Dr.vojislavSeselj-Ocerupana Haska Curka

1

Др Војислав Шешељ

ОЧЕРУПАНА ХАШКА ЋУРКА КРИСТИНА ДАЛ

Српска радикална странка

Београд 2008.

Проф. др Војислав Шешељ ОЧЕРУПАНА ХАШКА ЋУРКА КРИСТИНА ДАЛ

Рецензент Зоран Красић

Директор издавачког сектора Огњен Михајловић

Редакција Ивана Борац, Љубинка Божовић, Љубица Давидовић, Весна Зобеница,

Зорица Илић, Весна Марић, Лазар Мацура, Љиљана Михајловић, Биљана Мичић, Биљана Олујић, Северин Поповић, Злата Радовановић, Марина Ристић,

Златија Севић, Бранкица Терзић, Драгица Томић, Милица Шешељ Издавач

Српска радикална странка Трг победе 3, Земун

За издавача Др Војислав Шешељ

Штампа Штампарија ДОО “Драгић”, Зрењанин

За штампарију Момчило Драгић

Тираж 10.000 примерака

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд

341.645.5 ОЧЕРУПАНА хашка ћурка Кристина Дал / (приредио) Војислав Шешељ. - Београд :

Српска радикална странка, 2008 (Зрењанин : “Драгић”). - 215 стр. ; 21 cm.

Тираж 10. 000. - Стр. 3 - 8: Предговор / Александар Вучић.

ISBN 978-86-7886-045-4

1. Шешељ, Војислав (уредник) (особа или установа којој је књига (рукопис) посвећена) а) Међународни кривични трибунал за бившу Југославију (Хаг) COBISS.SR-ID 151019276

2

ПРЕДГОВОР

Чуо сам од многих образованих људи у Србији како на различите начине коментаришу наслове и садржај књига које објављује др Војислав Шешељ. Без разлике, са највећом озбиљношћу, поштовањем и интересовањем читаоци су говорили о Шешељевој “Идеологији српског национализма” и “Римокатоличком злочиначком подухвату стварања вештачке хрватске нације”, иако је део интелектуалне елите Београда и Србије покушао ћутањем, због супротстављених идејних и идеолошких ставова, да спречи озбиљнију промоцију Шешељевих најважнијих дела. Такође, неспорно је да су те књиге са највећом пажњом читали и анализирали Шешељеви политички противници, али и сви они који су активно, на сваки начин, учествовали у стигматизацији и покушају уништења српског народа и његових виталних интереса у претходних двадесет година. Нимало случајно, поменуте Шешељеве књиге читане су од Каптола у Загребу до новоуспостављених цетињских дворова у Црној Гори. Ипак, део интелектуалне, пре свега, квазиинтелектуалне елите у Србији, са подозрењем је увек гледао на Шешељева дела са екстравагантним насловима, пошто њихов, лажни, нобл стил поимања живота не прихвата оне речи у српском језику које на најбољи и најпластичнији начин описују одређене друштвене појаве.

Књига која је пред вама, поштовани читаоци, својим насловом описује карактер непокорности, храбрости, небриге за личне интересе, али и суштину одважног промишљања пружања отпора и супротстављања доминантној сили какву данас представљају Хашко тужилаштво и Трибунал у целини. Наравно, и Тужилаштво и Трибунал, јасно је то свима, само су продужена рука најмоћнијих западних сила и њихових обавештајних служби (америчке, британске и француске). Шешељ својим насловом “Очерупана хашка ћурка Кристина Дал” открива неколико ствари српској и светској јавности. Прво, Шешељев пркос је безграничан, друго, Шешељ на симболичан начин, упућујући увреде о интелектуалним капацитетима хашког тужиоца, жели да покаже свима размере незнања и безобзирности хашких прогонитеља, али и да таквим насловом потврди правничку и људску доминацију коју је, несумњиво, остварио у судницама Трибунала. Међутим, прича о мање или више екстравагантним насловима Шешељевих књига, неретко је остављала у другом плану садржај саме књиге. Садржај ове, најновије књиге др Војислава Шешеља, јесу изјаве људи које је Хашко тужилаштво притискало, приморавало, често у садејству са српским властима, да лажно оптужују лидера српских радикала, али и њихови интервјуи дати српским медијима, у којима не описују само муке кроз које су пролазили због безобзирности Хашког тужилаштва, већ и своје виђење различитих догађаја на простору бивше Југославије, које се никако не поклапа са садржином изјава које је Тужилаштво представило. Управо зато, ова књига садржи документацију од велике важности и огромног историјског значаја. Ова књига, боље него било шта друго, без икаквих манипулативних емоција, без искривљавања или улепшавања чињеница, како хоћете, одсликава тоталитарну природу дела међународне заједнице и њихових политичких оруђа која делују као средњевековна батина моћне папске инквизиције.

Ипак, свака од изјава људи који су своје изјаве и њихову тачност потписивали и оверавали пред надлежним судом, прича је о људима, мукама и патњама кроз које су их, као кроз електричну жицу, проводили хашки мучитељи, али и прича о отпору страху, сили и насиљу. Сваки читалац, уверен сам, биће ужаснут када прочита да је у Београду постојао, вероватно и даље постоји, у ул. Јеврема Грујића бр. 11, објекат у којем су гестаповским методама изнуђена бројна, непостојећа и лажна, признања о тобожњим злочиначким радњама и деловању хашких оптуженика, посебно др Војислава Шешеља. Интересантно је и то да и поред бројних информација о поменутом мучилишту, никада ниједан електронски медиј у Србији није покушао да направи било какву причу о томе, те је и по томе потпуно јасно колике су размере окупационе моћи у данашњој Србији и зашто власти не презају од најгорих антисрпских потеза, са јединим циљем да се додворе окупатору. Делови изјава појединих сведока одбране изгледају као приче из америчких криминалистичких романа, управо екранизоване на каналу Фокс крајм. Наиме, у намери да заплаше људе, хашки прогонитељи и њихови српски помагачи нису презали ни од чега и ама баш ништа им није било свето. Тако, Александар Гајић објашњава упад полицајаца, униформисаних и оних у цивилу, у његову кућу, претње његовом шеснаестогодишњем сину да ће га упуцати, и то са упереним пиштољем у главу, уколико не пристане на сарадњу, блокирање улице, као у режији Лика Бесона, малтретирање паса који чувају породично имање и ко зна шта још. Још занимљивије је сведочење Јована Гламочанина, који је из разговора са представницима Тужилаштва недвосмислено закључио да је прогон председника српских радикала директно скопчан са жељом и иницијативом западних служби да униште Српску радикалну странку. Наиме, истражитељи

3

Трибунала су са нескривеним одушевљењем говорили о раду за америчку обавештајну агенцију Ција, или пак италијанску обавештајну службу, а основни задатак им је био, како су сами говорили, да се свашта напакује Српској радикалној странци и њеном председнику др Војиславу Шешељу. Ипак, прљава и антисрпска улога тадашњег режима у Србији, у овој књизи добија своју пуну материјализацију и суштински значај. Дакле, Александар Стефановић и Јован Гламочанин, отворено и нескривено, говоре о манипулацијама, триковима и стварним намерама Зорана Ђинђића, тадашњег председника Владе и његових сарадника. Тако Гламочанин изјављује, судским печатом оверено, како је, попут акција у најскупљим филмовима средње холивудске продукције, одведен у Кошутњак, где се састао, ни мање ни више него са премијером Србије др Зораном Ђинђићем. Вероватно нико у Србији, па чак ни најокорелије присталице Српске радикалне странке, не би поверовало у мафијашки стил и начин деловања тзв. демократског лидера Србије, али је овом књигом и прецизним наводима то апсолутно потврђено. Ђинђић је, у стилу опаког марионетског лидера, претио људима захтевајући од њих само једно, а то су лажне оптужбе на рачун др Војислава Шешеља, маргинализација Српске радикалне странке и протеривање са српске политичке сцене свих оних који се залажу за било какву сарадњу са Руском Федерацијом. Када ни такво убеђивање није помагало, Ђинђић се служио класичним уличарским штосевима, претњама и уценама. Нудио је европске и америчке плате само за јавни обрачун са др Војиславом Шешељом и његовим сарадницима. Када ни то не би прошло, Ђинђић и његов режим брутално би користили инструменте силе служби безбедности и тајне полиције и застрашивали људе од којих су очекивали помоћ у борби против Шешеља. У својим претњама, агенти тајне полиције ишли су толико далеко да помињање убистава, која им очигледно нису била страна, није представљало никакво чудо и никакву изненађујућу ствар.

Занимљиво је да Шешељ у својој књизи открива и друге застрашујуће детаље, јер многи људи који нису ни сањали да су на било каквом списку сведока Тужилаштва, тамо су се на волшебан начин појавили. Случајеви Миодрага Панића и Љубише Вукашиновића, који су били сведоци одбране у поступку који је пред Трибуналом вођен против генерала Мркшића, то на најбољи могући начин потврђују. Тужилаштво је те људе ставило на списак, наводно својих сведока, иако са њима нису обавили чак ни најобичнији разговор који би водио у том смеру.

У недостатку доказа за бесмислену оптужницу против председника српских радикала, Тужилаштво је прибегавало опробаном рецепту, позивајући људе који су сведочили на страни Тужилаштва у неким другим поступцима, да измисле, кривотворе, или било шта кажу и о др Војиславу Шешељу, кад су већ раније имали неке, стварне или лажне информације, али информације које су биле компромитујућег садржаја за хашке оптуженике. Када би истражитељи Тужилаштва схватили да ни код таквих људи не могу да пронађу материјал којим би озбиљно поткрепили оптужницу против др Војислава Шешеља, кренули би у бруталну, хајкачку кампању претњи и притисака против људи који не могу да знају да се догодило оно што се заиста није догодило.

Методологија превара, трикова и уцена Хашког тужилаштва је методологија силе и злочина. То потврђује и изјава Војислава Дабића којег су, ваљда због киднаповања, позивали да даје изјаву истражитељима у Сарајеву, а затим свакодневним телефонским позивима узнемиравали и претили.

Међутим, у судски овереним изјавама објављеним у овој књизи, постоји још једна, веома значајна ствар. Та значајна ствар су чињенице којима су ти људи у потпуности демантовали наводе оптужнице у погледу учешћа добровољаца Српске радикалне странке у злочинима на појединим локацијама у бившој Југославији, као и о улози др Војислава Шешеља у инкриминисаним догађајима. Дакле, књига са једне стране, садржи озбиљне информације и оптужбе против Тужилаштва Трибунала због самог процесног дела, начина прикупљања информација, притисака и уцена, али, са друге стране, изјаве улазе и у меритум ствари, јасно објашњавајући и позадину и суштину ратних сукоба на територији некадашње СФРЈ.

Ипак, најважније од свега је тренутак у којем председник српских радикала објављује ову књигу. Наиме, њему је, на захтев Тужилаштва, прекинут поступак пред Трибуналом, а због захтева хашке прогонитељске машинерије да се др Војиславу Шешељу наметне бранилац. Својевремено, др Шешељ се, за елементарно право да се брани сам, изборио тек после вишенедељног штрајка глађу, али му је од новембра 2006. године то право било загарантовано, не само општим декларацијама, резолуцијама и другим међународним јавно-правним актима, већ и одлукама Судског већа Хашког трибунала. Зашто је Тужилаштво морало да прибегне најрепресивнијим методама у борби против шефа српских радикала? Очигледно, само због

4

чињенице да, са до сада изведених 38 сведока, нису успели ништа да ураде, због чињенице да је део тих сведока, посебно онај квазиекспертски, Шешељ успео апсолутно да дискредитује, због тога што је део сведока Тужилаштва суштински негирао тезе и наводе оптужнице, због тога што многе жртве које су сведочиле нису виделе никакву кривицу и одговорност за њихово страдање код др Војислава Шешеља. У таквом безнађу, правничком и људском, представници Тужилаштва покушавају да прибегну најгорим и најпрљавијим методама у својој боби, а то је покушај судског убиства др Војислава Шешеља. Знају они да Шешељ, ни по коју цену, неће прихватити наметнутог браниоца, знају они да Шешељ никада неће погазити реч коју је дао, знају и да никада неће одустати од права за које се већ изборио и знају да ће, уколико му уведу било каквог браниоца, председник Српске радикалне странке поново кренути у штрајк глађу. Такође, знају у Тужилаштву да Шешељ не жели и да неће прихватити никакву лекарску помоћ, ни интервенцију, па се изгледа надају само његовој смрти, јер то би за њих био једини излаз из катастрофалног пораза који су доживели у хашкој судници. Лажни разлог за увођење браниоца био би ометање правде, односно наводни притисак на сведоке који врши др Шешељ заједно са члановима стручног тима који помажу његову одбрану, и његови покушаји да се онемогући нормално одвијање поступка. Веће је прекинуло суђење, упадајући на тај начин у клопку сопствене контрадикторности, јер тиме директно угрожава Шешељево право на експедитивно суђење на којем су толико пута инсистирали. Ипак, прича о утицају и притисцима на сведоке је отишла толико далеко да представници Тужилаштва, после објављивања књиге “Очерупана хашка ћурка Кристина Дал”, више никада ништа, на било којем месту на којем се објективно буду разматрале или утврђивале чињенице о томе ко је и на који начин вршио притиске на сведоке, неће моћи да изговоре ни једну једину реч у своју одбрану, а поготово не могу да оптужују Шешеља и његове сараднике да су у нечему сличном учествовали.

Објављивањем ове књиге, др Шешељ је задао одлучан и јак ударац неистинама и притисцима хашких тужилаца, показао на чијој страни је батина и одговорност за претње и нападе на сведоке, пре свега одбране, али и још једном доказао личну неустрашивост и опредељење да штити интересе права, правде и изнад свега, интересе српског народа и државе. Овом књигом, Шешељ је сублимирао све лажи и обмане Тужилаштва у Хагу, обесмислио њихове медијске фалсификате, али је овом књигом и засадио семе отпора и храбрости код свих људи који држе до части, морала и образа, а који су у претходном периоду грцали под стегама страха, уцена, претњи и притисака.

Књигу препоручујем свима, јер сем фактографско-документаристичке грађе, књига носи и истинску романескну форму кроз монолог сведока одбране, али и озбиљан дијалог, уочљив у бројним новинским интервјуима, и животност и занимљивост дела не мањка и не осећа се ниједног секунда.

Александар Вучић

Изјаве сведока одбране проф. др Војислава Шешеља

Голгота је права реч за оно што су сведоци одбране проф. др Војислава Шешеља претрпели од истражитеља и тужилаца Хашког трибунала. Уз помоћ домаћих колаборациониста ови људи у црном окомили су се свим средствима на поштене патриоте који су, од првог дана, били на располагању одбране проф. др Војислава Шешеља. Коришћен је већ виђени арсенал, познат као “штап и шаргарепа”. Кад се покаже да подмићивања не помажу, инквизитори су прелазили на уцене и претње. Прећено је и читавим породицама, женама и деци. Ипак, издржали су, па су зато следећи редови уједно и ода њиховој храбрости, а не само фактички докази о њиховом својевољном избору да се укључе у одбрану пркосног српског јунака, војводе Војислава Шешеља.

5

Изјаве сведока одбране Радована Новачића

Радован Новачић је дао изјаву која је, 23. марта 2007. године, оверена у Четвртом општинском суду у Београду под бројем: V Ов. бр. 857/07.

“Ја Радован (Анте) Новачић, рођен 30. јуна 1961. године у Сремској Митровици, општина Сремска Митровица, Република Србија, са пребивалиштем у Лозници, ул. Војводе Мишића бб, са личном картом број 161607, јмбг: 300691773627, издатом од СУП-а Лозница, по националности Србин, вероисповест православна, држављанство Републике Србије, говорим српски, са статусом ратног војног инвалида,

Изјављујем: Први контакт са истражитељима Хашког трибунала имао сам пре три године. Позив за

разговор донели су ми из СУП-а Лозница, а након тога су ме позвали телефоном, неко од хашких истражитеља, и питали да ли хоћу да сведочим. Нису помињали на које околности. Рекао сам да пристајем, јер немам намеру да бежим, а немам ни где. Предложили су да дођем у Београд што сам одбио, јер ја као инвалид не могу да долазим њима на ноге и предложио сам да они дођу у Лозницу. Договорили смо се, они су се најавили дан раније и у заказано време дошли код мене у стан. Разговор је трајао два дана. Први дан од десет до седам увече, а други дан од десет до девет увече. Овај пут су ме испитивали на околност неког наводног злочина у Воћину о којем ја ништа нисам знао, јер у време о којем су ме испитивали уопште нисам био у Воћину. У овом разговору нису помињали др Војислава Шешеља. Овај разговор, колико ја знам, нису снимали, али су куцали на лап топу. Мени нису дали никакав записник са овог разговора. Тада сам разговарао са истражитељем који се звао Паоло. Он је Италијан, а била је и једна Немица, млада девојка, не знам јој име. Разговору је присуствовала и једна старија госпођа која је била преводилац.

Следећи пут испитивали су ме прошле године, не сећам се тачно датума. Углавном, најавили су се месец дана раније. И други пут је био Паоло, два преводиоца и госпођа коју сам виђао на телевизији, за коју сам знао да је главни тужилац против Шешеља. Она ме је испитивала од десет ујутру до осам сати увече. Тада сам био у Београду. Послали су возило по мене и вратили ме увече кући. Био сам у улици Јеврема Грујића у некој рупи. Тамо су имали видео бим, видео сам да имају и камере. Оба преводиоца су све записивали на компјутерима, а нисам приметио да ли су вршили аудио снимање. Ово је било мучно испитивање, било ми је свега доста тако да нисам сигуран ни да ли су ми понудили да потпишем записник, али сам сигуран да ми нису дали ниједан примерак записника.

Морам напоменути да су били љубазни, питали су да ли сам уморан, да ли ми треба нешто, да ли ми треба кафа и тако. Е, а што се тиче друге стране, нудили су мени и мојој породици да одемо негде у иностранство, тај други пут су у ствари хтели да сведочим против Шешеља и то су рекли. Одбио сам јер ја немам шта против њега да сведочим. Њихова питања су се односила на то како сам ја постао члан Српске радикалне странке, где сам био у Шешељевом обезбеђењу. Заправо они су све те податке имали, имали су и неке фотографије које су ми показивали, ја сам много тога заборавио, па су они покушавали да ме подсете. Што се тиче ратишта, њихова интересовања су била везана за Воћин и западну Славонију. Када сам рекао да немам шта да сведочим против Војислава Шешеља понудили су ми да будем заштићени сведок, да бирам земљу где ће сместити мене и породицу и где ћемо бити обезбеђени. Азил у некој другој земљи су ми нудили и приликом првог разговора. Овај други пут када су ми све ово нудили у замену да сведочим против др Војислава Шешеља, постављали су и сугестивна питања, наводили на одговоре који би њима одговарали, а често су понављали да ме они само подсећају на неке догађаје, вероватно очекујући да ћу ја, онако уморан и исцрпљен, све то само потврђивати.

После оног првог разговора од пре три године мислим да су ме пратили, јер сам десетак дана испред зграде нон стоп виђао полицију. То није било уобичајено ни пре, ни после тог разговора. Мислим да је и то била нека врста притиска, бар сам ја то тако доживео, као што сам осећао страх када су ми понудили азил за мене и породицу. Питао сам се шта се иза тога крије, јер ја њима ништа не верујем, а најмање да би они стварно били спремни да ме заштите. Ја сам то заправо доживео као опасност и за мене и за моју породицу, јер не видим зашто би ме и од кога неко штитио. Али, без обзира на то, ја сам стално понављао да не желим бити сведок Тужилаштва. Рекао сам да ћу радије ићи у затвор, него сведочити. Ако имају за шта да ме оптуже нека то и учине, али да на моје сведочење не рачунају. Они су ме убеђивали да сведочим преко видео бима, ако не желим да идем у Хаг, па су се свака два, три сата враћали на ту тему, рачунајући да ћу да попустим и пристанем. Прошле године сам имао још један разговор са њима и опет су ме

6

убеђивали да из Београд преко видео бима сведочим против Шешеља, а ја сам и тад рекао да то не желим.

Тада су рекли да ће они мене овако испитивати, јер ће ме Шешељ предложити за сведока, тако да ми је свеједно и да могу да будем и њихов сведок, јер ћу свакако, како су рекли доћи код њих.

Изјаву дајем добровољно и без притисака. У Лозници, 15. марта 2007. године. Изјаву дао Радован Новачић”. V ов. бр. 857/07, потврђује се да је Радован Новачић својеручно потписао ову изјаву, признао

за свој потпис на овој изјави. Идентитет именованог је утврђен на основу личне карте број 161607, издате од стране СУП-а Лозница. Такса за оверу у износу од 195 динара, наплаћена је и поништена.

IV Општински суд у Београду, дана 23. марта 2008. године, овлашћени службеник…

Краћу изјаву Радован Новачић је дао 29. јануара 2008. године, а оверена је истог дана у Општинском суду у Лозници под бројем: Ов. бр. 662/08.

“Изјављујем да не желим да будем сведок хашког Тужилаштва у процесу који се води против др Војислава Шешеља.

Обавештавам све да сам потенцијални сведок др Војислава Шешеља. Изјаву дао Радован Новачић”. Ов. бр. 662/08, потврђује се да је Радован Новачић својеручно потписао ову изјаву, признао за

свој потпис на овој изјави. Идентитет именованог је утврђен на основу личне карте број 161607, издате од стране СУП-а Лозница. Такса за оверу у износу од 97,50 динара, наплаћена је и поништена.

Четврти општински суд у Београду, дана 29. јануара 2008. године, овлашћен службеник…

Наредну изјаву Радован Новачић је дао 19. марта 2008. године. Оверена је у Четвртом општинском суду у Београду под бројем: V Ов. бр. 1059/08.

“Ја, Радован (Анте) Новачић, рођен 30. јуна 1961. године у Сремској Митровици, општина Сремска Митровица, Република Србија, са пребивалиштем у Лозници, ул. Војводе Мишића бб, са личном картом број 161607, јмбг: 3006961773627, издатом од СУП-а Лозница, по националности Србин, вероисповест православна, држављанство Републике Србије, говорим српски, са статусом ратног војног инвалида

Изјављујем: да сам се око 25. октобра 1991. године, или приближно тог датума, одазвао на позив

начелника Ратног штаба Српске радикалне странке Љубише Петковића, а ради упућивања као добровољца у западну Славонију. Колико се сећам, 25. октобра смо кренули из Београда из Охридске улице или у непосредној близини испред Храма Светог Саве. Није ми познато да су добровољци одлазили из улице 27. марта, а поготово не наша прва група, коју сам ја предводио. Ја лично нисам добио никакву потврду о учешћу у рату, јер ми није ни била потребна, а колико ми је познато потврде о учешћу у рату издавала је Територијална одбрана, односно Југословенска народна армија. Српска радикална странка није издавала потврде, јер би као такве биле неважеће за признавање бенефиција и регулисања статуса и уписа у војне легитимације као и дуплирање, односно признавање дуплог радног стажа. Када смо кренули у западну Славонију, 25. децембра 1991. године или приближно тог датума, у тој групи налазило се око тридесетак добровољаца, али су неки одустали тако да нас је у западну Славонију стигло око двадесет добровољаца. Када смо кренули у западну Славонију поменутог датума, ја сам имао униформу и лично наоружање, пиштољ за који сам поседовао цивилну дозволу, а добио сам је пар година пре почетка рата. Приликом тог путовања нисам код себе имао ручне гранате, тако да их нисам могао никоме ни поделити. Остали добровољци су били у цивилном оделу.

За време боравка у западној Славонији, од 25. октобра 1991. или приближно тог датума па све до 3. децембра 1991. године или приближно тог датума, у Београд сам долазио три пута ради проблема са униформисањем добровољаца. Никада нисам долазио ради преузимања добровољаца, нити сам их водио, осим прве групе са којом сам и ја отишао. У Београду сам се задржавао углавном један дан. Приликом нашег првог одласка у западну Славонију у Босанској Градишци нико нас није дочекао, а поготово не Горан Хаyић, нити је Горан Хаyић ишао са нама од Босанске Градишке до Секулинаца. Никада нисам чуо да је Српска радикална странка добијала по хиљаду марака (ДМ) по добровољцу. Командант западне Славоније био је пуковник Трбојевић, а моја

7

јединица налазила се под директном његовом командом. Моји односи са пуковником Трбојевићем били су изванредни и никада нисмо били у сукобу. Командант ТО пуковник Трбојевић ми никада није платио ни за какве добровољце, нити ми је познато да је командант “Криваје” и командант ТО Бјела платио господину Шешељу за добровољце Српске радикалне странке.

Никада нисам био у касарни “Бубањ поток”, нити сам икада присуствовао било каквом утовару оружја или униформи.

Антун Тус ми је познато име само из средстава јавног информисања као генерал Ратног ваздухопловства. Са њим никада нисам имао сусрет, нити било какве разговоре, нити га лично познајем.

Возила која смо користили добили смо на привремену употребу од ТО западна Славонија са потписом и печатом Војне поште 4022 са седиштем у Бањалуци.

О скривању оружја у католичкој цркви од стране команданта ТО западна Славонија, Јована Трбојевића, не знам ама баш ништа, нити сам имао потребе да га тим поводом шпијунирам. Ја сам православне вере и одлазио сам сам у православну цркву.

Са господином проф. др Војиславом Шешељем имао само коректне односе, али са њим никада нисам разговарао у седишту Српске радикалне странке, нити сам га позивао са терена где сам се налазио. Контакте сам одржавао са нечелником Ратног штаба Српске радикалне странке, Љубишом Петковићем.

Зоран Миловановић, под надимком Киза, ништа ми не значи, нити се сећам да сам са њим имао било какве односе у Београду. Немам никаквих сазнања да је Војислав Шешељ планирао моје убиство, нити би мени икада пало на памет да ја потегнем оружје на било ког Србина, а поготово не на господина проф. др Војислава Шешеља.

Никада ми пуковник Трбојевић није саопштио да ТО западне Славоније киднапује децу и убија цивиле. То је чиста измишљотина и лаж.

Познато ми је име Божидар Стевановић из средстава јавног информисања, као командант Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране, али га лично не познајем нити сам имао било какав сусрет са њим. Око 5. децембра или приближно тог датума, ја и мој пратилац дошли смо у Београд са циљем обезбеђивања униформи већих бројева. Са господином Петковићем, начелником Ратног штаба, отишао сам у Генералштаб и тамо нас је примио генерал Домазетовић, а затим смо упућени на генерала, мислим да се презивао Симовић или Стојановић. У току нашег разговора прикључио нам се још један генерал чијег се имена не сећам. Тема нашег разговора је била искључиво око униформисања добровољаца и том приликом нисмо разговарали ни о каквим операцијама.

Никада нисам био у Влади Србије. Лично не познајем Симона Ђуретића нити сам са њим о било чему разговарао.

За време мог боравка у западној Славонији, мислим да нас је средином новембра 1991. године посетио председник Српске радикалне странке проф. др Војислав Шешељ. И том приликом се на кратко обратио добровољцима. У свом обраћању, а био сам присутан, господин Војислав Шешељ није изјавио да треба побити све Хрвате. Колико се ја сећам, приликом тог говора и обраћања добровољцима на Звечеву није био присутан Горан Хаyић.

Ову изјаву дајем добровољно, без притиска и уцене и дозвољавам проф. др Војиславу Шешељу да је искористи у своју одбрану пред Међународним судом за ратне злочине у Хагу.

У Земуну, 19. марта 2008. године. Изјаву дао Радован Новачић”. V Ов. бр. 1059/08, потврђује се да је Радован Новачић својеручно потписао ову изјаву, признао

за свој потпис на овој изјави. Идентитет именованог је утврђен на основу личне карте број 161607, издате од стране СУП-а Лозница. Такса за оверу у износу од 472,50 динара, наплаћена је и поништена.

Четврти општински суд у Београду, дана 19. марта 2008. године, овлашћени службеник…

Изјава Радована Новачића оверена је 31. марта 2008. године у Општинском суду у Лозници под бројем: Ов. II 29/08.

“Ја Радован Новачић од оца Анте, рођен 30. јуна 1961. године у Сремској Митровици, општина Сремска Митровица, Република Србија, са пребивалиштем у Лозници, ул. Војводе Мишића бб, са личном картом број 161607, јмбг: 3006961773627, издатом од СУП-а Лозница, по националности Србин, православне вероисповести, држављанин Републике Србије, са статусом ратног војног инвалида

Изјављујем:

8

Са првом групом добровољаца Српске радикалне странке отишао сам у западну Славонију, где сам био до 5. децембра 1991. године. По доласку Миодрага Трипковића, са надимком Шваба, са групом добровољаца Српске радикалне странке 6. новембра 1991. године, по наређењу команданта ТО Воћин сместили смо их у Лагер Секулинци са осталим добровољцима који су већ били ту распоређени. Погрешио сам мислећи да је Шваба озбиљан, одговоран и дисциплинован па сам га замолио да ме замењује у мом одсуству. Савесно је преузео улогу једне врсте инструктора у намери да добровољце упозна са личним наоружањем и да изврши, пре свега, кондиционе вежбе, укључујући и вежбе у гађању из оружја које су добровољци задужили од ТО.

Током мог боравка на том подручју Миле Николић, добровољац Српске радикалне странке, који је био задужен за успоставу и одржавање везе са командом ТО никада ми није пренео поруку да се хитно јавим одређеном лицу, а посебно не пуковнику Трбојевићу. Дакле, Милан Николић ми никада није пренео поруку која се односила на било какве проблеме, а посебно не око наводног убиства неког добровољца или било којег лица на том подручју.

Одговорно тврдим да током мог боравка на том подручју нисам одлазио на Звечево по позиву пуковника Трбојевића ради било каквих проблема који су се десили у школи у Окучанима, нити знам да је у тој школи икада било неких проблема, а посебно не везано за убиство неког од добровољаца Српске радикалне странке. Тачно је то да смо ми међу добровољцима Српске радикалне странке имали одређен број добровољаца који нису били Срби. Било је и муслимана који су одлично прихваћени међу осталим добровољцима. Знам да је, 5. децембра 1991. године, у једној акцији погинуо Зухдија Ковачевић и још пет добровољаца Српске радикалне који су били Срби.

Осим тог добровољца муслиманске вероисповести нико од добровољаца муслимана није погинуо у западној Славонији, нити је ико био убијен у неком међусобном обрачуну.

Пошто се овакав инцидент није догодио, нисам имао потребу да обавештавам о непостојећем догађају никакав штаб, нити да о томе разговарам с официрима Славком Мишићем и Рајком Наранyићем, нити да одлазим у Београд да о томе разговарам са др Војиславом Шешељем, са којим иначе никада нисам разговарао у просторијама Српске радикалне странке у Охридској улици у Београду.

Знам да лица са надимком Топола, Чича, Белгија и Ђетић нису били у саставу добровољаца Српске радикалне странке у западној Славнији.

Сећам се да смо имали један сукоб са овом групом када су дошли наоружани и видно пијани да заузму командно место ТО. Избегнут је озбиљан инцидент, јер сам успео да их удаљим са лица места, те да им обезбедим превоз како би напустили то подручје.

Све што сам у изјави навео потпуно је тачно. Изјаву дајем добровољно, без притиска и спреман сам да то потврдим као потенцијални

сведок одбране др Војислава Шешеља и сагласан сам да др Шешељ ову изјаву користи пред Хашким трибуналом.

У Лозници, 31. марта 2007. године. Изјаву дао Радован Новачић”. Према уписнику ОВ II 29/08 Општински суд у Лозници тврди и оверава да је данас лично пред

судом Новачић Радован из Лознице, улица Војводе Мишића бб, својеручно потписао ову изјаву и текст у целости признао за свој. Идентитет именованог утврђен на основу личне карте број 161607 издате од МУП Лозница. Такса наплаћена у вредности од 97,50 динара.

У Лозници, 31. марта 2008. године. Референт за овере Смиљана Ђукић

Пета у низу изјава Радована Новачића оверена је, 8. августа 2008. године, у Општинском суду у Лозници под бројем: Ов. бр. 12020/08.

“Ја Радован Новачић из Лознице, ул. Војводе Мишића бб, са личном картом бр. 161607 издатом од стране СУП-а Лозница, дана 8. августа 2008. године добровољно дајем и судски оверавам следећу изјаву:

Дана 15. марта 2007. године судски сам оверио своју изјаву којом сам, по ко зна који пут, саопштио да не пристајем да будем сведок Тужилаштва против Војислава Шешеља. Сада такође поново изјављујем да желим бити само сведок одбране Војислава Шешеља.

Овом изјавом желим да изнесем своје сведочење и пристајем да се ова изјава као исказ искористи за одбрану Војислава Шешеља. Добро знам шта сам рекао истражитељима Тужилаштва и да ту нема ниједне речи са којом би могао да се оптужи Војислав Шешељ. Зато овом изјавом желим да отклоним сваку нејасноћу и недоумицу, ако то постоји.

9

Моја је била жеља да идем да браним Југославију, невине цивиле и војнике. Тада су војници у ствари били деца са 18 година, тотално неискусни и лица пред којима је живот. Рачунао сам ако за одбрану Југославије и цивила треба неко да се ангажује онда то треба да радимо ми старији и искуснији, а не да страдају војници, деца на одслужењу војног рока. Моја жеља и одлука немају никакве везе са Српском радикалном странком, нити са Војиславом Шешељем, нити са тим што сам био члан Српске радикалне странке.

Чини ми се да је био месец мај 1991. године када је из Лознице требала да крене, негде према Хрватској, мобилисана група резервиста ЈНА, а мислим да је била у питању јединица ЈНА у рангу батаљона. Ја и други резервисти ЈНА смо били смештени у камионима и аутобусима и сви смо били у униформама ЈНА. Колону камиона и аутобуса зауставила је група цивила, мушкарци и жене, који су били против мобилизације. Због тога су се резервисти вратили својим кућама.

Ја се нисам могао помирити са тим па сам узео од војске тога дана задужени снајпер, изашао из колоне и отишао у Београд у просторије Српске радикалне странке. Војислав Шешељ ми је рекао да се вратим у Лозницу. У касарни ЈНА у Лозници сам предао тај снајпер и поводом тог догађаја морао сам да обавим разговор са војним безбедњаком и након тога, поводом тог снајпера, више нисам имао никаквих проблема. Из тог снајпера није пуцано.

Следећих неколико дана, док сам гледао информативне емисије и имао прилику да чујем и видим шта се дешава на територији Хрватске са војском и народом, било ми је тешко, што се каже стомак ми се окретао. Демонстративно сам покупио нешто личних ствари и отишао у Српску радикалну стрку у Београду.

Из Београда сам са групом лица, а сви смо били у цивилним оделима, пошли за Борово Село. Стигли смо увече, а сутрадан ујутро српске власти из Борова Села су нас вратили у Србију. У неком селу поред Дунава смо преспавали, а сутрадан смо отишли у село Пригревицу, где смо имали неку војничку обуку. После те обуке пребацили смо се до села Ада, где смо све време били у саставу ТО Шодоловци, јер је Ада у ствари део села Шодоловци.

Ту смо чували село, патролирали и заједно са мештанима били у саставу ТО. Готово месец дана није било оружаних сукоба, осим једне ноћи када смо одбили напад непријатеља. У том сукобу нико није убијен, нити смо иког заробили. Од наоружања смо имали једну аутоматску пућшку, неколико ручних бомби и неке старе војничке пушке. Чини ми се да је био крај јула 1991. године када сам се вратио у Лозницу. У Ади сам оставио пушку, а у Лозницу сам се вратио у војничкој униформи.

После неколико недеља одмора у Лозници вратио сам се у Славонију и то у место под називом Тења, јер се ту преселила група добровољаца са којима сам био у Ади. Ту сам био у саставу ТО Тења. Док сам био у Тењи имали смо неколико оружаних сукоба и сећам се да смо у одбијању напада долазили и до Пољопривредног факултета у Осијеку и враћали се да чувамо Старо Тење. Тада ми је била чудна ситуација да док траје напад и ми пружамо отпор неко иза нас гађа минобацачима не на нас, већ на простор где би могли да се повлачимо, што смо тумачили да нас неко упозорава да нема повлачења. Та ситуација је за мене била неприхватљива и одлучио сам да се вратим кући у Лозницу, али то није главни, нити једини разлог. Наиме, моја јединица, према мом ратном распореду у ЈНА у Лозници, из Лознице је ишла на Банију. Пошао сам са својом јединицом, искористио војни превоз из Шапца и тако сам стигао у Бањалуку. Моја јединица, Лозничка бригада, је већ отишла на положај, те сам ја тек сутрадан стигао до моје јединице на место где је по распореду била на Банији. Пошто је наређено да се повлачимо, ми смо се крајем септембра повукли. Као резервиста Лозничке бригаде, вратио сам се у Лозницу.

С обзиром да су сви знали моју жељу да будем добровољац и да желим да се активно укључим у одбрану Југославије није ми било тешко да са групом од двадесетак добровољаца кренем из Београда пут западне Славоније. Одређен сам за вођу групе, мада нисам знао ни на карти да покажем где је западна Славонија, а имали смо и једног младића који је био као туристички вођа пута. Сви смо били у цивилним оделима. Возили смо се аутобусом од Београда до Босанске Градишке. Ту је око седам добровољаца одлучило да се врати за Београд, а остатак је отишао другим аутобусом за Стару Градишку. У Старој Градишци смо преспавали и увече се пребацили аутобусом до Лагера у Секулинцима. Сутрадан смо задужили наоружање и униформе од ТО. Све време боравка у западној Славонији ми смо били припадници интервентне јединице ТО Подравска Слатина. Ми смо команде и војне задатке добијали од команде ТО Подравска Слатина, а тамо су командовали Боро Лукић, затим Калеува, а на крају и Јован Трбојевић.

Пошто сам међу добровољцима имао највише ратног искуства, ја сам био на челу ове јединице. Та јединица је била изузетно добро војнички организована и не чуди ме што су

10

појединци сведоци рекли, како они то кажу, да су добровољци сваког јутра радили војничку гимнастику, да није било пијаних и да су стално увежбавани војничким вештинама.

Долазиле су нове групе добровољаца, а било је и ситуација да су се добровољци одмах враћали ако им се нешто не свиђа под мојом командом или дисциплином која влада у јединици. У новембру 1991. године и ТО је потпала под команду ЈНА, а команда је била на Звечеву.

Са командом и Јованом Трбојевићем била је добра сарадња уз дужно поштовање. Снабдевање је било на завидном нивоу. Током тог боравка било је неколико оружаних сукоба са непријатељима, а сећам се две акције у којима су моји војници били размештени у мањим групама на неколико места у дужини од око 20 километара. Ово посебно истичем да би се видело колико је моја јединица била војнички значајна на фронту за одбрану западне Славоније.

Сећам се и догађаја када су мештани једног села планирали неку акцију и тражили нашу помоћ. Тој акцији сам се супротставио и наредио да нико из моје јединице не иде. Неки ме нису послушали и у тој акцији је погинуло 6 добровољаца. То смо морали да проверимо и тако смо утврдили колико је војнички лоше планирана и изведена акција.

У новембру 1991. године, Војислав Шешељ нас је изненадио и посетио на Лагеру у Секулинцима. Задржао се око 20 минута и отишао. Зато су поједини добровољци били мало увређени, јер су сматрали да је морао да остане дуже.

Пошто сам, почетком децембра 1991. године, закључио да се дешавају неке чудне твари на територији западне Славоније, одлучио сам да дођем у Београд и да се распитам шта се припрема. Отишао сам у Генералштаб и од војних лица сазнао да они не владају ситуацијом на територији западне Славоније. Тада сам се и посвађао са тим војним лицима, јер сам закључио да они немају намеру да штите западну Славонију.

После два дана сам видео испред просторија Српске радикалне странке да се припремају два аутобуса добровољаца за пут према западној Славонији. Упозорио сам их и рекао им да не одлазе, јер нема сврхе, пошто сам закључио да ће војска да се повуче. Тада нисам ни знао да су војска и народ почели да се повлаче из западне Славоније. Ови аутобуси су стигли само до Окучана.

Крајем 1991. године сам напустио Српску радикалну странку, али сам и даље одлазио на ратишта као добровољац. На Мајевици сам страдао од нагазне мине, 21. јула 1993. године, и од тада сам војни инвалид.

Да не би било забуне, морам да истакнем да сам се 2008. године поново учланио у Српску радикалну странку.

Надам се да је јасно да никако не могу бити сведок Тужилаштва, већ само сведок одбране Војислава Шешеља.

Војислав Шешељ није никада утицао на моју одлуку да будем добровољац Српске радикалне странке, као што није могао да утиче ни да будем добровољац у ЈНА, касније и добровољац у Војсци Републике Српске. Ја сам тражио да испуним своју обавезу одбране Југославије и то сам чинио као добровољац у саставу ТО, као војни обвезник у јединицама ЈНА, али и као неко ко командује малим јединицама унутар ТО, ЈНА и Војске Републике Српске.

Ја никада нисам добио неку команду или наређење од Војислава Шешеља или Ратног штаба Српске радикалне странке. Ја никада нисам поднео неки извештај Ратном штабу Српске радикалне странке или Војиславу Шешељу. Ја никада нисам чуо да Војислав Шешељ наређује убиства или извршење неког кривичног дела. Ја знам да смо увек били под командом ЈНА или неке друге званичне државне војне организације.

Што се тиче догађаја у Воћину, у децембру 1991. године, ја о томе не бих могао ништа лично да сведочим, јер у то време нисам ни био у Воћину. Из прича које сам касније чуо сигуран сам да добровољци Српске радикалне странке ниједан злочин нису урадили.

Док сам био у западној Славонији имали смо 6 погинулих и два лакше рањена борца. Што се тиче цивила са њима готово да нисмо имали контакте, јер на Лагеру Секулинци није било мештана. Што се тиче Воћина, припадници моје јединице су били смештени у основној школи у подруму у фискултурној сали, а хранили су се у некој мензи која је удаљена око 100 метара. У околини основне школе налазиле су се претежно куће Хрвата и никоме није ништа фалило за све време мог боравка. Сматрам да је важно и да мора да се има у виду да ни ја, нити други који су дошли као добровољци и да смо хтели не би могли да направимо разлику међу цивилима, односно нисмо ни знали ко је Србин, а ко Хрват, а и говорили су, по мени, истим дијалектом. Да су претежно куће Хрвата око основне школе сазнали смо у ТО, јер су нам они то рекли.

Мештани Воћина били су како у војној обавези тако и у радној обавези. Било је Хрвата и са оружјем који су испуњавали војну обавезу у ТО. Исто је и са радним обавезама које су испуњавали

11

и Срби и Хрвати и други. Радне обавезе и друге обавезе цивила нису биле у нашој надлежности, већ у надлежности цивилних органа власти.

То је моје сведочење и то је оно што ја знам. У Лозници, 8. августа 2008. године. Изјаву дао Радован Новачић”. Ов. бр. 12020/08, потврђује се да је Радован Новачић својеручно потписао ову изјаву, признао

за свој потпис на овој изјави. Идентитет именованог је утврђен на основу личне карте број 161607 издате од СУП-а Лозница. Такса за оверу у износу од 97,50 динара, наплаћена је и поништена.

Општински суд у Лозници, дана 14. августа 2008. године, референт овере…

Интервју Радована Новачића “Правда”, 1. јула 2008. године, објављује интервју са Радованом Новачићем, са

наднасловом “Бивши командант добровољаца из западне Славоније, одбија притисак Тужилаштва Хашког трибунала и каже:”, насловом “Против Шешеља ни по цену живота” и поднасловом “Верујте ми, никада нисам видео да је Шешељ убио неког и никад нисам чуо да је наредио да се убије неко. Зато сам спреман да сведочим само у његову одбрану”. Текст садржи два антрфилеа са насловима “Бранио сам Југославију” и “Злочине чине само психопате”:

Радован Новачић, некадашњи командант српских добровољаца у западној Славонији, говори за “Правду” о томе зашто ни по цену живота неће сведочити против Војислава Шешеља, шта су му све нудили из Хага за сведочење и зашто верује да ће лидер СРС бити убијен.

Први пут су хашки истражитељи пре четири године контактирали с Новачићем, кад су му рекли да ће га позвати да буде сведок Тужилаштва у поступку против Шешеља.

– После неколико разговора са њима, обратио сам се правном тиму који помаже одбрану др Војислава Шешеља. Хтео сам да добијем правно мишљење да ли ја морам да сведочим у њихову корист или не морам. С друге стране, желео сам да помогнем и одбрану Војислава Шешеља.

• Дакле, ви никако не желите да сведочите? – Хоћу да сведочим, али само као сведок одбране, никако као сведок Тужилаштва. • Због чега су с вама контактирали? – Ја сам био командант добровољаца у западној Славонији. Под мојом командом је било 600

бораца. Једини сам командант који није оптужен ни по каквом основу. • Како су ступили у контакт са вама? – Телефоном су најавили свој долазак. Шта ћу, сачекао сам их и прихватио разговор.

Испитивали су ме два дана, све укупно скоро 20 сати. • Шта су вас питали? – Једном су ме питали да ли је Шешељ у Славонији држао говоре. Кажем им да јесте. Онда им

је било важно да знају да ли смо ми били одушевљени његовим говорима. И то сам потврдио. “Дакле, прорадио вам је адреналин”, питају ме они на крају. “Да”, одговарам, “прорадио нам је адреналин”. Ето, шта је њима важно, као да је то некакав доказ против Шешеља! Ма, смешно, верујте ми. И без тих говора, бранио бих своју државу.

• Јесу ли вам претили нечим ако не сведочите? – Никад ми нису претили, али су зато доста нудили. • Шта су вам све нудили? – Све, само нису да будем председник САД. Нудили су ми паре, ново држављанство, да бирам

у коју ћу се земљу иселити са породицом, да будем заштићени сведок. Све сам то одбио. Рекао сам им да ни по цену да завршим у затвору нећу да будем сведок Тужилаштва. Разговарали смо једно седам пута и сваки пут сам им то рекао.

• Када сте разговарали последњи пут? – Последњи разговор са Хагом је био заиста смешан. Звали ме на мобилни пре једно месец

дана и питали кад могу да свратим код њих. Као да треба само да пређем улицу и то је то, као да ме зову у кафић на пиће. Нећу доћи никад, рекао сам им. Онда су почели да ме фино убеђују како би било добро да дођем. Када су видели да сам одлучан у намери да се не појавим, само су ми рекли: “Извините на изгубљеном времену”.

• Доживљавате ли те позиве телефоном као малтретирање? – Наравно. Зивкају ме стално иако сам им толико пута рекао да нећу. Није то тек тако: одем

тамо на једна дан и готово. Имам породицу о којој треба да бринем. Они би мене раније звали и одвели, па би ми тамо солили памет.

• Зашто сте одлучили да сведочите у корист Шешеља?

12

– Верујте ми, никада нисам видео да је Шешељ убио неког и никад нисам чуо да је наредио да се убије неко. Тешко ми је да ћутке гледам тортуру каква се над њим води у Хагу. Да ли знате колико је Срба умрло у том казамату? Тамо само Срби умиру. Да није то можда нека заразна болест која погађа само Србе, а на коју су Хрвати имуни?

• Пратите ли суђење Шешељу? – Кад год стигнем. Видим колико сведоци лажу. Међу главним сведоцима је био и један од

мојих пратилаца. И он је лагао. • Какву пресуду очекујете? Да ли ће Шешељ бити ослобођен? – Не верујем да ће га ослободити, није им то у интересу. Мислим да ће Шешеља убити у Хагу. • Мислите ли да ће вас из Хага поново звати? – Зваће ме, сигурно. Сада, највероватније, претресају моју биографију, траже нешто о мени

што сам погрешно урадио. Највероватније ће ми наћи да сам прешао улицу на црвено, или сам погрешно паркирао кола. Е, онда ће ми рећи: “Ако нећеш да сведочиш, шаљемо те на Аљаску”.

• Дакле, никако у Хаг? – Ићи ћу у Хаг само кад он постане део Србије. • А шта ако вас принудно одведу? – Говорили су да ће послати и обавезујући налог, да ме ови наши приведу и депортују у Хаг.

Ништа им то неће вредети. Нећу сведочити против Шешеља ни по цену живота. • Кога сте ви бранили у рату на простору бивше СФРЈ? – Бранио сам Југославију. Мени је одговарала онаква Југославија, без граница. Да је то била

Европа, и њу бих бранио. И, шта се дешавало? Неко је одлучио да се одвоји од моје државе, против воље њених грађана. Учињена је велика неправда према нама, Србима. Хрватској је дозвољено и омогућено да се одвоји, а Република Српска не може.

• Под командом сте имали 600 добровољаца, каква је дисциплина била? – Дисциплина је била на високом нивоу. Моји саборци нису починили ниједан злочин. Нити

је ко хтео да то ради, нити бих ја дозволио. Уверен сам да убиство може да изврши само психопата, а таквих није било међу добровољцима.

ИЗЈАВЕ СВЕДОКА ОДБРАНЕ ВОЈИСЛАВА ДАБИЋА

Војислав Дабић је дао изјаву која је, 11. маја 2007. године, оверена у Општинском суду у Новом Саду под бројем: Ов1 23977/2007.

“Ја Војислав (Павла) Дабић из Мостара, рођен 28. јула 1966. године, са личном картом број 04 БДФ 6700; јмбг 2807966150023 издатом од стране МУП-а КНК Мостар и са избегличком легитимацијом број 2017606889 издатом од стране МУП-а Подгорица, са адресом пербивалишта Петра Матовића број 93,

Изјављујем: Да повлачим изјаву дату госпођи Brigiitte St Germain i Yves Roy, као представницима

Међународног кривичног суда за кривично гоњење особа одговорних за тешка кршења међународног права почињена на територији бивше Југославије од 1991. године. Наиме, у разговорима које су они водили са мном дана 10, 11, 12. и 13. новембра 2000. године, као и 9. и 19. јуна 2004. године, пристао сам на разговор. Али, како је време одмицало, схватио сам да сам начинио велику грешку пристајући на било какав разговор, без обзира на дата обећања и мој незавидни материјални положај. За све оно што су од мене извукли саговорници током разговора и о ономе о чему сам ја причао, било је у циљу спасавања сопствене коже и у циљу обезбеђења егзистенције, тако да у највећем делу наводи нису тачни. Због непроверених, паушалних и нетачних навода не желим да било ко због мене страда у било ком смислу, јер ћу га целог живота носити на души, као неко ко је због личне користи другоме нанео зло. Изражавам кајање због овог свог непромишљеног понашања и ово је једини начин да то исправим. Одговорно тврдим да више не желим било какво учешће и у било ком поступку пред Хашким судом, јер не желим да на тему ратних догађаја на територији бивше Југославије, на основу прича “рекла, казала” окривљујем друге. Осим тога, у међувремену сам схватио шта представља суд у Хагу, коме се суди и каква неправда влада, тако да ја ни у једној варијанти не желим да им служим на штету свог народа. Због поуке коју сам из ових разлога извукао, одустајем од било каквих будућих разговора са хашким истражитељима, као и од разговора са било којом особом из Хашког суда и сигуран сам да се моја одлука неће променити без обзира на евентуалну примену силе, уцена или претњи.

13

Спреман сам да моја изјава буде јавно објављена ради личне сатисфакције и у том смислу учинићу све да сперем љагу са себе.

У Новом Саду, 11. маја 2007. године. Изјаву дао Војислав Дабић”. Ов1 23977/2007, потврђује се да је Војислав Дабић својеручно потписао ову изјаву, признао за

свој потпис на овој изјави. Идентитет именованог је утврђен на основу личне карте број 04BDF6702, издате од стране СУП-а Мостар. Такса за оверу у износу од 97,50 динара, наплаћена је и поништена.

Општински суд у Новом Саду, дана 11. маја 2008. године, овлашћени службеник Буцало Илинка.

Службена белешка Састављена у седишту Српске радикалне странке у Земуну, улица Магистратски трг број 3,

15. маја 2007. године у 11 часова. Радник обезбеђења Српске радикалне странке, који контролише улаз лица у просторије зграде,

Радан Ђорђевић, код мене као правног саветника проф. др Војислава Шешеља донео је и предао ми затворен коверат беле боје на којем је написано латиничним словима “Правном тиму српске радикалне странке.” Коверат сам отворио у присуству Славка Јерковића, адвоката и правног саветника проф. др Војислава Шешеља и Јадранка Вуковића, члана Стручног тима који помаже у припреми одбране проф. др Војислава Шешеља. На полеђини беле коверте није било уписано име достављача.

Одмах сам отворио коверат и из њега извадио три папира А-4 формата. Приметио сам да су сва три примерка истоветна, исписана латиничним словима, оргинална и својеручно потписана хемијском оловком од стране даваоца изјаве.

Садржај писма био је следећи: Изјава Којом ја Војислав (Павла) Дабић из Мостара, рођен 28. јула 1966. године, са личном картом

број 04 БДФ 6700; јмбг 2807966150023 издатом од стране МУП-а КНК Мостар и са избегличком легитимацијом број 2017606889 издатом од стране МУП-а Подгорица, са адресом пербивалишта Петра Матовића број 93,

Изјављујем: Да повлачим изјаву дату госпођи Brigiitte St Germain i Yves Roy, као представницима

Међународног кривичног суда за кривично гоњење особа одговорних за тешка кршења међународног права почињена на територији бивше Југославије од 1991. године. Наиме, у разговорима које су они водили са мном дана 10, 11, 12. и 13. новембра 2000. године, као и 9. и 19. јуна 2004. године, пристао сам на разговор. Али, како је време одмицало, схватио сам да сам начинио велику грешку пристајући на било какав разговор, без обзира на дата обећања и мој незавидни материјални положај. За све оно што су од мене извукли саговорници током разговора и о ономе о чему сам ја причао, било је у циљу спасавања сопствене коже и у циљу обезбеђења егзистенције, тако да у највећем делу наводи нису тачни. Због непроверених, паушалних и нетачних навода не желим да било ко због мене страда у било ком смислу, јер ћу га целог живота носити на души, као неко ко је због личне користи другоме нанео зло. Изражавам кајање због овог свог непромишљеног понашања и ово је једини начин да то исправим. Одговорно тврдим да више не желим било какво учешће и у било ком поступку пред Хашким судом, јер не желим да на тему ратних догађаја на територији бивше Југославије, на основу прича “рекла, казала” окривљујем друге. Осим тога, у међувремену сам схватио шта представља суд у Хагу, коме се суди и каква неправда влада, тако да ја ни у једној варијанти не желим да им служим на штету свог народа. Због поуке коју сам из ових разлога извукао, одустајем од било каквих будућих разговора са хашким истражитељима, као и од разговора са било којом особом из Хашког суда и сигуран сам да се моја одлука неће променити без обзира на евентуалну примену силе, уцена или претњи.

Спреман сам да моја изјава буде јавно објављена ради личне сатисфакције и у том смислу учинићу све да сперем љагу са себе.

У Новом Саду, 11. маја 2007. године. Изјаву дао Војислав Дабић”. Испод потписане изјаве налази се текст исписан латиничним писмом, потписан од стране

овлашћеног службеника Илинке Буцало, оверен од стране Општинског суда у Новом Саду, следећег садржаја:

ОВ1 23977/2007

14

Потврђује се да: Дабић Војислав из места Мостар, 2807966150023 бр. л. к. 04БДФ6702 издата од стране СУП-а

Мостар. Давалац овлашћења: признаје за потпис на документу, такса за оверу у износу од: 97,50 динара наплаћена и поништена

Датум: 11. 5. 2007. Време 10.47 Општински суд у Новом Саду Овлашћени службеник Буцало Илинка Службену белешку сачинили су: Александар Вучић, Славко Јерковић и Јадранко Вуковић.

Следећу изјаву Војислав Дабић је дао 7. јуна 2007. године а оверена је у Општинском суду у Новом Саду под бројем: Ов. бр. 29434/2007.

“Ја Војислав (Павла) Дабић, надимак Војо, рођен 28. јула 1966. године, у Мостару, Република БиХ, са пребивалиштем у Новом Саду, ул. Гагаринова број 24, први спрат, стан број 7, са личном картом број 694331, јмбг: 2807966150023, издатом од стране СУП-а Нови Сад, по националности Србин, православне вероисповести, држављанин Републике Србије, говорим српски, по занимању сам електроинсталатер, тренутно без запослења,

Изјављујем: Да сам, 15. маја 2007. године, преко свог пријатеља послао у седиште Српске радикалне

странке у Београду, Земун, ул. Магистратски трг број 3, три примерка оверене изјаве пред Општинским судом у Новом Саду, под Ов 1 23977/2007, од 11. маја 2007. године. Изјаве сам послао у белој коверти без адресе пошиљаоца, а на предњој страни коверте назначио сам “Правном тиму Српске радикалне странке.” Моја изјава је била следећег садржаја: “Којом ја Војислав (Павла) Дабић из Мостара, рођен 28. јула 1966. године, са личном картом број 04 БДФ 6700; јмбг 2807966150023 издатом од стране МУП-а КНК Мостар и са избегличком легитимацијом број 2017606889 издатом од стране МУП-а Подгорица, са адресом пребивалишта Петра Матовића број 93, изјављујем: Да повлачим изјаву дату госпођи Brigiitte St Germain и Yves Roy као представницима Међународног кривичног суда за кривично гоњење особа одговорних за тешка кршења међународног права почињена на територији бивше Југославије од 1991. године. Наиме, у разговорима које су они водили са мном, дана 10. 11, 12 и 13. новембра 2000. године као и 9. и 19. јуна 2004. године, пристао сам на разговор. Али, како је време одмицало, схватио сам да сам начинио велику грешку пристајући на било какав разговор, без обзира на дата обећања и мој незавидни положај. Све оно што су од мене извукли саговорници током разговора и о ономе о чему сам ја причао било је у циљу спасавања сопствене коже и у циљу обезбеђења егзистенције, тако да у највећем делу наводи нису тачни. Због непроверених, паушалних и нетачних навода не желим да било ко због мене страда у било ком смислу, јер ћу га целог живота носити на души, као неко ко је због личне користи другоме нанео зло. Изражавам кајање због овог свог непромишљеног понашања и ово је једини начин да то исправим. Одговорно тврдим да више не желим било какво учешће и у било ком поступку пред Хашким судом, јер не желим да на тему ратних догађаја на територији бивше Југославије, на основу прича “рекла, казала” окривљујем друге. Осим тога, у међувремену сам схватио шта представља суд у Хагу, коме се суди и каква неправда влада, тако да ја ни у једној варијанти не желим да им служим на штету свог народа. Због поуке КОЈУ сам из ових разговора извукао, одустајем од било каквих будућих разговора са хашким истражитељима, као и од разговора са било којом особом из Хашког суда и сигуран сам да се моја одлука неће променити, без обзира на евентуалну примену силе, уцена или претњи. Спреман сам да моја изјава буде јавно објављена ради личне сатисфакције и у том смислу учинићу све да сперем љагу са себе.”

Након тога, инсистирао сам да посредно дођем до људи из Тима за одбрану проф. др Војислава Шешеља, да им усмено испричам шта ме је све снашло током разговора са хашким истражитељима и који су моји мотиви били да пристанем на разговор са истражитељима. Чланови Тима за одбрану др Војислава Шешеља примили су ме на разговор 3. јуна 2007. године. Упитали су ме да ли сам званично сведок Тужилаштва Хашког трибунала. Одговорио сам да нисам и да не желим да будем, и да сам због тога и упутио писмо Тиму за одбрану проф. др Војислава Шешеља и инсистирао на разговору, те да ћу о томе обавестити и Тужилаштво Хашког трибунала уколико ме буду контактирали.

15

Моја породица, отац, мајка и сестра живели су у источном делу Мостара где је претежно било муслиманско становништво. Отац ми је погинуо 1993. године у дворишту наше куће приликом сукоба хрватских и муслиманских снага. Две године пре тога, муслиманске снаге из Мостара држале су у затвору моје родитеље због тога што су муслимани, моје комшије, знали и виђали ме да шетам нашом улицом обучен као четник са шајкачом и кокардом. Налазио сам се у осмој моторизованој бригади Херцеговачког корпуса, скраћено Невесињска бригада. Био сам у петом батаљону на месту извиђача диверзаната. Имао сам своју групу, у ствари стално сам био у покрету, на Трескавици, Сарајеву и скоро на целој територији Босне и Херцеговине. Рањен сам 13. јуна 1992. године, око 11,30 часова, у Мостару. Отпремљен сам у близину града на војни институт. Након указане помоћи, пребачен сам у Невесиње, а из Невесиња у Титоград, данашњу Подгорицу. Провео сам два месеца у бањи Мељине. Био сам рањен из снајпера прострелном раном у леву руку испод подлактице, 40 одсто сам инвалид са оствареном ратном инвалиднином. Након тога, муслимани заробљавају моје родитеље, 16. јуна 1992. године, и одводе их у затвор у Мостару, ул. Шантићева. Ту су одмах претучени због изјава наших комшија који су ме виђали у униформи са четничким обележјем. Мени је најтеже било што сам био далеко од фамилије и што су на њих вршени притисци са свих страна, не само од ових истражитеља, него и од локалних власти у Мостару. Нису могли нигде да се запосле. Ипак, морам истаћи да је највећи притисак на моју фамилију вршен од стране истражитеља Хашког трибунала, тако што је на њих вршен притисак да ја испричам све што знам, да је њима познато да ја знам све детаље и ако их послушам да ће њима бити боље, а њима ни дан данас није боље. Значи, све што су мојој породици они обећали није се остварило, као ни оно што су мени обећали, исељење у трећу земљу, запослење у земљи по избору и новчано обезбеђење мене и мојих родитеља. Обећавали су ми да ћу ако одем у Америку имати жиро рачун у банци, да ће новац пребацивати на рачун моје породице у Мостару, да ће они бити материјално обезбеђени, да их нико неће дирати, али под условом да ја кажем све што знам о др Војиславу Шешељу. Обећали су мајци и сестри да ће им срушити стару кућу и направити нову и да ће добити добар посао. На моју породицу је вршен притисак, жесток притисак. У исто време када хашки истражитељи врше притисак на моју мајку и сестру, бачене су две-три ручне бомбе на улазна врата куће и лепљене су смртовнице на нашој кући са мојом сликом. Убеђен сам да хашки истражитељи и њихове слуге из Мостара стоје иза свих ових притисака и уцена према мојој породици. Такође сам убеђен да хашки истражитељи никада не би дошли до мене да ме нису типовале њихове слуге попут Јасне Хаyиомеровић из Мостара, која ради у Комисији за нестале особе заједно са Амором Машовићом који су контактирали Луку Радовића, а он мене повезао са њима.

Наиме, по завршетку ратних сукоба у Босни и Херцеговини дошао сам у Нови Сад са намером да се негде запослим. Повремено сам радио грађевинске послове. У међувремену ме контактирао мој ратни друг Лука Радовић, који ми је рекао да су неки људи заинтересовани за разговор са мном, истичући да се ради о људима са јаким функцијама и да би добро било да ме он повеже са њима. Он ми је такође обећао да ћу од тих људи добити новчану накнаду и исељење у трећу земљу по сопственом избору, уколико им дам или потврдим одређена сазнања са ратишта на територији БиХ. У том тренутку Радовић ми није уопште откривао ко су ти људи са којима треба да се сретнемо и разговарамо. Нашао ме је у Новом Саду и тад ми је рекао одређен датум када треба да дођем у Источно Сарајево, где ће ме он чекати са још једном женском особом. У заказано време дошао сам у Сарајево, где су ме по претходном договору сачекали Лука Радовић и госпођа Јасна Хаyиомеровић, која ради у Комисији за нестале особе у Босни и Херцеговини, и сви заједно смо возилом Уједињених нација отишли у Неyариће и то у део Студентског дома где се налазило седиште УН. Мислим да је био четврти спрат зграде где се иначе налазе канцеларије за сарадњу са Међународним судом у Хагу. Напомињем да су мој ратни друг Лука Радовић као и Јасна Хаyиомеровић из Мостара. Уласком у те просторије студентског дома приметио сам да имају јако обезбеђење и видео сам истакнуте слике познатих хашких оптуженика. Када смо ушли у канцеларију, нас двојица и госпођа Јасмина, одмах нам се придружила једна женска особа у пратњи преводиоца и она се представила као Brigit из Канаде. У свом представљању, рекла нам је да ради при Хашком трибуналу и да би желела да поприча са мном у вези неких хашких оптуженика, не наводећи тог тренутка о којим оптуженицима је реч. Међутим, за та четири дана она је мене све и свашта испитивала, а током разговора је испред ње био лап топ. Током разговора одмах сам приметио да тај њен преводилац, њој није преводила прецизно оно што сам ја говорио. Све што сам ја говорио на српском, преводилац је на свој начин слагао реченице на енглеском језику које су куцане на лап топу. Након тих неколико дана проведених тамо натерали су ме да

16

потпишем све те изјаве које су састављене на енглеском језику, а када сам ја упитао преводиоца како је то могуће да ми не дају изјаву на српском језику да је ја прочитам, она ми је одговорила да то не могу добити, пошто су изјаве сачињене само на енглеском језику. Желим да истакнем да се једна од тих изјава, односно њихових питања упућених мени односила на проф. др Војислава Шешеља. Питала ме је, између осталог, да ли сам ја др Војислава Шешеља икада видео на ратишту, тачније у источној Херцеговини. Ја сам одговорио да Војислава Шешеља никада нисам видео у источној Херцеговини, нити знам да је он тамо долазио. Затим ме је питала да ли сам видео неке његове паравојне формације, на шта сам ја одговорио - госпођо, па ја сам све време рата носио шајкачу и кокарду, што по вама значи да сам и ја онда био четник и његова параформација. Поставила ми је питање да ли сам у Мостару видео неке његове јединице које су се ословљавале као шешељевци. Одговорио сам јој поново да је већина мојих пријатеља, сабораца носила шајкачу и кокарду, тако да смо по тој логици сви били четници и шешељевци. После тога, питала ме је да ли су јединице Војислава Шешеља – долазиле на север херцеговачког ратишта, тачније на Борачко језеро, које се налази у непосредној близини Невесиња, односно у близини невесињске општине. Ја сам јој одговорио да то могу потврдити и моји саборци да никада нисам ишао за време рата горе, а по мом сазнању није било ни добровољаца Српске радикалне странке на том подручју. Ја сам негирао све њене оптужбе да су “шешељевци” били сви они који су причали екавицу и носили шајкачу са кокардом. Незадовољна мојим одговорима, она је мени показивала неке спискове, неке књиге, говорила ми како они знају ово, оно, а да ја само треба да потврдим то што они наводно знају о Војиславу Шешељу и његовим добровољцима. У ствари, када сам присиљен да потпишем изјаве на енглеском језику, схватио сам да је са мном само формално разговарано, а да сам ја потписао припремљене материјале мени непознатог садржаја. По завршеном разговору са госпођом Бригит, добио сам новац за карте и дневнице и вратио сам се за Нови Сад.

Госпођа Бригит је два-три пута телефоном са мном контактирала и питала ме је да ли ја желим да наставим да радим са њима или одустајем од даљих разговора. У једном од тих разговора рекла ми је да одлази назад за Канаду, али да ће доћи неки нови човек на њено место и да он вероватно неће са мном разговарати, пошто им више не требам. То сам схватио као њихово испипавање и одговорио сам јој: Добро, добро, нема проблема. Међутим, после пола године добијам телефонски позив од извесног хашког истражитеља са Новог Зеланда. Позвао ме је да дођем у Сарајево, ја сам то прихватио и они су ме овог пута сачекали испред седишта Уједињених нација у Неyарићима. Када сам ушао у његову канцеларију, представио се као Пол, рекао ми је да мења Бригит, да ће да ми изнајми стан или да ће ме сместити у хотел који желим и да би требало ту да останем три дана, те да поседује изјаве које му је Бригит предала. Почетком разговора, отворио је лап топ, почео да испрекидано чита неке изјаве које сам ја наводно дао Бригит. Када је он то прочитао и с тим у вези поставио своја питања, јасно ми је било да се доста тога не слаже са оним што сам ја њој испричао. Након тога сам се вратио у Нови Сад. То је био мој задњи контакт са њима, да би ме прошле године на лето контактирао мој саборац Лука Радовић, како би ме обавестио да они желе поново да се виде са мном, што сам ја одбио. Претпостављам да је до овог контакта дошло јер се приближава суђење др Војиславу Шешељу. Иначе, по мојим сазнањима, Лука Радовић је и даље са њима у контакту, он је њима вероватно рекао да ја не желим више са њима да разговарам, те да због тога они мене нису контактирали ни ове ни прошле године. Из свега овог што сам доживео, схватио сам да се ради о једној вештој манипулацији са јасно одређеним циљем који хашки истражитељи постижу разним обећањима и уценама. Наиме, у мом случају они су успели тако што су ударили на моју породицу, мајку, сестру и њено дете. Да бих спасио њих ја сам био принуђен да лажем, измишљам и потврђујем све оно што се од мене тражило како би, поред егзистенције, сачувао свој живот као и живот своје породице.

Ову изјаву дајем добровољно без икаквог притиска. У Новом Саду, дана 7. јуна 2007. године. Изјаву дао Војислав Дабић”. Ов. бр. 1 29434/2007, потврђује се да је Војислав Дабић својеручно потписао ову изјаву,

признао за свој потпис на овој изјави. Идентитет именованог је утврђен на основу личне карте број 694331/07, издате од стране СУП-а Нови Сад. Такса за оверу у износу од 97,50 динара, наплаћена је и поништена.

Општински суд у Новом Саду, дана 7. јуна 2007. године, овлашћен службеник Буцало Илинка.

Обавештење сведока одбране Војислава Дабића упућено Тужилаштву

17

Војислав Дабић ул. Гагаринова број 24 21000 Нови Сад Предмет: Обавештење Тужилаштву Међународног кривичног суда за бившу Југославију Јеврема Грујића 11 11000 Београд Обавештавам Тужилаштво Међународног кривичног суда за бившу Југославију да не желим

да будем сведок Тужилаштва у предмету који се води против Војислава Шешеља. Наиме, ја желим да будем сведок одбране проф. др Војислава Шешеља уколико он од мене то

буде затражио. Сматрам да је то у интересу правде и због тога сам ступио у контакт са стручним тимом који помаже у припреми одбране проф. др Војислава Шешеља, јер могу да кажем само истину о догађајима на херцеговачком ратишту, а која несумњиво иде у прилог проф. др Војиславу Шешељу. Дакле, мене су у више наврата позивала телефоном одређена лица и представљала се да су службеници Хашког трибунала. Последњи пут се то догодило 17. марта 2008. године у 13 часова и 55 минута, када ме је на службени број мобилног телефона 063/1023-744 позвао извесни Милан. Позив је упућен са телефона број +31705125337, представио се као службеник Хашког трибунала и од мене је затражио да се изјасним да ли бих почетком априла месеца могао да се сретнем са хашким истражитељима у Брчком или у Сарајеву. Рекао ми је да су они у Хагу добили информацију да сам ја ступио у контакт са тимом који помаже у припреми одбране Војислава Шешеља, да не желим да се појавим у Трибуналу као сведок Тужилаштва и да све то хашки истражитељи желе да провере у разговору са мном. Ја сам том Милану одговорио да не желим никакве контакте са хашким истражитељима изван Србије, јер се налазим у радном односу, држављанин сам Републике Србије и да сам, како сам то напред навео, сведок одбране проф. др Војислава Шешеља.

Напомињем да сам овај, као и претходне позиве наводних хашких службеника, доживео као узнемиравајуће и ја вас молим да са своје стране искористите ауторитет и не дозволите убудуће било какве злоупотребе од стране ваших службеника јер је мој став по овом питању јасан, односно ја се пред Хашким трибуналом могу појавити само на позив проф. др Војислава Шешеља у својству сведока одбране, уколико он од мене то буде тражио.

У Новом Саду, 19. март 2008. године. Подносилац обавештења Војислав Дабић.

Војислав Дабић је дао изјаву у Београду, 3. априла 2008. године. Изјава је оверена у Четвртом општинском суду, под бројем: V Ов. бр. 1285/08.

“Ја, Војислав (Павла) Дабић, надимак Војо, рођен 28. јула 1966. године у Мостару, Република Босна и Херцеговина, са пребивалиштем у Новом Саду, улица Гагаринова број 24, први спрат, стан број 7, са личном картом број 694331, јмбг 2807966150023 издатом од стране СУП-а Нови Сад, по националности Србин, православне вероисповести, држављанин Републике Србије, говорим српски, по занимању сам електроинсталатер, запослен у ЈКП Лисје у Новом Саду као возач,

Изјављујем: Ја сам Тужилаштво Хашког трибунала обавестио да не желим да будем сведок оптужбе

против проф. др Војислава Шешеља. Наиме, послао сам, 19. марта 2008. године, обавештење Тужилаштву Међународног кривичног суда за бившу Југославију да желим да будем сведок одбране проф. др Војислава Шешеља, уколико он од мене то буде затражио. Међутим, службеници хашког Тужилаштва настављају да ме непрекидно узнемиравају путем телефона, тако што траже контакт са мном изван територије Републике Србије (Сарајево), што код мене додатно изазива страх од евентуалног киднаповања.

Дана 2. априла 2008. године имао сам три телефонска позива од стране извесне Маше, која ради као преводилац у канцеларији хашког Тужилаштва у Београду, која ме је обавестила да су стигли из Хага шеф тима Питер Митфорда Барyис и истражитељ Бари Хоган да самном обаве разговор о жалбама на непрописно понашање особља МКСЈ, које сам ја навео у изјавама датим истражитељима који раде у припреми одбране проф. др Војислава Шешеља.

Ја сам Маши рекао да са њима не желим да разговарам, подсетио сам је да сам у том смислу послао обавештење Тужилаштву МКСЈ, у коме је све јасно објашњено и да се тренутно налазим на путу за Лесковац, те да њени телефонски позиви могу утицати да ја изазовем саобраћајну незгоду. Маша је паралелно разговарала са хашким истражитељима и са мном што сам ја могао да чујем, да

18

би ми након разговора са њима пренела поруку да они желе са мном сусрет у Сарајеву, 13. априла 2008. године, да ће ме звати телефоном 11. априла ове године и рекла ми је да се изјасним у којој валути и на који начин желим да ми се уплате путни трошкови и дневнице. Одговорио сам јој да ме не интересују било какви састанци са истражитељима Тужилаштва и поново сам је замолио да ме не узнемиравају, јер то код мене изазива страх и душевни бол, који се може рефлектовати на угрожавање безбедности у саобраћају са несагледивим последицама, с обзиром да радим на радном месту професионалног возача и управљам теретним возилом.

Како су истражитељи Хашког трибунала упорни у намери да ме на силу одведу у Хаг, мимо моје воље и сагласности, ја молим проф. др Војислава Шешеља да о овоме обавести Претресно веће Хашког трибунала и тиме спречи даљу самовољу хашких истражитеља, која је последњих недеља интезивирана.

У Београду, 3. априла 2008. године. Изјаву дао Војислав Дабић”. V Ов. бр. 1285/08, потврђује се да је Војислав Дабић својеручно потписао ову изјаву, признао

за свој потпис на овој изјави. Идентитет именованог је утврђен на основу личне карте број 69433/07, издате од стране СУП-а Нови Сад. Такса за оверу у износу од 292 динара, наплаћена је и поништена.

IV општински суд у Београду, дана 3. априла 2008. године.

Војислав Дабић је дао још једну изјаву која је, 14. августа 2008. године, оверена у Четвртом општинском суду у Београду под бројем: V Ов. бр. 3486/08.

“Ја, Војислав (Павла) Дабић, надимак Војо, рођен 28. јула 1966. године у Мостару, Република БиХ, са пребивалиштем у Новом Саду, улица Гагаринова бр. 24, први спрат, стан број 7, са личном картом број 694331, ЈМБГ 2807966150023, издатом од стране СУП-а Нови Сад, по националности Србин, православне вероисповести, држављанин Републике Србије, говорим српски, по занимању сам електроинсталатер, запослен у ЈКП ’Лисје’ у Новом Саду као возач, дајем

Изјаву: Лично познајем Риналда Ковачевића званог Рено, и то још из дечачких дана, и о њему знам

следеће: Риналдо Ковачевић – Рено из Мостара је ванбрачни син Гаре Ковачевића, од мајке Марије.

Још као малолетник, Рено је био проблематичан, обијао је аутомобиле, киоске, и др. Када је одрастао, наставио је са вршењем разних кривични дела у граду Мостару. Никога се није бојао с обзиром да је његов отац Гаро Ковачевић – Гринго имао јаке везе и познанства у свим институцијама у Мостару. Иначе, Гаро је био власник познатог кафића “Гринго”, где су се окупљали познати фудбалери, мафијаши, па чак и политичари. У том кафићу Рено је радио једно време, све док његов отац није приметио да га син поткрада и да део тог новца троши на скупоцену гардеробу и наркотике.

Рено је често одлазио на фудбалске утакмице као страствени навијач ФК Вележ. Тако је једном приликом, после утакмице Вележ-Хајдук, предводио групу од 28 навијача у Мостару која је демолирала возила са сплитским таблицама. Иако је после тога био ухапшен, убрзо се нашао на слободи захваљујући оцу Гари и његовим везама у полицији.

Након тога Рено наставља своје дружење са крупним лоповима и познатим наркоманима из Мостара, као што су Борис Кожул-Тоза (Хрват), Един Мусић – “Едо Муце” (муслиман) и Саша Зуровац (Србин из насеља Залик који је живио око 70-80 метара од дисконта Илије Матковића). Њих четворица често су одлазили у кафић “Гарден”, где су уживали у опојним дрогама. Једном приликом, касно у ноћ, у мостарском насељу Царина обијен је кафић “Блек Лебел” из кога је украдена скупоцена музичка опрема. Након извесног времена полиција је ухапсила Сашу Зуровца који признаје ту, као и још неке друге пљачке у Мостару, због чега је исти био осуђен на казну затвора коју је издржавао у зеничком затвору. Иако је и сам учествовао у пљачки поменутог кафића, Рено није кривично одговарао с обзиром да је пријатељ Зуровац сву кривицу преузео на себе.

Пошто је рат беснео у Хрватској, у Мостар су дошли резервисти из Црне Горе (Подгорички корпус) и Србије (Ужички корпус). Поједини недисциплиновани резервисти нису бирали локале, али су најчешће били гости код Гаре Ковачевића, у његовом кафићу “Гринго”, где су се у глуво доба ноћи на црно коцкали. Рено је поново са својим пријатељима почео да долази у очев кафић, да заједно са резервистима пије, коцка и пуши траву (марихуану), док је његов отац Гаро у исто време подводио резервистима жене уз новчану надокнаду. Рено је, такође са својим верним друговима Хрватима и муслиманима, заједно са појединим резервистима обилазио и друге кафане,

19

где су претежно седели Срби, као што је кафана “Азаро” (власник Куновац Јован из Раштана код Мостара), кафана “Претпразничко вече” и кафана “Луне” у насељу Рудник у Мостару.

Пошто су се у тим кафанама певале четничке песме, многи мештани Мостара су резервисте Ужичког и Подгоричког корпуса доживљавали као “четнике”.

Недуго затим, “патриотске снаге” и СДА у Мостару су формирале заједничку полицију (мешовиту), састављену од Срба, Хрвата и муслимана, наводно да би се сачувао јавни ред и мир у Мостару који је нарушен доласком у Мостар резервиста Подгоричког и Ужичког корпуса.

Одлуци локалне власти у Мостару да се формира заједничка полиција, претходило је неколико експлозија које су се догодиле управо у кафићима у којима су боравили резервисти из поменута два корпуса.

После тих инцидената резервисти се више нису виђали по улицама града, осим што су навраћали у кафану “Код Васе” (власник Васо Бркљач), која се налазила на раскрсници путева Мостар-Невесиње и Мостар-Благај, где су им иначе биле стациониране базе, бункери и склоништа.

Све до 4. априла 1992. године, када је експлодирала цистерна у близини касарне Сјеверни логор, Срби у Мостару нису стрепели за своју безбедност, иако су се многи од њих, пре тог догађаја, одазвали на позив за мобилизацију. Верујући својим пријатељима муслиманима и Хрватима, Рено остаје у западном делу Мостара са Куљић Ђоком и Шиник Жељком. Без обзира на ранија познанства и дружења, Рена хапсе његови пријатељи Ћемаловићи и Демировићи, вежу га, стављају на аутоприколицу гола голцијата, возају по граду Мостару, где га у појединим улицама пљују, каменују и бију.

Ипак, отац Гаро је успео да, уз позамашну суму новца и својих пријатеља, извуче Рену из мостарског затвора. Пошто је источна обала ослобођена од хрватско-муслиманских снага, Рено је у слободно време, заједно са Сашом и Дадом, обилазио и пљачкао напуштене куће мостарских богаташа. Такође су крали боље марке аутомобила и исте препродавали по источној Херцеговини (Невесињу, Гацком и Билећи).

Рено, Саша и Дадо су такође, уз помоћ неких криминалаца из Билеће, обили војно складиште у тој касарни оружја и из исте однели пиштоље марке шкорпион и муницију. Тумарајући по Невесињу и тражећи старо друштво из Мостара, Рено се прикључио јединици “Ћићолина” Другог батаљона Осме моторизоване бригаде која је била под командом Савић Миленка Ћова. “Ћићолина” је била састављена претежно од младих бораца из долине Неретве, веома храбрих, који су за време рата исказали ту своју храброст на више борбених линија босанско-херцеговачког ратишта, од Требиња до Игмана.

Међутим, Рено и ту налази истомишљенике по питању марихуане и то Андрић Сашу, Драгана Антеља, Деница Антеља Денцу и друге. Рено је често долазио на Зијемља са полубратом Мојашем и Сашом Андрићем, код извесног Ћире, у викендицу испод планине Орлинка где се пило, јело и дрогирало. Пошто су његови доласци били учестали, касније се сазнало да су Рено и његови пријатељи, на Зијемљима испред Ћирине викендице, засадили “траву” (парцела дужине 100х50 метара). Та трава је накнадно уништена, Рено и његови пријатељи су били приведени и убрзо пуштени.

После тога Рено је у јединици “Ћићолина” изигравао “викенд ратника”, тако што је повремено навраћао у ту јединицу, а остало време је проводио шверцујући цигарете на релације Тузи (Црна Гора), Београд и Нови Сад. У то време он је такође причао по Невесињу да “траву” набавља у Тузима од Албанаца.

У Невесиње је једном седмично почео да долази аутобус УН са српским возачем и преводиоцем, са којима је Ренина мајка Марија била јако добра, па је Рено преко њих поново успоставио контакте са својим старим пријатељима из Мостара, а један од њих је био Денис Чорић. Тако Рено, једном приликом, са Денисом одлази у Мостар, возилом Уједињених нација, до насеља Бејрут код аутобуске станице, где су га препознали неки мостарски муслимани (један од њих је био Лустер) који су га истукли и Рено тада бива ухапшен. Након тога, његова мајка Марија преко силних веза, уз посебну помоћ потпуковника за везу са КФОР-ом у БиХ Здравком Кандићем, у месту Бишина, размењује Рену за два-три муслимана која су била ухапшена у Невесињу. Такође ми је познато да је Рено, преко неких муслимана из Мостара, дошао до сазнања да у једној кући у Гацком има злата у штали, па је онда у глуво доба ноћи отишао да тражи то злато које није нашао јер је у међувремену био ухапшен.

Након тога полиција у Гацком га је пустила уз подношење кривичне пријаве. Још један период Рено је провео у Невесињу, да би након тога ступио у контакт са Сашом Зуровцем (избегао у

20

Шведску) и Дадом Јањићем (Чачак), где су њих тројица, уз помоћ још неких Мостараца, пљачкали по Белгији, Италији, а највише по Шведској где су често били хапшени.

Све оно што сам напред изнео је истина, изјаву дајем добровољно, без икаквог притиска, тако да се ја, Војислав Дабић (пок. Павла Дабић) из Мостара, учесник рата у Бих, као припадник Територијалне одбране долине Неретве, са ратним именом “Кобац” – лично добијеним од команданта бригаде Зорана Пурковића, стављам на располагање проф. др Војиславу Шешељу као потенцијални сведок одбране у побијању лажних сведочења и лажних доказа појединих сведока Тужилаштва Хашког трибунала.

У Београду, 14. августа 2008. године. Изјаву дао Војислав Дабић”. V Ов. бр. 3486/08, потврђује се да је Војислав Дабић својеручно потписао ову изјаву, признао

за свој потпис на овој изјави. Идентитет именованог је утврђен на основу личне карте број 694331, издате од стране СУП-а Нови Сад. Такса за оверу у износу од 292 динара, наплаћена је и поништена.

IV Општински суд у Београду, дана 14. августа 2008. године, овлашћени службеник…

Истог дана Војислав Дабић је дао изјаву која је такође оверена у Четвртом општинском суду у Београду под бројем: V Ов. бр. 3487/08.

“Ја Војислав (Павла) Дабић, надимак “Војо” рођен 28. јула 1966. године, у Мостару, Република БиХ, са пребивалиштем у Новом Саду, улица Гагаринова бр. 24, први спрат, стан број 7, са личном картом број 694331, јмбг 2807966150023 издатом од стране СУП-а Нови Сад, по националности Србин, православне вероисповести, држављанин Републике Србије, говорим српски, по занимању сам електроинсталатер, запослен у ЈКП “Лисје” у Новом Саду као возач, добровољно дајем и оверавам следећу

Изјаву: Да сам, 15. маја 2007. године, преко свог пријатеља послао у седиште Српске радикалне

странке у Београду, Земун, ул. Магистратски трг број 3, три примерка оверене изјаве пред Општинским судом у Новом Саду под Ов 1 23977/20007, од 11. маја 2007. године. Изјаве сам послао у белој коверти без адресе пошиљаоца, а на предњој страни коверте назначио сам “Правном тиму Српске радикалне странке”, и то је моја прва изјава дата Тиму за одбрану проф. др Војислава Шешеља. Другу изјаву дао сам 7. јуна 2007. године, број Ов1 29434/2007, оверена у Новом Саду, трећу изјаву дао сам 27. децембра 2007. године, број Ов1 66798/2007, оверена у Новом Саду, четврту изјаву дао сам 13. фебруара 2008. године, број Ов1 7505/2008, оверена у Новом Саду, а затим обавештење којим обавештавам МКСЈ да не желим да будем сведок Тужилаштва. Пету изјаву дао сам 3. априла 2008. године, број V Ов. бр. 1285/08, оверену у Четвртом општинском суду Београд, и шесту изјаву дао сам 1. јула 2008. године, број 8711/08, оверену у Темерину.

У овој изјави желим још једном да нагласим најбитније делове из свих претходних изјава које сам дао Тиму за одбрану, а које се односе на ратна збивања на целом херцеговачком ратишту, а посебно на територији општина Мостар и Невесиње:

Пред избијање ратних сукоба деведесетих година, у Невесињу је био организован одред “Карађорђе” чији је командант био Арсен Граховац, члан Српског покрета обнове, као и већина припадника одреда који је бројао од 100 до 200 људи.

На самом почетку рата, одред “Карађорђе” је на већини прилазних путева према Невесињу – из правца Мостара, Гацког, Билеће и Борачког језера, поставио импровизоване барикаде (старе шпорете, камење, балване и др.) и на тим пунктовима заустављао возила, камионе, аутобусе – како би на тај начин контролисао људе који су се превозили тим возилима.

Припадници одреда “Карађорђе” су били шаролико обучени, већина њих је, углавном носила старе сивомаслинасте униформе бивше ЈНА, са различитим капама на главама и ознакама на њима. Без обзира што су сви припадници одреда “Карађорђе” били симпатизери и чланови СПО, због личног изгледа и обележја које су носили, за грађане који нису мештани Невесиња и који нису познавали Арсена Граховца, они су личили на четнике или шешељевце. Већина њих, који нису познавали припаднике одреда “Карађорђе”, и који су били контролисани на постављеним барикадама из правца Невесиња према Мостару – када би се вратили у Мостар причали би по граду да су видели четнике и шешељевце у Невесињу. У то време многи чланови овог одреда уопште нису ни знали проф. др Војислава Шешеља, док га нису видели на телевизији или у штампи. Другим речима, за припаднике одреда “Карађорђе” постојао је само СПО и њихов лидер Вук Драшковић.

21

Пошто се рат назирао у источној Херцеговини, припадници одреда су повремено почели са застрашивањем несрпског становништва у Невесињу и околним селима, због чега су мештани тих села организовали ноћне страже и поставили барикаде на улазу у своја села. Због обележја која су имали припадници тог одреда за многе мештане тих муслиманских села они су били “четници” или шешељевци.

У том периоду, проф. др Војислав Шешељ није имао формирану странку у Невесињу, тако да није могао имати своје чланство, чак ни симпатизере. За велики број грађана Невесиња, отприлике између 4 000 и 5 000 људи, постојала је једна странка и један лидер кога су они поштовали, а то су СПО и Вук Драшковић. Главни доказ за ову моју тврдњу је одржани митинг СПО у месту Автовац код Гацког, где су доминирале слике Вука Драшковића и заставе СПО.

На око 35 км северно од Невесиња, према планинама Бахтијевици и Сивадији, у великој и пространој долини налазе се Зијемља са пољима – Доњим (Днопоље) и Горњим (Горње поље), док се Ханско поље налази ближе планини Рујиште. На Зијемљима је било неколико села настањених српским живљем (Кушићи, Јанковина), док је у селу Шарица, поред српског, било и муслиманског живља. Скоро у самом центру Зијемаља налазила се основна школа, а поред ње православна црква и мања продавница.

По избијању ратних сукоба у долини Неретве и након повлачења српских снага, значајан број њих се задржао управо на Зијемљима, односно на котама изнад Мостара и Бијелог Поља. Ту се, у ствари, стационирала Територијална одбрана и локална полиција, с обзиром на чињеницу да је редовни и резервни састав ЈНА већ 25. маја 1992. године напустио територију БиХ.

У основној школи на Зијемљима било је смештено око 20 до 30 полицајаца, као и особље амбуланте, механичари, возачи и кувари, док је команда била истурена на узвишењу званом Голо брдо и у њеном саставу било је око 15 до 20 припадника ТО који су ту, такође, дошли из Мостара и Бијелог Поља.

Значајан број припадника ТО био је смештен у зијемаљским селима и њихов задатак је био да покривају ободе шума под самом планином Вележ и да спрече евентуалне упаде непријатељских диверзантских група из разних праваца и тешко проходних пролаза.

Један од тих пролаза је био Телећа ластва, на коме су припадници ТО, 26. јуна 1992. године, у једној акцији опколили и заробили око 76 муслимана, од којих је 30 до 40 било наоружано. Треба истаћи да су наоружани муслимани, када су увидели да су опкољени и да су упали у заседу, покушали да сакрију оружје тако што су исто бацали у шумарке.

Након тога, припадници ТО су, без икаквог отпора, заробили ову групу муслимана, сместили их у камион планинског добра “Шипад”, пилане “Смрчањ”, и исте пребацили до сеоске школе у Зијемљима, где им је пружена лекарска помоћ, храна, вода и лекови.

Један број припадника ТО (Дабићи, Милићевићи и др.) из невесињског села Лакат, познавали су поједине заробљенике (Пајевић, Шипковић и др.), тако да је већина од тих 76 заробљених знала да су их заробили мештани и припадници ТО, а не “четници” или шешељевци из Србије, којих уопште није било на Зијемљима.

Међутим, једно вече група од 10 до 15 припадника ТО у припитом стању, без повода и било чијег наређења, почела је да малтретира заробљенике, хвалећи се том приликом да су они “четници”, шешељевци, кољачи и “аркановци”, а касније сам сазнао да је та група заробљеника побијена.

Такође сам чуо да је, 13. јуна 1992. године, приликом упада диверзантске муслиманске тројке са десне на леву обалу Неретве, погинуо Драган Лозо - звани Ћута, такође из Врапчића. У поподневним сатима, пошто је диверзантска група уништена, Ћутини саборци из ТО долина Неретве учествовали су у одмазди над муслиманским цивилима, који су остали са српском војском (Територијалном одбраном) и српским и хрватским народом, у делу града Мостара звани Залик. То становништво је безбрижно по дану ишло до својих станова и кућа, контактирали су са војском, коју су већином познавали, јер су били комшије, а навече, због ратних дејстава, ишли у склоништа. Касније сам сазнао да је та група Ћутиних сабораца похапсила 88 цивила разних узраста и војним камионима пребацили у градску мртвачницу, тачније у просторије гробља Сутина и исте побила. Такође сам сазнао да су исти припадници ТО одвели и убили на гробљу Сутина 18 муслиманских цивила из зграде “Бејрут”.

По завршетку рата, Лука Радовић се запослио у аутопревозној агенцији “Вучић”, да би након извесног времена, због неизмирених рачуна са власником агенције Младеном Вучићем, отуђио један аутобус марке “сетра”, који је касније пронађен у Требињу и враћен власнику. Док је возио аутобус за агенцију “Вучић”, на релацији Невесиње-Нови Пазар-Невесиње, бавио се шверцом.

22

Престанком радног односа у агенцији “Вучић”, остварио је контакт са бившим послодавцем, власником кафане “Борик”, Мацић Миралемом, званим Шкерц, код кога је био запослен и радио пре рата. Крајем 1997. године, “Шкерц” је упознао Луку Радовића са Јасмином Плоскић и њеним невенчаним супругом Сеном Хађиомеровићем. Јасмина Плоскић је у разговору обећала Луки Радовићу и давала му новац само да би испричао све што зна о догађајима пре и за време рата у долини Неретве, а посебно у општини Невесиње, на шта је он пристао. Након тога она (Јасмина Плоскић) затражила је од Луке да све то што је њој испричао, исприча и истражитељима Хашког суда, са којима ће га она повезати. Обећала му је да ће бити дебело новчано награђен, да ће му бити обезбеђен одлазак у другу земљу, где ће добити посао и стан, на шта је Лука пристао без двоумљења.

Из разговора са Луком, Јасмина Плоскић је увидела да за хашке истражитеље није довољно то што он зна, те је затражила од њега да нађе неку погодну личност (свог саборца) који би пристао да лажно сведочи против добровољаца СРС и проф. др Војислава Шешеља. Том приликом, Јасмина Плоскић је напоменула да иста награда следи и том потенцијалном сведоку. Након тога, Лука Радовић је неколико пута мене контактирао као свог саборца, испричао ми све детаље о својим и Јасмининим сусретима са хашким истражитељима и понудио ми да ја, уз њихово посредовање, ступим у везу са хашким истражитељима. До мог сусрета са Јасмином Плоскић и Сеном Хађиомеровићем дошло је, посредовањем Луке Радовића, у лето 1998. године на пијаци Аризона, која се налази на путу Брчко-Тузла. Приликом тог сусрета и разговора у ресторану “Партнер”, Лука Радовић, Јасмина Плоскић и Сено Хађиомеровић, одмах су кренули са разним уценама према мени, да би ме убедили да прихватим њихову понуду, уз причу да треба да мислим на своју фамилију, мајку, сестру и сестрића, који су остали да живе у муслиманском делу Мостара. Подсетили су ме на оца који је погинуо 1993. године у дворишту своје куће од гранате ХВО, на њихове животне патње, малтретирања и претње којима су изложени због моје ратне прошлости, са којом је Лука Радовић детаљно упознао Јасмину Плоскић.

Након годину дана уцењивања и разних притисака од стране Луке Радовића и Јасмине Плоскић, ја сам, не размишљајући о последицама, а у циљу да спасем своју породицу, пристао да дам лажни исказ хашким истражитељима.

Приликом првог сусрета и разговора са хашким истражитељима схватио сам да су Лука Радовић и Јасмина Плоскић све унапред припремили и да сам ја само имао обавезу да потпишем изјаву на енглеском језику, не знајући њен стварни садржај. Напомињем да сам у разговору са истражитељима схватио да је моја лажна изјава потребна за сведочење у процесу који се води пред Трибуналом против проф. др Војислава Шешеља.

Уласком у просторије хашких истражитеља у Студентском дому “Неyарићи” у Сарајеву, приметио сам да имају јако обезбеђење и видео сам на зидовима ходника истакнуте слике познатих хашких оптуженика. Када сам ушао у канцеларију одмах ми се придружила једна женска особа у пратњи преводиоца и она се представила као Бригит из Канаде. У свом представљању, рекла нам је да ради при Хашком трибуналу и да би желела да поприча са мном у вези неких хашких оптуженика, не наводећи тог тренутка о којим оптуженицима је реч. Међутим, за та четири дана, она је мене све и свашта испитивала, а током разговора испред ње је био лап топ. Током разговора, одмах сам приметио да тај њен преводилац није веродостојно преводила оно што сам ја говорио. Све што сам ја говорио на српском, преводилац је на свој начин слагао реченице на енглеском језику које су куцане на лап топу. Након тих неколико дана проведених тамо, натерали су ме да потпишем све те изјаве које су састављене на енглеском језику, а када сам ја упитао преводиоца како је могуће да ми не дају изјаву на српском језику да је ја прочитам, она ми је одговорила да то не могу добити пошто је пракса хашких истражитеља да се изјаве сачињавају само на енглеском језику. Желим да истакнем да се једна од тих изјава, односно њихових питања упућених мени, односила на проф. др Војислава Шешеља. Питала ме, између осталог, да ли сам ја др Војислава Шешеља икада видео на ратишту, тачније у источној Херцеговини. Ја сам одговорио да Војислава Шешеља никада нисам видео у источној Херцеговини, нити знам да је он тамо долазио. Затим ме је питала да ли сам видео неке паравојне формације, на шта сам ја одговорио – госпођо, па ја сам све време рата носио шајкачу и кокарду, што по вама значи да сам и ја онда био четник и његова параформација. Поставила ми је питање да ли сам у Мостару видео неке његове јединице, које су се ословљавале као шешељевци. Одговорио сам јој, поново, да је већина мојих пријатеља, сабораца носила шајкачу и кокарду тако да смо по тој логици сви били четници и шешељевци. После тога питала ме је да ли су јединице Војислава Шешеља долазиле на север херцеговачког ратишта, тачније на Борачко језеро, које се налази у непосредној близини

23

Невесиња. Ја сам јој одговорио да то могу потврдити и моји саборци да никада нисам ишао за време рата горе, а по мом сазнању није било ни добровољаца Српске радикалне странке на том подручју. Ја сам негирао све њене оптужбе да су шешељевци били сви они који су причали екавицу и носили шајкачу са кокардом. Незадовољна мојим одговорима, она ми је показивала неке спискове, неке књиге, говорила ми је како они знају, ово, оно, а да ја само треба да потврдим то што они наводно знају о Војиславу Шешељу и његовим добровољцима. У ствари, када сам присиљен да потпишем изјаве на енглеском језику, схватио сам да је са мном само формално разговарано, а да сам ја потписао припремљене материјале мени непознатог садржаја.

Иначе, Лука Радовић, који је пре мене дао исказ хашким истражитељима, није ништа добио од онога што му је обећала Јасмина Плоскић, док је иста напредовала у БХ институцијама. Лука и даље живи у Жељуши, вози камион за хрватског држављанина из западне Херцеговине, жена и деца су му и даље у Новом Саду, где му живи и брат Цврка, брат Здравко је у Жељуши, а сестра у Билећи.

По мојим сазнањима, Лука се и даље редовно виђа са Јасмином Плоскић и њеним невенчаним супругом Сеном Хађиомеровићем у ресторану у месту Врапчићи код Мостара.

Одговорно тврдим да се Јасмина Плоскић ангажовала као хашки помагач у откривању наводних српских злочина над несрпским становништвом. Због тога је награђена тако што је добила посао у Комисији БиХ за прикупљање доказа о злочинима над муслиманима. У исто време, Јасмина Плоскић и њен невенчани супруг Сено Хађиомеровић усмерили су тежиште свог ангажмана на проналажење сведока – припадника ТО долине Неретве. Потенцијалне сведоке су на разне начине уцењивали и од њих су тражили да лажно сведоче против добровољаца СРС и проф. др Војислава Шешеља.

Сено Хађиомеровић, родом из Дубрава, удаљених око 20 километара од Мостара према Стоцу, радио је у Мостару као конобар у хотелу “Бристол”, на десној обали реке Неретве у насељу изнад главне железничке станице у Мостару. Има два брата, један живи у Сарајеву, насеље Алипашино поље, други у Дубравама, такође конобар. Сено је “други” невенчани супруг Јасмине Плоскић, који је за време рата, у околини Мостара био припадник војне полиције армије БиХ. Он је мучио, малтретирао и физички злостављао српске цивиле и заробљене српске војнике 1992. године, а у периоду сукоба хрватских и муслиманских снага у Мостару и другим деловима БиХ (1993. године), такође је мучио, малтретирао и физички злостављао ухапшене војнике ХВО. Важио је за веома опасног полицајца који је у току рата упознао Јасмину Плоскић. После рата запосео је и бесправно заузео неколико српских и хрватских кућа, станова и земљишта на територији града Мостара- излетиште Рујиште и Врапчићи. У Врапчићима је узурпирао земљиште др Мирка Шиповца из Невесиња, који тренутно живи и ради у Новом Саду. На земљишту Мирка Шиповца Сено и Јасмина су саградили ресторан у коме се одржавају свадбе и где Јасмина Плоскић одржава састанке са потенцијалним сведоцима. Такође, у њихов ресторан долазе многи функционери владе БиХ, као и представници страних земаља у БиХ. Без обзира што др Шиповац води судски спор са Сеном око бесправно заузетог земљишта, он (Сено), тај објекат и даље надограђује уз велику и несебичну финансијску подршку Јасмине Плоскић.

Познато ми је да је Сено, са групом војних полицајаца армије БиХ, у затвору управне зграде грађевинске фирме “Враница” у насељу Залик, мучио српско и несрпско становништво, а највише војнике ХВО и Србе припаднике ТО града Мостара. У тим злоделима његови саучесници су били Хабибија, звани Хабе-Семир, Пупак Зоран, звани Јоја и извесни Мирсад, звани Мачак. Ова група и још неколико муслиманских војника је извршавала и преметачине по немуслиманским кућама, локалима и другим објектима, односећи све што је вредно. Хабе поседује локал у северном делу града Мостара (северни логор). Јоја ради на бензинској пумпи, Сено има 2-3 угоститељска објекта, а Мачак је незапослен. Јоја је био ожењен католкињом са којом се развео за време ратних сукоба. Осим што су на левој обали реке Неретве злостављали српске цивиле, Сено и његови људи су често одлазили у мостарски затвор који се налазио у Шантићевој улици да би се на све могуће начине иживљавали над заробљеним српским војницима, које су присиљавали да један другом раде највулгарније ствари. По завршетку рата у БиХ, као што сам већ истакао, Сено се почео бавити угоститељством, старим занатом где му је велику и свестрану помоћ пружала уцвељена и жалосна Јасмина Плоскић која је, по причама њених комшија и пријатеља, позната по томе што је највећи србомрзац из долине Неретве. Где год је могла износила је све најгоре о српском народу и српској војсци и уз помоћ својих пријатеља, хашких истражитеља, настојала је да их уназади у сваком погледу.

24

Анер Дрљевић био је један од првих пратилаца из војне полиције код Сене Хађиомеровића. По његовом налогу, Анер је мучио и злостављао српске војнике и цивиле, као и хрватске војнике и цивиле. Анер је био један од најпознатијих снајпериста полицијске јединице Сене Хађиомеровића који је, по његовом налогу, убијао и мучио велики број цивила.

Сено је, уз помоћ Јасмине Плоскић, претио и уцењивао Белу Зуровац да му прода викендицу на планини Рујиште за мале паре, које му је Јасмина спремила. Јасмина је на разне начине уцењивала српске и хрватске породице у вези продаје њихових некретнина. Јасмина Плоскић је после рата контактирала многа удружења која се баве тражењем несталих особа за време рата у БиХ, па и на Косову. Једно од таквих је и удружење “Експеранца” из Новог Сада, са седиштем у Јеврејској улици број 12, преко којих је трагала за својим мужем и децом у затвору Сремска Митровица. Преко истог удружења тражила је човека који је силовао за време рата. Долазила је три пута у Нови Сад са Сеном и сва три пута тражила Петра Дивјаковића који је наводно силовао, што је и Сено потврдио у разговору са неким људима које ја познајем, а који су били у његовом ресторану у Врапчићима.

Не желим да понављам оно што сам говорио у мојим раније овереним изјавама, али не разумем Тужилаштво Хашког трибунала зашто упорно инсистира на томе да ја будем сведок Тужилаштва, када сам више пута нагласио да ми то не пада напамет. Никада не бих себи дозволио да лажно сведочим против било кога, а поготово против неког Србина. Ја сам у овим последњим отаyбинским ратовима учествовао као резервиста ЈНА, а касније као припадник ТО Републике Српске и војничка част и морал, који сваки частан Србин носи у себи, не дозвољавају ми да својим лажним сведочењем било кога доведем у непријатну ситуацију. Никада то не бих учинио у случају др Војислава Шешеља којег изузетно ценим због свега што је учинио и чини за српски народ и којег сматрам највећим живим Србином. Уосталом, ја немам шта да кажем против др Шешеља ни добровољаца Српског четничког покрета, односно Српске радикалне странке. Мислим да би моје сведочење као сведока одбране пред Хашким трибуналом помогло брилијантној одбрани Војислава Шешеља и једва чекам да ми укаже част и да ме позове да будем његов сведок одбране пред Хашким трибуналом и то је једино на шта пристајем.

Мој давно изнети став да не желим да будем сведок хашког Тужилаштва посебно је учвршћен након ослобађајућих пресуда Рамушу Харадинају и Насеру Орићу.

Све оно што сам напред изнео је истина, изјаву дајем добровољно, без икаквог притиска, тако да се ја, Војислав Дабић (пок. Павла Дабић) из Мостара, учесника рата у БиХ, као припадник Територијалне одбране – долине Неретве, са ратним именом “Кобац” – лично добијеном од команданта бригаде Зорана Пурковића, стављам на располагање проф. др Војиславу Шешељу као потенцијални сведок одбране у побијању лажних сведочења и лажних доказа појединих сведока Тужилаштва Хашког трибунала.

У Београду, 14. августа 2008. године. Изјаву дао Војислав Дабић”. V Ов. бр. 348710/08, потврђује се да је Војислав Дабић својеручно потписао ову изјаву,

признао за свој потпис на овој изјави. Идентитет именованог је утврђен на основу личне карте број 694331, издате од стране СУП-а Нови Сад. Такса за оверу у износу од 227 динара наплаћена је и поништена.

IV општински суд у Београду, дана 14. августа 2008. године, овлашћени службеник…

Случај Војислава Дабића у новинама “Правда”, 16-17. августа 2008. године, објављује текст са наднасловом “Тужилаштво

Трибунала покушава по сваку цену да присили сведоке на ’сарадњу’. Без прекида ме зову и на све могуће начине покушавају да ме убеде да сведочим против Шешеља”, насловом “Хаг ме уцењује” и поднасловом “Војислав Дабић, некадашњи припадник ТО Републике Српске, каже да Тужилаштво врши притисак на њега да буде сведок у процесу против Шешеља, иако их је обавестио да сарађује са његовим правним тимом и да ће бити сведок одбране”. У тексту се налази један антрфиле са насловом “Злочинац, сарадник Трибунала”. Наслови у тексту су “Десет година прогона”, “Претње и обећања породици” и “Тражили бланко потпис”:

Тужилаштво Хашког трибунала у поступку против Војислава Шешеља наставља да врши притисак на сведоке. Најсвежији пример прекорачења и кршења својих овлашћења, Трибунал испољава према Војиславу Дабићу.

25

Иако их је у више наврата обавестио да не жели да буде сведок Тужилаштва, већ да се ставио на располагање правном тиму за одбрану Шешеља и да се у судници Хашког суда може појавити само као сведок одбране, Тужилаштво не одустаје од позивања.

– Без прекида ме зову и на све могуће начине покушавају да ме убеде да сведочим против Шешеља. Последњи пут су ме звали пре отприлике месец дана. Тада су отишли толико далеко да су ми отворено запретили да ће ме, уколико се добровољно не одазовем, ухапсити и привести Хашком трибуналу – каже Дабић у разговору за “Правду”.

Он објашњава да је све почело у лето 1998. године. – После вишемесечних притисака на моју породицу, која живи у Мостару, преко свог саборца

Луке Радовића, који ме је и врбовао, ступио сам у контакт са Јасмином Плоскић и Сеном Хаyиомеровићем. Њихов задатак био је да ме убеде да лажно сведочим против добровољаца СРС и Војислава Шешеља – каже Дабић. Он објашњава да је Јасмина Плоскић ангажована као хашки помагач у откривању наводних српских злочина над несрпским становништвом у источној Херцеговини.

– Она је прво врбовала Луку Радовића, али кад је увидела да то што он зна није довољно за хашке истражитеље и Тужилаштво, тражила је од њега да нађе некога, по могућству свог саборца, који је прошао источнохерцеговачко ратиште и који ће пристати да лажно сведочи против добровољаца СРС и Војислава Шешеља – каже Дабић. Он даље наводи да је Радовић, Јасмини Плоскић предложио њега, као и да од тог тренутка почињу притисци на његову мајку, сестру и сестрића који живе у Мостару.

– Крећу претње да ће бити протерани из Мостара, анонимни телефонски позиви у којима их називају погрдним именима. У неколико наврата цела кућа у којој живе моја мајка и сестра са двоје деце била је облепљена умрлицама. Паралелно са тим догађајима Лука Радовић ступа у контакт са мном и предлаже ми да се и ја састанем са њом и да преко ње ступим у контакт са истражитељима Тужилаштва Хашког трибунала. Наравно, он ми преноси и да ћу бити награђен. Да ћу са породицом бити пребачен у трећу земљу и да ће ми наћи добар посао – прича Дабић. Он каже и да под притиском пристаје да се сретне са Јасмином Плоксић.

– До нашег сусрета дошло је крајем лета 1998. године на пијаци Аризона, на путу Брчко-Тузла. Са Јасмином Плоксић био је и њен невенчани супруг Сено Хаyиомеровић. Већ тада крећу разне уцене и претње, али и обећања. Говоре ми да треба да мислим на своју породицу, на мајку, сестру и њеног малог сина, који су остали да живе у Мостару. Подсетили су ме на оца који је погинуо 1993. године у дворишту куће од хрватске гранате. Описују ми каквим су притисцима изложени моји у Мостару због моје ратне прошлости, са којом је Лука Радовић до детаља упознао Јасмину Плоскић – каже Дабић. Он додаје да тада није дао никакав одговор, али да су Радовић и Плоскићка наставили да га зову с времена на време.

– Паралелно су настављени и притисци на моју породицу у Мостару. Након годину дана уцењивања и слушања прича о претњама и притисцима којима су изложени мајка и сестра пристао сам да дам исказ истражитељима Тужилаштва Хашког трибунала – огорчено Дабић описује ове догађаје. Он каже и да му је већ на првом састанку са истражитељима било јасно да су Лука Радовић и Јасмина Плоскић већ све унапред припремили.

– Ја сам им био потребан само да бих потписао изјаву и то на енглеском језику, а да нисам ни знао њен прави садржај – каже Дабић. Он додаје да је тада схватио и да је његова изјава потребна за процес који се пред Трибуналу води против Војислава Шешеља.

– Испитивали су ме четири дана. О свему и свачему. Највише су их интересовали Шешељ и паравојне формације. Питали су ме да ли сам га видео на ратишту у источној Херцеговини, на шта сам им одговорио да нисам, као и да не знам да је он тамо долазио. Такође су питали за паравојне формације, и да ли оне имају везе са Шешељом. Одговорио сам да у источној Херцеговини није било паравојних формација већ да је ту деловала Територијална одбрана, али да су њени припадници махом носили шајкаче са кокардама, због чега су их муслимани називали четницима – објашњава Дабић. Он додаје да је све што је он причао директно превођено и укуцавано у лаптоп.

– Одмах сам приметио да преводилац не преводи баш онако како ја причам. Такође сам схватио да нису задовољни мојим одговорима јер су ми рекли да они све знају. Показивали су ми неке спискове и документа и рекли да то што они знају треба да потврдим – каже Дабић. Он додаје да су га на крају присилили да потпише верзију на енглеском језику која је, како каже, сигурно било припремљена унапред.

– Када сам их питао зашто ми не дају верзију на српском, они су рекли да то није њихова пракса и да Тужилаштво ради по овом принципу – каже Дабић. Он објашњава да је због тога

26

решио да ступи у контакт са правним тимом за одбрану Војислава Шешеља и да им се стави на располагање.

– Тада сам и обавестио Тужилаштво да не желим да будем њихов сведок, већ да ћу се у судници појавити само као сведок одбране и писмено сам их о томе обавестио. Међутим, они су игнорисали моје обавештење и наставили су да ме зову, да би приликом последњег разговора рекли да ће ме, уколико се не одазовем добровољно, ухапсити и одвести у Хаг – каже Дабић.

Јасмина Плоскић и Сено Хаyиомеровић познати су у источној Херцеговини као велики србомрсци.

– Сено Хаyиомеровић учествовао је у рату као припадник војне полиције Армије БиХ. Познато је да је током рата у БиХ он важио за опасног полицајца и да је мучио, малтретирао и физички злостављао српске цивиле и заробљене српске војнике. Као и да је у сукобу хрватских и муслиманских снага, то исто радио са Хрватима. Са својом групом вршио је преметачине по немуслиманским кућама, одакле је односио све вредне ствари. После рата запосео је и доста земље на територији Мостара. У месту Врапчићи је узурпирао земљиште Србина Мирка Шиповца, где су он и Јасмина Плоскић подигли ресторан – каже Дабић.

Изјава сведока одбране Љубише Петковића

Љубиша Петковић је дао изјаву која је, 21. септембра 2007. године, оверена у Првом општинском суду у Београду под бројем: I/1 Ов. бр. 15695/07.

“Ја, Љубиша (Душан) Петковић, рођен 29. новембра 1952. године, у месту Дероње, општина Оyаци, Војводина, Република Србија, јмбг 2911952710605 СУП Београд, из Београда, улица Деспота Стефана број 83, српске националности и православне вероисповести

Изјављујем: У периоду од марта или априла 1991. године, био сам начелник Кризног штаба Српске

радикалне странке све до преименовања у Ратни штаб Српске радикалне странке у септембру исте године, а после тога, све до маја или јуна 1992. године, начелник Ратног штаба Српске радикалне странке.

На захтев Хашког трибунала, односно истражитеља, дао сам изјаву о свим својим активностима, активностима Кризног, односно Ратног штаба Српске радикалне странке и комплетна сазнања о догађајима на ратом захваћеном подручју бивше Југославије. Изјаву сам дао 2002. и 2003. године.

Изјаву сам дао у својству осумњиченог за ратне злочине, и то најмање годину дана пре одлуке Савета безбедности Уједињених нација о крајњем року за подизање оптужнице, а који је према тој одлуци Тужилаштво могло да напише најкасније до 31. децембра 2004. године.

Имајући у виду да у законском року истражитељи нису нашли никакав доказ о мојој умешаности у ратни злочин, ни било какве недозвољене радње, а које се односе на кршење Женевске конвенције, против мене није подигнута оптужница.

На крају своје изјаве, а на питање истражитеља Паола Пастора Стокија да ли сам спреман да своју изјаву потврдим и на суду, ја сам одговорио: “Ја се не сећам свих детаља, можда сам негде и погрешио, али у принципу моја изјава је истинита, истине се не плашим, и сасвим ми је свеједно ко против кога води процес, ја ћу увек бити спреман да је потврдим”. Одбио сам понуду Тужилаштва да се појавим у процесу против Војислава Шешеља, а поготово као заштићени сведок или сведок под псеудонимом. Нагласио бих да су се истражитељи Паоло Пасторе Стоки и Торе Солдар, као и тужилац Даниел Саксон, према мени врло коректно понашали, али то је, верујем, било само зато што ја нисам ишао сам, већ сам своју изјаву дао у присуству свог адвоката Зорана Стојковића, а што их је спречило да крше правило 77 Статута Хашког трибунала.

Једини притисак који сам ја осећао био је тај што су ми истражитељи саопштили да сам ја по њиховој дефиницији осумњичени, а да ми нису рекли по којој основи, нити за које кривично дело. Других притисака није било.

У лето 2006. године, као и почетком 2007. године, истражитељи су ме поново позвали и ја сам им том приликом рекао да не желим да будем сведок против Војислава Шешеља, односно да не желим да будем сведок Тужилаштва. Разлога за то има много, а нису ни измирили обавезе према мом адвокату, а које су обећали, а нису их измирили ни до данашњег дана, што значи скоро четири године.

27

Према мени расположивим информацијама, а у контакту са неким добровољцима које је Тужилаштво позивало на разговор, сазнао сам да су на њих вршени притисци, уцене или покушај подмићивања само да сведоче у корист Тужилаштва, а у процесу против Војислава Шешеља. Да ли су неки одолели притисцима, уценама или миту, ја то не знам, али не желим да будем у истом кошу заједно са лажним сведоцима. Ја желим да се појавим на суду и потврдим своју изјаву, али не као сведок Тужилаштва.

Приликом давања изјаве истражитељима Тужилаштва, мислим да сам направио само једну грешку, а која се односи на именовање команданата. Наиме, након давања изјаве, у разговору са разним добровољцима, дошао сам до сазнања да су неке командире именовали општински одбори или њихови штабови, или су их сами добровољци изабрали. То је била моја грешка, али није ни чудо ако се узме у обзир да сам од вишечасовног испитивања, и то неколико дана, био јако исцрпљен и под притиском да се налазим на листи осумњичених.

Желим да додам да ме је истражитељ Паоло Пасторе Стоки, и након мог одбијања да будем њихов сведок у процесу против Војислава Шешеља, позвао 7. септембра 2007. године у 12.43 часова, и инсистирао да дођем у Тужилаштво у Београду 18. септембра у 14 часова.

Његов захтев сам одбио, али ми је рекао да ће Тужилаштво послати, у том случају, званичан позив, а ако се не одазовем, да ћу бити приведен и против своје воље од стране полиције.

Ја се лично тог чина не плашим и нећу пружати отпор, јер моја глава није ништа вреднија од осталих српских глава које се налазе у Хагу.

Ја сам био начелник Ратног штаба Српске радикалне странке и лично одговоран за рад и активности тог штаба. Ја не браним Шешеља, већ истину, а ако је Шешељ крив за оно што је радио наш штаб, онда сам и ја крив и треба да поделим са њим исту судбину.

На крају желим да кажем да ми је познато правило Међународног суда да правни тим, а који помаже у одбрани Војислава Шешеља, нема право да контактира са сведоцима Тужилаштва, али зато мени нико не може да забрани да ја самоиницијативно с њима контактирам и да то не може имати по њих никакве последице.

Зато молим правни тим да ме стави на списак сведока одбране и желим да се појавим на суђењу Војиславу Шешељу, јер ако се ја не појавим, Суд ће бити ускраћен да сазна праву истину и неће бити у могућности да донесе праведну одлуку.

Ову изјаву дајем при чистој савести, без ичијег притиска и добровољно, иако знам да је могућа освета од стране Тужилаштва Међународног суда у Хагу.

У Београду, 21. септембра 2007. године. Изјаву дао Љубиша Петковић”. I/1 Ов. бр. 15695/07, потврђује се да је Љубиша Петковић својеручно потписао ову изјаву,

признао за свој потпис на овој изјави. Идентитет именованог је утврђен на основу личне карте број Х 259122, издате од стране СУП-а Београд. Такса за оверу у износу од 273 динара, наплаћена је и поништена.

I Општински суд у Београду, дана 21. септембра 2007. године, овлашћени службеник…

Писање новина о Љубиши Петковићу Текст са изјавама генералног секретара Српске радикалне странке Александра Вучића,

“Правда”, 22. октобра 2007. године, објављује са наднасловом “Александар Вучић о новим преварама и претњама Трибунала”, насловом “Шешељеви сведоци мете хашких уцењивача” и поднасловом “Последњих дана учестали су притисци на потенцијалне сведоке, посебно на Љубишу Петковића, Јову Остојића и Мирослава Вуковића”. Унутар текста је антрфиле са наднасловом “Клеветање” и насловом “Јадранка спрема тужбе лажовима”:

Тужилаштво Хашког трибунала не само да крши права Војислава Шешеља, већ крши и сопствена правила из правилника који су сами донели, оценио је Александар Вучић, генерални секретар СРС.

Позивајући се на хашки правилник, Вучић је нагласио да Трибунал нема права да разговара, нити да врши притисак на људе који су потенцијални сведоци одбране.

– Међународни суд може прогласити кривим оне који свесно ометају провођење правде, укључујући и особе које прете сведоку, застрашују га, на било који начин му наносе штету, понуде му мито или на други начин утичу на сведока – рекао је Вучић.

Додао је да су последњих дана учестали притисци на потенцијалне сведоке, посебно на Љубишу Петковића, Јову Остојића и Мирослава Вуковића.

– Међутим, ови људи ће у суду оверити своје изјаве и то ће бити документација коју ће Војислав Шешељ користити да би јасно показао да је реч о кршењу правила 77 из Правилника о

28

поступку и доказима. Шешељ ће се томе жестоко успротивити и на статусној конференцији која се одржава у уторак, 23. октобра – поручио је Вучић. Генерални секретар СРС подсетио је да је Љубиша Петковић још 2002. саопштио представницима Тужилаштва Трибунала да не жели да буде сведок Тужилаштва.

– Петковић је био у сукобу са Војиславом Шешељем, па су у Хагу помислили да сваког ко је био у сукобу са њим могу да искористе као сведока – објаснио је Вучић, оценивши да се Трибунал понаша дивљачки јер не зна шта да ради са целим случајем.

Вучић је најавио да ће Јадранка Шешељ, супруга Војислава Шешеља, у најкраћем року поднети тужбу против Дејана Анастасијевића и листа “Време”, поручујући да ће кроз институције система поставити ствари на своје место.

– Ако је неко убица, онда он мора да иде у затвор! А ако тај није убица, онда лажов мора да иде у затвор или да одговара за клевету – рекао је Вучић, оцењујући да је мотив напада на породицу лидера СРС покушај да се Шешељ дестабилизује пред почетак суђења. Генерални секретар СРС каже да би Секретаријат, поново по налогу Тужилаштва, донео одлуку да супруга и породица немају право да посећују Војислава Шешеља.

Изјаву генералног секретара Српске радикалне странке Александра Вучића објављује “Борба” 22. октобра 2007. године, у тексту са насловом “Тужилаштво Трибунала у хистерији”:

Генерални секретар Српске радикалне странке Александар Вучић оценио је јуче да је Тужилаштво Хашког трибунала “у хистерији” и патолошкој нервози јер нема случај против председника СРС Војислава Шешеља и да зато крши и правила Трибунала.

“Тужилаштво се понаша дивљачки јер, кршећи правило 77а Правилника о поступку и доказима Хашког трибунала, претњама, уценама и принудама покушава да изврши притисак на потенцијалне сведоке одбране и искористи их као сведоке Тужилаштва”, рекао је Вучић на конференцији за новинаре.

Вучић је прецизирао да Тужилаштво не сме да разговара са могућим сведоцима одбране, нити да с њима контактира, и навео да су Љубиша Петковић, Јово Остојић и Мирослав Вуковић пренели Тужилаштву Трибунала да не желе да буду сведоци оптужбе.

“Они ће у понедељак судски оверити изјаве и Шешељ ће то користити на суђењу”, рекао је Вучић.

Почетак суђења Војиславу Шешељу, оптуженом за ратне злочине, заказан је за 7. новембар. Генерални секретар СРС је подсетио да је Петковић раније био у сукобу са Шешељем и

оценио да Тужилаштво мисли да може да искористи сваког ако је био у сукобу са председником СРС.

Вучић је додао да против Шешеља “нема сведока” и да су се “Тужилаштво и Јочићеви полицајци разлетели по Србији” да нађу лажне сведоке против Шешеља, али да им “слабо иде”.

Најавио је и да ће Шешељева супруга, Јадранка Шешељ, поднети пријаву за клевету против новинара недељника “Време” Дејана Анастасијевића.

“Борба”, 25. октобра 2007. године, објављује изјаву генералног секретара Српске радикалне странке Александра Вучића изнету на конференцији за новинаре, под насловом “Учестали притисци Трибунала”:

Генерални секретар Српске радикалне странке (СРС) Александар Вучић рекао је јуче да је Хашки трибунал преко власти у Србији наставио са притисцима на грађане Србије, покушавајући да их натера да лажно сведоче против Војислава Шешеља.

“По правилу 77 Правилника о поступку и доказима нико нема право да пита било шта онога ко је већ представљен као потенцијални сведок одбране. Тужилаштво не сме да ступи у контакт са њим, а не да врше притисак да они постану њихови сведоци у поступку против Шешеља”, рекао је Вучић на конференцији за новинаре.

Конференцији су присуствовали Љубиша Петковић и Јово Остојић, за које је Вучић рекао да су међу онима на које се врши притисак да сведоче.

“У последње време су учестали притисци. Обавестили су МУП, они су долазили код мене на разговор, а прави разлог доласка је да ми скрену пажњу да ћу бити приведен ако се не одазовем позиву Тужилаштва”, рекао је Љубиша Петковић, који се представио као начелник Ратног штаба Српске радикалне странке.

Он је казао да су извесном З. Р. претили да ће га, ако се не одазове позиву Тужилаштва, испоручити Босни за дело које никада није починио.

29

Вучић је рекао да је прича о финансирању Шешељеве одбране поново показала са каквим “бандитима” из Тужилаштва и из Секретаријата има посла Шешељ.

“Правда”, у викенд броју од 27-28. октобра 2007. године, објављује интервју са господином Љубишом Петковићем, којег је хашко Тужилаштво покушало да натера да лажно сведочи против др Војислава Шешеља. Наднаслов интервјуа је “Интервју – Љубиша Петковић несуђени сведок Тужилаштва Хашког трибунала у процесу против Војислава Шешеља”. Интервју носи наслов “Сведочићу само у Војину одбрану” и поднаслов “Немам информације да је било ко од добровољаца из Српске радикалне странке починио ратни злочин, или да је због тога осуђен”.

Унутар интервјуа су три антрфилеа. Наднаслов првог је “Рокови”, а наслов “Нема нових оптужница”. Други антрфиле је објављен под наднасловом “Гаранције” и насловом “Сигуран пут”.

“Злоупотреба” је наднаслов трећег антрфилеа, чији наслов је “Далеко од очију јавности”:

Како се ближи дан почетка суђења др Војиславу Шешељу, нервоза у Тужилаштву Хашког трибунала расте. Суочени са недостатком прибављених материјалних “доказа” који терете председника Српске радикалне странке, истражитељи и тужиоци Трибунала очајнички трагају за сведоцима који би подупрли наводе из њихове неуверљиве оптужнице. А кад ни сведока нема, делиоцима “међународне правде” су изгледа дозвољене уцене и притисци, да би се добила макар лажна сведочења. О методама застрашивања истражитеља Хашког трибунала, одлучио је да проговори некадашњи блиски сарадник лидера радикала Љубиша Петковић.

Раних деведесетих, уочи рата у Хрватској, Петковић је био потпредседник СРС, а када је припуцало, именован је за начелника Ратног штаба своје странке. Податак да је организовао упућивање добровољаца из Србије заинтересовао је Тужилаштво Међународног суда за ратне злочине за Петковићеву улогу сведока у процесу против Шешеља.

У новембру 2002. године, зазвонио ми је телефон у стану и љубазан женски глас ми је саопштио да истражитељи Хашког трибунала желе да се виде и разговарају са мном. Питао сам шта бих ја то њима могао да кажем. Знао сам да ћу морати да се одазовем том позиву, и једино сам инсистирао да ми се упути званичан, писани позив. У званичној форми заказан ми је разговору у просторијама Трибунала у Београду, 13 децембра 2002. године.

Наглашено је да ће интервју трајати најмање три дана. На том првом сусрету они су били релативно коректни. У присуству преводиоца, питања су ми постављали истражитељи Паоло Пасторе Стоки и Торе Солдар. Рекли су ми да нису пронашли ништа што би мене теретило за умешаност у ратни злочин, али сам био свестан да се налазим у оној “пријатељској” фази испитивања, а да непријатности тек следе. На крају, одбио сам да потпишем записник на енглеском, захтевао сам да буде преведен на српски језик, као и да приликом потписивања обавезно буде присутан мој адвокат, господин Зоран Стојковић. Бунили су се, али пошто сам ја био изричит, пристали су.

• И да ли сте успели да препознате своје речи? – Адвокат и ја смо пронашли много грешака које би значајно измениле смисао моје изјаве, па

смо им скренули пажњу на то. Навешћу конкретан пример. Питали су ме шта мислим о Веселину Шљиванчанину, који је у то време већ био оптужен за “Овчару”. Ја сам рекао: “Ако је знао за те ратне злочине и није покушао да их спречи и о томе обавести претпостављене официре, треба да сноси последице.” У записнику је, међутим, изостављено “ако је знао”, па је све попримило сасвим други смисао, као да се и ја прикључујем оптужбама. На моју интервенцију то је исправљено, а истражитељи су се извинили.

Тада сам им рекао, а то и данас тврдим, петнаест година од ратних сукоба у Хрватској, а касније и у Босни: Немам никакве информације да је било ко од српских добровољаца који су на фронт одлазили преко Српске радикалне странке починио ратни злочин, или да је због тога осуђен.

• Истражитељи су очигледно тражили нове сведоке, али су се ипак још једном обратили на вашу адресу?

– Да, већ у лето 2003. уследио је следећи позив на разговор са истражитељима. То ме је изненадило, јер сам био убеђен да они на основу моје опширне изјаве неће имати за шта да оптуже др Војислава Шешеља. Покушао сам да то пролонгирам, али су били упорни. Званичан позив ми је уручен у септембру, а и тада ми је саопштено да сам ја по дефиницији Хашког трибунала осумњичен за ратни злочин, без даљих појединости. Обавестили су ме да ћу све даље изјаве

30

морати да дајем у присуству адвоката кога овластим, или браниоца кога ми доделе по службеној дужности. И да ће моје изјаве бити забележене на видео снимцима.

Тада су отворили карте: понудили су ми статус заштићеног сведока, обећали су ми да ће, на предлог Тужилаштва, Трибунал збринути моју породицу. То сам енергично одбио, објашњавајући да бих свакако рекао све о злочинима да о њима било шта знам, и да ми не пада на памет да моја породица буде од Бога кажњена због мог неистинитог сведочења.

• Да ли су вам прецизирали о ком се догађају ради и које су индиције о вашој умешаности у неки ратни злочин – због чега вам сад нуде нагодбу?

– Инсистирао сам да ми се предоче тачно време и место, са описом злочина за који бих евентуално и ја био осумњичен као учесник, на било који начин одговоран за његово извршење или прикривање. Овом разговору присуствовао је, поред истражитеља Стокија, и заменик Карле дел Понте, тужилац Данијел Сексон. Они нису могли да наведу ништа конкретно, оцењујући да сам одговоран јер сам у то време био Шешељев заменик. Морао сам да их исправим: у то време та функција у СРС није ни постојала, ја сам био један од потпредседника, задужен за војна питања.

• Шта их је посебно интересовало? – Питали су ме са ким се тих дана све састајао господин Шешељ, посебно су их интересовали

његови сусрети са Слободаном Милошевићем и људима из Генералштаба. Рекао сам да председник једне странке о својим поверљивим разговорима, у условима непосредне ратне опасности, није морао никог да обавештава. (Касније сам сазнао да он стварно није имао разговоре на ту тему са Слободаном Милошевићем). Што се тиче контаката др Шешеља са војним врхом, ни о томе немам сазнања, јер сам за сарадњу са војском био задужен ја, што сам рекао и истражитељима. Једино могу да потврдим да су на почетку сукоба у Хрватској у странку долазили углавном нижи официри, али више као сведоци стања на терену, који су желели да Воји Шешељу пренесу своју забринутост за судбину српског народа и да чују његово мишљење.

• Да ли су вам објаснили шта би подразумевао статус заштићеног сведока у процесу против Војислава Шешеља?

– Ја сам схватио то као дозволу за лагање уколико потврђујете задате тезе Тужилаштва. Њима су преко потребни, јер их очигледно немају, елементи кривичне одговорности Војислава Шешеља које би поткрепио неки сведок својим исказом. Тога очигледно нема, то недвосмислено показује чињеница да се, ево, скоро пет година, стално одлаже почетак суђење др Војиславу Шешељу.

• Уследио је и трећи сусрет са истражитељима, прошле године? – Посебан притисак на мене је извршен у лето 2006. године. Тужилац Данијел Сексон је

наваљивао да поново дођем у канцеларију Трибунала, јер је, наводно, Јадранка Шешељ током посете мужу од њега добила списак потенцијалних сведока Тужилаштва и да су они због тога забринути за моју безбедност и за безбедност моје породице. Тада ми је Сексон понудио да моју породицу пребаци у Словенију, и да ће они тамо бити на сигурном. Пазите, добро нам није понудио да пређемо на “сигурно” у – Загреб!? То је последњи трик којем су прибегли из Тужилаштва да би нас поколебали због тобожње опасности од освете Српске радикалне странке. То је стварно смешно!

• Како су се у целој ствари понашали српски државни органи? – Мислим да је о томе договорена сарадња, односно поступање по налогу из Хага. Од пре два

месеца, после више телефонских позива истражитеља и мог одбијања да ме Тужилаштво уврсти на списак својих сведока, јавио се инспектор МУП-а Србије М. С. и захтевао да се видимо. Нашли смо се у једном ресторану и тај инспектор ме је уверавао да они само воде бригу о мојој безбедности, али и предочио ми да, уколико ме предложи за свог сведока, Тужилаштво ће на суду имати приоритет. И њему сам поновио да немам намеру да будем њихов сведок, у Хагу могу да се појавим једино као сведок одбране др Војислава Шешеља.

– После мог одбијања да се више одазивам на позив београдске канцеларије Тужилаштва, на разговор је позван мој адвокат, господин Зоран Стојковић. Није му саопштено којим поводом, па је помислио да можда намеравају да регулишу његове адвокатске трошкове. Међутим, они су се интересовали да ли је он још мој правни заступник. Изненађен, питао их је шта то значи када сам ја дао изјаву коју су од мене тражили. “У случају потребе”, био је њихов коментар. Дакле, и ово је врста притиска, иако је општепознато да је одлуком оснивача суда у Хагу, 31. децембра 2004. године, истекао рок за подизање нових оптужница. Ако нису до сада успели да прикупе доказе за подизање оптужнице против мене, за то више немају правног основа.

– Када се као сведок одбране будем појавио на суђењу др Војиславу Шешељу, тражићу да ми власти Холандије и органи Уједињених нација пруже гаранције за тзв. сигуран пут. То значи: без

31

Хрватске и да се Холандија обавеже да ме после сведочења неће изручити Хрватској, јер сам сигуран да постоји потерница коју је хрватски МУП издао за мном.

– У случају потенцијалног сведока одбране З. Р. дошло је до тешке злоупотребе. Њему су рекли да је осумњичен и узели су му изјаву без присуства адвоката, што по процедури нису имали право. Док вас третирају као сведока, то могу да раде без адвоката, али чим се нађете у својству осумњиченог, присуство адвоката је обавезно. У случају З. Р. чак нису ни снимали камером, па су сасвим комотно могли да му прете и да га уцењују кривичним гоњењем.

“Сведок”, 30. октобра 2007. године, објављује изјаве које је у гостовању на Радио “Индексу” изнео генерални секретар Српске радикалне странке Александар Вучић, у тексту са наднасловом “Александар Вучић (СРС)” и насловом “Хајка против Шешеља испит за правосуђе”. Наднаслов је “Само на Радио “Индексу” и у ’Сведоку’, сваке недеље, ’Индексов политички барометар Србије’”:

– Суђење председнику СРС Војиславу Шешељу почиње 7. новембра и без обзира на то што би било разумно и нормално да се Тужилаштво добро спремило за почетак суђења, они су последњих дана кренули у свеопшту хајку и лов на главе по Србији, односно на сваког за кога мисле да би могли да га искористе као сведока против Шешеља. Занимљиво је, међутим, да ниједан од српских медија неће да пренесе ниједну реч о томе какви су начини застрашивања Љубише Петковића, Јове Остојића и Мирослава Вуковића од стране државе и кога хашки тужиоци шаљу да огољено шпијунира нашу земљу, а све то подсећа на педесет године прошлог века. Све то указује да је Хашко тужилаштво остало не само без идеје, већ и без било каквих аргумената у случају против Војислава Шешеља. У таквом тренутку искористили су двојицу људи, Дејана Анастасијевића и његову ћелаву певачицу из листа “Време”, Милоша Васића, да заједничким снагама крену у кампању против председника српских радикала, најгрубље користећи све могуће фашистичке тонове и рачунајући да нико нигде не сме да им одговори. Све то, наравно, спроводи се у договору са Хашким тужилаштвом, како би дестабилизовали Војислава Шешеља тако што би опет инсценирали инцидент са његовом супругом Јадранком и онемогућили јој да му оде у посету. Циљ такве акције је да се Војислав Шешељ учини неспремним за почетак суђења. Није то први пут Анастасијевићу да се тако понаша, с обзиром да није никакав новинар, већ професионални сведок Хашког трибунала и професионални агент страних обавештајних служби, а он то ни не крије, већ се и хвали тиме што је главни сведок у свим поступцима против Срба. Очигледно је, такође, да и ћелава певачица Милош Васић, и поред тога што тражи да јој ишчупам уши, нећу то да урадим зато што би то ишло у прилог онима који мисле да могу да ме испровоцирају на такав начин. Дакле, сасвим сам уверен да ће тужба коју је Јадранка Шешељ поднела против Дејана Анастасијевића и листа “Време” бити довољна да се у Србији покаже да правна држава постоји, јер или смо ми убице па морамо у затвор, или тамо морају да заврше преваранти и лажови који воде хајку против нормалних људи, а пошто знам ко свакако није покушао да убије г. Анастасијевића, онда ми је потпуно јасно да ће он бити тај који ће бити иза решетака, уз остале покварењаке који му помажу у тој прљавој работи.

ИЗЈАВЕ СВЕДОКА ОДБРАНЕ ЗОРАНА РАНКИЋА

Зоран Ранкић је дао изјаву која је, 21. септембра 2007. године, оверена у Општинском суду у Београду под бројем: Ов. бр. I/1 15696/2007.

“Ја, Зоран (Живан) Ранкић, рођен 1. августа 1955. године у Богатићу, Република Србија, јмбг 0108955714003, из Београда, улица Хусинских рудара број 43, тренутно незапослен, српске националности и православне вероисповести

Изјављујем: У Српски четнички покрет учланио сам се од самог оснивања, да не кажем био сам један од

оснивача Српског четничког покрета, то је било, ако се добро сећам средином 1990. године. После тога сам врло брзо изабран за члана Централне отаyбинске управе Српског четничког покрета где сам био до напуштања. Никада званично нисам био члан Српске радикалне странке.

Једно кратко време сам радио у обезбеђењу Војислава Шешеља, затим изабран за заменика начелника Кризног штаба Српског четничког покрета, односно Српске радикалне странке. То је било, ако се добро сећам, почетком априла или маја 1991. године све до 1. септембра када је преименован у Кризни штаб СЧП, односно Српске радикалне странке.

У кризном штабу смо се бавили углавном збрињавањем избеглица који су бежали са тада већ сукобима захваћених територија бивше Југославије, да не кажем бивше Републике Хрватске. Њиховим збрињавањем, помоћи у оделима, обући и осталим средствима.

32

Када смо преименовали у Ратни штаб Српске радикалне странке, односно Српског четничког покрета, бавили смо се слањем добровољаца на терен по захтевима локалних територијалних одбрана.

Упућивање добровољаца искључиво је ишло по захтевима Територијалне одбране. Ми бисмо добијали од њих факс, са садржином да им треба помоћ у људству, да су угрожени. Ми смо одлучивали о томе да ли смо у могућности или нисмо у могућности, онда смо алармирали ове локалне кризне штабове, општинске, и на тај начин прикупљали добровољце и слали их у угрожено подручје где су се стављали под команду Територијалне одбране.

Што се тиче самих ратних операција ми ту никакав утицај нисмо имали, јер су они имали локалну команду Територијалне одбране, односно локалну команду ЈНА којој је припадала та надлежна ТО. Значи, апсолутно никакву командну могућност нисмо имали над тим добровољцима, осим што смо их одводили и сврставали их у Територијалну одбрану.

О свим добровољцима вођена је документација како у општинским кризним штабовима, тако и у централном Ратном штабу Српске радикалне странке у Београду. Отварани су картони и у њих смо уписивали, осим личних података, и евиденцију о датуму одласка и повратка са ратишта, место у којем је добровољац боравио, као и карактеристике уколико би нам команда Територијалне одбране доставила.

Карактеристике би углавном биле позитивне. Уколико би добили негативну карактеристику, а која би се односила на непоштовање дисциплине, ми бисмо у њихов лични картон то унели и написали упозорење: “Не упућивати више на ратиште”.

Иначе, пред сам одлазак на ратиште добровољцима би се некада обратио господин Војислав Шешељ, некада господин Љубиша Петковић, начелник Ратног штаба, а у њиховом одсуству ја бих се обратио добровољцима.

Шешељ, Петковић и ја увек би им скренули пажњу да морају да поштују одлуке и наредбе команде Територијалне одбране, да воде рачуна о поштовању основних ратних правила, дисциплини, а посебно о статусу цивила и ратних заробљеника.

Као заменик начелника Кризног, а касније Ратног штаба, све док нисам поднео неопозиву оставку на све функције, средином децембра 1991. године, у неколико случајева сам одлазио на ратом захваћена подручја у Хрватској. Сврха мог одласка на ратиште је била различита, али највише сам одлазио као инспекцијска контрола ради провере дисциплине и понашања добровољаца, али и ради упознавања са проблемима са којима су се суочавали добровољци, као што су одећа, обућа, наоружање и остале потрепштине.

О понашању добровољаца контактирао сам са свима, а нарочито са командирима водова или чета, као и са командом Територијалне одбране.

О свим мојим посетама добровољаца обавештавао сам некада писано, а некада усмено начелника Ратног штаба Љубишу Петковића, по чијем сам наређењу и одлазио у контролу.

Моја прва посета, или боље рећи провера стања на терену, била је негде у јуну 1991. године, а по наређењу Петковића у Боровом Селу. Разлог моје посете је био да утврдим оправданост упућивања добровољаца. Наиме, након напада усташких снага на Борово Село, 2. маја 1991. године, јавио нам се велики број добровољаца са жељом да иде у Борово Село и помогне тамошњем српском народу у одбрани од усташких зликоваца. У то време ми још нисмо организовано радили на упућивању добровољаца, па су неки и ван наше контроле, самоиницијативно, одлазили.

У Борову Селу сам констатовао да тамо има довољно територијалаца, разних добровољачких група и припадника ЈНА, тако да би упућивање нових снага било непотребно. О стању на терену Петковића сам усмено информисао.

Исте 1991. године, отприлике око 25. августа, или приближно тог датума, по наређењу Петковића, отишао сам у контролу добровољаца у неколико места у источној Славонији. Тада сам за неких седам дана обишао неколико места или села као што су:

Тења, Трпиња, Бобота, Сарваш, Шодоловци, Маркушица и тако даље. Циљ контроле је био утврдити каква је дисциплина, али и оправданост присуства добровољаца. Према наредби наредника Ратног штаба, Љубише Петковића, требао сам повући добровољце тамо где су непотребни и да их преусмеримо у складу са новим потребама. Овој посети поднео сам писани извештај господину Петковићу 2. 9. 1991. године. Касније сам још два пута био на терену углавном истим поводом.

У Вуковару сам био отприлике истог дана када је и ослобођен и то ради повлачења добровољаца и њиховог преусмеравања у западну Славонију. И овај задатак сам извршио по наредби начелника Петковића. Ја сам, у ствари, био више пута у Вуковару. Можда једно три или четири пута, колико се сећам, и то некада на краће, а некада на дуже време. Пошто у Вуковару више није постојала потреба за новим добровољцима уласком снага ЈНА, одлучили смо да истог дана извршимо повлачење и преусмеримо их у правцу западне Славоније, јер су тамо били преко потребни.

Сећам се да су наши добровољци били повучени са подручја Вуковара истог дана по ослобађању града, или дан после, у преподневним часовима. Вуковар се није ослободио у једном

33

дану. Било је више група које су надирале из више праваца. Ја знам три оперативна правца, значи преко Митнице, поред касарне ЈНА и трећи из правца Трпињске цесте.

Ово је био задњи пут када сам био у Вуковару и то да бих пренео наређење и да бих организовао пребацивање добровољаца у западу Славонију, јер то ми је био задатак. Ја сам управо по том задатку и отишао. Е, сад ја не могу тачно да се сетим да лије то било 17, 18. или 19. новембра 1991. године, не бих могао да кажем, али је пред сам крај борби, јер су још увек неке групице пружале отпор, али фактички Вуковар је већ био ослобођен.

За Овчару сам чуо тек негде 1995. или 1996. године. У западној Славонији сам био два пута. Једанпут сам отишао са групом добровољаца, коју је још у Београду, по овлашћењу Територијалне одбране из Окучана, преузео Жељко Божић. И други пут такође са Жељком Божићем, али овај пут осим у Окучанима, био сам и на Папуку, што значи на Звечеву.

На Звечеву сам обишао добровољце и разговарао са командантом Територијалне одбране пуковником Јованом Трбојевићем, од кога сам затражио извештај. Колико се сећам, тада смо једну групу од око 200 добровољаца из Звечева пребацили у Окучане и то на захтев команданта ТО, капетана прве класе Рајка Наранyића, јер је претила опасност од пресецања комуникације ка Босни.

Желим да напоменем да су групе добровољаца које су одлазиле из Београда, а у реализацији Српске радикалне странке, увек имале вођу пута, који би био послат од стране локалног ТО, са посебно назначеним овлашћењима команданта. Понекад би се десило да би и неко из Ратног штаба Српске радикалне странке отишао са неком групом, али би се враћао истог дана или најкасније сутрадан. Обично би са добровољцима одлазили ја или Љубиша Петковић.

Ја лично никада нисам био присутан нити сам лично видео да је неко починио ратни злочин. Лично то никада нисам урадио, нити издао такву наредбу, јер за тако нешто нисам ни имао овлашћења. Такође, од Петковића, а ни од Шешеља нисам добио такво наређење, а да јесам не бих га извршио.

Такође, одговорно тврдим да у мом присуству таква информација није саопштена ником у Ратном штабу, Љубиши Петковићу и Војиславу Шешељу. Ако је неко и учинио нешто што не треба, онда је то учинио у тренутку нервног растројства или како се још каже пукао човек.

Знам сигурно да таквог наређења никада није било, а ако је неко починио ратни злочин онда је то индивидуална ствар и изолован случај.

Ово су углавном биле моје активности у периоду док сам био заменик начелника Ратног штаба Српског четничког покрета, односно Српске радикалне странке, и то све до подношења неопозиве оставке на све функције рачунајући и Ратни штаб, средином децембра 1991. године.

Након подношења оставке децембра 1991. године, више никада нисам добијао нека конкретна задужења. Ја више званично и нисам био члан Ратног штаба. Након оставке ја нисам лично ни са ким био у лошим односима напротив остао сам са свима у добрим односима тако да сам повремено и касније долазио у странку и Ратни штаб. Након оставке моје долажење се свело на једно до два пута месечно и ако бих се случајно затекао понешто бих и помагао, али без икаквих обавеза.

Колико се сећам када, сам предавао оставку господину Петковићу том приликом сам рекао: “За мене је рат у Хрватској завршен, ако дође до рата у Босни идем тамо да ратујем са вама или без вас”.

У источној Херцеговини никада нисам био. С обзиром да сам пореклом из Босне и Херцеговине, односно, да је мој отац рођен у месту

Модрина код Бијељине у непосредној околини Зворника у Босни и Херцеговини, одлучио сам да и без сагласности Српске радикалне странке самоиницијативно одем и помогнем тамошњем српском народу. Моја одлука је била лични чин. Ја нисам ни могао да очекујем конкретна задужења од стране Ратног штаба Српске радикалне странке, имајући у виду да сам поднео неопозиву оставку на све функције, укључујући и рад у Ратном штабу Српске радикалне странке крајем 1991. године. Након два или три дана ја сам отишао у Зворник да бих проверио ситуацију. У Зворник сам сасвим случајно отишао са Микијем Богдановићем, Војином Вучковићем, његовим братом Душаном Вучковићем и извесним Ацом, а звали су га Легија.

Негде у априлу, мислим почетком априла 1992. године, преко средстава јавног информисања сазнао сам да су у Србију почеле да пристижу избеглице из Босне, да будем прецизнији из Зворника. Знао сам да протеривање и исељавање цивилног становништва постаје увод у оружану борбу.

Тада сам одлучио да тамо и одем и помогнем српском народу у својој одбрани од муслиманских хорди.

Војина Вучковића сам познавао још из источне Славоније као добровољца Српског четничког покрета, док његовог брата Душана Вучковића и извесног Ацу по надимку Легија, нисам познавао. Тек после два или три месеца сам сазнао да су браћа Вучковићи искључени из Српске радикалне странке и Српског четничког покрета још 1991. године. Отприлике у исто време или мало раније сам сазнао да је Аци званом Легија заправо право име Милорад Улемек, а који никада није био члан Српске радикалне странке и Српског четничког покрета.

34

У Зворнику сам разговарао са председником општине и начелником Кризног штаба Браном Грујићем и са другима који су ме уверили у неопходност упућивања добровољаца, јер су имали напад на колону ЈНА, а која се повлачила из Босне. У међувремену, ја сам поново отишао у Зворник и приметио сам да долази велики број добровољаца и то индивидуално, али и организовано у групама. Сигуран сам да то нису били добровољци Српске радикалне странке.

Што се тиче Војина Вучковића ја нисам знао да је он искључен из Српског четничког покрета. Био сам убеђен да је он и даље члан Српског четничког покрета. Наравно, зато сам и пошао са њим, иначе да сам знао да није члан Српског четничког покрета не бих ни ишао са њим, то је сасвим логично. Касније сам тек много после сазнао да је он у ствари био да ли код Аркана или не знам ни ја већ с ким. Углавном он у том часу није био члан Српског четничког покрета, он је то и потврдио и дао изјаву сам, приликом хапшења као и пред судом за ратне злочине када му се судило у Шапцу. Мој одлазак са њим је била моја грешка и лоша процена.

Једна група је била под командом локалне Територијалне одбране из Зворника, а друга под командом Војина Вучковића под именом “Жуте осе”. И та друга група под командом Вучковића такође је била под командом Територијалне одбране, јер су га они и поставили за команданта и извршавао је само њихова наређења. Касније сам сазнао да је Територијална одбрана имала неке проблеме са Вучковићем и да је отказао послушност. То се десило негде средином маја 1992. године када сам добио информацију из Зворника, односно ако се добро сећам Бране Грујића, председника општине Зворник. Непосредно после тога сазнао сам да је Вучковић ухапшен као и цела његова група, а која није имала никакве везе са Српским четничким покретом, јер они нису ни отишли у мојој организацији нити у организацији Ратног штаба Српске радикалне странке.

Први пут сам од стране Хашког трибунала позван у августу 2003. године, неколико месеци после предаје господина Војислава Шешеља Хашком трибуналу. Неколико дана су ме истражитељи Тужилаштва преко моје породице тражили како би изнудили мој број мобилног телефона. Пошто су у томе и успели, позвали су ме и рекли ми да обавезно дођем на разговор у њихове канцеларије у Јеврема Грујића, мислим да је број 11 ако се добро сећам.

Наравно, ја сам прво помислио да се неко шали са мном и у тако нешто нисам ни поверовао, јер у то време дешавале су се неукусне шале од стране неких пријатеља да се са таквим глупостима и нашале. Везу сам прекинуо да би мени непознат број на идентификацији проверио преко службе информација на 988. Пошто су ми рекли да тај број немају регистрован, постало ми је сумњиво па сам и сам позвао исти број. Јавио ми се женски глас, особа се представила као преводилац. Док сам са њом разговарао у позадини нашег разговора чуо сам мушке гласове на енглеском језику, и тада схватио да то није шала. Преко преводиоца сам разговарао са истражитељем Тужилаштва, мислим да се представио под именом Паоло Пасторе, али нисам сигуран. Том приликом истражитељ ми је рекао да уколико не будем сам дошао у Тужилаштво на горепоменуту адресу, да ће наложити полицији да ме приведе. После једно два-три дана нећкања и размишљања шта да радим ипак сам одлучио да се одазовем позиву, како би првенствено избегао даље малтретирање моје породице са којом иначе нисам ни живео.

Размишљао сам и зашто би моја породица трпела стресове од стране полиције, моје хапшење и противправно лишавање слободе, ако они за све то нису криви. Једноставно нисам имао шта да радим, а и зашто бих бежао на крају крајева. Ја лично не осећам икакву кривицу.

У договорени дан и заказано време отишао сам, крајем августа 2003. године, у канцеларије Хашког трибунала у Београду и тамо су ме истражитељи дочекали причом - аха, ти си тај Зоран Ранкић, ти си био заменик начелника Ратног штаба. Да 1991. као и 1992. године. Онда сам им ја објаснио да сам дао оставку на ту и све друге функције половином децембра 1991. године и да у 1992. години нисам имао апсолутно никакве функције. Истражитељи су ми рекли да Тужилаштво има доказе, односно сведоке да сам ја био у Челопеку када је Душан Вучковић починио злочин над муслиманским заробљеницима и да нисам ништа предузео да то спречим. Као наводно били смо ја и неки Пеја који је био Арканов командант неке јединице, а што је тотално, наравно, нетачно. Ја сам рекао да то нема никакве везе са истином. Истражитељ ми је тада рекао: “Добро, али само да знаш ми то имамо, ми имамо доказе”. Тај разговор је трајао један или два дана, и тражили су том приликом да дам изјаве, а што сам и учинио и на крају их и потписао. То је била једна кратка изјава није била дугачка. Онда ме нису дирали једно извесно време, можда једно шест месеци, да би се након шест месеци процедура поновила. Значи, опет сам био позван да дођем на разговор, и то опет под претњом да ако не дођем привешће ме полиција и тако даље. Када сам отишао у Тужилаштво истражитељи су почели да појачавају претње и уцене и то отприлике овим речима: “Ми сад можемо да заборавимо Челопек, нема никаквих проблема, али ти да будеш сведок Тужилаштва у процесу против Војислава Шешеља”. Ја кажем: “Знате шта? Ја нећу да будем сведок ни против Војислава Шешеља, ни за Војислава Шешеља. Ако неког занима истина мени није никакав проблем да кажем истину. Значи, ви слободно питајте, а ја ћу вам одговорити на сва ваша питања која год хоћете, јер се осећам чистим и нисам крив ни за шта”. Истражитељ ми је рекао: “Нема никаквих проблема, Ранкићу, само ти дај истиниту изјаву и бићеш миран”. Како миран? И онда је кренуло саслушање које је по мом сећању трајало три или четири дана.

35

Саслушање је трајало од девет сати ујутру па све до пет сати поподне. Истражитељи су ми постављали питања буквално од мог рођења па све до данашњег дана.

Саслушање је трајало између три и четири дана. Последњег дана испитивања скренуо сам пажњу да ми се текст преведе на српски језик, јер ја енглески не знам, јер га у противном нећу потписати.

И негде задњег дана, око пет сати поподне, донели су ми једну хрпу папира, огромну хрпу папира, материјала што су ме саслушавали четири дана и рекли ми: “Ево Ранкићу, прочитај ово и потпиши, а ми ћемо теби дати накнадно копију изјаве на српском да када ти одеш кући на тенане прочиташ и ако се с нечим не слажеш ми ћемо да коригујемо”.

Рачунајући да је то истина, ја сам прелистао оне папире врло површно и делимично гледао да ли је то отприлике оно о чему сам говорио. Ја изјаву дословце нисам ни прочитао. А и како би могао када би ми требало бар пет сати само да је прочитам ако би и то било довољно после три или четири дана психичке тортуре. Онако уморан, гладан и жедан са једном или две цигарет паузе, једва сам чекао да изађем, па сам с тога и потписао не читајући целу изјаву, а и обећали су када добијем копију да ће се извршити корекција. Поменуту изјаву до данашњег дана нисам добио тако да и сада не знам шта су све писали. Након потписивања изјаве рекли су ми истражитељи да сам слободан, и да нема никаквих проблема.

Напоменуо бих да када сам први пут давао изјаву она би се отприлике сводила на нешто за шта ја треба себе да оперем за нешто за шта нисам крив. За тај Челопек, како се зове, где нисам ни био.

Када сам био други пут, већ је било притисака у стилу заборавићемо ти грехе односно тај Челопек, а да за узврат будем сведок Тужилаштва у процесу против Војислава Шешеља, а што сам ја одбио. Колико се сећам тада су ми понудили да као нема проблема да могу бити заштићени сведок. Нудили су ми исељење у другу земљу и промену идентитета. После давања друге изјаве рачунао сам да више немам ништа са њима, да ће то бити презентирано онако како сам изјавио и тако даље, и тако даље. Од тада је прошао један поприличан период да би негде у августу или крајем августа 2006. године, поново почео притисак на моју породицу, са којом иначе не живим у заједници, да се јавим у канцеларије Хашког трибунала, јер имају наводно додатна питања.

До тада су ме испитивали истражитељи Тужилаштва господин Паоло Пасторе Стоки и неки Швеђанин Томас Атхенс, ако се добро сећам имена.

Ја сам једноставно одбио. Рачунао сам дао сам изјаву и да немам више с њима шта да разговарам.

И онда су истражитељи поново инсистирали код моје породице да им дају мој број телефона како би ступили у контакт са мном. Чак су и два пута долазила нека два полицајца у цивилу на врата и тражили ме пошто се ја још увек водим на тој адреси. И када сам видео да ће то трајати у недоглед, да ће они малтретирати моју породицу тако сваки дан ја сам на крају одлучио да одем у њихове канцеларије, односно у Тужилаштво.

Када сам отишао истражитељ ми је рекао: “Господине Ранкићу, морате са нама да идете у Хаг да вас саслуша тужилац извесни Данијел Саксон, или како се већ зове. Спакујте своје ствари и дођите сутра ујутру у девет сати у Јеврема Грујића бр. 11 да се јавите и са собом обавезно понесите ваш пасош”.

Ја једноставно нисам знао шта да радим. Размишљао сам да ли да се кријем, али где уосталом и зашто бих се крио, од чега да се кријем. Ја нисам имао никаква решења вероватно би се и крио, али једноставно нисам имао ни коме да се обратим. Једноставно нисам имао помоћ ни са чије стране. Био сам препуштен себи. Материјална средства нисам имао да плаћам адвокате нити правне саветнике.

Сутрадан сам отишао у заказано време. И док сам ја чекао у канцеларији Трибунала, њихови службеници су отишли у холандску амбасаду и експресно, у року од сат времена, визирали ми пасош, затим су ме одвезли на аеродром Београд у пратњи њиховог службеног обезбеђења и једне жене преводиоца. Сместили су ме на авион и одвели у Хаг.

Одмах на преласку царинске контроле узели су ми пасош и исти је био код њих за све време мог боравка у Хагу. Пасош је био све време код њих. Значи од момента од када сам прешао пасошку контролу на Сурчинском аеродрому, ја више пасош нисам ни видео док нисам пуштен. Када смо стигли у Хаг одвели су ме у неки приватни стан, знао сам и улицу, али сам заборавио. У тренутку када су ме возили са аеродрома до стана у Хагу провозали су ме кроз Хаг и онда су ме одвезли до Шевенингена и показали ми кроз прозор аутомобила и рекли: “Ово је притворска јединица Шевенинген, надам се да теби неће требати та притворска јединица” и онда су ми показали да ту у близини постоји и гробље. Према мојим схватањима оно је био притисак на мене шта ме чека. Када смо стигли у стан рекли су ми: “Ту ћеш бити, а када буде требало да разговарају са мном да ћу бити обавештен. Давали су ми нека средства за преживљавање. То је износило 25 евра на дан, рекао бих неки минимум за храну и цигарете. Никаква друга средства од њих нисам добијао. Код себе нисам имао никакав лични документ па самим тим сматрам да сам био лишен слободе, или у најмању руку особа са ограниченом слободном кретања. Добио сам од њих један

36

папир који нисам знао да прочитам, јер је писало на енглеском или холандском језику, где чак није писало ни моје име или лични подаци.

У Хагу сам провео око два месеца, односно од 6. октобра до 2. или 3. децембра 2006. године. Могао сам да идем само до продавнице. Даље нисам могао, јер нисам код себе имао никаква документа. Опет напомињем да су ми узели сва документа и дали ми неки папир са неким бројем. То је вероватно у случају ако би ме стартовала полиција да чисто имам неки папир код себе. Нисам приметио да сам праћен или чуван од стране полиције, мислим оне униформисане, али да лије била полиција у цивилу и пратила ме то сам сигуран да јесте или можда на други начин, видео камером или тако нешто слично. После извесног времена ја сам покушао да их испровоцирам. Тражио сам да ми заврше визу за Шведску, јер сам имао намеру да побегнем у Шведску и ослободим се даљих мука, тортуре и притисака од стране Тужилаштва. У Шведској сам иначе имао пријатеље где бих могао бар привремено да се склоним. Нисам једноставно знао ни где да бежим, назад у Србију.

Од тренутка када су ми показали притворску јединицу и рекли да могу да ме пребаце кад год они то хоће и чим су ми показали гробље, ја то могу једино да схватим као претњу. Како другачије. Сигурно не као награду. Што значи или да пристанем да будем убијен или да будем иза решетака. Колико се сећам тада су ми и рекли да ако не будем сарађивао да могу да ме испоруче суду у Сарајеву да ћу тамо завршити у Босни, по питању ваљда тог Челопека. То је био велики притисак.

После скоро два месеца саслушања, а које се одвијало у просеку један пут недељно, негде 2. или 3. децембра 2006. године вратили су ми лична документа и пасош и рекли да сам слободан и да могу да идем.

На крају желим да кажем да се разговор у Хагу водио о истим темама као и у Београду, а што сам ја већ изјављивао, с тим што су они инсистирали рецимо на неким стварима, на неким конкретним стварима, а које ја у принципу нисам знао чак и да сам хтео да знам. Оно што су тужиоци тражили од мене то је једноставно немогуће рећи, јер ја то не знам.

Своју изјаву дату истражитељима и тужиоцима Хашког трибунала у целости повлачим и то из следећих разлога. Због малтретирања моје породице, због притисака које сам навео, због тога што ми нису дали писану изјаву на српском језику, а коју су обећали, јер не знам шта све тамо пише, због противправног лишавања слободе, односно одузимање права на слободу кретања, због уцене и претњи да ће ме изручити Босни, ако не сарађујем и не прихватим да будем сведок против Војислава Шешеља.

Изјава коју сам дао под оваквим околностима не може бити валидна ни за један суд па ни за суд за ратне злочине у Хагу. Такође не дозвољавам да се моја изјава у било ком поступку користи па ни против Војислава Шешеља, јер ако има изврнутих или дописаних речи, а које могу променити смисао моје изјаве могу судски процес скренути у погрешном правцу.

Нећу да будем сведок Тужилаштва у било ком поступку па ни у поступку против Војислава Шешеља, јер не знам шта сам потписао истражитељима Хашког трибунала, нећу да лажно теретим било ког Србина.

Изјаву дајем добровољно и без ичијег притиска, како би ми савест била мирна и спреман сам да све ово потврдим пред било ким, јер не желим да идем у Хаг као лажни сведок и изрод свог народа.

У Београду, 21. септембра 2007. године. Изјаву дао Зоран Ранкић”. Ов. бр. I/1 15696/2007, потврђује се да је Зоран Ранкић својеручно потписао ову изјаву,

признао за свој потпис на овој изјави. Идентитет именованог је утврђен на основу личне карте број Т 60904, издате од стране СУП-а Београд. Такса за оверу у износу од 97,50 динара, наплаћена је и поништена.

Општински суд у Београду, дана 21. септембра 2007. године, овлашћен службеник… Службена полицијска белешка Република Србија Министарство унутрашњих послова Дирекција полиције Управа криминалистичке полиције Служба за откривање ратних злочина 03/4/3/2 СБ број 220/07 Датум: 18. 9. 2007. године Београд МС Предмет: Службена белешка – Зоран Ранкић Дана 17. 9. 2007. године, поступајући по допису Тужилаштва за ратне злочине КТРР. бр.

130/07. од 13. 9. 2007. године, којим је достављен захтев Тужилаштва МКТЈ у вези са предметом “Тужилац против Војислава Шешеља”, упућен сам ради обављања разговора са сведоком Тужилаштва МКТЈ Зораном Ранкићем како би он по позиву приступио у Канцеларију за везу са МКТЈ у Београду 19. 9. 2007. године у 14,00 часова.

37

У времену од 17.30 до 20.00 часова, са господином Зораном Ранкићем је обављен разговор у ресторану “Блед”, ул. Будимска бр. 2, јер није био у могућности да дође у службене просторије овог министарства. Том приликом је упознат са позивом за сведочење Тужилаштва МКТЈ и предочен му је значај одазивања позиву. Такође је упознат са могућностима пружања полицијске заштите њему и његовој породици, са законским последицама неодазивања позиву, као и са могућом заштитом коју МКТЈ може да пружи сведоку. Ранкић је изјавио да није било угрожавања његове личне безбедности и његове породице и да нема потребе за полицијском заштитом. Не жели да буде сведок Тужилаштва МКТЈ, а ни одбране у предмету “Тужилац против Војислава Шешеља”. Сматра бескорисним мере заштите које се нуде сведоцима приликом сведочења у Трибуналу, а посебно након сведочења и повратка у место пребивалишта. Наводи да његове изјаве које је дао у Канцеларији за везу са МКТЈ у Београду, у својству осумњиченог, крајем августа и почетком септембра 2006. године, нису веродостојно преведене, јер је саслушање трајало четири дана, а све изјаве су му на увид дате последњег дана у вечерњим сатима, те није био у могућности да их прочита у кратком времену и као такве их је потписао. Том приликом затражио је примерак изјаве на српском језику ради евентуалних корекција, али је није добио. Ранкић истиче да је на њега вршен притисак од стране истражитеља Тужилаштва МКТЈ тако што су му рекли да ће заборавити његове грехе за Челопек уколико пристане да сведочи против Војислава Шешеља. Даље наводи да је 6. 10. 2006. године, против своје воље одведен у Хаг, да му је пасош одузет на сурчинском аеродрому, да му је враћен тек након два месеца када му је допуштено да се врати у Београд и да је у Холандији боравио без личних докумената, у кућном притвору. За време боравка у Хагу добијао је по 25 евра дневно за храну и за то време једном недељно је саслушаван у Трибуналу у вези са предметом “Тужилац против Војислава Шешеља”. Каже да су му истражитељи показивали Притворску јединицу и запретили да могу да га пребаце у њу кад год желе, а затим су му показали оближње гробље и упозорили га да је у животној опасности. Наводи да је службеница Одељења за заштиту сведока Хашког трибунала из Сплита, коју су ословљавали са Дита, претила да ће бити пребачен у суд у Сарајево уколико не сведочи против Војислава Шешеља. Ранкић каже да је након два месеца, 2. или 3. децембра 2006. године, враћен у Београд када му је враћен и пасош. Истиче да своју изјаву дату у Хагу повлачи у целини због напред наведених притисака, као и због телефонских узнемиравања породице од стране службеника Тужилаштва МКТЈ, као и измењених речи у изјави коју је дао јер битно мењају смисао изјаве. На крају посебно истиче да се неће одазвати позиву да у својству сведока приступи у Канцеларију за везу са МКТЈ у Београду дана 19. 9. 2007. године у 14.00 часова.

Службени задатак извршио је полицијски службеник Службе за откривање ратних злочина Милан Станојевић.

Службена белешка се доставља ради упознавања. Белешку сачинио полицијски саветник Милан Станојевић Зоран Ранкић је дао још једну изјаву која је, 12. августа 2008. године, оверена у Другом

општинском суду у Београду под бројем: Ов. бр. I/1 13621/08. Ја, Зоран Ранкић из Београда, ул. Хусинских рудара бр. 43, са личном картом бр. Т60904,

издатом од стране СУП-а Београд, дана 12. августа 2008. године добровољно дајем и судски оверавам следећу

Изјаву: Неколико година трпим велике притиске од стране истражитеља Тужилаштва и зато сам

одавно одлучио и о тој својој одлуци обавестио Војислава Шешеља, Тужилаштво и Претресно веће да никада нисам пристао да будем сведок Тужилаштва против Војислава Шешеља. Такође сам обавестио да ја могу бити само сведок одбране Војислава Шешеља. Зато овом изјавом дајем своје сведочење као сведок одбране.

Сматрам да прво треба да се изјасним о томе како сам уопште дошао у ситуацију да се моје име помиње као да сам сведок Тужилаштва.

Све је почело у лето 2003. године. После неколико узастопних телефонских позива из канцеларије Хашког трибунала у Београду и остављених порука мојој деци да се јавим, ја сам дошао у канцеларију Трибунала у Београду, у ул. Јеврема Грујића бр. 11. Позиви су били зачињени и претњама да ако се не одазовем добровољно да ћу бити приведен. Ради себе, деце и комшилука да ме не би неко приводио, малтретирао, вређао и омаловажавао одлучио сам да добровољно дођем на тај заказани разговор. Тада су ми објаснили да сам позван ради давања изјаве о мом учешћу у ратним догађајима. Сећам се да је тај разговор трајао два дана и да сам касно увече другог дана потписао неку изјаву која је била на енглеском језику. Тражио сам примерак те изјаве на српском, али ми је нису дали, већ су ме обавестили да ће ми накнадно доставити. Сећам се да тај разговор није сниман, нити ми је речено да ће бити сниман. Разговор је био уопштене природе и односио се на моје учешће у тим догађајима по систему где сам био, шта сам радио, где сам се кретао, у којим сам органима био члан и слично. Током разговора ми није речено да ћу бити сведок, али сам сумњао да ли се ово све ради зато што сам им ја сумњив и да можда не припремају нешто против мене.

38

Негде у зиму 2004. године, из канцеларије Трибунала у Београду почели су поново да ме позивају телефоном, уз претње да ако не дођем да ће ме приводити. Опет сам добровољно отишао, мада не знам колико је добровољно после претњи, те ово добровољно да сам дошао треба схватити да ме полиција није приводила и да сам лично дошао. Тада је разговор трајао три дана, а почео је уводом “ниси ти Ранкићу баш таква цвећка као што се представљаш, имамо ми нешто везано за тебе” и слично. Нити су ми рекли да снимају разговор, нити сам ја приметио да снимају разговор. Тај увод ми је говорио да сам осумњичен и да се против мене припрема оптужница. На почетку сам схватио да ме истражитељи лове тако што моје наводе упоређују са изјавом коју сам раније дао. Приметио сам да има неслагања, па ми није било јасно како не схватају, јер ја исто причам као што сам причао и пре пола године. Тада сам схватио да се у мојој претходно датој изјави и не налази верно преведено оно што сам им раније говорио. Разговор је онда почео да тече као исправка неких детаља из претходног разговора. Међутим, то није била исправка ради прецизирања, већ навођење да ја нешто потврдим, с тим што ми се предочава да је то наводно објављено у новинама или да је неко други показао већу прецизност, па да је потребно да се и ја у својој изјави сложим са тим, иако немам таква лична сазнања. Онда сам приметио и да се све то упоређује са неким другим изјавама, вероватно других лица. Зато је разговор био крајње непријатан, јер су истражитељи на сваки мој одговор наступали са констатацијом да лажем. На крају разговора су ми рекли да ћу можда бити позван од суда да сведочим у вези Војислава Шешеља. Одговорио сам им да ја не желим да будем сведок ни Тужилаштва, нити одбране, а ако добијем позив да ћу се одазвати, али сам то рекао једноставно да бих изашао из те зграде после психичке тортуре која је трајала три дана. Опет сам увече излетео из зграде уплашен, јер сам три дана од 9 ујутро до 6 увече био на тим испитивањима, која су на моменте била свађа зачињена отвореним претњама. Тако сам се спасио из чељусти Трибунала.

Када сам помислио да су ме заборавили, дешава се преокрет. Опет ме позивају јуна 2006. године у канцеларију Трибунала у Београду уз стандардне претње и разговор траје само један дан. Под плаштом разјашњења мојих претходних изјава, ја закључујем да ме они припремају за сведока Тужилаштва против Војислава Шешеља. То ми је било јасно када сам у канцеларији видео тужиоца Саксона. Тада ништа нисам потписао, али ми је било јасно да сви ови разговори и нису били ради прикупљања информација против мене као оптуженог, већ да ме од почетка припремају да будем њихов сведок против Војислава Шешеља. На крају разговора сам им поновио ону реченицу да не желим бити ничији сведок, али ако ме суд позове одазваћу се, рачунајући да ћу, не само да побегнем што пре из те зграде, него да ће ме заобићи пошто им је јасно да ја не желим да сведочим против Војислава Шешеља.

Следећи позив је уследио септембра 2006. године. Уз претње ја сам опет, наводно добровољно, дошао у канцеларију Трибунала у Београду. Разговор је трајао два дана. Било ми је јасно да ме припремају за сведока против Војислава Шешеља. На почетку сам од Саксона и других који су били с њим тражио да ми дају све оне претходне изјаве које сам потписао, али преведене на српски језик. Рекли су ми да то немају, јер је цео мој предмет нестао на аеродрому Београд и да се они плаше за моју безбедност. Зато су морали поново да крену из почетка и да ме проведу кроз сва она питања и све моје претходне изјаве. Саставили су велику изјаву коју сам ја потписао.

Истражитељи Тужилаштва су ми, 2003, 2004. и септембра 2006. године, изјаву читали са лап топа, а онда након неког времена ми доносе изјаву на папиру коју потписујем и то тако што на првој и последњој страни потпишем пуно име и презиме, а на странама између прве и последње ставим параф на место где ми покажу. На крају разговора, опет сам им поновио ону реченицу да не желим бити сведок, али да ћу се на позив суда одазвати, с намером да што пре изађем из зграде. Јасно ми је било да од нових притисака Тужилаштво неће одустајати, али нисам могао ни да претпоставим да ће ми се десити нешто што се ипак десило октобра 2006. године.

Пошто пратим суђење Војиславу Шешељу од почетка, односно од када је дошао у Хаг, приметио сам да се тог септембра 2006. године неке ствари не одигравају како су ови из Тужилаштва замислили. Показивали су велику нервозу и чини ми се да им је све било неизвесно.

Почетком октобра 2006. године позвао ме је телефоном, преко преводиоца, извесни Мајк, не знам презиме, представљајући се да је међународни полицајац из Хашког трибунала. Рекао ми је да сутра ујутро дођем у канцеларију Трибунала у Београду и да обавезно понесем пасош. Понео сам пасош и јавио се у ту канцеларију. Није ми било свеједно да носим пасош, али није ми било ни јасно шта то значи. Са тим Мајком сам разговарао и он ми је рекао да пасош мора да ми узме ради визирања, да Саксон има неки важан разговор са мном и да не може да разговара у Београду, већ да ја морам да путујем у Хаг, а да се све то ради зато што имају информације да постоји опасност да ме не ликвидирају муслимани или радикали. Насмејао сам се на ове констатације, јер ми је било чудно да неко из иностранства поуздано зна нешто о мојој безбедности, а да ја ништа не знам и да се слободно крећем и нормално живим. Међутим, од Хашког трибунала сам све и свашта доживео, па ме ни ово није изненадило. После мог разговора, ови из канцеларије су ме својим службеним колима, неки yип, довезли кући, што је био изузетак, јер никада ме раније нису возили. Морам да изјавим да ме је то стварно уплашило, можда ја и не знам за нешто што се спрема. Не знам да ли сутрадан или после два дана, опет су ме телефоном позвали и рекли и да дођем сутра са личним

39

стварима ради путовања у Хаг. Дошао сам у канцеларију Трибунала у Београду, 6. октобра 2006. године, са личним стварима и тада ми је речено да идем у Хаг и да ћу тамо провести око 7 дана. Уз пратњу су ме одвезли до аеродрома Београд, сместили у авион и у пратњи једне жене странца, која је рекла да је полицајац, и једне жене која је преводилац, а она је из Холандије, стигао сам у Амстердам. На аеродрому Амстердам дочекале су нас две особе, мушкарац возач и једна жена преводилац, тако да сам сада имао пратњу од стране четири лица из Хашког трибунала. На аеродромима су ме водили кроз службене пролазе, а ја нисам имао ни пасош у рукама. Моја документа су била у рукама људи из Хашког трибунала.

Од аеродрома Амстердам возили су ме кроз Хаг у црном комбију затамњених стакала показујући ми током вожње зграду суда, затвор у Шевенингену и гробље у близини затвора. Сместили су ме у један мали стан у Шевенингену. После два сата донели су ми пластичну легитимацију са бројем и објаснили ми да је то документ који треба да покажем ако ме заустави полиција. Закључио сам да је то легитимација коју је издало холандско министарство правде. Дали су ми око 600 евра, са објашњењем да ми следује 25 евра за сваки дан боравка у Хагу и да је то намењено за куповину хране док сам у Хагу. На основу износа сам утврдио да је то практично за период до краја октобра 2006. године. Дали су ми картицу за мобилни телефон и наређено ми је да никако не напуштам Хаг. Што се тиче те картице, рекли су да могу да позивам децу и никога другог. Речено ми је да ће ме Саксон примити на разговор за два-три дана, али то се није десило у том року, већ 17. октобра 2006. године. Наиме, претходног дана су ме позвали на мобилни телефон и рекли да сутра ујутро изађем испред зграде и да ће ту да ме сачека возач који ће да ме превезе до зграде Хашког трибунала.

Дана 17. и 18. октобра 2006. године, са мном су обавили разговор Саксон и Стоки. Тражили су да се разјасне неки детаљи моје претходне велике изјаве и предочавали ми нека документа. Саопштили су ми тада да сам сведок Тужилаштва против Војислава Шешеља. Тада сам и почео да смишљам начин како да побегнем из Холандије. Приметио сам да и они нису били сигурни у то колико сам ја њихов сведок. Зато су ме свакодневно током боравка у Шевенингену позивали телефоном и једном дневно сам имао посету у стану од стране једне службенице, Холанђанке Марсије, која је знала српски језик. Схватио сам да сам у кућном притвору. Не знам језик, немам личне исправе, проверавају ме физички сваког дана да ли сам у том стану и почетком новембра су ми дали паре које одговарају износу за цео новембар.

Одлучио сам да их преварим. Преводиоцу Марсији сам током једне посете у стану рекао да прихватам да будем сведок Тужилаштва и да не постоји више ниједан разлог да ми се пасош не врати. У то време је и Војислав Шешељ ступио у штрајк глађу и ови из Тужилаштва су се мало опустили према мени. Утврдио сам да ме суботом и недељом не посећују у стану, већ само контактирају телефоном да ли сам присутан у Холандији. Крајем новембра, или почетком децембра 2006. године, не знам тачно датум, али знам да је био петак, мени је враћен пасош и предате су ми паре за цео месец децембар 2006. године. Узео сам пасош и паре и у суботу увече кренуо возом из Хага за Дизелдорф, а ујутро у недељу сам аутобусом кренуо из Дизелдорфа за Београд. У понедељак ујутро сам био у Београду. Практично, ја сам побегао из Холандије. У уторак су ови из Хашког трибунала телефоном звали моју децу и распитивали се за мене. Мојој деци су рекли, да ако им се не јавим, да ће за мном расписати међународну потерницу. Повремено сам децу позивао са локација где сам се скривао и тако сазнао за активности људи из Хашког трибунала.

Тада сам донео одлуку да ступим у контакт са Стручним тимом за одбрану Војислава Шешеља, да им све ово саопштим и да се пријавим да будем сведок одбране. Од децембра 2006. године мене лично нико никада није позвао из Хашког трибунала. Моја деца су цео децембар 2006. и јануар 2007. године била изложена честим телефонским позивима из Хага. Следеће што је Тужилаштво урадило против мене био је позив на разговор са Кристином Дал у Београду, у просторијама Тужилаштва за ратне злочине Србије, који сам одбио, али сам јој преко адвоката послао моју медицинску документацију о здравственом стању и на крају суб пена.

С обзиром на то шта ми се све дешавало у Холандији од стране службеника Хашког трибунала и како су покушавали да од мене направе сведока који ће да сведочи против Војислава Шешеља, не знам да ли постоји иједан разлог да ме неко обавезује суб пеном. У тим односима са Хашким трибуналом је све на први поглед безазлено, културно, уљудно, али ако покушаш да кажеш истину и то се не уклопи са жељама људи из Трибунала, онда доживљаваш омаловажавање и прогон. Зато се никада не зна шта се крије и иза суб пене.

Сматрам да је важно и да треба у наставку ове изјаве да саопштим шта бих ја сведочио као сведок одбране Војислава Шешеља. Наравно, сада је то много лакше и без страха може да се напише.

Војислава Шешеља сам први пут видео 1989. године у Новој Пазови, а са њим сам почео да сарађујем у пролеће 1990. године, приликом оснивања Српског четничког покрета. Што се тиче тог периода, све је одавно општепознато. Режим нас је прогањао и хапсио, јер смо вређали осећања социјалистичких грађана. Наша пријава за регистрацију Српског четничког покрета, као политичке странке на савезном нивоу, није уважена у то време. На изборе нисмо могли 1990.

40

године, али смо зато као група грађана кандидовали Војислава Шешеља за председника Србије. Освојио је велики број гласова и то је био позитиван знак да може да се направи политичка странка која би промовисала идеју коју је заступао Војислав Шешељ. Фебруара 1991. године основана је Српска радикална странка. Ја сам на органима Српског четничког покрета био против уједињења са већином одбора Народне радикалне странке. Пошто је већина била за уједињење остао сам у мањини, али сам прихватио одлуку о уједињењу и стварању Српске радикалне странке. Оснивање Српске радикалне странке није било чак ни коректно прихваћено од стране режима и других опозиционих странака, већ напротив, сви су кренули против нас.

Од марта 1991. године кренули су напади на српски народ широм Хрватске. Тотално су игнорисана права Срба, а онај ко би морао да им пружи заштиту или је бесконачно састанчио или једноставно ништа није предузимао да се народ заштити. ЈНА и да је хтела нешто да уради није могла, јер су војском руководили људи којима није било стало до очувања СФРЈ. У тим условима српски народ у Хрватској се самоорганизовао да заштити своју егзистенцију. Ја сматрам да је Српска радикална странка тада донела најисправнију одлуку, да помогне свакоме коме је стало до заједничког живота у СФРЈ. Да не буде забуне, ја сам сматрао да је СФРЈ била политички промашена творевина, али никако се нисам могао помирити са чињеницом да Србин на свом кућном прагу, који је наследио од оца, може да постане мањина преко ноћи, зато што се променила власт на републичком нивоу. Срби су хтели да живе у једној држави и ту нема ничег лошег. И ја сам и тада и сада желео да сви Срби живе у једној држави, али ни тада, као ни сада, нисам ни могао да претпоставим да би Срби били сами у тој држави. То што се чује да су Војислав Шешељ и Српска радикална странка желели велику српску државу без других народа, осим српског, највећа је глупост коју сам могао да чујем. То је немогућа творевина, али могућа само у неким главама које треба да се прегледају. Никада Војислав Шешељ није замишљао нити причао о некој таквој држави у којој би живели само Срби, нити о држави која би се створила тако што би се протерали сви који нису Срби.

По мени, то је централно питање свих оптужби против Војислава Шешеља. Ја никада нисам чуо Војислава Шешеља да мени или некоме каже да се неко убија, протерује, силује, пљачка или нешто слично, што би било кажњиво. Ја никада нисам чуо Војислава Шешеља да је мени, неком другом или на неком скупу рекао да правимо Велику Србију и да ћемо све што није српско побити, протерати или урадити било шта друго што би било кажњиво. Ја не спорим да је Војислав Шешељ држао говоре и да је користио речи по којима је био препознатљиво јаснији од свих других на политичкој сцени, али ниједан његов говор и ниједна његова реч нису могли да промене одлуку неког појединца, нити да на њега утичу. То тврдим зато што сам био у непосредним контактима са грађанима и добровољцима. Њихова констатација је била да Војислав Шешељ говори истину, а за истином се вапило тих година.

Тврдим да нико није био добровољац због Војислава Шешеља или Српске радикалне странке, већ због својих патриотских осећања и жеље да се помогне како би се спречило оно што није завршено у Другом светском рату. Срби су морали да се плаше политике Фрање Туђмана, јер другог избора нису имали. Зато су се организовали и преко ТО обезбедили себи заштиту. То је на почетку било скромно и јадно, зато што су били у својеврсном очају. Нико их не штити, нема више те државе. Зато је Српска радикална странка позивала добровољце и, у пролеће 1991. године, основала Кризни штаб. Кризни штаб је основан јер су се избегли Срби из Хрватске, немајући где, јављали Српској радикалној странци и од нас тражили да им помогнемо у збрињавању.

Први наши добровољци су били у Боровом Селу. Ја сам био у тој првој групи. Ми смо сви били у саставу ТО Боровог Села. Претежно смо стражарили и чували село, јер је Туђманова полиција најављивала оружани напад и улазак у село. У време тог напада ја нисам био у Боровом Селу.

Пошто је било јасно да ће државни органи СФРЈ да ћуте, јер им је рад блокиран од стране представника Словеније и Хрватске и да је потребна заштита већег броја Срба у Хрватској, ми смо почели да шаљемо више добровољаца. Као добровољац је могао да иде само онај ко је служио војску. После пријављивања и формирања веће групе, да би се могао обезбедити потребан број за аутобус, слали смо добровољце у разна места у Хрватској који су од почетка били у саставу и под командом тамошњих ТО, а оне су биле у оквиру САО у зависности од територије. Власт у Србији на то што смо слали добровољце није гледала благонаклоно. Стално нас је пратила тајна полиција, и то више као политичку конкуренцију режиму. Бринули су да ли смо наоружани и да ли можемо да направимо неки преврат, а то што смо ишли као добровољци на друге територије, ја мислим да су тумачили и као прилику да ако тамо погинемо није никаква штета, јер ће режим имати мање политичких непријатеља у Србији. То је мој став као декларисаног антикомунисте и данас. Одлазили смо у цивилним оделима и без наоружања, тамо од ТО добијали старо оружје и неке униформе, махом из резерве. Враћали смо се као цивили или у униформама, али без наоружања. Додуше, и да смо носили оружје оно би нам било одузето на административним прелазима у Србију, па зато нико није ни намеравао да оружје носи у Србију. Осим тога, и оружје је било толико потребно онима који остају, да никоме није ни падало на памет да са оружјем долази кући на одмор.

41

Чини ми се да је јуна 1991. године почео напад на касарне ЈНА у Хрватској и уопште на војску. Онда се променио и однос државе према тим догађајима. ЈНА је почела да мобилише резервни састав и никако нису могле на једној страни да се налазе разне војске. То посебно истичем, јер смо онда и ми у Кризном штабу, а касније у Ратном штабу, све наше добровољце упућивали у касарне ЈНА. Људима је било једноставније и прихватљивије да се пријаве Српској радикалној странци, јер су ту више проналазили патриотизма него у ЈНА. Наши добровољци нису били само чланови Српске радикалне странке, већ и други који су нам се пријавили. Ми смо их слали у касарну ЈНА у Бубањ потоку и тамо су их надлежне старешине ЈНА распоређивале у састав јединица ЈНА.

Од тада може да се прича о добровољцима у ЈНА који су са спискова Српске радикалне странке.

Ја сам по професији електрометалске струке у рангу средње стручне спреме. Ако неко тврди да сам ја као члан Кризног штаба и касније Ратног штаба командовао, наређивао или радио нешто што има везе са војном струком, онда је он у тешкој заблуди. Ја те војне послове не знам и никада их не бих радио, јер би то била опасност и за мене и за друге. Ја сам могао да направим списак лица која су се добровољно јавила, да им прегледам војну књижицу да ли су служили војску и евентуално да групу добровољаца испратим до места где треба да буду под командом ТО или ЈНА. Могао сам по неки пут и да позовем телефоном да би се распитао како су и шта им треба, а ту мислим пре свега на цигарете и храну. Неколико пута сам и лично ишао да их видим на појединим локацијама да бих утврдио да ли су смештени како треба, да ли имају хране и других потрепштина, али никада да би неко од њих мени поднео неки извештај или неку информацију која се односи на војне ствари. Ја и да сам хтео не бих могао о томе да причам ни са њиховом војним старешинама из ТО или ЈНА, јер никада Српска радикална странка није била у неком ланцу командовања. Обилазио сам их и да се не би непријатно осећали. Стварно би било лоше да са списка Српске радикалне странке оду као добровољци у ТО или ЈНА, а да се онда нико из Српске радикалне странке не распита како су. Додуше, ту се појавио још један велики проблем у случају када добровољац буде рањен или погине. Често смо морали да рањене збрињавамо, односно да им помажемо око лечења, али и да помогнемо око организације сахране погинулих.

Називи Кризни штаб и Ратни штаб делују озбиљније, али ни издалека не одражавају послове које смо ми радили. Слична ситуација је била и са Петковићем, који је био таксиста, и са Дражиловићем, који је био пензионисано војно лице. Нико од нас није ни командовао, нити војно наређивао, нити је могао из неког свог магацина да наоружава, облачи и храни војску. У то време у СФРЈ сви смо били војни обвезници и сви смо били дужни да помогнемо држави ако је угрожена. Сматрам да сам само то радио.

Што се тиче командовања и онога што се дешавало на локацијама где су били оружани сукоби, у којима су учествовали и наши добровољци у саставу ТО и касније ЈНА, наша сазнања су скромна и обично смо до њих долазили са великим закашњењем. Зато што нисмо могли да знамо шта се дешава на линији фронта, од почетка смо инсистирали и тражили да наши добровољци стално буду под командом надлежне јединице ТО или ЈНА. То смо им саопштили још пре него што су отишли у неку јединицу. Једноставно, наш задатак, односно задатак који смо ми сами себи поставили у Српској радикалној странци, био је да наши добровољци морају бити у саставу државних регуларних јединица.

Сећам се да је било проблема поводом симбола који су се носили. Неки добровољци нису прихватали звезду петокраку, па су је брисали или преко ње лепили двоглавог белог орла или на други начин стављали до знања да не трпе петокраку. То су радили и други резервисти у ЈНА у знак револта, јер су у петокраки препознавали узрок проблема у коме се налази српски народ.

Мени се учинило да то води нашем приближавању Социјалистичкој партији Србије, па сам крајем децембра 1991. године поднео писану оставку на место члана Ратног штаба. Нисам мислио да напустим странку, али једноставно нисам хтео да учествујем у раду Ратног штаба, јер сам видео да ће нас Социјалистичка партија Србије преварити. То се и десило 1993. године, а десило се и 2008. године. Ја им никада нисам веровао и показало се да сам у праву.

То су моји контакти са Војиславом Шешељем и Српском радикалном странком. Све друго што се десило и све друго где сам ја евентуално био, нема никакве везе са Војиславом Шешељем и Српском радикалном странком. Све што бих рекао о догађајима после 1. јануара 1992. године било би моје нагађање или рекла-казала, или да сам нешто чуо од неког човека, а ја о томе не желим да причам, јер то никако не може бити поуздано. Ако није поуздано за мене, онда није поуздано ни за суд. Где сам ја касније ишао и шта сам радио и с ким сам се све виђао су догађаји који немају никакве везе са Војиславом Шешељем и Српском радикалном странком, већ са мојим личним патриотским осећањима.

Са људима из Српске радикалне странке сам се виђао пријатељски, али не и страначки, а има и оних са којима сам се виђао који више нису били чланови Српске радикалне странке. Ово посебно истичем, јер не само да сматрам, већ сам се и ја тако односио, да од 1. јануара 1992. године ја практично нисам урадио ништа што би могла да буде страначка обавеза и зато не желим да сведочим о нечему што сам евентуално и урадио као појединац, а што нема никакве везе ни са

42

Војиславом Шешељем нити са Српском радикалном странком. Ово сам морао да наведем, јер се интересовање истражитеља Тужилаштва највише односило на догађаје после 1. јануара 1992. године и све што је евентуално написано у неким наводно мојим изјавама које сам дао Тужилаштву су рекла-казала и нешто што нема никакве везе са Војиславом Шешељем и Српском радикалном странком.

Ја се и данас осећам као члан Српског четничког покрета, иако то одавно не постоји. У рад Кризног и Ратног штаба Војислав Шешељ се није мешао, односно добијао је

најнеопходније информације колико му је потребно за политичко деловање. Ретко кад је он знао детаље који су нама били важни: ко нам је упутио писмо и тражио помоћ да упутимо добровољце, колико је добровољаца обезбеђено, када се упућују, како се упућују и слично. Он једноставно није хтео, нити је могао да се меша у посао до детаља, али се распитивао и добијао информације, јер није желео да буде у ситуацији да га неко пита за добровољце, а да он не зна ни где су, ни како су. Осим тога, он је у лето 1991. године био изабран за народног посланика у Народној скупштини Републике Србије и од тог момента његове активности су биле далеко бројније и теже, тако и да је хтео није имао времена за детаље.

Као добровољци Српске радикалне странке појављивали су се припадници свих народа и припадници свих националних мањина који живе у Србији.

Када је кренула својеврсна полицијска рација на чланове Српске радикалне странке, са намером да се омаловажи странка, да се похапсе чланови и евентуално докаже како су наоружани, ја нисам био предмет интересовања полиције.

Неко је мене одабрао да будем евентуално сведок Тужилаштва против Војислава Шешеља зато што је мислио да постоји неки политички сукоб између мене и Војислава Шешеља и да сам ја погодан да му се реванширам. Тај који је мене одабрао је направио грешку. Ја никада нисам био у политичком сукобу са Војиславом Шешељем, али не кријем да је било политичких неслагања, а она су вероватно почела још почетком 1991. године поводом уједињења и прављења нове странке, па закључно са децембром 1991. године, када сам осетио превару коју припрема Социјалистичка партија Србије. Сада, када се осврнем, јасно видим да су сви били од почетка против Војислава Шешеља и Српске радикалне странке, а и данас. Зато хоћу истином да помогнем Војиславу Шешељу да се одбрани од немогућих оптужби.

У Београду, 12. августа 2008. године. Изјаву дао Зоран Ранкић”. Ов. бр. I/1 13621/2008, потврђује се да је Зоран Ранкић својеручно потписао ову изјаву,

признао за свој потпис на овој изјави. Идентитет именованог је утврђен на основу личне карте број Т 60904, издате од стране СУП-а Београд. Такса за оверу у износу од 423 динара, наплаћена је и поништена.

Други општински суд у Београду, дана 12. августа 2008. године, овлашћен службеник…

ЗОРАН РАНКИЋ У НОВИНАМА Оптужбе генералног секретара Српске радикалне странке Александра Вучића, поводом

притисака на Зорана Ранкића, против тужиоца Владимира Вукчевића и његовог заменика Мрдака, садржи текст који објављује “Правда”, 15. новембра 2007. године, са наднасловом “Александар Вучић оптужује тужиоце због сарадње са Хагом”, насловом “Банда” и поднасловом “Вукчевић и Мрдак прете и уцењују људе како би их натерали да лажно сведоче против Шешеља”. Унутар текста су два антрфилеа. Наднаслов првог је “Безакоње”, а наслов је “Векарић, хашка испостава”. “Инструкције” је наднаслов другог антрфилеа са насловом “У Хаг по мишљење”:

Александар Вучић оптужио је јуче тужиоце Веселина Мрдака и Владимира Вукчевића да су уценама и претњама покушали да натерају нека лица да лажно сведоче против лидера СРС Војислава Шешеља.

– Овај папир је доказ мојих непрестаних тврдњи. Заменик тужиоца за ратне злочине, Веселин Мрдак, и сам тужилац Владимир Вукчевић, дрзнули су се да позивају у просторије Тужилаштва за ратне злочине, лице које је потенцијални сведок одбране Војислава Шешеља – рекао је јуче Александар Вучић, генерални секретар СРС, показујући судски позив које је Тужилаштво упутило Зорану Ранкићу.

Према Вучићевим информацијама, неколико лица је позвано у Тужилаштво, али да ни сам није могао да верује у то док му нису доставили и папир, позив за та лица. Ти људи су, горе поменути Зоран Ранкић, затим Зоран Дражиловић, али и многи други у Србији.

– Они су тражили да ти људи дођу у Устаничку, можда зато да би узели другачију изјаву, вршили притисак на њих, да их претворе у осумњичене, или да ко зна на које све начине врше уцене. Обавештен сам да су неки од њих и раније били приморани да дају изјаве пред хашким истражитељима које су неповољне и по њих саме. Те изјаве нису истините, али терани су управо

43

зато што су их наши лагали да су они осумњичени. Ето чиме се баве Владимир Вукчевић и Веселин Мрдак – наглашава генерални секретар СРС.

Вучић је додао да ће им радикали пружити правну помоћ и спречити даље претње и притиске које на њих врше Вукчевић и остали челници Тужилаштва за ратне злочине.

– Учинићемо све што је у нашој моћи како би помогли тим људима да се ослободе претњи и уцена челника Тужилаштва. У ствари, нису они никакви челници, већ што би рекао наш народ, обичне фукаре које обављају најпрљавије послове за најгоре зликовце – казао је Вучић.

Када је реч о оптужбама које су на његов рачун изнели тужилац и његов заменик, Вукчевић и Мрдак, као и Бруно Векарић, који су тврдили да се Тужилаштво никада и ни на који начин није мешало у хашке процесе, Вучић је казао:

– Интересује ме шта ће Векарић да каже сада када, ево, пружам доказ за то што причам. Вероватно ће да каже да је то што раде у складу са Законом о сарадњи са Трибуналом. Па добро, али зашто одмах нису рекли да су испостава Хашког трибунала – пита Вучић.

Коментаришући Вукчевићев и Мрдаков одлазак у Хаг, генерални секретар СРС каже да је тај њихов пут био неопходан како би примили даље инструкције како и на који начин да притискају сведоке да лажно сведоче против Војислава Шешеља, а не ради усклађивања, како су то образложили тужиоци.

– Чуј, они су отишли ради усклађивања. Нису они ради усклађивања отишли у Хаг, већ да приме налоге како да притискају и како да натерају некога да лажно сведочи против Војислава Шешеља. Па, њима је то једини посао. Чекам да видим шта ће банда сада да каже. Можда ће сада да ме туже или да ме гоне.

Изјаве сведока одбране Јована Гламочанина

Јован Гламочанин је дао изјаву која је, 19. новембра 2007. године, оверена у Општинском суду у Панчеву под бројем: Ов. бр. 16514/07.

Изјава дата од стране Гламочанин Јована дипломираног правника и редовног члана Међународне академије духовних наука са звањем академик, из Панчева, улица Вељка Влаховића 11/14 рођен 16 јуна 1940. у Суботици, са личном кратом број И 161649 издатом од СУП-а Београд и са матичним бројем 1606940860090. Изјава се даје у вези активности Хашког трибунала са циљем да ме тај суд ангажује за сведока оптужбе против др Војислава Шешеља.

Први контакт са Хашким трибуналом имао сам 4. маја 2004. године. Тог дана, око 13 сати, позвао ме је Филип Петровић који се представио као сарадник Хашког трибунала. На телефонски позив јавила се моја супруга Марина, пошто тада нисам био у стану. У разговору са супругом, господин Петровић изнео је, и то исцрпно, целокупну моју биографију, затим је изричито нагласио да мора да се види са мном и оставио је број свог телефона да му се јавим. Интересантна је чињеница да је ово телефонско јављање уследило у току давања изјаве једног од заштићених сведока против покојног Слободана Милошевића, у којој је изнето да сам ја присуствовао разговору код начелника СУП Суботица у којем је, наводно, др Војислав Шешељ тражио ликвидацију једног роја лица. У том разговору није речено да ли треба да одем на разговор као оптужени или као сведок. Пошто се нисам јавио на остављени број Хашког трибунала, десетак дана касније јавио се исти Филип Петровић, али овог пута у заједничком обраћању, односно разговору са тужиоцем Саксом, како се представио тај други саговорник. И он ми је рекао да морам да разговарам са људима из Трибунала. Када сам га упитао (уз превођење Филипа Петровића) у ком својству ћу разговарати, тај исти господин Сакс ми је рекао да није важно и да морам да прихватим разговор. Месец дана касније, или нешто дуже, јавио се представник Одељења Хашког трибунала у Београду са позивом да се одређеног дана лично јавим том одељењу. Ни он ми није реко у ком својству ћу разговарати, односно давати изјаву као оптужени или као сведок. Изјаву сам давао у току четири дана узастопно. У том поступку морао сам да изнесем све детаље из свог живота, рада, друштвеног деловања и политичког ангажовања. О Српској радикалној странци питали су ме све могуће. Интересовала су их организација, структура и активности странке. Највеће интересовање су показали за чланове руководства странке и то од месне организације до Главног одбора, односно Отаyбинске управе, као и за све оне који су финансирали странку. Због таквог начина испитивања, ја сам једног момента упозорио да се осећам као да ме испитују агенти америчке Ције а не истражитељи суда.

После опсежног и детаљног испитивања о Српској радикалној странци, поставили су ми низ питања о злочинима др Војислава Шешеља. Посебно су инсистирали на мом присуству на

44

наводном састанку код начелника СУП-а Суботица, на којем је др Војислав Шешељ тражио ликвидацију једног броја људи. Већ код овог питања било ми је јасно да се у Хашком суду користе уцењени сведоци. Наравно, о ликвидацијама никад ништа нисам чуо од др Војислава Шешеља и других челника СРС. О наводним злочинима добровољаца СРС и др Шешеља било је више питања. Истражитељ Паоло Стоки и његов колега, који се представио као Француз руског порекла, дали су посебан акценат на наводне злочине у Хртковцима, али су постављали питања и о осталим догађајима везаним за Вуковар и друга бојишта. Пошто сам био изричит да не знам ни за какве ратне злочине и да сам уверен да др Шешељ није наредио извршење, нити је сам извршио било какав ратни злочин, поменута двојица истражитеља прешла су на испитивања из области политичког деловања СРС. Било је питања о претњама др Војислава Шешеља Хрватима и муслиманима. Што се тиче тих претњи, мој одговор је био јединствен. Претње су биле уперене против усташа који су убијали и злостављали Србе, а хрватски и муслимански народ је упозораван на бесмисленост и последице рата са Србима. На питање да ли је др Шешељ наређивао убијање муслимана цивила био сам изричит да др Шешељ воли муслимане и сматра их за исламинизирање Србе који су веома блиски осталим Србима.

Једно од питања је било да ли је др Шешељ ликвидирао Оливера Дениса. Пасху Јовић и још нека лица. На то питање сам одговорио да сам такве оптужбе чуо од Вука Драшковића и Слободана Јовића, некадашњег председника Градског одбора СРС Београда. Вук Драшковић је говорио о Шешељевим ликвидацијама у једном ТВ дуелу из предизборне кампање, колико се сећам из 1996. године, а Слободан Јовић је годинама говорио све најгоре о др Шешељу. Није могао да поднесе што је смењен са функције председника градског одбора и што је избачен из странке. Слободан Јовић је био заокупљен ликвидацијама, јер је радио на таквим пословима за некадашњу Службу државне безбедности СФРЈ. О томе ми је причао у неколико наврата. Био је заокупљен убиством своје супруге, оптуживао је др Шешеља и у вези тога је тражио да интервенишем код министра унутрашњим послова Србије. Водио сам га код савезног министра Вукашина Јоконовића који је рекао да нема сазнања о било каквој вези др Шешеља са убиством његове супруге Пасхе. Сличан одговор добили смо и од републичког министра Соколовића који нам је навео неке људе који су сумњиви за ово убиство и налазе се у истражном затвору.

Поред питања ликвидација било је још низ питања усмерених на приказивање др Шешеља и СРС као милитантних и склоних безакоњу, као што су пљачка на ратишту од стране добровољаца, незаконита трговина нафтом и слично. Из тих питања није било тешко закључити да је истрага била усмерена на политичку дисквалификацију др Шешеља и СРС. За мене поготово, као противника уласка Србије у НАТО и Европску унију, било је потпуно јасно да се др Шешељ и СРС морају елиминисати као одлучујућа снага у српском народу која се одупире потчињавању, осиромашењу и понижењу Србије и српског народа у целини. Да није тако, за одговорност у рату позивали би се Вук Драшковић, Мирко Јовић, Борисав Пелевић, Палма Марковић и други који су имали добровољце. Вук Драшковић би се позвао најпре јер је он са својим књигама “Нож” и “Молитва” распламсао сећање на покоље из 1941. године и то у време када је требало спасавати Југославију, а не отварати неизлечиве ране. Могле су се те књиге писати и објављивати десет година раније или касније и биле би у цивилизацијској а не у погубној функцији. Вук Драшковић не одговара пред Хашким трибуналом, јер је верно служио САД и Западној Европи скоро две деценије, а данас не представља никакву политичку снагу као и Мирко Јовић, Борисав Пелевић и други.

Напомињем, да је записник о овом саслушању вођен на енглеском језику и да нисам добио примерак истог, иако сам га тражио. Иначе, енглески језик не познајем и не знам шта садржи овај записник о саслушању које је одржано у одељењу Хашког трибунала у Београду.

Следећа активност Хашког трибунала усмерена према мени била је реализована у септембру 2006. године. На инсистирање Паола Стокија, а пошто нисам хтео да одем у просторије Трибунала у Београду, дошли су на разговор у мој стан у Панчеву истражитељ Ден Саксон, његова колегиница која се представила да је са Новог Зеланда и преводилац. Ден Саксон је инсистирао да др Шешеља треба тако приказати у Хашком трибуналу, да се политички елиминише и да ја у томе могу доста да помогнем. На томе је инсистирао када је увидео да од мене не може сазнати ништа у вези оптужбе о ратним злочинима. Када сам ја одбио да сведочим, он је рекао да има разумевања за моју позицију али да ћу ипак бити позван на сведочење. У току ових разговора било је доста питања и одговора као у одељењу Хашког трибунала у Београду из 2004. године. Разговор се завршио са пат позицијом, али сада са окончаним разматрањем ратних злочина и пребацивањем акцента на политичку дисквалификацију др Шешеља и СРС.

45

Задњи контакт са представницима Хашког трибунала имао сам 15. овог месеца. На инсистирање Паола Стокија прихватио сам да обавимо разговор, односно нека појашњења како је то он објаснио. Пошто нисам пристао да идем у просторије Трибунала у Београду, разговор је заказан за 16. новембар ове године у мом стану у Панчеву. Очекивао сам нормалан долазак истражитеља као и 16 септембра 2006. године. Међутим, овог пута дошла је читава екипа са два полицајца и то у два yипа. Када сам сишао испред зграде да дочекам посетиоце, како се то код нас Срба чини, дочекао ме је српски полицајац обучен у фармерке, јакну и штрикану капу (фантомка) обучен у патике са пиштољем о појасу. Није ми дозволио да се поздравим са придошлицама, него је тражио да прво претресе стан, а потом да доведе остале пристигле. Пошто је проверио све просторије и добро загледао све ормане, отишао је по истражитеље. Убрзо су стигли Паоло Стоки, затим заступник оптужбе Кристина Дал, преводилац и два полицајца. Разговор смо водили у дневној соби којем је присуствовала и моја супруга Марина, док су оба полицајца отишли у предсобље и друге просторије стана како би контролисали целокупан стан. Када је моја супруга изашла да донесе чаше за послужење пића открила је да полицајац, који ме је дочекао пред зградом, користи компјутер у соби наше ћерке и да други полицајац не говори српски него енглески. По њиховом одласку, супруга и ћерка су установили да су ствари у ћеркиној соби померане. Овакво понашање полицајаца створило је код нас укућана основану сумњу да нам је снимљен садржај компјутера и да су нам постављени прислушкивачи у стану, чиме је повређен Устав и прекршен Закон о одредбама о неповредивости стана. Исто тако, противуставан и противзаконити је и сам долазак полицајаца из МУП-а Србије. Они су извршили преглед и делимичан претрес стана без икаквог судског налога или мог позива. Ја сам пристао на долазак истражитеља Хашког трибунала, а не полицајаца из МУП-а Србије и НАТО земаља, који ми врше преглед и претрес стана и стављају ме у озбиљну сумњу да су поставили прислушкиваче што је још једна повреда Устава и закона и цивилизацијских норми понашања. Да се ради о повреди Устав и закона потврдио је Паоло Стоки рекавши да наша кћи Александра много користи интернет ноћу. Тим исказом истражитељ Стоки је недвосмислено потврдио да се наш компјутер и наши телефонски разговори контролишу од стране МУП Србије, а у корист Хашког трибунала.

У току разговора, који је трајао један сат и тридесет минута, мени је предочено да морам да сведочим и да ћу, уколико се не одазовем позиву, бити ухапшен и принудно одведен у Хаг и то о сопственом трошку. Исто тако, предочено ми је да могу да сведочим на затвореној седници суда, затим, са прикривеним лицем и измењеним гласом и да ће ми се обезбедити заштита по програму МУП-а Србије. Све сам то одбио и остао при одлуци да не сведочим, о чему сам обавестио госпођу Кристину Дал писмом преко интернета. У том писму обавестио сам госпођу Дал да сам одлучио да будем потенцијални сведок одбране др Војислава Шешеља.

Одбијам да сведочим јер су и сами истражитељи признали да не знам за никакве ратне злочине др Војислава Шешеља. За политичко деловање др Шешеља и било кога другог нећу да сведочим. Уосталом, Хашки трибунал је основан да суди за ратне злочине а не за нешто друго. Ако је западној алијанси потребна политичка ликвидација др Шешеља и СРС, могу неограничено да користе армију својих послушника од Бориса Тадића и Војислава Коштунице, преко Веље Илића и Млађана Динкића до Чеде Јовановића и Ненада Чанка. Јован Гламочанин не може бити у функцији сузбијања личности и партија које су опредељене за одбрану српске нације и српске државе. На основу таквог уверења, ступио сам у сарадњу са правним заступницима Српске радикалне странке и одлучио сам да будем потенцијални сведок одбране др Војислава Шешеља.

У Панчеву, 19. новембра 2007. године. Изјаву дао академик Јован Гламочанин. Ов. бр. 16514/07, потврђује се да је Јован Гламочанин својеручно потписао ову изјаву, признао

за свој потпис на овој изјави. Идентитет именованог је утврђен на основу личне карте број И 161649, издате од стране СУП-а Београд. Такса за оверу у износу од 97,50 динара, наплаћена је и поништена.

Општински суд у Панчеву, дана 19. новембра 2007. године, овлашћени службеник М. Апостоловић.

Јован Гламочанин је убрзо, 27. фебруара 2008. године, дао још једну изјаву. Оверена је у Општинском суду у Ковачици под бројем: Ов. бр. 716/2008.

“Ја, Јован Гламочанин од оца Митра, редовни члан Међународне академије духовних наука, рођен у месту Суботица, Република Србија, 16. 06. 1940 године са личном картом бр. 161649 издатом у СУП-у града Београда, матични број 1606490860090, са пребивалиштем у Панчеву, ул.

46

Вељка Влаховића 11/14, по националности Србин, говорим српским језиком, ожењен сам и имам троје деце од којих двоје пунолетних и једно малолетно.

Изјављујем: Дана 27 фебруара 2008 године, у 15:50, налазио сам се у мом стану у којем су тада били моја

супруга Марина Гламочанин и малолетна ћерка Александра Гламочанин. Стан се налази у Панчеву у улици Вељка Влаховића 11, број стана 14. У том тренутку зазвонило је звоно на улазним вратима мог стана. Ја сам одмах откључао и отворио врата и том приликом сам пред мојим вратима угледао једну жену високог раста са наочарима. Она ми се одмах обратила речима; ја тражим Јована Гламочанина. Рекао сам да сам то ја, Јован Гламочанин, а она ми је прво рекла да је Словенка и да се зове Ана Манхај. Не знајући о коме се ради, и са којом намером је дошла, а није ми се представила са подацима одакле је дошла и у ком својству је дошла у мој стан, зачудио ме је њен захтев да одмах уђе у стан. У први мах ја сам одбио да разговарам и да је пустим у стан. Међутим, она ми је тада одговорила да она мора да уђе у стан и да разговара са мном. Одмах је гурнула врата и насилно ушла, а затим је без икаквог колебања одмах села на тросед у дневној соби. Пошто сам је упитао ко је она, зашто је дошла и зашто је тако силеyијски ушла у мој стан, она ми је одговорила да је из Хашког трибунала, да је ствар озбиљна и да је она пријатељ тог суда и даја морам да сведочим против Шешеља, те морам да разговарам са њом.

Пошто ме је тешко узнемирила, а с обзиром да имам висок крвни притисак и тешке срчане тегобе, због чега сам постао инвалидски пензионер, ја сам одбио сваки разговор са том особом и размишљао сам да одмах позовем полицију ако не напусти мој стан. После мог захтева да напусти стан, она је нервозно и грубо рекла; видећемо се ми у Хагу, доћи ћеш ти тамо па ћемо другачије разговарати. Поново сам, и то по трећи пут, рекао да одмах изађе и да ме више нико из Хашког трибунала не узнемирава, јер мене и моју породицу Хашки трибунал узнемирава и мучи већ скоро четири године. Кристина Дал из Хашког трибунала тешко је повредила моја основна људска права и моје породице са непознатом полицијом која ми је претресала стан без налога суда, без сведока и без да ми је уручила записник о уласку у стан и претресу стана што је учињено 15. новембра 2007 године.

Иако сам обавестио Хашки трибунал и то писаним путем, да нећу да будем сведок Тужилаштва против проф. др Војислава Шешеља, јер сам одлучио да будем сведок његове одбране, о чему сам дао и писану изјаву оверену код надлежног суда и да сам ступио у контакт са правним саветницима који помажу одбрану др Војислава Шешеља, хашко Тужилаштво и поред таквих упозорења, наставља са притисцима и уценама, како би ме присилили да сведочим против др Војислава Шешеља.

Поново изјављујем да ја нећу да будем сведок оптужбе, већ хоћу да будем сведок одбране и сматрам да је крајње време да ме Хашки трибунал, заједно са мојом породицом, више не узнемирава и врши притисак на нас.

Ненајављеним и грубим упадањем у мој стан Ана Манхајм је на најгрубљи начин повредила моја основна људска права која су загарантована Повељом Уједињених нација, Декларацијом о основним људским правима и слободама и другим међународним правним документима. На овај начин, она је истовремено прекршила и одредбе Устава Републике Србије, одредбе Законика о кривичном поступку Републике Србије. Ове повреде је извршила јер је упала у мој стан без икакве најаве и да се није легитимисала и представила и без икакве одлуке Хашког трибунала.

Пошто сам дипломирани правник, а уз то и академик, а изучавао сам како англосаксонско тако и европскоконтинентално право, познато ми је да је у САД, Енглеској, Француској, Немачкој, Белгији, Холандији и другим западним европским државама загарантована неповредивост стана као и друга лична права и слободе.

Изјављујем: да убудуће не желим никакве контакте нити узнемиравања истражитеља Тужилаштва Хашког трибунала. Ако наставе са оваквим и сличним притисцима, малтретирањима и тортуром, бићу принуђен да се обратим генералном секретару Уједињених нација и другим међународним правним институцијама како бих могао да имам право на слободу, право на приватност, право на неповредивост стана и друга права која ми угрожавају истражитељи Тужилаштва Хашког трибунала.

Ову изјаву дајем добровољно и без икакве принуде и претње. У Панчеву, 27. фебруара 2008. године. Изјаву дао Јован Гламочанин”. Ов. бр. 716/2008, потврђује се да је Јован Гламочанин својеручно потписао ову изјаву, признао

за свој потпис на овој изјави. Идентитет именованог је утврђен на основу личне карте број I

47

161649/99, издате од стране СУП-а Београд. Такса за оверу у износу од 98 динара, наплаћена је уплатницом.

Општински суд у Ковачици, дана 27. фебруара 2008. године, овлашћен службеник Сретенко Перовић.

Последњу у низу изјава Јован Гламочанин је дао 11. августа 2008. године, а оверена је истог дана у Општинском суду у Панчеву под бројем: Ов. бр. 18243/08.

“Ја, Јован Гламочанин из Панчева, ул. Вељка Влаховића бр. 11/14, са личном картом бр. И 161649 издатом од стране СУП-а Београд, дана 8. августа 2008. године добровољно дајем и судски оверавам следећу

Изјаву: Због проблема које сам имао са истражитељима Тужилаштва пожалио сам се пријатељима, а

касније сам сазнао да су они самоиницијативно о томе дали судски оверене изјаве стручном тиму који помаже у одбрани Војиславу Шешељу. У новембру 2007. године такође сам имао проблема са истражитељима Тужилаштва и ја сам поводом тога дао судски оверену изјаву са датумом 19. новембар 2007. године, исту доставио Хашком трибуналу и обавестио Тужилаштво да ћу бити сведок одбране Војислава Шешеља, а после неколико дана на ту тему сам дао и већи интервју који је објављен 21. новембра 2007. године.

Ја не знам шта је написано и да ли уопште постоји нека моја изјава дата истражитељима Хашког трибунала, али знам да и даље Тужилаштво рачуна да сам ја њихов сведок против Војислава Шешеља, мада сам их обавестио да ја то не желим, већ да желим да браним Војислава Шешеља. Пратим суђење Војиславу Шешељу и овом изјавом желим да изнесем о чему бих ја могао да сведочим. Можда поновим нешто што сам навео у мојој претходној изјави од 19. новембра 2007. године, а то може да се деси само зато што ја и данас не знам шта Тужилаштво намерава преко мог исказа да докаже. Вероватно на основу реконструкције питања која су ми постављали може да се закључи на шта су они рачунали.

Крајем маја или почетком јуна 2004. године био сам позван од стране истражитеља Тужилаштва у канцеларију Хашког трибунала у Београд. Позван сам да одређеног дана дођем у ту канцеларију. У ту канцеларију сам дошао први пут. Сачекали су ме и примили Паоло Стоки и још једно лице из Тужилаштва Хашког трибунала. Са њима је био и преводилац. Паоло Стоки је од мене тражио да му за потребе Хашког трибунала дам изјаву. Разговор смо водили у једној канцеларији у којој смо били нас четворо.

Почетак разговора је текао овако: узели су ми биографске податке; распитивали се о мом кретању у служби, а нарочито их је интересовало то што сам био директор заједничких служби у фабрици авиона “Утва” Панчево.

Посебно су тражили да им кажем шта је од наоружања и бојеве опреме и муниције производила “Утва” и за кога. Одговорио сам им да је “Утва” производила оне производе који су били опште познати, али нисам рекао појединачно које оружје и коју врсту кога производа. Ти производи су се извозили у велики број земаља што је на тржишту било добро познато и није ми било јасно зашто то питају.

Затим је Стоки прешао на питања када сам се учланио у Српску радикалну странку и које сам функције вршио, као и о мом учешћу у Јогурт револуцији” 1988. године, када су аутономаши у Војводини покушавали да разбију нашу државу СФРЈ. Одговорио сам им да сам се учланио у Српску радикалну странку од оснивања странке, а пре оснивања Српске радикалне странке да сам био члан Српског четничког покрета.

Што се тиче мојих функција, неспорно је да сам од почетка био прво члан Главног одбора Српске радикалне странке, а од септембра 1991. године сам био председник Регионалног одбора Српске радикалне странке за Банат. Ја сам, 1992. године, постављен, именован или изабран, не сећам се праве формулације, за потпредседника Српске радикалне странке.

Рекао сам им да сам 1992. године, након парламентарних избора, изабран за савезног посланика испред Српске радикалне странке. Изјавио сам и да сам Српску радикалну странку напустио почетком октобра 1994. године и да од тада нисам имао никакве везе нити контакте са Српском радикалном странком и Војиславом Шешељем.

У наставку разговора, истражитељи Тужилаштва, а ваљда су то Стоки и овај други што је дошао из Хага, питали су ме за структуру и састав Српске радикалне странке. Интересовали су се за организацију странке од општинског одбора до Централне отаyбинске управе. Било ми је чудно зашто се за то интересују, када се начин оснивања и функционисања одбора Српске радикалне

48

странке ни у чему није разликовао од других опозиционих политичких странака у Србији. У многим местима су наше просторије биле у истим зградама где су били и одбори Демократске странке и знам да су одбори водили рачуна да се седнице одбора не одржавају истог дана када седнице имају Демократска или нека друга странка, зато што је више политичких странака имало седиште и просторије у истој згради и може наступити гужва у ходнику, а и не би било добро да неко помисли да се међусобно шпијунирамо. Разлика је била евидентна и у томе што су грађани долазили у наше просторије, а рецимо у просторије Демократске странке је ретко ко навраћао. Ако је у истој згради било рецимо и седиште Српског покрета обнове онда је могло да се види да је код њих у просторијама, рецимо 1991 и 1992. године, било више како чланова, тако и симпатизера који су навраћали.

Ситуација није била идентична и она се разликовала од места до места. Знам да смо током 1991. и 1992. године имали највише активности да формирамо одборе у општинским местима. Ја сам доста времена проводио на трибинама и митинзима са Војиславом Шешељем и на оснивању нових одбора. Питање истражитеља ми је било чудно, јер све што сам ја радио и то што је радио Војислав Шешељ је била политичка активност која је иста активностима Драгољуба Мићуновића, Зорана Ђинђића, Вука Драшковића и других политичара. Морам да истакнем да је нама и Српској радикалној странци било далеко теже због медијске блокаде и политичких напада са свих страна. Све што је на митинзима и трибинама говорио Војислав Шешељ важи и данас, односно сада је свима много јасније оно што је јавно саопштавао. Све његове политичке оцене о ситуацији у СФРЈ, о издаји, о издајницима, о подметнутим квази-демократама и рушитељима Србије и српства биле су истините, те све што је рекао може да буде писана историја.

Тада сам посумњао да истражитељи Тужилаштва намеравају Српску радикалну странку да представе злочиначком организацијом, са неком организационом структуром и дисциплинованом организацијом. Мада сам био љут што тако желе да представе моју странку, нисам хтео да им објашњавам о нашим мукама приликом организовања странке за најобичније изборе или о унутрашњим односима, сујетама и сменама у странци о чему ни врх странке није ни знао. Рачунао сам то су нека унутрашња питања и зашто би то њих интересовало, када смо до децембарских избора 1992. године били, по тадашњим критеријумима у Србији, мала и перспективна странка.

Сећам се да су се истражитељи Тужилаштва посебно интересовали и питали са којим привредницима је СРС везана и ко је финансира. Било им је познато да сам ја основао клубове привредника у Суботици и Панчеву и интересовали су се појединачно и поименично за те људе. То је било познато и није било разлога да нешто скривам, јер су то исто имале и друге политичке странке, а осим тога било је нелогично да Српска радикална странка, која се бори за тржишну економију, нема контакте са привредницима и да не зна који су њихови свакодневни проблеми у послу. Те клубове није измислио Јован Гламочанин, већ је покушао да уради оно што су увелико имале друге политичке странке.

По мени, у томе ништа није било спорно, јер ни ти људи привредници се нису скривали. Уосталом то никада није било ни приближно ономе како је рецимо Ђинђић радио са Кока колом. Колико је рецимо посланика Српског покрета обнове, Демократске странке или Социјалистичке партије Србије било из реда привредника.

Једноставно њих није интересовало како је стање било него како да се све и свашта напакује Српској радикалној странци и Војиславу Шешељу.

Тада сам утврдио шта у ствари желе истражитељи Тужилаштва и како су намерачили да мене злоупотребе, јасно сам им показао своје изненађење таквим питањима да сам једноставно морао ја да их питам, ко су они Паоло Стоки и овај други? Да ли су из америчке Ције па ми таква питања постављају и какве везе ова питања имају са Хашким трибуналом. На ово моје питање Паоло Стоки ми је одговорио да Италија има своју обавештајну службу и да би он пре радио за своју службу и земљу. У разговор се нервозно одмах умешао и онај други који је био са Стокијем и он је рекао, па шта је ту проблем, Ција је наша служба запада. Тада сам добио јасну потврду да је њихов циљ да се уништи и укине Српска радикална странка. То је било јасно поводом свих питања која су ми поставили.

Затим су се посебно интересовали за понашање Војислава Шешеља на седницама органа Српске радикалне странке и уопште у раду странке. Без било каквог размишљања одговорио сам им да је Војислав Шешељ најспособнији човек кога знам, да је образован, да много зна, да много ради, да је неуморан и да га ми остали у Српској радикалној странци тешко можемо да пратимо. Рекао сам да је Војислав Шешељ вредан, снажног темперамента и да се није устручавао да понекад критикује веома оштро оне чланове Српске радикалне странке који су лењи, преузму

49

обавезу паје не изврше и да никада није толерисао неодговорно понашање. Он је, једноставно, човек сазидан од принципа. Он не трпи оне који су непристојни према женама. Често је знао када се појави прилика да укаже на неопходност опхођења по бонтону. Увек је слабије штитио и никада није волео насиље. За све митинге и трибине увек се трудио да манифестација протекне без насиља и у најбољем реду, а нарочито онда када су Вук Драшковић или тајна полиција слали своје људе да праве проблеме. Стоички је одолевао многим подметањима као што су просветни радници, таксисти и слично. Он је такав човек који не одступа од својих ставова и који се никада не повлачи. То је човек који увек иде на главна врата, а никада не улази или излази на споредна врата. Никога не угрожава и не врши насиље и зато никоме не дозвољава да се над њим иживљава. Знам да је велики противник уличних манифестација са насиљем које имају за циљ насилно преузимање власти. Знао је да каже кога улица доведе на власт, улица га и скида са власти и власт се добија и губи на изборима. Очување парламентаризма и јавни пренос седница Народне скупштине сматрао је основом за развој демократског друштва и стандардом који мора да се чува без обзира да ли си на власти или у опозицији. Он нас је све учио политици и демократији и својим примером доказао шта је прави политичар. Зато ми тешко пада када га видим у судници и чујем шта му се ставља на терет. Оптужују га за нешто против чега се он најжешће борио.

Следеће питање које су ми поставили односило се на говоре Војислава Шешеља на митинзима у Суботици и Вуковару, а посебно за његов говор у Хртковцима. Што се тиче Хртковаца, ја тамо нисам био и не би могао ништа о томе да кажем, али добро знам да је то било у мају 1992. године током предизборне кампање за савезне изборе који су се одржавали крајем маја. Сећам се да су били савезни избори и да је био мешовити изборни систем у питању за Веће грађана. Сећам се да су истог дана били и локални избори по већинском систему. То су били први избори након доношења Устава Савезне Републике Југославије и требало је да се конституишу нови органи.

Ја сам тада био максимално ангажован на тим изборима и нисам ишао јер сам истог дана имао неку предизборну активност у неком другом месту. Тих избора се сећам, јер су их бојкотовале друге опозиционе странке, па су након доношења изборних закона поново спроведени избори на свим нивоима децембра 1992. године. Што се тиче његовог говора у Хртковцима, сигуран сам да је био само у оквиру изборног програма Српске радикалне странке, а после тог митинга знам да су медијску галаму дигли скоро сви који су мислили да могу политички да профитирају. На њихову жалост и од тога није било ништа, јер када се почне разговор на нивоу конкретног догађаја онда не може да се пронађе саговорник, јер критичари беже у мишју рупу како се не би видело шта су све измислили и преувеличали. Да је стварно било макар иједан промил од онога што је стављено на терет Војиславу Шешељу, тадашња власт у Србији би га ухапсила и осудила.

Што се тиче говора Војислава Шешеља у Суботици и Вуковару, пошто су истражитељи Тужилаштва алудирали на његов наводно говор мржње, ја сам им рекао да Војислав Шешељ никада није претио хрватском, муслиманском или неком другом народу, нити је икада позивао на освету. Он је увек правио јасну разлику ко су усташе и усташка политика и до чега ће то да доведе. Па усташе Фрање Туђмана су и успеле да очисте Хрватску од Срба. Прво су их избацили из Устава Хрватске и свели са око 12 одсто да више не остане нико, а сада се то креће између 2 и 3 одсто. Сада, после 17 или 13 година, како год да се узме и рачуна.

Колико је бесмислено оптуживати Војислава Шешеља показује и податак да је национална структура чланства Српске радикалне странке слична националној структури Србије. То значи да су у чланству Српске радикалне странке тада, као и данас су заступљене све националне групе које живе у Србији. Када би то било тако како су мислили у Тужилаштву, онда никако не би могао да се нађе одговор на питање како то да је међу добровољцима Српске радикалне странке било и Мађара, Хрвата, Бугара, Словака, муслимана, Горанаца, Албанаца, Рома и других.

Питао ме је Стоки да ли је Војислав Шешељ позивао или наређивао да се убијају цивили муслимани и Хрвати. Одговорио сам им да Војислав Шешељ никада није и никада не би наредио да се неко убија зато што је муслиман или Хрват, јер, између осталог, што је против насиља Војислав Шешељ сматра и да су муслимани и Хрвати део српског народа и да ће они кад-тад то и схватити.

О етнички чистој територији Велике Србије Војислав Шешељ никада није причао, нити је о томе размишљао. Сећам се да је Војислав Шешељ често знао да понови једну реченицу да онај појединац или група људи који пуцају из оружја на војску и институције државе су непријатељи и да против њих треба да се боримо, пошто смо у обавези да штитимо државу у којој живимо. Војислав Шешељ је увек прецизно говорио ко су непријатељи и никада није уопштавао. Па довољно је погледати његове изјаве да свима буде јасно. Његов политички програм је Велика

50

Србија, али током свих година оружаног сукоба он је слао политичке поруке да се успостави мир, предлагао линије разграничења и очување Републике Српске Крајине и Републике Српске иако су и он и сви другу били свесни да и та разграничења нису у границама његовог концепта Велике Србије.

Следеће што је интересовало Стокија било је да ли смо слали добровољце на ратишта. Одговорио сам му да сам са тим упознат и да смо у региону Зрењанин, Кикинда, Вршац слали добровољце и да смо од њих тражили да се витешки и часно боре и да не чине никакво зло. Никада добровољци Српске радикалне странке нису били ван команде надлежне јединице, јер су били у саставу регуларних јединица. На почетку су одлазили као цивили и ступали у Територијалну одбрану места у Хрватској где су на позив ТО дошли. Тамо су добијали униформе и оружје. На почетку је то било старо и често неупотребљиво старо оружје из државних магацина. На то није благонаклоно гледала власт у Србији. Чини ми се да је 1990. године Војислав Шешељ био у затвору због прикупљања потписа лица која се пријављују да буду добровољци, а 1991. године сви су видели да су Срби у Хрватској незаштићени и да је потребна помоћ органима САО области у Хрватској. Знам да је касније и ЈНА схватила да су јој потребни добровољци и да су промењени неки војни прописи, али сам сигуран да добровољци нису били ништа ново него прецизирање нечега што је и раније постојало, али се није примењивало јер није наступила таква ситуација. Знам да је била једна касарна у Бубањ потоку где су се пријављивали сви који су хтели да добровољно помогну ЈНА. Неки су долазили са спискова које је правила Српска радикална странка, али је било и оних који су самоиницијативно долазили у касарну. Ту би задужили униформу и вероватно оружје, а онда су попуњаване јединице и пребациване на одговарајуће ратиште.

Питали су ме и за селекцију добровољаца. Закључио сам да они ништа не знају или су максимално покварени па провоцирају. Покушавали су да од Ратног штаба Српске радикалне странке направе неки регрутни центар и неки паралелни генералштаб. Колико ја знам, они људи што су радили у Ратном штабу Српске радикалне странке немају ни елементарно војно знање. Они су могли да направе списак добровољаца и да провере да ли је пријављено лице пунолетно и да ли је служио редовни војни рок. Могли су да запишу и друге најосновније податке за комуникацију, да прикупе покоји сендвич и цигарете за пут и да их упозоре да се часно и витешки понашају на ратишту. Знам да је касније било проблема ако добровољац буде рањен или погине, или ако има проблема на послу због тога што је одсуствовао са посла. Те проблеме смо некако решавали, али они су решени када су добровољци Српске радикалне странке ушли директно у састав ЈНА. Призната су им сва права као и сваком војнику и резервисти ЈНА.

Ово ми је познато, јер сам се и ја на терену Баната старао о породицама добровољаца док су на ратишту или ако буду рањени или погину. Старао сам се тако што смо породицама добровољаца помагали материјално, додуше скромно, и помагали да се неки чланови породице запосле уз помоћ државе, а било је случајева да су помоћ самоиницијативно давале и неке приватне фирме, мада је било примера да помажу и сами грађани.

Поставили су ми и нека конкретна питања о раду Ратног штаба Српске радикалне странке у Београду, али ја ту нисам могао да дам одговоре, јер ја нисам учествовао у раду Ратног штаба у Београду, а на нека питања мислим да им не би могли одговорити ни они који су били у том штабу. Мени је тај ратни штаб више деловао као служба обезбеђења седишта странке у Београду и нешто где се воде подаци о добровољцима. Ту нема ни регрутовања, нема подстицања, помагања, организовања, а ако неко тврди да се одатле командовало, да су се одатле издавала нека војна наређења добровољцима не ратишту или ту подносили рапорти, онда тај који то тврди мора да иде на преглед. То је толико немогуће чак да не би могло ни да се замисли. За најобичнију информацију да се неком нашем добровољцу родило дете данима није могао да се успостави ни телефонски контакт са местом где се добровољац налази на неком ратишту. У том Ратном штабу није постојало ниједно лице које би могло да командује и то не само због недостатка знања, већ и зато што ниједна команда не би имала где ни да оде, нити кога да обавезује, нити да је неко чује, а како би неко могао да командује када не зна ни шта се дешава на ратишту.

Поставили су ми питања која се односе пре свега на Овчару и Воћин. Ништа нисам могао да им одговорим, јер за ратне злочине у то време нисам начуо, нити ми је ко о томе причао. Све што знам је практично из медија.

Пошто су се истражитељи Тужилаштва разочарали мојим одговорима, онда су отворено од мене тражили да им помогнем на политичкој ликвидацији Војислава Шешеља. Питали су ме за неки састанак у Новом Жеднику са Миланом Јеринкићем, тада начелником СУП-а Суботица, на

51

коме је наводно Војислав Шешељ тражио да се направи списак за ликвидацију Хрвата који раде за хрватску службу. То су ме питали јер су наводно сазнали од неког Луковац Миодрага да смо Маја Гојковић и ја били на том састанку. На неком таквом састанку ја нисам био, нити сам се икада у животу са тим Јеринкићем састао, иако сам рођен у Суботици.

Питали су ме да ли је Војислав Шешељ опасан човек. Рекао сам им да је Војислав Шешељ опасност за његове политичке противнике, јер је интелектуално надмоћнији што су доказали и ТВ дуели, али да није осветољубив, да је према политичким противницима оштар, а да је у народу изузетно омиљен.

Паоло Стоки је више пута понављао да је Војислав Шешељ опасан за нову власт у Србији, да Војислав Шешељ смета као и да Србија мора да има прозападну власт. Стоки је више пута поновио да је Војислав Шешељ много гори од Слободана Милошевића. Када већ причам о Стокију морам да нагласим да је он у току тих разговора много увредљивих и клеветничких навода износио, што ја као човек нисам могао да прихватим. Износио је да је Војислав Шешељ недемократа, да је неугодан за своје сараднике, да клевеће политичке противнике па је захтевао од мене да ја то потврдим у Хагу.

Томе сам се више пута супротстављао и тражио да то што он износи, а од мене тражи да ја то потврдим у Хагу не бележи. Шта је Стоки на компјутеру уносио и које делове ја не знам јер је моју изјаву сачинио на енглеском језику, а ја енглески језик не разумем. То што је Стоки сачинио, ако је наводно моја изјава ја је нисам прочитао, нити ми је Стоки прочитао, а није ми ни примерак тога уручио.

Наглашавам да су ме испитивали четири дана, да за сваки дан нису састављали изјаву и да такве изјаве нисам потписивао. Последњег дана, а то је четврти дан, када сам дошао у канцеларију Хашког трибунала Паоло Стоки ми је поставио још неколико питања и на крају ми саопштио да је он сачинио и уобличио моју изјаву за сва четири дана, и да ја морам да је потпишем. Паоло Стоки је ту изјаву комплетирао и написао у мојој одсутности. Ту изјаву ми није прочитао, нити ми је преведена преко преводиоца, а као што сам већ рекао није ми ни уручио примерак те изјаве. Изјаву сам морао да потпишем ћириличним писмом којим се користим, а тиме сам хтео и да докажем да ја не знам енглески језик. Та изјава коју сам морао да потпишем није на српском језику.

Дана 16. септембра 2006. године, код мене, у мој стан у Панчеву, дошао је Данијел Саксон из Тужилаштва Хашког трибунала, а са њим је била и још једна сарадница како ми је она рекла да је са Новог Зеланда.

На почетку разговора Данијел Саксон ми је рекао да су у Југославији почињени ратни злочини и тражио је од мене да ја о тим злочинима сведочим у Хагу. У току разговора ми смо више пута дошли у сукоб мишљења, и то зато што је он лично оптуживао само Србе, а да није оптужио ни муслимане, нити Хрвате па испада да су само Срби криви, а други нису.

После разговора који је тада трајао око сат времена Данијел Саксон је рекао да ме више неће позивати, нити са мном разговарати у вези ратних злочина. На крају разговора и он је од мене тражио сарадњу за политичку ликвидацију Војислава Шешеља. И Саксон је поновио оно што је рекао Стоки да је Војислав Шешељ велика опасност и највећа опасност за нову власт у Србији. Саксон је рекао и то да је концепт Велике Србије, који заступа Војислав Шешељ, ратна опција и да Војислав Шешељ представља опасност по мир на Балкану. Све његове тврдње оспорио сам и одбио сам да ја о томе сведочим у Хагу, јер је то све Саксонова измишљотина.

Добро се сећам да ми је током разговора Саксон рекао: “Да после оваквог мог става и мојих тврдњи и других који слично говоре и тврде, а на које је Хашки трибунал рачунао за своје сведоке и сараднике он више не верује да ће Шешељ бити у Хагу осуђен, јер за то Тужилаштво, а ни он немају доказе”.

Драго ми је што сам од њега чуо признање да немају ниједан доказ против Војислава Шешеља, а још драже што се Саксонове речи потврђују и то цео свет има прилику да види у телевизијском преносу. Јасно ми је да су све оптужбе против Војислава Шешеља измишљене и да се рачуна на сведоке који би у судници лагали. Током разговора са Данијелом Саксоном, са Паолом Стокијем и касније са Кристином Дал ја сам им саопштио и поновио да нећу бити сведок Тужилаштва против Војислава Шешеља. Рекао сам им да хоћу да будем сведок одбране Војислава Шешеља, јер су оптужбе против њега плод лажне конструкције.

Што се тиче идеје о Великој Србији, то је идеја коју и ја подржавам, јерје заснована на историјским чињеницама, а Велика Србија ће бити неминовна и у будућности остварена. Са овим ставом сам и ја вероватно опасност.

52

На крају ове изјаве желим посебно да истакнем зашто сам ја био предмет интересовања истражитеља Тужилаштва. Није тајна да смо Војислав Шешељ и ја дошли у сукоб политичке природе и да је на то неко рачунао да може бити разлог зашто бих се ја придружио гоњењу Војислава Шешеља. О нашем политичком сукобу не желим ни да причам, нити да мислим све док је Војислав Шешељ у притвору. Да су на тај наш сукоб озбиљно рачунали показује још један догађај.

Средином априла 2001. године телефоном ме је позвао човек који се представио да зове из кабинета председника Владе Зорана Ђинђића. Представио се као Марковић и рекао ми је да председник Ђинђић жели да разговара са мном. Изненадио сам се и питао га шта би то председник владе Ђинђић имао да разговара са мном? Одговорио ми је да чим председник Ђинђић тражи разговор онда постоји неки добар разлог. Помислио сам у праву је овај човек, зашто би Ђинђић, председник владе тражио разговор ако није у питању нешто важно. Одговорио сам му да не одбијам разговор. Телефонски разговор са тим човеком који се представио као Марковић завршио сам договором да ми Марковић до краја да најави када ће Ђинђић имати времена за наш разговор.

Марковић ме није позвао до краја дана по договору, већ сутра око 11 сати и саопштио ми да истога дана у 15,30 сати будем на паркингу испред Савезне скупштине и да ће ме он ту сачекати. У заказано време сам дошао и састао се са тим Марковићем. Прешао сам у његов аутомобил и он ме је одвезао у кошутњачку шуму, ту изнад тениских терена. Тамо сам се сусрео са Зораном Ђинђићем.

Ђинђић ме је поздравио као старог познаника и обратио се са неколико уобичајених реченица, шта радим, како сам и слично. После тога је прешао на причу о плановима и тешкоћама са којима је суочена нова власт. Као излаз за проблеме ми је рекао да ће нам Запад дати велика средства и сваку другу помоћ, али да је потребно да се сузбију антизападне снаге у земљи. Војислава Шешеља и Српску радикалну странку је стално наводио као највећу сметњу за нову власт и остваривање политике нове власти. Од мене је тражио да и ја активно учествујем у сузбијању и маргинализацији Војислава Шешеља и Српске радикалне странке. Ђинђић је знао да ја добро познајем Војислава Шешеља и да сам био у сукобу са Војиславом Шешељем и сматрао је да ја треба да узвратим Војиславу Шешељу.

Да би био убедљив, Ђинђић ми је причао са циљем и упозорењем да се Војислав Шешељ мора сузбити и елиминисати из српске политике, јер се Запад жестоко противи концепту Велике Србије. Причао ми је да Запад то сматра ратном опцијом и великом сметњом и претњом миру на Балкану. Сећам се да је рекао и да Запад сматра да су Војислав Шешељ и Српска радикална странка опасни за нову власт у Србији и политику Запада, јер су за привредну, културну и свеопшту сарадњу са Русијом, а присуство Русије у Србији и било где на Балкану није прихватљиво за Запад.

Када сам дошао у позицију да му одговорим рекао сам му да у томе не могу учествовати, јер ако сам напустио Српску радикалну странку ја нисам променио своја политичка уверења. Ваљда га је то изненадило и изнервирало па ми је Ђинђић нервозно одбрусио каква уверења, мисли на државу и себе. Ако се укључиш у ову нашу акцију решићеш и све своје проблеме. То је посебно потенцирао, јер је сигурно знао да имам мала примања и да припадам групи сиромашних људи у Србији. Ауторитативно ми је рекао да ми пружа прилику да зарађујем као Немац или Американац и да треба да оставим застареле приче о неким личним уверењима и патриотизму. Вероватно се много изнервирао због овог разговора, те ми је на крају нервозно рекао да нема више времена за причу и да му се обавезно за недељу дана јавим у кабинет. Последње што ми је рекао било је “на теби је да бираш или си са нама или си против нас”.

Пошто сам сматрао да сам му одговорио на понуду нисам ни помислио да га позовем или да одем у његов кабинет. После 10 дана почели су моји проблеми које ми је причињавала новоуспостављена служба специјалне полиције.

Прво су ме три агента те Ђинђићеве полиције, 7. маја 2001. године, из стана у Београду у ул. Космајског одреда бр. 1. привели у просторије полиције у згради СИВ III на Новом Београду. Тога се добро сећам, јер сам претходног дана славио своју славу. Ти агенти су ме 20 сати држали уједној канцеларији. Испитивало ме је више агената, а све са циљем да ја признам да смо ја и моји сарадници, који смо заједно напустили Српску радикалну странку примили мито. Пошто нису успели да изнуде признање пустили су ме.

Тада сам одлучио да се са породицом преселим у Панчево у таштин стан, мада су тог истог дана моја супруга и ћерка уплашене оним што ми се десило, и саме побегле у Панчево, те сам им се придружио пошто су ме пустили агенти. Ни ту нисмо имали мира јер већ 9. маја 2001. године, око 14 сати, група агената државне безбедности је упала у стан у Панчеву, а тројица су ме поново

53

одвели у ону зграду где сам неколико дана пре био испитиван 20 сати. Тада су ме без прекида испитивали скоро 24 часа, односно све до сутра до 14 сати. Непрекидно сам испитиван, а чини ми се да ме је испитивало око 50 агената. Приликом овог испитивања агенти су показали велику дозу нервозе. Сећам се да ми је један агент са црногорским акцентом претио да ћу бити убијен и да ми је пустио видео касету на којој се види да сам пред изборе 1996. године поделио својим сарадницима изборни материјал и новац који је био преко потребан за изборну кампању.

Већина агената који су ме после приказивања ове касете испитивали овај снимак су користили као доказ за моју кривицу за мито. Пошто се није радило ни о каквом доказу за мито или неком другом кривичном или неморалном делу пуштен сам на слободу.

Док су ме испитивали агенти тајне полиције у Београду, истовремено су агенти државне безбедности из Панчева извршили претрес таштиног стана у Панчеву, у ул. Цвијићева бр. 11, где сам се неколико дана раније сместио са породицом. Тај претрес је трајао 6 сати и наравно ништа није пронађено што би могло да послужи као доказ за неку моју кривицу. Да ли због нервозе, неспретности;или намерно агенти су послали поруке из којих се вида природа и значај претреса и разлози мог привођења. У разговору са мојом супругом агенти су рекли да све то раде по директном наређењу Зорана Ђинђића. То су јој рекли и они агенти који су ме приводили први пут из стана у Београду.

Након маја 2001. године више ме није узнемиравала наша власт, али то је на нешто другачији начин настављено 2004. године од стране истражитеља Тужилаштва Хашког трибунала о чему сам раније написао у мојим судски овереним изјавама.

Када сам у новинама прочитао чланак у коме се преноси део из књиге Карле дел Понте, у којој је она описала и разговор са Зораном Ђинђићем када је он тражио да воде Војислава Шешеља и да га не враћају, препознао сам и разговор који сам ја имао са Ђинђићем. Зато ми је сада лакше да о томе сведочим, јер очигледно нисам једини од кога је Зоран Ђинђић тражио да се укључи у прогон Војислава Шешеља.

У Београду, 8. августа 2008. године. Изјаву дао Јован Гламочанин”. Ов. бр. 18243/08, потврђује се да је Јован Гламочанин својеручно потписао ову изјаву, признао

за свој потпис на овој изјави. Идентитет именованог је утврђен на основу личне карте број И 161649, издате од стране СУП-а Београд. Такса за оверу у износу од 98 динара, наплаћена је и поништена.

Општински суд у Панчеву, дана 11. августа 2008. године, референт овере

Штампа о притисцима на Јована Гламочанина “Прес”, 22. марта 2007. године, објављује текст са изјавама Мирослава Вуковића и Јове

Остојића, са насловом “Хаг уцењује Шешељеве сведоке” и поднасловом “Мирослав Вуковић и Јово Остојић тврде да су хашки истражитељи тражили од њих да лажно оптуже Шешеља!” Унутар текста је антрфиле са насловом “Гламочанин: Нису ми нудили милион долара”:

Хашки трибунал тражио је од Мирослава Вуковића и Јова Остојића да лажно сведоче против лидера СРС-а Војислава Шешеља. Њих двојица и још 20 сведока потписали су и у суду оверили изјаве у којима наводе да су истражитељи Трибунала тражили од њих да лажно сведоче против Шешеља. Заузврат, понудили су им промену идентитета, пресељење у страну земљу по избору и новац, уколико се покажу као “корисни сведоци”. Уколико одбију понуду, претили су да ће и њима судити за ратне злочине!

Јово Остојић, бивши командант Шешељевих добровољаца, каже за “Прес” да су га истражитељи из Хага неколико пута звали на разговор. Прво су му нудили новац и пресељење у иностранство ако оптужи Шешеља. Када је то одбио, претили су да ће га убити!

– Тражили су од мене да кажем да је Шешељ лично пуцао у главу седамнаесторици Хрвата у Воћину и да кажем да сам био очевидац. Рекао сам им да ја не знам када се и да ли се то уопште десило, али то њих није занимало! Тада сам побеснео и рекао им да они хоће невине људе да пошаљу у затвор. Тада ми је истражитељ Паоло Пасторе запретио да ћу у Хаг отићи жив или мртав! А ако дођем жив, никад се нећу вратити – прича Остојић.

Мирослав Вуковић каже да су хашки истражитељи први пут с њим контактирали новембра 2002. године и да су му тада, у присуству адвоката, понудили бланко чек за сведочење против Слободана Милошевића, Војислава Шешеља, Радована Караyића и Ратка Младића.

– Дали су ми чек да сам упишем износ који хоћу као награду за ова сведочења и рекли су ми да ће ми одмах уплатити новац. Наравно да сам одбио новац. После су почеле претње и уцене. Рекао сам им да могу да ме одведу у Хаг, али нећу никог лажно да оптужим – каже за “Прес”

54

Вуковић. Он додаје да су се “убеђивања” наставила и 2005, када је поново био на разговору са истражитељима.

– Испитивали су ме три дна! Није им било јасно зашто нећу да оптужим Шешеља кад смо нас двојица у свађи. А ја сам им рекао да не могу да оптужим невиног човека, без обзира на наша међусобна трвења – закључује Вуковић.

Представници Хашког трибунала и Тужилаштва демантују да прете и уцењују сведоке. Портпарол суда Рефик Хоyић рекао је да се Трибунал придржава “највиших правних стандарда” и да постоје механизми који то осигуравају. Он је потврдио да је Суд добио Шешељев поднесак о наводном притиску на сведоке и додао да ће тај документ размотрити претпроцесни судија.

Представници СРС-а недавно су навели да “имају информације” да су хашки истражитељи обећали Јовану Гламочанину милион долара у замену да оптужи лидера радикала Војислава Шешеља. Међутим, Гламочанин за “Прес” каже да “то није истина”.

– Представници Трибунала били су врло културни и нису ми нудили никакав новац. Истина је да су тражили да сведочим, али ја сам то одбио и на томе се цела ствар завршила – закључује Гламочанин.

Интервју са Јованом Гламочанином, кога је Хашко тужилаштво покушало да натера да сведочи лажно против др Војислава Шешеља, објављује “Правда”, 21. новембар 2007. године, са наднасловом “Тужилаштво Хашког трибунала ’обрађивало’ и Јована Гламочанина”, насловом “Нећу против Шешеља!” и поднасловом “Саслушање Јована Гламочанина, који одбија да га Тужилаштво позове као свог сведока, личило је више на акцију командоса или – здружену вежбу Србије и НАТО-а”. Интервју садржи два антрфилеа, наднаслов првог је “Безакоње”, а наслов је “Вршљање без судског налога”. Наднаслов другог антрфилеа је “Цинизам”, а наслов је “Не хају за суверенитет”:

Први контакт с Трибуналом Јован Гламочанин је имао 4. маја 2004. године, када га је позвао извесни Филип Петровић и представио се као сарадник Хашког тужилаштва.

– Јавила се моја супруга, ја нисам био код куће. Петровић јој је тада рекао да се Трибунал интересује за сусрет са мном, и успут дао до знања да “они о мени све знају”. Оставио је број телефона, с напоменом да се обавезно јавим.

• Занимљиво је да се у време тог телефонског позива на телевизији одвијао пренос процеса Слободану Милошевићу...

– Да, касније сам повезао ту “случајност”: у том тренутку је један од заштићених сведока изнео податак о некаквом тобожњем састанку код начелника СУП-а Суботица, коме сам наводно и ја присуствова, где је, по речима тога сведока, Шешељ тражио ликвидацију једног броја лица.

• Када је одржан ваш први сусрет са њима? – Крајем јуна 2004. добио сам позив да се јавим београдској канцеларији Трибунала, уз

напомену да ће испитивање трајати неколико дана. Нису ми саопштили какав је мој статус у поступку који воде. Разговор је водио истражитељ Паоло Стоки. Он разговара на специфичан начин, покушава да остави утисак добронамерног човека, представља се као “пријатељ”. Али, веома је навалентан, што сам ја приписивао његовом италијанском темпераменту.

• Међутим, директна питања и алузије нису били тако пријатељски? – Напротив. Поред Стокија у испитивању је учествовао још један службеник Хашког

тужилаштва који је рекао само да је Француз руског порекла. Како је разговор одмицао, ја сам имао утисак да ме испитује агенција ЦИА. За њих је, рецимо, било јако интересантно ко су руководиоци у Српској радикалној странци.

Наравно, били су упућени које сам политичке функције све обављао у странци, па су сматрали да ја то морам да знам. Посебно су се интересовали ко су финансијери и чланови привредних клубова СРС. Били су веома изненађени кад сам им рекао да међу тим привредницима, активистима и симпатизерима странке нису били само Срби, већ и знатан број Буњеваца и Мађара.

• Питали су вас, свакако, и шта знате о ратним злочинима који су почињени на тлу бивше Југославије?

– Помињали су неке догађаје у којима ја нисам учествовао, а нарочито су инсистирали на том фамозном састанку, у јесен 1991. године, код начелника СУП-а Суботица, господина Јеринкића. Веровали или не, ја јесам рођен у Суботици, али никада са тим човеком нисам разговарао. А ја у просторијама СУП-а Суботица нисам био откад сам се иселио из тог града, 1969. године.

• Шта је представницима Тужилаштва било битно у следећем сусрету са вама, у септембру 2006. године?

55

– Они никако нису то могли да схвате, а ја сам им подробно објашњавао да није говор мржње када позивате на одбрану свог народа и борбу против усташа и муyахедина, а ваљда је свима јасно да су то злочинци. Уверавао сам их да он никад није позивао против хрватског народа и муслимана, па он је наређивао да се цивили било које националне и верске припадности морају заштитити. О томе довољно говори и податак да је и међу члановима СРС и међу личним пријатељима др Шешеља велики број муслимана, за које је он говорио и писао да су пореклом Срби чији су преци покрштени.

И овај наш сусрет окончан је у својеврсној пат позицији, нико није одступио од свог почетног става. Али, било ми је јасно да се тежиште Тужилаштва сада помера ка политичкој дисквалификацији Војислава Шешеља.

• И годину дана касније, тачније 15. новембра 2007, уследио је трећи ваш сусрет са представницима Трибунала, под веома чудним околностима?

– Да. Поново су ме позвали телефоном и када сам одбио да се појавим у њиховим просторијама у Београду, најавили су свој долазак у мој стан. Овог пута дошла је читава екипа, са два полицијска yипа. Када сам сишао испред зграде, дочекао ме је српски полицајац у патикама и фармеркама, са “фантомком” на глави. Носио је пиштољ за појасом. Није дозволио да се поздравим са придошлицама, него је кренуо у стан са мном, рекавши да мора да га претресе пре него што “гости” уђу. Када је и то обављено, ушли су Паоло Стоки и заступник оптужбе Кристин Дал, у пратњи преводиоца и два полицајца. У том разговору наставили су се већ виђени притисци и нечасне понуде уколико пристанем на сарадњу онако како они то очекују.

• Колико је трајао и како је окончан тај разговор? – Разговор је трајао око сат и по и тада ми је предочено да ћу ако одбијем да сведочим,

присилно бити одведен у Хаг, и то о сопственом трошку. Понуђено ми је, с друге стране, да ми се додели статус заштићеног сведока како бих на затвореној седници могао, са прекривеним лицем и измењеним гласом, да сведочим против др Војислава Шешеља.

Све сам то одбио и остао при одлуци да не сведочим, о чему сам Кристин Дал обавестио и на лицу места и касније писмом преко интернета. У писму сам је обавестио да желим да сведочим једино као потенцијални сведок одбране доктора Шешеља. Свако даље позивање од стране Тужилаштва сматраћу кршењем својих процесних права, јер члан 77 Правилника Хашког трибунала стриктно забрањује притисак на сведоке – па чак и било какав контакт са сведоцима који су одлучили да сведоче на позив и у корист његове одбране.

• Приликом последњег сусрета са представницима Хашког трибунала доживели сте једно веома непријатно искуство?

– Док смо разговарали у дневној соби, полицајци су изашли у предсобље. Међутим, када је моја супруга изашла до кухиње да би донела послужење, видела је једног полицајца да користи компјутер у соби наше ћерке. Изненађена, обратила се овом другом полицајцу и тада схватила да он не разуме српски.

Када су посетиоци отишли, закључили смо да су ствари у ћеркиној соби померане. То је код мене створило сумњу да су подаци из рачунара преузети, а претпоставио сам и да су нам инсталирани прислушни уређаји – чиме је повређен Устав и закон који гарантују неповредивост стана. Такође, закони Србије прекршени су и самим тим што сам ја пристао на разговор са истражитељима, а не и на претрес стана без судског налога. Па још у присуству полицајца из неке земље НАТО!

• Јесте ли своје незадовољство због преметачине стана изразили истражитељима Трибунала? – Јесам, али је Паоло Стоки, да би ми показао колика је њихова моћ и да за законе и

суверенитет Србије не маре баш превише, цинично поручио да је увидом у њен приватни рачунар, приметио како наша ћерка ноћу доста користи интернет! Тим признањем Стоки је недвосмислено потврдио да се наша приватна комуникација преко компјутера и телефона надзире и прислушкује од стране МУП-а Србије, а за потребе Хашког трибунала.

Изјаве сведока одбране Драгана Спасојевића

Драган Спасојевић је дао изјаву која је, 12. децембра 2007. године, оверена у Градској управи за опште послове у Новом Саду под бројем: Ов. број 13046.

“Ја Драган (Станка) Спасојевић, рођен 5. јула 1965. године у месту Бошковићи, општина Зворник, Република БиХ, са пребивалиштем у Новом Саду, улица Каменички пут бр. 10Б, са личном картом број 657094, јмбг: 0507965183954 издатом од стране СУП- Нови Сад, по

56

националности Србин, православне вероисповести, држављанин Републике Србије, говорим српски, по занимању сам дипломирани економиста и власник сам приватног предузећа “Метално” Нови Сад,

Изјављујем: Да ме је у месецу фебруару 2007. године у мојим службеним просторијама, које се налазе у

улици Мише Димитријевића бр. 54 у Новом Саду, посетио тим хашких истражитеља које је предводила госпођа Рита са још једним својим сарадником, коме се не сећам имена, и са преводиоцем. Обавестили су ме да је сврха њиховог доласка њихов план да ме ангажују као сведока Тужилаштва у процесу који се води против проф. др Војислава Шешеља у Хашком трибуналу. С обзиром да је и њима, а и мени познато, да сам ја био сведок Тужилаштва у процесу који се водио против Слободана Милошевића под псеудонимом Б24, упозорио сам их да сам у том исказу изнео све податке и чињенице које су мени биле познате, а односе се на ратне догађаје у Босни и Херцеговини, а посебно у Зворничкој регији у периоду од 1991. до 1995. године. На моје питање представнику Тужилаштва госпођи Рити “... шта им је интересантно у мом исказу који сам дао пред Трибуналом у процесу против Слободана Милошевића”, она је одговорила да у том исказу нема ништа интересантно за процес који се води против проф. др Војислава Шешеља и да су они управо због тога дошли да ме контактирају и питају - да ли имам нека сазнања везана за добровољце Српске радикалне странке о њиховом учешћу на зворничком ратишту, као и о евентуалном учешћу проф. др Војислава Шешеља у поменутом периоду. Ја сам им децидирано одговорио да нити сам имао, нити имам било каква сазнања о учешћу добровољаца Српске радикалне странке као и о учешћу проф. др Војислава Шешеља. На постављено питање представника Тужилаштва госпође Рите да ли сам икада лично или као члан Кризног штаба општине Зворник упознао и контактирао Војислава Шешеља, одговорио сам негативно, јер је истина да поменуту личност никада нисам упознао. Све што сам о њему знао било је из средстава јавног информисања. После тога ја сам поставио питање да ли се налазим на списку сведока у процесу који се води пред Хашким трибуналом против проф. др Војислава Шешеља. Представник Тужилаштва, госпођа Рита ми је одговорила да се не налазим на списку сведока хашког Тужилаштва у поменутом процесу. Након тога, госпођа Рита је рекла да ће ме контактирати за неколико месеци, захтевајући од мене да у том периоду размислим и покушам се сетити или прикупити одређена сазнања везана за учешће добровољаца Српске радикалне странке и проф. др Војислава Шешеља на зворничком ратишту. Госпођа Рита, представник Тужилаштва оставила ми је број телефона њихове канцеларије у Београду на који их могу контактирати а у вези са евентуалним новим сазнањима о поменутом процесу. На овај захтев децидно сам одговорио да немам шта да се сетим, јер све оно што сам имао да кажем рекао сам у процесу против Слободана Милошевића пред Хашким трибуналом, те да због тога не желим и као човек не могу бити сведок на страни Тужилаштва Хашког трибунала у процесу који се води против проф. др Војислава Шешеља. Напомињем да од тада па до данашњег дана нисам имао никаквих контаката са представницима Тужилаштва Хашког трибунала. Спреман сам да будем потенцијални сведок одбране у процесу који се води против проф. др Војислава Шешеља у случају да он то од мене буде захтевао, јер би моја изјава у његовом случају користила искључиво за одбрану, јер како сам напред навео, ја сам и Тужилаштву рекао да Војислав Шешељ и његови добровољци немају никакве везе са збивањима на територији Зворничке регије у периоду од 1991. до 1995. године.

Изјаву дајем добровољно без икаквог притиска. У Новом Саду, 10. децембра 2007. године. Изјаву дао Драган Спасојевић”. Ов. број 13046, потврђује се да је Драган Спасојевић својеручно потписао ову изјаву, признао

за свој потпис на овој изјави. Идентитет именованог је утврђен на основу личне карте број 657094/06, издате од стране СУП-а Нови Сад. Такса за оверу у износу од 230 динара, наплаћена је и поништена.

Градска управа за опште послове у Новом Саду, дана 12. децембра 2008. године, овлашћен службеник…

Драган Спасојевић је дао и изјаву која је, 12. маја 2008. године, оверена у Четвртом општинском суду у Београду под бројем: V Ов. бр. 1780/08.

“Ја Драган (Станка) Спасојевић, рођен 5. јула 1965. године у Бошковићима, општина Зворник, са пребивалиштем у Новом Саду, улица Каменички пут 10Б, лична карта број 657094, јмбг 0507965183954, Србин, православац, по занимању дипл. економиста дајем следећу изјаву:

57

Лично познајем Асима Алића, који је рођен 1959. године у селу Махала у општини Калесија (данас ово село припада општини Осмаци у Републици Српској).

Знам да је од 1991. године радио као полицајац у Београду и да се 1991. године учланио у Патриотску лигу и да је на предлог СДА дошао у Зворник где је постављен за помоћника командира СЈБ Зворник (ја сам био командир).

У Зворнику је радио на окупљању активног и резервног састава полиције муслиманске вероисповести и припремао формирање муслиманског МУП-а. Остварио је блиску сарадњу са извесним Хајром који је послат из врха СДА да формира муслиманске територијалне јединице и да их војно обучава и наоружава.

Асим Алић се активно укључује у убацивање чланова паравојне јединице Патриотске лиге у резервни састав полиције МУП-а БиХс и тако регуларним каналима наоружава јединице Патриотске лиге.

У октобру 1991. године учествује у формирању прве јединице Патриотске лиге у селу Годуш, где и данас постоји споменик као сећање на тај догађај.

Седам месеци пре избијања сукоба постројили су јединицу Патриотске лиге од око 150 чланова са комплетном пешадијском опремом (одела, шлемови, панцири, аутоматско наоружање). Овај догађај је изазвао реакцију Срба који су почели да се наоружавају због лошег искуства са муслиманима из Другог светског рата.

Када је донет Кутиверов план, ми смо у СЈБ Зворник, 23. марта 1992. године, добили званичну депешу са потписом Момчила Мандића где је тражено да се сви радници МУП-а изјасне којој стрни желе да се приклоне. Истог дана смо одржали колегијум где је присуствовао и Асим Алић и договорили се да приступимо подели МУП-а у кадровском и материјалном смислу. Сви Срби су се изјаснили да припадају српском МУП-у.

Асим Алић је то вече заједно са криминалцима из Зворника и члановима Патриотске лиге организовао и предводио акцију заузимања СЈБ Зворник, где је пуким случајем избегнуто крвопролиће.

Овај догађај је дефинитивно поделио полицију у Зворнику, а наравно и народ. Тада су се српски полицајци повукли у Каракај где је живело већинско српско становништво.

Алић је лично предводио групу која је обила магацин СЈБ Зворник и преузела оружје, униформе, службене легитимације и осталу опрему МУП-а и све то поделио члановима Патриотске лиге и локалним криминалцима (Бехљуљи, Мусадик Халиловић и други). Ово је натерало све Србе да напусте Зворник, а Асим Алић је, са групом коју је предводио, обијао и пљачкао станове и куће виђенијих Срба (Петка Панића, Мике Миљановића, Маринка Василића). Окореле криминалце је распоредио на граничне прелазе према Србији да би спречио муслимане који су хтели да пређу у Србију свесни лоше ситуације коју је Алић са својима проузроковао у граду.

Знам да је Алић од АИД-е добио задатак да помене да су међу заробљеним Србима били припадници Српске радикалне странке, о чему су тада причали неки људи који су учествовали у хапшењу. Такође поуздано знам да је недавно био 7-8 дана у Сарајеву ради неких разговор у АИД-у.

Лично сам био у Штабу када су тамо дошли Војин и Душан Вучковић са групом добровољаца и знам да их је послала Војна пошта из Панчева, а легија је дошао са Арканом и ја сам их примио у Кризном штабу у Каракају.

Био сам присутан када су четворица заробљених Срба (Жућа, Репић, Легија, четвртом не знам име) преко хидроцентрале доведени у хотел Језеро у малом Зворнику. Њихово ослобађање је договорио Војислав Јекић који је координирао активности добровољаца у Зворнику. Ја сам то вече спавао у хотелу Језеро, у апартману 103, а са мном је био и Фадил Мујић (студирао са Јекићем на Факултету за безбедност у Скопљу) који је помогао ослобађање четворице Срба, иначе је у то време био шеф одсека за борбу против криминала и он ми је причао да је АИД тражио од Алића да помене да су неки од заробљених Срба били добровољци Српске радикалне странке.

Када су почела ратна дејства Асим Алић је побегао у Тузлу, а 22. маја 1992. године из Тузле долази у Сапну и тамо га постављају за командира СЈБ. У Сапни се тада десио велики злочин над Србима и етничко чишћење Срба. Лично је предводио полицију у етничком чишћењу и убијању српских цивила у селима Рижањ, Завид, Растошница, Лазе итд. Док је он био командир у Сапни тамо су побијени или протерани сви Срби и то је била сто одсто етнички чиста муслиманска територија.

58

У току 1993. године, због својих “заслуга” постављен је за начелника полиције у Сапни. У близини његове канцеларије данима је стајала набијена на колац глава Србина Чеде Николића, кога су муслимани заробили у чисто српском селу Бошковићи.

Из Сапне је отишао због криминалних радњи и малверзација (шверц цигарета). Преко својих криминалних веза постављен је на место командира специјалних јединица МУП-а тузланског кантона. Та јединица је позната по посебној суровости у етничком чишћењу Возуће и околних српских села.

После рата бавио се издавањем лажних докумената на име умрлих, несталих, погинулих или стално настањених муслимана у иностранству како би на тај начин населио муслиманима места у Републици Српској (Махала, Јусићи, Дуги До...)

Познато ми је да је тренутно запослен у МУП-у тузланског кантона и да је суспендован због криминалних радњи (примање мита и издавање лажних докумената).

Ову изјаву дајем добровољно и без притиска и сагласан сам да је проф. др Војислав Шешељ користи у поступку пред Хашким трибуналом.

У Београду, 12. маја 2008. године. Изјаву дао Драган Спасојевић”. V Ов. бр. 1780/08, потврђује се да је Драган Спасојевић својеручно потписао ову изјаву,

признао за свој потпис на овој изјави. Идентитет именованог је утврђен на основу личне карте број 657094, издате од стране СУП-а Нови Сад. Такса за оверу у износу од 292,50 динара, наплаћена је и поништена.

IV општински суд у Београду, дана 12. маја 2008. године, овлашћени службеник…

Изјаве сведока одбране Александра Гајића

Александар Гајић је дао изјаву која је, 17. јануара 2008. године, оверена у Четвртом општинском суду у Београду под бројем: IV Ов. бр. 549/08.

“Ја сам дао изјаву истражитељима Хашког трибунала под притиском, принудом, претњама и уценама.

Изјављујем да не желим да будем сведок Тужилаштва јер сам потенцијални сведок одбране др Војислава Шешеља.

Изјаву дао Александар Гајић”. IV Ов. бр. 549/08, потврђује се да је Александар Гајић својеручно потписао ову изјаву,

признао за свој потпис на овој изјави. Идентитет именованог је утврђен на основу личне карте број Х 328630, издате од стране СУП-а Београд. Такса за оверу у износу од 292,00 динара, наплаћена је и поништена.

IV Општински суд у Београду, дана 17. јануара 2008. године, овлашћени службеник…

Другу по реду изјаву Александар Гајић је дао 11. августа 2008. године, а оверена је у Другом општинском суду у Београду под бројем: II Ов. бр. 18242/2008.

“Ја, Александар Гајић из Београда, ул. Јеленка Михајловића број 12, са личном картом бр. Х 328630 издатом од стране СУП-а Београд, дана 11. августа 2008. године добровољно дајем и судски оверавам следећу

Изјаву: Раније сам обавестио Војислава Шешеља, Тужилаштво и Претресно веће да ја никада нисам

пристао да будем сведок Тужилаштва у поступку против Војислава Шешеља пред Хашким трибуналом. Тада сам, надам се, био јасан да ја једино могу бити сведок одбране Војислава Шешеља.

Раније сам обавестио јавност, Војислава Шешеља и све који треба да знају које сам све проблеме имао зато што не пристајем да будем сведок Тужилаштва. Потрудио сам се и да поводом догађаја од 16. априла 2008. године обавестим јавност, а сада користим прилику да овом изјавом детаљно дам сведочење поводом тог догађаја.

Дакле, дана 16. априла 2008. године, у 10 часова, док сам се налазио у своме стану чуо сам неку вику и лавеж мојих паса, па сам одмах отворио врата, изашао на терасу и у том моменту сам видео испред мог стана, односно куће у којој се налази стан где станујем, 10 припадника интервентне бригаде полиције СУП-а града Београд. Да су полицајци видело се јер су били у полицијским униформама са дугим и кратким наоружањем. Са униформисаним полицајцима било је и још пет инспектора у цивилним оделима. Ко су и коме припадају утврдио сам касније.

59

Полицајци у униформама одмах су у мене уперили дуго оружје, а један од тих униформисаних се попео на настрешницу мога комшије, који станује у стану испод мог стана, у приземљу наше зграде. У исто време изашао је и мој син Гајић Стефан, рођен 18. маја 1982. године. Тај полицајац који је био на настрешници одмах је уперио пиштољ према глави мога сина. Тражили су да смирим псе и зато сам сишао неколико степеница да умирим пса који се налазио пуштен у ограђеном делу мога дворишта. Више њих са упереним дугим оружјем ми је наредило да склоним пса, да се не померам у исто време и да ће у мене пуцати. Шокиран овом полицијском акцијом и претњама склонио сам пса и изашао до улице која је у том моменту била блокирана за саобраћај са три yипа. На моје питање шта је ово, шта радите, један од униформисаних полицајаца ухватио ме је са леђа и бацио ме на хаубу једног путничког аутомобила који се налазио испред мога улаза. С обзиром да сам тежак инвалид, да сам оперисан од бацања на хаубу задобио сам повреду и трпео јаке болове у лумбалном делу и ногама.

Осетио сам да ми се одузела лева нога у коју сам био рањаван. Уперили су оружје у мене и наредили ми да не мрдам. Било је очигледно да су нервозни и љути и зато су показивали велику агресивност. У тако агресивном стању униформисани и они у цивилним оделима упали су у мој стан у коме се налазила моја мајка Вера Гајић, ћерка Александра и Јована, девојка мога сина.

У исто време ја сам се налазио испред куће и они полицајци који су били поред мене нису ми дозволили да уђем у стан. Како су ови упали у мој стан тог момента сам чуо вриску и плач моје мајке, моје ћерке и девојке мога сина. Након краћег времена полицајци су ме увели у стан и спровели у собу где ја боравим. У међувремену су контактирали више лица из комшилука и тражили да присуствују као сведоци претресу стана. Више мојих комшија је одбило да буду сведоци претреса. Као сведок појавио се мој комшија Нацко, који станује преко пута мог стана у истој улици, и један човек који живи као подстанар преко пута мога стана. Тај подстанар је у једном моменту приликом уласка у мој стан рекао, људи ја сам јуче добио близанце и мајстори ми раде у стану, сви су у страху од полиције која га је позвала за сведока попадали на под у стану када су видели полицајце са репетираним дугим оружјем.

Када су ме увели у собу приметио сам једног инспектора у цивилу, по годинама може да се утврди да је међу њима био најстарији, који је био веома дрзак, а са њим су била још двојица млађих инспектора у цивилу који су били коректнији од тог старијег.

Тај најстарији у цивилу провалио је гардеробни орман и том приликом је откинуо и поломио шарке на вратима. Из ормана је вадио ствари и бацао их на под. Потом је у соби развалио и демонтирао поклопац на термоакумулационој пећи.

Полицајац у униформи који ме је бацио на хаубу аутомобила и том приликом ударио ступио је у акцију. Мом сину је заврнуо руку и то ону која је била повређена, јер се раније посекао и имао је завој на њој. То је изазвало велики бол.

Исти тај полицајац потом се попео на таван мог стана, скакао је по тавану услед чега је дошло до отпадања малтера на плафону стана. Онај старији инспектор у цивилу љутито ме је питао: “Какав си ти борац када немаш оружје”. Одговорио сам му да оружје имам, али у глави.

Цео мој стан, који се састоји од две собе, кухиње, предсобља и купатила полиција је практично демолирала. Извршена је таква преметачина у року од једног сата, колико је трајао претрес, да нам је касније требало цело после подне да колико-толико сложимо ствари и почистимо малтер и неред који су у стану оставили полицајци. Толиким дивљаштвом полицајаца ми је поремећен кућни ред. На најсвирепији начин и са толиком дозом нечовечности показали су да не поштују ни моје достојанство, нити достојанство моје породице. У нас је све време било уперено оружје.

После око сат времена претреса наредили су да се обучем. Питао сам их да ли могу да понесем лекове, јер сам тежак болесник. Рекли су ми понеси, требаће ти. Питао сам их да ли могу да контактирам мог адвоката, а онај најстарији инспектор ми је рекао: “Неће ти сада помоћи ниједан адвокат”. Наредили су ми да изађем из стана и ја сам без било каквог опирања поступио по њиховом наређењу. У том моменту мој син их је питао где ме воде, а онај униформисани полицајац, који ме је ударио и бацио на возило, мом сину је одговорио: “Ако имате примедбу на рад полиције знате коме можете да се жалите”, додајући да ће му лупити шамар и откинути главу. Одвели су ме до једног путничког аутомобила и наредили ми да уђем, што сам учинио, сео сам на задње седиште, а поред мене су села и још два инспектора у цивилу и уз пратњу три yипа из интервентне јединице спровели су ме у зграду Градског СУП-а Београд.

У зграду СУП-а су ме довели око 11,15 часова. По доласку у СУП прво су ме водили на први, па на други спрат у више просторија без икаквог разговора са мном и на крају су ме одвели, како

60

они кажу, у V одељење. По доласку у зграду одузели су ми два мобилна телефона и однели из просторије у којој сам био. Док сам седео у једној канцеларији чувало ме је пет инспектора у цивилу. Они су се понашали коректно. После краћег времена одвели су ме на полиграф који се налази у истој згради и питали ме да ли ја на то пристајем. Одговорио сам да пристајем.

Када су ме довели у просторију у којој се налази полиграф, један човек који тамо ради питао ме је да ли имам болове, а ако нисам у стању да издржим није никакав проблем. Рекао сам му да могу да издржим и да нема проблема.

На самом почетку разговора тај човек, који је био у цивилном оделу, рекао ми је “ти си паметан човек и знаш зашто си овде”. Извадио је једну црну књигу и рекао ми да морамо да разјаснимо све око нерасветљених случајева подметања експлозива за последње четири године. Прво што је почео била су питања да ли познајем следећа лица: судију Врховног суда Србије, чије име нисам запамтио, високог функционера МУП-а Црне Горе Мартиновића, затим да ли имам везе са неким криминалним групама са Коњарника, Бањице, Звездаре, Дорћола, да ли имам везе са јединицом за специјалне операције, да ли имам везе и познајем ли новинара Дуловића и на крају ме је питао за новинара Анастасијевића да ли њега познајем и знам ли где Анастасијевић станује.

Колико сам могао да запамтим прочитао ми је и питао за око 40 лица. Потом је прешао на локације. Питао ме је да ли су ми познате локације Бањица, кафић

“Зодијак” на Коњарнику, Стадион фудбалског клуба “Земун”, ФК “Бежанија”, Ћалије, Младеновац, Борча, Звездара и друга места. Када ме је ставио на полиграф и прикључио на апарат прво ми је постављао питања за ове локације. То је трајало око 15 минута.

После тога поново ме је ставио на апарат и тада је поставио питање “да ли сам одговоран за постављање експлозива на свим наведеним локацијама, додајући да је у тим нападима више особа изгубило живот”. Сећам се да сам одговарао на постављена питања и увек сам говорио да све то нема никакве везе са мном нити ја о томе нешто знам. Након завршетка другог дела тестирања на полиграфу, тај човек који на полиграфу ради рекао ми је “прошао си на тесту, нема никаквих проблема, говорио си истину”.

После скоро сат времена проведених на полиграфу вратили су ме поново у ону канцеларију из које су ме извели на полиграф. Осетио сам да су инспектори након полиграфа постали много љубазнији према мени у односу на то како су поступали на почетку. Вратили су ми мобилне телефоне, а један од полицајаца је узео мој мобилни телефон марке “Нокиа 3310” и из њега преписао бројеве телефона и показао ми да ме је звао ВС-033. Полицајац је преписао и телефонски број из Хага са кога сам био позиван пре извесног времена и питао ме када сам се вратио са лечења из Игала. Тако су ми полицајци у ствари признали шта је позадина њихове полицијске акције према мени.

Инспектор ме је упитао која су моја сазнања у вези постављања бомбе на прозор новинара Анастасијевића, каква је улога Војислава Шешеља у вези са тим и улога ВС-033. На ово питање одговорио сам да у време када се то десило код Анастасијевића ја сам био сам код куће тешко покретан, а о том догађају сам сазнао из средстава јавног информисања, као и током праћења преноса суђења Војиславу Шешељу у Хагу и сведочења лажног сведока ВС-033. Полицајцима сам рекао и да познајући Војислава Шешеља и његов рад сигуран сам да увек говори истину и да ће то на крају и да се покаже.

Од мене су тражили да потпишем изјаву која је била на једној страни, иако сам тражио да ми један примерак дају и позивао се и на важећи Законик о кривичном поступку Србије, примерак изјаве ми нису дали.

Док сам чекао да дође човек из лабораторије полиције, у канцеларију су ушли моји стари познаници полицајци који раде у V одељењу у МУП-у. Један од њих ми је рекао да је гледао пре неко вече суђење Војиславу Шешељу, па када је споменута Бајракли yамија и католичка црква у Београду, да је одмах знао да је у питању ВС-033, јер је он издајник и гад. Рекао је, није ни помислио да сам у питању ја, јер ме зна какав сам. Питао ме је и колико су ми ови из Хага нудили да лажно сведочим против Војислава Шешеља, на шта сам му одговорио да нема тих пара за које бих ја лажно сведочио.

У међувремену је дошао и један човек из криминалистичке лабораторије, кога смо чекали, пошто су ми ови инспектори претходно рекли да треба да ми се узме ДНК. У моменту док ми је узиман ДНК, један од инспектора ми је рекао ако се утврди да сам био на лицу места где су биле експлозије, поготово код Анастасијевића, да ће ме ухапсити. Тај инспектор је од лаборанта тражио да пожури како би се што пре узорак послао на анализу. После свега ја сам се вратио кући око 15 часова.

61

Док сам био у згради СУП-а био сам испитиван за око 40 нерасветљених кривичних дела подметања експлозива. Поред свега што сам навео полицајци су ме питали још и “да ли се коцкам, да ли имам приходе, да ли уживам дрогу, да ли сам некоме дужан велику суму новца и да ли мени неко дугује”.

Напомињем да ми је наредба за претрес стана издата од стране истражног судије Надежде Мијатовић, од 16. априла 2008. године, бачена на кревет у мојој соби приликом извођења из стана. Записник о претресу стана нисам добио. Нисам добио примерак потписане изјаве у СУП-у, нита потврду о уласку у стан, што су били у обавези да ми дају, како је то прописано одредбама Законика о кривичном поступку.

Морам да изјавим и да су се на крају ти инспектори изјаснили да ово што ми је урађено 16. априла 2008. године нема никакве везе са помињањем мог имена на суђењу Војиславу Шешељу, приликом сведочења сведока ВС-033, нити са интервјуом за лист “Правда”, који сам неколико дана раније дао.

Као сведок одбране Војислава Шешеља сматрам да сам обавезан да ову изјаву напишем, да је судски оверим и доставим Војиславу Шешељу, јер све ово што ми је урађено 16. априла 2008. године и те како има везе са суђењем Војиславу Шешељу и сигуран сам да је још једна у низу претњи мени као сведоку одбране. То је ако не претња, онда сигурно упозорење да не смем бити сведок одбране.

Дајем сагласност Војиславу Шешељу да ову изјаву употреби у поступку пред Хашким трибуналом и подсећам да сам на телевизији видео како Анастасијевића, Бориса Тадића и многе из те групације како јавно, што директно, што индиректно и за тај догађај са подметањем експлозива на прозору Анастасијевићевог стана проналазе Војислава Шешеља. Додуше, то није ни први, а сигурно неће бити ни последњи покушај подметања лажи против Војислава Шешеља.

У Београду, 11. августа 2008. године. Изјаву дао Александар Гајић”. II Ов. бр. 18242/2008, потврђује се да је Александар Гајић својеручно потписао ову изјаву,

признао за свој потпис на овој изјави. Идентитет именованог је утврђен на основу личне карте број Х 328630, издате од стране СУП-а Београд. Такса за оверу у износу од 423 динара, наплаћена је и поништена.

II општински суд у Београду, дана 11. августа 2008. године, референт овере…

Два дана касније, 13. августа 2008. године, Александар Гајић је дао још једну изјаву, а оверена је дан касније, 14. августа 2008. године, у Другом општинском суду у Београду под бројем: I/3 Ов. бр. 11933/2008.

“Ја, Александар Гајић из Београда, ул. Јеленка Михајловића број 12, са личном картом бр. Х 328630 издатом од стране СУП-а Београд, дана 14. августа 2008. године добровољно дајем и судски оверавам следећу

Изјаву: Рођен сам 28. јула 1962. године у Београду, отац сам двоје пунолетне деце, по националности

сам Србин, вероисповест православна, разведен, по занимању графичар, без запослења, осуђиван због кривичног дела изазивање и распиривање националне и верске мржње на казну затвора од 2 године и 10 месеци и због кривичног дела нелегалног поседовања оружја из члана 33. Закона о оружју и муницији, јер сам поседовао 3 пиштоља: један шкорпион, 2 бомбе кашикаре и једну аутоматску пушку. За прво кривично дело судио ми је Окружни суд у Београду 1996. године, прекршајно некажњаван, био сам спортиста и првак државе у yудоу. Основну школу завршио сам у Београду, средњу графичку школу у Новом Београду, вишу графичку школу у Загребу школске 1989/90. године, војску служио 1980. године у месту Врхника – Словенија.

Први радни однос засновао сам у “Грио” у Београду, потом у Савременој администрацији на Бањици и водио се у радном односу до 1997. године када сам пензионисан на основу налаза и мишљења лекара специјалиста од обољења тзв. пост ратовски синдром, рањаван у рату, лечио сам се на ВМА и у Ургентном центру у Београду 1991, 1992. и 1993. године. Негде 1993. године почео сам да се лечим у центру за поремећај личности у Београду, ул. Пастерова од нервног обољења које је на мене оставило тешке последице по душевно и психичко стање здравља. Тад сам лечен од наведене болести под шифром ПТСП.Ф.43.1, о чему поседујем извештај лекара специјалиста и неуропсихијатара.

Ја сам се развео од своје супруге 1993. године, због њене кривице и тај развод је додатно негативно деловао на мене и моју тада малолетну децу која су мени поверена на чување, негу и васпитање.

62

Свим срцем сам се 1990. године учланио у Српски четнички покрет и то у лето те године, након што се Српски четнички покрет одвојио на челу са Војиславом Шешељем. Чини ми се да је био 2. август 1990. године када сам са још око педесетак чланова Српског четничког покрета и са Војиславом Шешељем отишао у манастир Прохор Пчињски код Врања, када је дошло до разбијања табле на том манастиру и сукоба са македонским иредентистима, који су покушали да нас отерају и физички нападну. Тада је Војислав Шешељ приведен у станицу милиције у Бујановцу.

Чини ми се да је 4. августа 1990. године у Малом Зворнику одржана промоција Српског четничког покрета у Дому културе. Ту су дошли муслимански зликовци који су нас провоцирали и покушали да омету промоцију Српског четничког покрета, али у томе су били спречени. Војислав Шешељ је говорио о Србима рекавши да постоје Срби муслиманске и католичке вероисповести, да долазе тешка времена и да треба да буду заштићени једнако и Срби и муслимани и католици који живе у Југославији. Некако смо успели да спречимо напад муслиманских сепаратиста на нас. Војислав Шешељ је након тога отишао у Бању Ковиљачу, где је имао разговор са Оливером Јелкић, адвокатом из Београда, која је била председник Кола четничких сестара.

Колико се сећам, 18. или 19. августа 1990. године одржан је митинг подршке Србима из Книна у Београду пред зградом тадашње Савезне скупштине.

Дана 30. августа 1990. године, основана је фракција Српског четничког покрета под називом “Црна рука” на челу са Недељком Ашћерић и Влатком Мирковићем, који су имали намеру да убију Војислава Шешеља. Међутим, 1. септембра 1990. године, после инцидента на Новом Београду у ресторану “Индекс” они су због непримереног понашања избачени из Српског четничког покрета.

По оснивању Српске радикалне странке у Крагујевцу, 23. фебруара 1991. године, колико се сећам ја сам, након неколико месеци, ступио у контакт са Љубишом Петковићем.

Сећам се да 2. маја 1991. године, када је дошло до напада усташа у Борову Селу на Србе, ја нисам учествовао у овим активностима Српске радикалне странке. У лето 1991. године отишао сам у Борово Село из Београда са групом добровољаца. Било нас је око 10 и отишли смо самоиницијативно како би заштитили Србе. Наш одлазак је био без учешћа Српске радикалне странке, пошто смо се ми сами организовали да идемо у Борово Село да не би дошло до крвопролића Срба. У Борову Селу смо остали око 15 дана и чували смо стражу око села и штитили село од напада усташа. Ту није било оружаних сукоба, осим једног минобацачког напада од стране усташа. Тада сам био рањен у зглоб шаке леве руке и ту ми је указана прва помоћ. Због те повреде морао сам хитно да дођем у Београд, где ми је извршена и операција. Након операције отишао сам у Институт за рехабилитацију у Београду који се налази у Сокобањској улици. На овом Институту био сам августа и септембра 1991. године.

Октобра 1991. године, из Београда сам са једном групом добровољаца пошао аутобусом за Вуковар. Предводио нас је Зоран Ранкић. Путовали смо у цивилним оделима и без наоружања.

У Вуковар смо дошли у ул. Нова, где је био смештен штаб Територијалне одбране за Вуковар. Након неколико дана одлучио сам да напустим Српски четнички покрет и Српску радикалну странку и зато сам напустио ту локацију и прикључио се одреду под називом “Црногорац”. Било је за мене свеједно у којој сам јединици, јер сам знао да су све јединице у саставу ЈНА, без обзира да ли је у питању Територијална одбрана. Ту сам задужио униформу, аутоматску пушку, пиштољ шкорпион, моторолу и панцирни прслук. То је била специјална јединица и то како по опреми тако и по саставу. Командир моје јединице био је неки капетан са надимком Брка. У овој јединици сам био све до ослобађања Вуковара.

Од октобра 1991. године па све до данашњих дана, ја нисам ни у каквој вези са Српском радикалном странком, а то може и да се провери да ја никада нисам ни плаћао чланарину.

У току активности одреда “Црногорац”, учествовао сам у спречавању усташа, зенговаца и муповаца Хрватске под називом “ЛУЦКО” и то у борбама које су вођене у пролазу Кукурузни пут на територији Вуковара, која је представљала последњу линију одбране на Лушцу. У том делу Вуковара смо штитили све грађане Вуковара без обзира на њихову националну и верску припадност и то поред Лушца и у рејону Сајмиште и Митница. У току тих дејстава и борби са зенговцима, усташама и муповцима Хрватске у мојој јединици није било ниједног добровољца Српске радикалне странке.

У том периоду, колико ме сећање служи, у првој половини новембра 1991. године у Вуковар је дошао Војислав Шешељ. Ја сам га тада са још неколико људи видео и били су у маскирним униформама и шлемом на глави. Њега су срдачно дочекали сви грађани у Вуковару, а видео сам да

63

су га поздрављали и Хрвати. Шешељ није имао оружје или га ја нисам видео. Чуо сам када је Војислав Шешељ присутнима рекао да треба да заштитимо све грађане у Вуковару, без обзира на националну и верску припадност, да се према цивилима и заробљеницима морају сви хумано и човечно односити и да сви морају бити заштићени.

Војислав Шешељ није рекао ону лаж коју неки медији и неки лажни сведоци у Хашком трибуналу протежу “да ниједан усташа неће изаћи жив из Вуковара”. Ово наводим јер знам да и Тужилаштво на мене рачуна да будем њихов сведок против Војислава Шешеља. Ја сам око 15 дана разговарао са истражитељима Тужилаштва у Београду и, с обзиром да сада на суђењу видим како су радили са другим својим сведоцима, не би ме од њих изненадило да су у мојој, наводно изјави коју сам њима дао, написали све и свашта. Ако постоји нека моја изјава дата истражитељима Тужилаштва, онда мора да се зна да ја примерак те, наводно моје изјаве, од њих нисам добио, нисам је ни прочитао и нису ми је ни истражитељи прочитали.

Добро се сећам да сам 10. новембра 1991. године у Вуковару, на раскрсници улица Огњена Прице и Отокара Кершованија, приликом обиласка овог дела града са својим одредом наишао у двориште Вутексове капљице и у том дворишту сам видео око 50 лешева који су били измасакрирани: одсечених глава, руку и ногу, разбијених лобања, расутог мозга и црева. Сви који су ту побијени, побијени су од стране усташа, зенговаца и муповаца Хрватске. Сви су били цивили, ни наједном лешу није била војна униформа, па смо приликом провере утврдили да се ради о жртвама српске националности, јер смо у одећи проналазили личне карте и утврдили да се радило о Србима цивилима из Вуковара. То су цивили који нису успели да побегну из Вуковара, јер су се налазили у окружењу и заробљеништву зенговаца и усташа и других хрватских паравојних групација. Ту је била и озлоглашена јединица Доброслава Параге, црнокошуљаши под командом Мате Дудаковића. Био сам шокиран када сам видео да се међу убијенима налазе жене и мала деца од 3 до 6 година. Ми нисмо имали могућности да их сахранимо, међутим приликом ослобађања Вуковара сазнао сам од свог старешине, командира Брке, да су усташе на више неидентификованих јама закопали тела српског народа што на старом католичком гробљу, што у дворишту капетаније, а део код циглане у Вуковару.

У току борби у Вуковару, крајем новембра 1991. године, на подручју Сајмишта, на раскрсници ул. др Младена Стојановића и Марије Бурсаћ, и то у подрумима кућа где су се скривали српски цивили са својим породицама, налазили смо велики број побијених цивила употребом бомби од којих су гелери убијали цивиле, а поред гелера и рана по телима убијених видео сам трагове гелера од бомби и по зидовима и подовима подрума.

На делу града у Вуковару који се зове Лушци наилазили смо на велики број лешева мушких, женских и дечијих, а то су били Срби који нису успели да избегну, које су опколили и заробили усташе и тај део држали под контролом све до пада Вуковара 17. или 18. новембра 1991. године.

Ја сам својим очима видео више од 250 убијених Срба међу којима су били цивили мушкарци, жене и деца. Највише ме је потресло и био сам шокиран када сам видео измасакрирану децу, а деца нису представљала никакву опасност у Вуковару ни за кога. Када смо улазили у српске куће, које су биле скоро разрушене, усташе су примењивале посебне методе убојитих средстава. Усташе су користили мине ручне израде са распрскавајућим дејством, јер су уместо челичних куглица које се користе за пуњење бомби стављали косо и оштро исечене ситне парчиће од гвожђа-арматуре који су наносиле тешке повреде од којих је ретко ко могао да преживи, а што се коси са обичајима и правилима ратовања. Скоро у свакој српској кући су биле постављене овакве, по мени паклене машине. Ја сам наишао на више од стотину оваквих замки када је дошло до ослобађања Вуковара и то његових делова Сајмишта, Митнице, Лушца и Буyака. То су делови Вуковара које су усташе држале под контролом и окупацијом почев од 10. новембра 1991. године када је мој одред на челу са Радованом Стојичићем Баyом заједно са војском ослободио приградско насеље Богдановце код Вуковара.

Након ослобађања Богдановаца, мој одред је дошао у Лушце, део Вуковара, и ми смо тај део Вуковара ослободили дана 16. новембра 1991. године а пре тога, и то дана 2. новембра 1991. године, био је ослобођен и Лужачки мост. После тога смо отишли у Борово насеље које је ослобођено дана 20. новембра 1991. године. Ја сам тај цео дан остао и провео, значи 20. новембар 1991. године, у борбама за ослобађање Борова насеља, који део се спаја са насељем Буyак. Ту сам остао све до предвече 21. новембра 1991. године док нису били обезбеђени сви положаји око Борова насеља и Буyака, јер је постојала опасност да усташе и зенговци убаце своје диверзанте и терористичке групе у Борово насеље и околину. Мој командир 20. и 21. новембра 1991. године био

64

је капетан Брка. На ослобађању Борова насеља том приликом учествовала је и ЈНА и то прва гардијска бригаде из Београда и то делом са нашом специјалном јединицом.

Заробљене зенговце и друге припаднике паравојних формација Хрватске и цивиле одмах смо предавали војној полицији која их је даље спроводила аутобусима, а њихов транспорт, колико се сећам, почео је ноћу између 20. и 21. новембра 1991. године. За време ослобађања Борова насеља, Буyака, Сајмишта и Лушца ја нисам видео ниједног добровољца Српске радикалне странке. Према заробљеним цивилима и зенговцима ми смо поступали најхуманије и нико није тучен, малтретиран, а камоли убијен.

Иначе, ја желим посебно да изјавим да ја нисам био на “Велепромету”, нити на Овчари, јер сам у току борбених дејстава у Вуковару и околини био у јединици која је учествовала у ослобађању Митнице, Лушца, Сајмишта, Борова насеља, Богдановаца и Буyака, као и у деблокади пута Кукурузиште, јер је ово била зона одговорности специјалне јединице којој сам ја припадао, а у мојој јединици није било ниједног добровољца Српске радикалне странке. Додуше, тада ни ја нисам био члан Српске радикалне странке, нити њихов добровољац. Никада нисам био на “Велепромету” и Овчари, нити пре, нити за време и после борбених дејстава.

Када кажем добровољци Српске радикалне странке, онда мислим на оне који су са списка Српске радикалне странке као добровољци постали припадници ЈНА и тамо се налазили под командом ТО или ЈНА, а то је по мени исто. У то време није могла да постоји категорија добровољац, а да није у саставу ЈНА. Зато могу да изјавим да нисам ни видео, нити сам чуо да су добровољци Српске радикалне странке починили било какав злочин у Вуковару, Овчари и “Велепромету”. Такође, желим да изјавим да ми није познато да су Слободан Миливојевић, звани Топола, и Ђорђе Шошић, звани Чила, извршили било какав злочин у Вуковару и околини.

После ослобођења Борова насеља, Вуковар је практично ослобођен, и ја сам затражио дозволу од командира моје јединице да одем у место Јагодњак код Белог Манастира, да обиђем ујака Србина који у Јагодњаку живи. Ја сам добио дозволу, отишао и код ујака се задржао 6-7 дана. Ујак ми се пожалио да су њега и друге комшије Србе нападале усташе и да су усташе у Јагодњаку и околини побили више Срба. Ја нисам био ангажован ни уједној акцији док сам био код ујака. Иначе, мој ујак и други Срби нешто касније су морали да се иселе, јер су их усташе протерале из кућа и са имања.

Када је ослобођено Борово насеље, ја сам се раздужио са ватреним оружјем и муницијом, а остао ми је само пиштољ ради личне безбедности. Око 1. децембра 1991. године, ја сам се из Јагодњака вратио у Београд и тада сам се јавио команданту моје јединице која се вратила.

Сећам се да сам из Борова насеља прошао сам кроз Вуковар 22. новембра 1991. године, око 15 часова, и тада нисам видео ниједног војника за кога би се по изгледу могло рећи да је добровољац из Србије. Знам да се данима пре ослобађања Вуковара смањивао број војника у Вуковару, јер се знало да ће за који дан да се заврши та операција, и знам да су и добровољци из Србије и добровољци Српске радикалне странке из Вуковара излазили, враћали се у Србију. То враћање је завршено 18. и 19. новембра 1991. године. На улицама Вуковара видео сам само мештане који су се враћали у своје, углавном разрушене куће.

Почетком септембра 1992. године, ја самоиницијативно одлучујем и одлазим на подручје средње Босне, и то на подручје општине Теслић. Тамо сам отишао са Боканом и неким његовим људима са којим сам се договорио да идем као добровољац у Босну. Са мном је отишла мања група 5-6 добровољаца у организацији Бели орлови под командом Бокана. Мој одлазак у Босну нема никакве везе са Српском радикалном странком.

У општини Теслић су нас дочекали мештани који су били блокирани од стране муслиманско-хрватске војске, као и општине Тешањ, Маглај и Завидовићи. Ја овде упознајем неког Владу, Србина, родом из Босне и заједно са групом војника Републике Српске држали смо положај на Црном врху код места званог Кужно гробље између Теслића и Тешња. Ту смо боравили све до 15. септембра 1992. године, иначе кобног дана када су војници Републике Српске упали у заседу муслиманских снага и муyахедина. Они су војнике Републике Српске после дужег мучења поубијали и одсекли им главе. Пошто нам није стизала помоћ, ја сам одлучио да кренемо у покушај спасавања тих људи. Тај терен је био неприступачан и под шумом и мој друг Влада, иначе из Мостара, био је рањен, па је и он био заробљен од стране непријатеља. Муyахедини су почели Владу да секу, распорили су га, па смо ми кренули у напад. Муyахедини су се разбежали, а неке смо и заробили.

Мој друг Влада је пребачен у Бањалуку, а потом у Београд.

65

После недељу дана ја сам са мојом групом и са Војском Републике Српске кренуо из Теслића у Тешањ, где су муyахедини имали свој камп, у некој средњевековној кули. Нас око 100 добровољаца дошли смо до куле, исту смо ослободили и након ослобађања у кули смо затекли и видели најмонструозније ствари које сам видео и доживео у току рата. Ту смо видели велики број одсечених глава Срба и набијених на колчеве, међутим тамо нисмо видели тела тих покојника. Мештани Теслића и околних села и официр безбедности Војске Републике Српске су нам рекли да је већи део српских глава одсечених, послат и однет у Сарајево на поклон Алији Изедбеговићу, а један део је послат у Иран.

Влада је умро 7. децембра 1992. године у ургентном центру у Београду. А 1993. године ја одлазим у Српско Сарајево са још неколико људи из Србије, када сам чуо за

храброст Славка Алексића. Ми смо одлучили и самоиницијативно приступили у одред Славка Алексића који се звао Новосарајевски четнички одред. У овој регији ја сам остао око месец дана код Јеврејског гробља и касарне ЈНА Босут и ту учествујемо у одбрани те важне стратешке тачке Српске Грбавице. По нама су деловали муслимански снајперисти који нису бирали циљеве, убијали су све што је српско. Ту упознајем девојку Ану са Алипашиног поља која ми је рекла да је била заробљена почетком рата од стране муслимана који су је даноноћно силовали, да су јој муслимани убили оца и брата и да је разменом дошла на српску територију и тако постала борац. После месец дана ја се поново враћам у Београд. Не могу прецизно да се сетим још једне локације, негде испод Романије, где је један хоyа силовао српске девојчице и жене и ту сам видео једног Србина обешеног и одраног.

У вези разговора који је трајао више од 15 дана са истражитељима Хашког трибунала између осталог био сам испитиван и за место Хртковце. Истражитељи су тражили да изјавим да су Остоја Сибинчић и Раде Чакмак долазили у седиште Српске радикалне странке код Војислава Шешеља, да су се вратили и организовали митинг у Хртковцима и да је на том митингу говорио Војислав Шешељ и том приликом позивао на протеривање Хрвата из Хртковаца, а митинг је, како су они мени рекли, у Хртковцима одржан 6. маја 1992. године и да је наводно Сибинчић Остоја прочитао списак са 17 хрватских породица које треба протерати. Ја нисам хтео да то кажем јер о томе немам никаква сазнања, а иначе у Хртковцима никада нисам био, не познајем ни Остоју Сибинчића, нити Радета Чакмака. Хашки истражитељи су покушали да пусте једну видео касету, међутим ја сам то одбио пошто то са мном нема везе. Пустили су ми други снимак видео касете на проглашењу војвода у манастиру Кнежевина код Соколца и по њиховом казивању људи који су снимљени на тој касети добили су звање и титулу војводе, додајући да су то ратни злочинци. Међу тим људима који су снимљени на видео касети били су Војислав Шешељ, Љубиша Петковић, Зоран Дражиловић, Мирко Благојевић, Милан Ланчужанин, звани Камени, Бранислав Гавриловић, звани Брне, Славко Алексић и други које нисам познавао. Истражитељ Хашког тужилаштва Паоло Пасторе и Саксон су по други пут поновили да су сви ти људи који су добили титуле ратни злочинци.

Ја сам по сто пута покушавао, и то данима, приликом испитивања од стране Хашких истражитеља у Београду, а испитивали су ме више од 15 дана, малтретирали, уцењивали, претили ми да ће ме оптужити за ратне злочине, да им кажем да не могу бити сведок Тужилаштва против Војислава Шешеља. Постоји записник да ме је испитивала и убеђивала и Кристина Дал и њој сам јасно рекао да нећу да сведочим против Војислава Шешеља. На то је она одговорила да они из Хага имају начина како да ме одведу у Хашки трибунал и да ме ставе на оптуженичку клупу.

Током свих ових испитивања нису ми дозволили да се у моју изјаву унесу бројни приговори који су се односили на бројне лажи које су уносили у записник. У ствари, они су у записник уписивали шта су хтели.

Ја сам поново изложен претњама и уценама од стране Паола Пастореа и неког Раула. Они траже од мене да ја морам ићи у Хаг, да сам хашком Тужилаштву преко потребан, иако сам их упознао да сам инвалид, тешко оболео, да сам рањаван и да је моје здравље тешко нарушено. Они су прибегли и лажним обећањима да ће ме склонити и заштитити у некој другој држави, да ће ми се променити идентитет, да ће ми обезбедити лечење и све друго шта ми буде потребно само да идем и сведочим против Војислава Шешеља. После њиховог позива из Хашког тима за заштиту сведока јављала су ми се двојица, један ми се представио колико се сећам као Мајк, Канађанин, а друга као Андреа, Немица. Они су од мене упорно тражили да ја визирам мој пасош, да им га предам, а они ће све средити. Наравно да сам то одбио.

Иако сам био примио позив од хашког Тужилаштва да се јавим 5. јануара 2008. године и рекао им да желим да будем сведок одбране Војислава Шешеља, а не сведок Тужилаштва, поново су ме

66

после тога звали и на мене били љути. Паоло Пасторе ми је рекао да је за мене обезбедио столицу и да ћемо заједно ја и Војислав Шешељ да робијамо.

Паоло Пасторе и други Хашки истражитељи тражили су од мене да им дам лажну изјаву и да оптужим Војислава Шешеља да је он мени наредио да поставим експлозив у Бајракли yамију у Београду и да је Шешељ рекао да они који преживе буду побијени у yамији, вероватно у намери да би оптужили Војислава Шешеља да је терориста, а да је Српска радикална странка терористичка организација. Ја сам им рекао да Војислав Шешељ и Српска радикална странка са тим немају никакве везе, већ да је то била моја лична одлука и мој лични чин, јер сам испунио последњу жељу мог друга Владе из Мостара, који је умро од последица масакра муyахедина, а који такође није био члан Српске радикалне странке.

Приликом мог хапшења 1996. године, изјавио сам да сам ја подметнуо експлозив у Бајракли yамију дана 8. децембра 1992. године. Инспектори петог одељења градског супа Београд Ступар, Бјелаш и Кнежевић су ме 3 дана тукли, мучили и присиљавали да потпишем изјаву да иза овог подметања експлозива у Бајракли yамији стоји Војислав Шешељ. Ја сам то одбио и поред тешких батина и тортуре коју сам доживео од горе означених инспектора. За ово подметање експлозива ја сам осуђен на 2 године и 10 месеци затвора од стране Окружног суда у Београду, а казну сам издржао у затвору у Забели под нехуманим условима, а где је иначе био управник затвора Стипе Марушић, по националности Хрват, који ме је више пута бацао у самицу у дужем временском периоду, само због мог политичког убеђења.

Хашки истражитељи су ме такође мучили, малтретирали и претили да признам да је Зоран Дражиловић имао групу батинаша за непослушне новинаре, који су се противили политици Војислава Шешеља од 1991. до 1995. године. Питали су ме и то шта ја знам о браћи Војину и Душану Вучковић из Зворника, на шта сам им одговорио да ја нисам био на подручју Зворника, Требиња, Невесиња, нити да их познајем.

Сећам се да ми је Милан Добриловић испричао да је са територије западне Славоније донео неку поверљиву документацију, тајна правила и наредбе и да је све то закопао на свом плацу. То ми је показао 2003. године када ме је посетио кући.

Сматрам да сам у обавези како према себи тако и према другима да у овој изјави наведем и како сам дошао у контакт са истражитељима хашког Тужилаштва. Прво морам да истакнем да сваки њихов позив изазива страх и велику опасност да човек може бити ухапшен. Сваки разговор настојао сам да скратим и да што пре одем кући. Не само због болести и лошег здравственог стања, већ и зато што је тешко да се човек сети детаља о којима питају истражитељи и није сасвим свеједно ако се нешто погреши. Највећи број питања који су ми истражитељи поставили се односио на неке догађаје и на нешто где ја нисам ни био и о чему ја ништа нисам чуо, а од мене се захтевао одговор као да сам био присутан.

Чини ми се да сам схватио оптужбе против Војислава Шешеља и зато сматрам да никако не бих могао да будем сведок Тужилаштва, јер не знам чиме бих ја потврдио то што они желе. Оно што ја знам и о чему могу да сведочим је потпуно супротно.

Никада Војислав Шешељ није позивао на убиства, силовања, пљачке или вршење неких кривичних дела. Ја га никада нисам чуо да је то рекао или да је од мене или неког другог то тражио. Није ми никада нико рекао да је чуо тако нешто од Војислава Шешеља.

Када бих сада покушао да одредим мој статус на ратишту, онда морам да кажем да сам само отишао као добровољац Српске радикалне странке и да се од тренутка првог појављивања на ратишту више нисам ни осећао да имам неке обавезе према Српској радикалној странци. Увек сам био у саставу регуларне јединице ЈНА док сам био у Славонији, односно јединици Војске Републике Српске док сам био у Републици Српској. Да ли ћу да идем и где ћу да будем на неком ратишту увек је зависило само од мене и никада нисам нити обавештавао, нити имао обавезу да обавестим Српску радикалну странку. Никада ми на једном ратишту није командовала Српска радикална странка, а када се мало присетим у мојим јединицама где сам све био мислим да нико није био члан Српске радикалне странке.

Моја политичка уверења никада није креирао Војислав Шешељ. Све то је добро познато истражитељима Тужилаштва, а они на мени као свом сведоку

инсистирају зато што знају да сам болестан, да имам неку прошлост и да као и већина у Србији живим у веома тешким условима. Та њихова упорност и моје стање најбоље доказују чиме се све служе и зашто ја то доживљавам као притисак и претње.

У Београду, 14. августа 2008. године. Изјаву дао Александар Гајић”.

67

I/3Ов. бр. 11933/2008, потврђује се да је Александар Гајић својеручно потписао ову изјаву, признао за свој потпис на овој изјави. Идентитет именованог је утврђен на основу личне карте број Х 328630, издате од стране СУП-а Београд. Такса за оверу у износу од 423 динара, наплаћена је и поништена.

II општински суд у Београду, дана 13. августа 2008. године, референт овере…

Новински извештај о малтретирању Александра Гајића “Правда”, 18. априла 2008. године, доноси и изјаве бившег припадника специјалне

полиције Александра Гајића који није пристао да сведочи против др Војисава Шешеља, у тексту са наднасловом “Специјалац Александар Гајић приведен после разговора за “Правду”, насловом “Засметао Трибуналу” и поднасловом “Инспектор ме је питао да ли Војислав Шешељ има везе са минирањем прозора Дејана Анастасијевића”. Текст има два антрфилеа. Наднаслов првог је “Подметачина”, а наслов је “ДНК као доказ”. Други антрфиле носи наднаслов “Упозорење” и наслов “Нисам ја Бин Ладен”:

Бивши припадник специјалне јединице полиције Александар Гајић, приведен је само неколико дана пошто је “Правда” објавила да није пристао да лажно сведочи против Војислава Шешеља пред Хашким трибуналом!

Гајић (40) је прошле недеље за наш лист раскринкао лажи заштићеног сведока оптужбе ВС 033. Према његовим тврдњама, Наташа Кандић, директорка Фонда за хуманитарно право, свесно је регрутовала лажне и сведоке криминалне прошлости против лидера радикала.

– Једноставно, засметао сам им. Сада хоће да ме дискредитују због тога што сам их раскринкао. Хоће да спрече моје сведочење у корист Шешеља. Зна се ко је то наредио – каже Гајић и описује како се одвијао претрес:

– Било је око десет часова када је неко почео да виче: Гајић! Александреее! Изашао сам и видео испред дворишта три yипа интервентне јединице и њих 15 са исуканим цевима. Један је почео да пени: не мрдај и склони псе! Рекох: како, бре, да их вежем ако се не померам! Чим сам везао мог пса Психа, један ме је “на кварно” бацио на кола. Као боје се да немам експлозив око себе – рекао је Гајић.

Приликом преметачине куће, према његовим речима, полиција је направила прави хаос: – Невероватно каква је то мржња била! То није била преметачина, већ разбојништво. Разваљен

ми је орман, разлупана ми је пећ. Још ме тај инспектор провоцирао: “Јел’ имаш примедбе на рад полиције? Какав си то ратник када немаш оружје?” Немаш појма на шта ми је личила кућа! Цела породица ми је малтретирана. Налог за претрес је бачен на под тек када смо одлазили.

Гајић је после преметачине одведен на полиграф и тек тада је сазнао због чега је приведен: – Сумњиче ме да имам везе са више од 40 експлозија током последњих година. Одједном?! Ни

јаје, бре, нисам украо. Неки коректни момак ми је постављао питања: те да ли сам поставио експлозив поред стадиона ФК Бежанија и кафића “Зодијак”, да ли имам сазнања ко је минирао прозор новинара Дејана Анастасијевића и да ли ВС 033 и ја имамо неке везе с тим. Схватио сам шта заправо желе када ме је инспектор Петог одељења, које се бави терористима, питао да ли можда Шешељ има неке везе са тим – рекао је Гајић.

Некадашњи специјалац истиче да постоји могућност да његов ДНК буде искоришћен за подметање доказа:

– Врло је могуће да ми подвале јер им је циљ да будем дискредитован као сведок и да ме спрече да браним Шешеља. Ни теоретски нисам могао да урадим то за шта ме као сумњиче. Вероватно желе и да ми се освете због тога што сам их раскринкао. Вече пре хапшења добио сам информације да ми се спрема свашта због мог сведочења и ето шта се догодило. Постао сам им сметња.

– Није ми циљ да сад као цмиздрим што сам малтретиран. Ратовао сам, бре, са многим момцима из Интервентне: Брком митраљесцем, Црним, Совом, Прицом и другим правим српским јуначинама. Они треба да носе те значке, а не ове гњиде. Нисам ја Бин Ладен. Одликован сам Карађорђевом звездом и нико ми више неће напасти стан и дете. Прштаће на све стрне ако следећи пут не буде културе. Спреман сам. Слободно напиши. А нема ни разлога да долазе поново – рекао је Гајић.

68

ИЗЈАВЕ СВЕДОКА ОДБРАНЕ МИЛАНА РАДОВИЋА

Милан Радовић је дао изјаву која је, 28. јануара 2008. године, оверена у Општинском суду у Малом Зворнику под Ов. бр. 619/08.

“Ја, Милан (Владимир) Радовић, рођен 7. 1. 1946. године у Јардану, општина Зворник, ЈМБГ 0701946774128, настањен у ул. Првомајска 9, Мали Зворник,

Изјављујем: Да су у два наврата са мном контактирали представници Хашког трибунала у намери да

прихватим сведочење у поступку против др Војислава Шешеља у својству сведока оптужбе. Не прихватам позив Тужилаштва Хашког трибунала да сведочим у поступку против др

Војислава Шешеља, из разлога што немам никаквих сазнања која би теретила др Војислава Шешеља.

Спреман сам да будем потенцијални сведок одбране Војислава Шешеља и стављам се на располагање тиму за одбрану др Војислава Шешеља.

Изјаву дао Милан Радовић”. Ов. бр. 619/08, потврђује се да је Милан Радовић својеручно потписао ову изјаву, признао за

свој потпис на овој изјави. Идентитет именованог је утврђен на основу личне карте број 36566, издате од стране СУП-а М. Зворник. Такса за оверу у износу од 97,50 динара, наплаћена је и поништена.

Општински суд у Малом Зворнику дана 28. јанура 2008. године.

Следећу изјаву Милан Радовић је дао 29. јуна 2008. године, а оверена је у Општинском суду у Љубовији под бројем: Ов. Ха. бр. 52/2008.

“Ја, Милан ( Владимир) Радовић, рођен у месту Јардан, општина Зворник, Република Српска, 7. 1. 1946. год., ималац личне карте број 03ГКА0503 издата од стране МУП-а Републике Српске, Зворник, јмбг 0701946774128, са пребивалиштем у Малом Зворнику у ул. Првомајска бр. 9, по националности Србин, вероисповест православна, власник СТР “Вечни мир”, изјављујем следеће:

У процесу против Слободана Милошевића пред Хашким трибуналом 2002. године био сам позван у својству сведока оптужбе. Пре мог појављивања у том процесу, истражитељи Хашког трибунала су ме скоро пуних шест месеци малтретирали и узнемиравали захтевајући од мене да пристанем да будем сведок оптужбе, иако сам их ја све време обавештавао да нисам у могућности да прихватим одлазак у Хаг, јер сам иначе тежак срчани болесник. Све време се јављао женски глас, представљајући се као преводилац Тужилаштва Хашког трибунала и мени преносила захтеве и налоге истражитеља трибунала. У тим телефонским контактима говорили су ми да ћу морати кад-тад доћи и сведочити и да нећу моћи никако да избегнем долазак у Хаг.

Када су схватили да ја из здравствених разлога не могу да одем у Хаг, код мене су почели да долазе у групама од по 5-6 мушкараца и представљали се да су истражитељи Хашког трибунала. Први пут су ми наложили да дођем у хотел Видиковац , који се налази на Дивичу код Зворника. У овај хотел су ме позивали три пута у року од петнаестак дана, где су ме наизменично испитивали њих петорица. Поред тога, после петнаестак дана наложили су ми да дођем у Милиће ( на путу за Сарајево), који је од Зворника удаљен 35 километара, и то два пута и два пута су долазили код мене у радњу која се налази у Зворнику. У току испитивања тражили су од мене да лажно сведочим против Слободана Милошевића и да у сведочењу кажем да је он послао војску на територију Зворника и околине да чини ратне злочине. Ја сам одбио да дајем такве изјаве јер немам никаква сазнања да је Слободан Милошевић слао војску на ову или било коју другу територију, нити да је војска чинила било какве злочине. У току тог испитивања је сачињаван записник на енглеском језику, тако што је преводилац преводио на енглески моје речи, а ја иначе енглески не разумем, тако да нисам могао знати садржину записника. И сваки пут је испитивање трајало више од девет сати. Питања су сваки пут била иста. Од мене су увек тражили да ја потврдим оно што су они говорили и да се то унесе у записник као моја изјава а да ја ту изјаву признам као своју. Ја сам увек одбијао и најенергичније се противио томе. Истражитељи су увек покушавали да моје изјаве преформулишу како њима одговара а ја сам се увек томе противио. Међутим, закључио сам да су они, приликом састављања записника састављали изјаве како њима одговара, јер ми нису ниједном те изјаве протумачили нити превели на српски језик, ниједном ми нису дали примерак изјаве или записника у целости, иако сам ја то захтевао. Говорили су ми да је

69

њихово да записник напишу а да је моја обавеза да га потпишем, иначе ће ме одвести у хашки затвор. Одбили су да ми обезбеде преводиоца у кога могу имати поверење, тако да ми садржај записника са тих испитивања није познат а приморан сам био да потпишем и сумњам да је фалсификован у целости. У току испитивања истражитељи су покушавали да ме подмите, обећавајући ми новац, промену идентитета за мене и породицу, пресељење и наставак живота у некој од држава на западу по мом избору, доживотно материјално обезбеђење и финансијску сигурност. Ја сам све њихове понуде одбијао, говорећи да ја немам таква сазнања и да не могу и нећу да лажно сведочим.

Током испитивања, истражитељи су посебно инсистирали да им кажем да су Војислав Шешељ и његови добровољци долазили у Зворник и околину током ратних операција и да ли су добровољци Војислава Шешеља том приликом чинили ратне злочине. Увек сам им одговарао да ја таква сазнања немам и да никад нисам видео Војислава Шешеља у Зворнику и околини а није ми познато да су добровољци Српске радикалне странке били у Зворнику нити ми је познато да су чинили било какве злочине. Том приликом сам им рекао да ми је познато да су муслимани и муyахедини, током ратних збивања 1992. године, попалили и порушили седамнаест српских села од Зворника до Мајевице, а да су побили преко хиљаду и протерали више хиљада српских цивила са тог подручја. Данас је Мајевица готово потпуно етнички чиста, тамо нема Срба. Приликом сведочења у процесу против Слободана Милошевића, ти исти истражитељи Тужилаштва Хашког трибунала, који су ме овде испитивали, у Хагу су са мном провели петнаестак дана, припремајући ме да у свом исказу пред судом кажем оно што они мени говоре. Том приликом су ми говорили да ће ме још једном позвати и да ћу морати да сведочим против Војислава Шешеља. Ја сам им рекао да ја нећу да будем сведок оптужбе против др Војислава Шешеља и поновио им да ја немам никаквих сазнања која би теретила др Војислава Шешеља. И у току припрема за сведочење у процесу против Слободана Милошевића су ми поново обећавали све погодности које су ми овде у Србији понудили. И овога пута сам ја све њихове понуде најенергичније одбио.

Напомињем да сам приликом боравка у Хагу имао обезбеђену храну и хотелски смештај, плаћену авионску карту у оба правца и визу а на крају су ми дали и око 3.000 евра на име( како су рекли) изгубљене зараде. Кад су ме сместили у апартман, рекли су ми да треба да ми буде част јер су у том апартману боравили Стипе Месић, Весли Кларк и други, а да су ту одседали и многи шефови држава и влада.

Крајем јануара или почетком фебруара ове године поново су ме почели позивати телефоном ( како су се представљали) истражитељи тужилаштва хашког трибунала, саопштавајући ми при том да ја морам поново да дођем у Хаг и да сведочим у процесу против др Војислава Шешеља, као сведок оптужбе. Од првог позива у јануару ове године па до сада су ме позивали једно седам- осам пута. Говорили су ми да, уколико не могу да дођем, могу да сведочим и телефонски или путем видео линка и то као заштићени сведок. Ја сам то увек одбијао и понављао им да не прихватам да будем сведок оптужбе против Војислава Шешеља. Само у уторак, 24. јуна 2008. године, позивали су ме четири пута, увек се представљајући као истражитељи Тужилаштва Хашког трибунала. Приликом првог позива су ми рекли да су добили мој телеграм којим прихватам да будем сведок оптужбе и да ме зову да се договоримо. Кад сам им енергично дословно саопштио да ја нисам послао никакав телеграм, ни Тужилаштву ни суду у Хагу и да не прихватам такве њихове закулисне игре и радње, онда су ми рекли да морам да се са њима видим а ако ја не могу да дођем у Хаг, они ће доћи преко Сарајева код мене да разговарамо око припреме за сведочење. Одбио сам било какве контакте и сарадњу са њиховим истражитељима и поново им саопштио да не желим да будем лажни сведок оптужбе против др Војислава Шешеља и да ме више не узнемиравају јер ових дана идем у Београд на лекарске прегледе и лечење. Тада су ми саопштили да се тај телеграм који су добили налази у Београду код извесне Биљане Стојановић и истражитеља Марија Костела и да им се јавим на телефон 011/30-65-467. При том су ми предочили да је то јако фина, лепа и атрактивна госпођа која ће све за мене учинити. Ово сам разумео као још једну од понуда Хашког трибунала.

Јуче, 28.06.2008. године, поново сам позван телефоном а по разговору са једном женском особом закључио сам да је позив упућен из Београда, јер само овог пута није било преводиоца. Одмах сам прекинуо разговор и спустио слушалицу. Оваквим поступцима истражитељи Хашког трибунала на мене врше невиђен притисак, како би ме принудили да, по сваку цену лажно сведочим против др Војислава Шешеља, иако знају да ја то никада нећу прихватити, јер сам им то више пута саопштио.

70

После сазнања да је неко у моје име послао телеграм Хашком трибуналу, одлучио сам да ангажујем правног заступника кога ћу овластити да се у моје име обрати на телефон, који су ми издиктирали хашки истражитељи, као и да изврши све истражне радње у циљу утврђивања ко је и са којим мотивима послао телеграм, а да против учиниоца поднесе кривичну пријаву. Истовремено ћу о свему што ми се догађа обавестити домаћу и страну јавност. Безбројни позиви из хашког тужилаштва и сазнање да је неко у моје име слао телеграм код мене су, као последицу, изазвали психичке патње, душевне болове, дубоку потресеност, узнемиреност и несаницу и знатно погоршали моје, ионако тешко здравствено стање, јер сам у поодмаклим годинама и срчани болесник. Све ове патње трпи и преживљава и моја породица.

Ову изјаву дајем добровољно и без икакве принуде члановима тима који помажу припрему одбране др Војислава Шешеља и сагласан сам да је др Војислав Шешељ може употребити у Хашком трибуналу у сврху своје одбране. Такође изјављујем да сам спреман да будем потенцијални сведок одбране др Војислава Шешеља, уколико ме он предложи за сведока одбране.

У Љубовији, 29. 6. 2008. године. Изјаву дао Милан Радовић”. Ов. Ха. бр. 52/2008, потврђује се да је Милан Радовић својеручно потписао ову изјаву, признао

за свој потпис на овој изјави. Идентитет именованог је утврђен на основу личне карте број 03GKAO0503, издате од стране МУП-а Републике Српске. Такса за оверу у износу од 1.430 динара, наплаћена је.

Општински суд у Љубовији, дана 29. јуна 2008. године, референт за овере Љубинка Павловић.

Најновију изјаву Милан Радовић је дао 14. августа 2008. године. Оверена је у Општинском суду у Малом Зворнику под Ов. бр. 2380/2008.

“Ја, Милан Радовић из Малог Зворника, са личном картом бр. 36566 издатом од стране СУП-а Мали Зворник, са пребивалиштем у Малом Зворнику, ул. Првомајска бр. 9, дана 11. августа 2008. године добровољно дајем и судски оверавам следећу

Изјаву: Дана 28. јануара 2008. године и 29. јуна 2008. године судски сам оверио моје две изјаве у

којима сам саопштио да не пристајем да будем сведок Тужилаштва против Војислава Шешеља, јер ја једино могу бити сведок одбране Војислава Шешеља.

Немам намеру да понављам претходно дате и судски оверене изјаве, али сматрам да је потребно да овом изјавом истакнем шта бих ја то могао да сведочим као сведок одбране Војислава Шешеља.

Ја бих могао да сведочим о томе како сам успоставио контекст са истражитељима Тужилаштва, шта су они све радили и како су од мене захтевали да лажно сведочим против Слободана Милошевића и Војислава Шешеља. У том погледу сам свакако најкомпетентнији сведок, мада ми ни данас није јасно зашто су се толико окомили на мене. За многе детаље о којима сам разговарао са истражитељима Тужилаштва ја једноставно не могу бити сведок, јер те догађаје нисам ни видео, нити у њима учествовао, а све што сам радио је и данас јавно и доступно свакоме, с обзиром на моју професију. Све што бих ја рекао као сведок на суду је проверљиво и јавно и ја само о томе могу да причам. Приче по систему рекла казала, или реко ми нешто неки човек, или чуо сам да се прича за мене су потпуно неприхватљиве и ја у томе не желим ни да учествујем, а да носим аброве не пада ми на памет, јер то није мој начин опхођења са људима. Зато ми је деловало несхватљиво да истражитељи Тужилаштва од мене као таквог захтевају баш то да нагађам, измишљам и помогнем да се неко лажно оптужи и казни.

Описао сам под којим сам све притисцима разговарао и потписао изјаву коју Тужилаштво представља да је моја добровољна изјава и како су ме припремали за сведочење против Слободана Милошевића. Подсећам да сам сведочио као сведок Тужилаштва у предмету против Слободана Милошевића и да сам на то био приморан. Током сведочења изнео сам само истину, односно сведочио о ономе што је мени познато. Зато сматрам да је моје сведочење у том предмету истинито, дато под заклетвом и да ја немам ни права, нити ме може нешто обавезати да то што сам сведочио 29. маја 2003. године сада треба да променим неким новим исказом. Ако је моје сведочење од 29. маја 2003. године изгледало као сведочење одбране током сведочења сведока Тужилаштва, онда ми никако није јасно зашто Тужилаштво инсистира да ја будем поново сведок Тужилаштва против Војислава Шешеља, када сам им објаснио да ја ниједном речју не бих могао чак ни да поменем име Војислава Шешеља.

Просто стичем утисак да толика упорност Тужилаштва показује да су они бесни на мене и да желе да ми напакосте, јер нису задовољни мојим сведочењем против Слободана Милошевића, па

71

би хтели да ја током сведочења против Војислава Шешеља нешто превидим и на основу тога они стекну право да ме кривично гоне за непоштовање суда. Знам их ја и предосећам шта ми спремају.

Ако ја нисам могао на директна питања истражитеља Тужилаштва да било шта кажем о Војиславу Шешељу и добровољцима Српске радикалне странке, пошто не знам и нисам их ни видео, и ако сам то исто поновио током сведочења у предмету против Слободана Милошевића, онда ми стварно није јасно којом би мојом реченицом Тужилаштво могло мој исказ да употреби против Војислава Шешеља.

Ако ја ништа не знам о Војиславу Шешељу и Српској радикалној странци поводом догађаја у Зворнику, није ми јасно како и на основу чега Тужилаштво може да рачуна да сам ја њихов сведок. Ваљда ја одлучујем да ли ћу да сведочим и слободно одлучујем како ћу и о чему ћу да сведочим. Није ми тешко да схватим да Тужилаштву ништа не представља заклетва коју сам дао пре сведочења у предмету против Слободана Милошевића. Тужилаштво не схвата мој проблем да није тако једноставно да сведочим лажно. Шта да кажем ако ме Војислав Шешељ пита да у сведочењу у предмету Милошевић нисам исто причао. Шта да одговорим. Морам да лажем по налогу Тужилаштва. Где су ту моја част и моје достојанство. Можда странци не знају да је код нас Срба велики грех лажно сведочити.

На моменте помислим да Тужилаштву и није битно шта бих ја сведочио, већ им је битно само да се појави неки број сведока, пошто се унапред све зна када се суди Србима у Хашком трибуналу.

Зато сам решио да се добровољно пријавим да будем сведок одбране Војислава Шешеља и да током сведочења поновим све оно што сам већ једном рекао у судници, а то се своди да су поводом догађаја у Зворнику 1992. године за мене Војислав Шешељ и добровољци Српске радикалне странке једна велика непознаница, нити сам их видео, нити знам шта им се ставља на терет, као и да је од мене Тужилаштво тражило да лажно сведочим да сам их видео, да сам чуо и да знам да су вршили злочине. Надам се да ће јавност и судије онда схватити ко говори истину и шта ко коме подмеће и спрема.

Ја једноставно не могу да издржим тај притисак и зато сам се и јавно огласио у новинама да сви сазнају чиме се Тужилаштво служи.

Ја не могу ниједном речју да се придружим гоњењу Војислава Шешеља, јер не знам ни како би, а ако неко инсистира да се поново појавим у судници, ја не желим да будем неук као што сам био 2003. године, када су ме представљали као сведока Тужилаштва против Слободана Милошевића. Научио сам и ја како треба са Тужилаштвом и зато сам одлучио да према ономе што знам, што сам видео и чуо, и према ономе што могу под заклетвом да кажем у судници, да сада ја одредим чији ћу бити сведок. Пошто својим исказом могу да помогнем утврђивању истине једино у корист Војислава Шешеља, ја сам његов сведок и када ме позове сведочићу, а то ће бити исто оно што сам раније сведочио под заклетвом.

У Београду, 11. августа 2008. године. Изјаву дао Милан Радовић”. Ов. бр. 2380/2008, потврђује се да је Милан Радовић својеручно потписао ову изјаву, признао

за свој потпис на овој изјави. Идентитет именованог је утврђен на основу личне карте број 36566, издате од стране СУП-а Мали Зворник. Такса није наплаћена у смислу члана 18 тачка 1 ЗАТ.

Општински суд у Малом Зворнику, дана 14. августа 2008. године, службеник за оверу…

Интервју Милана Радовића “Правда”, 6. августа 2008. године, објављује разговор са Миланом Радовићем испод

наднаслова “Милан Радовић не пристаје на уцене Хашког трибунала”, наслова “Никад против Шешеља” и поднаслова “Образ ми је много важнији од било чега! Нећу лажно да сведочим, поручује Радовић”. Наслов антрфилеа гласи “Отпор Хагу”:

Милан Радовић из места Јардан у општини Зворник је још један од људи које је Хашки трибунал покушавао да натера да лажно сведочи у корист Тужилаштва против Војислава Шешеља. И поред свих притисака, Радовић није пристао на уцене.

• Због чега сте ви били интересантни Хашком трибуналу? – Мој посао током рата био је санација терена, односно скупљање лешева који су пострадали

током борби. Увек сам ишао са патолозима на тај посао. Заједно сам био са Зораном Станковићем. Вероватно су из Тужилаштва помислили да ја имам нека сазнања везана за ратне сукобе, неко их је лажно информисао.

• Како је изгледао први контакт?

72

– Позвали су ме и рекли ми да би требало са мном да попричају у вези са догађајима на зворничком фронту. Не знам шта су мислили да ја знам, неки од наших шпијуна су их обавестили лажно. Рекли су ми да се са њима видим у хотелу “Видиковац” на Дивичу код Зворника. То прво испитивање трајало је пуних девет сати и испитивало ме је пет-шест мушкараца који су се представили као истражитељи Хашког трибунала.

• Зашто им је требало пуних девет сати? – То је својеврсна психичка тортура. Прво вас испитује један, па после сат времена други, или

у групи. Међутим, ја сам имао своју тактику. Све што сам рекао први пут, одлучио сам да поновим и други и трећи, тако да они нису изгледа имали неке претеране користи. После петнаест дана су ме испитивали у Милићима, на крају се све то завршило у Хагу.

• Шта су тражили од вас? – Тада су тражили да лажно оптужим Слободана Милошевића, подметали су ми неке изјаве...

Чак су и суштину мојих изјава мењали, па су ми то подметали да потпишем. Ја сам се томе најенергичније супротстављао и ни на крај памети ми није било да на то пристанем. Састављали су неке записнике, наводно од мојих изјава, па су ме то терали да потписом потврдим, али то им је било узалуд. На крају су ми нудили да ме подмите, да ми обезбеде промену идентитета, пресељење за породицу, само да сведочим онако како ми они сугеришу. Ја сам им рекао да то никад нећу урадити и да се yабе труде.

• Како су вас довели у везу са др Војиславом Шешељом? – Не знам. Инсистирали су да кажем да су његови добровољци долазили у Зворник и да су у

Зворнику и околини чинили злочине. Ја сам им говорио да нећу да лажем и да немам таква сазнања, али сам им рекао да ми је познато да су муслимани током 1992. године попалили и порушили седамнаест српских села од Зворника до Мајевице. Међутим, то их није занимало.

• Почетком ове године опет су почели позиви? – Да, управо тако. Овог пута тражили су да сведочим против Војислава Шешеља. Знали су по

седам или осам пута дневно да ме зову и да врше стравичан психички притисак. Рекли су ми да морам да се прихватим сведочења, иначе ћу ја лично да завршим у Хагу и да ће ми судити. Чак су рекли да сведочење могу да обавим и видео линком, само да кажем оно што они хоће. Одбио сам све контакте са њима, али они су наставили са притисцима. Чак ме је и звала нека женска особа која се представила као хашки истражитељ и којој сам спустио слушалицу, али после неколико дана су ми рекли, када су ме поново звали, да сам ја наводно баш њој послао неки телеграм, са наводно мојим потписом, да ћу сведочити против др Војислава Шешеља.

• Ви никада не бисте пристали на то? – Апсолутно никада! Пре бих умро него то да учиним. То је суд у коме нема правде, тамо се

само Србима суди. Мени је мој образ најважнији и ја никада у животу не могу да прихватим лажно да сведочим. Писмено сам обавестио судско веће, тим за одбрану др Војислава Шешеља и дао сам писмену изјаву у суду у Малом Зворнику да могу да будем само сведок одбране, а никада сведок оптужбе.

• Да ли сте тражили заштиту од државе? – Од које државе? Дајте, молим вас, па ми немамо државу. Она чак ради за хашке

истражитеље. Немате овде од кога да тражите заштиту. • Кад сте се први пут нашли у Хагу? – Током процеса против Милошевића звали су ме да дођем у Хаг. Ја сам им говорио и да сам

болестан, да заиста не могу да идем, али они су рекли да ће ми обезбедити специјални авион, да могу жену да поведем... Све су учинили како би ме приморали тамо да одем. Чак су ми обезбедили апартман и рекли да би то требало част да ми буде, јер ето, ту су одседали Стипе Месић и Весли Кларк. Тада су ме притискали да лажно сведочим против Слободана. Наравно, све сам то одбио.

ИЗЈАВА НЕБОЈШЕ СТОЈАНОВИЋА

Тужилаштво Хашког трибунала присило је Небојшу Стојановића да се пред хашким инквизиторима појави у својству сведока оптужбе. Својим сведочењем у хашкој судници доказао је да се заиста ради о присили, те да је потпуно логично то што је хтео да сведочи на страни одбране др Шешља.

То се најбоље види из његове изјаве, која је, 25. фебруара 2008. године, оверена у Петом општинском суду у Београду под бројем: II Ов. бр. 5417/08.

73

“Ја, Небојша Стојановић из Београда, ул. Устаничка бр. 155/12, са личном картом бр. М293898 издатом од стране СУП-а Београд, дана 25. фебруара 2008. године добровољно дајем и судски оверавам следећу

Изјаву: Данас, 25. фебруара 2008. године, добровољно сам успоставио контакт са Зораном Красићем,

правним саветником Војислава Шешеља, и обавестио га да ме Тужилаштво Хашког трибунала планира за сведока Тужилаштва против Војислава Шешеља. Такође сам га обавестио и да ја не желим да будем сведок Тужилаштва у том поступку, с обзиром да у досадашњим контактима са истражитељима Тужилаштва ја никада нисам ниједном речју оптужио Војислава Шешеља. Наиме, у контактима са истражитељима Тужилаштва ја сам био уверен да подаци које им саопштавам могу да се искористе само ради одбране Војислава Шешеља, а никако као нешто на основу чега би Тужилаштво могло да га кривично гони. Нисам могао ни да претпоставим да су моје речи од стране Тужилаштва погрешно протумачене као да ја њега оптужујем или да се прикључујем оптужбама.

Сматрам да би било крајње нелогично да сведочим као сведок Тужилаштва против Војислава Шешеља, а ја могу само да изнесем податке који би помогли Војиславу Шешељу да се одбрани од неоснованих оптужби. Зато овим путем изјављујем да сам одлучио да будем сведок одбране Војислава Шешеља и у том својству подносим ову изјаву и захтевам од Зорана Красића да о овој мојој одлуци обавести Војислава Шешеља.

Ову изјаву дајем са жељом да обавестим Војислава Шешеља у Хашком трибуналу да ја никада нисам пристао да будем сведок Тужилаштва, већ сам одлучио да будем сведок одбране Војислава Шешеља. Уједно изјављујем да не прихватам позиве Тужилаштва, а на сваки позив одбране Војислава Шешеља ја ћу се одазвати да сведочим у Хашком трибуналу. Уједно изјављујем и да не прихватам ни једна контакт са Тужилаштвом и тражим да се моје име избаци са свих спискова сведока Тужилаштва.

Ову изјаву дајем добровољно. У Београду, 25. фебруара 2008. године. Изјаву дао Небојша Стојановић”. Ов. бр. 5417/08, потврђује се да је Небојша Стојановић својеручно потписао ову изјаву,

признао за свој потпис на овој изјави. Идентитет именованог је утврђен на основу личне карте број М293898, издате од стране СУП-а Београд. Такса за оверу у износу од 553 динара, наплаћена је и поништена.

V општински суд у Београду, дана 25. фебруара 2008. године, овлашћено лице…

Обавештење Небојше Стојановића хашком Тужилаштву Небојша Стојановић Устаничка 155/12 Београд, 11000 Предмет: Обавештење Тужилаштву Међународног кривичног суда за бившу Југославију Јеврема Грујића 11 11000 Београд Обавештавам Тужилаштво Међународног кривичног суда за бившу Југославију да не желим

да будем сведок Тужилаштва у предмету који се води против Војислава Шешеља. Наиме, ја желим да будем сведок одбране проф. др Војислава Шешеља уколико он од мене то

буде затражио. Сматрам да је то у интересу правде и због тога сам ступио у контакт са стручним тимом који помаже у припреми одбране проф. др Војислава Шешеља јер могу да кажем само истину о догађајима на вуковарском ратишту током новембра 1991. године, а која несумњиво иде у прилог проф. др Војиславу Шешељу.

Уз обавештење достављам своју изјаву коју сам оверио пред Петим општинским судом у Београду и коју сам проследио стручном тиму који помаже у припреми одбране проф. др Војислава Шешеља, а у намери да се ставим на располагање као потенцијални сведок одбране.

У Београду, 27. фебруара 2008. године Подносилац обавештења Небојша Стојановић

74

Обавештење Небојше Стојановића Српској радикалној странци

Небојша Стојановић послао је своје писмо, у којем изјављује да одбија сарадњу са Тужилаштвом, на адресу Српске радикалне странке. Писмо је послато истог дана када и његово обавештење Тужилаштву, 27. фебруара 2008. године, а Стојановић вероватно није знао за постојање Тима који помаже одбрану др Војислава Шешеља, па је зато адресирано на странку чији је др Шешељ председник.

Предмет: Обавештење Српска радикална странка Магистратски трг бр. 3 11070 Земун

Обавештавам Српску радикалну странку да сам Тужилаштво Међународног кривичног суда за бившу Југославију обавестио да у односу на Војислава Шешеља не желим да будем сведок Тужилаштва, јер моја сазнања могу да послуже само одбрани, а не оптужби.

Желим да се ставим на располагање као потенцијални сведок одбране проф. др Војислава Шешеља уколико он од мене то буде захтевао. Сматрам да у конкретном случају могу да помогнем тиму који помаже одбрани, јер су моја сазнања позитивна, истинита, и све оно што могу да посведочим о догађањима на територији вуковарског ратишта током новембра 1991. године иде у прилог одбрани проф. др Војислава Шешеља и његових добровољаца.

У прилогу достављам четири оверене изјаве пред Петим општинским судом у Београду, као и примерак обавештења које сам послао Тужилаштву МКСЈ чија се канцеларија налази у Београду, са потврдом о пријему на пошту.

Напомена: мој контакт телефон је 064/853-2149. У Београду, 27. фебруара 2008. године Подносилац обавештења Небојша Стојановић.

Небојша Стојановић у центру медијске пажње “Врањске новине”, у издању за јули 2008. године, објављују текст са наднасловом

“Небојша Стојановић хашки сведок”, насловом “Између Трибунала и радикала” и поднасловом “Покушаћу да то потиснем, да се посветим искључиво својој породици, професији и мирном нормалном животу, ако је то код нас уопште могуће после свих репова прошлости који се још увек вуку иза нас”:

Врањанци, бар они који прате суђење Војиславу Шешељу, били су не мало изненађени када су уторак и среду 22. и 23. јула, у судници Хашког трибунала, на месту за сведоке, на ТВ екранима видели познато лице – свог дојучерашњег суграђанина, Небојшу Стојановића, у чаршији познатијег под надимком Црево. Стојановић је, дакле, после полицијског инспектора у пензији, Радована Златковића, други Врањанац који је у својству сведока имао посла са Хашким трибуналом. Откуд Стојановић у Хашком трибуналу, шта се све ту издешавало и какви су његови утисци, он сам говори за “Врањске”.

Током 1991. године, формиран је ОО Српске народне обнове (СНО), чији сам ја био један од оснивача и председник. СНО је гајио традицију наставка четничког покрета и комита, па је у нашем саставу био Српски четнички покрет (СЧП), као секција. Ја сам у јесен деведесет прве отишао на прву линију фронта, и то грешком у Ердут, били смо тамо пар дана, па се вратили у Шид. После обуке, отишао сам у Вуковар и доживео његов пад. Тамо је био велики број добровољаца, нико никога није питао из које је странке. Е, пошто је Шешељ нелегално присвојио СЧП као свој, испало је да смо сви тамо били његови добровољци; претпостављам да је у томе грешка код мог повезивања са Шешељем, и мог одласка у Хаг као сведока оптужбе против њега. Када је деведесет четврте дошло до спајања СРС и СНО, остао сам тамо неко време, а затим сам иступио из странке, јер нисам прихватао политику “црвеног војводе”. И, откуд онда ја као сведок на његовом суђењу?

После завршетка ратова у бившој СФРЈ, окануо сам се политике и посветио школовању, спорту, породици; уследио је и одлазак за Београд, где и дан-данас мирно живим и радим посао финансијског директора у “Срболеку”. Но, ђаво не седи мирно; почетком 2004. добио сам телефонски позив од некога из МУП-а Србије, да се јавим у канцеларију Хашког трибунала у

75

Београду. Отишао сам, јер сам сматрао да немам шта да кријем, да треба да сарађујем у интересу Србије, да се обелодани истина.

Ни у том првом разговору са хашким истражитељима, нити у каснијим, а у року од две године неколико пута сам позиван и саслушаван, нисам поменуо име Војислава Шешеља, нити пак добровољце СРС. Дао сам три изјаве, рекли су ми где да потпишем, ја сам им веровао, и потписао. Никада нисам добио ниједну копију својих изјава.

Онда сам се 2007. сусрео са Кристином Дал, замеником тужиоца. Она ми је саопштила да ћу сигурно бити сведок оптужбе у процесу против Шешеља. Упутио сам Данијелу Саксону, хашком истражитељу, меил у коме сам изразио забринутост за своју безбедност, као и за безбедност своје породице, и тражио од њега да ми да обавештење о тежини моје изјаве и могућим последицама, јер никада и нигде у својим изјавама нисам поменуо Шешеља. Саксон ме усмено обавестио да су примењене све мере безбедности. Тада сам ангажовао адвоката Марину Мишић, родом из Врања, јер сам видео да ово прераста у врло озбиљну ствар.

Фебруара 2008. оверио сам изјаву у Другом општинском суду у Београду, да желим да будем сведок одбране у процесу Шешељу, и аутоматски скинуо све заштитне мере. У то време први пут сам ступио у контакт са тимом за одбрану Шешеља, на челу са Зораном Красићем. Дао сам изјаву, а Марина Мишић обавештава председника Трећег већа, судију Антонетија, о мојој одлуци.

У марту сам био позван као сведок оптужбе и нисам се одазвао позиву суда. Независни дневни лист “Вести”, 8. јула 2008. године, објављује текст са наднасловом

“Искуство бившег добровољца из Врања у случају Војислава Шешеља” и насловом “Притисци и лажи тужилаштва у Хагу”. Наслов антрфилеа гласи “Позив на предају”:

На суђењу Војиславу Шешељу пред Хашким трибуналом, бивши добровољац из Врања Небојша Стојановић је изјавио да жели да сведочи у одбрану лидера радикала, а не као сведок оптужбе.

Он је пре сведочења рекао да је са својом породицом био изложен “знатном притиску” Тужилаштва и да се у судници појавио пошто му је суд упутио обавезујући налог. Истакао је да је у писаним изјавама, које је после разговора са њим сачинило Тужилаштво, пронашао тврдње које није изговорио.

Председавајући судија Жан Клод Антонети узвратио је сведоку да је “добро урадио” што је поступио по судском налогу јер би у супротном “био ухапшен” и изведен на суђење због непоштовања суда.

Антонети је Стојановићу рекао и да он није сведок оптужбе “него сведок правде”, као и да ће веће узети у обзир само оно што он изговори у судници.

Док га је испитивао тужилац Матијас Маркусен, Стојановић је потврдио да је 1991, као добровољац из Врања, отишао на ратиште у источну Славонију. Сведок је, међутим, тврдио да је био добровољац Српске народне обнове и сугерисао да је та партија била “екстремнија у пропагирању четништва” од Шешељеве СРС.

Премда је потврдио да је у Вуковару био у добровољачком одреду “Лева суподерица” под командом Милана Ланчужанина званог Камени, али и “под контролом ЈНА”, Стојановић је негирао да су припадници тог одреда били добровољци СРС-а. Назначио је и да никад није видео, нити је могао да види да добровољци СРС-а некога убијају.

Он је потврдио да је био очевидац убиства једног заробљеника, као и да су неки српски добровољци “пљачкали”, али је та злодела приписао мештанима Вуковара који су желели освету.

Оповргавао је и да је икада чуо да Ланчужанин наређује убиства заробљеника. Пошто му је тужилац Маркузен цитирао да је раније изјавио да је Шешељ током посете

Вуковару учествовао у договарању кординисаних акција добровољаца и ЈНА, Стојановић је тврдио да то није изјавио.

Стојановић је посведочио и да је Шешеља у Вуковару чуо да преко разгласа позива хрватске борце на предају “како би се избегло крвопролиће” и “гарантује им поступак” у складу са Женевским конвенцијама.

“Правда”, 21. јула 2008. године, објављује интервју са наднасловом “Небојша Стојановић, бивши добровољац СНО, одбија позив Тужилаштва Хашког трибунала да сведочи против председника СРС” и насловом “Нећу против Шешеља”.

– Никада нећу да сведочим против Војислава Шешеља, и то јавно поручујем људима из Хашког трибунала како би им скренуо пажњу да престану са притисцима на мене и моју породицу. У Хагу могу само да сведочим у корист Војислава Шешеља, односно могу да будем

76

сведок његове одбране, каже у интервју за “Правду” Небојша Стојановић, бивши добровољац Српске народне обнове.

Као један од оснивача СНО у Врању на почетку рата, Стојановић се пријавио у добровољце како би бранио српски народ, а Хашком тужилаштву је из крајње непознатих разлога постао занимљив као потенцијални сведок против др Војислава Шешеља. Ипак, Стојановић ни у сну не жели да се прихвати да буде сведок против Војислава Шешеља, па због тога трпи разноразне притиске од стране Хашког трибунала.

• Нисте били добровољац СРС, а хашко Тужилаштво жели да сведочите против др Војислава Шешеља?

– Мени је то потпуно нејасно. Био сам добровољац Српске народне обнове и један сам од оснивача СНО у Врању. Прошао сам сва могућа ратишта, од Вуковара преко Босне и на крају Косова и Метохије, али никада као добровољац СРС. Појма немам зашто из Тужилаштва желе да ја нешто кажем против Војислава Шешеља.

• Да ли ћете пристати да будете сведок против др Војислава Шешеља? – Наравно да нећу, о томе сам писмено обавестио судско веће. Ја сам, пре свега, Србин. Са

Војиславом Шешељем се никада нисам политички слагао, чак је једно време за мене он био “црвени” војвода, али никада не бих у Хагу, нити било где, рекао ниједну реч против њега. Посебно не после срамних пресуда Насеру Орићу и Рамушу Харадинају. За мене би било понижење да сведочим против било ког Србина. У Хагу могу само да будем сведок одбране Војиславу Шешељу, наравно уколико то он буде захтевао.

• Како су вас хашки истражитељи уопште пронашли? Што сте им били занимљиви? – Право да вам кажем, немам појма. Они су добили моју адресу, позвали ме и рекли да би

било добро да поразговарамо о неким стварима везаним за рат. Занимало их је ко је све из Врања ишао на ратиште, колико је било добровољаца, утицај Војислава Шешеља на ратна збивања...

• Имате ли представу како су вас довели у везу са др Војиславом Шешељем? – Појма немам. Верујте ми, никако ми није јасно какве везе ја имам са господином Шешељем.

Очигледно они мешају СРС и СНО. • Како је текао тај први разговор и где сте га обавили? – Рекли су ми да дођем у њихову канцеларију на Дедињу. Био је то један сасвим нормалан

разговор. Тада нису вршили никакву пресију. Признајем, било ми је изузетно чудно да су ме пре самих хашких истражитеља претходно позвали наши истражни органи како би ми саопштили да ће ме позвати из Хага. Очигледно је да поједине наше структуре заправо раде за Хашки трибунал. Ми, изгледа, немамо државу. То се све дешавало 2004. године. Сећам се да ме је прво испитивао извесни господин Ђуро, тако се представио, који је радио за Хашки трибунал, а потом ме је касније испитивао неки Италијан чијег имена не могу да се сетим.

• Шта су вам тада рекли? – Предочили су ми неке ствари које су ми биле потпуно невероватне, а везане су чак и за мој

приватни живот. То ми је било заиста запањујуће. Очигледно су ме пратили дужи временски период. Можда им је неко из мог окружења пружио одређене информације, али о томе не могу поуздано да говорим. Међутим, били су одлично информисани, што јасно показује да сам био под њиховим будним оком. То је трагедија ове државе, да хашки истражитељи могу да се на тај начин баве истрагама по Србији.

• Шта су вам истражитељи после разговора предложили? – Они су тражили да сведочим против Војислава Шешеља. Нису ми сугерисали шта да кажем,

али сам добио суб пену на коју сам писмено одговорио. Такође, ја сам преко свог адвоката писмено обавестио судско веће да не желим да сведочим против др Војислава Шешеља. Међутим, од тада крећу моје муке, јер ме константно притискају.

• Имате притиске од стране Хашког тужилаштва? – Они су константни. Зову ме телефоном, врше праву психичку тортуру према мени, али и

према мојој породици, долазе ми на врата, стално ме нешто траже... Неподношљиво је шта чине. Чак се понекад представе као да су радикали. Говоре ми како морам да поступим по њиховом захтеву, траже ми чак и пасош. Ево, ја им и сада лепо кажем да нећу да сведочим против Војислава Шешеља и да не постоји начин да ме натерају да променим мишљење. У уторак би требало да идем за Хаг, али ја то нећу да учиним, јер нећу да будем сведок оптужбе. Имам право да се изјасним чији ћу сведок бити и ја сам то писмено учинио. што значи да ја могу само да сведочим у корист господина Војислава Шешеља и радо ћу се одазвати његовом позиву.

• Да ли сте се обратили неком из државе да вас стави под заштиту од тих притисака?

77

– Коме да се обратим када наша власт ради за Трибунал? Од државе немам никакву заштиту. То је срамота. Па ево, ови из Хага желе да ми узму пасош, што је ван памети. Држава није стала у моју заштиту.

• Плашите ли се одређених последица због одбијања да будете сведок Тужилаштва? – Наравно да се плашим. У уторак би требало да одем за Хаг, али пошто то нећу да урадим,

свестан сам да ћу до уторка да преживљавам пакао. Највише се плашим за сопствену безбедност и ево, овако јавно износим оно што ми је на души, како би ме држава можда и заштитила. Хиљаду пута ћу да поновим да у Хагу једино што желим је да сведочим у корист др Војислава Шешеља, а Хашко тужилаштво нека ме заборави као свог потенцијалног сведока.

“Правда”, 24. јула 2008. године, објављује текст са наднасловом “Шешељ сумња у веродостојност писаних изјава сведока у Хагу”, насловом “Тужилаштво изврће исказе сведока” и поднасловом “Председник СРС захтевао на почетку унакрсног испитивања сведока Небојше Стојановића од Претресног већа Хашког трибунала да не уврсти у доказне списе његове три писане изјаве јер сведок тврди да не препознаје деведесет одсто садржаја тих изјава”.

Током испитивања тужиоца Матијаса Маркзена, сведок Небојша Стојановић негирао је већи део исказа који се односи на његов боравак на ратишту и начин на који је тамо отишао, а који је наводно дао истражитељима Тужилаштва Хашког трибунала у јулу и новембру 2006. године и августу 2006. године. Стојановић је тврдио да је већи део изјава накнадно додат и да је нетачан и неистинит.

Он је одлучно одбијао наводе из исказа да је на ратиште отишао као добровољац СРС, као и да је у Вуковару и Ердуту био од 1. августа 1991. године до 15. марта 1992. године.

Тужилац: Господине Стојановићу, у писаној изјави пише да сте 1991. године добили позив за војну вежбу. И сада кажете да никад нисте добили позив и документ који је овде уврштен, као и да је изјава коју сте потписали погрешна. Рекли сте да сте били у касарни у Бубањ Потоку. Да ли је то тачно?

Стојановић: Није. Тамо никада нисам био. И рекао сам да се изјава коју сам дао први пут разликује од онога што овде пише.

Тужилац: Хоћете да кажете да вам је у новембру 2004. године прочитано нешто друго и да сте ви то потписали, а да је каснија то измењено?

Стојановић: Да. Тужилац: Молим вас, пређите на разделник 3, параграф 17. Прочитајте, молим вас, прву

реченицу. Стојановић: Јула или новембра 1991. године, као резервиста Гардијско-моторизованог пука,

добио са позив за вежбу. Тужилац: Да ли је тачно оно што описујете даље у изјави, да сте из касарне отишли у

Богојево, а касније и у Ердут? Стојановић: Никада нисам добио позив. Тужилац: То није било моје питање. Питао сам да ли у изјави пише да сте из касарне у Бубањ

Потоку отишли у Богојево па у Ердут. Стојановић: Да, тако овде пише. Тужилац: Ви сад под заклетвом, желите да кажете да истражитељима ни 2004. године, али ни

2006. године нисте рекли оно што пише у овим изјавама и желите да суд у то поверује. Стојановић: Овде се на мене врши притисак да кажем нешто што нисам урадио и да потврдим

да сам био негде где никада нисам био. Судија: Молим вас. Можда је ово што ви сада кажете тачно, а можда и није. Управо то

покушавамо да установимо. Међутим, ви сте потписали те изјаве. Стојановић: Јесам, али већ сам објаснио на који начин су те изјаве мени прочитане и како су

ми донете да их потпишем. Сада под заклетвом, видим да 90 одсто садржаја тих изјава није тачно. Никада нисам добио

позив за мобилизацију, нити сам у периоду који је наведен у изјавама био у касарни Бубањ Поток, а касније у Вуковару, Богојеву и Ердуту.

Тужилац: Истражитељима сте дали и три фотографије. Шта је на њима? Стојановић: То су борци у Винарији. Тужилац: Јесу ли то аркановци? Стојановић: Јесу. Ту слику сам добио када сам пар дана грешком провео у Ердуту. Тужилац: Ко је снимио те фотографије?

78

Стојановић: Не знам. Тужилац: Нисте ви? Стојановић: Нисам, јер ја нисам тамо отишао као фотограф. Тужилац: Овде у документацији постоји опис слика и пише да сте их ви снимили. Стојановић: Тако пише, али нисам их ја направио. Судија: Можда је дошло до грешке у преводу. Шешељ: Вероватно је дошло до грешке јер кад се са српског на енглески преведе “узео сам

фотографије”, у каснијој интерпретацији тог превода енглеска верзија може да значи и “направио сам фотографије”. “I took these pictures” може да значи узео сам фотографије, али и направио сам фотографије.

Судија: Добро. Потписали сте три изјаве и сада тврдите да нисте већину тих ствари рекли тада. Молим вас, реците нам да ли тада нисте говорили истину или је сада не говорите.

Стојановић: Понављам. У овим изјавама има материјалних грешака. Велики део онога што пише ту никада нисам рекао.

Шешељ је на почетку унакрсног испитивања затражио да изјаве не буду уврштене у доказне списе јер сведок тврди да садрже материјалне грешке и да 90 одсто тога што у њима пише није рекао. Шешељ је подсетио да је истих грешака било и у изјавама свих осталих сведока, као и да је то доказ да се Тужилаштво служи недозвољеним радњама:

Шешељ: Ја не знам ко то ради и зашто то ради. Не знам да ли су то службеници Трибунала или Тужилаштва, у сарадњи са неком од обавештајних служби. Знам само да ви по сваку цену хоћете да ми наметнете браниоца. Мислим да службе Хашког трибунала хоће да дестабилизују овај процес.

Унакрсно испитивање Војислава Шешеља било је затворено за јавност. Суђење се наставља данас.

“Правда”, 2-3. августа 2008. године, објављује текст са наднасловом “Интервју: Небојша Стојановић сведок у Хагу у процесу против Шешеља, за ’Правду’ открива детаље из свог исказа”, насловом “Истином против хашких лажи” и поднасловом “Одбио сам сарадњу са Хашким тужилаштвом. Када сам кретао из Србије, рекао сам да сам сведок одбране Војислава Шешеља и да ћу причати истину и само истину. Ништа ме друго није занимало”. У тексту су два антрфилеа са насловима “Претили су ми” и “Несаломиви Шешељ”:

Два дана пред појављивање у судници Хашког трибунала, Небојша Стојановић је за “Правду” рекао да неће ићи да сведочи против Војислава Шешеља. Отишао је, али није сведочио против председника СРС.

– Можда нисам одржао обећање, отишао сам у Хаг. Тих дана вршени су невиђени притисци на мене. Уз консултације са својим адвокатом, одлучио сам да одем, али исто тако, чврсто сам решио да не лажем против Шешеља, каже за “Правду” Стојановић.

Чим је пристао да оде у Хаг, холандску визу је добио експресном брзином. Ако су се тужиоци понадали да су га “сломили”, преварили су се.

• Када сте дошли у Хаг? – Било је око 11 сати када сам стигао у Хаг. Дочекали су ме људи који су били задужени за

прихват сведока. Смештен сам у једна хотел где сам добио обавештење да ме очекују истражитељи Тужилаштва Хашког трибунала.

• Да ли сте се тада састали са њима? – Одбио сам било коју сарадњу. Када сам кретао из Србије, рекао сам да сам сведок одбране

Војислава Шешеља и да ћу причати истину и само истину. Ништа ме друго није занимало. Њих сам удаљио из хотела и имао сам слободно време све до почетка суђења.

• Када сте дошли у судницу”? Какви су вам утисци? – Прво моје саслушање је било у поподневним часовима у уторак. Није пријатно ући у ону

судницу, није пријатно уопште ући у Холандију. Али шта је ту је! Морали смо да одрадимо цео посао, био сам под великим притиском. Ако останем у Србији, бићу ухапшен, ако одем, имаћу непријатности у судници, али ништа ме није спречило да кажем истину. То сам и урадио.

• Како сте сазнали да нисте сведок одбране? – После свог представљања, упитао сам судију чији сам ја сведок. Судија Антонети, који је на

мене оставио утисак доброг човека, ослободио ме је тиме што је рекао: “Нисте ни сведок одбране, а ни Тужилаштва, већ сте само сведок истине”. Дакле, потврдила се она ствар коју сам и рекао да желим, само истину и ништа више.

• Да ли је вршен притисак на вас?

79

– Вршен је огроман притисак, што се и видело. Дате су изјаве које сам ја потписао, али на енглеском језику, са својим парафом. Тај текст је био потпуно другачији од онога што смо причали и договарали се. Једноставно, то је била прича о рату, о ратним дејствима. Нигде није било говора ни о Војиславу Шешељу, ни о Жељку Ражнатовићу Аркану, а ни о свим оним патриотима који су отишли тамо да бране не Србију, већ голоруки народ. Тамо се више није питала политика нити било која друга ствар. Решење је било узети оружје у руке и бранити те људе.

• Да ли сте имали нечију помоћ приликом сведочења у Хагу? – Нисам имао помоћ Тужилаштва, а ни помоћ одбране Војислава Шешеља. Имао сам свог

адвоката, Маријану Мишић. Она и ја смо вршили, дан пре одласка, сву моју припрему. Прочешљали смо комплетно цео Статут Хашког трибунала, начин суђења и моје изјаве. Тада сам био фрапиран погледавши изјаву и онда сам морао, нормално, да размишљам о последицама које ће се десити ако лажем, јер не желим да лажем. Био сам припремљен физички и психички за то суђење.

• Може ли се рећи да је та изјава коју сте потписали фалсификат? – Јесте! Она је, како се каже, оригинал фалсификата. Гледате и убеђује вас неко у нешто

супротно. • Да ли сте тражили вашу праву изјаву? – Први пут, а и други када сам давао изјаву Трибуналу, односно њиховим истражитељима у

Београду, тражио сам изјаву, али они кажу да то није њихова пракса. Нашим органима се могу тражити копије изјава да се зна шта сте рекли. Овде код њих је другачије и постоји могућност монтирања неких ствари.

• Какав је био однос са истражитељем Данијелом Саксоном? – Господин Саксон није био сигуран у неким стварима. Мени је жао што судија Антонети није

био доследан до краја када је рекао тужитељки да ће бити кажњена за непоштовање због сведочења господина Саксона. Она је тиме добила на времену, да би се он припремио. Мислим да је и он честит човек, па је на крају рекао оно што јесте. Једино што је слагао, то је да смо се састали један цео дан, али ми смо се састали на 20 минута, чисто да ме упути у тај резиме који ми је прочитао преко лаптопа, који сам и потписао. То је она енглеска верзија!

• Значи, српску верзију вам уопште нису дали? – Никада ми нису дали српску верзију и стојим иза тога. Ја сам рекао: Говорим истину и само

истину. • Судија Антонети тражи да се испита та ваша изјава? – Да, он је тражио да се испита. Имали су варијанту да ако човек не прича оно како одговара

Тужилаштву, они примене меру “непријатељског сведока”. Они су то применили и код мене, па су ми постављали “сугестивна питања”, што у пракси значи да уједно и постављају питања и сами дају одговоре. Када су ме прогласили за “непријатељског сведока” доживео сам мали шок. У паузи сам контактирао са својим адвокатом и она ми је рекла да ћу имати сугестивна питања и треба да потврдим са да или не. Човек мора да буде 100 одсто концентрисан на одговоре. Не може неко да ме убеди да се ја не зовем Небојша Стојановић, него некако другачије. То је смешно!

• Шта се догодило после саслушања истражитеља Саксона? – После његовог саслушања прошли смо кроз исти пролаз и Кристин Дал ми је у једном

моменту рекла да сам “српска свиња”. Само сам се насмејао. Па, једном Србину не може нешто на силу да се наметне.

• Зашто је такав однос према вама имала Кристин Дал? – Према сведоцима који лажу, она вероватно има добар однос. Није таква према сведоцима

који говоре истину, јер она сматра да један Србин треба да дође и оптужи Србина. Да има истине у овоме о чему причају, ја бих то рекао, бранио бих било ког човека, био он Србин, муслиман или Хрват. Могу да кажем да је њено опхођење према мени било некоректно.

• Како су судије у том моменту реаговале, јер вероватно ни судија Антонети није био упућен у њихову намеру?

– Није ме саслушао у почетку и онда сам ја рекао да сам овде дошао у служби одбране и да су неке ствари које смо причали у изјави. Нису ме саслушали до краја. Тек су после схватили када је кренула та прича. За њих је то био шок! Не знам зашто, ја сам човек који прича истину.

• Да ли се плашите неке одговорности ако се докаже да сте знали шта потписујете? – Постоје људи и постоје докази, то се лако може доказати, то се лако може проверити. Све

знају моји Врањанци, где сам био и шта сам радио. Хаг може да захтева од наших државних

80

органа проверу и све то лако може потврдити. Немам никаквих додирних тачака са СРС и рекао сам оно што знам. Не бојим се ја њих, опасни су само “наши” домаћи непријатељи.

• Да ли сте на неки начин имали контакта са Војиславом Шешељем? – Наши разговори су се свели само на испитивање. За мене су тамо биле само две опције:

одбрана Шешеља са једне, и оптужба на другој страни баријере. Имао сам само ту комуникацију. Мене је ослободио судија Антонети који је тражио само истину. Видели сте у мојим изјавама где је истина.

• Хоћете ли доћи на сведочење ако вас позове Војислав Шешељ? – Ако ме позове Шешељ, доћи ћу поново. Мислим да само истина може победити. Појавићу се

и у неким другим процесима, ако треба. • Шта ћете даље после свог сведочења у Хагу? – Хтео бих да заборавим Хаг. То је један вакуум који ћу покушати оставити далеко иза себе.

Далеко му кућа била. Посветићу се свом послу. • Да ли вам је неко упућивао претње пре сведочења? – Да, претњи је било! Представљали су се као да су из: УН, Тужилаштва, Трибунала...

Говорили су да морам да дођем и кажем то што сам потписао или ћу бити ухапшен и осуђен. На разне начине покушавао сам да направим неку одступницу и да не одем у Хаг. Прибојавао сам се за своју породицу!

• Какав је утисак на вас оставио Војислав Шешељ? – У току испитивања Шешељ је оставио велики утисак на мене. Видело се да има ауторитет у

судници, човек кога нико не може да сломи, који је натпросечно интелигентан и који прати сваку реч током суђења. Њему нису потребни адвокати, сам себе одлично брани.

Франкфуртске “Вести” објавиле су, 1. септембра 2008. године, разговор са Небојшом Стојановићем, сведоком одбране др Шешеља. Стојановић је правим речима окарактерисао хашке тужитеље и истражитеље, што јасно и недвосмислено говори о поштењу и уопште карактеру овог човека. Иако сведок одбране, Стојановић је присиљен да се у судници појави као сведок Тужилаштва.

У оквиру текста, који је потписала Јасна Олујић, објављена су и два антрфилеа са насловима “Срби лако кварљива роба” и “Умире се само једном”. Истина о Трибуналу објављена је са насловом “Суд лаже и фалсификује”, а поднаслов је гласио “Упозорио јавност на то шта председнику Српске радикалне странке раде тужиоци и истражитељи”.

Тужилаштво Трибунала последње дане јула, пред летњу паузу, обележило је брукањем! Наиме, последњи, 38. сведок, 42-годишњи Небојша Стојановић, од кога се као сведока Тужилаштва очекивало да посведочи како је лидер радикала Војислав Шешељ говорима подстрекивао међунационалну мржњу и као такав крив за све невоље муслимана и Хрвата, у судницу Трибунала јавно је прозвао Тужилаштво за притиске и лажирање изјава, толико да је председавајући већа Антонети у неколико наврата прекидао суђење и тражио од тужиоца Мандиса објашњење. Тако је Стојановић довео у озбиљан проблем објективност рада Хашког трибунала, а у Србији постао национални херој.

– У Трибунал сам стигао на позив председавајућег већа Жан Клода Антонетија – наглашава Небојша, који је крајем августа био гост београдске редакције “Вести”. – Рекао сам тужиоцу Мандису да лаже, а истражитеља Саксона назвао фалсификатором јер су ми подметнули да потпишем оно што никада нисам рекао. Под заклетвом не бих лагао, а охрабрио ме је судија Антонети речима да сам позван ради сазнавања истине.

Невољно се сећа каквим је све притисцима био изложен док није отишао у Трибунал као сведок Тужилаштва.

– Звали су ме од новембра прошле године сваки дан и по неколико пута, обећавали, претили. Свашта нешто, само да ме навуку да дођем у судницу. Од константног притиска сам се разболео. У фебруару месецу ми је прекипело и јавио сам се Шешељевом тиму одбране да желим да будем њихов сведок, а они су о томе обавестили Трибунал. Међутим, притисци су били још жешћи, а онда је Антонети упутио позив за суд који ме затекао на летовању. Нисам имао куд, морао сам крајем јула да се појавим у Трибуналу.

У Хагу је провео пет дана, а три дана у судници Трибунала. Одлетео је с Београдског аеродрома “Никола Тесла” у цик зоре, а сумње и недоумице, као и питање “Шта ми је све ово требало”, су га раздирали.

– Представници Трибунала, као мера заштите, чекали су ме на амстердамском аеродрому. Одвезли су ме у Хаг. Сместили су ме у хотел и питали када ћу се видети са тужиоцима на

81

стандардној припреми сведока, брифингу. Одбио сам, уз коментар да с њима немам о чему да причам. Поручио сам им оно што сам понављао од новембра 2007, када сам схватио да су одлучили да моје претходне три изјаве, из 2004, 2006 и 2007. године искористе за сведочење против Војислава Шешеља, да се мој став није променио. Немам ништа да кажем против Воје! Човека не знам, с њим никада нисам проговорио, а његови добровољци ме нису занимали, али су били дисциплиновани на ратишту – сећа се наш саговорник првих утисака из тмурног Хага.

Била је недеља, крај јула, када је стигао у кишни Хаг. Из родног Врања је понео неку књигу, али није му се читало. Сишао је у ресторан да руча, али није могао. Спавало му се, а није могао да заспи.

– Чудна нека нелагодност ширила се целим мојим бићем – сећа се Стојановић. – Нисам могао да сачекам уторак и почетак сведочења. Кључао сам од жеље да та агонија неизвесности што пре заврши и да се вратим у Србију.

Остало је виђено у току преноса, Небојша је малтене сваку Мандисову тврдњу негирао, а онда прозвао и истражитеља Гарсона за фалсификовање његове изјаве. Каже да му у судници више није било нелагодно, први утисак изгубљености трајао је неколико секунди.

– Све је било другачије од замишљеног. Уштогљено, укочено и маскирано, од службеника, тужиоца до судија. Опустио ме Антонети, који ме често подсећао да сам ту због истине. Знао сам да ће ме прогласити за непријатеља суда, али нисам марио. Нисам пристао да лажем у име тужилаца Трибунала и то сам стално понављао и онда су се лако обрукали – објашњава наш саговорник.

– Када сам завршио сведочење, устао сам и кренуо. Коначно је један од сведока јавно признао каквим је притисцима био изложен, помислио сам. Поглед ми се задржао на Шешељу. Деловао је победнички, али био је сам против Голијата, схватио сам, и то ме заболело. Пожелео сам му срећу јер истину је добио од мене а да је није тражио. Шешељ је врхунски адвокат, сада то знам, али непријатељ је надмоћнији, јер смо ми Срби постали поткупљива роба с којом тужиоци уценама чине шта хоће– сећа се Небојша.

– Током пауза седео сам у изолованој соби сам. Углавном сам разговарао са својом адвокатицом из Београд и по ко зна који пут проклињао патриотизам који ме је отерао на браник отаyбине. Ипак, нисам се ниједног тренутка покајао што сам бранио српски народ и државу, као ни то што сам у Трибуналу оголио истину. Ничега се не плашим, а једном се мора умрети – вели саговорник “Вести”.

ИЗЈАВА СВЕДОКА ОДБРАНЕ НЕНАДА ЂУРАШКОВИЋА

Ненад Ђурашковић је дао изјаву која је, 6. марта 2008. године, оверена у Општинском суду у Мајданпеку под бројем: Ов. бр. 3/2008.

“Ја Ненад (Боривоје) Ђурашковић рођен у месту Земун, Република Србија, 22. 1. 1949. године, са личном картом 120238, издата од стране СУП Вршац, матични број 2201949710095, са сталним местом пребивалишта у месту Избиште, улица Саве Влашића 3, општина Вршац а са привременим боравиштем у Мајданпеку, улица Капетанска 104/19, националност српска, вероисповест православна, говорим српским језиком

Изјављујем: Ја сам одлучио да будем сведок одбране професора доктора Војислава Шешеља пред Хашким

трибуналом у Хагу. Пошто сам одлучио да будем сведок одбране ја сам ступио у контакт са Стручним тимом који помаже одбрани професора доктора Војислава Шешеља и желим да дам следећу изјаву:

Дана 6. фебруара 1993. године, у току рата, надомак места Обровац, Република Хрватска као добровољац био сам рањен и нанете су ми тешке телесне повреде од експлозива и том приликом сам ослепео 100 одсто. Одмах сам био пребачен на операцију и лечење у Београд, у улици Пастеровој број 4, где се налази очна клиника у којој сам провео време од 8. 2. 1993. године па до 15. 3. 1993. године, а потом од 1. 8. 1993. године па до средине септембра, а оперисали су ме и лечили др Драгомило Вуковић и Мисита који је био начелник. Међутим ни операција ни лечење нису ми помогли и ја сам остао доживотно слеп.

У току прошлога рата ја сам био добровољац под командом ЈНА и војске и Територијалне одбране Републике Српске Крајине, чак и данас имам униформу ЈНА. Ја изјављујем да никада нисам био члан Српске радикалне странке, нити сам био добровољац СРС-а.

82

Дана 2. новембра 2002. године код мене, у моју кућу у Избишту, у преподневним часовима дошла су два мушкарца који су ме затекли у кући самог и тада ми саопштили да су они истражитељи Хашког трибунала и да хоће са мном да разговарају, да ја дам изјаву о ратним злочинима за време протеклог рата у Хрватској. Ја нисам пристао да дајем изјаву нити пак на такав дијалог и разговор. С обзиром да нико од чланова моје породице тог момента није био у кући, а како сам ослепео ја нисам могао да поверујем тим лицима ко су и шта су. Ја и дан данас не знам ко су та лица била која су први пут са мном контактирала. Прво су ме питали је сам ли ја Ненад Ђурашковић, јесам ли био на ратишту, потом су ми рекли да ће ми пружити сваку помоћ која ми буде потребна само да ја не штитим Српску радикалну странку, Војислава Шешеља и добровољце СРС-а. Пошто нисам пристао да им дам било какву изјаву они су ми том приликом саопштили да ће ме поново звати и да ће ме контактирати. Тог дана су отишли из моје куће да би ме од тог дана па до 5. фебруара 2003. године путем телефона позивали безброј пута, вршећи притисак на мене да ја пристанем на сарадњу и да дам изјаву којом треба да оптужим Војислава Шешеља и добровољце СРС-а да су наводно починили ратне злочине. После сваког телефонског позива ја сам то одбијао, међутим како је то учестало мени и мојој породици то није ни мало било пријатно, напротив ми смо били узнемиравани и шиканирани од стране истражитеља Хашког трибунала. Међутим, када су видели да ја нећу са њима да сарађујем, дана 5. фебруара 2003. године су ме позвали путем телефона да ја морам да дођем у Београд у канцеларију Хашког трибунала да дам изјаву, а уколико то не учиним да ће ме они на силу привести. Тад ми је саопштено да се морам јавити у ту канцеларију 8. фебруара 2003. године у 9 часова. Да ме не би више малтретирали и моју породицу узнемиравали ја сам у пратњи мог сина Ђурашковић Александра отишао до зграде те канцеларије, где ме је на улазу сачекао и тад ми се представио као истражитељ Тужилаштва Хашког трибунала Паоло Пасторе Стоки. Тога дана разговор је трајао све до 17 часова, а потом још два наредна дана, 9. и 10. фебруара 2003. године. Испитивање је трајало по цео дан без да ми је дато право да ангажујем правног заступника-адвоката а није ми ни омогућено да присуствује том разговору мој син Александар, па како сам слеп и тежак инвалид нашао сам се у врло тешкој ситуацији током дуготрајног испитивања.

Уколико постоји било каква изјава и да је приказује Тужилаштво Хашког трибунала, а да у садржају те изјаве постоји било каква чињеница и навод да сам ја изјавио и да сам оптужио СРС, професора доктора Војислава Шешеља и добровољце СРС-а за ратне злочине, убиства, протеривања, пљачке и силовања ја такву изјаву не признајем јер је нисам дао.

Ако постоји било каква изјава ја ту изјаву нисам прочитао јер нисам могао јер сам слеп. Изјаву ми нико није протумачио ни прочитао и ако постоји таква изјава ја је својеручним потписом нисам потписао. Ја сам за време испитивања од моје куће понео у канцеларију Хашког трибунала у Београду мој факсимил и ја сам мој факсимил дао истражитељу Пасторе Стокиу и не знам нити сам видео да ли је он на било какав садржај било какве изјаве мој факсимил ставио и исти користио. Ако је он користио мој факсимил на неки писани садржај на папиру онда је Пасторе Стоки злоупотребио свој положај на моју штету и то представља фалсификат и превару и он је искористио моје слепило и немогућност да се поуздано уверим и утврдим на који писани документ је ставио мој факсимил, а ја нисам ставио отисак десног кажипрста, а при том нисам потписао оловком. Уз то напомињем да ми Пасторе Стоки није уручио било какву писану моју изјаву, па ако постоји он је њу прикрио од мене и ја се од таквих изјава ограђујем и не признајем, јер оне представљају лаж и фалсификат.

За време вишедневног испитивања истражитељ Паоло Стоки ми је у више наврата обећао сваку врсту помоћи, као што је новчана помоћ, одлазак у трећу земљу са породицом, да ће мени и мојој породици променити идентитет и да нико неће знати у којој ћемо бити земљи, да ће нам обезбедити стан и доживотни пристојан живот за мене и моју жену, а да ће нам децу тамо запослити, а од мене зависи колика ће та помоћ бити и да ли ће је бити. Ако пристанем да сведочим против Војислава Шешеља све ће ми ово обезбедити а ако не пристанем да ће и мене одвести у Хашки трибунал и да ће ме оптужити за ратне злочине и да ћу робијати заједно са Војиславом Шешељем. Још једном напомињем да ја у току тог испитивања у канцеларији Хашког трибунала нисам изјавио ништа што би могло да шкоди СРС, др Војиславу Шешељу нити добровољцима СРС, у току тог испитивања ја нисам рекао истражитељу Хашког трибунала Стокиу да је Војислав Шешељ наређивао убиства муслимана и Хрвата, нисам рекао да су добровољци СРС-а убијали, силовали, пљачкали и протеривали несрпско становништво, ја нећу да будем лажни сведок и никада ме нико па ни хашки истражитељи на то неће приморати.

83

С обзиром да сам ја слепо лице, ову изјаву дајем у присуству моје супруге Вере (Иван) Ђурашковић, рођене 16. 6. 1951. године у месту Бољевци, општина Земун, Република Србија, ималац личне карте број 136151, издата од стране СУП-а Вршац, матични број 1606951715513 са пребивалиштем у Мајданпеку, улица Капетанска број 104/19. Моја супруга је сво време непрекидно била присутна док сам ја ову изјаву диктирао и она ми је ову изјаву лично прочитала и протумачила у присуству мене и моје свастике Љубице (Иван) Илић, рођене 11. 1. 1953. године у месту Бољевци, општина Земун, Република Србија, ималац личне карте број Ф232376, издата од стране СУП-а града Београда, матични број 1101953715508 са пребивалиштем у Београду, улица Кумодрашка број 396/36.

Ову изјаву дајем добровољно без притиска и принуде и исту потврђујем и потврђујем стављајући на крају ове моје изјаве отисак десног кажипрста.

Присутни сведоци при давању ове изјаве: 1. Ђурашковић Вера (супруга) 2. Илић Љубица (свастика) Изјаву дао Ђурашковић Ненад.” Ов. бр. 3/2008, потврђује се да је Ненад Ђурашковић уз присуство сведока Ђурашковић Вере и

Илић Љубице ставио отисак десног палца на ову изјаву, признао за свој потпис на овој изјави. Идентитети именованих су утврђени на основу личних карата број 120238, 136152 и Ф 232376 издатих од стране СУП-а Вршац. Такса за оверу у износу од 97,50 динара, наплаћена је и поништена.

II општински суд у Мајданпеку, дана 6. марта 2008. године.

ИЗЈАВЕ СВЕДОКА ОДБРАНЕ МИОДРАГА ЛУКОВЦА

Миодраг Луковац је дао изјаву која је, 19. априла 2008. године, оверена у Општинском суду у Новом Саду под бројем: Ов1 20439/2008.

“Ја, Миодраг (Милоша) Луковац, рођен у месту Сомбор, Република Србија, 25. 4. 1962. године, ималац личне карте број 285998, издата од стране СУП-а Суботица, матични број 2504962810069 по занимању машински техничар, по националности Србин, вероисповест православна, са пребивалиштем у Новом Саду, ул. Мишарска бр. 3, говорим српским језиком

Изјављујем: Доживљавајући лично неправду, која се спроводила према Слободану Милошевићу, а данас

спроводи према др Војиславу Шешељу, српском народу и мени у Хашком трибуналу, одлучио сам да по сопственој савести и Божијој правди ступим у контакт са стручним тимом који помаже у одбрани др Војиславу Шешељу и да укажем како се та неправда у Хагу спроводи. Ја сам се обратио Петру Јојићу, члану тог стручног тима те изјављујем:

Ја не желим и нећу да будем лажни сведок оптужбе пред Хашким трибуналом против др Војислава Шешеља ни под каквим условима нити против иједног Србина. О овој мојој одлуци ја желим да се обавести Тужилаштво Хашког трибунала, др Војислав Шешељ као и Претресно веће Хашког трибунала које води процес у предмету др Војислава Шешеља. Такође, желим да о овој мојој одлуци буде обавештена домаћа и страна јавност. Ја само могу бити и желим да будем сведок одбране др Војислава Шешеља.

Ову изјаву нисам могао до сада да дам из оправданих разлога, с обзиром да сам прво био киднапован и спроведен у Холандију, затим у Норвешку, затим да сам био у веома тешком здравственом стању, јер сам шест пута био оперисан у вези са унутрашњим органима у стомаку, а 20. октобра 2007. године доживео сам тежак инфаркт, па ми је извршена операција на отвореном срцу, тако да сам ја веома лошег здравственог стања и да нисам у стању да поднесем ни физичке а ни психичке напоре. О мом здравственом стању ја поседујем бројну медицинску документацију.

Октобра месеца 2002. године, био сам позван од стране секретарице Наташе Кандић из Фонда за хуманитарно право која ме обавестила да ће код мене наредних дана доћи Наташа Кандић. После неколико дана, код мене у Силбаш је дошла Наташа Кандић са возачем који је исту довезао путничким возилом марке “застава” црвене боје на коме је стајао натпис Фонд за хуманитарно право. Када је ушла у мој стан, Наташа Кандић ми се представила да је она из Фонда за хуманитарно право, иначе, је раније нисам познавао. На почетку разговора, Наташа Кандић ми је саопштила да ја морам сарађивати са њом јер ако не будем пристао на сарадњу, да могу да одговарам пред државним органима. У току разговора, Наташа Кандић ме је питала да ли сам ја

84

био у четничком покрету, затим ме је питала да ли сам био и где на ратишту, да ли познајем Слободана Милошевића, Војислава Шешеља и Јову Остојића. После тог разговора, након протека времена од једног сата, Наташа Кандић је отишла из мога стана с тим што ми је одмах саопштила да ће ми се јавити адвокат Оливера Франичевић из Новог Сада и да треба да одем код ње. После пар дана, нека жена ми се јавила путем телефона из те адвокатске канцеларије и рекла ми да ће код мене доћи возач и да ме он одвезе на разговор у ту адвокатску канцеларију. Тако је и било, возач ме је одвезао до те канцеларије. Чим сам дошао испред зграде где се налази та канцеларија, видео сам један yип стране амбасаде поред којег је стајао један човек. Тај ми се човек јавио, али на енглеском језику. Ушли смо у ту зграду и заједно изашли на спрат, ушли у ту канцеларију на чијим вратима је стајао натпис Фонд за хуманитарно право. Пошто сам претходно рекао Наташи Кандић да сам остао без посла и без икаквих средстава за егзистенцију, ја сам претпоставио да ме зове ради запослења. Међутим, када сам ушао у ту канцеларију, ту сам затекао ту Оливеру и једног мушкарца који ми се представио као Паоло Пасторе Стоки, његов преводилац и секретарица те Оливере. Пасторе Стоки ми се представио да је он из УН и да са мном хоће да разговара у вези ратишта. Ја сам одмах реаговао, какве везе има Италијан са нама у Србији. На веома груб и дрзак начин ми је рекао да ја морам да одговарам на она питања која ми он буде поставио. Прво ме је питао да ли сам ја Миодраг Луковац, четнички командант из Суботице.

Одмах на почетку разговара са Стокијем, поставио ми је питање познајем ли Јову Остојића и Мају Гојковић, Војислава Шешеља и Слободана Милошевића. Рекао сам да ја неке од њих познајем, а неке знам из мас-медија. Питао ме је шта је ко од њих радио, где је би и њихове функције, и колико их ја лично познајем. Прво је почела уопштена прича, па је онда наставио са питањима за конкретне локације и ратишта. Ја сам у први мах одбио да о томе разговарамо, јер ја немам шта о томе да сам њим разговарам, међутим, Пасторе ми је запретио да ће ме ухапсити наше власти и да ће ме спровести у Хаг, те да ћу тамо морати да певам и да се добро свега сетим. Пошто сам био оперисан од тешке операције стомака, јер сам се за стомак држао услед јаких болова, Стоки је испољио невиђену дрскост и упорност да је купио појас, највероватније у апотеци, за стезање стомака и донио ми га, говорећи ми: “Сад ће бити лакше”! Видевши да ми се упућује озбиљна претња да ћу бити ухапшен од стране ДОС-ове полиције, а пре тога сам био рањен у руку, нашао сам се у веома тешкој и опасној ситуацији с обзиром на две операције, руке и стомака. Пасторе је наставио да ме испитује на околности ратишта, где сам био, шта сам радио, шта сам видео, где је био Остојић Јово, где је одлазио Војислав Шешељ, да ли смо одлазили на ратиште, када смо одлазили, шта смо радили, где смо задуживали оружје. Пасторе је постављао питања и на њих истовремено он давао одговоре, чему сам се ја противио, међутим, није вредело, Пасторе је наставио да поставља питања, да даје конкретне одговоре у моје име диктирајући то све у записник који је вођен.

Тај разговор је трајао око сат времена, а записник је диктирао преко преводиоца Паоло Пасторе Стоки и у исти је бележено само оно што је он рекао. Када сам ја рекао шта је ово, какав је ово скандал, Пасторе је рекао да смо ми Срби мафија, на шта сам му ја одговорио, па шта су онда Италијани, јесу ли они мафија, па је дошло до вербалног сукоба и жучне расправе. Тај разговор је тако и прекинут. Морам да напоменем да ми је Пасторе рекао да он ради у Интерполу, све у намери да ме застраши и запрети да може да ме води у Хаг.

Изјаву коју је сам диктирао Пасторе Стоки ми је наредио да је морам потписати, у противном, да ће ме српске власти ухапсити па ће он потом са мном разговарати а може ме и помрчина појести. Видевши са каквим алама имам посла и силеyијама, ја сам био принуђен и приморан да ту изјаву са тим садржајем потпишем иако то није моја изјава, јер је то био диктат уношења питања и одговора искључиво од стране Пастора Стокија. И то представља класичан фалсификат, јер није моја изјава, и за то би Пасторе Стоки морао кривично да одговара.

Након те изјаве, Пасторе Стоки ми је саопштио да морам доћи у Београд на три дана и да ће ме спровести органи безбедности и да ћу бити ухапшен уколико не будем пристао да сарађујем. После неколико дана био сам позван путем телефона из Београда, када ми је саопштено да ће доћи аутомобил по мене, и да нећу бити три дана кући, не знајући где ће да ме воде. Дошао је аутомобил са дипломатским таблицама. Тај возач из Силбаша ме је одвезао за Београд у улицу Јеврема Грујића број 11, коју је наша полиција обезбеђивала. Када сам ушао у ту зграду, претресао ме је један полицајац, колико сам могао да препознам у униформи УН, јер сам препознао те ознаке. Увели су ме у канцеларију у којој су се тог тренутка налазили Паоло Пасторе, нека Андреа, која се иначе представила да је официр безбедности, и полицајац Интерпола и преводилац Дита. Из те веће канцеларије ушли смо у једну мању канцеларију у којој се налазила монтирана и

85

укључена камера. Са мном су ушли Паоло Пасторе, који ми је тек тада рекао да је он истражитељ Хашког трибунала, и преводилац. Разговор је почео поново о разним питањима, а питања и одговори су били унапред припремљени. Нарочито је било питања кога познајем, поново Милошевића, Шешеља, о четничком покрету, кога ја знам, где сам био, шта сам радио и где сам одлазио на ратиште. Ја сам поново одбио да одговарам на та њихова питања, међутим, тај исти Пасторе Стоки је и постављао питања и давао одговоре, спомињући ми имена из СРС која ја нисам знао. С обзиром да ја са Војиславом Шешељем немам никакве везе кад је у питању ратиште, када је у питању било шта што би било везано за СРС, јер наши добровољци нису одлазили самостално на ратишта нити су самостално на ратишту деловали, већ су наши добровољци били под командом територијалне одбране на ратиштима где су се налазили и под командом ЈНА.

Ја никада нисам чуо да је др Војислав Шешељ рекао да треба побити муслимане и Хрвате и то: побити све живо што мрда, жене, децу, бабе, деде, децу у колевци, керове и мачке, ништа живо не сме остати! Ове речи је изговарао и мени предочавао Паоло Пасторе Стоки, то нису моје речи, сачувај Боже да ја овако нешто могу и да помислим, а камоли да изјавим!

У тој згради, непрекидно сам саслушаван три дана. Трећег дана, Пасторе Стоки ми је рекао да ме је неко са терасе сликао и препознао ме и да ће по мене доћи хеликоптер и однети ме тамо где он буде наредио, а разумео сам да ће да ме пребаце у Босну. Трећег дана дошао је и Ричард Најс, који је такође био некоректан према мени, понашајући се као шериф, вређајући ме и омаловажавајући ме. Под претњом и притисцима, био сам принуђен да потпишем ту изјаву с тим што истичем да сам био у тешком здравственом стању, с обзиром на операције које сам имао, о чему поседујем медицинску документацију. После проведена три дана на Дедињу, вратили су ме аутомобилом кући, с тим што су ми дали број телефона на који треба да се јавим у случају проблема.

Крајем 2002. године, у ноћним часовима, од стране непознатог лица испаљен је рафал из аутоматског оружја испред моје куће у Силбашу, а један метак је пробио прозор од ходника и срећом, нико није повређен. Сутрадан сам нашао око петнаестак чаура од испаљених метака око куће и ја претпостављам да је то урадила Државна безбедност у намери да ме уплаше. После овог догађаја, ја сам сутрадан позвао телефон који су ми дали, где се јавио преводилац и тад сам рекао шта се догађа код мене. Они су ми рекли да ја будем миран и да ће они доћи. После неколико сати, дошла је та Андреа са преводиоцем и о томе смо разговарали. Том приликом су ми одузели пасош и од моје жене и однели их. Колико се сећам, 4. 1. 2003. године, јавља се та Андреа која ми је рекла да ће доћи 9. јануара код мене, да будем спреман. Тачно тога 9. јануара 2003, испред моје куће зауставио се комби и још један непознат човек који се представио да је Финац. Рекли су ми такође да се и моја жена спреми. Та Андреа ми је наредила да морамо да уђемо у комби и да пођемо са њима, не знајући куда нас воде. Сигли смо комбијем у неки хотел и ту нам је речено да ћемо да преноћимо и да ћемо ујутру видети шта ће са нама даље радити. Сутрадан, рано су нас пробудили и наложили нам да се спремимо. Поново нас комбијем воде у непознатом правцу, да бисмо по доласку близу Сурчинског аеродрома видели да је то аеродром у Сурчину. Андреа је рекла да ми морамо да ћутимо и да ће они све урадити. Ми смо ћутали и у једном моменту су нас само повели у авион. Никакве царинске ни граничне формалности нису са нама обављене. Ушли смо у авион, авион је полетео. Стигли смо на неки аеродром у иностранству, не знам ни где ни зашто. Тамо нам је само речено да је то Холандија. На аеродрому нас је чекао путнички аутомобил са дипломатским таблицама и преводилац је био у ауту. Са тим возилом смо се возили око сат времена и стигли смо у место које се зове Зоотернир. Андреа нас је сместила у једну зграду, у апартман и рекла нам да смо ту сада безбедни и на сигурном и дала нам на руке око 300-400 евра по особи за храну, а истовремено је рекла да ће они за нас плаћати смештај и све трошкове боравка у том стану. И ја и супруга смо били без икаквих докумената. Такође нам је речено да више нема назад и да има тамо пуно обавештајаца из ДБ из Србије који ће ме тражити и убити. Том приликом су нам ово саопштили и Андреа и један Енглез који се, колико се ја сећам звао Боб. Речено нам је такође, да ћемо моја супруга и ја од тог момента, месечно примати на руке 700-800 евра.

Слободно могу да изјавим, да смо ја и моја супруга Марија, били практично киднаповани и отети и принудно спроведени у Холандију без нашег пристанка и наше воље.

Следећег дана, након што смо дошли у Холандију у тај стан где су нас сместили, дошла је Андреа и преводилац и рекли су ми да су одлучили да моје име убудуће буде Кувало Бојан, а супруга Кувало Марија. Ми смо на ова имена добили и здравствене картице.

Тада је мени саопштено од стране истражитеља хашког Тужилаштва, да сам ја главни сведок у процесу против др Војислава Шешеља за почињене ратне злочине. Одмах сам им одговорио да је

86

не знам ни за један ратни злочин да је починио др Војислав Шешељ и да не знам да је починио било које кривично дело, на шта су ми одговорили, ти си дао изјаву и сносићеш одговорност, и да ћу и ја одговарати за злочине и заједно лежати у затвору са Шешељем и Милошевићем. Ја сам им одговорио: ви ту изјаву можете да вежете мачку о реп, то није моја изјава, то је изјава Паола Пасторе Стокија, јер је он њу тако писао и исконструисао, сам је постављао питања и сам давао одговоре за шта треба кривично да одговара.

Ја и моја, сада већ бивша супруга, настављамо да боравимо у том стану, ја одлазим код лекара због тешког здравственог стања. Међутим, једном приликом тај њихов лекар је питао преводиоца да ли сам ја Хрват или муслиман а преводилац је рекао да сам Србин на шта је лекар одговорио: Тако му и треба. Више од годину дана, ја сам тако боравио у Холандији, с тим што су ми једном приликом променили стан и сместили ме у једно мало место поред града Лајдена. Док сам био у првом стану, не знајући да ћу бити сведок против Слободана Милошевића, у мој стан долазе истражитељи Хашког трибунала и саопштавају ми да ћу ја бити сведок оптужбе у процесу против Слободана Милошевића и да ће наредних дана почети са припремама за сведочење.

Био сам запрепашћен и изненађен, какве везе ја сад имам са Слободаном Милошевићем, на шта су ми одговорили, видећеш ти какве везе имаш, ми ћемо те припремити. Покушали су да ме на фин начин придобију да сарађујем са истражитељима и да оптужим Слободана Милошевића и Војислава Шешеља за ратне злочине и да ћу ја, ако одбијем да сведочим, кривично одговарати у Хагу и да ћу у њиховом затвору и завршити. Припреме за сведочење против Слободана Милошевића трајале су свакодневно око месец и по дана, с тим што су често повезивали Слободана Милошевића и Војислава Шешеља. Припреме су текле тако што су ме свакодневно из тога места у коме сам становао, водили у седиште Хашког трибунала. Уводили су ме у једну велику просторију, ја бих седео са једне стране, а са друге стране за тим округлим столом, седело је још око десетак људи. На зиду у тој канцеларији, биле су окачене фотографије Караyића, Младића и других наших грађана – Срба, оптужених за ратне злочине. Сећам се да је свакодневно долазио адвокат Саксон, затим њихови тзв. експерти. Највише питања су постављали Паоло Пасторе, Дан Саксон – Американац, један Канађанин и други. Припреме су текле на следећи начин: узели би карту Југославије која је била на столу, узели би такозвану моју изјаву коју не признајем да је моја, јер су они њу унапред конструисали према неким локацијама и неким наводним догађајима. Конкретно су ми постављали питања за сва ратишта која су се налазила и дешавала на целој територији Хрватске и Босне и Херцеговине, Војводину и Косово и Метохију. Постављали су питања која су и чије јединице биле на коме ратишту, ко их је послао и ко је њима командовао. С тим у вези ја сам одговарао негативно, да је ништа о томе не знам. Они би потом мени дали у руке документа, наводно да су она из Генералштаба и да су из Српске радикалне странке. Увек сам се негативно изјашњавао да ја немам никаква сазнања и да о тим документима не знам ништа.

Све време су вршили притисак на мене да ја прихватим да сведочим против Милошевића и Шешеља таквом комбинацијом и конструкцијом, како они кажу и како су они то исконструисали. Ја нисам имао избора. Осећао сам се као овца пред клање и морао сам, да ме не би ликвидирали, да пристанем да тако лажно сведочим и износим чињенице које нису тачне нити истините. Овакав притисак и метод припреме био је непрекидно у трајању од месец и по дана, тако да сам физички, напамет научио њихову причу коју сам морао на суђењу препричати и изнети. То моје сведочење у процесу против Слободана Милошевића је лажно сведочење које сам под принудом, уценама и притисцима морао да извршим и дан данас не могу да прежалим што је до тога дошло. Ја желим отићи на његов гроб и замолити га за опроштај уз присуство свештеног лица, јер сам ја верник, православац, Србин, и ово ће ме мучити док сам жив, али ја ово нисам желео, ја сам био принуђен и доведен у ситуацију да ако то не будем причао и сведочио, да ће ме убити, што би и учинили, а што су свакако урадили Слободану Милошевићу. Ја се и данас не осећам сигурно и безбедно у мојој држави. Сваким даном страхујем од ових назовимо демократа, који су иначе велики пријатељи Хашког трибунала, јер ми је Хашки трибунал запретио са садашњим властодршцима у Србији. Након суђења Слободану Милошевићу, ја сам био пребачен у друго место и други стан. Иначе, ја сам видео да Хашки трибунал и Тужилаштво располажу са неким документима из наших органа безбедности, војних, полицијских, претежно лажних. Такође сам приметио да се документи који су коришћени као доказ против Слободана Милошевића, не слажу јер један исти документ има два различита садржаја са којима је Тужилаштво манипулисало како му је одговарало када ће који да употреби као доказ.

87

После суђења Слободану Милошевићу, мени и мојој супрузи су умрли очеви, међутим, нису нам дали да одемо на сахрану, што представља крајњу нехуманост и непоштовање према нама и нашим родитељима.

Сећам се да су мени и мојој супрузи рекли док смо били у Холандији, да можемо да бирамо трећу земљу у којој можемо да живимо и у којој ћемо остати. Међутим, ја и моја бивша супруга смо се борили и настојали да се вратимо кући у Србију. За то време док смо у Холандији, моја супруга и ја нисмо имали никаква лична документа и нисмо имали могућности да побегнемо и да се вратимо кући. Без наше воље и пристанка, истражитељи Хашког трибунала – службе за жртве и сведоке, су нас принудили да морамо прихватити да идемо у Норвешку, без тога да су нам дали могућности да бирамо државу. Како смо се налазили у безизлазној ситуацији, Норвешку смо морали прихватити. У другој половини 2004. године, речено нам је да се спакујемо и авионом су нас пребацили у главни град Норвешке – Осло. Из Осла су нас пребацили у једно место по имену Аскер Ог Баерум и ту смо добили стан. Тада нам је речено да добијамо политички азил, али да нећемо живети као остали азиланти у центрима, него као грађани Норвешке, с тим што сада добијамо нову промену наших идентификационих података (имена и презимена). Ја и моја бивша супруга се сада презивамо Нолан Миодраг и Нолан Марија, када добијамо путну исправу, возачку дозволу и сва документа као и сви остали грађани Норвешке. Ми добијамо редовне месечне плате, с тим да сам плаћао од те плате све месечне дажбине и комуналије, а висина те месечне плате била је око 12000 круна по особи.

Маја месеца 2005. године, моја супруга и ја смо се договорили да се разиђемо и да свако иде својим путем.

Половином 2005. године, позвао ме је телефоном истражитељ Хашког трибунала Паоло Пасторе и саопштио ми да морам отићи у Хаг ради припрема за сведочење против др Војислава Шешеља. Ја сам се тад одмах обратио једном доктору, коме сам испричао које ја здравствене проблеме имам, и да ја не могу да путујем нити ћу моћи да поднесем такве припреме. Тај доктор је написао налаз о мом здравственом стању и констатовао да ја не могу са оваквим здравственим стањем путовати у Хаг, нити могу поднети припреме. После неколико дана, Паоло Пасторе поново ме позвао да идем у Хаг на шта сам му одговорио да ја не могу да идем у Хаг и да о мом здравственом стању поседујем медицинску документацију и да нећу моћи да дођем за пар месеци док ми се здравствено стање не стабилизује.

У намери да се вратим кући, ја вршим и припреме, иако сам нон стоп био под контролом ПСТ полиције као да сам највећи терориста на свету, како нас Србе иначе и гледају као народ. Купио сам путнички аутомобил, а поседујем и путну исправу и возачку дозволу.

Средином септембра месеца 2005. године, поново ме позива Паоло Пасторе, али овога пута са конкретном наредбом да морам да се нацртам 10. октобра 2005. године на аеродрому у Ослу где ће ме чекати два лица из безбедности који ће ме принудно спровести из Осла у Хаг, или ће они доћи да ме ухапсе у стан ако се не појавим на аеродрому у Ослу.

Моја друга супруга, која је у то време била у Србији, успела је да ми аутобусом пошаље одећу у коју је ставила електронску картицу, на којој је било девизног новца. То је било 27. септембра исте године, када ја у јутарњим часовима из стана одлазим, сачекујем аутобус, преузимам ствари са картицом и одлазим у стан. У стану сам већ био спаковао своје личне ствари које узимам, закључавам стан, ствари убацујем у ауто, палим ауто и крећем кроз Норвешку, улазим у Шведску, из Шведске у Данску, потом Немачка, па Аустрија, Словенија, Хрватска, БиХ. На моје велико запрепашћење и разочарење, ја сам без икаквих сметњи и препрека из Норвешке дошао све до граничног прелаза између Србије и Републике Српске и на прелазу Рача, и то на српској страни, мене је ухапсила наша српска полиција. Тада су ме спровели у КПД Сремска Митровица, где сам преноћио и потом су ме пустили. Ја сада живим у Новом Саду, на горенаведеној адреси.

Ја могу да кажем, да сам радио као припадник полиције у Суботици и да сам ја формирао свој одред Јован Ненад Црни – покрет српских четника. То је било 1991. године у време док сам ја био у служби органа унутрашњих послова. Ово формирање мога одреда нема никакве везе са Српском радикалном странком, њеним добровољцима, нити Српским четничким покретом нити пак са Војиславом Шешељем.

Ја желим одговорно да изјавим, да никада нисам организовао нити водио добровољце Српске радикалне странке ни на једно ратиште у Хрватској, БиХ ни на Косово и Метохију.

Што се тиче митинга који је организовала Српска радикална странка у Суботици, на којима је говорио др Војислав Шешељ, могу да кажем да ја нисам присуствовао ниједном митингу у Суботици, јер нисам ни могао да учествујем на митингу као припадник полиције, јер полицајци по

88

важећем тадашњем закону нису могли и нису смели страначки да буду ангажовани нити политички опредељени. Ја лично нисам чуо, а нити ни од кога ко је био присутан на митингу, да је др Војислав Шешељ рекао да ће ножевима и виљушкама ископати очи Хрватима, нити је рекао говорећи о Хрватима и Мађарима, све ћемо их побити, све који нису Срби, и да ћемо их протерати. Никада у Жеднику нисам сретао др Војислава Шешеља. Ни на каквом састанку ја нисам био у Новом Жеднику са Војиславом Шешељем, Јеринкићем, Стојановићем нити са било ким другим. Иначе, ја немам никаква сазнања да су добровољци Српске радикалне странке, нити Српског четничког покрета обучавани у Суботици. Ја никада нисам одлазио у Београд на разговоре нити на сусрете са др Војиславом Шешељем, нити са неким Дражиловићем нити Петковићем. Исто тако, желим да истакнем да ја немам никаква сазнања о томе да је Српска радикална странка примала било какву помоћ од било ког физичког или правног лица. Ја под моралном и кривичном одговорношћу тврдим и није ми познато да су добровољачки одреди убијали муслимане, Хрвате, или било кога ко је несрпске националности, нити да је икада икоме то наређивао др Војислав Шешељ. Никада нисам био присутан нити имам сазнања да је Српска радикална странка делила оружје у Србији, својим члановима, симпатизерима нити било коме другом. Што се тиче места Хртковци, које се налази у Војводини у општини Рума, ја немам никаква сазнања о томе да је у том месту др Војислав Шешељ држао митинге или да је у то место икада одлазио, нити ми је познато да је неко тамо протериван, да је убијен, или да му је тамо нешто украдено. Ја немам никаква сазнања када је и да ли је др Војислав Шешељ ишао у Хртковце икада. Такође, желим да изјавим, да ја у Суботици и у Хртковцима, нисам видео да су куће несрба биле обележаване крстом, нити сам икада чуо да је Војислав Шешељ наредио да се потури експлозив под католичку катедралу у Суботици. То нисам ни од кога чуо.

Што се тиче Хртковаца, желим да кажем да ја у Хртковцима никада нисам био, осим што сам у јулу месецу 2007. године, са својим путничким аутомобилом, само прошао кроз то село. Што се тиче подметања експлозивних направа у Суботици на мађарску школу и на катедралу, имам само службена сазнања, пошто сам у то време радио у СУП-у Суботица, али ми је поуздано познато да са тим подметањима експлозива нема никакве везе др Војислав Шешељ нити Српска радикална странка. Такође желим да кажем да др Војислав Шешељ нема никакве везе са Миланом Јеринкићем, бившим начелником СУП-а Суботица, никаквог протеривања, застрашивања ни етничког чишћења, нити убистава, нити пљачки, нити силовања у АП Војводини, није било никада од стране Срба, Војислава Шешеља и Српске радикалне странке.

Познато ми је да је један припадник хрватске националности, по имену Маринко Магда, иначе бивши припадник Легије странаца, а касније, усташке организације, у насељеном месту Бајмок, из ватреног оружја убио пет људи српске националности од којих је једна жена била непокретна, пуцајући јој у главу из ватреног оружја. Тај Хрват, легионар и припадник усташке организације, убио је још на Палићу троје грађана, Срба, међу којима је било и једно дете. Да би избегао суђење и робију у Србији, Маринко Магда је пребегао у Мађарску, и према нашим сазнањима, тамо је извршио троструко убиство због чега тамо издржава казну затвора. Та убиства у Мађарској је извршио како не би био изручен властима Србије и добио заслужену казну. Исто тако, желим да изјавим, да ми није познато да је уопште и постојала било каква командна структура Српске радикалне странке нити линија командовања. Ја немам никаква сазнања да су добровољци Српске радикалне странке из Војводине, а посебно из Севернобачког округа, превожени аутобусима у Бубањ поток код Београда, нити да су из Бубањ потока ишли било где даље, као ни да су наоружавани и облачени у Бубањ потоку.

Што се тиче Вуковара, ја у току ратних дејстава никада нисам боравио на тој територији, нити сам тамо одлазио, а службено сам једино тамо отишао 1985. године, када сам као припадник тадашње народне милиције приводио једно лице у надлежни суд у Вуковар. Никада у Хрватској и Босни и Херцеговини нисам био све до 2005. године, када сам транзитно пролазио враћајући се из Норвешке, без задржавања на тим територијама у путу ка Србији.

Посебно морам да нагласим да су ме у Холандији и Норвешкој покушали тровати леком Тродон, тако да сам за тај период боравка тамо добио око 700 таблета лека Тродон које ја нисам употребљавао, јер сам знао њихово штетно дејство за мој организам. Овај лек су ми константно давали, али ја га нисам користио знајући његове штетне последице по живот. Такође, напомињем да ми је Американац Дан Саксон, иначе адвокат Тужилаштва, рекао да ни Слободан Милошевић нити др Војислав Шешељ неће живи изаћи из затвора. Ово ми је Саксон рекао пре смрти Слободана Милошевића, а изрекао је многе ружне, погрдне и увредљиве речи на рачун Слободана Милошевића и др Војислава Шешеља.

89

Ову изјаву дајем добровољно, без икакве принуде и претње и сагласан сам да је др Војислав Шешељ може употребити у сврху његове одбране пред Хашким трибуналом.

У Новом Саду, 19. 4. 2008. године. Изјаву дао Миодраг Луковац”. Ов1 20439/2008, потврђује се да је Миодраг Луковац својеручно потписао ову изјаву, признао

за свој потпис на овој изјави. Идентитет именованог је утврђен на основу личне карте број 285998/99, издате од стране СУП-а Суботица. Такса за оверу у износу од 97,50 динара, наплаћена је и поништена.

Општински суд у Новом Саду, дана 19. априла 2008. године, овлашћени службеник Буцало Илинка.

Наредну изјаву Миодраг Луковац је дао 12. августа 2008. године, а оверена је истог дана у Општинском суду у Новом Саду под бројем: Ов1 39009/2008.

“Ја, Миодраг Луковац из Новог Сада, ул. Мишарска бр. 3, са личном картом бр. 285998, издата од стране СУП-а Суботица, дана 12. августа 2008. године добровољно дајем и судски оверавам следећу

Изјаву: Доживљавајући лично неправду која се спроводи у Хашком трибуналу, која се спроводила

према Слободану Милошевићу, данас се спроводи према Војиславу Шешељу, српском народу и мени лично, одлучио сам да ступим у контакт са Стручним тимом који помаже у одбрани Војиславу Шешељу и да укажем на то.

Ја не желим да неко са мном манипулише. Зато сам одлучио да не будем сведок Тужилаштва, јер не желим да будем лажни сведок против Војислава Шешеља. Јасно ми је да Тужилаштво од мене очекује да будем њихов сведок који би лажно сведочио против Војислава Шешеља. То не желим бити ни под каквим условима, нити против иједног Србина, нити било кога другог. О овој одлуци ја желим да се обавести Тужилаштво, Војислав Шешељ и надлежно Претресно веће Хашког трибунала. Такође желим да о овој мојој одлуци буде обавештена домаћа и страна јавност. Ја само могу бити и желим да будем сведок одбране Војислава Шешеља.

Ову изјаву нисам могао до сада да дам из оправданих разлога, с обзиром да сам прво био киднапован и спроведен у Холандију, пребачен у Норвешку, а након тога сам био у веома тешком здравственом стању. Шест пута сам био оперисан у вези са унутрашњим органима у стомаку, а 20. октобра 2007. године доживео тежак инфаркт, због чега је извршена операција на отвореном срцу тако да сам ја веома лошег здравственог стања и да нисам у стању да поднесем ни физичке, а ни психичке напоре. О мом здравственом стању поседујем обимну медицинску документацију.

Октобра 2002. године, позвала ме је секретарица Наташе Кандић из Фонда за хуманитарно право у Београду и обавестила да ће код мене наредних дана доћи Наташа Кандић. После неколико дана, код мене у Силбаш је дошла Наташа Кандић са возачем који је возио путнички аутомобил марке “застава” црвене боје на коме је стајао натпис Фонд за хуманитарно право. Када је ушла у мој стан, Наташа Кандић ми се представила да је она из Фонда за хуманитарно право. Тада сам је први пут видео. На почетку разговора, Наташа Кандић ми је рекла да ја морам сарађивати са њом, јер ако не будем пристао на сарадњу, онда могу да одговарам пред државним органима. У току разговора, Наташа Кандић ме је питала да ли сам ја био у четничком покрету, затим ме питала да ли сам био и где на ратишту, да ли познајем Слободана Милошевића, Војислава Шешеља и Јову Остојића. После тог разговора, након протека времена од једног сата, Наташа Кандић је отишла из мога стана, с тим што ми је одмах саопштила да ће ми се јавити адвокат Оливера Франичевић из Новога Сада и да треба да одем код ње. После пар дана, нека жена ми се јавила телефоном из те адвокатске канцеларије и рекла ми да ће код мене доћи возач који ће да ме одвезе на разговор у ту адвокатску канцеларију. Тако је и било, возач ме је одвезао до те канцеларије. Чим сам дошао испред зграде где се налази та канцеларија, видео сам један yип стране амбасаде поред којег је стајао један човек. Тај ми се човек јавио, али на енглеском језику. Ушли смо у ту зграду и заједно се попели на спрат, ушли у ту канцеларију на чијим вратима је стајао натпис Фонд за хуманитарно право.

Пошто сам претходно рекао Наташи Кандић да сам остао без посла и без икаквих средстава за егзистенцију, ја сам претпоставио да ме зове ради запослења. Међутим, када сам ушао у канцеларију, затекао сам ту Оливеру, једног мушкарца који ми се представио као Паоло Пасторе Стоки, његовог преводиоца и секретарицу те Оливере. Пасторе Стоки ми се представио да је он из УН и да са мном хоће да разговара у вези ратишта. Ја сам одмах реаговао, какве везе има Италијан

90

са нама у Србији. На веома груб и дрзак начин ми је рекао да ја морам да одговарам на она питања која ми он буде постављао. Прво ме је питао да ли сам ја Миодраг Луковац, четнички командант из Суботице. Одмах на почетку разговора са Стокијем, поставио ми је питање познајем ли Јову Остојића, Мају Гојковић, Војислава Шешеља и Слободана Милошевића. Рекао сам, да ја неке од њих познајем, а неке знам из мас-медија. Питао ме је шта је ко од њих радио, где је био и њихове функције, и колико ја њих лично познајем. Прво је почела уопштена прича, па је онда наставио са питањима на конкретне локације и ратишта. Ја сам у први мах одбио да о томе разговарамо, јер ја немам шта о томе да са њим разговарам, међутим, Пасторе ми је запретио да ће ме ухапсити наше власти и да ће ме спровести у Хаг, те да ћу тамо морати да “певам” и да се добро свега сетим. Пошто сам био оперисан од тешке операције стомака, јер сам се за стомак држао услед јаких болова, Стоки је испољио невиђену дрскост и упорност па је купио појас, највероватније у апотеци, за стезање стомака и донео ми га, говорећи ми: “Сад ће ти бити лакше”.

Видевши да ми се упућује озбиљна претња и да постоји опасност да ћу бити ухапшен од стране ДОС-ове полиције, а пре тога сам био рањен у руку, нашао сам се у веома тешкој и опасној ситуацији с обзиром на две операције, руке и стомака. Пасторе је наставио да ме испитује на околности ратишта, где сам био, шта сам радио, шта сам видео, где је био Остојић Јово, где је одлазио Војислав Шешељ, да ли смо одлазили на ратиште, када смо одлазили, шта смо радили, где смо задуживали оружје. Пасторе је постављао питања и на њих, истовремено, он давао одговоре, чему сам се ја противио. Међутим, није вредело. Пасторе је наставио да поставља питања, да даје конкретне одговоре у моје име диктирајући то све у записник који је вођен.

Тај разговор је трајао око сат времена, а записник је диктирао Паоло Пасторе Стоки преко преводиоца и у исти је бележено само оно што је он казао, па када сам ја рекао шта је ово, какав је ово скандал, Пасторе је одговорио да смо ми Срби мафија, на шта сам му ја одговорио, па шта су онда Италијани, јесу ли они мафија? Зато је дошло до вербалног сукоба и жучне расправе. Тај је разговор тако и прекинут. Морам да напоменем да ми је Пасторе рекао да он ради у Интерполу, све у намери да ме застраши и запрети да може да ме води у Хаг.

Пасторе Стоки ми је наредио да је морам потписати изјаву коју је он сам издиктирао, јер ће у противном српске власти да ме ухапсе, па ће он опет са мном разговарати, а може ме и помрачина појести. Видевши са каквим алама и силеyијама имам посла, ја сам био принуђен и приморан да ту изјаву са тим садржајем потпишем, иако то није моја изјава. То је био диктат уношења питања и одговора искључиво од стране Пастора Стокија. Сигуран сам да та, наводно моја изјава, представља класичан фалсификат, јер није моја изјава, а сигуран сам да за то Пасторе Стоки морао кривично да одговара.

Након те изјаве, Пасторе Стоки ми је саопштио да морам доћи у Београд на три дана, или ће ме у противном спровести органи безбедности и да ћу бити ухапшен уколико не будем пристао да сарађујем. После неколико дана био сам позван, путем телефона, из Београда, када ми је саопштено да ће доћи аутомобил по мене и да нећу бити три дана кући, а нису ми ни рекли где ће да ме воде. Дошао је аутомобил са дипломатским таблицама. Тај возач ме је из Силбаша одвезао за Београд, у улицу Јеврема Грујића бр. 11, коју је наша полиција обезбеђивала. Када сам ушао у ту зграду, претресао ме је један полицајац УН, колико сам могао да препознам униформу и те ознаке. Увели су ме у канцеларију у којој су се тог тренутка налазили Паоло Пасторе, нека Андреа, која се иначе представила да је официр безбедности, и полицајац Интерпола и преводилац Дита. Из те веће канцеларије ушли смо у једну мању канцеларију у којој се налазила монтирана и укључена камера. Са мном су ушли Паоло Пасторе, који ми је тек тада рекао да је он истражитељ Хашког трибунала и један преводилац. Разговор је почео поново о разним питањима, а питања и одговори су били унапред припремљени. Нарочито је било питања кога познајем, поново Милошевића, Шешеља, о четничком покрету, кога ја знам, где сам био, шта сам радио и где сам одлазио на ратиште. Ја сам поново одбио да одговарам на та њихова питања, међутим, тај исти Пасторе Стоки је и постављао питања и давао одговоре, спомињући ми имена из СРС која ја нисам знао. С обзиром да ја са Војиславом Шешељем немам никакве везе кад је у питању ратиште, када је у питању било шта што би било везано за Српску радикалну странку, јер наши добровољци нису одлазили самостално на ратишта нити су самостално на ратишту деловали, већ су наши добровољци били под командом територијалне одбране на ратиштима где су се налазили и под командом ЈНА.

Ја никада нисам чуо да је Војислав Шешељ рекао да треба побити муслимане и Хрвате и то: побити све живо што мрда, жене, децу, бабе, деде, децу у колевци, керове и мачке, ништа живо не

91

сме остати! Ове речи је изговарао и мени предочавао Паоло Пасторе Стоки, и то нису моје речи, сачувај боже да ја овако нешто могу и да помислим, а камоли да изјавим.

У тој згради, непрекидно сам саслушаван три дана. Трећег дана, Пасторе Стоки ми је рекао да ме је неко са терасе сликао и препознао ме и да ће по мене доћи хеликоптер и однети ме тамо где он буде наредио, а разумео сам да ће да ме пребаце у Босну. Трећег дана дошао је и Ричард Најс, који је такође био некоректан према мени, понашајући се као шериф, вређајући ме и омаловажавајући ме. Под претњом и притисцима, био сам принуђен да потпишем ту изјаву, с тим што истичем да сам био у тешком здравственом стању, с обзиром на операције које сам имао, о чему поседујем медицинску документацију. После проведена три дана на Дедињу, вратили су ме аутомобилом кући, с тим што су ми дали број телефона на који треба да се јавим у случају проблема.

Крајем 2002. године, у ноћним часовима, од стране непознатог лица испаљен је рафал из аутоматског оружја испред моје куће у Силбашу, а један метак је пробио прозор од ходника и, срећом, нико није повређен. Сутрадан сам нашао око петнаестак чаура од испаљених метака испред куће и ја претпостављам да је то урадила Државна безбедност у намери да ме уплаше. После овог догађаја, ја сам сутрадан позвао на телефон који су ми дали, где се јавио преводилац и тад сам рекао шта се догађа код мене. Они су ми рекли да ја будем миран и да ће они доћи. После неколико сати, дошла је та Андреа са преводиоцем и о томе смо разговарали. Том приликом су ми одузели мој пасош и од моје жене и однели их. Колико се сећам, 4. јануара 2003. године, јавља се та Андреа која ми је рекла да ће доћи 9. јануара код мене, да ја будем спреман. Тачно тог 9. јануара 2003. године, испред моје куће зауставио се комби и још један непознат човек који се представио да је Финац. Рекли су ми, такође, да се и моја жена спреми. Та Андреа ми је наредила да морамо да уђемо у комби и да пођемо са њима, не знајући куда нас воде. Стигли смо комбијем у неки хотел и ту нам је речено да ћемо да преноћимо, а да ћемо ујутру видети шта ће са нама даље радити. Сутрадан рано су нас пробудили и наложили нам да се спремимо. Поново нас комбијем воде у непознатом правцу, да бисмо по доласку близу Сурчинског аеродрома видели да нас воде на аеродром Сурчин. Андреа је рекла да ми морамо да ћутимо и да ће они све урадити. Ми смо ћутали и у једном моменту су нас само повели у авион. Никакве царинске ни граничне формалности нису са нама обављене. Ушли смо у авион, авион је полетео. Стигли смо на неки аеродром у иностранству, не знам ни где ни зашто. Тамо нам је само речено да је то Холандија. На аеродрому нас је чекао путнички аутомобил са дипломатским таблицама и преводилац је био у ауту. Са тим возилом смо се возили око сат времена и стигли смо у место које се зове Зоотернир. Андреа нас је сместила у једну зграду, у апартман, и рекла нам да смо ту сада безбедни и на сигурном и дала нам је на руке око 300-400 евра по особи за храну, а истовремено је рекла да ће они за нас плаћати смештај и све трошкове боравка у том стану. И ја и супруга смо били без икаквих докумената. Такође нам је речено да више нема назад и да има тамо пуно обавештајаца из ДБ Србије који ће ме тражити и убити. Том приликом су нам Андреа и један Енглез који се, колико се ја сећам, звао Боб саопштили и да ћемо моја супруга и ја од тог момента, месечно примати по особи на руке 700-800 евра.

За ово што ми се десило могу да изјавим да смо ја и моја супруга Марија били практично киднаповани и отети и принудно спроведени у Холандију без нашег пристанка и наше воље.

Следећег дана, након што смо дошли у Холандију у тај стан где су нас сместили, дошли су Андреа и преводилац и рекли су ми да су одлучили да моје име убудуће буде Кувало Бојан, а супруга Кувало Марија. Ми смо на ова имена добили и здравствене картице.

Тада је мени саопштено, од стране истражитеља хашког Тужилаштва, да сам ја главни сведок у процесу против Војислава Шешеља за почињене ратне злочине. Одмах сам им одговорио да ја не знам ни за један ратни злочин да је починио Војислав Шешељ и да не знам да је починио било које кривично дело, на шта су ми одговорили, дао си изјаву и сносићеш одговорност и одговараћеш за злочине и заједно лежати у затвору са Шешељем и Милошевићем. Ја сам им одговорио: Ви ту изјаву можете да вежете мачку о реп, то није моја изјава, то је изјава Паола Пасторе Стокија, јер је он њу тако писао и исконструисао, а сам је постављао питања и сам давао одговоре за шта треба кривично да одговара.

Ја и моја, сада већ бивша супруга, настављамо да боравимо у том стану, ја одлазим код лекара због тешког здравственог стања. Једном приликом тај њихов лекар је питао преводиоца да ли сам ја Хрват или муслиман, а преводилац је рекао да сам Србин, на шта је лекар одговорио: тако му и треба. Више од годину дана сам тако боравио у Холандији, с тим што су ми једном приликом променили стан и сместили ме у једно мало место поред града Лајдена. Док сам био у првом

92

стану, не знајући да ћу бити сведок против Слободана Милошевића, у мој стан долазе истражитељи Хашког трибунала и саопштавају ми да ћу ја бити сведок оптужбе у процесу против Слободана Милошевића и да ће наредних дана почети са припремама за сведочење.

Био сам запрепашћен и изненађен, какве везе ја сад имам са Слободаном Милошевићем, на шта су ми одговорили, видећеш ти какве везе имаш, ми ћемо те припремити. Покушали су да ме на фин начин придобију да сарађујем са истражитељима и да оптужим Слободана Милошевића и Војислава Шешеља за ратне злочине и да ћу ја, ако одбијем да сведочим, кривично одговарати у Хагу и да ћу у њиховом затвору и завршити. Припреме за сведочење против Слободана Милошевића трајале су свакодневно око месец и по дана, с тим што су често повезивали Слободана Милошевића и Војислава Шешеља. Припреме су текле тако што су ме свакодневно из тога места у коме сам становао, водили у седиште Хашког трибунала. Уводили су ме у једну велику просторију, ја бих седео са једне стране, а са друге стране за тим округлим столом, седело је још око десетак људи. На зиду у тој канцеларији, биле су окачене фотографије Караyића, Младића и других наших грађана, Срба, оптужених за ратне злочине. Сећам се да је свакодневно долазио адвокат Саксон, затим њихови тзв. експерти. Највише питања су постављали, Паоло Пасторе, Дан Саксон – Американац, један Канађанин и други. Припреме су текле на следећи начин: узели би карту Југославије која је била на столу, узели би такозвану моју изјаву коју не признајем да је моја, јер су они њу унапред конструисали према неким локацијама и неким наводним догађајима. Конкретно су ми постављали питања за сва ратишта која су се налазила на целој територији Хрватске и Босне и Херцеговине, Војводине и Косова и Метохије. Постављали су питања које су и чије јединице биле на ком ратишту, ко их је послао и ко је њима командовао. С тим у вези ја сам одговарао негативно, да ја ништа о томе не знам. Они би потом мени дали у руке документа, наводно из Генералштаба и из Српске радикалне странке. Увек сам се негативно изјашњавао да ја немам никаква сазнања и да ја о тим документима не знам ништа. Све време су вршили притисак на мене да прихватим да сведочим против Милошевића и Шешеља таквом комбинацијом и конструкцијом, како они кажу и како су они то исконструисали. Ја нисам имао избора. Осећао сам се као овца пред клање и морао сам, да ме не би ликвидирали, да пристанем да тако лажно сведочим и износим чињенице које нису тачне нити истините. Овакав притисак и метод припреме био је непрекидно у трајању од месец и по дана, тако да сам фактички, напамет научио њихову причу коју сам морао на суђењу препричати и изнети.

То моје сведочење у процесу против Слободана Милошевића је лажно сведочење које сам под принудом, уценама и притисцима морао да извршим и дан данас не могу да прежалим што је до тога дошло. Ја желим отићи на његов гроб и замолити га за опроштај уз присуство свештеног лица, јер ја сам верник, православац, Србин, и ово ће ме мучити док сам жив, али ја ово нисам желео, ја сам био принуђен и доведен у ситуацију да ако то тако не будем причао и сведочио, да ће ме убити, што би и учинили, а што су свакако урадили Слободану Милошевићу. Ја се и данас не осећам сигурно и безбедно у мојој држави. Сваким даном страхујем од ових назовимо демократа који су иначе велики пријатељи Хашког трибунала, јер ми је Хашки трибунал запретио садашњим властодршцима у Србији. Након суђења Слободану Милошевићу, ја сам био пребачен у друго место и у други стан. Иначе, ја сам видео да Хашки трибунал и Тужилаштво располажу са неким документима из наших органа безбедности, војних, полицијских и других, претежно лажних. Такође сам приметио да се садржај докумената, који су коришћени као доказ против Слободана Милошевића, не слажу јер један исти документ има два различита садржаја са којима је Тужилаштво манипулисало како му је одговарало када ће који да употреби као доказ.

После суђења Слободану Милошевићу, мени и мојој супрузи су умрли очеви, међутим, нису нам дали да одемо на сахрану, што представља крајњу нехуманост и непоштовање према нама и нашим родитељима.

Сећам се да су мени и мојој супрузи рекли док смо били у Холандији да можемо да бирамо трећу земљу у којој можемо да живимо и у којој ћемо остати. Међутим, ја и моја бивша супруга смо се борили и настојали да се вратимо кући у Србију. За то време док смо у Холандији, моја супруга и ја нисмо имали никаква лична документа и нисмо имали могућности да побегнемо и да се вратимо кући. Без наше воље и пристанка, истражитељи Хашког трибунала – службе за жртве и сведоке, су нас принудили да морамо прихватити да идемо у Норвешку. Нису су нам дали могућност да ми бирамо државу. Како смо се налазили у безизлазној ситуацији, Норвешку смо морали прихватити. У другој половини 2004. године, речено нам је да се спакујемо и авионом су нас пребацили у главни град Норвешке – Осло. Из Осла су нас пребацили у једно место по имену Аскер Ог Баерум и ту смо добили стан. Тада нам је речено да добијамо политички азил, али да

93

нећемо живети као остали азиланти у центрима, него као грађани Норвешке, с тим што сада добијамо нову промену наших идентификационих података (имена и презимена). Ја и моја бивша супруга се сада презивамо Нолан Миодраг и Нолан Марија, када добијамо путну исправу, возачку дозволу и сва документа као и сви остали грађани Норвешке. Ми добијамо редовне месечне плате, с тим да сам плаћао од те плате све месечне дажбине и комуналије, а висина те месечне плате била је око 12000 круна по особи.

Маја месеца 2005. године, моја супруга и ја смо се договорили да се разиђемо и да свако иде својим путем.

Половином 2005. године, позвао ме је телефоном истражитељ Хашког трибунала Паоло Пасторе и саопштио ми да морам отићи у Хаг ради припрема за сведочење против Војислава Шешеља. Ја сам се тад одмах обратио једном доктору, коме сам испричао које ја здравствене проблеме имам, и даја не могу да путујем нити ћу моћи да поднесем такве припреме. Тај доктор је и написао налаз о мом здравственом стању и констатовао да ја не могу са оваквим здравственим стањем путовати у Хаг, нити могу поднети припреме. После неколико дана, Паоло Пасторе поново ме звао да идем у Хаг на шта сам му одговорио да ја не могу да идем у Хаг и да о мом здравственом стању поседујем медицинску документацију и да нећу моћи да дођем за пар месеци док ми се здравствено стање не стабилизује,

У намери да се вратим кући, ја вршим и припреме, иако сам нон стоп био под контролом ПСТ полиције као да сам највећи терориста на свету, како нас Србе иначе и гледају као народ. Купио сам путнички аутомобил, а поседујем и путну исправу и возачку дозволу. Средином септембра месеца 2005. године, поново ме позива Паоло Пасторе, али овога пута са конкретном наредбом да морам да се нацртан 10. октобра 2005. године на аеродрому у Ослу, где ће ме чекати два лица из безбедности који ће ме принудно спровести из Осла у Хаг, или ће они доћи да ме ухапсе ако се не појавим на аеродрому у Ослу. Моја друга супруга, која је у то време била у Србији, успела је да ми аутобусом пошаље одећу у коју је ставила електронску картицу, на којој је било девизног новца. То је било 27. септембра исте године, када ја у јутарњим часовима из стана одлазим, сачекујем аутобус, преузимам ствари са картицом и одлазим у стан. У стану сам већ био спаковао своје личне ствари које узимам, закључавам стан, ствари убацујем у ауто, палим ауто и крећем кроз Норвешку, улазим у Шведску, из Шведске у Данску, потом, Немачка, Аустрија, Словенија, Хрватска, БиХ. На моје велико запрепашћење и разочарење, ја сам без икаквих сметњи и препрека из Норвешке дошао све до граничног прелаза између Србије и Републике Српске и на прелазу Рача, и то на српској страни, мене је ухапсила наша српска полиција. Тада су ме спровели у КПД Сремска Митровица, где сам преноћио и потом су ме пустили. Ја сада живим у Новом Саду, на горенаведеној адреси.

Ја могу да кажем да сам радио као полицајац у Суботици и да сам ја формирао свој одред Јован Ненад Црни - покрет српских четника. То је било 1991. године у време док сам ја био у служби органа унутрашњих послова. Ово формирање мога одреда нема никакве везе са Српском радикалном странком, њеним добровољцима, нити српским четничким покретом нити пак са Војиславом Шешељем. Ја желим одговорно да изјавим, да никада нисам организовао нити водио добровољце Српске радикалне странке ни на једно ратиште у Хрватској, БиХ, ни на Косово и Метохију.

Што се тиче митинга који је организовала Српска радикална странка у Суботици, на којима је говорио Војислав Шешељ, могу да кажем да ја нисам присуствовао ниједном том митингу у Суботици, јер нисам ни могао да учествујем на митингу као припадник полиције, пошто полицајци, по тадашњем закону, нису могли и нису смели бити страначки ангажовани, нити политички опредељени. Ја лично нисам чуо, а ни од кога ко је био присутан на митингу нисам чуо да је Војислав Шешељ рекао да ће ножевима и виљушкама ископати очи Хрватима, нити је рекао говорећи о Хрватима и Мађарима, све ћемо их побити, све који нису Срби, и да ћемо их протерати. Никада у Жеднику нисам сретао Војислава Шешеља. Ни на каквом састанку ја нисам био у Новом Жеднику са Војиславом Шешељем, Јеринкићем, Стојановићем нити са било ким другим. Иначе, ја немам никаква сазнања да су добровољци Српске радикалне странке, нити Српског четничког покрета обучавани у Суботици. Ја никада нисам одлазио у Београд на разговоре нити на сусрете са Војиславом Шешељем, нити са неким Дражиловићем, нити Петковићем. Исто тако, желим да истакнем, да ја немам никаква сазнања о томе да је Српска радикална странка примала било какву помоћ од било ког физичког или правног лица. Ја, под моралном и кривичном одговорношћу, тврдим и није ми познато да су добровољачки одреди убијали муслимане, Хрвате или било кога ко је несрпске националности, нити да је икада икоме то

94

наређивао Војислав Шешељ. Никада нисам био присутан нити имам сазнања да је Српска радикална странка делила оружје у Србији својим члановима, симпатизерима или било коме другом. Што се тиче места Хртковци, које се налази у Војводини у општини Рума, ја немам никаква сазнања о томе да је у том месту Војислав Шешељ држао митинге или да је у то место икада одлазио, нити ми је познато да је неко тамо протериван, да је убијен или да му је тамо нешто украдено. Ја немам никаква сазнања када је и да ли је Војислав Шешељ ишао у Хртковце икада. Такође, желим да изјавим да ја у Суботици и у Хртковцима нисам видео да су куће несрба биле обележаване крстом, нити сам икада чуо да је Војислав Шешељ наредио да се потури експлозив под католичку катедралу у Суботици. То нисам ни од кога чуо.

Што се тиче Хртковаца, желим да кажем да ја у Хртковцима никада нисам био, осим што сам у јулу месецу 2007. године, са својим путничким аутомобилом само прошао кроз то село. Што се тиче подметања експлозивних направа у Суботици на мађарску школу и на катедралу имам само службена сазнања, пошто сам у то време радио у СУП-у Суботица, али ми је познато да са тим подметањима експлозива нема никакве везе Војислав Шешељ, нити Српска радикална странка. Такође, желим да кажем да Војислав Шешељ нема никакве везе са Миланом Јеринкићем, бившим начелником СУП-а Суботица. Никаквог протеривања, застрашивања ни етничког чишћења, нити убистава, нити пљачки, нити силовања у АП Војводини није било никада од стране Срба, Војислава Шешеља и Српске радикалне странке.

Познато ми је да је један припадник хрватске националности, по имену Маринко Магда, иначе бивши припадник Легије странаца, а касније усташке организације у насељеном месту Бајмок, из ватреног оружја убио пет људи српске националности од којих је једна жена била непокретна, пуцајући јој у главу из ватреног оружја. Тај Хрват, легионар и припадник усташке организације, убио је још на Палићу троје грађана, Срба, међу којима је било и једно дете. Да би избегао суђење и робију у Србији, Маринко Магда је пребегао у Мађарску и, према нашим сазнањима, тамо је извршио троструко убиство због чега тамо издржава казну затвора. Та убиства у Мађарској је извршио како не би био изручен властима Србије и добио заслужену казну. Исто тако, желим да изјавим, да ми није познато да је уопште и постојала било каква командна структура Српске радикалне странке нити линија командовања. Ја немам никаква сазнања да су добровољци Српске радикалне странке из Војводине, а посебно из Севернобачког округа, превожени аутобусима у Бубањ поток код Београда, нити да су из Бубањ потока ишли било где, као ни да су наоружавани и облачени у Бубањ потоку.

Што се тиче Вуковара, ја у току ратних дејстава никада нисам боравио на тој територији, нити сам тамо одлазио, а службено сам једино тамо отишао 1985. године, када сам као припадник тадашње народне милиције приводио једно лице у надлежни суд у Вуковару. Никада у Хрватској и Босни и Херцеговини нисам био све до 2005. године, када сам транзитно пролазио враћајући се из Норвешке, без задржавања на тим територијама приликом доласка у Србију.

Посебно морам да нагласим да су ме у Холандији и Норвешкој покушали тровати леком Тродон, тако да сам за тај период боравка тамо добио око 700 таблета лека Тродон које ја нисам употребљавао, јер сам знао њихово штетно дејство за мој организам. Овај лек су ми константно давали, али га ја нисам користио знајући његове штетне последице по живот. Такође, напомињем, да ми је Американац Дан Саксон, иначе адвокат Тужилаштва, рекао да Слободан Милошевић и Војислав Шешељ неће живи изаћи из затвора. Ово ми је Саксон рекао пре смрти Слободана Милошевића, а изрекао је многе ружне, погрдне и увредљиве речи на рачун Слободана Милошевића и Војислава Шешеља.

Ову изјаву дајем добровољно, без икакве принуде и претње и сагласан сам да је др Војислав Шешељ може употребити у сврху његове одбране пред Хашким трибуналом.

У Новом Саду, 12. августа 2008. године. Изјаву дао Миодраг Луковац”. Ов1 39009/2008, потврђује се да је Миодраг Луковац својеручно потписао ову изјаву, признао

за свој потпис на овој изјави. Идентитет именованог је утврђен на основу личне карте број 285998/99, издате од стране СУП-а Суботица. Такса за оверу у износу од 97,50 динара, наплаћена је и поништена.

Општински суд у Новом Саду, дана 12. августа 2008. године, овлашћен службеник…

Изјава Миодрага Луковца у штампи Под назнаком “Екслузивно”, “Правда”, 24. априла 2008. године, објављује изјаву коју је

Миодраг Луковац, бивши полицајац, оверио у новосадском Општинском суду, а поводом притисака Хашког трибунала да лажно сведочи против др Војислава Шешеља. Изјава је

95

објављена са наднасловом “Бивши полицајац Миодраг Луковац открива како су га истражитељи и тужиоци Хашког трибунала киднаповали и терали да лажно сведочи против Слободана Милошевића и Војислава Шешеља”, насловом “Нећу да лажно сведочим против Шешеља” и поднасловом “Могу да будем само сведок одбране, али не желим и нећу да будем лажни сведок оптужбе пред Хашким трибуналом против др Војислава Шешеља ни под каквим условима, нити против иједног Србина”:

Миодраг Луковац је 19. априла 2008. године у новосадском Општинском суду оверио изјаву у којој је детаљно описао радњ екоје су тужиоци Хашког трибунала предузели против њега како би га натерали да лажно сведочи против Слободана Милошевића и проф. др Војислава Шешеља.

Редакција “Правде изјаву Миодрага Луковца обављује у целини. Ја, Миодраг (Милоша) Луковац, рођен у месту Сомбор, Република Србија, 25. 4. 1962. године,

ималац личне карте број 285998, издата од стране СУП-а Суботица, матични број 2504962810069 по занимању машински техничар, по националности Србин, вероисповест православна, са пребивалиштем у Новом Саду, ул. Мишарска бр. 3, говорим српским језиком те изјављујем:

Доживљавајући лично неправду, која се спроводила према Слободану Милошевићу, а данас спроводи према др Војиславу Шешељу, српском народу и мени у Хашком трибуналу, одлучио сам да по сопственој савести и Божијој правди ступим у контакт са стручним тимом који помаже у одбрани др Војиславу Шешељу и да укажем како се та неправда у Хагу спроводи. Ја сам се обратио Петру Јојићу, члану тог стручног тима те изјављујем:

Ја не желим и нећу да будем лажни сведок оптужбе пред Хашким трибуналом против др Војислава Шешеља ни под каквим условима нити против иједног Србина. О овој мојој одлуци ја желим да се обавести Тужилаштво Хашког трибунала, др Војислав Шешељ као и Претресно веће Хашког трибунала које води процес у предмету др Војислава Шешеља. Такође, желим да о овој мојој одлуци буде обавештена домаћа и страна јавност. Ја само могу бити и желим да будем сведок одбране др Војислава Шешеља.

Ову изјаву нисам могао до сада да дам из оправданих разлога, с обзиром да сам прво био киднапован и спроведен у Холандију, затим у Норвешку, затим да сам био у веома тешком здравственом стању, јер сам шест пута био оперисан у вези са унутрашњим органима у стомаку, а 20. октобра 2007. године доживео сам тежак инфаркт, па ми је извршена операција на отвореном срцу, тако да сам ја веома лошег здравственог стања и да нисам у стању да поднесем ни физичке а ни психичке напоре. О мом здравственом стању ја поседујем бројну медицинску документацију.

Октобра месеца 2002. године, био сам позван од стране секретарице Наташе Кандић из Фонда за хуманитарно право која ме обавестила да ће код мене наредних дана доћи Наташа Кандић. После неколико дана, код мене у Силбаш је дошла Наташа Кандић са возачем који је исту довезао путничким возилом марке “застава” црвене боје на коме је стајао натпис Фонд за хуманитарно право. Када је ушла у мој стан, Наташа Кандић ми се представила да је она из Фонда за хуманитарно право, иначе, је раније нисам познавао. На почетку разговора, Наташа Кандић ми је саопштила да ја морам сарађивати са њом јер ако не будем пристао на сарадњу, да могу да одговарам пред државним органима. У току разговора, Наташа Кандић ме је питала да ли сам ја био у четничком покрету, затим ме је питала да ли сам био и где на ратишту, да ли познајем Слободана Милошевића, Војислава Шешеља и Јову Остојића. После тог разговора, након протека времена од једног сата, Наташа Кандић је отишла из мога стана с тим што ми је одмах саопштила да ће ми се јавити адвокат Оливера Франичевић из Новог Сада и да треба да одем код ње. После пар дана, нека жена ми се јавила путем телефона из те адвокатске канцеларије и рекла ми да ће код мене доћи возач и да ме он одвезе на разговор у ту адвокатску канцеларију. Тако је и било, возач ме је одвезао до те канцеларије. Чим сам дошао испред зграде где се налази та канцеларија, видео сам један yип стране амбасаде поред којег је стајао један човек. Тај ми се човек јавио, али на енглеском језику. Ушли смо у ту зграду и заједно изашли на спрат, ушли у ту канцеларију на чијим вратима је стајао натпис Фонд за хуманитарно право. Пошто сам претходно рекао Наташи Кандић да сам остао без посла и без икаквих средстава за егзистенцију, ја сам претпоставио да ме зове ради запослења. Међутим, када сам ушао у ту канцеларију, ту сам затекао ту Оливеру и једног мушкарца који ми се представио као Паоло Пасторе Стоки, његов преводилац и секретарица те Оливере. Пасторе Стоки ми се представио да је он из УН и да са мном хоће да разговара у вези ратишта. Ја сам одмах реаговао, какве везе има Италијан са нама у Србији. На веома груб и дрзак начин ми је рекао да ја морам да одговарам на она питања која ми он буде поставио. Прво ме је питао да ли сам ја Миодраг Луковац, четнички командант из Суботице.

96

Одмах на почетку разговара са Стокијем, поставио ми је питање познајем ли Јову Остојића и Мају Гојковић, Војислава Шешеља и Слободана Милошевића. Рекао сам да ја неке од њих познајем, а неке знам из мас-медија. Питао ме је шта је ко од њих радио, где је би и њихове функције, и колико их ја лично познајем. Прво је почела уопштена прича, па је онда наставио са питањима за конкретне локације и ратишта. Ја сам у први мах одбио да о томе разговарамо, јер ја немам шта о томе да сам њим разговарам, међутим, Пасторе ми је запретио да ће ме ухапсити наше власти и да ће ме спровести у Хаг, те да ћу тамо морати да певам и да се добро свега сетим. Пошто сам био оперисан од тешке операције стомака, јер сам се за стомак држао услед јаких болова, Стоки је испољио невиђену дрскост и упорност да је купио појас, највероватније у апотеци, за стезање стомака и донио ми га, говорећи ми: “Сад ће бити лакше”! Видевши да ми се упућује озбиљна претња да ћу бити ухапшен од стране ДОС-ове полиције, а пре тога сам био рањен у руку, нашао сам се у веома тешкој и опасној ситуацији с обзиром на две операције, руке и стомака. Пасторе је наставио да ме испитује на околности ратишта, где сам био, шта сам радио, шта сам видео, где је био Остојић Јово, где је одлазио Војислав Шешељ, да ли смо одлазили на ратиште, када смо одлазили, шта смо радили, где смо задуживали оружје. Пасторе је постављао питања и на њих истовремено он давао одговоре, чему сам се ја противио, међутим, није вредело, Пасторе је наставио да поставља питања, да даје конкретне одговоре у моје име диктирајући то све у записник који је вођен.

Тај разговор је трајао око сат времена, а записник је диктирао преко преводиоца Паоло Пасторе Стоки и у исти је бележено само оно што је он рекао. Када сам ја рекао шта је ово, какав је ово скандал, Пасторе је рекао да смо ми Срби мафија, на шта сам му ја одговорио, па шта су онда Италијани, јесу ли они мафија, па је дошло до вербалног сукоба и жучне расправе. Тај разговор је тако и прекинут. Морам да напоменем да ми је Пасторе рекао да он ради у Интерполу, све у намери да ме застраши и запрети да може да ме води у Хаг.

Изјаву коју је сам диктирао Пасторе Стоки ми је наредио да је морам потписати, у противном, да ће ме српске власти ухапсити па ће он потом са мном разговарати а може ме и помрчина појести. Видевши са каквим алама имам посла и силеyијама, ја сам био принуђен и приморан да ту изјаву са тим садржајем потпишем иако то није моја изјава, јер је то био диктат уношења питања и одговора искључиво од стране Пастора Стокија. И то представља класичан фалсификат, јер није моја изјава, и за то би Пасторе Стоки морао кривично да одговара.

Након те изјаве, Пасторе Стоки ми је саопштио да морам доћи у Београд на три дана и да ће ме спровести органи безбедности и да ћу бити ухапшен уколико не будем пристао да сарађујем. После неколико дана био сам позван путем телефона из Београда, када ми је саопштено да ће доћи аутомобил по мене, и да нећу бити три дана кући, не знајући где ће да ме воде. Дошао је аутомобил са дипломатским таблицама. Тај возач из Силбаша ме је одвезао за Београд у улицу Јеврема Грујића број 11, коју је наша полиција обезбеђивала. Када сам ушао у ту зграду, претресао ме је један полицајац, колико сам могао да препознам у униформи УН, јер сам препознао те ознаке. Увели су ме у канцеларију у којој су се тог тренутка налазили Паоло Пасторе, нека Андреа, која се иначе представила да је официр безбедности, и полицајац Интерпола и преводилац Дита. Из те веће канцеларије ушли смо у једну мању канцеларију у којој се налазила монтирана и укључена камера. Са мном су ушли Паоло Пасторе, који ми је тек тада рекао да је он истражитељ Хашког трибунала, и преводилац. Разговор је почео поново о разним питањима, а питања и одговори су били унапред припремљени. Нарочито је било питања кога познајем, поново Милошевића, Шешеља, о четничком покрету, кога ја знам, где сам био, шта сам радио и где сам одлазио на ратиште. Ја сам поново одбио да одговарам на та њихова питања, међутим, тај исти Пасторе Стоки је и постављао питања и давао одговоре, спомињући ми имена из СРС која ја нисам знао. С обзиром да ја са Војиславом Шешељем немам никакве везе кад је у питању ратиште, када је у питању било шта што би било везано за СРС, јер наши добровољци нису одлазили самостално на ратишта нити су самостално на ратишту деловали, већ су наши добровољци били под командом територијалне одбране на ратиштима где су се налазили и под командом ЈНА.

Ја никада нисам чуо да је др Војислав Шешељ рекао да треба побити муслимане и Хрвате и то: побити све живо што мрда, жене, децу, бабе, деде, децу у колевци, керове и мачке, ништа живо не сме остати! Ове речи је изговарао и мени предочавао Паоло Пасторе Стоки, то нису моје речи, сачувај Боже да ја овако нешто могу и да помислим, а камоли да изјавим!

У тој згради, непрекидно сам саслушаван три дана. Трећег дана, Пасторе Стоки ми је рекао да ме је неко са терасе сликао и препознао ме и да ће по мене доћи хеликоптер и однети ме тамо где он буде наредио, а разумео сам да ће да ме пребаце у Босну. Трећег дана дошао је и Ричард Најс,

97

који је такође био некоректан према мени, понашајући се као шериф, вређајући ме и омаловажавајући ме. Под претњом и притисцима, био сам принуђен да потпишем ту изјаву с тим што истичем да сам био у тешком здравственом стању, с обзиром на операције које сам имао, о чему поседујем медицинску документацију. После проведена три дана на Дедињу, вратили су ме аутомобилом кући, с тим што су ми дали број телефона на који треба да се јавим у случају проблема.

Крајем 2002. године, у ноћним часовима, од стране непознатог лица испаљен је рафал из аутоматског оружја испред моје куће у Силбашу, а један метак је пробио прозор од ходника и срећом, нико није повређен. Сутрадан сам нашао око петнаестак чаура од испаљених метака око куће и ја претпостављам да је то урадила Државна безбедност у намери да ме уплаше. После овог догађаја, ја сам сутрадан позвао телефон који су ми дали, где се јавио преводилац и тад сам рекао шта се догађа код мене. Они су ми рекли да ја будем миран и да ће они доћи. После неколико сати, дошла је та Андреа са преводиоцем и о томе смо разговарали. Том приликом су ми одузели пасош и од моје жене и однели их. Колико се сећам, 4. 1. 2003. године, јавља се та Андреа која ми је рекла да ће доћи 9. јануара код мене, да будем спреман. Тачно тога 9. јануара 2003, испред моје куће зауставио се комби и још један непознат човек који се представио да је Финац. Рекли су ми такође да се и моја жена спреми. Та Андреа ми је наредила да морамо да уђемо у комби и да пођемо са њима, не знајући куда нас воде. Сигли смо комбијем у неки хотел и ту нам је речено да ћемо да преноћимо и да ћемо ујутру видети шта ће са нама даље радити. Сутрадан, рано су нас пробудили и наложили нам да се спремимо. Поново нас комбијем воде у непознатом правцу, да бисмо по доласку близу Сурчинског аеродрома видели да је то аеродром у Сурчину. Андреа је рекла да ми морамо да ћутимо и да ће они све урадити. Ми смо ћутали и у једном моменту су нас само повели у авион. Никакве царинске ни граничне формалности нису са нама обављене. Ушли смо у авион, авион је полетео. Стигли смо на неки аеродром у иностранству, не знам ни где ни зашто. Тамо нам је само речено да је то Холандија. На аеродрому нас је чекао путнички аутомобил са дипломатским таблицама и преводилац је био у ауту. Са тим возилом смо се возили око сат времена и стигли смо у место које се зове Зоотернир. Андреа нас је сместила у једну зграду, у апартман и рекла нам да смо ту сада безбедни и на сигурном и дала нам на руке око 300-400 евра по особи за храну, а истовремено је рекла да ће они за нас плаћати смештај и све трошкове боравка у том стану. И ја и супруга смо били без икаквих докумената. Такође нам је речено да више нема назад и да има тамо пуно обавештајаца из ДБ из Србије који ће ме тражити и убити. Том приликом су нам ово саопштили и Андреа и један Енглез који се, колико се ја сећам звао Боб. Речено нам је такође, да ћемо моја супруга и ја од тог момента, месечно примати на руке 700-800 евра.

Слободно могу да изјавим, да смо ја и моја супруга Марија, били практично киднаповани и отети и принудно спроведени у Холандију без нашег пристанка и наше воље.

Следећег дана, након што смо дошли у Холандију у тај стан где су нас сместили, дошла је Андреа и преводилац и рекли су ми да су одлучили да моје име убудуће буде Кувало Бојан, а супруга Кувало Марија. Ми смо на ова имена добили и здравствене картице.

Тада је мени саопштено од стране истражитеља хашког Тужилаштва, да сам ја главни сведок у процесу против др Војислава Шешеља за почињене ратне злочине. Одмах сам им одговорио да је не знам ни за један ратни злочин да је починио др Војислав Шешељ и да не знам да је починио било које кривично дело, на шта су ми одговорили, ти си дао изјаву и сносићеш одговорност, и да ћу и ја одговарати за злочине и заједно лежати у затвору са Шешељем и Милошевићем. Ја сам им одговорио: ви ту изјаву можете да вежете мачку о реп, то није моја изјава, то је изјава Паола Пасторе Стокија, јер је он њу тако писао и исконструисао, сам је постављао питања и сам давао одговоре за шта треба кривично да одговара.

Ја и моја, сада већ бивша супруга, настављамо да боравимо у том стану, ја одлазим код лекара због тешког здравственог стања. Међутим, једном приликом тај њихов лекар је питао преводиоца да ли сам ја Хрват или муслиман а преводилац је рекао да сам Србин на шта је лекар одговорио: Тако му и треба. Више од годину дана, ја сам тако боравио у Холандији, с тим што су ми једном приликом променили стан и сместили ме у једно мало место поред града Лајдена. Док сам био у првом стану, не знајући да ћу бити сведок против Слободана Милошевића, у мој стан долазе истражитељи Хашког трибунала и саопштавају ми да ћу ја бити сведок оптужбе у процесу против Слободана Милошевића и да ће наредних дана почети са припремама за сведочење.

Био сам запрепашћен и изненађен, какве везе ја сад имам са Слободаном Милошевићем, на шта су ми одговорили, видећеш ти какве везе имаш, ми ћемо те припремити. Покушали су да ме на фин начин придобију да сарађујем са истражитељима и да оптужим Слободана Милошевића и

98

Војислава Шешеља за ратне злочине и да ћу ја, ако одбијем да сведочим, кривично одговарати у Хагу и да ћу у њиховом затвору и завршити. Припреме за сведочење против Слободана Милошевића трајале су свакодневно око месец и по дана, с тим што су често повезивали Слободана Милошевића и Војислава Шешеља. Припреме су текле тако што су ме свакодневно из тога места у коме сам становао, водили у седиште Хашког трибунала. Уводили су ме у једну велику просторију, ја бих седео са једне стране, а са друге стране за тим округлим столом, седело је још око десетак људи. На зиду у тој канцеларији, биле су окачене фотографије Караyића, Младића и других наших грађана – Срба, оптужених за ратне злочине. Сећам се да је свакодневно долазио адвокат Саксон, затим њихови тзв. експерти. Највише питања су постављали Паоло Пасторе, Дан Саксон – Американац, један Канађанин и други. Припреме су текле на следећи начин: узели би карту Југославије која је била на столу, узели би такозвану моју изјаву коју не признајем да је моја, јер су они њу унапред конструисали према неким локацијама и неким наводним догађајима. Конкретно су ми постављали питања за сва ратишта која су се налазила и дешавала на целој територији Хрватске и Босне и Херцеговине, Војводину и Косово и Метохију. Постављали су питања која су и чије јединице биле на коме ратишту, ко их је послао и ко је њима командовао. С тим у вези ја сам одговарао негативно, да је ништа о томе не знам. Они би потом мени дали у руке документа, наводно да су она из Генералштаба и да су из Српске радикалне странке. Увек сам се негативно изјашњавао да ја немам никаква сазнања и да о тим документима не знам ништа.

Све време су вршили притисак на мене да ја прихватим да сведочим против Милошевића и Шешеља таквом комбинацијом и конструкцијом, како они кажу и како су они то исконструисали. Ја нисам имао избора. Осећао сам се као овца пред клање и морао сам, да ме не би ликвидирали, да пристанем да тако лажно сведочим и износим чињенице које нису тачне нити истините. Овакав притисак и метод припреме био је непрекидно у трајању од месец и по дана, тако да сам физички, напамет научио њихову причу коју сам морао на суђењу препричати и изнети. То моје сведочење у процесу против Слободана Милошевића је лажно сведочење које сам под принудом, уценама и притисцима морао да извршим и дан данас не могу да прежалим што је до тога дошло. Ја желим отићи на његов гроб и замолити га за опроштај уз присуство свештеног лица, јер сам ја верник, православац, Србин, и ово ће ме мучити док сам жив, али ја ово нисам желео, ја сам био принуђен и доведен у ситуацију да ако то не будем причао и сведочио, да ће ме убити, што би и учинили, а што су свакако урадили Слободану Милошевићу. Ја се и данас не осећам сигурно и безбедно у мојој држави. Сваким даном страхујем од ових назовимо демократа, који су иначе велики пријатељи Хашког трибунала, јер ми је Хашки трибунал запретио са садашњим властодршцима у Србији. Након суђења Слободану Милошевићу, ја сам био пребачен у друго место и други стан. Иначе, ја сам видео да Хашки трибунал и Тужилаштво располажу са неким документима из наших органа безбедности, војних, полицијских, претежно лажних. Такође сам приметио да се документи који су коришћени као доказ против Слободана Милошевића, не слажу јер један исти документ има два различита садржаја са којима је Тужилаштво манипулисало како му је одговарало када ће који да употреби као доказ.

После суђења Слободану Милошевићу, мени и мојој супрузи су умрли очеви, међутим, нису нам дали да одемо на сахрану, што представља крајњу нехуманост и непоштовање према нама и нашим родитељима.

Сећам се да су мени и мојој супрузи рекли док смо били у Холандији, да можемо да бирамо трећу земљу у којој можемо да живимо и у којој ћемо остати. Међутим, ја и моја бивша супруга смо се борили и настојали да се вратимо кући у Србију. За то време док смо у Холандији, моја супруга и ја нисмо имали никаква лична документа и нисмо имали могућности да побегнемо и да се вратимо кући. Без наше воље и пристанка, истражитељи Хашког трибунала – службе за жртве и сведоке, су нас принудили да морамо прихватити да идемо у Норвешку, без тога да су нам дали могућности да бирамо државу. Како смо се налазили у безизлазној ситуацији, Норвешку смо морали прихватити. У другој половини 2004. године, речено нам је да се спакујемо и авионом су нас пребацили у главни град Норвешке – Осло. Из Осла су нас пребацили у једно место по имену Аскер Ог Баерум и ту смо добили стан. Тада нам је речено да добијамо политички азил, али да нећемо живети као остали азиланти у центрима, него као грађани Норвешке, с тим што сада добијамо нову промену наших идентификационих података (имена и презимена). Ја и моја бивша супруга се сада презивамо Нолан Миодраг и Нолан Марија, када добијамо путну исправу, возачку дозволу и сва документа као и сви остали грађани Норвешке. Ми добијамо редовне месечне плате,

99

с тим да сам плаћао од те плате све месечне дажбине и комуналије, а висина те месечне плате била је око 12000 круна по особи.

Маја месеца 2005. године, моја супруга и ја смо се договорили да се разиђемо и да свако иде својим путем.

Половином 2005. године, позвао ме је телефоном истражитељ Хашког трибунала Паоло Пасторе и саопштио ми да морам отићи у Хаг ради припрема за сведочење против др Војислава Шешеља. Ја сам се тад одмах обратио једном доктору, коме сам испричао које ја здравствене проблеме имам, и да ја не могу да путујем нити ћу моћи да поднесем такве припреме. Тај доктор је написао налаз о мом здравственом стању и констатовао да ја не могу са оваквим здравственим стањем путовати у Хаг, нити могу поднети припреме. После неколико дана, Паоло Пасторе поново ме позвао да идем у Хаг на шта сам му одговорио да ја не могу да идем у Хаг и да о мом здравственом стању поседујем медицинску документацију и да нећу моћи да дођем за пар месеци док ми се здравствено стање не стабилизује.

У намери да се вратим кући, ја вршим и припреме, иако сам нон стоп био под контролом ПСТ полиције као да сам највећи терориста на свету, како нас Србе иначе и гледају као народ. Купио сам путнички аутомобил, а поседујем и путну исправу и возачку дозволу.

Средином септембра месеца 2005. године, поново ме позива Паоло Пасторе, али овога пута са конкретном наредбом да морам да се нацртам 10. октобра 2005. године на аеродрому у Ослу где ће ме чекати два лица из безбедности који ће ме принудно спровести из Осла у Хаг, или ће они доћи да ме ухапсе у стан ако се не појавим на аеродрому у Ослу.

Моја друга супруга, која је у то време била у Србији, успела је да ми аутобусом пошаље одећу у коју је ставила електронску картицу, на којој је било девизног новца. То је било 27. септембра исте године, када ја у јутарњим часовима из стана одлазим, сачекујем аутобус, преузимам ствари са картицом и одлазим у стан. У стану сам већ био спаковао своје личне ствари које узимам, закључавам стан, ствари убацујем у ауто, палим ауто и крећем кроз Норвешку, улазим у Шведску, из Шведске у Данску, потом Немачка, па Аустрија, Словенија, Хрватска, БиХ. На моје велико запрепашћење и разочарење, ја сам без икаквих сметњи и препрека из Норвешке дошао све до граничног прелаза између Србије и Републике Српске и на прелазу Рача, и то на српској страни, мене је ухапсила наша српска полиција. Тада су ме спровели у КПД Сремска Митровица, где сам преноћио и потом су ме пустили. Ја сада живим у Новом Саду, на горенаведеној адреси.

Ја могу да кажем, да сам радио као припадник полиције у Суботици и да сам ја формирао свој одред Јован Ненад Црни – покрет српских четника. То је било 1991. године у време док сам ја био у служби органа унутрашњих послова. Ово формирање мога одреда нема никакве везе са Српском радикалном странком, њеним добровољцима, нити Српским четничким покретом нити пак са Војиславом Шешељем.

Ја желим одговорно да изјавим, да никада нисам организовао нити водио добровољце Српске радикалне странке ни на једно ратиште у Хрватској, БиХ ни на Косово и Метохију.

Што се тиче митинга који је организовала Српска радикална странка у Суботици, на којима је говорио др Војислав Шешељ, могу да кажем да ја нисам присуствовао ниједном митингу у Суботици, јер нисам ни могао да учествујем на митингу као припадник полиције, јер полицајци по важећем тадашњем закону нису могли и нису смели страначки да буду ангажовани нити политички опредељени. Ја лично нисам чуо, а нити ни од кога ко је био присутан на митингу, да је др Војислав Шешељ рекао да ће ножевима и виљушкама ископати очи Хрватима, нити је рекао говорећи о Хрватима и Мађарима, све ћемо их побити, све који нису Срби, и да ћемо их протерати. Никада у Жеднику нисам сретао др Војислава Шешеља. Ни на каквом састанку ја нисам био у Новом Жеднику са Војиславом Шешељем, Јеринкићем, Стојановићем нити са било ким другим. Иначе, ја немам никаква сазнања да су добровољци Српске радикалне странке, нити Српског четничког покрета обучавани у Суботици. Ја никада нисам одлазио у Београд на разговоре нити на сусрете са др Војиславом Шешељем, нити са неким Дражиловићем нити Петковићем. Исто тако, желим да истакнем да ја немам никаква сазнања о томе да је Српска радикална странка примала било какву помоћ од било ког физичког или правног лица. Ја под моралном и кривичном одговорношћу тврдим и није ми познато да су добровољачки одреди убијали муслимане, Хрвате, или било кога ко је несрпске националности, нити да је икада икоме то наређивао др Војислав Шешељ. Никада нисам био присутан нити имам сазнања да је Српска радикална странка делила оружје у Србији, својим члановима, симпатизерима нити било коме другом. Што се тиче места Хртковци, које се налази у Војводини у општини Рума, ја немам никаква сазнања о томе да је у том месту др Војислав Шешељ држао митинге или да је у то место

100

икада одлазио, нити ми је познато да је неко тамо протериван, да је убијен, или да му је тамо нешто украдено. Ја немам никаква сазнања када је и да ли је др Војислав Шешељ ишао у Хртковце икада. Такође, желим да изјавим, да ја у Суботици и у Хртковцима, нисам видео да су куће несрба биле обележаване крстом, нити сам икада чуо да је Војислав Шешељ наредио да се потури експлозив под католичку катедралу у Суботици. То нисам ни од кога чуо.

Што се тиче Хртковаца, желим да кажем да ја у Хртковцима никада нисам био, осим што сам у јулу месецу 2007. године, са својим путничким аутомобилом, само прошао кроз то село. Што се тиче подметања експлозивних направа у Суботици на мађарску школу и на катедралу, имам само службена сазнања, пошто сам у то време радио у СУП-у Суботица, али ми је поуздано познато да са тим подметањима експлозива нема никакве везе др Војислав Шешељ нити Српска радикална странка. Такође желим да кажем да др Војислав Шешељ нема никакве везе са Миланом Јеринкићем, бившим начелником СУП-а Суботица, никаквог протеривања, застрашивања ни етничког чишћења, нити убистава, нити пљачки, нити силовања у АП Војводини, није било никада од стране Срба, Војислава Шешеља и Српске радикалне странке.

Познато ми је да је један припадник хрватске националности, по имену Маринко Магда, иначе бивши припадник Легије странаца, а касније, усташке организације, у насељеном месту Бајмок, из ватреног оружја убио пет људи српске националности од којих је једна жена била непокретна, пуцајући јој у главу из ватреног оружја. Тај Хрват, легионар и припадник усташке организације, убио је још на Палићу троје грађана, Срба, међу којима је било и једно дете. Да би избегао суђење и робију у Србији, Маринко Магда је пребегао у Мађарску, и према нашим сазнањима, тамо је извршио троструко убиство због чега тамо издржава казну затвора. Та убиства у Мађарској је извршио како не би био изручен властима Србије и добио заслужену казну. Исто тако, желим да изјавим, да ми није познато да је уопште и постојала било каква командна структура Српске радикалне странке нити линија командовања. Ја немам никаква сазнања да су добровољци Српске радикалне странке из Војводине, а посебно из Севернобачког округа, превожени аутобусима у Бубањ поток код Београда, нити да су из Бубањ потока ишли било где даље, као ни да су наоружавани и облачени у Бубањ потоку.

Што се тиче Вуковара, ја у току ратних дејстава никада нисам боравио на тој територији, нити сам тамо одлазио, а службено сам једино тамо отишао 1985. године, када сам као припадник тадашње народне милиције приводио једно лице у надлежни суд у Вуковар. Никада у Хрватској и Босни и Херцеговини нисам био све до 2005. године, када сам транзитно пролазио враћајући се из Норвешке, без задржавања на тим територијама у путу ка Србији.

Посебно морам да нагласим да су ме у Холандији и Норвешкој покушали тровати леком Тродон, тако да сам за тај период боравка тамо добио око 700 таблета лека Тродон које ја нисам употребљавао, јер сам знао њихово штетно дејство за мој организам. Овај лек су ми константно давали, али ја га нисам користио знајући његове штетне последице по живот. Такође, напомињем да ми је Американац Дан Саксон, иначе адвокат Тужилаштва, рекао да ни Слободан Милошевић нити др Војислав Шешељ неће живи изаћи из затвора. Ово ми је Саксон рекао пре смрти Слободана Милошевића, а изрекао је многе ружне, погрдне и увредљиве речи на рачун Слободана Милошевића и др Војислава Шешеља.

Ову изјаву дајем добровољно, без икакве принуде и претње и сагласан сам да је др Војислав Шешељ може употребити у сврху његове одбране пред Хашким трибуналом.

Обавештење сведока одбране Милета Црнобрње упућено Тужилаштву

Миле Црнобрња Виктора Старчића 15А Земун 11080 Предмет: Обавештење Тужилаштву Међународног кривичног суда за бившу Југославију Јеврема Грујића 11 11000 Београд Обавештавам Тужилаштво Међународног кривичног суда за бившу Југославију да не желим

да будем сведок Тужилаштва у предмету који се води против Војислава Шешеља. Наиме, након позива Тужилаштва да се припремим за путовање ради сведочења, одлучио сам

да се не одазовем вашем позиву јер су моја сазнања посредна, без потврде истинитости. Нисам био

101

директан очевидац догађаја и зато сам самоиницијативно затражио и ступио у контакт са стручним тимом који помаже у припреми одбране проф. др Војислава Шешеља, да се понудим као сведок одбране. Они су то прихватили и ја вас о томе обавештавам, уз молбу да ми вратите путну исправу-пасош, а по њега ће доћи адвокат Илија Сашић у току дана. Дакле, ја вас љубазно молим да ме више не узнемиравате, не позивате телефоном, јер од ове своје одлуке ја нећу одустати.

Ја вас обавештавам да сам потенцијални сведок одбране и да ћу се пред Хашким трибуналом појавити само на позив проф. др Војислава Шешеља у својству сведока одбране, уколико он то од мене буде тражио.

У Београду, 4. априла 2008. године Подносилац обавештења Миле Црнобрња

Приговор сведока одбране Милета Црнобрње против subpoena ad testificandum Претресног већа III

од 14. априла 2008. године Међународни кривични суд за бившу Југославију Предмет бр. ИТ-03-67-ПТ Претресном већу III Судије: судија Жан Клод Антонети, председавајући судија Фредерик Хархоф судија Флавиа Латанци Секретар: г. Ханс Холциус Датум: 29. април 2008. године

Тужилац против

Војислава Шешеља Тужилаштво: г. Дерил Мандис Сведок одбране: Миле Црнобрња

I. Увод Дана 22. априла 2008. године, службена лица МУП-а Републике Србије позвала су ме

телефоном и најавила уручење судског позива. Са мном је контактирао господин Чанчаревић или Чанкаревић. Пристао сам да дођу код мене у породичну стамбену зграду број 15а, која се налази у Земуну, улица Виктора Старчића. По њиховом доласку, установио сам да се ради о уручењу subpoene ad testificandum од 14. априла 208. године, коју је донело Претресно веће III. Тог дана нисам потписао пријем писмена, јер они то од мене нису тражили, али су ме назвали телефоном и рекли су ми да ипак морам потврдити уручење и то смо одложили за 23. април 2008. године. Сутрадан је о уручењу subpoene ad testificandum, сачињена службена белешка, тако да сам ја пријем subpoene потписао сутрадан 23. априла, али са даном уручења 22. априла 2008. године.

Из уручене subpoene извлачим закључак да је она донета да би се удовољило захтеву Тужилаштва. Међутим, Претресно веће III, удовољавајући захтеву Тужилаштва, није имало у виду да сам ја потписао и оверио изјаву пред Четвртим општинским судом у Новом Београду, Република Србија под V Ов. бр 1309/98 од 4. априла 2008. године. У изјави сам описао како и на који начин сам добио позив за разговор са представницима Тужилаштва МКСЈ, ток разговора, као и метод који су у мом случају примењивали Хашки истражитељи, Наиме, ја сам био заинтересован да Хашким истражитељима предочим и пружим одређена сазнања у вези са страдањем Срба у Хрватској, али су они неком психолошком манипулацијом изоставили страдања Срба и цео ток разговора подвели својим интересима, интересима хрватске државе и злоупотребе службеног положаја. Исходовали су од мене изјаву 10. и 11 јула 2002. године, као и кориговану изјаву 16 јуна 2006. године. Примерак изјаве мени нису доставили, али манипулације Тужилаштва са сведоцима оптужбе у предмету који се води против Војислава Шешеља помогле су ми да прозрем намеру хашких истражитеља. Пратећи пренос суђења проф. др Војиславу Шешељу, схватио сам ко су заправо сведоци Тужилаштва и да је већина њих због своје криминалне прошлости пристала да буде сведок оптужбе, да би на тај начин имали заштиту Тужилаштва и добили опрост за оно што су починили. Дакле, ја таквом друштву не припадам, своје прошлости се не стидим, али сам у задњем тренутку избегао да се стидим будућности. Младена Кулића лично познајем, пратио сам његово сведочење и не могу да верујем колико је тај човек далеко отишао у лажима. За њега ништа није свето, растурио је свој брак и брак Јелене Радошевић, али је лажима успео да нанесе

102

огромну штету мени и мојој породици. Мени је јасно због чега је мене и остале Србе помињао у негативном контексту, кад врло добро зна ко је кривац за рат у Хрватској и шта су Срби доживели у Хрватској од повампирених усташа.

Када сам преко средстава јавног информисања, 3. априла 2008. године, сазнао да је ослобођен Рамуш Харадинај по свим тачкама оптужнице, у мени се појавио револт и тада сам коначно схватио да Хашки суд није објективан, да му није стало до истине и правде и да милости нема једино према Србима.

Све напред наведено, утицало је на мене да победим страх од претњи Хашког тужилаштва да ће ме принудно одвести у Хаг. Јавио сам се стручном тиму који помаже у припреми одбране проф. др Војислава Шешеља и, уз образложење своје одлуке, изразио спремност да будем сведок одбране уколико проф. др Војислав Шешељ то од мене буде затражио. Обавестио сам их да сам адвоката Илију Шашића замолио да обавештење о мојој одлуци однесе у канцеларију Хашког тужилаштва у Београду, ул. Јеврема Грујића број 11, и да од хашких истражитеља преузме моју путну исправу-пасош који су ми претходно одузели ради визирања.

Оверену изјаву сам доставио стручном тиму који помаже припреми одбране проф. др Војислава Шешеља јер желим да будем сведок одбране, а не сведок оптужбе. Познато ми је да је о мојој одлуци обавештено и Претресно веће III, а како ми Тужилаштво није упутило позив, већ је поднело захтев за издавање subpoene, то је доказ да је моје обавештење које сам упутио Тужилаштву 4. априла 2008. године схваћено озбиљно и не видим разлог да такав став у односу на мене није заузело и Претресно веће.

Subpoena ме је изненадила и сматрам да је непотребна. Колико ја знам, одбрана одлучује када ћу се ја појавити на претресу и када ће ме саслушавати проф. др Војислав Шешељ, а када унакрсно испитивати Тужилаштво. Тако би морало да буде по правилима која се примењују у Хашком трибуналу.

Не уважавајући моју одлуку и на најгрубљи начин кршењем мојих неприкосновених права, Претресно веће III је погазило моју вољу, subpoenom ми је наложило да приступим, најраније 22. априла 2008. године, ради сведочења у предмету против Војислава Шешеља и завршило претњом да ће свако намерно неодазивање на овај позив представљати непоштовање Међународног суда на основу правила 77 Правилника, кажњиво казном затвора од највише седам година или новчаном казном у износу до 100.000 еура, или обоје.

Како ми је уручена subpoena са свим могућим претњама ако се не одазовем и не јавим у Хаг најраније 22. априла 2008. године, сматрам да има места приговору и да на тај начин покушам заштитити своја права.

Сматрам да није испуњен ниједан услов за доношење subpoene. Судећи према subpoeni, Тужилаштво је у свом захтеву од 7. априла 2008. године навело да “одбијам да добровољно приступим као сведок у текућем предмету из разлога што би тиме могла да буде угрожена моја безбедност и безбедност моје породице”. Вероватно Тужилаштво сматра и представља да угрожавање долази од стране др Војислава Шешеља и њему блиских лица. То је највећа лаж која је могла да се напише. Мени не прети никаква опасност од др Војислава Шешеља и њему блиских лица, јер сам са њима у контакту и добровољно сам се пријавио да будем сведок одбране. Стручном тиму који помаже у припреми одбране, дао сам судски оверену изјаву да ћу бити сведок одбране, а ако ми нека опасност прети, онда се то може очекивати од Тужилаштва. Значи, мени је убудуће потребна заштита од притиска Тужилаштва, а не од др Војислава Шешеља.

Да бих ја сведочио пред Хашким трибуналом није потребна никаква subpoena, јер оног момента када ме буду обавестили да на предлог др Војислава Шешеља треба да се појавим у Хагу ради саслушања као сведок одбране, ја долазим у Хаг да бих се припремио за сведочење и да бих сведочио пред судијама.

Др Војислав Шешељ, за обезбеђење мог присуства као сведока одбране, никада не би имао потребе да тражи од Претресног већа III да се доноси нека subpoena, јер бих се ја одмах одазвао позиву.

Када је у питању subpoena, која се доноси на захтев Тужилаштва, онда је ситуација потпуно другачија, јер ту subpoenu и не бих могао да доживим другачије него само као још један у низу додатних притисака на мене као сведока одбране. Сматрам да као сведок одбране имам и право да се претходно припремим са одбраном, јер сам њихов сведок, а тога нема у subpoeni.

Ово што сам навео је сасвим довољно да се subpoena поништити, јер ако би се по њој поступало, то би био само још један у низу доказа за непоштовање суда. Осим тога, ја сам спреман да обавестим јавност о урученој subpoeni којом се на најгрубљи начин и мимо моје воље гази моја

103

одлука да се не појављујем пред Хашким трибуналом, јер тај суд више не доживљавам као објективну и непристрасну институцију. Свестан сам да ме једино јавност може заштитити од Тужилаштва, а ако остане subpoena, онда ми је потребна заштита јавности и од Претресног већа III, јер је удовољило захтеву Тужилаштва од 7. априла 2008. године. Доношењем овакве одлуке, Претресно веће III показује да је Тужилаштво привилеговано као страна у поступку, да се његови захтеви априори усвајају, без обзира на вољни елемент потенцијалних сведока одбране и интереса друге стране у поступку.

Уколико се мој приговор не усвоји, одлуку Претресног већа III ћу сматрати додатним психолошким притиском на мене и невољно ћу се одазвати позиву суда, али под следећим условима:

Претресно веће III мора да ми гарантује да ћу сведочити јавно и без скривања иза неког псеудонима. Наиме, мени псеудоним није потребан и зато захтевам јавно сведочење, које ће се без изобличавања емитовати на телевизији у Србији.

Потребна ми је гаранција безбедности приликом путовања на релацији Београд-Хаг-Београд. Гаранција безбедности током боравка у Хагу. Мора ми се обезбедити маршрута пута без свраћања или боравка у некој од земаља између Београда и Хага, како у одласку тако и у повратку. Другим речима, потребно је да ми се обезбеди авионски превоз без преседања на релацији Београд-Амстердам, Амстердам-Београд. Посебно истичем да ми се мора гарантовати апсолутна безбедност током боравка у Хагу, што подразумева да се не желим ни видети, нити чути са представницима Тужилаштва, осим оног дела који је неизбежан у судници током унакрсног испитивања од стране Тужилаштва, пред судијама и пред камерама.

Захтевам да ми се омогући да уз мене све време буде мој адвокат Илија Шашић, јер ми је он потребан као сведок да се мере безбедности поштују, као заштита да нико нада мном не врши тортуру, да ме штити да се не би десило да под принудом или силом нешто сведочим или да се утиче путем силе или претњи на мене, да би ме штитио од опасности да као правно неук нешто несвесно признам или некога неосновано оптужим, а и да се не би десило да као правно неуко лице нешто кажем што би се могло протумачити као признање.

Инсистирам да ми се обезбеде трошкови боравка у Хагу и трошкови путовања, и то за мене и за мог адвоката према тарифнику који се примењује у Хашком трибуналу. У случају да посумњам у ове гаранције, инсистираћу да се за моју безбедност и безбедност мог адвоката, на путу и током боравка у Хагу, брину и овлашћена службена лица МУП-а Србије, односно полицајци по мом избору који ће бити гаранција да ми моја држава гарантује безбедност.

Ови услови су минимални, ако узмемо у обзир све оно што се дешава у Тужилаштву и у МКСЈ, моје личне и породичне прилике, а посебно након сведочења Младена Кулића, као и одлуку судског већа од 3. априла 2008. године да се Рамуш Харадинај ослобађа по свим тачкама оптужнице, која недвосмислено указује да је Међународном кривичном суду за бившу Југославију нарушен кредибилитет.

Понављам да сам ја сведок одбране, да су моја сазнања посредна, да нисам био очевидац догађаја и да се након размишљања о свему питам колико има истине у томе шта сам чуо од људи који ме све више подсећају на Младена Кулића. Дакле, Претресно веће, од мене неће имати користи у утврђивању истине. Мој присилан долазак ће представљати губитак времена за суд и Тужилаштво, а ако Претресно веће III буде инсистирало на subpoeni, онда ћу то схватити као да се од мене тражи да будем лажни сведок Тужилаштва. Ја не желим да будем у друштву криминалаца, лажова и стручњака за експлозив и зато инсистирам да се subpoena поништити.

Осим изнетог, није ми јасно како сте замислили да ја као сведок одбране сведочим, а да претходно немам никаквог контакта са др Војиславом Шешељем, чији сам сведок. Замислили сте да будем сведок Тужилаштва, а заборављате да са њима нећу да разговарам, не желим да их видим, много је разлога за то, а ако бих морао са њима да се састанем, прва асоцијација била би манипулација, психолошки притисак, претња, уцена и страх, а да не говорим о освети и шиканирању, јер сам прозрео намеру Тужилаштва и благовремено их обавестио да не желим бити сведок оптужбе. Како је Претресно веће III донело subpoenu и тиме удовољило захтеву Тужилаштва од 7. априла 2008. године, ја је доживљавам као вид притиска који има за циљ да се проф. др Војиславу Шешељу одузме сведок одбране.

II. Тражено правно средство Овим приговором ја, Миле Црнобрња, сведок одбране проф. др Војислава Шешеља, тражим

да Претресно веће III поништити subpoenu ad testificandum од 14. априла 2008. године, а ако је не

104

поништи, онда да наложи Служби за жртве и сведоке Хашког трибунала да организује приступ и сведочење у складу са условима који су наведени у овом приговору.

Подносилац приговора Миле Црнобрња

ИЗЈАВА СВЕДОКА ОДБРАНЕ МИЛЕТА ЦРНОБРЊЕ

Миле Црнобрња је дао изјаву која је, 15. августа 2008. године, оверена у Четвртом општинском суду у Београду под бројем: V Ов. бр. 3491/2008.

“Ја, Миле Црнобрња од оца Илије, мајке Милеве, рођене Старијаш, рођен 22. октобра 1954. године у Ћералијама, Подравска Слатина, Р. Хрватска, са пребивалиштем у Београду, Земун, Република Србија, ул. Виктора Старчића 15а, са личном картом број Т 134629, јмбг: 2210954312501 издатом од стране МУП-а Београд, по националности Србин, православне вероисповести, дипломирани правник, незапослен,

Изјављујем: Ја сам лично, 4. априла 2008. године написао и преко свог пуномоћника, Илије Сашића

адвоката из Београда, послао обавештење Тужилаштву МКСЈ да не желим да будем сведок Тужилаштва у предмету који се води против проф. др Војислава Шешеља. У том обавештењу сам навео разлоге неодазивања позиву за сведочење, а као основно сам истакао да су моја сазнања посредна, да нисам био очевидац догађаја и да сам се понудио Стручном тиму који помаже у припреми одбране да будем њихов сведок, уколико проф. др Војислав Шешељ то од мене буде тражио. Дакле, ја сам самоиницијативно, као човек од струке, јер сам по професији дипломирани правник, написао и оверио у Четвртом општинском суду у Београду под V Ов. бр. 1309/2008, од 4. априла 2008. године, изјаву у којој сам укратко описао ток разговора са истражитељима Хашког трибунала. Оверену изјаву сам доставио Стручном тиму и од тада се третирам као сведок одбране у предмету који се води против проф. др Војислава Шешеља.

Мене изненађује чињеница да је Претресно веће удовољило захтеву Тужилаштва за издавањем subpoene ad testificandum, јер је тиме прекршено моје основно право да слободном вољом изаберем чији ћу бити сведок и да ли ћу уопште да будем сведок, јер нисам очевидац догађаја и као такав, ја не могу да будем поуздан сведок и никако не могу служити интересу правде, а поготово од када сам се наслушао лажи које су износили сведоци у досадашњем току поступка који се води против проф. др Војислава Шешеља.

Против subpoene ad testificandum, поднео сам приговор 29. априла 2008. године, детаљно образложивши разлоге приговора, али ми до данас Претресно веће ништа није одговорило и то показује какав однос Претресно веће има према онима који другачије мисле од истражитеља хашког Тужилаштва. Питам се где је ту правда и правичност, а ако томе додамо ослобађајуће пресуде за Харадинаја и Орића, онда сам сигуран да је Хаг задње место на земаљској кугли које има слуха за правду и правичност.

Разговор са истражитељима Хашког трибунала обавио сам 10. јула 2002. године код мене кући, на адреси мог пребивалишта. Разговор сам водио са са Paolom Pastore Stocchi и Philippe Oberknezv у присуству преводиоца. Претходно су ме назвали телефоном из канцеларије Хашког трибунала и рекли су ми да желе са мном да разговарају у вези страдања Срба на територији западне Славоније. Тај телефонски разговор је обављен 15 дана пре њиховог доласка код мене. Пристао сам да на ту тему разговарамо. Наиме, они су са мном разговарали 10. јула 2002. године од 9,30 до 15,00 часова. Већина разговора се сводила на страдање Срба на том подручју и вештом манипулацијом истражитељи су прешли на тему страдања Хрвата, постављајући ми одређена питања, али сам приметио да они са мојим одговорима нису били задовољни. По обављеном разговору, замолили су ме да дођем сутрадан, 11. јула 2002. године, у њихову канцеларију. Отишао сам у заказано време, а господин Стоки ми је показао сачињену изјаву на енглеском језику. Сматрао сам да је у њој верно унет мој исказ о страдањима Срба на подручју западне Славоније и да ће она бити коришћена за кривично гоњење лица одговорних за злочине над Србима и за уништење њихове покретне и непокретне имовине. То је био једини мој мотив да пристанем на разговор са истражитељима, а не искључујем могућност да сам текст изјаве на енглеском и потписао, незнајући садржај истог. Да појасним, ја сам лица са којима сам обављао разговор, третирао као службена лица којима је стало да сазнају истину о страдању Срба на том

105

подручју. У том правцу је и текао разговор, и био сам пресрећан да се неко сетио да сазна истину о страдању Срба.

Други разговор сам водио у канцеларији Хашког тужилаштва на Дедињу, 16. јуна 2006. године, тако што су ми показали на лап-топу изјаву коју су они сами срочили на основу претходног разговора. Имао сам доста примедби јер сам приметио да нису у изјаву унели оно што је замене било битно, а везано је за српска страдања на подручју западне Славоније. Сећам се да сам именом и презименом наводио Србе који су убијени. Хашким истражитељима дао сам информације везане за страдања Срба од Збора народне гарде (ЗНГ) у општини Слатина и Вировитица пре било каквих ратних сукоба на том подручју. Рекао сам им да је на подручју Вировитице убијено око 20 људи (гинеколог Митић, Мудринић, старија жена Ојкић из села Цабуна, итд. ) У општини Слатина убијени су директор банке Косић, стаклар Милутин Гуњевић, Милан звани Чигер из Миклеуша, угоститељ из Чачинаца Вито, молер Гојко Ољача нађен је код саобраћајног полигона у Слатини, из Александровца је убијен Колунyић, а од Мирка Вујанића родитељи и сестра запаљени су својој кући у Александровцу. Из Слатине су претучени Срби Рајко Лаврнић, Бранко Лабус и Душан Манојловић, којем је избијено око. У периоду пре ратних сукоба систематски је уништавана имовина Срба.

Доласком ХДЗ-а на власт, положај Срба у Хрватској, па тако и у Вировитици, где сам живео са породицом и где смо супруга и ја били у радном односу, знатно се погоршао. Погоршање положаја Срба огледа се у следећем: у погледу уставно-правних одредаба укинут је Србима статус народа, што је произвело далекосежне последице по српски народ. Наступило је масовно деградирање Срба на послу, отпуштање и давање отказа, физичко малтретирање, претње, одвођење људи и њихова ликвидација, пуцање на прозоре станова и кућа, као и минирање стамбених и пословних зграда. Ширена је дезинформација лажном пропагандом преко медија о опасности од Срба-четника. На послу сам лично деградиран, распоређивањем на ниже радно место, супротно Закону и општим актима. Уследиле су и телефонске претње искључиво ноћу, при чему сам био принуђен да искључујем телефон и спавам са пиштољем под јастуком. Када су почели да прате моје кретање морао сам заједно са породицом да избегнем из Вировитице.

Супруга и ја смо напустили посао, оставивши при том намештен стан. Минирање стамбених и пословних објеката у Вировитици, као и покретне имовине(путничких возила) изазвало је међу српским становништвом велики страх. У току маја месеца 1991. године, миниран је локал у Југовом пољу, општина Вировитица, власништво Николе и Анђелке, српске националности. У моменту минирања, око 4 сата ујутро, Николина супруга Анђелка која је спавала у соби изнад локала, остала је неким случајем жива. Негде у том периоду миниран је и нови аутомобил марке “голф”, власништво Милорада Обрадовића, Србина из Вировитице и то у његовом дворишту, такође ноћу. ХДЗ, односно ЗНГ, минирали су у Вировитици велики број кућа, викендица локала, грађана српске националности. На удару су били и мешовити бракови (углавном муж Србин, а супруга Хрватица у смислу да су пуцали у њихове станове, а у једном случају рањено је и дете у врат. Политика ХДЗ-а водила је ка сталном и све горем понижавању српског становништва. ХДЗ је са ЗНГ организовала и опкољавање војне касарне у Вировитици, а за то су користили и раднике из вировитичких фирми. Због свега напред наведеног, преко 90 одсто Срба из Вировитице је морало да напусти посао, куће, станове, пословне просторије и избегне на сигурну територију, да би сачували животе себи и својој породици. Исто се дешавало и у Подравској Слатини, Ораховици, Славонској Пожеги, Дарувару, Пакрацу и свим остали градским срединама у Хрватској.

Детаљно сам хашким истражитељима описао оружане нападе ХВО на српска места тако да сам истакао следеће:

– дана 2. септембра 1991. године, ЗНГ су са полицијом из Вировитице напали српско место Јасенаш – општина Вировитица, том приликом запаливши пола кућа у селу, убивши неколико људи, између осталих и Здравка Милновића – ловочувара из Јасенаша, а више мештана су ранили;

– дана 7. августа 1991. године, уочи Велике Госпојине, из места Ћетековац у поподневним часовима гранатирали су места Ћералије, Балинце и Ријенце, настањене српским становништвом, а у која су претходно избегли Срби из градских средина. На Ћералије је тада пало двадесетак, а можда и више граната и том приликом је рањен један човек из Балинаца који се ту затекао;

– дана 8. августа 1991. године, из места Ћетековац припадници Збора народне гарде пуцали су по Балинцима и рањен један мештанин по имену Душан пуцњем кроз груди. Од тада гранатирања места Балинци, Ћералије, Ријенци, Бокане, Мацуте, постају веома учестала и то из правца Ћетековца и од правца Слатине и Нове Буковице. ХДЗ је још у трећем и у четвртом месецу 1991.

106

године организовано наоружавао војним фомацијским наоружањем сва места са хрватским становништвом. Тада су овим наоружањем, наоружали хрватско становништво места Ћетековац. С обзиром на учестала гранатирања ових српских места и чињенице да су она била пуна избеглих Срба из градских средина, те опасности по жене и децу, Штаб ТО Подравска Слатина је био принуђен да евакуише жену и децу у Републику Србију, што је и учињено 1. октобра 1991. године;

– дана 5. октобра 1991. године, хрватске снаге са оклопним возилима БОВ, уз претходно жестоко гранатирање места Балинци и Ћералије, напали су та места, а у нападу је рањено око 15 мештана, а убијен је Јовица Бузаyић. Од тада, па до егзодуса српског становништва 13. децембра 1991. године, гранатирања ових српских места постају учестала, као и пешадијски напади ХВО-а. Задњих 15 дана напади су постали свакодневни, због чега су Срби били принуђени на повлачење са ових простора. Након егзодуса Срба и уласком ХВО на ова подручја, српске куће и остала имовина су тотално опљачкане. Опљачкане ствари су 15 дана у колони одвозили камионима, тракторима и путничким возилима. По извршеној пљачки, редом су палили и минирали до темеља ова српска места. Тако су у том делу општине Подравска Слатина до темеља уништили 21 српско место, при чему нису поштедели ни помоћне објекте. Три места су половично уништили а у неуништене куће, почетком 1992. године, плански су уселили грађане хрватске националности са Косова, такозване Јаљевце, по које су на Косово послали конвој аутобуса предузећа “Чазматранс”. Уласком ХВО у ова места, мештане Србе који се нису повукли побили су на свиреп начин. У Ћералијама су секирама убили две старије жене, Јелу Црнобрња и Дару Стојановић Слободана Лазића, Перу Бојанића и Бору Вучковића везали су жицом, одвели их у Подравску Слатину, иживљавали се над њима, а све је то снимао камером неки страни новинар. Снимци су приказани на немачкој телевизији, а мучени људи су препознати од стране комшија који живе и раде у Немачкој. Слично се дешавало и у Мацутама, Горњим Мељанама, Секулинцима.... За овај геноцид и остале ратне злочине учињене од стране војних и политичких структура Хрватске на овом подручју, до данас нико није одговарао, нити је покретан кривични поступак.

Истражитељима Хашког трибунала, у разговору сам ставио акценат на страдање Срба на том подручју, при чему сам детаљно описао шта се све десило мени и мојој породици. Изнео сам податке везане за оснивање ТО Подравска Слатина, као и моју припадност ТО Подравска Слатина са конкретним задужењима. Био сам командир одељења у оквиру чете у Ћералијма; Негде 10 дана након преузимања станице милиције Воћин, од стране ТО Подравска Слатина, постављен сам за командира станице милиције. На том месту сам био до егзодуса Срба са тог подручја. Навео сам да су добровољци долазили са циљем да помогну српском народу. Видео сам многе групе добровољаца који су у међусобним контактима причали ијекавицом и екавицом, те да су на себи имали различита обележја, а ја сам конкретно видео црне заставе са натписом “Бели орлови” јер су били смештени у основној школи у Воћину.

У разговору сам изнео, да сам лично упознао Радована Новачића и рекао им да је он дошао на челу прве групе добровољаца и да су били смештени у “Лагеру Секулинци”, које се налазило на удаљености око 12 километара од Воћина. О Радовану Новачићу и о његовој групи добровољаца, без обзира како су се они називали и којој су политичкој партији припадали, на провокативно питање истражитеља, рекао сам да нико о тим добровољцима не може ништа лоше да каже јер су били за пример другима. Наиме, истакао сам да су били под командом ТО и дејствовали искључиво по наређењу претпостављене команде. На то подручје су стигли негде око 25. октобра 1991. године и знам да су се сви повукли недељу дана пре егзодуса. Те добровољце су истражитељи хтели да подведу под четнике и шешељевце. Инсистирали су на термину шешељевци, али ја то нисам потврдио, већ сам им одговорио да хрватски медији све Србе називају србочетници. То су подржавали хрватски политичари и ја сам тако и у том смислу и одговорио на њихово питање.

Када су истражитељи постали нервозни, јер нису добили одговор који њима одговара, покушали су са питањима око Шешеља и његове посете Воћину. Међутим, ни са тим одговором нису били задовољни, јер сам им рекао да сам чуо од полицајца Влајка Томашевића да је Шешељ долазио око 1. новембра 1991. у Воћин, али да ја нисам имао прилику да га сретнем на том подручју. Наиме, ја сам тих дана био на терену у Ћералијама и ободним местима, а мени као и осталим мојим сарадницима нико није скренуо пажњу да ће се Војислав Шешељ појавити на том подручју.

На питање истражитеља Хашког трибунала око страдања породице Вендел у Воћину, 2. децембра 1991. године, и око убиства Веронике Аменд, њеног супруга и унука 3. децембра 1991.

107

године, нисам могао да одговорим, те особе нисам познавао, а мени као командиру милиције није стигла дојава за та убистава, тако да је изостао оперативни рад на том случају.

На питање истражитеља Хашког трибунала око нестанка четири младића из “радне групе”, међу којима су Горан Салач и Ивица Бон, одговорио сам да је нестанак тих лица пријавила супруга једног од њих и да смо по пријему информације започели оперативни рад. Дошли смо до сазнања да је “радна група” припадала позадинској јединици ТО Подравска Слатина. Како је наступио егзодус Срба са тог подручја 13. децембра 1991. године, нисмо успели да расветлимо околности под којима су младићи нестали.

Све што сам у овој изјави навео је истина, описао сам под којим околностима и када сам разговарао са хашким истражитељима, навео сам шта је била тема нашег разговора, шта ме је мотивисало да пристанем на разговор, изнео сам садржај свега оног шта сам исказивао, тако да се у било којој евентуалној изјави са другачијим садржајем коју поседује Хашки трибунал, а која мени до данас није достављена, не може подвести под случајност. У том случају ова лица се не могу третирати објективним службеним лицима, јер вештом манипулацијом праве конструкцију да су за сва злодела криви Срби.

Дакле, мене су господин Паоло Пасторе Стоки и његови сарадници, злоупотребили, одузели моје време и изневерили поверење, јер су обећали да ће моја сазнања користити у откривању злочина над Србима. Никада ми нису кроз разговор дали до знања да ће се моја изјава користити у предмету који се води против проф. др Војислава Шешеља. У питању је манипулација хашких истражитеља који су ме све време држали у заблуди искрених намера да ће коначно кренути са поступком за расветљавање злочина над Србима са тог подручја.

Изјаву добровољно потписујем и оверавам у надлежном суду и желим да је проф. др Војислав Шешељ користи пред МКСЈ у циљу доказивања истине.

У Београду, 15. август 2008. године. Давалац изјаве Миле Црнобрња”. V Ов. бр. 3491/2008, потврђује се да је Миле Црнобрња својеручно потписао ову изјаву,

признао за свој потпис на овој изјави. Идентитет именованог је утврђен на основу личне карте број Т 134629, издате од стране МУП-а Београд. Такса за оверу у износу од 488 динара, наплаћена је и поништена.

IV општински суд у Београду, дана 15. августа 2008. године, референт овере…

Захтев сведока одбране Александра Стефановића упућен Тужилаштву

Алексанадар Стефановић је, 9. маја 2008. године, упутио захтев Тужилаштву Међународног кривичног суда за бившу Југославију којим тражи да га Тужилаштво скине са са списка сведока у случају Шешељ.

Александар Стефановић Београд, 9. 5. 2008. године Тужилаштву међународног кривичног суда за бившу Југославију Београд, ул. Јеврема Грујића бр. 11 Предмет: Обавештење за суд, а посебно за Претресно веће у случају Шешељ. Овим путем обраћам вам се са захтевом да ме скинете са списка сведока пред овим судом у

случају Шешељ. Моји разлози за овим захтевом су следећи: Моје здравствено стање није задовољавајуће јер сам у јуну месецу 2007. године доживео

блажи мождани удар, а већ болујем од два тежа случаја ангине пекторис и повишеног крвног притиска (hipertenzijo non fiksate) који се креће у границама 200/130, тако да ми је са сваким већим напором било физичким или психичким, угрожен живот.

Друго, предметне изјаве сам дао пред истражитељима Хашког трибунала уз чврсто обећање тадашњег српског премијера Зорана Ђинђића да ће ургирати код тадашњег тужиоца, госпође Карле дел Понте да се даље не појављујем као сведок у овом предмету и да свакако нећу ићи у Хаг. Том приликом ми је од сада покојног Зорана Ђинђића изричито сугерисано да Шешеља лажно не оптужујем, али да гледам да га на сваки начин дискредитујем као политичког противника.

108

Приликом давања изјаве у просторијама Хашког трибунала у Београду, све време је у соби седео један човек за кога ми нико није реко ко је и зашто се налази у просторији где ја дајем исказ, а који је био обучен у војничку маскирну униформу. Он је белац, нижег раста, упадљиво нервозног и жустрог понашања. Овај човек је на мене остављао негативан, застрашујући утисак и ја сам желео да што пре изађем из ове просторије ради склањања од њега јер сам се осећао уплашено и несигурно.

Поред овога, истражитељи Тужилаштва нису ми навели у ком својству ме испитују и поред мог инсистирања да ми то наведу, и да ми кажу да ли сам ја сведок или можда окривљени, што ја нисам знао све до завршетка мог испитивања што је мене јако психички притискало. Истражитељи ми нису дозволили да свој исказ дајем у присуству свог правног заступника, адвоката, што је демократско право, како ви кажете у свим земљама западног слободног света, а чије присуство би ми унело сигурност и дало пуну правну снагу мом исказу.

Одмах на почетку испитивања схватио сам шта то од мене хоће истражитељ, тако да сам ја у том правцу и дао исказ да би он био тиме задовољан и што пре прекинуо са мојим испитивањем, ради напреднаведених разлога.

Потврђујем да сам исказе потписао, али нарочито истичем да никада нисам видео шта у њима пише, нити су ми исти дати да би веродостојност мога исказа могао накнадно у миру да проверим. Моји искази су превођени на енглески језик, па је затим са енглеског језика превођено на српски, тако да све то ја нисам могао пажљиво да пратим, а ове исказе, како сам већ навео никада нисам добио и поред мог изричитог тражења да ми се доставе.

По природи овога поступка, мене су прво испитивали истражитељи питајући ме само о старима које би евентуално могле кривично да терете Шешеља, а прекидајући ме одмах када сам ја причао о нечему што би њему ишло у корист, и сада ме наводе као некаквог “сведока Тужилаштва”, што ја никако не могу бити, и кад ме тако ословљавате то за мене представља увреду, јер произлази као да сам ја њихова некаква приватна својина, што свакако није случај. Ја могу бити само свој, и могу сведочити само о мојим личним, непосредним сазнањима а не како је то од мене захтевано да се изјашњавам о посредним сазнањима у смислу шта сам од некога нешто чуо и слично, као и то да коментаришем нечије телефонске разговоре у смислу објашњавања о чему су у тим разговорима саговорници разговарали и шта су мислили, као и да коментаришем неке политичке догађаје, што све заједно чини апсолутну бесмислицу без икакве правне важности и било какве употребљивости за судски поступак.

Још једанпут наводим, да је моје сведочење фактички било принудно јер ја нисам могао да одбијем тадашњу наредбу Зорана Ђинђића за сведочењем, а ако ипак морам да сведочим ја ћу онда дати исказ само о мојим непосредним сазнањима која пре могу ићи у корист оптуженог др Војислава Шешеља него хашког Тужилаштва. Ја немам било каквих сазнања да је Шешељ на било који начин вршио ратне злочине, нити било кога наговарао да врши ове злочине што сам ја јасно навео и у мом исказу датом Тужилаштву и што иде у прилог његове одбране, тако да се у вашој терминологији пре могу сматрати сведоком одбране и ништа више, јер ја колико знам др Шешељ није знао ни за један злочин за који се кривично терети пред овим трибуналом. Што се тиче његовог политичког деловања у многим стварима са њиме се слажем и сматрам да се никоме не може судити за политичко деловање, јер би то представљало потпуно негирање слободе изражавања и било каквог демократског деловања.

Навео бих и то да сам ја дугогодишњи политички радник, тако да би моје појављивање пред овим трибуналом лоше утицало на моју политичку каријеру, поготово када се имају у виду скандалозне судске одлуке овог трибунала којима су осуђени Срби и које се никако не могу оправдати у разумном свету.

Надам се да ћете ово моје обавештење схватити у оквиру мојих добрих намера за давањем доприноса за фер и поштено суђење, а надам се да ће те исто доставити и одбрани.

С поштовањем, Александар Стефановић

Изјава сведока одбране Димчета Мијатовића

Димче Мијатовић је дао изјаву која је, 5. августа 2008. године, оверена у Трећем општинском суду у Београду под бројем: I3 Ов. бр. 5464/2008.

109

“Ја, Димче Мијатовић из Зрењанина ул. Др Тихомира Остојића бр. 114, са личном картом бр. 271259 издатом од стране СУП-а Зрењанин, дана 5. августа 2008. године добровољно дајем и судски оверавам следећу изјаву:

Дана 17. децембра 2007. године дао сам судски оверену изјаву којом сам саопштио да не пристајем да ме Тужилаштво сматра својим сведоком оптужбе против Војислава Шешеља, већ да желим бити сведок одбране Војислава Шешеља.

Као сведок одбране овом изјавом ћу да изнесем своје сведочење, односно све оно што би на суду рекао поводом мојих непосредних сазнања. Из ове изјаве која следи лако ће да се утврди да се нигде не појављују Војислав Шешељ, нити Српска радикална странка. Ово морам на почетку изјаве да потенцирам, јер једино тако може да се схвати каквим сам притисцима и претњама био изложен од стрне истражитеља Тужилаштва.

Сва моја сазнања поводом оружаних сукоба на територији бивше СФРЈ почињу 14. септембра 1991. године. Тог дана сам се пријавио да будем добровољац. Пријавио сам се у згради општине Зрењанин. Тог дана су се на истом месту нашли и резервисти ЈНА који су се одазвали на позив за резервни састав. Ја нисам добио позив, али сам се добровољно пријавио у војни одсек. Резервисти, ја и још неколико лица који смо добровољно дошли пребачени смо аутобусима у једну касарну у Новом Саду. Дошао сам као цивил у цивилној одећи. Сутра смо задужили униформе и пребачени смо у Бањалуку у касарну ЈНА Козара. Као припадник ЈНА, односно резервиста војник добровољац са јединицом сам био на простору западне Славоније све док се ЈНА није повукла, чини ми се крајем 1991. године или јануара 1992. године. Сећам се да сам из Бањалуке отишао на Златибор где сам седам дана био на зимовању са дететом. Са Златибора сам се вратио у Бањалуку.

Пошто сам био на територији западне Славоније, одлучио сам да пређем у Војску Републике Српске Крајине у Окучанима и околини. У мају 1992. године био сам кратко на одмору у Зрењанину и поново се вратио у Војску Републике Српске Крајине. У јуну 1992. године рањен сам на положају у селу Доњи Богићевци, општина Окучани. До рањавања је дошло током напада хрватске војске, а рањен сам током гранатирања. Сећам се да сам 7 дана провео у болници у Бањалуци и да сам након тога отишао на лечење у Зрењанин. Око месец и по дана сам провео код куће због рањавања и запаљења плућа. Пошто сам на ратиштима стекао велики број пријатеља, августа 1992. године пријатељи су ме позвали да им се придружим у Херцеговини. Конкретно ме је из Херцеговине позвао Тодоровић Миодраг из Дунавца. На његов позив сам отишао и прикључио се Војсци Републике Српске у Билећи. Од августа до децембра 1992. године био сам у јединици која је држала линије одбране на територији општине Столац.

Од децембра 1992. године па све до августа 1994. године био сам у јединици под називом Друга лака пешадијска бригада на Борачком језеру под командом Боре Антеља, а мени је командир јединице био Баћа Милошевић.

Од августа 1994. године до априла или маја 1995. године био сам у Аранђеловцу где сам се оженио. Априла или маја 1995. године сам поново отишао на Борачко језеро, а сећам се да сам се вратио почетком јула 1995. године у Аранђеловац, јер ми је жена јавила да треба да се породи. Син ми се родио 6. јула 1995. године и зато су ми познати сви ови детаљи.

Моје учешће у оружаним сукобима и ратовима од септембра 1991. године до јула 1995. године на територијама Републике Српске Крајине и Републике Српске је било тако како сам описао. Ја никада нисам био у некој јединици која није била у саставу ЈНА, Војске Републике Српске Крајине или Војске Републике Српске. Никада нисам приступио некој јединици као члан Српске радикалне странке или као добровољац Српске радикалне странке. Никада ме у неку од наведених јединица није упутила Српска радикална странка. Никада се нисам никоме из Српске радикалне странке обратио са жељом да идем на неко ратиште или неку територију.

Док сам био у војним јединицама у саставу јединица је било лица која су симпатизери или припадају као чланови различитим политичким странкама. О томе смо ретко када разговарали, јер на линији фронта није ни било битно ко за кога гласа и ко коју странку симпатише. Са мном у јединици никада се није десило да организовано дође или буде још неко ко је члан Српске радикалне странке. Ово посебно истичем, јер у јединицама где сам био ја, нико никога није ни питао којој странци припада.

Војислава Шешеља сам виђао на телевизији и неколико пута сам га видео на улици у Београду. Мој син је као мали (рођен 1995. године) док је био у Батајници код рођака срео Војислава Шешеља и још увек чува омот од чоколаде за коју каже да је добио од Војислава Шешеља.

110

Да би се схватило зашто сам учествовао у борбама морам да напоменем да се ни данас не мирим са чињеницом да ми је растурена лепа држава СФРЈ, велика, у којој сам могао слободно да путујем. Морам и да наведем да је 90 одсто људи који су били са мном у војним јединицама, а у неколико јединица сам био, исто размишљало као ја и нису могли да прихвате растурање СФРЈ.

После свега овога што сам навео стварно ми није јасно чиме бих ја могао да сведочим против Војислава Шешеља.

Никада нисам био добровољац Српске радикалне странке. Никада ме Српска радикална странка није упутила на неко ратиште. Никада се нисам обратио Српској радикалној странци са жељом да идем као добровољац на

неку територију. Никада нисам чуо, нити видео Војислава Шешеља да се обраћа мени или групи лица и да

прича било шта о ратиштима. Никада и ни у једној јединици где сам био није било некога званичног или незваничног из

Српске радикалне странке, који би се макар представио да је ту у име Српске радикалне странке. Никада нисам добио наређење или команду од некога из Српске радикалне странке и никада

нисам подносио извештај било коме из Српске радикалне странке. Ниједном јединицом у којој сам био није командовала Српска радикална странка, већ команда

војске на дотичној територији. Никада на мојим униформама које сам носио није било амблема или симбола Српске

радикалне странке или Српског четничког покрета. Никада нисам чуо за команду да се убија и коље, нити се то прећутно одобравало. Ниједан командант војне јединице у којој сам био није био члан Српске радикалне странке,

нити је као командант имао контакте са Српском радикалном странком. Годинама су ме истражитељи Тужилаштва малтретирали да будем њихов сведок, а да нико из

Српске радикалне странке није то знао, нити сам икоме из Српске радикалне странке о томе причао све до децембра 2007. године када сам се за помоћ обратио тиму који помаже Војиславу Шешељу.

Пратим преносе суђења и јасно ми је да Тужилаштво од мене очекује да лажно оптужим Војислава Шешеља. Моја сазнања су потпуно другачија и сигурна сам да ово што сам написао и што могу да поновим у судници може само да помогне Војиславу Шешељу, јер за њега нема места у мојој причи о мом учешћу у оружаним сукобима.

У Београду, 5. августа 2008. године. Изјаву дао Димче Мијатовић”. I3 Ов. бр. 5464/2008, потврђује се да је Димче Мијатовић својеручно потписао ову изјаву,

признао за свој потпис на овој изјави. Идентитет именованог је утврђен на основу личне карте број 271259, издате од стране СУП-а Зрењанин. Такса за оверу у износу од 552 динара, наплаћена је и поништена.

III општински суд у Београду, дана 5. августа 2008. године, овлашћено лице…

ИЗЈАВА СВЕДОКА ОДБРАНЕ ЗОРАНА ДРАЖИЛОВИЋА

Зоран Дражиловић је дао изјаву која је, 8. августа 2008. године, оверена у Четвртом општинском суду у Београду под бројем: V Ов. бр. 3384/08.

“Ја, Зоран Дражиловић, са надимком Чича, рођен 19. маја 1947. године у Рановцу, општина Петровац на Млави, Република Србија, са пребивалиштем у Београду, ул. Видска бр. 37, са личном картом бр. М 243757, издатом од стране СУП-а Београд, дана 8. августа 2008. године добровољно дајем и судски оверавам следећу

Изјаву: Дана 24. јануара 2007. године дао сам судски оверену изјаву којом сам описао под каквим сам

све притисцима био током интервјуа са истражитељима Тужилаштва. Не бих да то сада понављам, али сматрам да је важно да се зна да ја никада нисам пристао да будем сведок Тужилаштва против Војислава Шешеља. Ако ја не могу да оптужим Војислава Шешеља и ако сам ја сигуран да Војислав Шешељ није ни могао да изврши било које кривично дело, онда не знам шта би из мог евентуалног сведочења могло да помогне Тужилаштву. Касније сам приметио, а нарочито на основу насртаја Тужилаштва на мене током 2007. године, да Тужилаштво у ствари рачуна на моје здравствено стање и да намерава да моју заборавност злоупотреби изазивањем код мене страха од

111

Хашког трибунала и манипулацијом са неким питањима да ме доведе у ситуацију да нешто кажем што би могло да се злоупотреби, тако што би се дао другачији контекст мојим речима.

С обзиром да је Тужилаштво некако успело да превари и судије и да су они издали неки налог да сам ја сада сведок суда, одлучио сам да напишем ову изјаву, да је судски оверим као своју и да је доставим Војиславу Шешељу.

Колико се сећам, ја сам стварно потписао неку изјаву која је била на српском језику, али сам је потписао тек пошто је истражитељ Тужилаштва више пута на моје интервенције мењао поједине реченице, али никада нису отклоњене све непрецизности и формулације које ја никако не бих могао да саопштим. Знам да сам, да би избегао притисак, револтирано потписао ту изјаву и тада био свестан да постоје формулације које ја нисам рекао, али да сам им демонстративно рекао и да то никако не може бити моја изјава и да никако нећу бити сведок Тужилаштва против Војислава Шешеља.

Јасно ми је да сам практично злоупотребљен. Пошто по свој прилици Тужилаштво неће одустати од таквих злоупотреба мог имена, решио сам да на миру и полако саставим ову изјаву која је моја и у којој ћу да опишем све што ми је познато, да у случају приказивања неких других изјава као мојих, или ако ме саслушавају као сведока суда па због игре речи будем рекао нешто друго што одудара од ове изјаве, ја потврдим само ову изјаву. На ово сам се одлучио из предострожности, јер заборавност је болест од које се годинама лечим. У писању ове изјаве помаже ми мој адвокат Терзић који ми објашњава значај неких речи које користим, а које би могле да се и другачије протумаче. На овој врсти помоћи ја инсистирам због себе, а и зато што никоме не желим несвесно да причиним штету.

О Војиславу Шешељу као политичару и човеку могу само да причам као нечему најбољем. О политичком програму Српске радикалне странке ја бих волео када бих могао да га саопштим на начин како то ради Војислав Шешељ. Не рачунајући оне који се јавно декларишу као његови политички противници сви у Србији подржавају сваку његову изговорену реч. Подршка се не заснива на његовом виђењу националног питања, већ пре свега на томе што Војислав Шешељ увек говори истину и стално се бори за правду. У тој борби за истину и правду Војислав Шешељ је често и политички страдао. Хапшен је, притваран и кажњаван и то само због својих политичких ставова, а често се дешавало да они који су га прогањали после неколико година јавно говоре да је Војислав Шешељ био у праву. Ако Војислав Шешељ има неку своју магију, она је само у истини и правди коју он носи.

Пратећи телевизијске преносе суђења у Хагу стичем утисак да и судије и тужиоци примећују да Војислав Шешељ инсистира на истини и правди. Зато је популарност Војислава Шешеља у Србији, а и ван Србије данас много већа него 2003. године када је отишао у Хаг.

Ја сам пензионисани војни ваздухопловно-технички официр. Због здравствених разлога сам још као млад пензионисан. Деловаће мало чудно, али ја сам био једини који је био у седишту Српске радикалне странке који има неко војно знање и искуство. Радно искуство од неколико година које се односи на поправку хеликоптера и авиона, а војни чин са којим бих могао да организујем мајсторе на поправци авиона или хеликоптера. Ово намерно потенцирам, јер се у судници Хашког трибунала често прича о неком Кризном и Ратном штабу Српске радикалне странке. Када то причају људи из Тужилаштва неко би могао да помисли да се у Ратном штабу налазе пуковници, генерали, маршали, фелдмаршали и друга војна лица у некој стратешкој соби, где по цео дан гледају у неке карте и премештају фигуре које показују напад или одбрану.

Ја, као једино лице које је имало неке везе са ЈНА, и да сам хтео да буљим у карте не би ништа знао, јер ту лекцију нисам имао у ваздухопловно-техничкој школи у Рајлковцу. Љубиша Петковић је био најобичнији таксиста, а Зоран Ранкић обичан занатлија. Колико знам, они су служили војску и то као редовни војници и то десет, а можда и више година пре оснивања Српске радикалне странке. Сигуран сам да се од када су они служили војску до 1991. године променило и наоружање за пешадију.

Српска радикална странка је од почетка била политичка и јасно антикомунистичка организација. Зато је одувек била на удару режима. Српски четнички покрет власт није хтела да региструје па је Војислав Шешељ малтене из затвора био кандидат групе грађана на изборима за председника Републике Србије. Војислав Шешељ и ми који смо на почетку били са њим просто смо се утркивали како да пркосимо власти која је била комунистичка, али смо на тај начин и придобијали симпатије код грађана. У то време је и Вук Драшковић везивао четништво за себе и своју странку али на један начин који је одговарао комунистичкој власти. Вук Драшковић је у суштини као одани комуниста четништво представљао на начин како се то годинама могло видети

112

на Равној гори, а све као по сценарију редитеља партизанских филмова Вељка Булајића. Вук Драшковић је ту врсту манифестације привезао за себе, а тек сада они који се као његови следбеници појављују на Равној гори виде да их је преварио, да је њима манипулисао.

Колико ми је познато, Војислав Шешељ и Српска радикална странка се никада нису појавили на Равној гори јер нисмо желели да будемо предмет било чије манипулације.

Фебруара 1991. године основали смо Српску радикалну странку и одмах у мару те године препознали преваре које се спремају. За нас је било важније да се СФРЈ очува, а ако то није могуће због утицаја из иностранства и сепаратистичких тежњи нових власти у Словенији, Хрватској и Босни и Херцеговини, онда да се сачува српски народ и сви они који желе да живе у новој Југославији. Историјско искуство нам даје право да се основано плашимо када чујемо шта причају Кучан, Туђман и Изетбеговић. На челу савезних органа налазили су се људи којима није стало до очувања СФРЈ, а било је и оних који су отворено радили против српског народа.

Почели су немири и сукоби и наравно први који су страдали по ко зна који пут су били Срби. Ниједна савезна или републичка институција их није штитила у Хрватској и морали су да се самоорганизују да би се заштитили од нове шаховнице која је одувек била симбол усташтва.

Основали смо Кризни штаб који је помагао избеглицама са подручја где су их нове власти нападале и малтретирале и почели да позивамо добровољце који би ишли у српска села у Хрватској да заштите српски народ од насиља Туђманове власти. Могли су да иду само они који су одслужили војску. Ишли су као добровољци Српске радикалне странке у цивилу. Помагало нам је Удружење Срба из Хрватске. Када се јаве у неко српско село тамо их је надлежна ТО тог места задуживала са старим оружјем и униформама, ако је тих униформи било. Како је била организована ТО неког места мени није познато, али из разговора са нашим добровољцима сазнао сам да су у ТО они били са мештанима тог места, а да је било и других лица која су долазила добровољно у сопственој режији. Неки су се враћали у завичај да помогну одбрану, а неки су долазили код рођака. Наши добровољци, када крену из Србије, имали су неког вођу пута, односно водича са списком добровољаца који је био дужан да отпрати групу добровољаца до одређеног места и тако сазна где се налазе, како би се с њима било у неком контакту, а пре свега због породица и родбине добровољаца. Касније се испоставило да смо морали да водимо рачуна и ако је неко рањен или погине око смештаја, пребацивања, помоћи у лечењу и организацији сахране.

ТО је била легална оружана формација и зато су наши добровољци имали готово иста права као и војни резервисти. Можда то и није тако, алија закључујем на основу рањених и погинулих добровољаца да је процедура била иста као када је рањен или погинуо војник или резервиста ЈНА.

На слање добровољаца Српске радикалне странке режим у Србији није гледао благонаклоно. Стално смо праћени од тајне полиције, а било је и подметања шпијуна. Јасно је било да се једва чекао и најмањи повод да се јавно и на други начин нападне Српска радикална странка. Сећам се и да је опозиција у то време нападала Српску радикалну странку, а прави одговор и одбрана политичких ставова Српске радикалне странке уследили су када је Војислав Шешељ изабран за народног посланика. Као посланик успео је да убеди и јавност и друге који учествују у политичком животу да морамо да сачувамо државу. Када је јавност у Србији добила прилику да види и чује Војислава Шешеља у Народној скупштини многима је било јасно шта се спрема српском народу.

Војислав Шешељ је неуморно држао митинге и објашњавао политику Српске радикалне странке. Захваљујући томе, Српска радикална странка је почела и организационо да се шири и да формира мање или више организоване одборе у општинама широм Србије. Позивали смо људе да буду добровољци, евидентирали их и слали у ТО места са српским живљем у Хрватској.

Када је нападнута ЈНА и када је ЈНА неким прописом дозволила да се добровољци укључују у ЈНА, Српска радикална странка више ниједног добровољца није упутила у неко место изван Србије, већ их је све слала у надлежне касарне ЈНА. Једна од тих касарни ЈНА је касарна у Бубањ потоку. Када је ЈНА водила наше добровољце, а питање је да ли су ти добровољци више били добровољци Српске радикалне странке, они су били у истом статусу као војни резервисти. Колико ми је познато, никада добровољци које смо ми по неком списку послали у касарну ЈНА нису били у једној истој јединици, већ су надлежни органи ЈНА вршили попуну свог састава према војничкој оспособљености. Зато се дешавало да у некој јединици ЈНА има резервиста који на шлему имају петокраке, неки поред петокраке и двоглавог белог орла, неки обрисане петокраке са нацртаним белим орлом и сличне варијанте. Неки су имали само део војне униформе, неки комплет униформу резервног састава и сличне комбинације

113

У то време је било присутно и велико неповерење према официрима ЈНА и често су наши добровољци тражили да се по обележјима разликују од обележја ЈНА. Колико је мени познато, никада се није десило да Кризни штаб или касније Ратни штаб Српске радикалне странке својим добровољцима дели униформе или наоружање. То нисмо могли да радимо, јер нисмо имали ни оружје, нити униформе. Да смо којим случајем имали униформе или наоружање сигуран сам да би нас власт у Србији све похапсила. На све ово што смо радили прикупљајући добровољце није благонаклоно гледала власт, јер је било евидентно да Српској радикалној странци расте популарност, а нас су доживљавали као политичку конкуренцију која прети да може да освоји власт на следећим изборима.

Као добровољци Српске радикалне странке појављивала су се и лица која нису чланови Српске радикалне странке или су чланови неких других странака, а било је можда највише оних који нису били чланови ниједне политичке странке. Једноставно, грађани су препознали да је Српска радикална странка најозбиљнија политичка странка у Србији која хоће да заштити оно што су стварали наши дедови и очеви, а држава то траљаво штити или отворено неки појединци на власти заговарају разбијање државе.

У оквиру ТО или ЈНА на неким територијама се појавила већа концентрација лица која су посредством Српске радикалне странке били у саставу оружаних снага СФРЈ. Зато се и прави грешка па неки тврде како су постојале јединице Српске радикалне странке. Тога није било.

Тужилаштво често потенцира како је јединицама командовала Српска радикална странка. Тога никада није било. Никада Војислав Шешељ или Ратни штаб нису издали неку војну команду. Ратни штаб Српске радикалне странке никада није био у структури ЈНА или Врховне команде. Сва наша сазнања о догађајима на местима где су били оружани сукоби су била по систему рекла казала. Нешто сазнамо из телефонског разговора када се распитујемо о нашим добровољцима како су, да ли има болесних, рањених или погинулих, да ли им треба послати цигарете или неку другу помоћ у храни. Када нас позову да нам саопште да је неко рањен или да је погинуо да би се организовао пријем ради лечења или сахране, или када неком добровољцу треба пренети поруку о породици и проблемима које породица има. Некада данима нисмо могли да успоставимо контакт. Ово износим да би се схватило да Кризни, а касније Ратни штаб Српске радикалне странке и није био то што стоји у називу штаба.

Многи су нас познавали и тражили од нас помоћ у добровољцима, а ми смо били у ситуацији да не знамо чак ни да одговорима на питање. Нити знамо ко нас зове, нити да ли је потребна помоћ, а информације о неким местима добијамо само преко средстава јавног информисања. Зато је и нама било најсигурније да помажемо практично у оном послу који треба да ради држава. Никога ми нисмо регрутовали, обучавали, финансирали, упућивали или ко зна шта ће да измисле ови из Тужилаштва.

Ја, Петковић и Ранкић и да смо хтели не би знали тај посао да радимо. Могли смо само да затражимо војну књижицу од неког лица и да видимо оно што би сви могли да утврде, да ли је то лице служило војску, да га евидентирамо и да га одведемо или да му кажемо како да дође до касарне ЈНА у Бубањ потоку. То је могао да уради сваки таксиста у Београду.

У то време је сваки војник и резервиста имао бесплатан превоз, а ако је био у радном односу са потврдом да се одазвао на војни позив имао је и право на плаћено одсуство. У том погледу су добровољци Српске радикалне странке били дискриминисани, јер неке фирме то једноставно нису прихватале, па смо морали и ту да се ангажујемо да ЈНА, лицима која су преко нас дошла у ЈНА, изда потврде како би људи сачували радно место када се врате кући.

Овако смо радили све док се ЈНА није повукла у Србију. Касније су људи из Србије одлазили да буду добровољци у Војсци Републике Српске или Војсци Републике Српске Крајине, али само у некој својој приватној комбинацији. Међу њима је можда било оних који су чланови Српске радикалне странке, и да су се са тим својим чланством хвалили, али они нису отишли преко Српске радикалне странке, јер се ми више нисмо бавили тим послом.

Осим тога, у Босни и Херцеговини је Српска радикална странка имала своју организацију, додуше изузетно скромну, и чланство. Зато нисмо ни имали потребу да шаљемо добровољце. Брне, Благојевић, Алексић, Василије и други су живели на територији Босне и Херцеговине и сви су били војни обвезници Републике Српске, па је сасвим природно да буду у јединицама Војске Републике Српске. То што се понеки пут добије нека информација са тог простора никако не значи да је постојала њихова обавеза да подносе неке војне извештаје Српској радикалној странци или да очекују неку наредбу или команду. Те информације су биле корисне за политичке активности Српске радикалне странке.

114

Сећам се да је због таквог односа Српске радикалне странке било и доста неразумевања. Као пример наводим да је Ранкић, чини ми се у децембру 1991. године, напустио Ратни штаб, а било је неразумевања и од неких других чланова Српске радикалне странке који су антикомунизам ставили у први план, па пошто у време оружаних сукоба није било места да се антикомунизам види напуштали су странку и јавно је нападали. Антикомунизам је одувек био јако изражен у Српској радикалној странци, јер се сећам наших напада: на Савез комуниста покрет за нову Југославију; на неке Титове генерале; на ЈУЛ; на постављање границе на Дрини; на издају; на оне који служе странцима и слично.

Сећам се да је Љубиша Петковић имао контакте са лицима из Генералштаба ЈНА и да се то односило на сређивање спискова добровољаца, добијање података где се они налазе, а сигуран сам да је договарао и нека питања пријема рањеника и погинулих и протоколе сахрана, инвалиднина и пензија.

Колико ме сећање служи, од маја 1992. године ми смо били све више служба која обезбеђује, чува и врши дистрибуцију штампаног материјала у седишту Српске радикалне странке у Београду. Додуше то смо били од почетка, али називи Кризни штаб и касније Ратни штаб су деловали озбиљније.

У мају 1992. године одржавали су се избори за Савезну скупштину и локални избори у Србији. На тим изборима је странка озбиљно учествовала и постигла сасвим солидне резултате. У децембру 1992. године одржани су поново савезни и републички избори и странка је постигла још боље резултате. Сви су очекивали да ћемо бити на власти, а то се није десило и вероватно је сада, 2008. године, свима јасно да те 1992. и 1993. године и нисмо могли да будемо у коалиција са Социјалистичком партијом Србије као што то није могло да се оствари ни сада, 2008. године. Српска радикална странка ће бити на власти тек када добије апсолутно поверење бирача у Србији, а ја се надам да ће то бити на следећим изборима који ће брзо да се организују.

Морам да наведем да је било ситуација да је неко отишао као добровољац Српске радикалне странке у касарну ЈНА у Бубањ потоку и са јединицом ЈНА био на неком ратишту, а да по повратку те јединице у Србију тај добровољац остане на тој локацији где је био са ЈНА, или да се врати у Србију па да се после месец дана самоиницијативно врати на ратиште и постане припадник Војске Републике Српске Крајине или њихове полиције, а да то нико не зна ни у Српској радикалној странци, нити у ЈНА, а његова родбина или комшије причају да је и даље добровољац Српске радикалне странке. Било је и сличних ситуација, као на пример, да тог некадашњег добровољца позову пријатељи или саборци са неког ратишта где су заједно били, па да то лице самоиницијативно оде код њих на неко друго ратиште, а његова родбина и породица причају како је он добровољац Српске радикалне странке. Зато сам и навео да има доста рекла-казала, а то изгледа да највише воле тужиоци који поступају у предмету против Војислава Шешеља.

Пошто сам сазнао шта су истражитељи Тужилаштва написали у изјави коју судијама представљају да је моја, ја морам да саопштим да ја ту изјаву не признајем за своју. Они су сва питања која су ми поставили преформулисали као да је у питању мој одговор.

Зато посебно наводим: – никада нисам чуо Војислава Шешеља да некоме каже да треба убити, заклати, силовати,

опљачкати и слично, а сигуран сам да он тако нешто никада не би ни помислио, – у Хртковцима, на митингу Српске радикалне странке поводом савезних избора, нисам био и

не знам шта је тамо било, – на ратишта сам ишао два пута по седам дана, – од многих лица сам чуо хвалисаве приче и свашта што би могло само да буде рекла-казала, – био сам и посланик Српске радикалне странке, – највише времена у Српској радикалној странци сам провео у служби обезбеђења просторија

где је седиште Српске радикалне странке и на дистрибуцији страначких новина, када у странку дођу лица задужена за преузимање новина,

– неке информације, које су истражитељи Тужилаштва у наводно мојој изјави навели као да сам ја рекао, потичу и од њихових питања да је о нечему писало у новинама и могуће је да сам им ја током интервјуа рекао да је писало у новинама или да сам им рекао да сам ја прочитао у новинама и да сам се тако информисао, а пошто сам највише времена и провео у обезбеђењу онда је сасвим разумљиво да сам имао времена и да сам скоро све новине и читао,

– сећам се и да је Војислав Шешељ био професор на Правном факултету у Приштини и да је тамо одлазио ради предавања,

115

– сасвим добро знам да никада Ратни штаб није тражио неке извештаје од људи који су водили наше добровољце, нити било какве извештаје о томе шта су радили и где су се борили, јер никада нису били под нашом командом пошто ми нисмо имали команду или било шта друго што би личило на војну организацију,

– никада Ратни штаб није дао неко војно наређење или команду било коме, као што никада ЈНА није издавала команде Српској радикалној странци, нити је Српска радикална странка подносила извештаје органима ЈНА или било којој другој државној служби.

Српска радикална странка, а сигуран сам и ја, смо било под сталном присмотром од стране тајне полиције и свих других служби које су задужене да чувају власт у Србији. Разлог је крајње једноставан. Власт је морала на све начине да заустави политичко напредовање и све већу популарност Војислава Шешеља и Српске радикалне странке. Стално су се прибојавали да велики број добровољаца не буду наоружани грађани који би евентуално на позив Војислава Шешеља оружјем преузели власт у Србији. Зато су стално роварили, претресали, хапсили, приводили и јавност плашили Српском радикалном странком. Зато су Војислава Шешеља готово у континуитету стално затварали и хапсили због његових политичких ставова, а то ради и Хашки трибунал, некада на молбу Зорана Ђинђића, а сада на захтев његових демократа и Бориса Тадића.

Власт се плашила Војислава Шешеља, а демократе су на крају запалили Скупштину и оружјем преузели власт на улици. Знајући Војислава Шешеља тврдим да он то никада не би урадио и никада насиљем не би дошао на власт, јер то није витешки, а он је човек од принципа.

Са великом муком сам написао ову изјаву уз помоћ адвоката, коме сам се вероватно смучио. Помоћ адвоката сам користио ради прецизности речи, јер сам болестан, патим од заборавности, мада то лекари другачије називају. То је оно што ја имам да саопштим, а то сам урадио на овај начин, јер ме оптерећује свакодневна конфузија и заборавност као болест са којом годинама живим. Нисам сигуран у себе за најједноставније свакодневне ствари, а не бих волео да са мном неко манипулише и злоупотребљава моје здравствено стање.

Вероватно ће и судије схватити да моје сведочење на начин како се то ради у Хагу није могуће, односно можда је и могуће али неће бити од користи, јер сам и себи конфузан, а камоли другима. Ова изјава је оно што бих ја могао да сведочим и то само као сведок одбране Војислава Шешеља. Можда ова изјава изгледа као писмо које сам упутио Војиславу Шешељу и можда за суд она не представља ништа, али то је оно што ја имам да кажем.

У Београду, 8. августа 2008. године. Изјаву дао Зоран Дражиловић”. V Ов. бр. 3384/08, потврђује се да је Зоран Дражиловић својеручно потписао ову изјаву,

признао за свој потпис на овој изјави. Идентитет именованог је утврђен на основу личне карте број М 243752, издате од стране СУП-а Београд. Такса за оверу у износу од 488 динара, наплаћена је и поништена.

IV општински суд у Београду, дана 8. августа 2008. године, овлашћено лице…

Штампа о уцењивању Зорана Дражиловића Са насловом “Шешељ тужио Карлу” “Правда”, 12. марта 2007. године, објављује

извештај са конференције за новинаре Српске радикалне странке на којој је генерални секретар странке Александар Вучић прочитао делове изјава лица која су била уцењивана, поткупљивана и којима је било прећено од стране истражитеља Хашког трибунала како би од њих тај “суд” изнудио да лажно сведоче против др Војислава Шешеља. Поднаслов текста је “Злочиначке и нацистичке претње сведоцима”:

Хашки оптуженик Војислав Шешељ поднео је захтев Претресном већу Трибунала да покрене поступак због непоштовања Међународног суда против главног тужиоца Карле дел Понте и два њена сарадника, саопштио је јуче генерални секретар Српске радикалне странке Александар Вучић.

Вучић је, на конференцији за новинаре, рекао да је то учињено због тога што Тужилаштво Хашког трибунала користи недозвољене, “злочиначке и нацистичке” методе, како би изнудило лажне исказе сведока, служећи се поткупљивањем, претњама и уценама.

Он је рекао да је до сада 18 сведока дало своје изјаве о томе, које су оверене у Четвртом општинском суду у Београду, а да ће ускоро то учинити више од 30 особа, јер “људи из целе Србије обавештавају СРС каквим се злочиначким методама служи Хашки трибунал”.

Вучић је прочитао делове изјава неких од тих људи, чланова Српске радикалне странке, наглашавајући да су такви методи “невиђени у светској пракси”, чак и у америчкој бази Гвантанамо.

116

Јово Остојић, један од сведока у процесу против Војислава Шешеља, у овереној изјави тврди да му је Паоло Стоки, истражитељ Хашког трибунала, отворено понудио да, уколико пристане на сарадњу, изабере земљу у коју жели да оде.

– Понудили су ми Канаду, Аустралију, Немачку, Холандију, Белгију, Француску или Енглеску. Рекли су да се ничега не плашим, ако будем имао било каквих проблема. Рекли су да ће и мене и моју породицу пребацити у једну од ових земаља, а ако треба и лик ће да ми измене, бићу финансијски обезбеђен. На исти начин су ми понудили да будем заштићени сведок. Одбио сам. Зашто бих био заштићен, ако говорим истину? Рекао ми је да нас двојица можемо да будемо пријатељи зато што имамо заједничког непријатеља, Војислава Шешеља – наводи Јово Остојић.

Остојић каже да је одбио сарадњу јер је схватио да се спрема “лажна оптужница”. – Рекао сам истражитељу да ме понуде не интересују. “Ви сте један обичан лажов и преварант.

Шта ви мислите? Тако да осуђујете часне људе, а овамо да вршите притисак на мене на подмукао начин, обећањима, да бих лажно оптужио др Шешеља и своју земљу”. Рекао сам му да ме више не зове – тврди Остојић.

Између осталог, њему је препоручено да постане члан неке друге странке. – Помињали су Демохришћанску и Демократску странку. Поменули су да је Владан Батић

њихов изузетно добар сарадник, каже Остојић. Зоран Дражиловић је такође добио предлог да постане заштићени сведок у процесу против

Војислава Шешеља. – То, у ствари, није био предлог, него уцена. Рекли су ми: “Дражиловићу, ако ви овде не

сарађујете, добићете седам година затвора и 250 хиљада евра казне”. Питали су ме све везано за Шешеља, а имали су испред себе и питања и одговоре, да ме подсете ако кажем да нешто не знам.

Бориславу Богуновићу, хашки истражитељи су понудили промену идентитета, новац и исељење из Србије.

– Прошао сам кроз незапамћено шиканирање и малтретирање, чије последице и данас трпимо и ја и моја породица. Живимо у страху да ми истражитељи Хашког трибунала не нашкоде. Од мене су тражили и да им кажем која је била улога Јовице Станишића, као начелника ДБ-а, за време ратних дешавања у Сремско-барањској области. Питали су ме и за Франка Симатовића, за којег су казали да је био командант Црвених беретки. Питали су ме и да ли је Војислав Шешељ говорио у Вуковару на мегафон, да све усташе треба поклати и протерати. Рекао сам им да Шешељ уопште није говорио на мегафон, нити је икоме претио, наводи Богуновић.

Танјугову вест са изјавама генералног секретара Српске радикалне странке Александра Вучића, објављује “Газета”, 21. новембра 2007. године, са насловом “Александар Вучић: Тужитељка Кристин Дал уцењивала сведоке”:

Генерални секретар Српске радикалне странке Александар Вучић изјавио је јуче да је тужитељка Хашког трибунала Кристин Дал, прошле седмице, неколико дана боравила у Србији, покушавајући да уцени и застраши потенцијалне сведоке одбране у поступку који се пред тим судом води против Војислава Шешеља.

Вучић је рекао да Кристин Дал, као тужилац у поступку против Шешеља, мора да буде повучена са случаја због кршења правила Хашког трибунала.

– Кристин Дал је, на посредан начин, Зорану Дражиловићу нудила различите погодности у случају да сведочи против Шешеља – прецизирао је Вучић и додао да је “Дражиловић одговорио да је потенцијални сведок Шешељеве одбране и да нипошто неће сведочити против њега”.

– Онога тренутка када каже да је потенцијални сведок одбране, не смеју више да разговарају са њим, а они су наставили да врше притисак на њега – рекао је Вучић и навео да је тиме прекршен члан 77 Правилника Хашког трибунала. Кристин Дал је, како је казао, разговарала и са некадашњим потпредседником СРС-а Јованом Гламочанином, коме су током разговора двојица полицајаца, без налога, претресла кућу и преузела информације са компјутера.

ИЗЈАВА СВЕДОКА ОДБРАНЕ НЕНАДА МИТИЋА

Ненад Митић је дао изјаву која је, 8. августа 2008. године, оверена у Четвртом општинском суду у Београду под бројем : V Ов. бр. 3383/08.

“Ја, Ненад Митић из Смедерева, са подацима из личне карте ул. Ђуре Даничића бр. 11/24, лична карта бр. 253026, издата од стране СУП-а Смедерево, са пребивалиштем и боравиштем у Смедереву на различитим адресама, пошто сам подстанар, дана 8. августа 2008. године добровољно дајем и судски оверавам следећу

117

Изјаву: Дана 20. децембра 2007. године дао сам и судски оверио изјаву којом сам на јасан начин

саопштио да се противим и не пристајем да ме Тужилаштво сматра својим сведоком оптужбе против Војислава Шешеља. Тада сам изјавио да желим бити сведок одбране Војислава Шешеља.

Као сведок одбране овом изјавом желим да изнесем своје сведочење поводом питања која се стављају на терет Војиславу Шешељу, а о којима имам непосредних сазнања.

Сматрам да треба да знате да сам после одслужења војног рока 1979. године радио око 3 месеца као физички радник у фирми “Херој Срба” и да сам због тешког посла и мале плате напустио фирму и почео да радим као најобичнији грађевински радник, од грађевине до грађевине, где има посла. Никада нисам уводио струју, јер нисам био електричар и тај посао ми је непознат. Завршио сам средњу школу и стекао квалификацију електровиклера. Никада нисам радио у СР Босни и Херцеговини, а 1981. и 1982. године сам неко време провео радећи у СР Хрватској.

Никада нисам имао свој кафић, али сам радио у кафићу у Смедереву који је власништво Зорана Ханса. Пошто сам неко време радио у СР Хрватској било ми је јасно шта се догађа 1991. године, тако да медији нису могли да ме индоктринирају, већ само да обавесте о ономе шта је неминовно са појавом Фрање Туђмана. Срби у СР Хрватској и касније самопроглашеној Хрватској су једноставно морали да се заштите.

Вероватно у другој половини маја, или почетком јуна 1991. године, одлучио сам и да се лично укључим и помогнем у заштити Срба у Туђмановој Хрватској. Мирослав Пецник ми је био друг, познавали смо се, и преко њега сам ступио у контакт са Српском радикалном странком, зато што сам хтео да будем добровољац.

Мада је било више лица пријављених за добровољце, само сам ја са још једним лицем које се пријавило приватним колима отишао из Смедерева у Београд. У просторијама Српске радикалне странке у Београду, а то је најобичнији стан у згради иза Скупштине, провео сам три дана док се није појавио већи број лица како би било довољно да се аутобусом путује. Тада нам нико није држао ни говоре, нити нас нешто посебно убеђивао. У аутобусу који нас је пребацио до Пригревице било нас је око 30, све цивили и нико није био наоружан. У Пригревици, покрај Сомбора, смештени смо на локалитету где је била једна фарма и ту смо на обуци провели око 2 недеље. Подсећали смо се војним вештинама које смо научили док смо служили редовни војни рок. Имали смо неке униформе и најстарије могуће оружје за обуку. Пошто нисмо имали право оружје за борбу, потрудио сам се да ми стигне мој шмајсер који сам чувао у Смедереву, а који сам раније купио и за који, наравно нисам имао дозволу.

Из Пригревице смо аутобусом прешли у Борово Село, а одатле цивилним камионима у Маркушицу и Аду. Ту је група од око 35 добровољаца први пут добила неко старо оружје од ТО Ада. Аду смо чували од напада, а онда, после месец дана, половина нас је прешла у Шодоловце, где смо у саставу ТО са мештанима чували то село.

Вероватно у јулу 1991. године, у Шодоловце је дошла група добровољаца које је предводио Срећко Радовановић. Ваљда су сви били из Крагујевца. За њихова имена сам први пут чуо тек у новембру 1991. године када смо скупа били у Антину. Тада готово да се није ни причало да ли је неко члан Српске радикалне странке, јер смо сви били у саставу ТО, а ако је и било неких контаката са Српском радикалном странком онда је то било да би наша родбина знала где смо и како смо.

У то време сећам се једне војне акције. Ја сам са групом од 20 добровољаца пребачен у село Петрова Слатина, а група коју је водио Срећко Радовановић у неко друго село, а наш задатак је био да обезбеђујемо пут и пругу на правцу Ернестиново–Ласлово. Током тих борби за ослобођење Ласлова, чини ми се да је то било у августу 1991. године, знам да је погинуо један добровољац, а сећам се да је сахрањен у Ади. Додуше, морам да приметим да тада и није прављена нека разлика између добровољаца који су дошли из Србије и локалног становништва, јер смо сви били у саставу ТО, па је могуће и да тај што је погинуо и што је сахрањен у Ади, и није био добровољац из Србије, већ мештанин.

Након ослобађања Ласлова, ја сам са још неколико добровољаца пребачен у село Млака. Тада смо махом чували села и држали страже. Већи окршај је био 25. октобра 1991. године у Тординцима, месту поред Млаке. Тада сам рањен у леву ногу, односно метак ми је прошао кроз леву ногу, па сам пребачен и лечио сам се у Новом Саду. Сећам се да су и новине о тим борбама писале 26. или 27. октобра 1991. године и да сам ја био један од 12 рањених.

118

Пошто је рана била прострелна, брзо сам се опоравио и средином новембра 1991. године вратио сам се у село Млаку. Од тада више нисам био у ТО, већ сам постао припадник јединице ЈНА, која је имала назив 505. моштаничка бригада, која је била смештена у Антину. У јануару 1992. године, ова јединица ЈНА се повукла у Србију и ја сам се вратио у Смедерево.

Пошто сам имао доста познаника мештана са територије Славоније, где сам им месецима помагао да се заштите од Туђмановог насиља, одлучио сам да се вратим. Стигао сам у село Копривну где сам затекао још неколико познаника који су остали. У то време ТО је постала регуларна полиција Републике Српске Крајине, па сам и ја као припадник ТО постао полицајац. Након неколико дана у Копривну је дошао и Срећко Радовановић са неколико лица и сви смо били у полицији која је имала неколико одељења. Ја сам био на челу једног одељења полиције у Копривни. Тада смо обављали редовне полицијске послове, а најчешће је то била редовна полицијска патрола.

Не бих могао да се сетим датума, али се сећам да смо отишли и на неку војничку обуку, где смо задужили боље униформе. Униформе су биле америчке и шалили смо се као да су из Кикашовог авиона. На тој обуци су били и људи из Босне и Херцеговине. Сећам се да смо у три туре пребачени рекао бих једним истим хеликоптером ЈНА у једно село, Бактуше, покрај Босанског Шамца, а ови који су с нама били на обуци, а који су из Босне и Херцеговине чини ми се да су отишли аутобусом као цивили. Дошли смо као припадници ЈНА и одмах смо распоређени у једну од постојећих јединица ЈНА у Босанском Шамцу. Када смо стигли, схватио сам да постоји велика опасност за Србе из тог места. Преко реке Саве је Туђманова Хрватска и његове војне снаге се налазе на територији Босне и Херцеговине, а само је питање дана када ће хрватско-муслиманске снаге да заузму тај простор. Добили смо задатак да, 16. на 17. април 1992. године, предухитримо непријатеља и заведемо елементарни ред у Босанском Шамцу. Предводио сам групу која је имала задатак да стави под контролу јединица ЈНА Дом културе у Босанском Шамцу. Без иједног опаљеног метка ушли смо у Дом културе који нам је изнутра отворио један мештанин.

Чини ми се да је тада био рањен и Срећко Радовановић, приликом завођења реда на некој другој локацији и објекту. Сећам се да је одмах позивано становништво да преда наоружање. Наоружање је скупљано са улица, али и из приватних кућа. Спискови лица задужених са наоружањем проналажени су код активиста СДА и ХДЗ.

Када се ЈНА повукла из Босне и Херцеговине, средином маја 1992. године, ја сам добровољно и даље остао у саставу Војске Републике Српске. У једној борби код села Гребница, 27. маја 1992. године, сам рањен у главу. После лечења, негде крајем јуна 1992. године, вратио сам се у јединицу која је била у Пелагићеву, па сам одмах био размештен у село Обудовац где је био центар везе. После неколико дана пребачен сам у Брчко у центар везе, а после двадесетак дана сам распоређен на локацију Барица код Обудовца. Задатке везе сам имао зато што је трајала рехабилитација после рањавања.

Док сам био у Обудовцу као припадник Интервентног вода ВРС ухапшен сам и пребачен у Угљевик. Ту сам провео месец дана у притвору, док се није разјаснило да ја нисам имао никакве везе са сумњом да се илегално пребацује оружје у Србију. Против мене није ни покренут поступак. Као припадник тог вода учествовао сам у неколико акција, а значајан детаљ је и да сам, ваљда у новембру 1992. године, поново ухапшен и после месец дана пуштен из притвора и да против мене није ни тада покренут поступак. Радило се о једном инциденту у коме је погинуо један припадник наше јединице.

Одлучио сам да се децембра 1992. године заврши моја војничка каријера. Последњи пут сам био на територији општине Босански Шамац фебруара или марта 1993. године, али као цивил.

Дакле, као добровољац Српске радикалне странке само сам отишао из Смедерева у Београд и Пригревицу. Почев од Пригревице и Борово Села, а нарочито од када сам прешао Дунав био сам припадник ТО СБЗС, односно села у коме сам помагао мештанима да се одбране и заштите. Ту почиње и ту се завршава моја веза са Српском радикалном странком. Био сам добровољац али никада нисам био припадник неке нерегуларне јединице, већ увек и само јединица које су под командом и у саставу ТО, ЈНА и Војске Републике Српске.

Никада и никоме из Српске радикалне странке или ко има везе са Српском радикалном странком нисам подносио неке извештаје о учешћу у борбама или извршавању војничких задатака, нити сам од њих примао неке војничке и било које друге војне задатке. Они који су били на челу јединица у којима сам био припадник никада нису добили ниједну наредбу, нити су подносили извештаје некоме из Српске радикалне странке.

119

Чуо сам за неки кризни или ратни штаб Српске радикалне странке, али те људе никада нисам видео ни на једном ратишту. Ако су то она лица која сам видео за она три дана у Београду, онда ми није јасно ни шта би они радили на ратишту, јер их не могу чак ни замислити као лица која су способна да издају неке команде или да се баве војним питањима.

На бази пријатељства и познавања прилика ја, а вероватно и многи други из Србије и других крајева, који смо били вољни да помогнемо нашем народу да се заштити, и нисмо морали да тражимо помоћ да нас неко пребаци у Хрватску и Босну и Херцеговину и да се тамо у саставу оружаних снага које бране Србе ангажујемо као војници.

Два пута сам рањен у борбама. Два пута сам неосновано хапшен од стране званичних органа Републике Српске и два пута сам ослобођен било какве сумње. Са мојим рањавањем, као и са мојим хапшењима никакве везе нема Српска радикална странка. Нити ми је Српска радикална странка нешто наредила, нити је од мене нешто тражила, као што нико ко је на ратишту није имао ни користи, нити штете што је евентуално члан неке политичке странке. Био сам добровољац и то свој, зато што сам ја то желео, али увек у саставу неке јединице, јер другачије и не би могло да буде.

Сећам се да сам и 1995. године отишао у Босну и Херцеговину, односно Републику Српску и као војник Војске Републике Српске ратовао све до краја 1995. године, а у јануару 1996. године се вратио у Србију.

Ни са једном локацијом коју сам навео у овој изјави Војислав Шешељ и Српска радикална странка немају никакве везе. Ако се на овим локацијама нешто дешавало што има везе са ратним злочинима онда за то могу бити одговорни само непосредни извршиоци и евентуално старешине, ако су то наредили и знали. То што је неко отишао на ратиште аутобусом који је обезбедила Српска радикална странка у јуну 1991. године никако не може бити критеријум за кривичну одговорност Војислава Шешеља за нешто што се десило у Босанском Шамцу средином 1992. године.

Каква је организациона структура Српске радикалне странке ја не знам, нити ме је икада то интересовало. Једном су ме замолили да помогнем у обезбеђењу неког митинга у Смедереву, на коме је говорио Војислав Шешељ, па сам пристао да будем у првом реду и да припазим да све протекне у најбољем реду. Српску радикалну странку волим и стално на изборима гласам за радикале. Војислава Шешеља поштујем као најбољег политичара, који држи до достојанства свог народа и који не одступа од истине и правде.

Зато не дозвољавам да се моје име користи против Војислава Шешеља и на његов позив пристајем да будем његов сведок одбране.

У Београду, 8. августа 2008. године. Изјаву дао Ненад Митић”. V Ов. бр. 3383/08, потврђује се да је Ненад Митић својеручно потписао ову изјаву, признао за

свој потпис на овој изјави. Идентитет именованог је утврђен на основу личне карте број 253026, издате од стране СУП-а Смедерево. Такса за оверу у износу од 488 динара, наплаћена је и поништена.

IV општински суд у Београду, дана 8. августа 2008. године, овлашћени службеник…

ИЗЈАВА СВЕДОКА ОДБРАНЕ НЕНАДА ЈОВИЋА

Ненад Јовић је дао изјаву која је, 14. августа 2008. године, оверена у Општинском суду у Малом Зворнику под бројем: Ов. бр. 2374/2008.

“Ја, Ненад Јовић из села Радаља, општина Мали Зворник, са личном картом бр. 31091, издатом од стране СУП-а Мали Зворник, дана 14. августа 2008. године добровољно дајем и судски оверавам следећу

Изјаву: О томе какве сам све претње и притиске трпео од стране хашког Тужилаштва више пута сам

дао судски оверене изјаве. Као сведок одбране Војислава Шешеља, у овој изјави имам намеру да дам сведочење, како би и Војислав Шешељ знао на које околности ја могу да сведочим. Ту пре свега мислим да имам обавезу да сведочим о ономе што сам лично видео и чуо и где сам био присутан, ако је тај догађај важан за одбрану Војислава Шешеља. Немам намеру да нагађам и да износим шта се све прича, ко прича и колико је шта поуздано, јер не желим да будем свезналица по професији. Када се прича о минулом рату често се у разговор укључују и људи који нису ни

120

били на неком месту и који нису ни разговарали са учесницима неког догађаја, а онда у кафани или кући ауторитативно причају као да су били једини на лицу места.

Мислим да се моји проблеми са Тужилаштвом и заснивају на томе што их је неко обавестио да ја баш све знам, па онда они од мене траже и нешто што је за мене немогуће.

На моје политичке ставове и идеје никада нико није имао, нити је могао да има утицај. Уз сво поштовање према Војиславу Шешељу и он би морао да зна да сам био симпатизер, па и члан Српског четничког покрета, а ако је то исправније и Српске радикалне странке током 1990. године и све док нисам дошао у Славонију. Тамо сам отишао као добровољац преко Српске радикалне странке у цивилном оделу и без наоружања. Одмах су ме распоредили у ТО, а то је све у оквиру ЈНА.

С обзиром да сам похађао средњу школу унутрашњих послова, јасно ми је било да сам само преко странке дошао, а да све друго не само да нема везе са странком, него и не може да има везе са нечим што је изван ТО и ЈНА.

Ја сам учио и знам шта су полиција, војска и оружана сила, и да не би смела да постоји нека оружана формација која није у државном систему. Мислим да паравојска и паравојник не могу да постоје.

Када сам 1991. године прешао из ТО у полицију САО СБЗС, онда ја више не би ни могао да будем члан неке политичке странке.

Док сам био добровољац у ТО и ЈНА, који је дошао преко Српске радикалне странке, ја никада нисам чуо да Војислав Шешељ или Српска радикална странка нешто од нас захтевају да ми радимо на ратишту. Знам да су се неки добровољци и бунили како то да нико из Српске радикалне странке не показује неко веће интересовање за развој војне ситуације и знам да сам их тада упозоравао да то тако не би могло ни да се ради, јер на територији САО СБЗС постоје надлежни органи и ЈНА и да је немогуће да нам команде долазе са више страна истовремено. Ако смо нешто радили тада, онда смо то радили по наређењима и по команди ТО и ЈНА, и ако смо имали неке проблеме они су нам их решавали.

На свим ратиштима где сам био од октобра или новембра 1991. године ја нисам никакве везе имао са Војиславом Шешељем или било којим чланом или функционером Српске радикалне странке, те сматрам да сва моја сазнања која се односе на те периоде су потпуно ирелевантна за суђење Војиславу Шешељу.

Међутим, оно што морам да потенцирам јесте притисак коме сам изложен. Од мене су узимане изјаве под разним видовима притисака. Ја захтевам да лица из Хашког трибунала која су ми узимала изјаве присуствују мом сведочењу, да им у очи понављам њихове претње и притиске које су ми правили. Такође бих захтевао да се ти хашки истражитељи који су ме уцењивали и који су ми претили кривично гоне, јер ја знам њихова имена и сваку реч и претњу, покушај поткупљивања и све остало ћу им рећи на суђењу против њих. Ја сваку реч коју они наведу проглашавам неистинитом и захтевам да се извршиоци и “писци” наводно мојих изјава казне, а те изјаве пониште. Нимало их се не плашим. Захтевам од Хашког трибунала да их због повреде суда казне, јер су и они ваљда под заклетвом, а ваљда су и нека службена лица.

Као пример, наводим када ми је госпођа Рита узимала изјаву. Она ми је рекла да морам сведочити против Војислава Шешеља иначе ће ме затворити и држати под неким рефлекторима. На моја одбијања и негодовања она ми је љутито рекла “е сутра летиш са мном у Хаг, па ћеш тамо певати као канаринац”. Покушавала је да ме купи за паре и нудила ми је паре. На задњем састанку ми је рекла када дођем у Хаг да ћу добити много, много пара. Радило се о више стотина хиљада евра. Такође ми је рекла да ћу потписану изјаву која је направљена у мом присуству, а без мог знања (јер не знам и нисам могао знати шта она куца на лап-топу), имати времена да научим напамет. Да ће ме сместити у Холандији у хотел где ћу боравити шест месеци, док не научим изјаву. За то време би ме водили да кроз стакло гледам сведочења других сведока, да немам трему када дођем пред суд. Један из ниже екипе од тих стручњака ми је тада, у њеном присуству, рекао да ћу моћи у хотелу да спавам са девојкама и да бих био окружен цео дан са њима и цео мој боравак тамо. Госпођа Рита ме је и “хватала на шарм” мазећи ме преко стола по надлактици (мишићима руке) говорила је: “Отвори Ненаде душу лакше ћеш спавати, ти ћеш бити ’нов човек’, када и поверујеш мени, а они ће бити у затвору док ћеш ти уживати са новцем који добијеш”.

Уз све то и исцрпљујуће разговоре један дан сам приметио да ми је ставила неку таблету у кафу. Нисам се надао неком злу, али сам ипак питао шта је то. Она је рекла да је то “биолошки шећер”. Мада је у посуди поред кафе било и правог шећера, ето ја сам добио и тај “биолошки”. То се одразило на мој ум. Постао сам весео, осећао сам се као међу најбољим пријатељима, а

121

последице су биле катастрофалне. Покушала је и други дан да ми то исто стави. Ја сам поклопио руком шољу и тада није ставила, али ко зна, можда је пре доношења кафе ипак стављено, јер сам повремено осећао разне промене при сваком одласку у улицу Јеврема Грујића.

После једне “сеансе” са њом, када сам дошао кући изгубио сам центар за равнотежу. Био сам у Лозници у болници и тек после четири дана научио да седим, а проходао сам за два месеца. И можете замислити, у доба лежања и моје непокретности назове ме Ритин члан тима из Хага и пита како сам, како ми је здравље? Ја му испричам моје проблеме а он каже “јак си ти човек, преболећеш то”. Тај човек се зове Пеђа, а он ми је нудио пред Ритом и оне девојке за спавање.

Када сам од лекара добио отпусну листу рекао ми је да су ми попуцали нерви и капилари у ушима и да је то трајно оштећење. Ја имам право на моје мишљење, а моје мишљење је то да су ме “предозирали” неким опојним средствима. За све ово имам и документа од лекара, а радо бих пристао и на неки преглед за потребе суда, али преглед лекара којима верујем. Ја сам буквално инвалид због њих.

Када сам мало оздравио, да могу бар да погађам грађевинске послове, отишао сам у Црну Гору, променио број телефона и живео мирно пар месеци. Међутим, госпођа Рита није мировала. Расписала је потерницу за мном и када ми је супруга јавила да су ме неки цивили тражили из МУП-а, одмах сам дошао кући. Друго јутро ме Рита назвала и рекла да је добро што сам се вратио тражећи опет да се видимо. Тада ми је рекла да је била расписала потерницу за мном и да је тај дан обуставља преко нашег МУП-а.

Па после оваковог “узимања” изјаве да ли она може бити релевантна за суд? Како да сведочим нешто што не знам ни шта сам причао, ни шта је она писала. Све ово опширно ћу рећи Судском већу под заклетвом, правном и моралном одговорношћу.

Једва чекам сусрет и са Кристин Дал и њеним “документима” којим мисли да оптужи Војислава Шешеља. Чекам и њене “врлине” да испричам и да је питам “да ли су она и Наташа Кандић обелоданиле моје име зато што сам пристао на сарадњу или зато што нисам”? Да сам сарађивао чувала би тајну као зеницу свог ока, али како је Кристин Дал знала и на који начин су ме испитивали Рита и њен тим, а и она сама, онда је промислила добро. Није сама себе убедила да ћу заиста бити сведок оптужбе, размислила је, можда Јовић Ненад почне причати истину? Тада је одлучила да ме преко своје плаћенице обелодани на телевизији, па ће се наћи неко ко је у рату погубио најмилије да ме казни због сарадње са Хашким трибуналом. Тада би испунила своје мрачне циљеве “истина не би никада изашла на видело”, а она не би била одговорна ни за шта.

Због тога свега, због страха од њих, ја сам и поставио услове за мој долазак у Хаг у одговору на суб пену. У Хаг долазим као сведок одбране Војислава Шешеља, а изнећу сваки детаљ и о мојим патњама, и проблемима које су све ово време правили мојој породици. Мом сину који има само десет година. Објаснићу и шта је све преживљавао током ових година.

У Хаг долазим са људима које ценим и којима верујем и са којима ћу бити безбедан од “милости Хашких истражитеља”. Долазим да докажем да моја изјава није фалсификована, јер сам је дао при здравом разуму Тиму за одбрану Војислава Шешеља и добровољно! Долазим да кажем истину да сам ја сазвао конференцију за штампу. Ја лично, Ненад Јовић. Долазим да кажем да ми је моја Србија и моје село драже од свих метропола света и да ме не може нико купити за живот у некој од њих.

Долазим да причам истину! Долазим да испричам како су ми претили дизањем оптужнице против мене.

Долазим да спречим да невин човек буде оптужен и осуђен за нешто што није урадио, и да докажем да је у Србији остало још много, много поштених и часних људи.

У Малом Зворнику, 14. августа 2008. године. Изјаву дао Ненад Јовић”. Ов. бр. 2374/2008, потврђује се да је Ненад Јовић својеручно потписао ову изјаву, признао за

свој потпис на овој изјави. Идентитет именованог је утврђен на основу личне карте број 31091, издате од стране СУП-а Мали Зворник. Такса за оверу није наплаћена у смислу члана 18 тачке 1 ЗАТ.

Општински суд у Малом Зворнику, дана 14. августа 2008. године, референт овере…

Случај Ненада Јовића у новинским чланцима “Правда”, 8. децембра 2007. године, објављује текст са изјавама генералног секретара

Српске радикалне странке Александра Вучића и Ненада Јовића, кога је Хашко тужилаштво покушало да натера да сведочи против др Војислава Шешеља. Текст је објављен са наднасловом “Ненад Јовић, несуђени сведок Хашког трибунала”, насловом “Нећу да лажем

122

против Шешеља” и поднасловом “Обећавали су ми новац, запослење и пресељење моје породице на безбедно место у замену за сведочење против лидера радикала”. Текст има антрфиле са наднасловом “Налог Хага” и насловом “Тектонски поремећај”.

Александар Вучић, генерални секретар Српске радикалне странке, изјавио је да Тужилаштво Хашког трибунала и даље наставља са притисцима и уцењивањем потенцијалних сведока у процесу који се води против лидера радикала. Вучић је представио и несуђеног сведока Трибунала Ненада Јовића.

– Неколико пута су ме у канцеларији Хашког трибунала саслушавали разни психолози, судски вештаци, психијатри и други стручњаци, а та саслушања су понекад трајала и по четрнаест сати. Претили су ми и на мене и моју породицу стално врше притисак, али ја никад нећу говорити против Шешеља, као ни против иједног Србина – рекао је Ненад Јовић из села Радаљ код Малог Зворника, који је 13. децембра требало да буде сведок оптужбе против Војислава Шешеља.

– Војислав Шешељ је патриота и српски јунак који у Хашком трибуналу брани и Србију и српски народ. Иако сам сиромашан, а имам троје деце, никад не бих лажно сведочио за новац, јер новац је пролазан, а чист образ остаје и зато, чак и да знам нешто а не знам, никад не бих ништа рекао – рекао је Јовић.

Вучић је појаснио да је за Ненада Јовића као потенцијалног сведока оптужбе сазнао од Наташе Кандић у емисији на Фокс телевизији.

– Ненад Јовић нам се јавио и рекао да нема намеру да буде сведок оптужбе, већ може да се појави само као сведок одбране у Хашком трибуналу, али преко свог адвоката, коме је дао пуномоћ. Истражитељи Трибунала траже по сваку цену било кога ко би могао нешто да каже против Војислава Шешеља, а у томе им помажу Тужилаштво за ратне злочине у Србији, део Министарства унутрашњих послова и неке невладине организације – рекао је Вучић.

– Трибунал, уместо да се бави тражењем озбиљних доказа за узроке дешавања на простору бивше СФРЈ, притисцима, уценама, претњама и фалсификовањем изјава покушава да изнуди изјаве против Шешеља, али то им неће успети – нагласио је Вучић и додао да “судско веће Трибунала може да донесе обавезујући налог да се Ненад Јовић појави на суђењу, али то би изазвало ’тектонски поремећај’” у Хашком суду.

Текст Марије М. Зарић о притисцима Тужилаштва Хашког трибунала на потенцијалне сведоке одбране на суђењу др Војиславу Шешељу, објављује “Глас јавности”, 13. децембра 2007. године, са насловом “Хаг врбује сведоке”:

Српски радикали поново су отворили више пута започету тему ко, како и зашто врши притисак на потенцијалне сведоке оптужбе против Шешеља. Генерални секретар СРС-а, Александар Вучић, оптужио је Тужилаштво Трибунала да уз помоћ домаћег тужилаштва врши притисак на сведоке да дају лажне исказе пред Хашким судом. Ово, при том, није први пут да СРС предочава такав притисак.

Мирослав Челе Вуковић из Чачка међу првима је изјавио да су истражитељи Хашког трибунала разним притисцима покушали да га натерају да лажно сведочи против Шешеља. Тврди да је два пута, 2002. и 2005, као осумњичени, саслушаван у београдској канцеларији Трибунала, а да су му у замену за оптужбе против Слободана Милошевића и Шешеља понудили статус заштићеног сведока и чек. Наводно су му чак претили и подизањем оптужнице за ратне злочине и притвором у канцеларији Трибунала у улици Јеврема Грујића, проверавали имовно стање, говорили да ће му укинути лекове.

Јова Остојић тврди да му је речено да ће он и његова породица бити пребачени, по избору, у Канаду, Аустралију, Немачку, Холандију, Белгију, Француску или Енглеску и да ће бити финансијски обезбеђен. Одбио је сарадњу, а истражитељ Паоло Посторе му је током разговора наводно претио – убиством.

Радикали су пред Народном скупштином пренели и изјаву Зорана Дражиловића да ако одбије, добиће “седам година затвора и новчану казну од 250.000 евра”. Бориславу Богуновићу, хашки истражитељи понудили су промену идентитета, новац и исељење из Србије. Славку Алексићу из Билеће, још 2002. године нудили су “премештај”, а разговор са белгијским адвокатом Јаном ван Хецким завршен је поруком “да би био од непроцењиве важности као сведок оптужбе, боље него као осумњичени”.

У марту ове године СРС је наводно проценила да има 18 сведока који су припремани да лажно сведоче против Шешеља.

Прошле недеље Вучић је изјавио да се на суђењу Шешељу, Ненад Јовић неће појавити као сведок Тужилаштва, јер је он потенцијални сведок одбране. Јовић је тиму СРС дао изјаву да

123

свакако не жели да буде сведок Тужилаштва и пренео да су му обећавали заштиту, новац, претили му да је потенцијални осумњичени, да могу да му напакују свашта, па и да ће га отети.

– Био сам више пута саслушаван... свим силама су се трудили да сведочим против Војислава Шешеља и говорили да он има неку кривицу коју бих ја знао, а не знам је ни ја ни цео свет – рекао је Јовић.

Вучић је оптужио Тужилаштво Хашког трибунала да уз помоћ власти у Србији притисцима и уценама утиче на потенцијалне сведоке и рекао да су тужитељка Хашког трибунала у поступку против Шешеља, Кристин Дал, и хашки истражитељ Паоло Стоки боравили недавно у Србији и покушали да уцењују двојицу сведока (Јовић и Дражић) да лажно сведоче на суђењу лидеру СРС-а.

Оценио је да би Кристин Дал морала да буде одстрањена из поступка против Шешеља, јер је прекршила правило 77 Хашког трибунала, према коме Тужилаштво не сме да контактира са особама које се изјасне да ће бити сведоци одбране.

И некадашњи потпредседник СРС-а Јован Гламочанин је рекао да су га Кристин Дал и Стоки испитивали 14. новембра, а да су двојица полицајаца у њиховој пратњи претресли његов стан и компјутер његове ћерке. Речено му је да ће бити ухапшен и приведен у Трибунал ако буде одбио да сведочи на позив Тужилаштва тог суда. Како је рекао, од њега је затражено да “на неутралан начин сведочи” о идеологији Шешељевог српског национализма.

– Обавестио сам Хашки суд да нећу да прихватим позив да сведочим у поступку против Шешеља. Пред тим судом појавићу се само као сведок одбране – рекао је Гламочанин.

ИЗЈАВА СВЕДОКА ОДБРАНЕ МИОДРАГА ПАНИЋА

Миодраг Панић је дао изјаву која је, 15. августа 2008. године, оверена у Првом општинском суду у Београду под бројем: I Ов. бр. 14615/2008.

“Ја, Миодраг Панић из Београда, улица Кумановска бр 16/12, са личном картом број Н 135290 и јмбг: 0907949762012, издате од стране МУП-а Београда, по националности Србин, православне вероисповести, генерал у пензији,

Изјављујем: Био сам изненађен сазнањем да ме је хашко Тужилаштво ставило на списак сведока оптужбе,

иако никада није обавило разговор са мном у том правцу, нити ми је било када речено да ћу бити сведок Тужилаштва у предмету који се води против проф. др Војислава Шешеља. Реаговао сам на тај начин што сам обавестио Тужилаштво да ме у том својству не позивају и да не прихватам контакте са Тужилаштвом, са молбом да ме избаце са свих спискова сведока Тужилаштва. Само на тај начин могао сам да спречим да се са мојим именом не манипулише. Знам да је мој захтев био оправдан, а то су коначно схватили и у Тужилаштву, јер су 4. јула 2008. године мене скинули са списка сведока Тужилаштва.

Међутим, морам да појасним неке ствари јер ми то моја савест налаже, а посебно када се има у виду да сам ја у време ратних догађаја у новембру 1991. године био на високој војној дужности и да сам у својству начелника штаба Гардијске бригаде био упознат са свим ратним збивањима у зони одговорности бригаде. Моја улога као начелника штаба била је да руководим радом штаба, у смислу планирања организације и реализације одлука команданта бригаде. По наређењу Савезног секретара за Народну одбрану, генерала Вељка Кадијевића, Гардијска бригада је била упућена на извршење борбеног задатка на простору Вуковара у току ноћи између 30. септембра и 1. октобра 1991. године. Бригада је до 8. октобра 1991. године била у саставу оперативне групе “Југ” (у даљем тексту ОГЈ) којом је командовао пуковник Бајо Бојат. По наређењу команданта I. војне области, генерала Животе Панића, долази до преформације ОГЈ при чему је команда Гардијске бригаде преузела командовање ОГЈ, а командант исте био је пуковник Миле Мркшић. Од тог времена ја сам обављао дужност начелника штаба ОГЈ.

Гардијска бригада је била попуњена људством и техником по ратној формацији и у свом саставу је имала: команду, два моторизована батаљона, два батаљона војне полиције, дивизион противваздушне одбране, оклопни батаљон, инжињеријску чету, чету везе и још неке мање јединице. Командно место је било у селу Негославци (јужно од Вуковара 7 километара). По преузимању команде над ОГЈ, у наш састав ушле су јединице које су и раније биле у саставу ОГЈ, као што су јединице ТО Вуковар, артиљеријски дивизиони, бригаде и чете које су на том простору постојале до нашег доласка. Наша зона одговорности била је у границама: десно - река Дунав, а

124

лево - река Вука. Током нашег боравка на том простору унутрашњом организацијом било је регулисано да се за свако насеље одреди командант места.

Вуковар је ослобођен 18. новембра 1991. године и тог дана се на делу Митнице предала једна усташка формација, јачине од око 170 људи. Положили су оружје, сачињен је списак и смештени су у хангар на Овчари у раним поподневним часовима. Овчара се налазила у зони одговорности 80. моторизоване бригаде из Крагујевца, којом је командовао потпуковник Милорад Војновић. Командант места је био капетан I класе Јан Марчек. Поред редовних задатака добили су и наређење да обезбеђују заробљенике који су смештени у хангару. Заробљеници су у хангару провели једну ноћ и наредног дана сви су транспортовани у Сремску Митровицу ради процесуирања. По истом систему у хангар на Овчари су били смештени и заробљеници из вуковарске болнице, пошто се ови заробљеници нису сами предали, него су се по ослобођењу Вуковара сакрили у болници очекујући да ће у својству рањеника или болничког особља бити транспортовани неким хуманитарним конвојем. Због њихових злодела неопходно је било извршити селекцију, тако да су из вуковарске болнице довезени аутобусима у касарну Вуковар, а одатле аутобуси су наставили да их превозе на Овчару, где су смештени као и претходна група која се предала на Митници. Селекцију тих заробљеника у касарни Вуковар вршила је група официра из Гардијске бригаде на челу са пуковником Небојшом Павковићем. Хангар на Овчари обезбеђивала је јединица војне полиције 80. моторизоване бригаде по истом принципу као и претходну групу која је транспортована у Сремску Митровицу. Лично сам се уверио да су заробљеници смештени у хангар и да их обезбеђује јединица војне полиције 80. моторизоване бригаде. Наиме, ја сам обишао место Овчара негде око 16 часова и уверио се у ову чињеницу, тако да ништа није указивало да би се могло нешто непредвиђено десити. Приликом мог обиласка хангара на Овчари срео сам се са командантом 80. моторизоване бригаде потпуковником Војновићем, а у једном моменту сам се сусрео и са капетаном I класе Љубишом Вукашиновићем из органа безбедности Гардијске бригаде. Сутрадан, 21. новембра 1991. године, команда Гардијске бригаде имала је задатак да прими негде око 120 домаћих и страних новинара и да им у вуковарској касарни створи услове за конференцију за штампу. Конференција је била посећена и свим новинарима било је омогућено да посете сва места у зони одговорности ОГЈ и то по њиховом одабиру. Тог дана новинари, као и ја лично, нисмо могли да претпоставимо да се нешто десило на Овчари. За Овчару сам сазнао по повратку у гарнизон Београд и то из средстава информисања.

Знам да је начелник безбедности генерал Александар Васиљевић долазио на командно место ОГЈ и контактирао са старешинама из своје службе и то у време извођења борбених дејстава. Осим њега, на терену Вуковара боравиле су испред Управе безбедности и лица као што су пуковници: Богдан Вујић, Кијановић и Томић. Колико је мени познато, они су директно послати из Управе безбедности и били су задужени за ратне заробљенике и њихову обраду. По наредби команданта I војне области, а након извршења борбеног задатка око ослобађања Вуковара, Гардијска бригада је извршила припреме за повратак у гарнизон Београд, што подразумева и примопредају зоне одговорности. Зону одговорности је преузела 80. моторизована бригада из Крагујевца на челу са командантом Војновићем.

Познато ми је да је проф. др Војислав Шешељ у првој половини новембра боравио у зони одговорности ОГЈ. Као што је уобичајено и у свим другим приликама, јавио се на командно место у Негославцима где је кратко информисан о ситуацији на фронту и где је уз пратњу неколико официра из команде отишао у обилазак јединица на Петровој гори, јер су се у њиховом саставу налазили и добровољци СРС. Конкретно, то је био I јуришни одред под командом капетана I класе Боривоја Тешића. Приликом сусрета у Негославцима упозорен је на опасност од снајпериста и минобацачке ватре, али је од мера безбедности које су му предложене прихватио само да стави шлем. Неистина је да се он приликом тог обиласка преко мегафона обраћао усташама на другој линији фронта тражећи да се предају. У склопу психолошко-пропагандног рата свакодневно се борбено оклопно возило са звучницима (возило за пропаганду) са различитих делова фронта оглашавало позивајући усташе да се предају, да не гину узалудно и да ће им се гарантовати поступање у складу са Женевском конвенцијом. Најчешће се из тог возила оглашавао потпуковник Натко Петровић, референт у органу за морално-политички рад.

Што се тиче добровољаца из Србије, па и добровољаца СРС који су били под командом ОГЈ, они су организовано почели да напуштају борбену зону одмах после ослобађања Вуковара. У дане 18. 19. и 20. новембар они су организовано, у конвоју који су чинили три до четири аутобуса, напуштали ту територију, тако да су после 20, што се тиче добровољаца, тамо остали само добровољци са тог простора у склопу локалних јединица ТО.

125

Ову изјаву дајем добровољно и без притиска, сагласан сам да је проф. др Војислав Шешељ користи пред Хашким трибуналом. Спреман сам да се у Хашком трибуналу појавим као сведок одбране проф. др Војислава Шешеља, уколико ме он предложи за сведока. Као сведок одбране помогао бих да се сазна истина о томе ко је био одговоран за обезбеђење заробљеника у хангару.

У Београду, 15. августа 2008. године. Давалац изјаве Миодраг Панић”. I Ов. бр. 14615/2008, потврђује се да је Миодраг Панић својеручно потписао ову изјаву,

признао за свој потпис на овој изјави. Идентитет именованог је утврђен на основу личне карте број Н 135290, издате од стране МУП-а Београд. Такса за оверу у износу од 553 динара, наплаћена је и поништена.

I општински суд у Београду, дана 15. августа 2008. године, референт овере…

ИЗЈАВА СВЕДОКА ОДБРАНЕ ЉУБИШЕ ВУКАШИНОВИЋА

Љубиша Вукашиновић је дао изјаву која је, 19. августа 2008. године, оверена у Четвртом општинском суду у Београду под бројем: V Ов. бр. 3520/2008.

“Ја, Љубиша Вукашиновић из Београда, ул. Маријане Грегоран број 48/16 од оца Радивоја, са личном картом бр Х 286886 јмбг 1508954710762 издатом од стране МУП-а Београд, по занимању пензионисани пуковник

Изјављујем: Изненадила ме информација да се налазим на списку сведока Тужилаштва. Наиме, нико од

службених лица Тужилаштва са мном није причао да ће моја изјава, коју сам дао 16. и 26. новембра 2002. године, бити употребљена пред Хашким трибуналом, а посебно не у предмету који се води против Војислава Шешељ. Информативни разговор су са мном водили истражитељи у присуству преводиоца. Током разговора изјашњавао сам се о мојој улози на ратом захваћеном подручју територије Вуковара, а највише око заробљених лица хрватске националности и њиховог смештаја на простору Овчаре. Напоменуо сам да сам се на те околности изјашњавао и пред овлашћеним службеним лицима органа безбедности ВП 9922 Београд, а по захтеву војног тужиоца у Београду, као и да сам био саслушан у својству сведока пред истражним судијом Војног суда у Београду и истражним судијом Окружног суда у Новом Саду.

У свим изјавама сам навео да су сви добровољци, а под тим подразумевам и лица која су се водила као добровољци Српске радикалне странке, у зони одговорности моје јединице били под командом Гардијске бригаде. Командно место Гардијске бригаде је било у Негославцима, ја сам се налазио на функцији помоћника начелника безбедности Гардијске моторизоване бригаде (Гтмбр) за штабно-безбедносне послове. Одељење безбедности Гардијске бригаде, у којем сам и ја био, директно је било под руководством Управе безбедности ССНО, а на чијем се челу налазио генерал Александар Васиљевић. Дана, 20, 21. и 22. новембра 2006. године сам био у Хашком трибуналу у својству сведока одбране у процесу против Веселина Шљиванчанина. Као сведок одбране имао сам прилику да одговорим на сва питања и да расветлим околности ко је био задужен за обезбеђење заробљених у хангару на Овчари. Наиме, за заробљене Хрвате из прве и друге групе била је задужена 80. мтбр из Крагујевца, и то чета војне полиције из њиховог састава. Командант 80. мтбр био је потпуковник Милорад Војновић, тако да ми ни данас није јасно зашто се десио масакр за који сам касније чуо.

Око свог учешћа у вуковарском делу ратишта изнео сам да сам учествовао у евакуацији заробљених из болнице до касарне Вуковар, који су пребачени у хангар на Овчари. Колико сам ја могао да схватим, заробљена лица, као и група лица од претходног дана требала су да буду одвезена у Сремску Митровицу ради процесуирања или евентуалне размене.

Дана 20. новембра 1991. године, око 14.30, обишао сам хангар на Овчари, сместио заробљене Хрвате и војницима из чете војне полиције из 80. мтбр који су били око хангара рекао да успоставе систем обезбеђења и не дозволе улазак непозваним лицима у хангар. Мада то није било у мојој надлежности, ја сам као професионално војно лице из система безбедности сматрао да ми је то обавеза, тако да сам се лично уверио да ме војна полиција послушала и да је око 16 часова полицијско обезбеђење било успостављено.

Када сам у изјавама помињао раније да ми је један добровољац уперио пушку у стомак, накнадном провером сам установио да се ради о мештанину по имену Славко, а кога су називали Циганином.

126

Све што сам имао да саопштим у вези Вуковара, ја сам рекао како органима у Србији, истражитељима Тужилаштва, тако и на суђењу у предмету Вуковарска тројка, па ако никада нисам ни поменуо Војислава Шешеља у било ком контексту, а нарочито не у неком негативном контексту, онда ми стварно није јасно шта би ја то могао мојим сведочењем да помогнем Тужилаштву. Пошто сам већ био сведок одбране у Хагу, није ми јасно како би са истим сведочењем могао да будем сведок Тужилаштва против Војислава Шешеља. Ја не знам шта бих могао сада да променим у мојим раније датим изјавама, а да при том не дођем у ситуацију да ме неко прозива због повреде обавезе коју сам имао дајући заклетву да ћу сведочити истинито и по најбољем знању.

Колико је мени познато, све што бих ја могао да сведочим у Хагу било би ослобађајуће за Војислава Шешеља и зато прихватам да будем његов сведок одбране уколико ме позове.

Морам да саопштим да ме од 23. новембра 2006. године, и то као дана када сам се вратио по завршеном сведочењу као сведок одбране у предмету Вуковарска тројка, нико из Тужилаштва није ни позвао телефоном, нити је било контаката, нити наговештаја да бих могао бити сведок Тужилаштва. Никада ме нико није ни питао да ли желим бити сведок Тужилаштва, нити ми је икада неко саопштио да сам сведок Тужилаштва.

Ја сам још 18. децембра 2007. године ступио у контакт са Стручним тимом који помаже Војиславу Шешељу и наговестио да могу бити потенцијални сведок одбране. Са њима сам ступио у контакт пошто су се распитивали за неке догађаје у Вуковару и обавестио их о мојим претходним контактима са истражитељима Тужилаштва, на које сам на неки начин и био приморан док сам се налазио у активној војној служби. Тако сам и сазнао да ме воде за сведока Тужилаштва.

Дана 18. децембра 2007. године сам и судски оверио изјаву. Ову изјаву дајем добровољно и дозвољавам да је Војислав Шешељ употреби у поступку пред

Хашким трибуналом. На његов позив одазваћу се и сведочити као сведок одбране Војислава Шешеља, уколико то буде потребно.

У Београду, 19. августа 2008. године. Изјаву дао Љубиша Вукашиновић”. V Ов. бр. 3520/2008. Потврђује се да је Љубиша Вукашиновић лично потписао ову изјаву –

признао за свој потпис на овој изјави. Идентитет именованог утврђен је на основу личне карте број Х 286886 издате од стране МУП-а Београд. Такса за оверу у износу од 488 динара, наплаћена је и поништена.

Четврти општински суд у Београду – Нови Београд, дана 19. 8. 2008. године. Референт овере…

127

Медијски рашомон Јанка Лакића

У својству сведока одбране др Војислава Шешеља, Јанко Лакић је дао изјаву која је 2. марта 2007. године оверена у Четвртом општинском суду у Београду под бројем IV Ов. бр. 3013/07. Ова изјава је у целости објављена у књизи др Шешеља “Хашко инструментализовање лажних сведока”. У овом документу, својим речима, овереним сопственим потписом и званичним печатом, Лакић је до у детаље описао притиске којима је био изложен од стране представника Тужилаштва. Још у новембру 2006. године, преко новина, обавестио је јавност да не жели да сарађује са Хашким трибуналом, те да је и његова породица изложена притисцима из Хага. Међутим, у свом каснијем иступу, у емисији емитованој на телевизији Б 92, Лакић је покушао да дискредитује поједине чланове Тима који помаже у одбрани др Војислава Шешеља и на тај начин негира оно што је сам написао и потписао. Разлози за овакво његово понашање познати су само њему, али цела српска јавност има право да донесе сопствени суд о овом неморалном поступку .

“Вести” (најтиражнији дневник дијаспоре), 13. новембра 2006. године, објављују разговор са Јанком Лакићем, човеком кога је Хашки трибунал покушао да врбује да сведочи против др Војислава Шешеља. Његова прича објављена је под наднасловом “Невоље Јанка Лакића из Малог Зворника”, насловом “Нећу да служим Карли” и поднасловом “Више пута су ме истражитељи Карле дел Понте врбовали да сведочим против Шешеља и од тада ни ја ни моја породица немамо мира. Цео Зворник мислио је да сам издао свој народ”. Унутар текста су два антрфилеа под насловима “Сведок одбране” и “Упозорење”:

Ход по мукама породице Јанка Лакића из Малог Зворника почео је оног дана када су на њихова врата закуцали истражитељи Хашког трибунала желећи да Лакића придобију за сведока Карле дел Понте у процесу против Војислава Шешеља. Лакић тврди да се два пута срео са истражитељима, али да је одбио да им да изјаву јер му, како каже, “као припаднику Српског четничког покрета Дража Михаиловић није падало на памет да сведочи против Срба”.

– Прво су ме звали телефоном и рекли ми да морају да разговарају са мном јер се моје име често помиње у Хагу. Казали су ми да сам изаберем земљу у којој бисмо се срели. Мислио сам да желе да ме намаме и ухапсе, па сам одлучио да је боље да се видим с њима негде на страни, него да ме хапсе пред породицом – присећа се Лакић, који је током рата био на хрватском и босанском ратишту.

Његов први сусрет с двојицом хашких истражитеља, Yонатаном Харисом и Ђерардом Секстоном, одиграо се у Београду, 4. октобра 2003. године и, према његовим речима, трајао је свега пола сата.

– Рекао сам да нема материјалних добара за која бих сведочио против Шешеља и питао их да ли они знају шта траже од мене, да ли знају да угрожавају безбедност моје породице – додаје Лакић, који верује да је истражитељима био интересантан јер је, како каже, прошао пет-шест ратних локација.

Он тврди да су му истражитељи понудили да, уколико пристане да сведочи као њихов сведок у предмету Војислава Шешеља, заузврат добије “папир којим му се гарантује да га нико неће гонити”, ни они из Хага, ни из Хрватске и БиХ.

– Наставили су да ме зову телефоном, мада морам признати да су се увек извињавали и били културни. На крају сам пристао да се поново видим са њима, под условом да дођу код мене кући, и то само један истражитељ – наставља Лакић. Према његовим речима, посетио га је Yонатан Харис, који му је понудио статус “заштићеног сведока” и могућност да изабере земљу у којој жели да се под новим идентитетом настани са својом породицом. И ову понуду Лакић каже да је одбио, али његови суграђани су почели да сумњају да је, ипак, направио “дил са Хагом”. Пријатељи и комшије су почели да заобилазе и шиканирају његову породицу.

– Имао сам само још један телефонски позив у коме ми је Ив Рој, шеф А тима, поново понудио статус заштићеног сведока. Прилично грубо сам му рекао да ме више не зову и да нема начина да будем на њиховој страни, а ако сам нешто лоше учинио, да радо нудим своју слободу за част – присећа се Шешељев познаник.

Вели да га је нарочито заболело јер су комшије и суграђани почели попреко да га гледају и сумњају у њега. То га је нагнало да азил потражи у Француској, али тек пошто је стигао у Париз са 300 евра у yепу, схватио је да тамо нема центра за прихват азиланата.

128

– Нисам имао од чега да платим стан или хотел док се не реши мој статус, па сам отишао у Холандију, у азил-центар Терапл – наставља Јанко Лакић. Ту је, како каже, затражио азил у демократској земљи у којој је смештен суд који је њему и његовој породици проузроковао невоље.

– Да бих добио азил, био ми је неопходан доказ, папир од истражитеља да су ме контактирали, што је Ив Рој одбио да ми да. Занимљиво је да ми је тада у телефонском разговору рекао да смо се видели у Београду, а ја у Београду нисам упознао никог с тим именом – прича он.

Признаје, да би дошао до жељеног папира, послужио се триком. – Рекао сам Роју да имам један папир који је њима важан и да ће га добити уколико они мени

напишу потврду о нашим сусретима. Рекао сам им да је папир који они желе добро сакривен у Србији и да ћу им га донети – тврди несуђени сведок Хашког тужилаштва.

Истог дана, Ив Рој је потписао документ у коме је наведено да су хашки истражитељи имали два сусрета са Лакићем, али да је он оба пута одбио да да изјаву плашећи се за свој живот и животе чланова своје породице.

– Криво ми је што су написали само делимичну истину, што нису написали оно што сам им рекао, да ми не пада на памет да сведочим против Срба – жали он.

Док је покушавао да добије азил, Холанђане је посебно занимало да ли страхује од Српске радикалне странке.

– Рекао сам им да од мене не очекују да пљујем по својој земљи, нити по СРС-у, да не страхујем од њих него од неурачунљивих појединаца, а да моја земља није у стању да мене и моју породицу чува до краја наших живота – тврди Јанко Лакић.

Према његовим речима, на “великом интервују за азил” објашњено му је да му је процедура да му се придруже његова супруга и син прилично дуга. Није смео да ризикује, да очврсну и ојачају сумње његових суграђана и да његова породица остане незаштићена, па се Холанђанима захвалио на бесплатном боравку у азилу и после два месеца поново се вратио у Мали Зворник.

Наглашава како са нестрпљењем чека дан када ће Војислав Шешељ добити списак заштићених сведока и када ће он коначно све неверне Томе уверити у своју честитост. У међувремену, Лакић напомиње да је одлучио да пресавије табак и тужи све оне због којих његова породица доживљава непријатности јер је у малој средини у којој живи маркиран као “издајник”.

Никада нисам био члан Српске радикалне странке, припадник сам Српског четничког покрета Дража Михаиловић, јер тог човека сматрам за нашег мученика. Тешко ми је јер многи мисле да сам заштићени сведок против Шешеља, а мени никада не би пало на памет да учиним нешто што би ми укаљало образ. Ја немам шта да кажем што би било у корист Тужилаштва, а против Шешеља, па ако бих сведочио против њега, то би значило да морам да измишљам и лажем. Савест ми је чиста, и у Хагу се могу појавити само ако ме Шешељ позове као свог сведока – каже Лакић, ишчекујући да Шешељ коначно добије списак заштићених сведока, како би коначно његова породица поново почела мирно да живи.

На питање да ли је на ратиште отишао по Шешељевом наређењу и да ли га је виђао у БиХ и Хрватској, Лакић тврди да га председник радикала није послао у рат.

– Рођен сам на територији БиХ и моја обавеза је била да се одазовем позиву и браним своју земљу. Истражитељи су знали, а ни ја им то нисам скривао, да сам прошао пет-шест тачака ратишта, али тамо никада нисам видео нити срео Шешеља. Познавали смо се и виђали приватно, по Србији. Када бисмо се срели Шешељ нам је свима увек говорио да добро пазимо шта радимо и да се понашамо као прави Срби, у складу са Женевском и осталим конвенцијама о људским правима – категоричан је Лакић.

Емисија у којој је Јанко Лакић покушао да демантује самог себе, емитована је на прозападњачкој телевизији Б 92, у ударном термину, 22. маја 2008. године. Аутор, Петар Илић, свом нападу на др Шешеља и Српску радикалну странку дао је наслов “Истине, лажи и Хашки трибунал”. Његов ауторски приступ био је типичан за ову телевизију: само је ставио микрофон испред Лакића и некритички, не постављајући питања о истинитости његових навода, а камоли консултујући српске радикале о којима се говори, дозволио да се сними овај квази-документарац. У ствари, Јанко Лакић је ову прилику искористио не само за дискредитацију тима за одбрану, него и за неумерено сопствено хвалисање, што довољно говори о каквом профилу човека се ради. Објављујемо транскрипт ове емисије у целости, остављајући га за сва времена суду домаће јавности.

Истине, лажи и Хашки трибунал: Б92 се бавио могућим манипулацијама сведоцима у режији експертског тима за одбрану Војислава Шешеља, односом радикала према Хашком трибуналу, као и питањем да ли постоје притисци Трибунала према сведоцима, какав је однос

129

Специјалног суда према суђењу Шешељу у Хагу, те однос радикала према Специјалном суду и разликама између Српског четничког покрета и Радикалне странке.

Саговорници: Зоран Красић, функционер СРС-а, Бруно Векарић, портпарол Специјалног суда за ратне злочине, Владимир Вукчевић, тужилац за ратне злочине, Јанко Лакић, бивши вођа добровољаца СЧП, Мирослав Лукић, представник СЧП, Стојимир Стојичевић, представник СЧП, Дејан Анастасијевић и Јован Дуловић, новинари “Времена” и сведоци на суђењу Милошевићу у Хагу.

Проф. др Војислав Шешељ: Већег скандал-мајстора у српском политичком животу од мене у последњих 15 година није било. Кад ми је био потребан тај скандал из неких политичких интереса, ја сам знао највештије да га конструишем.

Б92: Шта мислиш генерално о томе? Јанко Лакић, бивши командант добровољаца Српског четничког покрета (СЧП): Ја

мислим да је Шешељ један успешан политичар, паметан човек, да на политичкој сцени Србије тешко ко је могао Војиславу Шешељу да парира. Он је изузетно добар говорник, он је у тренутку спреман, рецимо, пред камерама, за разлику од свих других политичара у Србији, да се снађе у делићу секунде. Јак је Војислав Шешељ, бар политичар.

Б92: Иако Јанко Лакић, бивши вођа добровољаца Српског четничког покрета и човек који је имао задужења у Војсци Републике Српске, начелно мисли да је Шешељ успешан политичар, између Српског четничког покрета и Српске радикалне странке постоји озбиљан проблем. Лакић, који је пристао да сарађује са тимом за одбрану Војислава Шешеља, тврди да су радикали фалсификовали његову изјаву. Нову изјаву оверио је у суду, а потом је о овом проблему обавестио Тужилаштво за ратне злочине у Београду и медије.

Медији се нису много уплитали у целу причу. Стојимир Секулић, представник СЧП: Српски четнички покрет је организација која нема

везе са политиком, нестраначка је и сви њени припадници никада нису желели да се политички експонирају.

Проф. др Војислав Шешељ: Српска радикална странка се залаже да се сви Хрвати протерају из Србије.

Јанко Лакић: Прва је идеја била да то буде један покрет, па је онда Војислав Шешељ покушао то регистровати као политичку странку и ја сам био присталица тога све док није променио име и ја сам рекао – више никад.

Стојимир Секулић: Доктор Воја Шешељ је са господином Томом Николићем, одбеглим крилом Народне радикалне странке од Губерине, склопио, 23. фебруара 1991. године, договор да се направи једна интеграција. То је после, са Ацом Стефановићем, оснажено са том трећом групацијом и направљена је Српска радикална странка.

Војислав Шешељ: Никада нисам био за монархију. Увек сам био републиканац и сматрам само да се идиот у данашњој Србији може залагати за монархију, да нико нормалан у Србији, иначе, није за монархију.

Стојимир Секулић: У то време Српска радикална странка је имала сва обележја, заправо, СЧП-а – круну, двоглавог орла, све оно што је заправо неговао Српски четнички покрет, што је и кроз време, кроз историју, било његово обележје и красило га.

Мирослав Лукић, члан СЧП: Па, Српски четнички покрет никад није желео да се учлани, да тако кажем, пошто сам био председник Српске радикалне странке на почетку, знам да сам их по Статуту, као придружено чланство, увео у странку јер нису желели да се прикључе.

Јанко Лакић: Па, сумњива је сама идеја да се промени име Српског четничког покрета у Српску радикалну странку. Сумњиво је уопште оснивање странке.

Дејан Анастасијевић, новинар недељника Време: Ја мислим да радикали могу слободно како да кажемо, за поднаслов своје странке да ставе политичко крило Државне безбедности Републике Србије јер они су као такви и створени. Мислим да је јавна тајна да су те везе дубоке и разгранате.

Војислав Шешељ: А што се тиче Дејана Атанасијевића, ја сам дошао до његовог комплетног досијеа у Служби државне безбедности, јер моја мрежа је разграната, ја имам људе од поверења свуда.

Дејан Анастасијевић: Треба се сетити случаја Љубише Петковића из 1993. године, у време тог јединог сукоба са Милошевићем, који је, у ствари, био човек за везу између Станишића и Шешеља, када га је Шешељ избацио наводно из странке 1993. зато што је открио одједном да он, у

130

ствари, ради за Државну безбедност и онда направио једну спектакуларну конференцију за штампу поводом тога, али те су везе такорећи институционализоване.

Војислав Шешељ: Ја сам, дакле, човек који зна те послове да ради и што ми затреба, ја пронађем.

Стојимир Секулић, представник СЧП: Једно је неспорно – да је многим људима из Покрета било доста због свега оног што се догађало углавном на ратиштима и нису желели да имају ништа заједничко са људима из тих служби, на било који начин, имајући у виду историјске разлоге – припадници Државне безбедности, они са црним капутима, кожним и остало.

Б92: Осим неслагања, због сумње да су радикали били ближе ДБ-у него што се то допадало Српском четничком покрету, међусобне оптужбе постоје и око циљева и начина борбе за време рата на простору бивше Југославије.

Јанко Лакић, бивши командант добровољаца СЧП: Уочи рата у Босни и Херцеговини, позван сам од стране Српске радикалне странке да дођем у Београд да натоварим и добијем неко оружје. Ја сам то учинио, пробудио сам људе у току ноћи и камионом дошао на одредиште где су они рекли да дођем.

Инсерт из серијала “Смрт Југославије” Проф. др Војислав Шешељ: Оружје смо добијали од Милошевићеве полиције. Јанко Лакић: Наравно, од тог обећања није било ништа, ја нисам добио ништа, за разлику од

многих других који су оружје добијали, и то се ни данас ни тада није крило. То Војислав Шешељ отворено говори, чак и на суду у Хагу, и поносан је на то. Ја немам, наравно, ништа против што је он на то поносан, али хоћу да кажем своје мишљење, зашто ја нисам добио то оружје. Постоји само један разлог – зато што Јанко Лакић није под контролом Удбе.

Проф. др Војислав Шешељ: Врло брзо смо стекли то поверење и онда нам је режим дао и касарну у Бубањ Потоку. Читава једна касарна је била само за добровољце Српске радикалне странке и ми смо добровољце окупљали у Београду, ту смо добијали униформе за њих, оружје за њих, аутобусе за пребацивање на фронтове итд.

Мирослав Лукић, члан СЧП: Ти момци из Малог Зворника су деловали као добровољци, одвојено од Српске радикалне странке.

Б92: Коме су одговарали? Мирослав Лукић: Е, то сад постаје рат, прича о рату, мислим, могу да кажем, али не знам

колико је паметно то. Једноставно, Војсци Југославије. Они су се јавили у ЈНА као СЧП и ишли су по ратиштима од Крајине, од Барање наовамо.

Б92: Где си све био на ратишту? Јанко Лакић: Ја сам био на више локација, био сам у Хрватској – у Барањи и у Книнској

Крајини, у околини Бенковца. Био сам у Босни – у Сарајеву, Зворнику, Братунцу. Проф. др Војислав Шешељ: Та зворничка операција је планирана у Београду. У њој су

учествовале снаге босанских Срба и оне су биле бројније. Међутим, специјалне јединице и најборбеније јединице дошле су са ове стране. То су биле директне јединице полиције, тзв. “црвене беретке”. То су специјалне јединице Службе државне безбедности Србије. Ту су били добровољци Српске радикалне странке, ту су били Арканови добровољци.

Дејан Анастасијевић, новинар недељника Време: Шта се дешавало 1992. године у Зворнику и ко је све тамо ушао, осим “Жутих оса”, није неки велики проблем сазнати, као што није велики проблем установити да су паравојне јединице, тзв. добровољачке, не само Шешељеве, биле под јаким утицајем Државне безбедности, обично не само командант, него заменик команданта би био, у ствари, радник Државне безбедности. О томе има читава гомила доказа и то уопште није спорно.

– Шта је ово? Еј, ходи овамо. – Ко је пуцао сад, малопре? – Не знам, деце ми. – Ко је пуцао? Јован Дуловић, новинар недељника Време: Највећи злочини су се догађали недалеко, пар

километара од Зворника, у Челопеку, челопочки Дом културе. Ту су они покупили људе из Дивича, то је мало место одмах поред Зворника, доле поред обале, њих су покупили и затворили у тај дом културе. Једно стотинак људи је било.

Б92: Ако суд утврди да су браћа Вучковић или чланови Српске радикалне странке били ту у време када су почињени злочини у Зворнику, то би могло да буде једна од ствари које ће теретити Војислава Шешеља на суђењу у Хагу.

131

Б92: Је ли знаш тог човека? Јанко Лакић: Репића и Жућу? Б92: Да, да. Знаш те људе? Јанко Лакић: Сусретали смо се. Дејан Анастасијевић: Ту се ради о двојици браће, од којих је млађи, звани Репић, био на

граници дебилитета и тежак алкохоличар. Ја не знам да ли је он формално био члан странке, али је он био просто у тој јединици, како ми је његов брат, који је био командант “Жутих оса”, Жућа, рекао: ја њега нисам смео да оставим код куће зато што је склон да прави проблеме, па сам га онда повео са собом у јединицу да би ми био на оку. Испоставило се, је ли, да је та одлука довела до смрти оноликих људи у Дому културе у Челопеку и другде. Тако да он, ради се о једном чак, и покојник је и није лепо рећи, али такорећи бесловесном човеку и тешком алкохоличару. Он је умро на крају од алкохолизма, али његов брат је био много интелигентнији и дефинитивно је био члан Српске радикалне странке. Он није ни крио то, иако се странка њега одрекла, он је сасвим отворено говорио да он јесте у Зворник ишао као командант одреда добровољаца Српске радикалне странке.

Јован Дуловић: Два брата. Један је био типичан психопата, тај Репић. Он је нпр. испразнио два оквира из аутоматске пушке у људе који су били сабијени тамо, а преко ноћи су главне баханалије биле, до те мере су мучили људе да то... Мислим, тешко је описати речима какве гадости су морали да раде ти људи који су били затворени.

Суђење Слободану Милошевићу, Хаг, август 2005. Тужилац: Помозите ми да ово разумем. Ви, значи, кажете да је међу вашим члановима било

наркомана, алкохоличара и ноторних криминалаца и, ако су они били чланови странке, нису могли бити добровољци. Можете ли ми објаснити у којем сам смислу то погрешно схватио?

Проф. др Војислав Шешељ: Знате, учлањивање у Српску радикалну странку је апсолутно слободно, свако може да се учлани. Ко год пожели, ко има 18 година може да се учлани. Нема, дакле, забране учлањивања, нити се испитује какав је ко приликом учлањивања. Српска радикална странка је масовна политичка партија, а не кадровска, и може да се учлани ко год пожели. Међутим, код вођења кадровске политике се онда заоштравају критерији. У овом случају дат је стриктан налог да се води рачуна да се међу добровољцима случајно не појави наркоман, алкохоличар или ноторни криминалац.

Б92: Душан Вучковић Репић, ради се о папиру који потврђује припадност Душана Вучковића Репића Српској радикалној странци за време рата у Босни.

Јанко Лакић, бивши командант добровољаца СЧП: Да, да, да, схватам. Рекао сам ја и сад ћу покушати да објасним неке ствари. Српска радикална странка је у изјави мојој користила делове интервјуа који сам ја дао новинару “Франкфуртских вести” и то је реченица из тих новина. Ја то нисам рекао Српској радикалној странци јер то је конкретан податак. Откуд они знају, ако ме не питају, да ли ја имам или немам. Нисам им рекао да немам, али ни вама не говорим да имам.

Дејан Анастасијевић, новинар недељника Време: Жућа је прилично отворено причао о Српској радикалној странци, и мање отворено, али је дао извесне натукнице у вези са неким својим везама са Државном безбедношћу, али није много причао, само је отприлике напоменуо да је повезан и са њима.

Проф. др Војислав Шешељ: Ја сам поменуо случај тог Жуће, који је негде затечен у крађи у источној Славонији и одмах је био одстрањен. После је он тврдио да је Српску радикалну странку напустио зато што смо ми сарађивали са режимом.

Б92: Ова Шешељева изјава о томе да је један од браће Вучковић, Војин звани Жућа, избачен из странке крајем 1991. године не слаже се са изјавом функционера Српске радикалне странке Зорана Дражиловића. Он је, у изјави датој за потребе Трибунала у Хагу, навео да је Жућа избачен из странке 1992. године, после акције у Зворнику.

Дејан Анастасијевић, новинар недељника Време: Ту се ради о једном шаблону, који се увек примењује. Значи, кад год неко буде ухапшен због било ког криминалног дела, ратног злочина или обичног злочина, што се такође дешава, а члан је Српске радикалне странке, радикали онда кажу да су они њега још раније избацили, обично, рецимо, месец дана или два дана пре него што је ухапшен, уколико не могу да прикрију да је човек био активиста или функционер странке. Онда они кажу да су они њега још пре тога открили да је кваран и непоштен човек, па су га онда избацили раније и немају никакве везе са тим.

132

Тужилац: Сада говоримо о добровољцима Српске радикалне странке унутар ЈНА. Ви кажете, значи, да ако су они починили неки злочин као припадници ЈНА, да бисте ви и ваша странка о томе били обавештени?

Проф. др Војислав Шешељ: Сигурно би на неки начин били обавештени. Дејан Анастасијевић, новинар недељника Време: Па, то што је у случају “Жутих оса”

уопште процесуирано у нашем правосуђу још за време Милошевића и за време рата у Босни, је у ствари производ стицаја околности. А стицај околности је био тај да је 1993. године Милошевић ушао у сукоб са Шешељем, пре свега у вези са политичком контролом коју је Шешељ покушавао да оствари у Босни и због неких нездравих амбиција за преузимање власти у Србији.

Проф. др Војислав Шешељ: Јовица Станишић, као шеф службе Државне безбедности, након директног судара наше две партије, почео је да хапси добровољце Српске радикалне странке и да издаје јавна саопштења да су ухапшени као злочинци.

Дејан Анастасијевић: Кад су у оквиру те акције полицајци привели браћу, онда је овај несрећни Репић, млађи, покојни, кад су га питали да ли зна зашто је у полицији, он је одмах рекао: “Па, то је зато што сам побио оне балије.”

Јован Дуловић, новинар недељника Време: Била је то таква ситуација где оптужени ћаска, шапуће са председником суда, знате, тако да ни веће не чује шта прича. Са пуно уважавања суд се опходио према њему. Он је негирао све, није знао, то су биле чињенице, за те злочине, да он наводно није знао шта му ради брат. То је, мислим, јефтина лаж била. Знао је. Да ли је могао да спречи, то је друго нешто.

Дејан Анастасијевић: Читава ствар је изглађена јер никоме у том тренутку у Србији није било у интересу да се много расправља о томе шта су та браћа Вучковић радила у Зворнику.

Б92: На првом суђењу за ратне злочине, које је половином 90-их одржано у Шапцу, Душан Вучковић Репић, за убиство најмање 19 људи, осуђен је на седам година затвора. Врховни суд повећао му је казну на 10 година. Други брат Вучковић, Војин звани Жућа, командант “Жутих оса”, осуђен је на четири месеца затвора. “Жутим осама” и браћом Вучковић касније се бавио и Специјални суд у Београду. Паралелно са суђењима за ратне злочине у земљи, почело је и дуго очекивано суђење Војиславу Шешељу у Хагу. После штрајка глађу, одобрено му је да се брани сам.

Проф. др Војислав Шешељ, суђење: Могу да читам? Моји правни саветници нису моји браниоци и зато не морају да испуњавају правилничке услове који су предвиђени за браниоце. Они само морају да испуне оне услове које им ја пропишем, а ви само даље ометајте припрему моје одбране, па ћете на крају морати да поједете сва говна која сте изасрали. Јебем вам мајку свима, почевши од Ханса Холциуса, па надаље, укључујући и ону битангу Тјарда ван дер Спула.

Б92: Како је одређен тим у вези са одбраном др Шешеља – експертски тим? Зоран Красић, функционер СРС: Војислав Шешељ је одредио лица која ће да буду... И

прави назив је стручни тим који помаже професору доктору Војиславу Шешељу у припреми одбране. Тренутно тај тим има 31 члана. Све су то чланови Српске радикалне странке које је изабрао Војислав. Ради се о људима у које он има највише поверења да ће по његовим захтевима и његовим налозима да ураде онај посао који је њему значајан док припрема своју одбрану.

Проф. др Војислав Шешељ, суђење: Ја сматрам да је овај међународни суд за бившу Југославију нелегалан, да га је успоставио нелегалан орган, Савет безбедности, који по Повељи Уједињених нација на то није имао право и да овај суд није формиран да успостави правду, него да успостави мир и то је први суд у историји човечанства који има задатак да успоставља мир.

Владимир Вукчевић, тужилац за ратне злочине Србије: Као свака цивилизована земља, ми имамо своје законе. Један од тих закона је Закон о сарадњи са Хашким трибуналом. Из тог закона, који могу да вам покажем, јасно произилазе наше обавезе, а наше су обавезе, између осталог, да позивамо, на тражење Трибунала, одређена лица која се појављују као сведоци у одређеним предметима. Овде је конкретно био упућен захтев нама да се узме изјава од три лица, да ли хоће или неће да сведоче пред Трибуналом у случају Шешељ. Одмах да кажем да, што се тиче случаја Шешељ, ми уопште немамо интересовања јер то је тзв. случај из те прве категорије, где ми уопште немамо никакве компетенције.

Б92: Чланови Српске радикалне странке у Скупштини Србије, као и у текстовима објављеним у неким медијима, наводе да Тужилаштво за ратне злочине у Београду врши притисак на одређена лица како би сведочила против Шешеља у Хагу. Тврдили су и да имају доказе о томе да полиција приводи и саслушава неке особе по налогу Тужилаштва из Хага.

133

Владимир Вукчевић: Било је прича у Скупштини како имају моје снимке (ако су ми добро пренели, јер баш не гледам често ту скупштину), како имају снимке где ја вршим притисак на неке сведоке. Сад, замислите ви мене, човека који је цео живот тужилац, преко 32 године, да ја себи допустим тако један луксуз, под наводницима, да се ја бавим криминалом, јер свако изнуђивање исказа је кривично дело. Према томе, ту се атакује и на моју интелигенцију, на моју професионалност итд, а да не кажем на мој морал.

Зоран Красић: Једно време су чак ангажовали и ово специјално тужилаштво, па и специјални део полиције, који је разговарао са тим људима, претио им итд, али то смо пре месец и по дана са скупштинске говорнице, надам се, врло ефикасно отклонили као опасност, обавестили јавност како Тужилаштво функционише и шта ради.

Бруно Векарић, портпарол Специјалног тужилаштва за ратне злочине: У неколико наврата је заиста било изговорено низ неистина о, рецимо, томе да сам био у Руми и принудио неког сведока да сведочи против Шешеља, што, наравно, апсолутно није тачно. Прво, апсолутно као портпарол немам надлежности да разговарам са било којим сведоком. Друго, никад у животу нисам био у Руми, а треће, чак ми је бесмислено да се уопште правдам око таквих ствари, јер то излази из свих оквира неког законитог кривичног поступка. Тако да мислим да је то само за себе бесмислено.

Владимир Вукчевић: Одређени функционери, посланици, говоре о томе да се у канцеларији Хашког трибунала у улици Јеврема Грујића врши притисак на сведоке. Е сад, кад смо ми то успели да ставимо под одређену контролу, значи, да сад сви ти, како кажу, притисци, под наводницима, буду под нашом опсервацијом, сад и то не ваља. Значи, није ваљало оно, не ваља ово.

Проф. др Војислав Шешељ, суђење: Ви, господине Робинсон, сад дозвољавате сугестивна питања. Мене не пита господин Најс да ли ја користим ово као јавну трибину за своју публику, него он констатује и само чека да му ја потврдим.

Бруно Векарић: Ја то доживљавам као једну врсту политичке поруке гласачком телу Српске радикалне странке. Мени је она сасвим логична јер Тужилаштво за ратне злочине је, онако, згодна институција да се стално напада јер је у контакту с Хашким трибуналом, сарађује са Хашким трибуналом у складу са Законом о сарадњи са Хашким трибуналом и, једноставно, порука коју радикали емитују гласачима, с обзиром да је њихова пропаганда одувек ишла у том смислу да се не сарађује са Трибуналом, је потпуно јасна и, кажем вам, логична.

Проф. др Војислав Шешељ, суђење: Ја, као правник, као професор уставног права, теоријски доводим у питање легалност овог суда и тврдим да суд није легалан.

Б92: Шта може Шешељ да уради за своју одбрану? Јован Дуловић, новинар недељника Време: Код нас влада фама да, у ствари, немају они

ништа, ништа не могу против, не могу ништа да ископају, што је заблуда пар екселанс. Е сад, колико ће то проћи пред судом? Свако тужилаштво гледа да што више оптерети, па ако чак нешто остане што буде тако, тек ћемо имати прилике да гледамо.

Мали Зворник Б92: За Тужилаштво, Јанко Лакић је био потенцијални сведок. Први покушај да узму изјаву од

њега био је 2003. године у Београду. Тада је Лакић инсистирао да има свог преводиоца и одбио да буде сведок Тужилаштва.

Јанко Лакић, бивши командант добровољаца СЧП: Истражитељима сам рекао да као припадник, односно присталица Српског четничког покрета, не желим пред њима да помињем српско име, а камоли да издам било ког Србина. Они су се изненадили, њихова реакција је била таква да су се изненадили и на крају су рекли да им је жао што је моја одлука таква и што нећу са њима да разговарам, али да ће моју одлуку поштовати.

Суђење Војиславу Шешељу, Хаг, новембар 2007. Зоран Красић, функционер СРС: Ми смо добили право од стране Секретаријата Трибунала

да можемо да преузмемо документацију које је Тужилаштво доставило Војиславу Шешељу. А када смо узели ту документацију, ми смо први пут били у прилици да видимо на које околности су неки сведоци дали неке изјаве. Одмах да буде јасно, све те изјаве су са затамњеним деловима, где се налазе основни биографски подаци о тим лицима, али нису затамњене локације. Пошто се зна које су локације обухваћене оптужницом, онда, трагајући да проверимо ту изјаву, са гледишта локације, шта се тамо стварно десило, ми смо комуницирали са неким људима и онда смо сазнали да је било одраније, и то великих притисака на појединце са те локације.

134

Јанко Лакић: Никаквих притисака, претњи и уцена није било, на моје задовољство, иако сам ја чуо да они сасвим другачије према неким другим поступају, али ја могу да говорим само за себе и тврдим да је све било коректно и поштено.

Б92: Да ли имате информације да Хаг притиска сведоке? Да ли су вас притискали? Јован Дуловић, сведок: Не. Мислим да је то чиста измишљотина. Не може да те притиска

нико. Б92: Тужилаштво ипак поново покушава да Лакић буде њихов сведок на суђењу Шешељу.

Долазе у Мали Зворник и нуде му статус заштићеног сведока. Лакић и то одбија и захтева да више с њим не контактирају.

Јанко Лакић: И пре и за време сусрета са истражитељима, на терену, присталице Српске радикалне странке говоре да сам ја дао изјаву Хашком трибуналу и да сам зато узео огромне паре. Та хајка траје, значи, од 2003. до данашњих дана.

Мирослав Лукић, члан СЧП: Сви су питали и мене, као шта је са твојим кумом, је ли он нормалан? Нисам прво разумео шта јер нису приче долазиле до мене у смислу прича, него у смислу питања шта му је. Ја сам тврдио да није ништа јер и знам да није, и упућивао чланове Општинског одбора, који су ме питали за то, на врх странке, јер ако јесте неко сведок, Трибунал мора да дâ оптуженом списак сведока, на њему ће лако видети да ли је или није то име Јанка Лакића.

Б92: Да ли је било неких ваших неспоразума са сведоцима одбране? Зоран Красић: Наших? Б92: Тима за одбрану. Зоран Красић: Па, нисмо ми у могућности да дођемо у неспоразум са њима, знате. Нисмо ми

у могућности, нема ниједан разлог да будемо у неком неспоразуму, знате. Зашто? Зато што Тужилаштво води поступак, Тужилаштво диктира поступак, не диктирамо ми.

Проф. др Војислав Шешељ, суђење: Ја ћу демаскирати ту антисрпску заверу, доказујући да су све оптужбе против мене лажне, засноване на лажним сведоцима, засноване на лажним доказима.

Јанко Лакић, бивши командант добровољаца СЧП: У пролеће 2004. представник Српске радикалне странке из Малог Зворника тражи са мном контакт и сусрет. Ја нисам имао ниједан разлог да тај сусрет одбијем. Приликом тог сусрета он је рекао да је овлашћени представник своје странке и да жели са мном разговарати о мојим сусретима, уколико их је било, и контактима са истражитељима. Ја, наравно, нисам имао никаквог разлога, нити потребе да било шта кријем. Прво сам му рекао да смо обавестили странку преко Маје Гојковић и онда сам и њему пренео да сам имао два сусрета и да нисам пристао да дам изјаву. По мојим сазнањима, тај исти човек је Српску радикалну странку известио супротно ономе што сам ја њему рекао.

Б92: Рекао си само представник, ниси рекао ко је био? Јанко Лакић: Њихов председник Општинског одбора у Малом Зворнику. Б92: Како се зове? Јанко Лакић: Зове се Деспотовић Александар. Мирослав Лукић, члан СЧП: Па, добро, ја сам од кума, од Лакића, чуо зашто жели, по

питању које теме да се виде, ако конкретно мислиш на то вече. Чуо сам зашто треба да се састану, шетали смо Лакић и ја овде шеталиштем, одавде па доле низ Дрину. Срели смо се са Деспотовићем, направили смо једно два круга. На инсистирање Лакића да му каже зашто га је звао, Деспотовић је почињао неку другу причу. Ја сам онда видео да не жели да прича о томе због чега је њега позвао да изађе преда мном и рекао сам им, једноставно: “Идем ја сада, бићу у кафани, кад завршите, дођите да попијемо нешто”.

Јанко Лакић: Пошто сам видео да те приче о мени, да сам дао изјаву и за то узео огромне паре, добијају све више на интензитету, ја сам на крају одлучио да напустим Србију. И то сам учинио половином јуна месеца 2005. године. Пре тога сам Новака Савића... Зашто Новака Савића цело време помињем? Зато што је он координатор експертског тима за Подриње и по функцији задужен да ради то што ради. Зато ја с њим и контактирам. Ја њега, значи, обавештавам да напуштам Србију, тражим од њега да обавести странку да ја нећу дати изјаву против Војислава Шешеља јер знам како функционишете и знам да ћете тек тада покренути против мене хајку и против моје породице. Новак је обећао да ће све то урадити. И 15. јуна, ја ујутру из Београда “Ластиним” аутобусом за Париз, да тражим азил.

Б92: У Паризу не постоји центар за прихват политичких азиланата и Лакић одлази у Холандију. Тамо је, због притисака у Србији, тражио политички азил. Тада, телефоном,

135

истражитељи Трибунала долазе у контакт са њим. На његов захтев издају му потврду да је у Србији одбио да буде њихов сведок, потом се враћа у Мали Зворник.

Јанко Лакић: По повратку из Холандије, други дан, ја нажалост сад не могу рећи то име, представник Српске радикалне странке је дошао код мене кући и рекао: “Јанко Лакићу, нудимо ти посланички мандат на четири године или новац да промениш страну, да даш изјаву сад у корист Војислава Шешеља.” Ја сам рекао да ја не дајем изјаве ни у чију корист и да је он у великој заблуди јер ја нисам никоме дао изјаву.

Судија Бономи: Шта је иза тога? Ко је иза тога? Ти Французи, рецимо? Проф. др Војислав Шешељ: Откуд ја знам који тачно Француз? Ви сте, господине Бономи,

овде навикли на лажне сведоке Тужилаштва, који се и после 15 година детаљно сећају разних усмених изјава.

Судија: Господине Шешељ, тај коментар који сте ви дали је следећи: да сам ја навикао на лажне сведоке које доводи Тужилаштво и који се чак и после 15 година сећају сваког детаља. То је само изјава, тврдња, једна генерализација, у којој нема никакве суштине јер тренутно не разговарамо о сведоцима који долазе после 15 година и сведоче о нечему.

Јанко Лакић: Дана 16. јануара 2006. године решавам да затражим помоћ директно од Томислава Николића и Александра Вучића и упутио сам њима један допис, у којем сам затражио да се хајка против мене и лажи против мене и моје породице зауставе, јер оне нису ничим изазване. Ја ништа нисам урадио ни против Шешеља ни против вас.

Б92: Да ли може два питања, молим вас? Александар Вучић: Кажите? Б92: Ја сам с вама већ контактирао за “Б92 истражује”, да ли се можда сећате? Два пута сам

вас звао, одбили сте ме оба пута, зашто нисте желели да причате? Александар Вучић: Дајте, молим вас. Јанко Лакић: Никада, до дана данашњег, нису су се удостојили да на било који начин

одговоре. Судија: Када ви одговарате на то позивањем на неке сведоке Тужилаштва, то је

генерализација која нема никаквог смисла у контексту нашег разговора, наше дебате и зато ја то називам блефирањем. То је нешто што ви тврдите у циљу да можда сакријете да не знате ништа о томе.

Јанко Лакић, бивши командант добровољаца СЧП: Крајем 2006, односно 13. новембра, након мог интервјуа “Франкфуртским вестима”, Новак Савић је испред Српске радикалне странке, експертског тима, званично затражио да дам изјаву експертском тиму о мојим контактима са истражитељима Хашког трибунала. Ја нисам имао ниједан разлог да то одбијем и пристао сам.

Зоран Красић, функционер СРС: И онда смо те изјаве прикупљали, то је 35 изјава, судски ваљаних изјава, где људи врло конкретно износе прецизне податке ког дана ко из Тужилаштва је долазио код њих, како су разговарали, шта су им претили, шта су им нудили као бенефицију, шта су од њих тражили, у ком смислу треба да сведоче итд, итд.

Јанко Лакић: Од мене су изјаву узимали и узели Зоран Красић, Гордана Поп-Лазић и Вјерица Радета. Ту је био присутан и господин Новак Савић. Пре него што сам уопште пристао да ту изјаву потпишем, касније, значи, и пре него што сам почео уопште да је дајем, ја сам затражио прво да се реши проблем са људима. Њихови на терену тврде да сам дао изјаву против Шешеља, конкретно да се реши проблем са тим Деспотовићем, и затражио сам од њих, ако већ нисам сведок против Шешеља, да ми дају потврду. Они су рекли да мене нема на списку и да ће ми ту потврду дати, што су на крају и урадили. Они су мени дали потврду да ја нисам на списку сведока.

Мирослав Лукић, члан СЧП: Као што су и до задњег секунда и данас знали да није, чак су му дали документ да није на списку, а ево, видите, и даље причају да јесте, што је ван памети. Не знам сврху тога. Да ли је то наставак извлачења из неке ситуације, глиба направљеног, али бесконачним круговима даљих лажи, што је ненормално. Нормалном човеку је то далеко од памети. Не могу да схватим шта је.

Б92: Чланови Одбора за одбрану Војислава Шешеља зову Лакића у Београд, тражећи да потпише изјаву коју им је три месеца раније усмено дао у седишту Српске радикалне странке.

Јанко Лакић: Ја сам прегледао изјаву, уочио сам неколико штампарских грешака на које сам упозорио Радету, али те грешке не мењају срж изјаве и то и није био проблем. Рекао сам јој да изјава није хронолошки сложена, да је испретурана и да ће онај ко је буде читао стећи утисак да је

136

то ненормална особа дала. Мени је Радета на све то рекла да управо таква изјава одговара Војиславу Шешељу.

Б92: Будући да тада, у писаној изјави која му је дата на увид, није приметио никакве материјалне грешке, Лакић потписује изјаву. Проблем настаје када се вратио кући и изјаву поново прочитао.

Јанко Лакић: Након пар дана сам узео и, рекох, да прочитам мало изјаву, да видим шта је. На моје запрепашћење, у изјави сам тада тек уочио две реченице које битно мењају суштину моје изјаве и оптужују људе које ја немам намеру да оптужујем, јер су они били коректни према мени. Једна од тих реченица оптужује истражитеље и Хашки трибунал да су они мени претили и затражили да ја, ако не будем њихов сарадник, да ће ме ухапсити одмах и спровести у Хаг, што није тачно. Људи ми то никад нису рекли.

Б92: Сведоци одбране вашег тима, да ли се некада неко од њих жалио да можда ви нисте нешто... Да сте ви можда ту изјаву интерпретирали...

Зоран Красић: Не, мени није познато то. Б92: То вам није познато? Зоран Красић: Није ми познато то. Ја мислим да је то немогућа ситуација. Знате због чега је

немогућа ситуација, ако причамо о ових 35 лица? Па, они су отишли у суд и оверили своје изјаве. Б92: У покушају да реше проблем који је настао, чланови Српске радикалне странке, међу

којима су и Вјерица Радета и Новак Савић, одлазе у Мали Зворник како би са Лакићем решили проблем око спорних делова изјаве, као и проблем који је настао између чланова Српског четничког покрета и локалног одбора Српске радикалне странке. То се види из изјаве сведока који је присуствовао овом састанку. Међутим, постигнути договор није дуго трајао.

Мирослав Лукић, члан СЧП: Прво, код њега у стану сам био када је долазила Вјерица Радета и Мома Марковић са Шешељевим кумом Новаком, око изјаве коју је експертском тиму дао Јанко Лакић.

Јанко Лакић: Вјерица Радета је пред свима нама изјавила да је на своју руку моју изјаву преправљала, мислећи да се ја нећу против тога бунити.

Мирослав Лукић: Вјерица Радета је рекла да је по Јанковом понашању и ставу рачунала да неће бити проблема, ако то допуни на начин на који је она разумела.

Јанко Лакић: Ја сам Вјерици Радети тада рекао да је то нечувено и да се ја са тиме нећу и не могу помирити. Ја сам, наравно, као што сам и до сада говорио, тражио да се то исправи или да се то на неки начин повуче. Ту, у мојој кући, смо направили договор, односно у стану, да ја напишем потпуно нову изјаву, да нико не сме ниједан зарез, ниједну тачку додати. Значи, искључиво онако како ја видим случај и да ће то Српска радикална странка прихватити.

Проф. др Војислав Шешељ, суђење: Ви сви припадници Секретаријата Хашког трибунала можете само да прихватите да ми попушите курац, то стоји у тексту.

Јанко Лакић: Јутрос је звао шеф, Војислав Шешељ, јер је био састанак експертског тима и рекао да се ништа не мења, а и експертски тим је донео одлуку да се ништа не мења. На моје питање: Да ли ви то, Вјерице, тврдите да ћете користити изјаву за коју знате врло добро да сте ви лично учествовали у њеном фалсификовању, она је рекла да ће је користити. И ја сам јој прекинуо везу након тога.

Б92: Да ли ви можда знате да неко вас оптужује, експертски тим, за фалсификовање неких изјава, да ли то постоји?

Зоран Красић: Тако нешто не постоји. То је немогуће, то вам тврдим да је немогуће зато што тога нема.

Јанко Лакић: Ја одлазим у Општински суд у Лозницу, потписујем изјаву, један примерак мислим да сам вам уступио, у којем ја званично, судски повлачим изјаву од 2. марта 2007, оверену у Четвртом општинском суду, и покушавам да је ставим ван снаге. О томе сам обавестио, за шта постоји документација, и суд у Београду.

Б92: Човек је оверио изјаву у суду, каже да експертски тим прекраја његове изјаве. Суђење Војиславу Шешељу, Хаг, новембар 2007. Проф. др Војислав Шешељ: И ја сам захвалан Хашком трибуналу што ми је пружио

могућност да страдам за ту своју идеологију. Ја изражавам велико жаљење што они који су писали Статут Хашког трибунала нису предвидели смртну казну, па да поносно, достојанствено, усправно, као мој пријатељ Садам Хусеин, таквом казном, таквом смрћу запечатим сопствену идеологију.

137

Јован Дуловић, новинар недељника Време: Па, таква прича одавно кола, да у ствари маскирано радикали чине све да управо Шешељ остане тамо и да буде, јер када би дошао Шешељ, онда би они били безначајни људи.

Б92: Да ли можда неко из врха Радикалне странке жели да има такве лоше сведоке, да кажем, да би помогли да, пошто постоји прича да врху Радикалне странке одговара да Војислав Шешељ буде у Хагу?

Зоран Красић, функционер СРС: Ко то каже? Б92: То, свуда. Зоран Красић: Не, то ја први пут чујем. Б92: Први пут чујете? Зоран Красић: Руководству Српске радикалне странке одговара да наш председник што пре

дође у Београд. Б92: Заиста први пут чујете? Зоран Красић: Ја то први пут чујем. Б92: Доста се… Зоран Красић: Па, можда ови саобраћајци, саобраћајни полицајци, који нису завршили курс

или тако неки други, ја не спорим да неко стави прст на чело, па пусти неку теорију или мозак на отаву. Српској радикалној странци одговара и она жарко жели да се Војислав Шешељ што пре врати у Београд.

Јанко Лакић, бивши командант добровољаца СЧП: Кад су Српска радикална странка, његов експертски тим и њихови појединци, спремни мени овакве ствари да раде, можете замислити шта су спремни да раде тек онима који су дали изјаве, који отворено, без икаквих проблема, сарађују са Хашким трибуналом, јер људи из неког разлога желе да дају изјаву. Не морају сви да буду као ја, па неће да дају изјаву.

Б92: У жељи да имамо саговорнике и са друге стране, који би одговорили на наводе Јанка Лакића, који по сопственим речима не тражи ништа од Српске радикалне странке осим извињења и да одговарају виновници хајке на њега, контактирали смо са Томиславом Николићем, Александром Вучићем, Горданом Поп-Лазић. Сви они одбили су да говоре за емисију “Б92 истражује”.

Јанко Лакић: Волео бих да Б92 објави да сам ја инсистирао да Б92 дође код мене и да ме уврсти у ту причу да би коначно истина већ једном дошла до нашег народа, да се престане са лажима и преварама, јер знам да ће рећи “издајничка Б92, издајник Лакић”. Ево, нек се зна, ја сам тражио Б92, није Б92, издајничка телевизија, тражила мене.

Изјава Новака Савића поводом оптужби Јанка Лакића

Изјава коју је дао Новак Савић уследила је после Лакићевог напада на српске радикале и њиховог председника др Војислава Шешеља, који је изведен уз обилату помоћ антисрпске телевизије Б 92.

Новак Савић је дао изјаву која је, 20. августа 2008. године, оверена у Четвртом општинском суду у Београду, под бројем IV Ов. бр. 10085/08.

“Наше интензивно дружење почело је негде половином новембра 2006. године, јер је у Дортмундским вестима тада изашао Јанков интервју, у коме он говори против Карле дел Понте, и о начину на који ради Хашки трибунал. Ја сам одмах отишао код Јанка, прочитао текст и доста смо разговарали о томе. Узео сам од њега те новине, ископирао их и поделио целом тиму. Ископирао сам такође и већи број те изјаве коју је Јанко делио по Зворнику и ужој околини.

Већ од тог момента он је мене замолио да апелујем на Александра Деспотовића, председника Општинског одбора СРС Мали Зворник, да више он не шири гласине по Малом Зворнику да је он издајник и да ће сведочити против Воје. Ја сам то прихватио јер сам заиста чуо такве гласине лично од Деспотовића, тако да сам од тог тренутка врло често и скоро свакодневно био у контакту са Јанком и са Ненадом Јовићем. Након тога је уследио договор да њих двојицу возимо у Београд да дају своје изјаве стручном тиму за помагање у Војиној одбрани (то је изашло и у “Великој Србији”). Све се догађало у марту и априлу 2007. године.

После тога, пошто су они испунили своја обећања Јанко је тражио од Деспотовића да му се писмено извине за чаршијске приче то јест лажи које је тада ширио. Због тога смо Вјерица, Момо и ја морали ићи у Мали Зворник на седницу Општинског одбора. Претходно смо свратили код

138

Јанка у стан ради договор ао току саме седнице на којој је присуствовао и његов кум Мирослав Лукић, без кога он не повлачи ни један потез.

На седници Општинског одбора Јанко је имао својих петнаестак људи из СЧП-а. Било је доста дискусија у којима сам учествовао и ја и морао потврдити све горе наведено о Деспотовићевој причи. После тога су се издвојили Деспотовић, Вјерица, Момо, Срета Перић и Јанко да сроче и усагласе ту изјаву. Након тога вратили су се сви задовољни и договорили се да тај споразум остане код Срете Перића и да он и Деспотовић то овере у суду или општини. До овере није дошло скоро седам дана, а ја не знам због чега, тако да ме Јанко назвао и због тога прекинуо сву сарадњу. Мени се јављао повремено и увек смо пријатељски разговарали. Међутим већ ми је почео да наговештава да изјаву коју је дао “Великој Србији”, и која је оверена, не прихвата као ни Ненад Јовић. Вероватно је то све било под великим утицајем његовог кума Мирослава Лукића.

Ја и даље остајем у сталној вези са њима али Јанко је категорички одбијао сваку сарадњу по питању Воје и Трибунала док је Ненад Јовић прихватио даљу сарадњу и моје дружење са њим које и дан данас траје. Шест месеци смо и пословно и страначки били нераздвојни.

Са Јанком су контакти трајали до јула 2008. године а ја сам био спона између њега и Вучића, а после тога сам му уз одобрење Вучића дао његов е-маил да међусобно комуницирају. Колико сам упознат до њиховог састанка није дошло, а због чега не знам.

Јанко ми је показао да поседује потврду од када до када су Жућо и његов брат Репић били чланови СРС-а. На другом папиру, на половини А4 формата, је писало да Јанко поведе десет наоружаних људи на митинг у Хртковце, да их распореди и ако затреба да могу да делују. И један и други папир су без потписа имена већ имају неки параф из кога се ништа не назире. Дао ми је објашњење да је водио рачуна о свему и да тај папир дотира из тог времена. Рекао ми је да је печат из Лознице, али није хтео да каже ко је ударио печат, јер је добио бланко испечатиран лист. Све ово ми је показивао током вожње колима тако да сам ја то делимично могао видети.

После тога ми је рекао да му је следећи потез Б92 и емисија у којој ће изнети доста информација о начину рада тима али у негативном контексту. Са њим је учествовало неколико људи из СЧП-а, Секула и још неки као што је и његов кум Лукић без кога, напоменуо сам већ, не ради ништа и који га подржава финансијски. Он је особа која је чак на једном од конгреса учествовала у избору као Ваш конкурент за председника странке.

Јанко ми је рекао да следи и друга емисија на Б92 где ће бити речи, између осталог, да сам ја њему нудио посланички мандат. На то сам му ја одговорио: “Како можеш за мене да кажеш тако нешто кад видиш да ни ја нисам посланик”. Он ми је одговорио: “Ти ниси маргинална личност и у твоје обећање ће сви поверовати јер ће мислити да иза тога стоји неко други”.

Овај разговор је вођен телефоном после емисије на Б92 која је била, мислим, негде у мају 2008. године.

У Лозници 18. 8. 2008. године. Изјаву дао Новак Савић”. IV Ов. бр. 10085/08, потврђује се да је Новак Савић својеручно потписао ову изјаву, признао

за свој потпис на овој изјави. Идентитет именованог је утврђен на основу личне карте број 175593, издате од стране СУП-а Лозница. Такса за оверу у износу од 358 динара, наплаћена је и поништена.

IV Општински суд у Београду, дана 20. августа 2008. године, овлашћени службеник…

Изјава Ненада Јовића о притисцима од стране Јанка Лакића

Ненад Јовић је 20. августа 2008. године, дао изјаву која је оверена у Четвртом општинском суду у Београду под бројем: IV Ов. бр. 10083/08.

Ова изјава је другачија од претходне коју је дао Ненад Јовић и говори о притисцима којима је био изложен од стране Јанке Лакића. Јовић је у ову изјаву унео још неколико детаља који, како каже Јовић, довољно говоре о моралном лику Јанка Лакића.

“Ја, Ненад (Радомир) Јовић, рођен 2. октобра 1957. године у Радаљу, општина Мали Зворник, Република Србија, са пребивалиштем у Радаљу, лична карта број 31091, јмбг: 0210957774118, издата од СУП-а Мали Зворник, по националности Србин, вероисповест православна, држављанство Републике Србије,

Изјављујем: О уценама које ми је приређивао Јанко Лакић из Малог Зворника давао сам изјаве

Експертском тиму за одбрану проф. др Војислава Шешеља. Могао бих да то мало боље појасним.

139

Непосредно по завршетку ратних збивања у БиХ, Јанко Лакић ми је дао око сто килограма челичних ексера за укуцавање у бетон да бих ја продавао по фирмама и стовариштима у Београду. За сваку кутију ме дужио по 50 конвертибилних марака, с тим да њему дам 20 марака а остатак од 30 марака буде моја зарада, рекавши да су они много скупљи у продаји и да могу нешто зарадити продајући ексере. Међутим, цене су биле много ниже и ја сам то продао по важећим ценама. Тада нисам имао никакав посао и видео сам у томе зараду за исхрану моје породице.

Када сам рекао Јанку Лакићу да сам то продао по тој цени он је лако прихватио ту цену и ја сам му исплатио 20 марака по килограму. Али, када је одлучио да уђе у спор са Српском радикалном странком дошао ми је кући и тражио паре, то јест 50 марака по кутији, односно свих 5000 марака. Пошто сам му рекао да тренутно немам паре, а да је он прихватио цену по којој сам ексере продавао, Јанко Лакић је рекао да ће ми узети плац и кућу. Он је у судском спору од Тадић Стевана из мог села за некакав дуг узео половину плаца поред магистрале Лозница – Мали Зворник заједно да угоститељским објектом и пратећим зградама. Уплашио сам се да ће се то и мени десити и да ће ми кућу у којој живи моја породица узети, а да ћу ја са супругом и двоје деце морати на улицу, прихватио сам да му дугујем разлику од 3000 марака и да ћу му је исплатити иако је то требала да буде моја зарада у договору са њим.

Када ме је после тога позвао код њега у стан ултимативно ми је саопштио да ћу се или укључити са њим у борбу против Српске радикалне странке и да ће ми он у том случају “опростити дуг”, или да му тог тренутка препишем кућу. Пошто сам помислио да никада неће доћи до проблема између Српске радикалне странке и Јанка Лакића пристао сам, и од тог тренутка доживљавам невероватне уцене и шиканирања.

Натерао ме је да пишем све што он диктира, па сам тако написао под његовим притиском и претњом писмо господину Војиславу Шешељ и још пар “изјава”. Увек је уз претњу помињао и неке људе из Републике Српске говорећи да ће они доћи и мене и породицу избацити из куће, а да ће мене убити од батина (батинати до смрти).

Уплашен, писао сам све што је диктирао. Ови притисци на мене су постали посебно брутални после изјаве коју сам дао Експертском тиму за одбрану Војислава Шешеља. И поред претње одузимања куће и плаца и мојим батинањем до смрти, ја сам се, када је долазила телевизија Б92, супротставио Јанку Лакићу у његовом стану, јер ме је терао да пред камарама телевизије Б92 потврдим све изјаве које је он давао као и оне које сам ја под претњом писао и потписивао. Рекао сам тада да то нећу урадити па макар ме на лицу места убио и бацио са терасе његовог стана са трећег спрата на улицу. Пристао је да ја не говорим ништа, а ја сам знајући Јанка Лакића све време стајао иза камере и ћутао, бојећи се да и тада не смисли неко лукавство и окрене камере према мени.

Јанко Лакић данас живи пристојно и удобно, не недостаје му ни новац, а од 1991. године до данашњег дана није радио ништа, јер су залихе робе и новца које је довукао из Босне у току ратних збивања толике да не брине за егзистенцију. Лично знам за аферу када је Јанко Лакић са плаца фабрике аутомобила ТАС из Вогошће украо и дотерао три аутомобила марке “голф”. Знам где је Јанко Лакић те аутомобиле гаражирао и касније продао. Уколико буде потребно имам сведока који ће потврдити како су “голфови” дошли у Мали Зворник, где их је Лакић гаражирао, како су из гараже истерани и како их је Лакић продао. Човеку у чијој су гаражи били гаражирани аутомобили, Лакић је рекао да су ти аутомобили власништво неких избеглица, а праву истину власник гараже је сазнао тек онда кад је Лакић почео да продаје “голфове”. Тада је власник гараже Лакића истерао из куће и наредио му да “голфове” одмах одвезе из његовог дворишта. Власник гараже је један изузетно поштен човек и уколико буде потребно спреман је да и сам да изјаву. Има у Малом Зворнику људи који о овом и другим аферама Јанка Лакић знају много више од мене.

Јанко Лакић је у току ликвидирања муслиманских цивила у Дрињачи био официр за безбедност Дринског корпуса. Његова надлежност се простирала на терену од Братунца долином Дрине до села Главичице, односно границом зворничке и бијељинске општине.

О томе како је Лакић посао официра безбедности обављао, најбоље говори изјава заштићеног сведока у процесу против проф. др Војислава Шешеља када је (по његовој изјави) официр у маскирној униформи, разговарајући са неким моторолом рекао: “Има их много, шта да радимо”.

То шта је са заробљеним цивилима рађено познато је и суду и јавности, јер је од свих заробљених само један побегао, а остали су побијени. Јанко Лакић, као официр за безбедност, морао је да спроводе истрагу и обавести претпостављену команду, а да стрељање спречи, што он није урадио.

140

У то доба сам виђао Јанка Лакића у зони борбених дејстава и у граду Зворнику са два телохранитеља и теренским возилом Војске Републике Српске, дакле у зони његове одговорности, што доказује да је он био упознат са ситуацијом и да злочин није спречио.

Јанко Лакић је прикривајући убиства цивила у Дрињачи и сам саучесник овог гнусног чина што га и као човека и као официра потпуно дискредитује и дисквалификује. Ноторна је лаж Јанка Лакића изјава коју је дао телевизијској кући Б92 да су “ето неки удбаши” добијали од Удбе оружје, а да он никада никакве везе са Удбом није имао. Како је онда могуће да, ако нема везе са Удбом склопи договор са покојним Радославом Костићем, високим функционером Удбе и одведе једну групу добровољаца у Дарду код Белог Манастира. И ја сам као припадник МУП-у био са том групом коју је он одвео.

Ако Јанко Лакић није био члан Удбе, како то да одмах по формирању Војске Републике Српске постаје официр за безбедност. Знајући Јанка Лакића и гледајући изјаве на Б92 могу само да изјавим: Јанко Лакић једно прича, друго мисли, а треће ради.

Толико о моралном лику Јанка Лакића. Изјаву дајем Тиму који помаже у припреми одбране проф. др Војислава Шешеља и

дозвољавам да је проф. др Војислав Шешељ користи у својој одбрани. У Земуну, 20. августа 2008. године. Изјаву дао Ненад Јовић”. IV Ов. бр. 10089/08, потврђује се да је Ненад Јовић својеручно потписао ову изјаву, признао за

свој потпис на овој изјави. Идентитет именованог је утврђен на основу личне карте број 31091, издате од стране СУП-а Мали Зворник. Такса за оверу у износу од 358 динара, наплаћена је и поништена.

IV општински суд у Београду, дана 20. августа 2008. године, овлашћени службеник…

141

Садржај:

Предговор .................................................................................................................. 2 Изјаве сведока одбране проф. др Војислава Шешеља ........................................ 4

Радован Новачић ................................................................................................. 5 Војислав Дабић ..................................................................................................... 12 Љубиша Петковић .............................................................................................. 26 Зоран Ранкић ......................................................................................................... 31 Јован Гламочанин ................................................................................................ 43 Драган Спасојевић ............................................................................................... 55 Александар Гајић ................................................................................................. 58

Милан Радовић ..................................................................................................... 68 Небојша Стојановић ............................................................................................ 72 Ненад Ђурашковић ............................................................................................. 81 Миодраг Луковац ................................................................................................. 83

Миле Црнобрња ................................................................................................... 100 Александар Стефановић .................................................................................. 107 Димче Мијатовић ................................................................................................. 108 Зоран Дражиловић ............................................................................................. 110

Ненад Митић ........................................................................................................ 116 Ненад Јовић........................................................................................................... 119

Миодраг Панић .................................................................................................. 123 Љубиша Вукашиновић ...................................................................................... 125

Медијски рашомон Јанка Лакића ..................................................................... 127 Изјава Новака Савића поводом оптужби Јанка Лакића ........................... 137 Изјава Ненада Јовића о притисцима од стране Јанка Лакића ................. 138