Dnevnik Ane Frank

Анне Франк

ДНЕВНИК

Превела са енглеског Гига Грачан

ПРЕДГОВОР

Ово је јединствена књига. Аутор јој је једна млада девојка - а млади се не боје говорити истину; тоје један од најумнијих и најпотреснијих коментара о рату и његовом деловању на људска бићашто сам га икад прочитала. Анин приказ промена што су се збиле у осморо људи који су се уокупираној Холандији две године скривали пред нацистима, живећи у непрестаном страху иизолованости, заробљени не само страховитим приликама већ и зби ¬ вањима у њима самима,учинио ме интимно грозно свесном највећег од ратних зала - деградације људског духа.

Истовремено, Анин дневник дојмљиво осветљава крајњу пле ¬ менитост тога духа. Упркоссвакодневним ужасима и понижавањима, ови се људи никад нису предали. Сама Ана - а углавномсе из ове књиге врло живо и дојмљиво даје њен портрет - у те је две године врло нагло сазрела.Биле су то кључне године, између 01:15, када су за сваку девојку промене врло нагле и веоматешке. Подржавана топлином и духовитошћу, бистрином и богатим изворима унутрашњег живота,Ана је писала и пуно размишљала о темама о којима би врло осећајни и талентовани адолесцентикојима не прети смрт такође писали - њени односи с родитељима, развој њене свести о себисамој, проблеми одрастања.

Ово су мисли и израз младе девојке која је живела у надасве неуобичајеним условима; стога намњен дневник пуно казује о нама самима ио нашој деци. И због тога сам такође чула колико нам јесвима блиско Анино искуство, колико смо и сами укључени у њен кратк и живот иу читав свет.

Анин је дневник примерен споменик њеном префињеном духу и духу оних који су радили и радеу служби мира. Читање овога дневника значи богато и корисно искуство.

Елеанор Роосвелт

Дјело је први пут објављено у Холандији 1947. (Цонтацт, Амстердам) под насловом ХетАцхтерхуис.

Хет Ацхтерхуис, холандски наслов ове књиге, односи се на део куће који је служио као скровиштедвема породицама које су се ондје скривале од 1942. до 1944. године. Ацхтер на холандскомзначи "иза" или у "позадини" а хуисје "кућа". У старим зградама у Амстердаму просторијеокренуте према врту или дворишту могу се оделити од оних које гледају на улицу и на тај начинстворити две одвојене целине унутар истога стана. Хет Ацхтерхуис или, дословце, "стражња кућа"налази се на Принсенграцхт, једном од градских канала.

Да бисмо поједноставили енглески текст, назвали смо тај део куће тајним додатком односносклоништем (Сецрет Аннеке), премда то није додатак у правом смислу речи.

ДНЕВНИК

Надам се да ћу ти се моћи потпуно поверити,

што до сада нисам могла никоме,

и надам се да ћеш ми бити велика подршка и утеха.

недеља, 14. липња 1942.

У петак, 12. јуна, пробудила сам се у 6:00 сати; никакво чудо: то је мој рођендан. Али, наравно,нису ми допустили да тако рано устанем, стога сам морала задржавати знатижељу све до пет ¬ вртдо седам. Онда више нисам могла издржати и отишла сам у бла ¬ говаоницу, где ме топлопоздравио Моортје (мачак).

Убрзо после седам отишла сам до маме и тате а потом у дневну собу да видим поклоне. Првипоздрав дошао је од тебе, зацијело најдражи од свих. На столу су још били кита ружа, некаквабиљка и неколико божура, а стигло их је и више током дана.

Добила сам гомиле ствари од маме и тате, а разни пријатељи посве су ме покварили. Измеђуосталога, добила сам једну друш ¬ твену игру која се зове Цамера обсцура, мноштво бомбона и чо¬ коладе, једну игру загонетки, 01:00 брош, Холандије приче и ле ¬ генде Јосепха Цохена, Даисинољетовање у планинама (силна књига) и нешто новаца . Сада могу купити Грчке и римске митове -сјајно!

Онда је Лиес дошла по мене и отишле смо у школу. За време одмора свакога сам понудилакексима, а онда смо се морали вратити на наставу.

Сада морам прекинути. До виђења, бит ћемо велики пријатељи!

понедељак, 15. липња 1942.

У недељу поподне имала сам прославу рођендана. Вртјели смо филм Чувар светионика с Рин-Тин-Тином1 који се страшно сви ¬ дио мојим пријатељима из школе. Згодно смо се провели. Било јемного девојчица и дечака. Мама стално хоће да зна за кога ћу се удати. Понешто наслућује да серади о Питеру вессел; 1 ми је дана пошло за руком, не трепнувши оком нити поцрвењевши, да јојту мисао избијем из главе. Лиес Гоосенс и Санне Хоутман годинама су биле моје најбољепријатељице. Онда сам упознала Јопие де Уаал у јеврејској гимназији.

Много времена проводимо заједно и сада је она моја најбоља пријатељица. Лиес се више дружи сједном другом девојчицом, а Санне иде у другачију школу и ондје је нашла нове пријатељице.

субота, 20. липња 1942.

Неколико дана нисам писала јер сам пре свега желела раз ¬ мислити о свом дневнику. Чудно јепомислити да би неко попут мене могао водити дневник, а не само због тога што то никад до саданисам чинила, већ зато што ми се чини да ни мене - ни било кога, уосталом - неће заниматиповеравања тринаестогодишње ученице. Па што онда? Желим писати, али више од тога желимизнети на видело разне ствари које леже закопане дубоко у мом срцу.

Постоји пословица "Папир подноси више него човек"; сјетила сам је се једнога од својих понештосјетних дана док сам седела браде наслоњене на руку досађујући се и осећајући се тромом чак иза доношење одлуке хоћу ли изаћи или остати код куће. Да, папир недвојбено много подноси, акако не намеравам ову тврдо укоричену свеску, поносно названу "дневник", икому показати сведок не нађем правог пријатеља, дечака или девојчицу, вероватно никому није стало до тога. Асада долазим до сржи ствари, до разлога што сам почела водити дневник: зато што немам таквогаправог пријатеља.

Изразит ћу се јасније јер нико неће поверовати да се тринаес ¬ тогодишња девојчица осећа посвесамом на свету, нити је то баш тако. Имам драге родитеље и сестру од 16 година. Познајемтридесетак особа које би се могле назвати пријатељима - имам целе ниске дечкију који једвачекају да ме виде, а кад не успеју, виркају у огледалцима у разреду. Имам рођаке, тете и ујаке,који су такође драги, имам добар дом - не, не чини се да ми ишта недостаје. Али са свим мојимпријатељима је једнако: само шала и забава, ништа више.

Никад не могу проговорити о нечему изван уобичајених тема. Чини се да се не можемо зближити,то је корен невоље. Можда ми недостаје поуздање, али то је тако, неумитна чињеница коју,изгледа, не могу изменити.

И стога овај дневник. Да бих у свом духу увећала слику пријатељице коју толико дуго ишчекујем,не желим у дневник записива ¬ ти низ великих чињеница као што већина људи чини, већ желимда сам тај дневник буде моја пријатељица а зват ћу је Китти. Нико неће схватити о чему говоримако овако изнебуха почнем писати Китти, стога ћу - премда невољно - започети кратким описомсвога живота.

Мој отац се оженио мојом мајком кад му је било тридесет и шест година а њој двадесет и две.Моја сестра Маргот рођена је 1926., у Франкфурту на Маини; онда сам дошла ја, 12. јун 1929, акако смо Јевреји, емигрирали смо 1933. у Холандију, где је мој отац постао директор компаније"травиеса". Ова компанија је тесно повезана са компанијом "Колен и компанија", у истој згради;мој отац је њен партнер.

Међутим, остатак наше породице осетио је деловање Хитлерових антисемитских закона те јеживот био испуњен пажњом. Године 1938, након погрома, моја два ујака побегли су у СједињенеДржаве. Бакица је дошла к нама; тада је имала 73 го ¬ дине. После маја 1940. нагло је несталодобрих времена: нај ¬ пре рат, а онда капитулација иза које је следио долазак Нијема ¬ ца, и ондасу доиста почеле патње нас Јевреја. Антижидовски децембар ¬ гласи хитро су следили један задругим. Јевреји морају носити жуту звезду, Јевреји морају предати бицикле, Јевреји су протеранииз возова и забрањено им је да вози ауто. Јеврејима се дозвољава ку ¬ повање једино између03:05 сати, и то само у радњама с нат ¬ писом "Јеврејски дућан". Јевреји морају бити у кући доосам сати и чак не смеју седети у властитом врту послије тога часа. Јеврејима је забрањенопосећивати позоришта, биоскопа и остала места за разоноду. Јевреји не смеју учествовати ујавним спортовима. Забрањен им је приступ на пливалишта, игралишта за тенис и хокеј те остале

спортске терене. Јевреји не смеју посећивати хришћане. Јевреји морају ићи у јеврејске школе ... ијош многе сличне забране.

И тако, ово нисмо могли радити, а оно нам је било забрање ¬ но. Али упркос свему тому живот јетекао даље. Јопие ми је обича ¬ вала говорити: "Бојиш се било шта уради јер је то можда забрање¬ но." Наша слобода била је строго ограничена. Ипак су ствари биле још увек сношљиве.

Бакица је умрла у јануару 1942; нико неће сазнати колико је она још увек у мојим мислима иколико је волим.

Године 1934. пошла сам у школу у Монтессори Киндергартен и стално ишла онамо. На крајушколске године, била сам у шестом разреду Б, морала сам се опростити с госпођом К. Обе смоплака ¬ ле, било је врло жалосно. Са сестром Маргот пошла сам 1941. у јеврејску гимназију, она учетврти разред, а ја у први.

За сада је све у реду за нас четверо; дошла сам до данашње ¬ га дана.

субота, 20. липња 1942.

Драга Китти,

одмах започињем. У овом тренутку све је тако тихо, мама и тата су изашли а Маргот је отишлаиграти пинг-понг са неким пријате ¬ љима.

И ја у задње време доста играм пинг-понг. Ми који играмо јако волимо сладолед, особито љетикад се човек загрије играјући, па обично завршавамо у најближој посластичарници, "Делпхи" или"Оасис", камо Јевреји смеју ићи. "Оасис" је обично пуна иу свом вели ¬ ком кругу пријатеља увекуспевамо пронаћи неког велико ¬ Душног господина или момка који нас обдари са вишесладоледа но што бисмо могле прождријети за недељу дана.

Зацијело ће те прилично изненадити што у својим годинама го ¬ ворим о момцима. На жалост,чини се да је то у нашој школи неиз ¬ бјежно. Чим неки дечак запита да ли можемо да заједнокући бициклом и чим почнемо разговарати, у девет од десет случајева могу бити сигурна да ће сесместа заљубити преко ушију и да ме напросто неће пуштати из своје близине. Наравно, наконнеког времена ствар се охлади, особито ако поклањам мало пажње пламеним погледима и самовесело окрећем педале.

Ако пак дође тако далеко да почну спомињати "разговор са оцем", лагано се окренем на бициклу,падне ми торба, младић је присиљен сићи и додати ми је, а тада већ започињем разговор о но ¬вој теми.

Ово су најневинији типови; има и оних који добацују пољупце или те покушавају да ухвати за руку,али такви куцају на посве крива врата. Ја силазим са бицикла и одбијам наставити у њиховудруштву, или се пак претварам да сам увређена и јасно и гласно им кажем нека се чисте.

Ево, темељ нашег пријатељства је положен, до виђења сутра!

Твоја Ана



наш цео разред, први Б, дрхти: ускоро ће сједница. Много се нагађа ко ће проћи, а ко пасти. Миепде Јонг и ја силно се забављамо на рачун Вима и Јацкурса, двојице дечака иза нас. Неће им остатини паре за летовање, све ће отићи на опкладе "Проћи ћеш", "Нећу", "Хоћеш", и тако од јутра домрака. Чак и Миеп моли тишину, а моји изливи гнева не могу их умирити.

Према мојој процени четвртина разредима требала би остати ондје гдје јест; има неколикоапсолутних блесана, али учитељи су најмушичавије особе на свету, па ће можда једанпут битимушичави на прави начин.

Не бојим се за своје пријатељице и за себе, ми ћемо се нека ¬ ко провући премда баш нисамсигурна у математици. Преостаје нам само стрпљиво чекање. До тада се међусобно увесељавамо.

Ја сам у доста добрим односима са свим својим учитељима, 09:00 све у свему, 07:00 учитеља идвије учитељице. Господин Кептор, стари професор математике, дуго се љутио на мене штотолико брбљам. Због тога сам морала написати састав на тему Брбљавица. Брбљивац! Шта ли семоже написати о тому? Међутим, одлучивши да то касније одгонетнем, забележила сам тему убележницу и покушала бити мирна. Те вечери, кад сам завршила све задаће, поглед ми је пао нанаслов у бележници. Грицкајући крај налив-пера, мозгала сам како свако може надрљати некаквубесмислицу великим словима ис ваљано размакнутим речима, али је тешко недвојбено доказатипотребу причања. Размишљала сам и размишљала и затим, након што ми је изненада синулаидеја, испунила 03:00 задате странице и била посве задовољна. Моји су докази били да је

причање својствено женама и да ћу дати све од себе како бих се контролисала али се никад нећуизлечити, јер моја мајка прича колико и ја, вероватно и више, а што се може предузети противнаслеђених особина? Господин Кептор морао се насмијати мојим доказима, али кад сам и даљебрбљала, уследио је нови састав. Овај пут био је то Неизљечива брбљавица; предала сам га иКептор се цела два сата није жалио. Али на трећем сату поново му је било доста. "Ана, као казназбог брбљања послужиће саставак под насловом Ква, ква, ква, рече госпа квакалица. Класа јепраснуо у смех, ја сам се такође морала смијати премда сам осећала да је моја инвентивност у тојтеми исцрпљена. Морала сам се сетити нечега другога, смислити нешто посве оригинално. Ималасам среће јер моја пријатељица Санне добро пише пјесме и понудила ми је помоћ да цео саставнапишемо у стиху. Скакала сам од весеља. Том бесмисленом темом Кептор је хтио направити одмене будалу: снаћи ћу се и начинити од њега предмет смијеха за читав разред. Пјесма је билаготова; била је савршена. Говорила је о мајци патки и оцу лабуду који су имали три мала пачића.пачићи је отац насмрт испребијао зато што су превише Гака. Срећом, Кептор је схватио шалу ,гласно је у разреду прочитао песму уз властите коментаре, а прочитао ју је иу другим разредима.Од тада ми је допуштено брбљати, никад не добијам посебне задатке, а Кептор стално збија шалео тому.

Твоја Ана

среда, 24. липња 1942.


страшно је вруће, сви се дословце топимо а по тој врућини морам свуда ићи пешице. Сада посвесхваћам како је трамвај згодна ствар; али то је за Јевреје забрањен луксуз - за нас је пешачењесасвим добро. Јучер сам морала отићи зубару у Јан Лувкенстраат за време школског одмораподневног. То је далеко од наше школе у Стадстиммертуинену; поподне сам у школи скорозаспала. Срећом је зубар помоћница била врло љубазна и дала ми некакво пиће - баш је добра.

Смијемо се возити скелом и то је готово све. Од Јосеф Исраелскаде вози један мали чамац и возачнас је одмах примио чим смо га замолили. Нису Холанђани криви што су нама дошла тако биједнавремена.

Заиста желим да не морам ићи у школу јер су мој бицикл украли за време ускршњих празника амамин је тата дао на чување код једне хришћанске породице. Али хвала богу, скоро ће празници,

још једну недељу и готово је с мучењем. Јучер се догодило нешто забавно. Пролазила сам поредспремишта за бицикле и неко ме је зовнуо. Окренула сам се: био је то један згодан дечко кога самупознала прошле вечери код своје пријатељице Еве. Стидљиво ми је пришао и представио се каоХарри Голдберг. Прилично сам се изне ¬ нади и нисам знала шта жели, али нисам морала дугочекати. Питао је хоћу ли му допустити да ме прати у школу. - Пошто у сваком случају идеш мојимпутем, хоћу - одговорила сам, и тако смо ишли заједно. Харри има 16 година и умије причатисвакакве забавне приче. Овога јутра опет ме је чекао и очекујем да ће то од сада редовно чинити.

Твоја Ана

уторак, 30. липња 1942.


до данас нисам имала ни тренутка времена да ти пишем. У четвртак сам била цео дан сапријатељицама. У петак су нам дошли гости и тако је ишло све до данас. Харри и ја смо се достадобро упознали за недељу дана и он ми је много приповедао о свом животу; сам је дошао уХоландију и живи са дедом и баком. Родитељи су му у Белгији.

Харри је имао девојку која се зове Фани. И ја је познам: тихо и досадно створење. Кад је упознаомене, схватио је да у Фаннином друштву само сањари. Чини се да сам средство које га одржавабудним. Видиш, сви служимо некаквој сврси, понекад чак необичној!

У суботу је Јопие спавала код мене, али је у недељу отишла код Лиес и било ми је смртно досадно.Харри је требао доћи увечер, али је позвао у 06:00 поподне. Отишла сам до телефона; он је рекао:

- Овде Харри Голдберг. Могу ли, молим вас, разговарати с Аном?

- Да, Харри, овде Ана.

- Хало, Ана, како си?

- Хвала, добро.

- Страшно ми је жао што вечерас нећу моћи доћи али волио бих макар попричати с тобом; могу лидоћи за 10 минута?

- Можеш, сјајно, до виђења.

- До виђења, одмах сам код тебе.

Слушалица се спушта.

Брзо сам пресвукла хаљину и мало уредила косу. Онда сам нервозно стала на прозор и чекала га.Напокон сам га видела како долази. Било је право чудо што нисам јурнула доле: уместо тога,стрпљиво сам чекала док није позвонио. Онда сам сишла и он је дословце упао чим сам отворилаврата.

- Ана, моја бака мисли да си премлада да би редовно ходала са мном и да бих требао отићи доЛеурових, али можда знаш да с Фанни више не ходам.

- Не знам, зашто: јесте ли се посвађали?

- Нисмо, уопште. Рекао сам Фанни да се баш не слажемо и да је боље да више не ходамо али да јеона у нашој кући увек добродошла и да се једнако надам за себе у њеној. Знаш, мислио сам даФанни хода с другим момком и тако сам се понашао према њој. Али то није истина. Сада мој ујаккаже да се требам Фанни испричати, али то наравно нисам хтио учинити и прекинуо сам целу туствар. Бака би више вољела да идем с Фанни него с тобом, али нећу: стари људи понекад имајутакве старомодне идеје, али се с њима напросто не могу сложити. Требам баку и дједа, али и онимене требају на неки начин. Од сада ћу бити слободан средом увече. Службено одлазим на вежбеиз резбарења како бих угодио дједу и баки; заправо одлазим на ционистичке састанке. То не бихсмео јер су моји јако против ционизма. Нипошто нисам фанатик, али сам склон тому и занимљивоми је. Али недавно је ондје настала таква гужва да ћу се повући и идуће сриједе последњи путотићи онамо. Онда ћу те моћи виђати средом увече, суботом поподне, недељом поподне а мождаи више.

- Али твоји деда и бака су против: не можеш то чинити иза њихових леђа!

- Љубав налази начине.

Тада смо прошли поред књижаре на углу; ондје је стајао Петер Вессел с 2 дечка и рекао "Здраво" -први пут ми се обратио након дужег времена и било ми је збиља драго.

Харри и ја смо шетали и шетали и на крају је испало да ћу га слиједеће вечери видети испредњегове куће у пет минута до седам.

Твоја Ана

петак, 3. српња 1942.


јуче је Харри дошао к нама да би се упознао с мојима. До ¬ није сам крему, колаче, чај и торту,праву гомилу, али ни Харриу ни мени није се свиђало укочено седети једно поред другога па смоизашли прошетати и већ је било 08:10 кад ме је довео кући. Тата се јако љутио и казао је да је тојако лоше јер је за Јевреје опасно бити ван куће после осам сати: морала сам обећати да ћуубудуће бити код куће у 07:50.

Сутра сам позвана њему. Моја пријатељица Јопие стално ме задиркује због Харриа. Часна реч,уопште нисам заљубљена, збиља нисам, и ваљда могу имати момке - нико нема ништа против -али један момак, или драги, како га мама зове, као да је сасвим нешто друго.

Једне вечери Харри је посетио Еву и она ми је рекла да га је питала: - Кога више волиш, Фанни илиАну? - А он је рекао: - То се тебе не тиче! - А кад је одлазио (целе вечери нису више проговорилини речи): - чуј, Ану, а сада бог и ником ни речи. - И отишао је попут муње.

Лако се види да је Харри заљубљен у мене, што је за проме ¬ ну доста весело. Маргот би рекла: -Харри је пристојан момак. Слажем се, али он је и више од тога. Мама је пуна похвала: доброизгледа, лепо се понаша, згодан дечко. Драго ми је што се свиђа целој породици. И он њих воли,али мисли да су моје пријатељице јако детињасте и сасвим је у праву.

Твоја Ана

недеља ујутро, 5. српња 1942.


прошлог петка су у јеврејском казалишту били објављени резул ¬ тати наших испита. Бољему сенисам могла надати. Моја свједоџ ¬ ба уопште није лоша, имам један вик сатис, пет из алгебре,02:00 шестице а све остало седмице и осмице. Код куће су били задовољни, премда се у питањуоцјена моји родитељи посве разликују од већине. Није им нимало стало јесу ли моје сведочанствадобре или лоше докле год сам здрава и срећна и не превише дрска: остало ће доћи само по себи.Код мене је управо обратно. Не желим бити лош ученик; доиста сам требала остати у седмом

разреду у школи Монтессори, али су ме примили у јеврејску гимназију. Кад су сва јеврејска децаморала ићи у јеврејске школе, разредник је условно примио Лиес и мене након краћегубеђивања. Поуздао се у нас да ћемо дати све од себе и не желим га разочарати. И моја сестраМаргот има сведочанство, сјајну као обично. Она би прошла са оценом цум лауде кад би у школитога било, толико је паметна. Тата је у задње време много код куће јер у канцеларији нема за његапосла: господин Коопхуис је преузео травиеса а господин Кралер фирму Колен и компанија. Кадсмо пре неколико дана ишли преко нашег малог трга, тата је почео говорити како се требамосакрити. Питала сам га зашто већ сада почиње о тому говорити. - Да, Ана - рекао је - знаш да већвише од годину дана преносимо храну, одећу и намештај код других људи. Не желимо да сеНемци докопају наше својине, али још мање желимо да им сами паднемо у шаке. Зато ћемосвојом вољом нестати и нећемо чекати да дођу и покупе нас.

- Али, тата, кад ће то бити? - Говорио је тако озбиљно да сам постала радознала.

- Не брини због тога, све ћемо уредити. Уживај у свом без ¬ брижном младом животу док можеш.- То је било све. Ох, нека се ове суморне речи што касније обистине!

Твоја Ана

среда, 8. српња 1942.


као да су између недеље и данас прошле године. Догодило се толико тога, као да се читав светокренуо наглавце. Али још сам жива, Китти, а то је најважније, каже тата.

Да, заиста сам још жива, али не питај где ни како. Не би разумела ниједну реч и зато ћу ти почетипричати што се догодило у недељу поподне.

У три сата (Харри је управо отишао, али се требао вратити касније) неко је зазвонио на улазнимвратима. Лежала сам на сунцу на веранди и лењо читала некакву књигу те зато нисам чула звоно.Нешто касније Маргот се појавила на кухињским вратима и изгледала је врло узрујана. - СС шаљетати позив за војску шапнула је. - Мама је одмах отишла до господина Ван даан. - (Ван Даан јеједан пријатељ који ради с татом.) За мене је то био велики ударац, тај позив: свако зна шта онзначи. Предочавам си концентрационе логоре и самице - зар ћемо допустити да буде на тоосуђен? - Наравно, неће се јавити - изјави Маргот док смо чекале.

- Мама је отишла да се с Ван Даановима договори требамо ли већ сутра преселити у склониште.Ван даан иду с нама, биће нас седморо. - Тишина. Нисмо могле више говорити: мислиле смо натату који је, не слутећи што се догађа, у посјети код неких стараца у дому Јоодс; ишчекивањемаме, врућина и напетост, све то силно нас је престрашило и утишало.

Изненада се поново зачуло звоно. - То је Харри - рекох.

- Не отварај врата. - Маргот ме је задржавала, али то није било потребно јер смо чули маму игосподина Ван даан како разго ¬ варају са Харијем, онда су ушли и затворили врата. Кад год би за¬ звонило, Маргот или ја морале смо се тихо одшуљати да видимо је ли то тата, не отварајућиврата никому другому.

Мене и Маргот су послали из собе. Ван Даан је хтео насамо разговарати с мамом. Кад смо сенашле саме у нашој спаваоници, Маргот ми је рекла да позив није био за тату, већ за њу. Још самсе више уплашила и почела сам плакати. Маргот има 16 година: зар ће заиста одвести и девојкетих година? Али хвала богу, она неће ићи, тако је рекла сама мама; мора да је тата на то мислиокада је говорио о нашем скривању.

Сакрити се - камо ћемо отићи, у неки град или на село, у кућу или колибу, када, како, где ...?

Ова питања нисам смјела постављати али их нисам могла одагнати из главе. Маргот и ја почелесмо стављати неке најпот ¬ ребније ствари у школску торбу. Прво што сам ставила био је овајдневник, па увијаче за косу, марамице, школске књиге, чешаљ, стара писма; ставила сам најлуђествари а знала сам да идемо у скровиште. Али није ми жао, успомене ми значе више неголиодећа.

У пет сати тата је напокон стигао и телефонирали смо господину Коопхуису да ли може доћи кнама те вечери. Ван Даан је отишао и довео Миеп. Миеп ради с татом од 1933. и постала је близакпријатељ, као и њен супруг Хенк за кога се недавно удала. Миеп је дошла иу торби однела нештоципела, хаљина, капута, веша и чарапа обећавши да ће се увече вратити. Онда се на кућу спустилатишина; никому од нас није било до дела, још је било вруће и све се чинило посве чудноватим.Наша велика соба на спрату изнајмљена је неком господину Гоудсмиту, разведеном човекутридесетих година, који баш те вечери као да није имао никаква посла; напросто га се нисмомогли ослободити а да не будемо груби; мувао се наоколо до 10 часова. У 11 су стигли Миеп иХенк Ван Сантен. Опет су ципеле, чарапе, књиге и рубље нестали у Миепиној торби и Хенковимдубоким џеповима иу 11:30 су се њих двоје изгубили. Била сам уморна као пас и премда самзнала да ће то бити последња ноћ у мом властитом кревету, исти час сам заспала и нисам себудила све док ме мама није позвала у 05:30 ујутро. Срећом није било тако вруће као у недељу:цео дан падала је топла киша. Обукли смо гомиле одеће као да идемо на Северни пол, с једнимјединим разлогом: изнети што више одеће. Ниједан Јеврејин у нашем положају не би ни сањао оизласку на улицу с ковчегом пуним одеће. Имала сам двије поткошуље, троје гаће, хаљину, изнадтога сукњу, капутић, летњи капут, 02:00 чарапе, ципеле са пертлама, вунену капу, шал и још некествари; готово сам се угушила пре но што смо кренули, али нико није питао за то.

Маргот је књигама напунила своју школску торбу, узела би ¬ цикл и одвезла се иза Миеп унепознатом смеру, барем колико сам ја знала. Видиш, још увек нисам знала где је требало дабуде наше тајно склониште. У 07:30 за нама су се затворила врата. Једино биће којему сам реклазбогом био је Моортје, мој мачак. Бит ће му добро код суседа. Тако је и писало у писмунасловљеном на господина Гроудсмита.

У кухињи је била фунта меса за мачка, ствари од доручка лежале су на столу, кревети су билираспремљен, све је давало утисак да смо отишли наврат-нанос. Али нисмо марили за утиске,једино смо желели отићи, побећи и несметано стићи, ништа друго. Наставак сутра.

Твоја Ана

четвртак, 9. српња 1942.


тако смо ходали на киши, тата, мама и ја, свако са школском торбом и торбом за намирнице, доврха испуњенима најразличитијим набацаним стварима.

Људи који су ишли на посао, сажално су нас гледали. На њиховим лицима се могло видети коликоим је жао што нам не могу помоћи; сјајна жута звезда све је говорила.

Тек кад смо били на цести почели су ми мама и тата причати делиће плана. Месецима се слалошто је могуће више наше покрет ¬ не имовине и ствари нужних за живот; све је то било довољноспремно да нас дочека у склоништу камо смо по договору требали доћи 16. јули План се мораоубрзати за 10 дана због позива: стога наш стан неће бити до краја добро уређен, али се морамоснаћи што боље можемо. Само скровиште налази се у згради где је татин канцеларију. То ћенеупућени тешко разумети, али ћу објаснити касније. За тату није радило много људи: господинКралер, Коопхуис, Миеп и Елли Воссен, двадесеттрогодишња типкачица, сви су знали о нашемдоласку. У складишту су радили господин Воссен, Еллин тата, и два дечка; њима нису рекли.

Описаћу зграду: у приземљу је велики магазин који се не користи као остава. Улазна врата у кућуналазе се поред улазних врата магазина, а унутар главног улаза су друга врата која воде достепеништа (А). На врху степеништа су друга врата, са млечним стаклом на којему црним словимапише "Уред". То је велики главни уред, врло светао и врло пун. Ондје раде Елли, Миеп и господинКоопхуис. Мала мрачна соба у којој су сеф, гардероба и велики ормар за посуђе води у понешто

мрачан други уред. Ондје су сједили господин Кралер и господин Ван Даан: сада је господинКралер сам. До Кралер уреда може се доћи из ходника, али само кроз стаклена врата која сеизнутра могу отворити, али споља не баш лако.

Из Кралер уреда дугачак ходник пролази поред спремишта за угаљ и преко четири степеницеводи до најбоље собе у целој згради: директоровог кабинета. Тамни достојанствени намештај,линолеума и ћилими на поду, радио, лепа светиљка, све првокласно. Поред те просторије јепространа кухиња са бојлером и плинским шпоретом. Онда долази ВЦ. То је први спрат.

Дрвено степениште води из доњег ходника на слиједећи кат (Б). На врху се налази малоодмориште. На сваком крају одморишта су врата, лева воде у складиште које је с предње странекуће и на мансарду. Једно од оних доиста стрмих холандских стубишта води са стране доспоредних уличних врата (Ц).

Десна врата воде у наше Тајно склониште. Нико не би пого ¬ дио да се иза тих једноставних сивихврата може налазити толико просторија. Има једна ниска степеница испред врата и већ си унут ¬ра.

Тачно преко пута улаза налази се стрмо степениште (Д). Уским ходником са леве стране долази сеу собу која треба бити спаваћа и дневна соба породице Франк; до ње је мања соба која младимдамама служи као радна и спаваћа соба. С десне стране је мала соба без прозора у којој суумиваоник и мали одељак за ВЦ, као и још један улаз у Марготину и моју собу. Ако се попнешслиједећим низом степеница и отвориш врата, напросто ће те запањити како се у таквој старојкући на каналу може наћи 01:00 толико велика свијетла просторија. У тој се просторији налазешпорет на плин (захваљујући чињеници што се она користила као лабо ¬ раториј) и сливник. Садаје то кухиња Ван Даанових, као и заједничка дневна соба, трпезарија и перионица.

Уска мала соба у ходнику биће стан Петера Ван даан. Затим, као и на доњем одморишту, ту јевелика мансарда. Ево, дакле, представила сам ти читаво наше лепо Тајно склониште.

Твоја Ана



верујем да сам ти темељито досадила својим опсежним опи ¬ сивањем наше настамбе. Ипак,мислим да требаш знати где смо се сместили.

Али прича се наставља - још нисам завршила - кад смо стигли на Принсенграцхт, Миеп нас је хитроодвела у Тајно склониште. Затворила је врата за нама и били смо сами. Маргот нас је већ чекала,јер је бициклом стигла кудикамо раније. Наша дневна соба и све остале собе биле су неописивонатрпане свим и свачим. Све картонске кутије што су ранијих месеци биле слане у канцеларијулежале су у гомилама на поду и креветима. Мала соба била је до плафона испуњена постељином.Морали смо сместа почети рашчишћавати ако смо хтели те ноћи спавати у пристојним креветима.Мама и Маргот нису биле у стању да учествује: умориле су се и легле на кревет, осећале су себедно и још горе. Али 2 породичних "чистача" - тата и ја - желело је сместа кренути на посао.

Цео божји дан спремали смо кутије, пунили ормане, куцкали и редили све док нисмо пали с ногу.Те ноћи смо утонули у чисте кревете. Цео дан нисмо окусили ни комадић нечег топлог, али нисмомарили; мама и Маргот биле су сувише уморне и узрујане а да би јеле, а тата и ја сувишезапослени.

У уторак ујутро наставили смо тамо где смо стали претход ¬ ног дана. Елли и Миеп скупиле сунаше животне намирнице, тата је поправио засторе за замрачење, орибали смо кухињски под ипо ¬ новно цео дан били у послу. До среде сам једва имала, откако смо стигли, прву прилику да тииспричам о свему и да истовремено сама схватим шта ми се заправо било догодило и што ће седогодити.

Твоја Ана

субота, 11. српња 1942.


тата, мама и Маргот још се не могу привикнути на звук сата с Вестерторен који откуцава свакихчетврт сата. Ја могу. Отпочетка сам га заволела, а нарочито је ноћу попут верна пријатеља. Верујемда ће те занимати какав је осећај "ишчезнућа": дакле, могу једино рећи да још ни сама не знам. Немислим да ћу се у овој кући икад осећати заиста код куће, али то не значи да ми је овде мрско: тоје више као љетовање у неком врло необичном пансиону. Можда је то сулуда помисао, али такоми се чини. Тајно склониште је идеално сакривалиште. Премда је нагнуто на једну страну ивлажно, не бих нашла тако удобно место за сакривање нигдје у Амстердаму, можда чак ни у целој

Холандији. Наша мала соба испрва је изгледала врло гола због празних зидова; али захваљујућитати који је донео моју збирку слика филмских глумаца и разгледница ис помоћу лончића лепка ичетке, преобразила сам зидове у једну дивовску слику. Тако изгледају много веселије, а кад дођуВан даан, добит ћемо са мансарде мало дрвета и направити неколико зидних ормарића и другеситнице да би изгледало још живахније.

Маргот и мама сада се осећају мало боље. Јучер је мами било довољно добро да први путузмогне скухати јуху, али је за ¬ боравила на њу док је доле разговарала те је грашак изгориопопут угља и напросто се није дао из посуде. Господин Коопхуис ми је донео књигу Годишњакмладих. Јучер увечер сви четворо смо сишли у директоров кабинет и отворили радио. Толико самсе страшно бојала да би неко могао чути да сам преклињала тату нека пође са мном горе. Мама јеразумела како ми је па је и она дошла. И иначе се врло узрујавамо да нас суседи не би чули иливидели да се нешто збива. Већ првога дана одмах смо направили завесе. Заправо их се једваможе назвати завесама: то су само лагане лепршаве крпице, свака другачијег облика, врсте иузорка, које смо тата и ја посве нестручно сашили. Ове уметнине причвршћене су прибадачама инеће бити скинуте све док не одемо одавде.

Десно од нас налазе се некакве велике пословне просторије, а лево трговина намештајем; послијерадних сати ондје нема ни ¬ кога, али и тада звуци могу пролазити кроз зид. Забранили смоМаргот да ноћу кашље, премда је јако прехлађена, и присиљавамо је да гута огромне количинекодеина. Ишчекујем уторак када стижу Ван даан: биће веселије и не толико тихо. Увечер и ноћууправо та тишина ме плаши. Желела бих као ништа на свету да један од наших заштитника можеовде спавати. Не могу ти рећи колико је мучно баш никад не моћи изаћи; такође јако се бојим даће нас открити и убити. Таква будућност није баш пријатна. Преко дана морамо шаптати и ходатина прстима, иначе би нас људи из магази ¬ на могли чути.

Неко ме зове.

Твоја Ана

петак, 14. августа 1942.


напустила сам те цео месец, али поштена ријеч, овде има толико мало новица да не умијемсвакога дана налазити забавне ствари за тебе. Ван даан су стигли 13. јули Мислили смо да ће доћи

четрнаестог, али између тринаестог и шеснаестог Немци су на све стране позивали људе, што јестварало све већи немир, те су се они одлучили за безбедност: боље дан раније него данпрекасно. У 09:30 ујутро (још смо били за доручком) стигао је Петер, син Ван Даанових, приличнотих, стидљив и неспретан младић; не очекујем много од његова друштва. Донио је свог мачкаМоусцхиа. Господин и Госпођа Ван Даан стигли су пола сата касније и, то нас је силноразвеселило, она је донела велику ноћну посуду у кутији за шешире. - Нигде се не осећам кодкуће без своје кахлице - изјавила је, стога јој је као прво требало наћи почивалиште испод њеналежаја. Господин Ван Даан није понео своју, али је зато носио испод руке чајни сточић зарасклапање.

Од дана кад су стигли све смо оброке пријатно заједнички делили и након три дана чинило се каода смо једна велика породица.

Наравно, Ван даан су нам могли много испричати о оном недељи што су га били провели међуљудима. Између осталога јако нас је занимало шта је с нашом кућом и господином Гоудсмитом.Господин Ван Даан је рекао:

- Господин Гоудсмит је телефонирао у девет сати у понедје ¬ љак ујутро и питао могу ли доћи доњега. Сместа сам отишао и нашао га силно узнемирена. Дао ми је прочитати писмо које суФранкови оставили иу којему пише нека мачку узму суседи, што ми се свидело. Господин Г. себојао да ће бити извршен претрес куће, стога смо прошли кроз све собе, мало поспремили ирашчистили ствари од доручка. Изненада сам открио на столу госпође Франк 01:00 нотес санекаквом адресом у Мастрихту. Премда сам знао да је то намерно остављено, хинио сам великоизненађење и запрепаштеност и натерао господина Га да сместа подере тај несретни комадићпапира.

И даље сам се претварао како ништа не знам о вашем нестан ¬ ку, али видећи папир, добио самнадахнуће. - Господине Гоудсмит - рекао сам - овога ми часа пада на ум на што се можда односиова адреса. Сада се свега сећам: пре шест месеци био је у канцеларији неки официр на високомположају, чини се да је у врло пријатељским односима с господином Франком, и понудио му јепомоћ ако устреба. Био је на служби у Мастрихту. Мора да је одржао реч и на неки начин их успиопребацити у Белгију а потом у Швајцарску. Ово бих рекао свим пријатељима који ће се мождараспитивати. Наравно, немојте спомињати Мастрихт.

Након ових речи изашао сам из куће. Већина ваших пријатеља већ зна, јер су то и мени самомнеколико пута испричали различити људи.

Та нас је прича силно забавила и, кад нам је господин Ван Даан рекао још неке појединости, јошвише смо се смејали како људи дају маха својој машти. Једна породица је видела двоје од наскако рано ујутро пролазимо на бициклима, а друга госпођа је посве сигурно знала да су нас усредноћи одвела војна кола.

Твоја Ана



улаз у наше скровиште сада је ваљано сакривен. Господин Кралер је мислио да је боље ставитииспред наших врата један ормар (јер претресају многе куће због скривених бицикла), али је то,наравно, морао бити покретни ормар који се може отварати као врата.

Ствар је уредио господин Воссен. Већ смо га били упутили у нашу тајну и он чини све да би нампомогао. Ако хоћемо сићи доле, најпре се морамо сагнути а онда скочи јер је нестало степенице.Прва три дана сви смо ходали наоколо са обиљем чворуга на челу јер смо се ударали о нискидовратник. Сада смо онамо причврстили комад тканине испуњен дрвеном вуном. Да видимо хоћели помоћи!

За сада не радим много: дала сам си празнике до септембра. Онда ће ме тата учити; језиво саммного већ сада заборавила. Мало је промена у нашем животу. Господин Ван Даан и ја обично ус ¬пијевају наљутити једно друго, док је с Маргот, која му се јако свиђа, обратно. Понекад мамапоступа са мном као с бебом, што не могу поднијети. Иначе је боље. Још увек ми се Петер нималоне свиђа, толико је досадан: пола дана се излежава у кревету, онда нешто резуцка, а онда опетдријема. Будала!

Време је красно и, упркос свему, уживамо у њему што више можемо лежећи на пољском лежајуна мансарди, где сунце сија кроз отворен прозор.

Твоја Ана

среда, 2. рујна 1942.


господин и госпођа Вари Даан имали су страховиту свађу, никад нисам видјела ништа слично.Мами и тати никад не би пало на ум да се толико деру једно на друго. Повод је био толико безна ¬Цајано да је цела ствар обично расипање даха. Али нека свако чини што му драго.

Наравно, то је врло непријатно за Петера који мора слушати. Њега нико не схвата озбиљно, силноје осетљив и лењ. Јучер је био силно узнемирен јер је открио да му је језик плав, а не црвен; ованеобична природна појава ишчезла је брзо као што је дошла. Данас хода наоколо са шалом, каода му се укочио врат; к тому, "Његова милост" се жали на лумбаго. Болови у пределу срца,бубрезима и плућима такође нису неуобичајени: он је прави хипохондар (то је реч за такве људе,зар не?). Између маме и гос ¬ пође Ван Даан није све мед и млеко; има много разлога за не ¬пријатност. Као мали пример рећи ћу ти да је госпођа Ван Даан извукла из заједничког ормара завеш све три своје плахте. Она је уверена да ће мамине плахте достајати за све нас. Биће неу-годноизненађена кад открије да је мама следила њен добар пример.

Такође је страшно смета што се раби њен прибор за јело, а не наш. Стално покушава да откријекамо смо сакрили наше тањире; ближе су но што мисли, у картонској кутији иза гомиле крша натавану. До наших се тањира не може доћи докле год смо овде, што је добро. Стално сам злесреће: јуче сам разбила један тањур госпо ¬ ђе Ван Даан на комадиће. - Ох! - Викнула је љутито. -Зар барем једанпут не можеш пазити - ово ми је последњи. - Господин Ван Даан је ових дана самном гладак и сладак. Нека то потраје што дуже. Мама ми је јутрос одржала једну грозну продику;не могу их поднети. Наша су схватања посве супротна. Тата је срце; премда се понекад може намене љутити целих пет минута. Прошле недеље смо имали мали прекид у нашем једноличномживоту: радило се о некаквој књизи о женама - и Петеру. Најпре ти морам рећи да је Маргот иПетеру допуштено чита готово све књиге што нам их позајмљује господин Коопхуис, али су тукњигу о женама одрасли задржали за себе. Сместа је била пробуђена Петерова знатижеља. Штоњих двоје не смеју читати у овој књизи? Потајице се дочепао књиге док је његова мајка долеприповиједала и нестао са својим пленом на таван. Неколико дана све је ишло добро. Његовамајка је знала шта он ради, али није препричавала све док га отац није открио. Јако се наљутио,одузео му књигу и мислио да је тиме ствар завршена. Међутим, није рачунао с радозналошћусвога сина која је, због његовог држања, више расла но што се смањивала. Одлучивши да јепрочита, Петер је размишљао како ће се докопати те узбудљиве књиге. У међувремену је госпођаВан Даан питала маму што мисли о свему тому. Мама је држала да та књига није баш прикладназа Маргот, али није видела ништа лоше у већини других књига.

- Госпођо Ван Даан, постоји велика разлика - рекла је ма ¬ ма - између Маргот и Петера. Прво,Маргот је девојка, а дје ¬ војке су увек одраслије од дечака; друго, Маргот чита много озбиљнихкњига и не трага за стварима које су јој забрањене; и треће, Маргот је кудикамо развијенија иинтелигентнија, што дока ¬ зује чињеница да иде у четврти разред. - Госпођа Ван Даан се сложила,али је ипак мислила да је у начелу погрешно допуштати деци да читају књиге написане заодрасле.

У међувремену је Петер пронашао доба дана када нико не хаје ни за њега ни за књигу: 07:30увечер - тада сви у директоровом кабинету слушају радио. Тада је поново однео своје благо натаван. Требао се вратити у 08:30, али је књига била толико узбудљива да је заборавио на време иуправо је силазио када је његов отац ушао у собу. Можеш замислити последице! Уз шамар иотимање књига је пала на стол, а Петер је отишао на таван. То је било стање ствари кад смо сјелиза стол. Петер је остао горе - нико се није обазирао на њ и морао је ићи у кревет без вечере.Наставили смо јести и весело чаврљати кадли одједном зачусмо продоран звиждук: сви смопрестали јести проблиједјевши, згледали се. Онда смо чули Питеров глас из димњака: - Кажем тида нипошто нећу сићи! - Господин Ван Даан је скочио на ноге, убрус му је пао на под, ијаркоцрвена лица повикао: - Доста ми је тога! - Тата га је ухватио за руку, бојећи се да нешто неучини, и обојица су се упутили на таван. Након доста опирања и топтање ногама Петер се нашао усвојој соби иза закључаних врата и наставили смо вечерати. Госпођа Ван Даан је хтела сачуватикришку хлеба за свога драгога дечка али је његов отац остао чврст. - Ако се ускоро не будеиспричао, морат ће спавати на тавану. - Ми остали гласно просвједујемо јер мислимо да једовољно кажњен тиме што остаје без вечере. Осим тога, Петер се може прехладити, а ми неможемо позвати лекара.

Петер се није испричао: већ је био на тавану. Господин Ван Даан није више ништа учинио, али самслиједеће јутро приметила да се у Петеровом кревету спавало. Петер се у седам сати вратио натаван, али га је тата успио с неколико пријатељских речи приволети да поново сиђе. Кисела лица итврдоглава шутња трајала су 3 да ¬ на, а онда се све изгладило као и раније.

Твоја Ана

понедељак, 21. рујна 1942.


данас ћу ти испричати опште новости.

Госпођа Ван Даан је несношљива. Од ње добијам само "бомбице" ... због непрестаног брбљања.Стално нас на овај или онај начин гњави. Најновије је ово: неће прати лонце ако у њима останекомадић хране; уместо да га стави у стаклену посуду, као што смо све до сада радили, оставља га улонцу да се поквари.

Кад заврши слиједећи оброк, Маргот понекад мора опрати 07:00 лонаца, а Госпа каже: - Маргот,Маргот, баш имаш много посла!

С татом израђујем његово породично стабло: успут ми о свакому нешто прича. То је страшнозанимљиво. Господин Коопхуис ми сваки други тједан донесе неколико особитих књига. Сери ¬ јаЈооп тер Хоол јако је узбудљива. Силно сам уживала у целој Цисси ван Марквелдт. ЕенЗомерзотхеид сам прочитала четири пута и још увек се могу смијати смешним ситуацијама.

Почело је време наставе, пуно учим француски и успијевам набубати петак неправилних глаголадневно. Петер уздише и гунђа над својим енглеским. Управо је стигло неколико школских књига;имам добру залиху биљежница, оловака, гумица и лењира јер сам то сама донела. Понекадслушам вести на фламанском из Лон ¬ дона; недавно сам чула принца Бернхарда. Рекао је дапринцеза Јулијана очекује бебу слиједећег јануар Мислим да је то красно. Остали су изненађеништо се толико занимам за краљевску породицу.

Расправљало се о мени и закључено је да нисам баш посве глупа, што је слиједећег дана уродилододатним задацима за мене. Сасвим сигурно не желим остати у првом разреду кад ми буде 14или 15 година.

Такође је споменута чињеница да ми је једва допуштено чита неку пристојну књигу. Мама садачита Хеерен, Вроввен ен Кнецхтен, што ја не смијем (Маргот сме). Најпре се морам развити, каомоја сестра надарена. Онда разговарамо о мом не ¬ знању филозофије и психологије, о којиманемам појма. Можда ћу слиједеће године бити мудрија! (Брзо сам у Коенен потражила што значеове тешке речи.)

Управо сам открила узнемирујућу чињеницу да за зиму имам једну хаљину с дугачким рукавима итри прслука. Од тате сам добила допуштење да могу исплести џемпер од беле домаће вуне; вунаније баш лепа, али докле год грије ништа друго није важно. Код пријатеља смо похранили нештоодеће, али их на жалост нећемо видети до краја рата, то ће рећи ако тада уопште буду он ¬ дје.Управо сам била написала нешто о госпођи Ван Даан кадли она уђе. Бум! Затворила сам књигу.

- Ана, могу ли само завирити?

- Бојим се да не можете.

- Макар само на задњу страну?

- Не, жао ми је.

Наравно, то ме је страшно препало јер се на тој страни нала ¬ зио један њен нимало ласкав опис.

Твоја Ана

петак, 25. рујна 1942.


јуче увече сам се попела и "посетила" Ван даан. То понекад чиним да бих чаврљала. Понекадзнаде бити посве весело. Онда једемо кексе с мољцима (кутија с кексима чува се у орма ¬ ру којије пун куглица против мољаца) и пијемо лимунаду. Разговарали смо о Питеру. Рекла сам како меПетер често тапше по образу и како не желим да он то чини јер не волим да ме момци пипкајушапама.

Типично родитељски питали су ме зар не бих могла завољети Петера, јер њему се сигурно јакосвиђам. Помислила сам: "Ох, боже!", А рекла: - Ох, не! - Замисли тако нешто! Рекла сам да Петерасматрам прилично бојажљивим, али то је зацијело стидљивост, јер су многи момци који немајупуно везе с дјевојкама управо такви.

Морам рећи да је Избеглички комитет Тајног склоништа (муш ¬ ка секција) врло домишљат. Рећићу ти шта су смислили да би доставили вијести о нама господину Ван Дијк, главном представникуТравиеса аи пријатељу који је потајно склонио неке наше ствари. Натипкали су писмо за некогхемичара у Јужном Зееланд који ради за нашу фирму, и то тако да он мора вратити приложениодговор у адресираној омотници. Тата је коверат насловио на канцеларију. Кад та омотницастигне из Зееланд, приложено писмо бива извађено и за-мијењене 01:00 поруком написаномтатиним рукописом као знак да смо живи. На тај начин Ван Дијк неће посумњати кад будепрочитао поруку. Изабрали су управо Зеланд зато што је близу Белгије па се писмо може лако дапрокријумчари преко границе, а осим тога, нико не сме у Зееланд без посебног допуштења; стогаако буду мислили да смо ондје, не могу нас отићи потражити.

Твоја Ана

недеља, 27. рујна 1942.


управо сам имала велику свађу с мамом по милионити пут; ових се дана напросто не подносимо,као ни Маргот и ја. У прави ¬ лу се наша породица не бави оваквим изливима. То ми нипошто непада пријатно. Маргот и мама имају нарав која ми је посве непоз ¬ ната. Боље могу схватити својепријатеље неголи рођену мајку - шугаво!

Често расправљамо о послијератним проблемима, на пример, како ваља ословљавати послугу.

Госпођа Ван Даан имала је још један нападај гнева. Страш ¬ но је ћудљива. Наставља сакриватисве више својих предмета. Ма ¬ ма би требала на сваки "нестанак" код Ван Даанових одговорити"нестанком" код Франкових. Неки људи заиста обожавају одга ¬ јати туђу децу као додатак својој.Ван даан припадају такви ¬ ма. Маргот то није потребно, она је сушта доброта, само савр ¬шенство, али ја као да имам довољно недостатака за нас обе. Требала би нас понекад чути заобједом, све оне укоре и дрске одговоре који лете тамо-амо. Мама и тата ме увек одлучно бране.Да није њих, морала бих се предати. Премда ми говоре да не смијем толико брбљати, да морамбити скромнија и не забадати нос у све, чини се да сам осуђена на промашаје. Да тата није толикострпљив, бојала бих се да ћу постати страшно разочарање за своје родитеље, а они су толикопопустљиви спрам мене.

Ако узмем мало поврћа које не волим јести а мањак над ¬ окнадим кромпиром, Ван даан -нарочито Мевроув - не могу да пређу преко тога: како једно дете може бити толико злочесто!

- Хајде, Ана, узми још мало поврћа - каже она као из пуш ¬ ке.

- Не, хвала, госпођо Ван Даан - одговарам - имам доста кромпира.

- Поврће је добро за тебе, то каже и твоја мајка. Узми још мало - каже она наваљујући на мене сведок ми тата не притекне у помоћ.

Затим добијамо од госпође Ван Даан:

- Требало би да будеш у нашој кући, нас су исправно одгаја ¬ ли. Бесмислено је што је Ана такострашно злочеста. Ја то не бих подносила да је Ана моја кћерка.

То су увек њене прве и задње речи: "да је Ана моја кћерка". Богу хвала што нисам!

Али вратимо се том "одгајању". Након што је госпођа Ван Даан јуче завршила свој говор,завладала је мртва тишина. Онда је тата рекао:

- Мислим да је Ана крајње добро одгојена; она је научила барем једно: не одговарати вашимдуготрајним продикама. Што се тиче поврћа, погледајте у сопствени тањир. - Госпођа Ван Даан јебила потучена, ваљано и до краја потучена. Била је узела збиља сићушну количину поврћа. Алиона није злочеста! Ох, не, кад увечер једе превише поврћа, добија затворену столицу. Зашто,забога, не може ћутати о мени: тада не би требало да измишљаш такве биједне исприке. Сјајно јекако госпођа Ван Даан црвени. Ја не црвеним, а она баш то не подноси.

Твоја Ана

понедељак, 28. рујна 1942.


јуче сам морала прекинути кудикамо пре но што сам за ¬ вршила. Напросто ти морам испричати ојош једној свађи, али пре но што почнем о тому, ево још нешто.

Зашто се одрасли свађају толико лако, толико много и због најидиотскијих ствари? До сада саммислила да се само деца пре ¬ пиру, а кад одрасту, тога нестаје. Наравно, понекад постоји правиразлог за свађу, али ово је најобичније натезање. Предмнијевам да бих се требала привикнути нато. Али нити могу нити мислим да хоћу докле год сам предмет готово сваке расправе (они кажу"расправа" уместо свађе). Ништа, понављам, ништа у мени није добро: о мојој спољашности, мојојнарави, мом понашању расправ ¬ ља се од А до Ж. Очекује се (по заповести) да једноставно утишини прогутам све оштре речи и повике, а на то нисам навикла. За ¬ право, не могу! Ненамеравам понизно примити све те увреде, показаћу им да се Ана Франк није родила тек јуче!Онда ће се изненадити и можда ће држати језик за зубима кад им будем пока-зала да ихнамјеравам одгајати. Хоћу ли заузети ово стајалиште? Обична неотесаност! Увек ме изновазапањује њихово језиво понашање и особито ... глупост (госпође Ван Даан), али чим се будем нато привикла - а неће требати дуго - вратићу им мило за драго на њихов начин, и то пуном мером.Онда ће променити песму!

Јесам ли заиста толико лошег понашања, уображена, тврдог ¬ ва, наметљива, глупа, лења, итд,итд, као што сви они тврде? Ох, нисам, наравно. Знам, имам недостатке као свако други, али онитемељно претерују у свему.

Китти, кад би само знала како понекад у мени кипи од свих тих боцкања и церекања. И не знамколико ћу дуго моћи стишавати своју срџбу. Једнога ћу дана само експлодирати.

Нећу више о тому, довољно сам те дуго гњавила свим тим свађама. Али напросто ти морамиспричати једну силно занимљиву расправу за столом. Некако смо дошли на тему Пимове (татиннадимак) крајње скромности, чак и они најглупљи морају то при ¬ знати када је реч о тати.Одједном госпођа Ван Даан изјављује:

- Ја такође имам скромну нарав, чак скромнију од мога мужа.

Јеси ли чула! Сама ова реченица посве јасно показује колика је њена наметљивост и преузетност!Господину Ван даан се чинило да би требало да да некакво објашњење онога што се односило нањега.

- Не желим бити скроман - искусио сам да се то не исплати. - А онда мени: - Прими мој савет, Ана,не буди сувише скромна, тиме нећеш доспети далеко.

И мама се с тим сложила. Али госпођа Ван Даан је, као увек, морала да додате своје мишљење.Њена следећа примедба била је упућена мами и тати:

- Ви имате чудне погледе на живот. Ко би тако нешто рекао Ани; у мојој младости било је посведрукчије. И сигурна сам да је још увек, осим у вашој модерној кући. - Ово је био директан погодаку мамин начин одгајања својих кћери.

У том тренутку госпођа Ван Даан већ је била гримизне боје. Мама, пак, мирна и хладна каокраставац. Људима који се црвене, бива јако вруће и узбуђују се, што је у таквој ситуацији великапрепрека. Мама посве неузнемирена али хотећи што пре закључити разговор, 01:00 је часакразмишљала а онда рекла:

- И ја држим, госпођо Ван Даан, да човек боље пролази у животу ако није прескроман. Ево, мојмуж, Маргот и Петер су из ¬ Нимни скромни, док ваш муж, Ана, ви и ја, премда нисмо баш до ¬словце опречни, себи не допуштамо да нас посве одгурну у страну.

Госпођа Ван Даан:

- Али госпођо Франк, ја вас не разумем; ја сам толико скромна и ненаметљива, како можетепомишљати да ме називате друкчијом?

Мама:

- Нисам рекла да сте дословце наметљиви, али нико не би могао рећи да сте склони повучености.Госпођа Ван Даан:

- Хајдемо једанпут заувек рашчистити то питање. Жељела бих знати на који сам то начиннаметљива? Знам само једно, кад се не бих бринула за себе, убрзо бих умрла од глади.

Ова бесмислена примједба изречена у самоодбрани натерала је маму да једноставно прасне усмех. То је госпођу Ван Да ¬ ан узрујало, уследио је низ немачко-фламанских и фламанско-немачких израза, све док јој се језик није посве завезао, онда је устала са столице и спремала седа изађе из собе.

Одједном јој је поглед пао на мене. Требала си је видети. На несрећу, истога тренутка кад сеокренула, тужно сам одмах ¬ вала главом - не намјерице већ посве несвесно, јер сам врлопажљиво пратила цео разговор.

Госпођа Ван Даан се окренула и почела сипати бујицу грубих немачких речи, просто и неуљуднокао груба продавачица рибе црвена лица. Био је то изванредан призор. Да умијем цртати, вољелабих је овакву овековечити; било је да пукнеш од смијеха, таква глупа, будаласта, ситна душа!

У сваком случају, сада сам научила једну ствар. Људе уистину упознаш тек кад се с њима поштенопосвађаш. Тада и само тада можеш просудити њихову праву нарав!

Твоја Ана

уторак, 29. рујна 1942.


људима који живе у скровишту могу се догодити чудне ствари. Замисли само ово: како немакупатила, купамо се у кориту, а како у канцеларији има топле воде ("канцеларија" увек значи цеодоњи спрат), нас седморо редом се смјењују у коришћењу ове велике раскоши.

Али како је свако од нас толико другачији а неки су, повученији од других, сваки члан породицетражи сопствени простор за извођење те представе. Петер користи кухињу, упркос стакленимвратима. Кад се намерава окупати, одлази свакому од нас и јавља да пола сата не смемопролазити поред кухиње. Чини се да то сматра довољним. Господин Ван Даан одлази равно горе:њему није тешко носити топлу воду чак онамо, како би био издвојен у властитој соби. Госпођа ВанДаан за сада се напросто не купа: чека док не пронађе најбоље место. Тата се купа удиректоровом кабинету, мама иза заклона испред шпорета у кухињи; Маргот и ја изабрале смо занаше рифљање предњи уред. Суботом поподне ондје су спуштене завесе те се перемо у полутами.

Међутим, ово ми се место више не свиђа и од прошлога тјед ¬ на сам у потрази за удобнијимпростором. Петер ми је дао идеју: покушати у великом канцеларијском ВЦ-у. Ондје могу сјести,упалити светло, баци прљаву воду и бити заштићена од радозналих погле ¬ да.

У недељу сам први пут искушала своју красну купаоницу и премда звучи шашаво, мислим да је тонајбоље место. Прошле недеље водоинсталатер је премештао водоводне цеви и пипе изканцеларијског ВЦ-а у ходник. Ова измена значи меру опреза због смрзавања ако зима будехладна. За нас је водоинсталатер посјета била далеко од угодна догађаја. Не само што цео даннисмо могли узимати воду: нисмо могли ни ићи у ВЦ. Није баш пристојно приповедати чему смосе све довијали због тога; ипак, нисам толика стидљивица а да не бих могла ио тому говорити.

Онога дана кад смо стигли овамо, тата и ја склепали смо за нас ношу; немајући бољу посуду,жртвовали смо за ту сврху једну теглу. За време водоинсталатер посете природни остаци дању сусе смештали у такве тегле у дневној соби. Не мислим да је то ни упола толико лоше као што је кад

се мора мирно седети и не причати цео дан. Не можеш замислити какво је то иску-шење било за"госпођицу ква-ква". И иначе морам шаптати, али не моћи говорити и кретати се десет пута јетеже. Након тродневног непрестаног седења укочила сам се и забољела ме стражњица. Помоглесу неке вежбе пре спавања.

Твоја Ана

четвртак, 1. листопада 1942.


јуче сам доживела страховит шок. Око осам сати изненада је гласно зазвонило звоно. Наравно,помислила сам да је неко до ¬ шао, погодиће ћеш на кога мислим. Али мало сам се смирила кадсу рекли да је то зацијело некакав факин, или можда поштар.

Овде дани постају врло тихи. Левин, мали Јеврејин хемичар и апотекар, ради у кухињи загосподина Кралер. Он добро познаје читаву зграду и зато се непрестанце бојимо да ће му пасти наум да завири у стари лабораторију. Мирни смо као мишеви. Ко би, пре три месеца, наслутио да ћеоно живо сребро од Ане сатима морати непомично седети - и, штавише, то моћи?

29. септембар био је рођендан госпође Ван Даан. Премда није могао бити прослављен у великомстилу, приредили смо малу забаву у њену част, с посебно згодним јелом, и добила је ситнепоклоне и цвеће. Црвени каранфили од супруга: то је, изгледа, породична традиција. Зауставившисе 1 тренутак на теми госпође Ван Даан морам ти рећи да су њени покушаји кокетирања с татомизвор моје сталне љутње. Глади га по лицу и коси, повлачи сукњу према горе и прави такозванедуховите примедбе покушавајући на тај начин привући Пимову пажњу. Хвала богу, Пим не налазини да је привлачна ни духовита и стога не узвраћа лопте. Мама се тако не понаша спрамгосподина Ван даан, то могу рећи у лице госпођи Ван Даан.

Понекад Петер изађе из своје љуштуре и умије бити посве заба ¬ ван. Заједничка нам је једнаособина која обично све силно за ¬ бавља: обоје се волимо преодијевати. Он се појавио у једнојврло тесној хаљини госпође Ван Даан, а ја сам обукла његово одело. Он је имао шешир, ја капу.Одрасли су пуцали од смеха а ми смо уживали колико и они. Елли је код "Бијенкорф" купила новесукње за Маргот и за мене. Сукно је труло, као права врећа, 01:00 стоји 24.000 флорина, а друга07:50. Каква разлика према онима пре рата!

У рукаву чувам још једну згодну вест. Елли је из некакве школе за секретарице наручила курсстенографија за Маргот, Петера и мене. Чекај и видећеш какви ћемо савршени стручњаци битислиједеће године. У сваком случају, необично је важно знати писати шифром.

Твоја Ана

субота, 3. листопада 1942.


јуче је био још један лом. Мама је почела грозну свађу и рекла тати све што мисли о мени. Онда јеимала страшан напад плача и, наравно, расплакала сам се и ја; у сваком случају не гине ми језиваглавобоља. Напосљетку сам рекла тати да га волим више него маму, на што ми је одговорио да ћеме то проћи. Али не верујем. Напросто морам се присиљавати да спрам ње будем мирна. Тата бихтео да с времена на време драговољно помогнем мами кад јој није добро или је боли глава, алинећу. Пуно учим француски и сада читам Ла Белле Нивернаис.

Твоја Ана

петак, 9. листопада 1942.


данас имам само тмурне и тешке вести. Многе наше јеврејин ¬ ске пријатеље масовно одводе. Стим људима Гестапо поступа без трунке обзирности: трпају их у камионе за стоку и шаљу уВестерборк, велики јеврејски логор у Дрентеа. У Вестерборк је страшно: само једна просторија запрање за стотину људи и ни издалека довољно нужника. Нема одвојених одељења. Мушкарци,

жене, деца, сви спавају заједно. Због тога је смртност страховита; а многе жене, чак и девојке, којенеко време остану ондје очекују дете.

Бијег је немогућ; већини људи у логору је обријана глава, а многе и јеврејска спољашњостобиљежава као затворенике.

Ако је овако лоше у Холандији, како ли је тек у далеким и варварским пределима, камо их шаљу?Предмнијевам да већину убијају. Енглески радио каже да их трују гасом.

Можда је то најбржи начин умирања. Осећам ужасан немир. Нисам се могла покренути с местадок је Миеп говорила о овим страхотама, аи она је била једнако везана за ту тему. Тако је недавнонека стара саката Жидовка седела испред њених врата; гестаповац који је отишао по ауто што ћеје одвести рекао јој је нека ондје чека. Стара сиротица бојала се топова што су пуцали на енглескеавионе и блиставе светлости рефлектора. Али Миеп се није усудила увести је у кућу; нико се на тоне би одважио. Немци ударају без икакве милости. И Елли је била врло тиха: њен момак мора уНемачку. Она се боји да ће зракопловци који лете изнад њене куће бацити бомбе, често тешкемилион килограма, на Диркову главу. Шале попут "није вероватно да ће он добити милион", или"стане у само једну бомбу" прилично су неукусне. Дирк свакако није једини који мора отићи;даномице одлазе возови пуни младића. Ако застану на некој малој успутној станици, неки сепонекад неопажено искраду и побегну; успију можда тек малобројни. Али ово није завршетакмојих лоших новости. Јеси ли икад чула за таоце? То је најновије у одмаздама због саботажа.Можеш ли замислити нешто страшније?

Угледни грађани - невини људи - бивају бачени у тамницу и ондје чекају своју судбину. Ако се неможе ући у траг саботере, Гестапо једноставно изводи петоро људи пред зид. У новинама честоизлазе објаве њихове смрти. Ова уморства називају се "несрећни случајеви". Красни људи, тиНемци! Кад само помислим да сам и ја некоћ била једна од њих! Не, Хитлер нам је одавно одузеонационалност. Заправо, Њемци и Јевреји су највећи непријатељи на свету.

Твоја Ана



имам гомилу посла. Управо сам превела једно поглавље из Ла Белле Нивернаис и забележиланове речи. Следи бескрајно за ¬ мрсен математички задатак; онда три странице француске грама¬ тике. Одлучно одбијам рјешавање ових проблема сваког дана. Тата се слаже да су грозни.Готово ми боље полазе за руком него њему, премда ниједно од нас двоје није баш сјајно и честоморамо звати Маргот. У стенографија сам стигла најдаље од нас троје.

Јучер сам завршила Јуриш. Доста забавна књига, али ни близу Јооп тер Хеул. Доиста, мислим да јеЦисси ван Марквелдт првораз ¬ редан писац. Свакако ћу својој деци давати да читају њене књиге.Мама, Маргот и ја поново смо у вечном пријатељству. Тако је збиља много боље. Ноћас смоМаргот и ја спавале у истом кревету; било је врашки тијесно, али баш то је право весеље. Питала једа ли може прочитати мој дневник. Рекла сам: - Можеш - то јест, одломке. Онда сам упитала могули ја прочитати њен и рекла је: Можеш. Онда смо прешле на разговор о будућности. Питала сам јешта жели да постане. Али није хтела да одговори и од тога је направила велику тајну. Наслутиласам нешто о подучавању; нисам сигурна имам ли право, али ми се чини да имам. Збиља, не битребало да будем толико знатижељна!

Јутрос сам лежала на кревету Петеровом, најпре отјеравши њега. Разбјеснио се на мене; као да мије до тога! Могао би барем једанпут бити мало пријазнији са мном; јуче сам му уоста ¬ лом далајабуку.

Питала сам Маргот да ли мисли да сам јако ружна. Рекла је да сам сасвим згодна и да имам лијепеочи. Доста неодређено, не чини ли ти се?

До следећег пута.

Твоја Ана

уторак, 20. листопада 1942.


још увек ми дрхти рука премда су прошла два сата откако смо доживели шок. Треба рећи да узгради има пет направа за га ¬ шење пожара. Знали смо да их неко долази пунити, али нас никоније упозорио кад ће тај мајстор, или како се већ зове, заправо доћи.

Стога нисмо ни помишљали да будемо тихи све док нисам зачула ударање чекића на одмориштупреко пута нашег ормара односно врата. Сместа сам се сјетила мајстора и упозорила Елли, која је

код нас јела, нека не силази. Тата и ја смо залепили се за врата да бисмо чули кад човек оде.Након што је радио четврт сата, одложио је чекић и остали прибор на врх нашега ормара (каконам се причинило) и покуцао на наша врата. Проблиједили смо као крпа. Можда је ипак нешточуо и зажелио испитати нашу тајну пећину. Чинило се да је тако. Наставило се куцање, повлачење,гурање и тргање. Готово сам се онесвестила при помисли да би та посве непозната особа моглаоткрити наше красно тајно склониште. И управо кад сам помислила да се ближи мој последњи сат,зачула сам господина Коопхуиса: - Отворите врата, то сам ја. - Сместа смо отворили. Кука којом јеучвршћен ормар, а којом могу баратати особе упућене у тајну, била се заглавила. Због тога насније нико могао упозорити на мајстора. Човек је био сишао, а Коопхуис дошао по Елли, али нијемогао отворити ормар. Могу ти рећи, било је то за мене велико олакшање. Човек који је, како саммислила, покушавао провалити унутра, у мојој је машти све више и више растао, све док нијеизгледао као див и највећи фашист који је икад ходао светом.

Но добро! Добро! Овај пут је, срећом, све у реду. У међу времену ¬ смо се у понедељак сјајнозабављали. Миеп и Хенк ов ¬ дје су провели ноћ. Маргот и ја ишле смо спавати у мамину и татинусобу како би Ван Сантен могли бити у нашој. Вечера је била божанска. Догодила се само једнамала незгода. Прегорела је татина светиљка и одједном смо се нашли у мраку. Шта да се ради? Укући је било жице за осигураче, али кутија са осигурачима налази се на самом крају мрачногскладишта - не баш леп посао за ноћне сате. Мушкарци су се ипак упутили онамо и након десетминута могли смо уклонити свеће.

Јутрос сам рано устала. Хенк је морао отпутовати у 08:30. Након топла доручка Миеп је сишла.Каша је лијевала и било јој је драго што не мора бициклом у канцеларију. Слиједећи тједан долазиЕлли на једну ноћ.

Твоја Ана

четвртак, 29. листопада 1942.


страшно сам забринута. Тата је болестан. Има високу темпе ¬ ратуру и црвени осип, као да су малебогиње. Помисли, чак не можемо позвати ни лекара! Мама му даје да се добро озноји. Можда ћесе тако спустити температура.

Јутрос нам је Миеп рекла да је из куће Ван Даанових одне ¬ сен сав намештај. Још то нисмо јавилигоспођи Ван Даан. Живци су јој сувише напети, а нисмо баш орни за слушање још једне жалопојкео свем оном дражесном порцелану и прекрасним столицама што су остали код куће. Ми смоморали оставити готово све наше лепе предмете; чему сада користи гунђати о тому?

Однедавно ми је допуштено да читају књиге за одраслије. Сада читам Евину младост Ницо ванСуцхтелена. Не видим одвећ раз ¬ лике између ове приче и оних о љубавима ученица. Истина,има нешто ио женама које се продају непознатим људима у мрачним улицама. За то траже новац.Умрла бих од стида кад би ми се догодило нешто попут тога. Такође пише да Ева има месечнопрање. Ох, једва чекам да га и ја имам; чини се да је јако важно.

Тата је из великог ормара донео Гетеове и Сцхиллерове дра ¬ ме. Сваке ће ми вечери чита. Почелисмо с Дон Карлосом.

Слиједећи татин добар пример, мама ми је у руке утиснула свој молитвеник. Због пристојностичитам неке молитве на немачком; зацијело су лепе, али ми пуно не казују. Чему ме присиљава напобожност само да бих јој угодила?

Сутра ћемо први пут запалити ватру. Очекујем да ће нас дим угушити. Димњак није чишћенвековима, надајмо се да вуче.

Твоја Ана

субота, 7. студенога 1942.


мама је силно раздражљива, а то ми увек проповеда неу ¬ годности. Да ли баш случајно тата имама никад не грде Маргот и увек се због свега обарају на мене? Примјерице, јуче увече: Марготје читала неку књигу са дивним цртежима; устала је, отишла горе и одложила књигу хотећикасније наставити. Нисам имала никаквог посла па сам узела књигу и почела гледати слике.Маргот се вратила, угледала "њену" књигу у мојим рукама, намрштила се и затражила некавратим књигу. Маргот се све више љутила, само зато што сам хтела још мало гледати. Онда сепридружила мама: Дај књигу Маргот, она ју је читала. - У собу је ушао тата. Није ни знао о чему јереч, али је видио повријеђен израз Марготина лица и сместа се оборио на мене: - Баш ме занимашта би ти рекла да Маргот икад баци поглед на једну од твојих књига! - Одмах сам одустала,

одложила књигу и изашла из собе - увређена, мислили су они. Догодило се да се нисам ниувредила ни разљутила, само сам се осећала бедно. Тата није смио пресуђивати не знајући о чемуради. Сама бих дала Маргот књигу, чак брже, да се мама и тата нису умешали. Сместа су стали нањену страну, као да је жртва неке велике неправде.

Очигледно је да ће мама бити уз Маргот; она и Маргот увек се међусобно подржавају. Толико самнавикла на то да сам посве равнодушна и спрам маминих грдњи и спрам Марготиних мушица.

Волим их, али само зато јер су мама и Маргот. С татом је друкчије. Кад он истиче Маргот каопример, одобрава њене по ¬ ступке, хвали је и милује, изнутра ме нешто гризе јер тату обоже ¬вам. Угледам се једино у њега. Не волим никога на свету осим њега. Он не примећује да са Марготпоступа другачије него са мном. Маргот је напросто најзгоднија, најдражесније, најлепша девојкана свету. Али ипак осећам да и ја имам право да будем озбиљно схваћена. Одувек сам породичниглупак и црна овца, одувек двоструко плаћам за своје поступке, најпре грдњама а потом својимповређеним осећањима. Више не могу бити задовољна овом очигледном пристрасношћу. Од татежелим нешто што ми он не може дати.

Нисам љубоморна на Маргот, никад нисам ни била. Не зави ¬ дим јој због угодне вањштине илилепоте. Једино чезнем за пра ¬ вом татином љубављу: не само спрам мене као његовог детета,већ спрам мене као Ане, спрам мене саме.

Везана сам за тату, јер само преко њега могу задржати преостатак осећаја за породицу. Тата несхвата да понекад желим дати одушка свему што мислим о мами. Он не жели о тому разго ¬варати, напросто избегава све што би могло довести до опаски о маминим грешкама. Ипак, тежеми је поднети маму и њене грешке но било шта друго. Не знам како бих све ово задржала за себе.Не могу вечно указивати на њену неуредност, њен сарказам и њено помањкање нежности, а немогу ни да верујем да увек имам криво.

У свему смо посве супротне: стога се, наравно, морамо једна другој противити. Не изричем осудумамина карактера јер то је нешто што ја не могу просудити. Само је гледам као мајку а онанапросто не успева да ми то буде; морам бити властита мајка. Повукла сам се од свих њих; својсам брод и тек ћу видети где ћу пристати. Све ово говорим нарочито зато што у духу имампредставу о савршеној мајци и супрузи; ау оној коју морам звати "Мајка" не налазим ни трага теслике.

Непрестанце одлучујем не примећује мамин лош пример, желим да видим само њене добрестране иу себи потражити оно што у њој не могу наћи. Али не иде; а најгоре је од свега што ни татани мама не схватају ову празнину у мом животу и због тога их окривљујем. Питам се може ли икоикад успети да учини своју децу апсолутно задовољном.

Понекад верујем да ме Бог жели искушати, и сада и касније; морам постати добра с помоћувластитих напора, без примера и без добрих савета. Онда ћу касније бити све јача. Ко ће, осиммене, икад прочитати ова писма? Од кога ћу, осим од себе, добити утеху? Како ми често треба

утеха, често се осећам слаба и незадовољна самом собом; превелике су моје мане. То знадем исваки дан се изнова покушавам поправити.

Са мном поступају врло разнолико. Један дан је Ана силно разумна и све сме сазнати; а слиједећидан чујем да је Ана само глупа мала коза која ништа на свету не зна и замишља да је из књиганаучила гомилу ствари. Нисам више ни беба ни злочеста љубимица којој се треба смејати маколико јој се то свиђало. Имам своја мишљења, планове и идеје, премда их још не умијем изрећи.Ох, толике ствари кључају у мени док лежим у кревету и морам подносити људе којих ми је прекоглаве и који увек криво тумаче моје накане. Због тога се на крају увек враћам свом дневнику.Ондје започињем и завршавам, јер Китти је увек стрпљива. Обећат ћу јој да ћу, упркос свему,устрајати и наћи сопствени пут у свему тому, и прогутати сузе. Једино бих хтјела убрзо видетирезултате и примити охрабрење од некога ко ме воли.

Не осуђуј ме; радије се сјети да понекад и из мене може провалити.

Твоја Ана

понедељак, 9. студенога 1942.


јуче је био Питеров рођендан, навршио је 16 година. Добио је лепе поклоне. Између осталога игру"Монополи", апарат за бријање и упаљач. Не зато што би био особит пушач: то је збиља само збогпоказивања.

Највеће изненађење приредио је господин Ван Даан кад је, у један сат, објавио да су се Енглезиискрцали у Тунису, Алжиру, Цасабланка и Орану. То је почетак краја, говорили су сви, али Черчил,британски министар-председник који је вероватно то исто слушао у Енглеској, рекао је: Ово нијекрај. Није чак ни почетак краја. Али је, можда, крај почетка. Видиш ли разлику? Зацијело имаразлога оптимизму. Стаљинград, руски град који бране већ три месеца још увек није пао у рукеНемаца.

Али вратимо се збивањима у нашем тајном брлогу. Морам ти испричати о нашој залихама хране.Као што знаш, на горњем спрату има неколико правих похлепних прасаца. Хлеб добијамо од некогдоброг пекара, Коопхуисова пријатеља. Наравно, не добијамо онолико колико смо имали кодкуће. Али ипак је довољно. Такође су илегално купљене 4 карте за снабдијевање. Цена им не ¬

престанци расте; сада је од 27 дошла на тридесет и три флорина. А све то за листић штампанапапира! Да бисмо имали у кући нешто што се може дуже држати, купили смо, поред 150 конзервиповрћа, 130 килограма сувог грашка и пасуља. Није све за нас, нешто од тога припада људима изканцеларије. Налази се у врећама које висе на кукама у нашем малом ходнику (унутар тајнихврата). Због тежине садржаја распорио се неколико шавова на врећама. Стога смо одлучили да бибило боље да ускладишти зимске залихе на та ¬ ван и Петеру је поверена дужност да их онамоодвуче.

Успео је пет врећа (од шест) неоштећене пренети уза степенице и управо је вукао врећу број шест,кадли се распуца дно вреће и тушну, прави пљусак смеђег пасуља поче цурити и штропотати низастубе. У врећи је било око 25 килограма пасуља, а бука би пробудила и мртве. Они доле мислилису да им се на главу руши стара кућа и све што је у њој. (Хвала богу што доле није било непознатихљуди.) Петер се на тренутак препао. Али ускоро је урлао од смеха, особито кад ме је видио какостојим на почетку стуба попут острваца усред мора пасуља! Све до чланака била сам окруженапасуљем. Брзо смо га почели скупљати. Али пасуљ је толико ситан и клизак да изгледа као да секотрља у све могуће и немогуће закутке и рупе. Сваки пут кад неко силази, сагиње се једанпут илидвапут да би сакупио шаку пасуља за поклон госпођи Ван Даан.

Готово сам заборавила споменути да је тата опет здрав.

Твоја Ана

П. С. Радио је управо јавио да је пао Алжир. Мароко, Казабланка и Оран већ су неколико дана урукама Енглеза. Сада чека ¬ мо Тунис.

уторак, 10. студенога 1942.


велика новост - желимо примити осму особу. Да, збиља! Уви ¬ јек смо мислили да има сасвимдоста простора и хране за још једну особу. Једино смо се бојали да Коопхуису и Кралер не задамојош више бриге. Али како застрашујуће приче које чујемо о Јеврејима бивају све горе тата јеухватио ту двојицу који су требали да одлуче, а њима се план учинио изврсним. "Једнако је опаснои за седам и за 8 људи", рекли су и имали су право. Кад је то договорено, претражили смо кругпријатеља размишљајући о особи која ће се добро уклопити у нашу "породицу". Није било тешкоодабрати. Након што је тата одбио све припаднике породице Ван даан, изабрали смо зубара

Алберта Дуссела, чија је жена имала срећу и затекла се ван земље кад је избио рат. Он је познаткао мирна особа, а колико ми и господин Ван Даан можемо просудити према површномпознанству, обе породице га сматрају симпатичним. Миеп га такође познаје па ће моћиприпремити његов долазак. Ако дође, морат ће спавати у мојој соби намјесто Маргот, која ћекористити пољски кревет.

Твоја Ана

четвртак, 12. студенога 1942.


Дуссел се страшно обрадовао кад му је Миеп рекла да за њега има склониште. Пожурила га јенека дође што пре. Најбоље у суботу. Он је то сматрао прилично немогућим јер најпре морасредити картотеку, побринути се за неколико пацијената и средити своје рачуне. Миеп је јутросдошла к нама с том вешћу. Учинило нам се да није паметно што одгађа долазак. Све овеприпреме повећавају објашњавања становитом броју људи које радије неће увлачили у то; Миепће га питати хоће ли ипак успети доћи у суботу.

Дуссел је рекао "не"; сада долази у понедељак. Морам рећи да ми се чини прилично чудним штоне скаче од среће због тога при ¬ приједлога - ма какав био. Кад би дошли по њега, зар би могаосредити картотеку, новчане послове и побринути се за пацијенте? Чему онда одлагање? Мислимда је глупо што је тата попустио. Других новости нема ...

Твоја Ана

уторак, 17. студенога 1942.


стигао је Дуссел. Све је ишло добро. Миеп му је рекла да у 11 сати мора доћи на посебно местоиспред поште, где ће га сусрести један човек. Дуссел је стигао на рендез-воус тачно у секунду.Господин Коопхуис, који такође познаје Дуссела, при ¬ шао му је и рекао да господин с којим имасастанак не може доћи али моли нека он само оде до Миеп у канцеларију. Коопхуис је ушао утрамвај и вратио се у канцеларију, док је Дуссел пешице ишао у истом смеру. У 11:20 Дуссел јепокуцао на врата канцеларије. Миеп му је скинула огртач, како се не би видела жута звезда, иувела га у кабинет где га је Коопхуис задржао у разговору све док чистачица није отишла. Онда сеМиеп попела са Дуссел уза стубе, под изликом да неко треба кабинет, отворила покретни ор ¬ мари ушла унутра пред очима збуњенога Дуссела.

Сви смо седели за столом и чекали придошлицу с кафом и коња ¬ ком. Миеп га је најпре увела удневну собу. Сместа је пре ¬ познао наш намештај, а није му било ни на крај памети да смо овде,изнад његове главе. Кад му је то Миеп рекла, готово је умро од изненађења; али му, срећом,Миеп није дала сувише вре ¬ мена и одмах га је повела горе.

Дуссел је пао на столицу, без речи, и све нас гледао неко време, као да најпре треба све схватити.Онда је промуцао:

Али ... абер, синд нисте ви у Белгији? Ист дер Милитар ницхт до ¬ шао, дас Ауто, бијег је сие ницхтуспео?

Све смо му објаснили: да смо намерно раширили причу о вој ¬ ницима и ауту како бисмо људе, анарочито Немце, навели на погрешан траг ако би нас покушавали пронаћи.

Дуссел је поново занемео због оволике домишљатости и, након што је истражио нашесуперпрактично сјајно мало Тајно склониште, једино је могао запрепаштено буљити око себе.

Ручали смо сви заједно. Онда је мало одријемао и придружио нам се за чајем, мало средио својествари (Миеп их је раније била донела) и почео се осећати као код куће. Особито када је примиоПравилник Тајног склоништа (Ван Дааново дело).

ПРОСПЕКТ И ВОДИЧ КРОЗ "ТАЈНО СКЛОНИЕ"

Посебна установа као привремено пребивалиште за Јевреје и њима сличне.

Отворено током целе године. Прекрасно, тихо, без шумо ¬ вите околице, у срцу Амстердама.Долази се трамвајем бр. 13. и 17., аутомобилом и бициклом. У посебним случајевима пешице, акоНемци забране употребу превозних средстава.

Стан и храна: Бесплатни.

Специјална немасна дијета.

Текућа вода у купатилу (на жалост, без каде) и на разним унутрашњим и спољним зидовима.

Властити радио-центар, директна веза са Лондоном, Њујорком, Тел Авивом и бројним осталимстаницама. За коришћење једи ¬ но станарима, након шест сати увече. Нема забрањених станица;подразумева се да се немачке станице слушају једино у посебним случајевима као што супрограми класичне музике и слично. Време починка: Од 10 увече до 07:30 ујутро, недељом од10:15. Станари се могу одмарати преко дана, ако су прилике повољне, према кућном реду. Збогјавне безбедности време починка мора се строго поштовати.

Празници (ван куће): одгођени на неодређено време.

Језик: Говорите у свако доба тихо и по реду! Допуштени су сви цивилизовани језици, стога неманемачкога!

Настава: Једна писмена задаћа из стенографија недељно. Енглески, француски, математика,историја у свако доба!

Ситни љубимци - Посебан одјел (потребна дозвола): Могућа добра њега (бубе искључене).

Оброци: доручак, свакога дана осим недеље и празника у 9 сати ујутро. Недељом и празником око11.30 сати.

Ручак (не јако обилан): од 1:15-01:45 сати.

Вечера хладна или топла: нема утврђеног времена (зависно о емисијама вести).

Дужности: Станари увек морају бити спремни помоћи у канцеларију ¬ ском послу.

Купање: Када је доступна свим станарима недељом од 9 сати ујутро. Доступни су заход, кухиња,кабинет и главна канцеларијска просторија, према избору.

Алкохолна пића: само ако лекар препише.

Твоја Ана



Дуссел је врло згодан, управо као што смо замишљали. Нарав ¬ но, мисли да је посве у реду штоса мном дели мој собичак.

Поштено говорећи, нисам баш одушевљена што 01:00 незна ¬ нац раби моје ствари, али ваљабити спреман на становите жртве за ваљан разлог, стога ћу драге воље понудити своје ситнице."Ако можемо некога спасити, све остало је споредно", каже тата и апсо ¬ лутно је у праву.

Први дан када је дошао, Дуссел ми је сместа поставио сва ¬ каква питања: Када долази чистачица?Када се може рабити купао ¬ ница? Кад се смије ићи у нужник? Можеш се смејати, али ове стваринису баш једноставне у склоништу. Дању не смемо правити никакву буку која би се доле чула; аако је ондје нека непозната особа - на пример, чистачица - морамо бити посебно опрезни. Све самто брижљиво објаснила Дуссел, али једно ме запањило: он врло полагано схвата. Све пита по двапута и још увек као да не разуме. Можда ће тога временом нестати и можда га једино оваизненадна промена толико збуњује.

Осим овога све је у реду. Дуссел нам много прича о вањ ¬ ском свету који нам већ дуго недостаје.Донео је врло жалосне новости. Безброј пријатеља и познаника доживело је страховиту судбину.Вечер за вечери тутње зелени и сиви војни камиони. Нијем ¬ ци звоне на сваким вратимаиспитујући има ли у кући Јевреја. Ако их има, цела породица мора сместа отићи. Ако никога ненађу, одлазе у следећу кућу. Нико нема прилике измакнути ако се не сакрије у склониште, честоиду наоколо са списковима и звоне једино ако знају да их чека добар улов. Понекад их пуштају зановац толико и толико по глави. То је налик лову на робове из старих времена. Али нипошто нијешаљиво: одвећ је трагично. Увечер, кад падне мрак, често видим редове добрих мирних људи изаплакане деце како иду и иду у пратњи такве двојице који их гурају и ударају док се готово несруше. Нико није поштеђен - старци, деца, труднице, болесници - сви се здружују у поворцисмрти.

Колико смо сретни ми овде, тако пажени и неузнемиравани! Не би требало марити за сву ову бедуда нисмо толико забринути за све који су нам блиски, а којима више не можемо помоћи.

Осећам да сам злочеста зато што спавам у топлом кревету док моје најдраже пријатеље ударајуили су у хладној ноћи пали негде у јарак. Бојим се при помисли на најбоље пријатеље који се саданалазе у рукама најокрутнијих звери што кроче земљом. И све то зато што су Јевреји.

Твоја Ана

петак, 20. студенога 1942.


нико од нас збиља не зна како би све ово схватио. Све до сада вести о Јеврејима нису продираледо нас и мислили смо да је најбоље да буде што веселији. Сваки час, кад Миеп изусти о нечемушто се догодило неком пријатељу, мама и Госпођа Ван Даан увек почне да плаче; стога нам Миепрадије о тому не приповеда. Али Дуссел је одмах био са свих страна опседнут питањима, а причешто их је испричао биле су толико окрутне и страшне да нам напросто не излазе из главе.

Ипак ћемо се шалити и задиркивати чим нам ови ужаси мало избледе у сећању. Неће нам чинитидобро, нити ће помоћи онима вани, ако устрајемо у садашњем тмурном расположењу. А как ¬ ваје сврха претварање нашега Тајног склоништа у Тајно склониш ¬ те потиштености? Морам лимислити о свим оним људима у сваком тренутку? И ако се зажелим нечему насмијати, морам лихитро престати и застидети се због своје веселости? - Треба ли, дакле, да плачем целе дане? Не, тоне могу. Осим тога, временом ће не ¬ стати ове туробности.

Као додатак овој беди има још једна али посве лична; она је безначајна поред свих ових јада којесам ти управо испричала. Ипак, не могу се суздржати а да ти не кажем да се од недавно почињемосећати напуштеном. Окружена сам сувише великом праз ¬ нином. Никад се нисам овако осећала,смех и весеље и пријате ¬ љице посве су ми испуњавали мисли. Сада размишљам или о несрећа ¬ма, или о себи. И након дуго времена открила сам да тата, премда је право срце, не моженадоместити читав мој мали свет минулих дана. Али зашто те гњавим оваквим глупостима? Веомасам Незахете ¬ таласна, Китти, знам. Али често ми се врти у глави кад се све сручи на мене, а поврхсвега, морам мислити на све оне друге невоље!

Твоја Ана



трошили смо превише струје, више но што смемо. Резултат: крајња штедња и могућност да нам јеискључе. Две недеље без светла: збиља угодна помисао, али ко зна, можда се то ипак нећедогодити! Сувише је мрачно за читање после четири или 04:30 по ¬ 12:00. Проводимо време на

сто лудих начина: постављање пита ¬ лица, телесне вежбе у мраку, енглеска и францускаконверзација, критички разговор о књигама. Али на крају све додија. Јучер уве-чер открила самнешто ново: зурити кроз јаки пољски двоглед у расветљене собе кућа са стражње стране. Дању несмемо до ¬ пустити ни центиметар размака међу нашим завесама, али кад се смркне, не можебити штете. Никад раније нисам знала да сусједи могу бити толико занимљиви. У сваком случају,наши јесу. Један пар је управо јео; једна породица је припремала породични пријем; зубар у кућипреко пута управо је поправљао зубе некој старој дами која се страшно бојала.

Увек се говорило да господин Дуссел сјајно умије с децом и да их воли. Сада се показује у правомсветлу: крути старомодни пуританац, проповедник дугачких развучених проповеди о по ¬ нашање.

Како сам те среће (!) Да дијелим спаваћу собу - авај, мале ¬ ну! - С Његовом Висости, и како меуопште држе особом нај ¬ лошијег понашања између нас троје младих, морам много децембар ¬гутати и претварати се да сам глуха како бих измакла старачким, често понављаним упозорењимаи опоменама. Све то не би било толико лоше да он није страшна тужибаба и да није између свихљуди изабрао баш маму којој сваки пут тужака. Тек што сам добила једну дозу од њега, мама свејош једанпут понови тако да имам по једну буру пре и после. А онда, ако доиста имам среће,позивају ме да положим рачун госпођи Ван Даан и тада се дешава истински ураган.

Поштена ријеч, немој мислити да је лако бити "лоше одгојен" средишњи лик 01:00 суперкритичнипородице у склоништу! Кад ноћу лежим у кревету и размишљам о свим гресима и преступима штоми их приписују, толико ме све то збуни да се пожелим или смијати или плакати; све зависи оврсти мога расположења.

Онда заспим с глупим осећајем жеље да будем друкчија од онога што јесам; да се мождапонашам другачије но што се пона ¬ шам или желим понашати. Ох, Боже, сад и тебе увлачим угужву. Оп ¬ рости, али не волим укрштати ствари, ау овом времену несташице папира није намдопуштено разбацивање. Стога ти могу једино саветовати нека не прочиташ задњу реченицу и даје нипошто не покушаш разумети јер ионако нећеш успети.

Твоја Ана

понедељак, 7. просинца 1942.


ове су године Ханука и св. Никола дошли готово заједно - само један дан разлике. Нисмо правилимного гужве за Хануку: само смо дали поклоне један другом и запалили свеће. Због несташицесвећа горјеле су свега 10 минута, али је све у реду чим се може певати. Господин Ван Даан јенаправио дрвени сви ¬ јећњак, тако да је и то било према правилима.

Субота, вечер уочи св. Николе, била је много веселија. Миеп и Елли учиниле су нас врлознатижељнима непрестано шапћући с та ¬ том; стога смо, наравно, погодили да се нешто дешава.

И догодило се. У осам сати сви смо јурнули дрвеним стубиш ¬ тем кроз пролаз у мрклом мраку(задрхтала сам и зажелела да сам горе у сигурности) у малу мрачну собу. Тамо смо, јер немапрозора, могли запалити светло. Након тога је тата отворио велики ормар. "Ох, како је то красно!",Повикали смо. Велика корпа украшена шареним папиром стајала је у углу а на врху је била маскаЦрног Петра. Брзо смо понијели корпу горе. Ондје се за свакога нашао мали згодни поклон сприкладном пјесмицом. До ¬ била сам лутку са сукњом у облику торбе за разне ситнице; тата једобио сталак за књиге, и тако даље. У сваком случају, идеја је била сјајна и како нико од нас никадније славио светог Николу, почетак је био добар.

Твоја Ана

четвртак 10. просинца 1942.


господин Ван Даан се бавио трговином меса, кобасицама и зачинима. Због познавања овихподручја био је укључен у татин посао. Сада показује своју кобасичарском вештину која нам ни ¬пошто није неприхватљива.

Наручили смо много меса (испод руке, наравно) да бисмо га сачували за случај тешких времена.Било је згодно посматрати, најпре како комади меса 2-3 пута пролазе кроз машину за млевење,онда како се додатни састојци мешају с месом, а потом како се црева пуне штрцаљком и настајукобасице. Испржили смо месо од кобасице и јели га за вечеру с киселим зељем, али је кобасицена гелдерландшки начин ваљало најпре осушити па смо их обесили преко штапа причвршћеногузетом за плафон. Ко год би ушао у собу почео би се смејати видећи изложени ред кобасица.Изгледале су страшно смешно!

Соба се налазила у величанственом нереду. Господин Ван Даан имао је једну прегачу своје женеобављену око своје омашне особе (изгледао је дебљи но што јест!) И био је запослен око меса.Руке умрљане крвљу, црвено лице и замазана кецеља давали су му изглед месара. Госпођа ВанДаан покушавала је радити све у исти час: учити холандски, мешати супу, гледати како сеприпрема месо, уздисати и вајкати се због свог повређеног ребра. Ево шта се

дешава старијим дамама (!) које раде оне идиотске вежбе не би ли смањиле своје овеликзадњице!

Дуссел је имао упалу једног ока и испирао га је камилицом поред пећи. Пим, који је седео настолици осветљен сунчаном вазду ¬ ком што је допирала кроз прозор, бивао је гуран овамо-онамо. К тому, чини ми се да га мучи реума, јер је седео сав згрбљен, с бедним изразом лица, игледао како господин Ван Даан ради. Изгледао је тачно попут некаквог оронулог старца изстарачког дома. Петер се натезао са мачком по соби, мама, Маргот и ја гулиле смо кромпире; инаравно, сви смо радили све наопако јер смо били запослени посматрајући господина Ван даан.

Дуссел је отворио зубарску праксу. Због шаљивости целе ствари, морам ти испричати о његовомпрвом пацијенту. Мама је пегле, а госпођа Ван Даан била је прва жртва. Сјела је на столицу насредсобе. Дуссел је почео распакивати свој ковчег страховито важно, затражио мало колоњске воденамјесто дезинфицирајућег средства и вазелина уместо воска.

Завирио је у уста госпође Ван Даан и открио два зуба због којих се, кад их је дотакао, згрчила каода умире, испуштајући не ¬ повезане крикове боли. Након дуготрајна испитивања (како се чи ¬нило госпођи Ван Даан, док заправо није трајало дуже од два минута) Дуссел је почео стругатиједну рупу у зубу. Али без бриге - уопште није у питању - пацијенткиња је дивље ширила руке иноге у свим правцима све док у једном тренутку Дуссел није испустио бушилицу - која је осталазабијена у зуб госпође Ван Даан.

Онда је заиста прекипјело! Она је вриснула (колико је то било могуће с таквим инструментом уустима), покушала је извући из уста и само га успела затјерати још даље. Господин Дуссел стајао јеподбочених руку мирно мотрећи ту малу комедију. Остатак гледалишта изгубио је сву контролу иурлао од смеха. То је било гадно од нас јер сам сто посто сигурна да бих још јаче урлала. Наконмного окретања, лупања ногом, вриштања и дозивања, напослетку је извукла инструмент игосподин Дуссел је наставио радити као да се ништа није догодило!

То је учинио тако брзо да госпођа Ван Даан није имала времена да почне са новим триковима.Али никад у животу није имао толико помоћи. Два помоћника била су прилично корисна: ВанДаан и ја добро смо обављали своје дужности. Цео призор изгледао је попут неке средњовековнеслике под називом "Шарлатан на дјелу". Међутим, у међувремену пацијенткиња није ималаодвећ стрпљења: морала је држати на оку "своју" супу и "своје" јело. Једно је сигурно. Госпођа ВанДаан више неће толико журити да је поновно лече!

Твоја Ана

недеља, 13. просинца 1942.


удобно седим у главном уреду гледајући ван кроз један прорез у завеси. Сумрак је, али још једовољно светла да ти могу писати.

Веома је чудан поглед на пролазнике: као да се сви страшно журе и газе властите прсте. Нијемогуће ићи укорак с бициклистима. Чак не могу видети какве се особе возе бициклом.

Људи у комшилуку не изгледају баш привлачно. Особито су деца толико прљава да их човек не бипожелео додирнути ни Дугац ¬ ком мотком. Прави слинави клинци из сиротињског дела града.Једва разумем понеку њихову реч.

Јуче поподне смо се Маргот и ја овде купале и рекла сам:

- А кад бисмо узеле ову децу, једно по једно, упецале их пецачким штапом, окупале их, опрале изакрпиле им одећу и по ¬ новно их пустиле ... Маргот ме прекину: - Следећег би дана из ¬ гледалиједнако прљави и одрпани као раније.

Али причам глупости; осим тога могу се видети и друге ствари - аутомобили, чамци и киша.Нарочито волим шкрипање трамваја који пролазе.

У нашим мислима нема више разноликости неголи у нас самих. Оне се окрећу попут вртуљка - одЈевреја до хране и од хране до политике. Узгред, кад је реч о Јеврејима, јуче сам кроз завјесувидела 02:00 Јевреја. Једва сам поверовала сопственим очима: био је то ужасан осећај, као да самих издала и сада проматрам њихову беду. Одмах на другој страни налази се 1 шлеп на којемустанује лађар са женом. Има малог лајавог пса. Тога псића познајемо једино по лајању и репу којиможемо видети док трчи палубом. Уф! Почела је киша и већина људи се сакрила под кишобране.Не видим ништа осим кабаница и понекад задњи део нечијег шешира. Збиља ми не треба давидим више. Постепено препознајем све жене на први поглед натоварене кромпирима, у црвеномили зеленом капуту, излизаних пета ис торбом испод руке. Лица су им суморна или пријазна -зависи о расположењу њихових мужева.

Твоја Ана

уторак, 22. просинца 1942.


"Тајно склониште" сазнаје радосну вест да ће свака особа за Божић добити посебну осминумаслаца. У новинама пише "чет ¬ Вртина", али то је једино за сретне смртнике који од владедобијају карте за снабдијевање, а не за Јевреје који се сакривају и који могу купити само четириилегалне карте намјесто 08:00. Сви ћемо нешто испећи од тог маслаца. Јутрос сам направила малокекса и две врсте колача. Горе су сви врло запослени и мама ми је рекла да се не смијем онамоићи играти ни радити све док не буду завршени кућни послови.

Госпођа Ван Даан и њено натучен ребро су у кревету, цео дан се вајка, допушта да јој непрестанодају чисту одећу и ничим није задовољна. Бит ћу сретна кад поново стане на ноге и спреми својествари јер о њој морам рећи ово: изузетно је марљива и уредна докле год је здрава телом идухом. И весела је.

Али као да преко дана не слушам довољно "пссст!" због превелике буке, мој господин сустанарнепрестанце ми виче "пссст!", па и ноћу. По његовом мишљењу, не смијем се ни окренути!Одбијам и најмање обраћање пажње на њ и слиједећи ћу му пут узвратити "пссст!"

Распаљује ме, особито недељом када рано пали светло да би изводио вежбе. Као да трају сатимадок ја, јадно измучено створење, осећам како столице, смештене као продужетак уз мојеузглавље, непрестанце клизе амо-тамо испод моје уснуле главе. Кад заврши са неколико снажнихзамаха не би ли олабавио мишиће, Његово Господство започиње са својом тоалетом. Панталонему висе па мора ићи по њих. Али заборавља кравату која се налази на столу. Стога се поново гураи поновно удара у столице не би ли је дохватио.

Али нећу ти више досађивати том старачком темом. Тиме ствари неће постати боље, а мојиосветнички планови (као искључивање светиљке, затварање врата, сакривање његове одеће)морају бити изневерени да би се сачувао мир. Ох, постајем тако паметна. Овде треба у свемупримењивати разум, учећи да будеш послушна, да држиш језик за зубима, помогнеш, будешдобра, попустиш и не знам шта све не. Бојим се да ћу исувише брзо потрошити свој разум а нисамодвећ паметна. Онда неће ништа остати за свршетак рата.

Твоја Ана

среда, 13. сијечња 1942.


јутрос ме поново све пореметило тако да нећу умети ни ¬ једну ствар поштено изрећи.

Вани је страшно. Дању и ноћу одвлаче све више тих јадних људи који немају ништа до ранчеви инешто новца. На путу им чак и то одузимају. Породице се уништавају, а све људе, жене и децураздвајају. Враћајући се из школе, деца откривају да су њихови родитељи нестали. Враћајући се изкуповине, жене налазе затворене куће без својих породица.

Холанђани су такође забринути: њихове синове шаљу у Ње ¬ мачку. Сви се боје.

А сваке ноћи стотине авиона надлећу Холандију и одлазе према немачким градовима где њиховебомбе ору земљу, а сваки сат стотине и хиљаде људи бивају убијени у Русији и Африци. Ни ¬ ко сене може тому уклонити, читава кугла земаљска букти ра ¬ том и премда савезницима иде боље,крај још није на видику.

Што се тиче нас, имамо среће. Да, срећнији смо неголи милиони људи. Овде је тихо и безбедно ими, да тако кажем, живимо од глав ¬ нице. Чак смо толико себични да говоримо о "послије рата",разведрен при помисли о новој одећи и новим ципелама, док би заправо требало штедети свакупару да бисмо помогли другим људима и спасили оно што преостане након ратних разарања.

Овде деца ходају у танкој блузи и кломпама: без капута, без капе, без чарапа, а нико им непомаже. Стомак им је празан, жваћу стару шаргарепу да им не би крчало у цревима, одлазе изхладних кућа на хладну улицу а кад стигну у школу, нађу се у још хладнијим учионицама. Да, уХоландији је толико лоше да безброј деце зауставља пролазнике и просјачи комадић хлеба.Сатима бих могла приповедати о патњама што их доноси рат, али бих једино себе још вишеобесхрабрила. Не можемо учинити ништа доли чекати што мирније можемо док не дође крај тојбеди. Јевреји и хришћани чекају, читава Земља чека; а многи чекају смрт.

Твоја Ана

субота, 30. сијечња 1943.


у мени кључа бес, а не смијем то показати. Вољела бих ударити ногом, завикати, добропродрмати маму, заплакати и не знам шта још због свих грозних речи, подругљивих погледа и оп ¬тужби које ме свакога дана непрестанце обасипају и налазе свој пут попут стрелице са чврстонапета лука а једнако их је тешко ишћу ¬ пати из тела.

Радо бих повикала Маргот, Ван Даановима, Дуссел - чак и тати - "Пустите ме на миру, пустите меда барем једну ноћ спа ¬ вам без јастука натопљена сузама, врелих очију и главе која пу ¬ ца.Пустите да одем из свега тога, најбоље из овога света! " Али не могу то учинити, они не смеју дазнају мој очај, не бих могла поднијети њихову пријатност и доброћудне шале, због тога бих јошвише викала. Ако говорим, сви мисле да се претварам; кад шутим, мисле да сам чудна; акоодговарам, груба сам; ако ми падне на ум добра идеја, подмукла сам; ако сам уморна, лијена сам,себична сам поједем ли залогај више, глупа, кукавица, бојажљива, итд, итд Цијеле дане самослушам да сам несношљиво дете и прем ¬ да се смијем и хиним да не обраћам пажњу, стало ми једо тога. Радо бих замолила Бога нека ми подари друкчију нарав, како не бих свакога узрујавала.Али то је немогуће. Имам нарав каква ми је дата и сигурна сам да не може бити лоша. Дајем свеод себе да бих свима угодила, кудикамо више но што би они икад наслутили. Покушавам се свемусмијати јер не желим да виде моје невоље. Не једанпут, након низа незаслужених грдњи, плануласам на маму: - Ионако ме се не тиче што говориш. Остави ме на миру: ионако сам безнадежанслучај. - Наравно, онда ми се каже да сам сурова и дословце ме се занемарује два дана, а онда,одједном, све је заборављено и поново се са мном поступа као са свима осталима. Немогуће ми јеједан дан бити сва од шећера, а други дан сиктати отров. Радије бих изабрала златну средину (којаније баш толико златна), држала своје мисли за себе и барем једанпут покушала спрам њих битионолико презирна колико су они спрам мене. Ох, кад бих барем могла!

Твоја Ана

петак, 5. вељаче 1943.


премда већ дуго не пишем о нашим свађама, ипак нема никакве промене. Неслога коју смоодавно прихватили, испрва је погодила господина Дуссела као тешка несрећа. Али сада се приви ¬

кафа и покушава не мислити о тому. Маргот и Петер нису нимало "млади", како би се рекло зањих, обоје су толико сталожени и тихи. Страшно се разликујем од њих и увек чујем: - Нећешвидети ни Маргот ни Петера да то чине - зашто се не угледаш на њих? - То напросто презирем.Могу ти рећи да ни најмање не бих желела да буде слична Маргот. Она је за мој укус сувише тихаи пасивна и свако ¬ му допушта да је увери иу свему попушта. Желим бити јачи карактер! Алиовакве мисли држим за себе: само би ми се ругали ако бих на овај начин објаснила својепонашање. Атмосфера за столом обично је напета, премда, срећом, "Јусна гости" понекадстишавају испаде. "Јусна гости" су људи из уреда који долазе у посјету и бивају послуженитањиром супе. Овога поподнева господин Ван Даан је поново говорио како Маргот јако мало једе.- Претпостављам да то чиниш не би ли остала витка - додао је задиркујући. Мама, која увек штитиМаргот, гласно је рекла: - Више не могу поднети ваше глупо брбљање. - Господин Ван Даан сезаруменио, погледао равно преда се и ништа није рекао. Често се смије разним стварима;недавно је госпођа Ван Даан извалила једну сјајну бесмислицу. Присећала се прошлости, како седобро слагала са својим оцем и како је била кокетна. - И знате - наставила је - мој је отац говорио:ако мушкарац почне наваљивати, мораш му рећи: "Господине КСИ, сетите се да сам ја дама!" и онће одмах знати шта хоћеш рећи. - Помислили смо да је то шала и праснули у смех. Премда јеобично тих, Петер нас такође понекад насмеје. Обдарен је страшћу спрам страних речи, премдаувек не зна шта оне значе. Једно поподне нисмо могли ићи на заход јер су у канцеларији билипосјетиоци; међутим, Петер је морао хитно обавити нужду. Стога није повукао воду. Да би насупозорио, ставио је на врата нужника цедуљицу с натписом "СВП гас". Наравно, намеравао је рећи"Опрез, гас", али му се ово учинило отменије. Није му било на крај памети да то значи "си1 воусплаит".

Твоја Ана

субота, 27. вељаче 1943.


Пим сваки дан очекује инвазију. Черчил је имао упалу плућа, али се лако опоравља.Слободољубиви Индијац Гандхи штрајка глађу ко зна који пут. Госпођа Ван Даан изјављује да јефаталист. Али ко се највише боји кад припуца? Нико други доли Петронелла.

Хенк нам је донео да прочитамо примерак бискупова пис ¬ ма верницима. Било је врло лепо иохрабрујуће. "Не одмарајте се, људи Холандије, свако се сопственим оружјем бори за своју земљу,

свој народ и своју веру." "Помозите, дајте прилоге, немојте оклевати!", Вичу са проповедаонице,баш тако. Хоће ли то помоћи? Неће помоћи људима наше вере.

Никад не бих погодила што нам се догодило. Власник ових просторија продао је кућу а да нијејавио ни Кралер ни Коопхуису. Једнога је јутра стигао нови власник с архитектом и хтео видетикућу. Срећом се ондје затекао господин Коопхуис и господи по ¬ казао све осим Тајног склоништа.Претварао се да је заборавио кључ од тих врата. Нови власник није постављао даљња питања. Битће добро докле год се не врати и не зажели видети Тајно скло ¬ ниште, јер тада нам се не пишедобро.

Тата је за Маргот и мене испразнио једну картотеку иу њу ставио картице. То треба да буде списакпрочитаних књига: онамо упи ¬ сујем књиге које смо прочитале, њихове ауторе, итд Набавила самјош једну малу бележницу за стране речи.

У задње време се мама и ја добро слажемо, али се ипак никад не поверавамо једна другој.Маргот је мачкастија него икад, а тата нешто држи за себе, али је и даље срце.

Нове порције маслаца и маргарина за столом! Свако добија свој комадић масноће на тањир. Помом мишљењу, Ван даан то не деле нимало правично. Међутим, моји се родитељи сувише бојесвађе а да би ишта рекли. Штета, мислим да таквим људима уви ¬ јек треба вратити мило за драго.

Твоја Ана

среда, 10, ожујка 1943.


јуче увече имали смо кратки спој, а поврх свега су непрес ¬ танце тукли топови. Још увек нисампревладала страх од свега што је у вези с пуцањем и авионима и готово сваке ноћи ушуљам се утатин кревет због мало охрабрења. Знам да је то врло детињасто, али ти не знаш како се осећам.Противавионски топови грме толико да не чујеш сопствени глас. Госпођа Ван Даан, фаталист,готово се расплакала и рекла врло бојажљивим гласом: - Ох, то је тако непријатно! Ох, они такојако пуцају - чиме заправо хоће рећи: "Тако се бојим."

Уз светлост свећа није изгледало ни издалека тако лоше као у мраку. Тресла сам се као да имамповишену температуру и молила тату да опет запали свећу. Био је неумољив, светло је осталоугашено. Одједном се зачуло пуцање митраљеза, а то је десет пута горе од топова. Мама је

скочила из кревета и, упркос Пимовој љутњи, запалила свећу. Кад је приговорио, одговорила јеодлучно: - Напосљетку, Ана није прави ратни ветеран. - И тако је то завршило.

Јесам ли ти већ причала о осталим страховима госпође Ван Даан? Мислим да нисам. Ако треба дате извештавам о свему што се дешава у Тајном склоништу, мораш знати ио тому. Једне ноћигоспођи Ван Даан се учинило да чује провалника на тавану: чула је гласне кораке и толико сеуплашила да је пробудила свога мужа. У том су тренутку провалници нестали и једини звук који јегосподин Ван Даан могао чути било је лупање срца наше уплашене фаталистиц. - Ох, Путти (то јенадимак господина Ван даан), сигурно су нам однели кобасице и сав грашак и пасуљ. А Петер,питам се, је ли заштићен у свом кревету? - Сигурно нису украли Петера. Чуј, немој се бринути ипусти ме да спавам. - Али ништа од тога. Након неколико ноћи целу породицу Ван Даанпробудили су сабласни звуци. Петер је отишао на таван са светиљком и - бјеж! Шта мислиш, ко јебежао? Гомила огромних пацова! Кад смо сазнали ко су ти лопови, оставили смо Моусцхиа некаспава на тавану и непозвани гости више се нису враћали, барем не ноћу.

Пре неколико дана Петер се попео на таван по некакве старе новине. Требало је да чврсто држипоклопац да би се спустио. Не гледајући, спустио је руку ... и скотрљао се низ мердевине одизненад ¬ на шока и бола. Био је, не знајући, ставио руку на једног великог пацова који га је јакоугризао. Кад је дошао до нас, бео као папир и дрхтавих кољена, крв му је пробила кроз пиџаму.Никакво чудо: није баш пријатно помиловати великог пацова, а бити уједен доиста је страшно.

Твоја Ана

петак, 12, ожујка 1943.


допусти да ти представим једну особу: Мама Франк, заштит ¬ ник младежи! Посебни оброцимаслаца за младе; проблеми сувре ¬ мене младежи; мама у свему штити омладину и наконстановитог Препирка увек истера своје. Покварио се конзервирани лосос: га ¬ ла вечера заМоусцхиа и боцхели. Боцхели ниси упознала, премда је он био овде пре нашег доласка. Он јескладишни и канцеларијски мачак и брине се за пацове у магазину. Ваља објаснити његовонеобич ¬ но политичко име. Неко време компанија је имала два мачка: једног за складиште иједног за таван. Догађали су се случајни сусрети тих мачака, а резултат је увек била страшна битка.Нападач је увек био складишни мачак, а ипак је таванском мачку увек успевало победити - баш

као у међународним сукобима. Стога је складишни мачак добио име по Немцима, Боцхе, атаванска мачка по Енглезима, Томми. Томија смо се касније решили; кад силазимо уканцеларијске просторије, забавља нас Боцхе.

Једем толико граха и махуна да их више не могу видети. Сама помисао на њих чини ме болесном.Више се за вечеру не служи хлеб. Тата је управо рекао да се не осећа добро. Опет су му очижалосне - јадан створ!

Не могу се откинути од књиге Инне Боудиер-Бакхер Куца ¬ ње на врата. Прича о тој породициизузетно је добро написана. Још се ради о рату, писцима, еманципацији жена; поштено говорећи,то ме баш толико не занима.

Ужасни ваздушни напади на Немачку. Господин Ван Даан је лоше воље; разлог - несташицацигарета. Расправе да ли треба или не треба трошити конзервирано поврће завршиле су у нашукорист.

Не могу више ући ни у један пар ципела осим у скијашке, које по кући баш не користе. Сандале одрогоза које су стајале 06:30 флорина трајале су само једну недељу, након чега су биле избачене изоптицаја. Можда ће Миеп ишчепркати нешто испод руке. Морам подшишати тату. Пим изјављуједа послије рата неће ићи бријачу бу ¬ дући да то радим толико добро. Да га барем толико пута нештипам за ухо!

Твоја Ана

петак, 19. ожујка 1943.


након једног сата следило је разочарање након радости. Турска ипак није ушла у рат. Само је једанчлан владе говорио како ће убрзо изаћи из неутралности. Колпортер на Даму4 извикивао је:Турска на страни Енглеске! Тргали су му новине из руку. Тако је радосна вест стигла до нас,новчанице од 500 и 1000 гулдена проглашене су неважећим. То је ступица за црнобурзијанце ислич ¬ но, али и за људе који поседују друге врсте "црних залиха" као и за људе који се сакривају.Ако плаћаш новчаницом од 1000 гулдена, мораш изјавити и доказати тачно на који си начиндошла до ње. Још увек се могу користити за плаћање пореза, али само до следећег недеље.Дуссел је стигао старински зубарски машина на ножни погон и очекујем да ће ме убрзо темељито

прегледати. "Вођа свих Немаца" говорио је рањеним војницима. Жалосно га је било слушати.Питање и одговор одвијали су се отприлике овако:

- Зовем се Хеинрицх Сцхеппел.

- Место рањавања?

- Стаљинград.

- Која врста ране?

- Два смрзнута стопала и ишчашено раме леве руке.

Управо овако звучала је та страшна луткарска представа преко радија. Као да су се рањениципоносили својим ранама - што више рана, то боље. Једнога је толико потресло што се може руко ¬вати с Фухрером (наиме, ако уопште има руке) да су му речи једва излазиле из уста.

Твоја Ана

четвртак, 25. ожујка 1943.


јучер смо мама, тата, Маргот и ја заједно седели и било нам је пријатно, кадли је одједном ушаоПетер и нешто шапнуо тати у ухо. Чула сам нешто о "бурету које се преврнуло у складишту" и"некаквом шушкању око врата". И Маргот је то чула, али кад су тата и Петер сместа изашли,покушавала ме смирити јер сам, дака ¬ ко, проблиједјела као крпа и силно се узрујала.

Нас 3 чекале смо у неизвесности. Након неколико тренута ¬ ка горе је дошла госпођа Ван Даан:била је слушала радио у каби ¬ нету. Рекла је да ју је Пим замолио нека искључи радио и тихо одегоре. Али знаш како изгледа кад се хоће бити посебно тих: свака стуба шкрипи двоструко гласније.Након пет минута поново су се појавили Пим и Петер, бледи до корена косе, и испричали што имсе догодило.

Сакрили су се испод степеништа и чекали, испрва безуспешно. Али изненада, да, морам ти рећи,зачули су 2 гласна ударца, као да су се овде у кући залупила двоја врата. Пим је у једном скоку биогоре. Петер је упозорио најпре Дуссела, који се напослетку довукао горе на слиједећи кат.

Господин Ван Даан се јако прехладио и већ је био у кревету, стога смо се сви окупили око његовепостеље и шапатом му рекли своје сумње.

Сваки пут кад је господин Ван Даан гласно закашљао, Госпођа Ван Даан и ја толико смо сеуплашиле да нам се чинило како ће нас ударити кап. Тако се наставило све док некому није синуласјајна идеја да му дамо кодеина, што је сместа ублажило кашаљ. Опет смо чекали и чекали алинисмо ништа чули и на крају смо сви закључили да су лопови дали петама вјетра кад су усупротном тихој кући зачули кораке.

Била је несрећна околност што је радио био намештен на Ен ¬ глески, а око њега уреднопослагане столице. Да су врата била проваљена и да је протуавионска стража то видела и јавилаполицији, могле би се догодити врло непријатне ствари. Стога је господин Ван Даан устао, обукаокапут и шешир и опрезно пратио тату на доњи спрат. Петер је преузео заштитницу, наоружанвеликим чекићем за случај опасности. Горе су даме (укључујући Маргот и мене) напето чекале сведок се господа нису поново појавила за пет минута и јавила да је у кући посвуда мирно.

Договорили смо се да нећемо узимати воду ни пуштати је у нужнику. Али како је узбуђењеделовало на већину наших желудаца, можеш замислити каква је била атмосфера кад смо сви пореду почели посећивати ту просторију.

Кад се овако нешто догоди, као да истовремено долази гомила других ствари, баш као сада. Бројједан: сат на Вестерторен, који ме одувек толико смиривао, није више откуцавао, број два:господин Воссен је претходне вечери отишао раније него иначе и нисмо били сигурни је ли сеЕлли успела домоћи кључа и није ли можда заборавила закључати врата. Још је била вечер и јошсмо били у стању неизвесности, премда нас је мало утешила чињеница да од осам сати, када јепровалник узнемирио кућу, па до десет нисмо чули никакав звук. У даљем размишљању такођенам се учинило невероватним да би неки лопов тако рано увече некамо проваљивао, а још имаљуди на улицама. Поврх свега, некому од нас пало је на ум како је могуће да је чувар складиштајош увек на послу, јер узбуђен и крај танких зидова лако се погреши и, штавише, у таквимкритичним тренуцима велику улогу може одиграти машта.

Тако смо сви отишли у кревет, али нико није могао заспати. И тата и мама и господин Дуссел билису будни а без претеривања могу рећи да сам једва склопила очи. Ујутро су мушкарци сишливидети јесу ли спољна врата још увек затворена и испоставило се да је све у реду. Свима смо далиисцрпан опис догађаја који нам је однео толико живаца. Сви су с тим збијали шале, али лако јенакон свега смејати се таквим стварима. Једина нас је Елли озбиљно схватила.

Твоја Ана

субота, 27. ожујка 1943.


завршили смо курс стенографија; сада вежбамо брзину. Све смо паметнији, зар не? Морам ти јошприповедати о својим темама за убијање времена (тако их називам јер немамо шта радити осимнастојати да дани што брже пролазе како би брже дошао крај нашег боравка овде): луда сам замитологијом, нарочито за грчким и римским боговима. Овде мисле да је то тек пролазназалуђеност: никад нису чули да недорасло дете моје доби може занимати митологија. Е па добро,онда ћу бити прва!

Господин Ван Даан је прехлађен, односно мало га гребе у грлу. Око тога прави силну гужву. Гргљакамилицу, испира грло мирхном5 тинктуром, трља еукалиптусовим уљем прса, нос, зубе и језик, анакон свега тога постаје лоше расположен.

Реутер, једна од немачких великих звијерки, одржао је говор. Сви Јевреји морају бити изванземаља под немачком окупацијом пре 1. јули Између 1. априла и 1. мај мора се очиститипокрајина Утрехт (као да су Јевреји жохари). Између 1. маја и 1. јуни Јужна и Северна Холандија.Ове јаднике шаљу на прљаве кланице као крдо болесне запуштене стоке. Али не желим говоритио тому, такве мисли само ми задају мору.

Једна мала новост: саботери су запалили немачко одељење службе рада. Након неколико данаисту је судбину доживио пријавни уред. Људи у немачким униформама ућуткали су стражу и ус ¬пјела уништи важне документе.

Твоја Ана

четвртак, 1. травња 1943.


збиља не збијам првотравањске шале (види датум!), већ обрат ¬ но: данас могу лако цитиратиизреку: "Несрећа никад не долази сама". Као почетак, господин Коопхуис, који нас увек храбри,добио је крварење желуца и мора остати у кревету најмање три недеље. Друго, Елли има грипу.Треће, господин Воссен иде слиједећи тједан у болницу. А четврто, требало је да се одрже важни

пословни састанци: о главним темама је тата детаљно разговарао с гос-подине Коопхуисом, авише нема времена да се све исцрпно објасни господину Кралер. Очекивана господа су стигла наврије ¬ ме; још пре њиховог доласка тата је дрхтао од забринутости због одвијања састанка. - Кадбих барем могао бити ондје, да сам барем доле! - Викнуо је. - Зашто не легнеш и не прислонишуво на под, моћи ћеш све чути. - Татино се лице разведрило и следећег јутра у 10:30 Маргот и Пим(2 су уха боља од једног!) Заузели су положај на поду. Разговори нису завршили, али поподне татаније био у стању да настави слусалацке кампању. Овај неуобичајен и неудобан положај напола гаје паралисао. Заузела сам његово место у 1:30, чим смо чули гласове у ходнику. Маргот ми јеправила друштво. Повремено је разговор бивао толико замршено и досадан да сам посвеизненада заспала на хладном тврдом линолеуму. Маргот се није усудила да додирне ме, одстраха да нас не би чули, а речи нису долазиле у обзир. Спавала сам добрих пола сата и пробудиласе сва затечена, заборавивши сваку реч тог важног разговора. Маргот је, срећом, боље пазила.

Твоја Ана

петак, 2. травња 1943.


ох, боже, добила сам још једну страшну црну мрљу. Јучер увече сам лежала у кревету чекајучи датата дође, измоли са мном молитве и зажели ми лаку ноћ, кадли уђе мама, седе на мој кревет изапита ме врло нежно: Ана, тата још не може доћи, хоћеш ли да ја ноћас молим с тобом? - Нећу,мама - одговорила сам.

Мама је устала, за тренутак застала крај мог кревета и полако кренула према вратима. Одједномсе окренула и, изобличена лица, рекла: - Нећу се љутити, нема љубави на силу. - Одлазећи изсобе, имала је сузе у очима.

Лежала сам непомично у кревету и истога тренутка осетила да је било грозно што сам је толикосурово одгурнула. Али такође сам знала да нисам могла одговорити другачије. Напросто не биишло. Било ми је жао маме, јако, јако жао, јер сам први пут у животу видела да примећује мојухладноћу. Видела сам израз туге на њеном лицу кад је рекла оно о љубави које нема на силу.Тешко је изрећи истину, а ипак је истина: она је мене одгурнула, њене не-тактично примједбе игрубе шале које уопште не налазим смијешнима учиниле су ме безосјећајном спрам ма каквељубави која долази од ње. Једнако као што се ја стиснем због њених тешких речи, стисло се њено

срце кад је схватила да је прошла љубав између нас. Пола ноћи је плакала и готово уопште нијеспавала. Тата ме не гледа, а ако ме погледа на тренутак, у очима му читам речи: "Како можешбити толико непријазна, како можеш мајци наносити толику бол?"

Очекују да се испричам; али ово је нешто због чега се не могу испричати јер сам рекла истину имама је ионако пре или касније мора сазнати. Чини се да сам, а доиста јесам, равнодушна и спраммаминих суза и спрам татиних погледа јер су први пут обоје свесни нечега што одувек осећам.Једино могу осећати сажаљење спрам маме, која сада мора да открије да сам преузела њеномишљење. Што се мене тиче, шутим и самујем и више нећу узмицати пред истином, јер што сеистина дуже одлаже, теже ће им бити кад је буду чули.

Твоја Ана

уторак, 27. травња 1943.


такве су свађе да читава кућа тутњи! Мама и ја, Ван даан и тата, мама и госпођа Ван Даан, свако сељути на свакога. Леп угођај, зар не? Поновно се извлачи уобичајен списак Аниних недостатака итемељно проветрава.

Господин Воссен већ се налази у болници Бинненгастуис. Гос ¬ подин Коопхуис поново је наногама, крварење је престало раније но обично. Испричао нам је да је пријавни уред доживионакнадно оштећење од ватрогасне службе која је, намјесто да само угаси пламен, читав просторнатопила водом. Баш ми је драго!

Хотел "Царлтон" је уништен до темеља. Два британска авиона натоварена запаљивим бомбамапала су равно на дом "Оффизиерс-Хајма" 6. Читав угао улица Вијзелстрат и Сингел је изгорио.Ваздушни напади на немачке градове јачи су из дана у дан. Немамо ни једне једине мирне ноћи.Због неспавања имам тамне колутове испод очију. Храна нам је биједна. Суви хлеб и надоместаккафе за доручак. Ручак: спанаћ или Лоћика по две недеље. Двадесет центиметара дугачкикромпири слатког и трулог укуса. Кому је до дијете за мршављење, нека дође у Тајно склониште.Они одозго се силно вајкају, али ми то не сматрамо толиком трагедијом.

Сви мушкарци који су се борили 1940. или били мобилисани позвани су да раде за "фирера" каоратни заробљеници. Предмнијевам да то чине као заштитну мјеру против инвазије.

Твоја Ана

субота, 1. свибња 1943.


кад само помислим како овде живимо, обично долазим до закључка да је то рај у поређењу саживотом Јевреја који се не крију. А ипак, касније, кад се све поново нормализује, бит ћу за ¬пањена при помисли како смо се ми који смо код куће живели толико уредно, могли спустити натако низак ниво. Примјерице, откако смо овде, имамо један навоштен столњак који, збогпревелике употребе, није баш најчистији. Додуше, често га покушавам очистити прљавом крпомза прање суђа, више рупом неголи крпом. Ни стол нам баш не служи на част, упркос обилномрибању. Ван даан целу зиму спавају на истој фланелској поњави; овде се не може прати јер немадовољно сапуна у праху што га добијамо на карте за снабдијевање, а осим тога, није добар. Татахода у излизаним панталонама аи кравата му почиње показивати знаке истрошености. Данас сераспао мамин стезник и сувише је стар а да би се могао поправити, док Маргот хода у два бројамањем грудњаку.

Мама и Маргот превалиле су целу зиму размјењујући 03:00 поткошуље, а моје су толико кратке дами не достижу ни до трбуха.

Свакако, све се ове ствари могу превладати. А ипак, понекад се запитам затечено: "Како ћемо семи који сада ходамо у истрошеним стварима, од мојих гаћица до татине четкице за зубе, икадвратити својим предратним навикама?"

Ноћас је толико грувало да сам четири пута скупљала сву своју имовину. Данас сам спаковалакофер с најнужнијим стварима за случај бијега. Али мама каже сасвим исправно: - Камо ћешбјежати? - Читава Холандија је кажњавана због штрајкова који избијају у многим крајевимаземље. Објављено је опсадно стање и сви добијају 1 купон мање. Злочесте ли дјечице!

Твоја Ана

петак, 18. свибња 1943.


гледала сам страшну ваздушну битку немачких и британских авиона. На несрећу, неколикосавезника морало је искочити из за ¬ паљених авиона. Наш млекар, који живи у Халфвег, видио јечетворе ¬ рицу Канађана како седе поред цесте; 1 је течно говорио холандски. Замолио јемљекара да му запали цигарету и рекао му да је у посади било шесторо људи. Пилот је изгорио, апети човек се негде крије. Немачка полиција је дошла и ухватила четворо посве неозлијеђенихљуди. Питам се како успевају да остану толико прибра ¬ ни након тог страшног падобранскогпохода.

Премда је прилично вруће, морамо сваки други дан ложити ватру да бисмо спалили љуске одповрћа и отпатке. Не можемо све одлагати у канту за смеће јер непрестанце морамо имати на умускладишног чувара. Како лако може мала немарност човека издати!

Сви студенти који ове године желе дипломирати односно наста ¬ вити студије, морају потписатида се слажу с Нијемцима и да одоб ¬ равају Нови поредак. Осамдесет одсто студената одбило једа уради оно што се противи њиховој савести. Наравно, морали су да сносе последице. Свистуденти који не потпишу, морају ићи у радни логор у Немачку. Ко ће остати од те младежи акосви морају ићи на тежак рад у Немачку? Мама је ноћас затворила прозоре због пуцњаве; била саму Пимовом кревету. Одједном је, изнад нас, госпођа Ван Даан скочила из кревета као да ју јеМоусцхи ујео. Сместа је уследио гласан тресак. Звучало је баш као да ми је поред кревета палазапаљива бомба. Повикала сам: - Светла, светлости! - Пим је упалио светиљку. Очекивала сам немање него пламену буктињу у соби за који тренутак. Није се ништа догодило. Сви смо похиталигоре да видимо шта се дешава. Господин и госпођа Ван Даан видели су црвен бљесак крозотворени прозор. Он је мислио да у суседству гори а она је мислила да се запалила наша кућа. Кадсе затресло, госпођа Ван Даан већ је била на ногама а колена су јој клецала. Али ништа више сеније догодило и сви смо се опет ушуљали у кревете. Пре но што је прошло четврт сата, поново језапочела пуц ¬ њава. Госпођа Ван Даан се сместа усправила а потом сишла у собу господинаДуссела тражећи ондје заштиту коју код свога супружника није могла наћи. Дуссел ју је дочекао сречима: Дођите у мој кревет, дете моје! - Које су нас натерале на неконтролисан смех. Топовскапаљба више нас није забрињавала, нестало је нашег страха!

Твоја Ана



моја рођенданска песма од тате сувише је добра а да бих је скривала пред тобом. Како Пимобично пише стихове на њемач ¬ ком, Маргот се понудила да их преведе. Просуди сама није ли тоМаргот доиста сјајно учинила. Након уобичајена приказима збивања те године, ево како јегласила:

Свети Никола је опет нам дошао,

али не онакав ко што бит је знао.

Данас не славимо његов дан.

Није више леп ни радостан.

Још лани смо били препуни нада.

Све нам се светлијим чинило тада.

Нисмо ни сањали у овој години

дочекати Николу у тужној средини.

Дух ћемо његов ипак оживети,

премда немамо шта даровати.

Наум смо ипак смислили лак:

У ципелу своју нек погледа свак.

У тишини касног ноћног сата

Пст, погледај! Широм отворена врата!

С јастуком уза се девојчица мала

Шуњајући се тихо на њима је стала.

Било је ту и нешто о храни што Маргот није умјела превести са сроком, стога ћу то местоизоставити. Зар не мислиш да је моја рођенданска песма добра? Посве су ме размазили на разнена ¬ чине и добила сам гомилу згодних ствари. Између осталога, дебелу књигу о мојој омиљенојтеми - грчка и римска митологија. Не могу се потужити ни на несташицу бомбона - сви супосегнули у своје последње залихе. Као Бењамин7 породице у склоништу доиста сам почашћенавише но што заслужујем.

Твоја Ана

Уторак, 15. липња 1943.


Догађа се много ствари, али често мислим да ти је моје неза ¬ нимљиво брбљање јако досадно ида ти је драго кад не добијаш превише писама. Стога ћу ти укратко рећи новости.

Господину Воссен нису оперисали чир на дванаестерцу. Кад су га отворили на операционом столу,видели су да има рак који је одвећ касно оперисати. Стога су га поново зашили, држали у креве ¬ту три недеље, хранили добром храном и напослетку послали кући. Заиста га страшно жалим имислим да је шугаво што не можемо излазити, иначе бих га свакако често посећивала да гаразведрим. За нас је права несрећа што нас добри стари Воссен више неће моћи обавештавати освему што се догађа ио свему што чује у складиш ¬ ту. Он нам је био најбољи помагач и саветник упитањима опрез ¬ ности; доиста нам јако много недостаје.

Следећи месец смо на реду да предамо радио. Коопхуис има код куће непријављени мали радиокоји ће нам дати као надо ¬ мјестак за наш велики Пхилипс. Збиља је срамота што морамопредати наш красни апарат, али у кући где се људи сакривају не сме се ни у каквим околностимапредузимати неодговорне ризике и на тај начин привлачити пажњу власти. Поврх непријављенихЈевреја, непријављена новца и непријављених следовања, само недостаје непријављени радио.Свако се покушава домоћи некаквог старог апарата и предати га намјесто "извора охрабрења".Збиља је истина да нам, када су вести споља лоше, радио својим чудотворним гласом помажеодржавати морал и говорити: "Главу горе, држи се, доћи ће бољи дани!"

Твоја Ана

недеља, 11. српња 1943.


враћајући се ко зна који пут теми "одгајања", морам ти рећи да заиста покушавам бити од помоћи,сусретљива и добра и чинити све што могу не би ли пљусак прекора ишчезао у лаганој летњојкишици. Бескрајно је тешко понашати се тако узорно спрам људи које не можеш поднети, посебнокада мислиш посве другачије. Али заиста видим, боље пролазим кад мало прешутим намјестомоје старе навике да свакому кажем тачно шта мислим (премда нико није никад затражио мојемишљење нити му придавао и најмању важност).

Често заборављам своју улогу и напросто не могу прогутати бес због неке неправде, тако да нисмо04:00 дуга у току имали ништа доли непрекидно чаврљање о најдрскијој и најбезобразнијојдевојчици на свету. Зар ти се не чини да понекад има разлога да се потужим? Добро што нисамгунђалица, иначе бих могла постати кисела и мрзовољна.

Одлучила сам мало престати са стенографија, најпре да бих имала више времена за осталепредмете а, друго, због очију. Толико сам јадна и бедна јер сам врло кратковида и већ одавно битребало да носим наочаре. (Фуј, изгледат ћу као сова!) Али знаш, наравно, да се то у склоништу неможе. Јучер нико није говорио ни о чему осим о Аниним очима јер је мама била предложила даме с господином Коопхуисом пошаљу окулисту. Помало су ми се одсекле ноге на ту изјаву, јертако нешто урадити доиста није мала ствар. Изаћи ван, замисли, на улицу - не може се поднетимисао о тому! Најпре сам се скаменила, а онда ми је било драго. Али то није тако лако јер се свиљуди који би се морали сложити с таквим кораком нису могли брзо споразумети. Најпре јеваљало брижљиво одвагнути све потешкоће и ризике, премда би ме Миеп била сместа повела сасобом.

У међувремену сам извукла свој сиви капут из ормана, али је био толико мален као да је припадаомојој млађој сестри.

Збиља сам знатижељна што ће из свега тога изаћи, али не мис ¬ лим да ће се план извршити, јерБританци су се искрцали на Сицилији и тата се поново нада "брзој завршници".

Елли даје Маргот и мени много канцеларијског посла; обе се због тога осећамо доста важне а њојсмо од помоћи. Свако може одлагати пошту и писати у трговачке књиге, али ми се посебнотрудимо.

Миеп је баш као теретна мазга, толико много вуче и доноси. Готово сваки дан успева се домоћинекаквога поврћа и све нам доноси на свом бициклу у торбама за пијацу. Увек чезнемо засуботом, када нам стижу књиге. Баш као кад мала деца добијају поклон.

Обични људи напросто не знају шта значе књиге нама овде затворенима. Читање, учење и радиосу наша разонода.

Твоја Ана



јуче поподне, са татиним допуштењем, питала сам Дуссела да ли би био толико добар (збиљаврло учтиво) и допустио ми коришцење малога стола у нашој соби двапут недељно, 4:00-05:30поподне. Ондје сједим сваки дан 2:30-04:00, док Дуссел спава, али иначе су соба и стол вандомашаја. У нашој заједничкој соби збива се сувише ствари; ондје је немогуће радити, а осим тога,и тата понекад радо седне за писаћи сто и ради.

Стога је захтев био посве умјестан и питање врло пристојно постављено. А што мислиш, што јеодговорио тај учени Дуссел? Не. Баш тако: - Не. - Била сам повређена и нисам се дала на тај начинодбити па сам се питала за разлоге тога "Не". Али била сам отправљена с поштеном буквицом. Евобаражне ватре што је уследила: - И ја такође морам радити, а ако не могу радити по ¬ 12:00, замене уопште нема времена. Морам завршити свој зада ¬ так, иначе сам све почео узалуд. Тиионако не радиш ништа озбиљно. Та твоја митологија, какав је то рад; шивење и читање такођенису рад. Ја сам за столом и ондје ћу остати.

Одговорила сам:

- Господине Дуссел, ја радим озбиљно и поподне нема ни ¬ гдје места за мене. Молим вас дапоново размислите о мојој молби!

Овим речима увређена је Ана окренула леђа врло ученом доктору посве га игноришући. У мени јекључао гнев и сматрала сам Дуссела страховито грубим (што је зацијело био) а себе врлопријазном. Кад сам увече ухватила Пима, рекла сам му како сам прошла и питала шта бихпредузела јер не желим одустати, а радије бих сама то рашчистила. Пим ми је казао како се можерешити проблем, али је упозорио да је боље оставити све за слиједећи дан, будући да сам толико

узбуђена. Послала сам тај савет у ветар и чекала Дуссела након прања суђа. Пим је седео упокрајњој соби, што је на мене деловало умирујуће. Почела сам:

- Господине Дуссел, не мислим да налазите смисла у даљем расправљању о тој теми, али васморам замолити да то ипак учините. Онда је Дуссел приметио уз најслађи смешак:

- Увек сам, иу свако доба, приправан расправљати о тој теми, али је то већ решено.

Наставила сам, премда ме је Дуссел непрестанце прекидао.

- Чим сте дошли овамо, уређено је да обоје делимо ту собу; да је делимо правично, јутро би биловаше а цело поподне моје. Али чак не тражим ни толико и држим да су моја два поподнева доистасавршено умерена.

Дуссел је након овога поскочио као да га је неко убо иг ¬ лом.

- Ти уопште не можеш говорити о некаквим својим правима. А камо, онда, треба отићи? Питаћугосподина Ван даан може ли на тавану саградити један мали одељак: онда ћу моћи да седе онде.С тобом човек увек има брига. Да је твоја сестра Маргот, која уосталом има више разлога тражититако нешто, дошла к мени с истим питањима, не бих ни помишљао да је одбијем, али тебе ...

Следила је прича о митологији и плетењу и Ану су поновно извређали. Међутим, она то нијепоказала и пустила је Дуссела нека заврши свој говор:

- Али ти, с тобом се напросто не може разговарати. Толико си себична; чим нешто зажелиш, нескањујеш се одгурнути свакога другога у страну. Никад нисам видио такво дете. Али уосталом,претпостављам да ћу морати попустити, јер ће ми иначе бити касније речено да је Ана Франк палана испиту јер се господин Дуссел није хтео за њу одрећи стола.

Тако је то трајало и трајало и напослетку се претворило у такву бујицу да сам је једва могласледити. У једном сам тренут ¬ ку помислила: "Сад ћу га тако треснути по лицу да ће, заједно сасвојим лажима, одлетети до плафона", али следећег тренутка сам у себи рекла: "Смири се! Такавтип није вредан узрујавања."

Након завршног одушка свога беса, господин Дуссел је изашао из собе с изразом у којему су семешали гнев и тријумф, а капут му је био набијен храном. Одјурила сам до тате и испричала мусве што није сам чуо. Пим је одлучио да ће исте вечери разгова ¬ рати с Дуссел, што је и учинио.Причали су преко пола сата. Тема разговора кретала се отприлике овако: најпре су разглабалитреба ли Ана седети за столом, да или не. Тата је рекао да су он и Дуссел већ разговарали о тојствари, када је он пристао уз Дуссела како га младежи не би приказао у лошем светлу. Али татаније тада мислио да је то правично. Дуссел је сматрао да не бих требала говорити као да је оннекакав уљез који покушава све монополизује, али тата је чврсто стајао уз мене јер је сам чуо данисам изустила ни речи о нечему таквом.

Стално је ишло овако, тата је бранио моју себичност и мој "неважни" посао, а Дуссел јенепрестанце гунђао.

Коначно се Дуссел након свега морао предати и добила сам могућност неометана рада до пет сати2 поподнева у недељи. Дуссел је јако спустио нос, два дана није говорио са мном а ипак је мораоодлазити и седети за столом 5:00-05:30 страховито детињасто.

Особа од педесет четири године која је још увек толико пе ¬ дантна и ускогруда, мора по природибити таква и никад се неће поправити.

Твоја Ана



опет лопови, али овај пут прави! Јутрос је Петер у седам сати, као обично, отишао у складиште иодмах опазио отворена врата складишта и врата што воде на улицу. Јавио је то Пиму који јенаместио радио у кабинету на Немачку и закључао врата. Потом су заједно пошли горе.

У таквим приликама придржавали смо се уобичајеног кућног реда: нема пуштања воде, дакле,нема прања, тишина, све мора бити готово до осам сати и нема нужника. Свима нам је било дра ¬го што смо тврдо спавали и што нисмо ништа чули. Тек у пола једа ¬ наест чули смо од Коопхуисада су провалници жељезном полу ¬ гом провалили спољна врата и врата складишта. Међутим,нису нашли много ствари за крађу па су покушали срећу горе. Украли су двије касе са четрдесетфлорина, поштанске налоге и чековне књижице и још, што је најгоре од свега, све купоне за 150 кгшећера.

Господин Коопхуис мисли да припадају истој банди као они који су пре три недеље покушалиобити сва врата. Тада им то није пошло за руком.

У згради је то проузроковало приличан немир, али чини се да Тајно склониште не може безоваквих сензација. Били смо врло срећни што су писаће машине и новац иза нашега ормара, камосе сваке вечери преносе, остали нетакнути.

Твоја Ана

понедељак, 19. српња 1943.


у недељу је северни део Амстердама био жестоко бомбар ¬ диран. Чини се да је страшно разорен,читаве улице леже у рушевинама ¬ ма и дуго ће потрајати док се откопају сви људи. До сада имадвије стотине мртвих и рањених безброј; болнице су претрпане. Слушаш о деци која, изгубљена утињајућим рушевинама, траже родитеље. Стресем се кад се сјетим потмуле тутњаве у даљиникоја је за нас знак приближавајућег разарања.

Твоја Ана



шале ради испричат ћу ти прву жељу свакога од нас кад нам поново буде допуштено излазити.Маргот и господин Ван Даан чезну више од свега за кадом вруће воде напуњене до руба и желе уњој остати пола сата. Госпођа Ван Даан жели одмах отићи на колаче с кремом. Дуссел неразмишља ни о чему осим о Лотје, својој жени; мама о шољици кафе; тата ће најпре посетитигосподи ¬ на Воссен; Петер ће отићи у град иу биоскоп, а мени би се то чинило таквимблаженством да не бих знала одакле да почне! Али највише од свега чезнем за нашим властитимдомом, за слободним крета ¬ њем и за неким ко би ми поново помагао радити, другим рије ¬чима, за школом.

Елли је понудила да нам набави воћа. Воће не стоји готово ништа - грожђе 5 флорина8 килограм,рибизле 0,70 флорина. А у новинама сваке вечери пише великим словима: "Буди поштен иснижавај цене!"

Твоја Ана

понедељак, 26. српња 1943.


цео јучерашњи дан само бука и збрка, још увек смо врло узрујани због тога. Заиста би моглазапитати прође ли иједан дан без узбуђења.

Прву сирену за узбуну чули смо за доручком, али за то не дајемо ни пребијене паре: то само значида авиони надлећу обалу.

После доручка сам лежала један сат јер ме страшно бољела глава, а онда сам сишла. Било је окодва сата. Маргот је завршила свој канцеларијски посао око 2:30: није ни сложила ствари а сиренесу већ почеле завијати па сам се опет попела горе с њом. Било је крајње време, јер нисмо ни петминута биле горе кад је почела јака пуцњава, толико јака да смо изашле и стајале у ходнику. О да,кућа се стресла и шкрипала, а бомбе су падале.

Привукла сам своју "торбу за бежање" ближе уза се, више јер сам хтела нешто држати неголипомишљајући на бијег, јер никамо не можемо отићи. Ако чак будемо дошли у ту крајњу ситуацијуи морали бјежати, улица ће бити једнако опасна као ваздушни напад. Овај је престао након поласата, али се повећала улицу активност. Петер се спустио из своје проматрачнице на тавану, Дусселје био у главном уреду, госпођа Ван Даан се осећала заштићеном у кабинету, господин Ван Даан јемотрио с тавана, а ми с одморишта такође смо се распршили: попела сам се да видим како сеизнад луке дижу стубови дима о којима нам је причао господин Ван Даан. Недуго након тогамогло се мирисати паљевину, а напољу је изгледало као да је посвуда дебела магла. Премдатолико велика ватра не пружа угодан видик, срећом је прошла и вратили смо се свако својимдужностима. Вечера: још једна узбуна због ваздушног напада! Јело је било укусно, али је несталомога апетита на сам звук сирене. Ништа се није догодило и након три четврт сата све је било јасно.Суђе је било приправљено за прање: узбуна због ваздушног напада, протуавионска ватра, страшномного авиона: "Ох боже, двапут дневно, то је превише!", Мислили смо сви али то уопште нијепомагало; поновно су пљуштале бомбе, овај пут на другој страни Сцхипхола9, како су јавилиЕнглези.

Авиони су тонули и дизали се, чули смо зујање њихових машина и било је врло окрутно. У свакомтренутку мислим: "Сад 01:00 пада. Ево га!"

Уверавам те, кад сам отишла да спавам у девет увече, нисам могла смирити дрхтање у ногама.Пробудила сам се кад је отку ¬ цало 12: авиони. Дуссел се свлачио. Нисам допустила да ме тоомета, већ сам на први пуцањ искочила из кревета, посве разбуђена. Два сата код тате, а они идаље долазе. Онда су престали да пуцају и могла сам се вратити у кревет. Заспала сам у 02:30.

Седам сати. Нагло сам се усправила у кревету. Господин Ван Даан је био код тате. Моја прва мисаобила је: провалници. Чула сам како господин Ван Даан каже: "Све." Помислила сам да је свеукрадено. Али не, овај пут су биле прекрасне новости, какве нисмо чули месецима, можда одпочетка рата. "Мусолини је дао оставку, краљ Италије је преузео власт." Скочили смо од радости.Након страшног јучерашњег дана напокон поново нешто добро - и нада. Нада да ће то завршити,надање миру.

Навратио је Кралер и рекао да је Фоккерс јако оштећен. У међувремену смо имали још једнуваздушну узбуну с авионима изнад нас и још једном сиреном. Као да сам угушена тим узбунама,јако уморна и нимало орна за рад. Али сада ће напетост због Ита ¬ лије пробудити наду да ће крајдоћи брзо, можда чак ове године.

Твоја Ана



госпођа Ван Даан, Дуссел и ја прали смо суђе и била сам неуобичајено ћутљива, што се једваикада догађа, стога ће то они сигурно приметити.

Како бих избегла питања, брзо сам потражила прилично неут ¬ ралну тему и помислила да ће зато бити прикладна књига Хенри с друге стране. Али, погрешила сам. Ако се госпођа Ван Даан неистреса на мене, онда то чини господин Дуссел. Ево до чега је дошло: господин Дуссел нам јепосебно препоручио ову књигу као изврсну. Маргот и ја смо сматрале да је све пре неголиизврсна. Дечаков карактер је зацијело добро оцртан, али остатак - боље да не коментирам. Рекласам нешто у том смислу док смо прали суђе, али ми је то донело товар брига.

- Како ти можеш разумети психологију неког човека! С дететом није толико тешко (!) Премлада сиза такву књигу; ма шта, ни човек од 20 година не би је схватио. - (Зашто је онда толико нарочитопрепоручивао ту књигу Маргот и мени?) Онда су Дуссел и госпођа Ван Даан заједно наставили: -

Знаш пуно превише о стварима које нису за тебе, одгајају те посве погрешно. Касније, кадодрастеш, нећеш ни у чему уживају и рећи ћеш: То сам прочитала у књигама пре двадесет година.Радије пожури ако желиш наћи мужа или се заљуби - или ће ти сигурно све представљатиразочарање. У теорију си већ упућена, једино ти недостаје пракса!

Претпостављам да њихова идеја о добром одгајању укљу ¬ чује непрестане покушаје да менахушкају против родитеља, јер управо то често чине. Једнако је лепа метода не говорити девојцимоје доби ништа о "одраслим" темама! Често и сувише јасно видим резултате такве врстеодгајања.

Била бих их радо обоје ћушнуо док су онако стајали и правили од мене будалу. Изван себе сам одбеса и само бројим дане кад ћу се ослободити "тих" људи.

Госпођа Ван Даан је баш красна! Она је леп пример - зацијело јест - лош пример. Позната је каонаметљива, себична, лукава, прорачуната и никад задовољна. Том списку могу додати таштину икокетерију. Уопште није у питању: то је неизрециво неу ¬ годна особа. О Дами бих могла исписатичитаве саставке и, ко зна, можда и хоћу једнога дана. Свако може навући сјајну об ¬ ниво. ГоспођаВан Даан је пријазна спрам непознатих, нарочито мушкараца, стога није тешко погрешити када јечовек познаје тек кратко време. Мама је сматра сувише глупом а да би завредила пажњу, Марготсувише безначајном, Пим сувише ружном (дословце иу пренесеном значењу) а ја, накондуготрајног посматрања - јер од самога почетка нисам имала предрасуда - ја сам дошла дозакључка да је она све то и још више! У ње је толико лоших црта: чему бих изрекла иједну од њих?

Твоја Ана

ПС Читатељица нека узме у обзир да се, пишући ово, писац није ни охладио од гнева!

уторак, 3. августа 1943.


изврсне политичке новости. У Италији фашистичка странка до ¬ живљава пораз. На разнимместима људи се боре с фашистима - чак и војска учествује у борбама. Зар се једна таква земљаможе упустити у рат против Енглеза?

Управо смо имали трећи ваздушни напад; стиснула сам зубе не бих ли се охрабрила. Госпођа ВанДаан, која увек говори: "Боље страшан неголи никакав завршетак", највећа је кукавица међу на ¬ма. Јутрос је дрхтала као лист и чак се расплакала. Кад ју је утешио муж, с којим се помирилапосле једнонедељног дурења, израз њена лица готово ме натерао да постанем сентиментална.

Мусцхи доказује да држање мачака доноси подједнако не ¬ воља колико и предности. Читавакућа је пуна бува, а даномице их је све више. Господин Коопхуис је сваки кутак посуо жутим праш¬ ком, али буве као да не хају за њ. Сви смо због тога јако нер ¬ возни; човек стално замишља да гасврбе руке, ноге и различити делови тела, због чега многи међу њима гимнастицира како би билиу стању загледати сопствени врат односно леђа у стојећем положају. Сада нам се враћа што нисмогипкији - сувише смо уко ¬ чени чак и за ваљано окретање главе. Одавно смо одустали од правегимнастике.

Твоја Ана

среда, 4. августа 1943.


након што смо већ више од годину дана у Тајном склоништу, ти понешто знадеш о нашем животуали неке су ствари посве неописиве. Има толико тога, све је толико различито од мирнодопскихвре ¬ мена и живота просечних људи. Али ипак, како бих ти пружила бољи увид у наше животе, одвремена до времена ти намеравам описати један просјечан дан. Данас почињем од вечери иноћи.

Девет сати увече. У Тајном склоништу почиње метеж спре ¬ мања на спавање, а то је збиља увекправа гужва. Склањају се столице, спуштају кревети, одмотавају покривачи, ништа не остаје ондјегдје се налази преко дана. Ја спавам на малом дивану који није дужи од метар и пол. Стога се запродужавање морају употребити столице. Перина, поњаве, јастуци, покривачи, све се то скида саДуссел кревета где је похрањено током дана. У суседној соби чује се страховита шкрипа: развлачисе Марготин кревет-хармоника. Поновно диван, покривачи и јастуци, све се сла ¬ же не би лидрвена ребра била нешто удобнија. Одозгор се чује не ¬ каква грмљавина, али то је само креветгоспође Ван Даан. Он, знаш, бива одгурнут до прозора како би Њено Величанство у ружи ¬ частоогртачу имало довољно свежег ваздуха за своје нежне ноздрве!

Након што је Петер готов, улазим у одељак за купање, где се темељно перем и обављам општеуређивање; понекад се догађа (само у топлим недељама или месецима) да у води плива понекаситна бува. Онда прање зуба, коврџање косе, маникирање и тампони вате са супероксидом (заизбељивање длачица око уста) - све ово за мање од пола сата.

Пола десет. Брзо ускакање у спаваћицу и, са сапуном у једној руци и ноћном посудом,укосницама, гаћицама и увијачима и ватом у другој, хитам из купаонице; али обично ме зовунатраг због разних длака које у дражесним кривуљама красе умиваоник али се оному слиједећему купатилу нимало не свиђају.

Десет сати. Постављање замрачења. Лаку ноћ! Најмање четврт сата чује се шкрипање кревета иуздисање сломљених опру ¬ га, онда све утихне, то ће рећи ако се наши суседи на горњем спратуне свађају у кревету.

Пола дванаест. Цвиле врата купатила. Уска трака светла допире у собу. Шкрипа ципела, великикапут, чак већи од човека у њему - Дуссел се враћа с ноћног рада у Кралерову канцеларији. Десетминута врпољења, шуштање папира (то је храна коју ваља спре ¬ мити) и направљен је кревет.Онда лик поново ишчезава и само се од времена до времена чују сумњиви звуци из нужника.

Три сата. Морам устати због ситнице са металном посудом испод кревета, која се за сваки случајналази на гуменом подлошку. Кад се то треба десити, увек задржавам дах јер лим одзва ¬ њашумом попут планинског потока. Онда се посуда враћа на место и лик у белој спаваћици, којасваке вечери измамљује од Маргот исти повик: "Ах, та нечедна спаваћица!" враћа се у кревет.

Онда становита особа лежи четврт сата будна ослушкујући ноћне звуке. Понајпре могућепровалнике на доњем спрату, затим различите кревете, горе, у суседству иу мојој соби, из којих сеобично даде разазнати како спавају разни чланови домаћинства односно како у несаниципроводе ноћ.

Потоње зацијело није пријатно, нарочито ако се тиче члана породице именом Дуссел. Најпречујем звук налик на рибу која дише на шкрге, што се понавља десет пута, затим уз много гужве ииз ¬ мјењивања тихих мљацкавих звукова уснице бивају овлажене, што прати дуготрајнопревртање и окретање у кревету и поново сла ¬ гање јастука. Пет минута савршена мира, а потомсе најмање трипут понављају описани догађаји, након што се доктор утешио да ће малоодспавати. Такође се може догодити да ноћу чујемо мало пуцњаве, између 01:04. Никад језаправо не чујем, све док из навике не станем поред кревета. Понекад сам толико заокупљенасањањем да размишљам о француским неправилним глаголима или о свађи на горњем спрату.Али обично се дешава као што је забележено. Хитро грабим јастук и марамицу, облачим ог-Ртации ципеле, и бјежим тати, као што је Маргот описала у оној рођенданској песми:

У тишини касног ноћног сата

Погледај! Широм отворена врата!

С јастуком уза се, девојчица мала

Шуњајући се тихо на њима је стала.

Кад сам једном усидрена у великом кревету, најгоре је прошло, осим ако се јако пуно не пуца.

Три четврт 07:00. Звррр - будилица која диже глас у било које доба дана (када човеку треба ипонекад када не треба). Шкрип, пинг - госпођа Ван Даан ју је зауставила. Крч - устаје господин ВанДаан. Ставља грејати воду а онда пуном паром у купаоницу.

Четврт 08:00. Врата поново цвиле. Дуссел може ићи у купао ¬ ницу. Напокон сама скидам завесеза замрачење - и почиње нови дан у Тајном склоништу.

Твоја Ана

четвртак, 5. августа 1943.


данас ћу описати доба ручка.

Пола један. Читава мешовита гомила опет дише. Момци из складишта отишли су кући. Горе се чујебука усисивача за прашину гос ¬ пође Ван Даан на њеном лепом, и једином, ћилиму. Марготодлази с неколико књига под мишком на сатове холандског "за децу која споро напредују", јертакво је Дусселово мишљење. Пим одлази у кут са својим неизбежним Дицкенс не би ли негденашао мира. Мама жури горе како би помогла вредној домаћици, а ја одлазим уредити купаоницуи себе истовремено.

Три четврт 01:00. Простор се пуни. Најпре господин Ван Сантен, затим Коопхуис или Кралер, Еллии покаткад Миеп.

Један сат. Сви седимо око малога радија и слушамо ББЦ; то је једино време кад становници Тајногсклоништа не упадају један другом у реч, јер говори неко кога чак ни господин Ван Даан не можепрекинути.

Четврт 02:00. Велика расподела. Сваки гост добија шољицу супе, а ако га има, и пудинг. ГосподинВан Сантен је задовољан и одлази седети на диван или наслонити се на писаћи сто. Поред његановине, шољица и обично мачка. Ако једно од тога недостаје, зацијело ће протестовати. Коопхуиснам прича најновије градске новости, он је изврстан извор информација. Кралер долази горе(попут муње) - кратко снажно куцање на вратима и ево га како улази трљајући руке, зависно орасположењу: добре воље и разговорљив, или зловољан и ћутљив.

Пола два. Сви устају од стола и одлазе сопственим послом. Маргот и мама око суђа. Господин игоспода Ван Даан на свој диван. Петер на мансарду. Тата доле на диван. Дуссел у кревет и Ана напосао. Потом долази мирније доба: сви спавају и никога нико ни у чему не смета. Дуссел сања одоброј храни - то одаје израз његовог лица, али не гледам дуго јер време пролази силно брзо иучетири сата педантни доктор стоји са сатом у руци јер сам једну минуту дуже рашчишћавали столза њ.

Твоја Ана

понедељак, 9. августа 1943.


наставак дневног распореда у Тајном склоништу. Сада ћу описати вечерњи оброк.

Почиње господин Ван Даан. Он се мора први да послужи, узи ¬ ма много од свега ако то воли даједе. Обично истовремено говори, увек даје своје мишљење као једино које вреди чути и кад јед ¬ном проговори, то је неопозиво. Јер ако се итко усуди посумњати у то, сместа се разбесни. Ох,умије фрктати као мачка - кажем ти радије се не препирем - ако си једанпут покушала, више не по¬ кушаваш. Има најважније мишљење, зна о свему. Па добро, има соли у глави али је код тогагосподина "самозадовољство" достигло висок степен.

Мадаме. Заиста морам ћутати. Понеких дана особито ако се приближава лоше расположење, неможеш јој погледати у лице. Ако се брижљивије погледа, она је кривац свих препирки. Несадржај! Ох не, сви се радије не мешају у то, али би се можда могла назвати "подстрекач".Подстицати неприлике, то је баш згодно. Госпођа Франк против Ане; Маргот против тате, то башне иде тако лако.

Али за столом госпођа Ван Даан не остаје кратких рукава, премда понекад мисли да је тако.Најситнији кромпири, најслађи залогај, најбоље од свега: њен систем је бирање. Други ће доћи наред чим се ја домогнем најбољега. Онда прича. Да ли некога занима, да ли слушају или не, то каода није важно. Предмнијевам да мисли: "Свакога занима што каже госпођа Ван Даан." Кокетниосмијеси, понашање као да је свезнајућа, дељење савета и охрабрење на све стране, то ће сигурнооставити добар утисак. Али ако дуже гледаш, тада оно добро убрзо бледи.

Прво, вредна је; друго, марљива; треће, кокетна - и, поне ¬ кад, згодна. То је Петронелла ВанДаан.

Трећи судруг за столом. Не чује га се много. Млади госпо ¬ дин Ван Даан је врло тих и не привлачина себе пажњу. Што се тиче апетита, право буре без дна које се никад не пуни; након најобилнијегоброка изјављује посве хладнокрвно да би могао још једанпут јести.

Број четири - Маргот. Једе као мишић и уопште не говори. Воли само поврће и воће. "Размажена",мисле Ван даан; "недовољно ¬ но чистог ваздуха и забаве", мислимо ми.

Поред ње - мама. Добра апетита, врло разговорљива. Нико нема о њој утисак, као о госпођи ВанДаан, да је домаћица. У чему је разлика? Лепо, госпођа Ван Даан куха, а мама пере суђе и спрема.

Број 06:07. О тати и себи нећу пуно говорити. Први је најскромнији међу свима за столом. Најпрегледа је ли сви имају нешто на тањиру. За себе ништа не треба, јер најбољи комади иду деци. Онпружа савршен пример, а крај њега седи "клупко жи ¬ ваца" Тајног склоништа, др Дуссел. Узимахрану, никад не диже поглед, једе и не говори. А ако се баш мора разговарати, онда нека то,забога, буде о храни. О храни се не препире, њу се само хвали. Нестају огромне порције и никадсе не чује реч "не", ако је храна добра а често ако је лоша. Панталоне омотане око прса, црвеникапут, црне папуче и наочаре са рожнатим оквиром. Овако га се види за малим столом, увек упослу који прекида једино због поподневног починка, хране и - свог омиљеног места - нужника.Три, четири, пет пута дневно неко нестрпљиво стоји пред вратима и превија се, скакућући с ногена ногу, једва се суздржавајући. Да ли га то узнемирава? Ни најмање! Од четврт до 07:30, 12:30-01:00, 2:00-02:30, 4:00-04:30, 6:00-06:30 и од 10:30 до поноћи. То се може бележити - ово јередовно доба седења. Не излази и не обраћа пажњу преклињући гласу с ону страну врата којиупозорава на скору опасност!

Број 9 није члан породице из Тајног склоништа, већ пре кућни пријатељ и гост за столом. Елли имадобар апетит. Ништа не оставља на тањиру и није избирљива. Лако јој је удовољити и управо утому уживамо. Весела је и доброћудна, сусретљива и добродушна - то су њене особине.

Твоја Ана



нова идеја. За столом више говорим сама са собом неголи с осталима, што ваља препоручити издва разлога. Прво, сви су срећни ако стално не брбљам и, друго, не морам се узрујавати због туђихмишљења. Не мислим да су моја мишљења глупа док други то мисле; стога их је боље задржатиза себе. Исто чиним ако морам појести нешто што напросто не подносим. Стављам тањир испредсебе, хиним да је изврсно, што мање гледам у то и пре но што се осврнем, нема га. Кад ујутроустајем, што је такође врло неугодна радња, скачем из кревета размишљајући: "За секунду ћеш севратити у кревет", одлазим до прозора, скидам завесу за замрачење, њушкам поред отвора сведок не осетим мало свежег ваздуха и пробудим се. Кревет се намешта што је брже могуће иискушење је отклоњено. Знаш како мама назива такве ствари? "Уметност живљења" - чудан израз.Прошле недеље сви смо били мало збуњени због времена јер је наше драго и вољено звоно наВестерторен однесено за наводне потребе рата, тако да ни дању ни ноћу више не знамо тачновреме. Ипак се некако надам да ће измислити некакав надоместак (лим, бакар или тако нешто)који би комшилук подсећао на сат.

Горе или доле, ма где била, сви се диве мојим ногама на ко ¬ јима сјаји пар - за ово доба -изузетно финих ципела. Миеп их се успјела дочепати испод руке за 27,50 флорина: боја вина,јагњећа кожа с прилично високим потпетицама. Осећам се као на штакама штулама и изгледамвиша но што јесам.

Дуссел је индиректно довео наше животе у опасност. Заправо је допустио да му Миеп донесеједну забрањену књигу која напада Муссолиниа и Хитлера. На путу је случајно на њу налетио једанауто са СС-овцима. Изгубила је главу, викнула: "Биједници!" и одвезла се даље. Боље је немислити шта се могло догодити да је морала отићи у њихов штаб.

Твоја Ана

среда, 18. августа 1943.


наслов овога саставка гласи: "Заједничка дневна дужност: гуљење кромпира."

Једна особа донесе новине, друга ножеве (задржавши, нарав ¬ но, најбољи за себе), трећакромпир а четврта посуду с водом.

Почиње господин Дуссел; не гули увек добро али гули без прекида бацајући погледе лево и десно.Да ли сви раде као што он ради? Не! - Ана, гледај: узимам нож у руку, овако, и гулим одозгорпрема доље! Не, не овако - овако!

- Боље ми иде овако, господине Дуссел - стидљиво примјећујем.

- Али је ово ипак најбољи начин. Али ду каннст преузети диес 10 од мене. Наравно, није ме нинајмање брига, абер ду мораш научити због себе. - Гулимо даље. Крадомице поново гледам свогасуседа. Опет замишљено одмахује главом (због мене, предмнијевам), али шути.

Опет гулим. Сада гледам на другу страну, где седи тата: за њега гуљење кромпира није само чуданпослић, већ примерак прецизна рада. Док чита, добија дубоку бору на горњем делу главе, али акопомаже у приправљању кромпира, пасуља или макојега поврћа, чини се да ништа друго непостоји. Онда навлачи "крумпирско лице" и нипошто не даје несавршено огуљен кромпир; то недолази у обзир када прави такво лице!

Даље радим и само за тренутак дижем поглед; већ знам. Госпођа Ван Даан покушава привућиДусселову пажњу. Нај ¬ пре гледа у његовом смеру, а Дуссел као да ништа не замје ¬ ћује. Онданамигује: Дуссел не примећује. Госпођа Ван Даан није ништа постигла па мора смислити нештодруго. Станка, а онда:

- Путти, хајде стави прегачу! Сутра морам чистити мрље са твога одела!

- Ја се не прљам.

Још један тренутак тишине.

- Путти, зашто не седнеш?

- Удобно ми је стајати и више ми се свиђа. - Станка.

- Путти, пази, ду спатзт сцхон! 11

- Да, мама, пазим.

Госпођа Ван Даан тражи нову тему.

- Чуј, Путти, зашто више нема ваздушних напада?

- Јер је време лоше, Керли!

- Али јуче је било красно, а ипак нису летели.

- Немојмо причати о томе.

- Зашто, ваљда се може говорити, казати своје мишљење?

- Не може.

- Ма зашто?

- Хајде, шути, мамице.

- Господин Франк увек одговара својој жени, зар не?

Господин Ван Даан се бори са собом. То је његова слаба тачка, нешто што не може схватити, агоспођа Ван Даан опет почи ¬ ње:

- Као да инвазија неће никада доћи! Господин Ван Даан постаје блед; кад то види, госпођа ВанДаан поцрвени али ипак наставља:

- Енглези не раде ништа! Бомба експлодира!

-А сада завежи, Доннерветтер-ноцх-еинмал! 12 Мама једва може суспрезати смијех. Ја гледамравно преда се.

Овакве се ствари догађају готово сваки дан, осим ако не ¬ посредно пре тога нису имали оштрусвађу, јер тада обоје држе језик за зубима.

Морам устати и отићи на таван по кромпире. Ондје Петер тријеби уши мачку. Диже главу, мачак товиди - хоп - ишчезава кроз отворени прозор у жлеб. Петер псује. Смијем се и нестајем.

Твоја Ана



људи из складишта одлазе с посла тачно у 05:30 и онда смо слободни.

Пола шест. Елли долази да би нам пружила вечерњу слободу. Сместа почињемо радити. Најпреодлазим с Елли горе, где она обично поједе неки залогај с нама.

Још пре но што Елли седне, госпођа Ван Даан почиње раз ¬ мишљати о стварима које жели. Убрзосе зачује: .. - Ох, Елли, имам само једну жељицу ... - Елли ми намигује; ко год дође горе, госпођаВан Даан не пропушта ниједну прилику да их обавијести о својој жељи. Мора да је то један одразлога што нико не воли долазити горе.

Три четврт 06:00. Елли одлази. Ја се спуштам два ката ниже у обилазак. Најпре кухиња, затимкабинет, онда спремиште за угаљ где отварам вратанца на плафону за Моусцхиа. Након дужег пре¬ гледавања искрцавају се у Кралеровој соби. Ван Даан гледа по свим фиокама и фасциклама неби ли нашао пошту. Петер носи кључ од магацина и боцхели; Пим одвлачи писаће машине нагорњи спрат; Маргот тражи неки кутак где може радити свој канцеларијски посао; госпођа ВанДаан ставља чајник на плинско кувало; мама силази с посудом пуном кромпира; сватко знаде својпосао.

Убрзо се Петер враћа из складишта. Прво питање је - хлеб. Даме га увек стављају у ормар укухињи, али га ондје нема. Зар су заборавили? Петер се нуди да погледа у главну канцеларију.Чучне испред врата не би ли се што више смањио и пузи према челич ¬ ним претинцима нарукама и коленима како га се не би видело споља, узима хлеб који је био онамо стављен инестаје; односно, жели нестати, али пре но што посве схвата што се догађа, Моусцхи га прескаче иодлази сести испод писаћег стола.

Петер се осврће - аха, види Моусцхиа, поновно пузи у канце ¬ Ларију и извлачи животињу, држећије за реп. Моусцхи фркће, Петер уздише, што је постигао? Сада Моусцхи седи поред прозора ипере се, врло срећан јер је умакао Петеру. Петер маше комадом хлеба као последњим мамцемиспред мачкова носа. Моусцхи се не да намамити и врата се затварају. Стојим и гледам све крозрупу на вратима. Радимо даље. Куц, куц, куц. Три ударца значе јело.

Твоја Ана

понедељак, 23. августа 1943.


наставак дневног распореда у Тајном склоништу. Кад сат откуца 08:30 ујутро, Маргот и мамапочињу полудети: - Псст, тата, тихо, Отто, псст, Пим. - Већ је 08:30, врати се овамо, више не смешпуштати воду, тихо ходај! Ови су разни повици упућени тати који је у купатилу. Чим сат избије08:30, он мора бити у дневној соби. Ни капљица воде, никакав нужник, никакво ходање, посвудатишина. Докле год нема канцеларијских службеника, у складишту се све чује. Горе се вратаотварају у 08:20 и убрзо након тога чују се три ударца: каша за Ану. Пењем се и носим своју "псећуплитицу". Опет у собу, све се догађа страховитом брзином. Чешљање, уклањање бучне лимене

ноћне посуђе, враћање кревета на место. Пссст, сат откуцава! Горе је Госпођа Ван Даан променилаципеле и вуче се наоколо у папучама. Господин Ван Даан такође: посвуда тишина.

Сада имамо мало правог породичног живота. Ја хоћу читати или радити, Маргот такође, аи тата имама. Тата седи (с Дицкенс и рјечником, наравно) на рубу улегнутог шкрипавог кревета на којемучак нема ни пристојних душека: два јастука, један на другоме, такође ће послужити; онда онмисли: "Да их нема, могао бих бити и без њих! "

Док чита, не диже поглед са књиге, од времена до времена се сме, силно настоји заинтересоватимаму за неку причицу. Одго ¬ вор: - Сада немам времена. - Само начас изгледа разочарано, ондачита даље; мало касније, кад дође до нечега посебно за ¬ нимљивога, поново покушава. - Мама,ово мораш прочитати! Мама седи на опклопу13, чита, шије, плете или ради, што год јој се свиђа.Одједанпут се нечега сјети. Брзо, каже: - Она, знаш ли ... Маргот, хоћеш ли записати ...! - Наконнеког времена поновно је мир.

Маргот бучно затвара књигу. Тата диже обрве у смешну кривуљу, опет се задубљује у читање ипоновно се губи у својој књизи; мама и Маргот почињу брбљати, постајем знатижељна и слушам.Пима увлаче у разговор ... Девет сати! Доручак.

Твоја Ана

петак, 10. рујна 1943.


сваки пут када ти пишем као да се збива нешто посебно, али то је чешће непријатно неголипријатно. Међутим, сада се збиља догађа нешто прекрасно. У среду увече, 8. септембра, седелисмо и слушали вести у седам сати и прво што смо чули било је: Ево најбоље но ¬ вости у целомрату. Италија је капитулирала! Безусловна предаја Италије! Програм на холандском почео је у08:30. Драги слу ¬ шатељи, пре један сат, управо сам завршавао писање хронике да ¬ на, дошла јепредивна вест о капитулацији Италије. Могу вам рећи да никад нисам с толико радости бацаосвоје белешке у кош! Одсвирано је "Год Саве тхе Кинг" 14, америчка химна и Интернационала.Холандски је програм, као и иначе био охрабрујући, али не сувише оптимистичан. Имамо и другихбрига: реч је о господину Коопхуису. Као што знаш, сви га јако волимо, увек је весео изапрепашћујуће храбар, премда се никад не осећа добро, има јаке болове и не сме много јести иходати. Кад уђе господин Коопхуис, почиње сјати сунце - рекла је мама недавно и има посве

право. Он мора отићи у болницу на једну врло неугодну операцију желуца и остат ће ондјенајмање четири недеље Збиља је требало да видиш како се с нама поздравио, као обично - као дасамо одлази купити некакву ситницу.

Твоја Ана

четвртак, 16. рујна 1943.


односи међу свима нама стално се погоршавају. За столом се нико не усуђује да отвори уста (осимда би узео залогај хране), јер оно што се каже, увек некога вређа, или буде криво схваћено. Свакидан гутам валеријан-пилуле против брига и потиштености али ми оне не спречавају да сеслиједећи дан осећам још бедније. Добар здрав смијех помогао би више неголи 10 валеријан-пилула, али смо готово заборавили смијати се. Понекад се бојим да ћу зато што морам бититолико озбиљна, добити издужено лице а углови уста ће ми се обесити. Ни остали не изгледајубоље, сви са великим страхом и злом слутњом ишчекују онога великог насилника, зиму. Друго,што нас не развесељава, јест чињеница да чувар складишта почиње наслућивати Тајно склониште.Заиста нам не би било важно што чувар складишта мисли о тому да он није изузетно сумњичав, дага није тешко преварити и, к томе, да му се може вјеро ¬ вати. Једнога дана Кралер је хтио битипосебно опрезан, обукао је капут у 00:50 и отишао у апотеку иза угла. Вратио се за мање од петминута и као лопов ушуњао стрмим степеницама што воде равно до нас. У четврт 2 хтио је поновоотићи, али га је Елли дошла упозорити да је чувар складишта у канцеларији. Направио је налевокруг и седео код нас до 01:30. Онда је изуо ципеле иу чарапама отишао до улазних врата натавану, силазио степеницу по степеницу и, након четврт сата балансирања да би се избеглошкрипање, стигао је у канцеларију ушавши извана. Елли се у међувремену отарасила чувараскладишта и дошла је к нама по Кралер али је овај већ одавно био отишао: у то је доба стајао учарапама на стубишту. Шта би помислили људи на улици да су видели директора како се ваниобува? Види, директор у чарапама!

Твоја Ана

среда, 29. рујна 1943.


данас је рођендан господе Ван Даан. Поклонили смо јој лонац пекмеза као и купоне за сир, месо ихлеб. Од свога мужа, Дуссела и наших заштитника добила је намирнице и цвеће. У таквимвременима живимо!

Елли је овај тједан имала нервни напад; често су је слали ван, непрестанце се тражило да оде ибрзо нешто донесе, што је значило још једно излажење, односно осећај да је у нечему погрешила.Ако само помислиш да мора завршити свој посао у канцеларији, да је Коопхуис болестан, да Миеппрехлађена лежи код куће, а да она сама има ишчашен чланак, љубавне јаде и оца који гунђа,није ни чудо да је на измаку живаца. Умирили смо је и рекли да ће се, ако једанпут или двапутбуде лупила ногом и рекла да нема времена, спискови ствари из продавнице аутоматски скратити.

Опет нешто није у реду с господином Ван даан, видим како се нешто приближава! Тата је збогнечега јако љутит. Ох, как ¬ ва нам сада експлозија предстоји? Кад само не бих била толикоумешана у те препирке! Кад бих само могла отићи! Још мало па ће нас довести до лудила!

Твоја Ана

недеља, 17. листопада 1943.


Коопхуис се опет вратио, хвала богу! Још увек се чини доста блед, али упркос тому предузимапродају одеће Ван Даанових. Неугодна је чињеница да је Ван Даановима понестало новаца.Госпођа Ван Даан се не жели растати ни од једног дела гомиле својих капута, хаљина и ципела.Није лако продати одело господи ¬ на Ван даан јер тражи превише новаца. Још се не назире крајпри ¬ че. Госпођа Ван Даан ће се свакако морати растати од свог крзненог капута. Горе су сестраховито свађали због тога, а сада је наступило раздобље помирбе у стилу "Ох, Путти, драги" и"Премила Керли."

Збуњена сам свим злоћудним променама које су се тије ¬ ком задњега месеца догодиле у овојчеститој кући. Тата иде на ¬ около чврсто стиснутих усница; кад му се неко обрати, погледазатечено, као да се боји да ће опет морати заглађивати некакве натегнуте односе. Мама има наобразима црвене мрље од уз ¬ буђења. Маргот се жали на главобоље. Дуссел не може спавати.Госпођа Ван Даан цео дан брунда а ја ћу потпуно полудјети! На поштену реч, понекад заборављамс ким смо у свађи ас ким смо се измирили.

Учење је једини начин повлачења од свега тога и ја то увели ¬ ке чиним.

Твоја Ана



опет се разлијежу свађе господина и госпође Ван Даан. До тога је дошло овако: као што сам ти већрекла, Ван даан су при крају залихе новца. Једнога дана, тому је већ дуго, Коопхуис је споменуонекога крзнара с којим је у добрим односима; то је Ван даан дало идеју о продаји крзненог капутасвоје жене. Тај капут је направљен од зечјег крзна, а она га носи 17 година. Добио је за њ 325флорина - огромну своту. Међутим, госпођа Ван Даан је хтјела да задржи новце како би после ратамогла купити нове хаљине и потрајало је неко време док јој гос ¬ подин Ван Даан није разјасниода је тај новац хитно потребан за домаћинство.

Не можеш ни замислити те крикове и вриштање и псовке! Моји су стајали у дну стуба, не дишући,спремни да их раздвоје ако устре ¬ ба! Сва ова вика и плач и нервна напетост стварају толикинемир и узрујаност толику да се увечер бацам плачући у кревет, захваљу ¬ јући богу што понекадимам пола сата за себе.

Господин Коопхуис је опет одсутан: желудац му не да мира. Чак не зна је ли престало крварење.Први пут је био врло покуњен док нам је говорио да се не осећа добро и да иде кући.

Са мном је углавном добро, осим што немам апетита. Стал ¬ но ми говоре: - Не изгледаш нималодобро. - Морам рећи да чине све што могу не би ли ме одржали на висини. Редају се грожданишећер, уље од харинге, таблете квасца и калцијума.

Често ме свладају живци: особито недељом осећам се труло. Атмосфера толико тишти, тешка је,успављујућа попут олова. Вани не чујеш ни једну јединцату птицу, а посвуда лебди мртвачкатишина која ме обујмљује као да ме жели повући дубоко у подземље.

У таквим тренуцима тата, мама и Маргот остављају ме хладном. Лутам од једне собе до друге,горе-доле, осећајући се попут птице певачице подрезаних крила која се у посвемашњој тами бацана решетке своје крлетке. "Изађи, смеј се и удахни свеж ваздух", виче неки глас у мени, али чаквише ни на њ не одговарам, одлазим, лежем на диван и спавам не би ли тако брже прошли времеи тишина и страшни страх јер нема начина да их се убије.

Твоја Ана

среда, 3. студенога 1943.


да би нам дао некакав посао који је и поучан, тата је тражио проспект од Завода за васпитаче уЛеидену. Маргот је барем три пута проњушкала ову дебелу књигу не нашавши ништа што јој сесвиђа, односно, што одговара њеном џепу. Тата је био бржи, хоће да се Заводу напише писмо изатражи покусни курс: Латински за почетнике.

Да би и мени дао нешто ново, тата је од Коопхуиса замолио дечју Библију како бих напоконнаучила нешто о Новом завету.

- Хоћеш ли Ани дати Библију за Хануку? - Питала је Маргот, понешто узнемирена - Да - овај,мислим да је Свети Никола боља прилика - одговорио је тата - Исус напросто не иде уз Хануку.15

Твоја Ана

понедјељак увечер, 8. студенога 1943.


да мораш прочитати моју гомилу писама једно за другим, сигурно би те изненадила бројнаразличита расположења у којима су писана. Смета ме што толико овисим о овдашњој атмосфери,али за ¬ цело нисам једина - у томе смо сви једнаки. Ако читам књигу која ме се доимље, морамсе добро сабрати пре но што се по ¬ мијешам са другим људима, иначе би помислили да ми јеразум при ¬ лично чудноват. У овом тренутку, што вероватно замјећујеш, жи ¬ вим опчињенапотиштеношћу. Заиста ти не бих могла рећи зашто је тако, али верујем да је то зато што самкукавица, а против тога се непрестанце борим.

Вечерас се, док је Елли још била овде, зачула гласна дуга продорна звоњава на вратима. Сместасам проблиједјела, добила грчеве у желуцу и лупање срца, све од страха. Ноћу, у кревету, видимсе саму у тамници, без маме и тате. Понекад лутам поред цесте или је наше Тајно склониште упламену, или долазе и ноћу нас одводе. Све видим као да се уистину збива и то ми ствара осећајда би ми се све могло врло ускоро догодити! Миеп често каже да нам завиди што овде имамотакав мир. То је можда истина, али она не размишља о свим нашим страховима. Напросто не могузамислити да ће за нас свет икад бити опет нормалан. Говорим "послије рата", али то је само кулау ваздуху, нешто што се заправо никад неће догодити. Помислим ли на нашу стару кућу, својепријатељице, весеље у школи, чини се да је све то проживела нека друга особа, а не ја.

Нас осморо у нашем Тајном склоништу видим као комадић плава неба окружен тешким црнимкишним облацима. Округло јас ¬ но омеђен простор где стојимо, још увек је заштићен, али се об ¬лаци скупљају све ближе нама у круг који нас дели од опасности која се примиче, све се чвршћестеже. Сада смо толико окружени опасношћу и тамом да се међусобно сударамо, очајничкитражећи начине бијега. Сви гледамо доле, где се људи боре један против другога; гледамо горе,где је мирно и лепо; одсјечени смо великом тамном масом која нам не допушта да се успнемо,већ стоји испред нас попут непродорна зида: покушава нас смрвити, али још не може . Могуједино плакати и проклињати: "Ох, нека се црни круг повуче и отвори нам пут!"

Твоја Ана



за овај напис имам добар наслов:

ОДА МОМ НАЛИВ-ПЕРУ ИН МЕМОРИАМ

Моје налив-перо одувек је једно од мојих непроцењивих блага; јако га ценим, особито збогшироког вршка, јер уредно могу писати збиља само широким пером. Моје налив-перо има врлодугачку и занимљиву Перну историју коју ћу ти укратко испричати.

Кад ми је било девет година, моје је налив-перо стигло у пакету (замотано у памучна влакна) као"пошиљка без вредности" чак из Ахена, где је живео љубазни подаритељ, тј моја бака. Лежала саму грипи, била је фебруар, ветрови су завијали око куће. Величанствено налив-перо имало јецрвену кожну кутијицу и одмах било показано свим мојим пријатељицама. Ја, Ана Франк, понос ¬ни власник једног налив-пера! Кад ми је било 10 година, смела сам понијети налив-перо у школу аучитељица је чак отишла тако да ¬ леко да ми је допустила писати њиме.

У једанаестој години, међутим, морала сам се поново рас ¬ тати од свога блага јер нам јеучитељица у шестом разреду дозвољени ¬ тала једино школска пера и бочице са мастилом.

Кад сам имала 12 година и кренула у јеврејску гимна ¬ зију, моје је налив-перо добило новукутијицу у поводу те велике прилике; у њу је могла стати и оловка, а будући да се затвараларајсфершлусом, изгледала је импресивније.

У мојој тринаестој налив-перо је с нама дошло у Тајно скло ¬ ниште, где је пуном паром пролазилобезбројним дневницима и саставцима, све за мене.

Сад сам у четрнаестој години: провели смо последњу годи ¬ ну заједно.

То се догодило једног петка поподне, у пет сати. Изашла сам из своје собе и хтјела отићи писати застолом, кадли сам била грубо гурнута устрану и морала одступити место Маргот и тати, који сухтели да вежбају свој "латински". Налив-перо је остало на столу неупотребљено док се његовавласница с уздахом задовољила малим крајичком стола и почела стругати пасуљ. "Стругатипасуљ" значи плеснива зрна поново претварати у пристојна. Помела сам под у 03:00 четврт шест ибацила смеће, заједно с поквареним пасуљем, у комад новина а затим у пећ. Лизнуо је страховитпламен и помис ¬ лила сам како је сјајно кад се ватра тако добро разгори након што се билапрактично угасила. Опет је све утихнуло, "латинисти" су за ¬ вршили, а ја сам сјела за стол да бихспремила све што ми треба за писање, али ма колико тражила, нигде није било мога налив-пера.Изнова сам тражила, тражила је и Маргот, али нигде му ни трага. Можда је пало у пећ заједно спасуљем - натукнула је Маргот. Ох, не, наравно да није! - Одговорила сам. Кад се те вечери,међутим, моје налив-перо није појавило, сви смо схватили да је изгорјело, то више јер је целулоидстрашно запаљив.

А тако је и било, потврђене су наше зле слутње: кад је тата слиједећега јутра чистио пећ, међупепелом је пронађен затварач. Није било ни трага златну вршку. - Мора да се растопио и залепиоза неки комад угљевља - сматрао је тата.

Имам једну утеху, премда мршаву: моје налив-перо је кремирано, управо као што и себи желимједнога дана!

Твоја Ана

среда, 17. студенога 1943.


Догађају се разорне ствари. У Еллиној кући влада дифтерија, стога она шест недеља не смедолазити у везу с нама. Тако се појављују проблеми око хране и куповања, не спомињући коликонам недостаје њено друштво. Коопхуис је још увек у кревету и три недеље не једе ништа осимкаше и млека. Кралер има језиво много посла.

Вежбе из латинског које Маргот шаље (у еллина име), наставник исправља и враћа. Учитељ је врлозгодан и духовит. Верујем да му је драго што има тако паметну ученицу.

Дуссел је јако љут, нико не зна зашто. Почело је његовом шутњом тамо горе: ни госпођи нигосподину Ван Даан није се обраћао ниједном речју. Сви су били тиме погођени, а кад је такопотрајало неколико дана, мама га је једном приликом упозорила да му госпођа Ван Даан може,ако он овако устраје, приредити много непријатности.

Дуссел је рекао да је господин Ван Даан започео са шут ¬ њом, стога он, Дуссел не намерава дабуде онај ко ће је прекинути.

Дакле, морам ти рећи да је јуче 16. новембра, био дан кад је навршила 1 година његовог боравкау Тајном склоништу. У поводу тога мама је добила једну биљку, али госпођа Ван Даан - која већнедељама не скрива своје мишљење да нас Дуссел треба нечим почастити - није добила ништа.

Намјесто да, први пут уопште, изрази захвалност за нашу несе ¬ бичност што смо га примилиовамо, није рекао ни речи. А кад сам га питала, шеснаестога ујутро, треба ли му честитати илиизразити су ¬ ћут, одговорио је да му то није важно. Мама, хотећи изигравати миротворца, нијенапредовала ни корака и стање је остало као и до тада.

Дер Манн хат еинен гроссен Геист Ундист со клеин вон Татен! 16

Твоја Ана



јуче увече, пре но што сам заспала, одједном ми се пред очима појавио нико други, већ Лиес!

Видела сам је пред собом, одевену у дроњке, мршаву и огрубела лица. Очи су јој биле врловелике и гледала ме је толико жа ¬ лосно и предбацујући да сам јој у погледу могла прочитати:"Ох, Ана, зашто си ме напустила? Помози ми, ох, помози, спаси ме из овог пакла!"

А помоћи јој не могу, могу једино гледати како други трпе и умиру и молити бога нека нам јеврати.

Видела сам само Лиес, никога другога, и сада схватам. По ¬ грешно сам је просуђивала, а да бихразумела њене тешкоће. Била је привржена новој пријатељици, а чинило јој се да је желимодвући. Знам како се морала осећати та јадна девојка; сама тако добро познајем тај осећај!

Понекад, у кратком тренутку, видела сам део њена живота, али тренутак касније поново су месебично заокупила властита уживања и сопствени проблеми. Било је ужасно поступати с њомонако као што сам ја поступала, а сада ме гледа, ох толико беспомоћно, бледа лица ипреклињућих очију. Кад бих јој барем могла помоћи!

Ох, Боже, како ја могу имати све што зажелим, а какав је страшан удес њу задесио! Нисамвреднија од ње: и она је желела чинити оно што је ваљано, зашто бих ја требала бити изабрана даживим, а она да вероватно умре? Каква је разлика међу нама? Зашто смо сада толико далекоједна од друге?

Поштено говорећи, нисам размишљала о њој месецима, да, готово целу годину. Нисам је посвезаборавила, али ипак нисам на овај начин размишљала о њој докле год је нисам видела предсобом у свој њеној биједи.

Ох, Лиес, надам се да ћеш нам се вратити, ако преживиш овај рат и да ћу те моћи примити инекако исправити неправду коју сам ти нанела.

Али кад јој поново будем могла помоћи, неће јој моја помоћ бити толико потребна као што јесада. Питам се да ли икад мисли о мени; ако је тако, што осећа?

Добри Боже, штити је, нека барем није сама. Ох, кад би јој макар Ти могао рећи да с љубављу исаучешћа мислим на њу, можда би је то охрабрило.

Не смијем више размишљати о томе јер то не води никуда. Само видим њене велике очи и немогу их се ослободити. Питам се да ли Лиес има праву веру у себи, а не само оно што јој јенаметну ¬ то?

Чак ни то не знам, никад се нисам побринула да је запитам!

Лиес, Лиес, кад бих те барем могла одвести, кад би барем могла са мном делити све што волим!Сада је прекасно, не могу помоћи, нити исправити неправду коју сам починила. Али никад је нећупо други пут заборавити и увек ћу се молити за њу!

Твоја Ана



како се ближио Свети Никола, нико није могао а да се не сети лепо украшене кошаре коју смоимали прошле године, а нарочито сам ја сматрала да ће бити јако досадно ако ове године не буде¬ мо ништа приредили. Дуго сам размишљала о томе, све док нисам нешто смислила, и тосмешно.

Посаветовала сам се са Пимом и недељу дана пре празника почели смо за свакога састављатипјесмицу.

У недељу увече у 03:00 четврт 08:00 појавили смо се носећи велику корпу за веш украшену малимцртежима и врпцама од ружичастог и плавог карбон-папира. Кошару је прекривао велики смеђипапир на којему је било прикачено писмо. Сви су били прилично за ¬ препаштени величиномпакета-изненађења.

Скинула сам писмо и прочитала га:

Најмлађа ту, ал ниси више мала,

живот је често тежак, то отприје си знала.

Но ипак желим твојим учитељем бити,

Имамо искуства и ти ћеш научити.

Одавно већ смо ту и зато више знамо,

Што старији то паметнији, поверуј ми само!

То правило важи откад живота има,

Наше нам се грешке чине маленима

Па због тога лакше ми остале кудимо,

За грешке исте двоструко им судимо.

Схвати, родитељи смо и заиста желимо

Искрено казати шта о теби мислимо.

Прихвати наш савет, макар преко воље,

То пилула је горка, ал прихвати је боље -

Да у нашем дому буде мирно стање.

С временом ће твоје патње постати све мање.

Скоро целог дана ти учиш или читаш,

То је красан живот ако мене питаш.

Смјешкаш се и шириш свежину по кући

И бринеш се само: Шта ли ћу обући?

Хлача немам, одећа ми мала,

од блузе је само крпица остала!

Ципелица кратка, ножица предуга,

Забринут сам, драга, срват ће те туга.

Кад је свако узео своју ципелу из корпе, одјекнуо је сми ¬ јех. У свакој ципели лежао је пакетићпапира са адресом власника ципеле.

Твоја Ана

среда, 22. просинца 1943.


гадан напад грипа све до данас пријечио ме да ти пишем. Јадно је бити овде болестан. Кад самхтела закашљати - 01:00, два, три - пузнула сам под ћебе и покушавала да пригуши буку. Обично јеједини резултат био да уопште није нестало надражаја, у операцију је ваљало укључити млеко имед, шећер или пастиле против кашља. Полудим кад се сјетим лечења искушаваних на мени.Знојење, облози, мокре крпе на грудима, суве крпе на грудима, топли напици, гргљање, мирнолежање, јастук за посебно грејање, боце са топлом водом, лимунов сок и, к томе, топломер свакадва сата!

Зар се збиља може на овај начин оздравити? Најгори тренутак зацијело је наступио кад јегосподин Дуссел зажелио изигравати ли ¬ саМостални леКар и легао са својом неопраном главомна моја прса да би ослушкивао звукове изнутра. Не само што је његова коса несношољивоголицала већ сам била врло сметена, упркос чињеници да је пре тридесет година студираомедицину и да посједује лекарску титулу. Зашто би тај тип долазио и лежао на мом срцу?Напокон, није ми љубавник. Уосталом, ионако не би чуо је ли у мени нешто здраво или није:његовим је ушима најпре потребно прање јер му слух алармантно опада.

Али доста о болести. Опет сам здрава као дрен, 01:00 центи ¬ метар виша, један килограм тежа,бледа ис правим апетитом за учење.

Немам много новости за тебе. Добро се слажемо, за Про ¬ мјену! Нема свађања - такав мир у кућинисмо имали најмање пола године. Елли је још увек одвојена од нас.

За Божић смо добили додатак уља, бомбона и сирупа; главни поклон је 01:00 брош направљен одновчића од 02:30 цента, прекрасно сјајан. Свакако, дражестан али неописив. Господин Дуссел јемами и госпођи Ван Даан поклонио красан колач који је Миеп испекла, на његову молбу. Уза савсвој посао мора још и то!

Имам нешто и за Миеп и Елли. Знаш, најмање два месеца штедила сам шећер од своје каше и узпомоћ господина Коопхуиса дат ћу направити бомбоне.

Време је магловито, пећ смрди, свакоме је храна тешка у желуцу и стога се са свих страна чујузвуци грмљавине. Рат стоји на мртвој тачки, морал је труо.

Твоја Ана

петак, 24. просинца 1943.


већ сам ти писала колико нас погађа овдашња атмосфера, а мислим да је у мом случају невољаоднедавно још већа. "Химмелхоцх јауцхзенд унд зум Тоде бетрубт", 17 сигурно пристаје овамо. Јасам "Химмелхоцх јауцхзенд" чим само помислим колико смо срећни у поређењу с осталомјеврејском децом, а "зум Тоде бетрубт" ме обузимају када, као данас, дође госпођа Коопхуис иприча нам о хокејски клубу своје кћерке Цорри, о излетима чамцем, позоришним представама ипријатељима. Не мислим да сам љубоморна спрам Цорри али не могу а да не осетим великучежњу за весељем и за смејањем докле год ме не заболи стомак. Особито у ово доба године, сасвим божићним и новогодишњим празницима, а ми смо приковани овамо као осуђеници. Ипаково збиља не би требало писати јер звучи незахвално и зацијело претјерујем. Али ипак, ма штамислила о мени, не могу све да задржи за себе и стога те подсећам на своје уводне речи: "Папирподноси много."

Кад неко дође споља, с ветром у одећи и студени на лицу, најрадије бих забила главу у покривачне бих ли тако престала по ¬ мишљати: "Кад ће нам бити удијељена повластица да можемомирисати свеж ваздух?" А јер не смијем забијати главу у покривач, већ обратно - морам високоуздигнуте главе и бити храбра - мисли долазе, не једанпут већ, ох, безброј пута. Веруј ми да сигодину и пол затворена, било би ти понекад претешко. Упркос свеколикој правичности изахвалности не можеш уништити своје осећаје. Бицикл, плес, звиждање, гледање у свет, осећајмладости, спознаја сло ¬ боде - ето, за тим чезнем; ипак, не смијем то показивати, јер по ¬ некадмислим, камо би нас одвело да се сви ми почнемо међу ¬ собно сажаљевати или ходати наоколонезадовољних лица? Понекад се питам: "Хоће ли итко, Јеврејин или не - Јеврејин, схватити да самја напросто млада девојка која осећа страшну потребу за некак ¬ вом обијешћу? Не знам и ни ским не могу о тому разговарати јер знам да бих се расплакала. Плач може донети силноолакшање.

Упркос свим мојим теоријама и бригама, даномице ми не ¬ достаје права мајка пуна разумевања.Стога уза све што ра ¬ дим и пишем размишљам о "мамици" каква желим бити једнога дана својојдеци. "Мамица" која не схвата толико озбиљно све што се каже у разговору, већ оно што ја кажем.Опазила сам, премда не могу објаснити како реч "мамица" све говори. Знаш ли шта самсмислила? Да бих имала осећај нечега што звучи попут "мамице", често маму зовем "мам"; ондасе то претвара у "мами", - не потпуну "мамицу", коју бих толико желела обдарити додатним "ца",а која то ипак не схвата. Добро је тако, јер би се у супротном само растужила.

Доста о тому, писање је учинило да мало нестане оно "зум Тоде бетрубт".

Твоја Ана

субота, 25. просинца 1943.


ових дана, у време Божића, често се затекнем како непрес ¬ танце размишљам о Пиму ио ономешто ми је рекао о својој младалачкој љубави. Прошле године нисам разумевала значење његовихречи онако добро као данас. Кад би то барем поновно споменуо, можда бих му могла показати даразумем.

Верујем да је Пим о томе говорио зато што онај ко "познаје тајне толико туђих срца" мора једанпутизрећи и властите осећаје; иначе Пим никад не каже ни речи о себи и мислим да Маргот није нина крај памети што је све Пим морао проживети. Јадни Пим, мене не може убедити како је свезаборавио! Никад то неће заборавити. Постао је врло попустљив. Надам се да ћу му бити макармало слична, а да нећу морати све то проживети.

Твоја Ана



у петак увечер сам први пут у животу добила нешто за Божић. Коопхуис, Кралер и девојке опет суприпремили лепо изненађење. Миеп је испекла красни божични колач на којему је писало "МИР1944". Елли је набавила фунту слатких кекса предратне квалитете. Петеру, Маргот и мени боцајогурта, а свакоме од одраслих боца пива. Све је било тако згодно умотано, а на разнимзамотуљцима биле су причвршћене слике. Иначе нам је Божић брзо прошао.

Твоја Ана

среда, 29. просинца 1943.


опет сам јуче увече била јако несретна. Сетила сам се бакице и Лиес. Бакица, ох драга бакица, какосмо мало схватали колико трпи и како је нежна. А поред свега, знала је једну страшну тајну коју јестално чувала за себе18. Бакица је увек била тако верна и добра: никад не би издала никога однас. Ма што се дого ¬ дило, ма колико сам била злочеста, бакица је увек била на мојој страни.

Бакице, јеси ли ме волела, или ме и ти ниси схватала? Не знам. Нико није никад разговарао сбакицом о себи. Мора да је била толико усамљена, усамљена упркос свима нама! Човек можебити усамљен премда га многи воле, зато што свима ипак није "Један и Једини".

А Лиес, је ли још међу живима? Шта ради? Ох, Боже, чувај и врати нам је. Лиес, у теби сталновидим шта је могло бити с мојима, стално видим себе на твом месту. Зашто сам, дакле, често не ¬сретна због свега што се овде дешава? Зар не би увек требало да будем срећна, задовољна исређена, осим када мислим о њој и њеним дружицама у невољи? Себична сам и кукавица. Заштоуви ¬ јек сањам и размишљам о најстрашнијим стварима - страх ме по ¬ некад тјера да гласнозавришти. Јер ипак, упркос свему, немам довољну веру у Бога! Дао ми је толико много - штозацијело не заслужујем - а ипак свакога дана чиним толико погрешних ствари. Ако помислих насвоје ближње, тада бих само плакала, збиља бих могла цијеле дане плакати. Једино се можемолити Бога да направи некакво чудо и спаси неке од њих. А надам се да то довољно чиним.

Твоја Ана

недеља, 2. сијечња 1944.


јутрос док нисам имала никаква посла, окретала сам неке странице свога дневника и неколикопута наишла на тему "мама" о којој пише толико усијана глава да сам се запрепастила и запиталасе: "Ана, зар си збиља ти спомињала мржњу? Ох, Ана, како си могла! " Остала сам с отвореномстраницом у руци и размишљала како се могло догодити да ме толико испуне гнев и мржња и дати све то поверим. Покушавам схватити прошлогодишњу Ану и испри ¬ чати је, јер ми савест нећебити чиста докле год будем остављала ове оптужбе а да, гледајући уназад, не могу објаснити какосе то збивало.

Сада патим - аи тада сам патила - од расположења која ми, да тако кажем, држе главу под водоми једино допуштају субјек ¬ тивно виђење ствари, не омогућујући да мирно примам речи с другестране и на њих одговарам као на речи некога кога сам повредила или учинила несрећним својомусијаном главом.

Сакрила сам се у себи, размишљала сам само о себи и тихо записивала све своје радости, јаде ипрезир у свој дневник. Овај дневник је за мене од велике вредности јер је на много места постаокњига успомена, али бих на добар број страница могла сигурно написати "прошло и свршено".

Бивала сам бесна на маму, а понекад сам и данас. Истина је да ме не схвата, али ни ја њу несхваћам. Јако ме је волела и била нежна, али како је због мене упадала у толико непријатнихситуација, нервозна и раздражљива због других невоља и тешкоћа, посве је разумљиво да сеотресала на мене.

То сам схватала сувише озбиљно, увређена, груба и огорч ¬ на спрам маме, што ју је и растужило.Збиља се радило о нелагоди и беди с непрестаним повратним деловањем. Није било пријатнониједној од нас, али сада пролази.

Напросто нисам хтела све ово видети, и силно сам сажаљевала саму себе, али је и то разумљиво.Ови жестоки испади на папиру били су само давање одушка срџби која би се у нормалном животуискалила ударањем ногу о под у соби где би ме закључали, односно претњама иза маминих леђа.

Прошло је период када сам мами тјерала сузе на очи. По ¬ стала сам паметнија и мама више нијена ивици живаца. Обично држим уста затворена ако ми нешто смета, она такође, тако се, изгледа,

много боље слажемо. Збиља не могу вољети маму онако зависно, дечји - напросто не поседујемтај осећај.

Сада умирујем савест мишљу да је боље што су тешке речи на папиру, него да их мама носи усрцу.

Твоја Ана



данас ћу ти признати двије ствари, што ће дуго потрајати. Али некоме морам рећи а ти си најбољајер, као што знам, ма шта се догодило, ти увек чуваш тајну.

Прва је о мами. Знаш да сам пуно гунђала о мами а ипак поново покушала бити добра спрам ње.Одједном ми је постало јасно шта јој недостаје. Сама мама рекла нам је да нас више сматрапријатељицама неголи кћеркама. То је све лепо и красно, али ипак пријатељица не моженадоместити мајку. Мајка ми треба као пример који ћу следити. Желим осећати поштовање спрамње. Осећам да Маргот другачије мисли о томе и да никад не би могла схватити ово што сам тирекла. А тата избегава све расправе о мами.

Замишљам мајку као жену која, понајприје, показује велику тактичност, особито кад јој деца дођуу наше године, и која ми се не смије ако због нечега плачем - не због бола, већ због других ствари- дакле, све што чини "мамица".

Никад јој нисам опростила нешто што се може учинити прилично безначајним. То се догодилоједнога дана кад сам морала ићи зубару. Требало је да мама и Маргот иду са мном и пристале суда узмем бицикл. Кад смо завршиле код зубара и изашле, Маргот и мама су рекле да иду у град,нешто погледати или купити - не сећам се шта. Ја сам такође хтела ићи, али нисам смела јер самимала бицикл. Очи су ми се напуниле сузама од срџбе, а мама и Маргот почеле су ми се смејати.Онда сам се толико разбјешњела да сам им исплазила језик насред улице, баш док је случајнопролазила нека старица која се јако запрепастила! Одвезла сам се бициклом кући и знам да самдуго плакала.

Чудно је што рана коју ми је мама тада нанијела, још увек пече кад се сјетим како сам серазљутила тога поподнева.

Друго је нешто о чему ми је тешко говорити јер се ради о мени.

Јучер сам прочитала 1 напис Сис Хеистер о црвењење. Могао је бити упућен мени лично. - Премдане црвеним тако, све остале ствари зацијело ми пристају. Укратко, она пише отприлике о овоме -девојка у пубертету изнутра се смирује и почиње раз ¬ мишљати о чудима што се догађају уњеном телу.

Ја то такође доживљавам и због тога сам однедавно у неприлици пред Маргот, мамом и татом.Смешно: Маргот, која је кудикамо стидљивија од мене, уопште није збуњена.

Мислим да је дивно оно што ми се догађа, не само оно што се види на мом телу већ све што сезбива изнутра. Никад с другима не разговарам о себи нити о тим стварима; стога морам о њимаразговарати сама са собом.

Сваки пут кад имам своје раздобље - а то се сада догодило свега три пута - имам осећај да упркоссвим боли, непријатности и ружноће, посједујем неку слатку тајну и стога, премда ми је то настановит начин само муке, увек чезнем за данима кад ћу изнова осетити у себи ту тајну.

Сис Хеистер такође пише да девојке мојих година нису сас ¬ вим сигурне у себе и откривају себекао појединце са идејама, мис ¬ лима и навикама. Након што сам дошла овамо, кад ми је било тек14 година, почела сам о себи размишљати раније од осталих девојака и знати да сам "личност".Понекад, ноћу, у кревету, страховито зажелим осећати своје груди и ослушкивати тихо ритмичкоударање свога срца.

Подсвесно сам имала овакве осећаје и пре но што сам дошла овамо, јер се сећам да сам, кад самједном згодом спавала с неком пријатељицом, осетила снажну жељу да је пољубим, а то сам иучинила. Нисам могла сакрити страховиту знатижељу спрам њенога тела јер га је одувексакривала преда мном. Питала сам је хоћемо ли, као доказ нашега пријатељства, додирнути једнадругој груди, али је одбила. Падам у занос кад год видим наги женски лик, на пример Венеру. Онми се причиња толико прекрасним и необичним да ми је тешко заустављати сузе. Кад бих баремимала пријатељицу!

Твоја Ана

четвртак, 6. сијечња 1944.


моја жудња за разговором с неком особом постала је толико снажна да сам себи некако утувила углаву да изаберем Петера.

Кад сам понекад дању залазила у Петерову собу, увек је на мене деловала врло умирујуће, аликако је Петер толико пову ¬ чен и никад не би избацио некога ко га гњави, нисам се усуђиваладуго остајати јер сам се бојала да ће ме сматрати досадном. Покушавала сам смислити некаквуизлику да бих остала у соби и навела га на разговор а да то не буде одвећ приметно, и јуче ми сеуказала прилика. Тренутно Петер има манију за решавањем укрштених речи и готово ништа другоне ради. Помагала сам му и убрзо смо седели једно насупрот другоме за његовим столићем, он настолици а ја на дивану.

Сваки пут кад сам погледала у његове дубоке плаве очи, обузео би ме чудан осећај, а он је седео соним тајанственим смешком који му је поигравао око уста. Могла сам читати ње ¬ гове мисли; налицу сам му видела онај израз беспомоћности и не ¬ сигурности, јер није знао како би се понашао,а истовремено трачак осећаја мужевности. Замијетила сам његово стидљиво понашање и то ме јејако разњежило; нисам се могла суздржати да изнова и изнова не сусрећем оне тамне очи ичитавим својим срцем готово сам преклињала: ох, реци ми шта се дешава у теби, ох, зар неможеш видети шта је иза овог смешног брбљања?

Али вече је прошла и ништа се није догодило, осим што сам му испричала о црвењење - наравно,не оно што сам записала, већ само онолико да би постао сигурнији у себе када одрасте.

Лежећи у кревету и размишљајући о целој ситуацији, устврдила сам да је далеко од охрабрујуће, ада је моја замисао о тражењу Петерове заштите напросто гадљива. Човек чини много да бииспунио своје чежње, што се у мом случају зацијело види, јер сам одлучила да ћу чешће одлазитии седети код Петера и на овај или онај начин придобити га за разговор.

Чини што ти драго, али немој мислити да сам заљубљена у Петера - ни трунчице! Да Ван даанимају кћерку а не сина, с њом бих се такође покушавала спријатељити.

Јутрос сам се пробудила у 6:55 и одмах знала, посве сигурно, о чему сам сањала. Седела сам настолици а преко пута мене седео је Петер ... Вессел. Заједно смо гледали једну књигу цртежаМари Бос Сан је био толико жив да сам још увек памтила цртеже. Али то није било све - сан сенастављао. Одједном су Петерове очи сусреле моје и дуго сам гледала у те лепе барсу-настесмеђе очи. Онда је Петер рекао тихо: - Да сам само знао, дошао бих к теби још давно раније! -Нагло сам се окренула јер је емоција била прејака. А након тога сам осетила глатки и, ох, такосвежи пријазни образ на свом образу и то је толико пријало, толико пријало ...

На том месту сам се пробудила, још увек осећајући ње ¬ гов образ на своме и његове смеђе очикако ми гледају дубоко у срце. Толико дубоко да онде чита колико сам га вољела и колико га јошувек волим. Поновно су ми дошле сузе на очи и била сам јако жалосна што сам га поновоизгубила, али истовремено сретна јер сам се посве уверила да је Петер још увек онај правиизабраник.

Необично је што овде толико често видим у сну живе слике. Најпре сам једне ноћи толико јасновидела баку19 да сам чак разазнавала њену дебелу мекану наборану кожу баршунасту. Онда сепојавила бакица као анђео чувар; следила је Лиес, која као да за мене представља патње свих

мојих пријатељица и свих Јевреја. Када Питер, мој драги Петер - никад раније није ми у духу билатако јасна његова слика. Не треба ми фотографија, видим га пред собом и, ох, тако добро!

Твоја Ана

петак, 7. сијечња 1944.


баш сам блесава! Посве заборављам да ти никад нисам испри ¬ чала причу о себи и свим својимдечкима.

Кад сам била сасвим мала - чак сам још ишла у забавиште, почео ми се свиђати Карел Самсон.Изгубио је оца па је с мамом живио код једне тете. Робби, 01:00 Карелов братић, био је витактаман дечко угодне вањштине који је побуђивао више дивљења неголи мали смешни момчићКарел. Али спољашњост није за мене значила ништа и годинама ми се Карел јако свиђао.

Прилично дуго смо знали бити заједно, али је иначе моја љубав остала неузвраћена.

Онда је на мој пут ступио Петер и, на свој детињасти начин, збиља сам се заљубила. Њему самтакође била драга и били смо нераздвојни цело једно лето. Још увек се сећам како ходамоулицама држећи се за руке, он у белом памучном оделу а ја у краткој летњој хаљини. На крајулетњих празника он је пошао у први разред више школе, а ја у шести разред ниже. Пратио би меиз школе и, обратно, ја бих пратила њега. Петер је био врло згодан дечко, висок, наочит и витак,озбиљна смирена, интелигентна лица. Имао је тамну косу и прелепе браон очи, црвене образе ишиљат нос. Надасве сам била луда за његовим смехом, када је изгледао толико враголасто идрско!

За празнике сам отишла на село; кад сам се вратила, Петер се у међувремену био преселио иуистој је кући становао један много старији дечак. Он је наводно упозорио Петера на чињеницу дасам детињасти мали вражићак и Петер ме је напустио. Толико сам га обожавала да се нисамжелела суочити с истином. Покушавала сам га задржати све док ми није синуло да ће ме аконаставим трчати за њим, убрзо прогласити лудом за дечкима. Прошле су године. Петер је ходао сасвојим вршњакињама и чак му више није падало на ум да ми каже "Здраво"; али - нисам га моглазаборавити.

Пошла сам у јеврејску гимназију. Многи момци из нашег разре ¬ да бацали су око на мене - то мисе чинило згодно, била сам по ¬ чашћен, али ме иначе није дирало. Затим је, касније, Харри биолуд за мном, али - што сам ти већ испричала - никад се нисам поново заљубила.

Постоји изрека "Време лечи све ране", а то се догодило и мени. Замишљала сам да самзаборавила Петера и да га више нимало не волим. Међутим, сећање на њега толико је снажнооживело у мојој подсвести да сам понекад себи признавала како сам љубоморна на осталедевојке и због тога га више нисам волела. Јутрос сам знала да се ништа није изменило; напротив,што сам постајала одраслија и зрелија, моја је љубав расла са мном. Сада могу разумети да меПетер сматрао детињастом, а ипак ме боли што ме толико потпуно заборавио. Његово ми се лицеуказало толико јасно и сада знадем да нико не би могао остати у мени као он.

Сан ме посве пореметио. Кад ме тата јутрос пољубио, готово сам викнула: "Ох, да си баремПетер!" Цијело вријеме размишљам о њему и непрестанце понављам у себи: "Ох, Петел, драгидраги Петел ..."

Ко ми сада може помоћи? Морам наставити живјети и молити Бога нека учини да Петер ступи намој пут кад изађем одавде и да кад прочита љубав у мојим очима, каже: "Ох, Ана, да сам баремзнао, одавно бих дошао к теби!"

Видела сам своје лице у огледалу и оно изгледа посве другачије. Очи су ми јасне и дубоке, образирумени - што недељама нису били - уста су ми нежнија; изгледам као да сам сретна, а ипак иманечег тужног у изразу мога лица и смешак ми измиче с усана чим се појави. Нисам срећна јер знамда Петерове мисли нису уз мене, а ипак још увек осећам на себи његов прекрасан поглед и његовсвеж нежан образ поред свога.

Ох, Петел, Петел, како ћу се икад моћи ослободити твоје слике? Зар не би свако други био текбедан надоместак? Волим те, и то толиком великом љубављу да више не може да стане у мојесрце, већ мора изаћи ван и ненадано се показати на тако рушилачки начин!

Пре недељу дана, чак јуче, да ме је неко био упитао: "Којег од својих пријатеља сматрашнајприкладнијим да би се удала за њ?", Одговорила бих: "Не знам"; али сада бих повикала: "пете,јер га волим свим срцем и душом. Потпуно му се предајем! " Али у 01:00: може додирнути мојелице, али ништа више.

Једном приликом, када смо разговарали о сексу, тата ми је рекао да за сада не могу разумети штозначи жудња; одувек сам знала да разумем, а сада посве разумијем. Ништа не љубим толико каоњега, мог пете.

Твоја Ана



Елли се вратила пре две недеље. Миеп и Хенк нису два дана долазили на посао - обоје су ималистомачне сметње.

За сада сам луда за плесом и балетом и сваке вечери Марља ¬ во вјежбам, плесне кораке;направила сам супермодеран плесни костим од мамине светлоплаве подсукње обрубљенечипком. Око горњег руба је провучена врпца која се у средини веже у чвор, а креацију допуњаваружичаста ребраста врпца. Узалуд сам покушавала своје гимнастичке папуче преобразити у правебалетске. Моји укочени удови су на добром путу да постану гипки као некоћ. Једна страшнавежба: седети на поду, држати у свакој руци пету и дизати обе ноге у ваздух. Морам подметнутијастук испод себе, иначе се моја сирота мала стражњица оштро проведе.

Овде сви читају књигу Зора без облака. Мама мисли да је посебно добра: у њој је гомилапроблема младежи. Помислила сам прилично иронично: "Најпре се мало боље побрини завластиту младеж!"

Уверена сам да мама мисли како не могу постојати бољи односи родитеља и деце и да се нико неможе више од ње занимати за живот своје деце. Али она дефинитивно гледа једино Маргот закоју не мислим да је икад имала проблеме и размишљања попут мојих. Ипак не пада ми на ум дамами покажем како - у случају њених кћери - уопште није онако као што она замишља, јер би секрајње запањила и онако не би знала изменити ствари; желим јој уштедети бол коју би јој тонанело, особито јер знам да би за мене ионако остало све по старом.

Мама свакако осећа да је Маргот воли, више неголи ја, али мисли да то напросто иде у фазама!Маргот је постала збиља слатка; чини се посве друкчијом но што је била, није ни упола толикомачкаста и претвара се у правога пријатеља. А такође ме више не сматра дериштем које нијенизашто.

Понекад могу, на чудан начин, видети себе нечијим туђим очима. Онда полако мотрим што сезбива са становитом "Аном" и брстим странице њена живота као да је реч о странцу. Пре но штосмо дошли овамо, док нисам о стварима размишљала толико као сада, понекад сам имала осећајда не припадам мами, Пиму и Маргот и да ће се увек налазити негде постранце. Понекад биххинила да сам сироче, све док се не бих покајала и казнила, го-ворећи себи да сам сама крива штоиграм ову улогу самосажаљења, а заправо имам толико среће. Свакога јутра, чим је неко сишао,надала сам се да је то мама која ће ми пожелети добро јутро; топло сам је поздрављала јер самзаиста чезнула да ме она погледа с љубављу. Онда би она рекла некакву примедбу која се чинила

нељубазном а ја бих одлазила у школу поново се осећајући посве обесхрабреном. Враћајући секући, изналазила бих за њу исприке јер има толико брига, стизала бих врло весела, брбљала све ушеснаест све док се не бих почела понављати и одлазила из собе замишљена лица са школскомторбом под руком. Понекад бих одлучила да останем срдита али враћајући се из школе, увек бихимала толико новости да су моје одлуке одлазиле у ветар и мама би, ма шта радила, моралапослушати све моје догодовштине. Онда је поново дошло време кад више нисам ослушкивалакораке на степеницама, а ноћу је мој јастук био мокар од суза.

У то доба све се погоршало, енфин20, о тому знаш све.

Сада ми је Бог послао помагаче - Петера ... само стиснем свој привезак, пољубим га и помислим усеби: "што ме се тичу сви они! Петер припада мени ио тому нико нема појма." На овај начин могунадвладати све прекоре које добијам. Ко би икад помислио да се толике ствари могу догађати удуши младе девојке?

Твоја Ана



нема смисла да ти сваки пут тачно препричавам детаље наших препирки и свађа. Нека ти будедовољан податак да смо поделили многе ствари, међу којима маслац и месо, и да пржимовластите кромпире. Већ неко време једемо комплетну количину хлеба између појединих оброкајер у четири поподне толико чез ¬ немо за вечером да нам једва полази за руком утишати крчањеу желуцу.

Хитро се приближава мамин рођендан. Од Кралер је добила мало шећера, што је Ван даанучинило љубоморнима јер госпођа Ван Даан није добила овакав поклон за свој рођендан. Али штокористи узрујавати једни друге још непријазнијим речима, сузама и гневним испадима. Китти,уједно можеш бити сигурна: да смо их ситији но икад! Мама је изразила жељу - која се у овомтренутку не може обистинити: не видети Ван даан две недеље.

Непрестанце се питам да ли бисмо имали брига у дужем раз ¬ добљу да с било ким делимо кућу.Или би то сматрали посебном несрећом? Да ли већина људи толико себична и шкрта? Мислим даје добро што смо научили понешто о људским бићима, али сада мислим да смо довољно научили.

Рат се и даље наставља, свађали се ми или чезнули за слободом и свежим ваздухом; стога битребало из нашега борављења овде извући све најбоље. Сада проповедам, али такође верујем даћу, ако останем овде јако дуго, постати осушена стара Грахова стабљика. А толико сам желела дапостане права млада жена!

Твоја Ана



питам се, можеш ли ми рећи зашто људи увек толико настоје прикрити своје праве осећаје? Збогчега се, у друштву с другим људима, увек понашам сасвим различито од онога како бих се моралапонашати?

Зашто једно другоме тако мало верујемо? Знам да мора постојати разлог, али ипак понекадмислим да је грозно кад схватиш да се никад не можеш до краја поверити људима, чак ни онимакоји су ти најближи.

Чини се да сам јако одрасла након онога мога сна пре неколико ноћи. Више сам налик на"независно биће". Сигурно ћеш бити запањена кад сазнаш да се променило чак и моје стајалиштеспрам Ван Даанових. Одједном гледам све препирке и остало у другачијем светлу и немам толикопредрасуда као раније.

Како сам се могла толико изменити? Да, видиш, одједном ми је синуло да би, да је мама биладругачија, једна права мамица, наш однос могао бити посве различит. Истина је да госпођа ВанДаан нипошто није угодна особа, али ипак мислим да би се избегло пола свађа да и мама нијепонешто тешка кад разговор постане заједљив.

Госпођа Ван Даан има једну добру страну: с њом се може разговарати. Упркос свеколикој њенојсебичности, шкртости и подмуклости можеш је навести да одустане од свога понашања ако је недражиш и не прилазиш јој с лоше стране. Овај начин сваки пут не пали, али ако имаш стрпљења,можеш изнова покушати и видети камо те то води.

Сви проблеми нашега "одгоја", наше размажености, хране - све би било посве другачије да смоостали савршено отворени и при ¬ јатељски, намјесто што се вечно хватамо за нешто.

Китти, тачно знам шта ћеш рећи: "али Ана, зар те речи заиста долазе из твојих уста? Од тебе којамораш слушати толико грубих речи од тих људи тамо горе, од тебе, девојчице која је претрпелатолике неправде?" А ипак оне долазе од мене.

Желим почети испочетка и покушавам стићи до дна свега, а не бити попут оне изреке "Млади увекследе лош пример." Желим брижљиво сама испитати целу ствар и открити што је истина, а шта јепретеривање. Ако се и сама будем у њима разочарала, могу прихватити мамину и татину линијупонашања; ако се не разоча ¬ рам, понајприје ћу их покушати навести да промијене неке идеје, аако не успијем, држаћу се властитих мишљења и просуђивања. Уграбит ћу сваку прилику заотворен разговор с госпођом Ван Даан о свим појединостима наше несугласице и нећу се бојатиизја ¬ ве да сам неутрална, чак и уз цену да ме прозову "незналица". То не значи да ћу кренутипротив властите породице, али од данас неће бити нељубазних говоркања на мој рачун.

Све до сада била сам непокретна! Стално сам мислила да Ван даан имају криво, али и нас ваљаделимично окривљавати. Свакако имамо право у главном питању; али од поступака интели ¬гентних људи (што сматрамо да јесмо) спрам оних осталих очеку ¬ је се више. Надам се да сампостигла барем мало способности опажања и добро ћу је употребити чим се укаже прилика.

Твоја Ана

понедељак, 24. сијечња 1944.


нешто ми се догодило; тачније, то се једва може описати као некакво збивање, осим што мислимда је шашаво. Кад год би неко говорио, код куће или у школи, о сексуланим проблемима, било јето или тајновито, или револтирајуће. Шаптале су се речи које су се на било какав начин односилена ту тему и често се смејало оному тко није схватао. То ме је погодило као необичност ипомислила сам: "Зашто су људи тако тајанствени и заморни када говоре о тим стварима?" Аликако нисам мислила да бих могла мењати ствари, држала сам чвршће језик за зубима, илипонекад затражила информације од пријатељица. Кад сам подоста научила и такође говорила отому с родитељима, мама ми је једног дана рекла: "Ана, допусти да ти дадем добар савет: никаднемој о тој теми разговарати с дечацима и не одговарај ако они започну." Тачно се сећам свогаодговора. Рекла сам: "Нећу, наравно! Које ли идеје!" И на тому је остало.

Кад смо дошли овамо, испрва ми је тата често говорио о ства ¬ рима о којима бих заиста радијебила чула од маме; остало сам нашла у књигама, а понешто сам покупила из разговора. Петер Ван

Даан никад није замарао овим темама као момци из школе можда један или два пута у првовреме - али ме никад није по ¬ кушавао навести на разговор.

Госпођа Ван Даан нам је рекла да о тим стварима никад није разговарала с Питером а колико оназна, ни њен супруг. Наводно чак није знала колико он знаде.

Јучер, док смо Маргот, Петер и ја гулили кромпир, разговор је некако скренуо на боцхели.

- Још увек не знамо каквога је Боцхе пола, зар не? - Питала сам.

- Знамо, наравно - одговорио је Петер. - Он је мачак. Почела сам се смејати.

- Мачак који чека мачиће, то је сјајно!

Петер и Маргот такође су се насмејали овој глупој грешци. Знаш, пре два месеца Петер је устврдиода ће Боцхе ускоро имати породицу: трбух му је наочиглед растао. Међутим, испоставило се дадебљина потиче од бројних украдених костију, јер деца не расту тако брзо, већ се само појаве!

Петер се морао одбранити.

- Не - рекао је - можеш и сама поћи са мном и погледати га. Кад сам се једанпут играо с њим,сасвим сам јасно видио да је мачак.

Нисам могла зауставити знатижељу и отишла сам са њим у складиште. Боцхе, међутим, нијепримао посетиоце и није се дао видети. Чекали смо неко време, почели се смрзавати и опетотишли горе. Касније тога поподнева чула сам како Петер други пут силази. Прикупила сам свухраброст да бих сама прошла кроз тиху кућу и стигла до складишта. Боцхе је стајао на столу запаковање и играо се с Петером, који га је управо ставио на вагу и хтио извагати.

- Еј, желиш ли га видети? - Није правио никакве дуготрајне припреме, већ је узео мачка, преврнуога на леђа, чврсто му ухватио главу и шапе заједно и сат је започео. - Оно су мушка органи, ово јенеколико случајних длака, а оно му је шупак. - Мачак је начинио полуокрет и опет стао на својебеле чарапице.

Да ми је ма који други дечко показао "мушке органе", никад га више не бих ни погледала. АлиПетер је наставио посве нормално говорити о тој иначе мучној теми без икаквих неугоднихнатукница и напослетку ме је толико охрабрио да сам и сама постала нормална. Играли смо се сбоцхели, забављали се, брбљали и онда одшетали кроз велико складиште до врата.

- Кад хоћу нешто сазнати, обично то нађем у овој или оној књизи, а ти? - Упитала сам.

- Чему, забога? Ја само питам тамо горе. Мој отац зна више од мене и има више искуства у таквимстварима.

Већ смо били на степеништу, стога сам ћутала о тому.

"Ствари се могу изменити", говорио је Брер Раббит21. Да, заиста не бих о овим стварима таконормално разговарала с неком девојком. Посве одређено знам да мама није на тај начин раз ¬мишљали кад ме је упозорила нека о тој теми не разговарам с дечкима. Ипак, упркос свему,остатак дана нисам била посве као иначе. Размисливши о нашем разговору, ипак ми се чиниоприлично необичним. Али барем сам паметнија у једној ствари: доиста по ¬ стоје млади људи - ито супротна пола - који умију природно разговарати о тим стварима и не збијати шалу.

Питам се да ли Петер уистину много пита своје родитеље. Би ли се доиста понашао спрам њих -онако као што се јуче понашао спрам мене? Ах, што ја знам о тому!

Твоја Ана

четвртак, 27. сијечња 1944.


однедавно гајим велику љубав спрам породичних стабала и генеалошких табела краљевскихпородица и дошла сам до закључка да, кад једанпут почнеш, желиш копати још дубље у прошлости можеш настављати са новим и занимљивим открићима. Премда изванредно марљиво учим ивећ могу посве добро пратити на радију енглески домаћи програм, још увек посвећујем многенедјеље слагању и прегледању своје велике збирке филмских звезда која је сада сасвим пристојневеличине.

Страшно ми је драго кад господин Кралер понедељком до ¬ несе ревију Биоскоп и позориште.Премда чланови домаћинства мање световна духа често називају овај мали поклон бацањемновца, сваки пут се запање како тачно могу рећи ко игра у неком фил ¬ му, чак након годину дана.Елли, која у слободне дане често иде у биоскоп са својим момком, свакога ми току каже насловенових филмова; иу једном даху ја одверглам имена звезда које у њима играју, заједно самишљењима критике. Не тако давно мама је рекла да касније нећу требати ићи у биоскоп јернапамет знам садржаје, имена звезда и мишљење критичара.

Ако икад доплов с новом фризуром, сви ме гледају не одобравајући и могу бити сигурна да ћенеко запитати коју то ча ¬ робну звезду требам опонашати. Само ми напола верују ако одговоримда је то мој сопствени изум.

Али да наставим о фризури - она не стоји дуже од пола сата; онда се толико уморим од примедбикоје слушам да похитам у купаоницу и вратим своју уобичајену кућни-баштенско-кухињску фри ¬зуру.

Твоја Ана

петак, 28. сијечња 1944.


јутрос сам се питала да ли се можда понекад не осећаш по ¬ пут краве која - мора изнова и изновапрежвакавати све старе но ¬ вости и која напослетку гласно зевне и тихо пожели да Ана с вре ¬мена на време скопа нешто ново.

Јао, знам да ти је досадно, али покушај се ставити на моје место а замисли колико сам и самаболесна од старих крава које непрестанце ваља изнова извлачити из рупе. Ако се за обједом неразговара о политици или о изврсном јелу, онда мама или госпођа Ван Даан искрцају једну одстарих прича из своје младости коју смо већ толико пута чули; или пак Дуссел блебеће о сјајнојгардероби своје жене, лепим коњским тркама, пробушеним чамцима на весла, дечацима којипрепливају у четвртој години, боловима и мишићима и нервозним пацијентима. Све то своди сена следеће: ако једно од нас осморо отвори уста, осталих седморо могу завршити причу уместоњега! Сви ми већ у почетку знамо поенту сваке шале, а приповједач се својој духовитости самсмије. Разни мљекари, трговци шпецераја и месари 02:00 негдашњих домаћица већ су у нашемдуху добили браде, толико су често слављени до неба или растргавани на комадиће, немогуће једа ишта у овдашњој конверзацији буде свеже или ново.

Ипак, све би ово било сношљиво да одрасли немају своје мале начине препричавања причакојима Коопхуис, Хенк или Миеп снабдијевају нашу дружину, и то барем десет пута и додавајућивластите ситне керефеке и украсе, тако да се често морам испод стола штипнути за руку како бихсебе спречила у покушају исправ ¬ љања. Мала деца као што су Ана никад не смеју, ни у каквимоколностима, да знате боље него одрасли, ма колико грешака ови чинили и ма колико допушталисвојој машти да одлута заједно с њима.

Једна Коопхуисова и Хенк омиљена тема јест она о људима који се сакривају и који су уподземном покрету. Они врло добро знају да нас све што се односи на друге људе који се

сакривају неизмерно занима и да можемо саосећати дубоко са патњама људи који бивајуодведени и радовати се с ослобођеним затвореницима.

Толико смо се привикли на идеју о сакривању, односно "подземљу", као што смо некада билинавикнути да се татине папуче грију испред ватре.

Постоје многобројне организације, као што је Слободна Ни ¬ зоземска, које кривотворе личнекарте, набављају новац за љу ¬ де у "подземљу", проналазе скровишта и раде за младе људе којисе крију; запањује племенит и несебичан рад ових људи који своје животе стављају на коцку да бипомогли и спасили друге. Наши по ¬ магачи су врло добар пример. До сада су нас извукли инадамо се да ће нас несметано довести на сигурно тло. Ако се догоди другачије, морат ће делитисудбину са многима за којима се тра ¬ га. Никад нисмо чули ниједну реч о терету што им мизацијело јес ¬ мо, никад се нико од њих није потужио због свих брига које им задајемо.

Сви они свакога дана долазе горе, с мушкарцима разговарају о послу и политици, са женама охрани и тешкоћама ратнога доба, ас децом о новинама и књигама. Навлаче најведрији израз лица,доносе цвеће и поклоне за рођендане и празнике, увек су спремни да помогну и учинити све штомогу. То је нешто што никад не смемо заборавити; премда су други можда хероји у рату илиборби против Немаца, наши помагачи показују херојство у својој веселости и нежности.

Наоколо колају најневероватније приче али су ипак обично засноване на чињеницама.Примјерице, Коопхуис нам је овога тједна испричао да су се у гелдерланд сусреле двијефудбалске екипе и да се једна састојала искључиво од припадника "под ¬ земља" док су другусачињавали припадници полиције. У Хилверсуму се деле нови блокови за опскрбљавање. Како бии сви они многобројни који се крију могли добијати намирнице, службеници су људима из округадали упутства да долазе у одређено време како би ови могли скупити њихове исправе са посебногстолића. Ипак ће морати пазити да ови безочни трикови не дођу до ушију Немаца.

Твоја Ана

четвртак, 3. вељаче 1944.


у земљи даномице расте грозница због инвазије. Да си овде, вероватно би, с једне стране,осећала учинак свих ових припрема баш као и ја, ас друге смијала би нам се што правимо толикогужву - ко зна - можда ни због чега.

Све новине су пуне инвазије и излуђују људе изјавама попут: "У случају енглеског искрцавања уХоландији Немци ће учи ¬ нити све што је у њиховој моћи за одбрану земље; ако треба, при ¬бежи ће поплављивањем." Заједно с овим објављене су карте на којима су означени предјелиХоландије који ће бити поплављени. Како се ово односи на велике делове Амстердама, првопитање било је: што ћемо учинити ако се вода на улицама дигне 01:00 ме ¬ тар? Одговори разнихљуди знатно варирају.

- Како ходање или бицикл не долазе у обзир, морат ћемо се пробити кроз стајаћу воду.

- Наравно не, морат ће се покушати и пливати. Сви ћемо обући купаће костиме и капе и што јемогуће више пливати под водом, онда нико неће видети да смо Јевреји.

- Ох, каква бесмислица! Радо бих видио како даме пливају ако им пацови почну гристи ноге! - (Овоје, наравно, рекао муш ¬ карац: да ти је видети ко најгласније вришти!)

- Ионако нећемо моћи изаћи из куће; остава ће се дефини ¬ тивно срушити ако буде поплаве, већје тако климаво.

- Чујте, народе, шалу на страну, покушат ћемо набавити ча ¬ мац.

- Зашто разбијамо главу? Знам нешто много боље. Свако од нас узме 1 дрвени сандук с тавана ивесла дрвеном варјачом.

- Ја ћу ићи на штулама; у младим данима био сам у тому прави стручњак.

- Хенк Ван Сантен неће требати, он ће сигурно узети жену на леђа па ће онда она бити на штулама.

Ово ти даје грубу представу, зар не, Кит?

Овакво брбљање је јако забавно, али истина може бити друга ¬ чија. Морало је уследити другопитање о инвазији: што ћемо радити ако Немци евакуишу Амстердам?

- Такође напустити град и хаљина се што боље можемо.

- Не ићи, ма шта се догодило, остати овде! Једино што треба да урадите јесте остати овде! Немцису сасвим у стању одвести чита ¬ во становништво равно у Немачку, где ће сви поумирати!

- Да, наравно, остаћемо овде јер је ово најсигурније место. Покушат ћемо довести Коопхуиса ињегову породицу да овде живе с нама. Покушат ћемо набавити врећу дрвене вуне, онда можемоспавати на поду. Хајдемо замолити Миеп и Кооп ¬ Хуис да почну овамо доносити покриваче.

- Наручит ћемо још жита, поред наших тридесет килограма. Нека Хенк покуша набавити јошграшка и пасуља; у кући сада имамо тридесетак килограма пасуља и пет килограма грашка. Незаборавите да имамо педесет конзерви поврћа.

- Мама, само преброј колико остале хране имамо, хоћеш ли?

- Десет конзерви рибе, четрдесет конзерви млека, 10 килограма млека у праху, 3 боце уља засалату, 04:00 тегле маслаца, 4 исто такве тегле меса, 4 демизон сока од јагода, двије боцемалиновца, 20 боца парадајза, пет килограма зобених пахуљица, четири килограма пиринча; то јесве.

- Залиха нам није лоша, али кад помислиш да ћемо можда имати посете и сваки тједан узиматипомало, чини се већом но што заправо јесте. У кући имамо довољно угља и дрва за потпалу, као исвећа. Хајдемо сви направити мале новчанике који се лага ¬ но могу сакрити у одећи, за случај акозажелимо понети новац са собом.

- Направићемо списак најважнијих ствари које ћемо понети ако будемо морали бјежати испакират ћемо ранчеви, нека буду спремне. Ако дође тако далеко, ставићемо двоје људи настражу, једног у предњем и једног у задњем делу тавана. Чујте, што користи скупљати таквезалихе хране ако немамо воду, гас и струју?

- Онда морамо да кувате на горионику. Филтрирати и прокувавати воду. Испразнит ћемо неколиковеликих демизон иу њима спремити воду.

По читав дан слушам само овакве разговоре, инвазија и ништа осим инвазије, расправе отрпљењу глади, умирању, бом ¬ бама, направама за гашење пожара, врећама за спавање,доказима јеврејства, отровним гасовима итд, итд Ништа од тога заправо није весело. Господа уТајном склоништу дају згодна директна упозорења; један примјер је следећи разговор с Хенком.

Тајно склониште: Бојимо се да ће Немци, ако се повуку, повести са собом цело становништво.

Хенк: То је немогуће, немају на располагању возове.

ТС: воз? Зар збиља мислиш да ће цивиле сместити у кола? Не долази у обзир. Они могу и "пут подноге". (Перпедес апостолорум, увек говори Дуссел.)

Х: Не верујем ни речи, ви у свему видите ону црну страну. Каква би била сврха тог вођења цивила?

ТС: Зар ниси знао да је Гебелс рекао: "Ако се морамо повући, иза себе ћемо залупити вратимасвих окупираних земаља."

Х: До сада су толико тога рекли.

ТС: Зар мислиш да су Немци изнад такве ствари, или су можда сувише човечни? Они мисле овако:"Ако ми морамо пропасти, онда пропадају сви које држимо у шаци."

Х: Реците то морнарици; ја не верујем!

ТС: Увек иста песма: нико не види како се приближава опасност, докле год му она доиста не седнеза врат.

Х: Али не знате ништа одређено; напросто претпостављате.

ТС: Сви смо сами прошли кроз то најпре у Немачкој, а онда овде. А што се догађа у Русији?

Х: Не смете укључити Јевреје. Не мислим да ико зна шта се дешава у Русији. Енглези и Русисигурно ће претерати због пропаганде, управо као и Немци.

ТС: Ни говора, Енглези на радију увек говоре истину. И чак ако претерују, чињенице су довољнолоше, јер не можеш порећи да милионе мирољубивих људи напросто убијају или трују гасом уРусији и Пољској.

Уштедеће ћу ти даљње примјере ових разговора: сама сам врло тиха и не обраћам пажњу на свуту гужву и узбуђења. Сада сам стигла до степена кад ми није много стало да ли живим илиумирем. Свет ће се и без мене наставити окретати; оно што се треба догодити, догодиће се паионако не вреди опирати се.

Верујем у срећу и само радим, надајући се да ће све добро завршити.

Твоја Ана



сунце сија, небо је плаво, пуше љупки поветарац и ја чезнем - толико чезнем - за свиме. Заразговором, за слободом, за пријатељима, за самоћом. И толико чезнем ... за плачем! Осећам каода ће провалити из мене и знам да би било боље ако заплачем; али не могу. Немирна сам, идемиз једне собе у другу, дишем кроз пукотину на затвореном прозору, осећам како ми срце ударакао да говори: "Зар коначно не можеш удовољити мојој чежњи?"

Верујем да је у мени пролеће, осећам да се пролеће буди, осећам га у читавом телу и души. Напорје понашати се нормал ¬ но. Осећам крајњу збуњеност, не знам шта бих читала, што писа ¬ ла, шточинила, једино знадем да чезнем ...

Твоја Ана

недеља, 13. вељаче 1944.


од суботе су се за мене многе ствари измениле. Било је то овако. Чезнула сам - и још увек чезнем -али ... сада се догодило нешто што је моју чежњу мало, само мало, умањило.

На своју велику радост - бит ћу сасвим поштена - већ јутрос сам приметила да ме Петернепрестанце гледа. Не на обичан на ¬ чин, не знам како, напросто не умијем да објасним.

Обичавала сам помишљати да је Петер заљубљен у Маргот, али јуче сам одједном осетила да нијетако. Учинила сам посебан напор да га сувише не гледам, јер кад год сам погледала, он је гледаомене, а тада - да, тада - осећала сам у себи нешто врло нежно, али то не смијем осећати сувишечесто.

Очајнички желим бити сама. Тата је приметио да нисам као иначе, али му доиста не могу рећи све."Оставите ме на миру, ос ¬ тавите ме саму", то бих жељела непрестанце викати. Ко зна, мож ¬ даће доћи дан када ћу бити више сама но што бих хтела.

Твоја Ана



у недјељу увечер сви су, осим Пима и мене, седели поред радија да би чули Бесмртну музикунемачких мајстора. Дуссел је упорно петљао око дугмади. Петеру је то ишло на живце, а и остали¬ ма. Након што се пола сата суздржавао, Петер је понешто раздражено упитао би ли то окретањеи пребацивање могло престати. Дус ¬ сел је одговорио својим најохолијим тоном: - Намјештам га

како треба. - Петер се разљутио, био је дрзак, госпођа Ван Даан је стала на његову страну и Дусселје морао попустити. То је било све.

Разлог је сам по себи био врло неважан, али чини се да је то Петер узео к срцу. Свакако, кад сампретурала по полици са књига ¬ ма на тавану, дошао је к мени и почео ми причати целу причу.Нисам о тому ништа знала, али Петер је убрзо видио да је нашао пажљиво ухо и прилично серазмахао.

- Да, и видиш - рекао је - није ми лако ишта рећи јер унапред знам да ће ми само завезати језик.Почињем замуцкивати, црве ¬ њети и петљати око онога што желим рећи, све док не морам преки¬ нути јер напросто не умијем наћи речи. То се догодило јуче, хтио сам рећи сасвим нешто друго,али чим сам започео, упао сам у безнадежну збрку и то је застрашујуће. Некоћ сам имао једнулошу навику; желео бих да је и сада имам. Кад сам се наљутио на некога, почео сам га дорађиватишакама намјесто да то расправим. Сасвим ми је јасно да овај начин никамо не води; и због тога сетеби дивим. Ти никад ниси у неприлици због неке речи, људима кажеш тачно оно што им хоћешрећи и никад ниси ни најмање стидљива.

- Могу ти рећи да страшно грешиш - одговорила сам. - Обич ¬ но кажем ствари на посве другачијиначин но што сам намеравала, за ¬ тим говорим сувише и кудикамо предуго, а то је једнако лоше.

Нисам могла а да се самој себи не насмијем због ове за ¬ дње реченице. Међутим, желела сам гапустити да и даље говори о себи па сам своје задовољство задржала за себе, сјела на јастук наподу, обујмила рукама своја колена и пажљиво га погледала.

Веома ми је драго што у кући има још неко ко може добивати једнаке нападе гнева као и ја. Могласам да видим да је Питеру чинило добро што може до миле воље дерати Дуссела на комадиће,без бојазни да ћу избрбљати. А што се мене тиче, било ми је врло пријатно јер сам осетила правиосећај другарства, какав се једино сећам да сам имала спрам својих пријатељица.

Твоја Ана

среда, 16. вељаче 1944.


данас је Марготин рођендан. Петер је дошао у 00:30 да погледа поклоне и остао разговаратимного дуже но што је било нужно - нешто што никад раније не би учинио. Поподне сам отишла по

кафу и, након тога, по кромпире јер сам хтела да размази Маргот барем један дан у години.Прошла сам кроз Петерову собу; сместа је склонио све своје папире са стуба и питала сам га да литреба затворити окно које води на таван. - Да - одговорио је - покуцај кад се вратиш, отворит ћу ти.

Захвалила сам му, отишла горе и барем 10 минута у вели ¬ ком бурету тражила најситнијекромпире. Онда су ме почела болети леђа и постало ми је хладно. Наравно, нисам покуцала већсам само отворила окно, али ми је ипак најпристојније дошао усусрет и узео од мене тигањ.

- Дуго сам тражила, ови су најмањи које сам могла пронаћи рекла сам.

- Јеси ли погледала у велико буре?

- Јесам, све сам их прегледала.

У том сам тренутку стајала на дну стуба а он је погледом претраживао тигањ који је још увекдржао у руци. - Ох, али ови су прворазредни - рекао је, и додао кад сам му узела тигањ из рукечеститам! - Истовремено ми је упутио благ топао поглед који је у мени нашао нежан одсјај. Збиљасам могла видети да ми је желио угодити, а како није могао изрећи дуги говор пун похвала,говорио је очима. Разумела сам га, ох тако добро, и била веома захвална. Чак и сада ми пружазадовољство сећање на оне његове речи и онај његов поглед.

Кад сам сишла, мама је рекла да морам донети још крум ¬ пира, овај пут за вечеру. Добровољносам се понудила да понов ¬ но одем горе.

Кад сам ушла у Петерову собу, испричала сам се што га опет морам узнемиравати. Кад сам већбила на степеницама, он је устао и дошао између врата и зида, чврсто ме ухватио за руку и хтеосилом задржати.

- Ја ћу отићи - рекао је. - Одговорила сам да то доиста није потребно и да овај пут не морамдонети посебно мале кромпире. Тада је поверовао и пустио моју руку. На повратку је дошао иотворио окно и поновно узео тигањ. Кад сам стигла до врата, упитала сам: - Шта учиш? -Француски - одговорио је. - Питала сам да ли могу бацити поглед на вежбе, опрала руке и сјела надиван преко пута њега.

Ускоро смо почели приповедати, након што сам му објасни ¬ ла неке ствари из францускога. Рекаоми је да жели отићи у Низо ¬ земску Источну Индију и ондје живети на плантажи. Говорио је освом животу код куће, о црној берзи и онда је рекао да се осећа толико бескористан. Казала самму да сигурно има врло јак ком ¬ плекс мање вредности. Говорио је о Јеврејима. Било би му многолакше кад би био хришћанин и кад би то могао бити послије рата. Питала сам да ли се желипокрстити, али се није радило о тому. Ко мора знати да је он Јеврејин кад рат буде завршен, рекаоје.

Ово ме је прилично здрмало: збиља је штета што у њему уви ¬ јек има сјенка непоштења. Каснијесмо врло пријатно чаврљали о тати, о просуђивању људског карактера и свачему, не могу се тачносетити.

Било је 04:30 када сам отишла.

Увечер је рекао нешто што ми се учинило згодним. Причали смо о слици 1 филмске звезде којусам му одавно поклонила и већ најмање годину и пол виси у његовој соби. Јако му се свиђала ипонудила сам му још неколико. - Не - одговорио је - радије бих оставио овако. Сваки дан гледамове слике и постале су ми при ¬ јатељи.

Сада боље разумем због чега стално мази Моусцхиа. И њему, наравно, треба нежности.

Заборавила сам још нешто о чему је причао. Рекао је: - Не знам шта је страх, осим кад помислимна властите мане. Али и то преболијевам.

Петер има страховит комплекс мање вредности. Примјерице, увек мисли да је јако глуп, а да смоми јако паметне. Ако му помогнем у француском, хиљаду пута ми захваљује. Једнога ћу се данаокренути и рећи: - Дај завежи, ти си много бољи у енглескоме и географији.

Твоја Ана

петак, 18. вељаче 1944.


кад год идем горе, стално се надам да ћу видети "њега". Како сада мој живот има циљ а ја нештошто могу очекивати, све је постало пријатније.

Барем је предмет мојих осећаја увек ондје и не морам се бојати супарница осим Маргот. Немојмислити да сам заљубље ¬ на, јер нисам, али цело време доиста осећам да међу нама моженастати нешто лепо нешто што пружа поверење и пријатељ ¬ ство. Ако имам имало прилике, ондаодлазим горе к њему. То није онако као што је бивало кад он није знао како би почео. Управо јеобратно - док ја напола излазим из собе, он још увек говори.

Мами се то одвећ не свиђа и стално говори да сам досадна и да га морам оставити на миру.Искрено речено, зар она не схвата да посједујем некакву интуицију? Тако ме чудно гледа сваки путкад одлазим у Петерову собицу. Ако силазим оданде, пита ме где сам била. То напросто не могуподнети и мислим да је грозно.

Твоја Ана



опет је субота а то доста говори само за себе. Јутро је било мирно. Мало сам помагала тамо горе,али ни ¬ сам изменила више од неколико летећих речи с "њим". У 02:30, кад су сви отишлиспавати или читати у своје собе, ја сам отишла у кабинет, с покривачем и осталим стварима, даонде за столом читам или пишем. Није потрајало дуго и све ми је постало претешко, глава ми јепала на руку и исплакала сам се. Сузе су ми цуриле низ образе и осећала сам се очајно несрећна.Ох, кад би ме барем "он" дошао утешити! Било је четири сата кад сам се поново попела горе.Отишла сам по кромпире, надајући се сусрету, али док сам у купатилу дотјеривала фризуру, он јесишао у складиште да види боцхели.

Изненада сам осетила како се враћају сузе и пожурила у нужник, хитро зграбивши џепно огледалоу пролазу. Затим сам ондје седела, потпуно одевена, док су сузе правиле тамне мрље на мојојцрвеној прегачи и осећала сам се врло бедно.

Кроз главу ми је пролазило ово: ох, овако се никад нећу приближити Петеру. Ко зна, можда му сеуопште не свиђам и можда не треба никога кому би се поверио. Можда само мисли о мени науобичајен начин. Опет ћу морати живети сама, без пријатељства и без Петера. Можда ћу ускоробити без наде, без утехе и без ичега што могу ишчекивати. Ох, кад би могла наслонити главу нањегово раме и не осећати се тако безнадежно сама и напуштена! Ко зна, можда му уопште нијестало до мене и можда остале гледа исто онако. Можда сам само замишљала да је то нештопосебно за мене? Ох, Петер, кад би ме барем могао видети или чути! Ако се потврди да је истинаовако ружна, било би то више но што могу поднети.

Међутим, нешто касније као да се вратила нова нада и исцекам ¬ вање, премда су ми сузе јошувек текле низ образе.

Твоја Ана

среда, 23. вељаче 1944.


вани је красно време и од јуче сам сасвим весела и чила. Готово свако јутро одлазим на таван, гдеПетер ради не би ли истерао загушљив ваздух из мојих плућа. Са свог омиљеног места на подугледам плаво небо и голи кестен, на гранама којега сјаје кишне капљице које изгледају попутсребра, и галебове и друге птице док клизе на ветру.

Стајао је главе наслоњене на дебелу греду, а ја сам седела. Удисали смо свеж ваздух, гледалинапоље и обоје осећали да ову чаролију не треба прекидати речима. Дуго смо остали овако, а кадје морао отићи нацијепати дрва, знала сам да је то згодан момак. Попео се мердевинама, ја зањим, онда је око четврт сата цепао дрва и за то време такође нисмо говорили. Посматрала сам гаса свога места, очигледно је давао све од себе да би показао своју снагу. Али гледала сам и крозотворен прозор, преко пространог Амстердама, преко свих кровова и даље до обзорја, тако бледоплавог да је било тешко видети црту која га раздваја. "Докле год постоји ово", размишљала сам, "аја могу живети и то гледати, ово сунце, ова небеса без облака, докле год то траје, не могу битинесретна."

Најбољи лек за оне који су уплашени, усамљени или несрећни јест изаћи ван, некамо где могубити посве сами са небом, приро ¬ дом и Богом. Јер само тада човек осећа да је све као што требабити и да Бог жели да види људе срећне усред једноставне лепоте природе. Докле год овопостоји, а сигурно ће увек постојати, знам да ће увек, бити утехе за сваку тугу, ма какве околностибиле. И чврсто верујем да у свим невољама природа доноси утеху.

Ох, ко зна, можда неће дуго потрајати па ћу моћи да поделим овај неодољиви осећај блаженства снеким ко осећа попут мене.

Твоја Ана

Једна мисао:

овде нам толико тога недостаје, толико тога и толико дуго; мени такође недостаје, управо као итеби. Не говорим о извањ ¬ ским стварима јер се у тому о нама брину; не, мислим на унутар ¬ њествари. Као и ти, чезнем за слободом и свежим ваздухом, али сада верујем да имамо важећунадокнаду за оно што нам је ус ¬ краћена. Ово сам схватила посве изненада док сам јутрос седелаиспред прозора. Говорим о унутрашњој надокнади.

Кад сам гледала ван равно у дубину природе и Бога, била сам сретна, доиста сретна. А Петер,докле год овде имам ту срећу, радовање природи и још много тога поред, докле год човек то има,човек може увек поново стећи срећу.

Сва богатства могу бити изгубљена, али она срећа у твом срцу може бити само прекривена велом,а ипак ће ти доносити срећу докле год живиш. Докле год можеш без страха гледати небо, доклегод знаш да си изнутра чиста и да ћеш наћи срећу.


Најдража Китти,

од раног јутра до касне ноћи збиља не радим ништа, већ мис ¬ лим о Питеру. Спавам с његовомсликом пред очима, сањам о њему и он ме гледа кад се пробудим.

Имам снажан осећај да Петер и ја заправо нисмо толико различити како се чини, а рећи ћу тизашто. И њему и мени недостаје мајка. Његова је одвећ површна, воли очијукање и не мари заоно што он мисли. Моја мари за мене, али јој недостаје осећајност, право мајчинство.

И Петер и ја се рвемо са својим осећањима, још увек смо несигурни и збиља сувише осетљиви а дасе с нама поступа грубо. Ако се то догоди, моја је реакција "побећи од свега тога". Али како је тонемогуће, кријем своје осећаје, посвуда се мувам, бучна сам или необуздана па сви желе да сесклоним са пута.

Он се, напротив, затвара у себе, једва проговара, шути, сања ¬ ри и на свој начин брижљиво кријесвоје право биће.

Али како и када ћемо напокон доћи једно другоме? Не знам колико дуго ће мој здрав разумдржати и ову чежњу под надзором.

Твоја Ана

понедељак, 28. вељаче 1944.


ово постаје ружан сан - дању као и ноћу.

Готово стално га видим а не могу доћи до њега, не смијем ништа показивати, морам остати веселаа збиља сам очајна.

Петер Вессел и Петер Ван Даан су постали један Петер, вољен и добар, за којим очајнички чезнем.

Мама је заморна, тата драг и зато још заморнији, а Маргот најзаморнија јер очекује да имамзадовољан израз лица; а једино желим да ме оставе на миру.

Петер није дошао к мени у поткровље. Намјесто тога, отишао је на таван и радио некаквустоларију. Код сваког шкрипања и сваког ударца као да је одлазио део моје храбрости и постајаласам све несретнија. У даљини је неко звоно свирало Чист у телу, чист у души22. Сентименталнасам - знам. Очајна сам и блесава - и то знам. Ох, помози ми!

Твоја Ана

среда, 1. ожујка 1944.


моји лични проблеми гурнути су у позадину - 1 децембар ¬ таласом. Постајем досадна са свимсвојим провалницима, али што могу, чини се да силно уживају у посјетама фирми Колен и компа ¬нија. Ова провала је много замршенија него она у јулу 1943.

Кад је господин Ван Даан, као и обично, отишао у Кралеров канцеларију у 07:30, нашао је стакленаврата између просторија и канцеларијска врата отворена. Изненађен, прошетао је просторијама ијош се више запрепастио видећи да су отворена и врата тамне собице, а да је у главном уредустраховит неред. "Овде је био провалник", сместа је помислио и, да би уверио, одмах сишао доулазних врата, испитао патентну браву и устврдио да је затворена. "Ох, мора да су вечерас и Петери Елли били немарни", закључио је. Остао је неко време у Кралеровом канцеларији, онда је угасиосветло и отишао горе не бринући много ни о отвореним вратима ни о неуредном канцеларији.

Ујутро је Петер рано покуцао на наша врата и дошао са не баш пријатном вешћу да су улазна враташиром отворена. Такође нам је рекао да су пројектор и Кралер нова кожна торба за списе несталииз ормара. Петеру су рекли нека затвори врата. Ван Даан нам је испричао о свом открићу одпрошле вечери и сви смо се страшно забринули.

Мора да је лопов имао отпирач, јер је брава била посве Неос ¬ тецен. Зацијело се сасвим раноушуљао у кућу, затворио за собом врата, сакрио се кад му је господин Ван Даан засметао, аодлепршао је са својим пленом остављајући у журби врата отворе ¬ на. Ко може имати наш кључ?Зашто лопов није ишао у складиште? Можда је то један од наших властитих складишта и хоће линас издати, јер сигурно је чуо Ван даан а можда чак и видио?

Све је то јако грозно јер не знамо хоће ли том истом провал ¬ нику пасти на памет да нас поновопосети. Или је можда доживео шок видећи да још неко хода по кући?

Твоја Ана



данас смо Маргот и ја биле заједно у поткровљу; премда нисмо могле у тому уживати као што самзамишљала, ипак знам да у већини ствари дели моје осећаје.

За време прања суђа Елли је почела говорити мами и госпођи Ван Даан да се понекад осећа јакообесхрабрена. А што мислиш, какву су јој помоћ пружиле? Знаш какав је био мамин савет? Онатреба покушати мислити на све друге људе који су у невољи! Шта вреди размишљати о биједи кадје човек и сам бедан? То сам и казала, а одговорено ми је: "Ти се држи изван оваквих разго ¬вора".

Зар одрасли нису идиоти и глупани? Као да Петер, Маргот, Елли и ја не осећамо једнако, а самомајчинска љубав или љубав јако, јако доброг пријатеља може нам помоћи. Ове мајке напростонас уопште не разумију. Можда госпођа Ван Даан разуме мало више од маме. Ох, толико бихжелела нешто рећи јадној Елли, нешто што би јој, као што из искуства знам, помогло. Али међу насје дошао тата и одгурнуо ме.

Зар нису сви они глупи! Није нам допуштено имати никаква мишљења. Људи ти могу рећи неказатвориш уста, али то те не пре ¬ чи да имаш своје мишљење. Чак ако су људи још врло млади, неби их ваљало спречавати да кажу шта мисле.

Само велика љубав и оданост могу помоћи Елли, Маргот, Петеру и мени, а нико од нас то недобија. И нико, нарочито ови глупи "свезнадари", не може нас разумети јер смо одвећ осетљиви иодвећ напредних мисли но што ико може замислити у својим најдивљијим сновима.

Мама тренутно опет брунда - очито је љубоморна што ових дана више разговарам с госпођом ВанДаан неголи с њом.

Поподне сам успела да ухвати Петера и разговарали смо нај ¬ мање 3 четврт сата. Петеру је билосилно тешко говорити било шта о себи; дуго је потрајало док се отворио. Рекао ми је да се његовиродитељи често свађају због политике, цигарета и разних ствари. Био је врло стидљив.

Онда сам ја причала о својим родитељима. Бранио је тату: сматра га "одличним момком". Затимсмо опет причали о "гор ¬ њем спрату" и "доњем спрату"; био је уистину запањен што нам сењегови родитељи баш увек не свиђају. - Петер - рекла сам знаш - да сам увек искрена, стога заштоти не бих рекла да и ми видимо њихове мане. - Између осталога, такође сам рекла: Петер, толикобих ти хтјела помоћи, могу ли? Ти си у тако мучном положају и, премда ништа не говориш, незначи - да ти није стало.

- Ох, увек ћу поздравити твоју помоћ.

- Можда би било боље да одеш до тате, он то не би ником рекао, можеш ми веровати; њемуможеш све рећи!

- Да, он је прави друг.

- Теби се он јако свиђа, зар не? - Питер је потврдно кимнуо и наставила сам: - И ти њему!

Нагло је дигао поглед и поцрвенио, било је заиста дирљиво ви ¬ дјети колико му је годило овихнеколико речи.

- Мислиш? - Упитао је.

- Да - рекла сам - то се лако види по ситницама које промакну од времена до времена!

Петер је такође одличан момак, управо као тата!

Твоја Ана



кад сам се вечерас загледала у свијећу23, осећала сам се смирена и сретна. Као да се у свећиналази бакица; бакица ме штити и чува и увек изнова чини сретном.

Али ... још неко влада свим мојим расположењима а то је ... Петер. Кад сам данас отишла покромпир и стајала на мердевинама са тигањем у руци, одједном је рекао: - Шта си радила послеручка? - Сјела сам на пречку и почели смо причати. У четврт 06:00 (један сат касније) кромпири,који су у међувремену седели на поду, напокон су стигли на своје одредиште.

Петер није рекао ни речи о својим родитељима; причали смо о књигама ио прошлости. Момакима толико топлине у очима; веру ¬ јем да сам прилично близу заљубљености. Вечерас је говориоо то ¬ му. Отишла сам у његову собу, након љуштења кромпира и рекла да ми је вруће.

- По Маргот и мени можеш погодити каква је температура: ако је хладно, у лицу смо беле, а ако јевруће, румене смо - рекла сам.

- Заљубљена? - Упитао је.

- Зашто бих била заљубљена? - Мој одговор је био прилично блесав.

- Зашто не? - Рекао је, а онда смо морали ићи на вечеру.

Зар је ишта хтео рећи овим питањем? Напосљетку сам га данас успјела питати зар не сматра мојебрбљање зановетање; само је рекао: - У реду је. Свиђа ми се.

У коликој је мери овај одговор само стидљив, нисам у ста ¬ њу просудити.

Китти, ја сам баш као забљубљена особа која једино може говорити о свом драгом. А Петер језбиља срце. Кад ћу му то моћи рећи? Наравно, само ако мисли да сам и ја срце. Али сасвим самспособна да водим бригу о себи, а он то врло добро знаде. Он воли своју шутњу, стога немампојма колико му се свиђам. У сва ¬ ком случају, помало се почињемо упознавати. Кад бисмо себарем већ усудили више рећи једно другоме! Ко зна, можда ће тај час доћи скорије но штомислим! Готово двапут дневно добијам од њега поглед пун разумевања, одмигнем му и обоје смосрећни.

Сигурно изгледам сасвим луда јер причам како је он срећан, а ипак сам доста сигурна да он мислиуправо као и ја.

Твоја Ана

субота, 4, ожујка 1944.


ово је након месеци и месеци прва субота која није била досадна, мучна и једнолична. А разлог јеПетер.

Јутрос сам отишла на таван обесити своју кецељу кадли тата упита бих ли вољела остати и малоразговарати на француском. При ¬ стала сам. Најпре смо разговарали француски, а ја сам нештообјашњавала Петеру; онда смо радили енглески. Тата нам је гласно читао Дикенса и била сам уседмом небу јер сам седела на тати ¬ ној столици врло близу Петера.

Сишла сам у 11 сати. Кад сам се опет попела у 11:30, већ ме је чекао на степеницама. Причали смодо тричетврт 01:00. Примјерице, ако уграби прилику кад излазим из собе, и ако нико не чује, онкаже: - Бог, Ана, ускоро се видимо.

Ох, тако ми је драго! Питам се да ли ће се ипак заљубити у мене? Свакако, он је врло згодан момаки нико не зна какве лепе разговоре водим с њим!

Госпођа Ван Даан се сасвим слаже што одлазим разговарати с њим, али данас је упиталазадиркујући: - Могу ли збиља имати поверења у вас двоје тамо горе? - Наравно - протестовала сам- збиља ме вређате! Од јутра до мрака једва чекам да видим Петера.

Твоја Ана

понедељак, 6. ожујка 1944.


на Петерову лицу могу видети да размишља управо колико и ја, а кад је госпођа Ван Даан јучеувече подругљиво рекла: Мислилац! - Засметало ми је. Петер је поцрвенио и изгледао врлозбуњено, а ја сам хтела да експлодира. Зашто ови људи не могу држати уста затворена?

Не можеш замислити како је грозно стајати поред њега и гледати како је усамљен, а не моћиништа учинити. Могу тако добро замислити, као да сам ја на његовом месту, тако се очајнопонекад осећа у свађама иу љубави. Јадни Петер, јако много му треба љубав!

Када је рекао да не треба пријатеље, те су речи тако грубо зазвучале у мом уху. Ох, колико греши!Не верујем да је имало озбиљно мислио.

Устрајан је у својој самотности, својој хињеној равнодуш ¬ ности и свом одраслом понашању, алито је само глума, тако да се никад, никад не покажу прави осећаји. Јадни Петер, колико ће дугомоћи наставити играти ову улогу? Сигурно мора уследити страховита провала као резултат овогнадљудског напора?

Ох, Петер, кад бих ти барем могла помоћи, кад би ми барем допустио! Заједнички бисмо моглиодагнати и твоју и моју усамљеност!

Много размишљам, али не говорим много. Сретна сам ако га видим и ако сунце сја кад сам с њим.Јучер сам била јако узбуђена: док сам прала косу, знала сам да седи у соби до наше. Нисам могланишта предузети: што се мирнија и озбиљнија осећам изнутра, то бучнија сам извана.

Ко ће први открити и пробити овај оклоп? Ипак ми је драго што Ван даан имају сина а не кћер;моје освајање никад не би могло бити тако тешко, тако лепо и тако добро да нисам случајноналетела на особу супротног пола.

Твоја Ана

ПС Знаш да сам увек искрена с тобом, зато ти морам рећи да заиста живим од сусрета до сусрета.Непрестанце се надам открићу да и он цело време мене чека и узбуђена сам ако опазим ситнистидљив покушај с његове стране. Вјерујем да би волио рећи многе ствари, као што бих и јаволела; он не зна да ме управо његова неспретност привлачи.

уторак, 7. ожујка 1944.


размишљам ли данас о свом животу године 1942, чини ми се тако незбиљским. У ономпрекрасном живљењу уживала је 01:00 Ана сасвим различита од Ане која је постала мудра међуовим зидовима. Да, био је то диван живот. Момци на сваком кораку, двадесетак пријатељица ипознаница исте доби, љубимица готово свих учитеља, мама и тата су је размазили од главе допете, гомиле бомбона, довољно џепарца, што би више човек желео?

Сигурно ћеш се чудити на који начин сам окупила све те људе. Питерова реч "привлачност" нијепосве тачна. Све учитеље су забављали моји бистри одговори, моје ведре примедбе, мојенасмијано лице и моји испитујући погледи. То је све што сам била - страшна Минк, кокетна ивесела. Имала сам једну или две врлине које су ми давале приличну предност. Била сам марљива,поштена и искрена. Никад ми не би пало на ум да преписујем од некога. Великодушно сам делиласвоје бомбоне и нисам била умишљена.

Зар не бих постала прилично уображена уз толико дивљења? Било је добро што сам се усредсвега тога, на врхунцу радости, одједном морала суочити са збиљом, и требало ми је најмање го ¬дину дана да се привикнем на чињеницу да нема никаквог дивље ¬ ња.

Како сам изгледала у школи? Ана која измишља нове шале и лакрдије, увек "краљица друштва",никад лоше воље, никад цмиздравац. Није чудо што су се сви радо возили бициклом са мном ишто су ми указиване разне пажње.

Сада гледам ону Ану веселу али јако површну девојчицу која с данашњом Аном нема никаквевезе. Петер је сасвим исправ ¬ но рекао о мени: - Кад сам те виђао, увек су те окруживали двојицаили више дечака и цијела чета девојчица. Увек си се смејала, увек средиште свега!

Шта је остало од те девојчице? Ох, не брини, нисам се забора ¬ вила смијати или спремноузвратити одговор. Једнако сам добра, ако не и боља, у критиковању људи и још увек могуочијукати ... ако хоћу. Али то ипак није то, волела бих поново тако живети једну вечер, неколикодана, чак једну недељу: тај живот изгледа толико безбрижан и весео. Али крајем тога у току билабих мртва уморна и са силном бих захвалношћу слушала некога ко би почео причати о нечемразумном. Не желим следбенике, већ пријатеље, обожаваоце који неће пасти на 1 ласкависмешак, већ на оно што човек чини и на његов карактер.

Сасвим добро знам да би круг око мене био много мањи. Али шта то значи докле год човек иманеколико искрених пријатеља?

Ипак нисам те 1942. била потпуно срећна, упркос свему; често сам се осећала напуштеном, аликако сам била цео дан у покрету, нисам о тому мислила и забављала сам се колико сам могла.Свесно и несвесно покушавала сам шалама и лакрдијама одагнати празнину коју сам осећала.Сада озбиљно размишљам о животу ио оному што морам чинити. Једно раздобље мога животазаувек је прошло. Отишли су безбрижни школски дани и никад се неће вратити.

Чак и не чезнем више за њима; прерасла сам их, једноставно се не могу забављати јер постоји иозбиљна страна мене.

Кроз снажно повећало гледам свој живот до Нове године. Сунчани живот код куће, затим долазаковамо у јулу 1942, из ¬ ненадна промена, свађе, препирке. Нисам то могла схватити, била самзатечена и могла сам издржати једино с помоћу дрскости.

Прва половина 1943: моји напади плача, усамљеност, полако сам почела увиђати све своје мане инедостатке, који су толико велики и који су тада изгледали још већи. Дању сам намерно разгова ¬рала о ма чему и свему што је било најдаље од мојих мисли, поку ¬ шавала сам привући Пима, алинисам могла. Сама сам се требала суочити с тешким задатком да се промијеним, да прекинемвечне грдње које су ме толико притискале и бацале у тако страшну мало ¬ душност.

Ствари су се понешто побољшале у првој половини ове године, постала сам млађа жена и са мномсе више поступа као с одраслом особом. Почела сам размишљати и писати приче и дошла сам дозакључка да остали више немају право да ме бацају као гумену лопту. Хтела сам се изменити ускладу с властитим жељама. Али једна ме је ствар још више погодила кад сам схватила да чак нитати више никад нећу моћи све поверити. Нисам хтела да верујем никому осим себи.

Почетак нове године: друга велика промена, мој сан ... И тиме сам открила своју чежњу, не запријатељицом, већ за пријем ¬ љем. Такође сам открила своју унутрашњу срећу и свој обрамбе ¬ни оклоп површности и веселости. На време сам се смирила и открила своју неизмерну жељу засвим што је лепо и добро.

А увече, када лежим у кревету и завршавам молитве речима: "Хвала ти, Боже, за све што је доброи чисто и лепо", испуњена сам радошћу. Онда размишљам како је "добро" што се кријемо, штосам здрава и што ми је Петер "драг"; размишљам о оному што је још у зачетку и магловито и штосе ниједно од нас не усуђује назвати именом или додирнути, о оному што ће једнога дана доћи -љубав, будућност, срећа - ио "лепоти" која постоји на свету; свет, природа, лепота и све, све што јенеобично и лепо.

Тада не мислим о беди, већ о лепоти која ипак преостаје. То је једна од ствари у којима се мама ија посве разликујемо. Кад је неко сетан, њен је савет: "Помисли на сву беду на свету и будизахвалан што не учествујеш у њој!" Мој савет гласи: "Изађи напоље, на поља, уживај у природи исунцу, иди ван и покушај се поново домогнути среће у себи иу Богу. Помисли на сву лепоту којејош увек има у теби и око тебе и буди срећан!"

Не схватам како мамина идеја може бити исправна, јер како се требаш понашати ако си и сам убеди? Онда си изгубљен. На ¬ против, открила сам да увек има лепоте - у природи, сунцу, сло ¬боди, у теби; све ово може ти помоћи. Погледај све ово, онда по ¬ новно нађи себе и Бога, и тадаћеш повратити своју равнотежу.

А ко је срећан, усрећит ће и друге. Ко има храбрости и вере никад неће скончати у беди.

Твоја Ана

недеља, 12. ожујка 1944.


чини се да у задње вријеме не могу мирно да седе; трчим горе па доле и онда опет горе. Волимразговарати с Петером, али се увек бојим да му сметам. Мало ми је испричао о прошлости, освојим родитељима ио себи. То, додуше, није ни упола довољно и питам се због чега сталночезнем да сазнам више. Некоћ је мис ¬ лио да сам несношљива и узвратила сам му комплимент;сада сам променила мишљење, је ли он и своје променио?

Мислим да јесте; то ипак не значи да ћемо постати велики пријатељи, премда би тиме, што семене тиче, овде постало сношљивије. Али ипак, не желим се узнемиравати због тога - виђам гасасвим доста и нема потребе да и ти, Китти, због тога будеш несретна само зато што се ја осећамтако бедно.

У недељу поподне осећала сам се тако збркано, након што сам чула читаву гомилу тужних вести,да сам легла на диван да мало одспавам. Само сам хтела да спава да бих престала мислити.Спавала сам до четири сата, онда сам морала отићи у дневну собу. Било ми је тешко одговаратина сва мамина питања и смишљати некакву ситну исприку за тату, као објашњење свог дугогспавања. Прибегла сам "главобољи", што није била лаж јер сам је имала ... али изнутра!

Обични људи, обичне девојке, моји вршњаци, помислит ће да сам мало оптерећена свим тимсамосажаљењем. Да, то је то, али теби излијевам своје срце, онда сам остатак дана дрска, веселаи самопоуздана што боље умијем, како бих избегла туђа питања и властито узрујавање.

Маргот је врло златна и вољела би да имам поверења у њу, али јој ипак не могу све рећи. Она јесрце, добра је и љепушна, али јој недостаје лакоћа за вођење дубоке расправе; схвата ме такоозбиљно, исувише озбиљно, и онда дуго након свега размишља о својој чудној сестрици, на свакумоју ријеч гледа ме испитујући и непрестано мисли: "Је ли само шала, или то она доиста мисли? "Мислим да је то зато што смо цео божји дан заједно а ако бих свакому потпуно веровала, онда небих хтела да стално висе око мене.

Кад ћу напокон размрсити своје мисли? Кад ћу опет наћи у себи мир и починак?

Твоја Ана



можда би те забављало - премда мени ни најмање - да чујеш шта ћемо данас јести. Како јечистачица доле на послу, у овом тренутку седим на столу Ван Даанових. На устима имаммарамицу натопљен неким добрим мирисом (купљеним пре но што смо дошли овамо) апритиснут је и уз нос. Из овога нећеш много разабрати, стога "почнимо од почетка".

Ухватили су људе од којих смо добијали купоне за храну; тако имамо само наших пет карата заснабдијевање и ниједан посебан купон и нимало масти. Како су и Миеп и Коопхуис болесни, Еллинема времена за набављање па је атмосфера туробна и потиштена, а таква је и храна. Од сутранећемо имати ни мрвице масти, маслаца или маргарина. Не можемо више имати за доручакпржене кромпире (због штедње хлеба) па уместо тога једемо кашу, а јер госпођа Ван Даан мислида гладујемо, купили смо "испод руке" пуномасно млеко. Наша данашња вечера састоји се одсецканог кеља који се чувао у једном бурету. Због тога заштитна мјера с марамицом? Невероватноколико може смрдити годину дана стар кељ! Воњ у соби је мешавина покварених шљива, јакихсредстава против кварења и трулих јаја. Уф, сама помисао да бих јела то смеће чини ме болесном.

Као додатак, наши кромпири пате од тако необичних болести да од двије канте поммес де терре?4 1 увек завршава у пећи. Увесељавамо се тражећи најразличитије врсте болести и закључили смода оне имају распон од рака и козица до малих богиња! Ох, не, није шала сакривати се у четвртојгодини рата. Да барем заврши читава та гадна ствар!

Сасвим искрено, не бих марила за храну да је овде иначе пријатно. Постоји препрека: овајзаморан живот почиње све нас раздраживати.

Слиједе мишљења петоро одраслих о садашњој ситуацији.

Госпођа Ван Даан: Посао краљице кухиње одавно је изгу ¬ био привлачност. Досадно је седети ине радити ништа, стога се опет враћам кувању. Ипак, морам се потужити да је немогуће да куватебез икаквих масноћа, а сви ови ружни мириси чине ме болесном. Ништа осим незахвалности игрубих примедби не добијам за своје услуге. Увек сам црна овца, увек крива. Осим тога, по моммишљењу, у рату се врло слабо напредовало; на крају ће Немци ипак победити. Бојим се да нампредстоји гладовање а, ако сам лоше расположена, псујем свакога.

Господин Ван Даан: Морам да пуше и да пуше и да пуше, па онда храна, политичка ситуација иКерилина расположења не изгледају та ¬ ко лоше. Керил је срце од жене.

Али ако се нема што да пуше, ништа није добро и ево шта се чује: постајем болестан, не живимодобро, морам имати меса. Страшно је глупа, та моја Керил! - Након овога сигурно следистраховита свађа.

Госпођа Франк: Храна није јако важна, али бих сада волела кришку ражаног хлеба, осећамстраховиту глад. Да сам ја госпођа Ван Даан, одавно бих ставила тачку на вечно пушење господинаВан даан. Али сада дефинитивно морам попушити једну цигарету јер ми живци почињупопуштати. Енглези праве много грешака, али рат ипак напредује. Морам мало да поразговарамои бити захвална што нисам у Пољској.

Господин Франк: Све је у реду. Не тражим ништа. Полако, имамо доста времена. Дајте ми мојекромпире и онда ћу држати уста затворена. Одвојите за Елли део мојих купона за снабдијевајије.Политичка ситуација пуно обећава, крајње сам оптимистичан!

Господин Дуссел: Морам добити своју дужност за данас, све мора бити на време готово.Политичка ситуација је "ииизврсна" и "нееемогуће" је да нас ухвате.

Ја, ја, ја ...

Твоја Ана



Уф! Боже мој, боже - на тренутак ослобођена мрачних призора! Данас не чујем ништа осим "ако седогоди ово или оно бит ћемо у невољи ... ако се он или она разболе, бит ћемо потпуно одвојени, аонда ако ..." Енфин, зацијело знаш остатак, барем предмнијевам да до сада већ довољно познајеш"склоништарце" и можеш погодити ток њихових разговора.

Разлог свих ових "ако, ако" јест да су господину Кралер послали позив за ископавање. Елли имакијавицу и вероватно ће сутра морати да остане код куће. Миеп се још увек није посве опоравилаод грипа, а Коопхуис је имао такво крварење из желуца да је изгубио свест! Болне ли приче!

Људи из складишта сутра добијају слободан дан; Елли може остати код куће, онда ће врата остатизакључана и морат ћемо бити мирни као мишеви да нас не чују суседи. Хенк долази у један сат упосјету напуштенима - играјући улогу чувара зоолошког врта, заправо. Први пут након дуго

времена причао нам је нешто о великом белом свету. Требало је видети нас осморо како седи ¬мо око њега; изгледало је тачно као да бака прича приче. Причао је свом захвалном слушатељствуна сва уста о, наравно, храни, па о лекару који лечи Миеп ио свему што смо питали. - Лекар - рекаоје - не говорите ми о лекару! Јутрос сам му телефонирао, добио његовог помоћника и замолиорецепт за грипу. Одговор је гласио да могу доћи и добити рецепт у било које доба, између 08:09ујутру. Ако имате јако гадан напад грипа, на телефон дође сам лекар и каже: "исплази језик,реците ааах, могу јасно чути да вам је грло упаљено. Написаћу вам рецепт за лек. Збогом. - И то јесве. Баш лепа пракса, обавља се само телефоном.

Али не желим критиковати лекаре; напокон, човек има само две руке, а ових дана има обиљеболесника и врло мало лекара да се њима баве. Ипак, нисмо могли а да се не насмејемо кад намје Хенк поновио телефонски разговор.

Могу замислити како ових дана мора изгледати 01:00 лијецницу ¬ ка чекаоница. Човек више негледа пацијенте у завојима већ људе с мањим обољењима и мисли: "Ех ти, што ти радиш овде, накрај реда, молим; хитни случајеви имају предност."

Твоја Ана



време је дивно, прекрасно, не могу ни описати; за једну минуту одлазим у поткровље.

Сада знам зашто сам толико немирнија неголи Петер. Он има своју собу, где може радити,сањарити, размишљати и спавати. Мене терају из 1 угла у други. Једва да проводим имало вре ¬мена у мојој "двокреветној" соби, а ипак то је нешто за чим толико чезнем. То је такође разлог штотолико често бјежим у поткровље. Ондје, и с тобом, могу на тренутак бити сама. Ипак, не желимтуговати о себи, напротив, желим бити храбра. Хвала богу што остали не могу видети какви су мојиунутрашњи осећаји, осим да из дана у дан постајем све хладнија спрам маме, да нисам толиконежна спрам тате и да Маргот не говорим ни о чему. Потпуно сам затворена. Надасве, морамзадржати извањску уздржљивост, нико не сме да зна да изнутра непрестанце влада рат. Ратизмеђу жеље и здравог разума. Потоњи је до сада побеђивао; а ипак, хоће ли онај први доказатида је јачи? Понекад страхујем од тога, а понекад желим да буде тако!

Ох, тако је страховито тешко никад не рећи ништа Петеру, али знам да он мора први да почне;толико бих ствари желела рећи и учини ¬ ти, све сам то доживела у својим сновима, тако је тешковидети да је прошао још један дан а да се ништа није обистинило! Да, Китти, Ана је лудо дете, алиживим у лудим временима и још луђим приликама.

Али ипак је најведрије тачка што барем могу записивати своје мисли и осећања, иначе бих сепосве угушила! Питам се што Петер мисли о свему овоме? Стално се надам да ћу једнога дана сњим моћи разговарати о тому. Мора да наслутио је нешто о мени сигурно јер не може волетиизвањску Ану једину коју до сада познаје.

Како се може њему који воли мир и тишину уопште свиђати моја немирност и бучност? Је лимогуће да је он први и једини видио кроз мој тврди оклоп? И хоће ли му требати дуго да стигнеонамо?

Зар не постоји стара изрека да се љубав рађа из сажаљења, односно да то двоје иде једно уздруго? Је ли то случај и са мном? Јер често једнако жалим њега као што жалим себе.

Збиља поштено, не знам како бих почела и како ћу икад моћи почети када је њему толико тежеговорити неголи мени. Кад бих му само могла писати, онда бих барем знала да ће схватити оношто желим рећи, јер је страховито тешко изрећи то речима!

Твоја Ана



уздах олакшања прошао је Тајним склоништем. Кралер је Двор ослободио ископавања. Елли јеодржала говор свом носу и строго му забранила да је данас гњави. Тако је опет све у реду, осимшто Маргот и ја постајемо помало уморне од наших родитеља. Немој ме криво разумети, за саданисам у добрим односима с мамом, као што знаш. Још увек тату волим као и раније, а Марготволи и тату и маму, али кад је неко у мојим годинама, напросто жели о неким стварима самодлучивати, жели понекад бити самосталан.

Ако идем горе, питају ме што ћу онде радити, не смијем солити храну, сваке вечери тачно у четврт09:00 мама пита зар се не бих почела свлачити, свака књига коју читам мора бити прегледа ¬ на.

Морам признати да уопште нису строги и смијем чита готово све, а ипак је и њој и мени мука одсвих примедби плус сва испити ¬ вања која трају цео божји дан.

Још нешто им се не свиђа, особито код мене: више не волим давати гомиле пољубаца и сматрамда су имена од миља страшно извештачена. Укратко, збиља бих их се радо ослободила на нековреме. Маргот је јуче увече рекла: - Мислим да су страшно досадни кад питају да ли те боли глава,или да ли ти је лоше, ако слу ¬ чајно уздахнес или ставиш руку на главу!

За нас обе страховит ударац је изненадна спознаја колико је мало поверења и склада што смо ихнекоћ имали у кући. А то је у великој мери због чињенице што смо овде сви "накриво насађе ¬ни". Тиме хоћу да кажем да у извањским стварима с нама поступају као са децом, а ми смо многоодраслије од већине својих вршња ¬ киња.

Премда имам само 14 година, посве добро знам шта желим, знам ко има право а ко криво. Имамсвоја мишљења, своје идеје и начела, и премда можда звучи лудо из уста 01:00 адолесцента,више се осећам личност неголи дете, осећам се по ¬ све независном о било кому.

Знам да могу расправљати и доказивати боље од маме. Знам да немам толико предрасуда, датолико не претјерујем, да сам прецизна и окретна, и због тога - можеш се смејати - осећам сеизнад ње у многим стварима. Ако некога волим, пре свега му се морам дивити, морам осећатидивљење и поштовање. Све би било у реду кад бих имала Петера, којему се доиста у многимстварима дивим. Он је тако згодан дечко и добро изгледа!

Твоја Ана

недеља, 19. ожујка 1944.


јуче је за мене био велики дан. Одлучила сам расправити ствари са Петером. Управо кад смосједали за вечеру, шапнула сам му:

- Петер, каниш ли вечерас радити стенографију? - Не - гласио је његов одговор. - Онда бих радо стобом касније разговарала! - Пристао је. Кад је суђе било опрано, мало сам стајала поред прозорау соби његових родитеља да средим ствари, али убрзо сам отишла к Петеру. Стајао је с левестране уз отворен прозор, ја сам стала десно и разговарали смо. Било је много лакше разговаратипоред отворена прозора у полутами неголи под јаким светлом и вјерујем да је то Петер осећао.

Рекли смо једно другоме тако много, тако јако, јако много да не могу све поновити, али било јекрасно: моја најљепша вечер у Тајном склоништу. Само ћу ти укратко рећи о чему смо сверазговарали. Најпре смо причали о свађама и како сада гледам посве друкчије на то, а онда онапетости између нас и наших роди ¬ теља.

Причала сам Петеру о мами и тати, ио Маргот ио себи.

У једном тренутку је упитао: - Претпостављам да се увек једанпут пољубите за лаку ноћ, а ви не?

- Шта 01:00: 10 пута; зашто, а ви не?

- Не, једва да сам икад икога пољубио.

- Чак ни за свој рођендан?

- Да, тада јесам.

Причали смо како се нико од нас не поверава својим родите ¬ љима и како би његови родитељиволели имати његово поверење али он то не жели. Како се у кревету од срца исплачем и како онодлази на таван и куне. Како се Маргот и ја заправо тек однедавно боље познајемо али да ипак некажемо једна другој све јер смо увек заједно. О свему што се може замислити - ох, био је управоонакав као што сам мислила!

Онда смо причали о 1942, како смо онда били другачији. Више у себи не препознајемо исте људе.Како се у почетку напросто нисмо могли поднијети. Сматрао ме је сувише Брбљави и јогунаста, а јасам убрзо дошла до закључка да за њега немам времена. Нисам могла схватити зашто нијеочијукао са мном, али сада ми је драго. Такође је споменуо колико се издвојио од свију нас. Рекласам да између моје буке и његове тишине нема много разлике. Да и ја волим мир и тишину, аништа не задржавам за себе осим свога дневника. Како је њему драго што моји родитељи имајудецу и како је мени драго што је он овде. Како сада разумем његову уздржљивост и његов односспрам родитеља и како бих волела да му могу помоћи.

- Стално ми помажеш - рекао је. - Како? - Упитала сам, врло изненађена. - Својом веселошћу. - Овоје сигурно најлепше што је рекао. Било је прекрасно, сигурно је открио да ме воли као пријатељ, ато је за сада довољно. Толико сам захвална и сретна, не налазим речи. Морам се испричати,Китти, што мој стил данас није на висини.

Само сам записивала оно што ми је пало на памет. Сада имам осећај да Петер и ја делимо неку -тајну. Ако ме погледа оним очима што се смеју и намигују, тада као да се у мени запали некаквомало светло. Надам се да ће остати овако и да ћемо имати још много, много сјајних заједничкихтренутака!

Твоја захвална сретна Ана



јутрос ме Петер питао хоћу ли опет доћи једне вечери и рекао да му доиста не сметам, а ако имаместа за једнога, има и за 2. Рекла сам да не могу долазити сваке вечери јер се то онима доле неби свидело, али он је сматрао да не треба допустити да ми то смета. Онда сам рекла да бих волеладоћи 01:00 суботе увече и посебно сам га замолила да ме упозори кад буде месечина. -Тада ћемосићи - одговорио је - и оданде гледати месец.

У међувремену је на моју срећу пала мала сјенка. Дуго сам мислила да се Маргот Петер такођеприлично свиђа. Колико га она воли - не знам, али мислим да је гадно. Мора да јој сваки пут кадсам с Петером задајем страховиту бол, а при том је смешно што то она једва показује.

Сасвим добро знам да бих ја била очајно љубоморна, али Маргот само каже да је не требасажаљевати.

- Мислим да је баш труло што ти мораш бити вишак - рекла сам. - Навикла сам на то - одговорилаје понешто горко.

Још се не усуђујем испричати Петеру о тому. Можда касније, али најпре морамо разговарати отолико много других ствари.

Јучер увече добила сам од маме малу буквицу, што сам свакако заслужила. Не смијемпретеривати у равнодушности спрам ње. Тако упркос свему морам поново покушати битипријазна и задржавати своја опажања за себе.

Чак и Пим је у задње време другачији. Покушава се не понашати спрам мене као спрам детета и тога чини много хладни ¬ јим. Види што се догађа!

За сада доста, до врха сам испуњена Петером и не могу радити ништа осим гледати га!

Доказ Марготине доброте: добила сам то данас.

20. 3. 1944.

Ана, када сам јуче рекла да нисам љубоморна на тебе, била сам само педесет посто искрена.Овако је: нисам љубоморна ни на тебе ни на Петера. Само ми је мало жао што још увек нисамнашла некога, а вероватно за сада и нећу, с ким могу разго ¬ варати о својим мислима иосећањима. Али због тога не треба пред ¬ бацивати теби. Овде човеку ионако довољно тоганедостаје, и то ствари које су другим људима саме по себи разумљиве.

С друге стране, засигурно знам да с Петером никад не бих дошла тако далеко, јер имам осећај да,ако бих желела с неким много разговарати, тада бих требала с њим бити прилично присна. Хтелабих имати осећај да ме посве разумије и да му то не мо ¬ рам рећи. Али због тога би то морао дабуде неко ко би интелектуално био изнад мене, а то с Петером није случај. Али могу замислити даје тако између тебе и њега.

Ти ме не изузимаш ни из чега што би било моје; немој себи ни најмање предбациваће због мене.Ти и Петер можете само добити овим пријатељством.

Мој одговор:

Драга Маргот,

мислим да је твоје писмо изузетно драго, али ипак нисам сас ¬ вим сретна због њега и не мислимда ћу бити.

За сада између Петера и мене не постоји такво поверење о којему мислиш, али у сумраку поредотворена прозора може се рећи једно другоме више неголи под јарким сунцем.

Такође је лакше шапнути осећања неголи гласно их раструбити. Вјерујем да почињеш осећатинеку врсту сестринске нежности спрам Петера и да би му вољела помоћи, управо колико и ја.Можда ћеш то ипак моћи учинити једнога дана, премда то и није онакво поверење на којемислимо. Мислим да оно мора долазити с обе стране и верујем да је то разлог што тата и ја никаднисмо далеко стигли.

Немојмо више о тому разговарати; али ако ипак нешто желиш, молим те пиши ми о тому, јер напапиру могу много боље изрећи што мислим.

Ти и не знаш колико ти се дивим и једино се надам да ћу можда ипак постићи нешто од твоје итатине доброте, јер сада не видим у том смислу много разлике између тате и тебе.

Твоја Ана



ово сам прошле вечери добила од Маргот:

Драга Ана,

након твога јучерашњега писма имам непријатан осећај да ћеш имати грижу савести кад будешишла у посету Петеру, али збиља за то нема разлога. У самом дну срца осећам да имам право даделе поверење с неким, али за сада не бих могла поднијети Петера у тој улози.

Међутим, заиста осећам управо као што кажеш, да је Петер помало као брат, али - млађи брат;испружили смо тицала једно пре ¬ ма другоме, нежност брата и сестре можда ће никнути ако сеона додирну, можда ће се додирнути касније - можда никад ; међутим, за сада сигурно још ниједошло до тога степена.

Стога ме збиља не требаш сажалијевати. Сада кад си нашла другарство, уживај у њему колико годможеш.

У међувремену овде постаје све лепше, Китти, вјерујем да ћемо можда имати праву велику љубаву Тајном склоништу. Не брини, не мислим се удати за њега. Не знам какав ће бити кад одрасте,нити знам хоћемо ли се довољно волети да се узмемо. Сада знам да ме Петер воли, али ни самајош не знам колико.

Још увек не могу открити да ли само хоће великог пријатеља, да ли га привлачим као девојка иликао сестра.

Кад је рекао да сам му увек помагала у свађама његових родитеља, било ми је страшно драго; биоје то један корак да ме увјери у своје пријатељство. Јучер сам га питала што би радио да овде имадесет Ана које стално долазе к њему. Његов је одговор био: - Ако би све биле као ти, сигурно не бибило јако лоше! - Силно је гостољубив и заиста верујем да ме воли видети. У међувременумарљиво учи француски, чак иу кревету, све до 10:30. Ох, кад помислим на суботу увечер и свегасе сјетим, реч по реч, тада први пут не осећам незадовољство због себе; хоћу рећи, и сада бихрекла тачно исте ствари и не желим ништа изменити, што је иначе случај.

Он је тако згодан и кад се смије и кад нечујно гледа преда се; он је тако драг и тако добар. Верујемда га је код мене највише изненадило кад је открио да нимало нисам она површна и искусна Анакаквом се причиња, већ управо онако сањарски примерак са управо једнако много мука као и онсам.

Твоја Ана

Одговор:

Драга Маргот,

мислим да је најбоље што можемо учинити напросто чекати и видети шта ће се догодити. Нећетребати јако дуго да Петер и ја дођемо до коначне одлуке, или наставити као раније или битидругачији. Ни сама не знам како ће се то одвијати, а не трудим се да видим изнад властитог носа.Али ако Петер и ја одлучимо да будемо пријатељи, сигурно ћу учинити једну ствар: рећи ћу му даје и теби врло драг и да си му спремна увек помоћи ако устреба. Можда ово није баш оно што тижелиш, али сада не марим за то: не знам што Петер мисли о теби, али тада ћу га питати.

Сигурна сам да не мисли лоше - напротив! Увек нам се можеш придружити у поткровљу, или билогде; збиља нам нећеш смета ¬ ти, јер осећам да имам тихи пристанак за разговор једино увечеркада је мрак.

Прикупи храброст! Као ја. Премда то није увек лако; можда ће твоје време доћи пре но штомислиш.

Твоја Ана



сада ствари опет теку мање-више нормално. Наши људи с купонима за снабдијевање изашли су иззатвора, хвала богу!

Миеп се јуче вратила, Елли је боље премда још увек кашље; Коопхуис ће морати дуже времеостати код куће.

Јучер се недалеко одавде срушио један авион; посада је ус ¬ пјела благовремено искочити спомоћу падобрана. Пао је на једну школу, али у то доба није било деце. Резултат је био малипожар и двоје убијених људи. Немци су страшно пуцали на ваздухопловце док су се спуштали.Становници Амстердама који су то видели ско ¬ ро су експлодирали од гнева и гађења збогтаквога чина. Ми смо - говорим о дамама - готово искочиле из коже, гади ми се то Про ¬ клетопуцање.

Ових дана често одлазим горе послије вечере и удишем свеж вечерњи ваздух. Свиђа ми се битиондје, седети на столици поред њега и гледати ван.

Ван Даан и Дуссел бацају врло слабашне примједбе кад нестајем у његовој соби; "Анин другидом", тако је зову, или: "Да ли младој господи приличи примати младе даме у полутами?" Петерпоказује запањујућу духовитост у одговорима на ове такозване хумористичке упадице. Што се тогатиче, и мама је понешто радознала и волела би питати о чему разговарамо, кад се потајно не бибојала прекора. Петер каже да је то са стране одраслих само завист што смо млади и да необраћамо много пажње њиховој злоби. Понекад он дође доле и одведе ме, али упркос свиммерама опреза постане гримизно црвен и једва може изустити једну реч. Толико сам захвална штоне црвеним, мора да је то силно неугодан осећај. Тата увек каже да сам извештачена и умишљена,али то није истина, ја сам само умишљена! Нисам баш често имала некога ко би ми говорио дасам згодна. Осим једног дечка у школи који је рекао да изгледам привлачно кад се смијем.

Јучер сам од Петера добила искрени комплимент и само због шале ћу ти укратко испричати какоје текао разговор.

Петер би често говорио: - Насмиј се, Ана! - То ми се учинило чудним и упитала сам: - Зашто семорам стално смејати?

- Јер ми се то свиђа; добијаш јамице у образима кад се сми ¬ јеш; збиља, како оне настају?

- С њима сам рођена. И на бради имам једну. То је моја једина лепота!

- Наравно не, није истина.

- Да, истина је, врло добро знам да нисам лепотица; никад нисам била и никад нећу бити.

- Уопште се не слажем, мислим да си згодна.

- Није истина.

- Ако ја тако кажем, онда ми можеш веровати да јесте!

Онда сам наравно рекла то исто о њему.

Са свих страна слушам о изненадном пријатељству. Ми не обраћамо много пажње томродитељском брбљању, њихове су примедбе тако слабе. Зар су та два пара родитеља заборавиласопствену младост? Изгледа да јесу, барем се чини да нас озбиљно схватају кад се шалимо, а смејунам се кад смо озбиљни.

Твоја Ана



једно јако велико поглавље историје нашега сакривања збиља би требало бити посвећенополитици, али како ме ова тема лично одвећ не занима, прилично сам је запуштао. Стога ћуједанпут заувек посветити читаво своје писмо данашњој политици.

Посве је разумљиво да постоји веома много различитих мишље ¬ ња о тому и још је логичније даби то требало да буде омиљена тема разговора у овим критичним временима, али - напросто јеглупо да се због тога толико свађа.

Нека нагађају, нека се смеју, псују и гунђају, нека раде шта хоће, докле год се кувају у сопственомсосу, и не свађају, јер последице су обично непријатне.

Људи споља доносе многе вести које нису истините; међутим, до сада нам наш радио-пријемникније лагао. Хенк, Миеп, Коопхуис, Елли и Кралер показују успоне и падове својих политич ¬ кихрасположења; Хенк најмање од свих.

Политички осећај овде у Тајном склоништу увек је једнак. За време безбројних расправа окоинвазије, ваздушних напада, го ¬ вора итд, итд такође се увек чују безбројни повици: "Немогу ¬ће!" или "Умготтес Виллен25, ако сада намеравају почети, колико ће то дуго трајати?", "Сјајно иде,прворазредно, добро!" Оптимисти и песимисти и, надасве, не заборавимо - реалисти којинеуморном енергијом говоре своје мишљење и, као у свему осталом, свако мисли да је у праву.Становитој дами смета што њен супруг има толико непоколебљиву веру у Енглезе, а становитигосподин напа ¬ да своју даму због подругљивих и увредљивих примедби о њего ¬ вој вољенојнацији.

Чини се да их то никад не умара. Открила сам нешто - учинци су чудесни, као кад неког убодешиглом и чекаш да видиш како скаче. Ја то чиним: почињем о политици. Једно питање, једна реч,једна реченица и сместа почну!

Као да им вијести немачког Вермацхта26 и енглески ББЦ нису довољни, сада су увели Посебненајаве ваздушних напада. Јед ¬ ном речи величанствено, али с друге стране често разочаравајуће.Енглези раде нон-стоп посао од својих ваздушних напада, истини за ¬ ром као што Немци правепосао од лагања. Због тога се радио пали рано изјутра и слуша свакога часа у дану, до девет, десети често једанаест сати увече.

Ово је сигурно знак да одрасли имају бескрајно стрпљење, али то такође значи да је снага упијањау њихов мозак прилично ограничена, са изузецима, наравно - не желим да повредим ичије ос ¬јецаји. Једно или два издања вести били би посве довољни за један дан! Али старо дрво ... - Рекласам своје!

Програм за раднике, Радио Орање, Франк Пхиллипс или Њено Величанство краљица Вилхелмина,сви имају свој ред и једно вечно знатижељно ухо. А ако не једу или не спавају, онда седе окорадија и расправљају о храни, спавању или политици.

Уф! Постаје тако досадно и прави је подвиг не претворити се у досадни стари штап. Родитељимаполитика не може нанети више штете много!

Морам споменути једну светлу изнимку - говор нашег љубљеног Винстона Цхурцхилла збиља јесавршен.

Недјеља увече, девет сати. Чајник, покривен поклопцем, стоји на столу и гости улазе. Дуссел сједалево уз радио, господин Ван Даан испред радија, а Петер уз њега. Мама поред господина Вандаан и госпођа Ван Даан иза њега, а Пим за стол, с њим Маргот и ја. Видим да нисам јако јасноописала како седимо. Господа пућкају луле. Петеру очи искачу из главе, толико напето слуша.Мама има на себи дугачку тамну кућну хаљину, госпођа Ван Даан дрхти због авиона који необраћају пажњу на емисију већ радосно лете према Есену, тата улива чај, Маргот и ја смосестрински сједињене изнад Моусцхиа који је обема запосео колена. Мар ¬ гот има ЗАВИЈАЧИ укоси, ја сам у премалој, претијесној и прекраткој спаваћици.

Све то изгледа тако присно, кротко мирно, а тако је и овај пут; ипак с грозом ишчекујемпоследице! Они једва могу дочекати завршетак емисије, све лупкају ногама - толико нестрпљивожеле почети разговор. Брр, брр, брр - натежу се све док надмудривање не пређе у раздор и свађу.

Твоја Ана



могла бих још пуно више писати о политици, али данас ти имам испричати гомиле других ствари.Прво, мама ми је мање-више забра ¬ нила да тако често одлазим горе јер је, по њеном мишљењу,госпођа Ван Даан љубоморна. Друго, Петер је позвао Маргот да нам се горе придружи; не знам јели то учинио само из пристојности, или заиста то жели. Треће, питала сам тату да ли мисли датреба обраћати пажњу на љубомору госпође Ван Даан а он је сматрао да не треба. Шта још? Мамаје љута, можда и љубоморна. Тата не приговара што заједнички проводимо време и сматра да језгодно што се тако добро слажемо. Маргот се Петер такође свиђа, али мисли да двоје чинидруштво а троје гомилу.

Мама мисли да је Петер заљубљен у мене; сасвим искрено, желела бих да јест: онда бисмо биликвит и збиља бисмо могли упоз ¬ нати једно друго. Она такође каже да ме он стално гледа. Дакле,предмнијевам да је то истина, али што могу ако он понекад погледа моје јамице и ако намигнеједно другоме, зар не?

У врло тешком положају сам. Мама је против мене и ја сам против ње, тата затвара очи ипокушава не видети тиху битку између нас. Мама је жалосна јер ме збиља воли, док ја нисамнимало жалосна јер не мислим да она схвата. А Петер - не желим се одрећи Петера, он је таквосрце. Толико му се дивим: то може прерасти у нешто лепо међу нама; зашто "старци" сталнозабадају нос? Срећом сасвим сам навикла сакривати своје осећаје и изванредно добро успијевамне допустити им да виде колико сам луда за њим. Хоће ли он икад нешто казати? Хоћу ли икадосетити његов образ уз свој, као што сам у сну осетила Петелов? Ох, Петер и Петел, ви сте један теисти! Не разумеју нас; хоће ли икад схватити да смо сретни док седимо заједно и не говоримо ниречи? Не разумију што нас је овако збилижило. Ох, кад ће бити преброђене све ове муке? А ипакје добро што их треба превазићи јер тада ће завршетак бити још лепши. Док он лежи затворенихочију с главом на руци, још увек је дете; док се игра са боцхели, дражестан је; док носи кромпиреили нешто тешко, снажан је; док посматра пуцњаву или трага за провалницима у тами, храбар је, акад је онако стидљив и неспретан, тада је баш срце.

Пуно ми је драже ако ми нешто објашњава, неголи кад ја морам њега учити; збиља бих вољела дау готово свему буде изнад мене.

Шта нас брига за две мајке? Ох, али кад би барем прогово ¬ рио!

Твоја Ана



народни посланик Болкестеин говорио је у холандским ви ¬ јестима из Лондона и рекао да бипослије рата требало начинити збирку дневника и писама. Наравно, сви су одмах јурнули на мојдневник. Замисли како би било занимљиво да могу објавити роман о Тајном склоништу. Већ самнаслов био би довољан да људи помисле како се ради о детективској причи.

Али озбиљно, било би згодно кад бисмо десет година након, рата ми Јевреји били у прилици дапричамо како смо овде живели, што смо јели ио чему смо разговарали. Премда ти много говорим,ипак врло мало знаш о нашем животу.

Колико су даме преплашене за време ваздушних напада! Како су се у недељу, кад је 350британских авиона бацило пола милиона килограма бомби на Ијмуиден, куће тресле као влатитраве на ветру, а ко зна колико епидемија сада хара. Ништа не знаш о свим тим стварима иморала бих цео дан писати ако би требало да ти све детаљно испричам. Људи морају стајати урепу за поврће и разне друге ствари; лекари не могу обилазити болеснике, јер ако на тренутакокрену леђа свом аутомобилу, окраде га; расте број провала и крађа, и то толико да се човек питашта је одједном обузело Холанђане па су постали такви лопови. Мала деца од 08:11 годинапроваљују кроз прозор у куће и краду што год дође под руку. Нико се не усуђује оставити кућупразну петак ми ¬ нута, јер ако ти одеш, оду и твоје ствари. Свакога дана у новина ¬ ма излазеогласи који нуде награду за враћање изгубљене својине: писаћих машина, персијских ћилима,електричних сатова, сукна итд, итд раставља се електрични сатови на улицама, јавни телефони сескидају - до задњег комадића. Морал међу становништвом не може бити добар, недељни оброцинису довољни ни за два дана, осим надомјестка кафе. До инвазије је дуго, а мушкарци морају ићиу Немачку. Деца су болесна или неисхрањена, сви носе стару одећу и старе ципеле. Нови ђон стојина црној берзи 7,50 флорина; уосталом, готово ниједан обућар не прима ципеле на поправку, или,ако прими, мораш чекати месецима, а за то време ципеле често нестају.

У свему тому има једна добра ствар: што је храна лошија а мере против људи строже, то је вишесаботажа. Људи у опскрбним канцеларијама, полиција, службеници, сви они или сарађују саграђанима и помажу им, или их пријављују и шаљу у затвор. Срећом је само мали проценатХоланђана на погрешној страни.

Твоја Ана



помисли, још увек је прилично хладно, а већина људи већ мје ¬ сец дана нема угља - пријатно, је л'? Опште јавно мнијење о руској фронти поново је оптимистично јер је сјајна! Знаш да не пишемпуно о политици, али ти морам рећи где су сада: тачно су код пољске границе и стигли су до Прутакод Румуније. Приближавају се Одеси. Овде се сваке вечери ишчекује изванредно Стаљиновосаопћење.

У Москви пале толико много плотуна у славу својих победа да се готово свакога дана градзацијело тресе и тутњи - да ли мисле да је згодно претварати се како се опет ближи завршетакрата, или не знају на други начин изражавати своју радост, збиља не знам!

Немачке трупе су заузеле Мађарску. Ондје још увек живи милион Јевреја, тако ће и они сададочекати своје.

Сада се мало смирило брбљање о Петеру и мени. Ми смо јако добри пријатељи, много смозаједно и разговарамо о свим могућим темама. Страшно је згодно што се никад не морам ничегалибити, као што бих морала с осталим дечкима, кад год стигнемо на осетљиво подручје.Примјерице, разговарали смо о крви а онда смо прешли на менструацију. Он мисли да су женеприлично издржљиве. Зашто, забога? Мој живот се побољшава, у великој мери побољшава. Богме није напустио и неће ме напустити.

Твоја Ана

субота, 1. травња 1944.


а ипак је све још увек тако тешко; надам се да погађаш шта хоћу рећи, зар не? Толико чезнем заједним пољупцем, пољупцем који толико дуго долази. Питам се да ли ме ипак цело ово време несматра пријатељем? Зар нисам ништа више?

Ти знаш и ја знам да сам јака, да већину својих терета могу сама сносити. Никад нисам обичаваладелити своје бриге са другима, никад се нисам вешала за мајку, али сада бих толико волелаположити главу на "његово" раме само једанпут и остати мирна.

Не могу, напросто никад не могу заборавити онај сан о Петеровом образу, кад је све било тако,тако добро! Зар и он не би за тим чезнуо? Је ли сувише стидљив да би признао своју љубав? Заштожели да сам тако често с њим? Ох, зашто не говори?

Боље да престанем, морам ћутати, и даље ћу бити јака ас мало стрпљења доћи ће и оно друго,али - а то је најгоре - изгледа као да јурим за њим: ја сам увек онај ко одлази горе, он не долази кмени.

Али то је само због простора, а он сигурно схвата проблем. Ох, да, а схватити ће и више!

Твоја Ана

понедељак, 3. травња 1944.


супротно свом обичају, овај пут ћу више писати о храни јер то постаје врло тешко и важно питање,не само овде у Тајном скло ¬ ништа већ у читавој Холандији, читавој Европи, чак и даље.

За 21 мјесец што смо овде имали смо приличан број "циклуса хране", зачас ћеш сазнати шта тозначи. Кад кажем "циклус хране", мислим на периоде у којима се не једе ништа осим појединогјела или врсте поврћа. Једно време нисмо јели ништа осим салате ендивије, дан за даномендивија с песком, ендивија без песка, динстана ендивија, кувана или ен цассероле27; онда једошао спанаћ, а онда су следили келераба, козја брада28, краставац, парадајз, кисело зеље итд,итд

Примјерице, збиља је неугодно сваки дан за ручак и за вечеру јести пуно киселог зеља али ако сигладна, једеш. Међутим, сада имамо најкрасније период јер уопште немамо свежег поврћа. Нашнедељни мену за ручак сачињава пасуљ, супа од грашка, крум ¬ пир с ваљушцима, прженикромпир и понекад милошћу божјом, пер ¬ шин или трула шаргарепа, а онда изнова пасуљ.Једемо кромпир за сваки оброк, почевши од доручка, због несташице хлеба. Јуху правимо од

пасуља или махуна, кромпира, повртне супе из пакетића, маху ¬ не из пакетића, пасуљ изпакетића. Пасуља има у свему, а да и не помињемо хлеб!

Увечер увек имамо кромпир с надомјестком соса и - хва ¬ ла богу што то још увек имамо - салатуод цвекле. Још ти морам рећи о ваљушцима који се праве од државног брашна, воде и квасца.Тврди су и жилави, као да имаш камен у желуцу - ох, добро!

Велика атракција свакога току је кришка јетрене кобасице и сувог хлеба с пекмезом. Али још увексмо живи, а често чак уживамо у свом јадном јелу.

Твоја Ана



већ дуго немам појма због чега уопште учим; крај рата због неприродна положаја, пала сам поредкревета и наставила борбу, све док се нисам вратила у кревет нешто пре 10:30. Прошло је!

И сада је све готово. Морам радити како не бих била будала, напредовати, постати новинар, јер тоје оно што желим! Знам да умијем писати, неке моје приче су добре, моји описи Тајног скло ¬ништа су пуни хумора, у мом дневнику има многих ствари које говоре, али - остаје да се види дали имам талента.

Евин сан је моја најбоља бајка, а при том је чудно што не знам одакле потиче. Добар део Цадиногживота такође је добар, али све у свему, то не вреди.

Ја сам најбољи и најоштрији критичар свога рада. Сама знам шта је добро написано а што није.Нико ко не пише не зна како је то дивно; некоћ сам оплакивала чињеницу што уопште не умијемрисати, али сада сам више но сретна што барем знам писати. А ако нема талента за писање књигаили новинских чланака, онда увек могу писати за себе.

Желим нешто постићи; не могу замислити да бих морала водити једнак живот као мама и госпођаВан Даан и све жене које раде свој посао и онда су заборављене. Морам имати нешто поред мужаи деце, нешто чему се могу посветити!

Желим да наставе да живе и после своје смрти! И стога сам за ¬ хвална Богу што ми је дао овајдар, ову могућност да се развијем и пишем, да изразим све што је у мени.

Све могу стрести са себе ако пишем; моје туге ишчезавају, буди се моја храброст. Али, а то јевелико питање, хоћу ли икад моћи написати нешто велико, хоћу ли икад постати новинар илиписац? Надам се, ох, толико се надам, јер све могу повратити док пишем, своје мисли, идеале имаштања.

Бескрајно дуго нисам ништа радила на Цадином животу; точ ¬ но знам како треба наставити алинекако ми не тече из пера. Мож ¬ да никад нећу завршити, можда ће завршити у кошу за отпаткеили у ватри ... то је грозна помисао, али онда себи кажем: "Са четрнаест година и толико малоискуства, како можеш писати о филозофији?"

Тако изнова настављам са новом храброшћу; мислим да ћу успети, јер желим писати!

Твоја Ана



питала си ме што ме занима и који су ми хоби, стога желим одговорити. Међутим, упозоравам теда тога има на гомиле, зато се немој уплашити!

Пре свега: писање, али то се једва може убројити међу хоби ¬ је.

Број два: породична стабла. Трагам за породичним стаблима француских, немачких, шпанских,енглеских, аустријских, рус ¬ ких, норвешких и холандских краљевских породица у свим новина ¬ма, књигама и списима које могу наћи. С многима сам јако добро напредовала јер већ дуже времевадим белешке из свих биог ¬ рафија и историјских књига које читам; чак преписујем многеодломке из историје.

Мој трећи хоби је, дакле, историја, о којој ми је тата већ купио пуно књига. Једва чекам дан кадаћу моћи прочешљати књиге у некој јавној библиотеци.

Број четири је грчка и римска митологија. О тому такође има разних књига.

Остали хоби су слике филмских звезда и породичне фотографије. Луда сам за књигама и читањем.Јако волим историју уметности, пјеснике и сликаре. Можда ћу касније прећи на музику. Силномрзим алгебру, геометрију и бројке.

Уживам у свим осталим школским предметима, али надасве у историји.

Твоја Ана



глава ми пуца, збиља не знам одакле почети. У петак, Велики петак играли смо монопол29, усуботу поподне такође. Ти су дани прошли брзо и без догађаја. У недељу поподне, на мој позив,Петер је дошао у моју собу у 04:30; у четврт 6 смо отишли у предњи део тавана, где смо остали дошест сати. Од шест сати до четврт 08:00 давали су на радију красан концерт Моцартове музике.Све ми се јако свиђало, нарочито Клеине Нацхтмусик. У соби једва могу слушати јер се толикоузбудим кад чујем лепу музику.

У недјељу увечер смо Петер и ја заједно отишли у предњи део тавана и да бисмо седели удобно,понели смо два јастука с кау ¬ ча којих смо се могли дочепати. Сместили смо се на један сандук. Исандук и јастуци били су врло уски па смо седели посве стиснути, наслањајући се на осталесандуке. Моусцхи нам је правио друштво, тако да нисмо били без надзора.

Одједном, у три четврт 09:00, зазвиждао је господин Ван Даан и питао имамо ли 1:00 Дусселовјастук. Обоје смо скочили и сишли доле с јастуком, мачком и Ван даан.

Због тога јастука настала је гомила неприлика јер је Дуссела сметало што смо узели један одњегових јастука, и то онај на ко ¬ јему је спавао. Бојао се да у њему има бува и направио је великугужву око свог омиљеног јастука! Петер и ја смо му ставили 02:00 оштре четке у кревет за освету.Баш смо се тому смијали!

Наше весеље није дуго потрајало. У 09:30 Петер је тихо покуцао на врата и питао тату би ли мугоре мало помогао око превода 01:00 тешке енглеске реченице. - То је излика - рекла сам - свакоје може прегледати. - Имала сам право. Управо су проваљивали у складиште. Тата, Ван Даан,Дуссел и Петер у хипу су сишли. Маргот, мама, госпођа Ван Даан и ја остале смо горе и чекале.

Четири уплашене жене напросто морају разговарати, стога смо причале све док одоздо нисмочуле ударац. Након тога све је утихнуло; сат је откуцао 03:00 четврт 10:00. Нестало је боје из нашихобраза, још смо биле мирне премда смо се бојале. Где би могли бити мушкарци? Какав је оно биоударац? Да се не боре с провалницима? Десет сати, први кораци на степеницама: ушао је тата,блед и узрујан, а за њим Ван Даан. - Гасите светла, одшуљајте се горе, чекамо да дође полиција!

Није било времена за страховање: угасила су се светла, згра ¬ била сам некакав џемпер и попелисмо се. - Шта се дешава? Брзо нам реците! - Није било никога да нам каже, мушкарци су опетнестали доле. Поновно су се појавили тек у 10:10: двојица су чували стражу на Петеровомотвореном прозору, улаз на одмориште био је затворен, покретни ормар закључан. Застрли смосветиљку 01:00 мајицом и онда су нам испричали:

Петер је чуо 02:00 гласна ударца на одморишту, отрчао доле и видио како из леве половине вратавири једна велика даска. Јурнуо је горе, упозорио породичну стражу и њих су четворица сишли.Кад су ушли у складиште, провалници су управо проширивали рупу. Без много размишљања ВанДаан је повикао: - Полиција!

Неколико ужурбаних корака напољу и провалници су побегли. Да полиција не би опазила рупу,поставили су испред ње даску, али ју је јак ударац ногом послао на под с оне стране. Мушкарце јеова дрскост пренеразила; Ван Даан и Петер осећали су како у њима кипе убилачке намере; ВанДаан је секиром ударио по поду и опет је завладала тишина. Поновно су хтели прислонити даскуиспред рупе. Невоља! Један брачни пар с оне стране уперио је ручну свјетиљу кроз рупу,осветљавајући читаво складиште. - Дођавола! - Промрмљао је један од наших и сада су улогеполицајаца заменили улогом провалника. Њих четворица искрали су се горе, Петер је брзоотворио врата и прозоре у кухињи и кабинету, бацио телефон на под и напослетку су се њихчетворица искрцали иза покретног ормара.

Крај првог дела

Брачни пар са ручном светиљком вероватно је упозорио поли ¬ цију: била је недеља увече, Ускрс,никога у канцеларији, у Велики по ¬ недјељак се нико од нас није могао макнути с места до уторкаујутро. Само помисли, две ноћи и један дан чекати у таквом страху! Нико није имао никакавпредлог па смо једноставно седели у мрклом мраку јер је госпођа Ван Даан, онако уплаше-на,ненамерно сместа искључила светиљку; говорили смо шапа ¬ том а након сваког шушња чуло се: -Псст! Псст!

Прошло је 10:30, затим 11:00, али није се чуо никакав звук; тата и Ван Даан придруживали су намсе на смену. Онда, у четврт 12, гужва и бука у доњим просторијама. Чуло се свачије дисање, иначесе нико није ни макнуо. Кораци у кући, у кабинету, кухињи, а онда ... на нашем стубишту. Сада сеније чуо ничији дах, кораци на нашем стубишту, затим шкрипа по ¬ кретног ормара. Овај тренутак

је неописив. - Сада смо изгубље ¬ ни! - Рекла сам и видела како нас све Гестапо одводи те истеноћи. Два пута су бубњали по ормару, онда се није чуло ништа, кораци су се повукли, за сада смоспашени. Као да је некаква грозница прошла од 1 до другога, чула сам цвокотање нечијих зуби,нико није рекао ни речи.

У кући се није чуо никакав звук, али је на нашем одморишту горело светло, тачно испред ормара.Да ли због тога што је то тајни орман? Можда је полиција заборавила светло? Хоће ли се нековратити да га утрне? Језици су се опустили, више није било никога у кући, можда је неко ванистражарио.

Затим смо урадили три ствари: поновно смо претресли оно што смо сматрали да се догодило,дрхтали смо од страха и морали ићи на заход. Кибле су биле на тавану. Тако смо једино ималилименку која је Петеру служила као кош за отпатке. Најпре је ишао Ван Даан, онда тата, али мамасе сувише стидела. Тата је донео лимен ¬ ку у собу, где смо је Маргот, госпођа Ван Даан и јаспремно искористиле. Напосљетку се и мама одлучила. Људи су стално тражи ¬ ли папира -срећом сам мало имала у џепу!

Лименка је стравично заударала, и даље се шаптало, били смо уморни, дошла је 00:00. - Лежитена под и спавајте. - Маргот и ја смо добиле свака по један јастук и покривач; Маргот је лежала тикуз ормар за смочницом, а ја између ногу од стола. Воњ није био тако страшан кад смо биле наподу, али је ипак госпођа Ван Даан нечујно донела мало хлора, а као друго помагало послужио јепешкир којим се прекрила посуда.

Причање, шапат, страх, смрад, ветрови, и стално неко на посуди: онда покушај заспати! Међутим,у 02:30 била сам тако уморна да све до 03:30 нисам ништа знала. Пробудила сам се кад ми јегоспођа Ван Даан метнула главу на моје ноге.

- За име божје, дајте ми да нешто обучем! - Замолила сам. Дали су ми нешто, али не питај шта -пар дугачких гаћа вунених преко пиџаме, црвени џемпер и црну кошуљу, беле сокне и ча ¬ рапепуне рупа. Онда је Госпођа Ван Даан сјела на столицу а њен муж је легао на моје ноге. Лежала самразмишљајући до 03:30, непрестанце подрхтавајући, због чега Ван Даан није могао спавати.Спремила сам се за повратак полиције: онда ћемо морати рећи да смо се сакривали; они ће битиили добри Холанђани - онда смо спашени - или припадници НСБ-а30 - онда ћемо их моратиподмитити!

- У том случају, уништимо радио! - Уздахнула је госпођа Ван Даан. - Да, у пећи! - Одговорио је њенмуж. - Ако нађу нас, нека нађу и радио!

- Онда ће наћи Анин дневник - додао је тата. - Спалимо га - предложио је најпрестрашенији чландруштва. Ово, и када је полиција бубњала по ормару, били су моји најстрашнији тренуци. - Не мојдневник: ако оде мој дневник, ја ћу с њим! - Али, срећом, тата није одговорио.

Нема смисла препричавати све разговоре које још увек пам ¬ тим; речено је тако много. Тјешиласам госпођу Ван Даан која се јако бојала. Причале смо о бекству и испитивању код Гестапоа, отелефонирању ио храбрости.

- Морамо се понашати као војници, госпођо Ван Даан. Ако је сада све готово, онда умримо закраљицу и домовину, за сло ¬ боду, истину и правду, као што увек кажу у холандским вестима изЕнглеске. Једино је збиља шугаво што и многе друге људе доводимо у невољу.

Господин Ван Даан је након једног сата измијенио место са својом женом, а тата је дошао и сјеопоред мене. Мушкарци су без престанка пушили, од времена до времена чуо се дубок уз ¬ дах,онда је неко одлазио на посуду и све је почињало изнова.

Четири сата, пет сати, шест сати. Онда сам сјела крај Петера уз његов прозор и слушала, били смотолико близу да смо осећали дрхтање својих тела; ту и тамо рекли бисмо по коју реч и позор ¬ ноослушкивали. У суседној соби спустили су засторе за замраче ¬ ње. Хтјели су у седам сатителефонирати Коопхуису нека некога пошаље овамо. Онда су записали све што ће рећи Коопхуисупреко телефона. Био је велик ризик да полицајац који чува врата или се налази у складишту нечује телефон, али опасност од повратка полиције била је још већа.

Тачке су биле следеће:

Провалници провалили: полиција је била у кући, све до покретног ормара, али не даље.

Провалници, очито ометени, силом су отворили врата складишта и побегли кроз врт.

Главни улаз је затворен ланцем. Кралер је сигурно отишао кроз споредни. Писаће машине имашина за сабирање су изван опас ¬ ности у црном ормару у кабинету.

Покушати упозорити Хенка и узети кључ од Елли, онда отићи претражити канцеларију -изговарајући се на храњење мачке.

Све је ишло по плану. Телефонирао се Коопхуису, писаћи стро ¬ јеви који су били горе стављени суу ормар. Онда смо поново сели за сто и чекали Хенка, односно полицију.

Петер је заспао а господин Ван Даан и ја смо лежали на поду кад смо зачули гласне кораке удоњем спрату. Тихо сам устала:-То је Хенк.

- Не, не, то је полиција - рекао је неко.

Неко је покуцао на врата, Миеп је зазвиждао. За госпођу Ван Даан то је било превише,проблиједјела је као крпа и млитаво пала на столицу; да је напетост потрајала још једну минуту,онес ¬ вијестила би се.

Наша соба пружала је савршену слику кад су ушли Миеп и Хенк, само стол завредио бифотографисање! Примерак Кина и позоришта, покривен пекмезом и леком против пролива иотворен на страници која приказује неке плесачице, 2 лонца пекмеза, 02:00 начета хлеба,

огледало, чешаљ, жигице, пепео, цигарете, дуван, пе ¬ пељара, књиге, 01:00 гаћице, батеријскасветиљка, тоалетни папир итд, итд испремијешали су се у шароликом сјају.

Наравно, Хенк и Миеп били су поздрављени узвицима и суза ¬ ма. Хенк је помоћу неколикодасака поправио рупу на вратима и ускоро отишао да обавести полицију о провали. Миеп јенашла испод складишних врата и једно писмо од ноћног чувара слагтере, који је приметио рупу ијавио полицији аи сам ће отићи онамо.

Тако смо имали пола сата да се уредимо. Никад нисам видела такву промену за пола сата. Марготи ја смо однеле постељину, отишле у ВЦ, опрале се и уредиле зубе и косу. Након тога сам малопоспремила собу и опет отишла горе. Ондје је стол већ био рашчишћен па смо одјуриле по воду инаправиле кафу и чај, угријале млеко и поставиле стол за објед. Тата и Петер су испразнили ноћнепосуђе и очистили их хлором и топлом водом.

У 11 часова сјели смо за стол с Хенком који се до тада вратио, и ствари су се полако почеленормализовати и смиривати. Хенке прича ишла је овако:

Господин Слагтер је спавао, али је његова жена Хенку испри ¬ чала да је њен муж открио рупу унашим вратима када је био на обиласку око канала и да је позвао једног полицајца који је с њимпрошао кроз зграду. У уторак ће отићи до Кралер и онда ће му више рећи. У полицијској станицијош увек ништа не знају о провали, али полицајац је сместа направио пријаву иу уторак ће доћи ипогледати наоколо. Враћајући се, Хенк је случајно на углу сусрео нашега поврћара и рекао му да јебила провала у кући. - Знам - хладно је одговорио овај. - Јуче увече сам пролазио са женом ивидио рупу у вратима. Моја жена је хтела да прође, али ја сам само осветлио батеријом, па су селопови сместа изгубили. За сваку сигурност, нисам телефонирао полицији јер нисам мислио давам то треба учинити. Ја ништа не знам, али много слутим.

Хенк му је захвалио и отишао. Човек очигледно погађа да смо овде јер у доба ручка увек доносикромпир. Добра ли човека!

Већ је било један сат кад је Хенк отишао и завршили смо прање суђа. Сви смо отишли на спавање.Пробудила сам се у три четврт три и видела да је господин Дуссел већ устао. Посве случајно ипоспа ¬ них очију налетела сам у купатилу на Петера: управо је био си ¬ шао. Договорили смо се даћемо се наћи доле.

Уредила сам се и сишла. - Да ли се још увек усуђујеш ићи у предњи део тавана? - Упитао је. -Кимнула сам главом, узела свој јастук и отишли смо на таван. Било је сјајно време, а убрзо супочеле тулити сирене; остали смо где смо били. Петер ме загрлио око рамена, ја сам загрлилањега и тако смо остали загрљени, без речи чекајући да нас Маргот дође одвести на кафу у четирисата.

Појели смо хлеб, попили лимунаду и шалили се (поново смо то били у стању), иначе је све ишлонормално. Увечер сам захвалила Петеру што је био најхрабрији од свих нас.

Нико од нас није никад био у таквој опасности као те ноћи. Уистину нас је Бог спасао; самопомисли - полиција код нашега тајног ормана, светло испред њега, а ипак смо остали неоткриве ¬ни.

Ако дође инвазија ис њом бомбе, онда је сваки човек сам са собом, али у овом случају бојали смосе и због наших добрих невиних заштитника. - Спашени смо, спашавај нас и даље! - То је све штоможемо рећи.

Овај догађај донео је знатан број промена. Господин Дус ¬ сел увечер више не седи у Кралеровомканцеларији већ у купатилу. Пе ¬ тер обилази кућу због контроле у 08:30 иу 09:30. Петер више несме ноћу отварати свој прозор. Нико не сме пуштати воду после 09:30. Вечерас ће један тесар јошбоље учврстити складишна врата.

Сада се у Тајном склоништу стално одвијају расправе. Кралер нас је изгрдио због немарности.Хенк је такође рекао да у так ¬ вом случају не смемо силазити доле. Оштро су нас подсетили дасмо у стању сакривања, да смо Јевреји у оковима, приковани уз једно место, без икаквих праваали с хиљадама дужности. Ми Јевреји не смемо показивати своје осећаје, морамо бити храбри ијаки, морамо прихватати све непријатности без гунђања, морамо чинити све што је у нашој моћи иверовати у Бога. Једнога ће дана завршити овај страшни рат. Сигурно ће доћи доба кад ћемопоново бити људи, а не само Јевреји.

Ко нам је ово наметнуо? Ко је учинио нас Јевреје друга ¬ чијима од свих других људи? Ко нам једао да све до сада тако страшно патимо? Бог нас је створио онаквима какви јесмо, али такође ћенас Бог поново уздићи. Ако поднесемо све ове патње и ако, кад се заврши, још увек буде Јевреја,онда ће Јевреји, на ¬ место осуде, бити показивани као пример. Ко зна, можда чак и од нашерелигије свет и људи уче добро, а због тога и јединог тога разлога сада морамо трпети. Никад неможемо постати само Холанђани, или само Енглези, или представници било које земље: увекћемо остати Јевреји, али ми то и желимо.

Будимо храбри! Останимо свесни своје дужности и не гунђај ¬ мо, доћи ће решење. Бог никадније напустио наш народ. Вјекови ¬ ма постоје Јевреји, вјековима морају патити, али то их и јача;слаби падају, али јаки ће остати и никад се неће покорити!

Те ноћи сам доиста осетила да морам умрети, чекала сам полицију, била сам спремна попутвојника на бојном пољу. Жуд ¬ јела сам да положим живот за домовину, али сада, сада кад сампоново спашена, сада је моја прва жеља да послије рата поста ¬ нем Холанђанка! ВолимХоландију, волим ову земљу, волим овај језик и желим овде радити. И чак ако сама морам писатикраљици, нећу одустати све док не постигнем свој циљ.

Постајем још неовиснија о својим родитељима; ма колико млада, гледам живот са вишехрабрости од маме, мој осећај пра ¬ вичност је непоколебљив и истинитији од њенога. Знам штахоћу, имам циљ, стајалиште, имам веру и љубав. Нека будем оно што јесам и бићу задовољна.Знам да сам жена, жена с унутрашњом снагом и обиљем храбрости.

Ако Бог допусти да живим, постићи ћу више но што је мама икад учинила, нећу остати безначајна,радићу у свету и за човје ¬ чанство!

А сада знам да ћу прво и пре свега повратити храброст и веселост!

Твоја Ана



овде је атмосфера још увек крајње напета. Пим је готово достигао тачку кључања. Госпођа ВанДаан лежи у кревету са пре ¬ хладом и трубљењем. Господин Ван Даан постаје блед без својихчикова, Дуссел (који се одриче великог дијела свог комфора) пун је примедаба итд, итд

Нема сумњи да за сада немамо среће. Нужник цури и котлић се покварио али, захваљујући својимбројним везама, убрзо ћемо имати ове ствари поправљене.

Понекад сам сентиментална, знам, али овде се повремено укаже прилика за сентименталносткада Петер и ја негде сједимо на тврдом дрвеном сандуку усред гомила отпадака и прашине,загрљени око рамена и врло близу, он с једним мојим увојке у руци; кад напољу пјевају птице ивидиш како дрвеће зелени, када сунце позива на свеж ваздух, кад је небо тако плаво, онда - ох,онда желим толико ствари!

Овде се виде само незадовољна, мрзовољна лица, само уз ¬ даси и пригушене јадиковке: доистасе чини као да нам је одједном овде јако лоше. Ако ћемо рећи истину, ствари су управо оноликолоше колико их сама желиш таквима учинити. Овде нико не пружа добар пример: сви би моралиувидети да њихова расположења највише утичу на њих саме. Сваки дан чујеш: "Кад би барем свебило готово!"

Мој рад, моја нада, моја љубав, моја храброст, све то држи моју главу изнад воде и чува ме одјадиковања.

Китти, збиља верујем да сам данас мало шашава, а ипак не знам зашто. Овде је све тако збркано,и више ништа нема везе, а понекад силно сумњам хоће ли негдје у будућности икога зани ¬ матисве моје бљезге.

Поверавања ружног пачића ће гласити наслов читаве ове глу ¬ пости. Мој дневник збиља нећебити од велике користи господину Болкестеин или Гербрандву.31

Твоја Ана

субота, 15. травња 1944.


"Ударац за ударцем. Хоће ли икада доћи крај?" Уистину по ¬ некад себи можемо поставити топитање. Погоди шта је најновије. Петер је заборавио скинути ланац с улазних врата (која се ноћуизнутра затварају) а брава на другим вратима не ради. Резултат је био Кралер и људи нису моглиући у кућу па је Кралер отишао сусје ¬ дима, провалио кроз кухињски прозор и ушао у зграду састражње стране. Бесан је на нас што смо били тако глупи.

Могу ти рећи, то је Петера страховито узрујало. Кад је, за време јела, мама рекла да јој је вишежао Петера неголи било кога другога, готово је почео плакати. Сви заједно смо криви једнакоколико и он јер готово свакога дана мушкарци питају јесу ли врата отворена, а баш данас никоније питао.

Можда ћу га касније моћи мало утешити; толико бих му вољела помоћи.

Твоја Ана

недеља ујутро, нешто пре 11 часова,

16. травња 1944.


запамти јучерашњи датум, јер то је врло важан дан у мом животу. Сигурно је за сваку девојкувелик онај дан кад добије први пољубац? Дакле, једнако је важан и за мене! Брамов пољубац умој десни образ више се не рачуна, као ни онај господина Вокера у моју десну руку.

Како сам одједном дошла до тога пољупца? Ево, рећи ћу ти.

Јучер увече у осам сати седела сам са Петером на његовом дивану, није дуго требало да мезагрли. - Хајдемо се мало по ¬ макнути - рекла сам - онда ми глава неће ударати у ормар.Помакнуо се, готово у угао, провукла сам руку испод његове и око његових леђа, а он ме је готовопрекрио јер му је рука висила око мога рамена.

И раније смо овако седели, али никад толико близу као јуче. Чврсто ме је држао уза се, с брадомна мом левом рамену; срце ми је већ почело јаче ударати, али још нисмо завршили. Није мироваосве док ми глава није дошла на његово раме а његова уз моју. Кад сам се поново усправила наконпет минута, одмах је ухватио моју главу објема рукама и положио је натраг. Ох, било је такокрасно, нисам могла много говорити, радост је била сувише велика. Миловао ме је, понештостидљиво, по образу и руци, играо се мојим увојцима а главе су нам готово стално лежалезаједно. Китти, не могу ти описати осећај који је стално пролазио кроза ме. Била сам сувишесрећна а да бих могла говорити, а вјерујем и он.

Устали смо у 08:30. Петер је обуо патике како при оби ¬ ласку куће не би правио буку, а ја самстала поред њега. Како се то тако изненада догодило, не знам, али пре но што смо сишли по ¬љубио ме, кроз моју косу, напола у леви образ, напола у ухо; сјурила сам се доле не осврћући се,једва чекам данашњу вече!

Твоја Ана

понедељак, 17. травња 1944.


мислиш да би тата и мама одобравали моје седење и љубљу ¬ ње с једним дечаком на дивану -дечак од 05:30 година и девојчица са непуних 15? Збиља не мислим да би, али у тому се морамослонити на себе. Тако је тихо и мирно лежати у његовим рукама и сањати, тако је узбуђујућеосећати његов образ уз свој, тако је красно знати да постоји неко ко ме чека. Али заиста има један

велики "али", јер хоће ли се Петер задовољити да остане на тому? Нисам већ заборавила његовообећање, али ... он јест дечко!

И сама знам да сам почела врло рано, још ми није ни петна ¬ ест година а већ сам толиконезависна! Зацијело је другим људима тешко схватити, готово сигурно знам да Маргот никад неби пољу ¬ била неког дечка ако није било речи о веридби или венчању, али ни Петеру ни менитако нешто не пада на ум. Такође сам сигур ¬ на да мама није ни додирнула некога мушкарца претате. Што би рекле моје пријатељице кад би знале да сам лежала у Петеровом наручју, моје срцепоред његове браде, моја глава на његовом рамену, а његова глава поред моје!

Ох, Ана, то је скандалозно! Али поштена ријеч, не мислим да је тако; затворени смо овде,одсечени од света, у страху и тјеско ¬ би, особито баш у задње време. Зашто бисмо онда ми којисе во ¬ лимо остали раздвојени? Зашто бисмо чекали прикладне године? За ¬ што бисмо семучили?

Преузела сам на себе бригу о себи; он ми никад не би пожелио проузроковати тугу или бол. Заштоне бих ишла путем којим ме води срце ако смо тако обоје срећни? Упркос свему, Китти, вјерујемда осећаш да сам у сумњи, мислим да се вероватно моје поштење буни што се нешто радикриомице! Мислиш ли да је моја дужност рећи тати што радим? Мислиш ли да треба поделитинашу тајну с неком трећом особом? Пуно лепоте било би изгубљено, али да ли би се моја савестосећала срећнијом? Разговараћу о тому с "њим".

Ох, да, има још много ствари о којима желим причати с њим, јер не видим корист само одмеђусобног миловања. Размјења ¬ вање мисли, то показује међусобно поверење и веру, обојећемо тиме сигурно добити!

Твоја Ана



овде све иде добро. Тата је управо рекао како дефинитивно очекује да се операције великихразмера догоде пре 20. маја, иу Русији иу Италији и на Западу; све ми је теже и теже замислитинаше ослобађање одавде.

Јучер смо Петер и ја напокон стигли до разговора који се одлагао најмање десет дана. Објасниласам му све о дјевојкама и нисам оклевала говорити о најинтимнијим стварима. Вечер је за ¬вршила тако, да је свако дао оному другому пољубац, управо негде поред мојих уста, то је збиљакрасан осећај.

Можда ћу једнога дана понети горе свој дневник да бих могла дубље заћи у неке ствари. Лежањеу наручју дан за даном не пружа ми никакво задовољство и веселила бих се ако и он тако осећа.

Након дуге зиме имамо прекрасно пролеће; Април је зби ¬ ља сјајан, не сувише врућ ни сувишехладан, с малим пљусковима ту и тамо. Наш кестен већ је сасвим озеленио и чак се местимичноназиру мали цветови.

Елли нам је у суботу поклонила 04:00 китице цвећа: 3 китице суноврата и једну китицу зумбула,потоња је била за мене. Морам радити алгебру, Китти - збогом.

Твоја Ана

среда, 19. травња 1944.

Драга,

има ли на свету ишта лепше неголи седети поред отворена прозора и уживати у природи, слушатипевање птица, осећати сунце на образима и држати свога драгога у наручју? Тако је смирујуће испокојно осећати његове руке око себе, знате да је близу а ипак шутјети, то не може бити лоше јеровај мир је добар. Ох, нека нам нико не смета, чак ни Моусцхи!

Твоја Ана



јучер поподне лежала сам промукла у кревету, али како ми је већ првога дана било досадно,нисам имала температуру, данас сам поново устала. Њено краљевско височанство принцезаЕлизабета од Јорка има рођендан. ББЦ је јавио да ипак неће бити проглашена пунољетном,премда је то обично случај са краљевском децом. Стално се питамо за којега ће се удати принцаова лепотица, али нам не пада на ум нико прикладан. Можда ће њена сестра принцеза МаргаретРосе једнога дана добити принца Баудоуина од Белгије.

Овде имамо једну несрећу за другом. Тек што су се појачала спољна врата, кадли се поновопојавио човек из складишта. По свој прилици он је онај који је украо врећу кромпира и желисвалити кривицу на Еллина рамена. Читаво Тајно склониште је, разумљиво, опет узрујано. Елли јеван себе од беса.

Желим неким новинама послати неке своје приче, наравно под псеудонимом, да видим хоће лиих узети.

До следећег пута, драга!

Твоја Ана

уторак, 25, травња 1944.


Дуссел десет дана не говори с Ван даан и то само зато што је након провале предузета читавагомила нових мера сигур ¬ ности које му не одговарају. Он тврди да Ван Даан виче на ње ¬ га.

- Овде све иде наопако - рекао ми је. - Намеравам о томе разговарати с твојим оцем. - Он више несме суботом и недељом поподне седети доле у канцеларији, али то и даље чини. Ван Даан серазбеснео и отац је сишао да говори с њим. Наравно, наставио је измишљати изговоре, али овајпут није могао смотати оца. Сада отац разговара с њим што је могуће мање, јер га је Дусселувредио. Нико од нас не зна на који начин, али мора да је било јако гадно.

Написала сам дражесну причу Истраживач Блурр, која се јако свидела 03:00 особама којима сам јебила прочитала.

Твоја Ана



Госпођа Ван Даан је јутрос била јако лоше расположена, саме јадиковке! Најпре, та њенапрехлада, а не може добити никакве таблете против кашља, а оно силно дување носа напросто јенеиз ¬ држљиво. Затим, сунце не сија, инвазија не долази, ми не смемо гледати кроз прозор итд,итд Сви смо јој се морали насмијати, а она је имала довољно спортског духа да нам се придружи.Сада читам Владар Цхарлес В, што је написао један професор универзитета у Гетингену: радио јена тој књизи четрдесет година. Прочитала сам педесет страница за пет дана: немогуће јепрочитати више. Књига има 598 страница, па сада можеш израчунати колико ћу је дуго чита - аследи још један део. Али врло је занимљива.

Шта све једна ученице не сазна у једном дану! Примјерице, ја. Најпре сам превела с холандског наенглески нешто о Нелсоновој последњој бици. После тога читала сам нешто више о рату ПетраВеликог против Норвешке (1700-1721), о Чарлсу КСИИ, Аугусту Јаком, Станиславу Лецзинском,МАЗЕППА, Вон Горзе Бранденбургу, Померанији и Данској плус уобичајени датуми.

Онда сам се искрцала у Бразилу, читала о дувану из Баије, обиљу кафе и 01:30 милионустановника Рио де Жанеира, о Пернамбуко и Сао Паолу, не заборављајући реку Амазону, оцрнцима, мулатима, мјешанцима, белцима, више од педесет посто пучанства је неписмено, иомаларији. Како је остало још времена, брзо сам прошла једно породично стабло. Јан Старији,Виллем Лодевијк, Ернст Казимир И, Хендрик Казимир И, тачно до мале Маргриет Франциска(рођене 1943. у Отави).

Дванаест сати: у поткровљу сам наставила програм с повијес ¬ ћу Цркве - уф - до један сат.

Одмах после два, јадно дете (хм, хм!) Поново је сјело за рад, овај пут проучавајући усконосне ишироконосне мајмуне. Китти, брзо ми реци колико ногу има стонога! Следила је Библија, Ноа ињегова барка, Сем, Хам и Јафет. Онда Цхарлес В. Онда с Петером Пуковник од ТХАЦКЕРАИ, наенглеском. Поновила своје француске глаголе а онда упоређивала Миссиссиппи и Миссоури.

Још увек имам прехладу и пренела сам је Маргот, као и мами и тати. Само да је Петер не добије!Назвао ме је својим "Елдорадом" и хтео пољубац. Наравно, нисам могла! Смешан дечко! Али ипакје срце.

За данас доста, збогом!

Твоја Ана



никад нисам заборавила свој сан о Петеру вессел (види по ¬ четак јануара). Кад помислим о тому,још увек осећам његов образ уз свој и сећам се оног красног осећаја који је учинио да све будедобро.

Понекад сам имала исти осећај овде с Петером али никад у толикој мери, све до јуче, кад смо, каообично, седели на кревету загрљени око појаса. Одједном је нестало дотадашње Ане и њено јеместо заузела друга Ана, Ана која није лакомислена и шаљива, већ она која само жели вољети ибити нежна.

Седела сам приљубљана уз њега и осећала како ме пре ¬ плављује талас осећаја, сузе су ми дошлена очи, лева се откотрљала на његово радно одело, десна ми је клизнула низ нос и такође пала нањегово одело. Да ли замијетио? Ни кретњом ни знаком није показао да јест. Питам се да ли осећаисто што и ја? Једва да је рекао коју реч. Да ли зна да пред собом има две Ане? Ова питања морајуостати без одговора.

У 08:30 сам устала и отишла до прозора, где се увек опраштамо. Још увек сам подрхтавала. Јошувек сам била Ана број два. Пошао је према мени. Обавила сам руке око његовог врата, пољубилага у леви образ и хтјела пољубити у други образ кад су моје усне сусреле његове и притиснули смоих заједно. У хипу смо се нашли једно другоме у наручју, изнова и изнова, да се никад нерастанемо. Ох, Петер толико треба нежност! Први пут у животу открио је девојку, први пут видиода и девојке које највише раздражују имају у себи још једну страну, да имају срце и могу битидругачије кад је човек сам с њима. Први пут у животу дао је себе и, како никад није имаопријатеља или пријатељицу, показао своје право биће. Сада смо пронашли једно друго. Што сетога тиче, ни ја нисам познавала њега, као што ни он никад није имао одана пријатеља, а ево до

чега је то довело. Још једанпут ево питања које ми не да мира: "Је ли то у реду? Је ли у реду да самсе тако брзо хтјела препустити, да сам толико страствена, једнако страствена и жељна као и самПетер? Смем ли ја, девојка, себи допустити да одем тако далеко? " Има само један одговор."Чезнула сам тако много и толико дуго - толико сам усамљена - а сад сам нашла утеху."

Ујутро се понашамо на уобичајен начин, поподне мање-више тако (осим само понекад); алиувечер пригушене чежње цело ¬ га дана, срећа и радосна сећања на све раније згоде долазе наповршину и само мислимо једно о другоме. Сваке вечери, после задњег пољупца, вољела биходлепршати, не гледати више његове очи - далеко, далеко, сама у таму.

А што морам сусрести кад стигнем на дно степеништа? Јарка светла питања и смех; морам све топрогутати и не показати ништа. Моје срце још увек превише осећа: не могу се сместа опоравитиод ударца какав сам примила јуче. Она нежна Ана ионако се сувише мало показује и стога нећедопустити да изненада буде одбачена у позадину. Петер је дотакао моје емоције дубље него икораније - осим у мојим сновима. Петер ме је прожео и окренуо изнутра према споља; сигурно јејасно да би свако тражио мало починка и мало времена да се прибере после таквог узбу ¬ ђења.

Ох, Петер, што си ми учинио? Шта хоћеш од мене? Камо ће нас то одвести? Ох, сада схватам Елли;сада, сада док и сама то доживљавам, сада разумем њену сумњу; да сам старија и да он затражида се удам за њ, што би требало одговорити? Ана, буди поштена! Не бих се могла удати за њега,али би ипак било тешко пустити га нека оде. Петер још нема довољно карактера, довољно снаге ивоље, храбрости и јачине. На дну срца још увек је дете, није старији од мене; само тражисмиреност и срећу.

Зар имам само 14 година? Зар сам збиља још увек глупа мала ученица? Зар сам толико неискуснау свему? Имам више искуства неголи многи; проживела сам ствари као мало ко од мојихвршњака. Бојим се себе, бојим се да се у својој чежњи пребрзо дајем. Како ће то касније, с другимдечкима, икад ићи како ваља?

Ох, тако је тешко вечно се борити са срцем и разумом; свако ће говорити у своје време, ализнадем ли посве сигурно да сам изабрала право време?

Твоја Ана

уторак, 2. свибња 1944.


у суботу увечер питала сам Петера да ли сматра да би тати требало рећи нешто о нама; кад смомало поразговарали о тому, дошао је до закључка да би требало. Било ми је драго јер то показу ¬је да је он поштен дечко. Чим сам сишла, отишла сам с татом по воду; док смо били настепеницама, рекла сам: - Тата, надам се да схваташ, кад смо заједно, Петер и ја не седимо накилометре удаљени. Мислиш ли да је то лоше? - Тата није одмах одговорио, онда је рекао: - Не,не мислим да је лоше, али, Ана, мораш бити опрезна, овде се налазиш у врло скученом простору. -Кад смо ишли горе, рекао је нешто слично. У недељу ујутро позвао ме је к себи и рекао: - Ана,размишљао сам о ономе што си рекла. - Већ сам се мало уплашила. - Заправо није јако у реду -овде у овој кући; мислио сам да сте само другови. Да ли Петер заљубљен?

- Ох, наравно, није - одговорила сам.

- Знаш да вас обоје разумем, али ти мораш бити онај ко ће се суздржавати. Немој тако честоодлазити горе, немој га охрабри ¬ вати више но што мораш. Мушкарац је увек активна страна утим стварима: жена га може суздржати. Сасвим је другачије у нормал ¬ ним околностима, кад сислободна, сусрећеш друге дечке и дјевој ¬ ке, понекад можеш отићи, поиграваш се и радиш разнествари; али овде, ако сте много заједно а ти зажелиш отићи, не можеш; виђате се свакога сата удану - заправо стално. Ана, буди опрезна и немој то схватити сувише озбиљно!

- Нећу, тата, али Петер је пристојан дечко, збиља је згодан!

- Да, али није снажан карактер; може се лако утицати на њега, у добру али иу злу; за његово добросе надам да ће превла ¬ дати његова добра страна јер је по природи такав.

Још смо мало причали и сложили се да ће тата ис њим разговарати.

У недељу ујутро упитао је у поткровљу:

- Ана, јеси ли разговарала са својим оцем?

- Јесам - одговорила сам - испричат ћу ти. Тата не мисли да је то лоше, али каже да овде, где смостално толико заједно, лако могу настати сукоби.

- Али сложили смо се, зар не, да се никад нећемо свађати; а одлучио сам се тога држати!

- Петер, и ја, али тата није мислио да је с нама овако, мислио је да смо само пријатељи; мислиш лида то још увек можемо бити?

- Ја могу - а ти?

- Ја такође. Рекла сам тати да ти верујем. Збиља ти веру ¬ јем, Петер, баш једнако као тати, иуверена сам да си вредан тога. Јеси, зар не, Петер?

- Надам се. (Био је врло стидљив и прилично црвен у лицу.)

- Верујем у тебе, Петер - наставила сам - верујем да имаш добре особине и да ћеш добро проћи усвету.

Након тога смо причали о другим стварима. Касније сам рекла:

- Ако одавде изађемо, сасвим добро знам да више нећеш марити за мене!

Сместа се распалио.

- Није истина, Ана, ох не, не допуштам да тако мислиш о мени!

Онда ме је неко зовнуо.

Тата је разговарао с њим; о тому ми је данас причао. - Твој отац је мислио да би се пријатељствопре или касније могло развити у љубав - рекао је. - Али ја сам одговорила да се сами можемочувати.

Тата не жели да сада толико често увечер одлазим горе, али то ја желим. Не само зато што волимбити с Петером; рекла сам му да му верујем. Заиста му верујем и то му желим показати, што се неможе догодити ако због неповерења останем доле.

Не идем!

У међувремену се поново изгладила драма с Дуссел. За вечером, у суботу увечер, испричао се напрелепом Низозем ¬ ском језику. Ван Даан је то одмах врло згодно прихватио; мора да је Дусселтребало цео дан да тих неколико реченица научи напамет.

Недјеља, његов рођендан, прошла је мирно. Поклонили смо му боцу доброг вина из године 1919,од Ван Даанових (који су му сада ипак могли дати поклон) добио је боцу пиццадиллиа и пакетићжилета, од Кралер врч пекмеза од лимуна, од Миеп књигу Мали Мартин и један цвет од Елли.

Твоја Ана

среда, 3. свибња 1944.


најпре недељне новости. Имамо одмор од политике; ништа, апсолутно ништа се не најављује. Јатакође почињем полако вјеро ¬ вати да ће доћи до инвазије. Напосљетку, не могу пустити Русе дасве очисте; што се тога тиче, у овом тренутку не раде ни то.

Господин Коопхуис опет долази свако јутро у канцеларију. Донио је нову опругу за Питеров лежајпа ће се Петер морати мало бавити тапетарство, што га, посве разумљиво, нимало не усрећује.

Јесам ли ти рекла да је Боцхе нестао? Напросто је ишчезао, нисмо га видели од прошлог четвртка.Верујем да је већ у мачјем небу, док неки љубитељ животиња ужива у сочном јелу направљеномод њега. Можда ће нека мала девојчица добити крзнену капу од његове коже. Петер је веомажалостан због тога.

Од суботе смо увели једну промену и имамо ручак у 11:30, тако да морамо издржати с 1 шољицомкаше: то нам штеди један оброк. Поврће се још увек тешко набавља: данас смо имали куванутрулу салату. Обична салата, спанаћ и кувана салата, ништа друго. Уз ово једемо трули кромпир, тоје изврсна комбинација!

Као што можеш лако замислити, често се питамо у очајању: "Каква је, ох, каква корист од рата?Зашто људи не могу живети у миру? Чему сва та разарања?"

Питање је врло разумљиво, али до сада нико није нашао задо ¬ вољавајући одговор. Да, заштоправе још веће авионе, још теже бомбе и, истовремено, готове куће за обнову? Зашто седаномице троше милиони за рат, а ипак нема ни паре за лекарске услуге, уметнике или засиротињу?

Зашто неки људи морају гладовати, док у другим деловима света труну вишкови? Ох, зашто суљуди тако луди?

Не верујем да су само велики људи, политичари и капиталисти, криви за рат. Ох не, мали човек јеједнако крив, иначе би се народи света одавно побунили! У људима напросто постоји нагон заразарањем, за убијањем и безумљем, и све док се читаво човје ¬ чанство, без изузетка, неизмијени, водиће се ратови, све што је изграђено, неговано и узгајано биће уништено и разорено,након чега ће човечанство морати почињати опет изнова.

Често сам потиштена, али никад очајна; наше сакривање децембар ¬ матрам као опаснупустоловину, романтичну и занимљиву исто ¬ добно. У свом дневнику све оскудице сматрамвеселима. Одлу ¬ чила сам да ћу сада живети другачије од других девојака а касни ¬ је, другачијенего обично домаћице. Мој почетак био је до краја пун занимљивости и то је једини разлог што семорам смијати сми-јесној страни најопаснијих тренутака.

Млада сам и поседујем многе скривене особине; млада сам и јака и живим у једној великојпустоловини; још увек сам усред тога и не могу цео божји дан гунђати. Много ми је поклоњено:сретна нарав, доста веселости и снаге. Сваки дан осећам да се изнутра развијам, да се примичеослобођење и да је природа лепа, да су људи добри спрам мене, да је ова пустоловинаинтересантна! Зашто бих, дакле, очајавала?

Твоја Ана



тата није задовољан са мном; мислио је да након нашег раз ¬ говора од недјеље аутоматски нећусваке вечери одлазити горе. Не жели никакво "виси око врата", што не могу поднијети. Било једовољно непријатно причати о тому, зашто то сада мора чинити још непријатнијим? Данас ћуразговарати с њим, Маргот ми је дала неке добре савете, стога слушај; желим рећи углавном ово:

Тата, вјерујем да од мене очекујеш некакву изјаву, стога ћу ти је дати. Разочаран си, јер сиочекивао више уздржаности, а предмнијевам да желиш да будем тачно онаква каква треба битиједна четрнаестогодишњакиња. Али у тому грешиш!

Откако само овде, од јула 1942. до пре неколико тједа ¬ на, уверавам те да ми није било лако. Дасамо знаш колико сам ноћу плакала, колико сам била несрећна, колико сам се осећалаусамљеном, онда би разумео да желим одлазити горе!

Сада сам дошла до ступња кад могу живети посве сама, без мамине или било чије подршке. Алито се није догодило преко ноћи; била је то горка, тешка борба и пролила сам многе сузе пре ношто сам постала онако независна као што сам сада. Можеш се смејати и не веровати, али то ми неможе нашкодити. Знам да сам издвојени појединац и не осећам се ни најмање одговорнаниједному од вас. Ово ти говорим само зато што би могао помислити да сам подмукла, али освојим поступцима не морам полагати рачун никому осим себи.

Кад сам била у невољи, сви сте затварали очи и уши затиснули и нисте ми помогли; напротив,нисам добила ништа осим опомена нека не будем толико бучна. Била сам бучна, да цело времене бих била бедна. Била сам лакомислена, да не би непрестанце слушала онај упоран глас у себи.Годину и пол играла сам комедију, дан за даном, никад нисам гунђала, никад заборавила својуулогу, ништа слично - а сада, сада је битка готова. Победила сам! Независна сам и духом и телом.Више не требам мајку јер ме је овај сукоб ојачао.

И сада, сад кад сам изнад тога, сад кад знам да сам добила битку, сад желим наставити такођесвојим путем, путем који сматрам исправним. Не можеш и не смеш ме сматрати дјевојчи ¬ цом од14 година, јер све ове невоље учиниле су ме стари ¬ јом; неће ми бити жао због онога што самучинила, већ ћу поступа ти као што мислим да могу. Не можеш ме навести да не одем горе: илими забрани, или ми веруј у свему, али онда ме такође остави на миру!

Твоја Ана



писмо у којему сам написала оно што сам ти јуче објаснила ставила сам у татин џеп пре вечере.Прочитавши га, био је, према речима Марготиним, остатак вечери јако узрујан. (Ја сам горе праласуђе.) Јадан Пим, могла сам да знате какав ће бити учинак овакве посланице. Толико је осетљив!Одмах сам рекла Питеру нека ништа не пита и не говори. Пим ми о тому није рекао ништа више.Питам се да ли се спрема?

Овде опет све иде мање-више нормално. Готово је невјеро ¬ јатно што нам причају о ценама иљудима: пола фунте чаја стоји 350 флорина, фунта кафе 80 флорина, маслац 35 флорина, једно јаје1,45 флорина. Једна унца бугарског дувана плаћа се 14 флорина. Сви се баве црном берзом, свакопотркало нешто нуди. Шегрт на ¬ шега пекара докопао се некаквог свиленог конца, 0,9 флорина је¬ дан танки калем, млекар успева добити тајне купоне за оп ¬ скрбљивање, погребник испоручујесир. Даномице се настављају провале, уморства и крађе. Полиција и ноћни чувари укључују сеједнако неуморно као професионалци, свако хоће нешто за свој празан желудац, а како језабрањено повећавати плате, људи јед ¬ ноставно морају варати. Полиција је непрестанце упокрету трагајући за дјевојкама од 15, 16, 17 и више годи ¬ на, о којима свакога дана стижупријаве да су нестале.

Твоја Ана

недеља ујутро, 7. свибња 1944.


тата и ја смо јуче поподне имали дуги разговор, страшно сам плакала аи он. Китти, знаш ли што мије рекао?

- Примио сам много писама у животу, али ово је свакако најнеугодније! Ти, Ана, која од својихродитеља добијаш толико љубави, ти која имаш родитеље увек спремне да ти помогну и који су теувек у свему заштићивали, зар ти можеш говорити како не осећаш никакву одговорност спрамнас? Осећаш се превареном и напуштеном; не, Ана, учинила си нам велику неправду! Можда ниситако мислила, али тако си написала; не, Ана, не заслужујемо овакав прекор!

Ох, осећала сам се бедно; ово је свакако најгоре што сам урадила у животу! Својим плакањем исвојим сузама само сам се покушавала правити важна, само сам покушавала да изгледа велика, даби ме он поштовао. Сигурно, имала сам доста несреће, али оптужити доброга Пима, који је замене све чинио и још увек чини - не, то је сувише ниско а да би се могло речима изразити.

Добро је што сам једанпут скинута са свога неприступачно ¬ га пиједестала, што је мој понос малоуздрман, јер опет сам по ¬ стајала сувише обузета самом собом. Шта госпођица Ана чини, увек јенеопозиво у реду! Неко ко може проузроковати такву несрећу некому другому, некому кога тврдида воли, и то намјерице, јако је, јако низак!

А начин на који ми је тата опростио чини да се још више стидим саме себе: бациће писмо у ватру исада је толико драг спрам мене као да је он учинио нешто лоше. Не, Ана, још увек имашстраховито много учити и најпре то почни, намјесто да посматраш друге и оптужујеш их!

Имала сам много туге, али ко је мојих година нема? Такође сам често изигравала кловна, али самтога једва била свесна; осећала сам се усамљеном, али готово никад очајном! Треба да се дубокостидим себе саме и доиста се стидим.

Што је учињено - не може се поправити, али се може спречити да се не понови. Желим почетиизнова а то не може бити тешко, сада кад имам Петера. С његовом подршком могу и хоћу!

Више нисам сама; он ме воли. Волим га, имам своје књиге, своју збирку прича и свој дневник.Нисам баш страшно ружна, ни ¬ сам сасвим глупа, имам веселу нарав и желим имати добар карак¬ тер!

Да, Ана, у себи си осећала да је твоје писмо претешко и да је неистинито. Кад се само помисли даси се њиме поносила! Узећу тату као пример и доиста ћу се поправити!

Твоја Ана

понедељак, 8. свибња 1944.


јесам ли ти икад испричала о нашој породици?

Мислим да нисам, стога ћу сада почети. Родитељи мога оца били су јако богати. Његов отац се самуздигао а његова мајка потиче из једног истакнуте породице која је такође била богата. Та ¬ ко је умладости тата имао прави одгој богатог дечака, забаве свакога току, балови, свечаности, лепедевојке, вечере, велика кућа итд, итд

Након дедине смрти сав је новац изгубљен за време првог светског рата и инфлације која јеуследила. Стога је тата био крај ¬ ње добро одгојен и јуче се јако смејао кад је први пут у својихпедесет и пет година за столом облизао тавицу.

Мамини родитељи су такође били богати и често отворених уста слушамо приче о заручничкимзабавама са двеста и педесет људи званица, о кућним баловима и вечерама. Сада се сигурно неможемо звати богатима, али све моје наде приковане су уз време после рата.

Уверавам те да уопште не чезнем за уским спутаним живо ¬ том као мама и Маргот. Обожавалабих бити годину дана у Пари ¬ зу и годину дана у Лондону, учити језике и студирати историју ум ¬јетности. Упореди то са Маргот, која жели да буде бабица у Палестини! Стално чезнем да гледамлепе хаљине и занимљиве људе.

Желим да видим нешто света и радити све врсте узбудљивих ствари. То сам ти већ раније рекла. Амало новаца при том неће шкодити.

Миеп нам је јутрос приповиједала о једној забави на којој је била, прослави веридбе. И будућамлада и будући младенац потичу из богатих породица и све је било јако величанствено. Миеп намје натерала воду на уста причајући о храни коју су јели: супа од поврћа са куглицама од млевенамеса, сир, кифле, предјело са јајима и роаст бееф, торте, вино, цигарете, свега колико хоћеш (црнаберза). Миеп је попила 10 чаша - зар је то жена која себе назива трез-вењака? Ако је Миеп толикопопила, питам се колико је тек њен супруг успео иструсити? Наравно, на забави су сви били малонакресани. Двојица полицајаца из борбеног вода фотографисали су заруци ¬ нике. Чини се даМиеп никад не престаје мислити на нас јер је од ¬ мах узела адресе тих људи, ако се нешто икадбуде догодило и ако би нам затребали добри Холанђани.

Натјерала нам је слину на уста. Ми који за доручак немамо ништа осим две кашике каше и чији сустомаци празни толико да увјерљи ¬ во крче, ми који дан за даном немамо ништа осим спанаћанапо ¬ ла куваног (да се сачувају витамини) и трулог кромпира, ми који немамо ништа осимсалате, куване или сирове, спанаћа, и опет шпи ¬ ната у нашим празним стомацима. Можда ћемопостати јаки као Попај, премда за сада не видим много знакова!

Да нас је Миеп повела на ту забаву, не бисмо оставили другим гостима ниједну кифлу. Могу тирећи, дословце смо гутали речи из њених уста, скупили смо се око ње као да никад у животунисмо чули о изврсној храни или згодним људима!

А то су унуке милионера. Свет је једно чудно место.

Твоја Ана



завршила сам причу о вили Елен. Сместа сам је преписала на лијепи папир за писма. Свакакоизгледа врло привлачно, али је ли то збиља довољно за татин рођендан? Не знам. И мама иМаргот су написале песме за њега.

Поподне је горе дошао господин Кралер с вешћу да госпођа Б, која у канцеларији ради каодемонстратор, хоће да једе свој ручак из кутије у два сата поподне у канцеларији. Само помисли!Нико више не може долазити горе, не може се испоручивати кромпир, Елли остаје без ручка, неможемо ићи на ВЦ, не смемо се кретати, итд, итд Измишљали смо најбезумније и најразноврснијепредлоге да је отјерамо. Ван Даан је мислио да би доцтајало једно добро средство за чишћење уњеној кави. - Не - одговорио је Коопхуис - молим вас не, онда је никад нећемо отргнути од кутије!- Звонки смех. - Од кутије - упитала је госпођа Ван Даан - што то значи? -Уследило је објашњење. -Могу ли то увек употребљавати? -Глупо је упитала. - Замислите - закикотала је Елли - кад би некокод Бијенкорфа32 затражио кутију, чак не би схватили шта хоће!

Ох, Кит, тако је красно време, кад бих барем могла изаћи напоље!

Твоја Ана

32 Бијенкорф - велика робна кућа у Амстердаму



данас поподне учили смо француски у поткровљу кад сам изненада зачула капање воде иза себе.Питала сам Петера што би то могло бити, али није ми одговорио, напросто се стуштио на таван,где се налазио извор несреће, и Моусцхиа - који је због мокре посуде са земљом чучнуо покрај ње- оштро гурнуо на право место. Уследила је велика галама и пометња, а Моусцхи - који је до тадавећ завршио - одјурио је даље.

Тражећи нешто слично својој кутији, Моусцхи је био изабрао некакве дрвене струготине. Језерцесе сместа разлило по тавану и, на несрећу, застало баш покрај бурета с кромпиром, иу њему.Плафон је пропуштао, а како ни под тавана није без рупа, неколико жутих капљица пало је крозплафон у дневну собу, између гомиле чарапа и књига које су лежале на столу. Превијала сам се одсме ¬ ха, заправо сам урлала. Моусцхи склупчан испод столице, Петер с водом, хлорним кречом икрпом за под, а Ван Даан покушава све смирити. Гужва је убрзо прошла, али је позната чињеницада мачја мокраћа смрди. То су сувише јасно потврдили кромпири, као и струготине које је татасакупио у канту да се запале. Јадни Мо ¬ усцхи! Како си могао знати да је тресет ненабављив?

Твоја Ана

ПС Наша љубљена краљица говорила нам је јуче и вечерас. Одлази на одмор да би била јака заповратак у Холандију. Употријебила је изразе попут: ускоро, кад се вратим, брзо ослобођење,хероизам, тешки терети.

Следио је 01:00 Гербрандиев говор. Закључио је свештеник, молећи се Богу да се брине за Јевреје,за људе у концентрационим логорима, у тамницама иу Немачкој.

Твоја Ана

четвртак, 11. свибња 1944.


сада имам страшно пуно посла и, премда то звучи лудо, не ¬ мам времена за своју гомилу учења.Хоћеш ли да ти укратко ка ¬ жем што морам урадити? Дакле, до сутра морам прочитати први деокњиге Галилео Галилеј јер мора бити враћена у библиотеку. Почела сам тек јуче, али ћу успети.

Следеће недеље морам читати Палестина на раскрсницама и дру ¬ ги део Галилеа. Онда, јуче сампрочитала први део биографије Вла ¬ дара Цхарлеса В и неопходно морам из ње извадити сведијаграме и породична стабла. Након тога имам три странице страних речи скупљених из разнихкњига, које треба изговорити, преписати и научити. Број четири: моје филмске звезде су свеизмешане и напросто вапе за сређивањем; међутим, како би такво чишћење узело неколико данаа како је професор Ана, као што је већ рекла, загушена послом, хаос ће морати остати хаос.

Затим Тезеј, Едип, Пелеј, Орфеј, Јасон и Херакле чекају свој ред за слагање, јер разна њихова делалеже у мојој глави уздуж и попријеко као помоћни шавови на хаљини; такође је крајње врије ¬ меда се нешто учини са Мирона и Фидија ако желе уопште остати сувисли. Слично је саседмогодишњим и деветогодишњим ратом: у овим околностима све смијес заједно. Да, али штада се ради с таквим памћењем! Помисли колико ћу бити заборављива у осам-десетој!

Ох, још нешто, Библија: колико ће још потрајати пре но што сусретнем Сузану при купању? И штохоће рећи с тим грехом Содоме и Гоморе? Ох, још увек треба страшно много откривати и учити. Ау међувремену остављам Лисолетту Фалачку посве на цедилу.

Китти, видиш ли да ћу се скоро распрснути?

Сада о нечему другом: већ дуго знаш да је моја највећа жеља да једнога дана постанем новинар икасније чувен писац. Да ли ће се ова нагнућа према величини (или лудости?) Икад материјализује,то ће се видети, али теме свакако имам у глави. У сва ¬ ком случају, желим послије рата објавитикњигу под насловом Хет Ацхтерхуис. Да ли ћу успети или не, не могу рећи, али дневник ће ми битивелика помоћ! Имам и других замисли, поред Хет Ацхтерхуис. Али о њима ћу подробније писатидруги пут, када у мом мозгу добију коначан облик.

Твоја Ана



јуче је био татин рођендан. Мама и тата су 19 година у браку. Доље није било чистачице и сунце јесијало као што није сјало никад раније у години 1944. Наш дивљи кестен је сав у цвату, обилнопрекривен лишћем и много лепши него лани.

Тата је од Коопхуиса добио Линнееов33 животопис, од Кралер једну књигу о природи, Амстердамна води од Дуссела, од Ван даан дивовску кутију, лепо замотану и готово професионалноукрашену, ау њој три јаја, боцу пива, флашу јогурта и зелену кравату. Због ње се наш лонац сасирупом чинио некако маленим. Моје руже мирисале су красно у поређењу са каранфилима одМиеп и Елли, који нису имали никакав мирис али су били веома згодни. Заиста су га размазили.Стигло је педесет колачића, божанствено! Сам тата почастио нас је раженим хлебом, господупивом а даме јогуртом. Уживање на све стране!

Твоја Ана



само за промену, јер тако дуго нисмо причали о њима, желим ти испричати малу расправу која сејуче одвијала између гос ¬ подина и госпође Ван Даан.

Госпођа Ван Даан: Немци су сигурно направили врло јак Атлантски зид34, зацијело ће учинити свешто је у њиховој моћи да би задржали Енглезе. Немци су запањујуће јаки!

Господин Ван Даан: Ох, да, невероватно.

Госпођа Ван Даан: Да-а.

Господин Ван Даан: Немци су толико јаки да ће на крају сигурно добити рат, упркос свему!

Госпођа Ван Даан: То је сасвим могуће, још увек нисам уверена у супротно.

Господин Ван Даан: Више се нећу трудити да одговарам.

Госпођа Ван Даан: Ипак ми увек одговориш, не можеш одолети а да ме сваки пут не поклопиш.

Господин Ван Даан: Наравно не, али моји одговори су чисти минимум.

Госпођа Ван Даан: Али ипак одговориш и увек мораш бити у праву! Твоја пророчанства се увек неостварују.

Господин Ван Даан: До сада су се остварила.

Госпођа Ван Даан: Није истина. Инвазија је требало да буде прошле године, а до сада су Финцивећ требали бити изван рата. Италија је била готова у зими, али би Руси већ имали Лембери; ох не,не држим до твојих пророчанстава.

Господин Ван Даан (устајући): Време је да затвориш уста. Једнога дана ћу ти показати да имамправо; пре или касније ће ти присјести. Више не могу подносити твоје приговарање. Доводиш медо бјеснила, али једнога дана ћеш се кувају у сопственом сосу.

Крај првог чина.

Збиља нисам могла а да се не смијем, мама такође, док је Петер гризао усницу. Ох, ти глупиодрасли, боље би им било да сами почну да уче пре но што зажеле толико казати млађемнараштају?

Твоја Ана



јуче сам се осећала труло, збиља гадно (неуобичајено за Ану!), с боловима у трбуху и свимосталим замисливим невољама. Данас ми је много боље, осећам велику глад, али боље да нетакнем пасуљ који имамо за ручак.

С Петером и са мном све је у реду. Јадном дечку изгледа треба мало љубави чак више неголимени. Поцрвени сваке вечери када добије пољубац за лаку ноћ и напросто моли још један. Питамсе јесам ли добра замена за боцхели? Немам ништа против, тако је срећан сада кад зна да га нековоли.

Након напорне победе држим ситуацију у својим рукама, али не мислим да се љубав охладила.Он је срце, али сам убрзо за ¬ творила своје унутрашње биће пред њим. Ако жели поновопровалити браву, морат ће радити кудикамо теже неголи раније!

Твоја Ана



јуче увече сишла сам из поткровља и улазећи у собу угледала красну вазу с каранфилима каколежи на поду, маму како клечи и брише воду и Маргот како побире папире с пода.

- Што се овде догодило? - Упитала сам, пуна злих слутњи и, не чекајући њихов одговор покушалаиз даљине проценити штету. Моја читава торба са породичним стаблима, биљежнице, књиге, свеје било промочено. Готово сам заплакала и толико сам се узрујала да се једва сећам шта самрекла, али Маргот каже да сам испалила нешто попут "непроцењив губитак, страховито, страшно,никад се неће моћи поправити" и слично. Тата је праснуо у смех, мама и Маргот су се придружилеали ја сам могла плакати над свим трудом који је био упропаштен и дијаграмима које сам такопажљиво израђивала.

При подробнијем испитивању "непроцењив губитак" није се учинио онако страшним као што саммислила. Пажљиво сам раздво ¬ јила све слепљене папире и одвојила их на тавану. Након тогасам их обесила да се суше на конопцима за веш. Поглед је био смешан и нисам могла а да се исама не насмијем. Мариа де Медици поред Цхарлеса В, Вилим Орански и Марие Антоинетте; то је"расни испад", нашалио се господин Ван Даан. Након што сам поверила своје папире Петеровојбризи, опет сам сишла.

- Које књиге су уништене? - Питала сам Маргот која их је прегледавала. - Алгебра - одговорила је.Похитала сам до ње, али на жалост ни књига из алгебре није била уништена. Да је барем паларавно у вазу; никад нисам толико мрзела ниједну другу књигу. На предњој страни су именанајмање 20 девојака, при ¬ јашњих власница: стара је, жута, пуна чрчкарија и исправака. Ако икадбудем збиља јако злочесто расположена, подерат ћу ту про ¬ клету ствар на комадиће!

Твоја Ана

понедељак, 22. свибња 1944.


двадесетог мај тата је изгубио пет боца јогурта у опклади са госпођом Ван Даан. Ипак још увекније дошла инвазија; није претерано рећи да читав Амстердам, читава Холандија да, читавазападна обала Европе, све до Шпаније, дању и ноћу прича о инвазији, расправља о њој, клади сеИ. .. нада.

Напетост расте према врхунцу. Нипошто није сватко кога смо сматрали "добрим" Холанђаниистрајао у својој вери у Ен ¬ Глез; сви нипошто не мисле да је енглески блеф мајсторско делостратегије; ох, не, људи желе напокон видети дела, велика херојска дела. Нико не види даље односа, нико не мисли да се Енглези боре за властиту земљу и властите људе, сви мисле да јењихова дужност да спаси Холандију, што брже и што боље умију.

Какве обавезе имају Енглези спрам нас? Како су Холанђани заслужили великодушну помоћ којукао да тако јасно очекују? Ох, не, Холанђани силно греше; Енглезе, упркос читавом њиховомблефу, сигурно не треба окривљавати више неголи све остале земље, велике и мале, које нису подокупацијом. Енглези нам се збиља неће требати испричавати, јер чак ако их прекорава што суспава ¬ ли оних година док се Немачка наоружавала, не можемо порећи да су и све друге земље,нарочито оне које се граниче с Немачком, такође спавале. Слиједећи једну Нојеву политику,нећемо никуда стићи. Енглеска и читав свет сада то исувише добро виде и због тога ће један поједан, Енглеска ништа мање од осталих, морати учинити тешке жртве.

Ниједна земља неће жртвовати своје људе ни због чега а зацијело не у интересу неке друге. НиЕнглеска то неће учинити. Инвазија, с ослобођењем и слободом, 01:00 ће дана доћи, али ће тајдан одредити Енглеска и Америка, а не све окупиране земље удружене заједно.

На наш велики ужас и жалост чујемо да се мења стајалиште великог броја људи спрам нас Јевреја,чујемо да антисемитизам сада постоји у круговима који на њ никад раније нису помишљали.

Ова вест све нас је јако, јако погодила. Узрок ове мржње спрам Јевреја је разумљив, чак понекадљудски, али није добар. Хришћани окривљују Јевреје што одају тајне Немцима, што издају својепомагаче и због чињенице што су преко Јевреја многи хришћани отишли путем толиких других ипретрпели страшне казне и грозну судбину.

Све је то истина, али увек се мора гледати ове ствари са обе стране. Да ли би се хришћанидругачије понашали на нашем месту? Немци имају начин присиљавања људи да проговоре. Може

ли не ¬ ко ко им је посве препуштен на милост и немилост, био он Јеврејин или хришћанин, увекћутати? Сви знају да је то практично немогуће. Зашто онда људи од Јевреја захтевају немогуће?

У подземним круговима се шапће да немачким Јеврејима који су емигрирали у Холандију и који сусада у Пољској можда неће бити допуштено да се врате овамо; једанпут су имали право на азил уХоландији, али кад Хитлер оде, морат ће се вратити у Немачку.

Кад човек ово чује, пита се зашто настављамо овај дуги тешки рат. Стално слушамо да се свизаједно боримо за слободу, истину и правду! Зар се неслога показује док се још боримо, зар јеЈеврејин поново мање вредан него неко други? Ох, жалосно је, врло жалосно да се поново, ко знапо који пут, потврђује стара истина: "Шта чини 01:00 хришћанин, чини на сопствену одговорност;што чини 1 Јеврејин, баца се на све Јевреје."

Посве отворено, не могу схватити да Холанђани, тако добри, поштени и исправни људи, овакомогу просуђивати нас, најугњетеније, најнесретније, можда најбједније међу свим народима чита¬ вога света.

Само се једно надам: да ће ова мржња спрам Јевреја бити нешто пролазно, да ће Холанђани ипакпоказати какви јесу и да никад неће посрнути и изгубити свој осећај правичности. Јер Антиса ¬митизам је неправедан!

А ако се ова страшна претња заиста обистини, онда ће јадна мала група преосталих Јевреја моратинапустити Холандију. Ми ћемо се такође морати опет одселити с нашим малим свежњевима иоставити ову лепу земљу која нам је пружила тако топлу добро ¬ дошлицу, а која нам сада окрећелеђа.

Волим Холандију. Ја, која немам родне земље, надала сам се да ће она постати мојом домовиноми још увек се тому надам!

Твоја Ана

четвртак, 25. свибња 1944.


свакога дана има нешто ново. Јутрос су одвели нашега по ¬ врћара јер је у кући сакривао 02:00Јевреја. То је за нас велики уда ¬ рац, не само зато што ти јадни Јевреји лебде на рубу провалијевећ због тога човјека.

Свет се окреће наглавце, уважене људе шаљу у концентраци ¬ оне логоре, тамнице и самице, асмеће које остаје влада младима и старима, богатима и сиромашнима. Један упадне у замкупреко црне берзе, други помажући Јеврејима или људима који морају ићи у "подземље"; свако коније члан НСБ не зна шта му се може десити од данас до сутра.

Овај човек је и за нас велики губитак. Девојке не могу и не смеју теглити наш део кромпира, стогаједино преостаје јести ма ¬ ње. Рећи ћу ти како ћемо то учинити, тиме сигурно неће постати ништапријатније. Мама каже да ћемо посве избацити доручак, за ручак јести кашу и хлеб, а за вечерупржени кромпир и можда један или два пута недељно поврће или салату, ништа више. Бићемогладни, али све је боље него да будемо откривени.

Твоја Ана



напокон, напокон могу мирно сјести за стол испред рупе у прозору и све ти написати.

Осећам се тако бедно, месецима се нисам тако осећала; чак након провале нисам осећала таквукрајњу сломљеност. С једне стране, поврћар, јеврејско питање о којему се у читавој кући детаљнорасправља, одлагање инвазије, лоша храна, напетост, атмосфера беде, моје разочарање у Питеру;ас друге, Еллине заруке, прослава Духова, цвеће, Кралеров рођендан, торте и при ¬ че о Цабарет,филмовима и концертима. Та разлика, та огромна разлика стално је овде: један дан се смијемо игледамо смешну страну целе ситуације, али следећи дан се бојимо, на лицу нам је страх, напетости очај. Миеп и Кралер носе најтежи терет, Миеп у свему што чини, а Кралер у огромнојодговорности која је поне ¬ кад толика да једва може говорити од пренапетих живаца и напора.Коопхуис и Елли такође се за нас добро брину, али понекад могу заборавити на нас, макар само нанеколико сати, или један дан, или чак два дана. Имају властите бриге, Коопхуис због свогаздравља, Елли због веридбе које нису у свему ружичасте, али имају и своје мале изласке, посетепријатељима и читав живот обичних људи. Код њих се понекад смањује напетост, макар само на

кратко врије ¬ ме, али код нас се не смањује ни тренутак. Сада смо овде две године; колико јошморамо издржати под овим готово несношљивим, све већим притиском?

Зачепљен је одводни канал па не смемо пуштати воду, са ¬ мо танки млаз; кад идемо у ВЦ,морамо понети четку за нужник, а прљаву воду држимо у великој посуди од колоњске воде. Данасможемо издржати, али што ћемо ако мајстор не буде могао сам да уради посао? Општинскаслужба за отпушивање не долази до уторка.

Миеп нам је послала колач од рибизла у облику лутке с речи ¬ ма: "Сретни Духови" напричвршћеној цедуљици. Готово као да нам се руга; наше садашње стање духа и нашанелагодност једва се могу назвати "срећним". Ствар с поврћарем учинила нас је нервознији, сасвих страна опет чујеш "псст, псст" иу свему смо тиши. Полиција је ондје провалила врата, тако бимогли и код нас! Ако једнога дана и ми ... не, не смијем то написати, али данас не могу то питањеуклонити из главе. Напротив, сав страх што сам га већ доживјела као да је опет преда мном.

Вечерас у 08:00 сати морала сам посве сама сићи у нужник; ондје није било никога јер су свислушали радио; хтјела сам бити храбра, али било је тешко. Увек се осећам много сигурнија овдегоре неголи сама доле у оној великој тихој кући; сама с тајанственим пригушеним звуцимаодозгор и трубљењем аутомобилских сирена на улици. Морам пожурити јер почињем цвокотатиако размишљам о ситуацији.

Изнова и изнова се питам, зар не би за све нас било боље да се нисмо сакрили, да смо сада мртвии да не морамо проживљавати целу ту беду, нарочито јер више не бисмо доводили у опасностнаше заштитнике. Али ми и узмиче од ових мисли јер ипак волимо живот; нисмо још заборавилиглас природе, још се надамо, свему се надамо. Надам се да ће се ускоро нешто догодити, пуцњаваако треба - ништа нас не може скршити више неголи овај немир. Нека дође крај, чак ако је тежак;онда ћемо барем знати хоћемо ли напослетку победити или подлећи.

Твоја Ана



у суботу, недељу, понедељак и уторак било је тако страшно вруће да једноставно нисам могладржати налив-перо у руци. Због тога је било немогуће да ти пишем. Пипе су биле затворене упетак, поправљене у суботу; поподне нас је посетио господин Коопхуис и причао гомили ствари оЦорри и како је у истом хокејски клубу с Јопие.

У недељу се Елли дошла увјерити да није било провалника и остала је на доручку; на Духовскипонедељак је господин Ван Сантен глумио скривеног чувара и напослетку су се, у уторак, прозоринапокон могли поново отворити.

Ретко су Духови бивали тако лепо топли, чак се може рећи врући. Овде у Тајном склоништу владастраховита врућина; украт ¬ ко ћу описати ове топле дане дајући ти узорак јадиковки:

Субота: - Сјајно, красна ли времена - сви смо рекли ујутро. - Да барем није тако топло - поподнекад је требало затворити прозоре.

Недјеља: - Збиља је несношљиво, та врућина. Маслац се топи, нигде у кући нема свежег кутка,хлеб се суши, млеко постаје кисело, не могу се отворити прозори, а ми, бедни отпадници, овде сегушимо док други уживају у Духовски благданима.

Понедељак: - Боле ме ноге, немам ниједну танку хаљи ¬ ну. Не могу прати суђе по овој врућини -све ово од госпође Ван Даан. Било је крајње непријатно.

Још увек не могу издржати врућину и драго ми је што данас има вјетрића, а ипак сја сунце.

Твоја Ана

понедељак, 5. липња 1944.


нове неприлике у Тајном склоништу, свађа између Дуссела и Франкових због нечега врлотривијалног: дељење маслаца. Дуссел капитулација. Госпођа Ван Даан и потоњи су врло присни,очијукање, пољупци и пријатељска мала смејања. Дуссел почиње чезнути за женама. Пета армијаје заузела Рим. Граду су обе војске и ваздушне силе уштеделе пустошења. Веома мало поврћа икромпира. Лоше време. Настављају се тешка бомбардовања француске обале и Пас де Цалаиса.

Твоја Ана



ово је Д-дан, чула се најава у енглеским вестима и посве исправно тхис ис тхе даи35. Почела јеинвазија.

Енглези су дали вест у осам сати ујутро: Кале, Булоњ, Ле Хавре и Цхербоург, као и Пас де Цалаис(као обично) били су жестоко бомбардовани. Штавише, у име заштитне мере за сва окупиранаподручја, људи који живе у радијусу од тридесет пет километара упозоравају се да се приправе забомбардовања. Ако буде могуће, Енглези ће бацити летке један сат раније.

Према немачким вестима, енглеске падобранске трупе ис ¬ крца су се на француској обали;енглески бродови боре се с њемачком морнарицом, каже ББЦ.

Расправљали смо о тому у склоништу за доручком у девет сати: је ли и ово само пробноискрцавање, као у Диеппеу пре две године?

У десет сати енглеска емисија на немачком, холандском, француском и другим језицима: Почелаје инвазија! што значи права инвазија. У 11 сати енглеска емисија на немачком, говор врховногкоманданта, генерала Двајта Ајзенхауера.

У подне енглеске вести на енглеском: Ово је Д-дан. Гене ¬ рал Ајзенхауер рекао је Французима:Сада долази оштра борба, али након тога победа. Година 1944. је година потпуне победе:сретно36.

У један сат енглеске вести на енглеском (преведене): 11000 авиона су спремни и без престанкалете тамо и натраг, ис ¬ крцавајући трупе и нападајући иза линија: 4000 чамаца за искрцава ¬ ње,плус мали бродови, непрестанце искрцавају трупе и опрему између цхербоург и Ле Хавреа.Енглеске и америчке трупе већ су ангажоване у тешким борбама. Говорили су Гербранди,белгијски председник владе, норвешки краљ Хаакон, Де Гаулле, енглески краљ и, на крају алинипошто задњи, Черчил.

Велика гужва у Тајном склоништу! Хоће ли се икада остварити велико ослобођење о којему сетолико говорило али које се још уви ¬ јек чини сувише лепим, сувише налик на бајку? Може линам се гарантовати победа ове, 1944. године? Још не знамо, али у нама је оживјела нада; даје намнову храброст и изнова нас јача. Како се морамо храбро носити са свим страховањима,оскудицама и пат ¬ њама, сада је велика ствар остати миран и чврст. Сада више него икад морамостиснути зубе и не плакати. Француска, Русија, Итали ¬ ја, Немачка такође, све могу плакати идавати одушка својој беди, али ми то још немамо право чинити!

Ох, Китти, најбоље у инвазији је мој осећај како се приближава пријатељ. Ови страшни Немци такосу нас дуго угњетавали, толико су нам држали нож под грлом, да нас помисао о пријатељима иизбављењу испуња поуздањем!

Сада се то више не тиче само Јевреја; тиче се Холандије и читаве окупиране Европе. Можда ћу сеипак, каже Маргот, моћи вратити у школу у септембру или октобру.

Твоја Ана

ПС извјештавати ћу те о свим најновијим вестима!

петак, 9. липња 1944.


супер вести о инвазији. Савезници су заузели Баје, мало село на француској обали, и сада се бореза Цаен.

Очито намеравају одсјећи полуострво на којему лежи Цхер ¬ Боург. Сваке вечери ратнидописници шаљу с фронта новости које говоре о потешкоћама, храбрости и ентузијазму војске;успијевају доћи до најневероватнијих прича. Такође су пред микрофон дошли неки рањеници којису се вратили у Енглеску. Ваздушне снаге су не ¬ престанци горе, упркос очајном времену. Чулисмо преко ББЦ-а да се Черчил хтио искрцати са трупама на Д-дан, међутим, да су га Ајзенхауер иостали генерали успјели одговорити од те идеје. Са ¬ мо замисли, колико је храбар за човека у тимгодинама - мора да има најмање седамдесет.

Овде се мало стишало узбуђење; ипак се надамо да ће рат завршити крајем ове године. Већ је ивреме! Цендрање госпође Ван Даан је апсолутно несношљиво; сада нас више не може излуђи ¬вати инвазијом па читаве дане гњави због лошег времена. Баш би било згодно бацити је у кантухладне воде и ставити на таван.

Читаво Тајно склониште, осим Ван даан и Петера, чита трилогију ¬ ју Мађарска рапсодија. То јекњига о животу Франза Лисзта, скла ¬ Датељи, виртуоза и чуда од детета. Књига је врлоинтересантна али, по мом мишљењу мало превише говори о женама. У своје доба Лисзт није биосамо највећи и најчувенији пијаниста, већ и највећи љубимац дама - све до своје седамдесете

године. Живио је с војвоткињом Марие Д'Агоулт, принцезом Царолине Саин-Виттгенстеин,плесачицом Лолом Монтез, пијанисткиња Агнес Кингсвортх и Сопхие Ментери, принцезом ОлгомЈанином, баруницом Олгом Меиендорфф, глумицом лиллах како-се-већ-звала итд, итд: напроси ¬то нема краја. Пуно су занимљивији делови књиге који говоре о музици и уметности. Међуосталима спомињу се Сцхуманн, Цлара Виецк, Хецтор Берлиоз, Јоханнес Брахмс, Беетховен,Јоацхим, Рицхард Вагнер, Ханс вон Булов, Антон Рубинштајн, Фредериц Цхопин, Вицтор Хуго,Оноре де Балзак, Хилер, Хуммел, Цзерни, Россини, Цхерубини, Паганини , Менделсон, итд, итд

Лисзт је лично био згодан човек, врло великодушан и скром ¬ них потреба премда изузетносујетан. Свима је помогао, његова уметност била му је све, био је луд за коњаком и женама, нијемогао поднети сузе, био је господин, никому не би одбио услугу, није марио за новац, волио јеверску слободу и слободу света.

Твоја Ана

уторак, 13, липња 1944.


прошао је још један рођендан: сада имам 15 година. Добила сам приличну гомилу поклона.

Свих пет делова Спренгер Историје уметности, ГАРНИТ ¬ ру доњег веша, једну марамицу, двијебоце јогурта, теглу пекмеза, ражани колач и књигу о ботаници од маме и тате, двос ¬ трукунаруквицу од Маргот, једну књигу од Ван Даанових, грахорицу од Дуссела , бомбоне и вежбанкеод Миеп и Елли и, као врхунац свега, књигу Марија Терезија и три кришке пуномасног сира одКралер. Дражесну китицу Пеонији од Петера: јадни дечко се силно трудио и покушавао нештопронаћи, али није имао среће.

Има још одличних вести о инвазији, упркос лошем времену, безбројним олујама, јаким кишама ивисоком мору.

Јучер су Черчил, Смутс, Ајзенхауер и Арнолд посетили освојена и ослобођена француска села.Торпедни брод у којему је био Черчил бацао је мине на обалу. Попут толиких људи, он као да незна шта је страх - чини ме завидном!

Из наше тајне утврде тешко нам је просудити како људи напољу реагују на вести. Недвојбено им једраго што су лењи (?) Енглези засукали рукаве и напокон нешто раде. Сваки Холанђанин који још

увек презирно гледају Енглезе, који се руга Енглеској и њеној влади старе господе, назива Енглезекукавицама а ипак мрзи Немце, заслужује да буде добро продрман. Можда би му то уразумилоњегов вунени мозак.

Више од два месеца нисам имала менструацију, али је напо ¬ кон дошла у суботу. Упркос свимнепријатностима и тегобама, ипак ми је драго што ме више не изневерује.

Твоја Ана

среда, 14, липња 1944.


главу ми опседају толике жеље и мисли, оптужбе и кајања. Збиља нисам толико умишљена каошто, чини се, многи људи мисле, познајем своје недостатке и мане боље неголи било ко, алиразлика је у томе што такође знам да се желим поправити, да ћу се доиста поправите и да се већувелико јесам поправила.

Зашто онда, често се питам, сви ипак мисле да сам тако страш ¬ но паметна и уображена? Јесам литако паметна? Можда збиља јесам док можда остали нису? Видим, ово чудно звучи, али нећупрецртати задњу реченицу јер заправо није толико луда. Сви знају да је госпођа Ван Даан, једнаод мојих главних оптужитељ, не ¬ интелигентна. Могла бих се изразити једноставније и рећи"глупа". Глупи људи обично не могу поднети да други нешто чине боље од њих.

Госпођа Ван Даан мисли да сам глупа јер ми интелигенција не недостаје у толикој мери као њој;мисли да сам уображена, јер је чак уображенија од мене; мисли да су моје хаљине прекратке, јерсу њене још краће. А то је такође разлог што мисли да сам паметна, јер она је двапут лошија уразговору о темама које нимало не познаје. Али једна од мојих омиљених изрека је: "Нема димабез ватре", и спремно признајем да сам паметна.

Са мном је тешкоћа у тому што себе критикујем и корим кудикамо више но што то чини било кодруги. Стога ако мама дометне свој савет, гомила продика постаје толико огромна да у свом очајубивам груба и почињем противречити а онда се, на ¬ равно, враћа оно старо добро познатоАнино: "Нико ме не схва ¬ ћа!" Ова реченица ми се забила у главу; знам да звучи блесаво, алиипак у њој има неке истине. Често се толико оптужујем да напроси ¬ то чезнем за једном ријечи

утјехе, за неким ко ми може дати здрав савет и уз то извући нешто од мога правога бића; али јао,стално тражим, а још нисам никога нашла.

Знам да ћеш сместа помислити на Петера, зар не, Кит? То је овако: Петер ме не воли као љубавниквећ као пријатељ и сваки дан постаје све нежнији. Али какво нас тајанствено Нешто обојесуздржава? Ни сама не разумијем. Понекад мислим да је моја страховита чежња за њим билапретерана, а ипак се заправо не ради о тому, јер ако га два дана не одем горе видети, чезнем зањим очајније него икада раније. Петер је добар и он је срце, али се не може порећи да ме многоствари у њему разочаравају. Осо ¬ бито ми се не свиђа његова несклоност спрам вере и све онеприче о храни и разним стварима. Ипак сам посве уверена да се никад нећемо свађати након штосмо се директно договорили. Петер је мирољубива особа: толерантан је и врло лако попушта.Допушта да му кажем много тога што не би прихватио ни од своје мајке; најупорније покушавадржати своје ствари у реду. А ипак, зашто треба држати своје најскривеније биће за себе и заштому никад не смијем прићи? По природи је затворенији од мене, слажем се, али знам - и извластитога искуства - да понекад чак и најнеразговорљивији људи чезну једнако много, ако не ивише, за неким ко ¬ му се могу поверити.

И Петер и ја проводимо наше најмисаоније године у Тајном склоништу. Често расправљамо обудућности, прошлости и садашњости али, као што сам већ рекла, још ми се чини да пропуштамоно право, а ипак знадем да постоји.

Твоја Ана

четвртак, 15. липња 1944.


питам се да ли сам зато што тако дуго не могу промолити нос напоље остала тако луда за свимшто је у вези с природом? Савршено се добро сећам да је постојало време кад ме тамноплавонебо, песма птица, месечина и цвеће никад не би могли опчинити. То се променило откако самовде.

За Духове, на пример, кад је било онако топло, намерно сам једне вечери остала будна до 11:30да бих једанпут могла сама добро погледати месец. Јао, жртва је била узалудна јер је месец бацаопрејако светло и нисам се усудила ризиковати отварање прозора. Други пут, пре неколико месеци,случајно сам била горе једне вечери кад је прозор био отворен. Тамна кишна вечер, олуја, ветром

тјерани облаци посве су ме држали у својој моћи; тада сам први пут за годину и пол гледала ноћлицем у лице. Након те вечери моја чежња да је поновно видим била је већа неголи мој страх одпровалника, пацова и упада у кућу. Посве сама сишла сам доле и гледала кроз прозоре у кухињи икабинету. Пуно људи воли природу, многи понекад спавају напољу а људи у тамницама иболницама чезну за даном када ће слободно моћи да уживају у ље ¬ потаму природе, али мало јеоних који су тако затворени и одвојени од нечега што и богати и сиромашни могу једнако делити.Не из ¬ мишљу када тврдим да ми поглед на небо, облаке, месец и звезде даје мир и стрпљење.То је бољи лек неголи валеријан-капљице или бром; Мајка Природа чини ме понизном,приправном да храбро поднесем сваки ударац.

Јао, мора бити тако да - осим у ретким приликама - могу гледати природу једино кроз прљавезавесе које висе испред јако прашњавих прозора. А гледати кроз њих више није никакво задовољ¬ ство, јер природа је управо она једина ствар која заиста мора бити неискривљена.

Твоја Ана



нови проблеми: госпођа Ван Даан је очајна, говори о метку кроз главу, тамници, вешању исамоубиству. Љубоморна је што се Петер поверава мени а не њој. Увређена је што Дуссел неприхвата њена очијукања, боји се да је њен супруг попушио све новце од крзна, свађа се, сипапросте изразе, плаче, сажалијева себе и онда опет започиње нову свађу. Шта ли се може учинитиса таквим блесавим Блебетави примерком? Нико је не схвата озбиљно, она нема карактера исвима гунђа. Притом је најгоре што је због тога Петер груб, Ван Даан раздражљиви а мамацинична. Да, то је страшна ситуација! Треба се држати јединог златног правила: свему се смеј и неразбијај главу због других! Звучи себично, али је заиста једини лек за некога ко мора у себитражити утеху.

Кралер је добио још један позив за ископавање - 04:00 тјед ¬ на. Покушава се извући с лекарскомпотврдом и писмом од уре ¬ да. Коопхуис жели оперисати трбух. Јучер у 11 сати били суискључени сви приватни телефони.

Твоја Ана



овде се не дешава ништа посебно. Енглези су почели велики напад на Цхербоург: према Пиму иВан даан, сигурно ћемо бити слободни до 10. октобар Руси учествују у кампањи и јуче су почелиофанзиву недалеко Витебска; тачно су три године откако су Немци напали. Једва да имамокромпира; од сада их намера ¬ вамо бројати за сваку особу, онда свако зна шта добија.

Твоја Ана



расположење се променило, све је прекрасно! Данас су пали Цхербоург, Витебск и Слобен.Гомила заробљеника и плена Енглези могу искрцавати што год желе сада кад имају луку, читавполуоток Цотентин три недеље након еглеском инвазије! Током три недеље након Д-дана нијепрошао ниједан дан без кише и олује, и овде иу Француској, али мало лоше среће није спречилоЕнглезе и Американце да покажу своју голему снагу и то како! "Чудотворно оружје" зацијело је упуном замаху, али какве су последице неколицине прскалица, осим нешто мало штете у Енглескоји пуне странице швапских новина! Што се тога тиче, кад у "Швабенланду" буду доиста видели дасе приближавају бољшевици, још ће и више пошизити.

Све Немице ван војне службе евакуисане су, заједно с дје ¬ цом, у Гронинген, Фриесланд иГелдерланд. Муссерт37 је изјавио да ће обући униформу ако инвазија стигне овамо. Зар старидебељко жели мало борбе? То је могао и раније обавити у Русији. Пре неког времена Финска је

изневерила мировну понуду, сада су преговори опет прекинути, касније ће због тога зажалити,блесани! Шта мислиш, како ћемо далеко стићи 27. јули?

Твоја Ана



лоше време односно бад веатхер ат а стретцх то тхе тхиртетх Јуне? 8. Није ли добро речено? Ох да,површно већ знадем енглески: само да бих показала како могу, читам Идеалног супруга помоћуречника. Рат се сјајно одвија! Пали су Бобројск, Могиљеву и Орса, гомиле заробљеника.

Овде је све у реду и расположење се поправља. Тријумфирају супротности. Елли је променилафризуру, Миеп има недељу дана допуста. То су најновије вести.

Твоја Ана



кад Петер прича како ће касније бити криминалац или коцкар, натјера ми страх у кости; премда седакако шали, добијам осећај да се боји сопствене слабости. Изнова и изнова слушам и од Марготи од Петера: "Да, кад бих ја била тако јака и упорна као ти, кад бих увек устрајала у оному штожелим, кад бих имала тако непоколебљиву енергију, тада ...!"

Питам се је ли заиста добра особина не допуштати да на мене утичу? Да ли је заиста добро готовопотпуно следити сопствену сав ¬ јест?

Поштено говорећи, не могу замислити како се може рећи: "Слаб сам", а онда остати такав.Напокон, ако то знаш, зашто се не бориш против тога, зашто не покушаш очврснути свој карактер?Одговор је гласио: "Зато што је много лакше не покушавати!" Овај ме је одговор приличнообесхрабрио. Лако? Значи ли то да је лењи пријетворни живот лак? Ох не, то не може бити истина,не сме бити истина, људе се може тако лако довести у искушење млитавошћу ... и новцем.

Дуго сам размишљала о најбољем одговору који ћу дати Петеру, како бих га навела да верује усебе и, надасве, да се покуша поправити; ипак не знам је ли мој след мисли исправан или није.

Толико често сам мислила како би било красно имати нечије поверење, али сада, сад кад сам топостигла, схваћам колико је тешко мислити о ономе о чему размишља она друга особа и онданаћи исправан одговор. Још више зато што су саме идеје о "лакоћи" и "новцу" за мене посвестране и нове. Петер се помало почиње ослањати на мене, а то се нипошто не сме догодити. Типупопут Петера тешко је стајати на властитим ногама, али још је теже стајати на властитим ногамакао свесно живо биће. Јер ако то чиниш, онда ти је двоструко теже прокрчити пут кроз морепроблема а ипак ус ¬ трајати у свему. Ја једноставно лутам наоколо, данима тражим, трагам заваљаним доказом против страшне речи "лако", нечим што ће то сместа и заувек средити.

Како му могу разјаснити да ће га оно што се чини лаким и привлачним повући у дубину, дубинугде нема утехе, без пријате ¬ ља и без лепоте, дубину из које је готово немогуће уздићи се?

Сви ми живимо, али не знамо зашто ни због чега. Сви живимо са циљем да будемо сретни; животису нам посве различити, а ипак једнаки. Нас троје одгајају у добрим круговима, имамо прилику дауче, могућност да нешто постигнемо, имамо све разлоге да се надамо великој срећи, али ...морамо је за себе заслужити. А то никад није лако. Мораш радити и чинити добро, а не бити лењи коцкати се, ако желиш заслужити срећу. Лењост се можда причињава привлачном, али рад дајезадовољство.

Не могу разумети људе који не воле рад, а то ипак није случај с Петером: он напросто нема чврстциљ којему би тежио, а мисли да је сувише глуп и сувише инфериоран а да би нешто постигао.Јадни дечко, чак не зна какав је то осећај усрећити друге људе, а то га не могу научити. Нема вере,руга се Исусу Христу и куне спомињући Божје име; премда ни ја нисам ортодоксна, боли ме свакипут кад видим колико је заправо напуштен, достојан презира и јадан.

Људи који имају веру треба да буду сретни, јер није свако ¬ му дано веровати у узвишене ствари.Чак се нужно не мораш бо ¬ јати казне после смрти; чистилиште, пакао и небо многи: људи немогу прихватити, али ипак вјера, било која, одржава човека на пра ¬ вом путу. Колико биплеменити и добри сви били кад би се, сваке вечери пре но што усну, присетили што се догодилотоком дана и тачно промислили што је добро а шта лоше. Тада се, и не примећујући, покушавашда поправи чим почне сваки нови дан; наравно, временом се може много постићи. Свако то можечинити, то не стоји ништа а сигурно јако помаже. Ко год то не зна, мора научити и из искустваоткрити да "мирна савест чини човека јаким".

Твоја Ана



главни представник предузећа, господин Б, био је у Бевервијк и успео, баш успео, набавити нараспродаји јагоде.39 Овамо су стигле прашне, покривене пијеском, али у великим количинама. Ни¬ шта мање већ 24 послужавника за људе из уреда и за нас. Те исте вечери спремили смо шестбоца и направили 08:00 стак ¬ ленки пекмеза. Следећег јутра Миеп је канила направити пекмез заљуде из уреда.

Пола један, ниједна страна особа у кући, на улазним вратима ланац, послужавници су донесени,Петер, тата и Ван Даан клепећу на степеницама. Ана, дај топле воде; Маргот, донеси канту; свирад ¬ ници на палубу! Отишла сам у кухињу, која је била дупком пуна, с чудним осећајем ужелуцу; Миеп, Елли, Коопхуис, Хенк, тата, Петер: породице које се сакривају и њихов снабдевањастуб, сви измије ¬ шани заједно, и то усред бела дана!

Споља се не може видети због мрежастих завеса, али су ми ипак гласни гласови и ударањевратима дословце натерали жмарце. Зар се ми заиста кријемо? То ми је севнуло кроз главу; врлосе чудно осећам јер се поново можемо појављивати у свету. По ¬ суда се напунила и одјурила самгоре. Остатак породице седео је око стола у кухињи и чистио петељке - односно, предмнијевало седа то раде: више је одлазило у уста неголи у канту. Ускоро ће бити потребна још једна канта. Петерје поново сишао у кухињу на доњем спрату - два пута је зазвонило; канта је остала где је била,Петер је јурнуо горе, закључао врата ормара. Сви смо нестрпљиво лупкао петама, нисмо моглиотворити пипу премда су јагоде биле само напола опране; чврсто се поштовало правило: "Ако иманекога у кући, не пуштајте воду због буке."

У 11 дошао је Хенк и рекао да је то био поштар. Петер је поново похитао доле. Цин-цин ... звоно,баш кад се требао вратити. Идем и ослушкујем да ли неко долази, најпре крај нашега ормара аонда пузим до врха степеништа. Коначно се и Петер и ја нагињемо преко ограде као пар лопова,ослушкујући галаму тамо доле. Нема непознатих гласова; Петер се искрада, застаје на пола пута изове: - Елли! - Нема одговора, још једанпут: - Елли! - Питеров глас утапа се у галами из кухиње.Одлази равно доле у кухињу. Стојим и гледам напето. - Петер, сместа иди горе, овде је књиговођа,губи се! - То је говорио Коопхуис. Петер уздишући долази горе, затварају се врата ормара. Коначностиже Кралер у 01:30. - Ох, благи боже, не гледам ништа осим јагода, за доручак јагоде, Миеп кухајагоде, миришем јагоде, морам се одморити од њих и одлазим горе - и што се овде пере ... јагоде.

Остатак се ставља у тегле. Увечер: отварају се двије тегле. Тата их брзо претвара у пекмез. Следећејутро: отва ¬ рају се још двије у четири поподне. Ван Даан није постигао праву температуру застерилисање. Сада тата сваке вечери куха пек ¬ мез.

Једемо јагоде уз кашу, обрано млеко са јагодама, хлеб и маслац с јагодама, јагоде за десерт,јагоде са шећером, јагоде с .. Цела два дана јагоде и ништа осим јагода, онда је залиха биладокрајчена, односно стављена у боце и под кључ.

- Чуј, Ана! - Рече Маргот - поврћар на углу даје нам гра ¬ шак, 19 фунти. - То је лепо од њега -одговарам! Зацијело јест, али посао ... фуј!

- Сви морате помоћи чистити лупине у суботу ујутро - најави ¬ ла је мама кад смо били за столом.Без бриге, велика емајлирана посуда јутрос се благовремено појавила, напуњана до руба. Чишће ¬ње грашкових лупина је досадно, али треба покушати "гулити" грашка махуне. Не мислим да јемногима јасно колико је махуна мекана и укусна кад се одстрани кожица с унутрашње стране.Међутим, чак је већа предност што је јестива количина око три пута већа него кад се једу самозрна грашка. Извлачење ове кожице је изузетно прецизан и пипав посао; можда сасвим одговараПедана ¬ тним зубарима или прецизним канцеларијским чиновницима, али је страшан занестрпљивог теен-агера као што сам ја. Почели смо у 09:30, устала сам у 10:30, у 11:30 сам поновосјела. У ушима ми је зујао припев: пресавије врх, вуци кожицу, одстрани влакно, извуци махуну,итд, итд, плешу ми пред очима, зелено, зелено, зелено, зелени црвићи, влакна, труле махуне,зелено, зелено, зелено. Само да се нешто ради, брбљам цело јутро, сваку глупост која ми падне наум, све их насмијавам и смртно сам им досадна. Али свако влакно које извучем чини ме свесигурнијом да нипошто, нипошто не желим бити само домаћица!

Напокон доручкујемо у подне, али од 00:30 до четврт 2 морамо опет гулити махуне. Осећамнекакву морску бо ¬ лест кад престанем, а помало и остали. Идем спавати до четири сата, али самсва узрујана од тог јадног грашка.

Твоја Ана



из библиотеке имамо књигу са изазовним насловом: Шта мислите о модерној младој девојци?Данас желим говорити о тој теми.

Ауторка књиге критикује "данашњу младеж" од главе до пете, не презирући, међутим, цео младинараштај као "неспособан за ишта добро". Напротив, она мисли да млади људи, ако хоће, има ¬ јуу рукама могућност стварања већега, љепшега и бољега сви ¬ јета, али су заокупљени површнимстварима и не поклањају нијед ¬ ну мисао правој лепоти.

Неким уломцима ауторка ми је у великој мери дала осећај да је њена критика уперена премамени и због тога се једанпут желим посве разоткрити пред тобом и одбранити пред тим нападом.

Имам једну истакнуту црту карактера која мора запањити свакога ко ме ма колико дуго познаје:моје познавање саме себе. Могу себе и своје поступке мотрити као нетко извана. Могу безикаквих предрасуда посматрати свакидашњу Ану, не изналазећи за њу исприке, и гледати шта је уњој добро а шта лоше. Ова "свест о себи" ме опседа и сваки пут кад отворим уста знам чимпроговорим је ли то "требало да буде другачије" или је "добро као што је речено". Осуђујемтолико много ствари у себи; не могу их све именовати. Све више разумем колико су истините билетатине речи: "Сва деца се морају бринути за свој одгој." Родитељи им само могу дати добар саветили их ставити на прави пут, али коначно обликовање карактера неке особе лежи у њенимсопственим рукама.

К тому, имам пуно храбрости, увек се осећам тако снаж ¬ на и као да могу много поднети, осећамсе тако слободна и тако млада! Било ми је драго кад сам то први пут схватила, јер не мислим да ћусе лако поклонити пред ударцима који неизбежно до ¬ лазе свакому.

Али често сам и раније говорила о тим стварима. Сада желим доћи до поглавља "Тата и мама мене схватају". Тата и мама увек су ме јако мазили, били према мени нежни, штитили ме и чинилисве што родитељи могу учинити. А ипак сам се дуго осећала стра ¬ ховито усамљена, таконапуштена, занемарена и несхваћена. Тата је све покушавао не би ли смирио мој бунтовни дух,али није ко ¬ ристио, сама се лечим увиђајући што је у мом понашању лоше и држећи то предочима.

Како то да ми тата никад није био подршка у борби, зашто је посве промашио циљ кад ми је хтиопружити руку помоћницу? Тата је покушавао погрешним методама, увек је са мном разгова ¬ раокао с дететом које пролази кроз тешке фазе. Ово звучи лудо, јер тата је једини који ми увек пружасвоје поверење, а нико осим тате не даје ми осећај да сам разумна. Али једну ствар је пропустио:видиш, он није схватио да је за мене борба за достизање врхунца важнија од свега осталога.Нисам хтјела слушати: "симптоми твоје доби" или "друге девојке" или "то нестаје само по себи";нисам хтјела да се са мном поступа као са девојком Попут Осталих, већ као с Аном каква јест. Пимто није схватио. Што се тога тиче, не могу се поверити никому све док ми не исприча много о себи,а како о Пиму знам врло мало, не осећам да с њим могу ступити на присније тло. Пим сталнозаузима одрасло очинско стајалиште, говори ми да је и он имао сличне пролазне склоности. Алиипак се са мном не може осећати као пријатељ, ма колико покушавао. Ове су ме ствари навеле даникому не спомињем своје погледе на живот ни своје добро промишљене теорије, осим свом

дневнику и, згодимице, Маргот. Пред татом сам сакрила све што ме узнемирује; никад нисам сњим делила своје идеале. Била сам свесна чињенице да га одгурује од себе.

Нисам могла учинити ништа друго. Поступала сам посве пре ¬ ма својим осећањима, али сампоступала на начин најбољи за мој душевни мир. Јер посве ћу изгубити свој мир и самопоуздањеако, на овом ступњу, морам прихватити критику свога напола до ¬ врсеног задатка. А то не могучак ни од Пима, премда звучи јако тешко: јер не само да не дијелим са Пимом своје тајне мисли,већ га често гурам још даље од себе својом раздражљивошћу.

Има једна ствар о којој пуно мислим: зашто ми Пим смета? Смета ми толико да једва могуподнети кад ме поучава, толико да ми његови нежни поступци делују намештено, толико дажелим да ме остави на миру, и збиља би ми било драже да се мало заборави, све док се неосјетим сигурнијом у свом односу спрам њега. Јер још увек имам мучан осећај кривице због оногагрознога писма које сам му се усудила написати кад сам била онолико узбуђена. Ох, како је тешкоу свему бити доиста јак и храбар!

Ипак ово није моје највеће разочарање: не, кудикамо више мозгам о Петеру неголи о тати. Добрознам да сам освојила њега, уместо он мене. У духу сам створила једну његову слику, насликавшига као тихога, осећајног, љупкога дечака којему треба нежности и пријатељства. Требала ми јеособа којој бих могла излити своје срце; желела сам пријатеља који би ми помогао да станем направи пут. Постигла сам што сам хтјела и, полако али сигурно, привукла га уза се. Напосљетку, кадсам постигла да се осећа пријатељски, то се аутоматски развило у присност коју, кад бољеразмислим, не мислим да сам требала допустити.

Разговарали смо о најинтимнијим стварима, а ипак до сада нисмо додирнули ствари које суиспуњавале и још увек испуњавају моје срце и душу. Још увек сасвим не знам што је с Петером, јели површан, или је ипак стидљив, чак и са мном? Али при том сам у својој жељи за правимпријатељством направила једну грешку: прешла сам на друго подручје и покушала га упознатиразвијајући приснији однос, док је требало да истражим све остале могућности. Он жуди да будевољен и видим да се почиње све више заљубљивати у мене. Наши састанци му пружајузадовољство, а на мене делују тако да га желим поново покушати темељно испитати. А ипак каода не могу додирнути теме које толико желим изнети на видело. Привукла сам Петера уза секудикамо више но што и сам схвата. Сада виси на мени и за сада не видим начин да га отресем ипоставим на његове властите ноге. Кад сам схватила да не може бити пријатељ каквог замишљам,помислила сам да ћу га барем покушати извући из његове ускогрудости и приволити да нештоучини од своје младости.

"Јер у најскривенијој дубини младост је усамљенија неголи старост." Ову сам изреку прочитала унекој књизи и запамтила, а открила сам да је истинита. Да ли онда истина да је одраслима теженего нама? Не. Знам да није. Старији имају своје мишљење о свему и нису неодлучни пре но штонешто учине. За нас младе двоструко је тешко задржати тло под ногама и стећи наша стајалишта увремену када су сви идеали размрсканом и уништени, кад људи по ¬ казују своју најгору страну ине знају да ли треба веровати у истину и правду и Бога.

Свако ко тврди да је старијима овде теже не схвата у којој нас мери оптерећују наши проблеми,проблеми за које смо вјеро ¬ јатно премлади али који нас непрестанце засипају, све док накондугог времена не помислимо да смо нашли решење, али решење као да се не може одупријетичињеницама које га поновно своде ни на шта. То је тешкоћа ових времена: у нама се буде идеали,снови и наде, да би тек сусрели грозну истину и били уништени.

Збиља је чудо што нисам заборавила све своје идеале јер се чине тако бесмислени и немогући ада би били остварени. Ипак их чувам, јер упркос свему још вјерујем да су људи у души доистадобри. Једноставно не могу градити своје наде на темељима што их чине пометња, биједа и смрт.Видим како се свет постепено претвара у дивљину, чујем стално приближавање грома који ће инас униште, могу осетити патње милиона а ипак, ако погледам у небо, мислим да ће се све решитиправедно, да ће и ова окрутност завршити да ће се опет вратити мир и спокојство.

У међувремену морам задржати своје идеале јер можда ће доћи време када ћу их моћиостварити.

Твоја Ана



сада збиља постајем пуна наде, ствари напокон иду добро. Да, заиста иду добро! Супер новост!Покушан је атентат на Хитлеров живот, и то овај пут чак нису учинили јеврејски комунисти ниенглески капиталисти, већ један поносни немачки генерал који је штавише, кнез и још сасвиммлад. Фиреров живот је спашен Божанском провидносцу и, на несрећу, успио се извући само снеколико огреботина и опекотина. Убијени су и рањени неки официри и генерали који су били сњим. Главни кривац је стрељан.

Свакако, ово сигурно показује да има пуно официра и гене ¬ рала којима је доста рата и који бирадо видели Хитлера како силази у јаму без дна. Кад се ријеше Хитлера, поставиће новог војногдиктатора који ће склопити мир са Савезницима, онда се намјера ¬ вају поново наоружати и задвадесет година започети нови рат. Можда је Виша Сила намерно оклевала да га уклони, јер би Са¬ везницима било лакше и више би им одговарало да се безгрешни Ни ¬ јемци међусобнопоубијају: тако би Руси и Енглези имали мање посла и могли би раније почети обнављати властитеградове.

Али још нисмо толико далеко и не желим се прерано надати славном догађају. Ипак, вероватно сиопазила, све ово је чиста збиља и данас сам у посве трезном расположењу: изнимно, не натуцам оидеалима. Штавише, Хитлер је љубазно објавио свом верном, оданом народу да од сада свиприпадници оружаних снага морају слушати Гестапо, а сваки војник који зна да је неко од његовихпретпостављених учествовао у овом ниском, кукавичком нападу на његов живот може дотичногаубити на лицу места, без преког суда.

Бит ће то баш савршена кланица. Малог Ивицу заболе ноге на дугом маршу, његов газда официриздере се на њ, Ивица шчепа пушку и викне: "Хтео си да убије фирера, ево ти награда." Пуцањ, иузносити шеф који се усудио пипнути малога Ивицу одлази у вечни живот (или вечну смрт? Накрају, кад год се неки официр буде нашао против војника, или кад буде морао преузети водство,смочит ће панталоне од страха јер ће се војници усудити рећи више но што се они усуђују. Да ли тијасно што хоћу рећи, или превише скачем с предмета на предмет? Нема помоћи: вероватноћа даћу можда седети у школским клупама сад у октобру сувише ме весели а да бих била логична! Ох,боже , па зар нисам управо написала да се не желим превише надати? Опрости, нису ме назвали"пакетић противречности" баш ни због чега!

Твоја Ана



"Пакетић противречности". Тиме сам завршила своје задње писмо и тиме ћу започети ово."Пакетић противречности", можеш ли ми тачно рећи шта је то? Што значи противречност? Кадтолико речи, може значити две ствари, противречност споља и противречност из ¬ нутра.

Прва је оно обично: "не попушта лако, увек зна најбоље, има задњу ријеч, ЕФИНА, све непријатнеособине због којих сам по ¬ зната. За другу нико не зна, то је моја тајна.

Већ сам ти рекла да имам двоструку личност. Једна половина утеловљује моју бучну веселост,смејање свему, моју ведрину и, надасве, начин којим све олако схваћам. То укључује примањеочијукања, пољупца, загрљаја или просте шале без увреде. Ова страна обично лежи у ишчекивањуи гура у страну ону другу која је много боља, дубља и чишћа. Мораш схватити да нико не познаАнину бољу страну и због тога ме већина људи сматра тако несношљивом.

Сигурно сам брбљиви кловн за једно поподне, али онда је свима доста мене за месец дана.Доиста, то је управо као љу ¬ бавни филм за мислиоце, напросто обрат, занимљив само за једнупригоду, нешто што се брзо заборавља, не лоше, али ни добро. Мрзим што ти ово морам причати,али зашто не бих ако знам да је истина? Моја лакша површна страна увек ће бити бржа од онедубље и због тога ће увек побеђивати. Не можеш замислити колико сам често покушавала даодгурне ову Ану, осакатити је и сакрити, јер је она, уосталом, само пола онога што се зове Ана; алито не иде и такође знам зашто не иде.

Страшно се бојим да ће сви који ме познају онакву каква сам увек, открити да имам још једнустрану, лепшу и бољу. Бо ¬ јим се да ће ми се ругати, да ће ме сматрати смешном и сенти ¬менталном, да ме неће схватати озбиљно. Навикла сам да ме не схватају озбиљно, али навикла сеи може то подносити само она "доброћудна" Ана; она "дубља" Ана сувише је крхка за то. Поне-кад, ако збиља присилим добру Ану да четврт сата буде на позор ¬ ници, она једноставнозанијеми чим мора проговорити и пусти Ану број један да то учини и, пре но што опазим,ишчезне.

Стога она угодна Ана никад није назочна у друштву, до сада се није појавила ни један једини пута,али преовлађује готово увек кад смо саме. Тачно знам каква бих желела бити, знам и каква јесам... изнутра. Али јао, таква сам за себе. И можда, не, сигурно због тога ја кажем да имам сретнунарав изнутра и због тога други људи мисле да имам сретну нарав извана. Води ме она унутрашњачиста Ана, али споља сам само обесна мала коза која се отргла с узице.

Као што сам већ рекла, никад не говорим што заправо осе ¬ ћам о нечему и зато сам добила имеловац на дечке, Минк, свезналица, читалац љубавних прича. Весела Ана тому се смије, дрскоодговара, равнодушно слеже раменима као да не хаје, али, ох боже, реакције тихе Ане управо сусупротне. Ако ћу бити посве поштена, морам признати да ме то доиста боли, да се страшнопокушавам променити али се увек борим против јачег противника. У мени јеца један глас: "Ево те,ево шта је постало од тебе: немилосрдна си, изгледаш охоло и надуто, људи те не воле, а све тојер не желиш слушати савете своје властите боље половине." Ох, радо бих слушала, али не иде;ако сам мирна и озбиљна, сви мисле да је то нова комедија и морам из ње изаћи окрећући је ушалу, а да и не споменем сопствену породицу која ће сигурно мислити да сам болесна, терати дапијем пилуле за главобољу и живце, пипати ми врат и главу да види имам ли температуру, питатиимам ли зачепљену столицу и критиковати моје лоше расположење. То не могу издржати: ако самтолико посматрана, почињем бивати жалосна, затим несретна и напослетку поново окренем својесрце тако да је оно лоше из ¬ вана а оно добро изнутра и настављам покушавати да откријем накоји бих начин постала онаква каква бих толико радо била и каква бих могла бити кад ... на светуне би живели други људи.

Твоја Ана

ЕПИЛОГ

Овде завршава Анин дневник.

4. августа 1944. Зелена полиција (грунн Полизеи) провалила је у Тајно склониште. Сви станари,заједно с Кралер и Коопхуисом, били су ухапшени и послани у немачке и холандске концен ¬трацион логоре.

Гестапо је опљачкао Тајно склониште. Међу гомилом старих књига, ревија и новина што су билеостављене на поду Миеп и Елли су нашле Анин дневник. Осим врло малог броја уломака којичитаоцу нису интересантни, сачуван је изворни текст.

Од свих станара Тајног склоништа вратио се једино Анин отац. Кралер и Коопхуис, који суиздржали патње холандског логора, успели су се вратити својим породицама.

У марту 1945, два месеца пре ослобођења Холандије, Ана је умрла у концентрационом логору уБерген-Белсену.

OBJAŠNJENJA

Rin-Tin-Tin – popularni pas iz dječijih filmova

sil vous plait - izvolite (franc.)

Dam - trg ispred kraljevske palače u Amsterdamu

mirhna tinktura - Comiphora myrrha (Bot.)

Offiziersheim - njemački časnički klub

Benjamin - miljenik

florina odgovara svoti od otprilike 1,40 dolara - odnosno odgovaralo je u srpnju 1943. kada je ovopisano.

Schiphol - aerodrom u Amsterdamu

du kannst preuzeti dies - ovo možeš preuzeti (kombinacija nizozemskog i njemačkog i u izvorniku)

du spatzt schon - već stvaraš nered (njem.)

Donnerwetter-noch-einmal - e pa sada do vraga (njem.)

opklop - vrsta nizozemskog kreveta koji se sklapa pored zida i izgleda kao ormar za knjige ispredkojega je zavjesa

"God Save the King" - engleska himna

Vidi zapis od 7. prosinca 1942.

Velik je čovjekov duh a djela toliko sitna!

Glasoviti Goetheov stih "Na vrhu svijeta, ili u dubinama očaja!"

opasna unutarnja bolest

u izvorniku "Grandma i Granny".

enfin - uostalom (franc.)

Brer Rabbit - Bratac Zekan (nizoz.)

Zvona na starim tornjevima sa satom svirala su napjeve

Um Gottes Willen - za ime božje! (njem.)

Wehrmacht - naziv za njemačku vojsku u vrijeme nacizma

en casserole - prženo u tavi (franc.)

kozja brada (bot. Tragopogon porrifolius)

NSB - Nizozemski nacionalsocijalistički pokret

Dvojica članova ratne nizozemske vlade u izbjeglištvu u Londonu

Carol von Linne (1707-1778), švedski prirodoslovac i liječnik

Atlantski zid - Hitlerov "atlantski zid" protezao se od obale Sjevernog mora do Britanije a onda na jugdo španjolske granice. Ova mreža čvrstih utvrda, zaštićena minskim poljima i podvodnimzaprekama, bila je postavljena u očekivanju većeg iskrcavanja Saveznika na obali okupirane Evrope.

This is the day - to je taj dan (engl.), kasnije nazvan D-day

govor Dwighta Einsenhowera - originalni tekst

Mussert - voda Nizozemske nacionalsocijalističke stranke

U izvorniku također upotrijebljena engleska najava: "Loše vrijeme u razdoblju od 30. lipnja."

Dnevnik Ane Frank

Documents