GRAMATIČKA PITANJA SRPSKOGA JEZIKA

Милош Ковачевић

ГРАМАТИЧКА ПИТАЊА СРПСКОГА ЈЕЗИКА

БЕОГРАД2011

Садржај

Уводно слово . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5

О СТАНДАРДИЗАЦИЈСКИМ И НОРМАТИВНИМ ПИТАЊИМА СРПСКОГА ЈЕЗИКА

Значај Дубровника за стандардизацију српскога књижевног језика 9Проблеми с конгруенцијом у новинарском језику . . . . . . . . . . . . . . . . 23О синтаксичко-семантичким и нормативним аспектима конструкција типа «носити (са) собом» . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 43О неким структурним и нормативним питањима координираних синтагми . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 59

О ТВОРБЕНО-СЕМАНТИЧКИМ ПИТАЊИМА СРПСКОГА ЈЕЗИКА

Плеонастичка употреба префикса у српскоме језику . . . . . . . . . . . . . . 81Префиксалне творенице са значењем поновљености у савременом српском језику . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 103

О СИНТАКСИЧКО-СЕМАНТИЧКИМ ПИТАЊИМА СРПСКОГА ЈЕЗИКА

Сложена реченица с временском зависном клаузом у значењу по-стериорности . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 127Условне реченице с везником «да» у српскоме језику . . . . . . . . . . . . . 159О изоморфности једног типа временских реченица и поредбених реченица за неједнакост . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 175Колизија рестриктивног и градационог «само» у савременом српском језику . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 189О модалном презентском имперфекту и футуру првом у савреме-ном српском језику . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 207О конструкцијама деиктичке цитатности – или: о недословном управном говору у савременом српском језику . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 217

Библиографска забиљешка . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 233

Биљешка о аутору . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 235

— 5 —

Уводно слово

Ова књи га на ста ла је у окви ру про је ка та 178014: Ди на ми ка струк ту ра са вре ме ног срп ског је зи ка, ко ји фи нан си ра Ми ни стар ство про све те и на у ке Ре пу бли ке Ср би је. Књи га са др жи два на ест огле да о раз ли чи тим пи та њи ма гра ма тич ке струк ту ре са вре ме но га срп ског је зи ка. Сви огле ди су на ста ли у по сљед ње дви је и по го ди не, и сви су већ об ја вље ни или су у штам пи, нај ве ћи број у збор ни ци ма са на­уч них ску по ва на ко ји ма су под не се ни као на уч ни ре фе ра ти. О то ме чи та лац по дат ке мо же про на ћи у би бли о граф ској би ље шци на кра­ју књи ге. Огле ди се ти чу раз ли чи тих аспе ка та струк ту ре са вре ме ног срп ског је зи ка, а за пра во три основ на аспек та. Пр ви је аспект стан­дар ди за циј ско­нор ма тив ни, ко ме су по све ће на че ти ри ра да што и чи­не пр во по гла вље ове књи ге. Дру ги је аспект твор бе но­се ман тич ки, по све ће но му је дру го по гла вље књи ге, пред ста вља ју га два ра да у ко ји ма се раз ма тра ју вр ло спе ци фич на пи та ња твор бе но се ман тич ке струк ту ре срп ско га је зи ка (пи та ње пле о на стич ке ври јед но сти пре­фик са, и пи та ње ме ђу од но са хи брид них и не хи брид них мо де ла јед­ног пре фик сал ног ти па тво ре ни ца). Тре ћи је аспект син так сич ко­се­ман тич ки, њим се књи га и за вр ша ва, а пред ста вљен је и са нај ве ћим бро јем ра до ва: чак шест, што је по ло ви на ра до ва ове књи ге. За то су и пи та ња ко ја се у ово ме по гла вљу по кре ћу не са мо нај број ни ја, не го и нај ин три гант ни ја. Ме ђу њи ма је нај ве ћи број оних за ко ја се ну де пр ва на уч но уте ме ље ни ја раз ја шње ња у ср би сти ци, као нпр. пи та ње ста ту са кон струк ци ја не до слов ног управ ног го во ра, или пак кон­струк ци ја са ин тер фе рен ци јом гра да ци о ног и ре стрик тив ног зна че­ња кван ти фи ка то ра «са мо», од но сно пи та ња изо морф но сти јед ног вре мен ског са јед ним ти пом по ред бе них ве зни ка и сл. Све у књи зи да те ана ли зе про во ђе не су на бо га том кор пу­су, ну жно функ ци о нал но стил ски раз но о бра зном та мо гдје се не ко пи та ње раз ма тра ло на ни воу ци је лог стан дард ног је зи ка (тј. у свим

ње го вим функ ци о нал ним сти ло ви ма), а ну жно функ ци о нал но стил­ски мар ки ра ном та мо гдје је циљ ана ли зе био да ис пи та ста ње са мо у јед ном функ ци о нал ном сти лу, нај че шће пу бли ци стич ком као нај­про гре сив ни јем и нај у ти цај ни јем на про мје не у струк ту ри са вре ме­ног срп ског је зи ка. Циљ је, да кле, био да се у ана ли за ма при мје њу ју стро ги си стем ско лин гви стич ки кри те ри ју ми, али и да се њи хо ва по­твр да (или не га ци ја) про вје ра ва на кон крет ном је зич ком ма те ри ја лу раз ли чи тих функ ци о нал них сти ло ва са вре ме ног срп ског је зи ка. За то сва ки чи та лац, зна ти же љан или већ упу ћен у пи та ња струк ту ре са вре ме ног срп ског је зи ка, сам мо же и мо дел ски и кор пу­сно не са мо про вје ра ва ти не го и про вје ри ти ре зул та те што их аутор у овој књи зи до но си. Ме ђу раз ло зи ма што сто је у под ло зи на стан ка ове књи ге на ве де ни је мо жда и нај зна чај ни ји.

Бе о град, ју ла 2011. М. К.

О СТАН ДАР ДИ ЗА ЦИЈ СКИМ И НОР МА ТИВ НИМ ПИ ТА ЊИ МА СРП СКО ГА ЈЕ ЗИ КА

— 9 —

ЗНА ЧАЈ ДУ БРОВ НИ КА ЗА СТАН ДАР ДИ ЗА ЦИ ЈУ СРП СКО ГА КЊИ ЖЕВ НОГ ЈЕ ЗИ КА

Те шко је да нас би ло шта ре ћи што о Ву ку ни је ре че но. О Ву­ко вом жи во ту и ра ду на пи са не су дви је ис црп не мо но гра фи је (Сто­ја но вић 1924; По по вић 1987) де се ти не књи га и на хи ља де ра до ва. Го то во је не мо гу ће «ис ко па ти» ка кву но ву чи ње ни цу ко ја већ ни је от кри ве на. Чи ње ни це су, да кле, ту. Ту си и њи хо ве мно го број не (не)уса гла ше не ин тер пре та ци је. Да нас оно ме ко ји не ким аспек том Ву­ко вог дје ла же ли да се ба ви чи ни се да је ди но пре о ста је да, уз мо гу­ће ре ин тер пре та ци је, да пре глед до са да шњих ис тра жи ва ња (ди је ла) Ву ко вих књи жев но­је зич ких по гле да и ре зул та та. На тај ће мо на чин и ми при сту пи ти те ми зна ча ја Ду бров ни ка у Ву ко вој стан дар ди за ци ји срп ског књи жев ног је зи ка. Ука за ће мо на (нај бит ни је) слу ча је ве у ко ји ма је Вук из два јао Ду бров ник као вр хов­ни ар гу мент у од ре ђе њу ста ту са не ке је зич ке по ја ве, с тим да ће мо по­ку ша ти про ник ну ти у ду бље раз ло ге та квог ар гу мен то ва ња. При то ме ће мо се ко ри сти ти ве ли ким бро јем до са да шњих ин тер пре та ци ја тог од но са, с не ки ма се, нор мал но, са гла ша ва ју ћи, а не ке – но вим ар гу­мен ти ма – оспо ра ва ју ћи. Вук и Ду бров ник, или пак Вук у Ду бров ни­ку, сто ји већ у на сло ви ма не ко ли ке сту ди је (Бу ри на 1937; Вук ми ро вић 1965; Пан тић 1983), чи је је те жи ште по пра ви лу на Ву ко вом бо рав ку у Ду бров ни ку, ње го вим ду бро вач ким су сре ти ма, с тим да се не из о­став но а ми мо гред но (нај оп шир ни је код Пан ти ћа) ука зу је и на (не)по сред ни ути цај Ду бров ни ка на Ву ко ве је зич ке по гле де и рје ше ња. Тек по сли је Ву ко вог ди рект ног су сре та с Ду бров ни ком, по­сли је ње го вог пр вог бо рав ка у ње му, Ду бров ник за Ву ка по ста је «чи­ни лац од на ро чи тог зна ча ја и као не ка ме ра ко јом по сма тра, це ни и од ре ђу је ства ри и по ја ве у обла сти је зи ка, а уне ко ли ко и обла сти ли­те ра ту ре» (Пан тић 1983: 108). Упра во на кон бо рав ка у Ду бров ни ку на сту па «нај зна чај ни је и нај слав ни је вре ме Ву ко ва ра да» (Бе лић 1947: 128). А тај пр ви Ву ков бо ра вак у Ду бров ни ку био је три на е сто­

— 10 —

днев ни (од 31. ав гу ста до 11. сеп тем бра 1834. го ди не) на про пу то ва њу из Тр ста до Це ти ња, гдје је кре нуо по што га је Ње гош по звао. Иако је у Ду бров ни ку не што ка сни је бо ра вио мно го ду же, чак око пет мје се­ци (од 18. де цем бра 1834. до 8. ма ја 1835. го ди не), а и још три пут му се на крат ко вра ћао – нај при је на јед ну сед ми цу 1841. и два пут у про ла зу 1863. (о тим Ву ко вим бо рав ци ма у Ду бров ни ку в. нпр. ис црп но у Сто­ја но вић 1924: 424–427; Но вак 1967: 117–120, 244–249; Пан тић 1983: 117–120) – тај Ву ков пр ви три на е сто днев ни бо ра вак у Ду бров ни ку, без ика кве сум ње, од нај ве ћег је зна ча ја за срп ски књи жев ни је зик. «У Ду бров ни ку се – пи ше Вик тор Но вак – на шао Вук не са мо са го спа ри ма и по том ци ма ста рих па три ци ја и бо га тих тр го ва ца и по мо ра ца не го и са гра ђа ни ма ни жег ре да, па и са се ља ци ма из бли же ду бро вач ке око ли не. За шао је Вук и у ма ле крч ме и про дав ни це ви на и хра не где се ра до ску пљао свет, и онај до ма ћи, као и они из око­ли не ко ји су до шли да у гра ду па за ре. Ових два на ест­три на ест да на у Ду бров ни ку мно го су от кри ли ве штом по сма тра чу жи во та ста рог гра да, пре пу ног древ них успо ме на. Ње гов ра ни ји по зна ник, ру ски кон зул Је ре ми ја Га гић, са нај ве ћом је па жњом и го сто прим ским ср­дач ним оп хо ђе њем све мо гу ће чи нио да би Ву ков бо ра вак био што при јат ни ји и да му се по ка же све што га је ин те ре со ва ло. По не што га је Га гић спре ча вао да пре ко ме ре лу та из та бер не у та бер ну, где је та ко ђе на и шао на по се ти о це од ко јих је мо гао да за бе ле жи по не ку и ва жни ју вест и по да так за ње го ву ску пљач ку гра ђу» (Но вак 1967: 117–118). А о том три на е сто днев ном бо рав ку у Ду бров ни ку Вук је из­ви је стио Ко пи та ра 24. 9. 1834. го ди не пи смом са Це ти ња, у ко ме из­ме ђу оста лог, ка же: «Ја сам у Ду бров ни ку био код Га ги ћа у квар ти ру, и свој ски ме је до че као и др жао, али кад се на траг вра тим, во лио бих сам би ти у крч ми, гдје би смио до ве сти со да те да ми пје ва ју а ја да пи­шем (а у ку ћи она кво га го спо ди на, ко ји мо ра да жи ви по во љи дру­гих, то би би ла ве ли ка сра мо та. И ме ни, што сам ишао го то во сва ко ве че у јед ну крч му иза гра да, те слу шао гдје се уз гу сле пје ва, ре че је дан по зна ник да је то сра мо та и што ће ре ћи го спо да ду бро вач ка; а ја му од го во рим да ја он дје ни је сам до шао да уга ђам во љи го спо де ду бро вач ке, не го сам сво јој» (Ко пи тар и Вук 1980: 172). Та крч ма иза гра да у ко ју је ишао го то во сва ко ве че би ла је – по на во ди ма М. Пан­ти ћа (1983: 118) – «он да чу ве на Би ри мин ши на ка фа на, ко ја се зва ла

— 11 —

All’ Ar ci du ca Fe de ri co, а да нас је ка фа на Ду брав ка, на Пи ла ма». Очи­то је она и би ла осно ва за ње го ве за кључ ке о ду бро вач ком го во ру, што их је у истом пи сму Ко пи та ру са оп штио: «Да на шњи је ду бро­вач ки је зик пра ви је зик хер це го вач ки; ово су нај ве ће из ме ђу њих раз­ли ке: 1) што се у Ду бров ни ку из го ва ра х (и то не као h не го упра во као ch), 2) што не ка жу н. п. ђе ца не го дје ца итд.; а 3) што има ју мно го и пре мно го ри је чи та ли јан ски јех» (Ко пи тар и Вук 1980: 119). И упра во те пр ве дви је раз ли ке ду бро вач ког у од но су на је зик ко ји је Вук до та да сма трао хер це го вач ким – глас х и ије кав ско јо то ва­ње гру па дј и тј – има ле су да ле ко се жан зна чај за си стем и струк ту ру ка сни јег Ву ков(ск)ог срп ског књи жев ног је зи ка. Те дви је «раз ли ке» кри те ри јал на су осно ва у из мје ни Ву ко вих те о риј ских по гле да на срп ски је зик и/или ње го ву стан дар ди за ци ју. За Ву ка је до тад, мо гло би се ре ћи, основ ни и је ди ни кри те ри јум био кри те ри јум гра ђе, ко­ји ота да смје њу је кри те ри јум струк ту ре (Ко ва че вић 1996). И упра во, тај струк тур ни кри те ри јум, би ће, ка ко ће мо ви дје ти, основ ни раз лог при хва та ња дви ју на ве де них, при је све га ду бро вач ких, је зич ких осо­би на за «оп ште срп ске», од но сно књи жев но је зич ке осо би не. Глас х Ву ку је го то во од по чет ка ње го вог књи жев но­је зич ког ра да за да вао «гла во бо ље». Још 1817. го ди не он је са Му шиц ким имао пре пи ску око ста ту са гла са х, па је Му шиц ки јев став да «хе ру до бро не ми сли», био мо жда и од суд ни раз лог да Вук х не уне се у Рјеч ник 1818. (Пе цо 1985: 83; Ћу пић 1988: 299), не го да га, као и ф, ис кљу чи из «књи жев них гла со ва» и оста ви са мо за стра не ри је чи. И Вук га све до штам па ња По сло ви ца 1836. го ди не – у чи јем пред го во­ру (стр. XI­LXIX) и об ја вљу је «сво је ди а лек то ло шке бе ле шке о осо­би на ма го во ра по гла ви то ду бро вач ког, бо ко ко тор ског и цр но гор­ског» (Сто ја но вић 1924: 442) – пи ше го то во ис кљу чи во у стра ним ри је чи ма, с тим да му се та кво пи са ње по кат кад, ка ко је то до ка зао А. Пе цо (1985: 85), пот кра де и у до ма ћим ри је чи ма. И док су у Рјеч ни ку 1818. гла со ви ф и х има ли исти ста тус, Вук у Огле ду Срп ског бу ква ра у «Да ни ци» за 1827. «опе ри ше са 29 је ди ни ца: у та бе ли је ф, али не и х!», чи ме је «Вук пре ћут но при знао «сва пра ва» гла су ф, за раз ли ку од гла са х» (Си мић 1991: 268). Гла су х Вук да је књи жев ни ста тус тек у пред го во ру По сло ви ца ма 1836, на гла ша ва ју ћи: «Ко ли ко сам ја до­сад на ро да на шег ви ђео, мо гу ка за ти да се да нас у Ду бров ни ку пра ви

— 12 —

глас ово га сло ва нај бо ље из го ва ра: и он ђе се он ја сно чу је и у по чет ку ри је чи, и на кра ју, и у сри је ди, и пред са мо гла сни ци ма и пред по лу­гла сним сло ви ма [тј. су гла сни ци ма – МК], н. п. орах (ора ха, ора ху и т. д.), страх, прах, гри јех (гри је ха, гри је ху), да дох, ре кох, го во рах (го во­ра ху), хо ћу, хи тар, ухо, сух, хлад, храм, хра ни ти, хра на, са хра ни ти, са хра на, уз дах ну ти, ких ну ти, ки ха ви ца, и. т. д. ... Осим Ду бров ни ка глас ово га сло ва чу је се ка ко ону да по око ли ни, та ко и го ре к ју гу по све му при мор ју на ро да на ше га и по Цр ној го ри до са мо га Ска­дра; али сла бо ђе здра во, по сто ја но и на сва ко ме мје сту у ри је чи» (стр. XXI II, ци тат пре ма Си мић 1991: 273–274). И Вук од лу чу је да га глас х у По сло ви ца ма на штам па «сву да ђе му је гођ пра во мје сто (по ети мо ло ги ји), па чи та те љи не ка га из го ва ра ју ка ко је ко ме обич ни је и по вољ ни је» (Си мић 1991: 274). Ту сво ју од лу ку Вук ће исте го ди не у «Од го во ру др Јо ва ну Сте ји ћу на ње го ве за мер ке је зи ку По сло ви­ца» по твр ди ти ри је чи ма: «Ни ко ме од на ших спи са те ља ни је Х на ве ћу смет њу и те го бу, не го ме ни; али кад сам на шао и увје рио се, да се у на ро ду та ко из го ва ра, мо рао сам га при ми ти, (ба рем као раз ли ку или но вост у је зи ку на ше му), и сад ми слим, да ће нај бо ље би ти, да га у пи са њу књи га при ми мо сви, па у чи та њу не ка се из го ва ра, ка ко је ђе обич ни је и ко ме по вољ ни је» (Ка ра џић 2001: 16). У ли те ра ту ри су из но ше ни раз ли чи ти раз ло зи за што је Вук гла су х дао 1836. го ди не ста тус књи жев ног гла са, тј. фо не ме: а) да би учвр стио «за јед ни цу са Хр ва ти ма»1 (Бе лић 1947: 73), б) да про ши­ри «осно ву сво је га књи жев ног је зи ка и да у њу укљу чи та ко зна чај но под руч је као што су Ду бров ник и Цр на Го ра» (Си мић 1991: 274), в) због пре сти жа «ду бро вач ког, бо ке шког и цр но гор ског го во ра» (Но вак 1967: 118; По по вић 1987: 251), од но сно да би свој је зик при­бли жио «је зи ку ду бро вач ке књи жев но сти, и уоп ште је зи ку «бра ће рим ско га за ко на» (Ивић 1986: 136), г) за то што је пи са ње са х «леп­ше и пра вил ни је» (Сто ја но вић 1924: 443); д) «због то га да би остао у окви ри ма оп ће ни те пра вил но сти, од но сно по што ва ња прин ци па ко је она са др жи» (Ћу пић 1988: 300), ђ) због «но вог схва та ња о књи­жев ном је зи ку» (Ивић 1991: 210).

1 «Иако се то [писање гла са х] про ти ви ло ње го ву прин ци пу «пи ши као што го во риш», јер тај глас ве ћи на на шег на ро да ни је из го ва ра ла, у ин те ре су оног зна чај ног пи та ња о за­јед ни ци са Хр ва ти ма он га је ипак узео у свој је зик» (Бе лић 1947: 73).

— 13 —

Ја сно је да Вук х у књи жев ни је зик ни је увео за то што се тај глас го во ри баш у Ду бров ни ку. Ду бров ник је сте по вод, али не и раз лог уво ђе ња гла са Х у срп ски књи жев ни је зик. Раз лог је си стем ски ка рак­тер тог гла са. С јед не стра не, он је ну жан у фо но ло шкој струк ту­ри срп ског је зи ка, јер, као и све оста ле фо не ме, има ди стинк тив ну функ ци ју (уп. нпр.: хра на – гра на, хлад – глад, хра ни ти – бра ни ти, за хла ди ти – за гла ди ти, грах – град и сл.). А Вук је још ра ни је из «књи жев них гла со ва» ис кљу чи вао са мо оне са не ди стинк тив ном функ ци јом. Та ко већ у Срп ској гра ма ти ци уз Рјеч ник из 1818. го ди­не Вук ка же да «у Срп ском је зи ку има 28 про сти гла со ва» (ка сни је им, ка ко смо ви дје ли, 1827. при кљу чу је и ф као два де сет де ве ти), па иза њи хо вог на бра ја ња упу ћу је на фу сно ту, у ко јој до да је: «Осим ови оп шти гла со ва мо гу се чу ти у Срп ском је зи ку још не ки осо би ти гла­со ви: 1) Ер це гов ци ка што из го ва ра ју с пред ј као Пољ ско ś, а з као ź, н. п. шје ки ра [śеkira], шју тра [śutrа], иж јео [iźео]» (В. Ка ра џић 1987: XXIX). У де скрип ци ји и ко ди фи ка ци ји срп ског књи жев ног је зи ка Вук, да кле, за књи жев не ни је при хва тио спе ци фич не ис точ но хер це­го вач ке умек ша не гла со ве ш и ж (тј. ś и ź) на ста ле јо то ва њем сј и зј. Раз лог не при хва та ња тих гла со ва за књи жев не очи то је био тај што на ве де ни гла со ви не ма ју ди стинк тив ну функ ци ју, тј. не ма ју уло гу фо­не ма. А Вук под «бро јем гла со ва» упра во под ра зу ми је ва гла со ве са ди стинк тив ном функ ци јом у књи жев ном је зи ку, тј. фо не ме. (Ко ва­че вић 2006: 281). Иако ни је знао за тер мин фо не ма, Вук је очи то под „књи жев ним гла со ви ма“ под ра зу ми је вао оно што да нас фо но ло ги ја сма тра фо не ма ма. Но, ко ли ко год је глас х би тан за фо но ло шки, то ли ко је, ако не и ви ше, би тан за мор фо ло шки си стем срп ско га је зи ка. На и ме, Вук је очи то био свје стан чи ње ни це да се не у во ђе њем гла са х ре ме ти (из не вје ра ва) јед на од нај су шта стве ни јих мор фо ло шких цр та срп­ско га је зи ка – за вр ше так име нич ких осно ва на су гла сник. Је ди но би име ни це чи ја се осно ва за вр ша ва на х за пра во има ле са мо гла снич ке осно ве, та ко да је у Срп ској гра ма ти ци уз Рјеч ник 1818. већ и кон ста­то ва но да има име на «ко ја се свр ша ва ју на аа и уа, н. п. снаа, муа» (Ка ра џић 1987: XL). А та квих име ни ца ни је ма ли број: орах, тр бух, ко жух, прах, страх, мах, дах, за дах, сев дах, пре дах ..., ма ће ха, чо ха, јо ха, овр ха, за ли ха, епо ха, свр ха, бу ха ..., ухо, па зу хо, ру хо... У не ки ма

— 14 —

је, исти на, мо гу ћа суп сти ту ци ја х не ким дру гим су гла сни ком. Ме ђу­тим, «суп сти ту ци је ово га гла са на ко је је [Вук] у срп ским го во ри ма на и ла зио фо но ло шки ни је су мо гле да на до мје сте оно што је том гла­су исто риј ски [и још ви ше си стем ски – МК] при па да ло» (Ћу пић 1988: 300). Ко ли ко год је фо нем х био по тре бан за очу ва ње си стем­ског ка рак те ра име нич ких осно ва, то ли ко је ње го во вас по ста вља ње – ка ко је то Р. Си мић уочио – би ло по треб но за очу ва ње си стем но­сти мор фо но ло шких ал тер на ци ја. Уво ђе њем х, Вук је «учи нио знат­ну ис прав ку у мор фо но ло ги ји сво га књи жев ног је зи ка, јер је укло нио до не кле не про зир не од но се ме ђу об ли ци ма нпр. име нич ких ре чи ти па ора – ораа – орау итд. пре ма ора си­ора си ма; или гла го ла ти па вр­шем – вр шеш итд. пре ма вру – вро мо – врао и сл. Овим су исто вре ме­но укло ње не и не ке те шко ће око адап та ци је ре чи из срод них је зи ка: не ма ви ше ди ле ме око Че, Чек или Чех, око Ар ков или Хар ков и сл.; или око не из бе жних и нео п ход них нео ло ги за ма ти па по ва ла, по фа ла или по хва ла, око при ват, при фат или при хват итд.» (Си мић 1991: 274–275). Глас х Ву ку је, ка ко се ви ди, при је све га био по тре бан из си­стем ских раз ло га: за очу ва ње струк ту ре фо но ло шког и гра ма тич ког си сте ма срп ско га књи жев ног је зи ка. Да ју ћи му ста тус «књи жев ног гла са», тј. фо не ме, Вук је сад за је дан од вр хов них прин ци па пра вил­но сти увео прин цип си стем но сти. Би ће да је тај прин цип оно што Вук ка сни је (1845) на зи ва «оп ће ном пра вил но сти», ко ју исти на ја­сно не де фи ни ше, али ко ју узи ма за основ ни кри те ри јум пра вил но­сти не ке је зич ке по ја ве (Ка ра џић 2001: 196–198). Си стем ност, од но­сно «оп ће на пра вил ност» та ко за Ву ка по ста је ну жан али не и до во­љан кри те ри јум «пра вил но сти», тј. књи жев но је зич ког ста ту са не ке је зич ке по ја ве. Њој је над ре ђен кри те ри јум «упо тре бе у на род ним го во ри ма». На и ме, «Ву ко ва схва та ња о на род ној осно ви ци књи­жев ног је зи ка оба ве зи ва ла су га да сво је по те зе оправ да при су ством да тих осо би на у на род ним ди ја лек ти ма» (Ивић 1986: 185–186), та ко да он ни ка да ни је из не вје рио на че ло «да у књи жев ни је зик не сме ући ни шта че га не би би ло бар не где у на род ним го во ри ма» (Ивић 1991: 210). Због то га је за Ву ка би ло то ли ко зна чај но да је про на шао срп ски, и још ис точ но хер це го вач ки – ду бро вач ки – го вор у ко ме се «пра ви глас ово га сло ва нај бо ље из го ва ра». Тај глас Вук ни је, да кле,

— 15 —

увео у књи жев ни је зик са мо за то што се он го во ри у Ду бров ни ку и Цр ној Го ри, не го за то што је он нео п хо дан струк ту ри књи жев ног је зи ка а упо тре бља ва се у Ду бров ни ку и Цр ној Го ри. Том за кључ ку нај бо љу по твр ду пру жа чи ње ни ца да је Вук уочио и не ке са мо за Ду­бров ник ка рак те ри стич не осо би не, као нпр. да «ста ри ји љу ди ме ња­ју пред и к у ц итд. и код при де ва (убо зи, убо зи јем, ви со ци, ви со ци јем), као и то да «у Ду бров ни ку и у Бо ци име ни це сред њег ро да у мно жи­ни гла се на ија (бр ди ја, се ли ја) (Сто ја но вић 1924: 442) – али, бу ду ћи да те осо би не ни су си стем ске, Ву ку за си гур но ни на крај па ме ти ни је би ло да их увр сти у књи жев ни је зик. Уво ђе ње гла са х у књи жев ни је зик, по твр да је но вог Ву ко вог схва та ња о књи жев ном је зи ку «као се лек тив ној ком би на ци ји осо би­на ра зних ди ја ле ка та» (Ивић 1991: 210). Од та да ви ше за Ву ка ни је бит на рас про стра ње ност не ке је зич ке осо би не, ко ли ко ње на «пра­вил ност», тј. си стем ност. То ће, уоста лом, и сам Вук у го ди ни ка да уво ди х (у Од го во ру др Јо ва ну Сте ји ћу на ње го ве за мер ке је зи ку По­сло ви ца) екс пли цит но и на гла си ти: «Кад се у на ро ду јед не ри је чи дво ја ко го во ре, он да је, ми слим, спи са тељ ду жан из би ра ти оно, што је пра вил ни је, не гле да ју ћи, или га го во ри на ро да ма ње или ви ше» (Ка ра џић 2001: 17). Та кав став, или бо ље ре ћи, то но во схва та ње књи жев ног је зи­ка, до би ће по твр ду у сље де ћој Ву ко вој бит ној ин тер вен ци ји у струк­ту ри књи жев ног је зи ка – у уки да њу до тад у вла сти том пи са њу до­сљед но про во ђе ног ије кав ског јо то ва ња су гла снич ких ску пи на тј и дј – и опет на кон што су у јед ном на род ном го во ру – и то ду бро вач­ком – та кви, не јо то ва ни об ли ци по твр ђе ни. Но, по слу шај мо Ву ка и ње го ве ар гу мен те. У «Од го во ру на сит ни це је зи ко слов не Г. Ј. Ха џи­ћа» 1839. го ди не Вук на во ди да у ју жно ме нар јеч ју «кад је овај слог [ тј. јат ­ МК] по сли је д, л, н, и т, он да се сву да (као у Сла вен ско ме и у Ру ском је зи ку што ми чи та мо) пре тво ри л у љ, а н у њ (н. п. ље то, ње­дра), а по мно ги јем мје сти ма (као н. п. у Хер це го ви ни, Цр ној го ри и Бо ки) д у ђ, а т у ћ, н. п. ђед, ђе вој ка ђе ца, ви ђе ти, иђе (ђе), ов ђе, он ђе, вр ће ти, ле ће ти, ће ра ти и т. д.; по ње ко јим пак мје сти ма, осо би то к за па ду (као у Ду бров ни ку и у Бо сни – осо би то по ва ро ши ма) ова се два сло ва не пре тва ра ју, не го се го во ри: дјед, дје вој ка, дје ца, ви дје ти, гдје, ов дје, он дје, вр тје ти, тје ра ти и т. д. (а за ово мо гло би се ре ћи, да

— 16 —

је ва ро шки – го спод ски – го вор ју жно га нар јеч ја)» (Ка ра џић 2001: 30). Исто то ће Вук до слов но по но ви ти у «Глав на пра ви ли ма за ју­жно нар јеч је» (1850), с тим што ће уки ну ти па рен те тич ки ка рак тер по сљед ње кла у зе про ши ру ју ћи је још јед ном ре ла тив ном, ко ју ов дје кур зив но из два ја мо: «...и за ово мо гло би се ре ћи, да је ва ро шки – го спод ски – го вор ју жно га нар јеч ја, ко ји ми ве ли мо, да би тре ба ло узе­ти за књи жев ни је зик у све му на ро ду на ше му» (Ка ра џић 1969: 218). Опет су у ли те ра ту ри на во ђе ни раз ли чи ти раз ло зи Ву ко вог уки да ња ије кав ског јо то ва ња у ску пи на ма дј и тј у књи жев ном је зи­ку: Та ко се сма тра ло да ту Вук «иде за ду бро вач ким из го во ром гла са ја та и при ма га у свој пра во пис, за то што је ду бро вач ки из го вор ста­ри ји и осве штан бо га том тра ди ци јом» (Бе лић 1947: 129), од но сно да је тим чи ном Вук «све сно ар ха и зи рао је зик и по ве ћао сте пен ње го ве гра ма тич ке пра вил но сти, при бли жа ва ју ћи га ујед но дру гим сло вен­ским књи жев ним је зи ци ма, а на ро чи то је зи ку ду бро вач ке књи жев­но сти, и уоп ште је зи ку «бра ће рим ско га за ко на». (Ивић 1986: 186). То Ву ко во рје ше ње, због ри је чи «ва ро шки, го спод ски», до би ло је и ин тен ци о нал но, у осно ви по гре шно, ту ма че ње, да је ти ме «Вук рас­ки нуо с те о ри јом о се о ском го во ру као мо де лу књи жев ног је зи ка. До­та да шња ди ску си ја о књи жев ном је зи ку – нео сно ва но ми сли аутор да тог ту ма че ња – по ка за ла је да је то схва та ње у на че лу нео др жи во и Вук је, чим му се ука за ла при ли ка, по се гао за град ским го во ри ма као но вим узо ри ма за књи жев ни је зик» (Ивић 1991: 212). На и ме, ако је Вук, због вој во ђан ских «гра жда на» и ста вио ово «ва ро шки, го­спод ски», циљ му си гур но ни је био да ис так не при мат град ских над се о ским на род ним го во ри ма, не го да вој во ђан ским «гра жда ни ма» по ка же да и «го ве дар ски ер це го вач ки» има сво ју го то во иден тич ну «ва ро шку, го спод ску» вер зи ју, тј. да књи жев ни «хер це го вач ки је­зик» мо ра ува жа ва ти и сво је се о ске и сво је «ва ро шке, го спод ске» осо би не уко ли ко су оне си стем ског ка рак те ра. А си стем ски је ка рак тер опет био раз лог при хва та ња да те ду бро вач ке го вор не осо би не за књи жев ну. Би ће да је Вук тек та да схва тио да се ије кав ско не јо то ва ње дј и тј мо же у књи жев ном је зи ку под ве сти под без из у зет но пра ви ло, док би пра ви ло о јо то ва њу зах ти­је ва ло ве ли ки број из у зе та ка, јер ије кав ско јо то ва ње гру па дј и тј из о ста је у не ма лом бро ју лек се ма, ка кве су нпр.: дје ло ва ње, дје ло, тје­

— 17 —

снац, тје ме, тје шње, утје ши ти, здје ла, стје ни ца, дје ли лац, раз дје љак, тје сте ни на и сл. По но во је Ву ко во рје ше ње у скла ду с прин ци пом «оп ће не пра вил но сти», тј. на че лом о «’по сто ја ним пра ви ли ма’ је­дин стве ног књи жев ног је зи ка» (Си мић 1991: 364). И ов дје се, као и са гла сом х, по ка за ло да су је зич ке осо би не ду бро вач ког го во ра, у по ре ђе њу са кон ку рент ним хер це го вач ким, си стем ни је, па за то и по­доб ни је да до би ју ста тус књи жев них. Као што је био по вод два ма на ве де ним – а бит ним – гра ма­тич ким Ву ко вим рје ше њи ма, Ду бров ник је вје ро ват но био по вод и тре ћој, та ко ђе ни шта не бит ни јој Ву ко вој од лу ци – о пред ло гу ју жног (ије кав ског) нар јеч ја за (је ди но) књи жев но. По зна то је, на и ме, да је «у вре ме ну од 1828. до 1834. го ди не Вук не ко ли ко сво јих де ла на пи сао екав ски» (Ивић 1991: 212); та ко ђе је по зна то да је и књи гу По сло ви­ца, ко ју је од лу чио да штам па у но вој цр но гор ској штам па ри ји Вук «пр во био на пи сао ис точ ним ди а лек том, па је при штам па њу окре­нуо на ју жни, и ви ше се ни је вра ћао ни ка ко на ис точ ни» (Сто ја но вић 1924: 441). «Упо знав ши на ше за пад не кра је ве, пре све га Ду бров ник, у ко ме се већ ве ко ви ма не го ва ла књи жев ност пи са на је кав шти ном, Вук се де фи ни тив но опре де лио за ју жно на реч је» (По по вић 1987: 251). А у под ло зи та кве од лу ке ста јао је низ (ка сни је раз от кри ве них) раз ло га. По Ву ко вом су ду «у Ду бров ни ку се го во ри чи сто срп ски» (Пан тић 1983: 126), и «да на шњи је ду бро вач ки је зик пра ви је зик ер­це го вач ки» (Ко пи тар и Вук 1980: 119), уз то су «књи ге Ду бро вач­ки јех пје сни ка за је зик сви ју нас скро ви ште (т. ј. бла го), ко је се не мо же про ци је ни ти» (Ка ра џић 2001: 218); а по себ но је зна чај но то «да се у нас по че ло пи са ти на род ни јем је зи ком од вре ме на До си те ја Об ра до ви ћа, ко ји је 1783. го ди не по чео Срп ски пи са ти и го во ри ти, да та ко тре ба пи са ти. (...) а бра ћа на ша за ко на Рим ско га, осо би то Ду­бров ча ни и Дал ма тин ци, пи са ли су у шест на е сто ме ви је ку, у нај ве ћи јек!» (Ка ра џић 2001: 224); а не тре ба за бо ра ви ти да су не ке осо би­не ду бро вач ког го во ра, у по ре ђе њу са кон ку рент ним хер це го вач ким осо би на ма, си стем ни је па са мим тим и по доб ни је за књи жев ни је­зик; с тим да то ни су са мо дви је прет ход но на ве де не (упо тре ба гла са х и не спро ве де но ије кав ско јо то ва ње дј и тј), не го и низ дру гих, ме ђу ко ји ма се из два ја ју за мје на ја та са е по сли је р (као пред, пре ко, пре то­

— 18 —

пи ти, сре ћа, вре ћа, ждре бе та, ја стре бо ви, гре шник, гре шни ца)2 (Ка­ра џић 1969: 218), или не у по тре ба х у ге ни ти ву мно жи не, за раз ли ку од оста лих «спи са те ља за ко на Рим ско га»3 (Ка ра џић 2001: 219). Сви ти раз ло зи би ли су у ко рист ју жно га нар јеч ја, па за то и ни је ни ка­кво чу до што ће Вук 1845. го ди не у зна ме ни том тек сту «Ву ка Стеф. Ка ра џи ћа и Са ве Те ке ли је пи сма ви со ко пре о све ште но ме го спо ди ну Пла то ну Ата нац ко ви ћу, пра во слав но ме вла ди ци Бу дим ско ме о Срп­ско ме пра во пи су» упра во то нар јеч је пред ло жи ти за књи жев но, и то на сље де ћи на чин: «И при је сам ја – ве ли Вук – го во рио, да не мр зим ни на јед но нар је чи је на ше га је зи ка, са мо ми слим, да их не тре ба ми је ша ти и пи шу ћи ри је чи ни по ка ко ме гра ди ти још ње ка ко но во, ко је га у на ро ду не ма ни ка ко. А кад би смо се до го во ри ли, ко је би нар је чи је би ло нај при лич ни је да га у пи са њу књи га сви при ми мо, ја бих ре као, ово ју жно: оно од за па да у Сри је му до пи ре до Ву ко ва ра и уз Ду на во го то во до Бу ди ма, а од ју га у Ср би ји го то во до Би јо гра­да; осим то га глав но га узро ка мо гу се још спо ме ну ти и ови: 1) да су го то во све на ше на род не пје сме у ње му по ста ле; 2) да се ни у јед но­ме дру гом нар је чи ју гдје ко је ри је чи раз ли чи то га зна че ња сло ви ма не мо гу раз ли ко ва ти, као н. п. сје дим и си је дим, за пје ва ти и за пи је ва ти, та ко от пје ва ти и от пи је ва ти, по пје ва ти и по пи је ва ти и т. д.; 3) оно је нај бли же и Сла вен ско ме нар је чи ју, од ко је га мно ги ви чу да се не тре ба уда ља ва ти; а 4) оно је нар је чи је и Ду бро вач ки јех спи са те ља, и та ко се са мо чрез ње га мо же мо ује ди ни ти с на шом бра ћом Рим ско га за ко на, ко ја с ра до шћу нам ру ке пру жа ју» (Ка ра џић 2001: 143–144). Не знат но мо ди фи ко ва ни, да ти се раз ло зи на во де и као ар гу­мент за при хва та ње ју жно га нар јеч ја за књи жев но и у Беч ком књи­жев ном до го во ру, чи ја је дру га од пет та ча ка упра во по све ће на из бо ру јед ног од нар јеч ја за књи жев но. «Јед но гла си це смо при зна ли, – на­

2 Уп. тре ће од Ву ко вих Глав них пра ви ла за ју жно нар јеч је: «По сли је р из го ва ра се у ово­ме до га ђа ју као е, н.п. пред, пре ко, пре то пи ти, сре ћа, вре ћа, ждре бе та, ја стре бо ви и т.д. Исти на, да сам ја у Тр ши ћу још у дје тињ ству слу шао рје чит, гр је шник, гр је шни ца, али у Ду бров ни ку и у Цр ној Го ри го во ри се гре шник, гре шни ца и т.д.» (Ка ра џић 1969: 218). 3 «...а спи са те љи за ко на Рим ско га пи шу го то во сви х [у ге ни ти ву мно жи не – МК], осим Ду бров ча на (ко ји су нај бли жи Бо ке љи ма и Цр но гор ци ма»). Ја упра во не знам, ка ко је ово ушло у оби чај, да се го во ри и пи ше, кад ни у јед но ме од окол ни јех Сла вен ски јех нар је чи ја то га не ма» (Ка ра џић 2001: 219).

— 19 —

во ди се у Књи жев ном до го во ру – да је нај пра ви је и нај бо ље при ми ти ју жно нар јеч је, да бу де књи жев но, о то а) за то, што нај ви ше на ро да та ко го во ри, б) што је оно нај бли же ста ро ме сла вен ском је зи ку, и по то ме и сви јем оста ли јем је зи ци ма сла вен ски јем, ц) што су го то во све на род не пје сме у ње му спје ва не, д) што је сва ста ра ду бро вач ка књи­жев ност у ње му спи са на, е) што нај ви ше књи жев ни ка и ис точ но га и за пад но га вје ро за ко на већ та ко пи ше (са мо што сви не па зе на сва пра ви ла)» (Ка ра џић 1969: 229). По што је ју жно нар јеч је ије кав ско, «да би свак лак ше мо гао са зна ти, гдје су по ово ме нар јеч ју два сло га, гдје ли је је дан и гдје тре­ба пи са ти је, гдје ли е, гдје ли и, за мо ли ли смо сви оста ли г. Ву ка Стеф. Ка ра џи ћа, да би на пи сао о то ме глав на пра ви ла, ко ја су до ље при ло­же на» (Ка ра џић 1969: 230). А мо жда је упра во чи ње ни ца да је ово нар јеч је ије кав ско би ла пре суд на у од лу ци да баш оно бу де пред ло­же но за књи жев но. На и ме, је ди но је ије кав ски из го вор био чи сто срп­ски. Као што је што кав ско нар јеч је би ло ис кљу чи во срп ско, та ко је од три ју из го во ра са мо ије кав ски био ис кљу чи во срп ски (њим су го­во ри ли Ву ко ви Ср би три ју за ко на: ве ли ки број Ср ба за ко на грч ко га, сви Ср би за ко на рим ско га, и сви Ср би за ко на тур ско га). «На и ме на зе мљи шту та да шње Хр ват ске ије кав ски су го во ри ли са мо Ср би и, ту и та мо, Хр ва ти у њи хо вом су сед ству и под њи хо вим ути ца јем» (Ивић 1986: 186). Ни је ли баш због то га Ан те Стар че вић, ко ји је «Ву ко ву ије кав шти ну на зи вао ’бле ја њем’, спо ти чу ћи се о њу где год је сти гао, оста јао до сле дан екав шти ни ко ју ће Ср би при хва ти ти, као и он, док ће ије кав шти на оста ти ба шти на Ву ко ва и пле ме ни то на сле ђе вре ме­на, ка да је Вук та ко ду бо ко пу стио ко ре на у хр ват ском кул тур ном жи­во ту. За то и ни је већ ра ни је са гле дан па ра докс, ни ма ло не за ни мљив, да је Вук с ије кав шти ном по бе дио код Хр ва та, а Стар че вић с екав­шти ном код Ср ба» (Но вак 1967: 346). Глав ни раз лог за ју жно као књи жев но нар јеч је та ко је би ло то што је ње гов из го вор био ис кљу чи во срп ски, и што је то на р јеч је за­хва та ло ге о граф ске про сто ре на ко ји ма је жи вио го то во са мо срп­ски на род (три ју вје ро за ко на). Та ко је ис точ но хер це го вач ки ди ја лект «нај ра спро стра ње ни ји ди ја ле кат срп ско га је зи ка (тј. нај ве ћи и про­стор но и по бро ју го вор ни ка). Про сти ре се на ши ро ким и раз ву че­ним те ре ни ма Цр не Го ре, Ср би је, Бо сне и Хер це го ви не и Хр ват ске.

— 20 —

Чи не га дви је ве ће зо не ко је су ме ђу соб но те ри то ри јал но одво је не дру гим што кав ским ди ја лек ти ма: ју го и сточ на, гдје му је и ма ти ца (са ис точ ном Хер це го ви ном, за пад ном Цр ном Го ром, за пад ном Ср би­јом, ис точ ном Бо сном, по сав ским Под ри њем), и сје ве ро за пад ну (са за пад ном и сје ве ро за пад ном Бо сном, сје вер ном Дал ма ци јом и Гор­ским Ко та ром, ужом Хр ват ском, ди је ло ви ма Сла во ни је и Ба ра ње, Бе ле Кра ји не и Жум бе ра ком» (Оку ка 2008: 56). Овај ди ја ле кат «на сје ве ру ди је лом до пи ре до Ма ђа р ске, на чи јој се те ри то ри ји уз са му гра ни цу код Ду на ва, на ла зе не ке ње го ве оазе, ако и у око ли ни Бу дим­пе ште. На крај њем ју гу овај ди ја ле кат за у зи ма ме ђу ри јеч је Не ре тве и Ри је ке ду бро вач ке, Ду бров ник и Ду бро вач ко при мор је, са ис точ ном по ло ви ном Пе ље шца и остр вом Мљет, те Ко на вле и хер це го вач ко под руч је спу шта ју ћи се оба лом ја дран ског мо ра све до Ри сна у Бо ко­ко тор ском за ли ву. На ди је лу да на шње Цр не Го ре при па да му цр но­гор ска (ста ра) Хер це го ви на са Гра хо вом, сје вер ном Пље ши ви цом, Жу пом, Лу ко вом, Дроб ња ци ма, Уско ци ма, Ров ци ма, Ко ла ши ном и Мо ра чом. Та ко гра ни ца пре ма зет ско­ра шком ди ја лек ту иде од Ри­сна на сје вер, а он да скре ће на ис ток ис под Гра хо ва и Ко ла ши на пре­ма Би је лом По љу, ко је за о би ла зи у Лу ку пре си је ца ју ћи Лим ју жно до Бро да ре ва. Ода тле она про ла зи по ред Сје ни це у ње ној бли зи ни и из би ја на Ибар. Гра ни ца пре ма екав ским го во ри ма ни је стро га: Она је углав ном од ре ђе на пре во ји ма од Гу че ва до Со кол ске пла ни не, из­би ја ју ћи, на кон за о би ла ска ди је ла Азбу ко ви це, на По влен» (Оку ка 2008: 56–57). Као ин те грал ни дио ис точ но хер це го вач ког ди ја лек та, као град са нај си стем ски јим осо би на ма срп ског (ије кав ског) го во ра – Ду бров ник је не сум њи во ви ше од би ло ког дру гог мје ста до при нио стан дар ди за ци ји Ву ков(ск)ог и да на шњег срп ског књи жев ног је зи­ка. У сво јој исто ри ји, ме ђу тим, «Ду бров ник ни кад ни је при па дао срп ској др жа ви, иако је ње на гра ни ца ве ко ви ма ста ја ла на не ко ли ко ми ља од ње га, као што све до 1939. го ди не ни кад ни је био ни у са­ста ву Хр ват ске (од чи јих се гра ни ца, уоста лом, на ла зио по да ле ко» (Ивић 1986: 142). И упра во та чи ње ни ца да је у XX ви је ку он ушао у гра ни це Хр ват ске до ве ла је до оспо ра ва ња срп ског ка рак те ра и ње го ве књи жев но сти и ње го вог је зи ка. Хр ва ти су јед но став но из­вр ши ли «на сил но при сва ја ње ду бро вач ке кул ту ре» (Ко стић 2000).

— 21 —

Ме ђу тим, ако се по сма тра ју опре дје ље ња са мих Ду бров ча на из до­ба Ре пу бли ке оли че на у на зи ви ма је зи ка, она се – ка ко је то по ка зао П. Ивић – ви ди да има «укуп но че ти ри или пет по ме на хр ват ског је зи ка у Ду бров ни ку или са мог Ду бров ни ка у кру гу хр ват ских гра до­ва, ис кљу чи во код пе сни ка, и то у на ро чи тим при ли ка ма, та квим као што је кур то а зно обра ћа ње не ко ме из хр ват ских стра на или на слов штам па не ко ја ће мо жда обез бе ди ти ши ру пу бли ку, или по ет ска ти­ра да у ко јој по ре ђе ње ду бро вач ког са хр ват ским има у ства ри циљ да ис так не пред но сти ду бро вач ког» док, на су прот то ме, сто ји «при­су ство при лич ног бро ја слу ча је ва у ко ји ма су Ду бров ча ни, по чев од кра ја пет на е стог ве ка па до по чет ка осам на е стог, на зва ли свој је зик срп ским (lin gua ser vi a na), и то нај че шће у слу жбе ним ак ти ма, он да ка да је тре ба ло озна чи ти срп ско хр ват ски на род ни је зик Ду бров ни­ка за раз ли ку од ита ли јан ског или ла тин ског је зи ка до ку ме на та ко ји са др же ове по ме не» (Ивић 1986:141–142). Из то га се ја сно да за кљу­чи ти да су се Ду бров ча ни из вре ме на Ре пу бли ке – иако се на ци о нал­но ни су осје ћа ли ни Ср би ма ни Хр ва ти ма. – је зич ки сма тра ли Ср­би ма. Уоста лом, и нај ве ћи ду бро вач ки лин гви ста, Ми лан Ре ше тар, на осно ву чи сто лин гви стич ких кри те ри ју ма, ус твр дио је да су ње му «Ср би и Хр ва ти је дан на род под два име на, па ми је за то Ду бров ник срп ски и хр ват ски. Али ко ди је ли срп ско од хр ват ско га мо ра при зна­ти да је Ду бров ник по је зи ку био уви јек срп ски» (Ре ше тар 2002: 401). И не са мо по је зи ку не го – ка ко је то сво јим сту ди ја ма не дво сми сле но до ка зао П. Ми ло са вље вић (1996, 2000, 2003) – и по књи жев но сти, бу ду ћи да је ду бро вач ка ин те грал ни дио срп ске књи жев но сти, баш као што је је зик Ду бров ни ка нај у зор ни ји срп ски је зик.

Л и т е р а т у р а

Бе лић 1947: Алек сан дар Бе лић, Вук и Да ни чић, Бе о град: Про све та. Бу ри на 1937: Sa fet Bu ri na, Vuk i Du brov nik, Gla snik Ju go slo ven skog pro fe sor­

skog dru štva, XVI II, 433–439. Вук ми ро вић 1965: В. М. Вук ми ро вић, Вук у Ду бров ни ку, Књи жев ност и је­

зик, XII/4, Бе о град, 44–59. Ивић 1986: Па вле Ивић, Срп ски на род и ње гов је зик, Бе о град: СКЗ.

— 22 —

Ивић 1991: Па вле Ивић, О Ву ку Ка ра џи ћу, Срем ски Кар лов ци, Но ви Сад, Из да вач ка књи жар ни ца Зо ра на Сто ја но ви ћа.

Ка ра џић 1969: Вук Стеф. Ка ра џић, О је зи ку и књи жев но сти, Бе о град: Про­све та.

Ка ра џић 1987: Вук Стеф. Ка ра џић, Срп ска гра ма ти ка, у: Срп ски рјеч ник (1818), Бе о град: Про све та, Но лит, XXIX – LXXI

Ка ра џић 2001: Вук Стеф. Ка ра џић, О је зи ку и књи жев но сти III, Бе о град: Про све та.

Ко ва че вић 1996: Ми лош Ко ва че вић, Кри те ри јал ност гра ђе и струк ту ре у Ву ко вој стан дар ди за ци ји срп ског је зи ка, На уч ни са ста нак сла ви ста у Ву ко ве да не, 25/2, Бе о град, 149–159.

Ко ва че вић 2006: Ми лош Ко ва че вић, Го вор Хер це го ви не као је ди на осно ва срп ског књи жев ног је зи ка, у: Спи си о сти лу и је зи ку, Ба ња Лу ка: Књи­жев на за јед ни ца, 277–299.

Ко пи тар и Вук 1980: Ко пи тар и Вук, при ре дио др Го луб До бра ши но вић, Бе о град, Тр шић: Рад, Ву ков са бор.

Ко стић 2000: Ла зо М. Ко стић, На сил но при сва ја ње ду бро вач ке кул ту ре, Но ви Сад: До бри ца књи га.

Ми ло са вље вић 1996: Пе тар Ми ло са вље вић, Си стем срп ске књи жев но сти, При шти на: На род на и уни вер зи тет ска би бли о те ка.

Ми ло са вље вић 2000: Пе тар Ми ло са вље вић, Срп ски фи ло ло шки про грам, Бе о град: Треб ник.

Ми ло са вље вић 2003: Пе тар Ми ло са вље вић, Увод у ср би сти ку, Бе о град: Треб ник.

Но вак 1967: Вик тор Но вак, Вук и Хр ва ти, Бе о град: СА НУ. Оку ка 2008: Mi loš Oku ka, Srp ski di ja lek ti, Za greb: SKD Pro svje ta. Пан тић 1983: Ми ро слав Пан тић, Вук и Ду бров ник, На уч ни са ста нак сла­

ви ста у Ву ко ве да не, 12/2, Бе о град, 107–128. Пе цо 1985: Асим Пе цо, Су гла сник х у Ву ко вој пре пи сци, у: Ста за ма на ше­

га је зи ка, Бе о град: За вод за уџ бе ни ке и на став на сред ства, 80–86.По по вић 1987: Ми о драг По по вић, Вук Стеф. Ка ра џић, Бе о град: Но лит. Ре ше тар 2002: Ми лан Ре ше тар, Нај ста ри ји ду бро вач ки го вор, у: Пе тар

Ми ло са вље вић, Ср би и њи хов је зик, Бе о град: Треб ник, 403–406. Си мић 1991: Ра до је Си мић, О на шем књи жев ном је зи ку, Ник шић: Уни вер­

зи тет ска ри јеч. Сто ја но вић 1924: Љу бо мир Сто ја но вић, Жи вот и рад Ву ка Сте фа но ви ћа

Ка ра џи ћа, Бе о град. Ћу пић 1988: Дра го Ћу пић, Ву ков од нос пре ма «х» у срп ско хр ват ском је­

зи ку, На уч ни са ста нак сла ви ста у Ву ко ве да не, 17/2, Бе о град, 297–304.

— 231 —

И з в о р и

А. Ану шић – Ан ђел ко Ану шић, Адре сар из гу бље них ду ша, Но ви Сад: Сти­лос, 2006.

Блиц – Блиц, днев не но ви не, Бе о град.В. Бу ла то вић Виб – Вла да Бу ла то вић Виб, Бу дил ник, Бе о град: БИГЗ, По­

ли ти ка, 1994. Ве чер ње но во сти – Ве чер ње но во сти, днев не но ви не, Бе о град. Р. Вуч ко вић – Ра до ван Вуч ко вић, Ту ма ра ња, Бе о град: Свет књи ге, 2005. Глас јав но сти – Глас јав но сти, днев не но ви не, Бе о град. Ин тер на ци о нал – Ин тер на ци о нал, днев не но ви не, Бе о град. Књи жев ни лист – Књи жев ни лист, ме сеч ник за књи жев ност, кул ту ру и дру­

штве на пи та ња, Бе о град. Ку рир – Ку рир, днев не но ви не, Бе о град. Т. Ле ва јац – Ти хо мир Ле ва јац, Осмех, Ба ња Лу ка: Арт принт, 2008. Д. Ми ха и ло вић – Нај леп ше при че Дра го сла ва Ми ха и ло ви ћа, из бор и пред­

го вор Ми ле та Аћи мо вић Ив ков, Бе о град: Про све та, 2003. В. Ни ко лић – Ви дан Ни ко лић, Вра та гре ха, Ча чак: Ле ген да, 2005. Д. Ни ко лић – Да ни ло Ни ко лић, Кра љи ца за ба ве, Бе о град: По ли ти ка, На­

род на књи га, 2004.НИН – Не дељ не ин фор ма тив не но ви не, Бе о град. В. Пав ко вић – Ва са Пав ко вић, Док тор Ба тут про тив на дри ле ка ра, Бе о­

град: По ли ти ка, На род на књи га, 2006. По ли ти ка – По ли ти ка, днев не но ви не, Бе о град. Прав да – Прав да, днев не но ви не, Бе о град. Прес – Press, днев не но ви не, Бе о град.Р. Ри со је вић – Ран ко Ри со је вић, Бо сан ски џе лат, Ба ња лу ка: Глас срп ски,

2004.Срп ски На ци о нал – Срп ски На ци о нал, днев не но ви не, Бе о град. Б. Ћо пић – Нај леп ше при че Бран ка Ћо пи ћа, из бор и пред го вор Ана Ву кић­

Ћо сић, Бе о град: Про све та, 2003. Б. Шће па но вић – Бра ни мир Шће па но вић, Ис ку пље ње, Бе о град: БИГЗ,

1993.

Л и т е р а т у р а

Би ти 1997: Vla di mir Bi ti, Poj mov nik su vre me ne knji žev ne te o ri je, Za greb: Ma­ti ca hr vat ska.

Ко ва че вић 1998: Ми лош Ко ва че вић, Стил ске фи гу ре и књи жев ни текст, Бе о град: Треб ник.

Ко ва че вић 2006: О ти по ви ма и стил ским осо би на ма дис фе ми за ма и еуфе­ми за ма, у: Спи си о сти лу и је зи ку, Ба ња Лу ка: Књи жев на за дру га, 126–178.

Кор дић 2002: Snje ža na Kor dić, Ri je či na gra ni ci pu no znač no sti, Za greb: Hr vat­ska sve u či li šna na kla da.

Ора ић­То лић 1990: Du brav ka Ora ić To lić, Te o ri ja ci tat no sti, Za greb: Gra fič ki za vod Hr vat ske.

Пи пер 1987: П. Пи пер, О ци тат ској нео д ре ђе ној ре фе рен ци јал но сти у „Срп ским на род ним при по вет ка ма“ (у по ре ђе њу са да на шњим срп ско­хр ват ским је зи ком), На уч ни са ста нак сла ви ста у Ву ко ве да не, 17/3, Бе­о град, 209–217.

Пи пер и др. 2005: Пре драг Пи пер, Ива на Ан то нић, Вла ди сла ва Ру жић, Сре то Та на сић, Људ ми ла По по вић, Бран ко То шо вић, Син так са са вре­ме но га срп ског је зи ка: про ста ре че ни ца, у ре дак ци ји Мил ке Ивић, Бе о­град, Но ви Сад: Ин сти тут за срп ски је зик СА НУ, Бе о град ска књи га, Ма ти ца срп ска.

Ста но је вић&Ашић 2006: Ве ран Ста но је вић и Ти ја на Ашић, Из ра зи би ло ко/шта/ко ји, не га ци ја и аспект, у: Ког ни тив но лин гви стич ка про у ча ва­ња срп ског је зи ка, збор ник ра до ва, уред ник Пре драг Пи пер, Бе о град: СА НУ, 301–320.

Траск 2005: Ro bert Law ren ce Trask, Te melj ni lin gvi stič ki poj mo vi, Za greb: Škol ska knji ga.

— 233 —

Би бли о граф ска за би ље шка

1. Зна чај Ду бров ни ка за стан дар ди за ци ју срп ског књи жев ног је зи ка, у: Ље то пис Ма ти це срп ске у Ду бов ни ку, при ре дио Мом чи ло Су бо­тић, Бе о град, 2010, 307–318.

2. Про бле ми с кон гру ен ци јом у је зи ку но ви на, Ра до ви Фи ло зоф ског фа­кул те та Уни вер зи те та у Ис точ ном Са ра је ву 12/1, Па ле, 2010, 295–311.

3. Нор ма тив ни аспек ти кон струк ци ја ти па «но си ти (са) со бом», Осми лин гви стич ки скуп «Бо шко ви ће ви да ни», ЦА НУ, Под го ри­ца, 2011. (у штам пи)

4. О не ким струк тур ним и нор ма тив ним пи та њи ма ко ор ди ни ра них син таг ми, На уч ни са ста нак сла ви ста у Ву ко ве да не, 40/1, МСЦ, Бе­о град, 2011. (115­130)

5. Пле о на стич ка упо тре ба пре фик са у срп ско ме је зи ку, На уч ни са ста­нак сла ви ста у Ву ко ве да не, 39/1, МСЦ, Бе о град, 2010, 97–112.

6. Пре фик сал не тво ре ни це са зна че њем по но вље но сти у са вре ме ном срп ском је зи ку, у: V ме ђу на род ни на уч ни скуп «Срп ски је зик, књи­жев ност, умет ност», Књи га 1: Књи жев ни (стан дард ни) је зик и је зик књи жев но сти, уред ник Ми лош Ко ва че вић, Кра гу је вац, ФИ ЛУМ, 2011. (у штам пи)

7. Сло же на ре че ни ца с вре мен ском за ви сном кла у зом у зна че њу по сте­ри ор но сти, Срп ски је зик, XV, Бе о град, 2010, 77–103.

8. Услов не ре че ни це с везникoм ДА у срп ско ме је зи ку, Збор ник ра до ва Фи ло зоф ског фа кул те та (по себ но из да ње по све ће но проф. др Ми ло­

са ву Ву ки ће ви ћу), Уни вер зи тет у При шти ни, Фи ло зоф ски фа кул тет, Ко сов ска Ми тро ви ца, 2010, 217–230.

9. О изо морф но сти јед ног ти па вре мен ских ре че ни ца и по ред бе них ре че ни ца за не јед на кост, у: IV ме ђу на род ни на уч ни скуп «Срп ски је зик, књи жев ност, умет ност», Књи га I: Је зич ки си стем и упо тре ба је зи ка, уред ник Ми лош Ко ва че вић, ФИ ЛУМ, Кра гу је вац, 2010, стр. 42–52.

10. Ко ли зи ја ре стрик тив ног и гра да ци о ног «са мо» у са вре ме ном срп­ском је зи ку, у: Збор ник ра до ва у част Слав ке Ве лич ко ве, Плов див­ски уни вер си тет „Па и сий Хи лан дар ски“, Фи ло ло ги че ски фа кул тет, Плов див, 2011. (у штам пи) 11. О мо дал ном пре зент ском им пер фек ту и фу ту ру пр вом у са вре ме­ном срп ском је зи ку, у: Збор ник ра до ва у част Пе ра Ја коб се на, при­ре ди ли Де јан Ај да чић и Пер си да Ла за ре вић Ди Ђа ко мо, Бе о град: Сло во Сла виа, 2010, 255–263. 12. О кон струк ци ја ма де ик тич ке ци тат но сти – или: о не до слов ном управ ном го во ру у са вре ме ном срп ском је зи ку, у: III ме ђу на род ни на уч­ни скуп «Срп ски је зик, књи жев ност, умет ност», Књи га 1: Срп ски је зик у упо тре би, уред ник Ми лош Ко ва че вић, ФИ ЛУМ, Кра гу је вац, 2009, 161–173.

— 235 —

Би ље шка о ауто ру

МИ ЛОШ КО ВА ЧЕ ВИЋ ро ђен је 1953. у Пре сје дов цу, код Уло га, у Хер це го ви ни. Док тор је лин гви стич ких на у ка. Ре дов ни је про фе сор за Са вре ме ни срп ски је зик, Сти ли сти ку, Се ман ти ку и Оп шту лин гви сти ку. Основ ни сту диј, ма ги сте риј и док то рат сте као на Фи ло зоф ском фа кул те ту у Са ра је ву. Пре да вао на основ ним, и/или ма ги стар ским и/или док тор ским сту ди ја ма на ви ше фи ло зоф­ских и фи ло ло шких фа кул те та: у Са ра је ву, Ник ши ћу, Ни шу, Ба ња лу­ци, Пе три њи, Ко сов ској Ми тро ви ци, Ис точ ном Са ра је ву, Бе о гра ду, и на Фи ло ло шком фа кул те ту Рур ског уни вер зи те та у СР Ње мач кој. Са да пре да је не ко ли ко лин гви стич ких ди сци пли на на раз ли чи тим ни во и ма сту ди ја на Фи ло ло шком фа кул те ту у Бе о гра ду, Фи ло ло шко­умет нич ком фа кул те ту у Кра гу јев цу и Фи ло зоф ском фа кул те ту у Ис­точ ном Са ра је ву. Пре да вао по по зи ву на ви ше уни вер зи те та у СР Ње мач кој. Био мен тор при из ра ди ви ше од 20 док тор ских и ви ше од 40 ма ги стар ских ди сер та ци ја из раз ли чи тих је зич ких ди сци пли­на на ви ше уни вер зи те та. In ter na ti o nal Bi o grap hi cal Centеr Cam brid ge иза брао га је 2001. го ди не за свјет ског ин те лек ту ал ца го ди не из обла сти дру штве них на­у ка, и увр стио га у 2. и 3. из да ње (за 2001. и 2002. го ди ну) еди ци је «2000 Oustan ding In te lec tu als of the 21st Cen tury«, док га је Ame ri can Bi o grap hi cal In sti tu te, North Ca ro li na, USA, иза брао 2003. го ди не у «Hall of Fa me“ („Дом слав них“). Био је члан ре дак ци је ча со пи са „Ри јеч“ (из Ник ши ћа) а са да је члан ре дак ци је ча со пи са „Срп ски је зик“ (Бе о град) и „Но ва Зо ра“ (Би ле ћа и Гац ко), док је глав ни и од го вор ни уред ник „Ра до ва Фи ло­зоф ског фа кул те та“ (Ис точ но Са ра је во) и „Збор ни ка срп ског је зи ка, књи жев но сти и умјет но сти“ (Ба ња лу ка). Члан је Ме ђу на род не ру­ске ака де ми је ху ма ни стич ких и при род них на у ка кне за Шчер ба то ва. Члан је Удру же ња књи жев ни ка Ср би је и Удру же ња књи жев ни ка Ре­пу бли ке Срп ске.

— 236 —

Ру ко во дио је или ру ко во ди са ви ше на уч них про је ка та ко је су фи нан си ра ле или и сад фи нан си ра ју Вла да Ре пу бли ке БиХ, Ми ни­стар ство за на у ку и тех но ло шки раз вој Ре пу бли ке Ср би је, од но сно Ми ни стар ство за про свје ту и на у ку Ре пу бли ке Ср би је, и Ми ни стар­ство за на у ку Ре пу бли ке Срп ске. Основ не на уч не пре о ку па ци је су му син так са, пр вен стве но син так сич ка се ман ти ка, сти ли сти ка, и исто ри ја срп ско га књи жев ног је зи ка. Са ре фе ра ти ма ко ји об ра ђу ју раз ли чи те те ме из на ве де них на­уч них обла сти уче ство вао на ви ше од 80 ме ђу на род них и ју го сло вен­ских на уч них кон гре са, ску по ва и кон фе рен ци ја. До са да је, уз пре­ко 350 на уч них и струч них ра до ва и 16 уџ бе ни ка срп ско га је зи ка за основ ну и сред њу шко лу, об ја вио и сље де ћих 18 књи га:

− Uzroč no se man tič ko po lje, Sa ra je vo, 1988. − Gra ma ti ka i sti li sti ka stil skih fi gu ra, I iz da nje, Sa ra je vo, 1991; II до пу­

ње но из да ње,Под го ри ца 1995; III до пу ње но и из ми је ње но из да ње, Кра гу је вац, 2000.

− Kroz sin tag me i re če ni ce, Sa ra je vo, 1992.− Су шта стве но и ми мо гред но у лин гви сти ци, Под го ри ца, 1996.− У од бра ну је зи ка срп ско га (− и да ље), I из да ње, Бе о град, 1997; II до­

пу ње но из да ње, Бе о град, 1999. − Син так са сло же не ре че ни це у срп ском је зи ку, Бе о град − Ср би ње,

1998. − Стил ске фи гу ре и књи жев ни текст, Бе о град, 1998. − Пре да ва ња проф. др Ми ло ша Ко ва че ви ћа одр жа на у Лон до ну 2000.

и 2001. г. по во дом сла ве Фон да (Ла за Ко стић) на дан Све та Три Је­рар ха / Lec tu res by Pro fes sor Mi loš Ko va če vić Ph. D. de li ve red in Lon­don in the years 2000 and 2001 on the oc ca si onm of the Fe ast of the Three Gre at Hi e rarchs, Lon don − Bir ming hem, 2001.

− Син так сич ка не га ци ја у срп ско ме је зи ку, Ниш, 2002. − Срп ски је зик и срп ски је зи ци, Бе о град, 2003. − Гра ма тич ке и сти ли стич ке те ме, Ба ња Лу ка, 2003. − Срп ски пи сци о срп ском је зи ку, Бе о град, 2003. − Огле ди о син так сич кој не га ци ји, Срп ско Са ра је во, 2004.− Про тив не и сти на о срп ско ме је зи ку, Ис точ но Са ра је во, 2005.–

Спи си о сти лу и је зи ку, Ба ња Лу ка, 2006. – Ср би стич ке те ме, Кра­гу је вац, 2007.– Огле ди из срп ске син так се, Бе о град, 2009. – Срп­ски је зик у вр тло гу по ли ти ке, Ник шић, 2011. (у ко а у тор ству са М. Шће па но ви ћем).

Би бли о те ка Зна ко виМи лош Ко ва че вић Гра ма тич ка пи та ња срп ско га је зи каРе цен зен ти Др Сре то Та на сић, Ин сти тут за срп ски је зик СА НУ Др Ми ха и ло Шће па но вић, Фи ло ло шки фа кул тет Бе о град Из да вач НК Ја сен, Де чан ска 12/II, Бе о град www.ikjasen.com [email protected] тел. 011 32 86 339За из да ва ча Во јо Ста ни шићКо ри це Мир ко То љићПри пре ма за штам пу Дра ган Џа ко вићШтам па До нат граф, Бе о градТи раж 500Copyright © Ми лош Ко ва че вић Copyright © 2011 НК Ја сен ДОО

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд811.163.41’36 811.163.41’367КОВАЧЕВИЋ, Милош, 1953- Граматичка питања српског језика / Милош Ковачевић. - Београд : Јасен, 2011 (Београд : Донат граф). - 236 стр. ; 20 cm. - (Библиотека Знакови / [Јасен]) „Ова књига настала је у оквиру пројекта 178014: Динамика структура савременог српског језика, који финансира Министарство просвете Републике Србије.“-- > уводно слово. - Тираж 500. - Биљешка о аутору: 235-236. - Напомене и библиографске референце уз текст. - Библиографија уз свако поглавље.ISBN 978-86-85337-83-3a) Српски језик - Граматика b) Српски језик - СинтаксаCOBISS.SR-ID 186999308