EVROPSKA UNIJA U NOVOM MEDJUNARODNOM OKRUZENJU

199

Duško LOPANDIĆ1 UDK: 061.1:336.74Biblid 0025-8555, 60(2008)

Vol. LX, br. 2-3, pp. 199-225 Izvorni naučni rad

Avgust 2008.

EVROPSKA UNIJA U NOVOM MEĐUNARODNOM OKRUŽENJU

APSTRAKT

Autor analizira razvoj EU u novom međunarodnom okruženjutokom poslednje decenije. Sa promenama u međunarodnim odnosima,koji obeležavaju relativno slabljenje SAD, uspon sila poput Kine i Rusije,kao i proces dalje globalizacije u multipolarnim okvirima, pred Evropskuuniju i njene članice se postavlja problem adaptacije na nove uslove.Autor ukazuje na promene u EU, geostrateške prioritete Unije, kao irazvoj Evropske bezbednosne i odbrambene politike. Pokušaji evropskihzemalja da se emancipuju od SAD i pretvore u ozbiljnog učesnika umeđunarodnim odnosima, podrazumevaju jačanje međunarodnogidentiteta Unije, a posebno političke i vojne komponente EU.Ključne reči: Evropska unija, reforma EU, Evropska bezbednosna iodbrambena politika, NATO, međunarodni odnosi

“Veliki nered muti geopolitički pejsaž posle hladnog rata, i svako traži neki smisao. Pokušava se razumeti. Šta se dešava?

Kakvom velikom cilju teži naša civilizacija?”(Ignacio Ramonet, Le Monde Diplomatique)

1. UVOD: EU IZMEĐU MEĐUNARODNOG PORETKAI MEĐUNARODNOG NEREDA

Jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova 17. februara 2008. godineuz podršku SAD i nekih članica Evropske unije, među kojima onih

1 Dr Duško Lopandić, Evropski pokret u Srbiji. Stavovi izneti u tekstu predstavljajuisključivo lična gledanja autora.

RASPRAVE I ČLANCI

200

MP 2-3, 2008 – Evropska unija u novom međunarodnom okruženju(str. 199–225)

najvećih (Francuska, Nemačka, Velika Britanija i Italija) otvorilo je,između ostalog i pitanje o razlozima zbog kojih su se vodeće evropskezemlje orijentisale na podršku ovakvom rešenju.2 Ovakav pristupnesumnjivo je podrazumevao i značajne negativne posledice, kao što su,na primer: odustajanja od uobičajenih normi međunarodnog prava iporetka, dovođenje u pitanje sistema UN i OEBS i multilateralizma, novinesporazumi sa Rusijom, podela unutar EU u jednom vrlo važnompitanju spoljne politike, moguća nestabilnost na Balkanu i drugo.3Protivpravno priznavanje Kosova ukazuje da vodeće zemlje EU reagujuna trendove i gledanja prema kojima se međunarodni odnosi (ili novimeđunarodni nered kako to nazivaju neki komentatori) svode na klasičnonadmetanje snaga, odnosno u prvom redu na odnose moći, a ne nautvrđeni međunarodni sistem i pravo – još manje na običaje i pravila usamoj Uniji. „Poučene” iskustvima rata na Balkanu, kao i primeromSAD, one nastoje da ojačaju svoj položaj i realizuju svoje interesedelujući po principu političke oportunosti, oslanjajući se u prvom redu nasopstvene kapacitete za nametanje rešenja. Veće evropske zemlje članiceEU se tako orijentišu ka ponašanju karakterističnom za klasične sile utradicionalnom međunarodnom poretku. Ovo utiče i na njihova gledanjana budućnost EU, kao specifičnog entiteta koji se razvija u uslovimapromene geostrateških koncepta i položaja Evrope u svetu u XXI veku.

Proces evropske integracije je nastao i više decenija se razvijao ievoluirao u nekoj vrsti „zlatnog kaveza”, tj. u međunarodnom poretkukoji su obezbeđivali SAD i NATO, kao i ravnoteža snaga između

2 Praktično već u prvim danima nakon proglašenja nezavisnosti u Prištini, Kosovo su kaonezavisnu državu priznale večina članica EU (18), dok su neke članice EU više ili manjeenergično odbacile mogućnost priznanja (Kipar, Rumunija, Španija, Slovačka, Grčka).

3 O pitanju problema i pitanja priznanja Kosova od strane nekih zemalja videti: RadmilaNakarada, „Kosovo: neevropski odgovor na evropski problem”, Nova srpska političkamisao, http://www.nspm.org.yu/debate_2007/2008_nakarada1.htm. 14. 07. 2008;Međunarodna politika (tematski broj o Kosovu), God. LVII, Br. 1127-1128, jul-decembar2007, str. 62; Bruno Coppiters, “Kosovo and Principles of Just Secession”, CEPS PolicyBriefs, No. 146, December 2007; za analizu iz ugla primene međunarodnog prava videti:Christopher Borgen, “Kosovo s Declaration of Independence: Self-Determination,Scession and Recognition”, ASIL Insight, Vol. 12, Issue 2, February 29, 2008. Iz ugla onihkoji su podržali priznanje Kosova videti: Alvaro de Vasconselos: “Why Kosovo”, Issues,No. 25, EUISS, Paris, March 2008.

201


zapadnog i istočnog bloka (do početka devete decenije XX veka), azatim neprikosnovena i dominanta pozicija SAD u svetu. Sa objektivnimpromenama i poremećajima u međunarodnim odnosima u novom veku,koji obeležavaju relativno slabljenje svetske hegemonije SAD, usponnovih ili starih velikih sila poput Kine, Rusije, kao i proces daljeglobalizacije u multipolarnim okvirima, pred Evropsku uniju i njenečlanice se postavlja problem adaptacije na nove međunarodne uslove.Pokušaji evropskih zemalja da se emancipuju od američke “zaštite” idominacije i pretvore u ozbiljnog učesnika u međunarodnim odnosima,podrazumevaju jačanje međunarodnog identiteta EU, odnosno jačanjepolitičke i vojne komponente unutar EU.

U toku poslednjih desetak godina zajednička spoljna ibezbednosna politika Evropske unije i razvoj Evropske bezbednosnei odbrambene politike (EBOP) su imali (uz politiku proširenja EU)možda najdinamičniju evoluciju među brojnim politikama EU. Ovo jeposledica nekoliko unutrašnjih i spoljnih faktora, među kojima:

– dinamične promene međunarodnog okruženja, uključujući i promeneu definiciji bezbednosti i pretnji u međunarodnim odnosima,

– pojava elemenata novog – “post-vestfalskog” sistema u međunarodnimodnosima,4 koji se karakteriše između ostalog, relativizacijom konceptasuverenosti, s jedne strane i porastom međunarodnog intervencionizmau raznim oblicima, s druge strane; Stoga EU razvija instrumentedelovanja u uslovima međunarodnih “kriza” kao važan aspekt svojespoljne i bezbednosne politike i svog strateškog uticaja u novomsvetskom poretku,

– promena ponašanja SAD u smislu njihovog većeg unilateralnogponašanja, kao i mogućnost smanjenog vojnog angažmana SAD(dezangažovanja) u Evropi,

– iskustva nastala na osnovu uloge EU u sukobima na Balkanu (1991-1999),

4 U tom smislu videti: Jolyon Howorth, “L’Europe et la securite mondiale”, in: Ramses2007, L’Europe et le monde, IFRI, Paris, 2008, p. 49 i dalje; Eric Hobsbawn iznosi stav daje Buševa administracija od 2002. godine odbacila pravila ponašanja između državanastala još Vestfalskim mirom u XVII veku in: Eric Hobsbawm, Globalisation,Democracy and Terrorism, Abacus, London, 2007, p. 184.

202


– interna evolucija EU koja je vodila ka većem usklađivanju spoljnepolitike Unije, posebno kada se radi o njenom nastupu u svetu.U tekstu ćemo nastojati da pokažemo koji su rezultati, odnosno

teškoće u pretvaranju Evropske unije od tzv. civilne sile ili“postmoderne” konstrukcije (nazivane i „transformativna” sila, entitetevolutivnog tipa koji je baziran na poštovanju prava i tzv. „mekoj moći”sl) u „neoklasičnu silu” – koja će se u međunarodnim odnosima ponašatikao svaka velika sila, koristeći elemente „čvrste moći” (vojsku i prisilu).U prvom delu teksta, osvrnućemo se na osnovne trendove u oblikovanjunovog međunarodnog sistema. Zatim ćemo izložiti evoluciju odnosa uNATO. Najzad, prikazaćemo proces adaptacije Evropske unije na novemeđunarodne izazove (interni razvoj EU i „zajednička bezbednosna iodbrambena politika”).

2. OSNOVNE TENDENCIJE MEĐUNARODNIH ODNOSAU PRVOJ DECENIJI XXI VEKA: NOVE OPASNOSTI

I MULTILATERALIZACIJA MEĐUNARODNE SCENE

“And yet, World disorder is real”(Eric Hobsbawm, Globalisation, Democracy and Terrorism)

Evropski podsistem integracije razvija se u širem međunarodnomkontekstu koji utiče na proces i ciljeve razvoja u EU, posebno u pitanjimaspoljne politike i odbrane. Nakon perioda „euforije” u prethodnojdeceniji, nastalog pobedom zapadnog liberalizma nad sovjetskim blokomi prekompozicije međudržavnih odnosa u Evropi, XXI vek se karakterišekao vek globalizacije (ili mondijalizacije) u novim uslovima„multipolarnog” sveta.5 Ušli smo u bezbednosno sve neizvesniji period,vreme „novih opasnosti” i „novih izazova”. U okviru novih izazovameđunarodnom poretku, mogu se, na primer, navesti: eskalacijaterorizma zasnovanog na verskom fundamentalizmu, opasnosti odproliferacije nuklearnog oružja, kao i drugih oružja za masovno uništenje(biološko, hemijsko i dr), problem snabdevanja energetskim resursima(nafta, gas), migracioni pritisci, lokalni ratovi, ekološke i klimatske

5 Laurent Cohen-Tangui, Guerre ou paix, Essai sur le monde de demain, Pluriel, Hachette,Paris, 2007, p. 232, posebno str. 119 i dalje.

203


promene koje imaju dugoročne posledice na međunarodne odnose,demografski dugoročni trendovi, pitanje siromaštva u pojedinimzemljama, opasnost pojave pandemija sa efektima na pojedine regione idrugo,6 Novi međunarodni ambijent posebno čini tehnološka revolucija uoblastima informatike i komunikacija, razvoj svemirskih tehnologija iperspektiva „svemirskog ratovanja” i „kibernetskog (informatskog) rata”,globalizacija u oblasti finansijskih usluga, međunarodnih investicija iglobalne ekonomije u celini. „Nova hijerarhija država koja se ocrtava usvetu bazira se... pre svega na mentalnoj sposobnosti da se razumeju iprate nove pojave i mutacije, kao i tehnološke inovacije i da se izvučemaksimalan profit iz novih tržišnih mehanizama.”7

U eri globalizacije, u međunarodnim odnosima se pojavljuju noviučesnici, koji osim multinacionalnih kompanija obuhvataju i nevladineorganizacije, prekogranične/svetske masovne medije, mrežeorganizovanog kriminala, terorističke organizacije i druge aktere kojideluju preko državnih granica ili imaju ambicije da utiču i određujumeđunarodne odnose. Klasična nacionalna država često nije u stanju dakontroliše ni ceo sopstveni teritorij i stanovništvo, čak ni kada se radi omonopolu sile.8 Niz „propalih država” podstiče fenomen pojave teritorijaili grupa stanovništva koje nisu pod efektivnom kontrolom organizovanedržave, nego predstavljaju de facto „ničiju zemlju” ili prostor kojukontrolišu međunarodno nepriznati entiteti ili gerilske grupe (najviše ih jeu Africi, ali ih ima i u Latinskoj Americi, Aziji, pa i u Evropi). Sličan je ifenomen „zamrznutih konflikta” unutar pojedinih međunarodno priznatihdržava, od Kipra do Kavkaza. Dugoročne geostrateške i ekonomske

6 Uporedi: Strategic Surwey 2007, ISS, London, 2007.

7 Ignatio Ramonet, Geopolitique du Chaos, op. cit., p. 195.

8 “Over the past thirty years or so, however, the territorial state has, for various reasons, lostits traditional monopoly of armend force...”, in: Eric Hobsbawm, Globalisation,Democracy and Terrorisme, op. cit., p. 25. Paul Wiliams govori o “dugotrajnom procesuslabljenja nacije države” u Paul Wiliams, “From the New Middle Ages to a New Dark Age:the decline of the State and US Strategy, Institute for Strategic Studies, June 2008,http://www.Strategic StudiesInstitute. armi.mil/, 11. 07. 2008. Osim toga, sve masovnija jepojava na Zapadu privatnih kompanija koje se bave bezbednošću i koje su brojčano ifinasijski sve moćnije. V. takođe Nina Dobrković, “Decenija promena-osnove noveevropske bezbednosti”, Međunarodni problemi, br. 1-2, 2001.

204


tendencije karakteriše naglo ekonomsko jačanje Kine i opšti relativniuspon azijskih zemalja u svetskoj privredi, obnova međunarodnogpolitičkog i ekonomskog položaja Rusije i pojava novih ekonomskih silasa regionalnim geostrateškim ambicijama, poput Indije, Brazila, JužneAfrike u okviru tzv. „multipolarnog” sistema u kom SAD više nisuisključiva sila- hegemon.9 Za zapadne sile, orijentacija „obnovljene”Rusije i njeni budući odnosi sa bližim i daljim susedstvom predstavljajunovu nepoznanicu.

Ipak, osnovnu konjunkturnu karakteristiku u međunarodnimodnosima u ovoj deceniji karakteriše činjenica da su SAD – svetska„supersila” (ili „hipersila”) koja ima dominantan vojni položaj u svetu, od11. septembra 2001. godine – proglasile „globalni rat protiv terorizma”.Ovakav stav, odnosno činjenica da je vođstvo SAD tokom dobrog delaprve decenije XXI veka smatralo da se nalazi u pravom ratu, doveo je dosvojevrsne militarizacije međunarodne politike SAD. SAD i njenisaveznici su intervenisali u Avganistanu, a onda, je došlo do kontraverzneameričko-britanske agresije i invazije Iraka,10 sa perspektivom širenjaintervencije i na druge države (npr. Iran, S. Koreja i dr).

3. SPOLJNA POLITIKA SAD TOKOM OVE DECENIJE: IZMEĐU UNILATERALIZMA I MILITARIZMA

“Americi ne treba ničija dozvola da odredi svoje neprijatelje”

B. BarberDoktrina bezbednosti SAD u periodu administracije Dž. Buša Mlađeg

bila je zasnovana u prvom redu na unilateralizmu u međunarodnom

9 F. Zakaria ovaj proces naziva “rise of the rest”, Fareed Zakaria, “The rise of the Res”,Newsweek, May 12, 2008, pp. 20-29.

10 O međunarodnoj politici Bušove administracije nakon 11. septembra 2001. godine videtikritičku analizu kod Benjamin Barbera, “Fear’s Empire, War, Terrorism and Democracy,WW Norton, New York, 2003. p. 280. Autor citira stav da “je američka vlada sve više iviše zavisna od svoje vojske u vođenju svoje diplomatije”. Još kritičnije Eric Hobsbawnkaže: “In effect, the most obvious danger of war today arises from the global ambitionsof an uncontrollable and apparently irrational government in Washington”, EricHobsbawm, Globalisation, Democracy and Terrorism, op. cit., str. 48.

205


delovanju i na principu tzv. “preventivnog napada” protiv potencijalnogneprijatelja, čak i u slučaju da ne postoji direktna agresija na SAD, nitineposredna pretnja po američke interese. Pri tome, SAD nisu smatrale zapotrebno da svoje delovanje baziraju na odredbama Povelje UN ili drugihmeđunarodnih dokumenata ili obaveza. Vojna sila, kombinovana saraznim oblicima mirovnih misija vojno-civilnog tipa, stvaranje “snagabrzog delovanja” za intervencije daleko izvan granica NATO zemaljapredstavljaju jedan od modernih instrumenata ili “produžetaka”delovanja moderne diplomatije SAD i njihovih saveznika (poput VelikeBritanije). Rat, odnosno vojna intervencija se smatraju za legitiman načindelovanja u međunarodnim odnosima koji imaju za cilj, bilo širenje“moralnih vrednosti” koje zastupaju SAD (slučaj humanitarnihintervencija), bilo (u prvom redu) preventivnu zaštitu američkihinteresa.11 Od poslednje decenije XX veka naovamo, SAD neprestanopovećavaju ulaganja u odbranu, jačaju sve vojne snage novog tipa irazvijaju naoružanje svih vrsta (kako ofanzivno, tako i odbrambeno,svemirsko i drugo). Vojnu hegemoniju SAD u svetu najbolje ilustruječinjenica da su američki izdaci za odbranu (oko 500 milijardi dolaragodišnje) veći od ukupnih zbirnih izdataka dvadeset zemalja koje sledeSAD na vrhu liste zemalja sa najvišim izdacima u oblasti odbrane.Navodimo i drugi podatak: samo iznos godišnjeg povećanje vojnihizdataka u budžetu SAD je bio veći nego ukupan vojni budžeti njenihglavnih vojnih evropskih partnera – Velike Britanije i Francuske.

Već je napad na Srbiju 1999. godine pokazao da su rat i vojnaintervencija protiv suverenih država i u slučaju kada takva akcija nijelegitimno podržana od strane Saveta bezbednosti UN (pod geslom“humanitarne intervencije”) postali jedna od opcija u politici SAD injihovih NATO saveznika. Ove činjenice utiču da i druge državepojačano razvijaju sopstvene vojne kapacitete. Intervencija u Iraku 2003.godine od strane SAD, zasnovana na načelu preventivnog napada ibazirana na lažnim činjenicama, uz ignorisanje odredbi iz Povelje UN i

11 Ne treba ipak zaboraviti da je politika vojne intervencija bila uvek u određenoj merizastupljena u američkoj politici nakon II svetskog rata (Koreja, Vijentnam itd.).“Nacionalna strategija bezbednosti” SAD je usvojena 2002. godine, videti: BenjaminBarbera, “Fear’s Empire, War, Terrorism and Democracy, op. cit., p. 97.

206


protivljenje čak i značajnih američkih saveznika (Francuska, SRN),samo je nastavak procesa unilateralnog intervencionizma koji je započeobombardovanjem Srbije. Međutim, pokazalo se da bez obzira nadirektnu involviranost SAD, odnosno NATO u sukobe u Iraku iAvganistanu, stanje u tim zemljama, kao i u širem regionu Bliskog isrednjeg istoka ni izdaleka nije stabilizovano. Celi prostor od Palestinena zapadu pa do Pakistana i njegove granice sa Indijom (Kašmir) možeda se okarakteriše kao veoma nestabilno područje, koje je trenutnopodložno stalnim ratnim erupcijama i krizama i na kome traje intenzivnatrka u naoružanju, uključujući i razvoj nuklearnog oružja i opasnostnjegove upotrebe (u prvom redu pitanje razvoja nuklearnih kapacitetaIrana i mogućnost preventivnog napada na tu zemlju).12 Vojna aktivnostSAD i njihovih NATO saveznika karakteriše se i serijom intervencija ucilju stabilizovanja stanja u pojedinima regionima ili zemljama (misijeuvođenja ili održavanja mira, odnosno tzv. “izvoza stabilnosti”). U ovomsmislu, SAD i njihovi saveznici igraju ulogu “stabilizatora” umeđunarodnim odnosima. Slične akcije održavanja mira u zamrznutimkonlfiktima realizuje u ograničenijem obimu i Rusija (na teritorijamabivših sovjetskih republika, poput Moldavije, Gruzije i dr).

Može se zaključiti da nestanak istočnog bloka, i pored očekivanja,nije doveo stabilnijih i/ili miroljubivijih međunarodnih odnosa ili dostvaranje novog međunarodnog institucionalnog sistema pod američkimvođstvom (reforma UN, “pax americana” i slično). Dvadeset i prvi vekje doneo nove neizvesnosti i izazove. U nastavku razmotrićemo kako sepolitika militarizma u rešavanju međunarodnih odnosa reflektuje narazvoj NATO, kao i na proces adaptacije same Evropske unije, koja jezapočela kao prvenstveno “mirnodopska integracija”.

4. RAZVOJ NATO: IZMEĐU ODBRAMBENOG SAVEZAI “INSTRUMENTA PLANETARNE MOĆI” SAD

Od početka devedesetih godina prošlog veka, odnosno od krajahladnoga rata, uloga NATO saveza se postepeno menja. NATO nikada

12 Javna je tajna da na pomenutom području nuklearno oružje poseduju Indija, Pakistan kaoi Izrael. Nedavno je bivši američki predsednik Dž. Karter izjavio da Izrael posedujenajmanje 150 atomskih bombi.

207


nije bio isključivo vojna, nego i politička koalicija. Jednostavan uvid uPovelju NATO pokazuje da se radi o organizaciji zasnovanoj nazajedničkim ideološkim premisama, koja je potencijalno obuhvatalarazne vidove političke, ekonomske i druge saradnje koja može da utičena bezbednost (poput ekologije, nauke i slično). Ovaj političko-vojniaspekt NATO posebno se potencira u devedesetim godinama XX veka,nakon raspada Istočnog bloka. NATO nije nestao zajedno sa Varšavskimpaktom. “Umesto da je nestao NATO je promenio svoje ciljeve, odkolektivne odbrane i odvraćanja ka mnogo široj panopliji bezbednosnihzadataka”.13 Osnovni trendovi razvoja NATO obuhvataju:

(1) postepeno proširenje na nove članice – zemlje bivšeg Varšavskog pakta;

(2) proširenje polja delovanja NATO-a.

Od kraja hladnog rata, NATO je nastavio svoje širenje u tri talasa,tako da se skoro udvostručio. Danas ima 28 umesto 16 članica. Prvoproširenje NATO je ostvareno u 1999. godini (Češka, Poljska,Mađarska), a zatim u 2004 godini (tri Baltičke zemlje, Slovačka,Slovenija, Bugarska, Rumunija). U 2008. godini u NATO ulaze iHrvatska i Albanija, dok su kandidati za članstvo i Makedonija,14 CrnaGora i BiH, a u daljoj perspektivi čak i Ukrajina i Gruzija. Osimpunopravnog članstva, NATO razvija i odnose bliske saradnje sabivšim zemljama SSSR-a, posebno sa Rusijom, kao i sa drugimevropskim (neutralnim) zemljama u okviru Euro-atlanskog partnerstva(“Partnerstvo za mir” obuhvata 19 zemalja).15 Paradoksalno, tek nakonhladnog rata NATO je ušao u “operativnu fazu” svojih aktivnosti,odnosno bio je direktno angažovan u vojnim operacijama nametanja iliodržavanja mira. Može se zaključiti da su posledice raspadaJugoslavije i nesposobnost evropskih zemalja i UN da reše nastale

13 Stanley Hofmann, “Debating Strategy in NATO”, Memo, IFRI, Paris, 2007. Videti i:Vilijam Mongomeri, “Kolika je cena stalnog širenja NATO”, Danas, 5. april 2008. S.Gligorijević, “Partnerstvo je moguće – Zapadni Balkan i ESDP”, Evropski forum, br. 11-12 (novembar-decembar), 2006, str. 4-6.

14 Makedonija nije primljena u NATO 2008. godine isključivo zbog veta Grčke, sa kojomnije rešen dugotrajni spor oko zvaničnog naziva zemlje.

15 Videti između ostalog: Andrew Pierre, “NATO at Fifty”, Special report, United StatesInstitute for Peace, March 22, 1999. Internet: http://www.usip.org.

208


sukobe, dobrim delom omogućile NATO da, pod vođstvom SADpronađe svoj novi, ili dopunski razlog postojanja, odnosno da opravdasvoj dalji razvoj. Ukupno, do sada je NATO učestvovao u desetakvojnih operacija, od kojih se čak šest odnosi na prostor bivšeJugoslavije u periodu 1993-2001 (među njima, daleko najveća akcijaje bila napad na Srbiju zbog Kosova 1999; pomenimo i održavanjevazdušnog embarga u BiH, bombardovanje bosanskih Srba,održavanje mira u Makedoniji i drugo). Nakon 11. septembra 2001.godine (teroristički napad na SAD) dolazi po prvi put i do aktiviranjaključnog “člana V” sporazuma NATO o pružanju uzajamne vojnepomoći između saveznika (ovaj put, neočekivano, radilo se o ponudiza pomoć SAD od strane njenih evropskih partnera, a ne obrnuto).Danas je NATO aktivno angažovan u ratu u Avganistanu, –intervencija je odobrena od strane Saveta bezbednosti UN – kojipredstavlja najveću i najdužu ali i najneizvesniju kopnenu vojnuoperaciju NATO u istoriji, iako opet, (iz perspektive hladnog rata), nanepredviđenom području, tj. izvan Evrope.16

NATO je tako razvio funkcije “obezbeđuvanja bezbednosti,konsultovanja, odvraćanja i odbrane, upravljanja krizama i uspostavljanjapartnerstva”.17 U strateškom dokumentu usvojenom na samitu NATO uRigi 2006. godine (CPG – Comprehensive Political Guidance) navodi seda su glavne opasnosti za članice NATO saveza u narednim godinama:terorizam, proliferacija oružja za masovno uništenje, propale države,regionalne krize, zloupotreba novih tehnologija (npr. “informatski rat”) iporemećaji u snabdevanju baznim resursima (energenti i slično). Predviđase da će NATO, u procesu modernizacije, morati da razvija jedninice zabrze i brojnije operacije manjeg obima. Na poslednjem samitu NATO uBukureštu (2008) predviđeno je usvajanje novog, sveobuhvatnog“Strateškog koncepta” alijanse povodom šezdesete godišnjice od njenog

16 Operacija ISAF od 2003. godine, u kojoj je u 2008. godini bilo angažovano 47.000NATO vojnika (od čega 19.000 iz SAD). Samo u 2007. godini NATO je izgubio 232vojnika u borbama u Avganistanu (Greg Bruno, “The NATO Alliance at War”, DaylyAnalysis, Council on Foreign Relations, 3 April 2008, Internet: http://www.cfr.org/publication/15902, 11. 07. 2008).

17 NATO Strategic Concept 1999, par. 10 v. NATO Press Release NAC-S(99) 65-24. april1999, Internet: http://www.int/docu/1999/p99-065e.htm, 11. 07. 2008.

209


osnivanja (tj. u 2009. godini). U debati o budućnosti NATO, otvara sepitanje u kojom meri će organizacija postati “globalni izvoznik stabilnosti”,kako se to definiše u SAD. Nije definitivno rešeno pitanje da li će NATOu prvom redu zadržati svoju ključnu funkciju odbrambene organizacije uEvropi ili će imati i planetarnu ulogu, kao deo budućeg globalnog “savezademokratija”, pod vođstvom SAD i uz marginalizaciju sistema UN. Deoove strateške debate je i pitanje daljeg proširenja NATO (na primer naUkrajinu i Gruziju), kao i odnosa NATO sa američkim saveznicima u Aziji(Australija, Japan i dr). Tako je republikanski kandidat za predsednikaSAD u 2008. godini Džon Mekejn predložio stvaranje svetske “Ligedemokratija”, koja bi “delovala onda kada to nisu u stanju UN”, što jeideja koja je u raznim varijantama već neko vreme u opticaju u SAD.18

U debati o budućnosti NATO, kao važno pitanje se pojavljuje ono oulozi EU njene autonomne strategije, odnosno artikulaciju odnosaizmeđu geostrateških, planetarnih ciljeva i interesa SAD, s jedne stranei “Evropske bezbednosne i odbrambene politike” (EBOP), s drugestrane. Američki analitičar S. Hofmann ukazuje da je “novi strukturnielement u transatlanskim odnosima i svetskom poretku pojava EU kaospecifičnog strateškog učesnika, sa svojim politikama i prioritetima i sasvojim rastućim ambicijama i potencijalima.19 Drugim rečima, u debatio budućnosti NATO-a prepliću se tri važna pitanja:

– kako će se u budućnosti širiti NATO (geografski i funkcionalno)?– da li NATO treba da postane “globalna” organizacija koja deluje bilo

gde u svetu?

18 John McCain, “An enduring Peace built on Freedom; Securing American Future”,Foreign Affairs, Vol. 86, No. 6, November/December 2007. Videti i Dragan Bisenić:“Liga demokratija umesto UN”, Danas, 12. april 2008.

19 Stanley Hofmann, “Debating Strategy in NATO”, op. cit., p. 2. U istom smislu videtikorisnu raspravu i ocene iz nemačkog ugla o budućnosti transatlanskih odnosa u:Constanze Stelzenmuler, “Transatlantic power failures”, Brussels Forum, GMF PaperSeries March 2008, p. 20. O proširenju NATO-a iz američkog ugla videti: Ronald Asmus,“Europe’s Eastern Promise, Rethinking NATO and EU Enlargment”, Foreign Affairs, Vol.87, No. 1, January/February, 2008, kao i Viliam Montgomeri: “Svet je postao veoma siv”,Danas, 19. april 2008. Videti: takođe: Sofija Siriški, “EU i NATO – transformisanjetransatlanskog partnerstva”, Međunarodni problemi, Vol. LV, br. 2, 2003. “L Allianceatlantique a la recherche de nouvelles missions – Dossier Otan”, Le Monde diplomatique,No. 649, Avril 2008, pp. 16-19.

210


– kako će se usklađivati procesi širenja NATO, s jedne strane, odnosnoEU sa duge strane, posebno u kontekstu razvoja autonomne spoljnei odbrambene politike Evropske unije?

U nastavku ćemo razmotriti dosadašnji razvoj strateškog konceptaEU, njene spoljne i odbrambene politike, a posebno Evropskebezbednosne i odbrambene politike.

5. EVOLUCIJA EVROPSKE UNIJE U NOVOMMEĐUNARODNOM PORETKU – IZMEĐU INTERNIHTRANSFORMACIJA I MEĐUNARODNIH MUTACIJA

“EU je kontinentalni prostor i veliko tržišteali nikada neće biti država-nacija

– što se više širi njen politički identitet se sve više rastapa.”(L. Cohen-Tangui)

Različite su interpretacije koje se daju ulozi Evropske unije usavremenim međunarodnim odnosima. Ocene o EU uključuju i pojmovepoput “ekonomskog diva, ali političkog i vojnog patuljka”, “meke sile”,“nove supersile”, “emanacije slične rimsko-nemačkom carstvu”,nedovršene političke tvorevine i drugo. Posmatrano u dužoj vremenskojperspektivi, može se konstatovati da je Evropska zajednica/unija dopočetka devedesetih godina prošlog veka bila u prvom redu ekonomskaintegracija, koja je, uz to imala i političke aspekte.20 Od zaključenjaUgovora iz Mastrihta (1992. godine) EU se pretvorila u novi entitetpolitičko-ekonomskog tipa, koji formuliše i određene politike iz oblastibezbednosti i odbrane. Radi se o nekoj vrsti (kon)federacije u nastajanju,pri čemu krajnji cilj evolucije EU nikada nije bio preciziran, imajući u vidurazlike u stavovima njenih država članica i konceptualne sukobe između“federalista” i zagovornika međuvladine saradnje (zastupnika “Evropenacija” i nacionalnog suvereniteta kao fundamenta svake saradnje).

Pri kraju poslednje decenije prošlog veka, pod uticajem zbivanja naBalkanu, zemlje EU su znatno pojačale svoju saradnju u oblasti

20 Još pri formiranju EEZ 1957. godine, tadašnji sovjetski ideolozi su govorili o“ekonomskoj ruci NATO pakta”.

211


bezbednosti i odbrane (donekle autonomno od NATO), kako ćemo todetaljnije videti u narednim poglavljima. Na već čuvenom francusko-britanskom samitu u St. Malou, otvoren je put razvoju u praksibezbednosne politike EU (1999). Ipak proces EBOP je do sada bio bitnouslovljen ulogom NATO i, za sada, ostao je na nivou mirovnih misijazemalja EU u raznim međunarodnim akcijama. Proširenje EU na novedržave članice u toku ove decenije, zahtevalo je značajnijutransformaciju institucija Unije, u pravcu njihove veće koherentnosti iefikasnosti. Suštinskija institucionalna transformacija EU je, međutim,naišla na velike otpore. Ograničen, ali nedovoljan pokušaj reforme Unijeučinjen je sa Ugovorom iz Nice (2001. godine). Sa velikim istočnimproširenjem Unije (“big bang” u periodu 2004-2007) i međunarodnimekonomskim promenama, EU je tokom ove decenije našla u dubljoj“krizi rasta”, koja ima ekonomske i institucionalne aspekte.21

EU do sada nije uspela sasvim jasno i do kraja da definiše svojestrateške ciljeve, kao i odnos prema NATO i SAD i još uvek nije ostvariladovoljan stepen jedinstva. Uloga država članica u spoljnim odnosima EUje preovlađujuća, dok se Unija više posmatra kao instrument projekcijenacionalne politike u međunarodnom kontekstu nego kao autonomanentitet koji formuliše i zastupa ošti interes. Institucionalna kriza EU jejedan od pokazatelja teškoća da se Unija konstituiše kao relativnokoherentan entitet/integracija u kome “država-nacija” zadržava ključnuulogu.22 Pitanje nacionalnog identiteta versus subjektivitet EU čestodominira internim politikama država članica. Ideja evropskog federalizmaje poslednjih godina gotovo sasvim marginalizovana. Složena kriza EU jeprodubljena nakon što je na referendumima u Francuskoj i Holandijiodbačen “Ugovor o ustavu za Evropu” (2004). Višegodišnje nastojanje dase nađe rešenje zapalo je u nove teškoće nakon što su irski glasačisredinom 2008. g. odbacili ratifikaciju novog – Lisabonskog ugovora (kojije trebalo da zameni “mrtvorođeni” evropski “ustav”). Kako navodifrancuski analitičar L. Cohen-Tangui, “stalno povećanje država članicaEU, njihova nehomogenost, nepostizanje institucionalne reforme i

21 Duško Lopandić, Reforma EU, Zapadni Balkan i Srbija, ECPD, Beograd, 2007, str. 94.

22 Neki analitičari već govore o potencijalnom “tonjenju u beznačajnost” EU. RobertKagan, “In Europe, a Slide Towards Irrelevance”, Washington Post, June 15, 2008.

212


nepostojanje pravog zajedničkog cilja, zajednički su imali za posledicustvaranje velike Evrope dvadeset sedmorice koja je sve manje efikasna ičije su granice i ciljevi još uvek neodređeni”.23

Međutim bez obzira na interne probleme, “krizu rasta”, EU samimsvojim postojanjem i svojom ekonomskom i demografskom veličinomigra bitnu ulogu u savremenim međunarodnim političkim i ekonomskimodnosima.

6. GEOSTRATEŠKI PRIORITETI EVROPSKE UNIJE: IZMEĐU “EVROPE INTEGRACIJE” I “EVROPE-TVRĐAVE”

“Više smo pod uticajem Kanta nego Hobsa,imajući u vidu našu vezanost za demokratiju i vladavinu prava”

(Havijer Solana)Međunarodno delovanje EU je bazirano na širokom spektru

instrumenata, često nedovoljno povezanih, kao što su: trgovinskiugovori, ekonomske mere, regionalne politike EU, sektorske politike(npr. transport, ekologija, finansije, unutrašnje tržište, konkurencija,poljoprivreda i drugo), aktivnosti EU u međunarodnim organizacijama(poput STO), diplomatske i političke akcije, instrumenti ZSBP(“zajedničke akcije” i slično), politike tzv. uslovljavanja i drugo.24 Teksagledavanjem celine ovih aktivnosti, politika i kontakata, može da seu potpunosti prikaže strategija i politika Unije prema određenoj zemljiili regionu.

EU kao globalna sila razvija odnose sa skoro svim zemljama sveta,ali svi regioni ne predstavljaju isti strateški značaj za Uniju. Geostrateškiprioriteti EU su navedeni u dokumentu “Evropska strategijabezbednosti: Bezbedna Evropa u boljem svetu” (12. 12. 2003)”,25 kao idrugim dokumentima Unije, poput pojedinih deklaracija Evropskogsaveta, zatim posebnih regionalnih strategija (tzv. zajedničkih akcija)

23 Loren Cohen-Tangui, Guerre et paix, op. cit., p. 76.

24 O spoljnim odnosima EU videti: Dominic McGoldrick: International Relations Law ofthe EU, Longman, London, 1997, p. 249; Franck Petiteville, La politique internationalede l’UE, Sc.Po, Paris, 2006, p. 272.

25 U žargonu EU ovaj dokument se naziva i “Solanin papir”.

213


zasnovanih na predlozima Evropske komisije i drugih dokumenata. UEvropskoj strategiji bezbednosti se navode glavni strateški i bezbednosni“izazovi” Evropske unije, njeni ciljevi kao i metode da realizaciju tihciljeva.26 U ključne opasnosti po bezbednost EU navode se terorizam,širenje oružja za masovno uništenje, regionalni konflikti, propale državei organizovani kriminal. Među strateške ciljeve EU, uključeni su: razvojsigurnosti u susedstvu EU, razvoj međunarodnog sistema zasnovanog na“efektivnom multilateralizmu” i preduzimanje mera za smanjenjeopasnosti po bezbednost. U tu svrhu treba da razvija metode za aktivnijeostvarenje svojih ciljeva na bazi diplomatskih, civilnih i vojnihaktivnosti. Ovo uključuje i transformaciju vojnih snaga (fleksibilnost,usklađivanje i dr), veću koherentnost spoljne politike (ZSBP) iunapređenje odnosa sa strateškim partnerima (SAD i dr).

Posmatrano geostrateški, Evropska unija predstavlja deo zapadnogsistema (“transatlansko savezništvo”), blisko povezana sa SAD, kaoglavnim centrom, i njenom strateškom politikom. EU je jedan odnajbogatijih svetskih regiona koji ima ogromne tehnološke, naučne,kulturne, kao i vojne potencijale. EU obuhvata najveći deo evropskogkontinenta i ima tendenciju da se dalje širi prema istoku, pri čemu nigranice niti rokovi tog proširenja nisu precizirani. Na istoku, Unija sesusreće sa “obnovljenom” Ruskom federacijom, koja predstavljadržavu-kontinent sa velikim prirodnim i vojnim potencijalima. Na jugu,Mediteran predstavlja neku vrstu “mekog stomaka” Evrope. Bliski isrednji istok su hronično nestabilni predeli, koji istovremeno raspolažusa najvećim svetskim rezervama nafte i gasa. Prema svakom od ovihgeopolitičkih činilaca, EU je razvila posebne instrumente saradnje idelovanja: “transatlansko partnerstvo” (SAD), politiku pridruživanja iproširenja (Zapadni Balkan, Turska), politiku “bliskog susedstva” ipartnerstva (istočna Evropa, Mediteran).

Odnosi između zemalja EU i SAD u toku poslednjih godinaosciliraju između stabilnog strateškog partnerstva i dubljih razlika onekim ključnim pitanjima. Međutim, bez obzira na hlađenje odnosa

26 VIDETI: npr. Joao Marques de Almeida: “The European Security Strategy, three yearson”, in: Peter Ludlow (ed), Setting EU Priorities 2007, European Strategy Forum,Portugal, pp. 76-92.

214


nastalo zbog unilateralne politike SAD početkom ove decenije, odnosisa SAD, bilateralno kao i u okviru NATO, igraju ključnu ulogu uspoljnim odnosima EU.27 Za neke članice EU, poput Velike Britanije inekih bivših članica istočnog bloka, bilateralni odnosi sa SAD moždagotovo da imaju strateški prioritet u odnosu na članstvo u Uniji.28 Nove,istočne članice EU su tako sklone zaključenju bilateralnih vojniharanžmana sa SAD (poput “raketnog štita” u Češkoj i Poljskoj), štoautomatski podriva koncept ozbiljne autonomne odbrambene politike uEvropi. U obrnutom pravcu, odnos SAD prema razvoju EU, generalno iprema EBOP, posebno, značajno utiču na samu evoluciju EU integracijei njene politike.29

Politika prema susedima, posebno politika “proširenja” je na izvestannačin dala poseban legitimitet EU kao organizaciji koja ima za cilj daprevaziđe poluvekovnu veštačku podelu Evrope na zapad i istok. Od2004/2007. ovaj cilj je uglavnom postignut, (uz izuzetak zapadnogBalkana). Zemlje Zapadnog Balkana su uključene u “proces stabilizacijei pridruživanja” i u perspektivi su takođe viđene kao deo Unije (moždaoko 2014. ili kasnije). Za razliku od nekadašnjih, klasičnih sila XIX veka(poput Austro-ugarske, Rusije i dr), EU ima na raspolaganju neke noveinstrumente “meke” i “čvrste” moći prema balkanskim zemljama. TakoUnija za stabilizaciju Zapadnog Balkana manje koristi instrumente izarsenala tradicionalnog međunarodnog poretka (Helsinške povelje,OEBS-a itd.), a više instrumente sopstvene “meke” i “čvrste” sile, tj.

27 S. Slivestri tako kaže da “Europe and US form an indivisible economic and securityspace. The fall of one would bring about the fall of other” in: Stephano Silvestri, Revisingthe European Security Strategy: Arguments for discussion, EUISS, Paris, May 2008, p.20. S druge strane, E. Bar u svom strateškom eseju konstatuje da za sada “Evropa možeda deluje globalno samo bez Velike Britanije”, Videti: Egon Bahr, “Europe s StrategicInterests”, Inernationale Politik, Summer Vol. 8, 2007, pp. 10-18.

28 Zanimljivo diplomatsko svedočenje o odnosima Velike Britanije prema SAD u tokuBlerove administracije se može naći u sećanjima bivšeg britanskog ambasadora uVašingtonu: Cristopher Meyer, DC Confidential, Phoenix, London, 2006, p. 301.

29 O odnosima EU i SAD videti: Stanley Hoffmann, “L’Europe et les Etats Uniis”, Ramses2007, IFRI, Paris, 2007, pp. 105-115. Zanimljive analize o evro-američkim odnosima uposlednjim godinama se nalaze u tekstu bivšeg američkog ambasadora pri EU RockzellSchnabela: The Next Superpower? The rise of Europe and its challange to the US,Rowman, Plymouth, 2007, p. 198.

215


mere “stabilizacije” i “integracije”. Instrumenti stabilizacije predstavljajusredstva ZSBP i EBOP (političko uslovljavanje, mirovne misije,diplomatske i ekonomske mere i drugo). Instrumenti integracije ulaze upaket mera “pridruživanja”, kao i pregovora o članstvu u EU (evropskopartnerstvo, finansijski instrumenti predpristupne pomoći, reformezemalja kandidata za članstvo itd.).30

Odnosi sa Turskom, zvaničnim kandidatom, i dalje su predmetkontroverzi, imajući u vidu vrlo jak otpor unutar njenom punopravnomčlanstvu u Uniji od strane pojedinih važnih zemalja (posebno Francuskai neki uticajni krugovi u SRN). Još je neodređenija dugoročnija vizijaodnosa EU sa zemljama bivšeg SSSR-a, poput Ukrajine, Moldavije,Belorusije, kao i zemalja Kavkaza. Činjenica da SAD snažno lobiraju začlanstvo Ukrajine i Gruzije u NATO će se bez sumnje u jednommomentu odraziti i na stavove Unije prema mogućnosti da ove zemljepostanu njene članice.

Pod predsedavanjem Francuske (druga polovina 2008) EU jepojačala svoju politiku prema južnim susedima, inicijativom o stvaranju“Mediteranske unije”. Ovim projektom biće pojačan dosadašnji “Procesiz Barcelone”, koji nije suštinskije uticao na prevazilaženje problema naBliskom istoku, ali je donekle olakšao ekonomski razvoj arapskihzemalja ovog područja.

Najzad, na međunarodni položaj EU će značajno uticati i njeniodnosi sa Rusijom. U poslednjoj deceniji došlo do postepenogzastoja, a poslednjih godina čak i do nazadovanja u razvojubilateralnih odnosa. Na to je dosta uticala i politika SAD, ali i stavovinekih od novih članica EU iz bivšeg istočnog bloka (posebno baltičkezemlje i Poljska). S druge strane, dve strane su objektivno vitalnozainteresovane za saradnju, što ih navodi da pronađu način zauspostavljanje “strateškog partnerstva”. EU ima posebno vitalan

30 Za odnose EU-Zapadni Balkan videti: Duško Lopandić, Reforma EU, Zapadni balkan iSrbija, op. cit., str. 94; Slobodan Marković (ur), Evropa i Zapadni Balkan posle velikogproširenja, IES, Beograd, 2005, str. 250; Daniel Hamilton (ed), The new frontiers ofEurope, Calouste Gulbekian Foundation, Lisbon, 2005, p. 234. Olli Rhen, “Europe s nextfrontier”, CAP, Baden-Bade 2006, p. 123; Michel Drouet (ed), “Vers l’elargissement del’Union europeenne à l’Europe du Sud- Est”, PUR, Rennes, 2007, p. 250.

216


interes da obezbedi nesmetano energetsko snabdevanje u Rusiji, kao irazvoj svojih investicija na ruskom tržištu.31

7. POSTEPENO STVARANJE EVROPSKE BEZBEDNOSNE I ODBRAMBENE POLITIKE U OKVIRU EVOLUCIJE

SPOLJNE POLITIKE EU

Evropska bezbednosna i odbrambena politika je jedan segmentmeđunarodnih aktivnosti EU. Razvoj ove politike je bio vrlo dinamičantokom poslednjih godina. On ilustruje napor zemalja EU da“izbalansiraju” svoju političku i ekonomsku ulogu u međunarodnimodnosima sa elementima klasične sile (“čvrsta moć”), kao bi adekvatnijeodgovorile potrebama međunarodnog sistema.

Iako je pojava “Evropske bezbednosne i odbrambene politike”(EBOB)32 relativno nova oblast saradnje u EU, ona je zasnovana nadugotrajnom procesu razvoja odbrambene politike zapadnoevropskihzemalja u okviru NATO, “Zapadnoevropske unije”, kao i same Unije.Još 1948. godine je formirana Zapadnoevropska unija (ZEO) –organizacija koja je još pre formiranja NATO trebalo da artikulišeodnose vojne i odbrambene saradnje između Francuske, Velike Britanijei nekih drugih evropskih zemalja.33 Međutim, ova organizacija je dodanas ostala u nerazvijenom, embrionalnom obliku (iako nije formalnoukinuta), imajući u vidu da je NATO, uz učešće SAD, preuzeo glavnu

31 O odnosima sa Rusijom videti: na primer Thomas. Gomart, EU-Russia relations,Towards a Way out of Depression, CSIS, July 2008; A, Daubenton, “L’Europe et l’ex-URSS: les paradoxes d’une reconfiguration”, in: Ramses 2007, op. cit., pp. 115-127.

32 Engleska skraćenica je ESDP. Ovde se koristi EBOP, videti: Nicole Gnesotto (ed), EUSecurity and Defence Policy, The first five years (1999-2004), EU Institute for SecurityStudies, Paris, 2004. Javier Solana, “Europe in the World, The Next Steps”, Cyril FosterLecture, Oxford, 28. 02. 2008, Council of the EU, SO87/08, Internet:http://consilium.europa.eu/solana. Alyson Bailes: “CDSP/ ESDP – Challanges andProspects”, Hamburger Vortrage, Ausgabe 11/2005, Februar 2005, Hamburg; WernerWeidenfeld, “The EU s role in the world: efficiency and relevence in times of crisis”, inMarcin Zaborowski (ed): Transatlantic Book 2006, EUISS, Paris, 2006, pp. 111-122.

33 ZEU je formirana na osnovu “Briselskog ugovora” 1948. godine. Njene prve članice subile Velika Britanija, Francuska i tri zemlje Beneluksa. SRN se priključila 1954. godine.Danas ZEU ima 10 država članica, 6 pridruženih članica, 5 zemalja posmatrača i 7zemalja – “pridruženih partnera”.

217


ulogu u obezbeđivanju odbrane zapadne Evrope. Pokušaj stvaranja“Evropske zajednice za odbranu” između budućih članica EEZ upedesetim godinama prošlog veka nije uspeo. Umesto toga, nekolikodecenija kasnije, paralelno sa razvojem “Zajedničke spoljne ibezbednosne politike” Evropske unije (ZSBP), postepeno se formulišuosnove za autonomniji razvoj politike bezbednosti i odbrane izmeđuzemalja EU.

U Ugovoru iz Mastrihta o osnivanju EU 1992. godine, formiran je tzv.drugi stub saradnje (spoljna i bezbednosna politika34). U članu J4, tačka1. Ugovora iz Mastrihta rečeno je da će ZSBP “uključiti i sva pitanja kojase odnose na bezbednost Unije, uključujući i postepeno oblikovanjeodbrambene politike, koja s vremenom može voditi ka zajedničkojodbrani”. Međutim, u istom članu u tačci 4. se naglašava uloga NATO iobaveze koje “pojedine države članice” imaju prema NATO kada je upitanju politika odbrane. U periodu između Ugovora iz Mastrihta iUgovora iz Nice (1992-2001. godina), glavni potencijalni nosilacaktivnosti razvoja autonomne politike bezbednosti i odbrane EU bila jeZapadnoevrpska unija,35 zamišljena kao neka vrsta “operativnog organa”EU u ovim pitanjima. Tako je 1992. godine ZEU usvojila tzv. “Zadatkeiz Petespberga” kojima je predviđena uloga država članica i njihovihvojnih snaga u aktivnostima kao što su (1) humanitarne akcije ispasavanja, (2) operacije očuvanja mira i (3) aktivnosti upravljanjakrizom i nametanja mira. Nešto kasnije, na ministarskom sastanku NATOi ZEU u Berlinu (1996) dogovoreno je da se u okviru NATO razvija“Evropski bezbednosni i odbrambeni identitet”, odnosno neka vrsta“evropskog stuba” u okviru NATO organizacije. Kasnije je ovaj pristupnapušten u korist autonomnog jačanja politike bezbednosti i odbrane uokviru same EU. “Berlinski sporazum” je predvideo da zemlje EU moguautonomno koristiti potencijale NATO u pojedinim vojnim akcijama

34 Još od 1970. godine države članice EEZ su izvan institucionalnog sistema Zajednicerazvijale saradnju u okviru tzv. “Evropske političke saradnje” (koja je formalizovana uJedinstvenom evropskom aktu iz 1987. g).

35 Kako je to bilo predviđeno samim Ugovorom iz Mastrihta, član J4, tačka 2, 5 i 6, kao iposebno, Ugovorom iz Amsterdama (1997) – naslov V, član 17 gde se kaže da “ZEU činiintegralni deo razvoja Unije”.

218


(mirovnim misijama), ako one to žele.36 U 1999. godini, u kontekstubalkanske krize (bombardovanje Srbije) došlo je do dalje evolucijeEBOP, koja je formalizovana sa Ugovorom iz Nice (2001). U suštini,ostvarena je popuna integracija zadataka ZEU u sistem EU,37 uključujućii zadatke iz Petersburga. Pojedina tela ZEU su postala institucije sistemaEU (npr. Institut za studije bezbednosti, satelitski centar itd.).38

Poseban značaj za razvoj EBOP predstavlja usvajanje većpomenutog dokumenta evropske strategije (“Evropska strategijabezbednosti”). Poslednji korak u daljem razvoju EBOP u okviru ZASPučinjen je Lisabonskim ugovorom iz 2008. godine.39 Lisabonskimugovorom su predviđene funkcije “predsednika” Evropskog saveta (tj.neka vrsta titularnog šefa države EU) kao i ojačana uloga “visokogpredstavnika za spoljne poslove i bezbednost” EU (koji bi bio faktičkiministar inostranih poslova Unije). U oblasti zajedničke bezbednosne iodbrambene politike su predviđene značajne inovacije. Može se čakreći da se sa stupanjem na snagu novog ugovora o reformi EU možegovoriti o formiranju zajedničke odbrambene politike. Tako je uLisabonski ugovor uključen niz sasvim novih odredbi, poput klauzuleo uzajamnoj pomoći za slučaj vojne agresije protiv jedne od državačlanica, proširen je broj tzv. zadataka iz Petersburga (tj. delovanja umirovnim operacijama), zatim je uvedena tzv. klauzula solidarnostimeđu članicama (za slučajeve terorističkog napada ili velikih nesreća),formirana je Evropska agencije za naoružanje, istraživanja i vojnekapacitete, predviđena je mogućnost tzv. stalne strukturne saradnje upitanjima odbrane između manjeg broja država članica EU. U celini,

36 Od 2003. godine ovo se naziva “sporazum Berlin-plus” i omogućava korišćene resursaNATO za potrebe EU.

37 Videti član član 17 (bivši J7) Ugovora o EU iz Nice, videti: Duško Lopandić: UgovoriEvropske unije, Kancelarija SCG za pridruživanje EU, Beograd 2004, str. 273.

38 Ministri ZEU su 13. 11. 2000. godine u Marseju odlučili da obustave sve operativneaktivnosti ZEU i da ih uključe u sistem EU, v. Christine Carotenuto: “Les deuxieme ettroisieme pilliers”, in: Le Traité de Nice: Premières analyses, PUF, Paris, 2001, p. 210.

39 Odredbe Lisabonskog ugovora se u suštini ne razlikuju od onoga što je dogovoreno veću Ugovoru o uastavu za Evropu (2004), koji je bio odbačen na referendumima uFrancuskoj i Holandiji. Lisabonski ugovor, koji je trebalo da stupi na snagu do 2009.godine, doveden je u pitanjem negativnim referendumom u Irskoj.

219


može se istaći su predlozi iz ugovora predstavljali ozbiljan napor da seEvropska unija dodatno transformiše u političku zajednicu zemalja kojedele “zajedničku sudbinu”. U oblasti spoljnih odnosa, Unija će u načeludelovati mnogo konsistentnije i jasnije, a krug njenih aktivnosti će bitidalje proširen.40 Međutim, u uslovima odbacivanja Lisabonskogugovora na referendumu u Irskoj pa time i novog zastoja, nije sigurnoda li će, i kada, ovaj pravni instrument reforme Unije stupiti na snagu.EU tako i dalje ostaje politička tvorevina “u izgradnji”.

8. ORGANIZACIJA I DOSADAŠNJI REZULTATI EBOP

Treba ukazati da je prvenstvena orijentacija EBOP za sada bilodelovanje Unije u međunarodnim krizama – bazirano na integralnompristupu, odnosno na kombinaciji diplomatskih, političkih, civilnih ivojnih instrumenata za upravljanje kriznim situacijama. U ovom smislu,EU je u prednosti pred čisto vojnim organizacijama, poput NATO, kojenemaju tako sveobuhvatan pristup, niti sve instrumente civilnog tipa kojisu na raspolaganju Uniji (npr. pravosudna pomoć, policija i sl).

EBOP funkcioniše u okviru zajedničke spoljne i bezbednosnepolitike EU, ali ima i svoje specifične strukture, bitne za njenooperativno funkcionisanje, kao što su:

– sastanci Evropskog saveta i Saveta ministara odbrane EU, – Visoki predstavnik za spoljnu i bezbednosnu politiku EU,– politički i bezbednosni komitet (PSC) koji čine ambasadori zemalja

članica zaduženi za ESBP i EBOP,– vojni komitet EU (predstavnici nacionalnih šefova generalštabova),– komitet za civilne aspekte upravljanja krizama (CivCom).41

40 Šire o reformi EU videti: Duško Lopandić, “Reforma EU, zapadni Balkan i Srbija”,op.cit.; videti takođe: Nuno Severiano Teixeira, “O Tratado de Lisboa e a SegurancaEuropeia”, Relatoes Internacionais, Lisboa, 18, Juhno 2008, pp. 83-91; The LisbonTreaty and its implications for CFSP/ESDP, European Parliement, DG External policiesof the EU, Brussels, February 2008, p. 10.

41 Poput vojnih ciljeva, EU je 2000 utvrdila formiranje civilnih potencijala u vidu 5.000policajaca od čega 1.000 policajac u roku od 30 dana od donošenja odluke o njihovomangažmanu u kriznom području. Utvrđeni su i glavni ciljevi civilnog angažmana za2010. godinu.

220


Osim ovih tela, EU u okviru Generalnog sekretarijata EU suangažovani i vojni predstavnici, postoji i tzv. “Centar za praćenje stanja”(Situation center), ali EU još nema operativni glavni štab, (u smislu ukom to postoji u NATO – SHAPE) koji bi bio zadužen za planiranje ivođenje vojnih operacija.

Za razvoj EBOP posebno značajan je bio samit EU u Helsinkiju(1999) kada su usvojeni tzv. okvirni strateški ciljevi iz Helsinkija(Headline goals). Oni su obuhvatili cilj stvaranja brzih operativnihsnaga zemalja EU, koje bi mogle da obavljaju “zadatke izPetersburga”.42 U 2004. godini ministri odbrane su usvojili “ciljeve za2010.” godinu. U tom okviru, poseban oblik operativne vojne saradnjenekih zemalja EU je formiranje tzv. “evrobrigada”. EU je 2004. godineformirala i Evropsku agenciju za odbranu (EDA) koja ima zadatak dakoordinira proizvodnju i nabavku vojne opreme u državama članicama.Vrlo je značajan i projekt razvoja geostacionarnog satelita “Galileo”koji je prvenstveno civilnog karaktera, ali ima i potencijalno značajnevojne implikacije.

EU je od 2003. godine bila angažovana u dvadesetak manjihmirovnih misija, vojno-civilnog tipa, od čega su najbrojnije one naBalkanu. Među ranije završene misije, mogu se navesti one uMakedoniji (Concordia), u Gruziji (Eujust Themis), Indoneziji (Aceh) iKongu (Artemis). Među misije koje su još u toku, uključene su misije uBiH (Althea i EUPM), na Kosovu (Eulex), u Kongu, Palestini,Avganistanu, Iraku, Čadu i Gvineji Bisao. Najveća od ovih misija jeona u Bosni (7.000 vojnika), dok su ostale uključivale uglavnom ponekoliko stotina do hiljadu vojnika i/ili policajaca. Neke od misija sukao sadržaj imale izgradnju/razvoj pravosudnih službi (Gruzija, Irak),druge su se odnosile na kontrolu granice (Palestina, Moldavija), a trećena aktivnosti policijskog karaktera (Makedonija, Bosna, Kongo,Kosovo i Metohija).

U celini, može se konstatovati da Evropska unija postepeno razvijaznačajne kapacitete za delovanje u mirovnim operacijama različitog tipa.

42 Helsinški ciljevi obuhvataju mogućnost brzog angažovanja u roku od 60 dana divizije od50.000 do 60.000 vojnika (15 brigada/pukova) na daljinu do 4.000 km, koja može dafunkcioniše do godinu dana.

221


Ipak ovaj aspekt delovanja EU na međunarodnom planu ne može da seizjednači sa odbrambenom politikom niti predstavlja zaokružen konceptgeostrateškog delovanja Unije u novim međunarodnim odnosima.

9. ZAKLJUČAK: TRANSFORMACIJA EU – IZMEĐU“POSTMODERNOG ENTITETA” I “NEOKLASIČNE SILE”

“Ukoliko ne potvrdimo naše evropske vrednosti,rizikujemo da se pretvorimo od nekadašnjeg

bezbednosnog protektorata u koloniju.”(Egon Bar)

U toku prve decenije XXI veka EU je postepeno razvila mogućnostautonomnog delovanja u međunarodnim kriznim situacijama, na osnovutzv. integralnog pristupa, koji obuhvata vojne, policijske i druge civilneaspekte. Primetno je da se misije EU često pojavljuju kao nastavakvojnih misija NATO (npr. Bosna, Makedonija) što ukazuje na postojanjeodređene komplementarnosti između dve organizacije na planuobezbeđivanja stabilnosti.

Iako je jedan od ključnih međunarodnih činilaca na planu trgovine ifinansija, Evropska unija još uvek nije postala i svetski politički i vojničinilac u pravom smislu. Ona se nalazi na prekretnici između “novesvetske supersile”, s jedne strane, i “tonjenja u geopolitičkubeznačajnost”, s druge (ukoliko ne uspeju interne političke reforme i EUostane neodređeni amalgam, bez političkog i vojnog subjektiviteta).Teškoće reforme Evropske unije tokom prve decenije XXI veka ukazujuna postojanje strukturne neusklađenosti između ciljeva EU nameđunarodnom planu, s jedne strane, i trendova i gledanja demokratskejavnosti u pojedinim državama EU, s druge strane.

“Radikalizam” koje su pokazale pojedine vodeće države članiceUnije prilikom rešavanja kosovskog slučaja (podrška secesiji ijednostranom menjanju međunarodnih granica, bez sporazuma),odražava njihov gledanje na promene u međunarodnim odnosima kojedovode u pitanje klasične standarde u odnosima među državama.Delovanje SAD i vodećih evropskih zemalja ilustruje novo tumačenjemeđunarodnih odnosa nakon terorističkog napada od “11. septembra”,

222


kao “post-vestfalskog” sveta, u kom vlada prvenstveno zakon jačega i ukom zapadne sile u praksi (iako, bar zasada, ne i na papiru) postepenodovode u pitanje neke od osnovnih međunarodnih aranžmmanautvrđenih nakon Drugog svetskog rata (Povelja UN, evropski sistemOEBS i sl.).43 Kosovski slučaj, kao i prethodno nelegalna agresija naSrbiju (tzv. humanitarne intervencije) i kasnija na Irak, pokazuju dazapadne sile implicitno ili eksplicitno primenjuju novu varijantu“ograničenog suvereniteta” za manje zemlje u međunarodnimodnosima”,44 na liniji geostrateškog nadmetanja. Kako to definiše jedanod vodećih neokonzervativnih teoretičara R. Kagan: “Borbe za čast,status i uticaj u svetu su ponovo postale ključni element nameđunarodnoj sceni...Međunarodni poredak nije zasnovan na idejamaili na institucijama. On se formira u skladu sa odnosima moći...”45

Proces pretvaranja Evropske unije u “postklasičnu silu” uporedivu sadrugim regionalnim silama u svetu (od SAD, preko Rusije, do Kine itd.)neće biti realizovan do kraja ukoliko EU ne prevaziđe neke od suštinskihsuprotnosti u njenoj organizaciji i aktivnostima, kao što su:

– suprotnost između nastojanja da se postepeno stvori jedinstvenpolitički centar odlučivanja, s jedne strane i želje država članica dazadrže u rukama najveći deo ili celinu nadležnosti u oblastimaspoljne politike i odbrane, s druge strane,

– suprotnosti između implicitnih ili eksplicitnih (kon)federalnih ciljevaUnije, s jedne strane i otvorenog ili indirektnog jačanja nacionalizmai povratak identitetu “države-nacije”, koji je primetan trend umnogim zemljama članicama EU, s druge strane,

43 Eric Hobsbawm ukazuje da je agresivno ponašanje SAD (možemo da dodamo i Zapadau celini) dovelo u pitanje međunarodni sistem baziran na principima Vestfalskogugovora, odnosno na principu državnog suvereniteta kao apsolutnog prava i vrednosti.SAD i EU su proglasili (svoje) “pravo” mešanja u unutrašnje odnose drugih zemalja, štouključuje i “pravo” na jednostranu agresiju (Srbija, Irak) ili jednostranu izmenu granica(Srbija – KiM).

44 Kako to ironično navodi Eric Hobsbawm: “There are officially about two hundred states,but in practice only a handful count, of which the US is overwhelmingly the mostpowerful”. Eric Hobsbawm, Globalisation, Democracy and Terrorism, op. cit., p. 23.

45 Robert Kagan, “End of Dreams, Return of History – International Rivalry and AmericanLeadership”, Policy Review, Hoover Institution, No. 144, August-September 2007.

223


– suprotnost između velikih geostrateških ciljeva, s jedne strane inedovoljnih operativnih instrumenata (kako vojnih snaga,moderne opreme i odgovarajućih finansijskih ulaganja u odbranu),s druge strane,

– suprotnost između proklamovanih multilateralnih ciljeva i načela(poput podrške međunarodnom sistemu i pravnom poretku,multilateralizmu), s jedne strane, i unilateralnog delovanja upojedinim pitanjima, uz kršenje u praksi osnovnih pravilapostojećeg međunarodnog sistema (kako to pokazuje “kosovskislučaj”), s druge strane,

– suprotnost između politike proširenja, kao glavnog strateškoginstrumenta stabilizacije u Evropi, s jedne strane, i nesposobnosti dase prevaziđe interna kriza rasta, s druge strane, kao i nepostojanjekonsenzusa oko krajnjih “granica Evrope”;

– suprotnost između nastojanja da se ostvari visok stepen (političke ivojne) autonomije EU, s jedne strane sa prihvatanjem vodeće ulogeSAD, sa druge strane,

– suprotnost između objektivne potrebe za razvojem strateškogpartnerstva sa Rusijom, s jedne strane, sa tendencijom strateškognadmetanja i podsticanja novih kriznih žarišta, sa druge strane.

LITERATURA

1. Benjamin Barber, “Fear s Empire, War, Terrorism and Democracy,WW Norton, New York, 2003, p. 280.

2. Clive Church and David Phinnemore, “EU and EC, A Handbook”,Harvester, Hertvordshire, 1994, p. 575.

3. Dominic McGoldrick: “International Relations Law of the EU”,Longman, London, 1997, p. 249.

4. Duško Lopandić: “Reforma EU, Zapadni Balkan i Srbija”, ECPD,Beograd, 2007, str. 94.

5. Duško Lopandić: “Ugovori Evropske unije”, Kancelarija SCG zapridruživanje EU, Beograd 2004, str. 273.

224


6. Eric Hobsbawm, “Globalisation, Democracy and Terrorism”,Abacus, London, 2007, p. 184.

7. Fanck Petiteville, “La politique internationale de l’UE”, Sc.Po,Paris, 2006, p. 272.

8. George Soros, “The Age of Falliability”, Phoenix, London, 2006, p. 256.

9. Ignatio Ramonet, “Geopolitique du Chaos”, Folio actuel, Gallimard,Paris 2005, p. 267.

10. Kristofer Koker, “Sumrak Zapada”, Dosije, Beograd, 2006, str. 222.

11. Laurent Cohen-Tangui, “Guerre ou paix, Essai sur le monde dedemain”, Pluriel, Hachette, Paris, 2007, p. 232

12. Le Traite de Nice: Premieres analyses, PUF, Paris, 2001, p. 210.

13. Nicole Gnesoto, Giovanni Grevi, “Le monde an 2025”, Laffont,Paris, 2007, p. 313.

14. Peter Ludlow (ed), “Setting EU Priorities 2007”, European StrategyForum, Portugal; pp. 76-92.

15. Phil Wiliams, “From the New Middle Ages to a New Dark Age: TheDecline of the State and U.S. Strategy”, Monograph, SSI, US ArmyWar College, June, 2008, p. 67.

16. Rockzell Schnabela, “The Next Superpower? The rise of Europe andits challenge to the US”, Rowman, Plymouth, 2007, p. 198.

17. Sajmon Hiks, “Politički sistem EU”, Službeni glasnik, Beograd,2007, str. 472.

18. Steven Everts, “Shaping a credible EU foreign policy, CER,London, 2002, p. 66.

19. Strategic Survey 2007, ISS, London, 2007.

20. The Lisbon Treaty and its implications for CFSP/ESDP, EuropeanParliament, DG External policies of the EU, Brussels, February2008, p. 10.

21. Thierry de Monbrial (ed), “RAMSES 2007, L’Europe et le monde”,Dunod, IFRI, Paris, 2007, p. 341.

225


Dr. Duško LOPANDIĆ

EUROPEAN UNION IN THE NEW INTERNATIONALSURROUNDINGS

ABSTRACT

The author analyses the development of EU in the new internationalsurroundings during the last decade, also exploring the development of theEuropean Security and Defence Policy (ESDP). The first part treats thechanges in international relations, the role of USA and the NATO evolution.With the changes in international relations that are characterised by therelative weakening of USA, the rise of the powers such as China and Russiaas well as the process of globalisation within the multipolar frameworks, theEuropean Union and its members states are facing the problem of adjustingto the new conditions. The second part of the article overviews the EUdevelopment, its geostrategic priorities as well as the development of ESDP.In the last dozen of years, the Common Foreign and Security Policy and theESDP development have gone through a dynamic evolution. The attempts ofthe EU countries to emancipate from USA and become a serious factor ininternational relations imply that it should strengthen its internationalidentity, and the political and military components, in particular.

Key words: European Union, reform of EU, European Security andDefence Policy, NATO, international relations

EVROPSKA UNIJA U NOVOM MEDJUNARODNOM OKRUZENJU

Documents