Gojko Kruska

РАДОВАН РАДОЊИЋ

ГОЈКО КРУШКА– КАЗИВАЊА О ХЕРОЈУ –

Би бли о те каСвједочанства

Из да вачСа вез удру же ња бо ра ца НОР-а

и ан ти фа ши ста Цр не Го ре

За из да ва чаАндрија Николић

Уред нициЗувдија Хоџић

Драган Митов Ђуровић

На корицама:Петар Лубарда, Ноћ уочи трагедије, 1968.

Прво издање књиге:ЦЕТИЊЕ, 13. јануар 1969.

ПРОФ. ДР РАДОВАН РАДОЊИЋ

ГОЈКО КРУШКА– К А З И В А Њ А О Х Е Р О Ј У –

Друго издање, поводом 70 година од стријељања Гојка Крушке, народног хероја и Мусе-Бута Хоџића, албанског партизана

ПОДГОРИЦА2014.

Указ о Ордену народног хероја

7

КРУШКА МАРКА ГОЈКО

Рођен је 22. VIII 1922. на Цетињу, Црна Гора. Не-свршен гимназист. Члан СКОЈ-а од 1939. У НОБ

ступио 1941. Обешен 13. I 1944. За народног хероја проглашен 20. XII 1951.

Потиче из службеничке породице. Основну шко-лу и седми разред гимназије завршио је на Цети-њу. Члан СКОЈ-а је постао 1939. године. Једно вре-ме Крушка је био и члан гимназијског комитета СКОЈ-а.

По избијању устанка у Црној Гори одмах се при-хватио задатака које му је Партија постављала: сакупљао је храну и други материјал потребан за Покрет, податке о непријатељу и разносио летке.

По задатку Партије почео је 1942. године да ра-ди у обавештајној служби. У том циљу ступио је у четничку омладинску организацију. Своје прису-ство у редовима четничке омладине добро је ко-ристио и прикупљао потребне податке о раду и намерама непријатеља и све то редовно и савесно достављао градском руководству Партије. На тај начин Крушка је пружио велику помоћ Народноо-слободилачком покрету у овом крају.

8

Р А Д О В А Н Р А Д О Њ И Ћ

На том раду био је откривен и ухапшен 24. де-цембра 1943. године са групом омладинаца. У затво-ру је био подвргнут тешком мучењу. За време ис-траге и мучења, као и на суду пред који је био изве-ден никога није одао, а за материјал који је код њега нађен изјавио је да је његов. Немачки војни суд осу-дио га је на смрт вешањем. Истога дана, 13. јануара 1944. године по подне, Гојко Крушка је јавно обешен.

Приликом одвођења на вешање, а и на месту где је обешен пред присилно окупљеном масом народа, Гојко се поносно држао. У камиону којим је довезен до губилишта певао је партизанске песме, а непо-средно пре вешања извикивао је пароле о Народноо-слободилачкој борби, ругао се издајницима и окупа-тору. За одмазду, и да би застрашио народ, окупа-тор је његово тело оставио да виси пуна три дана.

(Из „ЗБОРНИКА НАРОДНИХ ХЕРОЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ”)

9

Као колона прекаљених партизана-бораца, на чијим челина блиста радост нове побједе, на-

илазе полако јубилеји наше Револуције. Наилазе ју-билеји а с њима и сјећања на крваву епопеју у ко-јој је Револуција рођена, на младиће и дјевојке ко-ји су дали своје животе за живот Револуције и сво-ју младост пренијели на њу. Они нијесу стигли да доживе радост побједника, али су побиједили. За-то су они вјечито присутни у нама и нашем дјелу, величајући тако славље сваког јубилеја. Казивања у њима налазе се у причама, пјесмама у нашим ми-слима. Та казивања су живи мозаик историје ис-писане крвљу хиљада младића и дјевојака, којима је слобода свога народа била преча од живота. На жртвеник слободе они су принијели себе. Њихо-во херојство је непоновљиво. „На списку од преко 4.500 младих Црногораца и Црногорки који су по-шли у смрт да би живјела слобода, који су остали без радости у слободној домовини да би се ми весе-лили, налазе се имена свима позната: Буда Томови-ћа, оснивача Црногорске народне омладине, Љуби-це Поповић, Ивана Јоксимовића, Рифата Бурџови-ћа-Трша, Михаила Ивановића, Јоке Балетић, Груја Јовановића, Шћепа Шаренића, Милана Распопови-ћа, Ратка Зарића, Гојка Крушке и многих других”.

10


Вјерујући у коначну побједу свога дјела, знају-ћи да ће из њихове крви проклијати слободан и срећан живот, ти младићи и дјевојке презирали су смрт. Пркосећи фашистичкој авети умирали су по-носно и мирно, с пјесмом или покличем слободи. „Када су четници дошли да др. Ружу Пир одведу на вјешала, она их је, багателишући казну, замоли-ла да сачекају док заврши страницу коју је читала, а Ђурђа Влаховић, сељанка из Требаљева, држећи омчу у рукама, довикнула је: Ништа вам неће по-моћи, доћи ће пролетери! „Тако су они умирали”.

У плејаду најхрабријих, чије ће херојско држа-ње у часу умирања остати као вјечни примјер по-носа једне младости, сврстао се тринаестог по ре-ду јануарског дана 1944. године голобради цетињ-ски гимназијалац Гојко Крушка.

Млади партизански илегалац Гојко Крушка, осуђен на смрт вјешањем, стајао је тог дана на Бал-шића пазару заједно са албанским партизаном Му-сом Бута Хоџићем. Са непуне 22 године живота и мноштвом неостварених жеља, стајао је међу окупа-торским војницима и официрима. Изнад главе зло-слутно се клатила омча. У глави су се ројиле мисли.

Требало је последњи пут присјетити се што оно каже Владимир Илић о пролетерској револу-цији. А, да: пропадање капитализма је законитост; с њим ће нестати и империјалистичких поробљи-вача. Али, дођавола, што о том сада имам да ми-слим. Наша побједа је сасвим извјесна и ове зли-ковце ништа више не може спасити. То треба ре-ћи свима. Окренуо се око себе. Последњи пут. Свуд

11

Г О Ј К О К Р У Ш К А – К А З И В А Њ А О Х Е Р О Ј У

наоколо нијема и престрављена, а тако драга лица Цетињана. Ту су сви они које је толико пута срео на Његошевој улици или овдје, на Балшића паза-ру. И другови из школе су ту. Можда је и она међу њима? Не види је, али зна да је ту. Сви су дошли. И сви гледају у њега. Туга и бол извиру из сваког по-гледа. И прикривене сузе. Њему је преостало још неколико минута живота. И шта, да дозволи ова-ко нијем растанак са својим Цетињанима? Не, та-ко не умиру скојевци. Нијему тугу и злослутну ти-шину разбише Гојкове ријечи: „Не бојте се! Истрај-те до побједе, она је ту”. На његовим уснама, изго-реним усијаним гвожђем, којим су га мучили у за-твору, заигра осмијех, а потом и пјесма: „Са Лов-ћена кличе вила, Црна Горо мајко мила…” „Живио друг Тито!” – биле су последње ријечи Гојка Кру-шке. Крвава омча вјешала пресјекла је живот јед-ном од најхрабријих скојеваца Црне Горе. Али тај младић је побиједио смрт, јер он није мислио на се-бе. Он је мислио на будућност и до последњег даха се борио за њу, позивајући тако у борбу и остале.

Полетна и пркосна пјесма, надахнута топлином љубави према слободи која је хитала у сусрет, као дах прољећа је рабила студен на крововима окупи-раног града. Туга се претворила у понос. О грани старог бријеста три дана се њихало Гојково мртво тијело. Али Гојко-херој је пркосно корачао улица-ма Цетиња, ледећи срж у костима окупатора. Ње-гов последњи поклич, као мач оштар, одзвањао је у срцима људи, пунећи им младошћу и љубављу хе-роја и правећи у њима незацељиву рану за сином.

12


Одјекивала је Гојкова пјесма по суром ловћен-ском камењару и претварала се на сваком кршу у ехо слободе. Десет мјесеци је његова пјесма ома-мљивала и напајала срце измученог града. Де-сет мјесеци је његов поклич ваљао лавину јези-вог страха на главе убица. Десет мјесеци је неса-ломљиви дух града, оплемењен Гојковом младо-шћу, још пркосније одолијевао стравичном при-тиску. На рику рањене звијери, град је одговарао пјесмом започетом под старим бријестом.

Хладни и кишом обливени новембар 1944. го-дине пролази полако Цетињем. Наилази дан три-наести. Изронио из црвене бујице, на крилима вјесника новог живота, тринаести по реду новем-барски дан наилази с хуком побједе који надјача-ва громове вјечитог ратника Ловћена. С њим под руку, као златом искићена невјеста, корача слобо-да. Тринаести по реду новембарски дан, слобода и Цетиње сретоше се на Балшића пазару. Радост сусрета поведе коло и пјесму. „Са Ловћена кличе вила, Црна Горо мајко мила…”, ори се испод ста-рог бријеста. У колу чврсто стегнуте руке побјед-ника. Пркосећи кишним облацима и сунце је при-спјело у коло. Поиграва се по црвеним петокрака-ма звијездама као да жели рећи: „И ја сам се про-мијенило. Топлије сам и чистије него прије десет мјесеци”. Пјесма је и на Гојковим изгорелим усна-ма. Громка и полетна као и прије. Од ње трепери златом проткано лишће старог бријеста. Његове гране се њишу као руке старог оца који дочекује синове побједнике. Њише се и велика грана о ко-

13


јој је висио херој. Срећна што херој којега је при-грлила предводи пјесму слободе, она подрхтава и стреса са себе кишне капи, као сузе. Мијешају се сузе с пјесмом, а пјесма све јача и чистија. Извија се коло на Балшића пазару. Над колом, као хабер-ник вјереног момка, одјекује Гојков поклич: „Жи-вио друг Тито!”.

Пролазе године. Ређају се јубилеји. Навиру сје-ћања на дане тешке и херојске, на страдања и радо-сти. Од дана братимљења са храбрим цетињскџм гимназијалцем, стари бријест је двадесет пет пу-та дочекивао тринаестојануарско цетињско јутро. А хладна су јануарска јутра на Цетињу. Од сунца испуцалу и јесењим кишама надојену кору старог бријеста стеже мраз. Хоће да је раздроби. Али, не-да се старина. Кад га мраз притегне, он размахне гранама и налет снијежне олује претвара се у њима у пјесму. Научио је стари бријест од хероја како се пркоси недаћама. Кад је најтеже пјевати треба. И чува он поносно причу коју је под његовим окри-љем испричао цетињски скојевац-херој.

Колико ли је само младића и дјевојака у току двадесет пет година дошло да се у његовој сјенци поклони сјени хероја, да чује причу о смрти која то није. Дођу младићи и дјевојке, приложе уз бријест вијенац, црвени каранфил, сузу или уздах и чују причу. А та прича, тиха као туга и велика као херој који ју је створио, уреже бразду у човјеку. Оживи у њему слику момачког презира смрти. Испуни га поносом и постане дио његовог живљења. С том причом у себи, човјек је за копље виши, за људску

14


снагу јачи. За снагу коју му је поклонио неустра-шиви скојевац.

Одлазе младићи и дјевојке испод бријеста и од-носе собом причу о хероју. Визија насмијаног гим-назијалца стално им је пред очима. Она их подсти-че, надахњује. Одлазе ти младићи и дјевојке са Бал-шића пазара обогаћени истином о вриједности бив-ствовања. Разилазе се на разне стране, носећи у се-би обавезу да даље пренесу причу са каменог трга.

Преноси се прича о хероју. Много је казивања о илегалном раду, држању пред њемачким судом и херојској смрти Гојка Крушке, о величини бо-ла и болу величине његових родитеља, о храбро-сти другова и сабораца, о граду-хероју у чијим ње-дрима је стасао херој. То су казивања историчара, хроничара, приповједача, пјесника, знаних и не-знаних. То су казивања оних који су учествовали у стварању приче о хероју. И оних који су је много година касније чули испод старог бријеста. Оних који су завршили факултет и оних у чијим прсти-ма оловка никада није била послушна, али су уви-јек знали што је поштено. Из тих казивања, без об-зира на њихову књижевну вриједност и стилску дотјераност, зрачи дубина људског осјећања. Не-ка од тих казивања већ смо читали на страницама историје, часописа, новина или смо их слушали у радио-емисијама. С неким се сусрећемо први пут. Сва скупа, та казивања су различите визије истог израза-признање народа свом хероју, признање да у срцима старих и младих вјечно живи цетињски гимназијалац Гојко Крушка.

15

ХЕРОЈСКИ ГРАД

Особљу управе цетињске полиције, које сва-кодневно постиже значајне успјехе у напор-

ном раду, пошло је за руком да прије кратког вре-мена открију једну организацију комунистичких достављача, да је ухвати на послу и заплијени дра-гоцјени материјал.

Поводом тог и осталих успјеха, фелдкомандант, господин Кајпер, изволио је изразити своје наро-чито признање за пожртвовану и одлучну службу полицијских органа, и као видни знак тог призна-ња изволио им је додијелити новчане награде и специјални додатак у животним намирницама.

Надамо се да ће ова висока пажња дати полета органима Управе полиције на Цетињу да наставе, са преданошћу и усрђем, рад на обезбјеђењу јав-ног поретка, личне и имовинске сигурности на-шег града”.

Да, баш тако је писало у децембарском броју „Црногорског вјесника” из 1943. године. Похвале за учињена и и позив на нова звјерства, упућени особљу управе цетињске полиције остали су уза-лудни. Никоме се Цетиње није дало. Никакве ре-

16


пресалије нијесу могле заплашити Цетиње, а ни-какве муке сломити његове борце.

•– Када су фашисти стријељали усред Цетиња

заробљене партизане Луку и Божа Јовановића и Луку Перовића, они су за све вријеме, све док су пали прорешетани мецима, пјевали: „Дуни вјетре мало са Неретве и растерај по Балкану таму!” С пјесмом су пошли у смрт и заробљени партизани Свето, Мираш и Бајо Мартиновић 3. августа 1941. године. Један од њих је прије стријељања, тако уда-рио ногом у трбух једног официра да су овога пре-нијели онесвијешћеног у болницу. Заробљени пар-тијски руководилац одреда из Ловћена, Јоле Вр-бица, пред непријатељским судом водио је шалу са окупаторским судијама. Кад су га упитали от-куд му метак у џепу који су код њега нашли, од-говорио је: „Кад се тај метак удари у капислу, пу-ца. То је акција и реакција. Ви сте ударили у ка-пислу, зато смо ми устали!” Заробљени партизан Машан Петричевић из Метериза, на захтјев при-јеког суда да прокаже своје другове, рекао је: „Не-ћу да кажем, јер сам комуниста!” Заробљени пар-тизан Војо Ражнатовић прије стријељања, хлад-нокрвно пише родитељима: „Апелујем на вас по-следњи пут да будете храбри и поносни и да се му-шки држите и издржите сва ова зла, те да заједно са црногорским народом доживите боље и срећ-није дане!” Малољетни Павле Леверда пред стри-

17


јељање тражи да га обрију. Кад су га обријали, тра-жио је да му са мало алкохола дезинфекују лице, говорећи: „Желим лијеп да пођем у смрт!” Мари-ја Милошева Мартиновић, кад су јој саопштили да је осуђена на смрт вјешањем, рекла је: „Не пла-шим се ја ваше смрти, ја на њу пљујем”, и наста-вила да плете чарапе својој малољетној дјеци. Ма-лољетни омладинац Гојко Грушка, са вјешала на Балшића Пазару 13. јануара 1944. године, довику-је: „Срамно ћете завршити своје животе, издајни-ци и крвници свога народа!” Њега су толико му-чили да су му усијаним гвожђем пекли зубе, али он није никога одао.

И сличних примјера била би дуга листа. Љу-ди су умирали по оној: „Нити писну, нити зубма шкрину!” – пише др Нико С. Мартиновић.

•Тако се умирало у Цетињу. Али, није се само

умирало херојски. И живјело се тако. Несаломљи-ви дух стријељаних и вјешаних живио је и у онима који су гледали смрт у очи – таоцима. Један од њих, Јован Почек, сјећајући се затвора, прича:

– Послије вјешања Гојка Крушке, ми таоци и остали затвореници у затвору Богданов крај, ри-јешили смо, да се за три дана обустави свака пје-сма и весеље по баракама и ћелијама. Овој одлуци супротставио се његов отац Марко, те је први за-пјевао пјесму: „Што си сјетан сердар Јово”… итд. (Ово је упутио мени као старешини таоца, а преко

18


мене и осталим таоцима и затвореницима). Сво-јим примјером прекинуо је короту, а својим хра-брим држањем дао је примјер осталим таоцима.

Године 1944. у затвору су међу таоце доведене и двије другарице, које су, ради активног учешћа у НОП, од стране окупатора биле осуђене на смрт. То је била Марија Мартиновић, и жена доктора Бе-недетија из Бара. Међу нама су чекале потврђене смртне пресуде, јер је њихова жалба требала да се ријеши у Београду. Када је пала коначна одлука да ое имају стријељати другарица Бенедети је почела плакати, јер је имала ситну дјецу. Другарица Мари-ја Мартиновић се пожали да је другарица Бенеде-ти са плачем дојадила и, обраћајући се мени, рече: „Слушај Јоване и остали, како би то изгледало, да ја проплачем? Нећу дозволити да ми се међу Црно-горцима нос окине, јер ми то не доликује, пошто сам по роду од Мићуновића, а удата за Мартино-вића. Нека свако зна да ја нећу ни пред плотуни-ма попустии”. Умрла је храбро и весело, иако је за собом оставила ситну дјецу.

Једном приликом, када су нас затворенике во-дили кроз град, срели смо се са једном групом чет-ника, који су били наоружани и у униформама. У лице сам им заједно с друговима запјевао пјесму: „И ово било за дуго не било, док се наше коло бу-де окупило”. Када смо дошли у непосредну бли-зину Љуба Вуксановића, предсједника издајничке владе, у лице смо му запјевали: „Јуришлије и Те-дески, бију као гром небески, а тјера их једна трој-ка, два ђетића и ђевојка!” Сви четници су нас др-

19


ско погледали, а као одговор на пјесму услиједи-ло је наређење да нас за дуже вријеме не изводе на радове у граду.

Када је Милорад Николић удавао кћерку, међу многим четницима позваним на свадбу, затекох се и ја, као његов кум. Преко трпезе почеше да се оре пјесме, али најмање сватовске. Четници су пјевали: „Од Цетиња до Никшића то су чете Станишића”, нашто им ја без много устезања одговорих: „То су чете Станишића, под контролу Биролића”. (Биро-ли, командант окупационих група у Црној Гори). Одмах по завршетку овог стиха викнух: „Да жи-ви Пеко Дапчевић!” Истог момента сворила се гу-жва и трпеза се разишла.

Другом приликом, када су ме враћали са рада у затвор, наговорих стражара, неког свог позна-ника из Цетиња, да свратимо у кафану Луке Вук-мировића. Свратили смо и ту нашли једну групу четника са попом Дубаком на челу, који је касније емигрирао у САД. Ступио сам са њима у извјесне политичке разговоре, те ми је на концу поп Дубак поставио следеће питање: „Што мислиш за Дражу Михајловића?” Одговорих му: „То је тешко пита-ње, али ћу ти исто на њега тачно одговорити, без обзира што мене страже Њемци, а тебе чувају ње-мачки бајонети. За мене је Дража највећи српски и југословенски издајник”. Овом приликом опсо-вах му оца, нашто поп Дубак вади пиштољ на ме-не. На срећу зграбих га за руку и у присуству свих четника, као и кафеџије Луке Вукмировића и гра-ђанина Радована Ђуришића разоружах. Одведоше

20


ме у затвор у коме сам већ дуже боравио као та-лац. За овај иступ поп Дубак предаде ствар суду. Онога дана кад сам доведен у затвор дошао је међу таоце џелат, почео да ме псује и да ми пријети ка-ко сам му ја сада први на реду. Ускоро је услиједи-ло и јавно суђење на Цетињу пред њемачким вој-ним судом. Суђење је требало да се обави по крат-ком поступку, али кад су њемачке судије сазнале да сам у времену свађе са попом Дубаком био за-твореник – талац, одбили су тужбу попа Дубака и стражара, истичући да је затворенику мјесто у затвору а не у кафани. Том приликом сам ослобо-ђен оптужбе, али је истовремено донесена одлука да се таоци не смију више изводити у град на би-ло какав посао.

Кад смо се ми таоци први пут обрели у цетињ-ском затвору, међу нама је био и приличан број омладинаца. Требало је да се изврше прве репре-салије. Том приликом сам дао предлог таоцима, да се приликом идућег прозивања на стријељање ја-вљају старији људи, како би се омладина сачува-ла, јер ко зна што може све бити у најскоријој бу-дућности, с обзиром да смо ми таоци њихови а они сви таоци оних наших што су по шумама, а њих је из дана у дан бивало све више.

За вријеме талијанске капитулације био сам на слободи у граду.

Једног дана читаво грађанство Цетиња скупило се пред зградом бивше Бановине, да би саслуша-ли тумачење ондашњег талијанског генерала. Сви четници су били у униформама, да би примили

21


власт од Италије, као окупатора. Када је генерал саопштио капитулацију своје земље викнуо сам: „Да живи НОП, да живи Пеко Дапчевић”, а затим запјевао: „Хеј Словени”, коју су пјесму прихвати-ли сви присутни родољуби. Одмах сам се са јед-ном групом родољуба нашао пред балконом тали-јанског генерала, са намјером да извршимо прити-сак да се власт преда, али не четницима. Генерал нас је позвао у своју канцеларију, гдје је тумачио покојни Трипо Мук, који је касније као таоц обје-шен на Цетињу скупа са Милутином Лаковићем и Ивом Орландићем. Осјетио сам то одмах и ми-слио да смо ми националисти. Осјетио сам то од-мах и повикао на талијанском: „Абасјо Блажо Ђу-кановић”. Генералу је тек сада била јасна ситуаци-ја, па нас је онда позвао на преговоре. Као делега-ција за преговоре о предаји и примању власти по-шли смо: Марко Ђурашковић, Томо Полексић, Ду-шан Поповић и ја. На преговору смо се задржали 2–3 сата. За то вријеме маса се упутила у правцу затвора, с намјером да пусти све затворенике. Но, услиједиле су и четничке делегације, а ускоро је до-шао и један теретни ауто пун карабинијера, која су нас преговараче, као и један дио родољуба, поку-пили и стрпали у затвор.

У затвору је била увијек пјесма, те су се све му-ке и патње подносиле онако како то доликује бор-цима НОП-а. Послије погибије Баја Станишића у Острогу, пјесма је достигла своју кулминацију, сти-хови су испјевани за исти час: „Бајова се чапра ви-је” … итд.

22


Једном приликом када се спремао четнички по-крет из Цетиња за Босну, пред зградом „Владин Дом” била је сакупљена маса свијета, највише чет-ника који су били спремни за пут. Заорила се пје-сма од стране четника: „Хеј Словени”. Не могав-ши слушати ту пјесму из њихових уста одвикнух, да та пјесма не одговара њима, да треба да се стиде и сраме од те пјесме, јер она припада нашим бор-цима који су по шумама, а које они сада прогоне. Опет се створила гужва и пјесма је умукла – завр-шава причу Јован Почек.

Међу таоцима је увијек било ведрине и опти-мизма. На њихов морал је снажно утицало и др-жање Марка Крушке, оца Гојкова. А како се у за-твору држао стари Марко, прича један од талаца:

– Док су Гојка мртва тукли на вјешалима и док га је мајка сама сахрањивала, јер није било дозво-љено да ма ко буде у поворци приликом сахране, дотле је његов отац у ћелији пјевао пјесме о слобо-ди. Сјутрадан по Гојковој смрти уђе он кришом из самице међу нас таоце, који смо се били завјетова-ли да, у знак жалости за Гојком, три дана будемо у жалости, и рече нам: „Не жалите жртве које падају за слободу, већ да пјевамо”. Рекосмо му да ћемо три дана бити у жалости за његовим сином. Ипак он нама и нашем старјешини Јовану Почеку запјева:

„Што си сјетан сердар Јово? Невоља је господаре. Докле Гојко жив бијаше, Партизане помагаше”.

23


И продужи Марко пјесму све док га не умири-смо, увјеравајући га да је опасно и за њега и за нас да чувари затвора чују пјесму. Ипак су Марка за ово мучили, али он и то достојно издржа.

Два дана након Гојкове смрти, наш старјеши-на Јован Почек издејствова некако код Њемаца да таоци под стражом оду на купање. Није нам било до купања, већ смо хтјели да у знак пркоса за Гој-кову смрт изађемо на градске улице и запјевамо. Њемци су нас одвели на купање у групама. Прво су одвели Јована Почека са још девет другова. Кад се та група враћала са купања на улици је пресре-те група припадника издајничке владе и четнич-ке полиције. Жељели су да виде како изгледају по-слије Гојкове смрти. Умјесто утучености и страха, из сложних грла десетине таоца с Јованом Поче-ком на челу, ошину их пјесма:

„И ово било, за дуго не било,док се наше коло буде окупило.Издајници и тедески бију бој претешки,а тјера их једна тројка, два ђетића и ђевојка”.

Послије Гојкове смрти окупљали смо се око ње-говог оца да заједно с њим подијелимо бол и изја-вимо му саучешће. Нашао се тако међу нама и Бо-шко Думовић. Пошто је Марку изјавио саучешће, одржао нам је говор и, величајући НОП, на крају узвикнуо: „Ако ико послије Гојкове смрти поги-не, нека буде суђено да прво моја глава оде, а вас ни једног глава не заболи” – каже на крају талац.

24


Оваквих примјера било је више. Знали смо да нам они одржавају дух и да улијевају страх непри-јатељу и издајницима. У ишчекивању смрти, пуни пркоса и пјесме, дани проведени у затвору, оста-ли су урезани у сјећања многих талаца. Пркосна пјесма талаца инспирисала је преживјеле затво-ренике да се пјесмом, испјеваном у слободи, обра-те најхрабријим друговима. Тако је из пера Петра Томашевића 1953. године настало неколико пјеса-ма, упућених Марку Крушки, Јовану Почеку и Бо-шку Думовићу.

•Заточеници нијесу писали само о ономе што

су преживљавали у затвору. Излазећи из затвора послије издржане казне, сусријетали су се они са градом још увијек опкољеним жицом и бункери-ма, али пуним вјеровања да је час слободе сасвим близу.

О једном таквом сусрету прича Владо Алексић: – Тешко је живјети у окупираном Цетињу…Пријатан јунски дан, пријатан нарочито посли-

је издржаног затвора. Изашао сам пред кућу, јер зграда у којој станујемо нема дворишта. Нијесам се честито ни одморио кад ево Ота Мајнхофера, оног истог што је почетком ове године навукао ом-чу око врата неустрашивом омладинцу Гојку Кру-шки. Најприје сам претпостављао да ће ући у згра-ду Поште, а он је (гледам га испод ока) мимоишао и право к мени. „У пет сати – каже Мајнхофер чи-

25


стим српским језиком – треба бити на пијаци, јер ће се преко звучника саопштити врло важне вије-сти”. И пође, некуд горе уз Медовину.

Послије овога на све сам помишљао: репре-салије, интернирање, затвор. Поћи или не поћи, чека једно исто. У сваком случају, љешни је и за-твор него ова стална стрепња: ево их данас, доћи ће сјутра…

На околним тротоарима, пред зградом Вуче-ковића, нема много људства. Стојим сам на јед-ном углу и посматрам оне који су дошли. Кроз звучник нечији глас јавља: „Ало, ало, чујте врло важне вијести. Ало, ало…” И тако неколико пу-та је поновљено једно те исто. Многи шетачи су застали за тренутак. Спикер је саопштавао: „Ти-тов штаб је, десеткован и налази се пред униште-њем. Првих дана мјесеца јуна су јаке њемачке сна-ге у сарадњи са два падобранска батаљона извр-шиле изненадни напад на Титов главни штаб, ко-ји је био смјештен у Дрвару, на путу између Кни-на и Петровца.

Приликом овог добро припремљеног напада уништено је или заробљено 90 посто чланова Ти-товог штаба…”

Народ се почео разилазити. Најновијим „ва-жним” вијестима мало је ко вјеровао. Многи су били увјерени да до напада није ни дошло, и више су били склони да мисле како је вијест исконструисана.

26


•Ни репресалије, ни „важне” вијести попут

ове, нијесу уплашиле Цетиње. Стари град, вјечи-та престоница слободе, умирао је стојећи да би по-ново живио. Над колом смрти извијала се пјесма слободе.

– Никако не могу да то заборавим – пише А. Нешић. – Овог последњег рата Цетиње је стојећи умирало. Кад су Италијани тројицу њих довели пред цеви, покидали су мараме са очију и запева-ли. Један Италијан није издржао, онесвестио се. Тражили су лимун, али нико није дао. Сви про-зори су били затворени, врата закључана. Иако је смрћу запрећено да сви морају доћи на место погу-бљења тројице хероја. Није се никоме Цетиње дало.

А мајка Милица Орландић без суза је издржа-ла смрт три сина. Кад су трећег на њене очи веша-ли, није јој се лелек отео него само једно искрено: „Помозите ми, боже и људи, само ум да сачувам док дође слобода!” И издржала је мајка Милица.

Коло је повела кад је слобода дошла. Заигра-ла је испред куће у којој је данас „Обод”. Играла је и радовала се, говорећи: „Ево, дошла су ми дјеца! Сви сте ви моја дјеца, моји соколови!”

Отац Марко … мајка Милица … синови … кће-ри … Колико ли је само било таквих у Цетињу? А окупатори су мислили да ће сломити Цетиње. Пре-варили су се: никоме се Цетиње није дало. Ништа они нијесу знали о овом граду.

27


– Зато су поверовали да ће га заплашити: „Би-ће стријељани… и били су стрељани. Са стреља-ња, убице су се враћали као бедници. Три Бјелоша, први стрељани на Цетињу, певали су: „Дуни ветре мало са Неретве…” Гојка Крушку водили су на ве-шање. Зачуђено је рекао мајци: „Зар си ти то? Зар збиља ти плачеш пред овим бедним разбојници-ма?” Мајка је престала да плаче, све до једног да-на много касније.

Ништа они нису знали о овом граду – пише Ва-ско Ивановић.

Два хероја – старо Цетиње и млади Гојко – ста-сали су заједно.

28

ЗАТЕГНУТИ ПОКЛИЧ

Херојска смрт младог цетињског гимназијалца остала је дубоко урезана у срцима оних чија

је слобода каљена у његовој крви. Зато из тог ср-ца, нашег срца, као бујица извиру казивања о Гој-ку – вјечито живом симболу страдања наших и на-ше побједе. Та казивања су спонтана и једностав-на, онаква какав је Гојко био. Подједнако су топла она из 1965. као она из 1945. године, јер извиру из топлине душе народа у којој вјечито млад, пркосан и безгранично храбар живи Гојко Крушка.

Много је тих казивања о чудесном Гојковом др-жању у затвору, на суђењу, на њемачком камио-ну којим се возио у смрт, под старим бријестом … Она се налазе у „ЗБОРНИКУ НАРОДНИХ ХЕРО-ЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ”, „ИСТОРИЈСКИМ ЗАПИСИ-МА”, „СПОМЕНИЦИ ЦЕТИЊСКЕ ГИМНАЗИ-ЈЕ”, на страницама часописа и новина, у фоноте-кама радио-станица, у ђачким свескама за лекти-ру. свуда су то потресне приче о трагици и вели-чини једне младости, визије различито доживље-не приче са Балшића пазара, људски топле и опо-ре као и судбина младог скојевца.

29

Р. Р.

ЈОШ ЈЕДАН ЗЛОЧИН ИЗДАЈНИКА И ОКУПАТОРА

Последњи дани по реду треће године неприја-тељске окупације.

На Цетињу бијесни безумље фашистичких зли-коваца и срамни терор братоубица. Али, ни глад и оскудице, ни мразеви љутога децембра, ни гро-за поживинчених крвника нијесу сломили отпор-ност и борбени дух поштеног Цетињског родољу-ба. Ни крвожедне цијеви окупаторског оружја из бункера, ни густи сплетови бодљикаве жице око блокираног Цетиња нијесу могли ни за тренутак раздвојити два фронта, онај бораца на положају и онај бораца у утамниченом граду.

Једне ноћи, у кући Гојка Крушке, гимназијског матуранта, одржавао се омладински састанак. Примали су се тешки задаци, са збиљом бораца, очврслих и на све ријешених… Пјевале су се на-дахњујуће мелодије, тихо и ватрено, и преприча-вали подвизи њихових другова партизана…

А шпијунско око је вребало и доводило за со-бом кобни бат окупаторских стражара и преданих ухода…

30


На освит 24. децембра опколили су Гојкову кућу четнички изроди. Предводио их је зликовац Дра-ган Стеванов Рајковић. Праћен од неколицине бан-дита, Драган је, са револвером у руци, упао у Гој-кову кућу, ухапсио га са читавом породицом и од-вео у „националистичку полицију”.

У полицији изроди искаљују свој крвнички би-јес. Гојка Крушку подвргавају саслушањима, пре-млаћују га, стежу му главу гвозденим обручем и ломе прсте на руци између пушчаних метака. Али Гојко не даје признање пред непријатељем народа, не терети никога од другова.

Дотле, његови мучитељи, Драган Рајковић, Ми-хаило-Ћићо Татар, Видо Деља и остали шпијуни шире градом смишљене лажи:

– Откривена је комунистичка ћелија… прона-ђена је читава тајна архива и у њој „завјеренички” списак, по коме је сто педесет цетињских грађана осуђено на смрт.

Заваравали су се изроди да ће своја страшна недјела забашурити пред вјечито будном савјешћу народа, да ће тим оцравдати хапшење Гојково и Гојкових другова пред цетињским грађанима.

Ни кад су га изроди предали окупаторским крвницима, Гојко Крушка није дозволио да сво-јим држањем нанесе и најситнију мрљу поносу сво-га непокореног и слободољубивог народа. И ту је достојно бранио високу част херојске црногорске омладине.

Пошто је над њим изречена смрта пресуда, предсједник њемачког ратног суда мајор Гајсин-

31


гер, хотећи у својој перфидности да напакости-ти на смрти осуђеном омладинцу, понудио му је цигарету.

– Као што презирем вас и ваш фашизам, мр-зим и ваше цигарете, – пркосно је одбио Гојко по-нуђену му цигарету.

Са суђења је Гојко одведен у затворску ћелију, у Богданов крај. Са њим су се налазили поред дру-гова, његов отац и сестра.

– Немојте да плачете, не вријеђајте ме својим сузама… Поздравите ми другове, кад дођу, и ка-жите им да сам се држао како доликује партизани-ма, храбро и јуначки … Доћи ће дани наше освете, доће наши другови… – говорио је Гојко оцу и се-стри, док је хладно и прибрано на зиду ћелије уре-зивао последњи датум свога младог живота: „Г. К. 13. I 1944. г. осуђен на смрт вјешањем. Казна ће се извршити данас у 3 сата по подне”.

Истовремено, поред Гојка, са истом прибрано-шћу и одлучним потезима, још један човјек је уре-зивао страшни напис о престанку једне младости, прегажене злочиначком чизмом њемачког фаши-зма и народних издајника. То је албански парти-зански курир, ухваћен од Њемаца на нашој тери-торији, на свом матерњем језику урезивао ријечи, које су изражавале истовјетност положаја и нераз-двојиво другарство Гојка Крушке и његово: „На би-јелом хлебу, 13. I 1944. Муса Бута Хоџић”.

Два борца противу фашизма урезивали су је-динствене ријечи и мисли и остављали их народи-ма Црне Горе и Албаније, подвлачећи и пред ли-

32


цем смрти, потребу јединства својих народа у бор-би против окупатора и домаћих изрода.

Са камиона, којим су довели Гојка и Мусу на губилиште, одјекивали су непрестано пјесме и повици.

Док је њемачки џелат припремао конопце, Гој-ко је са збиљом на лицу и са ведрином онога који зна како се гине за идеале пјевао:

„Црна Горо, мајко мила …”

На добацивање полицијског шпијуна Миње Перишића, како су они успјели да прије смакну њега него он њих, Гојко је довикнуо:

– Ја гинем храбро као човјек, а ви ћете гину-ти као издајници. Запамтите, доћи ће и на вас ред брзо!

Албански партизан, Муса Бута Хоџић, стајао је усправно поред Гојка и челичном зеницом кружио по тргу, по маси, по швабама и џелатима.

Док је Гојко узвикивао: „Живио друг Тито”, Му-са је изрекао само једно „живио”… прекидено ом-чом вјешала.

Издајници су те ноћи у „Гранду” дочекивали Нову 1944. годину, у заједничкој теревенци са ње-мачким џелатима, да би у царству алкохола сти-шали заједнички самртни страх и свијест о томе, да је то једна од њихових последњих нових година.

Сјутрадан је на цетињском тргу Ћићо Татар са осталом дружбом, пијаном и запјенушаном зло-чиначким пропадањем у издајничко блато, наи-

33


шао испод вјешала народних бораца за слободу. Без трунке људског осјећања, дружба се церека-ла страшним смијехом сувишних људи. Ћићо је корбачем, с којим је срастао, додиривао објешене и говорио:

– Срећна ти Нова година, Гојко …Љешеви бораца су се нијемо и рјечито њихали

на вјетру три пуна дана.

(„Побједа” од 11. марта 1945. год.)

34

АНАНИЈЕ ВУЈОШЕВИЋ

НА ВЈЕШАЛИМА

Радећи по задатку, хватан, хапшен и пуштан неколико пута од тринаестојулског устанка до

смрти 13. јануара 1944. год., Гојко Крушка, са Цети-ња, последњи пут ухапшен је на раду, по задацима народноослободилачког покрета у друштву Недељ-ка Вулићевића и Радисава Радифковића са Цети-ња. Познат по својој активности против окупатора и њихових слугу Гојко је одмах упао у очи непри-јатељу, који је на њега и његов рад стално мотрио.

Једног дана, док је Гојко са друговима дијелио материјал са подацима о окупатору и четницима на Цетињу, расподјели њихових снага по поједи-ним мјестима око Цетиња – једна група шпијуна на челу са Драганом Рајковићем, Бојицом Ђурови-ћем и Ђорђијом Марковићем упутила се у правцу Гојкове куће, у Змајевој улици 6 на Цетињу.

У моменту када је Гојко са дружином већ био подијелио материјал за разношење, пред кућом Гој-ка Крушке стигла је група шпијуна. Сасвим ин-стинктивно, Гојко је погледао у правцу кућних ула-зних врата. Пред самим вратима угледао је шпију-на Рајковића. Као муња се упутио у правцу Рајко-

35


вића. На вратима су се срели Гојко и Драган. До-хватили су се у коштац. Гојко је бацио под ноге до-бивени материјал. Рвајући се са Рајковићем, он је газио и уништавао материјал и омогућивао дру-говима Радисаву и Недјељку да и они униште ма-теријал. На Гојка су напали и остала два шпијуна. Намах је стигло око двадесет полицајаца. Они су савладали Гојка. По уласку у кућу шпијуни су из-вршили претрес над Радисавом и Недјељком као и самим Крушком. Код Радисава и Недјељка прона-ђен је материјал док код Гојка није пронађено ни-шта. Послије претреса куће и одузимања матери-јала, полицајци су одвели Гојка, Радисава, Недјељ-ка, Гојкове родитеље и његове сестре.

Присиљавани да открију рад организације и њених чланова, у затвору су сви подвргнути нај-свирепијим мучењима. Нарочито су стављали на муке Гојка. На главу су му стављали гвоздену капу, која помоћу нарочитих шарафа стеже човјеку лоба-њу и изазива страшне болове. Но Гојка није ни то застрашило. Непријатељу није успјело да дође до жељених открића у организацији. Видећи то Ви-до Деља, један од познатих зликоваца и батинаша у четничкој организацији, вади нож и приноси га Гојку на сљепоочницу, пријетећи му да ће му про-бити мозак, ако не призна свој илегални рад. Гој-ко га је са презрењем погледао, снажно се бацајући главом на врх ножа, како би тиме сам себи пробио мозак и прекратио са мукама. Али кад су видјели да Гојка ни ово не може застрашити, и да је спре-ман на све, Деља је повукао нож и пошао у сусјед-

36


ну собу гдје је горела ватра, отворио врата од пе-ћи и ставио нож унутра да се усија. Онако усија-ни нож, Деља је ставио Гојку у уста и наредио му да га стиска зубима, мислећи да ће Гојко онда све ка-зати. И док се усијано гвожђе хладило у Гојковим устима а зуби сагоријевали, пркосећи непријатељу Гојко је стајао непомичан. Пошто ова садистичка мучења нијесу помогла, унакаженог Гојка упутили су његовом оцу који се налазио у сусједној ћелији.

Када је ушао у ћелију, Гојка је било тешко по-знати. Није личио на човјека. Сви су га ухапшени гледали, али га нико није познао. Од ужасног при-зора јежила се присутнима коса на глави. Отац га је познао по одијелу. Снуждено, гледао је Гојка, чи-ји су окрњци зуба били црни као угарак, и ћутао је као камен. А из Гојка је говорило срце: „Све те муке, сва та унакажења не представљају за човје-ка ништа само кад је у питању слобода једног на-рода”. Мало послије тога Гојка су одвели у Богда-нов крај, а 13. јануара 1944. године извели пред на-цистички војни суд на Цетињу.

„Добро – рекао је Гајсингер – али то је њихов рукопис”. „То је тачно – рекао је Гојко Гајсингеру – ја сам га директно диктирао Радисаву и Недјељку, а они су га писали”. Нацистички крволок је мислио да ће својим намргођеним лицем улити страх Гојку Крушки и присилити га на признање. Но, све је то било непријатељу забадава. Гојко је остао упоран и одлучан, а нацисти жељни освете и крви наро-да који се бори за своју слободу, за праведну ствар, осудили су Гојка на вјешање!

37


„Осуђеник може до погубљења да пуши дуван и прими причешће – рекао је један од судија, – по-губљење ће се извршити данас у три сата послије подне… а сад га водите у затвор!…”

„Не, није ми потребно ништа” – одговорио је с презрењем Гојко. Пред његовим очима низале су се слике једна за другом: борба са шпијунима, га-жење материјала, прикупљање материјала – пода-така о непријатељу, Деља, усијани нож, – све. И наједанпут, све ишчезне, као да није ништа било. Није прошло ни пола часа, а он је већ био враћен у ћелију смрти, у Богдановом крају. Најзад је узео остатак своје оловке и почео писати по зиду: „Да-нас је осуђен на смрт Гојко Крушка. Вјешање ће се извршити у три часа послије подне”.

… Сирена камиона био је сигнал смрти за оне који су се на њима преносили. Врата су се полако отворила. Улазили су џелати.

– Напријед, – наредио је џелат – крвопија, а четници као звијери гледали су жртву. Гојко је из-ишао уздигнута чела, осмјехнута лица… С њим је био и Муса Бута Хоџић, албански партизан, осуђе-ник на смрт вјешањем. Кола су се упутила у прав-цу Балшића пазара. Гојко и Муса пјевали су пар-тизанске пјесме. Глас се дизао и нестајао … ками-он је јурио, а Гојко је грабио очима лијево и десно Његошевом улицом да би неког видио. Зажелио се … гледао је улице, ждријела куда је илегално ра-дио, пробијао се између непријатељских редова и шпијуна и задатке извршавао. Идући, тако, и пр-косећи непријатељу, запјевао је пјесму: „Ој четни-

38


ци црни врани, црни ће вам доћи дани…!” Стигли су. на Балшића пазар, гдје су их на једној грани од бријеста чекале двије омче вјешала… Ту је била велика маса свијета, народ на силу доведен да ви-ди, да се устраши, да не пркоси непријатељу… Ту су били џелати, домаћи изроди, ту су биле на си-лу доведене мајка и сестра осуђеног Гојка Крушке.

И док су шпијуни и четници са вицевима до-бацивали Гојку и Муси, они су јуначки прилазили вјешалима. „Срамно ћете завршити своје животе, ви издајници, крвници свога народа”, – узвикнуо је Гојко умирући на вјешалима.

(„Побједа” бр. 165 из 1948. г.)

39

НАРОДНИ ХЕРОЈ ГОЈКО КРУШКА (сјећање на пале другове)

У сиромашној чиновничкој породици рођен је на Цетињу 1922. г. Гојко Крушка. Породица је

била бројна, а живот пун оскудице. Кроз цело де-тињство и рану младост све до завршеног седмог разреда гимназије осећаће Гојко терет материјал-ног положаја своје породице, друштвене неправ-де, сиромаштво и тежак живот угњетених. Тај пут га је и довео у напредни омладински покрет. Сле-довали су и прогони и искључење из школе. Онда га још чвршће карике вежу за илегалну омладин-ску организацију у којој његов рад постаје јачи и изразитији. Он се овде упознаје са радничким на-предним покретом и сам постаје присталица бор-бе за слободу угњетених. Рат и окупација затичу га на Цетињу као руководиоца СКОЈ-а. По годиннама је још врло млад, али то не умањује активну бор-бу за начела Комунистичке партије. У време саме капитулације, са неколико својих другова прику-пља разбацано оружје и муницију – остатке раз-бијене војске. Оружје скривају на разним мјестима

40


у околини Цетиња, рачунајући да ће бити од кори-сти једног дана поробљеном народу.

Тринаестојулски устанак затекао је Гојка на ра-ду на Цетињу, Многи другови напуштали су град уочи 13. јула. И Гојко је желео да пође с њима, али му је руководство доделило задатак да организу-је омладину, прикупља оружје и муницију, да ску-пља податке о окупационим снагама у граду и њи-ховом распореду. Сви ови подаци били су устанку потребни као љекару симптоми болести пацијента.

Тринаестојулска задимљена брда одјекивала су пуцњима топова, а окупаторски војници јурили су улицама града, утерујући људе у кућице. У град су журно долазили камиони пуни мртвих и рањених непријатељских војника. Гојко је посматрао при-зор са тавана куће свог друга. Срце му је куцало силним узбуђењем а у очима горео пламен радости изазван призорима окупаторске касапнице.

Заведеног полицијског часа Гојко се није др-жао. Користећи мрак ишао је сваке ноћи од јед-ног до другог друга, прикупљао оружје и матери-јал за устанике. Цетиње је постало логор оплетен жицама и препрекама, окићен бункерима из ко-јих се сваки ноћи ројила митраљеска паљба. Иле-гални рад у граду био је скопчан са стотину опа-сности. Требало се чувати окупатора и његових са-радника. Гојко се довијао на све начине да дође до потребних података и средстава нужних. за уста-ничку борбу. Хапсе га неколико пута за време ита-лијанске окупације и сваки пут би се услед нема-ња доказа извукао.

41


Почетком децембра 1943. године непријате-љи народног покрета успеше да једног од Гојкових другова наговоре да изда организацију и рад Гој-ка Крушке. Око 20. децембра Гојкова кућа би опко-љена баш у моменту када је двојици другова делио материјал, који је требало доставити руководству народноослободилачког покрета среза Цетињског. Међу подацима о непријатељској снази и положа-јима у граду, налазио се и списак лица која су из-вршила издају покрета и пришла окупатору. Три агента су се појавила на вратима. Гојко је хитро скочио и са једним се ухватио у коштац. Дотле су његови другови муњевитом брзином уништава-ли материјал. Прискочила су и два друга агента и савладали Гојка. У међувремену се појавила и гру-па полицајаца. Гојко са друговима био је везан, ку-ћа претресена, материјал заплењен. Гојка и њего-вог оца, сестру и два друга одведоше у затвор це-тињске полиције. Започеле су најжешће муке. Око главе су му стављали гвоздени обруч и стезали га помоћу шарафа.

– Признајеш и оно што не питамо, – искаљивао је пакосну мржњу старешина злогласне полиције.

Нису били снажни да нађу тако страшне муке да би преко Гојкових уста прешла иједна реч. Му-чили су га до бесвести, па га повратили сипањем ледене воде на главу. Онесвешћеног бацили су га у ћелију и батинали до крви. Све је подносио и ћу-тао. Само би му око усана некад поиграо презрив осмех. Ћутао је као заливен. Разбеснелог стареши-ну и полицајце мучило је питање чиме га натера-

42


ти да проговори. Један мучитељ пришао је пећи и угријао у њој каму. Њоме је Гојку горео зубе. Гој-ко је и даље ћутао. Рекао је да је он само крив, да других нема и да не припада никаквој организа-цији. Све је радио на своју руку – тврдио је. На-стала су тродневна мучења ноћу и дању. Све је би-ло узалудно – Гојко више није проговарао. Кад га је након три дана случајно угледао отац, једва га је могао познати.

Незадовољни због неуспјеха, полицајци одлуче да их предају Њемцима. У пратњи неколико поли-цајаца Гојка, његовог оца и оба друга везане пове-доше у њемачки затвор. Сваком је следовала засеб-на ћелија. Гојков отац био је у суседној ћелији до сина. Понекад би се чуло старчево куцање и гре-бање по зиду, али Гојко није могао одговорити на те знакове, јер су му руке биле повређене. Потре-бан је био ужасан напор да се привуче и на знак одговори ударом ноге по зиду.

Сутрадан, Њемци су га повели са друговима на суд. Показали су материјал заплењен у његовој кући. Гојко је признао да је материјал његов. Њем-ци су преко тумача, питали у каквој су вези оста-ла двојица с њим. – Ништа не знају. Никакве ве-зе самном немају. Ја сам једино крив. То је био од-говор хероја.

Одлука – смрт вјешањем.Остали су били враћени у затвор без осуде. Са-

да је Гојко чекао дан када ће се пресуда извршити. Понекад би га само извели из ћелије и тада би, веч-

43


но приправан, отац искористио прилику да га ви-ди кроз кључаоницу док би га Њемци спроводили.

Тринаестог јануара 1944. године око три сата после подне пред капијом затвора загалами зуја-ње мотора. Сви ухапшеници осетише лед око ср-ца. Ходником се чуо њемачки говор, а мало затим кораци се зауставише пред вратима Гојкове ћели-је. Врата се отворише.

– Спреми се, – заповеди човек у њемачкој уни-форми чистим српским језиком.

– Ја сам спреман, доби кратак одговор.Устао је, обукао капут, бацио поглед по зидови-

ма ћелије, задржао се на оловком забележеном за-пису: „Овде је лежао Гојко Крушка, осуђен на смрт вјешањем”. Брзо је пришао зиду и испод тога до-дао: „Објешен 13. јануара 1944”. На руке му стави-ше гвожђа и изведоше из ћелије.

Кроз мале рупице околних ћелија погледи су пламтели… Затвореници су испраћали свога дру-га. Из ћелије његовог оца чуо се један мукли уз-дах. Пред вратима је тутњио мотор. Одједном га је надјачао Гојков глас. Запевао је: „Листај горо, цве-тај цвеће, Црна Гора у бој креће…” Кола су пошла улицом, Гојко је ређао песме једну за другом. Кола с усе приближавала Балшића пазару, главном тр-гу Цетиња. Са Гојком је био доведен на губилиште и албански родољуб Муса Бута Хоџић из Скадра. Осуђени су изведени из кола. На тргу их је дочека-ла маса света коју су четници и Њемци силом на-терали да присуствују погубљењу. О великој гра-ни великог бреста, наднесеној над тргом, висиле

44


су две омче. Осуђени су изведени. На тргу је за-владала мртва тишина, пригушени уздаси и погле-ди, скамењена лица и неми изливи мржње и туге.

Пресуду је прочитао онај исти Њемац који је Гојка довео из затвора. Били су присутни скоро сви немачки официри из места, а међу њима и врховни заповедник за Црну Гору и Албанију. Били су ту и окупаторове слуге – четници и њихова полиција.

Гојко и Муса мирно саслушаше читање пресу-де и уздигнутих глава гледаху у масу народа. На-једном опет задрхта Гојков глас: „Ој свијетла мај-ска зоро, мајко наша Црна Горо”. Четници у том тренутку довукоше његову уплакану мајку и се-стру. – „Не плачи мајко, ни ти Бебо. Запјевајте као и ја. Слобода је на прагу. Ви ћете бити срећни! До-ћи ће вријеме кад ћете се поносити мојом смрћу” – викну Гојко.

Џелати приђоше и поведоше их степеницама испод омчи. Гојко се исправи. Око усана му пои-гра смешак. Зачу се узвик: „Живела народноосло-бодилачка борба! Живела Комунистичка партија са другом Титом!” – то беху његове последње речи.

45

КОСТА ЧАКИЋ

ГОЈКО

Злочиначко око, сакривено позади густо иза-ткане завјесе, непрекидно је вребало на укућа-

не зграде са великим бијелим балконом. Неколи-ко мјесеци трајало је то подмукло вребање поли-ције на кретање и понашање једне тихе породице. Син, ученик осмог разреда гимназије, имао је сво-је другове. Он није могао без њих, они такође без њега. Био је омиљен. Цијењен као изузетно добар и искрен друг. Полицији је то било сумњиво. Она ни-је оклијевала. Претворила се у његову сјенку, пра-тила је сваки његов корак.

Гојко, тако се звао омиљени члан ове сирома-шне породице, био је прави син народа. Због то-га му и није било тешко да изабере прави пут. На-шао га је и смјело је корачао по њему. Полиција је то наслућивала. Због тога је и издрљила своје за-крвављене зјенице, смјењивали су се полицајци на стражи позади прозора, смјењивали се и биљежи-ли своја запажања.

Једне вечери је полиција банула на врата Гојко-ва стана. Пушчане цијеви прикљештиле су укућа-не уза зид. Неколико четника оборило се на Гојка

46


и његова два друга. Везали су их танким телефон-ским каблом који се брзо усјекао у месо.

Крвници су извели из куће три свезана мла-дића. За собом су оставили пустош. Скромни на-мјештај био је сав испретуран. Хрпа књига лежа-ла је разбацана по поду. Немоћни родитељи и ма-ла плавокоса сестра посматрали су језиви призор.

– Шта ли ће бити са Гојком? – питали су се родитељи.

Зграда полиције налазила се у сусједству згра-де са великим бијелим балконом.

Исљедникова канцеларија. На средини мале со-бе, клонуо од мучења свезан сједи Гојко.

– Не, не признајем.Полицајац замахну волујским корбачем. Шик-

ну крв.– А, сада, хоћеш ли сада признати? – помам-

но узвикну исљедник и унесе се у Гојково изуда-рано лице.

– Не, ни сада – једва изговара Гојко.– Признаћеш, ја кад ти кажем – све више бије-

сни сада помало нервозни полицајац.Здепасти палац притиснуо је бијело дугме на

асталу. На вратима се појављује једна људурина сва зарасла у црну браду. Исљедник му наређује да по-зове неколико полицајаца.

Исљедник је руком повукао столицу и Гојко се нашао на патосу. Око десет полицајаца бацило се свом снагом на њега. Почело је свирепо обрачуна-вање са клонулим Гојком. Што све нијесу радили

47


од њега? Када би клонуо и изгубио свијест, хлад-ном водом су га поливали да би дошао к себи.

– Јеси ли се предомислио? – запитивао га је исљедник.

Гојко ништа не одговара. Један злочинац му је сјео на груди те му је било понестало даха. Није могао да дише. Почео је да кркља. Исљедник на-реди да га одведу у ћелију.

Саслушање се завршило сјутрадан. Гојко није признавао. Свакога дана довођен је у бесвјесном стању. Премлаћен и малаксао, пузио је по ћели-ји. За читаво вријеме, ока није склопио. Сан га је хватао, али му ране нијесу дале мира. Није могао да легне. Сваки дјелић тијела био му је модар. Ко-сти попуцале.

– Наставите са мучењем, – наређивао је овај.Исљедник је размишљао на који начин да раз-

бије Гојкову упорност и изнуди од њега призна-ње. Познате методе мучења су већ испробане. Ни-шта није остало са чиме исљедник није покушао. И све је било узалуд. Гојко није хтио ништа да ка-же. Штитио је своје другове.

Пролазе дани. Гојко редовно освиће у исљедни-ковој канцеларији пуној полицајаца, који се у чу-ду питају зар је могуће да не постоји силе која је у стању да га сломи и натјера на оно што се од ње-га тражи.

Најзад им је постало јасно да морају дићи руке и незадовољно заклопити његов досије, у који ни-је убиљежено ниједно његово признање.

48


Исљедник је Гојков предмет послао Гестапоу са кратком напоменом: Цио предмет доставља се у надлежност војној полицији Вермахта.

Гестапо је био мање стрпљив. Увидјевши да је сваки покушај узалудан, Гестапо је ријешио да прекине са саслушањима и да вјешањем казни народног борца који је одбијао да призна своју „кривицу”.

Био је пазарни дан. Пијаца на Балшића пазару личила је на кошницу. Изјутра, негдје око 11 сати, злогласни њемачки наредник Ото Мајнхофер ур-лао је на окупљени народ и убјеђивао га да ће Вер-махт доказати своју снагу „дрским комунистима”.

За то вријеме, поткресане су танке гранчице на великом бријесту и очишћен снијег како би при-лаз бријесту био слободан. Народ је тада осјетио да окупатор нешто спрема.

Главном улицом је затутњао војни камион. Не-колико њемачких војника чувало је Гојка и још јед-ног затвореника који је требало да буде тога да-на објешен на пијаци. На Гојковом лицу титрао је осмијех, пјевао је и поздрављао своје пријатеље ко-ји су дирнути посматрали како још један син на-рода смјело иде у смрт.

Гојко је бацио презрив поглед на чету четника који су били постројени испод вјешала.

Џелат му је пришао и натакнуо омчу на врат.Завладао је тајац, Гојко се испрси и запјева. Пје-

вао је мајци Црној Гори.Одједном се зачу кратки крик и пригушен јецај.

Гојко баци поглед око себе. Тада примијети да је

49


крик дошао са оне стране којој је он окренут леђи-ма. Направи један покрет главом натраг и викну:

– Не плачи сестро. Поноси се самном!Мала сестра завриска. Шум мотора надјача њен

плач. Зашкрипаше точкови. Омча се затегну. Гој-ково мртво тијело се заљуља.

Тако је изгубио свој млади живот народни хе-рој Гојко Крушка. Прослављајући дан борца, не мо-жемо а да се и њега не сјетимо. Својом јуначком смрћу он је себе уврстио у редове народних бора-ца чија су имена златним словима записана у но-вијој историји наших народа.

(„Омладински покрет”, бр. 26 од 1956. г.)

50

ДРАГУТИН ВУЈАНОВИЋ

Сјени Гојка Крушке, младог комунисте кога не-пријатељи објесише у хладно цетињско јануарско јутро 1944. године.

ОН МРТАВ САЊА

I

Камена љуљашко! Спавај, родно мјесто… да л’ то мјесечна сан мртвих везе, те је бјеља него сребрњак у брезе? ил шапуће небо са старим бријестом…

Љуљашко камена, груба, сва од језе.Ту је тајна што се глас човјеков чује.Ту планинама само тама снује.ту планинама само тама снује.У вид очињи проклетством огрезе.

Само камен имаш да даш, родно мјесто. На тргу фонтана замрзнута точи. Само камен имаш да даш, родно мјесто. О, дал то сузе сад нечије очи самотно под старим самотним бријестом?

51


Густи пламен љета преко брда мину и сто громова Ловћену се свети…

Густи пламен љета преко брда мину како црну овдје проломи тишину; „Мајко, мени није жао умријети”!

Гвозден вијенац му на младоме челу да би спутао мисао Слободи. Гвозден вијенац му на младоме челу и сваки нокат је процветао на тијелу, да би реко ријеч што крвнику годи.

Ал кликну он, пробуди камен стари и у одјеку свог последњег гласа, о, у одјеку свог последњег гласа осјети како расте… како стаса Ловћеном Слобода: „Крвниче, не кани!’

Вјетар с планине донесе мора дах задрхта ко душа дјевојачка бријест. Вјетар с планине донесе мора дах… Он рече: „Мене мријети није страх”! Ко опраштај сунца му закрвави пест.

Џелат му приђе са омчом у руци: „Реци гдје ће мање да те боли!” Џелат му приђе са омчом у руци… – Ту гдје отаџбину као живот волим. Ту омчу стави и добро повуци!

52


Сад слободу сањај, склопи очи. Јуначко срце, куцати престани! Сад слободу сањај, склопи очи. Ко на причешћу он тад мирно крочи И тако оста висити на грани.

Од бола људи заклопише шкуре да му не гледају угашене очи. Од бола људи заклопише шкуре… Он поста клатно једне страшне уре да би вријеме могло прије проћи.

II

Три дана мртвог нико да посјети, а ноћ снијежна ко авет бијела… Три дана мртвог нико да посјети сем пахуљице што с висина слети и пољуби га мјесто мајке усред чела.

Три дана стражар са пушком крај њега стражи укочено тијело без даха. Три дана стражар са пушком крај њега; крцне ли грана под купом снијега, опет у мртвог запуца из страха!

А он мртав сања, љуљашко камена, мјесечину ову што сан мртвих везе бјељу него је сребрњак у брезе и плаву звијезду изнад Ловћена.

(„Сусрети”, бр. 5/1959. год.)

53

ИЛИЈА ВУЈАНОВИЋ

ВЈЕШАЛА НА БРИЈЕСТУ

Снијегом покривено поље цетињско. Магла при-тисла. Њемци са стројницама крстаре улица-

ма. С њима издајници.Шапатом се преноси вијест: „Гојко је ухваћен. Ускоро ћему судити војни

суд”. Вијест је допрла и до старих, изнемоглих мај-ки, до дјеце и стараца.

– Ухваћен?– У Змајевој улици, с Бером и Ћиром. Баш у мо-

менту кад им је дијелио материјал за разношење.Гојкова кућа је опкољена. Нико у једној соби до

он и два му вјерна друга, млада, млађа од њега. Го-тово дјеца. А наоколо шпијуни. Стоје пред вратима као укопани. Свјесни су да им је плијен већ у ру-кама. Извадили су ножеве, припремили пиштоље.

Гојко се одмах на улазу с њима ухватио у ко-штац. Наваљивали су полицајци.

Гојко је најзад савладан. Одвели су и њега, и ње-гову малу дружину, и оца, и мајку и сестру. Гојко-ва кућа остала је празна.

У затвору у Богдановом крају, Гојку су обручи-ма стезали главу, у уста му уносили усијано гво-

54


жђе, пробадали га дебелим иглама, вадили му крв. Често до бесвијести. Данима и ноћима.

Али Гојко није ни оком трепнуо. Стојички је подносио патње. Храбро је издржао све.

Мучили су и оца Гојкова, и мајку и сестру. Узалуд.Сваки час отварају се тешка тамничка врата.

Прозвани одлазе. Рафал у даљини. Затим ледени мир. Зашкрипала су и гвоздена врата Гојкове са-мице. И њега су извели. У дебелим зарђалим лан-цима. Не може се препознати. Сјенка без облика. Брекће аутомобилски мотор.

Гојка изводе пред пријеки војни суд. Кратко са-слушање овако почиње:

– Ко је радио спискове непријатеља партиза-на из Цетиња?

– Ја.– И још ко?– Нико осим мене.– Говори само истину!– Истина је у нама, у нашој побједи.– И да ли припадаш комунистима?– Припадам сав. Они се боре за слободу свога

народа, за Комунистичку партију, за Тита.– Можеш ли нам нешто рећи о њима?– Ништа осим добро.– Да ли се кајеш због свега тога?– Кајао бих се само кад не бих био такав.– Остајеш ли непромијењен?– Одан и непромијењен до смрти.Тумач је саопштио да је ислеђење завршено.

Након мале станке судије саопштавају одлуку:

55


Гојко Крушка се осуђује на смрт вјешањем. Пре-суда ће бити извршена данас послије подне. Пози-ва се народ да присуствује.

– Имаш ли какву предсмртну жељу?– Само да мој народ убрзо доживи распад Тре-

ћег Рајха. – Потпиши пресуду.– Никако, никакву пресуду. Потписао бих пре-

суду само над вама, над вашом пуном погибијом.Гојка поново враћају у ћелију смрти. И поново

изводе. Опет брекћу мотори. Под војничким цоку-лама шкрипи снијег. Камион једва мили.

Виче Гојко колико га грло носи. Дозива Тита и Партију.

Омча причвршћена за грану првог бријеста на Балшића пазару.

Гојко не мирује. Момачким гласом кличе слободи.Џелат га везана удара и избија му последње зу-

бе. Сестра цвили ту негдје, у близини. Гојко јој по-знаје глас.

– Не плачи, сестро, ја ћу бити замијењен. Осве-тиће ме другови.

Омча је намакнута око Гојкова врата. Камион за час помјерен. Испод бријеста постављена је стра-жа. Да му се когод мртвом не би примакао.

Омча на бријесту остала је три дана и три но-ћи. Три дана је о њему висио омладинац Гојко Кру-шка. Три дана касније мајка га је сахранила. Ис-тога дана, кажу отац му је гласно пјевао у затвору.

(„Побједа”, бр. 46 из 1959. год.)

56

РАДЕ АЛЕКСИЋ

ЦРНА ГОРО, МАЈКО МИЛА

На Цетињу бијесни терор фашиста. Ужаси зло-чина све су изразитији. Братоубице не бирају

средства – хватају, премлаћују, затварају, интерни-рају и убијају најбоље синове црногорског народа. Гојко Крушка гледа све и срце му се стеже од бола и гњева. Но, ипак то га подстиче на још упорнији рад, на још већу борбу. Он је чврсто убијеђен да ће наши побиједити. Никада нико у његовим очима није могао осјетити ни трага сумње у то.

„Можда неће дочекати. Можда ни један од нас, који ради ту, неће жив остати до тада, но наши ће упркос свему побиједити…”

Та неугасива мисао, то несаломљиво увјерење у побједу давало му је још више снаге за рад и борбу. Завирује он у све редове издајничких банди и оку-патора, открива његова недјела, планове, намјере. и озбиљно, савјесно и тачно ошбавјештава другове ван града. о свему. Он им пише или поручује како у затворима под батинама, на стрелиштима и вје-шалима, у разним мучилиштима умиру најбољи младићи и дјевојке, пљујући непријатељу у лице и кличући Титу, нашој војсци и Црвеној армији, ка-

57


ко пред окупатором пузе само кукавице, како из-дајници шпијају, одају најпоштеније и најборбени-је у граду, нањушкују, проналазе и хватају илегал-це, док народ ћутке стење и зубе стеже. Народ ћу-ти, али све више мрзи.

Извјештава их и о онима, који не штедећи себе пазе и чувају њега као илегалца и хране га и кри-ју, и бдију и уздишу над њим, кад би заспао крат-ким сном, а и о онима који су са мржњом затва-рали врата пред њим, отворено га псовали и при-јетили да ће га пријавити четничкој или њемач-кој команди.

Он је без обзира на пријетње, не помишљајући на тешкоће и смртне опасности, које су га чекале на сваком ћошку, настављао да извршава задатке које су пред њега постављали. Не боји се он ниче-га: ни мучења, ни вјешала. Он вјерује у побједу и за њу не жали дати живот… Спретан, сналажљив и неустратив, одан борби и покрету, Крушка је у сталној вези са нашим борцима ван града.

Предсједник фашистичког војног суда у Цети-њу – Гајсингер и четник Рајковић сједе у хотелу Гранд и разговарају. Напољу стеже студен. Хлад-на мјесечина и дубока ноћна тишина. Пред хоте-лом Њемац – стражар шетка пртином, под цоку-лама шкрипи снијег, образи му бриде од хладноће. Над њим виси зимско хладно звјездано небо. Пун мјесец је обасјао град у снијегу, који блијешти као растопљена срма.

Дуго је Рајковић говорио о Гојку.– Треба га ухапсити, – рекао је Гајсингер.

58


– Ухватићемо га, – ватрено је одговорио Рај-ковић. – Само бих хтио да га ухватим на дјелу, да ухватим са њим још кога, да провалим у ту њихову илегалну организацију, а за то треба више времена испитивања, ходања трагом непримијетно, па ако хоћеш и вјештина је потребна, но ње код мене има доста. Имам ја искуства у томе – хвалио се Рајковић.

И заиста, од те ноћи Драган Рајковић је показаo још више да има искуства. Све више је почео да њу-шка трагом Гојковим у тежњи да га ухвати на дјелу.

Примијетио је Гојко да га лове. Али је и даље наставио посао. Све више је успостављао везе са друговима споља и унутра. Све јаче је радио са омладином, васпитавао је у духу борбе за слободу, одржавао тајне састанке са поузданим омладинци-ма. И град, који му је у почетку личио на тамницу, у његовим очима све мање је изгледао мртав, угу-шен. Напротив! Он је жив, пун људи који се боре и људи спремних за борбу.

Гојку су све чешће долазиле везе од партизана, од оперативних јединица. Са блиског фронта до-лазили су чак и курири. Ни пламене очи зликовач-ких бункера, ни добро развијено чуло њуха фаши-стичких паса није их могло опазити.

Почели су дјеловати четнички одреди. Све ви-ше су бијеснили Њемци. Мрежа шпијуна растр-та је око Гојка Крушке. Шпијунско око вребало је, уста шапутала на ухо брадатим командантима. Ко-манданти упућују војнике увијек спремне за лов на браћу. Продане душе, као курјаци око тора пуног оваца, круже око Гојковог стана.

59


Гојко са друговима стоји нагнут над спискови-ма издајника, које су сами открили, а ниједан од њих не слути да су већ опкољени и да ће за који ми-нут четнички бандити провалити унутра, ухвати-ти их и одвести у издајничку полицију.

У полицији – крвавој мучионици – издајници су подвргли Гојка и његове другове нечувеним му-кама. Гојка су тукли бјесомучно, стезали му главу гвозденим обручима, усијану гвоздену шипку му завлачили у нос, забадали му клинце под нокте, ломили му прсте на руци између пушчаних мета-ка, али је све било узалудно. Никаквим мучењи-ма издајници нијесу могли да доведу у искушење младог борца и његове другове. Није Гојко при-знао ништа, нити је пред народним непријатељи-ма теретио кога од другова. Напротив, све батине је хтио свратити на себе. Он је јачи, могао је више да издржи и поднесе.

– Открили смо комунистичку ћелију… прона-шли смо читаву тајну архиву, и у њој „Завјеренич-ки списак”, по коме је 150 цетињских грађана осу-ђено на смрт, – тако су Гојкови мучитељи Драган Рајковић, Михаило – Ћићо Татар, Видо Деља, Јоцо Мартиновић и остали шпијуни ширили градом из-мишљотине, којима су хтјели забарушити срамна недјела пред вјечито будном савјешћу народа. Ми-слили су срамни изроди да ће тиме оправдати хап-шење Гојка и другова пред грађанством Цетиња.

Грчевито се трзао Гојко у гвозденим крвничким шапама, отимао се ћутке и гњевно шкрипао зуби-ма. Није хтио да пред крвницима јауче, али чита-

60


во његово тијело је јаукало од болова, модрило и цвилило за слободом.

Издајници су га све бјешње тукли, са све већом мржњом, огорчено. Он се све јаче отимао, све пр-косније ћутао и никако није помишљао на то да је дошао крај.

Послије два дана мучења у издајничкој полици-ји Гојка су предали окупаторским властима. Али он је у њиховим гвозденим рукама својим храбрим држањем сачувао сву чистоћу поноса свога непо-корног и слободољубивог народа. И ту је достојно чувао и бранио ријетко високу част неустрашиве црногорске омладине.

Крвници су изрицали смртну пресуду. Гојко се смјешка. И отворено, пркосно и гордо добацује:

– Смрт! … То није ништа кад човјек зна да као човјек одлази у смрт. Смрт ће покосити само моје тијело, али моју душу нећете и не можете убити. Не можете уништити моју савјест. Не, јер моја душа и савјест су душа и савјест побуњеног црногорског народа. Ви сте уљези, а не газде у нашој кући. Из ње нећете изаћи, она ће бити ваша гробница. Од вас неће остати ни душе ни савјести јер је немате.

Предсједник њемачког суда Гајсингер нуди му цигарету:

– Као што мрзим и презирем вас и ваш фаши-зам, гако презирем и мрзим и ваше цигарете, – од-био је Гојко понуђену му цигарету са истим оним великим пркосом и презиром од којих се непри-јатељу леди и крв у жилама.

61


Путем којим су Гојка и другове водили од суд-нице ка затвореничкој ћелији у Богдановом кра-ју Гојко је нијемим и тешким погледом пратио час оца Марка, час сестру Босу, које су водили заједно са њим. Они су плакали. А Гојко то није хтио. Ње-му није мило што они плачу, па их тјеши:

– Немојте да плачете, не вријеђајте ме својим сузама… поздравите другове кад дођу и реците им да сам се држао како доликује партизанима, хра-бро, јуначки… а они ће брзо доћи, доћи ће дан на-ше освете…

Он им је тако говорио и у затворској ћелији. Трудио се да говори уздржљиво и хладно, да у ње-говим ријечима не осјете ни трага туге, да не осје-те бол, да не примијете његов немир. Причао им је као борац борцима о томе како су умирали и уми-ру и бољи људи на стрелиштима и вјешалима пр-косећи непријатељу у лице, како пред Њемцима пузе само кукавице, како само издајници могу да им служе. Док је тако хладно и прибрано говорио, са истом хладноћом и прибраношћу урезивао је на зиду ћелије последњи датум свог младог живота:

„Гојко Крушка, 13. I 1944. г. осуђен сам на смрт вjешањем. Казна ће се извршити данас у три сата послије подне”.

Истовремено поред Гојка, са истом хладноћом и одлучним потезима, још један човјек је урезивао страшни напис о последњем дану једне младости, угушеној злочиначком руком њемачког фашизма и његових слугу – домаћих издајника:

„На бијелом хлебу 13. I 1944. г. Муса Бута Хоџић”.

62


На албанском језику написане, то су биле рије-чи курира албанског партизана, ухваћеног од Ње-маца на нашој територији. Два млада борца оста-вљали су народима Црне Горе и Албаније те једин-ствене ријечи и. мисли, доказујући и пред лицем смрти потребу јединства и братске љубави својих народа у борби противу заједничког непријатеља.

И запјевали су. Громка пјесма се хорила по Бог-дановом крају, омладински снажна и ведра:

– О, четници, црни врани, доћи ће вам црни дани…

И говорили су: – Нас ће осветити наши другови. Народ ће нас

осветити. Он то неће и не може заборавити…Било је послије подне. Јануарска хладноћа је за-

резивала до сржи у костима… На цетињском тр-гу је било мноштво народа, силом доведеног. До-вели су и Гојкову мајку и сестру да би им повећа-ли бол… народ је ћутао пред конопима, који су се злослутно клатили о грани великог дрвета.

Чула се све ближе зврка мотора њемачког ками-она у којему су спокојно сједели Гојко и Муса. Но, још јаче се чула њихова пјесма и повици…

Стижу…Народ као окамењен ћути… Њемачки џе-

лат се припрема. Њемачки шпијун Вуко Пејовић добацује:

– Гојко, је ли ти жао што идеш у смрт?

63


– Не, издајниче, јер гинем као човјек, а ви ћете гинути као издајници!

Полицијски агент. Миња Перишић такође добацује:

– Видиш ли Гојко, ми успјесмо да тебе смакне-мо прије него ти нас.

Гојко и њему још пркосније довикује: – Запамтите и на вас ће брзо доћи ред.Са збиљом на лицу и ведрином човјека који зна

како се гине за слободу примицао се вјешалима и пјевао:

– Са Ловћена кличе вила Црна Горо мајко мила…

Албански партизан Муса Бута Хоџић стоји ус-правно поред Тојка и челичном зеницом кружи по тргу, по народу, по швабама и џелатима.

– Живио друг Тито! Живио непобједиви народ! – узвикнуо је Гојко, док је Муса изговорио само јед-но „живио” – прекинуто крвавом омчом вјешала заједно са последњим животним дахом.

Многима су сузе потекле. Само су Њемци и из-дајници ликовали. Они су чекали исте ноћи у хо-телу „Гранд”, у заједничкој теревенци, нову 1944. г. алкохолом разгонећи страх и вијест о томе да то долази можда њихова последња нова година.

Три дана и три ноћи висили су о вјешалима и нијемо али рјечито се клатили на вјетру љешеви два млада борца… а Цетињски трг био је пуст, као срце самохране мајке.

64

М. ШИЈАКОВИЋ

ПЈЕВАО ЈЕ ПРЕД СМРТ

Животни пут Народног хероја Гојка Крушке био је кратак, али и то је било довољно да се

његово име утка у славу наше револуције. Рођен је у Цетињу 22. августа 1922. године. У осмом разре-ду Гимназије, био је искључен због својих напред-них идеја, јер је радећи писмени задатак, написао да би највише волио да живи у Совјетском Саве-зу. Отада заправо и започиње његова права рево-луционарна дјелатност, која се крунише присту-пањем у СКОЈ.

Послије капитулације старе Југославије, Гојко Крушка се одмах одазвао позиву Партије. Прику-пљао је ратни материјал и све што је било потребно за устанак. Када је 13. јула пукла устаничка пушка, са осталим скојевцима прикупља храну и остали материјал за партизанске борце. И још нешто зна-чајније: обавјештења о кретању непријатељских трупа и о непријатељској снази уопште. Ускоро га четници хапсе, јер су преко издајица провалили организацију, али Гојку полази за руком да побјег-не кроз прозор из четничког затвора.

65


Послије капитулације Италије, његов рад је на-рочито био запажен. Радио је на ослобађању ин-тернираца из Бара, које су четници врбовали за се-бе, а затим их повезивао са партизанима. Четници и Њемци су стално мотрили на њега, док једном није био изненађен на раду око одашиљања при-купљених података и одмах ухапшен.

У затвору је био подвргнут најсвирепијем му-чењу да би издао сараднике. Али се храбро држао и ругао се непријатељу, посебно њиховим слугама – четницима.

Мучили су га три дана и три ноћи. Потом су четници унакаженог Гојка Крушку одвели у ћелији његовом оцу, који је такође био ухапшен, и овај га је познао тек по одијелу. А тада се чуо Гојков глас: „Ово није ништа кад је слобода у питању”.

Ускоро је био изведен пред њемачки војни суд. Ту је говорио о ослободилачком покрету. Његово храбро држање је збунило и окупатора. Осуђен је на смрт вјешањем. Вративши се у ћелију, он је са већ изнемоглом руком од мучења написао: „Данас 13. јануара 1944. године осуђен сам на смрт вјеша-њем. Вјешање ће се извршити у 3 сата послије под-не на Балшића пазару. Гојко М. Крушка”.

Храбри борац је поносно гледао своје неприја-теље. Док су га водили према губилишту, пјевао је: „Листај горо, цвјетај цвијеће, Црна Гора у бој кре-ће”… Пјевао је до пред саму смрт и ругао се издај-ницима и довикивао им: „За слободу гинем као ча-стан Црногорац, а ви ћете брзо гинути као најве-

66


ћи издајници свога народа”. А потом је опет пјевао: „Наша борба захтијева, кад се гине да се пјева…”

Непријатељ је у својим злочиначким поступ-цима ишао дотле да је наредио Гојковој породици да изађе и да посматра извршење смртне пресуде; мајка и деветогодишња сестра, били су свједоци овога чина. Чувши њихова запомагања, сав изуби-јан Гојко их је тјешио и упућивао им топле ријечи.

Злочин окупатора је прекинуо пјевање, преки-нуо једну младост, један живот у свом цвијету, пре-кинуо све снове и сва надања.

Гојко Крушка је свијетло име наше револуције. Његов примјер је остао свијетао у сјећањима Це-тињана и читаве Црне Горе.

(„Четврти јул”, бр. 13 из 1965. г.)

67

НАДА КОСОВИЋ

НА ЊЕМАЧКОМ СУДУ

Четник: Шта? Ви мислите (иронично) да је он наш човјек? Немогуће, господине предсједни-че. Јесте ли схватили оно што Вам ма-ло прије рекох? И опет сматрате да је то немогуће.

Предсједник: Баш то не схватам! Шта хоћеш, ти-ме да кажеш. Пришао је младић искрено четницима, ставио кокарду. Разочарао се на оне тамо.

Четник: Хоћете да кажете да је наш човјек? Не бу-дите самоувјерени. Ја тврдим да је он на-шој обавештајној служби само по задат-ку те његове Партије.

Предсједник: Можда. Можда, али већ је од 1942. године с нама, зар не?

Четник: Сасвим, господине предсједниче.Предсједник: (Љутито). Онда шта чекаш побогу.

Хапси!Четник: Хоћу, ухватићу га, ухватићу господине

предсједниче само бих хтио…Предсједник: (Упада) Шта би хтио, шта?

68


Четник: Хтио бих да га ухватим на дјелу (насла-ђује се) да ухвати са њим још коју „пти-чицу”, да провалимо ту њихову илегал-ну организацију. Хоћу да Вам докажем да сам био у праву. Хоћу да му (ОДМАХ ПУСТИТИ МУЗИКУ – ЗАТИМ СЕ КРОЗ МУЗИКУ ЧУЈУ УДАРЦИ – МУЗИКА СЕ БЛЕНДУЈЕ – УДАРЦИ СЕ И ДАЉЕ ПРО-ДУЖАВАЈУ КРОЗ ТЕКСТ).

Четник: Ни послије три дана и три ноћи муче-ња ништа, псето партизанско! Нећеш да признаш, јели? Замани јаче, што га ми-лујеш! Како ти је сад Гојко Крушка? Не-ка дођу, нека ти помогну, Они твоји. При-чекај мало, престани. Изгледа да те овај кајиш не боли. Миран си, ни ријечи, ни крика, ни јаука. Додај ми, Видо ту шип-ку из пећи… Е, погледај Гојко, јадна ли ти мајка. види како је усијана… Реци, ина-че ћу ти је завући у нос. Брзо, реци, реци већ једном. (Бијесно) Шта било реци!

Гојко: Немам шта да кажем.Четник: Ништа, баш ништа? Кажи ко је с тобом

радио? Ко је материјал и храну давао, ко је спискове правио?

Гојко: Нико, ја сам све то сам правио.Четник: Сам, кажеш. Е, када си сам, радио, сада

сам и трпи. Тако-о-о-о. Гори му зубе! … (Један тежак уздах од издржаног бола и шкргут зубима)

69


Четник: Реци Гојко Крушка, још си на вријеме, ре-ци коме си предазао тај важан материјал?

Гојко: Никоме.Четник: Добро, онда нам бар кажи чији је ово

материјал?Гојко: Мој.Четник: Опет ништа. Забоди те му ексере под нок-

те! Можда ће то помоћи.Гојко: Неће ни то. Будите сигурни, неће… ни-

шта вам неће помоћи! Четник: Предајте га Њемцима. (Музика)Предсједник: (Чита смртну пресуду)… Гојко Кру-

шка, осуђује се на смрт вјешањем.Гојко: (Са смијехом, пркосно) Смрт!… Шта је

то? Смрт није нигата када човјек тамо одлази. Смрт ће покосити моје тијело, али будите увјерени, моју душу нећете и неможете убити!

Предсједник: (Кроз жагор у судници) Нека умук-не, доста већ једном.

Гојко: Ко сте ви? Ви сте уљези, газде у нашој ку-ћи, из ње нећете изаћи. Знајте, она ће би-ти ваша гробница.

Предсједник: Добићете до вјешања довољно цигарета.

Гојко: (Иронично) Цигарете. (Пљује) Презирем ваше цигарете, као што презирем вас и ваш фашизам.

Предсједник: (Бијесно) Водите га, водите то ђу-бре партизанско и у три сата на вјешала. (Музика)

70


Гојко: (Покушава да буде прибран) Шта је дру-гови, што ме гледате, шта сте се укочи-ли? Умријети – па шта? Умирали су и бо-љи људи на стрелиштима и вјешалима. Пркосили су непријатељу и… (Мала па-уза – обраћа се оцу) Тата, шта је, ти пла-чеш? (Женски јецај). Зар и ти Босе? А ја… ја… ја сам мислио да моја сестра неће… Да моја сестра неће никада показати су-зу. (Поново женски јецај). Не плачите, не вријеђајте ме својим сузама… (Поново тихи јецај). Поздравите ми другове када дођу. А они ће брзо доћи, вјерујте, брзо, брзо ће доћи… то је сигурно! Знам ја, у то сам сасвим увјерен. (ТИХА МУЗИКА – КРОЗ МУЗИКУ ПУСТИТИ СПИКЕРА)

М. глас: И док се у затворској ћелији трудио да го-вори онако уздржано и хладно, како се у његовим ријечима не би осјетио ни траг од бола и немира, дотле је са истом при-браношћу урезивао на зиду ћелије по-следњи датум свог младог живота: „Да-нас 13. јануара 1944. године, осуђен сам на смрт вјешањем, вјешањем, вјешање ће се извршити данас у три сата послије подне на Балшић пазару. Гојко Крушка”.

Њемци: Напријед (Изводе Гојка из затвора и ста-вљају га у камион заједно са албанским партизаном Мусом Бута Хоџићем).

71


Гојко: (Идући камионом пјева) На камену родио се на камену подигосе,:. (Чује се бректање камиона (Пјева)

„Листај горо цветај цвеће Црна Гора у бој креће без побједе доћи неће сузама се бој не бије већ се врела крвца лије”. Поново бректање камиона)Гојко: Ој свијетла мајска зоро, мајко наша Црна Горо. Синови смо твог стијења и чувари твоје части. Ловћен нам је олтар прави у њега смо вјеровали који никад не признаде срамотнога ропства ланце”.Њемци: (Псују и ућуткују Гојка).Гојко: (Пјева:) „Ено зоре, ено сунца, ено Пека преко Цуца, Чујете ли како пуца? Хајде Пеко, хајде рисе, хајде мало пожури се”…Четник: Што пјеваш, не видиш да идеш у смрт?Гојко: (Пјева) „Наша борба захтијева Кад се гине да се пјева”…Четник: Ћути издајниче (Пљује га и грди).Гојко: Данас ме пљујете али и вама ће брзо до-

ћи крај (Пјева)

72


Партизан сам са тиме се дичим, то не може бити свак умријети за слободу може само див јунак”.Четник: Је ли ти Гојко жао умријети?…Гојко: Није издајниче, ја умирем као частан Цр-

ногорац, а ви ћете брзо гинути као најве-ћи издајници свога народа. (Запјева)

„Ој четници црни врани црни ће ви доћи дани”. (Чује се језив крик и јаук).Ж. глас: Гојко сине, Гојко-о-ооо мили сине.Сестра: Јаох Гојко мој мили брате-ееееГојко: Не плачи сестро, буди храбра! Ти знаш,

другови ће ме светити, буди сигурна. Са мном ћеш се дичити и поносити (запјева)

„Са Ловћена кличе вила, Црна Горо мајко мила”…Четник: Хајде већ једном, шта мислиш овдје да че-

камо, видиш да си народ окупио.Гојко: Само још један минут. Хоћу свом народу

да кажем (гласно). Живио непобедиви на-род! Живјела Комунистичка партија Ју-гославије! Живио друг Тито!

Четник: Ма доста стоко, прекини ђубре парти-занско, нијесмо народ довели да те слу-шају већ да запамте како се кажњавају непокорни.

Гојко: (Пјева) „На Москву је Хитлер пошо и тамо је нашо гроб

73


те ни једна земља више неће бити швапски роб”…М. глас: Тако је завршио Гојко Крушка. Тако је био

намучен и преломљен један од најљеп-ших цвјетова Црне Горе. И мртвога су га на вјешалима тукли пендрецима.

Његово објешено тијело висило је на пу-стом цетињском тргу три дана и три но-ћи. Они који су га објесили нијесу знали да им Гојко Крушка и мртав пркоси и го-вори у лице. (Музика).

М. глас: И кад им мушке узесте животе, гробови наши бориће се са Вама.

(Емитовано у радио-емисији „Незаборавни догађаји”)

74

ЈЕВРЕМ БРКОВИЋ

„ПЛАШИМ СЕ ДА ЋЕ СЕ ТАЈ МЛАДИЋ И НА ВЈЕШАЛИМА ДРЖАТИ КОМУНИСТИЧКИ”

– репортажа –

Прави почетак ове репортаже је онај календар-ски, онај датумски, који потсећа на једну од

оних великих смрти наше револуционарне младо-сти. Тачно прије 20 година, 13. јануара у 15 часова, на Балшића пазару на Цетињу о грану великог бри-јеста објешен је младић, ђак седмог разреда гимна-зије, илегалац и члан Комунистичке партије Југо-славије Гојко Крушка. Десило се то на данашњи дан прије 20 година, и баш у овај час, када ово читамо.

Био је снијежни цетињски, ропски, полицијски 13. јануар. У 10 часова прије подне тог истог дана пријеки њемачки суд на Цетињу засиједао је и су-дио Гојку Крушки, двојици његових другова и ал-банском партизану Муси Бута Хоџићу. На опту-женичкој клупи сједио је као талац и Гојков отац Марко Крушка. Предсједник суда поставља пита-ња младићу Гојку Крушки:

– Оптужени, да ли сте и од када комуниста и вођа илегалаца у Цетињу?

75


– Комуниста сам од оног дана 1937. године, ка-да сам први пут прочитао „Комунистички мани-фест”. Нијесам вођа никакве илегалне организаци-је. Све што сам радио радио сам сам. Ови млади-ћи који на оптуженичкој клупи сједе заједно сам-ном упознао сам први пут на дан мога хапшења. Они нијесу учествовали са мном. ја их заправо и не познајем.

Послије још неколико формалних питања пред-сједника суда и нацистичке пороте, суд се повукао и донио одлуку којом се Гојко Крушка и Муса Бу-та Хоџић осуђују на смрт вјешањем. Одређено је да се вјешање обави истог дана у 15 часова. Посли-је изрицања пресуде, суд је упутио још неколико, такође формалних питања Гојку Крушки. Младић са дјечачком капом и римским бројем седам на њој сједио је мирно, као да смрт није ништа. Предсјед-ник суда га опомиње да пристојније сједи.

– Како год сједим, ја сједим у својој земљи. А ја вас опомињем предсједниче суда, да ви нећете још дуго сједети и изрицати смртне казне у земљи ко-ја није и не може бити ваша.

– Доста, забрањујемо Вам да говорите! Имате право да кажете вашу последњу жељу – рекао је предсједник суда и устао.

– Моја последња и једина жеља Јесте ваша про-паст. Жеља ће ми бити испуњена – рекао је Гојко Крушка, затим је погледао своје другове и сам за-пјевао: „На камену родио се – на камену умријећу”.

И послије 20 година на Цетињу у кући роди-теља Гојка Крушке све подсјећа и прича о њему.

76


И његов отац Марко. И његова мајка Милица. И слике, и писма и Зборник народних хероја, увијек отворен на 375. страни.

– Нешто прије 15 часова тог дана одвели су га из затвора – каже Гојков отац. – Видио сам га кроз прозор ћелије у којој сам ја био заточен. Прошао је испред мене и јавио се. „Оче треба издржати до краја”. А онда се обратио свима у затвору. „Друго-ви. треба издржати до краја”. Пошао је на вјешала са пјесмом о партизанима. Док стари Марко по-навља већ познату Гојкову последњу жељу човјек се данас, 20 година посдије његове последње же-ље, присјећа наслова из наших данашњих новина „Њемачка се наоружава”, „Бон поручио контин-гент ракета”, „Сто педесет хиљада Њемаца доби-ло војне позиве”.

– И када су га довели под велики бријест на Балшића пазару, онда су дошли за мене, прича Гој-кова мајка. А зашто су дошли за мене открио је ко-мандант Цетиња говорећи четничком старјешини: „Плашим се да ће се тај младић и на вјешалима др-жати комунистички. Треба га сломити. Доведите му мајку и малу сестру. Заплакаће га”.

– И довели су нас двије и читаво Цетиње. Ја се нијесам могла добро држати: кад сам га видјела како стоји под бријестом нијесам могла да издр-жим, заплакала сам и викнула: „Гојко очи моје”. Џелати су гледали час у Гојка час у мене и кћерчи-цу. Гојко је проговорио и рекао: „Мајко, ако не же-лиш да ме обрукаш, окрени се и иди кући” – при-ча даље Гојкова мајка.

77


– Мајку су полумртву однијели кући. Цетиње је ћутало. Џелати су ћутали. На Балшића – пазару у том тренутку нико ништа није ни продавао ни ку-повао. Сви су стајали као скамењени. Само је Гојко Крушка говорио и држао велики час своме граду како се умире и држи пред непријатељем. Три да-на и три ноћи је висио о великом бријесту. Преко ноћи су га пијани џелати и мртвог тукли. Плаши-ли су се његове последње жеље. Данас на Цетињу постоји споменик под великим бријестом, постоји и школа и одред извиђача које носе име Гојко Кру-шка. Младићи из тог одреда који су прошлог ље-та љетовали на Сутјесци питали су свог старјеши-ну: „Како то да се Њемачка поново наоружава?”

78

ЖИВКО ДАМЈАНОВИЋ

ЗАТЕГНУТИ ПОКЛИЧ – Посвећено сјени Гојка Крушке –

Бријестова круно,твоја је бивша бездушна огрлица из браде! Затегла једне младости пјесму! и поклич! Ти си у тој мори пјесма твога града и твога камена то караколо смрти јуначким држањем надкрило, и тада си им дане њихова живота

на својим прстима скоро био избројио, а песница ти је била најречитија.О бријесту, о за ту пјесму њена вјечита струно, испод тебе са бјеласа урезани поклич камени, и кад год се на њему Гојкова дубока вјера залепрша, то је празник града.Бријест са тобом постао је

нераздвојан и будућим покољењима о твом херојизму

Гојко постао је повијест.

79

ЂИНА ЂОНОВИЋ-ЖИВКОВИЋ

ПРЕД ВЈЕШАЛИМА СВОГА СИНА

Био је то један од оних хладних јануарских да-на, када је пијаца на Цетињу изгледала чудно-

вата. Вријеме бјеше збиља ужасно, одговарало је таквом стању у коме се налазаше читав град. То су били дани поробљеног града Цетиња, дани ужаса, дани највеће биједе и зла које преживљава. Град та-ман, сјећање тешко, као да сви људи очекивају ве-лику катастрофу. Бол им стеже срце. Бол се не сми-је испољити, не јер око њих стоје њемачки војни-ци, шпијуни и домаћи изроди. Њихово је око буд-но мотрило на масу народа, поробљеног народа, из чијих очију сијева осветничка мржња и маса која вапијаше за слободом.

Све су очи биле уперене ка вјешалима. Влада гробна тишина. Кроз масу се пробијала једна же-на, блиједа, расчупане косе, избезумљена. За руку држи ћерчицу која јауче. Њен поглед се задржава-ше на вјешалима која се њишу. На вјешалима, на којима ће се кроз који час њихати њено срце – њен син – њен Гојко.

80


Ах, та вјешала, вјешала, стегнута срца она их је гледала и тјешила своје дијете које плаче за изгу-бљеним братом.

Гледала сам је и по њеном изразу лица видјела сам да би хтјела да сакрије бол и задржи јаук. И та поносна мајка, поносна Црногорка са Цетиња тог дана је стегла срце.

Њен поглед лута, тражи сина да му каже по-следње збогом, да му каже много, мислила је, на-дала се…

Најзад, Његошевом улицом брекће мотор јед-ног камиона, камиона којег очекивасмо сви. Како је било мајци могу разумјети. Сви су стегли срца. Мени је било ужасно, јер је у смрт ишао друг, брат моје најбоље другарице.

Поносан и горд, високо уздигнута чела корачао је он, смијући се пркосно на непријатеља и дома-ће издајнике.

Пјевао је, чула се пјесма: „На Москву је Хитлер пошо, ал је тамо нашо

гроб, и ниједан народ више њему неће бити роб… Издајници га псују, чује се презир, смијех поли-цијских агената и најзад оштар шамар од њемач-ког џелата. Њега, Гојка, који ће кроз који моменат бити мртав – дати живот за слободу свога наро-да, шамарају га.

Опет настаде пјесма, али јача, громовитија и одлучнија, јер је Гојко последњом пјесмом хтио ре-ћи браћи, друговима. и мајци, како се умире за оп-шту ствар.

81


Пјесма „Са Ловћена кличе вила, Црна Горо мај-ко мила”, његов одважни позив да истрајемо у бор-би, изазивао је дивљење, и нас младе је позивао, че-личио и јачао да стојички подносимо и још одлуч-није наставимо своју позадинску борбу. Заиста, он нам је на сваком кораку служио као примјер.

Три дана мајка је. гледала тијело које се мрзло и њихало на вјетру, три дана је мајка са мртвим Гој-ком разговарала, миловала погледом свог мртвог сина, свог храброг борца, али само из даљине, јер је још мрски изрод са бајонетом стражарио, боје-ћи се да му Гојко и мртав не нашкоди.

Четврти дан, иако под присмотром шпијунског ока, пошла сам његовој мајци, хтјела сам јој бар бол и тугу ублажити. Ишла сам и мислила какав ће би-ти мој сусрет са њом?… Најзад, ето ме у једној со-би са разбацаним суђем из којега је мајка сину но-сила последњи ручак. Тешко ми је било да се уздр-

Народни херој Гојко Крушка и Муса Бута Хоџић на вјешалима 13. јануара 1944. године

на Балшића Пазару у Цетињу

82


жим, а да не заплачем. Није ме тог тренутка страх од шпијунских очију, јер сам хтјела свом болу и патњи одушке дати. Његова мајка мирно је сјела поред мене. Уздржавајући повремене уздахе рече ми: „Поносим се са мојим Гојком, јер није био кука-вица ни онда када су му усијано гвожђе у уста ме-тали, а још мање када се налазио пред вјешалима”.

Те ноћи је мајка позвата да свога сина сахрани и то је мајка издржала. Тихо и нечујно када је чи-таво Цетиње спавало, мајка је сина сахрањивала. А већ идућега дана, као да није ништа било, она је носила храну у исти затвор у који је до тада Гојку носила, носила је своме мужу и својој осталој дје-ци која су тамо чамила.

Пролазила је поред овог страшног дрвета о ко-јему је до прије неколико дана Гојко висио.

Поносна, што је као и многе мајке дала свога си-на за велику и часну ствар – народно ослобођење.

Док је она одавала одушке свом болу, ми смо корачали смјело напријед, завјетујући се, да ћемо Гојка и све другове осветити и кроз вјекове при-чати покољењима о херојском држању Гојкове мај-ке пред вјешалима.

83

ДАРКО БАБИЋ (ученик VI разр. основне школе „Његош”)

ПРИЧА О ПАРТИЗАНУ БОРЦУ ИЗ МОГ КРАЈА

У Цетињу сам први пут угледао светлост дана. Убрзо сам га напустио. Каснија жеља да у ње-

му живим испунила ми се.Желио сам да што више сазнам, о свом род-

ном мјесту.Прво сазнање о постанку и бурној историји

овог од увијек слободарскбг града добио сам од своје учитељице.

Готово свака кућа, сваки камен има своју причу о јунаштву и тешким борбама које су овдје вође-не. Овај крај дао је много народних хероја. Нијесам се могао у мислима одвојити од јуначких подвига Гојка Крушке, пионира Рајка Беговића и многих других. Дивим се њиховој храбрости. Стварам се-би слику пркосног комунисте Крушке Гојка који се не плаши конопца ни подивљалих Нијемаца. Пје-вајући иде на губилиште. Дочекује га народ који су нијемци истјерали из кућа. Међу њима је њего-ва мајка и најмлађа сестра. Продоран јецај њего-ве сестре одјекну болно. Он је тјеши ријечима: „Не

84


плачи другови ће ме осветити. Наставља да пјева слободи. Народ погнуте главе пати, јер губи ова-квог Цетињанина. Он пјева јер, часно умире. Ни под највећим батинама и мучењима није издао ни једног друга, а Нијемци побијеђени држањем чо-вјека комунисте вичу и урлају. Немоћни су пред њим. Јер му дух нијесу сломили.

Он је само један од многих Цетињана који су себе жртвовали да би ми срећније живјели. Са бо-лом и дужним потшовањем мислим на ослободи-оце нашег града.

(„Титов пионир”, бр. 40, 1964. г.)

85

ВЕСКО ОРЛАНДИЋ (уч. VIII раз. осн. школе „Његош”)

ЛИК ПАРТИЗАНА БОРЦА

Сваки камен наше слободне земље прича о слав-ној прошлости, о људима који су положили

своје животе да би ми живјели у миру и срећи.Много је проливено крви и нестало младих жи-

вота док је извојевана слобода. О томе нам свједо-че многи примјери из народноослободилачке бор-бе. Посебно је свијетао примјер дјечака и омла-динца који су узидали своје животе у темеље на-ше револуције.

Један од њих био је Гојко Крушка. Побједа је била на видику када је непријатељ сазнао за његов рад. Мучили су га упорно и крвнички. Држао се храбро и поносно као прекаљени борац. Пошто ни под најстрашнијим мукама није ништа признао, осуђен је на смрт вјешањем. Код њега није било ни трунке жалости због неумитног краја. Све ми-сли су му биле окренуте будућности, данима када ће синути слобода.

Никада раније центар Цетиња није био губили-ште. У ваздуху се осјећао дах смрти, а људи су ни-јемо гледали у припремљена вјешала. Одједном се

86


чуло нешто неочекивано, готово немогуће. Чула се партизанска пјесма. Гојко је запјевао:

„Партизан сам, са тиме се дичим то не може бити свак. Умријети за слободу може само див јунак”.

Све очи су подигнуте, сви погледи траже мла-дог хероја, да виде његово лице и чују његову ријеч. Његове последње ријечи: „Живјела Комунистич-ка партија и доље издајници” – прекинула је омча.

Низ многа лица потекле су сузе, само је њего-ва мајка остала нијема као камен.

Небројени су и многи подвизи дјечака парти-зана Загорке Ивановић, Илије Јабучанина и мно-гих других који су узидали своје животе да би ми живјели у миру и срећни. Слобода свога народа била им је дража од радости дјетињства које они нијесу осјетили. С поносом ће мо се сећати њихо-вих свијетлих ликова и знати да волимо, цијени-мо и поштујемо оно за чем су положили свој мла-ди живот – слободу.

87

ТОДОР ЖИВКОВИЋ

НАРОДНИ ХЕРОЈ ГОЈКО КРУШКА

Преко пјесме гуслар поручује: – Док год струне на гуслима брује, десетерац нека се његује, док се крвца лије за слободу нека гусле живе у народу! Кад би људи живјели у миру, да у борби више не умиру; кад би такво ново доба дошло оружје би све у музеј пошло; можда гусле пошле би са њиме пјесма не би, ни хероја име!Послушајте пјесму из прошлости пуну туге, бола и жалости: У времену Другог свјетског рата, страшно ропство многе земље хвата од фашизма и њиховог трона педесет је пало милиона, жртве рата – под оружјем борца, море крви рана и таоца!Поробљени народ наше земље фашистима затресе темеље, када уста на позив Партије

88


за слободу тешки бој да бије! Надчовјечна борба партизана кроз хиљаду четиристо дана па милион седамсто хиљада нашег живља у то доба пада, на бојишту и у позадину; историјску доказа истину: Да највећа агресивна сила сложни народ није покорила!Осврт дајмо и на позадину позадинци на дужности гину? они бјеху свуд уходе праве – све душманске планове доставе преко везе на терен борцима, на ту дужност и Гојко се прима; пред матурант – ђак је омладинац, Цетињанин, Партије љубимац; Компартије он је дио срца, које грије пролетерска крвца!Гојко Крушка, духом снага мушка будно пази у тајне улази тих нациста – ужасних фашиста, и четника срамних издајника! Кришом Гојко из Цетиња пође код ратника партизана дође, донесе им планове душмана гдје ће бити војска, којег дана; Партизани ту цесте разоре па душманске тенкове оборе и фашисте до ногу потуку, па се хитно и плански повуку

89


и пожуре на задатак нови малобројни борци соколови, на три фронта дневно ратовали и душмане до блока тјерали!Након тога Гојко натраг иде а не смије на блок да га виде, тајно мора испод жице проћи

и у граду на дужности доћи!Херој Гојко свог одмора нема омладину на Цетињу спрема, дању, ноћу – никад нема мира помажу му и Беро2 и Ћира3 прикупља се оружје и храна и води се борба илегална; вијести се разне откуцају, летци носе – илегално дају.Да не бјеше ту зла домаћега не би лако разоткрили њега; сарадник му пође у издају, Гојка с друштвом у затвор шибају! Гојко друштво своје припремио и на себе кривицу примио! Немој који друга разоткрити не смијемо провалу створити у Партију и у позадину ја се борим за вашу судбину!

1 Цетиње је било ограђено бодљикавом жицом, а прелаз на цести звао се блок.

2 Неђељко-Беро Вулићевић3 Радисав-Ћиро Радифковић

90


Четници су славље направили кад су Гојка с друштвом ухапсили! Проговара с брадом четник први: – Ми смо Гојко жедни твоје крви; у несрећи, срећа на помолу, наставићеш у Берлину школу; ми написат смрт те прогутала; откупнина, врло ти је мала име једно из друштва твојега и нећеш се плашити ничега!Гојко пљуну, пун мржње, говори срамно зло сте, тешко Црној Гори уз фашисте четник кад се бори; ви душману слуге постадосте своје предке грдно обрукасте!Проговара с брадом четник други: – Испити су код нас много дуги; на мукама мораш издахнути или ћемо ми од тебе чути име које, твојих сарадника, тортура ће бити превелика! Гојко рече, прљави човјече што говориш, за кога се бориш?Четник трећи тортуру спроводи поред бича, модусе изводи: Грозне муке, Гојку плаве руке; под ноктима, десет чавли има; још страшније, четник гвожђе грије,Гојка море и зубе му горе; стално траже, да друштво прокаже! Уста горе, а херојски зборе:

91


– Друштва не дам, ја сам комуниста и борим се противу фашиста! – Херој Гојко све на себе прима; не открива име друговима но их скупа невине огласи и животе свакојему спаси! Њемцима га предају четници,на реду су њини иследници!Вео тајни Гојко за четникеи њемачке мрске иследнике!„Чврсто јунак остаје при свомеи руга се суду њемачкоме!Зле судије, вијећ вијећајуИ на крају пресуду читају: „Крушка Марков Гојко, гимназиста,из Цетиња, дрски комуниста; комуниста са личним признањем; осужен је на смрт са вјешањем; нема права жалбе на пресуду,јер се суди у војноме суду!”– Још истичу уз образложење,да за Гојка постоји спасење,ако једног сарадника кажео вјешању одредбе не важе! –Викну Гојко без изненађења: „Заслужни сте свакога презрења; смрт фашизму – слобода народу,боримо се за златну слободу!” Судије му ријеч укидајуи стражи га у руке предају,да га воде у затвор из суда

92


да се одмах изврши пресуда!Ни ту Гојко посустао нијепјева, кличе успут до ћелије!На прљавом зиду од ћелијепише датум кобне историје; На хиљаду девете стотинечетрдесет четврте године тринаестог јануара дана, нема више Гојка, партизана! Даље пјева у хладној ћелији, кличе Титу, Црвеној армији; гласом пјесме бодри хапшенике, свога оца и све сапатнике: – Држите се до последње уре, назиру се слободе контуре! –Из затвора Гојка изведоше на камион стражи предадоше, да га води до Балшић пазара, гдје се џелат о пресуди стара! Пјева Гојко пјесме црногорске, пјева дивне пјесме партизанске, кличе њима и златној слободи и народу који борбу води!Бјеше снијег и цича и зима, Балшић пазар Цетињане прима, позвато је мало и велико, да ту дође скупа свеколико – да смрт виде Гојку под бријестом; ту су њемци и четници листом.Смрт ће стићи тога истог дана, албанскога једног партизана,

93


којега су њемци заробили, ту довели на смрт осудили: Мусу Бута Хоџића, јунака, Црна Гора, друга му је мајка; албанскога партизана борца, сматра сином као Црногорца!О бријесту двоје су вјешала, патриотска срца заиграла; крај вјешала за последњу жељу, пјева Гојко као на весељу; кличе Титу и златној слободи и Партији која борбу води! Народ рида, туга срце кида; мајка гледа, тужној сузи не да да ороси мутно око своје, такве мајке рађају хероје!Беба сеја Гојкова премила сузама је лице оросила, сузе рони за братом нариче, а Гојко је храбри затим кличе: „Главе горе драги Цетињани, осветиће нас два партизани!” Па нацисте грди и Хитлера; затим пјева пјесму пролетера: „Мрски Хитлер на Москву пошао и тамо је себи смрт нашао!”Те борбене Гојкове ријечи, дрски џелат жури да спријечи, брзо ради да задатак сврши, фашистичке пресуде изврши!О биткама и партизанима

94


и о нашим славним херојима, нека знаде покољење свако, свом народу није служит лако; за слободу животи се дају, нека Гојка за примјер имају; јер је јачи и од смрти био, част, и братство народа љубио, демократске слободе и права, херој Гојко нека ти је слава!

Цетиње, 23. V 1965. год.

95

ИДЕЈЕ

Назначена казивања чине потпун мозаик о сна-зи Гојкове личности, чврстини његовог карак-

тера и убјеђењу његовом да не умире узалуд. Те ње-гове особине и такво убјеђење, нијесу била прои-звод тренутка, спонтано изражени пркос у стра-вичном часу умирања. Напротив, били су то из-рази једне већ сасвим формиране и идејом новог друштва задојене личности.

Гојкови школски другови причају да је он био веома динамична, разборита и слободоумна лич-ност. А отац његов каже, да је Гојко веома често до-чекивао зору над књигом и конспектом, који је пи-сао о свакој прочитаној књизи. Много је тога про-читао Гојко и много написао о прочитаноме. „Чи-тав један кофер Гојкових рукописа уништили су окупатори, када су нас, послије Гојковог хапшења, одвели у затвор и оставили кућу отворену, а све у њој поломили. Остали су само неки изгужвани па-пири, које у метежу разбацаних ствари непријате-љи случајно нијесу спазили”… – прича Гојков отац.

Чиме се све бавио, шта је читао, каквим је све жељама био опрхван млади гимназијалац, тешко је

96


сасвим сигурно утврдити. Међутим, из неких ње-гових рукописа пронађених на изгужваним и до-пола искиданим листовима ђачке свеске, који су неким чудом избјегли судбину аутора, може се на-зрети веома широк дијапазон Гојковог интересо-вања, нарочито за историју и развој напредне ми-сли, посебно социјалистичке. Такве његове прео-купације присутне су у садржини његовог днев-ника, од кога су сачуване само прве двије страни-це, писане 8. фебруара 1943. године.

Почињући писање свог дневника, Гојко каже: – Теби, добри мој мали дневниче све ћу да по-

вјерим. Све оне идеје и мисли, које буду провеја-вале кроз моју главу, повјераваћу теби. Ти ћеш ми бити искрени друг у животу. Само ћу теби повје-рити оно што једино ја знам. Ти ћеш бити искрени тумач мисли и вјеран пратилац мојих жеља, осје-ћаја и дужности.

У тешким моментима душевних узбуђења, ма-ли мој дневниче, теби ћу се повјерити. Наћи ћу одушка – олакшице свим патњама када се теби бу-дем искрено исповиједао. Не заклињем ти се да ћу те свакодневно пратити, али ти кажем, да ћу повје-рење према теби чувати до једног одређеног дана, када се будем са тобом сложио да нашу тајну уза-јамног живљења откријем трећем човјеку, или бо-ље речено другим људима. Ми ћемо бити вјерни другови и један другоме ћемо паралелно бити за-хвални на одређено повјерење.

Послије моје смрти, ти ћеш мали дневниче, па-сти у милост и немилост ономе човјеку којега ја бу-

97


дем изабрао – мислим да ћеш ми дозволити то пра-во. Када будем прешао у непокретност твога посто-јања бићу ти опет вјеран друг. Са тобом ћу опет, безтјелесно моћан и без говорних органа истовје-тан теби, посматрати са твоје тачке гледишта људе, који говоре о мени и о теби, а из тебе. Ако будемо тако моћни, ми ћемо узајамно и у један глас про-говорити најближњему: „Стој смртниче, поклони се добру и поштењу људскоме. Ако си гријешио у животу исправи се. Тако кажи свима онима који су као и ти. Ако ли нећеш, нека си проклет. ЈБуди чујте нас: будите радни, поштени, морални и хра-бри, гледајте да оставите за собом свијетао примјер својим потомцима; ако ли нећете овако радити, да сте проклети. Ово вам говоримо ми, који смо већ у црној земљи и који смо стеченим искуством ви-дјели једини и прави пут будућности за нас, а за вас садашњости и будућности” …

Мали мој дневниче, престајем писање на твом тијелу. Мало ћу те напустити, да те не бих мучио. Одмори се мало. Ја идем да читам књигу „Напо-леон” од Мерешковског, па ћу те ускоро поново посјетити.

… Ево сам довршио читање и опет се лаћам пера да наставим писање на овој хартији, чији ма-теријал чини саставни дио твог организма, мали мој дневниче.

Сада ћу да запишем једну малу прибиљешку коју сам записао на 24 страници историје од VII разреда Гимназије. На истој страници ове истори-је отпочео сам писање мог дневника, почев са да-

98


нашњим даном. Ево те мале прибиљешке: Човјек треба да буде добар историчар. Из историје може о свему да расуђује. Познавајући прошлост човје-чанства, можемо давати добар суд о садашњости, а преко ове и идеалне прогнозе за будућност. Поје-дине црте, ријечи, дјела и творевине једног човјека дају одређене смјерове у животу, а можда чак и ра-ђају у себи одређене правце у животу човјека или, чак, и друштва. На њиховим примјерима граде се нови правци схватања живота, науке и умјетно-сти… – пише у последњој читљивој реченици на пожутјелом, згужваном и случајно сачуваном ли-сту из Гојковог дневника.

Интересујући се за развој напредне мисли и идеја у словенским земљама, Гојко се бавио проу-чавањем покрета напредне словенске омладине у Угарској. На неколико сачуваних страница из ње-говог вјероватно обимнијег рада, о том питању он каже слиједеће:

– У доба када се стварају омладинске идеје па-триотизма, појединих поробљених народа, јављају се исте жеље код словенских ђака у Угарској. Њи-хов је положај прије 1848. године био врло тежак. Понекад је цар био попустљив према њима. Из-давао им је неке повластице. Све је то, ипак оста-јало на папиру међу аустријским жандармима и експлоататорима народа. Срби су, а може се рећи и сви Словени, узнемиравани војном строгошћу. Србима су као и Хрватима и Словенцима, одузета грађанска права. Настаје бојазан, да ова не замије-не она, када су разни католички прваци убијали и

99


мучили своје противнике, јеретике, због ширења нових учења у свијету и цркви. Словене је прати-ла свугдје војна дисциплина. Били су подвргнути провинцијалном феудализму. Поједини од њих су силом прилика примили католичку вјеру. Тако су добили положаје које је њихова жеља и способност захтијевала. Словени су морали бирати: или да бу-ду робови или, пак, да живе животом слободним, али опет под руководством гвоздене господарске дисциплине. Они не могу то да подносе. У Јужној Угарској која је испуњена разним народностима, воде се борбе између појединих улица. Борбе не-мају само политички и национални карактер. На-род се бори зато, да се поправи социјална биједа. Ради се на народном препороду у глави и у удови-ма. Као жртве ових сукоба с властима постају ве-ћином млади напредни људи. Ове мале борбе рађа-ју веће. Оне отварају врата скорој будућности, која ће на политичкој и историјској позорници доније-ти важне догађаје, који се највише односе на Сло-вене, а поглавито на наш народ.

Још много раније, њемачка култура извршила велики утицај на опште словенску…

Од ње је потекла и словенска идеја панслави-зма. Она се супротставља пангерманизму који се баш ширио на штету Словена. Хердер, славни ње-мачки филозоф, у једном свом историјском дјелу говори о Словенима, као врло многобројним на-родима. Између осталог тврди и то, да су Слове-ни снажни и издржљиви људи, али уз то, што је и најглавније, слабо организовани и са мало култу-

100


ре. Хердерови докази за словенске народе су исти-нити. Јер, ако бацимо поглед на словенске народе, можемо одмах дати један мали закључак који ће бити тачан и постојан за доба прије 1848. године: много празнине, како у политичком тако и у књи-жевном погледу, одавале су јасну слику слабо ор-ганизованих словенских племена. Њемачка омла-дина, раскомадана по разним крајевима простране Германије, ствара омладинске заједнице. Омладин-ци словенске народности у Угарској такође хоће да оснују патриотске покрете, организује и листо-ве. Антон Михановић, познати аутор пјесме „Ли-јепа наша домовино” (Хрватска химна) тражи од власти да се издаде лист „Илирски гласник”. Овај покушај као и неки каснији, остају само на папи-ру међу омладинцима, књижевницима. Мало доц-није развијена и јака енергија омладинаца „Сло-вјана” по Угарској усмјерена је на то да се створи што више удружења. У Грацу се оснива патриотско друштво састављено већином од хрватских и срп-ских ђака. Оно се прозвало прво „Илирски клуб”, а послије „Српска влада”. У тој влади постоји устав, министарство и скоро све оно што има влада би-ло које државе.

Године 1835–1837. се оснива у Сегедину „Мла-до једињењије”, патриотско и културно удружење, поглавито српских ђака.

Другом половином 1843. године у Сегедину до-лази до организовања једног малог али марљивог кружока, омладинског друштва учећих србаља”. Задатак друштва је био: да се на сједницама до-

101


несе што више књижевних радова, да се послије прочитаног рада развије што већа дискусија међу члановима као и што јача (оштрија) критика над радом. Тиме се обогаћује говорнички дух. Видик посматрања и расуђивања појединих ствари ши-ри се. Овакве заједнице као и њихов рад стварају од човјека, омладинца, напредна и културна човје-ка. Омладинац се привикава на рад.

Младо ће покољење, ако оно буде радно и пре-дузимљиво, онако како треба, и ако се развију по-вољне прилике, правилно напредовати. Оне ће ићи „један корак назад, а два напријед”. Његов ће се правац осигурати само путем сједињавања соп-ствених снага у раду за добро своје и својих на-рода. На сједницама се рецитују пјесме. Читају се дјела из стране књижевности, која преводе сами омладинци…

Послије кратког времена друштво „учећих се србаља” капитулирала пред Угарском влашћу. Оно, ипак, даје подстрека будућим организацијама која су надахнута још љепшим и новијим идејама. Са-да се јављају омладинске жеље за неким новим по-кретом, који ће бити трајнији него сви претходни. Заслугом и потпомагањем великих „слављана”: Ко-лара и Љ. Штура, млади елементи поново оснивају литерарне дружине. У њима је била искључена по-литика. Читају се књижевни радови. Доцније, ка-да се број дружина повећава, литерарне сједнице се претварају у чисто патриотске. Јан Колар поста-је душа народносних „слављанских” идеја. Њего-ви пријатељи и познаници, или боље речено чла-

102


нови дружине, траже да се објасни узрок робова-њу српскога народа. Оне заједно са Коларом сара-ђују. Колар пише пјесме. Израђује закон панслави-зма. Чувена је његова пјесма „Слави д цера – кћи славе”. Он ту даје лијепо мјесто Словенима. Опје-вао је прошлост народа словенскога, који је пун по-лета за бољи живот. Колар почиње да пречишћава словенске језике од непотребних израза.

Он међу Словенима ствара 4 дијалекта: руски, пољски, илирски и чешки. Послије пише своје дру-го дјело „О књижевној узајамности народа и јези-ка словенских”. Ту је дао идеју и програм о кул-турном јединству Словена. Оба ова његова дјела су много утицала на развијање напредних идеја код словенске оМладине. Омладинци сакупљени у Пешти око Колара, разрађују свој идејни про-грам. Међу њима је и већи број учитеља, филозо-фа, пјесника, професора, и других напредњака, ко-ји су већином дошли у Пешту, да се школују. Они су у присној вези са Словенима ван Угарске. Они су у додиру са „слављенима” у Пожуну и другим мјестима Угарске.

Пожун, који је један од културних и просвјет-них центара Угарске, сакупља младе словенске еле-менте и ствара код њих нове, напредне идеје. Ту Људевит Штур, у сарадњи са Светозаром Милети-ћем и другима утиче на младо покољење. Њихов рад је активан. Марљиво уче и васпитавају Сло-вене у „славјенском” духу. Они стварају друштво „Слобода”. Сви се чланови осјећају као једна цје-лина. Штур у једном писму, упућеном једном свом

103


пријатељу пише о овој малој групи људи, између осталог, и ово: „Србљи у Медри јесу врсни млади-ћи. Веома смо задовољни њиховим говориштвом и њиховом сочињенијом. Влада међу њима дух добар и слога”. Видимо, дакле, да је у Пожуну добро на-предовала идеја словенских ђака и напредњака. У Пешти је око 1847. пренесена Вукова реформа на-шег језика са главним начелом: „Пиши као што го-вориш, а читај као што је написано.”.

Избацују се стране ријечи и архаизми. Грама-тичке и стилске грешке постепено нестају. Колар, присталица Вукових реформи, за кратко вријеме свога напредног и агилног рада постаје „славјан-ски првак међу осталим једнакима”. О њему се пје-вају одушевљене оде. Његов покрет даје повода да се оснивају нове „славјенске” српске школе и ор-ганизације и развијају напредне идеје – пише Гој-ко, тада ученик VII разреда гимназије.

Гојково интересовање за марксистичку литера-туру, такође је било прилично изражено. Тешко је утврдити што је све читао из те литературе и ко-јим каналима је долазио до ње. Међутим, да је ту литературу читао, и то с доста разумијевања, гово-ри његов краћи рад, писан 1942. године, непосред-но послије читања Лењинове књиге „Империјали-зам као највиши стадиј капитализма”.

Постављајући себи у задатак да укратко одго-вори на питање: шта је империјализам? – Гојко, ка-ко то пише на сачуваним листовима из свеске при-биљежака, каже:

104


– На горње питање је тешко дати један кратак одговор, који би био довољан за практичну и те-оретску истину о империјализму. Само питање ствара низ тема, а не само то, него и низ књига различитог схватања. Теоретска тумачења импе-ријализма неминовно морају садржати у себи оно што је битно за најновију фазу друштвеног разво-ја савременог капитализма. Капитализам је за свој постанак имао повољне услове. Он је био условљен у самом друштву, новом друштвеном силом. На извјесном ступњу своје промјене, капитализам је добио нова обиљежја, и име империјализам. Иста идеја је постојала и раније у историји свијета. Ста-ри Рим, заснован на ропству, водио је политику ко-лонијалног освајања и запосиједања других, сла-бијих земаља. У капитализму ова идеја добија дру-ги састав и карактеристику. Огромна конкуренци-ја између капиталистичких предузећа прераста у утакмице у самој земљи, у низу земаља и читавом свијету. Велика подузећа добијају подршку од др-жавног апарата. Она постају национална иако су својина великих магната. Тако се стварају борбе за подјелу свијета. Њемачки капиталисти у циљу богаћења извозе на страну и увозе са стране капи-тал. Циљ је обогаћивање. У тој идеји они долази у сукоб са капиталом других нација. Ове их побје-ђују у тој утакмици, или, обратно, постају побјед-ници. Међународна тржишта су самом овом утак-мицом створена већ на самом почетку. Мале на-ције постају зависне од великих, моћних и јаких. Оне их стављају под точак власти капитала. Ма-

105


ле нације су тим самим већ прогутане, или полу-прогутане, или ако не то, а оно су у опасности да ће бити прогутане од великих. Стварају се коло-нијалне, полуколонијалне и зависне земље. Борба око колонија је утакмица за што веће обогаћивање. Освајање међународних тржишта је постала једна од особина новог капитализма. Стари капитали-зам је замијењен новим. Стари капитализам пада. Слободна конкуренција је при своме кулминаци-оном степену створила концентрацију производ-ње. Ова на извјесном, стадију свог развоја доводи до монопола. Монополи су постали господарајући фактори у привредном животу новог, цветајућег капитализма. Стварају се банке, картели, финан-сијска олигархија, трустови, синдикати, извози се капитал и све то постаје карактеристика ере нај-новијег капитализма – империјализма. Улога ба-нака постаје велика. Банке се јављају као посред-ници у плаћању великих предузећа. Гледају да по сваку цијену придобију што више интересних сфе-ра. Оне. стварају потчињена капиталистичка по-дузећа. Банке. примају дохотке и стичу капитал, а исти стављају на расположење капиталистичкој класи. У својој улози претварају се у све моћније монополистичке господаре. Постоји концентраци-ја банака исто као и концентрација производње. У том посредништву банке господаре са капита-лом. Контролирају подузећа. Располажу са инду-стријским капиталом. Стапање банковског са ин-дустријским зове се финансијски капитал. Овим капиталом управља финансијска олигархија. Бор-

106


ба појединих финансијских олигархија је једна од основних особина империјализма. У великим ка-питалистичким земљама финансијске олигархије стварају планове о великој подјели свијета између савеза капиталиста. Већ је завршена прва подјела свијета. Она није вјечита. Ова подјела је промјен-љивог карактера. Самим основним цртама ства-ра нови план о поновној подјели већ подијељеног свијета. Тако се таласају капитали појединих зема-ља. У том немиру стварају се ратови између капи-талиста, односно империјалиста. Велики трусто-ви капиталиста отварају борбу за превласт, пове-ћавају новац и капитал и међусобно се гложе. Чу-вен је Рокфелеров петролејски труст у Америци. У борби са њемачким трустовима у прво вријеме овај труст је изашао као побједник.

Извоз капитала је такође главна особина импе-ријализма. Што је већа акумулација капитала, то је огромнији извоз његов. Циљ овога извоза је уви-јек подређен интересу користи земље која га вр-ши. Ера најновијег капитализма је прелаз из ста-рог у нови, а овог у неко веће друштвено уређење. Владимир Илић је право рекао да је империјали-зам предвечерје социјалистичке револуције. У то веће друштвено уређење социјализам – импери-јализам мора прећи, јер је условљен друштвеним законом. О стварању неког ултра-империјализма, како мисли Кауцки или пак интер-империјализма, како мисле Хебзен и његове присталице, нема ни говора. Прва, као и друга теорија је теоретски и практично немогућа. Обије су поставке немогуће.

107


Кауцки, који уопште нема никакве сродности са марксизмом, приближио се сувише малограђан-ској или ситно-буржоаској критици империјали-зма. Империјализам је капитализам на оном ста-дијуму свог развоја, када је извоз капитала дости-гао одговарајући степен развоја, кад је банковни капитал срастао са индустријским и претворио се у финансијски, када је колонијална политика до-шла до кулминације, када је акумулација капитала у великим капиталистичким земљама дорасла до огромних размјера и када је створена велика под-јела свијета између савеза капиталиста.

Империјализам је монополистички стадиј ка-питализма, каже Владимир Илић. Ту је дошло и против воље капитализма до друштвене производ-ње, концентрација исте и велики пораст индустри-је и технике су сликовите појаве новог капитали-зма. Прелаз империјализма у нову епоху друштве-ног уређења је теоретска основа Лењиновог погле-да на узроке савременог ратовања између капита-листичких држава … – завршава Гојко свој одго-вор на постављено питање.

Радећи на сређивању обавјештења о јачини и кретању непријатељских снага, плановима и на-мјерама окупатора и читајући Кауцког и Лењина, Гојко је своју младост напајао идејом новог живо-та, живота коме ће страно бити свако угњетавање човјека. Видећи у народноослободилачкој борби и нашој револуцији управо материјализацију тих својих идеја, Гојко је идеју о слободи и равноправ-ности поистовјећивао са страшћу. Изгледа, да је он

108


и о односу идеје и страсти написао неки дужи рад. Нажалост, од тога рада сачувана је само једна, ру-ком писана, страница, по свој прилици истргну-та негдје из средине рада. На дјеловима странице, са којих вода није спрала мастило, може се прочи-тати само ово:

– … Код јаких, карактерних и стварних за-ступника одређеног идеолошког схватања, идеја по мом схватању постаје страст. То је страст јача од природе. Њу је створио својим прегнућем, во-љом, љубављу и чврстином сам човјек. Она није урођена у човјеку. Она тек постаје урођена у оном дијелу човјековог живота који само зна за правац управљања по идеји.

Идеја религиозног схватања у одређеном дру-штвеном периоду била је потребна људима. Она је била и напредна. Она је помагала робовима да се ослободе од страшних, гвоздених ланаца ропства. Она је постала строга код људи и изазивала страх код свакога. Као што је идеја религиозног развија-ла некада бојазан од небеске освете због недјела на земљи, тако исто идеја комунизма развија код бур-жоазије страх од новог друштвеног поретка, због недјела над пролетерским масама.

Иако чине само оскудан дио онога што је Гој-ко писао, ови фрагменти дају могућност да се бар дјелимично сагледа и друга, досад непозната стра-на његове личности.

Сурови услови рата и природа посла илегал-ног обавјештајца у жицом оплетеном граду тражи-ли су максималан напор и концентрацију. Гојко је,

109


као што се види, ипак налазио снаге и времена да у хладним цетињским ноћима неуморно проши-рује и изоштрава хоризонте свог сазнања. Међу-тим, он је интимно више желио да оде у јединицу и да се бори с пушком у руци.

О томе свједоче два веома кратка писма, про-нађена у малом џепу његовог старог капута, којега Њемци пуким случајем нијесу претресали.

У копији писма, које је 18. новембра 1943. годи-не послао друговима у јединици, пише:

„Има већ неколико дана да сам предао молбу да идем ‘горе’, но како још нема одговора, молим за што хитније рјешење. Грб – крви”.

Одговор из јединице, последњи који је Гојко до-био, био је још краћи:

„Не можеш за сада овамо, јер си тамо најпо-требнији. В. Б.”

Гојку се није остварила жеља да оде у парти-зане. Али, остао је велик борац у првој борбеној линији одбране слободе свог народа. Он није до-живио да у слободној земљи види остварење сво-јих идеја. Али је идеје за слободу земље на беспри-мјерно велик начин и отворено саопштио свима на великом часу људског достојанства испод ста-рог бријеста.

111

Кажу да нема прољећа без росе, маја без суза и јануара у Цетињу без снијега. Послије отапа-

ња сњегова по ловћенском камењару свако проље-ће открије нове трагове на избораном лицу ста-рога града. Пролазе зиме, сњегови падају и отапају се, трагови остају. Ниједно прољеће није открило тако болан траг као оно 1944. године. Тог прољећа отапање снијега је оставило колотечину као рану дубоку – најмлађи херој града није дочекао да се ра-дује његовом топлом даху.

Прошло је двадесет пет година од тог прољећа. Радости новог живота и много чега лијепога што је проживио стари град за тих двадесет пет годи-на нијесу избрисале дубоку бразду у срцима његових људи, урезану хладног јануарског дана 1944. године. У њима је остала вјечито жива слика насмијаног голобрадог момка испод вјешала. Одајући признање његовом дјелу, као примјеру на коме се треба учити како се воли земља и брани њена слобода, Цетиња-ни ће се и овог јануара окупити на каменом тргу да чују вјечиту причу старога бријеста. На дан два-десет петогодишњице смрти народног хероја Гој-ка Крушке, пред хладном каменом плочом стегну-ће се њихова срца. Људска, јер се за људско борио. Поносна, јер у њима живи Гојко.

113

САДРЖАЈ

КРУШКА МАРКА ГОЈКО . . . . . . . . . . . . . . . . 7

ХЕРОЈСКИ ГРАД . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 15

ЗАТЕГНУТИ ПОКЛИЧ . . . . . . . . . . . . . . . . . 28Р. Р.

ЈОШ ЈЕДАН ЗЛОЧИН ИЗДАЈНИКА И ОКУПАТОРА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 29

Ананије ВујошевићНА ВЈЕШАЛИМА . . . . . . . . . . . . . . . . . . 34

НАРОДНИ ХЕРОЈ ГОЈКО КРУШКА (СЈЕЋАЊЕ НА ПАЛЕ ДРУГОВЕ) . . . . . . . . . . . 39Коста Чакић

ГОЈКО . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 45Драгутин Вујановић

ОН МРТАВ САЊА . . . . . . . . . . . . . . . . . . 50Илија Вујановић

ВЈЕШАЛА НА БРИЈЕСТУ . . . . . . . . . . . . . . 53Раде Алексић

ЦРНА ГОРО, МАЈКО МИЛА . . . . . . . . . . . . 56М. Шијаковић

ПЈЕВАО ЈЕ ПРЕД СМРТ . . . . . . . . . . . . . . . 64

114


Нада КосовићНА ЊЕМАЧКОМ СУДУ . . . . . . . . . . . . . . . 67

Јеврем Брковић„ПЛАШИМ СЕ ДА ЋЕ СЕ ТАЈ МЛАДИЋ И НА ВЈЕШАЛИМА ДРЖАТИ КОМУНИСТИЧКИ” . 74

Живко ДамјановићЗАТЕГНУТИ ПОКЛИЧ . . . . . . . . . . . . . . . 78

Ђина Ђоновић-ЖивковићПРЕД ВЈЕШАЛИМА СВОГА СИНА . . . . . . . 79

Дарко Бабић ПРИЧА О ПАРТИЗАНУ БОРЦУ ИЗ МОГ КРАЈА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 83

Веско Орландић ЛИК ПАРТИЗАНА БОРЦА. . . . . . . . . . . . . 85

Тодор ЖивковићНАРОДНИ ХЕРОЈ ГОЈКО КРУШКА . . . . . . . 87

ИДЕЈЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 95

РАДОВАН РАДОЊИЋ

ГОЈКО КРУШКА– КАЗИВАЊА О ХЕРОЈУ –

Припрема за штампу Бојан Р. Поповић

Медеон – Подгорица

Тираж200 примјерака

ШтампаИВПЕ

Цетиње2014.

CIP за ову публикацију налази се у Националној библиотеци Црне Горе на Цетињу

Gojko Kruska

Documents