

mistika se usitnjava, a da bi ih zatrli nadalje ih prate i

prisluškuju, marširaju sa funkcija i obeležavaju Davidovim

zvezdama kao što su ovi godinama činili drugima – uz ključni

dokaz izdaje definisan činjenicom da je Vuk Topalović član

opozicije. Salon u Vardarskoj postao je tabu, a policija je pred

kućom oformila ispostavu koja ostaje do današnjih dana, mada s

drugačijim povodom: sada je Vuk Topalović gradski funkcioner

opozicione stranke, a njegova stranka je u koaliciji sa

vladajućom. Jedino što ostaje iza Srpskog okultnog društva jeste

Trojandan, ali sada strogo kontrolisan po izboru programa i

zvanica.

"Kako to da policija nije videla palikuće?", nisam mogao da

ne postavim pitanje. Čivava, koju je gazdaričin glas uspavao,

uspravi glavu i pogleda me onim pogledom.

Rada slegne ramenima. "Šta s tim ima policija? U pitanju je

Trojanova kletva."

Ukočio sam se na svom kauču i praktično prestao da dišem

da nešto ne bih prečuo, što i Milica učini. Očekivali smo

objašnjenje, ali Rada je ćutala, setno se smeškajući.

"Trojan je paganski idol, a Lunin epitaf je varijacija na

Lazarevu kletvu, hrišćansku. Kakve veze mogu imati te dve

stvari?", pitao sam.

"U kosovskom mitu malo šta je hrišćansko." Muštiklu je

nahranila cigaretom, a ja sam se nagnuo da joj zapalim. "Samo

185

tri osobe na svetu su znale značenje Trojanove kletve. Osim

Trojana samog, naravno."

Bila je suviše zagonetna, bespotrebno - što se mene tiče

stvari su više nego jasne: "A da nije Trojan jedna od tri? Je li neko

u ponoć video Cacu?"

Ovim pogledom već me je gledala kad sam prvi put

nagovestio sumnju. "Da nešto raščistimo: Caca Buzak nije

cvećka, kao što nijedna od nas tri nije... bila. Ali nije ni ubica, u

to sam uverena. Pogotovu ne bi ubila Lunu."

Osetio sam se postiđen. "Luna je Caci dala rok do

Trojandana. Nije li čudno da baš tada nastrada?"

"Bile smo kao sestre, sve tri. Sestre se često svađaju, ponekad

i preko novina - ali se ne ubijaju. Nikad."

Milica tvrdi da joj je u tom času u oku videla suzu, a ja sam

samo primetio da čivava reži na mene. Kao da je tim označen

kraj posete, gazdarica je ustala.

Suze nikako ne bih mogao da povežem sa osobom tvrdom

poput kremena - a ova Klitemnestra je izgledala upravo takva.

Milica kaže da žene često plaču zbog prošlosti, bez očiglednog

razloga.

Rada, međutim, nije plakala zbog prošlosti - nismo je

razumeli ni Milica ni ja. Plakala je zbog budućnosti.

186

17. Caroubica

Sve što je suviše glupo da se kaţe, moţe se otpevati. (Volter)

"Čoveče, svi odlaze", rekao sam Milici, očajan zbog činjenice

što kompjuter već drugi sat pokušava da se loguje na mrežu, gde

leže kakve-takve informacije o danu broj sedam utakmice Srbija

protiv ostatka sveta. Već je bilo devet sati, a sirena se još nije

oglasila. "Dule i Lela su otišli kod njene sestre u London,

Markovići u Holandiju - a jutros od Đure čujem da se i oni

spremaju na put – za Francusku. Ko će uopšte ostati ovde osim

pasa lutalica, pijanaca i ludaka otpuštenih iz institucija?"

"Mi i okultisti. Ima nas dovoljno u ovom gradu, kako stvari

stoje, zar ne?" Milica je upravo bistrila Mekenzijeva Tajna

društva, dok je Zoki u tišini slagao slagalicu od hiljadu delova.

Svi ćemo uskoro spasti na slagalice, samo kad bombe razore TV

predajnike.

"Ko bi rekao? Astralni Beograd zaista je daleko od

usamljenog mesta u nepoznatim dimenzijama. Štaviše, gužva je

kao na buvljaku."

"Uopšte mi nije jasno: ako je '95. rastureno Srpsko okultno

društvo, kako se do danas održao Trojandan?"

"Pod strogom kontrolom, nesumnjivo. Nije teško pogoditi

čijom."

"Čijom?"

187

"Žlezda je zli duh porodice Buzak, pa samim tim i srpskih

okultista. Kad su u pitanju viši interesi - a nikad ne znaš šta će

ova država, ili neko unutar aparata proglasiti višim interesom –

zna se koja je firma zadužena za njihovo sprovođenje. Žlezdina."

Milica me zamišljeno pogleda preko knjige: "Zar ti se

ponekad ne čini da zapravo potcenjuješ tog tipa?"

Zamislio sam se: sva ona istorijska literatura – da li je Žlezda

zaista čita? Ljudi koji koriste pištolje obično ne čitaju knjige, a

kad nekog od njih uhvatiš sa naočarima na nosu, znaj da od

takvog dolazi opasnost.

"Ne potcenjujem ga, " rekoh Milici, i sam nedovoljno ubeđen

u ono što govorim, "Žlezda jeste boranija."

Poželevši da svoj desktop ukrasim Katarinom koja ubija

Murata, potražio sam disketu ukradenu iz vrtića. Učitavši je,

međutim, otkriću da na njoj odranije postoji još jedan fajl,

naslovljen sa Dosije knez Lazar.pdf.

"Slušaj šta piše tvoj ljubimac<Da na raspolaganju imamo

dosijea Lazareve Službe iz onog doba, zapravo Radiča

Postupoviča kao čelnika, modernim analitičkim metodima lako

bismo došli do profila izdajnika. Profil heroja takođe bi bio

izdefinisaniji, pa heroizam ne bismo morali da pripisujemo

natčoveku nazvanom Miloš Obilić... Pa taj čovek nije pri sebi!

Kakva Služba kneza Lazara, kakav profil izdajnika?!"

Milica baci pogled na ekran, pa na mene. "Zašto? Misliš da

tada nije bilo tajne policije i špijuna?"

"Žbirova je bilo, normalno. Psihološki profil Lazarevog žbira

verovatno je sličan profilu Slobinog, ali Lazarevog žbira ipak

nikad ne bi primili u Udbu jer ne ume da sastavi izveštaj –

nepismen je!"

"Mene više brine činjenica da traže izdajnika; šta misle sa

izdajnikom iz 14. veka?"

188

"Ovo je najapsurdniji početak jedne policijske istorijske

studije koji se može zamisliti", rekao sam spremajući se da

nastavim, kad pored mene zazvoni telefon.

"Samo da ti se javim, prijatelju", začu se Milančetov glas,

suviše veseo za sadržaj koji je imao da prenese: "Odosmo na

Kosovo."

"Ne zajebavaj! Mobilisali su te?"

"Ne, ne, nešto sasvim drugo je u pitanju: Sloba nam je učinio

uslugu kad je novinarima iz zemalja NATO ukinuo akreditacije.

Vasa i ja smo dobili ponudu koja se ne može odbiti: posao za

AFP."

"I Vasa ide dole?"

"Da se ne lažemo, zapravo su nju zvali, dok se ja grebem.

Nisu mogli da joj nađu pravog snimatelja, pa su odlučili da

angažuju sveznalicu. Već sam zadužio opremu."

"Milice, ovi nisu normalni, idu na Kosovo, i to dobrovoljno."

"Ko?"

"Vasa i Milanče", rekoh, dok je Milanče nastavljao:

"Ne možeš da zamisliš koja je lova u igri: za deset dana bi

trebalo da zaradimo nov auto, a za mesec gajbu. Ako sranje

potraje toliko."

"Ako izvučete živu glavu."

Milica se bečila ispred mene. "Kad putuju?"

"Sutra sabajle. Kako vi napredujete sa Pragom?"

"Nikako. Milici se ne ide bez mene."

"A šta tebe drži ovde?"

"Kako da izađem? Napolje puštaju samo uz nekakve

potvrde."

"Istina je, treba ti potvrda Generalštaba, ali neki su prošli i

bez tog papira. Juče mi se iz Mađarske javio drugar - kaže da mu

je nisu ni tražili."

189

"Možda nije vojni obveznik?"

"Jok, ti si! Vojna policija ga juri od početka rata. Na tvom

mestu ja bih pokušao, ovde ionako nema šta da se propusti."

"Osim zloupotrebe magije u političke svrhe<"

Pretpostavljajući da je u žurbi, na brzinu sam mu ispričao

storiju o tri gracije. Tajnu Ali-babine pećine ljubomorno sam

sačuvao za sebe, iako sam one noći bio spreman da ga povedem

sa sobom, pa čak i Vasu, samo da se neko od njih javio na

telefon. Pažljivo me je saslušao, bez upadica. Milica je, dosadna

kao muva, suflirala da želi Vasu posle našeg razgovora. Na kraju

je negde tresnula bomba, i to mnogo bliže nego inače - Zoki je

izgledao zabrinut, procenjujući stepen opasnosti nećkao se da li

da zaplače – što me natera da završim razgovor. "Rade li mobilni

na Kosovu?", poslednje je što ću ga pitati.

"Tamo gde predajnici nisu minirani, kažu da mreža

funkcioniše."

Ponovo se začu potmuli tresak, ovaj put dovoljno snažan da

zatrese staklo i hrupi na prozor, otvarajući ga širom. Sekund

kasnije nošena vetrom do ušiju nam dopre kakofonija zakasnelih

sirena.

Histerični glas sa TV-a doprineće da tenzija još više naraste:

"Avioni nad Beogradom! Avioni nad Beogradom! Vazdušna

opasnost na snazi! Gradski štab odbrane apeluje na građane: Svi

u skloništa! Svi u skloništa!"

Pogledao sam Milicu; u tom trenutku mislim da ju je samo

Zokijev plač održavao prisebnom. "Hoćeš da idemo u sklonište?"

Na pitanje ću dobiti potvrdan odgovor.

"Milane, ovde je frka, moram da idem, čujemo se", izgovorio

sam u slušalicu i prekinuo vezu.

Pošto se nismo blagovremeno raspitali, u podrumu ćemo

poljubili vrata: naše sklonište nije u funkciji, ne ovog rata. Sa

190

detetom u naručju, iz zgrade sam ispao na ulicu upravo kad je

treći put zveknulo. U pravcu Novog Beograda nebo se na tren

zažari, a žuta svetlost obasja grad pred nama, da bi brzo

uminula. Trotoarom protrčaše ljudi, užurbani, usplahireni. Jedan

auto je jurio niz Hilandarsku prema Vidincu, a mi sami

odabrasmo smer prema Politici.

Negde ispred Radio Beograda sustigli smo one ljude, čiji je

problem bio identičan našem: nisu slušali majke kad su im

govorile da se raspitaju u mesnjaku, pa su dočekali da sklonište

traže dok padaju bombe. Sa idejom da se raspitam kod portira,

kročio sam u zgradu Radio Beograda.

Portirnica beše prazna, ali na staklo je neka dobra duša

nalepila papir sa firmom: SKLONIŠTE. Strelica je ukazivala

pravac.

"Ovamo!", povikao sam kao da sam u pustinji otkrio vodu a

ne sklonište usred Beograda, na šta za mnom uđu Milica i Zoki,

a za njima druge dve zabludele ovce, par tridesetogodišnjaka.

Stepenicama smo se popeli do hola, gde nas je čekao novi

papir i nova strelica, upućujući niz hodnik, druge stepenice i

opet hodnik koji se za promenu spuštao dole.

Hodnik je bio sporadično osvetljen; uza zid su vijugale cevi

za daljinsko grejanje kakve bi više pristajale obrenovačkoj

termoelektrani nego Radio Beogradu. Narastajući u prečniku,

cevi će nas pratiti do kotlarnice, gde ćemo se naći pred još

jednim stepeništem. Pošto odozdo nije dopiralo svetlo, niti je

ikakvog prekidača bilo na vidiku, ovde smo morali da stanemo i

razmislimo. Devojka je sa izrazom blage panike, spremna da

predloži povratak nazad, pogledavala ka svom pratiocu; ovaj je

gledao mene kao vođu ekspedicije, isto kao Milica. Ja sam se za

to vreme nervirao - trudeći se da to sačuvam za sebe - što smo iz

nesigurnosti stana pohrlili u utrobu Radio Beograda, zgrade koja

191

je možda na listi meta, kao i zgrada Politike u neposrednoj

blizini. Najgore rešenje bio bi povratak nazad i šetnja između

dva potencijalna cilja. Bez dileme sam kročio na stepenište.

Iako je išla iza mene, Milica ga je prva ugledala i umalo se

nije onesvestila. Ono što sam video ja, zakoračivši u mrak,

definitivno je bio prizor iz horor filma: na dnu stepenica, u

vazduhu je lebdela glava bez tela. Obasjana iz donjeg rakursa

baterijskom lampom, bila je to glava najružnija ikad viđena, sa

licem načičkanim bradavicama. Bradavice su se slivale u

grozdovima, preko obraza, čela, vrata. Pod korenom nosa barem

tuce ih se grupisalo - u veličinama od glave čiode do klikera.

Jedna još veća štrčala je s brade, a bradavica na slepoočnici ove

glave beše maltene prečnika ping-pong loptice.

Ugledavši nas skamenjene, glava se doseti kakav utisak

ostavlja, pa naredi ruci da lampu uperi u drugom pravcu.

"Izvinite, hiljadu puta izvinite!", glas beše mekan kao svila,

sasvim suprotan efektu koji glava izaziva. "Sklonište je niz

hodnik, izvolite za mnom, izvolite."

Groteskna glava počivaše na ramenima čoveka obučenog u

plavi radni mantil; dok sam ga pratio, razmišljao sam da li bih se

sa ovakvom glavom na ramenima ikad usudio da kročim izvan

mračnih hodnika. Pitanje je da li je i sam to činio, budući da se

ponašao kao domaćin podzemlja: "Ulaz iz Radio Beograda do

sada nismo koristili, zato ste možda malo lutali, žao mi je."

"Zar ima više ulaza?"

"Još dva su otvorena. Narod obično koristi onaj između

štamparije i škole, mada se i kroz samu školu može."

"Trgovačku?"

"Ekonomsku. Izvinite, ovih dana ćemo bolje označiti sve

ulaze."

"Zar ovo nije sklonište Radio Beograda?"

192

"Skloništa su javna, gospodine."

"Vi ste jedan od zaposlenih? U preduzeću Javna skloništa?"

"Ja sam tu neka vrsta nastojnika. Mislim da podzemlje Radio

Beograda, Politike i opštine Stari grad poznajem bolje od samih

vlasnika."

"Zar se ovim hodnicima stiže i do zgrade Politike?"

"O tome ne bih smeo da se izjasnim, žao mi je."

Dok smo bauljali hodnicima osvetljenim samo lampom

tišina nije bila nešto što ikome prija. "Da ne znate kojim slučajem

komšiju odande, Milana Komnenića iz Sportskog žurnala? Visok

tip, sa buljavim očima i... "

"Ma nije moguće, onaj istoričar? Naravno da ga znam!", bio

je egzaltiran. "Jednom sam ga spasavao... Kad se slavio jubilej,

zagubio se u podrumu sa još nekima. Znate li kako sam ih

locirao? Po tragu povraćanja, ha, ha! Sjajan tip, ipak. A gde ste

ga, moliću, upoznali vi?"

"Išao sam s njim u školu. Osnovnu."

"Je li uvek bio tako..."

"Lud? Još luđi nego sada."

Ćaskajući sa Banetom, kako mi se bradavičavi predstavio,

primetio sam da se hodnik ponovo širi, a da je ispravnih sijalica

sve više. Na kraju se začu ljudska graja, posle čega je i meni

samom laknulo. Devojka iz naše grupe skoro potrča do metalnih

vrata skloništa, a Milici se osmeh vrati na lice.

U prostoriji prostranoj kao bioskop Odeon - mada

klaustrofobično niskog plafona - smestilo se stotinak komšija.

Unutra je bilo i ležajeva, a neki ljudi su ležali na federima.

Gvozdeni ram pokazao se upotrebljiv i kao antena: nekolicina

komšija tiskala se oko tranzistora priključenog na krevet i lovila

rečenice spikera isprekidane šumom.

"Šta kaže, gađali su porodilište?"

193

"Nisu valjda porodilišta počeli da bombarduju?"

"Zašto da ne? Svako zna da je Generalštab izmešten u

porodilište u Višegradskoj."

"Ko kaže, internet?"

"Ma internet laže!"

"Tiše, ljudi, pomenuli su Plandište, a ne porodilište."

"Ma bolje pusti narodnjake, majstore."

Dve bake, nepomične kao sfinge, sedele su i heklale u tišini,

dok je nekolicina klinaca jurilo nevidljivu loptu. Ostali su

komunicirali okupljeni u kružoke, bistrili novine, leškarili ili

spavali snom pravednika. Prosečni ljudi u prosečnim

situacijama, jedino što razlog za okupljanje nije prosečan i što

ovi korisnici skloništa izgledaju kao da im malo šta fali tu gde se

nalaze. Po tome kako se ophode jedni prema drugima vidi se da

im je silazak u sklonište večernja rutina, i upravo ovo ih srozava

u mojim očima. Suviše brzo su navikli da se provlače kroz

tunele, suviše lako se pomirili s vidikom bez prozora i

zatvorskim ležajima. Ljudska prilagodljivost je notorna: pacovi i

bubašvabe ne podnose svetlost, dok ljudima odgovara svetlost i

tama, hladno i toplo, čisto i prljavo - svemu će se prilagoditi

samo da zadrže život. Prilagodljivost je suština našeg problema:

ovakve kakvi jesmo Sloba nas još sto godina može voditi iz rata

u rat, a da niko ne ustane da kaže: DOSTA! Stanari ovog

skloništa bune se samo u sopstvenu bradu – to je naša nesreća.

Našavši se na sigurnom Milica je živnula, a Zoki se

zablesavio klincima u poteri za nevidljivom loptom. Ja sam pak

pao u očaj; najradije bih ćaskao sa Banetom, najružnijim

čovekom na svetu, ali čim nas je smestio negde se izgubio.

Prethodno smo preko veze dobili prazan gvozdeni krevet;

nemajući pametnija posla prilegao sam eksperimenta radi: da

proverim koliko bi mi vremena trebalo da počnem da se

194

radujem svakoj žici što mi se zabije u leđa - samo zato što je žica

udobnija od golog patosa.

Sklonište se nije grejalo, ali budući da je počivalo u utrobi

zemlje, grejanje bi bilo izlišno. Svejedno, kaput nisam skidao: ne

bih podneo da se na ovakvom mestu osećam komotno. Polegnut

u horizontalu, s rukama pod glavom, neko vreme ću pratiti

razgovor dvoje penzionera: Oboje rođeni za vreme Prvog

svetskog rata, oboje su braću i sestre izgubili u Drugom,

nedavno oboje po unuka ispratili na Kosovo. Oboje su stanovali

u Svetogorskoj, verovatno se ko zna koliko puta sreli kod Ace

pekara, ali nikada se nisu upoznali. Sve do bombardovanja...

Hodnici, u glavi su mi hodnici, ko zna koliko ih ima, kuda

prolaze i dokle dopiru krtičji tuneli koji su pod Beogradom

kopani od vremena Kelta naovamo. U mislima nastavljam da

sledim Baneta – hodnikom prolazimo pored metalnih vrata

skloništa nastavljajući pravo, kroz nove betonirane tunele sa

novim cevima za grejanje. Tuneli se račvaju na dva, tri, ponekad

i četiri nova, a put koji bira moj vodič lagano ponire.

Glasovi penzionera su nestali, jedino što čujem jeste bat

koraka i glas bradavičavog čoveka: "Za mnom! Za mnom!"

Bane se sve brže kreće, za njim i ja. Kao u video igri, sve

većom brzinom oko mene se smenjuju stenovite strukture,

poprečni presek tla kroz koji je tunel probijen.

Iako sam ga tek danas upoznao, u Banetovu lojalnost i

sposobnost ne sumnjam: put je pravi, to osećam srcem, a što

dalje napredujemo, u meni se sakuplja odlučnost.

Naravno kad me sokoli pesma junačka, i to ovaj put uz

pratnju guslama:

"Pobratime, Kosančić-Ivane,

jesi l' tursku uvodio vojsku?

195

Je li mlogo vojske u Turaka?

Možemo li s Turci bojak biti?

Možemo li Turke pridobiti?"

Topot kopita ne remeti pesmu, samo joj daje ritam, kao ratni

bubanj. Banetovo bradavičavo lice više ne vidim pred sobom,

samo čoveka na konju, sa bakljom u ruci umesto baterijske

lampe, glave pod šlemom sa žutom perjanicom:

"O, moj brate, Miloš-Obiliću,

jeste silna vojska u Turaka:

svi mi da se u so premetnemo,

ne bi Turkom ručak osolili!

Evo puno petnaest danaka

Ja sve hodah po turskoj ordiji,

Od Mramora do suva Javora,

Od Javora, pobro, do Sazlije,

Od Sazlije na ćemer-ćuprije,

Od ćuprije do grada Zvečana,

Od Zvečana, pobro, do Čečana,

Od Čečana vrhu do planine –

Sve je turska vojska pritisnula:

Konj do konja, junak do junaka,

Bojna koplja kao čarna gora,

Sve barjaci kao i oblaci,

A čadori kao i snjegovi;

Da iz neba plaha kiša padne,

Niđe ne bi na zemljicu pala,

već na dobre konje i junake."

196

Ne čude me ove reči, niti me brine njihovo značenje; sve i da

je tako još stotinu puta, put kojim sam krenuo nema povratka.

Nakon što sam likvidirao lažnog crnog viteza, malo je falilo da

stradam od ruku njegovih istomišljenika - da ne beše žutog i

narandžastog što stadoše na moju stranu, još bi srpske krvi pred

Kosovski boj bilo proliveno. Zato sada i jašem sa ovima, da

ispunim obećano.

Pošto smo stigli do račvanja, žuti vitez staje da se orijentiše,

a ja mu se obraćam:

"Ja, Ivane, mio pobratime,

Đe je čador silnog Car-Murata?

Ja sam ti se Redu zarekao

Da zakoljem turskog car-Murata,

Da mu stanem nogom na gr'oce!"

Ivan Kosančić rukom pokazuje iznad nas, a potom se

upućuje jednim od tunela.

Ne znam koliko u snu traje minut, ali reklo bi se da nije više

od minuta prošlo do trenutka kad je tunel prerastao u pećinski

svod, a pećina izbila na površinu. Ispred su nas čekali Turci,

kojima po dogovoru predadosmo oružje, da bi se pod pratnjom

uputili kroz nepregledno mnoštvo belih šatora. Onaj kome su

nas vodili bio je belji i veći od ostalih, sa barjakom sa

polumesecom na vrhu - Muratov.

Sedeo je pred čadorom kad naiđosmo, okružen

bulumentom, purnjajući čibuk. U času kad sam ga ugledao,

ponovo me obuze mržnja s kakvom sam već bio suočen pred

crnim vitezom – samo krajnjom voljom uspevam da se

obuzdam. Smeškajući se zlurado, Murat mi reče nešto

197

nerazumljivo, na šta mu uzvratim poklonom: o sedlu mi visiše

platnena vreća; skinuo sam je i bacio mu pred noge.

Iz vreće se cedi krv; Murat je ushićen - dok buta po džaku

kao da je alva unutra, kliče "Lazar! Lazar!" svojim generalima. U

ruci mu je glava pod čelenkom; dok je zagleda, izraz mu se

menja: peruška na šlemu nije krvavo crvena, kao što bi bila

Lazareva. Razgnevljen, Turčin počinje da viče na mene, prstom

upirući naizmenično na crna pera na perjanici mrtvaca, i takva

ista na mojoj. Shvatam da želi da skinem kacigu, što i činim.

Ne znam koga su ugledali u meni - đavola, boga ili nekog

trećeg - ali svakako ne onog koga su očekivali. Trenutak

zbunjenosti u redovima Turaka je sve što sam tražio...

Usredsređen na goli vrat, pretvaram se u pantera i bacam se

na turskog cara. Još dok padamo - on na leđa, ja preko njega - u

vrat mu zarivam zube i naglim trzajem čupam mu aortu.

Krv pršti po belim jastucima, šiklja mi u lice - sultan skiči

kao svinjče i trza se kao u napadu padavice.

Pobratimi su na vreme reagovali otimajući neprijateljima

jatagane: dok seku Turke, što na mene naleću u buljucima,

nastavljam da kidam sultana, iako se već trese kao preklano pile,

iako mu iz grla samo krv izlazi, a glas nikakav.

Pobratimi su dosad pali i Turci se bacaju na caroubicu; prva

sablja mi se zariva u slabine, ispod oklopa, druga mi otkida deo

ramena, treća stopalo. Bol ne osećam, mržnja u meni je jača od

svega; i dalje ga kidam, kao besan pas - dok mu ne odvojim

glavu od ramena.

U snu nikad ne umireš - ako ti smrt jednom nije disala za

vrat ne možeš je pojmiti - stoga je njena blizina uvek okidač za

buđenje iz košmara. U ovom konkretnom snu, međutim, sve je

protiv pravila: u času kad me je neko zgrabio za kosu,

zamahnuo sečivom i odvojio mi glavu od tela, kao ja malopre

198

Muratovu - još sam bio među živima i gledao sopstvenim očima.

Na licu moje žrtve osta izraz zaprepašćenja, ali sama glava beše

mrtva koliko i jastuci koje je krvavila.

Čudno, ova glava mi je poznata, i ona ima identitet u

stvarnom svetu, kao i glava drugog crnog viteza, čoveka čije mi

ime danima stoji navrh jezika. Um pravi najsmelije kombinacije -

ono što danju ne smemo ni da pomislimo, noću sanjamo - ali ovo

je zaista previše:

Pod čalmom, na jastucima, ležaše glava prćastog nosa i

plavih očiju, sa pegicama na obrazima, glava koju na TV gledam

svakodnevno, glava čoveka u čiju čast ovih dana na mnogim

mestima po svetu nose transparente sa metama, rimuju mu

bezobrazne stihove, viceve u kojima ga porede sa Hitlerom -

glava Bila Klintona, najomraženijeg Amerikanca među Srbima.

"Ne želim da ubijem Murata!", začuh glas nalik na moj.

"Odbijam da ubijem Murata!" Dok preda mnom bledi

Klintonova glava umotana u čalmu, budim se iz orgije nasilja

tipične za drugorazredne horor filmove.

Otvorio sam oči: odozgo me gleda Milica, zajedno sa

nekolicinom komšija.

Starac retke kose mi se obraća: "Murata smo odavno ubili,

sine. Ubismo i Ferdinanda. Sad je Bili Klinton na redu."

Bacam se Milici u naručje i ridam joj na grudima ne

obazirući se na publiku. "Ne možeš da zamisliš šta sam sanjao,

Milice, ne možeš... Već sam prolupao... a sranje tek počinje."

"Šta si sanjao, da čujem. Ubedi me da možeš sanjati

morbidnije od mene."

Srce mi i dalje divlje tuče. Gledam je razrogačenih očiju.

Kako ovo da joj objasnim?

199

"Zamisli kad bismo zaista ubili Klintona - ko što ovaj reče -

na neki način, bilo koji... Šta misliš, da li bi nam to pomoglo da

sačuvamo Kosovo?"

Milica me umiruje pogledom Bogorodice, dodirom ruke što

zaceljuje rane. Na kraju i poljubac dobijam – blago Zokiju koji u

njoj stalno budi ovakva osećanja. "Čisto sumnjam da bismo nešto

time postigli", kaže blago. "Verovatno bi nas za kaznu sravnili sa

zemljom."

"Tako je! To i jeste poenta! Kakvo nam je dobro onda moglo

doneti ubistvo Murata?"

200

18. Fiks-ideja

Da li je kralj Artur istorijska liĉnost? Na anketi sprovedenoj u Engleskoj, većina se izjasnila potvrdno, isto kao što bi kod nas verovatno ispalo da nas pitaju za Miloša Obilića. I Miloš i Artur su, meĊutim, mitske liĉnosti - nema dokaza da su ikada hodali Zemljom. Ljudi olako poistovećuju mit sa istorijom, što je sa stanovišta vlasti izuzetno dobro. Onaj ko upravlja mitom, upravlja i narodom i njegovom istorijom - ne samo prošlom već i budućom. (Iz Dosijea Knez Lazar)

Autoput je bio prazan kao za prvomajske praznike '91, kada

su na SFRJ ispaljeni prvi rafali iz M-70. Bio je to jedan drugi

autoput, doduše, nazvan Bratstvo-jedinstvo, što je spajao Beograd

i Ljubljanu, ali auto kojim sada hitam prema mađarskoj granici,

osam godina kasnije, upravo je na tom putu imao vatreno

krštenje.

Iako smo još uvek imali saveznu vladu, rat je uveliko

odnosio žrtve: monetarnim ratom, carinskim ratom i

propagandnim ratom vredno su se bavili komunisti u svim

jugoslovenskim republikama, a prvo što su razorili bilo je

jedinstveno tržište. Upravo zahvaljujući tome, u Hrvatskoj si do

nekih stvari mogao doći za mnogo manji novac nego u Srbiji, a

ono zbog čega sam se ja otisnuo na put je ovaj automobil - mada

kupljen od hrvatske firme, trebalo je lično ga doterati iz

Antverpena, prevoz i spavanje uključeni u cenu aranžmana. Ko

201

je mogao pretpostaviti da će se baš tog jutra desiti ono što

hrvatska istorija pamti kao masakr u Borovo selu, a da ću o tome

saznati sa hrvatskog radija - dok se sa osmoricom Hrvata u

kombiju budem vozio za Belgiju?

Tog 2. maja, naime, autobus pun hrvatskih redarstvenika na

putu iz Vukovara ka Borovu selu, srpskoj enklavi u Slavoniji,

upada u zasedu. Sukob u kom strada dvanaest policajaca i dva

srpska civila obema stranama poslužiće kao povod za rat do

istrebljenja; naravno, naši su to predstavili kao da se goloruki

narod odbranio od juriša hrvatskih ustaša, a Hrvati kao da su na

policajce bez neposrednog povoda iz zasede pucali srpski

četnici. Istina je da u srpsko selo policajci nisu išli na fudbalsku

utakmicu, kao i to da je iza barikada stajala srpska Udba, a ne

nenaoružan narod, ali sa stanovišta istorije to su nijanse: obema

stranama događaj ide na ruku - Hrvatima da zaista krenu da

šikaniraju i hapse Srbe po Hrvatskoj, a Srbima da jugoslovensku

vojsku probude iz hibernacije.

Ako se negativni efekti ostave po strani, doživeti početak

rata u protivničkom taboru je poučna stvar. Na hrvatskom radiju

iz sata u sat situacija s mrtvim policajcima je bivala sve

dramatičnija: nezvanične informacije ukazivale su na to da su

nakon pogibije policajci obezglavljeni, kao i da su prethodno

mučeni. Iako se sve ovo nije uklapalo u opštu sliku, izazvaće

dovoljno gnušanja da krenu emotivna reagovanja slušalaca,

izjave članova familija, zapaljivi nastupi političara. Tenzija je

narastala, osam Hrvata u kombiju uzbuđeno je ćućorilo među

sobom, a ja sam čekao kada ćemo konačno izaći iz dometa UKT

talasa da bih ponovo disao.

I njima će biti lakše kad se ovo bude desilo, svima osim tipu

sa Nikon foto aparatom, čiji je hobi slikanje saobraćajki. Pre

odlaska na spavanje, u Diseldorfu, ovaj će mi dobaciti u šali: "Ti,

202

četniče, pazi da se noćas dobro zaključaš, neko bi te na spavanju

mogao preklati."

Duhovito, nema šta: ovaj će u ratu sigurno dočekati svojih

pet minuta – za mentalni sklop poput njegovog mir mora biti

nepodnošljiv. S obzirom da je tada nosio fotoaparat a ne kamu,

noć sam ipak preživeo, pa sutradan sve teče po planu: do

Antverpena i nazad istim putem, ovaj put bez Hrvata na

sedištima - u svom prvom automobilu.

Sada je još samo trebalo stići do Beograda. Na slovenačko-

austrijskoj granici telefoniram Milici, da bih sa užasom otkrio da

je u mom odsustvu zaražena istim virusom kojem su podlegli

braća Hrvati. Prirodno, srpska je istina sasvim drugačija; vesti su

da Hrvati spremaju upade i po drugim slavonskim

naseobinama; Milica je očajna jer Slavoniju ne mogu obići na

mom putu do Beograda...

Ovo je ta slika praznog autoputa, bez igde ikoga, kao da je

planeta najednom opustela. Dok prolazimo skretanje za Novi

Sad, iz parkiranog automobila policija nas posmatra bez

interesovanja. Onomad policije nije bilo, začudo, iza Zagreba

više ni saobraćaja – kao da su svi Jugosloveni sedeli ispred

televizora i pratili prenos prvomajskog rata, navijajući svako za

svoju republiku, nesvesni da navijaju za đavola lično.

Iako sam znao da ću morati da dolijem gorivo, želeo sam da

to obavim što dalje od Zagreba, pa sam u potrazi za pumpom

dočekao da iza Osijeka padnem na rezervu. Kao za inat, na put

se spustila gusta magla, primoravajući me da prepolovim

brzinu. U ovoj situaciji, znak Jugopetrola koji izranja s leve strane

puta izgledao je gotovo nadrealno.

Pošto sam dočekao pospanog tipa u narandžastom

kombinezonu, rekao sam mu da napuni i otišao u WC. Sipila je

sitna kiša, a magla sprečavala vidljivost dalje od desetak koraka,

203

ali svejedno sam siguran da osim njega na pumpi nisam video

nikoga. Utoliko je prizor drugog čoveka - brkatog diva u telećem

kožuhu do kolena i gumenim čizmama, sa šubarom na kosmatoj

glavi - gotovo nadrealan.

"Dobra kola", obrati mi se div razgledajući auto, a ponajviše

tablice. "Gde prodaju ovakve?"

"U Belgiji, " rekoh zadivljen i istovremeno zastrašen. "Je li do

Beograda čisto? Mislim na autoput."

"A što ne bi bilo?" S rukama u džepovima grmalj mi se

dobroćudno smeška, kao da hoće da pokaže da je dobar – dok si

dobar s njim.

"Šta znam, čujem da je počeo rat."

"Ko kaže da je počeo rat?"

"Naši, na TV."

Ovo ga je zbunilo. Imam beogradski naglasak i zagrebačke

table; on priča ijekavicom i bez sumnje je od onih što postavljaju

balvane. Jesmo li na istoj strani? "Ti si Beograđanin?"

"Naravno. Table su privremene - auto je uvezen preko

Hrvatske."

Klimnuo je medveđom glavom. Beograđane nije mirisao,

vlasnike novih automobila još manje, ali ovi mu ipak nisu posao.

Ali ko jeste? – dilema je. Kasnije ću više nego jednom sebi

postaviti pitanje: da se ispostavilo da sam Hrvat, da li bi me

živog pojeo? Ili da sam stao na pumpi pod hrvatskom

kontrolom, da mi je prišao hrvatski udbaš umesto srpskog, neki

poput tipčine sa Nikonom, da li bih u tom slučaju bio slobodan da

nastavim dalje? U obe varijante, šansa da postanem TV zvezda -

mrtva naravno, jer tada su se leševi cenili više od nemačkih

maraka – bila je realnija nego što sam mislio.

Naježio sam se na tu pomisao, ni prvi ni poslednji put od

'91, a ježim se i sada, dok prolazim skretanje za Kulu. Na pumpi

204

što mi je promakla s leve strane, jednako sablasna kao ona

slavonska, i ne pomišljam da stanem: gorivo se u Srbiji ponovo

ne toči na pumpama, a više ni ispred njih, iz kanistera - crna

berza je ovaj put zabranjena. Zajedno sa onim što sam pozajmio

iz rezervoara očevog auta, imao sam dovoljno da stignemo do

Mađarske. Ako me ipak ne puste preko granice, neka barem

Milica i Zoki nastave dalje – što dalje od ove zemlje i naroda koji

pristaje na život bez prozora.

Na granicu stižemo negde iza podneva, zasuti kišom što lije

kao iz kabla. Na prelazu na kom je obično kao u mravinjaku, gde

lokalci sa mađarskim i subotičkim tablama preskaču

kilometarske redove, a šverceri sa praznim torbama o ramenu

prelaze do fri-šopova da natovare cigarete, u redu stoji troje kola

i minibus sa češkim tablicama.

Carinik nije ni mator ni zadrigao, ali ima klempave uši i

govornu manu - što nastoji da nadoknadi krutim službenim

stavom. "Gde putujete, gospodine?"

"U Češku. Za Prag."

"Poslom?"

"Takoreći. Posao mi je da sklonim porodicu od svega

ovoga."

"Na šta mislite?" Po ovom bi se reklo da je bombardovanje

samo elementarna nepogoda.

"Misli na bombardovanje", Milica uleti umesto mene, uz

osmeh koji bi kupio mnoge. Ovog će naprosto ućutkati: dok

bude prelistavao pasoše nesuvisla pitanja će izostati.

Naposletku reče: "A gde je vama češka viza, gospodine? I

tranzitna slovačka?"

"Konzulat u Beogradu je zatvoren", Milica me još jednom

odmeni. "Za vizu ćemo podneti u Budimpešti."

"Ali vi ne morate, gospođo, vi već imate sve potrebne vize."

205

"Ja i dete smo izvadili na vreme."

"Vi ste znači planirali da putujete, a gospodin se naprasno

odlučio?"

"Ne volim da putujem", bio sam otvoren. "Ali pošto u ovoj

situaciji ne mogu da nagovorim ženu da ide bez mene, morao

sam da pođem."

Pogledao me je podrugljivo; da sam izvalio nešto savršeno

nesuvislo verovatno bi mu manje smetalo. "Znači, samo da ih

odvezete, pa nazad kući?"

"I ta varijanta je u igri."

"Jeste li sigurni?"

"U šta?"

"Da postoji varijanta da se pređe granica. Bez potvrde

Generalštaba; imate li je?"

"Prvi put čujem. Šta je to?"

Lupkajući pasošima po dlanu, smeškao se. Vreme je da

pokaže pravo lice. Celog života su ga zezali da je feleričan, neke

šaljivdžije upravo kao ja. Tada im ništa nije mogao, ali sada je

situacija drugačija - sada je rat. "Bežanija, znači - što bi rekli vi

mangupi s Dorćola."

"Kad pada kiša, skloniš se pod strehu; kad padaju bombe -

moraš u drugu zemlju", pokušao sam da mu objasnim njegovim

jezikom, i dalje u prijateljskom tonu. Milica me nije shvatila

ovako, pa me uštine za ruku. "Lako je vama mangupima sa

Horgoša - vas ne gađaju."

"Tvrdiš da je vama Beograđanima gore nego nama

Subotičanima?"

Prevrnuo sam očima. Eto zašto ne volim da putujem: zemlja

se toliko smanjila da bez pasoša više ni u kupovinu ne možeš.

Kud god pođeš – barikade, linije, zone, granice; na granicama

policajci, carinici, policijski psi, detektori. Kao da će sve ovo

206

zaustaviti kriminalce - kao da policija ima nameru da ih hapsi. U

Beogradu svaki pozornik tačno zna koji klan uvozi heroin, koji

prekucava šasije automobila, a koji trguje oružjem. Granice ne

služe da zauzdaju kriminalce već da pokažu moć države. A ova

horgoška da maltretira sopstvene građane.

"Mislim da nam je gore, za sada", promolio sam glavu kroz

prozor da me bolje čuje. "Ali ako budu došli da uhapse Slobu,

priča se da kopnene snage neće ići sa juga, već odakle se

najmanje očekuje - iz Mađarske. Tada će na vama Subotičanima

biti odbrana zemlje." Dok je pokušavao da ustanovi da li sam

bezobrazan ili naprosto lud, lice mu je menjalo boju. Miličin

pogled pržio mi je potiljak, ali više nije bilo razloga da se

obuzdavam – znao sam da je gotovo. "Pri tom, njihovi tenkovi

su amfibije, da bi prešli Dunav ne trebaju im mostovi – zato ruše

novosadske. Kad jednom skrše otpor u Subotici, do Beograda će

im trebati najviše šest sati. Tad ne bih da budem prisutan – zato

odlazim."

"Parkirajte sa strane , gospodine", ponovo je bio službeno

lice. "I sačekajte u vozilu."

Kad smo se preparkirali iza minibusa sa češkim tablicama,

Milica eksplodira: "Pa ti nisi normalan! Zar ni deset jebenih

minuta ne možeš da se uzdržiš?!"

"Sve dok nije izgovorena reč potvrda, uzdržavao sam se

junački - ali posle više nije bilo svrhe, zar ne razumeš? Zašto

bismo svakom majmunu u uniformi dopustili da nas ponizi?"

"Ti i tvoj ponos... Misliš li sve da nas žrtvuješ za njega?

Koliko sati ovo dete i ja treba da provedemo na granici samo

zbog tvoje neobuzdane želje da svakom koga sretneš tresneš

posred nosa sopstveni pogled na svet?"

"Sopstveni pogled je jedino što nam je ostalo. Sve ostalo je

odavno ilegalno."

207

"Ali da si držao jezik za zubima još samo pet minuta sada

bismo možda bili u Mađarskoj!"

"Znaš da nikad nisam verovao u uspeh ovog poduhvata..."

"Nisi morao da ga miniraš! Ako ništa drugo, zbog mene i

ovog deteta!"

Milica se mnogo ređe od mene ljuti, ali kad se to desi vatra

joj izbija na uši, usta i nozdrve. Vrlo dobro je znala da sam se

samo zbog njih i upustio u ovu avanturu. Samo zbog njih

odavno nisam postao terorista u borbi protiv režima. Samo zbog

njih ćutim i gutam sve čime nas hrane godinama.

Bez obzira na naređenje, napustio sam kola i upao u

carinarnicu. Faličnog carinika zatekao sam u razgovoru sa

kolegom s brkovima i puno čvaraka na epoletama. "Imate li

razlog da zadržavate moju porodicu?", obratio sam mu se. " Je li

pasoš moje žene u redu?"

"Gospođa i dete imaju sve neophodno."

"Onda vas molim da joj ga vratite."

Pogledao je starijeg kolegu; ovaj slegne ramenima i udalji se.

Falični mi preda Miličin pasoš, uz reči: "Čisto da ne misliš da je

ovo između Beograđana i Subotičana. Odnesi ga ženici, a onda

nazad ovamo. Imaš posetu."

Milicu ću zateći u razgovoru sa vozačem minibusa. Pušila je

cigaretu, što je siguran znak nervnog sloma. Dao sam joj pasoš.

"Rekao je da možete da idete. Ja moram da sačekam."

"Neće meni carinici govoriti šta da radim! A pogotovu nećeš

ti!"

"Milice, molim te, uđi u ta kola i vozi. Samo idi", gledao sam

je molećivo, što će je još više ražestiti.

"Zar misliš da sam luda da sama vozim do Praga?", uzvrati

upućujući se ka minibusu sa češkim tablicama. "Pomozi mi da

prenesem stvari."

208

Osim jednog putnika, minibus je bio prazan – za Češku su

na vreme već otputovali svi koji imaju gde. Milica nije vozač na

duge staze, tako da kombinacija dolazi kao poručena. Preneo

sam kofere u minibus, a onda i Zokija, pozdravljajući se s

momkom kog možda neću videti do kraja rata - što znači ko zna

kada.

Iz zgrade me je pozivao falični. Pre nego što ću otići, nisam

se pozdravio sa Milicom, a poslednje reči koje sam čuo iz njenih

usta glase ovako: "Znam da si od početka samo jedno hteo: da

ostaneš sam u gradu koji bombarduju - da možeš da se igraš

rata, bez bremena žene i deteta. Da su mi druge ženske

konkurencija, manje bih se bunila. Ali konkurencija mi je Sloba,

on je tvoja fiks-ideja, kao što je Staljin bio svim onim

nesretnicima koji su završavali na Golom otoku, samo na

suprotan način! I ti ćeš kad-tad završiti kao oni, i nikad nećeš

shvatiti notornu činjenicu: ovom narodu odgovara kako jeste,

niko ne želi promene; Sloba je bio njihov idol i ostaće! A kad

jednog dana naprave Goli otok za Slobine neprijatelje, ti ćeš biti

jedan od prvih Don Kihota iza rešetaka. Znam da bi ti ta uloga

savršeno odgovarala. Ali u jednom se varaš: mene tada neće biti

da ti pišem pisma - vremena su se promenila."

Istina je, želeo sam da odu u Prag. Od dana kad sam

pročitao Sedam koraka žudeo sam da postanem ilegalac, a

predloge Vase i Milančeta odbijao sam samo iz jednog razloga:

straha za Milicu i Zokija. Verovao sam da će mi srce biti na

mestu kad oni odu, kad budu na sigurnom. Ali nisam ovako

zamišljao rastanak.

Nevidljive sile već su preuzele kontrolu nad mojom

sudbinom. Kad se uzdrman gomilom krošea i jednim direktom

budem vratio u zgradu carine, dočekaće me nokaut: momci u

belim oprtačima već su tamo.

209

19. Nevidljive sile

Inaĉe, kad već pominjete toleranciju, ona je po mom mišljenju dosta monotono stanje duha. (Mirjana Marković)

"Savršeno mi je jasno da su moja građanska prava

suspendovana i nije mi ideja da izigravam Don Kihota...", sa

zadnjeg sedišta u pink ofarbanog pincgauera žalio sam se vojnom

policajcu, tipu žućkaste kose i zulufa iste boje. Bio je

Beograđanin, pa pred njim nisam morao da se ustručavam.

"Ipak mislim da imam pravo da pitam: kuda me vodite?"

"U Beograd", reče Žuti, ne vadeći iz usta čačkalicu.

Pretpostavio sam da ih je poziv da se na horgoškom prelazu

nalazi dezerter prekinuo u ručku.

"Zar me država nije mogla zadužiti sa malo supera, pa da se

sam vratim svojim kolima?"

"I ovako se prevoziš o trošku države. A za limuzinu ne beri

brige, ovde ne kradu krševe."

"Kad stignemo u Beograd, šta će biti sa mnom?"

"To, baki, nije na nama. Kad si dobio poziv i koji ti je VEŠ?"

"Nisam ga dobio. U vojsci sam bio plavac. Poslužitelj

samohotke, ako me sećanje ne vara."

"Protivvazdušna?! Mora da si dobio gomilu poziva. Sve

pobegulje sa Starog grada već smo ščepali, prošle nedelje pao je

210

poslednji. Posao je završen, baki, zato nas i jesu poslali na granu

da pravimo sačekušu."

"Kunem se da od '94. nisam dobijao pozive. Je li moguće da

su me brisali iz evidencije?"

"Jedino ako imaš jaku sajlu. Ako ti je tata prvoborac, ili tako

nešto."

U tom času zazvoni mi mobilni; ponadah se da se Milica

ohladila pa se zanima za moje zdravlje. "Mogu li da se javim?"

Napravio je izraz kao da ne bi trebalo, ali meni će pogledati

kroz prste.

Nije bio Miličin broj, već neidentifikovan, za razliku od alta

Lorin Bekol na drugoj strani, koji je pripadao Žani Buzak:

"Pozvan si na večeru, kauboju, u devet večeras - kod nas", ispali

bez uvoda.

"Nisam siguran da sam slobodan. Znaš li gde se nalazim?"

"Negde između Novog Sada i Subotice?"

Mada mi je Žanin glas prijao, istovremeno sam ga se i plašio.

"Kako znaš?"

"Sestrica te čita kao knjigu. Toliko si je očarao svojom

ravnodušnošću prema ženskom rodu da te svuda prati u

mislima. Je li mala pogodila?"

Pogledao sam putokaz: Novi Sad 24 km. "Ako je tako

dalekovida, sigurno mi vidi i ratni raspored. Je li kraj ovog puta

u Beogradu, ili malo dalje na jugu?"

"Za neke stvari sestrica je korisna, a za neke se traži dobra

stara sajla; mislim da od ovog zavisi tvoj ratni raspored."

"Onda sam viđen za Nebesku Srbiju. Ko bi za mene

zalegao?"

"Verovao ili ne: neko ko se u ovom času nalazi pored mene."

211

Mada je imala oči hipnotizera i butine top-modela, Žana se

već iskazala kao čovek od poverenja. Ipak sam bio sumnjičav:

"Poznajem li tu divnu osobu?"

"Divna osoba je moja majka."

Mislio sam da je reč o treneru, ali ne mogu da kažem da mi je

pao kamen sa srca kad je pomenuta Caca. "Bilo je krajnje vreme

da se upoznamo", rekoh Žani, na šta mi uzvrati hrapav glas,

težak kao lokomotiva:

"I bilo je krajnje vreme, zaista. O vama slušam bajke."

"Nije ni čudo, s obzirom da vam mlađa ćerka i dalje živi u

bajkama. Starija je bajka sama po sebi."

"Caca Buzak na telefonu, želim vam dobar dan."

Mada je veći deo života provela kao velika dama, južnjački

naglasak nije uspela da izbriše do kraja; zbog duvana ili pevanja

narodnjaka glas joj je bio rascepljen do korena, ali nijedno od

toga nije ono što ga je sprečavalo da postane dobar glas – već

činjenica da budi podozrenje. "Gospođo Slavujka... Šta mogu da

učinim za vas?"

"Bolje je pitanje šta ja mogu da učinim za vas. Koliko mi je

poznato, osujećeni ste u pokušaju izbegavanja vojne obaveze?"

"Ne kajem se - prema Vojsci Jugoslavije ne osećam nikakve

obaveze. Još manje prema Jugoslaviji samoj."

"Ni sama nisam obožavalac masonske čorbe po imenu

Jugoslavija, kao ni patrljka koji se uporno ne odriče ovog imena,

ali to nije tema - za vas sat kuca unazad. Koliko mi je poznata

procedura, a ćerka me je naterala da se raspitam, na putu ste za

vojni zatvor. U ratnom stanju, par dana je dovoljno da reše vašu

dalju sudbinu: da li da vas zadrže, da li da vam dopuste da se

branite sa slobode, ili da vam ponude uniformu da se iskupite."

"Odavno sam izabrao zatvor, gospođo, zato nemam dilema.

Još u vreme Osme sednice zarekao sam se da pušku u ruke

212

uzimam samo protiv jednog čoveka, čije ime ne bih ovde da

izgovaram. U početku mi je bio antipatičan zbog frizure i načina

na koji se poziva na istoriju, a do časa kad sam shvatio da frizura

ne čini čoveka, našao sam mu još hiljadu mana. Za početak i kraj

to što je paradigma današnjeg Srbina. Pretpostavljam da se sa

mnom ne slažete i da više nemate želju da pomognete?"

"To zavisi isključivo od vas."

"Naravno. Šta tražite zauzvrat?"

"O tome ćemo uz večeru - vreme i mesto znate. Imam za vas

poslovni predlog. Vaš problem može da se reši trajno ili

privremeno."

Sve skupa zvučalo je kao tekst šabačkog kralja žaba kad u

Metropolu skida đane talentima iz unutrašnjosti, ali mnogo

izbora nisam imao. "Znači li to da me nećete pretvoriti u crva

ako poslovni predlog odbijem?"

"Da znam kako, pretvorila bih vas u kamen. Ili bi vam

zavezala usta – previše pričate. Vidimo se u devet?"

"Miriše na prevaru, ali pristajem."

Neće proći deset minuta, kad za promenu Žutom zazvoni

mobilni. Pošto je nekoliko puta izgovorio razumem, Žuti mi se

obrati sa mešavinom gađenja i zavisti: "Nemaš sajlu, kažeš?".

"Kakvi ste foliranti, svi vi... vi tatini sinovi!"

"Izvini, baki, nisam u toku. Gde sam pogrešio?"

"Večeras ću morati da se vraćam po tvoj cenjeni auto! Nisam

li te lepo pitao imaš li vezu?"

"Ni sam nisam znao da je imam. Zar nije lakše da se odmah

vratimo?"

"Naređenje je da te prvo taksiram do kuće. Uostalom, sve si

malopre ugovorio telefonom, ne znam zašto se i dalje praviš

nevešt. Zna se da tatini sinovi ne idu da kopaju rovove jer ima

dovoljno onih kojima tate rovare po kantama za smeće. A ja ne

213

bih da mi se isto desi - zato volim da mi se otvoreno kaže: Žuti,

ja imam vezu."

Nisam znao kako da mu objasnim da me tatini sinovi

jednako nerviraju, zato sam samo slegnuo ramenima. Više me je

kopkalo kakav to poslovni aranžman nudi Caca Buzak i odakle

joj moć da jednim telefonskim razgovorom izmeni čoveku

sudbinu. Do Beograda nijedan od nas više neće progovoriti.

Pošto je Milica bila nedostupna, poslao sam joj SMS da zna

da sam na putu kući i da je sa mnom sve u redu. U ovom času

trebalo bi da su duboko u mađarskoj teritoriji, dovoljno daleko

od zemlje u kojoj te u istom danu mogu uhapsiti kao dezertera i

pustiti na slobodu na osnovu telefonskog razgovora, zemlje koja

je na udarnim vestima svih svetskih televizija, redovna tema na

Savetu bezbednosti, zemlje koja je zbog asocijalnog ponašanja

možda i Marsovcima trn u oku. Na sever, što dalje od juga, jug je

uvek izvor problema, izvor zaraza, pobuna, varvara. Dok su

moji žena i dete na severu, nevidljive sile juga mogu da mi rade

šta vole, da mi oduzmu zdravlje i slobodu, mogu i života da me

liše, ali da me slome ne mogu - više nemam svoju cenu.

Nešto pre pola šest vozilo Vojske Jugoslavije istovariće me

pred kućnim ulazom. Po tišini bi se reklo da je vazdušna

opasnost na snazi, a po mraku iza komšijskih prozora da ponovo

nema struje.

Vojni policajac sa zulufima Tom Džonsa poslednju strelu

odapeo je rečenicom: "Hvala na društvu. Pre nego što odemo po

vaš auto, treba li tatinom sinu pomoć s koferom?"

Koliko je mržnje u ovom čoveku - nadam se da se više

nećemo sresti. Danas me, uostalom, niko ne voli, čak ni Milica,

ali nije to vrhunac problema. Nije ni to što s koferom peške

moram na peti sprat, a čak ni upaljač nemam.

214

Pravi problem čeka me gore. Da sam mogao da ga naslutim,

pobegao bih glavom bez obzira.

215

20. Trinaesti vitez

Sve što si u školi uĉio kao oĉigledno postaje sve manje oĉigledno kad poĉneš da prouĉavaš univerzum. Na primer, u univerzumu nema ĉvrstog stanja. Nema ĉak ni nagoveštaja ĉvrstog. Nema apsolutnih kontinuuma. Nema ravni. Nema pravih. (R. Bakminster Fuler)

Vrata stana bila su otključana, a pred njima, s unutrašnje

strane, ležao je mantil od đavolje kože sa krznenom kragnom lila

boje – mantil kakav nemamo ni Milica ni ja. U predsoblju,

takođe na patosu, ugledao sam ženske čizme, od onih do pola

butine, a takve Milica nikad ne bi obula, pogotovu ne ja. Parfem

koji je dominirao u vazduhu takođe nije bio od vrste koju koristi

moja žena - ovaj beše opor i sladunjav; a crne lasteks pantalone,

pronađene na patosu u dnevnoj sobi, mogle bi proći kao tuđe ili

Miličine. Isto važi i za belu bluzu sa čipkom na rukavima

obešenu o kvaku vrata spavaće sobe, ali što se tiče tangi i korseta

cvetnog dezena - iznenađenja koje me čeka na patosu iza istih

vrata - na Milici bih možda i voleo da ih vidim, ali ne na osobi

koja je zauzela naš krevet - a pogotovu ne tu osobu bez ičeg na

sebi.

Muške fantazije neretko uključuju napaljene tinejdžerke što

gužvu u gradskom prevozu koriste da se trljaju o nepoznate

muškarce, da bi ih, kad više ne mogu da izdrže, izvukle napolje

da im u najbližem ulazu odrade felacio; devojke koje spopadaju

po muškim WC-ima ili se svlače na zadnjem sedištu taksija,

216

prethodno nas upoznavši samo očima; a vrhunac svih muških

sanjarenja predstavljaju plavuše ili crnke bujne kose i oblina,

koje se, kad niko ne gleda, gole uvlače pod čaršave i tu prave

zasede. Muške fantazije su muške i ostaju fantazije jer žene

uglavnom drugačije zamišljaju podsticajne situacije. Moja

Zlatokosa je, međutim, bacanjem garderobe po kući kao da za

sobom ostavlja kamenčiće i shodnim zavlačenjem pod tuđe

čaršave u potpunosti rekonstruisala mušku fantaziju, do te mere

verno da bi se većini muškaraca zgadilo. Kad se svemu ovome

doda zlatan osmeh kojim će me nezvana gošća dočekati i tekst

unapred smišljen, samo bi se povratnik iz zatvora bez reči

skinuo i zavukao pod čaršave - što je, pretpostavljam, bila ideja

svega ovoga.

"Dragi Pahomije, ako ti odam tajnu da ova vila na sebi ima

samo tetovažu i ništa više, da li ćeš umeti da pogodiš na kom je

mestu?"

Tek tada sam spustio kofer, i to samo da bih se rukama

uhvatio za glavu. Od nošenja tereta na peti sprat srce mi je

ubrzano pumpalo, a kad u krevetu u kom oduvek spavamo

samo Milica i ja budem ugledao Izu Buzak, nastaće erupcija.

"Šta radiš tu?", grunulo je iz mene. "U mom krevetu! U mom

i Miličinom krevetu! Jesi li poludela?!"

U njenoj predstavi muške fantazije ovakva reakcija nije bila

opcija; u momentu pocrvenevši do ušiju, sa usana joj se izgubi

hinjena senzualnost. "Htela sam... Rekla sam ti da bih želela da

popričamo, zar nisam?"

"Ako si došla radi priče, šta radiš u mom krevetu? I odakle ti

ključ; kako si ušla u stan?"

"Pri... prijatelj mi je pomogao. Ima komplet ključeva za sve

brave."

"Hoćeš da kažeš da si mi lopova dovodila u kuću?"

217

"Ne, Miki nije ulazio unutra. Kunem se, Pahomije, nije ni

kročio ovamo!"

"Dobro, a kako objašnjavaš svoje prisustvo u mom krevetu? I

zašto si se skinula? Da ti se nije nešto desilo sa stvarima?"

Sa dve ručice gužvala je ivicu čaršava, podižući ga sve više,

da se sakrije. Uskoro će ostati samo dva ljubičasta oka, i to puna

suza. "Ti ne razumeš..."

"Onda mi objasni. Jesam li ti ikad dao nagoveštaj da bih

želeo da me iznenadiš na ovaj način?" Zavrtela je glavom. U

ovom času čaršav su natapale suze zaprljane šminkom. "Odakle

ti onda ideja za ovakav doček? Misliš ako si vila Senjakinja da ti

ne treba dozvola za ulazak u krevet smrtnika?"

"Ne radi se o meni, Pahomije, ja sam..."

"Mislite da sve možete da kupite novcem koji su vaši

roditelji legalno stekli pljačkom?"

"Molim te, dosta..."

"Mislite da baš svaki muškarac momentalno zabalavi od

vaših parfema i zveckanja vašeg nakita?"

"Prestani, ja..."

"Od etiketa - Gučija, Kenzoa, Versaćea?"

"Prestani, ne poznaješ me, ja nisam takva... Ja nisam takva!",

iz usta joj se ote uzvik. Upravo sam stekao još jednog neprijatelja

- pored Milice, carinika i vojnog policajca.

"Nego kakva si, da čujem."

"Sve suprotno - ja nikad nisam imala muškarca!"

Premetnuvši ovo preko usana, Iza Buzak brizne u takav

neutešan plač da ću se upitati nisam li je povredio još nečim

osim neodmerenim rečima. Zatečen, neko vreme sam

bespomoćan stajao nasred sobe i gledao je kako cvili, a onda mi

nije mi preostalo ništa drugo nego da se svalim u fotelju i

218

zaplačem i sam – što ipak nisam učinio jer plačem samo sa

Milicom i samo za njom.

Na stočiću je stajala pakla cigareta koju je neko zaboravio;

izvadio sam jednu i zapalio – ionako bih uskoro počeo da

kupujem, samo da na trafikama ima cigareta.

Nikada nije imala muškarca - kakva besmislica. Kad sam je

prvi put video, u kućnom izdanju, možda nije zračila

senzualnošću tako koncentrisanoj u starijoj sestri, ali otkad je

viđam odevenu u veo ili čaršav, postajem sve svesniji čari ove

vile. Pa i ako čari ostavimo po strani, devojka od dvadeset dva

leta, na kraju dvadesetog veka, mogla bi ostati devica samo

odrastajući navrh Prokletija - možda.

"Rekla sam ti ranije da bih želela da razgovaramo, zar nisam

zar nisam?", izgovori kroz suze, ponavljajući zadnji deo rečenice

kao pokvarena ploča.

Klimnuo sam glavom uzdišući, pre nego što ću do peta

uvući sledeći otrovan dim.

"...A onda sam pomislila da me ne bi razumeo, da bi mislio

da sam luda, kao što mnogi misle da sam luda, kao što mnogi

misle..." Sve teže je uspevala da završi misao – suze su je gušile.

A onda kao da je nešto ugledala, nešto u praznom prostoru

između kreveta i plakara: najednom se ukrutila, gledajući ispred

sebe očima skočimiša. "Ostavi me na miru", poviče, dok joj se

tresla donja vilica. "Imam prava na sopstveni život!"

"Tvoj život je moj život", usledio je odgovor drugog glasa;

verovao bih da je Žanin - da nisam Izu video da mrda usnama.

"Ti nemaš život, ti si mrtva! Ne dam ti trinaestog viteza!"

"Iza! Iza!", pokušao sam da je dozovem gde god da se

nalazila, drmajući joj ramena. Prenula se, pogledavši me

razrogačenim očima: u njima, međutim, ne beše znakova

raspoznavanja dimenzija ovog sveta; Iza je bila na nekom

219

drugom mestu, verovatno sa vitezovima o kojima je govorila,

verovatno onim istim iz snova što sam sanjao omađijan

prizorima sa tapiserija, a sudeći po izrazu lica i paranoji u tim

očima – to mesto je još gore od onog na kojem smo sada.

Na trenutak sam je prepustio nevidljivima, da bih otišao do

bifea u dnevnoj sobi. Tekila je najjači koncentrat alkohola koji

imam; jednu času natočiću skoro do vrha, drugu dopola, da bih

se sa flašom pod miškom vratio u sobu.

Pozivajući je da se vrati iz drugih svetova pljesnuo sam joj

rukama ispred lica, a zatim joj rastvorio šaku, poturajući čašu.

"Ovo je tekila", obratih joj se u nadi da će me neko unutra čuti.

"Popij je odjednom ako možeš, biće ti bolje."

Čula me je. "Ja ne pijem", reče, "ne pijem."

"Dovoljno si odrasla da počneš da radiš neke stvari", ustima

sam joj prineo ruku s čašom. Stresla se na sam miris tekile, što je

upravo ono što sam želeo. Prvi gutljaj imaće efekat strujnog

udara, ali posle ovog se u ljubičastim očima pocrvenelim od

suza već nazirao stanar. "Popij do kraja", naredio sam, i dok se

budem vratio u svoju fotelju naređenje će biti izvršeno.

"Popila sam, popila sam", reče uz bolnu grimasu. "Moram li

još, moram li?"

"Dovoljno ti je. Sada lezi i broj do sto i nazad, dok ne

odlučim šta ću s tobom. U sebi broj. Ako ti se prispava, ne

odupiri se."

Zapalio sam novu cigaretu, sručio u ždrelo sopstvenu dozu

antišizofrenika i dopunio čašu o istom trošku. Spolja se začu

zvuk sirene, najpre usamljen, da bi malo kasnije zavijajući zvuci

krenuli da prestižu jedan drugi, izrastajući u koncert.

Uplašio sam se da bi ovo moju vilu moglo dovesti do novog

nervnog sloma, ali na sirene Iza nije reagovala; naslonjena na

uzglavlje, sa rukama pored tela, razbarušene kose i šminke

220

razmazane po obrazima izgledala je kao junakinja Fridkinovog

Egzorcista. Dok je mrdala usnama, usredsređena na zadatak,

mogao sam se pouzdati da je đavo u njoj miran.

Sa hodnika su dopirali uobičajeni zvuci evakuacije suseda:

trupkanje po stepenicama, nakašljavanje, dozivanje,

negodovanje. Požurivanje: "Ajte, komšinka, neko će nam zauzeti

mesto!" Prepoznao sam glas komšije vrata pored, tužnog

čovečuljka čiju sam priču znao i za kog se ne bih čudio ako su

mu sirene iznova dale smisao životu. U saobraćajci dve godine

ranije izgubio je ženu, ćerku i dva unuka – sam je bio za

volanom i sam je posle toga ostao, više kao biljka koja hoda nego

deo faune Srbije. Sada je ponovo sa ljudima umesto televizora,

ponovo u borbi za opstanak – barem jedna sreća u nesreći.

"Nula. Šta sad da radim?"

Nije ponovila, to je dobar znak. Struje i dalje nema, a napolju

se smrkava. Da ponovo ne bi počeo da je obuzima đavo, morao

sam da smislim novu zabavu: "Pričaj mi o sebi. Sve od početka:

ime, datum i mesto rođenja, sve – pokloni se i počni."

I ovo će poslušati bez pogovora. "Žana Buzak, rođena 12.

juna 1977. u Beču, od oca Andreje i majke Slavujke..."

"Stoj!", na moj uzvik trgla se kao da sam je ošamario. "Rekla

si Žana Buzak!"

"Žana Buzak. To mi je ime."

"Ne bih rekao. Tvoje ime je Iza, Izvorinka Buzak."

"Ja sam Žana Buzak. Izvorinka je ime moje sestre."

Stanje šoka dublje je nego što sam mislio. Da bih je

razuverio, trebali su mi materijalni dokazi. "Gde si stavila tašnu?

Imaš li ličnu kartu?"

"Na stolu u drugoj sobi. Lična karta je u unutrašnjem

džepu."

221

Suviše se brzo smračilo – da bih locirao tašnu najpre sam

morao da pronađem baterijsku lampu i svećnjak, a tek onda

tašnicu. Unutra ću naći par rukavica, novčanik, torbicu za

šminku; lična karta je zaista u džepčiću, a sa njom i crveni pasoš

Republike Austrije. Pod svetlošću lampe osmotrio sam

fotografije: na obe je bila Iza, mlađa bliznakinja, ali ni na jednom

se nije zvala Izvorinka - već Žana Andreje Buzak!

Svalio sam se u fotelju; ako današnji dan još malo potraje,

egzorcist će zatrebati meni. "Zašto si me lagala da se zoveš Iza?"

"Nisam slagala. Možda je moja sestra, ona voli da se igra

imenima."

"Za razliku od tebe?"

"Ja ne lažem. Nikad ne lažem."

Istina je, starija sestra se predstavila kao Žana još onomad u

Levijatanu, kad nas je pozvala na brod. Zar je moguće da sam sve

vreme bio u zabludi ne samo povodom identiteta, već i procene

karaktera sestara? "Znači da si ti bliznakinja koja je rasla po

internatima, uz balet i časove klavira, a ne Žana, to jest Iza?"

"To je fasada koju je stvorila majka."

"A šta je istina?"

"Da sam detinjstvo provela po privatnim institucijama

zatvorenog tipa. Na ispitivanjima i lečenjima. Dok nisam otišla u

Zonenštat."

"Zašto? Šta ti je falilo?"

"Imala sam napade, poput ovog malopre - prekide glavne

svesti u trajanju od nekoliko minuta do nekoliko sati. Nešto

slično se dešava epileptičarima, ali oni se posle napada ničeg ne

sećaju. Ja se sećam svega."

"Mislili su da imaš epilepsiju?"

"Niko nije znao. Od rođenja sam se ponašala kao da u glavi

imam podstanara: počinjala da plačem bez očiglednog razloga i

222

prestajala na isti način. S obzirom da sam dugo odbijala da

komuniciram, osim sa nevidljivom drugaricom koja bi me

budila usred noći da se poigramo, jedno vreme su mislili da sam

autistična. Jedan od simptoma je bio što nisam progovarala - sve

do sedme godine. Upravo zbog toga su me prvi put

hospitalizovali."

"Kakva je to bila bolnica?"

"Bilo je raznih bolnica i doktora. U početku samo ispitivanja.

Pošto su testovi potvrdili da nisam maloumna, prva dijagnoza je

bila tromost jezika. Celu godinu išla sam na akulinguru."

"Šta je akulingura?"

"Bodu ti jezik iglama, da prestane da bude trom."

"Je li bio?"

"Ono što su na taj način uspeli da izvuku iz mene u

najboljem slučaju se može nazvati mumlanjem – tako kažu

roditelji. Sledeća dijagnoza je bila vezana za tromost mozga, pa

su pokušavali da stimulišu moje moždane aktivnosti.

Ispostaviće se da su mi moždani talasi znatno jači nego

odraslima - elektrostimulator je izgoreo na prvoj seansi."

"I kada se sve to okončalo?"

"Između moje osme i devete godine. Doktori su zaključili da

je neophodna operacija mozga, a roditelji su skoro dali

pristanak. U poslednjem času se u našim životima pojavio čovek

kome sam danas zahvalna, a koji me je odveo kod drugačijih

doktora i drugačijih naučnika, koji su zaključili da mi ništa ne

fali, naprotiv – da sam izuzetno nadarena. Ovaj dar ipak bih

danas poklonila prvom prolazniku, da mogu."

"Taj čovek nije bio doktor?"

"On je biznismen. Hobi su mu paranormalni fenomeni."

"Austrijanac?"

223

"Naš čovek nastanjen u Americi. A s obzirom da je bio bogat

i uticajan, ponudio se da mi bude sponzor."

"Zar je Buzacima trebao sponzor?"

"Za Zonenštat jeste, jer samo novcem se ne može platiti - to

je sasvim jedinstvena škola u Švajcarskoj, za koju malo ko zna.

Učenici dolaze iz raznih krajeva sveta, različitog su porekla, ali

većini je zajednička jedna stvar: pre nego što su dospeli u

Zonenštat, doktori su hteli da im otvaraju glavu da vide šta

unutra ne valja. Neka od dece umela su da pomeraju predmete

mislima, da komuniciraju na daljinu bez telefona, da vide stvari

koje obične oči ne zapažaju; u Zonenštatu smo podučavani kako

da svoje moći kontrolišemo i kako da ih razvijamo. Učili smo i

matematiku, fiziku, geografiju, sve čemu uče drugu decu – ali s

drugačijim povodom: da se u spoljnom svetu ne osetimo

frustrirano."

"Je li uspelo?"

"Delimično. Međuljudski odnosi mi ni danas nisu jača

strana. Što se da zaključiti iz prethodnog događaja."

"Mnogima nisu - samo bolje glume. Ljudi su egocentrični;

suviše opsednuti sobom da bi mogli da se užive u tuđe

probleme. Ljudi puno pričaju, a malo komuniciraju."

"Ti si drugačiji."

"Nedovoljno. Kad sam te ugledao u tom krevetu, malo je

falilo da te izbacim kroz prozor."

"Prestani da govoriš o tome - stidim se."

Izgledalo je da je kriza prošla, da je đavo prognan. Što se tiče

Ize, razgovor više nije bio neophodan, ali skeptik u meni tražio

je odgovore: "U redu, šta znaš o tri gracije? Shvatio sam da te

Rada obožava."

"O, volela bih da sam ja imala drugarice kao mama." Pod

lelujavim plamenom sveća, na licu sam joj ugledao nešto poput

224

smeška, prvog nakon onog kojim sam dočekan. Umela bi da

bude lepa, možda kao sestra, samo kad bi pronašla način da

bude prirodna, neusiljena. "Šteta što ih više nema."

"Reklo bi se da se bend odavno raspao: Luna i Caca su imale

nesporazume?"

"Sve drugarice ponekad imaju nesporazume,

pretpostavljam."

"Ali razlike između Cace i pokojne Lune bile su koncepcijske

prirode. Crna i bela magija, te stvari."

"Majka nikad nije koristila magiju radi lične koristi."

"Luna je mislila drugačije. Optužila je majku za zloupotrebu

magije u političke svrhe."

"Majka je uvek bila idealista: sve svoje znanje koristila je za

ono što je smatrala za opšte dobro - za spas Srbije."

"Ako nas magija ne spase - ništa neće. Izdali su nas i Rusi i

Kinezi, o opoziciji da ne govorim. Mogu li nam vitezovi

pomoći?"

Umesto odgovora stiže potmula, ali bliska eksplozija; lupilo

je tako da sam bio ubeđen da je pogođena Politika, RTS, ili nešto

u blizini. Prozor, koji smo Milica i ja pred odlazak propustili da

proverimo, od vazdušnog udara se širom otvori, obarajući

svećnjak na pod. U sobi je na trenutak vladala tama, sve dok se

plamen jedine neugašene sveće nije preneo na maramu na

patosu i razbuktao. Pre nego što će se preneti na zavesu,

dograbio sam Izinu - to jest Žaninu - torbicu i počeo da udaram

svuda gde je gorelo.

Začu se druga eksplozija, još moćnija od prve, a ovu ću

osetiti čitavim telom, kao da mi je divovska ruka tresnula šamar.

Na ulici su i najlenjiji alarmi skvičali, a psi zavijali. "Brzo se

oblači, moramo se skloniti odavde!", rekao sam gošći.

225

Iako do malopre savršeno prisebna, sada se nije glasala. U

sobi je bilo mračno kao u buretu, zadimljeno, pa je nisam video

pred sobom. Uplašen da je ponovo pala u fras, sagnuo sam se

prema krevetu da je osmotrim, kad začuh šapat: "Ne može nam

pomoći dvanaest vitezova. A ja ne mogu trinaestom, iako sam

ga izabrala."

Nisam shvatio da li je to bilo namenjeno mojim ušima, ili je

izgovoreno u bradu, ali u času kad je izgovoreno nije bilo

vremena za proveru. "Požuri, moramo u sklonište. Zapaliću ti

sveće da možeš da se obučeš."

"Ni ti ni ja nećemo stradati od bombe. Ali ako će ti biti

lakše..."

"Da, biće mi mnogo lakše kad više ne budemo u epicentru.

Učinićeš to zbog mene, zar ne?"

"Naravno. Samo ako možeš da mi doneseš stvari..."

Sveće su ponovo gorele; neće mi mnogo trebati da

pronađem pantalone, košulju i džemper i ostavim ih na stočiću

zajedno sa svećnjakom. Dok sam to radio gledala me je setnim

pogledom, a ja tu setu nisam umeo da tumačim. Danas shvatam

šta je pogled značio, danas kad znam ko je Iza, tj. Žana, i kakav

je bio plan.

Dok sam u kuhinji pronašao baterijsku lampu i još sveća –

nešto bez čega se ni u klozet ne ide ovih dana - izašla je iz sobe

komplet obučena, noseći u ruci flašu. "Nikad ovo nisam pila, a

mislim da mi večeras prija. Nemaš ništa protiv da ponesemo?"

226

21. Druga kletva

Druţe, u prilogu dostavljam još jedno pismo tzv. sinarhista poslato na kućnu adresu ministra. Videćete i sami, oni ga ucenjuju navodnim dokazima da je sektaš. Teško mi je da poverujem u tu mogućnost, ali gde ima dima ima i vatre - zato ćemo biti na oprezu. Z. B. (Iz pisama sinarhista)

Nije bio RTS, nije bila ni Politika - ali na osnovu tame u

Hilandarskoj, lišenoj uličnog osvetljenja, na osnovu vatrogasnog

vozila što je projurilo kroz Svetogorsku i sirene Hitne pomoći

negde u daljini, mogao je biti smak sveta, a da to niko od nas ne

primeti.

Jedino sklonište koje sam znao beše ono bradavičavog

Baneta, što vodi do Muratovog logora. S obzirom da bi se

nerado vratio na mesto zločina, pašće mi kamen sa srca kad me

Iza, tj. Žana bude zamolila da je ne vodim tamo, sa

obrazloženjem: "Vile ne silaze u podzemlje - plaše se da se ne

izgube i večno ostanu zarobljene."

Život vila pun je odricanja: ranije sam saznao da ne lažu i ne

piju alkohol, kao i da se čuvaju do dvadeset druge.

"S obzirom da ne postoje vilenjaci, vile od žena pozajmljuju

muškarce, a kad nekog zavole moraju ga ubiti da bi s njim živele

- kao što je Ravijojla ubila Kraljevića Marka."

Da li mi čita misli? I mistik i skeptik bi našli način da to

objasne, dok će mene zadovoljiti činjenica da je Zvončica ponovo

227

tu; malopre sam se uplašio da sam je slomio kao porcelansku

vazu ili zgnječio kao cvet - da se od moje grubosti istopila.

"U redu, Zvončice, umeš li ti da odletiš do kuće, ili da

tražimo drugo rešenje?"

Da imam auto odvezao bih je na Senjak - ali Žuti se još nije

vratio. S druge strane, taksi služba praktično ne postoji za vreme

vazdušne opasnosti, dok je čekanje gradskog prevoza oduvek

bilo ravno kocki. "Možda da pozovemo sestru da nekog pošalje

po tebe?"

"Ako to učiniš, znaj da ću biti nesrećna."

"Ali ja takođe idem na Senjak; znaš li da u devet moram biti

kod tvoje majke?"

"Možda ne moraš. Šta ćeš tamo?"

"Rekla je da za mene ima poslovni predlog. Ti ne znaš o

čemu je reč?"

Ćutala je, što je značilo da zna, ali mi ne može reći. "Večeras

ne idem kući, makar svi crkli!", reče pre nego što će potegnuti iz

flaše, da bi potom nastavila u setnijem tonu: "Najviše bih volela

da spavam kod drugarice, ali nemam drugaricu te vrste." Gledao

sam je u usne dok je govorila i kunem se da se nisu pomerile ni

milimetar. Ipak sam čuo glas: "Mami su njene drugarice uvek

bile kao sestre, a meni kao tetke. Sada mi je samo jedna ostala –

hoćeš li me odvesti kod Rade?"

Ne sumnjam da bi skeptik rekao da sam bio pod dejstvom

alkohola - skeptici mnogo šta objašnjavaju pijanstvom. Ne

sumnjam da bi mistik ovo nazvao telepatijom, no kako bilo: da li

po nemuštom ili prećutnom dogovoru, pošli smo ka Vuku.

Zgrade u Ulici 27. marta su imale struju, ali ulično

osvetljenje i tu beše van funkcije. Zamračena 27. marta, bez

ijednog automobila, izgledala je kao u snovima nadrealista, kao

uostalom sve što mi se ovog rata dešava.

228

Žana nije Žana već Iza, a Iza je Žana; mlađa sestra je Žana i

govori sa dva glasa, mlađa sestra čuje bez ušiju i govori bez

jezika. Žana je iskrena, a Iza lažljiva sestra. Starija sestra mi se

lažno predstavila, to je činjenica, ali ipak me nije prodala Žlezdi,

što znači da joj i dalje mogu verovati. Majka nešto od mene hoće

- šta? Majka mi je od početka nesimpatična, ali ni Rada ni mlađa

ćerka ne misle da bi ona mogla biti Trojan. Trojan ipak postoji,

skriva se negde u ovom mraku da ga sunce ne istopi – a ispod

njegove maske ne vidi čak ni Iza, zapravo Žana...

Do vraga, kako da isplivam iz ovog zamešateljstva identiteta

i događaja kad nemam ničeg čvrstog da se uhvatim, kad mi se

tlo ljulja pod nogama fizički i metafizički; odakle da se odrazim?

Iako je sve relativno, da bi sačuvao zdrav razum neke

promenjive moraš proglasiti konstantama, makar na silu.

"Uopšte me ne zanima kakva su vam prava imena, ja ću vas

zvati kao do sada", objavio sam. Slegnula je ramenima i još

jednom potegla; ako ovako nastavi, do Rade ću morati da je

nosim.

Sad kad je u flaši pronašla isto što i milioni drugih – varljivi

osećaj moći - više joj nisam neophodan; mogu da telefoniram...

Miličin mobilni i dalje prijavljuje da je nedostupna - iako je

dosad morala stići u Prag. Namerno ga je isključila da me

nervira, to je bar jasno, ali dodatni problem je što ne mogu da

dobijem izlaz iz zemlje - što me svaki put kad okrenem Gagijev

broj centrala izbacuje. Da stvar bude još misterioznija, telefon mi

nije zazvonio ceo dan, pa čak ni moja majka nije zvala da čuje da

li smo stigli gde treba.

Nova eksplozija zatrese nam tlo pod nogama, a žućkasta

svetlost nakratko obasja nebo u pravcu Avale. Večeras su

poranili, NATO zlikovci - razbojnik Klinton, bitanga Bler i

Solana đubre od čoveka, kako su ih pre neki dan nazvali na

229

državnoj televiziji. Za njih, ovo je avantura; za sede generale u

Briselu - strategija; dok za neposredne izvršioce, bombardovanje

Srbije je arkadna igra. Smešteni u NATO bazama, NATO letećim

tvrđavama, NATO nosačima aviona, momci i devojke ne mnogo

stariji od onih koji vise po pravim igraonicama - takođe sa

džojsticima u rukama - igraju se rata. Kad prateći krstić koji

označava metu voze tomahavk iznad mora, preko reka i planina, i

kad im se na kraju kursor poklopi sa krstićem postavljenim na

naftnom rezervoaru, mostu ili zgradi, ova deca su verovatno

srećna kao sva ostala. Pitam se samo da li su im rekli da se more

zove Jadransko, planine Maljen, Kopaonik i Šara, a reke Dunav,

Sava, Morava? Ovi moderni ratnici, znaju li uopšte da su pod

krstićem živi ljudi, a ne pikseli i sprajtovi?

Uzeo sam flašu od Ize i muški potegao – u čast NATO paktu

i automatima iz Brisela. Mala mi je ponovo izgledala sumnjiva -

da nisam rekao ili pomislio nešto pogrešno? - pa sam pokušao

da je animiram novim pitanjima. Iako sam se svojski trudio,

odgovori su bivali sve kraći, misli sve manje povezane, a

koncentracija joj je rapidno opadala kako smo se bližili cilju -

tako da kod Vuka više ni reč nisam mogao da joj izvučem. Do

tada je povratila onaj unezvereni pogled kojim me je gledala kad

sam na nju krenuo da se izdirem – povučena u sopstvene

dubine, užasnuta svim što se zove spoljni svet.

Ocenio sam da je to dejstvo alkohola, ali pogrešio sam - u

pitanju je bilo predosećanje. Kao što životinje predosećaju

zemljotres, vulkansku erupciju, poplavu, Iza je nesreću mirisala

na daljinu, u prostoru i vremenu. Zamaglivši joj vidik, alkohol je

odigrao ulogu: trezna bi unapred videla blisku nesreću, imala bi

viziju, dok je ovako samo osećala njen miris. U medicini se to

naziva aurom, traje nekoliko sekundi i najavljuje epileptični

napad, dok je jadnoj Izi najavilo tuđu smrt: kako smo se

230

približavali Ulici Vojvode Bogdana, smrad u nozdrvama ju je

iritirao sve jače – trljala je nos mršteći se, oči su joj suzile - a da

nije mogla da odredi odakle dolazi.

Druga kletva obistinila se, prema policijskom izveštaju,

između osam i osam i petnaest; u času kad je troglavi konjanik

zamahnuo mačem iznad gracije broj dva, vidovita Iza se trgla

kao od strujnog udara, a flaša koju je tom prilikom ispustila iz

ruke raspukla se pre nego što će dotaknuti asfalt - uz prasak

sličniji pucnju nego lomu stakla.

Odjednom je potrčala koliko je noge nose. Ne obazirući se na

saobraćaj, po dijagonali je presekla Ruzveltovu i ustremila se ka

Višoj poslovnoj, i dok sam pokušavao da smanjim rastojanje

izgubila se u Ćirila i Metodija. Tek na pola Vojvode Bogdana

uspeo sam da je stignem, ali od pokušaja da je zaustavim brzo

odustajem – trebala bi najmanje dva snažna bolničara da je

ukrote.

Na četvrti sprat uspela se kao divokoza; s obzirom na

tajming neverovatno je da nije naletela na Trojana – možda se

sakrio na stepeništu kad je naišla – ali kad sam se popeo do gore

hodnik je bio prazan a vrata širom otvorena.

Najpre sam ugledao cipele sa štiklom i odebljale listove

tipične za bolest proširenih vena, a tek onda ostatak od

devedeset kilograma, pihtijastu masu mesa i sala koju je dosad

samo jedna stvar držala na okupu - sila po imenu život. Ležala je

na patosu između stola i kauča, a kraj nje Iza, u klečećem

položaju. Obgrlivši glavu mrtve žene nešto joj je mantrala na

uho, klateći se u jednoličnom ritmu. Prišavši joj, osetih na sebi

Radin pogled; dva izbečena oka puna suza i ispucalih kapilara

pričala su o agoniji u kojoj je umrla, trenutku kad je shvatila da

se zavesa spušta jednom za sva vremena, da nema ni bisa ni

reprize ove opere, a da će publika početi da ulazi u salu tek iza

231

poslednjeg čina. Obučena u kostim sa proslave Trojandana,

našminkana i sveže frizirana, Bela Rada je izgledala kao da se za

oproštajni nastup na vreme pripremila. Ipak, dva detalja se nisu

uklapala u imidž vremešne Konstance: hurga za pokrivanje lica,

obmotana Radi oko vrata, toliko snažno se utisnula u kožu da

ostaje pitanje da li je smrt nastupila kao posledica sprečavanja

krvotoka, ili cirkulacije vazduha. Drugi detalj je činjenica da

Mocartova Konstanca nije stradala, već je spasena iz harema.

Stradala je Klitemnestra - od ruke sina.

Opipao sam joj puls – nije ga bilo u staroj koki čak ni u

tragovima. Ipak je bilo krvi, nekoliko kapljica ugledah na

rukavu, a još nekoliko na hurgi. Kad sam na kraju krv pronašao

na natapiranoj kosi, druga kletva je obelodanjena: Radi su

odsečena oba uha, ali kako je prethodno srce prestalo da pumpa,

jadnica skoro da nije krvarila.

Krvi je ipak bilo dovoljno da se Iza uprlja, što ova naravno

nije zapažala. U transu u koji je zapala nije registrovala ni moje

prisustvo, niti će reagovati na moj glas i dodir, a kad budem

pokušao da je odvojim od leša, shvatiću da za ovo treba mnogo

više odlučnosti.

Odlučnost će doći sa daljim sledom događaja; Rada je

prokleta jer je čula ono što ne treba, a prokletstvo je zahtevalo da

bude zatrta ne samo smrću već i lomačom, kao što se desilo sa

Lunom.

U času kad je puklo staklo, znao sam da nije pametna

američka bomba već nešto drugo. Flaša sa benzinom proletela je

i smrskala se o sliku tri gracije, rasipajući zapaljive kapljice

svuda po sobi, na prisutne žive i mrtve. Najpre je zavesa

planula, buknuo tepih natopljen benzinom, a budući da smo

oboje bili poliveni, nedostajala je samo varnica da i sami

postanemo buktinje.

232

Za ubeđivanje nije bilo vremena: zgrabio sam Izu ispod

pazuha, cimnuo snažno da je odvojim od leša i povukao ka

izlaznim vratima, dok je mlatarala rukama i nogama.

"Tetka Rado, ne ostavljaj me samu, ne ostavljaj me samu!",

vrištala je kačeći se kao kukama za svaku izbočinu na koju bi

naišla, za nogu kreveta, podnu lampu sa lavljim šapama i na

kraju dovratak.

Na vrata stana ću ispasti unatraške, a pošto đavo u Izi nije

želeo napolje, lampa koja se preprečila na vratima sprečavala je

da i nju izvučem. Na kraju sam povukao toliko krvnički da sam

mislio da ću joj iščupati ruke, pri tom se sapleo o prag, pao

nauznak, i s Izom u rukama i delovima lampe skotrljao se niz

stepenice.

Uznemiren bukom, komšija na kraju stepenica promolio se

na vrata, taman da na svom otiraču dočeka ljudsko klupko.

Iznutra je treštao televizor; sa standardnom dozom uzbuđenja

komandant odbrane grada izveštavao je šta je sve gađano

večeras: Batajnica, Straževica, Pančevo, Umka.

"Brzo! Zovite policiju, Hitnu pomoć, vatrogasce! Desilo se

ubistvo!", povikao sam na unezverenog čilagera, pre nego što će

uopšte uspeti da poveže ljudsko klupko na sopstvenom pragu sa

dimom iz stana komšinice. Ostaće večita misterija kako se taj

čovek zatekao izvan skloništa, ali našao mi se kao poručen -

pošto je Iza nakon pada prestala da se koprca, plašio sam se da

nešto nije slomila.

"Rada... Je li mrtva, je li mrtva?", dok je starac telefonirao,

pod sobom sam začuo Izin glas.

"Više joj ne možemo pomoći", rekao sam. "Važno je da si ti

čitava. Možeš li da hodaš?"

Potvrdila je glavom. Iz stana iznad kuljao je sve crnji dim, a

vazdušna struja ga je usisavala kroz svetlarnik odmah do vrata.

233

Vrata svetlarnika su otvorena; mora da je flaša odande bačena -

ko bi inače mogao dobaciti do četvrtog sprata?

Dole se svet već okupio: služba obaveštavanja i uzbunjivanja

u Ulici Vojvode Bogdana uzorno je obavila zadatak, pa je

komšiluk na vreme izmigoljio iz okolnih skloništa da osmotri

situaciju u broju 19. Dok su gledali kako plamen kulja na prozor

četvrtog sprata, ljudi su vrteli glavama, tiho se domunđavajući.

Reklo bi se da im nije jasno kome bi tu NATO imao razlog da

pošalje tomahavk, kao i zašto na radiju ovaj slučaj ne pominju.

Pocepani, garavi od dima, smrdljivi od benzina i delimično

krvavi, na kraju ćemo zauzeti poziciju na stepeništu zgrade

preko puta da tu sačekamo zakon. Više nema izbora, Iza će

noćas spavati kod kuće, a o svemu bi valjalo obavestiti stariju

sestru.

"Kauboju", javila mi se bez pozdrava, "od vojske se može

pobeći, ali od moje majke još niko nije zbrisao. Devet je prošlo,

gde si ti?"

"S kim imam čast?", uzvratio sam pitanjem. "Sa gospođicom

Izvorinkom ili Žanom?"

"A koju bi radije, kauboju?"

"Jedna se već nalazi tu pored mene. U ličnoj karti joj stoji da

se zove Žana Buzak – znači da ova s kojom govorim mora biti

Izvorinka?"

"Mala će teško opravdati tvoje zakašnjenje - u velikoj je

nemilosti kod majke. Gde si je uopšte našao?"

"Sve je deo iste priče. Sestricu sam zatekao..." Zaćutao sam

očekujući njenu reakciju, ali ona je odsutno sedela pored mene,

ne progovarajući. Više joj ništa nije važno, pa joj neće smetati ni

ovo: "Po povratku sa granice zatekao sam je kod kuće."

Trenutak je bio dovoljan da Žana razmisli, pre nego što će

izreći: "Znači tako... Mogu li da je dobijem?"

234

"Nisam siguran da je sposobna za razgovor... Trenutno se

nalazimo u Vojvode Bogdana."

"Zašto? Šta radite tamo? Šta se desilo sa njom?", starija sestra

je zvučala furiozno – spokoj ledene kraljice s kojim je obično

nastupala negde je nestao.

"Hej, lakše malo, dosta toga se izdešavalo, a osnovni razlog

za stanje u kom se nalazi sestrica jeste nesreća koja se desila...

"Ne igraj se sa mnom, kauboju! Kakva nesreća?"

"Ništa sa sestricom, ne brini... Ubijena je Bela Rada."

Pauza će potrajati malo duže. "Radmila mrtva? Nemoguće.

Kako se to desilo?"

"Pretpostavljam da je Trojanova kletva u pitanju. Mada

epitaf nismo zatekli."

"Jesi li siguran da je mala dobro?"

"Kad se istrezni biće odlično."

"Zar je pila? Koliko?"

"Trećinu flaše, otprilike. Tekile."

"Dao si joj alkohol... Mogu li da znam šta se među vama

desilo?"

"Jedan sam od onih kojima se device poveravaju na čuvanje

– u mom krevetu sigurne su kao u švajcarskoj banci. Otkad si ti

majka sopstvenoj sestri?"

"Kako to misliš?"

"Ne znam šta je veći greh s tvoje tačke gledišta: što je pila ili

što je nešto moglo da joj se desi sa mnom?"

"Sestrici ne prija alkohol, kauboju, doktori su joj zabranili."

"Doktori su hteli i glavu da joj otvaraju, koliko čujem."

"Ali ju je spasao nepoznati čovek, ujak iz Amerike - tu priču

si čuo, znači? I sve si joj poverovao, ti veliki skeptiče?"

235

"Teško mi je da zamislim da nosi falsifikat lične karte i

pasoša. Mnogo je lakše svariti pomisao da se neko drugi lažno

predstavlja."

"Kad sam ti se ja to lažno predstavila?"

"U Levijatanu – imam stotinu svedoka. Posle Brutovog

ispada, kad si ljude pozvala na Triglav, rekla si da časti Žana

Buzak - smeš li ovo da porekneš?"

"Nema razloga - Žana je vlasnik Triglava, a ne ja. Možda sam

rekla da časti domaćica, ali sigurno ne da sam domaćica ja. Sve

si pobrkao, kauboju."

Ponovo sam se osećao kao magarac: iako bi čak i u Holivudu

bili svrstani u A produkciju, moji uporni pokušaji da Buzakove

podelim na crne i bele, pozitivce i negativce, a pogotovu

insistiranje na različitostima između sestara napravili su mi haos

u glavi. Kao da obe ne mogu biti dobre, ili obe loše. Dobre i loše

istovremeno. "U redu, nijedna od vas dve nije kriva - ja sam.

Svejedno sam doneo odluku – a odluka je odluka: Ti si Žana, ova

mala je Iza - i tačka." Na drugoj strani ulice ugledao sam Radinu

čivavu; reklo bi se da je ona prva videla mene, pošto mi je

prilazila sa ubilačkim izrazom. "Čuj, Žana, prenesi maman da

odlažemo večeru - moram sačekati policiju."

"U redu, Pahomije, poslaću nekog po Izu. Čuvaj se."

Čivava, na koju sam bio zaboravio, do tog časa se probila

kroz kordon komšija, i sada nam je prilazila ne ispuštajući me iz

vida.

Daleko od toga da je bila u najboljem izdanju; kad sam je

prvi put sreo izgledala je kao nova-neraspakovana čivava, a sad

je to bila jedna štrokava, izranavljena čivava, slomljenog uha,

kao da je od nje neko pokušao da složi origami. Na psa koji za

sobom vuče blatnjavi povodac svako bi se sažalio, ali ne ja:

pametnjakovićka je sigurno pobegla iz stana spasavajući

236

sopstvenu kožu, a evo je sad stiže da mene obeleži kao Trojana,

iako dobro zna da nisam taj.

Prišavši, sela je na trotoar pred nama i sa bezbedne

razdaljine poče da laje. Lavež prene Izu iz letargije, pa je uze u

naručje da joj tepa i da je miluje, dok je ova režala na mene.

Osim autentične mržnje, sve drugo u vezi sa čivavom sam

pogrešno protumačio. Ispostaviće se da pas nije pobegao, već je

kidnapovan: neko mu je stavio povodac i izveo iz stana, a rane

govore da to nije učinio uz čivavin pristanak. Neko ko je ovo

uradio nije bio slab prema životinjama, već mu je pas trebao kao

glasnik. Poruka je stajala zataknuta ispod pseće ogrlice,

odštampana ćirilicom, na štampaču, i sadržavala je kletvu:

Ko je Srbin i srpskoga roda,

A ne doĊe na boj na Kosovo,

Dabogda mu oba uha otpanula,

dabogda mu duša na nos izašla.

Ne pronašo sreće u samoći svojoj,

Ne imao doma do vreloga ognja,

Ne bila mu nebeska Srbija -

već Trojanova kletva doveka.

Sinarhisti Srbije

237

22. Četvrta gracija od tri

GospoĊo S, zar zaista verujete da vaš muţ ima toliko posla da više ne stiţe kod kuće ni da spava? Ako vas zanima prava istina, rado ćemo je podeliti s vama. Ali tada i vi nama morate izići u susret. (Iz pisama sinarhista)

STIGLI U PRAG. MRZIMO TE. UMORNI, IDEMO NA

SPAVANJE.

Da je Milica imala ikakvu predstavu o svetovima kroz koje

sam morao proći da bih se tek oko ponoći najzad vratio kući,

možda bi me malo manje mrzela samo zato što nisam pored nje.

Možda bi njen SMS tada pokazao malo više simpatije i možda bi

stigao ranije. Ipak, i ovo će biti puna kapa – posle njega sam

zaspao kao klada.

Telefon je zazvonio oko podneva, prenuvši me iz nebuloze u