САДРЖАЈ CONTENTS РАСПРАВЕ И ЧЛАНЦИ PAPERS AD ARTICLES ЖИВОТ И ДЕЛО ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА (1951–2010)......7 Мирко Грчић: КОНЦЕПЦИЈА РИТМОВА ЕТНОГЕНЕЗЕ Л. ГУМИЉОВА ....... 27 Mirko Grčić: CONCEPTION OF RITMS OF ETHNOGENESIS BY L. GUMILJOV.. 43 Горан Пенев: НОВИЈЕ ПРОМЕНЕ У ПОПУЛАЦИОНОЈ ДИНАМИЦИ СРБИЈЕ И БАЛКАНСКИХ ЗЕМАЉА ................................................................................................... 45 Goran Penev: RECENT TRENDS OF POPULATION DYNAMICS IN SERBIA AND OTHER BALKAN COUNTRIES ................................................................................. 77 Иван А. Алешковский, Владимир А. Ионцев: ТЕНДЕНЦИИ МЕЖДУНАРОДНОЙ МИГРАЦИИ НАСЕЛЕНИЯ В СОВРЕМЕННОЙ РОССИИ В УСЛОВИЯХ ГЛОБАЛИЗАЦИИ ....................................................................................................... 79 Иван А. Алешковский, Владимир А. Ионцев: ТЕНДЕНЦИЈЕ МЕЂУНАРОДНЕ МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА У САВРЕМЕНОЈ РУСИЈИ У УСЛОВИМА ГЛОБАЛИЗМА .......................................................................................................... 103 Светлана Радовановић, Љубомир Гиговић: ДЕМОГРАФСКИ ПРОЦЕСИ У ПО- ГРАНИЧНОМ ПОДРУЧЈУ СРБИЈЕ ПРЕМА БУГАРСКОЈ.................................. 105 Svetlana Radovanović, Ljubomir Gigović: DEMOGRAPHIC PROCESSES IN THE BORDER REGION SERBIAN TO BULGARIA ....................................................... 127 Љиљана Живковић, Славољуб Јовановић: УТИЦАЈ ДЕПОПУЛАЦИЈЕ НА ПРО- МЕНУ СТРУКТУРЕ АГРАРНОГ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ НЕГОТИН.. 129 Ljiljana Živković, Slavoljub Jovanović: THE INFLUENCE OF DEPOPULATION ON THE CHANGE IN THE STRUCTURE OF AGRARIAN POPULATION IN NEGOTIN MUNICIPALITY ………………………………………………………...141 Мирољуб А. Милинчић, Тијана Ђорђевић: ОБРАЗОВНА СТРУКТУРА СТАНОВ- НИШТВА ОПШТИНЕ АЛЕКСАНДРОВАЦ .......................................................... 143 Miroljub A. Milinčić, Tijana Đorđević: EDUCATIONAL STRUCTURE OF THE PO- PULATION OF ALEKSANDROVAC MUNICIPALITY.......................................... 151 Микица Сибиновић, Марија Мартиновић: ТЕРИТОРИЈАЛНО-ДЕМОГРАФСКЕ ПРОМЕНЕ ОПШТИНЕ КЊАЖЕВАЦ .....................................................................153 Mikica Sibinović, Marija Martinović: TERRITORIAL-DEMOGRAPHIC CHANGES OF KNJAŽEVAC MUNICIPALITY ...........................................................................160 Александар Лугоња, Драгица Р. Гатарић: ДЕМОГРАФСКЕ ПРОМЕНЕ И ТЕРИ- ТОРИЈАЛНЕ ИМПЛИКАЦИЈЕ НА ПРОСТОРУ КУПРЕШКЕ ВИСОРАВНИ ...161 Aleksandar Lugonja, Dragica R. Gatarić: DEMOGRAPHIC CHANGES AND TERRITORIAL IMPLICATIONS IN THE SPACE OF THE KUPRES PLATEAU..175 Александар Лугоња, Марија Невенић: ОГРАНИЧЕЊА ДЕМОГРАФСКОГ И ПРО- СТОРНО-ФУНКЦИОНАЛНОГ РАЗВОЈА МРЕЖЕ НАСЕЉА КУПРЕШКЕ ВИ- СОРАВНИ ...................................................................................................................177 Aleksandar Lugonja, Marija Nevenić: LIMITATIONS OF DEMOGRAPHIC AND SPATIAL-FUNCTIONAL DEVELOPMENT OF SETTLEMENTS NETWORK IN THE KUPRES PLATEAU ...........................................................................................188
This document is posted to help you gain knowledge. Please leave a comment to let me know what you think about it! Share it to your friends and learn new things together.
Transcript
САДРЖАЈ CONTENTS
РАСПРАВЕ И ЧЛАНЦИ PAPERS A�D ARTICLES
ЖИВОТ И ДЕЛО ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА (1951–2010)......7 Мирко Грчић: КОНЦЕПЦИЈА РИТМОВА ЕТНОГЕНЕЗЕ Л. ГУМИЉОВА ....... 27 Mirko Grčić: CONCEPTION OF RITMS OF ETHNOGENESIS BY L. GUMILJOV.. 43 Горан Пенев: НОВИЈЕ ПРОМЕНЕ У ПОПУЛАЦИОНОЈ ДИНАМИЦИ СРБИЈЕ И БАЛКАНСКИХ ЗЕМАЉА ................................................................................................... 45 Goran Penev: RECENT TRENDS OF POPULATION DYNAMICS IN SERBIA AND OTHER BALKAN COUNTRIES ................................................................................. 77 Иван А. Алешковский, Владимир А. Ионцев: ТЕНДЕНЦИИ МЕЖДУНАРОДНОЙ МИГРАЦИИ НАСЕЛЕНИЯ В СОВРЕМЕННОЙ РОССИИ В УСЛОВИЯХ ГЛОБАЛИЗАЦИИ ....................................................................................................... 79 Иван А. Алешковский, Владимир А. Ионцев: ТЕНДЕНЦИЈЕ МЕЂУНАРОДНЕ МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА У САВРЕМЕНОЈ РУСИЈИ У УСЛОВИМА ГЛОБАЛИЗМА .......................................................................................................... 103 Светлана Радовановић, Љубомир Гиговић: ДЕМОГРАФСКИ ПРОЦЕСИ У ПО-ГРАНИЧНОМ ПОДРУЧЈУ СРБИЈЕ ПРЕМА БУГАРСКОЈ.................................. 105 Svetlana Radovanović, Ljubomir Gigović: DEMOGRAPHIC PROCESSES IN THE BORDER REGION SERBIAN TO BULGARIA ....................................................... 127 Љиљана Живковић, Славољуб Јовановић: УТИЦАЈ ДЕПОПУЛАЦИЈЕ НА ПРО-МЕНУ СТРУКТУРЕ АГРАРНОГ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ НЕГОТИН.. 129 Ljiljana Živković, Slavoljub Jovanović: THE INFLUENCE OF DEPOPULATION ON THE CHANGE IN THE STRUCTURE OF AGRARIAN POPULATION IN NEGOTIN MUNICIPALITY ………………………………………………………...141
Мирољуб А. Милинчић, Тијана Ђорђевић: ОБРАЗОВНА СТРУКТУРА СТАНОВ-НИШТВА ОПШТИНЕ АЛЕКСАНДРОВАЦ .......................................................... 143 Miroljub A. Milinčić, Tijana Đorđević: EDUCATIONAL STRUCTURE OF THE PO-PULATION OF ALEKSANDROVAC MUNICIPALITY.......................................... 151
Микица Сибиновић, Марија Мартиновић: ТЕРИТОРИЈАЛНО-ДЕМОГРАФСКЕ ПРОМЕНЕ ОПШТИНЕ КЊАЖЕВАЦ .....................................................................153 Mikica Sibinović, Marija Martinović: TERRITORIAL-DEMOGRAPHIC CHANGES OF KNJAŽEVAC MUNICIPALITY ...........................................................................160 Александар Лугоња, Драгица Р. Гатарић: ДЕМОГРАФСКЕ ПРОМЕНЕ И ТЕРИ-ТОРИЈАЛНЕ ИМПЛИКАЦИЈЕ НА ПРОСТОРУ КУПРЕШКЕ ВИСОРАВНИ ...161 Aleksandar Lugonja, Dragica R. Gatarić: DEMOGRAPHIC CHANGES AND TERRITORIAL IMPLICATIONS IN THE SPACE OF THE KUPRES PLATEAU..175 Александар Лугоња, Марија Невенић: ОГРАНИЧЕЊА ДЕМОГРАФСКОГ И ПРО-СТОРНО-ФУНКЦИОНАЛНОГ РАЗВОЈА МРЕЖЕ НАСЕЉА КУПРЕШКЕ ВИ-СОРАВНИ ...................................................................................................................177 Aleksandar Lugonja, Marija Nevenić: LIMITATIONS OF DEMOGRAPHIC AND SPATIAL-FUNCTIONAL DEVELOPMENT OF SETTLEMENTS NETWORK IN THE KUPRES PLATEAU ...........................................................................................188
Тања Мишлицки: КИЈЕВЦИ – НАСЕЉЕ КОД ГРАДИШКЕ СА АРХЕОЛО-ШКИМ НАЛАЗИШТЕМ МАНАСТИРИШТЕМ .....................................................189 Tanja Mišlicki: KIJEVCI – SETTLEMENT NEAR GRADIŠKA WITH ARCHAEOLOGICAL SITE MANASTIRIŠTE ……………………………………..198
Драгица Р. Гатарић: АНТРОПОГЕОГРАФСКА ПРОУЧАВАЊА НАСЕЉА И ПО-РЕКЛА СТАНОВНИШТВА ГОРЊЕГ РАТКОВА ................................................. 199 Dragica R. Gatarić: ANTHROPOGEOGRAPHIC ANALYSIS OF THE SETTLMENT AND POPULATION ORIGIN OF GORNJE RATKOVO ..........................................206
Милимир Лојовић, Обрен Гњато: СТАНОВНИШТВО ИСТОЧНЕ ХЕРЦЕГОВИ-НЕ У ФУНКЦИЈИ РЕГИОНАЛНОГ РАЗВОЈА ......................................................207 Milimir Lojović, Obren Gnjato: POPULATION OF EASTERN HERZEGOVINA IN FUNCTION OF REGIONAL DEVELOPMENT ....................................................... 224
Анђелија Ивков–Џигурски, Смиљана Ђукичин, Јелена Миланковић: СВАДБЕНИ ОБИЧАЈИ ЕТНИЧКИХ ГРУПА У ОПШТИНИ КИКИНДА .................................225 Anđelija Ivkov–Džigurski, Smiljana Đukičin, Jelena Milanković: WEDDING CUSTOMS OF ETHNIC GROUPS IN THE KIKINDA MUNICIPALITY ...............242
БЕЛЕШКЕ �OTES
Територијални аспекти развоја Србије и суседних земаља, Међународни научни скуп, Универзитет у Београду – Географски факултет, Београд, 2010, стр. 1–563 (Драгица Р. Гатарић) .................................................................................................. 243 Territorial Aspects of Development of Serbia and ,eighbouring Countries, The International scientific meeting, University of Belgrade – Faculty of Geography, Belgrade, 2010, pp. 1–563 (Dragica R. Gatarić) .......................................................................... 243
Александар Кнежевић: Роми (Цигани) у Београду – етнодемографска проучавања, Универзитет у Београду – Географски факултет, Београд, 2010, стр. 1–114 (Драгица Р. Гатарић) ................................................................................................................... 244 Aleksandar Knežević: Roma (Gypsies) in Belgrade – ethno-demographic study, University of Belgrade – Faculty of Geography, Belgrade, 2010, pp. 1–114 (Dragica R. Gatarić) ..... 244
У историозофској и антропогеографској литератури XIX и XX века
има много великих дела која обрађују проблем етногенезе. Свако ко се жели
бавити том проблематиком треба да прочита радове Сергеја Михајловича
Широкогорова, који је засновао прву општу концепцију етноса, теоретичара
културно-историјске школе Фридриха Рацела, Николаја Јаковљевича Дани-
левског, Константина Николајевича Леонтијева, Освалда Шпенглераа, Ар-
нолд Тојнбија, Питирима Сорокина, Јована Цвијића и многих других (Грчић
М., 2005). Ипак, „нико се није одважио да каже, како се појављују и куда не-
стају етноси (ако хоћете, нације, народи, народности) – нико, осим Л. Н. Гу-
миљова. А ипак они настају и нестају” (Панченко А. М., 1994, 15). Етноси
настају, живе и пропадају у историјском времену - Л. Н. Гумиљов је чак од-
редио да циклуси од рођења до смрти етноса трају 1200–1500 година. Као
доказ за ту тврдњу Гумиљов наводи да од народа, који су доживели процват
пре 5.000 година, данас није преостао ни један. Према томе, централни про- ∗ Рад представља резултат истраживања на пројекту 176017, који финансира Ми-
нистарство за науку и технолошки развој Републике Србије.
Мирко Грчић
____________
28
блем етногенезе је следећи: како и зашто то настаје? Сам Гумиљов (1912–
1992) признаје, да његова хипотеза „за сада не може бити строго доказана, али
зато ... не наилази на факте, који јој противурече” (Гумилев Н. Л., 1993, 311).
Појам и хијерархија етноса
Иако је велики део свог опуса посветио проблему етногенезе, ипак
„дефиницију етноса, која одговара критеријумима научне строгости, ми
код Л. Н. Гумиљова не налазимо” (Козлова Е. В., 1999, 66). На основу
бројних примера и научно-популарних објашњења можемо стећи предста-
ву да је за њега етнос свака стабилна природно настала заједница људи, с
одређеним стереотипима понашања, која је обједињена свешћу о припад-
ности једној заједници и која себе супротставља свим другим етничким за-
једницама („ми” и „не ми” или „они”).
Гумиљов је сматрао да обележја нације не могу бити релевантна за
вршено” (Гумилев Л. Н., 1966, 57, 84; 1991, 277). Све то је по Л. Н. Гумиљову
обрнути ток мисли. Његов методолошки поступак следи ток расуђивања исто-
ричара: Ако знамо историју последњих 3000 година по писменим изворима,
то кретање степских народа (они су пре свега зависили од климатских „препа-
да”) дају нам кључ за откривање и утврђивање овог или оног периода влажно-
сти или, обрнуто, сушности. Гумиљов је чак саставио хронолошке (тачније –
геохронолошке) таблице у којима је синхронизовао степен влажности Евра-
зијског континента у последњих 4000 година, са генезом појединих етноса, на
бази палеоетнографије (Гумилев Л. Н., 1966, 18).
Веза етноса и предела
Схватање етноса као биосоцијалног система је „огромни допринос
Л. Н. Гумиљова филозофији, историји и географији” (Ефремов Ю. К.,
1994, 83). Индетерминистички концепт друштва, као нечег стерилног од
Mirko Grčić
____________
35
природних начела, који је ухватио корена у руској географији, историји и
филозофији у доба Стаљина, он је сматрао апсурдном апстракцијом; јер
сви чланови друштва се рађају, хране, расту, размножавају и умиру биоло-
шки. Али биолошке карактеристике су својствене не само особама, него и
њиховим заједницама – ценозама, а то значи и антропоценозама, етноцено-
зама, које су увелико иако не сасвим, сличне биоценозама. Гумиљов исти-
че да „етнос – није друштво, етнос – није раса, етнос – није популација…
Етнос – то је географска појава, увек повезана с пределом у који је сме-
штен, који храни адаптирани етнос. А пошто су предели Земље разнолики,
разнолики су и етноси” (Гумиљов Л. Н., 2003, 29). Гумиљов уводи појам
„комплeментарности” етноса, као симбиозу два или више етноса у истој
еколошкој ниши, која може бити позитивна и негативна. Крајња варијанта
негативне комплементарности је формирање химера.
Гумиљов сматра да суштинску улогу у процесу етногенезе игра ве-
за са средином, уписаност етноса у предео. А постоје и неуписани у њега
или паразитирајући на њему етноси – химере. Те противприродне твореви-
не настају, када у једној еколошкој ниши коегзистирају и међудејствују
страни један другом етноси различитих суперетничких система. Њима је
својствена унутрашња конфликтност и оштре противуречности с околном
средином, због чега их Гумиљов назива антисистеми. “На тај појам најви-
ше су се окомили противници Гумиљова, видевши под њим скоро тврдњу
о постојању нижих раса, иако су код њега химерама означени и Хазари у
Прикаспију после продора тамо Јудеја, и албигојци у Европи. А изабрани-
ком Бога Гумиљов никакав народ не сматра – који год од њих би прогла-
сио себе богоизабраним – Немац, Јапанац или Јеврејин, то је израз само
националистичког разметања, егоизма и моралне наказности” (Ефремов
Ю. К., 1994, 83). Дакле, химерама треба сматрати народе, који пренебрега-
вају везе с природном средином која их храни. Химере су по правилу нео-
држиве. Однос етноса према географској средини такође треба посматрати
у вези са фазама старења.
У фази настанка и успона, етнос „осваја” предео за своје потребе, и
истовремено се сам прилагођава условима предела; краће, овде делује
принцип повратне везе.
У следећој, акматичкој фази, када је етнички систем пун енергије,
наступа време освајања и конфликата, што одвлачи људе од експлоатације
предела, и природа страда минимално.
При смањивању пасионарне напетости, у фазама прелома и етничке
инерције, способност за проширивање ареала се смањује и наступа време
утицаја на предео сопствене земље. Расте техносфера, тј. количина здања,
грађевина, споменика, производња се увећава на рачун природних ресурса.
Део таквих измена су релативно нешкодљиве деформације природе, које се
могу вратити у стање природне геобиоценозе. Али тамо где су природни ма-
Мирко Грчић
____________
36
теријали уграђени у строге форме, њихов саморазвитак се прекида и заме-
њује га споро, али незадрживо нарушавање, које често бива неповратно. Те
руине су потребне само археолозима који истражују не растуће, него угаше-
не етносе, који су оставили комадиће посуда од печене глине, фрагменте ва-
вилонских плочица с клинастим писмом, пирамиде и платформу у Баалбеку,
руине средњовековних замкова и храмове древних Маја у џунглама Јуката-
на. Биосфера је способна да прехрани људе, али није у стању да задовољи
њихову тежњу да покрију површину планете „отпадом” излученим из ци-
клуса конверзије биоценоза. У том узрасту етнос, као Антеј, губи везу с
тлом, тј. с животом, и наступа неизбежни пад (Гумилев Л. Н., 1990, 545–56).
Последња фаза етногенезе (опскурација) је деструктивна. Чланови
етноса, неспособни по закону неповратности еволуције да се врате контакту
с биосфером, прелазе у пљачкање, али оно их не може спасити. Наступа не-
избежни демографски пад, после којег остају периферни субетноси, мини-
мално повезани с главном линијом етногенезе. Они или таворе као реликти,
или стварају нове етносе с другим доминантама понашања. За то време при-
родни предео се регенерише, иако, наравно, не у претходном облику.
Критички осврт на хипотезу Гумиљова
Гумиљов је покушао да разјасни нека велика, вечна и универзална
питања идеализма и материјализма у антропологији и антропогеографији.
Повезао је та два гледишта преко фактора „икс“, који је, по њему, кључ за
разјашњавање питања покретачких снага процеса етногенезе. Наиме, он је
смислио схему о цикличном развоју под утицајем неког мистичног ко-
смичког „импулса“, и у ту схему укључио низ неповезаних принципа о по-
јединцима које он назива „пасионари“, који су наводно кројили историју
етноса. Међутим, искрсавају нека начелна питања.
Прво питање: Каква је улога природног фактора у процесу етноге-
незе? Да би објаснио „фактор икс“, Гумиљов полази од индивидуалне пси-
хологије која се претвара у системе виших нивоа – социјалну и етничку пси-
хологију. За схватање „фактора икс“ значајне су мотивације поступака поје-
диних људи, јер од њих настају етнички стереотипи понашања. Мотивације
проистичу из потреба, при чему се разликују „потребе нужде“ (самоодржа-
ња индивидуе) и „потребе развоја“ (интелектуалног и организационог, по
Достојевском „потребе сазнања“). Наиме, тајна људског живота није само у
томе да живи, него и у томе да зна зашто живи. Због тога је човеку потребан
општи идеал и оно што Л. Гумиљов назива „етничком доминантом“. Али
ова доминанта не настаје сама по себи, него се појављује и мења заједно с
фазама етногенезе, тј. јавља се као функција траженог „фактора икс“. Тај
фактор је, по Гумиљову, спољашњи утицај или импулс који спаја у један си-
стем три линије етногенезе – етнолошку, историјску и географску.
Mirko Grčić
____________
37
1) Етнолошка линија, узима у обзир поделу људи на „егоисте“ и
„антиегоисте“. Искра стварања сваког етноса је увек повезана с неким по-
јединцима који имају необориву унутрашњу тежњу за променом окруже-
ња, друштвеног или природног, често илузорну или погубну за самог су-
бјекта. Таква тежња је одступање од норми понашања врсте, зато што је
супротна инстинкту самоодржања. Баш таква особина лежи у основи анти-
егоистичке етике, где интереси колектива, преовлађују над жеђу за живо-
том и бригом о сопственом потомству. Особе које имају такве особине,
при повољним условима извршавају поступке, који сумарно ломе инерци-
ју традиција и иницирају нове етносе. Те особине настају генетским мута-
цијама, а њихов ефекат је страст или „пасионарност“ (од лат. Passio, ionis,
f.). Пасионари су, по Гумиљову, „мутанти“ који су спремни на самопожр-
твовање за опште циљеве. Таквог мутанта је бескорисно призивати разуму.
Он иде на крст, у ватру, на вешала, на стрељање, у име неког општег циља.
По Гумиљову, пасионарни набој је чисто физичке природе - потиче од екс-
плозија биохемијске енергије живе материје на одређеним путањама на Зе-
мљи, у време појачане активности Сунца. Пасионарни импулс је тај „фак-
тор икс“, који иницира процес етногенезе. Пасионари постају покретачка
снага етноса. “Пасионарност и комплеметарност – то је један од покушаја
да се објасни необјашњиво, не убедљивији, него производне снаге и произ-
водни односи” (Чемерисская М. И., 1993, 180).
2) Историјска линија, описује закономерне фазе настанка, развоја и
пропадања етноса. Тај процес етничке ентропије назива се етногенеза. Ен-
тропија која се не смањује води етнос ка распаду. Ни један од познатих ет-
носа не постоји вечно. По Гумиљову, они настају у неком моменту истори-
је, живе ако нема спољашњих сметњи 1200 до 1500 година. Затим се или
распадају, при чему људи, који их сачињавају, улазе у друге, млађе етносе,
или се претварају у реликте, односно лишавају се самосталног развитка и
способности за саморегулацију и одрживост развоја. У ову схему не укла-
пају се Јевреји, Кинези и још неки етноси.
По Л. Гумиљову, тај процес је карактеристичан за све системе који
настају услед енергетске експлозије (мутације) система, и схема смене ње-
гових фаза је једнообразна: 1) порив или негентропијски импулс ствара фа-
зу етничког успона; 2) вишак енергије, или акматичка фаза, ствара „пре-
гревање“ унутар система; 3) нагли пад пасионарне напетости који се изра-
жава у процвату културе и филозофије, повезан је са исијавањем слободне
енергије из система; 4) фаза прелома (транзиције) – охлађени систем креће
се по инерцији, што се сматра процватом цивилизације, 5) при даљој по-
трошњи енергије развој се гаси, настаје фаза опскурације; 6) после губитка
слободне енергије етнос улази у стање хомеостазе – нестабилне равноте-
же с природном средином. Ако прихватимо да се различити етноси налазе
у различитим фазама етногенезе Према томе, етноси као и сви живи систе-
Мирко Грчић
____________
38
ми пролазе кроз животни циклус - рађају се, развијају се, старе и умиру.
Ако прихватимо да се различити етноси налазе у различитим фазама етно-
генезе, можемо доћи до симптома по којима се могу разликовати типови
етноса. То би нас лако могли одвести у испразне расправе о вредности,
„супериорности“ или „инфериорности“ етноса.
3) Географска линија, описује однос етноса према пределу. Тај од-
нос такође се мења, зависно од смене револуционих и еволуционих фаза у
циклусу етногенезе. По Гумиљову, притисак на пределе сопствене земље
појачава се синхронизовано са фазама етногенезе. Деградација предела је-
дан је од знакова деградирања система. Последња фаза етногенезе - опску-
рација је деструктивна. Чланови етноса, неспособни по закону неповратне
еволуције да се врате у контакт с биосфером, прелазе на пљачкање приро-
де, али оно их не спасава. Наступа неизбежни демографски пад, после ко-
јег остају периферни субетноси, минимално повезани с главном линијом
етногенезе. Они или животаре као реликти, или стварају нове етносе с дру-
гим доминантама понашања. За то време природни предели се обнављају,
али не у претходним формама.
Вернадскиј је истакао да је развитак живота на земљи у великом
степену условљен утицајем космичких фактора, посебно утицајем моћних
токова космичког зрачења. „Материја биосфере захваљујући што је проже-
та енергијом: она постаје активна, концентрише и дистрибуира у биосфери
енергију добијену у форми зрачења, претвара је на крају крајева у слобод-
ну енергију у земаљској средини, способну да производи рад“ (Вернад-
ский В. И., 1967, 227). И даље: „Биосфера не може бити схваћена у појава-
ма, које у њој настају, ако се испусти та веза са грађом целог космичког
механизма“. Људи нису само „деца Земље“, него и „деца Сунца“! (Вернад-
ский В. И., 1967, 231). У одређеним деловима географског омотача, где су
се почели формирати ландшафти, енергија се увећавала услед повећавања
њеног дотока из спољашњих материјалних система природе. Без преноса
енергије, који прати хемијске промене, неби било ни живота, ни еколо-
шких система (Анучин В. А., 1982, 13). „Ми, разумна бића, не смемо забо-
равити да је наша цивилизација само једна од појава природе, које зависе
од сталног дотока концентроване енергије светлосних зрака“ (Одум Ю.,
1975, 52–53). Идући том логиком, Гумиљов је дошао на идеју да пасиона-
ри располажу вишком животне енергије или поривом, који су добили ро-
ђењем под појачаним импулсима Сунца (фактора „икс“). Ови импулси су
се, наводно, историјски појављивали на одређеним путањама.
Ипак треба приметити, да су цивилизације „острва друштвене орга-
низације“ пре него „акумулације природне енергије“. У тој организацији
настала су међудејства свих елемената, који обједињују људе у социјалне
групе, и то: 1. социјални и културни елементи у процесу историјског раз-
воја; 2. економски елементи и 3. технички и технолошки елементи. Додат-
Mirko Grčić
____________
39
на одлика социокултурних заједница је територијална одређеност, усло-
вљена техничким могућностима (условима) производње и самим природ-
ним условима који се развијају и територијално диференцирају под утица-
јем космичких и телуристичких сила.
Можемо прихватити да појединци могу да имају инстинкте разви-
јеније него други, али етноси и суперетноси су социокултурни а не ин-
стинктивни системи. Човек је биосоцијално биће, али његове животне
функције, нарочито осећања и мисли, нису такве природе да би се могли
свести на неки природни облик енергије типа „виталистичке силе“ или још
раније „ентелехије“, или геобиохемијске енергије живе материје биосфере,
коју је открио В. И. Вернадскиј, а Л. Гумиљов довео у везу са фактором
„икс“. Духовна снага није физичка величина.
Друго питање: Каква је улога појединаца у процесу етногенезе? У де-
лима Гумиљова историја „суперетноса“ или цивилизација је као спектакл, ко-
ји има свој сценски простор, временски ритам и страствене личности - „паси-
онаре“. Историја у интерпретацији Л. Гумиљова је сама за себе величанствено
приказивање „духовних ликова“ јунака и генија или, парафразирајући Ничеа,
„највиших примерака“ људске врсте. Проистиче да су пасионари, а то значи
босови, авантуристи, освајачи, особењаци разних врста „очеви“ етноса и нај-
веће благо. Нема демократије, нема права, нема разума, него похлепа, сујета и
слично, су фактор етногенезе. Зато није чудо да су књиге Гумиљова постале
бестселер крајем XX века у Русији, када мафија и нови богаташи виде свој
криминални досије као патриотски и родољубиви чин.
Заиста, сви етноси, нације, културе и религије имају у свом исто-
ријском памћењу изузетне догађаје и личности. Неки догађаји и личности
су оставили дуготрајан траг у давно преживљеној стварности, и постали
део традиције и иконографије етноса или суперетноса (цивилизације).
Али, историчари који траже генезу етноса у прецима, заборављају да су ет-
носи отворени системи за разне утицаје из других етноса, да се мешају са
суседима, мењају културу и језик, и коначно, да нема монолитних етноса,
сличних раси, пореклом од једног претка, већ су то скупови древних ет-
ничких супстрата. Таква патолошка склоност ка партеногенези1 етноса,
проширила се јако у XIX–XX веку међу полуобразованим људима и изро- 1 Партеногенеза (parthenogenesis) је грчка реч и значи девичанско рађање, без уче-
шћа мушкарца. Ова појава је утврђена код пчела и неких других инсеката. Верова-
ња да је таква појава могућа и код људи, постоје у религијама многих народа.
Изис, Цибеле, Лето, Деметер и Венус мислило се да су се родиле у девичанству.
Кинеског хероја Ху Чи родила је мајка пошто је нагазила на божански траг. Глав-
но божанство Уапа Индијанаца у Бразилу, Јурупари, рођен је од девојке, која је за-
чела због тога што је попила гутљај домаћег пива. Реа Силвија родила је Ромула и
Рема учешћем бога Марса, Света Богородица родила је Христа силаском Светог
Духа итд. (Види: Ђорђевић Т., Животни круг, „Просвета“, Ниш, 2002, 9).
Мирко Грчић
____________
40
дила шовинизам као карикатуру патриотизма. То прецењивање историј-
ских личности је позната ствар за све народе. Код Срба, Бугара и Руса у
народном предању сусрећемо мит царева светитеља. И друге европске на-
ције налазе ослонац за свој национализам у својој средњовековној истори-
ји: Французи – у крсташким походима и катедралама, Немци – у Фридри-
ху Барбароси, у теутонским витезовима и мајсторима-певачима, Шпанци –
у Сиду, Италијани – у Дантеу и Марку Полу, Енглези у краљу Артуру и
Шекспиру. Неке личности су биле изнад простора и времена у којем су
живели и културе којој су припадали, и постали личности универзалног,
интернационалног значаја.
Многи аутори признају улогу снаге људске свести у историји –
„људи стварају историју“ – али се та свест често своди на персонални кау-
залитет чија је природа шизофрена. Фројд је о томе говорио у својој „Ци-
вилизацији и незадовољствима која носи“. Код Л. Гумиљова јасно видимо
утицај такве антропологије у објашњавању процеса етногенезе.
Гумиљов као историчар тежи да открије, или да успостави више
реда у току догађаја него што га је вероватно икада било. Он се труди да
догађаје организује у јединствену целину и да доведе у везу мноштво дога-
ђаја са јединственошћу карактера. Историчари су увек у опасности да ток
историје исувише рационализују и уопште. Било би неправедно оспорава-
ти релевантност категоријских уопштавања Л. Гумиљова, која се морају
јасно разликовати од оних генеричких уопштавања. Па ипак, било би нео-
сновано тврдити да стварно постоје ови „уопштени“ типови, односно да
постоје у времену и простору. То су да тако кажемо, оправдане визије, по-
пут уметничких слика, и као такве су неизбежна средства која служе за
разумевање. Међутим, ти „типични људи“ се разликују од стварних људи
од крви и меса. Тако, уместо живих људи, нестабилних и никад потпуно
„изграђених“, историчари често описују чврсте карактере, такорећи неке
типичне индивидуалце карактеристичног држања. То је, мање или више,
исто оно што понекад раде сликари портретисти који могу посебним сли-
карским техникама да постигну импресивност на слици и изразе уметнич-
ку визију. То је био и метод старих историчара – од Тукидида до Полибија
и Тацита. За Колингвуда то је „суштина“ старе историографије, што је пре-
ма његовом мишљењу, ту историографију учинило „неисторичном“. Ме-
ђутим, истим методом се упорно служе и многи модерни историчари. До-
вољно је поменути Момзена и његову Историју Рима, и многе друге (Col-
lingwood, 1946, s. 42; Florovski, 2005, 66).
Да би схватио, рецимо историјски „грчки дух“, историчар нужно
мора да има у виду оне проблеме који су проистицали из географске сре-
дине, са којима су се „узвишени духови“ класичног света хватали у ко-
штац. Историчар мора да буде и географ. Историја нас учи ко смо, геогра-
фија нас учи где смо. Ако историчар народа и цивилизација не узима у об-
Mirko Grčić
____________
41
зир географију, онда ће му многи проблеми тих цивилизација изгледати
небитни и тешко да ће бити у стању да их „разуме“ и оцени. Тако онај
историчар који је индиферентан према географском трагању, може да твр-
ди, потпуно убеђен у то, да је читава историја цивилизација само припо-
ветка о владарима и догађајима. Из сличних разлога, одређене цивилиза-
ције су жигосане и, према томе, проказане и игнорисане као „варварске“,
„мртве“ или „стерилне“. Ни један историчар култура и цивилизација не
може остати индиферентан или неутралан, на изазов или захтев географије
(тј. географске средине). По А. Тојнибију (Toynbee, 1948), суштина исто-
рије цивилизације састоји се у постепеном освајању средине и развоју ду-
ховног начела у самом друштву. Прилагођавајући се „изазовима“ природ-
не средине и истовремено развијајући везе међу собом, људи формирају
одређени психофизички склоп личности, стварају навике и обичаје, једном
речју – културу. Култура је „ген“ етноса, информација система. Оно што је
главно за географа састоји се у томе, да путем кооперативног деловања
људи стварају антропогени предео, који омогућује да се савлада ентропија
природне средине и одржи животна енергија. Из културног коктела етноса
ствара се суперетнос (свет-цивилизација), који добија како целовитост, та-
ко и простор за самореализацију (Грчић М., 2010, 7–32).
Треће: питање нужности у историји. То питање односи се на сва
уопштавања људске историје у виду „ритмова“, „циклуса“ „изазова“ и сл.
У Хегеловој „Филозофији историје“ налазимо да овде нема основне личне
слободе и активног стваралачког вођства: вођа није ништа друго него го-
ворник и пословођа светског духа (Hegel G. W. H. 1951). Томе детермини-
зму ванљудске сврховитости придружује се пасионарни „импулс“ у кон-
цепцији Гумиљова. У стварној историји има мање доследности него што је
има у уопштеним схемама које пренаглашавају унутрашњу „нужност“ и
идеализују образац развоја, који наводно важи за сваку врсту људског дру-
штва. У уопштеним схемама догађаји губе своју могућност избора, и пока-
зују се као неизбежни периоди развоја и пропасти, периоди успона и падо-
ва, сагласно утврђеном идеалном обрасцу, па стичемо утисак да се заправо
другачије ништа и није могло догодити. Природно је што је у наше време
опсена „историјске нужности“ морала да буде разоткривена и одбачена
као чинилац који искривљује наше тумачење историје (Florovsky G., 1959;
2005, 63). Постоји заиста, суштински детерминизам у свим тим типским и
категоријским представама. Али они нису ништа друго до стенограм за
„море чињеница“. Стварна историја није крута, она је флуидна и крајње
непредвидива. „Друштва“ (етноси, цивилизације) нису организми који мо-
гу да „еволуирају“ или да се „развијају“ по неком коду, него су комплекси
(мноштва, скупови) појединаца упућених једни на друге и ова упућеност је
увек динамична, флексибилна и нестабилна у својој основној „слободи“
(Florovski G. Hrišćanstvo i kultura, Beograd, 2005, 66).
Мирко Грчић
____________
42
Закључак
Када је реч о географији народа и култура, не можемо избећи су-
штинско питање њихове генезе и историјског процеса, уколико не желимо
да занемаримо свој први задатак а то је „разумевање“. То питање не може да
се протумачи без историје, али не може се ни свести на неоправдане исто-
ријске „екстраполације“. Процеси успона и падова култура и народа остаће
велика мистерија, ако се гледају само као игра „пасионарности“, која
проистиче из просторно и временски неравномерног фактора „икс“. Потреб-
но је тај проблем сагледати у његовој географској разноликости и посебно-
сти, у двосмисленостима и противречностима игре људског духа и природ-
не средине у којој се налази. Са гледишта синергетике бажни су атрактори
– привлачна стања система, или по Тојнбију А., „изазови“ који захтевају
одговарајући клективни „одговор“. Генеза и културни домет датог етноса је
резултат сложених, заметних, скривених и релативно слободних правила
игре географских атрактора, кооперативног (групног) облика људског
деловања и компетитивне (конкурентске) свести (Грчић М., 2010).
ЛИТЕРАТУРА
Анучин, В. А. (1982). Географический фактор в развитии общества. Москва.
Вернадский, В. И. (1967). Биосфера, Москва.
Вернадский, Г. (1997). Московское царство, Т. 2, Москва.
Грчић, М. (2005). Теоријски модели стадијално-еволутивног развоја цивилизације.
Гласник Српског географског друштва, 85, 49–64.
Грчић, М. (2010). Теоријски концепт за проучавање цивилизација као друштвено-
географских система. Демографија VI, 7–32.
Гумилев, Н. Л. (1993). Этносфера: история людей и история природы. Москва,
Экопрес.
Гумилев, Л. Н. (1967). О термине „этнос”. Доклады отделений и комиссий ГО
СССР, Вып. 3, Ленинград, 14–15.
Гумилев, Л. Н. (1971). Этногенез – природный процесс.”Природа”, 1971, № 2, 80.
Гумилев, Л. Н. (1970). Этногенез и этносфера, „Природа”, 1970, № 1, 11.
Гумилев, Л. Н. (1990). Этногенез и биосфера Земли, Ленинград, Гидрометеоиздат.
Гумилев, Л. Н. (1991). Тысячлетия вокруг Каспия, Баку.
Гумилев, Л. Н. (1989). Древняя Русь и Великая степь, Москва.
Гумилев, Л. Н., Етногенез и биосфера Земли, Ленинград, 1990. Гумилев Л. Н.,
Древняя Русь и Великая степь, „Мысль”, Москва, 1993, 15.
Гумилев, Л. Н. (1970). Этногенез и этносфера, “Природа”, № 2, 1970, 46–47.
Гумилев, Л. Н. (1993). Этносфера: история людйей и история природы, Москва,
Эко-прос.
Гумилев, Л. Н. (1966). Открытие Хазарии, Москва.
Гумилев, Л. Н. (1964, 1966). Гетерохронность увлажения Евразии в древности.
„Вестник ЛГУ” 1964, № 6; 1966, № 18.
Гумилев, Л. Н. (2003). Конец и внов начало, Москва, „Айрис пресс”.
Mirko Grčić
____________
43
Гумилев, Л. Н. (1990). Етнология и ее применение, „География и современность”,
Вып. 5, ЛГУ, Ленинград, 545–56.
Ђорђевић, Т. (2002). Животни круг, „Просвета“, Ниш.
Ефремов, Ю. К. (1994). Слово о Љьве Николаевиче Гуммилеве (1912–1992),
Известия Русского географического общества, Вып. 1, 1994.
Козлова, Е. В. (1999). Кризисы в истории цивилизаций, у књ. Анатомия кризисов,
отв. ред. В. М. Котляков, ИГ РАН, Москва, „Наука”.
Лавров, С. (2000). Лев Гумилев. Судьба и идеи. Москва, „Сварог и К.”.
Мичурин В. А. (1992). О подходах к изучению пассионарности, Известия РГО,., Т.
124, Вып. 6, 529.
Одум, Ю. (1975). Основы экологии. Москва.
Панченко, А. М. (1994). Идеи Л. Н. Гумилева и Россия XX века. У књ.: Гумилев
Н. Л., От Руси до России. Москва, „Танаис”.
Toynbee, A. (1948). Civilization on Trial, New York.
Учение, Л. Н. (1988). Гумилева: опит осмисленија, Москва.
Florovski, G. (2005). Hrišćanstvo i kultura, Beograd, (Florovsky G. „The Predicament
of the Christian Historian”. Religion and Culture: Essays in Honor of Paul Tillich, New
York, 1959).
Hegel, G. W. H. (1951). Filozofija povijesti, „Kultura“, Zagreb.
Huntington, P. S. (1996). The Clash of Civilizations and the remarking of World order, N. Y.
Цвијић, Ј. (1921). Нова генерација, „Зора”, гласник српске напредне омладине. Св.
I-II, Беч, 1911. Прештампано у: Говори и чланци, књ. II, Београд, 1921.
Collingwood (1946). The Idea of History, New York.
Чемерисская, М. И. (1993). Лев Николаевич Гумилев и его научное наследие.
„Восток”, № 3, 180.
Широкогоров, С. М. (1923). Этнос, Шанхај.
Mirko Grčić
COKCEPTIOK OF RITMS OF ETHKOGEKESIS BY L. GUMILJOV
Summary
For understending of Geography of ethnos is nessesery to answer the quastion about
genesis and historical process. This problem can not be understendibal without history,
but it can not be reduced only to the history. Processes of up and down of ethnos and
culture are big mistery if we research them only as a game of poverty and the
magnificence of the human spirit. This problem has to research as geographic diversity
and specificity in the ambiguities and contradictions of the human spirit and the
environment in which it is located. Gumilev was working on this problem. The most
original part of his theory is the detection of ethno genesis mechanism. By Gumilev, for
ethno genesis, the environment is not only important, but also the diversity of basic
„human“ components. Most controversial in this theory is „factor X“, which effected
parameter of ethnic history – passionate. Gumiljev thought it is a special effect of excess
of biochemical energy, which is reflected in the increased human instinct for action,
which comes from the Sun's activity or cosmic radiation, which scientists have not yet
discovered.
ДЕМОГРАФИЈА, књ. VII, 2010. DEMOGRAPHY vol. VII 2010
____________
45
UDK 314.116/.117(497.11+497)“1990/2010“ Оригиналaн научни рад Original scientific work
Горан Пенев
НОВИЈЕ ПРОМЕНЕ У ПОПУЛАЦИОНОЈ ДИНАМИЦИ СРБИЈЕ И
БАЛКАНСКИХ ЗЕМАЉА
Извод: Политичке, друштвене и економске промене из 1990-их година имале су врло видљив, и то претежно негативан, утицај на тадашња демографска кретања у Србији и региону Балкана. Настављени су и још више заоштрени бројни неповољ-ни демографски трендови, а неке раније превазиђене демографске појаве су поново постале актуелне (убрзани пад фертилитета, успорено смањење или чак повећање смртности, масовна присилна пресељења и економске миграције са многим каракте-ристикама правог егзодуса). Стабилизовање политичких прилика, које је за неке зе-мље у 2000-им годинама резултирало приступањем Европској унији, а за друге убр-зањем активности везаних за европске интеграције, је било праћено и демографским променама. У Србији те промене нису биле истог интензитета, а у појединим случа-јевима, ни истог смера као у већини осталих земаља региона. За разлику од неких других балканских земаља, у којима је забележено повећање фертилитета, убрзано опадање смртности по старости, и знатно успоравање спољних миграција, у Срби-ји је настављено опадање фертилитета, успорено продужење очекиваног трајања живота, значајно смањено досељавање и повећано исељавање. Кључне речи: кретање становништва, фертилитет, морталитет, миграције, Срби-ја, Балкан Аbstract: Political, social and economic changes that happened in Serbia and the Balkan region during the 1990s had a very visible and predominantly unfavorable influence on that region’s demographic dynamics during that period. Numerous adverse demographic trends were continued and further increased, and some previously overcome demographic occurrences became active again (intensified fertility decrease, slower decrease or even an increase in mortality, mass forced migration and economic migration with many characteristics of actual exodus). In the 2000s, the stabilization of political circumstances, which resulted in successful accession to the European Union for some countries and, for others, the intensification of activities related to European integration, was also followed by demographic changes. In Serbia, these changes did not have the same intensity or, in certain cases, the same direction as in the majority of other countries in the region. Unlike some other Balkan countries, where an increase in fertility, an intensified decrease in mortality by age and a significant decrease in international migration were recorded, Serbia was still marked by decrease in fertility, a slower increase in life expectancy, a significant decrease in immigration and increased emigration. Key words: population dynamics, fertility, mortality, migration, Serbia, Balkans
Горан Пенев
____________
46
Увод
Крај 20. и почетак 21. века представљају за Србију и, мање или више, за све остале балканске земље,1 једно изузетно историјско раздобље. То је, не само због веома важних политичких, друштвених, економских промена, већ и због одвијања врло значајних демографских процеса. Популациони трендови из последње две деценије (1990–2010), су у великој мери били условљени променама у друштву које су, неретко, имале прави револуцио-нарни карактер. Међутим, они представљају и резултат демографског раз-витка у претходним деценијама, посебно од завршетка Другог светског рата (Kotzamanis, 2001), а без сумње ће се значајно одразити и на будућа демо-графска кретања у региону, и то, како на кратак, тако и на средњи рок. У том погледу од највећег значаја су промене броја становника, затим обе при-родне, као и миграционе компоненте кретања становништва, али и тран-сформација старосне структуре.
Ово истраживање се углавном односи на демографска кретања у Србији2 током 1990-их и у првој деценији 21. века, а тиче се, пре свега, промена обима укупног становништва и компоненти демографског раста. Уједно, указује се на основне карактеристике популационе динамике у другим балканским земљама, њихове специфичности, сличности и разлике са скорашњим демографским трендовима у Србији.
Овом приликом треба истаћи да је практично немогуће сагледати једну потпуну савремену демографску слику Србије и Балкана, и то из више разлога. Најпре, ванредне околности (ратна збивања на просторима бивше Југославије, затим оружани сукоби на Косову и југу Србије и најзад интервенцијом НАТО-а у Србији и Црној Гори) су изазвале и демографске токове који су били изузет-ни, не само по свом карактеру, већ и обиму, а чије је статистичко праћење у та-квим ванредним околностима било веома отежано. У том смислу издвајају се масовне присилне миграције које су резултирале вишемилионским бројем из-беглица и интерно расељених лица, а у појединим периодима и знатним пове-ћањем смртности, посебно у Босни и Херцеговини, Хрватској и на Косову и Метохији. Затим, готово тотални бојкот државних органа, па и званичне стати-стике од стране становништва албанске националности на Косову и југу Србије манифестовао се, најпре, неучествовањем на попису из 1991, а касније и врло значајном подрегистрацијом виталних догађаја. На Косову су проблеми са обу-хватом виталних догађаја настављени и током 2000-их година, али сада због 1 Под подручјем Балкана подразумевамо Албанију, Грчку, Бугарску, Румунију и све бивше југословенске републике. 2 У раду се сви подаци за Србију односе на подручје Србије без податка за Косово и Ме-тохију (ако није другачије наглешено). За подручје АП Косова и Метохије су у раду ко-ришћени називи Косово и Метохија, Косово или Косово (УНМИК), без икаквих претен-зија да се тиме износи став о правнополитичком статусу Покрајине.
Goran Penev
____________
47
масовног бојкота нових статистичких органа од стране становништва српске националне припадности. Такође, пописи становништва предвиђени за почетак 2000-их година нису одржани на Косову и Метохији, као ни у Босни и Херцего-вини, што је онемогућило сагледавање њихове прецизније демографске слике, нарочито имајући у виду демографске последице ратних збивања из 1990-их. Такође, од значаја је и што је у већини земаља у којима су одржани пописи про-мењен концепт укупног становништва, што је умногоме отежало поређење ре-зултата два сукцесивна пописа.
Депопулација као доминантна појава скорашњег демографског развитка
Промене укупног становништва током 1990-их на основу
података последња два пописа
Попис становништва Србије из 2002. године завређују посебну па-жњу због више разлога. Најпре, то је први попис одржан у 21. веку, а ујед-но представља и прави демографски инвентар земље која је у претходном међупописном периоду претрпела корените политичке, економске, дру-штвене и посебно демографске промене.
Табела 1. – Укупно становништво Србије (без КиМ), 1991. и 2002.
„Стари“ концепт „Нови“ концепт Подручје
1991 2002 1991 2002 Укупно становништво Србија (без КиМ) 7822795 7893125 7576837 7498001
Централна Србија 5808906 5794346 5606642 5466009 Војводина 2013889 2098779 1970195 2031992
Повећање/смањење у међупописном периоду Србија (без КиМ) 70330 -78836
Централна Србија -14560 -140633 Војводина 84890 61797
Годишња стопа раста (у промилима) Србија (без КиМ) 0,8 -1,0
Централна Србија -0,2 -2,3 Војводина 3,8 2,8
Извор: Израчунато на основу података Пописа становништва, домаћинстава и станова у 2002, књига 9 (РЗС, 2004).
Попис је, углавном, спроведен према међународним препорукама и са многим другачијим методолошким решењима, посебно у поређењу са попи-сима из 1971, 1981. и 1991. године. Као најважнија методолошка новина се мо-же навести укључење избеглица у укупно становништво земље и искључење лица на раду или боравку у иностранству дужем од једне године. С тим у ве-
Горан Пенев
____________
48
зи, резултати пописа из 2002. године нису у потпуности упоредиви са резул-татима пописа из 1991, као ни са онима из 1971. и 1981. године. Уз то, попис је спроведен само на територији централне Србије и Војводине, а не и на Ко-сову и Метохији.
Иако током пописног турнуса с почетка 2000-их попис није спрове-ден у Босни и Херцеговини, као ни на целокупној територији Србије, ипак се располаже с довољно информација на основу којих се да закључити ка-ко је током последње деценије 20. века, или прецизније, у међупописним раздобљима између пописа с почетка 1990-их и почетка 2000-их до смање-ња становништва дошло и у већини других балканских земаља. Наиме, мо-же се уопштено рећи да је, и поред низа ограда, које се понајвише односе на промену критичног момента пописа односно промену дефиниције укуп-ног становништва, током 1990-их број становника повећан у Грчкој, Маке-донији, Црној Гори и Словенији, а да је у Албанији, Бугарској, Хрватској, Румунији и Србији (без Косова и Метохије) он смањен. Што се тиче Босне и Херцеговине и Косова и Метохије, на та два подручја нису спроведени пописи око 2000. године, тако да се не расположе прецизним подацима о промени броја становника током последње деценије 20. века. Ипак, на основу постојећих, посебно оних релативно поузданих процена, може се са извесношћу закључити да су 1990-е године за Босну и Херцеговину пред-стављале период интензивне депопулације, а за Косово раздобље зауста-вљања ранијег експанзивног демографског раста, а у одређеним годинама, посебно непосредно пре и након војне интервенције НАТО-а и период вр-ло значајног смањивања броја становника Покрајине.
Ако се посматрају само вредности стопе популационог раста по међупо-писним раздобљима, која су углавном различита по земљама, тада се као земља са најинтензивнијим повећањем становништва издваја Грчка. У тој земљи је у међупописном раздобљу од 1991. до 2001. просечна годишња стопа раста ста-новништва износила 6,7‰. Нешто нижа стопа је остварена у Македонији (5,6‰), а још ниже у Црној Гори и Словенији (3,5‰ односно 2,4‰). С друге стране, највеће смањење становништва је регистровано у Бугарској (по годи-шњој стопи раста од -7,7‰), затим у Румунији (-4,9‰), док је депопулација у Хрватској и Србији била на знатно нижем нивоу (просечне стопе раста су изно-силе -1,7‰ и -1,0‰).
Иако ће у наставку бити више речи о компонентама кретања становни-штва, овом приликом треба нагласити да су се непосредни узроци повећања од-носно смањења становништва најчешће разликовали по земљама. У Грчкој је повећање становништва у највећој мери резултат позитивног миграционог салда (највише због досељавања више стотина хиљада Албанаца), у Словенији је оно искључиво резултат већег броја досељених него одсељених, док је Македонији и Црној Гори повећање броја становника остварено једино због позитивног при-родног прираштаја.
Goran Penev
____________
49
Табела 2. – Укупно становништво балканских земаља око 1990. и око 2000. године
Извор: Пописни подаци националних статистичке организација. У БиХ и на територији Косова и Метохије нису одржани пописи становништва око 2000. године, тако да подаци представљају резултат процена становништва. За Босну и Херцеговину су коришћене процене Агенције за статистику БиХ, а за Косово процене међународног истраживачког тима (Blayo et al., 2000).
И у земљама у којим је дошло до смањења становништва постоје раз-
лике у чиниоцима који су непосредно условили депопулацију. У Бугарској, Румунији, као и у Хрватској, смањење становништва је дошло како због не-гативног природног прираштаја, тако и због негативног миграционог салда. С друге стране, у Србији је смањење становништва настало као искључива последица негативног природног прираштаја, јер је истовремено број досе-љених премашио број одсељених (остварен је позитиван миграциони салдо).
За подручје Косова не постоје, или нису довољно поуздани, званич-ни подаци пописа о укупном броју становника, док су подаци о природном кретању расположиви само до 1997. године, и то непотпуни (због значајне подрегистрације виталних догађаја, посебно живорођења). Ипак, може се прихватити да је смањење становништва у периоду 1991–2000. настало ис-кључиво као резултат негативног миграционог салда.
За Босну и Херцеговину се, такође, не располаже подацима демо-графске статистике за ратни период (1992–1995), али је готово потпуно из-весно да су, посматрано у целини, током 1990-их година били негативни, како миграциони салдо, тако и природни прираштај.
Горан Пенев
____________
50
Промене укупног становништва током 2000-их (2000–2009)
Почетак 21. века за Србији, као и остале балканске земље, представља
период консолидовања политичких и побољшања економских прилика. Ме-ђутим, у погледу демографских токова углавном су настављени неповољни трендови, који се првенствено огледају кроз депопулацију односно одсуство биолошке репродукције становништва. Ипак, због још увек непотпуног пра-ћења компоненти кретања становништва, посебно миграционе, потврда или оповргавање те констатација може се добити тек по добијања првих резул-тата пописа становништва предвиђених за почетак друге деценије 21. века.
У Србији је и у новој деценији продужено је опадање броја станов-ника, и то интензивније него 1990-их година. Посматрано од 2000. године непрестано је присутно смањење становништва. Број становника земље је почетком 2010. у односу на 1. 01. 2000. био мањи за преко 221 хиљаду ли-ца (табела 3). Према проценама РЗС-а, у 2001. број становника Србије сма-њен је за 2,6 хиљаде лица, у 2002. години смањење је повећано на 11,2 хи-љаде, у 2003. на 20,7 хиљада, да би у 2008. оно достигло 30,6 хиљада лица, а у 2009. години 28,3 хиљаде. Иако је у 2008. и 2009. години опадање броја становника било веома интензивно (по стопи од -4,2‰ односно -3,9‰), оно се одвијало спорије него 2007. када је оно било рекордно (32,1 хиљ.) и то не само у 21. веку него и у читавом периоду након Другог светског рата. Табела 3. – Број становника Србије (без КиМ), 2000–2010. (1. јануар)
Година Број становника Година Број становника 2000 7527952 2006 7425487 2001 7504739 2007 7397651 2002 7502126 2008 7365507 2003 7490918 2009 7334935 2004 7470263 2010 7306677 2005 7456050
Извор: База података РЗС-а (http://webrzs.stat.gov.rs/axd//stanovnistvo/izbor.htm), а за
2000 и 2001. документационе табеле РЗС-а Поред Србије, у 2000-им је смањење становништва настављено и у Бу-
гарској, Хрватској и Румунији, али се оно, осим у Бугарској, одвијало спорије него у Србији и мање интензивно него током 1990-их година (табела 4). У оста-лим балканским земљама је, према проценама националних статистика, током 2000-их година било присутно повећање становништва, и то као наставак прет-ходних трендова (Македонија, Црна Гора, Грчка, Словенија) или као преокрет у односу на кретања која су забележена током задње деценије 20. века (Албани-ја, Босна и Херцеговина, као и Косово/УНМИК). Међутим, резултати процена се морају узимати са великом резервом, посебно уколико се ради о емиграцио-
Goran Penev
____________
51
ним подручјима, а нарочито у случају последње три, јер су процене становни-штва практично рађене само на основу податка о природном прираштају, док миграције или нису узимане у обзир или су у великој мери потцењене.
Табела 4. – Број становника балканских земаља, 2000, 2005. и 2009. (1. јануар)
2000–2009. Подручје 2000 2005 2009 Повећање/
смањење Индекс раста (2000=1,00)
Албанија 3115817 3134975 3170048* 54231 1,02 Босна и Херцеговина 3753091 3843536 3843514 90423 1,02 Бугарска 8190876 7761049 7606551 -584325 0,93 Грчка 10903757 11082751 11260402 356645 1,03 Македонија 2021578 2035196 2048619 27041 1,01 Румунија 22455485 21658528 21498616 -956869 0,96 Словенија 1987755 1997590 2032362 44607 1,02 Црна Гора 610610 622978 630095 19485 1,03 Хрватска 4497735 4443901 4435056 -62679 0,99 Србија (без КиМ) 7527952 7456050 7334935 -193017 0,97 Косово (УНМИК) 1886000 2100000 2153139* 267139 1,14 Извор: База података Еуростата. (http://epp.eurostat.ec.europa.eu/portal/page/portal/statistics/search_database) и процене националних статистичких организација. За БиХ процена аутора на основу података Агенције за статистику БиХ. За Косово процене Blayo et al. (2000) и Завода за статистику Косова. Напомена: Најновији подаци за Албанију и Косово се односе на 1. јануар 2008.
Компоненте кретања становништва: миграције све важније
Од средине 20. века, па све до почетка 1990-их година природни при-раштај је представљао изразито доминанту компоненту кретање становни-штва Србије. То је, с изузетком појединих краткорочних раздобља, био случај и са свим осталим земљама на простору Балкана. Временом, опада-ње природног прираштаја је у Србији, али и неким другим балканским зе-мљама, већ почетком 1990-их резултирало појавом негативног природног прираштаја, што је уз нагло интензивирање миграционих кретања довело до радикалне промене релативне важности те две компоненте за кретање укупног становништва.
У другој половини 20. века, у Србији је сразмерно највећи значај мигра-ционе компоненте за кретање укупног становништва остварен у међупописном раздобљу 1991–2002. Смањење становништва (78,8 хиљада), искључиво је било резултат негативног природног прираштаја (-171,7 хиљада), док су миграције донекле успориле депопулацију (позитиван миграциони салдо од 92,9 хиљада лица). То је међупописни период са најмањом релативном разликом вредности природне и миграционе компоненте кретања становништва. Уколико се посма-
Горан Пенев
____________
52
тра само друга половина 20. века, негативан природни прираштај из 1990-их го-дина представља један потпуно нови феномен, док је позитивни миграциони салдо регистрован и раније. Наиме, према званичној статистици више досеље-них него одсељених било је и током 1960-их односно 1970-их година,3 с том разликом што је у тим раздобљима позитиван природни прираштај био по не-колико пута већи (5,5 односно 3 пута већи). Табела 5. – Компоненте кретања становништва балканских земаља у последњем
међупописном периоду (између пописа с почетка 1990-их и 2000-их година)
Србија (без КиМ) 7576837 7498001 -78836 -171599 92763
Косово (УНМИК) 1892327 ... ... ... ...
Извор: Као за табелу 2. Напомена: Датуме одржавања пописа видети у табели 2.
У Србији је природни прираштај све до раних 1990-их година био позитиван, а од 1992. он је стално негативан (слика 1). Што се тиче мигра-ционог салда за прву деценију 21. века,4 прецизнији подаци о његовој ве-личини и предзнаку ће се добити тек на основу резултата пописа становни-штва који је планиран за 2011. годину. У 1992, тј. прве године појаве нега-тивног природног прираштаја, разлика између броја умрлих и живорође-них је износила 6,6 хиљада (-0,8‰) и све до 2000. године је имала нагла-шен растући тренд. Те године је негативан природни прираштај достигао 3 Израчунате податке о позитивном миграционом салду за међупописне периоде 1961–1971. (80,7 хиљада) и 1971–1981. (129,0 хиљада) треба разматрати с резер-вом, посебно за онај први, због тога што су према тадашњем концепту укупног становништва сва лица на тзв. привременом раду или боравку у иностранству тре-тирана као стални становници Србије. 4 Према званичним статистичким подацима у Србији је и током 2000-их година број досељених био већи од броја одсељених (Пенев, 2009), али је због уобичајно слабог статистичког обухвата исељавања из земље вероватније да је вредност по-зитивног миграционог салда знатно мања или чак негативна.
Goran Penev
____________
53
30,3 хиљаде или високих -3,9‰. Негативни природни прираштај се током прве половине деценије одржавао на нивоу од око 25 хиљада лица, да би почев од 2005. године он био стално преко 30 хиљада (кретао се од -31,9 хиљада у 2006. до рекордних -34,7 хиљада или -4,7‰ у 2007. години). У Србији је, за 18 година негативног природног прираштаја (1992–2009), број умрлих надмашио број живорођених за 411 хиљада лица, тј. за више становника него што тренутно заједно имају Нови Сад и Ниш.
Слика 1. – Живорођени, умрли и природни прираштај. Србија, 1990–2009.
Извор: Подаци Републичког завода за статистику, а за Косово (након 2002) пода-
ци Завода за статистику Косова
Промена нумеричког значаја природне и миграционе компоненте, и то кроз повећање релативне важности миграција на кретање укупног становни-штва, карактеристична је и за целокупно подручје Балкана (табела 5). Исто-времено, знатно је проширена и зона негативног природног прираштаја.
Почетком периода, негативан природни прираштај регистрован је је-дино у Бугарској (од 1990) и Хрватској (од 1991). До 2001. године знатно је повећан број земаља са већим бројем умрлих него живорођених (слика 2. и табела 6). Поред Србије, то су биле Бугарска, Грчка, Румунија, Слове-нија и Хрватска. Међутим, за разлику од Србије, где је највећи негативни природни прираштај остварен након 2005. године, у осталим наведеним зе-мљама је током 2000-их година дошло до смањења разлике између броја умрлих и живорођених, а у Грчкој (од 2004) и Словенији (од 2006) чак је забе-лежен и потпуни преокрет који је резултирао позитивним природним прира- штајем. У том погледу се, поред Бугарске и Румуније, тренутно стање може
Горан Пенев
____________
54
оценити као најнеповољније у Србији, и то не само због актуелно највеће сто-пе негативног природног прираштаја, као и дужине периода континуирано негативног природног прираштаја, већ и зато што се, за разлику од Бугарске и Румуније чак ни не назиру знаци побољшања.
Слика 2. – Живорођени, умрли и природни прираштај. Балканске земље,
1990–2009.
Извор: База података Еуростата и подаци националних статистичких организација
Goran Penev
____________
55
Табела 6. – Живорођени, умрли и природни прираштај у балканским земљама, 1990, 1995, 2000, 2005, 2009.
Извор: База података Еуростата и подаци националних статистичких организација
Напомена: *) Подаци за Албанију се односе на 2008. годину.
Горан Пенев
____________
56
У осталим земаља региона (Албанија, Македонија и Црна Гора) при-родни прираштај становништва био је континуирано позитиван. Исто важи и за подручје Косова и Метохије. У споменуте три земље је све до средине прве деценије 21. века био јасно изражен тренд смањења разлике између броја живорођених и броја умрлих, с тим што су крајем посматраног пери-ода у Црној Гори, а може се рећи и у Македонији, присутне назнаке про-мене смера кретања обима природног прираштаја, тј. заустављања трендо-ва који су водили ка појави негативног природног прираштаја.
И БиХ је, на основу расположивих података, стално имала позитиван природни прираштај (осим у 2007. и у 2009). Међутим, за ову земљу недо-стају подаци за ратни период (1992–1995), за када се претпоставља да је у појединим годинама, због великог повећања умрлих и наглог смањења ро-ђених, врло вероватно био остварен и негативни природни прираштај.
Док се за опадање природног прираштаја односно појаву негативног предзнака може рећи да представљају наставак дугогодишњих трендова који су били присутни на целокупном простору Балкана, интензивирање миграционих токова, а посебно спољних, је представљало изненадан фено-мен. Њихова масовност је утицала да миграције током 1990-их постану до-минантна компонента кретања становништва Балкана. Уколико се посма-тра само последња деценија 20. века или прецизније само период између пописа с почетка 1990-их и 2000-их година, изразита доминантност мигра-ционе компоненте ја била присутна у свим балканским земљама, осим у Македонији, Црној Гори, и као што је већ споменуто у Србији.
Повећање значаја миграционе компоненте је у Србији, као и у оста-лим земљама насталим након распада бивше СФРЈ, првенствено било по-следица присилних миграција, као и економске кризе, које су највише биле условљене ратним разарањима и покретањем транзиционих процеса. Про-цењујемо да је у Србији позитиван миграциони салдо (93 хиљаде), који је регистрован у међупописном периоду 1991–2002. резултат разлике од укуп-но око 650 хиљада досељених (углавном избеглица) и око 560 хиљада од-сељених (исељавање из земље мотивисана економским, али и политичким разлозима). У укупном броју одсељених, око 270 хиљада су представљале избеглице из бивших југословенских република које су се вратиле у земљу порекла или одселиле у треће земље, док број грађана Србије који су у ме-ђупописном периоду отишли на рад или боравак у иностранству процењу-јемо на око 290 хиљада. Поред избеглица треба споменути и огроман при-лив интерно расељених лица (око 200 хиљада) која су стигла са Косова и Метохије након бомбардовања НАТО-а и успостављања УНМИК-а, али која из методолошких разлога нису укључена у укупно становништво цен-тралне Србије и Војводине. За разлику од избеглица, број регистрованих интерно расељених лица се ни након 10 година није смањио (210 хиљада у 2008. години).
Goran Penev
____________
57
Што се тиче текуће миграционе статистике, она бележи више досеље-них него одсељених. Тако је према званичној статистици од 2000. до 2008. у Србији остварен позитиван миграциони салдо од око 68 хиљада лица (табела 7).
То се, с једне стране, објашњава наставком досељавања становништва из суседних земаља (углавном се ради о становништву српске национално-сти), али и све масовнијим враћањем српских грађана из европских земаља на основу споразума о реадмисији. До сада је враћено неколико десетина хиљада лица, а према изјави Владимира Цуцића, републичког Комесара за избеглице (из јуна 2010) у Србију би у „наредном периоду“ по том основу могло бити враћено још око 100–150 хиљада лица. Уједно, евидентиран позитиван мигра-циони салдо делом представља и резултат уобичајно лошег статистичког обу-хвата лица која су се иселила из земље.
Табела 7. – Компоненте кретања становништва од 1. 01. 2000. до 31.12. 2008.
Становништво (1. јан.) Компоненте кретања становништва, 2000–2008.
Извор: Као за табелу 4. Напомена: Подаци за Албанију се односе на период 1. јан. 2001–31. дец. 2007; за Косово се подаци о броју становника односе се на период 31. авг. 2000. и 1. јан. 2008, док су подаци о природном прираштају расположиви само за раздобље 2002–2008.
У бившим југословенским републикама предзнак миграционог салда није био истоветан и поред идентичности главних детерминанти миграци-оних кретања становништва. Босна и Херцеговина, Македонија, Хрватска и Црна Гора су у раздобљу између последња два пописа имале негативан миграциони салдо, а Словенија и Србија позитиван (табела 5). И док је у Босни и Херцеговини и Хрватској већи број одсељених него досељених
Горан Пенев
____________
58
био у највећој мери директна или индиректна последица ратова који су на њиховим просторима вођени током 1990-их година, у Македонији је нега-тиван миграциони салдо само у мањој мери био узрокован директном при-силом, а много више врло тешком економском ситуацијом. Што се тиче Србије, позитиван миграциони салдо је искључиво резултат прилива вели-ког броја избеглица из Босне и Херцеговине и Хрватске, које су бројчано надмашиле, такође, врло велики број лица која су се из економских, али и политичких разлога иселила из земље. Истовремено, Словенија, економ-ски најразвијенија бивша југословенска република, земља која је осетила најмање последица распада бивше федерације, а уједно и држава која је највише одмакла у европским интеграционим процесима, је била врло привлачна за досељенике, посебно из бивших југословенских република.
У Албанији, Бугарској и Румунији су масовне миграције или конкретније, емиграције, везане за промену политичких режима и потпуну либерализацију од-ласка из земље, што је било нарочито значајно у условима тзв. транзиционог шо-ка, огромне економске кризе и појаве велике незапослености. С друге стране, Грчка је једина балканска земља која је већ деценијама била у потпуности укљу-чена у евроатлантске интеграције и која је због своје политичке стабилности и економске развијености током 1990-их година постала значајна дестинација за стотине хиљаде емиграната из осталих балканских земаља (највише из Албани-је), али и других подручја Европе и Азије (Parant, ed. 2006).
Расположиви статистички подаци за 2000-е године (табела 7) указују да је на балканским просторима дошло до успоравања миграционих проце-са, а у појединим земљама и до преокрета у смеру миграционих кретања (Хр-ватска, а вероватно и Босна и Херцеговина). Ипак, за поузданије закључке треба сачекати резултате пописа становништва чије је спровођење предвиђе-но за почетак друге деценије 21. века
Рађања
Генерално посматрано, 1990-те године у погледу трендова рађања не одударају од општег тренда опадања нивоа рађања који је на балканским просторима био присутан током друге половине 20. века. Ипак, барем што се тиче Србије, претходна деценија се издваја по најмањем просечном го-дишњем броју живорођених у другој половини 20. века, затим као период у коме је годишњи број живорођених први пут сведен испод 100 000 (с тим што више није прелазио ту границу) и најзад, као раздобље у коме је реги-строван најмањи годишњи број живорођене деце током читаве друге поло-вине прошлог века (72 222 у 1999).5 Уз то, у 1990-им годинама је, после 5 Највећи годишњи број живорођења је забележен 1950. године. Те године је у Ср-бији рођено укупно 163 297 деце, што је више него двоструко већи број у односу на број живорођених у 1999. години.
Goran Penev
____________
59
оног из 1950-их, остварено најинтензивније смањење броја живорођења. Међутим, током 1990-их оно није реализовано након периода интензивног повећања нивоа фертилитета, већ после вишедеценијског, релативно уме-реног, опадања фертилитета. Неповољна кретања у погледу обима рађања одвијала су се у време великих друштвено-економских и политичких про-мена, али и у веома тешким условима под међународним економским и политичким санкцијама и сталним, више или мање отвореним претњама војном интервенцијом, које су 1999. прерасле у вишемесечно бомбардова-ње Србије од стране НАТО-а.
Подаци с почетка 2000-их указују на прекид неповољних тенденција у домену рађања. Наиме, не само да је заустављено смањење годишњег броја живорођења, већ је забележено његово лагано повећање (са 72 222 у 1999. на 79 025 у 2003). Међутим, касније промене су показале да се ради-ло о једном кратком и по ефектима врло ограниченом „компензационом“ периоду. Већ од 2004. године поново почиње раздобље смањења броја жи-ворођења, тако да је у 2007. као и у наредној 2008. у Србији први пут број живорођене деце сведен на мање од 70 хиљада. Према томе, за само чети-ри године, између 2003. и 2007, број живорођења смањен за 11 хиљада (са 79 хиљада на 68 хиљада) или за око 13,8%.6 Статистика у 2008. и 2009. по-ново бележи повећање број живорођења, с тим што је у 2009. године он из-нова премашио границу од 70 хиљада деце (70 299).
Опадање броја живорођене представља једну од основних особено-сти скорашњих демографских трендова и у осталим балканским земљама. Ако се посматрају само прва и последња година периода 1990–2009, тада је број живорођене деце на крају раздобља био мањи него почетне 1990. у свим земљама с изузетком Грчке и Словеније (табела 6). Темпо смањења ни-је био идентичан и прилично се разликује по земљама. Такође, ни промене у кретању годишњег броја живорођене деце нису увек биле истосмерне.
Најинтензивније опадање живорођења је остварено у Албанији и БиХ. У Албанији је између 1990. и 2008. годишњи број живорођења смањен за ви-ше од две трећине (са 82,1 хиљаде на 26,3 хиљаде), док је у БиХ број живо-рођене деце у 2009. био готово двоструко мањи него 1990. (34,5 хиљаде пре-ма 67,0 хиљада). Поред те две земље, веома значајно смањење броја живоро-ђења регистровано је такође у Македонији и на КиМ, где су у 2009. живоро-ђења била за трећине односно близу 40% малобројнија него у 1990. години. У највећем броју балканских земаља, укључујући и Србију, је у периоду 1990–2009. смањење броја живорођене износило између 20% и
6 Од 2005. године у укупан броја живорођене деце нису укључивана рађања грађа-на Србије који у иностранству бораве дуже од 1 године (ради се о укупно 4 500–4 800 живорођене деце). То би значило да је у Србији најмање живорођене деце би-ло 1999, а не 2007. године.
Горан Пенев
____________
60
33%. У ту групу земаља су, поред Србије, сврстане Бугарска, Македонија, Румунија и Хрватска. Истовремено, земља са најмањим смањењем је Црна Гора (8%). Грчка је једина балканска земља у којој је 2008. и 2009. број живорође-не деце (118,3 хиљаде односно 120,7 хиљада) био већи него 1990. године (102,3 хиљаде). Повећање није бројчано значајно (мање од 20 хиљада или 15,7% односно 18,4%), али је оно битно посебно имајући у виду кретања у другим балканским земљама, као и ранија кретања броја живорођења у самој Грчкој, нарочито током 1980-их година, када је и у тој земљи била присутно релативно интензивно смањење броја рађања. Опадање годишњег броја живорођене деце не само да није било истог интензитета по земљама, већ је током 2000-их година у некима чак дошло и до повећања рађања. Таква кретања у појединим случајевима упу-ћују на могући преокрет дугогодишњих опадајућих трендова рађања. То се првенствено односи на Грчку, а пре свега на Словенији. У тој земљи се по-чеци преокрета јављају нешто касније (2002), али се повећање обима рађа-ња одвијало интензивније (у 2009. повећање од 28% у односу на 2001). На заустављање опадајућег тренда живорођења указују и подаци виталне статистике Румуније, Хрватске, Бугарске и Црне Горе. Може се рећи да се у тим земљама последњих година број живорођења углавном повећавао (у Румунији од 2003, у Хрватској од 2004, у Бугарској од 2005. а у Црној Гори од 2006). У осталим балканским земљама, укључујући и Ср-бију је такође дошло до повећања, али је оно врло умерено и приметно је тек у последњих годину-две, што је недовољно за доношење закључка о најави преокрета у кретању годишњег броја живорођене деце.
Фертилитет недовољан за замену генерација
Кретање броја живорођења је под највећим непосредним утицајем про-мена у нивоу фертилитета. Оне су се у Србији, током 1990-их, одвијале у сме-ру његовог опадања. Тако је и у последњој деценији 20. века настављен про-цес вишедеценијског пада фертилитета, који је на појединим њеним подруч-јима отпочео већ крајем 19. или почетком 20. века.
Приметно осиромашење највећег дела становништва, велики пораст не-запослености, посебно жена и младих, погоршање општих стамбених прили-ка, реално вишеструко смањени и недопустиво нередовни приливи новчаних принадлежности на име дечјег и материнског додатка, општа несигурност и политичка нестабилност праћена распадом бивше заједничке земље и ратови-ма који су се водили на југословенским просторима су само неки од фактора који указују на нагло погоршања друштвено-економских прилика током 1990-их, чиме је створен врло неповољан општи амбијент који је у великом мери утицао на одвраћање родитеља од доношења одлуке о рађању. Међу-
Goran Penev
____________
61
тим, мада на први поглед неповољна, кретања у домену наталитета становни-штва била су далеко повољнија од оних која би могла да се очекују у таквом, тада актуелном, врло тешком општем стању у друштву. Таква кретања упућу-ју да су успорена транзиција, па у неким аспектима и ретроградни процеси, као и неке последице које су они произвели, донекле ублажили неповољне трендове у домену рађања.
Почетком 1990-их година, у Србији је ниво фертилитета, барем за европ-ске стандарде, био умерено ниског нивоа (1,73 детета по жени) и незнатно ни-жи него десетак година раније (1,76 у 1981). Раних 1990-их почиње раздобље бржег опадања фертилитета, које постаје нарочито интензивно у другој полови-ни те деценије. Подаци о вредности стопе укупног фертилитета упућују да је крајем 1990-их година, као и у случају броја живорођења, достигнут апсолутни минимум. У 1999. години забележене су најниже вредности стопе укупног фер-тилитета (1,44 – табела 8) и то не само током 1990-их, већ и у читавој другој по-ловини 20. века.
Почетком 2000-их заустављено је опадање фертилитета, чак је забеле-жено и његово лагано повећање. Таква демографска кретања су се одвијала упоредо са политичким и економским променама из 2000. године које су ути-цале на стварање повољнијих друштвено-економских услова, који су у изве-сној мери подстицали повишење фертилитета или барем деловали на зауста-вљање његовог даљег опадања. Такође, не треба занемарити да је 1990-их го-дина промењена популациона клима која је утицала да се код становништва формира свест о постојању популационих проблема и друштвеној неопходно-сти да се рађа више него раније (Рашевић, 1995). Уједно, држава је са своје стране почела да води јасну пронаталитетну политику која је поред осталих мера од 2002. године поткрепљена и релативно значајним финансијским дава-њима породицама с децом.
Након лаганог повећања нивоа фертилитета, које је регистровано током 2000. и 2001. године, и његовог каснијег трогодишњег задржавања на нивоу од 1,6 детета по жени, почев од 2005. фертилитет поново опада, достижући у 2007. години рекордно низак ниво од свега 1,38 детета по жени. Према стати-стичким подацима за 2008. и 2009. годину, поново је дошло до повећања про-сечног броја деце по жени (на 1,41 односно 1,44), али је оно минимално, по-себно имајући у виду врло ниску вредност из претходне године (табела 8).
Са постојећим нивоом фертилитета, а уз актуелну смртност женског становништва, у Србији је обим рађања био је приближно за трећину испод нивоа потребног за замену генерација. У 2009. години вредност нето стопе ре-продукције (НСР) је износила 0,68. Само пет година раније (2004), дефицит фертилитета потребног за просту репродукцију је износио „свега“ 25%. Ина-че, у Србији се генерације не замењују већ готово шест деценија, тачније по-чев од 1956. године, од када је НСР стално испод јединице. Такво вишедеце-нијско задржавање фертилитета на нивоу недовољном за замену генерација
Горан Пенев
____________
62
нужно отежава услове за постизање повољнијих резултата у домену рађања. Током 1990-их, а такође и током 2000-их година настављено је дугогодишње ме-њање старосног модела фертилитета (слика 3). У посматраном дводеценијском периоду, промене су се првенствено одвијале кроз смањење нивоа фертилитета жена млађег фертилног узраста (до 30 година), као и још интензивнијег опадања њиховог удела у укупном фертилитету (табела 8). До највећег смањења је дошло управо код жена тзв. оптималне репродуктивне старости (20–24 и 25–29), које уједно и највише рађају. Тако је, на пример, стопа фертилитета жена из старосне групе 20–24 са 137,5‰ у 1990. смањена на 98,1‰ у 2000, да би у 2009. години би-ла сведена на 69,8‰. То значи да је за две деценије ниво фертилитета те старосне кохорте преполовљен, а да је током 2000-их то смањење износило готово 30%. Пад фертилитета био је присутно и код адолесценткиња (15–19), и то са 44,5‰ на 21,7‰, што је свакако повољна промена, али и код жена старих 25–29 година (са 101,6‰ на 91,7‰), што се не може окарактерисати као позитивно.
Табела 8. – Стопа укупног фертилитета (СУФ), нето стопа репродукције (НСР) и стопе фертилитета по старости. Србија (без КиМ), 1990, 1991, 1998–2009.
Удео у укупном фертилитету по старости (%) Година СУФ НСР
Истовремено, у Србији је код осталог женског фертилног становни-
штва (старије од 30 година) регистровано повећање нивоа рађања и то код свих петогодишњих старосних група. Ниво фертилитета тих жена је опа-дао са старошћу, а такође и обим повећања вредности специфичних стопе фертилитета. Највеће апсолутно повећање је остварено код жена старих 30–34 године. Конкретно, код жена старих 30–34 повећање је износило
Goran Penev
____________
63
26,2 промилна поена (са 44,1 на 70,3), док је код жена на самом крају фер-тилног периода (45–49) повећање било потпуно несигнификантно (0,03 промилна поена). У целини посматрано, ниво фертилитета жена старих 30 и више година је почетком 1990, али и почетком 2000-их био знатно нижи од нивоа фертилитета млађих жена (20–29 година). Ипак, неуједначене промене по старости су довеле до смањивања разлика по старосним група-ма, а код појединих кохорти и до изједначавања нивоа фертилитета. При-мера ради наведимо да је фертилитет жена узраста 20–24 године у 1990. години био за преко 3 пута већи од фертилитета десет година старије ко-хорте жена. У 2009. години та разлика је практично елиминисана (разлика је сведена на 0,5 промилних поена).
Слика 3. – Специфичне стопе фертилитета по старости мајке.
Србија (без КиМ), 1990, 2000. и 2009.
Извор: Израчунато на основу података РЗС-а.
С обзиром на почетне вредности специфичних стопа фертилитета, као и на обим повећања рађања старијег односно смањења рађања млађег женског фертилног становништва, није могло да буде спречено опадање како стопе укупног тако и генерацијског фертилитета. Очигледно, жене се све касније одлучују на рађање, али у све већем проценту не рађају или уопште не учествују у репродукцији. Такав закључак се односи не само на млађе жене (20–24 и 25–29 године), већ и на жене старијег репродуктивног
Горан Пенев
____________
64
узраста (30–39) година, и то без обзира на релативно значајно повећање вредности њихових специфичних стопа фертилитета. Подаци пописа ста-новништва из 1991. и 2002. године указују да је у старосној групи 30–39 година удео жена без деце повећан за преко 50% (са 11,2% на 16,9%). Истовремено, неучествовање у репродукцији је још интензивније повећано код жена старости 25–29 година (са 27,8% на 43,3%). На основу промена остварених током 2000-их година може се претпоставити да је настављено повећање удела жена које нису рађале, и то код жена свих старосних гру-па, укључујући и оне које су на крају свог репродуктивног периода. Праве размере неучествовања у репродукцији моћи ће прецизније да се утврде након добијања резултата следећег пописа становништва.
Као и у Србији, и у осталим балканским земљама низак ниво фертилитета, затим његов, најпре врло интензиван пад и недавна успорена рехабилитација представљају једну од основних особености њиховог демографског развитка то-ком 1990-их и 2000-их година. Уз то, убрзано су елиминисане раније веома на-глашене регионалне разлике што је водило ка готово потпуној хомогенизацији балканског демографског простора, барем са гледишта нивоа фертилитета.
Почетком 1990-их година ситуација је била потпуно другачија. У то време, територија Балкана је у погледу висине фертилитета представљала де-мографски најхетерогенију област Европе (Sardon, 2004; 2009). Она је обухва-тала земље односно подручја које су припадале зони изразито ниског ферти-литета (Грчка са 1,40 детета по жени и Словенија са вредношћу СУФ-а од 1,46), али и оне које су се одликовале највишим фертилитетом у Европи (Ко-сово са 3,60, Албанија са 3,00 и Македонија са 2,13 деце по жени). Што се ти-че осталих балканских земаља (Бугарска, Румунија, Босна и Херцеговина, Црна Гора, Хрватска и Србија) у њима је ниво фертилитета (СУФ од 1,7 до 1,8) био приближан европском просеку.
Пад комунистичких режима, распад социјалистичког друштвено-економског система, разбијање бивше СФРЈ и каснији ратни сукоби, пре свега на територијама Хрватска, БиХ и Србије, масовне миграције (присил-не или добровољне), огроман пораст незапослености, до тада незабележено висока инфлација, губитак социјалне сигурности и опште безбедности, ко-лапс система јавног здравља, само су најважнији чиниоци који су утицали на знатно погоршање општих социоекономских, али и демографских усло-ва који су детерминисали кретање нивоа фертилитета на целокупном про-стору Балкана, а посебно у земљама у транзицији. Промене су биле врло интензивне, а поремећаји тако крупни да су готово моментално утицали на веома значајно опадање фертилитета. Ипак, не треба занемарити да је до пада фертилитета дошло и под утицајем проширења спектра могућности које се у новим околностима нудио паровима, посебно женама.
Један од најизраженијих примера деловања социјалноекономских промена на репродуктивно понашање становништва је Румунија. У тој зе-
Goran Penev
____________
65
мљи нова власт је одмах по свргавању Чаушескуа, децембра 1989, као је-дан врло важан симболичан чин, укинула чувени декрет бр. 770 из 1966. и на тај начин потпуно либерализовала абортус који је за већину жена био најважнији облик контроле рађања. Већ наредне 1990. годинe број аборту-са је удвостручен, а ниво фертилитета са 2,22 сведен на 1,83, да би већ у 1991. пао на 1,56 детета по жени. Пад фертилитета је настављен и у наред-ним годинама, али знатно успореније, достижући 1,30 деце по жени у 1996. односно 1,25 деце по жени у 2002. години, што је и најнижи икада достигнути ниво СУФ-а.
Пад фертилитета је током 1990-их, као и у Румунији, био готово кон-тинуиран и у свим осталим балканским земљама. Разлике које су постојале једино су се тицале почетног нивоа и интензитета опадања фертилитета (табела 9). Иако истосмерне, разлози промена били су другачији. У БиХ и Хрватској опадање фертилитета је првенствено било узроковано ратним догађајима, у Бугарској и Албанији пад је био условљен већ споменутим неповољним кретањима везаним за почетак транзиционих процеса и ма-совно исељавање становништва, посебно мушког пола (Албанија).
Грчка је једина балканска земља која не припада групи земаља у транзи-цији, али су се и у њој промене нивоа фертилитета одвијале у истом смеру као и у свим осталим земљама региона. Наиме, иако је почетком 1990-их ниво ферти-литета био најнижи управо у тој земљи, он је готово без престанка наставио да опада током читаве последње деценије 20. века. То је условило да Грчка, и по-ред релативно умереног смањења фертилитета, крајем 1990-их и даље, уз Бу-гарску и Словенију буде на дну листе према оствареној вредности стопе укуп-ног фертилитета (1,24 у 1999. години). У Грчкој је, на тај начин, и током 1990-их настављен вишедеценијски тренд опадања фертилитета који је био нарочито интензиван од средине 1970-их, тј. након свргавања војне хунте (1974) и уласка у Европску унију (1981).
Током последње деценије 20. века најспектакуларнији пад фертили-тета је остварен у Бугарској, где је за само 7 година (1990–1997) број деце по жени са умереног односно за европске прилике релативно високог ни-воа од 1,82 сведен на изузетан низак ниво од 1,09 детета по жени. Треба посебно споменути и Албанију која је од земље са највишим фертилите-том у Европи (3,00 деце по жени у 1990) до 2000. године прешла пут до нивоа фертилитета (2,00) који не задовољава ни потребе просте репродук-ције. Смањење фертилитета је било присутно и на Косову, али се о њего-вим правим размерама може само нагађати, најпре због непотпуног обу-хвата виталних догађаја, а од 1998. и због готово потпуног одсуства пода-така о обиму рађања, али и о укупном броју становника.
Израженија стабилизација општих политичке прилика се и за остале балканске земље временски везује за почетак 2000-их. То је раздобље дефи-нитивног завршетка ратних сукоба, учвршћивања демократских институци-
Горан Пенев
____________
66
ја, знатног побољшања економске ситуације, приступања Европској унији односно много веће одмаклости у процесу европских интеграција. Све су то чиниоци који су имали утицаја на смер и интензитет промене нивоа ферти-литета становништва балканских земаља. Најпре, у већини земаља дошло је до успоравања пада фертилитета, а касније и до отпочињања његовог лага-ног повећања (табела 9). Та констатација се, пре свега, односи на балканске земље које не припадају групи земаља насталих после распада бивше СФРЈ, с тим што и у овом случају Албанија представља изузетак. Наиме, у Руму-нији, Бугарској, Грчкој и Албанији успоравање пада фертилитета отпочиње крајем 1990-их, да би раних 2000-их били забележени први знаци рехабили-тације рађања. С друге стране, у Албанији је пад фертилитета, уз мале осци-лације, настављен током читавог периода (све до 2007. године). За мање од 20 година вредност стопе укупног фертилитета више је него преполовљена (са 3,0 у 1990. на 1,4 детета по жени у 2008), а Албанија је, посматрано у оквиру региона, прешла пут од земље са највишим до земље са готово нај-нижим нивоом фертилитета. Табела 9. – Стопа укупног фертилитета. Балканске земље, 1990–2008.
Извор: а) - Council of Europe (2006); б) - база података ЕуроСтата; в) - подаци националних статистика; г) - прорачун аутора; д) - Women and men in Kosovo, 2009.
Goran Penev
____________
67
Што се тиче трендова фертилитета који су претходних десетак го-дина били присутни у бившим југословенским републикама, они су се прилично разликовали по земљама. Диференцираност се манифестовала како у погледу смера и интензитета промена, тако и у погледу почетног и крајње достигнутог нивоа фертилитета. И док је у Србији почетком прве деценије 21. века забележено краткотрајно повећање фертилитета (2000– 2003), у свим осталим бившим југословенским републикама је настављено опадање фертилитета. У Хрватској и Словенији најнижи ниво фертилитета забележен је 2003, у Црној Гори и Македонији у 2005, а у Босни и Херце-говини, као и у Србији, тек 2007. године. Након достизања минималног нивоа фертилитета дошло је до његовог повећања, и то у свим земљама на-сталим после распада бивше СФРЈ. Међутим, до 2008. то повећање није нигде, осим у Словенији, резултирало нивоом фертилитета који је био ви-ши него 1990. године. Уједно, промењен је и редослед земаља према вред-ности СУФ-а. Тако је нпр. Словенија, која је 1990. имала најнижи ниво фертилитета (1,46) у 2008. са просечних 1,53 детета по жени била на дру-гом месту међу балканским земљама (после Црне Горе). С друге стране, Босна и Херцеговина, која се почетком 1990-их одликовала релативно ви-соким фертилитетом (1,71 у 1990) је у 2008. години имала убедљиво најни-жу вредност СУФ-а (1,19) и то не само међу бившим југословенским републикама него и међу свим балканским, али и европским земљама.7
Умирања
У погледу смртности, 1990-е године свакако представљају изузетно
раздобље у демографској историји Балкана друге половине 20. века, што се посебно односи на земље захваћене ратним збивањима. У Србији је у том периоду забележено нагло и готово континуирано повећање броја умрлих. За само 10 година, између 1990. до 2000, годишњи број умрлих повећан је са 85,5 хиљада на 104,3 хиљаде. Ванредне прилике изазване распадом бивше СФРЈ, ратовима који су му следили, оружаном побуном на Косову и Мето-хији као и вишемесечним бомбардовањем НАТО-а у 1999, затим дубока економска криза и енормно осиромашење најширих слојева становништва су најважнији социоекономски и политички или тзв. спољни фактори који су утицали на такве морталитетне трендове.
У Србији је повећање броја умрлих настављено и током 2000-их годи-на, али је оно било много умереније (од 99,0 у 2001. до 106,8 хиљада у
7 Када је реч о Босни и Херцеговини, треба водити рачуна да се подаци о вредно-стима стопе укупног фертилитета, али и свих осталих релативних показатеља мо-рају разматрати с великом резервом, пре свега због тога што се за ту земљу не рас-полаже довољно поузданим проценама укупног становништва по старости и полу.
Горан Пенев
____________
68
2005). У трогодишњем раздобљу од 2006. до 2008. забележено је смањење броја умрлих, да би у 2009. дошло до његовог поновног повећања (на укуп-но 104 000). Те године је у односу на 1990, број умрлих био већи за 18,5 хи-љада или за чак 21,6%. Истовремено, укупно становништво земље смањено је за преко 270 хиљада лица, што је резултирало релативно још интензивни-јим повећањем вредности стопе опште смртности (са 10,9‰ на 14,2‰).
Имајући у виду досадашње вишедеценијске трендове кретања броја умрлих (Пенев, 2005), намеће се закључак да је повећање годишњег броја умрлих није нешто ново и непредвидљиво, већ наставак дугорочних тенден-ција које су највише биле условљене факторима чисто демографског карак-тера, а првенствено повећањем броја старих и њиховог удела у укупном ста-новништву. С тим у вези, потребно је истаћи да чак ни у 1999. години не са-мо да није забележено нагло повећање броја умрлих, већ није битније пове-ћан ни број умрлих због насилних смрти (у централној Србији повећање са 2 930 у 1998. на 3 116 у 1999, у Војводини са 1 369 на 1 425). Међутим, проме-не у бројности и структури умрлих (по узроку, старости, полу) су знатно из-раженије на нижим територијалним нивоима (насеља, општине) и код поје-диних етничких група, и то највише на Косову и Метохији, о чему овог пута неће бити речи, пре свега због нерасполагања или недовољне поузданости расположивих статистичких података. За разлику од кретања укупног броја умрлих и стопе опште смртно-сти, вредности осталих најважнијих показатеља морталитета (стопе смртно-сти по старости, стопа смртности одојчади, очекивано трајање живота) ука-зују на знатно повољнија кретања. Уколико се посматрају само почетак и крај периода (1990. и 2009), тада су код свих петогодишњих старосних гру-па вредности специфичних стопа смртности у 2009. години биле ниже него 1990, и то за оба пола. Ако се узму у обзир само старосне групе са релатив-но високим стопама смртности (преко 5‰), а то су одојчад и лица старија од 50 година (посматрана по петогодишњим старосним групама), у том случају је релативно највеће смањење стопе смртности остварено код најмлађих (млађи од годину дана: за 57%) и најстаријих (стари 85 или више година: за 18%). Смањење смртности осталих старосних група (старије средовечно и старо становништво) је било знатно мање интензивно (2-8%). Како се ради о дводеценијском раздобљу, кретање смртности становништва тих старосних група може се оквалификовати као стагнантно. То посебно важи за старо становништво (петогодишње групе у старосном интервалу 65–84).
Што се тиче специфичне стопе смртности деце узраста до годину да-на, она је са 16,6‰ у 1990. смањена на 11,1‰ у 2000. и најзад на 7,1‰ у 2009. години. Иначе, још интензивније је било смањење броја умрле одојча-ди. У 2009. години умрло их је 492 или три пута мање него 1990. године (укуп-но 1 484). То смањење представља наставак вишедеценијског смањења смрт-ности одојчади. Оно се углавном одвијало континуирано, чак и у време спро-
Goran Penev
____________
69
вођења међународних санкција и највећег економског пропадања земље. Слично је и са вредностима стопе смртности одојчади (на 1000 живорођења) чије је повећање за двадесет година, од 1990. до 2009, регистровано само че-тири пута и то у годинама највећих криза: 1992, 1993. и 1996, али, и у 2009. години. Иако је код најстаријих (85 или више година) смањење стопе смрт-ности било релативно знатно успореније, његово апсолутно смањење је би-ло много израженије (са 244‰ на 184‰ – слика 4), што је непосредно било условљено вишеструко већом вредношћу стопе смртности.
Слика 4. – Специфичне стопе смртности по старости.
Србија (без КиМ), 1990, 2000. и 2009.
Извор: Подаци демографске статистике
О негативном утицају врло неповољних општих друштвено-економских
и политичких прилика (чији се почетак везује за ране 1990-е године) на про-мену трендова морталитета становништва Србије веома илустративно указују и подаци о варијацијама дужине очекиваног трајања живота при живорођењу. У Србији је у 1990. години вредност тог важног индикатора смртности ста-новништва за мушко становништво износила 69,4, а за женско 75,0 година. Као непосредна последица турбулентних кретања с почетка последње деце-није 20. века бележи се релативно значајно скраћење очекиваног трајања жи-вота, које је за мушко становништво до 1992. године достигло 1,2 (ниво од
Горан Пенев
____________
70
68,2 године), а за женско становништво 1 годину (до 1993. када је вредност Ео износила 74,0 година). Исто тако, ако се посматра читав период 1990–2009, те две године се издвајају по минималном животном веку.
Кретање средњег трајања живота није било истоветно по полу. Након одређених осцилација, почев од 1996. промене у смртности по старости су код женског становништва резултирале готово континуираним продужењем очекиваног трајања живота. Тако је, након 11 година (2001), први пут према-шен ниво из почетне 1990. године (75,1), а касније је из године у годину до-стизана рекордна дужина животног века. Према подацима из 2009. године, очекивано трајање живота жена при живорођењу износило је 76,4 године.
Динамика очекиваног трајања живота је код мушког становништва би-ла нешто другачија. Промене су све до 2000. године биле минималне, да би, као и код жена, тек у 2001. са достигнутих 69,7 година, била премашена ду-жина очекиваног трајања живота из 1990. Након тога је наступило раздобље лаганог континуираног повећања које у 2009. години резултира рекордном дужином очекиваног трајања живота од 71,1 годину. Табела 10. – Очекивано трајање живота при живорођењу, по полу. Србија (без
Извор: За 2000. и 2001. прорачун аутора, а за 2002–2009. база података РЗС-а http://webrzs.stat.gov.rs/axd/stanovnistvo/izbor.htm
Ако се посматрају само почетна и крајња година посматраног периода
(1990–2009), продужење средњег трајања живота остварено је код оба пола (табела 10), али је оно незнатно веће код мушког ст. (1,7 према 1,4 године). Неуједначен интензитет, а у појединим раздобљима и смер промена у нивоу смртности по полу условили су осцилације у разлици између очекиваног трајања живота мушког и женског становништва. Очекивано трајање живота при живорођењу је за мушкарце током читавог периода било краће него за жена, а разлика је варирала од 6,2 године (1991) до 4,8 (1996). Током 2000-их година разлика се стабилизовала у интервалу од 5,2 до 5,5 година. У 2009. она је износила 5,3 године или 0,3 године мање него почетне 1990. године.
Упркос сталним продужењима средњег трајања живота и историјским рекордима који се достижу последњих година, у Србији је остало још много простора за смањење смртности становништва, како најмлађих, тако још ви-ше старијег средовечног и старог становништва. На такав закључак упућују и поређења са другим балканским и европским земљама, посебно са оним које су постигле најбоље резултате у смањивању смртности становништва.
Goran Penev
____________
71
Тако је, на пример, у периоду 1990–2008. разлика у дужини очекиваног тра-јања живота при живорођењу мушког становништва у Србији и на Исланду (земље са најдужим очекиваним трајањем живота мушкараца) повећана са 6,1 на 8,7 година. Слично је и са женским становништвом. У истом раздо-бљу разлика у односу на лидерску Француску повећана је са 6,2 на 8,3 годи-не. Уједно, интензивније смањивање смртности је присутно и у већини оста-лих земаља, тако да се Србија према дужини очекиваног трајања живота при живорођењу све више приближава дну европске листе. У 2008. години кра-ће очекивано трајање живота је за мушко становништво регистровано у 12, а за женско у свега 5 од укупно 40 посматраних европских земаља.
Деведесете године 20. века су у погледу кретања смртности биле изу-зетно раздобље и за многе друге балканске земље. Ипак, ако се сагледава читаво раздобље од 1990. до последњих година прве деценије 20. века, про-мене у кретању смртности становништва, и то како укупног броја умрлих, тако и основних показатеља морталитета становништва (општа и стопе смртности по старости, као и очекивано трајање живота), су биле мање изра-жене него што је то био случај у погледу промена фертилитета.
Најновији подаци о броју умрлих, који се односе на 2009. годину, у већем броју земаља (првенствено Бугарска, Хрватска, Румунија и Словенија) се бит-није не разликују у односу на број умрлих у 1990. години (мање од 5%). Ипак, у тим земљама кретање броја умрлих у периоду 1990–2009. углавном није било стабилно, већ је било подложно мање-више значајним повећањима односно смањењима. Повећања броја умрлих се временски углавном везује за почетак односно средину 1990-их, тј. за период најизраженијих негативних промена условљених распадом старог социјалистичког система (велико осиромашење најширих слојева становништва и руинирање система јавног здравља) односно спровођењем транзиционих реформи, што је најочигледније било у Бугарској и Румунији. С друге стране, у Хрватској је повећање броја умрлих с почетка 1990-их у великој мери било условљено и ратом који је пратио распад бивше СФРЈ. Ипак, у тој земљи кретање броја умрлих током ратног периода (1991–1995), барем на основу званичних статистичких података, не указује на велике број жртава рата. Између 1990. и 2009. највећи годишњи број умрлих евиденти-ран је 1991. (54,8 хиљада), а најмањи, такође ратне, 1994. године (49,5 хиљаде).
Другу групу чине земље у којима је, углавном, присутан врло јасно на-глашен тренд повећања броја умрлих. То су, пре свега, Црна Гора, Македонија, затим Србија, али такође Босна и Херцеговина и Грчка. Ипак, смер кретања броја умрлих по земљама није био увек истоветан, такође ни интензитет проме-на, а и разлози повећања броја умрлих су били различити. У Македонији, Црној Гори и, као што је већ објашњено, у Србији, повећање броја умрлих је било го-тово континуирано. Оно се најинтензивније одвијало у Црној Гори где је број умрлих у 2009. години био за готово 50% већи него 1990. године. У све три спо-менуте земље, основни непосредни разлог повећања броја умрлих представља
Горан Пенев
____________
72
интензивирање старења становништва. Што се тиче Грчке, повећање броја умр-лих је било спорије, а било је условљено убрзаним демографским старењем, али и повећањем броја становника.
Најкомплекснији је случај Босне и Херцеговине. Та земља је током 1990-их (1992–1995) претрпела највеће ратне губитке од укупно око 100 хиљада по-гинулих. Према најновијим проценама демографског тима тужилаштва Хашког суда непосредни ратни губици су износили 105 хиљада лица (Zwierzchowski, Tabeau, 2010), док су према резултатима Истраживачко документациoног цен-тра (ИДЦ) из Сарајева они износили 97 хиљада (IDC, 2007).8 Након краткотрај-ног смањења броја умрлих до кога је дошло непосредно по завршетку рата, на-стављено је повећање броја умрлих, овог пута највише као последица интензи-вирања старења становништва, што је у 2009. години резултирало са 38% ве-ћим бројем умрлих него прве послератне године (25 хиљада у 1996), али и са 20% већим бројем умрлих него 1990. године.
И најзад, у трећу групу спадају Албанија и Косово, код којих је крајем по-сматраног периода забележен мањи број умрлих него почетне 1990. године. Према најновијим расположивим подацима (за Албанију се односе на 2008, а за Косово 2009), број умрлих је за преко 10% мањи него 1990. године. Постоји ви-ше разлога смањења регистрованог броја умрлих, од који се као најважнији ре-лативно млада старосна структура те две популације и смањење смртности, пре свега одојчади и мале деце. У случају Косова присутан је још један чинилац, а то је велики статистички необухват виталних догађаја, па тако и броја умрлих.
У Албанији и на Косову смањење броја умрлих није било континуира-но. У Албанији оно је, уз одређене осцилације, првенствено било присутно током 2000-их година. На Косову је врло тешко сагледати не само интензи-тет већ и смер кретања броја умрлих. Током 1990-их година то је било усло-вљено најпре мање или више наглашеним бојкотом држаних органа Србије, па и државне статистике од стране становништва албанске националне при-падности, али и све интензивнијом ескалацијом оружане побуне која је 1999. године резултирала правим ратом на Косову. Не постоје прецизне про-цене о жртвама рата у 1999, као ни о укупном броју умрлих у тој години, али ни било какви званични статистички подаци о смртности становништва Косова у периоду 1998–2001. Резултати процене о морталитету становни-штва Косова урађене на основу једне међународне анкете спроведене након завршетка ратних операција (1999–2000) указују да је као директна последи-ца рата број умрлих на Косову у 1999. години повећан за око 13 хиљада, од-
8 Према директору ИДЦ-а Мирсаду Токачи „96.595 особа је изгубило живот као директне жртве рата док се још 2.200 особа може сматрати недиректним жртвама рата јер су умрле усљед недостатка хране или немогућности лијечења проузроко-ваног ратним сукобима“. Подаци тих истраживања ће бити објављени у публика-цији „Босанске књиге мртвих“ (Радио Слободна Европа, 17. 10. 2009).
Goran Penev
____________
73
носно да је укупан број умрлих у тој години износио око 22 хиљаде лица (Blayo et al., 2000). Током 2000-их година годишњи број умрлих је поново сведен на испод 9 хиљада (званично испод 7,5 хиљада), тј. био је свакако ма-њи него 20 година раније, али треба водити рачуна да је у том периоду прак-тично постојао потпуни необухват смртности становништва српске нацио-налне припадности, али и великој мери и становништва свих осталих „не-албанских“ националности,9 што упућује да је смањење смртности знатно мање од статистички евидентираног. Савремени трендови морталитета ста-новништва балканских земаља могу се сагледати и кроз промене важнијих показатеља смртности, као што су стопа општег морталитета, стопа смртно-сти одојчади и очекивано трајање живота.
Кретање стопе општег морталитета по земљама углавном се одвија-ло у истом смеру као и кретање укупног годишњег броја умрлих. Број умр-лих на 1000 становника је крајем посматраног периода у већини земаља (подручја) био већи него 1990. године. Изузетак су Албанија и Косово, где су према званично објављеним подацима, стопе опште смртности у 2008. односно 2009. имале мање вредности него у 1990. години. У Албанији је број умрлих на 1000 становника смањен са 5,6 промила на 5,1 промил (2008), а на Косову са 4,3 промила на 3,2 промила (2009). То су, уједно, најниже стопе морталитета на Балкану, али и у Европи. Међутим, и овог пута мора да се води рачуна о великој непоузданости расположивих података о укупном броју умр-лих, али и о укупном становништву, што посебно важи за подручје Косова.
У осталим балканским земљама вредности стопе морталитета су кра-јем прве деценије 21. века у мањој или већој мери биле веће него 1990. годи-не. У њима је забележено и повећање годишњег броја умрлих, али је интен-зитет промена стопе морталитета био углавном другачији. У земљама у ко-јима је била присутна депопулација, стопа морталитета се брже повећавала од повећања броја умрлих (Бугарска, Румунија, Хрватска, БиХ, Србија), док су у земљама где је забележено повећање становништва пораст стопе морта-литета био успоренији него што је то био случај са бројем умрлих (Грчка, Македонија и Црна Гора). У првој групи земаља (с изузетком БиХ), стопе морталитета су веће него у другој (од 12‰ до 14‰ према 9‰ до 10‰ у 2009). Иначе највећи број умрлих на 1000 становника је регистрован у Бугар-ској и Србији где је вредност тог показатеља у 2009. износила 14,2‰, што их уједно сврстава у групу земаља с највећом стопом морталитета у Европи.
9 Према званичним статистичким подацима у 2008. години је на Косову умрло укупно 89 становника српске националности или 1,3% укупног броја умрлих. Чак и уколико би се узео у обзир процењени број Срба којим барата косовска стати-стика (око 115 хиљада, што је знатно мање од процена српске статистике), стопа смртности би износила невероватних 0,8 промила (у Србији без Косова и Метохи-је она је за исту годину износила 14,0 промила).
Горан Пенев
____________
74
Словенија се у погледу кретања стопа морталитета разликује у односу на све остале балканске земље – број умрлих на 1000 ст. је био врло стаби-лан (кретао се у интервалу од 9,1‰ у 2006. до 10,0‰ у 1993). Такође, у 2009. стопа морталитета је била само незнатно нижа него 1990. (9,2‰ према 9,3‰).
Ниво смртности одојчади представља један од најважнијих индика-тора морталитета становништва, али и општег стања у систему јавног здра-вља. У том смислу, почетни и актуелно достигнути ниво смртности деце млађе од годину дана, као и смер и интензитет промена вредности тог пока-затеља по земљама су од посебне важности у анализи смртности становни-штва Балкана од 1990. до 2009. године. С тим у вези могу да се наведу две важне констатације. Најпре, то је постојање наглашених разлика по земљама односно подручјима. Затим, то је свеприсутно и готово континуирано сма-њење нивоа смртности одојчади, које се одвијало много интензивније него у случају смањење нивоа смртности становништва осталих старости.
Изразите разлике по земљама према нивоу смртности одојчади посто-јале су током читавог посматраног раздобља. С једне стране су Словенија и Грчка, које су како почетком 1990-их, тако и крајем прве деценије 21. века спадале у групу европских земаља са најнижом стопом смртности деце мла-ђе од годину дана.10 С друге стране, у Европи су, како почетком, тако и кра-јем периода, највеће вредности смртности одојчади регистроване управо на подручју Балкана. У 1990. години, то су били Косово (34,4‰), Македонија (31,6‰), Албанија (28,3‰) и Румунија (26,9‰). У 2009. години у Европи је нај-већа вредност стопе смртности одојчади забележена у Молдавији (12,1‰), а затим у две балканске земље: Македонији (11,6‰) и Румунији (10,1‰).
Промене у нивоу смртности одојчади су се углавном огледале кроз његово јасно изражено смањење, које је у највећем броју земаља било гото-во континуирано, и то чак и у време када су остали показатељи смртности становништва указивали на негативне трендове. Највећа одступања од тог тренда су била присутна током ратова на простору бивше СФРЈ, али о томе не постоје поуздани статистички подаци (Босна и Херцеговина, Косово) или су они непотпуни (Хрватска). Ако се посматра само почетак и крај посма-траног раздобља, тада је најинтензивније смањење стопе смртности одојча-ди регистровано у Албанији (за 80% у периоду 1990–2008. или са 28‰ на 6‰), а најмање у Бугарској (за 40% или са 15‰ у 1990. на 9‰ у 2009).
У балканским земљама је динамика смртности по старости, како одој-чади, тако и становништва осталих старосних група резултирала променама у дужини очекиваног трајања живота. Посматрано по земљама, оне нису би-ле једносмерне, посебно не током 1990-их. С дуге стране, трендови морта-литета присутни током 2000-их година манифестовали су се продужењем
10 Словенија је у 2008. години са 2,1 промила била земља са најнижом стопом смртно-сти одојчади у Европи.
Goran Penev
____________
75
очекиваног трајања живота при живорођењу, и то како код мушког, тако и код женског становништва.
Очекивано трајање живота при живорођењу (Ео) је на подручју Балкана почетком 1990-их година било најдуже у Грчкој и, по многима неочекивано, у Црној Гори (табела 11). У Грчкој је 1991. године очекивано трајање живота за му-шко становништво износило 74,6 година, а за женско 79,5 година. Са таквим вредностима Ео, Грчка се налазила при самом европском врху према дужини жи-вотног века (трећа у Европи за мушко, а једанаеста за женско становништво).11 Табела 11. – Очекивано трајање живота при живорођењу, по полу. Балканске земље, 1991, 2001. и 2008.
1991 2001 2008 Земља
мушко женско мушко женско мушко женско
Албанија 68,5 74,3 71,5* 78,1* ... ... Босна и Херцеговина 69,7 75,2 71,9* 76,8* ... ... Бугарска 68,0 74,4 68,6 75,4 69,8 77,0 Грчка 74,6 79,5 76,0 81,0 77,7 82,4 Македонија 70,4 74,6 70,9 76,1 72,4 76,5 Румунија 66,8 73,3 67,5 74,9 69,7 77,2 Словенија 69,5 77,4 72,3 80,4 75,5 82,6 Црна Гора 72,0 79,6 71,2 75,9 72,8 78,1 Хрватска 68,4 76,0 71,1 78,1 72,4 79,7 Србија (без КиМ) 68,6 74,8 69,7 75,2 71,3 76,6 Косово (УНМИК) 71,8 78,7 ... ... ... ... Извор: База података Еуростата, подаци националних статистичких организација и
прорачун аутора; Напомена: *) Подаци сe односе на 2000. годину
Истовремено, у Црној Гори је просечан животни век мушкараца био краћи за 2,6 година (72,0), док је за жене он био незнатно дужи (79,6). Двадесетак годи-на касније (2008), на Балкану су грчки мушкарци и даље имали најдуже очекива-но трајање живота (77,7 год.), али тада са знатно већим заостатком у односу на зе-мље које су највише одмакле у смањењу смртности становништва (2,3 године у односу на Исланд). Исте године су и Гркиње, после Словенки, имале најдужи животни век (82,4 године), с тим што је разлика у односу на рекордан животни век (Француска) повећана на 2,5 година.
И у осталим балканским земљама је продужено очекивано трајање жи-вота.12 Оно је углавном било спорије у односу на већину европских зема- 11 У Грчкој је 1991. године очекивано трајање живота мушкараца било само 0,6 го-дина краће него на Исланду. Код жена је разлика односу на Француску, земљу са најду-жим животним веком женског становништва била већа и износлила је 1,9 година. 12 Једини изузетак је Црна Гора где је у периоду 1991–2008. дошло до скраћења очекиваног трајања живота жена и то за 1,5 година.
Горан Пенев
____________
76
ља,13 а посебно у односу на земље које су постигле најбоље резултате у по-гледу снижавања смртности становништва. Тако је већина земаља региона крајем прве деценије 21. века имала лошију позицију на европској ранг ли-сти земаља према дужини очекиваног трајања живота него почетком 1990-их, и углавном су се налазиле у доњем делу европске листе, а посебно када је у питању женско становништво. Посматрано по полу, у већини балканских земаља се смањење смртности одвијало спорије код жена (осим у Албанији, Бу-гарској и Румунији). То је, уосталом, било у складу са савременим европским трендовима који су се одвијали у смеру смањења разлика у дужини очекива-ног трајања живота мушког и женског становништва.
Закључак
Скорашње трендови популационе динамике Србије и осталих балканских земаља указују да се, с европском аспекта посматрано, још увек ради о једном врло специфичном подручју. С једне стране, Балкан постаје демографски све хомогенији, а истовремено у многим доменима се повећава његова диференци-раност у односу на већину европских земаља. Неретко, та различитост се у по-следње две деценије (1990–2010) огледала кроз погоршање демографских при-лика у региону, како апсолутно, тако и релативно у односу на промене које су се одвијале у већини других европских земаља.
Савремени демографски тренутак, али и актуелне политичке и друштвено-економске прилике упућују да је на средњи, а посебно на кратки рок тешко је очекивати приметније побољшање демографске ситуације, како у Србији, тако и у највећем броју балканских земаља. С тим у вези, резултати најновијих про-јекција становништва за период до средине 21. века указују да ће на Балкану на-редних неколико деценија углавном бити обележено смањењем становништва и његовим врло интензивним старењем (Parant, Penev, 2009). Иако балканска демографска будућност делује прилично суморно, сматрамо да би убрзање еко-номске транзиције, предузимање дугорочних секторских политика, као и успе-шно спровођење мера за подстицај рађања могли да успоре неповољне трендо-ве, чиме би били створени услове за постепени демографски опоравак региона.
ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ
Blayo, Ch., Bergouignan, C., Llopart, M., Okobo, N., Stiegler, N. (2000). Demographic, social, economic situation and reproductive health in Kosovo following the 1999
conflict. Results of a household survey. UNFPA, SOK, IOM. Council of Europe (2006). Recent demographic developments in Europe 2005. Strasbourg: Council of Europe Publishing. 13 Највеће продужење очекиваног трајања живота, и то за оба пола, је остварено у Словенији (за 6,0 односно 5,2 године), чиме се та земља знатно приближила зе-мљама са најдужим очекиваним трајањем живота, посебно у случају женског ста-новништва.
Goran Penev
____________
77
IDC (2007). Ljudski gubici u Bosni i Hercegovini 91–95. Sarajevo: Istraživačko
dokumentacioni centar. <http://www.idc.org.ba/index.php?option=com_content&view=section&id=35&itemid=126&lang=bs>, preuzeto 27. septembra 2010. Kotzamanis, B. (2001). Razvitak stanovništva i demografske perspektive jugoistočne Evrope. Stanovništvo, XXXIX (1–4), 7–44. Parant, A., ed. (2006). Migrations, crises et conflits récents dans les Balkans /
Migrations, Crises and Recent Conflicts in the Balkans. Volos: DémoBalk – University of Thessaly Press. Parant, A., Penev, G. (2009). Tendances et différences démographiques dans les Balkans. Estudios Geográficos, LXX (267), 531–565. Пенев, Г. (2005). Развитак становништва света, Европе и Србије од 1945. до 2004. Еволуција популационе политике у Србији 1945–2004. Демографски зборник, књи-
га VII. Београд: Српска академија наука и уметности – Одељење друштвених нау-ка, 19–50. Penev, G. (2007). Projekcije stanovništva Srbije, 2002–2052. Pregled-Republika Srbija, LI (3), 9–26. Пенев, Г. (2009). Србија 2008. године: више рођених, мање умрлих. Демографски
преглед, IX (32), 1–4. Rašević, M. (1995). Prihvatanje populacione politike na individualnom nivou. Žene koje namerno prekidaju trudnoću. Stanovništvo, XXXIII (1–4), 41–54. РЗС (2004). Попис становништва, домаћинстава и станова у 2002. Становни-
штво. Књига 9. Упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991. и 2002. Подаци по насељима. Београд: Републички завод за статистику Sardon, J.-P. (2004). Démographie de pays dans la tourmente : les Balkans depuis 1990. Espace, populations, sociétés, 3, 499–517. Sardon, Ph. (2009). La fécondité en Europe, éléments pour une typologie. Estudios
geograficos, LXX (267), 599–631. Zwierzchowski, J., Tabeau, E. (2010). Census-based multiple system estimation as an unbiased method of estimation of casualties’ undercount. Conference Paper for the
European Population Conference, 1–4 September 2010, Vienna.
Goran Penev
RECEMT TREMDS OF POPULATIOM DYMAMICS IM SERBIA AMD OTHER
BALKAM COUMTRIES
Summary
Political, social and economic changes that happened in Serbia and the Balkan region during the 1990s had a very visible and predominantly unfavorable influence on that region’s demographic dynamics during that period. Numerous adverse demographic trends were continued and further increased, and some previously overcome demographic occurrences became active again (intensified fertility decrease, slower decrease or even an increase in mortality, mass forced migration and economic migration with many characteristics of actual exodus). In the 2000s, the stabilization of
Горан Пенев
____________
78
political circumstances, which resulted in successful accession to the European Union for some countries and, for others, the intensification of activities related to European integration, was also followed by demographic changes. In Serbia, these changes did not have the same intensity or, in certain cases, the same direction as in the majority of other countries in the region. Unlike some other Balkan countries, where an increase in fertility, an intensified decrease in mortality by age and a significant decrease in international migration were recorded, Serbia was still marked by decrease in fertility, a slower increase in life expectancy, a significant decrease in immigration and increased emigration. Recent trends of population dynamics in Serbia and other Balkan countries indicate that this region is still rather unusual relative to the rest of Europe. On the one hand, the Balkans are becoming more and more demographically homogeneous, while on the other hand, the Balkan countries are becoming increasingly different from a majority of European countries in many respects. In the past two decades (1990–2010), this has often been manifested as a deterioration of demographic conditions in the region, both in an absolute sense, and also relative to the changes taking place in most other European countries. The current demographic, as well as political and socioeconomic conditions, indicate that in the mid term, and especially in the short term, significant improvement of demographic conditions are not to be expected either in Serbia or in most other Balkan countries. Related to this, results of the latest population projections for the first half of 21st century indicate that, in the Balkans, the next few decades will mostly be marked by a decrease in population size, as well as by very intensive population aging. Although the demographic future of the Balkans appears rather bleak, we believe that an acceleration of the economic transition, an undertaking of long-term sectoral policies, as well as a successful implementation of measures encouraging higher fertility, might slow down unfavorable trends, which would lay a foundation for a gradual demographic recovery of the region.
ДЕМОГРАФИЈА, књ. VII, 2010. DEMOGRAPHY vol. VII 2010
____________
79
UDK 314.15(470)“1990/...“; 314.116(470)“1990/...“
Оригиналaн научни рад Original scientific work
Иван А. Алешковский Владимир А. Ионцев
ТЕНДЕНЦИИ МЕЖДУНАРОДНОЙ МИГРАЦИИ НАСЕЛЕНИЯ В СОВРЕМЕННОЙ РОССИИ В УСЛОВИЯХ ГЛОБАЛИЗАЦИИ
Извод: Трансформација социјално-економских и политичких услова живота погодо-вала је кардиналним променама у међудржавним миграцијама становништва у Русији. У оквиру прелаза на нов друштвени систем 1990-их година, били су проглашени нова права и слободе избора места боравка и пресељавања грађана на територији Русије и могућност путовања у иностранство. Услед новонастале ситуације, Русија, која је са-чувала релативно прозрачне границе с потсовјетским републикама, претворила се у моћан миграциони центар, куда су се устремила милиони бивших совјетских грађана. У раду су анализирана кретања броја и структурне промене имиграције, емиграције и утицај међународне миграције на демографски развој Русије. На крају рада расправља се о имиграцији као детерминанти демографског развитка Русије у 21. веку.
Кључне речи: Русија, демографија, миграција, емиграција, миграциона политика
Резюме: Трансформация социально-экономических и политических условий жизни способствовала кардинальным изменениям в межгосударственных миграциях населения в России. В 1990-е годы в рамках перехода к новой общественной системе были провозглашены новые права и свободы, включая свободу выбора места жительства и перемещений граждан по территории России, возможность выезда за границу и беспрепятственного возвращения. В связи с распадом СССР в большинстве постсоветских республик стала проводиться политика (где-то более, где-то менее явная) по выталкиванию населения некоренной национальности. В силу сложившейся ситуации Россия, сохранившая относительно прозрачные границы с постсоветскими республиками, превратилась в мощный миграционный центр, куда устремились миллионы бывших советских граждан. Здес анализировани структурние перемени имиграции, емиграции и воздействия международной миграции на демографическое развитие России. Потом расматриавается имиграция как детерминанта демографического развития России в 21. веке.
Кљюучевы слова: Россия, демография, миграции, емиграция, миграционная политика
Введение
Существование безвизового режима передвижения между
большинством государств-участников СНГ1 и сохранение между
1 В настоящий момент Россия имеет безвизовый режим въезда с Арменией, Азербайджаном, Беларусью, Казахстаном, Кыргызстаном, Молдовой, Таджикистаном, Туркменистаном, Украиной и Узбекистаном (на основании двусторонних соглашений).
Иван А. Алешковский, Владимир А. Ионцев
____________
80
населяющими их народами тесных экономических, социальных и культурных связей обусловливают сохраняющиеся многомиллионные ежегодные миграционные потоки между странами. Так Россия превратилась в мощний имиграционный центр, которий притягивает миллионы людей из блиского соседства (см. табл. 1).
Табл.1. Общие итоги международной миграции населения в России,1990–2009 гг.
год число прибывших, чел. число выбывших, чел. миграционный прирост, чел.
Составлено по данным статистического бюллетеня «Численность и миграция населения Российской Федерации» (www.gks.ru).
Табл. 2. Распределение мигрантов-иностранных граждан по целям поездок, 2008–
2009 гг.
2008 г. 2009 г.
прибыло, чел. выбыло, чел. прибыло, чел. выбыло, чел. всего, в т.ч. 23676140 22184187 21338650 20967368 страны СНГ 15107981 13739274 12960167 12565398
страны Балтии 1766428 1739406 2038120 2009293 страны
вне СНГ и Балтии 6801731 6705507 6340363 6392677
Примечание: в 2008 г. данные по миграционным потокам между Россией и Грузией включены в группу «страны СНГ», в 2009 году — «страны вне СНГ и Балтии». Составлено по данным: Численность и миграция населения Российской Феде-рации 2009. Росстат, 2010.
Иван А. Алешковский, Владимир А. Ионцев
____________
81
Если учесть все фиксируемые Федеральной пограничной службой РФ данные о въездах на территорию Российской Федерации и выездах из нее с разными целями (переселения на постоянное место жительства, временная трудовая миграция, туристические, транзитные, частные, деловые и др. перемещения), то в 2007 году в Россию прибыло свыше 14,55 млн. граждан
стран СНГ, а в 2008 году — свыше 15,11 млн. граждан стран СНГ. Эти цифры позволяют говорить о формировании и развитии Евразийской миграционной системы на постсоветском пространстве, центром которой является Российская Федерация. Таким образом, в настоящее время Россия одновременно является страной назначения, страной происхождения и страной транзита для миллионов международных мигрантов.
Иммиграция в Российскую Федерацию
В первой половине 1990-х гг. иммиграция в Россию носила в основном вынужденный характер. В миграционных потоках превалировали этнические мигранты – преимущественно русские, которые, проживая в республиках бывшего СССР, столкнулись с проявлениями национализма и вытеснением некоренного населения, поощряемыми на государственном уровне, а также беженцы из зон межэтнических конфликтов. Одновременно сократились традиционные миграционные потоки между бывшими республиками СССР — учебные миграции, организованные передвижения, связанные со службой в армии и сменой постоянной работой. Число прибывающих достигло 1,19 млн. человек в 1994 году, вследствие ярко выраженных преимуществ в это время России перед другими странами СНГ, а затем, после начала военных действий в Чечне и постепенного снижения потенциала репатриации, быстро пошло на спад (см. табл.1).
Сокращение масштабов постоянной миграции в 1995–2004 годах сопровождалось ростом потоков временной трудовой миграции. Так, в 1992–1995 годах в среднем число прибывших на постоянное место жительство достигало свыше 970 тысяч человек ежегодно, то в 1996–2000 годах — около 500 тысяч человек ежегодно, а в 2001–2004 годах — всего лишь около 156 тысяч человек ежегодно. В то же время приток трудовых мигрантов, привлеченных на легальных основаниях, постоянно возрастал: в 2001 году — 283,7 тыс. чел., в 2003 году — 377,9 тыс. чел., в 2005 году — 702,5 тыс. чел., в 2007 году — 1717,1 тыс. чел., в 2008 году — 2425,9 тыс. чел. (см. табл. 3).
Табл. 3. Численность иностранной рабочей силы, привлеченной в Россию (тыс. чел.) 2001 г. 2002 г. 2003 г. 2004 г. 2005 г. 2006 г. 2007 г. 2008 г. 283,7 359,5 377,9 460,4 702,5 1050,0 1717,1 2425,9
Источник: данные Федеральной миграционной службы МВД РФ.
Иван А. Алешковский, Владимир А. Ионцев
____________
82
Необходимо отметить, что в табл. 1 речь идет только об учитываемых статистикой прибытиях на постоянное место жительства, а на объемах учитываемой международной миграции, в свою очередь, сказываются изменения в действующих правилах регистрации прибывающих иностранных граждан. Так, в частности, резкое сокращение числа прибывших в 2001 г., по-видимому, объясняется введенными ограничениями приема граждан стран СНГ. В последующие годы в статистический учет попадали все граждане России, прибывшие на постоянное жительство из-за пределов страны и иностранные граждане и лица без гражданства, получившие вид на жительство. Тогда как мигранты, прибывшие на время, но с намерением остаться на постоянное место жительства в России и де-факто уже являющиеся ее постоянными жителями, но не получившиеся де-юре статуса постоянного жителя, не учитывались в рамках официального статистического учета. Такая ситуация привела к минимизации потоков учитываемых иммигрантов — в 2004 г. их численность была наименьшей за последние 50 лет (119,2 тыс. человек). По оценкам, фактический прирост в начале 2000-х голов был в 2–3 раза выше, чем регистрируемый (ПРООН, 2009, С. 98).
Рис. 1. Динамика международной миграции в России, 1990-2008 гг.
Во второй половине 2000-х годов успехи в социально-экономическом развитии России, а также, по-видимому, корректирующие усилия Федеральной службы государственной статистики РФ способствовали увеличению масштабов учитываемой международной миграции.2 В
2 Так, с начала 2007 г. в статистический учет попадают иностранные граждане и лица без гражданства, впервые получившие разрешение на временное проживание.
Иван А. Алешковский, Владимир А. Ионцев
____________
83
результате в 2007 году число иммигрантов увеличилось более, чем на 100 тыс. человек, или на 54%, по сравнению с 2006 годом. В 2005–2008 годах число прибывших на постоянное место жительство составляло около 238 тысяч чел. ежегодно. Глобальный финансово-экономический кризис вызвал сокращение масштабов международной миграции, начиная со второй половины 2009 года.
Фактически иссяк к настоящему времени и поток беженцев в Россию. Если в начале 1990-х годов ежегодно с ходатайством о предоставлении статуса беженца в России обращались до 15 тыс. чел, то в 2006 году в России зарегистрировано 25 беженцев, а в 2007 году — 42 беженца (Международная миграция и ВИЧ в России, 2009, С. 13). Такое сокращение связано как с ужесточением российского законодательства в отношении предоставления статуса беженца, так и со стремлением лиц, ищущих убежище, попасть в более развитые и социально благополучные страны, так что Россия чаще используется лишь как транзитная территория.
Рис. 2. Страны с наиболее значительным числом мигрантов,
на середину 2010, млн. чел.
2,36
2,41
2,74
2,94
2,97
3,08
3,29
4,23
4,46
4,7
5,26
5,44
6,38
6,45
6,69
7,2
7,29
10,76
12,27
42,81
0 5 10 15 20 25 30 35 40 45
Малайзия
Кот д' Ивуар
Сянган, САР КНР
Израиль
Иордания
Казахстан
ОАЭ
Пакистан
Италия
Австралия
Украина
Индия
Испания
Великобритания
Франция
Канада
Саудовская Аравия
Германия
Россия
США
Источник: International Migration 2009. United >ations, >ew York, 2009.
Проведенная в 2002 году перепись населения, показала, что миграционный приток, главным образом из стран «ближнего зарубежья», за межпереписной период (1989–2002 гг.) составил около 11 млн. человек.
Иван А. Алешковский, Владимир А. Ионцев
____________
84
На середину 2010 года Россия по численности иностранного населения переместилась на второе место в мире (после США) (см. рис. 2), а по суммарного притоку мигрантов за 1992–2009 гг. оказалась на третьем месте в мире после США и Германии (подробнее см. Ионцев, Ивахнюк, 2002; International Migrant Stock, 2009).В целом, по экспертным оценкам, общее количество единовременно присутствующих мигрантов в России мигрантов, включая и временных трудовых мигрантов, на начало 2008 года составляло порядка 7 – 8 млн. человек (ПРООН, 2009, С. 98).
Табл. 4. Региональная структура иммиграционных потоков в Россию, % Прибывшие в
Российскую Федерацию 1992 г. 1995 г. 2000 г. 2005 г. 2007 г. 2008 г. 2009 г.
всего, в том числе 100% 100% 100% 100% 100% 100% 100% из стран СНГ,
Балтии, Грузии 99,9% 99,9% 96,5% 95,1% 95,4% 95,9% 96,7%
из стран вне СНГ, Балтии, Грузии
0,01% 0,01% 3,5% 4,4% 4,6% 4,1% 3,3%
Источник: построено по данным Росстата.
Рассматривая региональную структуру миграционных потоков, стоит отметить, что на протяжении последних семнадцати лет среди всех иммигрантов неизменно более 90% составляют выходцы из государств-участников СНГ, Балтии и Грузии. В то же время с 1992 среди стран СНГ произошли изменения в иерархии основных страны происхождения иммигрантов. Как видно из табл. 5, около 50% всех прибывших из стран ближнего зарубежья (страны СНГ, Грузии и Балтии) приходится на мигрантов из трех стран (Украина, Узбекистан и Казахстан). При этом в 2009 на первое место по доле прибывших вышла Украина, а в 2007–2008 годах первое место занимал Узбекистан, тогда как Казахстан, являвшийся основной страной происхождения мигрантов в 1994–2006, переместился на третье место. Последнее место в иерархии стран происхождения мигрантов неизменно занимает Туркмения (1–2%) и страны Балтии (примерно 0,2%).
Табл. 5.Основные страны происхождения иммигрантов в Россию 1992 г. 1995 г. 2000 г. 2005 г. 2006 г. 2008 г. 2009 г.
Украина (22%)
Казахстан (26%)
Казахстан (36%)
Казахстан (31%)
Казахстан (22%)
Узбекистан (18%)
Украина (17%)
Казахстан (20%)
Украина (20%)
Украина (22%)
Украина (18%)
Узбекистан (21%)
Украина (16%)
Узбе-кистан (15,7%)
Узбекистан (12%)
Узбекистан (12%)
Узбекистан (12%)
Узбекистан (18%)
Украина (18%)
Казахстан (15%)
Казахстан (14,3%)
Таджикистан (8%)
Грузия (6%)
Грузия (6%)
Киргизия (9%)
Киргизия (9%)
Армения (13%)
Армения (13,2%)
Азербайджан (8%)
Азербайджан, Таджикистан
(5%)
Армения (5%)
Армения, Беларусь,
Молдова (4%)
Армения (7%)
Беларусь, Киргизия
(9%)
Таджикистан (10%)
Примечание: в скобках указана доля страны в общем притоке иммигрантов в Россию из всех стран ближнего зарубежья (стран СНГ, Грузии и Балтии). Источник: построено по данным Росстата.
Иван А. Алешковский, Владимир А. Ионцев
____________
85
Рис. 3. Удельный вес иммигрантов в Россию из стран-участников СНГ, 2009 г.
Удельный вес иммигрантов из стран-участников СНГ по странам
прежнего проживания, процентов
Молдавия 6,3
Украина 17,6
Узбекистан 16,3
Туркмения 1,3
Таджикистан 10,3
Киргизия 8,9
Казахстан 14,8
Белоруссия 2,1
Армения 13,7
Азербайджан 8,7
Источник: данные Росстата.
Иммиграция оказывает положительное влияние на половозрастную структуру населения Россия, способствует повышению его качества (социологические исследования показывают, что образовательный уровень иммигрантов выше среднероссийского), а также несет в себе относительно более высокие репродуктивные установки.
Табл. 6. Возрастная структура мигрантов, %
все население по основным возрастным группам
1998 г. 2000 г. 2004 г. 2006 г. 2008 г. 2009 г.
моложе трудоспособного возраста
18,1% 16,5% 14,7% 14,4% 10,6% 12%
в трудоспособном возрасте 69,9% 71,0% 69,1% 71,1% 78,8% 77,6% старше
трудоспособного возраста 12,0% 12,5% 16,2% 14,5% 10,6% 10,4%
Источник: построено по данным Росстата.
Как видно из рис. 4, возрастная структура иммигрантов более молодая (по сравнению со структурой населения России). Так, в 2009 году почти 78% иммигрантов приходилось на лиц трудоспособного возраста, тогда как среди населения России в целом — около 63%. Значительное снижение доли мигрантов, моложе трудоспособного возраста, в 2000-е годы отражает резко сузившиеся возможности для получения образования для молодежи из стран СНГ. Так, в 2009 году только 3999 человек прибыли в Российскую Федерацию с целью получения образования, в том числе 3860 мигрантов из стран СНГ и 139 мигрантов из стран дальнего зарубежья.
Иван А. Алешковский, Владимир А. Ионцев
____________
86
Рис .4. Возрастная структура иммигрантов и населения Россию, 2009 г.
0
10
20
30
40
50
60
70
80
90
в возрасте, моложе трудоспособного в трудоспособном возрасте в возрасте, старше трудоспособного
%
возрастная структураприбывших
возрастная структуранаселения РФ
Источник: построено по данным Росстата.
В иммиграционных потоках в России традиционно преобладают женщины (около 52% прибывших в Россию в 2008–2009 годах), причем перевес формируется прежде всего за счет лиц в возрастах старше трудоспособного, в которых доля женщин среди иммигрантов превышает 70%, в то время как детских и трудоспособных возрастах большая часть мигрантов является мужчинами (см. рис. 5).
Рис. 5. Возрастно-половая структура иммигрантов, 2008 год
Рассматривая этническую структуру миграционных потоков, можно отметить, что большую часть иммигрантов составляют этнические русские и другие этнические россияне. В целом за 1992–2009 годы свыше 65% всех прибывших составили этнические русские, порядка 12% пришлось на другие титульные народы Российской Федерации. Таким образом, более 75% миграционных потоков являлись по сути репатриационными. Более того, в последние годы регистрируемая иммиграция — это, в основном, прибытие лиц, уже имеющих российское гражданство. Так, в 2009 году среди международных мигрантов, прибывших в Российскую Федерацию, доля граждан России составила свыше 78% (218 988 человек). Вместе с тем доля русских в нетто-миграции из постсоветских стран постепенно падает: с 76% в 1993 году до 56% в 2001 году (Население России 2002, 2004). При этом к настоящему моменту потенциал русской репатриации в значительной степени исчерпан и, по оценкам экспертов, не превышает 4 млн. человек (ПРООН, 2009, С. 100). Во многом поэтому результаты действующей с 2007 года Федеральной целевой программы по оказанию содействия добровольному переселению соотечественников в Российскую Федерацию являются незначительными. Так, планируемая численность участников Государственной программы и членов их семей только за 2007–2008 год должна была составить свыше 65 тысяч человек, тогда как фактически за указанный период на территорию Российской Федерации въехало только 8961 человек, т.е. около 13,7% от планируемой численности за этот период (см. табл. 7). В целом, по данным ФМС МВД РФ, на 01 января 2010 года на территорию Российской Федерации въехало только 16318 участников Государственной программы и членов их семей.
Табл. 7. Численность участников Государственной программы по оказанию
содействия добровольному переселению в Российскую Федерацию соотечественников, проживающих за рубежом (чел.)
Примечание: включая членов семей участников Государственной программы. Источник: данные Федеральной миграционной службы МВД РФ.
По данным ФМС МВД РФ, на протяжении 2007–2009 годов Калининградская область является лидером по общему числу принимаемых соотечественников. Вместе с тем в течение рассматриваемого периода её роль постепенно снижается. При этом увеличивается роль Калужской и Липецкой областей. На указанные три региона с начала реализации Госпрограммы приходится 80,5% приехавших соотечественников. Следующие за ними Красноярский край и Тверская область серьезно отстают по числу приехавших соотечественников (см. табл. 8).
Иван А. Алешковский, Владимир А. Ионцев
____________
88
По состоянию на 1 января 2010 года около 95% приехавших соотечественников имели гражданство иностранных государств, тогда как российское гражданство имели только около 5,5%. Значимых различий между регионами Российской Федерации по этому показателю не наблюдается — основная часть прибывших не имела российского гражданства. В то же время в Россию въезжают на постоянное поселение многочисленные представители титульных народностей государств СНГ. Большинство из них стремятся к получению российского гражданства. За последние годы численность многих диаспор в России существенно выросла. Так, например, в 1990-е годы в результате учтенного миграционного обмена России со странами ближнего зарубежья численность азербайджанцев, постоянно проживающих в России, возросла на 80,3 тысячи человек, численность армян — 267,4 тысячи человек. В то же время, по данным переписи населения 2002 года, численность азербайджанцев постоянно проживающих в России, составила 621 тыс.чел., что вдвое больше, чем в 1989 г., армян — 1,1 млн., что в 2,5 раза больше, чем в 1989 г., таджиков — 120 тыс. чел., что в 4 раза больше, чем в 1989 г. Таким образом, международная миграция способствует диверсификации этнической структуры населения России.
Табл. 8. Численность прибывших участников Государственной программы по оказанию
содействия добровольному переселению в Российскую Федерацию соотечественников, проживающих за рубежом, и членов их семей по регионам вселения (чел.)
2008 год I полугодие 2009 года регион Участники
Госпрограммы Члены
их семей Участники
Госпрограммы Члены
их семей Калининградская область 1661 2072 502 605
Калужская область 1000 747 443 367 Липецкая область 626 853 225 284 Тверская область 150 190 87 107
Красноярский край 137 165 87 79 другие регионы РФ 330 415 153 142
Источник: Мониторинг реализации Государственной программы по оказанию
содействия добровольному переселению в Российскую Федерацию соотечественников, проживающих за рубежом, на территориях вселения (2007–2009) М., 2010. Как видно из табл. 9, самым привлекательным для иммигрантов в России является Центральный федеральный округ, на втором месте находится Приволжский, на третьем — Сибирский федеральный округ. При этом для иммигрантов из государств-участников СНГ в 2009 г. наиболее привлекательными являлись Сибирский и Дальневосточный федеральные округа (среди прибывших из-за пределов России на постоянное место жительства в регионы этих округов — 99% выходцы из государств-участников СНГ). Тогда как Северо-Кавказский и Южный
Иван А. Алешковский, Владимир А. Ионцев
____________
89
федеральные округа наиболее привлекательны для иммигрантов из дальнего зарубежья, где их доля составляет соответственно 12,6% и 7,8%. При этом следует учитывать, что существенный поток иммигрантов в эти федеральные округа составляют прибывшие из Грузии, которая в настоящее время не является членом СНГ. Табл. 9. Распределение прибывших в Россию по федеральным округам, 2008 г, чел.
Составлено по данным: Численность и миграция населения Российской Феде-рации 2008. Росстат, 2009. По данным на 2009 год, основными регионами-реципиентами международных мигрантов являются Московская обл. (22278 чел.), Москва (13626 чел.), Тюменская обл. (12884 чел.), Краснодарский край (10258 чел.), Кемеровская область (9718 чел.) и республика Татарстан (9509 чел.).
Эмиграция из Российской Федерации
Полноценное включение с 1991 года России в систему международных миграций привело как к количественным, так и к качественным изменениям потоков выбывающих из страны. С одной стороны, произошло сокращение численности россиян, отправляющихся в бывшие советские республики, в то же время значительно увеличился выезд за пределы бывшего СССР. Как видно из рис.1, на протяжении двух последних десятилетий общие объемы учтенной эмиграции из России неуклонно уменьшались. При этом на протяжении 1990–1995 годов наблюдалось увеличение эмиграции в страны дальнего зарубежья, а с 1996 года (за исключением второй половины 1998 года – первой половины 1999 года), объемы эмиграции в дальнее зарубежье также сокращаются. Стоит отметить, что динамика чисел выбывших тесно связана с изменением социально-экономической ситуации в стране. Так, пример кризиса 1998 года прекрасно иллюстрирует скорость, с которой отражается в миграциях реакция населения на изменяющуюся ситуацию. Выезд из России стал увеличиваться за 2 месяца до августовского кризиса, упреждая
Иван А. Алешковский, Владимир А. Ионцев
____________
90
его, а уже с апреля 1999 года темпы роста эмиграции замедлились, сигнализируя о первых признаках нормализации экономической ситуации в России (см., подробнее, Население России 2000, С. 102).
Рис. 7. Численность выбывших из Российской Федерации
по месяцам 2008 – первой половины 2010 годов
-
500
1 000
1 500
2 000
2 500
3 000
3 500
4 000
4 500
январь февраль март апрель май июнь июль август сентябрь октябрь ноябрь декабрь
месяц
чел
.
2008 год
2009 год
2010 год
Источник: данные Росстата.
Кризисные тенденции в российской экономике 2008–2009 годов также привели к незначительному всплеску уровня эмиграции в июне – октябре 2008 года (см. рис. 7). В 1992–2009 годах структура эмиграционных потоков по странам предполагаемого проживания претерпела существенные изменения. В начале 1990-х годов число выбывших в страны-участники СНГ превышало число выбывших в страны дальнего зарубежья в 3–5 раз. Со временем доля мигрантов, направляющихся за пределы бывшего СССР, стала увеличиваться и в 2001–2005 годах потоки выбывающих в страны ближнего и дальнего зарубежья практически сравнялись, но при этом оба потока сократились в абсолютном измерении. Начиная с 2006 г., вновь наблюдается рост доли эмиграции в страны ближнего зарубежья. По данным на 2009 году, численность выбывающих в страны СНГ и Балтии в 2 раза больше, чем в другие зарубежные страны (см. табл. 10). Перечень основных стран назначения остается довольно стабильным: почти половина выбывающих в страны ближнего зарубежья направляется в Казахстан, Белоруссию и на Украину, тогда как около 60% выбывающих в страны дальнего зарубежья направляются Германию, США или Израиль. Среди стран дальнего зарубежья постепенно более значимыми становятся миграционные потоки в Канаду и Финляндию (см. табл. 11).
Иван А. Алешковский, Владимир А. Ионцев
____________
91
Табл. 10. Региональная структура миграционных потоков из России, % выбывшие из РФ 1991 г. 1993 г. 1999 г. 2000 г. 2005 г. 2006 г. 2008 г.. 2009 г.
всего, в том числе
100% 100% 100% 100% 100% 100% 100% 100%
из стран СНГ, Грузии и Балтии
86,9% 76,4% 60,3% 57,3% 52,7% 66,6% 68,0% 66,3%
из стран вне СНГ, Грузии и Балтии
13,1% 23,6% 39,7% 42,7% 47,3% 33,4% 32,0% 33,7%
Источник: построено по данным Росстата.
Следует отметить, что эмиграция в страны дальнего зарубежья до сих пор носит этнически избирательный характер (отдельные народы — немцы, евреи, греки и др., — имеют больше возможностей выезда на историческую родину). Однако значение данного фактора постепенно (по мере выезда указанных народов и ужесточения правил приема переселенцев в принимающих странах) сокращается, и в эмиграционных потоков нарастает доля титульных народов России, выезжающих самостоятельно или в составе смешанных браков. Так, в 2007 году среди выбывших в Израиль и Германию половину составляли этнические русские, а среди выбывших в США — две трети, в другие страны — около 55% (ПРООН, 2009, С. 99).
Табл. 11. Основные страны назначения эмигрантов из России страны ближнего
зарубежья 1992 г. 1995 г. 2000 г. 2005 г. 2008 г. 2009 г.
Украина (54,3%)
Украина (43,4%)
Казахстан (36,0%)
Казахстан (30,8%)
Украина (33,3%)
Казахстан (33,6%)
Казахстан (15,3%)
Казахстан (22,0%)
Украина (21,6%)
Украина (18,2%)
Казахстан (27,9%)
Украина (26,7%)
Белоруссия (10,1%)
Белоруссия (11,0%)
Узбекистан (11,8%)
Узбекистан (18,1%)
Белоруссия (14,7%)
Белоруссия (12,0%)
Узбекистан (4,6%)
Узбекистан (6,6%)
Грузия (5,8%)
Киргизия (9,3%)
Азербайджан (4,7%)
Азербайджан (5,3%)
Молдавия (3,9%)
Киргизия (4,2%)
Армения (4,6%)
Армения (4,5%)
Армения (3,8%)
Армения (4,6%)
страны дальнего зарубежья
1992 г. 1995 г. 2000 г. 2005 г. 2008 г. 2009 г. Германия (60,8%)
Германия (72,1%)
Германия (63,8%)
Германия (63,7%)
Германия (36,7%)
Германия (37,6%)
Израиль (21,3%)
Израиль (13,8%)
Израиль (14,8%)
Израиль (5,2%)
США (12,9%)
США (13,2%)
США (12,8%)
США (9,7%)
США (7,6%)
США (12,0%)
Израиль (7,8%)
Израиль (8,2%)
Греция (1,8%)
Греция (1,2%)
Финляндия (1,8%)
Финляндия (2,2%)
Финляндия (4,6%)
Финляндия (6,3%)
Австралия (0,8%)
Канада (0,7%)
Канада (1,3%)
Канада (1,9%)
Канада (3,9%)
Канада (4,2%)
Примечание: в скобках указана доля в общем оттоке эмигрантов в данную группу. Источник: построено по данным Росстата.
Иван А. Алешковский, Владимир А. Ионцев
____________
92
Возрастная структура эмигрантов значительно моложе, чем население страны в целом, в основном за счет большей доли трудоспособной возрастной группы (так, в 2008 году — 70,6% среди эмигрантов и 63,2% в населении России в целом) и на 20% меньшей пенсионной группы (17,1% и 21%, соответственно), тогда как доля группы моложе трудоспособного возраста отличается незначительно (12,3% и 15,8%, соответственно). Табл. 12. Возрастная структура выбывающих, %
все население по основным возрастным
группам 1999 г. 2000 г. 2004 г. 2006 г. 2008 г. 2009 г.
моложе трудоспособного
возраста 19,9% 20,3% 19,1% 16,4% 12,3% 12,3%
в трудоспособном возрасте
66,5% 66,6% 67,7% 67,8% 70,7% 74,2%
старше трудоспособного
возраста 13,6% 13,1% 13,2% 15,8% 17,1% 13,5%
Источник: построено по данным Росстата.
В эмиграционных потоках из России также преобладают женщины (около 54% выбывших из России в 2008 году), причем перевес формируется за счет лиц в трудоспособном возрасте (кроме возрастной группы 40–54 года) и возрастах старше трудоспособного, тогда как среди мигрантов, моложе трудоспособного возраста, и возрастной группы 40–54 года большая часть мигрантов является мужчинами (см. рис. 8).
В целом, соотношение мужчин и женщин среди эмигрантов соответствует их соотношению в населении России в целом (так, в 2008 году доля мужчин среди эмигрантов составляла 46%, тогда как в населении в целом — 46%). Эмиграция из России сопровождается утечкой умов. Так, в 1990-е годы каждый пятый эмигрант имел высшее образование, в том числе среди выбывающих в Израиль — 30%, в США — более 40% (в населении России — 13,3%) (Население России 2000, С. 116). В 2009 году более 28% эмигрантов из Российской Федерации старше 14 лет имели высшее образование, при этом среди выбывающих в страны дальнего зарубежья доля лиц с высшим образованием составила более 38%.
Как видно из табл. 12, по данным на 2009 год, основными источниками эмигрантов в России выступают Центральный (23%) и Сибирский федеральные округа (21%), на третьем Приволжский федеральный округ (13%). Основными регионами исхода международных мигрантов из России являются Москва (3016 чел.), Омская область (1769 чел.), Тюменская область (1683 чел.), Алтайский край (1330 чел.) и Челябинская область (1246 чел.).
Иван А. Алешковский, Владимир А. Ионцев
____________
93
Рис. 8. Возрастная структура выбывших из Российской Федерации в 2009 году
Международная миграция и демографическое развитие России
В современной России международная миграция стала значимым фактором политического, экономического и демографического развития страны. Политически важным для России является ее превращение в центр формирующейся Евразийской миграционной системы. При этом миграционная политика Российской Федерации в отношении трудовой миграции влияет на политическую стабильность в ряде государств-участников СНГ.
Экономическая выгода России заключается в приобретении дополнительной рабочей силы, преимущественно квалифицированной, зачастую получившей образование и квалификацию в прошлом именно в российских учебных заведениях, с помощью которой возможно
Иван А. Алешковский, Владимир А. Ионцев
____________
94
компенсировать экономические потери от «утечки умов» и естественной убыли населения. В свою очередь, для ряда государств-участников СНГ денежные переводы трудящихся-мигрантов являются значимым источником валютных поступлений. Демографические преимущества иммиграции в Россию связаны с тем, что в условиях демографического кризиса международная миграция стала единственным источником восполнения его численности России. Однако на протяжении 1990-х годов только в «пиковый» 1994 год масштабы миграционного прироста были достаточны не только для компенсации естественной убыли, но и для обеспечения прироста численности россиян.
Замещение естественной убыли населения миграционным приростом
(в процентах)
10,5 12,5 14,9
104,2
71,0
54,9
22,5
26,7
29,8
38,2
29,3
62,069,4
66,1
79,5
111,9
71,9
121,4
0,0
10,0
20,0
30,0
40,0
50,0
60,0
70,0
80,0
90,0
100,0
110,0
120,0
130,0
1992
1993
1994
1995
1996
1997
1998
1999
2000
2001
2002
2003
2004
2005
2006
2007
2008
2009
Миграционный прирост
Незамещенная
естественная убыль
Источник: данные Росстата.
Вклад миграционного компонента в изменение численности населения России неуклонно уменьшался до 2003 года (55% в 1992–1997 годах, 16% в 1998–2004 годах и 35% за 1992–2004 годы). Увеличение миграционного прироста в 2004–2008 годах при сокращении естественной убыли привели к замедлению темпов сокращения численности населения Российской Федерации. Так, в 2008 году естественная убыль была на 71% замещена миграционным приростом (в 2007 г. — на 54,9%, в 2006 г. — на 22,5%). Благодаря наблюдавшемуся увеличению рождаемости и снижению смертности в августе 2009 года в Российской Федерации впервые с 1992 года был зафиксирован естественный прирост населения в размере 1 050 человек), а в целом по итогам года миграционный прирост впервые с 1994 года полностью смог компенсировать естественную убыль населения страны.
Рис. 9.
Иван А. Алешковский, Владимир А. Ионцев
____________
95
Как предсказывают практически все прогнозы (и отечественные, и зарубежные) в России в XXI веке (по крайней мере, до 2050 года) будет наблюдаться естественная убыль населения. Так, по прогнозам ООН, в 2000–2050 годах ежегодная естественная убыль населения составит в среднем около 600 тысяч человек (UN, 2008).
Табл. 14. Изменение численности постоянного населения по субъектам Российской
Федерации по компонентам, 1992–2009 года, тыс.чел.
Источник: Демографический ежегодник России 2009. М., 2009. С. 25; Численность
и миграция населения в Российской Федерации. М., 2010. Может ли приток иммигрантов решить проблемы демографического развития
России в XXI веке?
В то же время Россия, как и страны Западной Европы, столкнется с нарастающим старением населения. В результате расходы на социальное обеспечение могут оказаться слишком тяжелой ношей для экономики страны, а некоторые регионы могут практически полностью обезлюдить.
По мере выхода из трудоспособного возраста многочисленных после-военных поколений, в России начнет наблюдаться убыль трудоспособного населения. Сначала уменьшение численности граждан в трудоспособном возрасте будет не слишком заметным: в 2006 численность населения людей трудоспособного возраста уменьшалась на 40 тысяч человек, в 2007, согласно прогнозу, она уменьшится на 586 тысяч человек, в 2008 году — на 675,9 тысяч человек. В последующие годы масштабы и темпы сокращения числен-ности трудовых ресурсов страны значительно увеличатся (см. табл. 14).
Иван А. Алешковский, Владимир А. Ионцев
____________
96
Рис. 10. Изменение численности населения Россия (варианты прогноза ООН; на середину года)
116,1 млн. чел.
133,54 млн. чел.
140,37 млн. чел.
100,48 млн. чел.
0
20 000
40 000
60 000
80 000
100 000
120 000
140 000
160 000
2010 2015 2020 2025 2030 2035 2040 2045 2050
год
ты
с.ч
ел
.
средний вариант
высокий вариант
низкий вариант
Источник: World Population Prospects: The 2008 Revision. (www.un.org/popin/data.html). Табл. 15. Прогноз динамики численности населения по возрастным группам в России
в 2007–2025 гг. Моложе
трудоспособного возраста
Трудоспособного возраста
Старше трудоспособного
возраста
год
тыс. чел.
% к общей численности населения
тыс. чел. % к общей численности населения
тыс. чел. % к общей
численности населения
2007 г. 22859,0 16,1 90188,2 63,4 29124,3 20,5 2008 г. 22591,1 16,0 89602,2 63,3 29368,3 20,7 2009 г. 22691,1 16,0 88926,3 63,0 29556,5 21,0 2010 г. 22881,1 16,2 87793,9 62,5 29990,4 21,3 2015 г. 24241,9 17,5 82036,5 59,3 32087,9 23,2 2020 г. 25807,2 18,9 76963,7 56,2 34105,9 24,9 2025 25489,4 18,9 74814,1 55,4 34637,7 25,7
Источник: Население России 2003/2004. Одиннадцатый–двенадцатый ежегодный
демографический доклад / Под ред. А.Г. Вишневского. М.: Наука, 2006.
Как видно из представленной табл. 14, максимальное сокращение будет наблюдаться в период 2010–2014 годов, когда среднегодовая убыль населения этой возрастной группы будет превышать 1 млн. 200 тысяч человек, а всего до 2020 года она сократится на 18–19 миллионов человек. В результате произойдет существенное ухудшение возрастной структуры населения России. По оценкам экспертов, доля населения в трудоспособном
Иван А. Алешковский, Владимир А. Ионцев
____________
97
возрасте сократится с 63% в 2007 году до 57% в 2020–2025 гг. Одновременно с 20,3% до 26% увеличится доля населения в пенсионном возрасте.
В то же время только за 2003–2006 гг. численность занятых в экономике возросла с 66,0 до 67,2 млн. чел, а общая численность безработных сократилась с 6,2 до 5,3 млн. чел. Согласно прогнозу темпы роста производства сохранятся в 2007–2010 гг. на уровне 6%, а объем инвестиций в основной капитал в 2010 г. в реальных ценах более чем в 1,67 раза превысит показатель 2005 г. Эти макроэкономические факторы будут способствовать дальнейшему увеличению объемов производства и, следовательно, увеличению потребности в рабочей силе. В этих условиях сокращение численности населения в трудоспособном возрасте, являясь причиной возникновения дефицита трудовых ресурсов, может стать существенным ограничением развития экономики, особенно остро прояв-ляясь в отдельных отраслях и регионах. В ближайшей перспективе труд станет одним из самых дефицитных экономических ресурсов в России. Так, по оценкам сотрудников ИНП РАН, дефицит рабочей силы наступает даже в условиях низких темпов роста спроса на рабочую силу и составит по различным сценариям от 1% до 22,6% (Коровкин, Долгова, Королев, 2007).
Рис. 11. Соотношение численности вступающих в трудоспособный возраст
поколений и численности поколений, выходящих из него
Построено: по данным Росстата.
Численность населения, вступающего в трудоспособный возраст
Численность населения, выходящего за пределы трудоспособного возраста
Превышение численности выходящих из
трудоспособного возраста над вступающими
Превышение численности вступающих
в трудоспособный возраст над выходящими
Иван А. Алешковский, Владимир А. Ионцев
____________
98
Учитывая трудозатратный тип российской экономики и ограниченные возможности повышения производительности труда, одним из основных путей преодоления дефицита рабочей силы является привлечение иностранной рабочей силы и повышение внутренней территориальной мобильности населения в России. В этих условиях приток мигрантов может показаться «панацеей» для улучшения демографической ситуации и обеспечения роста населения России в XXI веке. Но возможно ли разрешить все имеющиеся демографическое проблемы России только с помощью международной миграции?
Как показывают исследования экспертов ООН и отечественных ученых для того, чтобы поддерживать численность трудоспособного населения на постоянном уровне, России уже сейчас нужно принимать ежегодно (по медианному прогнозу) в среднем около 700–800 тысяч мигрантов (нетто-миграция) и постепенно наращивать этот объем до 1,5–1,7 млн. мигрантов (см. табл. 15). Учитывая, что население в трудоспособном возрасте составляет около 2/3 миграционного притока, чтобы полностью возместить потери трудоспособного населения, России в предстоящие два десятилетия потребуется привлечь около 25 млн. иммигрантов. Ясно, что такая перспектива нереальна. Так, в 2005 г. миграционный прирост в Россию составил 107 тыс. чел., а в 2006 году — 128 тыс. чел. Согласно оценкам ООН, чистая иммиграция в 2000–2050 годах будет составлять около 50 тысяч человек ежегодно.
Табл. 16. Чистая миграция, необходимая для поддержания неизменной численности
населения России в 2001–2050 гг.
Медианное
значение С 60% доверительным
интервалом С 95% доверительным
интервалом 2001–2005 гг. 721 612–838 484–1000 2006–2010 гг. 853 614–1100 348–1453 2011–2015 гг. 874 547–1222 187–1668 2016–2020 гг. 998 626–1393 205–1888 2021–2025 гг. 1164 801–1542 406–2045 2026–2030 гг. 1256 918–1636 572–2218 2031–2035 гг. 1267 874–1695 482–2329 2036–2040 гг. 1256 794–1743 272–2458 2041–2045 гг. 1253 745–1772 130–2566 2046–2050 гг. 1252 752–1796 71–2678
Источник: Вишневский А.Г., Андреев Е.М., Трейвиш А.И. Перспективы развития
России: роль демографического фактора. М., 2003. С. 22.
Таким образом, роль международной миграции в демографическом развитии России не должна преувеличиваться. Утверждение о том, что иммиграция может стать решением всех демографических проблем современной России крайне ошибочно. Это очередной миф, дезориентирующий руководство страны, ее отдельных регионов.
Иван А. Алешковский, Владимир А. Ионцев
____________
99
Иммиграция может лишь частично сгладить негативные последствия демографического кризиса (что само по себе, конечно, важно), в определенной мере решить отдельные региональные демографические проблемы (например, в Сибири и на Дальнем Востоке), но не более. Пример развитых стран показывает, что иммиграция может быть относительно эффективным средством преодоления демографических проблем страны лишь в условиях депопуляции.
На наш взгляд, исходя из стратегических интересов России, государственная миграционная политика должна не препятствовать переселению русскоязычного населения из бывших Союзных республик. Однако, несмотря на почти десятилетние дискуссии на эту тему, концепция миграционной политики Российской Федерации не принята до сих пор, как нет и стратегического мышления в этой области, и пример «шарахания» от одной крайности в виде вынужденной миграции к другой — нелегальной миграции — наглядное тому подтверждение. Более того, преобладающей среди государственных мужей в настоящее время продолжает оставаться точка зрения, что иммиграция является негативной тенденцией и несет угрозы национальной безопасности Российской Федерации. Хотя, по нашему мнению, самой действенной мерой, противодействующей росту нелегальной иммиграции, является поощрение ее легальных форм.
Все это обусловливает необходимость проведения государственной миграционной политики на федеральном и региональном уровнях, учитывающей интересы экономико-демографического развития страны. В свою очередь, для разработки эффективных мер миграционной политики необходимо обладать информацией об детерминирующих факторах межгосударственных и внутрироссийских миграционных потоков, поскольку без этого невозможно обосновать затраты и оценить возможный результат предпринимаемых шагов.
Изменение базовых принципов социальной организации российского общества, социально-экономические преобразования 1990-х и 2000-х годов, помимо изменения масштабов, направлений и структуры межгосударственных миграционных потоков, привело к изменению детерминирующих факторов международной миграции. Федеральная служба государственной статистики России (Росстат) регулярно разрабатывает и публикует на основе статистических листов учета мигрантов статистические данные об основных причинах («обстоятельствах, вызвавших необходимость смены места жительства») международной и внутренней миграции в России (см. табл. 16).
Анализируя причины международной миграции, разрабатываемые и публикуемые Росстатом, можно увидеть, что среди причин миграции значительное место занимают (более 65%) так называемые личные и семейные причины, а также желание возвратиться на прежнее место жительства (4,08% — для прибывших, 13,08% — для выбывших). Помимо
Иван А. Алешковский, Владимир А. Ионцев
____________
100
этого мигрантов, прибывающих в Россию, привлекает возможность трудоуст-ройства (11,24%), перспективы получения образования (1,54%), выталкивающим фактором выступает обострение межнациональных отношений (1,27%). В то же время мигрантов, выбывающих из России, привлекают возможность трудоустройства (7,84%) и перспективы получения образования (2,08%). На такие выталкивающие факторы, как обострения межнациональных отношений и криминогенной обстановки, экологическое неблагополучие, несоответствие природно-климатическим условиям, в совокупности приходится около 0,7% выбытий мигрантов из России.
Табл. 17. Причины международной миграции в Российской Федерации в 2009 году
сменили место жительство по причине прибывшие выбывшие
в связи с учебой 1,54% 2,08% в связи с работой 11,24% 7,84% возвращение к прежнему месту жительства 4,08% 13,08% из-за обострения межнациональных отношений 1,27% 0,07% из-за обострения криминогенной обстановки 0,15% 0,03% экологическое неблагополучие 0,19% 0,11% несоответствие природно-климатическим условиям 0,23% 0,50% причины личного, семейного характера 65,53% 65,42% иные причины, причина не указана 15,77% 10,86% Всего 100,00% 100,00%
Источник: Численность и миграция населения в России в 2009 году: Стат.
бюллетень / Росстат. М., 2010.
Вместе с тем выделение указанных причин в качестве детерминант межгосударственных миграционных потоков страдает отсутствием определенной конкретности, является весьма расплывчатым, часто объединяющим ряд других факторов. Так, по мнению экспертов, преимущественно все личные и семейные причины миграции в основе своей являются экономическими. Таким образом, статистические данные о причинах миграции, которые разрабатывает и публикует Росстат, не предоставляют удовлетворительного толкования роли различных факторов в современных миграциях между зарубежными странами и Россией, не могут дать объективную информацию для аналитической работы и, соответственно, неприемлемы для разработки на их основе эффективных мер государственной политики в области управления международной миграциями.
В этих условиях целесообразным является использование
современных методов эконометрического анализа для исследования влияния социально-экономических, демографических, природно-географических, этнополитии-ческих, экологических и других показателей на
межгосударственные миграционные потоки на основе теории факторов миграции (концепции «притяжения–выталкивания») и выявление на этой основе «притягивающих» и «выталкивающих» мигрантов факторов.
Иван А. Алешковский, Владимир А. Ионцев
____________
101
Заключение
Выход из демографического кризиса (включающего крайнюю форму депопуляции) в России и ее дальнейшее поступательное развитие возможны только при комплексном государственном подходе к управлению демографическими процессами, а именно: стимулировании роста
рождаемости или, по крайней мере, ее стабилизации (на уровне 1,7–1,9 ребенка на женщину); уменьшении смертности (имеется огромный резерв для сокращения экзогенной смерности); повышении внутренней
миграционной подвижности населения и привлечении иммигрантов; и, главное, в формировании отношения к человеческой жизни как самой
главной ценности нашего государства. Особое внимание должно быть уделено разработке адекватной
современным демографическим реалиям государственной миграционной политики, в основу которой должно быть заложено понимание того, что миграция — это не зло, против которого надо бороться, используя весь мощный репрессивный аппарат, а благо для России.
ЛИТЕРАТУРА
Алешковский И.А. (2005) Моделирование миграционных процессов // Экономические исследования молодых ученых. Выпуск №3. М.: ТЕИС. С. 3–32. Алешковский И.А., Ионцев В.А. (2006) Нелегальная иммиграция в общественно-политическом дискурсе // Миграция населения: экономика и политика. Выпуск 18. Научная серия «Международная миграция населения: Россия и современный мир». М.: ТЕИС. Вишневский А.Г., Андреев Е.М., Трейвиш А.И. (2003) Перспективы развития России: роль демографического фактора. М. Демографический ежегодник России 1997, 2001, 2002, 2005–2009. М.: Росстат, 1998, 2001, 2002, 2005–2009. Ивахнюк И.В. (2005) Международная трудовая миграция. М.: ТЕИС. Ионцев В.А. (1999) Международная миграция: теория и история изучения. Научная серия «Международная миграция населения: Россия и современный мир». Вып. 3. М.: Диалог-МГУ. Ионцев В.А. (2001) Международная миграция. Серия «Миграция населения». Вып. 3. Приложение к журналу «Миграция в России». М. Ионцев В.А., Ивахнюк И.В. (2002) Россия в мировых миграционных потоках: особенности и тенденции последнего десятилетия (1992–2001 гг.) // Мир в зеркале международной миграции. Научная серия: Международная миграция населения: Россия и современный мир / Гл. ред. В.А. Ионцев. М.: МАКС-Пресс. Вып. 10. Метелев С.Е. (2006) Международная трудовая миграция и развитие российской экономики. М.: Юнити-Дана.
Иван А. Алешковский, Владимир А. Ионцев
____________
102
Мир в зеркале международной миграции (2002). Научная серия: Международная миграция населения: Россия и современный мир / Гл. ред. В.А. Ионцев. М.: МАКС-Пресс. Вып. 10. Мониторинг реализации Государственной программы по оказанию содействия добровольному переселению в Российскую Федерацию соотечественников, проживающих за рубежом, на территориях вселения (2007–2009 годах). М., 2010. МОМ (2006) Руководство по разработке эффективной политики в области трудовой миграции в странах происхождения и назначения. М.: МОМ. МОТ (2004) За справедливый подход к трудящимся-мигрантам в глобальной экономике. Доклад VI. Международная конференция труда, 92-я сессия 2004 г. Женева, МОТ. Население и глобализация (2002) / Под ред. Н.М. Римашевской. М.: Наука. Население России 2003 / 2004 (2006). Одиннадцатый – двенадцатый ежегодный демографический доклад / Под ред. А.Г. Вишневского. М.: Наука. ООН (2006а) Миграция и развития. Доклад Генерального секретаря на 60 сессии Генеральной Ассамблеи ООН. A/60871. Нью-Йорк. ООН (2006b) Резюме диалога на высоком уровне по вопросу о международной миграции и развитии. Записка Председателя Генеральной Ассамблеи. г. A/61/515. ООН (2007) Резолюция, принятая Генеральной Ассамблеей [по докладу Второго компонента A/61/424/Add.2]. Международная миграция и развитие. 6 марта 2007 г. A/Res/61/208. Численность и миграция населения Российской Федерации 2008–2009. Росстат, 2009–2010. Appleyard Reginald (2001) International Migration Policies: 1950–2000 // International Migration, Vol. 39 (6). Castles S., Miller M. (2003). The Age of Migration: International Population Movements in the Modern World. London: Guilford Publications. Demeny Paul (2002) Prospects for International Migration: Globalization and its Discon-tents // Journal of Population Research, Vol. 19, №1. Demeny Paul (2006) The Political Economy of Global Population Change, 1950–2050 // Population and Development Review. Supplement to Vol. 32, 2006. Hatton Timothy J., Williamson Jeffrey G. (2006). Global Migration and the World Econ-omy: Two Centuries of Policy and Performance. Cambridge, Massachusetts Institute of Technology Press. Global Commission on International Migration (2005). Migration in an interconnected world: New directions for action. Geneva. (www.gcim.org). IOM (2005) World Migration Report 2005. Geneve. International Migration (2009) United Nations, New York, 2009. Katseli Louka, Lucas Robert and Xenogiani Theodora (2006) Effects of Migration on Sending Countries: What do we know? International Symposium on International Migra-tion and Development. Turin, United Nations. UN/POP/MIG/SYMP/2006/11/Rev. Koser Khalid (2005) Irregular Migration, State Security and Human Security. A paper prepared for the Policy Analysis and Research Programme of the Global Commission on International Migration. September 2005. Lowell Lindsay, Findlay Allan (2001) Migration of Highly Skilled Persons from Develop-ing Countries: Impact and Policy Responses. Synthesis Report. International Migration Papers, №44. Geneve, ILO.
Иван А. Алешковский, Владимир А. Ионцев
____________
103
Martin Philip (2006) Managing Labor Migration: Temporary Worker Programmes for the 21st century. International Symposium on International Migration and Development. Turin, United Nations. UN/POP/MIG/SYMP/2006/07. Massey Douglas, Arango Joaquin, Hugo Graeme, Kouaouci Ali, Pellegrino Adela, Taylor Edward (2005) Worlds in Motion: Understanding International Migration at the End of the Millennium. Oxford University Press. Manning Patrick (2005) Migration in World History. Routledge: Taylor& Francis Group. The Globalization Process and International Migration (2006) // Demography: analysis and synthesis: a treatise in population studies. Vol. II. New York, Amsterdam: Elsevier, Academic Press. P. 275–277. SOPEMI (2001–2007). Trends in International Migration. Annual Report 2000–2006. Paris: OECD. Stalker P. (2000) Workers without Frontiers: the Impact of Globalization on International Migration. Colorado, Lynne Rienner Publishers, Inc. Taylor Edward (2006) International Migration and Economic Development. International Symposium on International Migration and Development. Turin, United Nations. UN/POP/MIG/SYMP/2006/09. Vila Marta Roig (2006) International Migrations and Globalization: International and Regional Migration Trends, 1965–2000. N.Y., U.N. http://www.sela.org/public_html/AA2K2/eng/docs/coop/migra/spsmirdi6-02/spsmirdi6-0.htm. United Nations (2000) Replacement Migration: Is it A Solution to Declining and Ageing Populations? New York, United Nations. United Nations (2006) Compendium of Recommendations on International Migration and Development, United Nations publication, Sales No. E.06.XIII.7. World Migrant Stock (2006): The 2005 Revision Population Database (http://esa.un.org/migration/index.asp?panel=1). World Population Policies 2005 (2006). N.Y.: United Nations. World Population Prospects (2006): the 2006 Revision. Highlights. New York, United Nations. http://esa.un.org/migration International Migration 2006. New York, United Nations, 2006. Zlotnik H. (1996) Migration to and from Developing Regions: A Review of Past Trends // Lutz W., ed. The Future Population of the World. What Can We Assume Today? London. www.gks.ru World Population Prospects: The 2008 Revision. (www.un.org/popin/data.html). Иван А. Алешковский Владимир А. Ионцев
ТЕНДЕНЦИЈЕ МЕЂУНАРОДНЕ МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА У САВРЕМЕНОЈ РУСИЈИ У УСЛОВИМА ГЛОБАЛИЗМА
Резиме
Излаз из демографске кризе (која укључује крајњу форму депопулације) у
Русији и њени даљи постепени развој могући су само при комплексном државном приступу управљању демографским процесима, и то: стимулисању раста наталитета
Иван А. Алешковский, Владимир А. Ионцев
____________
104
или, у крајњом мери, њеној стабилизацији (на нивоу 1,7–1,9 деце по жени); смањивању смртности (постоји огромна резерва за смањење егзогене смртности); повећавању унутрашње миграционе покретљивости становништва и привлачењу
миграната; и што је најважније, у формирању односа према људском животу као
најглавнијој вредности наше земље. Посебна пажња мора бити посвећена разради државне миграционе политике,
адекватним савременим демографским процесима, у основи које треба да буде утемељено схватање, да миграција није зло, против којег се треба борити, користећи читав моћни репресивни апарат, него благодет за Русију.
ДЕМОГРАФИЈА, књ. VII, 2010. DEMOGRAPHY vol. VII 2010
____________
105
UDK 314.116(497.11)“1948/2008“
Оригиналaн научни рад Original scientific work
Светлана Радовановић
Љубомир Гиговић
ДЕМОГРАФСКИ ПРОЦЕСИ У ПОГРАНИЧНОМ ПОДРУЧЈУ
СРБИЈЕ ПРЕМА БУГАРСКОЈ
Извод: Погранично подручје Србије према Бугарској обухвата територију девет
општина источне и југоисточне Србије дуж државне границе са Бугарском. У по-
граничном подручју налази се 438 насељених места са укупно 250 679 становника
(2008). Рад, поред кратког осврта на историјску и политичко-географску компо-
ненту, садржи комплексну анализу достигнутих демографских потенцијала, демо-
графских токова и основних демографских обележја становништва пограничног
зоријум, коме се оштро противила и Кнежевина Србија због покушаја при-
кључења Ниша Бугарској, у датим околностима није могло бити ни речи о
одрживом разграничењу Србије и Бугарске.
На Берлинском конгресу закључен је 13. 07. 1878. уговор између
Русије, Немачке, Аустро-Угарске, Енглеске, Француске, Италије и Турске.
Србији, Црној Гори и Румунији је призната државна независност; Србији
су прикључена четири округа (Нишки, Пиротски, Врањски и Топлички), а
Црна Гора је добила излаз на море; успостављена је аутономна Кнежевина
Бугарска и одређене су јој границе; Турској је враћен суверенитет над Ста-
ром Србијом и Македонијом; Аустро-Угарска је добила мандат да окупира
Босну и Херцеговину и да држи гарнизон у Новопазарском Санџаку под
номиналним турским суверенитетом, итд.
Гранична линија између Србије и Бугарске, успостављена одредба-
ма Берлинског уговора, није се померала до Другог балканског рата 1913,
односно до закључења Букурешког мира између Србије, Црне Горе, Грчке
и Румуније, на једној, и Бугарске, на другој страни. На мировној конферен-
цији одржаној у Букурешту од 28. јула до 10. августа 1913, Србији је при-
појено Трговиште са околином, а на македонском сектору, с обзиром на
прикључење Вардарске Македоније Србији, гранична линија према Бугар-
ској, у чији је састав ушла Пиринска Македонија, пратила је стару турско-
бугарску границу и развође Вардара и Струме до тромеђе Србије, Бугарске
и Грчке на планини Беласици. У међувремену, после Берлинског конгреса,
Србија је 14. новембра 1885. објавила рат Бугарској, са оправдањем да је
уједињењем Кнежевине Бугарске и Румелије (област јужно од планине
Балкан) прекршен Берлински уговор и поремећена равнотежа на Балкану.
Српска војска је 18. и 19. новембра претрпела пораз код Сливнице. На ин-
тервенцију Русије и Аустрије прекинуте су ратне операције, а 3. марта
1886. у Букурешту је закључен мировни уговор без икаквих међусобних
уступака и потраживања, те и без померања државне границе.
Садашња државна граница између Србије и Бугарске успостављена
је после Првог светског рата Нејским мировним уговором од 27. новембра
1919. између Савезника и Бугарске. Уговор је склопљен у предграђу Пари-
за Неји-сир-Сен (Neuilly sur Seine) и односио се, поред осталих одредби, на
разграничење између Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (проглашена
актом о Уједињењу 1. децембра 1918) и Бугарске. Према одредбама овог
мировног уговора, као и на Конференцији мира у Паризу, Краљевини СХС
Svetlana Radovanović, Ljubomir Gigović
____________
107
су прикључени следећи делови дотадашње бугарске државне територије:
срез Царибродски (Димитровградски), срез Босилеградски и три тзв. „при-
кључка“: Крајини, Тимоку и „прелазни прикључак“; на македонском сек-
тору Краљевини СХС је припојен Струмички срез. Исту граничну линију
од ушћа Тимока у Дунав, на северу, до тромеђе са Бугарском и Грчком, на
југу, „наследила“ је друга Југославија, а по њеном распаду 1991/92. Репу-
блика Србија и Република Македонија. Наслеђена гранична линија потвр-
ђена је Уговором о миру између ФНР Југославије и Бугарске од 10. фебру-
ара 1947, Споразумом СФР Југославије и Бугарске „о обнављању, обеле-
жавању и одржавању граничне линије и граничних ознака на југословен-
ско-бугарској државној граници“ из септембра 1981, у коме се уговорне
стране позивају на Нејски мировни уговор, и Споразум у Скопљу од 24.
новембра 2002. између тадашње Државне заједнице Србије и Црне Горе и
Бугарске (Гиговић Љ., 2004). Према томе, између Србије и Бугарске не по-
стоје никакви гранични спорови, што је од посебног значаја за сарадњу
двеју пријатељских земаља.
Дужина државне границе између Србије и Бугарске износи 371 km,
од тога сувоземна граница 342, а речна 29 km. Према систематизацији и
класификацији државних граница и њиховим типолошким својствима,
српско-бугарска граница је у првом реду природна, јер прати планинске
венце и развођа, мањим делом и речни ток Тимока. У функционалном сми-
слу то је контактна, а у политичко-историјском погледу наслеђена граница
(Грчић М., 2000). После Париске мировне конференције на којој је предво-
дио групу југословенских експерата, Јован Цвијић је објавио расправу о
границама и склопу југословенске државе, у којој је за пример природне
државне границе узео границу према Бугарској. Та граница „иде планин-
ским ненасељеним венцима и развођима. Иако прелази преко ниских пло-
ча, ипак се као природна граница може сматрати и међа на истоку од Ти-
мока“ (Цвијић Ј., 1920).
У етничком смислу данашња гранична линија Србије и Бугарске
издиференцирала се на два сектора тек од краја XIX и првих деценија XX
века, зависно од процеса етничке конвергенције и консолидације између
Срба и Бугара, посебно у крајевима етнички мешовитог и прелазног типа
становништва. Управо у вези разграничења Србије и Бугарске на сектору
са високим уделом Бугара, дошло је на Париској мировној конференцији
до извесног спора између српске и бугарске стране око етничког права на
област Шоплука која у ширем етногенетском смислу обухвата крајеве ју-
жно од Ртња до североисточне Македоније, у Бугарској до Искра надомак
Софије и планине Риле (Влаховић П., 1999). Пресудио је научни ауторитет
Јована Цвијића који је доследно заступао етнички принцип, сматрајући да
у већем делу Шоплука живе Бугари, те да зато и треба да остану у грани-
цама своје државе.
Светлана Радовановић, Љубомир Гиговић
____________
108
Територија и пограничне општине
У научно-стручној публицистици су у вези критеријума територи-
јализације пограничних подручја конципирани различити приступи и па-
раметри са физичко-географског, регионалног, функционалног и војно-
стратегијског становишта. У том контексту дефинисани су појмови погра-
ничног и приграничног подручја који се разликују по томе што је погра-
нични простор „периферни систем положен до границе“, док је пригранич-
но подручје „посебан географски простор који обједињује два или више
суседна погранична подручја“ и представља „трансгранично подручје које
има контактну функцију“, као и просторно функционалну целину „поде-
љену државном границом“ (Грчић М., 2002; Гиговић Љ., 2004). Тема овог
рада се односи на погранично подручје Србије према Бугарској, али ћемо
укратко размотрити одређене опште карактеристике и специфичности де-
мографских појава у пограничним појасевима. Напомињемо и да је демо-
графском анализом обухваћено целокупно становништво пограничних оп-
штина, без обзира на њихово простирање у дубину државне територије.
Погранично подручје Србије према Бугарској, као и ма које друго
погранично подручје Србије и било које друге државе, није затворен си-
стем према суседној сувереној држави, без обзира на карактер билатерал-
них политичких, саобраћајних, економских, етничких, демографских, кул-
турних и осталих веза. Условно се може третирати као затворен систем
уколико се бавимо унутрашњим локалним везама. Али и у том случају до-
лазе до изражаја утицаји контактног, непосредно суседног положаја, наро-
чито када се ради о становништву дуготрајног историјског искуства и на-
слеђа. У том смислу интересантан је конпаративан приказ неких општих и
специфичних особина значајних за досадашњи и будући демографски раз-
витак укупно посматраног пограничног појаса.
Погранично подручје Србије према Бугарској обухвата територије
девет општина као основних управно-територијалних јединица Републике
Србије.1 Те општине су разврстане у пет округа, и то: Неготин (округ Бор-
ски), Зајечар и Књажевац (округ Зајечарски), Пирот, Димитровград и Бабу-
1 Општинска управно-територијална организација установљена је у Кнежевини
Србији први пут 1839. Законом о устројењу општина. Било је то у периоду влада-
вине уставобранитеља, који су настојали да сузбију личну власт и самовољу кнеза
Милоша и да хијерархију државне управе заснују на закону. У том циљу основане
су општине као основне управне и самоуправне јединице за које се сматрало да ће
допринети „поправљању тешког стања по селима“. Општине су се делиле на три
класе: у прву класу је спадао само Београд у целини, у другу су сврставане варо-
шке општине, а у трећу сеоске општине. Кнез Михаило Обреновић је 1866. донео
нови закон о општинама, по коме је општина само један локални орган који има
да извршава одлуке виших органа власти („Прикази“ бр. 13, 1955).
Svetlana Radovanović, Ljubomir Gigović
____________
109
шница (округ Пиротски), Црна Трава (округ Јабланички), Сурдулица и Бо-
силеград (округ Пчињски). Овако одређени погранично подручје обухвата
површину 7 114 km2, или 8,1% од укупне територије Републике Србије.
Становништво и насеља
На основу резултата последњег пописа становништва Републике Ср-
бије, без Косовa и Метохије, број становника у 438 насеља2 пограничног
подручја Србије према Бугарској је износио 272 516, што је представљало
3,6% укупног становништва Србије (7 498 001). Просечан број становника
Табела 1. – Територија, становништво, број насеља и густина насељености по-
граничног подручја Србије према Бугарској
Општина3 Површина
у km2
Укупно
становништво
20024
Укупно
становништво
20085
Број
насеља
Густина
насељ.
(ст/km2)
Укупно 7114 272516 250679 438 38,3
Неготин 1089 43418 40141 39 39,9
Зајечар 1068 65969 62106 42 61,8
Књажевац 1202 37172 33051 86 30,9
Пирот 1232 63791 60376 72 51,8
Димитровград 483 11748 10566 43 24,3
Бабушница 529 15734 13436 53 29,7
Црна Трава 312 2563 1782 25 8,2
Сурдулица 628 22190 20666 41 35,3
Босилеград 571 9931 8555 37 17,4
Извор: Општине у Србији 2005, РЗС, Београд, 2006; Попис становништва, дома-
ћинстава и станова 2002, књ. 9. и 10, Београд, 2004.
2 Са изузетком општине Црна Трава, сви општински центри пограничног појаса
Србије имају статус градског насеља. У општини Сурдулица поред општинског
центра градско насеље је и Бело Поље у коме је 2002. регистровано 545 становника. 3 Редослед општина прати њихово географско простирање правцем север-југ.
4 У попису становништва спроведеном у Србији 2002. године (Централна Србија и
Војводина) примењене су међународне препоруке на основу којих су извршене
измене у дефиницији сталног становништва. Тако се, за разлику од претходних
пописа, када су у стално становништво, поред становништва у земљи, укључива-
ни и југословенски грађани који су радили или боравили (као чланови породица) у
иностранству, у попису 2002. године сталним становницима сматрају становници
у земљи и само она лица на раду и боравку у иностранству краћем од једне годи-
не. Страни држављани који су радили или боравили у Републици Србији годину
дана и дуже такође су укључивани у стално становништво, што није био случај ни
у једном претходном попису. Због промене дефиниције сталног становништва по-
даци пописа 2002. нису у потпуности упоредиви са подацима из претходних југо-
словенских пописа („Саопштење“ бр. 295, РЗС, Београд, 2002). 5 „Саопштење“ бр. 163, РЗС, за процењен број становника у 2008. години
Светлана Радовановић, Љубомир Гиговић
____________
110
пограничног подручја Србије према Бугарској у оквиру општине је изно-
сио 30 280 становника по једној општини и 622 становника по насељеном
месту. Демографске процене новијег датума указују да данас у погранич-
ним општинама према Бугарској живи 250 679 становника (табела 1).6
Слика 1. – Насеља пограничног подручја Србије према
Бугарској (према популационој величини), Попис 2002.
6 „Саопштење“ бр. 163, РЗС, за процењен број становника у 2008. години
Svetlana Radovanović, Ljubomir Gigović
____________
111
У популационој анализи насеља, према пописним резултатима
2002. године, уочавају се насеља са већим бројем становника од просеч-
ног. То се пре свега односи на веће општинске центре као што су: Пирот -
40678 становника, Зајечар - 39491 становника, Књажевац - 19351 станов-
ника, Неготин - 17758 и Сурдулица - 10914 становника. У њима је сконце-
трисано 47,0% популације пограничног појаса. Поред наведених, евиден-
тирано је 26 насеља од једне до 10 хиљада становника. То су сва мања
градска насеља, као и сеоска насеља са значајним централним функцијама
у оквиру општина. Међу њима треба истаћи: село Грљан (2839 становни-
ка) и Велики Извор (2684 становника) – општина Зајечар и село Гњилан
(2478 становника) – општина Пирот.
Знатно је већи број насеља која су на ивици демографске егзистен-
ције. Према попису 2002. године, у селу Репушница – општина Књажевац
није пописано ни једно лице. Такође, у 14 насељених места (3,2%) евиден-
тиран је једноцифрен број житеља. Даља анализа указује да је у 70 насеља,
односно 16% насеља пограничног појаса, пописано од 10 до 50 становни-
ка, у 61 или 14% број житеља је износио од 50 до 100 становника, а у 381-
ом (87%) насељеном месту је забележен број испод просека од 622 станов-
ника, колики је за погранично подручје (табела 2).
Табела 2. – Насеља пограничног подручја Србије према Бугарској према популаци-
оној величини, резултати Пописа становништва 2002.
Милана Ђурђевића 2008. 4 Она је дугачка 16,7 m, широка 5,4 m, а припрата има ширину од 6,2 m. У сз углу
припрате налази се надгробна плоча испод које је највјероватније био ктиторски
гроб. Око њега су многи уломци фресака које су биле у унутрашњости, на зиду из-
над гроба. У том дијелу је пронађен и ћирилични натпис, а карактеристично је да
су сачувани црквени зидови високи 1 m, чија конзервација је у току. Исто, 2008. 5 Претпоставља се да потичу из периода постојања манастира. У локалитету се на-
лази и надгробни споменик, исписан угластом глагољицом, за који се претпоста-
вља да потиче из ΧΙΙ вијека. Претходно је на истом мјесту пронађен надгробни
споменик исписан још старијом угластом глагољицом, на којем се у дативу поми-
ње име «Радину...». Исто, 2008.
Тања Мишлицки
____________
192
славним обичајима. Проналасци су послати у истраживачки институт у
Лондону, гдје је утврђено да потичу из 1250. године.6
У близини Манастиришта налази се издашан извор који користе
оближњи мјештани. Извор никада није пресушио, без обзира на климатске
промјене, земљотресе и друге елементарне непогоде, а казивачи истичу да
постоји више легенди о његовом постанку. Према једној, када су Турци
срушили манастирску цркву Карановац, а звоно чији се продоран звук чуо
у цијелом Поткозарју ударило о земљу, са тог мјеста потекла је вода, од
које је настао данашњи извор. Друга легенда везана је за манастирску цр-
кву Карановац. Манастир је срушен за вријеме турске владавине, а сав ма-
теријал је с руке на руку српско становништво донијело у Бањалуку, гдје
је од тог материјала саграђена џамија Ферхадија (1579. године у класич-
ном отоманском стилу).7
У насељу постоји мјесно гробље у којем се налазе стари надгробни
споменици. Претпоставља се да ти споменици потичу из периода када је
овдје постојао манастир. На њима нема видљивих натписа, осим уклеса-
них вјерских знамења, чија величина је била условљена богатством поро-
дица.8 Највећи споменици са једне стране имају уклесан крст, а са друге
изглед посједа преминулог, на којем се тешко препознају објекти, ограде и
пластови сијена. Богата средњовијековна прошлост и трагови старих насе-
ља, објеката и гробља, указују на значајну могућност у формирању архео-
лошке збирке у насељу Кијевци.
Табела 2. – Кретање укупног броја становника и домаћинстава у Кијевцима, од
1948. до 2010. године
Год. пописа Број становника Домаћинства
1948. 597 114
1953. 600 123
1961. 617 130
1971. 624 125
1981. 519 128
1991. 381 109
1993.1
364 120
2003.1
261 87
2010.2
220 80
Извор: Становништво БиХ, Народносни састав по насељима, Државни завод за
статистику Република Хрватска, Загреб, 1995; Републички завод за статистику
Република Српска, Бањалука, 2009; Истраживање на терену, 2010.
Републички завод за статистику Србије (2005). Становништво-Укупно и пољопри-
вредно становништво, књ. XIX. Београд
Стаменковић, С. (2005). Географска енциклопедија насеља Србије, Војводина 1.
Београд: Географски факултет
Таушев, А., Светогорац, Г. (2007). Благословено Царство Оца и Сина и Светога
Духа, Тумачење Свете Литургије и свих богослужења Православне Цркве. Бео-
град
Царић, Н. (1996). Становништво. Општина Кикинда. Географске монографије вој-
вођанских општина. Нови Сад: Природно-математички факултет, Институт за гео-
графију
Ћурчић, С. (2006). Избеглице у Војводини. Демографија, (3), 33–42.
Шобот, А. (2009). Разумевање демографске стварности из родне перспективе. Де-
мографија, (6), 51–63.
Anđelija Ivkov–Džigurski
Smiljana Đukičin
Jelena Milanković
WEDDIdG CUSTOMS OF ETHdIC GROUPS Id THE KIKIdDA
MUdICIPALITY
Summary
According to the literature and based on data received from local residents and relevant
institutions in the municipality of Kikinda, we can conclude that the wedding customs as
one of the norms of behavior in the territory are very different in the mentioned
municipality. They represent a range of different regulation and norms of behavior that
occur during the wedding ceremony. Customs in a multi-ethnic communities are
particularly interesting because they reflect the diversity of ethnic groups and illustrate
what makes one nation different from another. Based on studies of wedding customs of
the three largest ethnic groups in Kikinda we can conclude that all the practices that
occur are present in order to provide a fertile couple, happy, fruitful and healthy life
together. A large number of practices symbolize the unity of the young. Also, there are
customs that mark the good relations and peace in the house. Being the multi-ethnic
municipality, Kikinda is the area where occur some practices that characterize a
corresponding ethnic groups. Such practices probably originate from the home of these
people and those brought them coming to this region, and further cultivate the traditions.
Wedding traditions have a prominent place in the life of an individual and the
community. Often it is more important that the community approves marriage customs
than to registar. Wedding customs are part of Vojvodina ethnic heritage and should be
saved, encouraged and fostered, as are all designed for a beautiful event in the life of the
spouses. They protect the spouses of spells and trouble and provide them beautiful and
happy life.
ДЕМОГРАФИЈА, књ. VII, 2010. DEMOGRAPHY vol. VII 2010
____________
243
БЕЛЕШКЕ �OTES
Територијални аспекти развоја Србије и суседних земаља, Међународни научни скуп, Универзитет у Београду – Географски факултет, Београд, 2010, стр. 1–563.
Научни скуп, са међународним учешћем, под називом: Територијални аспек-
ти развоја Србије и суседних земаља, реализован је 29. и 30. октобра 2009. на Дивчи-барама, познатом планинском туристичком месту. Главни организатор и носилац свих активности био је Географски факултет у Београду. Након одржаног скупа штампан је и Зборник радова под истим насловом.
У раду Научног скупа учествовало је 117 референата, од којих је 40 из ино-странства – Аустрије, Немачке, Албаније, Мађарске, и бивших југословенских земаља: БиХ – Републике Српске, Хрватске, Словеније и Македоније, и 76 домаћих (географи, просторни планери, туризмолози, демографи, еколози, социолози, урбанисти и др.)
Рад Научног скупа био је организован у седам секција, у оквиру којих је пре-зентовано 77 реферата: 1) Уводне расправе (девет саопштења и 11 референата), у којој су третирани приступу у регионалној политици ЕУ, као и геополитички и развојни аспекти територијалне организације у појединим бившим Југословенским република-ма; 2) Регионалне интеграције и социоекономски развој (14 саопштења и 22 референ-та), у оквиру које су разматране регионалне сарадње на Балкану, као и регионални проблеми у бившим Југословенским републикама и низ других актуелних проблема у регионалним интеграцијама; 3) Демографски изазови савременог друштва (18 саоп-штења и 21 референт), у оквиру које су разматрани и презентовани круцијални про-блеми и питања у вези демографске ситуације у Србији и Републици Српској, с посеб-ним акцентом на процес демографског старења, депопулације, сиромаштва, избеглом становништву и др.; 4) Развој људских насеља и савремени просторни и друштвено-економски процеси (10 саопштења и 13 референата), у којој су разматрани правци раз-воја просторне организације мреже насеља Србије, проблеми руралног развоја, тран-сформација руралног простора, депопулациона и неразвијена насеља у појединим де-ловима наше земље, као расељена сеоска насеља, просторно-демографски преображај „дивљих насеља“, као просторно-функционална трансформација насеља у једном де-лу Републике Српске; 5) Геопростор и туристички простор (12 саопштења и 22 рефе-рента), у оквиру које су излагани реферати који третирају све видове туризма, засту-пљеност природних и антропогених туристичких вредности, затим потенцијале у по-јединим деловима Србије, као и основне смернице у развоју туризма као једне од нај-перспективнијих привредних делатности у будућности; 6) Геопросторни аспекти раз-воја животне средине (седам саопштења и 14 референата), у којој су разматрани поја-ве и процеси који утичу на трансформација животне средине и 7) Савремена простор-но-планерска пракса, картографија и ГИС (седам саопштења и 14 референата), где су саопштени радови о неравномерном територијалном развоју Србије, затим просторној интеграцији наше земље са окружењем, као и Стратегија просторног развоја Републи-ке Србије која има велику улогу за будући просторни развој Србије, и картографски модели и ГИС који су од великог значаја у просторно-планерској пракси.
Драгица Р. Гатарић
ДЕМОГРАФИЈА, књ. VII, 2010. DEMOGRAPHY vol. VII 2010
____________
244
Александар Кнежевић: Роми (Цигани) у Београду – етнодемографска проучава-
ња, Универзитет у Београду – Географски факултет, Београд, 2010, стр. 1–114.
У овој изузетно комплексној и научно добро фундираној монографији о Ромима, приказан је историјски, етнолошки и демографски развитак ове попула-ције у Србији, а посебан акценат је стављен на ситуацију у Београду. Научни текст од 114 страна богато је илустрован са 64 оригинална карто-графска, графичка и друга прилога: 43 табеле, 16 графикона, једну скицу и пет те-матских карата. На тематским картама приказан је територијални размештај и број Египћана, Ашкалија и Рома у нашој земљи као и размештај насеља у Србији у ко-јима живе Роми. Монографија је конципирана у осам поглавља: Уводне напомене (стр. 2–4), Роми (Цигани) у Србији и Београду, Динамичне промене у ромској по-пулацији Београда у периоди од 1948. до 2002. године, Компоненте популационе динамике Рома у Београду, Демографске структуре београдских Рома, Карактери-стике ромских домаћинстава и породица у Београду, Оцена квалитета живота бео-градских Рома–стање и перспективе и Закључак. У другом поглављу (стр. 5–24), приказан је у оквиру пет целина историјски преглед насељавања Рома све до 1948. године, као и њихови правци досељавања, друштвени положај у различитим историјским условима, као и њихово бројно ста-ње и конфенсионална и економска структура; Треће поглавље ове монографије (стр. 25–48) базирано је на етнодемографском проблему проучавања Рома. У овом делу аутор отвара још једно научно питање кроз хипотезу да су етничке групе Египћани и Ашкалије један ромски етнички корпус. Поред тога, анализиран је територијални размештај, национално опредељење, матерњи језик и вероисповест Рома на терито-рији Града Београда; У оквиру четврте целине (стр. 49–66) аутор је посебан акценат ставио на природно кретање Рома у Београду, где је детаљно изанализиран натали-тет, морталитет и природни прираштај од 1983. до 2004. године. Исто тако, у оквиру ове тематске целине, анализиран је и фертилитет Ромкиња и миграциона активност Рома; Пето поглавље (стр. 67–92) је у потпуности посвећено демографским структу-рама Рома у Београду. У оквиру ове целине детаљно су, уз мноштво, у правом сми-слу те речи, табеларних и графичких прилога, приказане и анализиране биолошке и економске структуре ове популације; У оквиру шесте целине (стр. 93–96), предста-вљена је структура ромских домаћинстава у Београду према броју чланова по пода-цима Савезног завода за статистику и резултатима теренског истраживања; Седмо поглавље (стр. 97–109), се односи на друштвени положај београдских Рома и њихо-ве стамбене проблеме, као и проблеме у оквиру урбанистичког планирања и уређе-ња града. На крају књиге се налази и списак литературе (52 библиографске једини-це) и извора (статистички извори и интернет адресе).
Ова монографија, за коју се с правом може рећи да представља пионирски подухват у домаћој науци, има изузетно велики значајан на пољу етностатистике, етнодемографије, етнологије, историографије и других наука.
Драгица Р. Гатарић
ДЕМОГРАФИЈА, књ. VII, 2010. DEMOGRAPHY vol. VII 2010
____________
245
АУТОРИ AUTHORS ИВАН А. АЛЕШКОВСКИЙ, ассистенты, Катедра народонаселения, Економического факультета МГУ им. М.В. Ломоносова, тел. + 7 495 9392938, e-mail: [email protected] ИВАН А. АЛЕШКОВСКИЈ, асистент, Катедра за становништво, Економски фа-култет Московског државног универзитета „М.В.Ломоносов”, тел. + 7 495 9392938, e-mail: [email protected]
Мр ДРАГИЦА Р. ГАТАРИЋ, асистент, Универзитет у Београду – Географски факул-тет, Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/2637421, e-mail: [email protected] DRAGICA R. GATARIĆ, MSc., assistant, University of Belgrade – Faculty of Geography, Studentski trg 3/III, Belgrade, phone + 381 11 2637421, e-mail: [email protected]
Др ЉУБОМИР ГИГОВИЋ, доцент, Војна академија, Београд, Павла Јуришића Штурма 33, Београд, тел. 011/3600261, e-mail: [email protected] LЈUBOMIR GIGOVIĆ, Ph.D., senior lecturer, Military Academy, Pavla Jurišića Šturma 33, Belgrade, phone + 381 11 3600261, e-mail: [email protected]
Др ОБРЕН ГЊАТО, професор Високе школе за туризам и хотелијерство, Требиње, e-mail: [email protected]
OBREN GNJATO, Ph.D., professor College of Tourism and Hotel Management, Trebinje, e-mail: [email protected]
Др МИРКО ГРЧИЋ, редовни професор, Универзитет у Београду – Географски фа-култет, Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/2637421, e-mail: [email protected] MIRKO GRČIĆ, Ph.D., full professor, University of Belgrade – Faculty of Geography, Studentski trg 3/III, Belgrade, phone + 381 11 2637421, e-mail: [email protected]
ТИЈАНА ЂОРЂЕВИЋ, студент докторских студија, Универзитет у Београду – Ге-ографски факултет, Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/2637421, e-mail: [email protected] TIJANA ĐORĐEVIĆ, geosciences Ph.D. student, University of Belgrade – Faculty of Geography, Studentski trg 3/III, Belgrade, phone + 381 11 2637421, e-mail: [email protected]
СМИЉАНА ЂУКИЧИН, студент докторских студија-геонаука, Природно-матема-тички факултет Универзитета у Новом Саду, Департман за географију, туризам и хотелијерство, Трг Доситеја Обрадовића 3, Нови Сад, тел. 063/317788, e-mail: [email protected] SMILJANA ĐUKIČIN, geosciences Ph.D. student, Faculty of Natural Science and Mathematics, University of Novi Sad, Depatment of Geography, Tourism and Hotel Management, 3 Trg Dositeja Obradovića, Novi Sad, phone + 063 317788, e-mail: [email protected]
Др ЉИЉАНА ЖИВКОВИЋ, доцент, Универзитет у Београду – Географски факул-тет, Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/2637421, e-mail: [email protected] LJILJANA ŽIVKOVIĆ, Ph.D., senior lecturer, University of Belgrade – Faculty of Geography, Studentski trg 3/III, Belgrade, phone + 381 11 2637421, e-mail: [email protected]
ДЕМОГРАФИЈА, књ. VII, 2010. DEMOGRAPHY vol. VII 2010
____________
246
ДР АНЂЕЛИЈА ИВКОВ–ЏИГУРСКИ, ванредни професор, Природно-математич-ки факултет Универзитета у Новом Саду, Департман за географију, туризам и хо-телијерство, Трг Доситеја Обрадовића 3, Нови Сад, тел. 063/8102091, e-mail: [email protected] ANĐELIJA IVKOV–DŽIGURSKI, Ph.D., associate professor, Faculty of Natural Science and Mathematics, University of Novi Sad, Depatment of Geography, Tourism and Hotel Management, 3 Trg Dositeja Obradovića, Novi Sad, phone + 063 8102091, e-mail: [email protected]
ВЛАДИМИР А. ИОНЦЕВ, профессор, зав. кафедрой народонаселения экономического факультета МГУ им. М.В.Ломоносова, тел. + 7 495 9392938, e-mail: [email protected] ВЛАДИМИР А. ЈОНЦЕВ, професор, шеф Катедре за становништво, Економски фа-култет Московског државног универзиета „М.В.Ломоносов”, тел. + 7 495 9392938, e-mail: [email protected]
Др СЛАВОЉУБ ЈОВАНОВИЋ, асистент, Универзитет у Београду – Географски фа-култет, Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/2637421, e-mail: [email protected] SLAVOLJUB JOVANOVIĆ, Ph.D., assistant, University of Belgrade – Faculty of Geography, Studentski trg 3/III, Belgrade, phone + 381 11 2637421, e-mail: [email protected]
Др МИЛИМИР ЛОЈОВИЋ, професор Високе школе за туризам и хотелијерство, Требиње, e-mail: [email protected]
MILIMIR LOJOVIĆ, Ph.D., professor College of Tourism and Hotel Management, Trebinje, e-mail: [email protected]
Мр АЛЕКСАНДАР ЛУГОЊА, просторни планер, Оружане снаге Босне и Херце-говине, e-mail: [email protected] ALEKSANDAR LUGONJA, M.Sc., spatial planner, the armed forces of Bosnia and Herzegovina, e-mail: [email protected]
Др МАРИЈА МАРТИНОВИЋ, асистент, Универзитет у Београду – Географски факул-тет, Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/2637421, e-mail: [email protected] MARIJA MARTINOVIĆ, Ph.D., assistant, University of Belgrade – Faculty of Geography, Studentski trg 3/III, Belgrade, phone + 381 11 2637421, e-mail: [email protected]
ЈЕЛЕНА МИЛАНКОВИЋ, студент докторских студија-геонаука, Природно-мате-матички факултет Универзитета у Новом Саду, Департман за географију, туризам и хотелијерство, Трг Доситеја Обрадовића 3, Нови Сад, тел. 064/2072491, e-mail: [email protected] JELENA MILANKOVIĆ, geosciences Ph.D. student, Faculty of Natural Science and Mathematics, University of Novi Sad, Depatment of Geography, Tourism and Hotel Management, 3 Trg Dositeja Obradovića, Novi Sad, phone + 064 2072491, e-mail: [email protected]
Др МИРОЉУБ А. МИЛИНЧИЋ, ванредни професор, Универзитет у Београду – Географски факултет, Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/2637421, e-mail: [email protected] MIROLJUB A. MILINČIĆ, Ph.D., associate professor, University of Belgrade – Faculty of Geography, Studentski trg 3/III, Belgrade, phone + 381 11 2637421, e-mail: [email protected]
ДЕМОГРАФИЈА, књ. VII, 2010. DEMOGRAPHY vol. VII 2010
____________
247
Мр ТАЊА МИШЛИЦКИ, виши асистент, Универзитет у Бањој Луци, Природно-математички факултет, Младена Стојановића 2, Бања Лука, тел. 00387 051/319142, еmail: [email protected] TANJA MIŠLICKI, M.Sc., senior assistant, University of Banja Luka, Faculty of Sciences, 2 Mladena Stanojevića St., Banja Luka, phone + 387 51 319 142, е-mail: [email protected]
Мр МАРИЈА НЕВЕНИЋ, асистент, Универзитет у Београду – Географски факул-тет, Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/2637421, e-mail: [email protected] MARIJA NEVENIĆ, M.Sc., assistant, University of Belgrade – Faculty of Geography, 3/III Studentski trg, Belgrade, phone + 381 11 2637421, e-mail: [email protected]
Мр ГОРАН ПЕНЕВ, стручни саветник, Институт друштвених наука – Центар за демо-графска истраживања, Краљице Наталије 45, Београд, тел. 011/3613892, е-mail: [email protected] GORAN PENEV, M.Sc., special consultant, Institute of Social Sciences – Demographic Research Center, Kraljice Natalije 45, Belgrade, phone + 381 11 3613892, е-mail: [email protected]
Др СВЕТЛАНА РАДОВАНОВИЋ, ванредни професор, Универзитет у Београду – Ге-ографски факултет, Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/2637421, e-mail: [email protected] SVETLANA RADOVANOVIĆ, Ph.D., associate professor, University of Belgrade – Faculty of Geography, Studentski trg 3/III, Belgrade, phone + 381 11 2637421, e-mail: [email protected]
Мр МИКИЦА СИБИНОВИЋ, асистент, Универзитет у Београду – Географски факул-тет, Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/2637421, e-mail: [email protected] MIKICA SIBINOVIĆ, M.Sc., assistant, University of Belgrade – Faculty of Geography, Studentski trg 3/III, Belgrade, phone + 381 11 2637421, e-mail: [email protected]
Др ДРАГУТИН ТОШИЋ, ванредни професор, Универзитет у Београду – Географски факултет, Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/2637421, e-mail: [email protected] DRAGUTIN TOŠIĆ, Ph.D., associate professor, University of Belgrade – Faculty of Geo-graphy, Studentski trg 3/III, Belgrade, phone + 381 11 2637421, e-mail: [email protected]
ДЕМОГРАФИЈА, књ. VII, 2010. DEMOGRAPHY vol. VII 2010
____________
249
In memoriam
Проф. др Србољуб Ђ. Стаменковић
(1951–2010)
Српска географска научна и стручна јавност с тугом је примила вест
да је 17. VIII 2010. године преминуо проф. др Србољуб Ђ. Стаменковић, де-
кан Географског факултета Универзитета у Београду. Рођен је 22. августа
1951. године у Ћуковцу код Врања. Основну и средњу економску школу за-
вршио је у Врању, а студије географије ПМФ Универзитета у Приштини.
Магистарски рад под насловом „Урбанo-географски развитак Врања“ одбра-
нио је 1981. године на Географском факултету Универзитета у Скопљу, где
је 1985. одбранио и докторску дисертацију под насловом „Просторно-функ-
ционални односи и везе централних насеља у Врањском субрегиону“.
Био је стално запослен у следећим установама: од 1975–1981. у Еко-
номској школи у Врању; од 1981–1988. у Педагошкој академији у Врању; од
1988–1990. био је саветник за географију у Републичком заводу за унапређе-
ње образовања и васпитања у Београду; од 1990. године до смрти, радио је
на Географском факултету Универзитета у Београду. На овом факултету би-
ран је у звања: доцента (1990–1995), ванредног (1995–2000) и редовног про-
фесора (2001) за предмете Географија насеља и Рурална и урбана географи-
ја. Обављао је послове управника Института за демографију (2002–2004) и
декана (од 2004. до смрти). Као професор био је ангажован и на другим уни-
ДЕМОГРАФИЈА, књ. VII, 2010. DEMOGRAPHY vol. VII 2010
____________
250
верзитетима (Ниш, Приштина и Бања Лука) и на Учитељском факултету у
Врању и Београду.
Истраживачка оријентација проф. Стаменковића била је од самог
почетка његове научне каријере везана за географију насеља. Свој више-
годишњи научни рад у тој области крунисао је пројектом „Географска
енциклопедија насеља Србије“ који представља јединствен подухват у
српској научно-стручној енциклопедијској литератури. С. Стаменковић
је био иницијатор, концептор, организатор, методолог, уредник и водећи
аутор овог монументалног дела које је инспирисало и окупило много-
бројне ауторе да узму чешће у његовој изради, које је издато у пет књига
(2001–2005) и у електронском издању. У оквиру предметне Енциклопе-
дије, самостално и као коаутор, написао је 2.048 одредница (40% укупног
броја одредница). Осим тога, С. Стаменковић је објавио преко 150 науч-
них, научно популарних и методичких радова, научних монографија,
универзитетских уџбеника, дидактичких материјала и уџбеника за основ-
не и средње школе и већи број приказа и пригодних белешки. Учествовао
је с рефератима на више од 30 научних скупова у Србији и Македонији.
Уз то, учествовао је у реализацији више научноистраживачких пројеката.
Био је уредник научног часописа „Демографија“ и више зборника са на-
учних скупова. За свој рад добио је више признања: Захвалницу СГД –
Подружница Крагујевац за радове из области наставне праксе; Признање
народне технике Београда за допринос научно-технолошком стварала-
штву младих Београда и Медаљу Јованa Цвијићa СГД за особите резулта-
те на унапређењу науке и наставе.
Колеге и студенти памтиће га као врсног научника, поштованог про-
фесора и успешног руководиоца. Због његових племенитих људских особина,
као и због доприноса развоју географије насеља и учвршћивању темеља гео-
графске науке и струке у Србији, остаће нам у неизбрисивом сећању.
Др Мирко Грчић
ДЕМОГРАФИЈА, књ. VII, 2010. DEMOGRAPHY vol. VII 2010
____________
251
In memoriam
Проф. др Марина Тодоровић
(1955–2010)
Преминула је др Марина Тодоровић, ванредни професор Географ-
ског факултета Универзитета у Београду, истакнути научник, велики пут-
ник и географ на делу. Научну каријеру је започела у Географском инсти-
туту „Јован Цвијић” САНУ 1980. године, по завршетку студија на Одсеку
за географију ПМФ. Пуних 28 година, од младог истраживача приправни-
ка до врсног научника (звање научног сарадника стекла је 1999. а вишег
научног сарадника 2004. године) учествовала је у реализацији бројних ин-
ститутских научно-истраживачких пројеката, од фундаменталних теориј-
ских до примењених истраживања. Научна делатност Марине Тодоровић
обухватала је поље комплексног изучавања руралних простора, кроз пове-
зивање руралне географије, демографије и туризмологије, а своје богато
истраживачко искуство и сазнања преточила је у експертски рад на изради
бројних стратегија развоја и просторних планова. Богат опус научног и
стручног рада, пројекти којима је руководила, међународни контакти и са-
радња коју је остварила, пленарна излагања на домаћим и међународним
конференцијама сведоче о неисцрпној енергији, знању, свестраности и ре-
номеу др Марине Тодоровић. Као иницијатор и организатор, била је прва
жена председник Српског географског друштва, и са оптимизмом само њој
својственим, креативним и озбиљним залагањем допринела је реализовању
Првог конгреса српских географа (2006. године), увођењу Српског гео-
графског друштва у Европску асоцијацију географа, организовању више
ДЕМОГРАФИЈА, књ. VII, 2010. DEMOGRAPHY vol. VII 2010
____________
252
научних скупова, бројних семинара за едукацију наставника и на десетине
стручних путовања по Србији и иностранству. Октобра 2008. године иза-
брана је за ванредног професора Географског факултета Универзитета у
Београду и шефа Катедре за туризмологију. Са истим жаром са којим се
посвећивала науци, прихватила се и педагошког рада, са жељом да стечена
научна знања пренесе кроз наставни и менторски рад и да новооснована
Студијска група за туризмологију постане лидер у школовању кадрова за
туризам у Србији. Била је професор Високе туристичке струковне школе
из Београда и почасни професор Географског факултета Универзитета у
Клужу (Румунија).
Марина је живела интензивно, отвореног срца и душе, топла, пред-
усретљива, као неко код кога сте увек ишли по добар стручни и пријатељ-
ски савет и подршку. Умела је да каже „ко зна зашто је то добро” и да у
свему и свакоме пронађе позитивну страну. Била је стуб своје породице,
поуздан пријатељ, цењени сарадник и диван саговорник.
Др Гордана Војковић
ДЕМОГРАФИЈА, књ. VII, 2010. DEMOGRAPHY vol. VII 2010
____________
253
CIP – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
314
ДЕМОГРАФИЈА: међународни часопис за демографска
и остала друштвена истраживања = Demography:
international journal for demographic and other social studies /
главни и одговорни уредник Мирко Грчић. – 2004, књ. 1– .
– Београд (Студентски трг 3/III): Географски факултет
Универзитета у Београду, 2004 – (Краљево: СГТР „Дуга“). –