DAKAR 2010 - Latin OffroadNakon nedovoljno duge noći, na obližnjoj benzinskoj pumpi smo doručkovali (hotel nije nudio obrok) i po-novo se konsolidovali. A na izlasku iz Kolona opet

TEKST > aleksandar bilanovićFOTOGRAFIJE > SagmajSter tim

DeSNa StraNa: neverovatan pustinjski prizor sa specijale relija

DAKAR 2010veliki cirkus na točkovima

Motori, kamioni, dìpovi, pesak, voda, jurnjava, cirkus, opasnost,

svetska slava, nekada Afrika, sada Ju`na Amerika, sve je to sastavni deo

najpoznatijeg relija na svetu.

Decembar u Buenos Airesu je verovatno najbolji mesec u godini: počinje leto, Božić se proslavlja na 30°C, Nova godina je pred vra-tima, a od pre par godina ludi grad ima motiv više za slavlje. To je, naravno, početak velikog cirkusa na točkovima- relija Dakar. Ove godine sam imao sreće da budem jedan od članova srpske ekipe na Dakaru predvođene asom srpskog motociklizma, Gaborom Sagmajsterom. U ekipi su bila i dva velikana srpskog novinarastva i jedan mađioničar moto mehanike, kao tehnička podrška našem vozaču. Proveli smo par nezaboravnih dana u Buenos Airesu, a prvi dan Nove godine je već bio na točkovima. Na glavnom trgu Buenos Airesa počinjala je zvanična smotra svih takmičara relija; takmičari su se jedan za drugim spuštali niz montiranu binu i polako kretali u neizvesnost. Ceo grad je bio lud - Nova godina je počela ne-koliko sati ranije i svi smo osećali golicanje alkohola od predhodne noći. Motori, kvadovi, automobili i kamioni turirali su mašine i dizali velike oblake dima i prašine i za tih nekoliko sati promenili ime gra-da koji je dobio naziv po dobrom vazduhu. Hiljade ljudi na ulicama je mahalo, blicalo foto aparatima, pevalo i navijalo svaki put kad bi prošao neko od takmičara obučenih kao “pobesneli Max”, ratnik iz budućnosti.Odgledali smo zvaničnu smotru, napravili par uvodnih kadrova, seli u džip i pridružili se karavanu koji je poput gliste napuštao grad. Nakon toga iznenađenja su se ređala jedno za drugim, baš onako kao što Južna Amerika to zna da upriliči. Hiljade ljudi je bilo na

argeNtiNa

PerÚ

tihi okean

BraZiL

Para-gVaj

UrU-gVaj

BOLiVija

atlantski okean

Čile

BUeNOS aireS

VaLParaiSO

vodimo vas

52 P U T O V A N J A Z A D V O J E

P U T O V A N J A Z A D V O J E 53

Dakar 2010.

izlazu iz Buenos Airesa. Policijska vozila su se kretala sa upaljenim rotacionim svetlima, ljudi su mahali i prilazili kolima, prateća vozila su milelela po putu u strahu da ne zgaze ili povrede nekog od fa-natičnih navijača. Gomila ljudi je zaustavljala takmičare, slikala se, mahala zastavama, polivala karavan vodom i pevala, i sve to ne bi zavredelo da bude deo jednog teksta da se cela parada nije rastegla narednih 70 kilometara. Za sekund sam se osetio kao ponosni predsednik komunističke države koji se vraća iz posete nekoj od nesvrstanih zemalja.Prvo mesto u kome smo odseli bio je Kolon, mali grad u provinciji Santa Fe poznatoj kao žitnica Argentine. Nepregledna prostran-stva prekrivena poljima soje, kukuruza i pšenice bila su samo za-grevanje za ono što nas je čekalo u narednih 15 dana. Kolon je bio pun turista i poklonika moto-sporta, pa smo smeštaj jedva našli, iako nismo pitali za cenu. Nakon nedovoljno duge noći, na obližnjoj benzinskoj pumpi smo doručkovali (hotel nije nudio obrok) i po-novo se konsolidovali. A na izlasku iz Kolona opet ljudi, zastavice, blicevi foto aparata i tako još 50 kilometara. Prateće ekipe svih timova su imale posebnu trasu kretanja i ona je uglavnom bila po asfaltnim putevima, dok su takmičari etape vozili po asfaltu, a specijale su bile oni delovi puta na kojima su se pro-veravale mašine i spremnost vozača. To su bili teške off-road staze naročito birane od strane organizatora relija.Drugi dan smo pravili pauzu u Kordobi koja je, posle Buenos Ai-resa, najveći grad Argentine. Sačekali smo našeg takmičara, uzeli izajve, okrepili ga i zajedno sa njim ušli u grad, a onda opet: ljudi, zastavice, slikanje, a ovoga puta i autogrami i fotografisanje sa

Gomila ljudi je zaustavljala takmičare,

slikala se, mahala zastavama, polivala

karavan vodom i pevala, a sve to ne bi zavredelo

da bude deo teksta da se cela parada nije

rastegla narednih 70 kilometara.

gOre S LeVa Na DeSNO: ovako je sve počelo / slana jezera u kojima se ogledaju okolne snegom prošarane planine / DONji reD S LeVa Na DeSNO: neve-rovatno srdačni argentinci su nas zaustavljali da bi se slikali pored vozača i šarenih motora / kvadovi i motori se zajedno probijaju kroz pustinju

vodimo vas


dobroćudnim argentincima kojima smo objašnjavali da niko od nas nije zvezda. Njima to nije bilo važno jer su ih privlačile šarene majice sa logoima, narandžaste moto jakne, crne marame na glavama i džip izlepljen etiketama sponzora. Te noći smo imali dosta sreće i opet se pokazalo da posle kiše dolazi sunce; posle neprospavane noći u Kolonu ovog puta smo našli smeštaj u Holiday In-u, hotelu sa četiri zvezdice, koje je zaista zaslužio: wireles internet (bitna stav-ka zbog izveštaja koje su novinari svakodnevno slali), prelepi bazen u kome smo na 36°C satima uživali, prostrana kupatila i meki, miri-šljavi peškiri su nam bili na raspolaganju. Doručak je takođe bio vr-hunski. Nismo mogli da odolimo svom tom voću, prženim jajima sa slaninom, muslijima i kolačima koji su nas mamili sa švedskog sto-la, pa je i raspoloženje ekipe bilo vrhunsko. Doduše, osećali smo malu grižu savesti zbog takmičara koji je spavao u Bivku (kamp za takmičare i njihovu tehničku podršku) u kom su uslovi osnovni: spavanje pod šatorima, hrana u menzi i zajednička kupatila).Sledećeg dana smo nastavili za grad La Riohu i predeli su poči-njali polako da se menjaju: ravnica se talasala u brda - približavali smo se veličanstvenim Andima. Dan posle La Riohe je bila naj-teža deonica za takmičare; izlazili su u pustinju i vozili specijalu od 600km po peskovitom i prašnjavom terenu na temperaturama koje su prelazile i 40°C, a sve bilo praćeno jakim vetrom koji je nosio prašinu i vreli vazduh. Do mesta Fijambala smo došli pre našeg takmičara, Gabora Sagmajstera, ostavili stvari i “uvukli se” u Bivak. Pre Fijambale nikada nisam bio u Bivku i moram priznati da sam bio impresioniran prizorom: generatori za struju su brujali, zastave timova viorile su se na vrelom vetru koji je pravio mini tornada i

dizao prašinu, rasklopljeni motori i automobili okruženi automeha-ničarima, upaljeni reflektori, polupani kamioni i automobili koji su se vraćali sa specijale. Otišli smo do šatora japanskog tehničkog tima kome je pripadao i naš vozač, a tamo su svi bili nervozni. Naime, prethodnog dana nemački takmičar Ingocan je pao sa motora i polomio ključnu kost, predstavnik Slovenije Miran Stanovnik je povredio ruku na specijali i tako povređen vozio 80 km, a kad je konačno stigao u Bivak, pregledom je ustanovljen višestruki prelom leve šake tako da ni on nije mogao da nastavi takmičenje. Čekalo se na još jedina dva preostala takmičra iz tima: našeg Gabora Sa-gmajstera i jednu od dve žene koje su učestvovale u reliju, Nemicu Tinu Meier.Sagmajster je stigao sa 6 sati zakašnjena za vodećim takmičarem, ali su svi članovi tima bili srećni kad se pojavio. Predpostavljali smo da je imao problem na specijali čim je toliko kasnio, ali nismo ni slu-tili da je cela situacija bila opasna po život. Naime, Gabor je dehi-drirao na pola specijale i pao pored motora. Bio je toliko umoran da nije mogao da ustane i pritisne spasonosno dugme za pomoć koje se nalazi na motoru. Trka je surova i takmičari koji su prolazili pored, na njega nisu obraćali pažnju. Posle par sati je naišao takmičar iz Francuske koji je zaustavio motor, prišao Gaboru i pokušao da ga okrepi. Međutim, Gabor je bio skoro bez svesti, pa je Francuz po-zvao pomoć i spasonosni helihopter je sleteo za nepunih petnest minuta. Sagmajster se nakon ukazane pomoći za pola sata našao nazad na motoru i nastavio trku. U Bivak je stigao u kasno posle-podne premoren i nakon brzog obroka otišao na spavanje. Taj treći dan relija prepolovio je karavan: od 160 takmičara na mo-

gOre: naš jedini predstavnik na reliju, gabor sagmajster

Dakar 2010.


toru ih je ostalo samo 85. Isto se dogodilo sa kvadovima, autima i kamionima.Narednog dana iz Fijambale put smo nastavili za Chile, prešli Ande na jednom od najvišljih prelaza na svetu, San Francisko (4200 m nadmorske visine) i efekti razređenog vazduha i visine, glavobolja i mučnina su počeli da se primećuju. Sasvim normalno kad se pre-laze Andi, a kada se jednom pređu i uđe u Chile, sve se rapidno menja. Odjednom smo postali izloženi hladnim vetrovima koji do-laze sa Pacifika, prvi put smo vozili zemljanim putem, lica ljudi su postala ozbiljna, cene u odnosu na argentinske su dva puta sko-čile, a kvalitet hrane i hotela se znatno umanjio. Ipak, ništa od toga nam nije smetalo da uživamo u prirodi. Zastajkivali smo na svakih pola sata da slikamo bele vrhove Anda i slana jezera preplavljena ljubičastim flamingosima.Prvo mesto u koje smo ušli u Chileu bio je Kopiapo, ali smo tu samo prespavali i krenuli u Atakama pustinju u kojoj sivo nebo prekriva žuti pesak. Vreli pustinjski vazduh se sudarao sa ledenim Pacifikom i vetar je po beskonačnim putevima ljuljao auto. Pustinju smo prešli dva puta, od Antofagaste do Ikikea, a onda nazad za Antofagastu. Najlepši događaj iz Chilea je bio doručak pored Pacifika. Džip smo parkirali na plaži i napravili piknik na haubi auta. Dan je bio lep, sa plaže je dolazio šum talasa, a grupa lešinara sa obližnje stene nas je držala na nišanu i čekala svoj deo obroka. Putovanje po Chileu je trajalo pet dana; iz Antofagaste ponovo u Copiapo, iz Copiapa za La Serenu, odatle do vojne banje pored Santijaga i nazad za Argentinu. Usput smo presecali specijale relija Dakar i posmatrali repove od prašine koje su takmičari ostavljali za sobom, okrepljivali se po lokalnim pustinjskim kafanama i upo-znavali ljude. Zastavica, slikanja i deljenja autogarama u Chileu nije

LeVO, ODOZgO Na DOLe: dina kao sa druge planete / liči na pad, ali je samo poniranje u pesak / “monster” u pustinji / intermeco za uživanje / gOre: put kojim se reÐe ide - prelazak anda / DOLe: zaštita od sunca je obavezna

vodimo vas


bilo. Možda ih moto sport nije zanimao, možda su svi Čileanci tih dana bili zauzeti, ali se činilo da je glavni uzok nezainteresovanosti ipak ledeni Pacifik. Noćima smo se družili sa zvezdama pustinje, spavali po usputnim hotelima i odličnim apartmanima Antofagaste, grada koji nadgleda Pacifik. Sedeli bi na terasi, pili odlično čilean-sko crveno vino, prepričavali doživljaje proteklih dana, gledali po-kisle kormorane kako se suše na uličnim svetiljkama i kako crveno sunce zaranja u Pacifik. Smejali smo se ideji da to isto sunce izranja iz mora negde tamo u Japanu. Naravno, da smo probali đakoniju čileanske kuhinje zvanu “sebiče” koja se služi u skoro svim resto-ranima. Sebiče je specijalitet od žive morske ribe i ne preporučuje se onima sa slabim stomakom.Pustinja Atakama svojim depresvinim bojama je umela da nas umori, ali nikada nismo dali lošim energijama da savladaju duh ekipe koja je jezdila južnoameričkim drumovima. Poslednju noć u Chileu smo proveli u banji, delu vojnog odmarališta prilepljenog uz litice Anda. Opsluživala nas je čileanka koja je tokom diktature generala Pinochea “dobila” metak u kuk. Prirodne lepote Chilea nas nisu ostavile ravnodušnima, ali je, zbog hladnog odnosa pre-ma strancima u Chileu, cela ekipa iz auta navijala za brz povratak u Argentinu.Ande smo prošli kroz tunel Hristos Spasitelj (3800m nadmor-ske visine) i konačno ponovo ugledali Argentinu. Čak i da na tabli nije pisalo Argentina, znali bi jer je stotine ljudi čekalo na prolazak karavana. U Chileu smo se osećali zapostavljeno, pa smo se hitro prihavatili olovaka i podelili stotinak autogarama, čak i onima koji to nisu tražili. Put smo nastavili nacinalnom rutom 7 i konačno, posle 9 dana, ugledali zelenu boju. Vetar je njihao breze pored reke u oazi u podnožju Anda. Prošli smo kroz mesto Uspalata i produžili prema

gOre: neverovatni podvizi auto industrije / DeSNO, ODOZgO Na DOLe: “majstor” meÐu bodljama / posle peska i sunca, kiša, i, naravno, blato / pogled na savršeni kontrast antofagaste - pustinja i okean / usamljeni motociklista / DOLe: ovo je sigurno bio pad

Dakar 2010.


PUTOVANJAZA DVOJE

od sada i u Francuskoj!Započeli smo kao turistički magazin u Hrvatskoj,

proširili se na Sloveniju i Srbiju, a najnovije izdanjeu martu predstavljamo i francuskoj publici

Započeti novi projekt je uvek teško, a ako pritom imate i visoke estetske i kvalitativne zahteve, morate biti spremni na dug i težak put. Raduje me što su nas na tom putu čitaoci prepoznali i podržali i što nam u svakod-nevnom dopisivanju daju podršku koja nam je neophodna.Početak svega bilo je hrvatsko izdanje (koje je dostupno i čitaocima u Bosni i Hercegovini), nakon dve godine krenulo je i slovenačko, a godinu dana nakon toga i srpsko izdanje Putovanja za dvoje, koje se

prodaje i na kioscima u Crnoj Gori i Makedoniji, što znači da ste nas do sada mogli naći u 6 država. Veoma smo ponosni što naša ideja i naš proizvod idu dalje i šire se i na zapadnu Evropu, jer su izdavači iz Fran-cuske prepoznali kvalitet našeg turističkog magazina. Ovo je prilika za naše saradnike čije reportaže će izlaziti i u novom, francuskom izdanju, a i prilika za promociju naših lepih zemalja i izvan njihovih granica. Biće to naš skromni doprinos narednoj turističkoj sezoni.

H R V A T S K A S L O V E N I J A S R B I J A

o nama


Mendozi - gradu vina u koji smo stigli u vreme ručka i u restoranu u centru grada poručili lokalni specijalitet, jaretinu. Uz to smo naru-čili i flašu crnog vina Quimera (2005.) iz vinarije Achaval Ferer. Do kraja relija su ostale još tri stanice; San Huan, San Rafael i Santa Rosa. Odlučili smo da iz San Huana produžimo za Santa Rosu u kojoj nas je sačekalo 38°C i jeftini hotel sa bazenom uz auto put. Poslednje večeri guverner provicije La Pampa je u Bivku organizo-vao asadu, pravi tradicionalni argentinski roštilj. Ipak je La Pampa provincija iz koje potiču čuveni argentinski stejkovi koji se služe u mnogim svetskim restoranima. Dobila je ime po travi koja raste na pašnjacima i kojom se krave uglavnom hrane. Trava la pampa sadrži hemikaliju koja daje tu specifičnu i neponovljivu aromu ar-gentinskom mesu.Karavan je sutradan ujutro izašao na poslednju etapu i ostalo je još “samo” 600km do Buenos Airesa. Mnogi bi rekli to nije “samo”, ali nakon 9.500 pređenih kilometara, to je sve što može da se kaže. Vozili smo kroz La Pampu, slušali muziku i gledali u zelena prostran-stva pored auto puta na kojima su mirno pasla crno bela goveda. Pašnjaci su se nizali jedan za drugim, doživljaji sa relija su polako prelazili u sećanja i niko u autu nije pričao. Stigli smo u Buenos Aires i razišli se po hotelima. Naš takmičar, tehničko začelje i Tina Meier su se pojavili predveče i ostalo im je taman toliko snage da se dogovorimo za sutrašnju svečanu večeru.Ceo tim se skupio u izvrsnom restoranu Portenjo u mondenskom kraju Buenos Airesa zvanom Puerto Madero. Restoran je visokog kvaliteta, a na meniju se nalazi skoro sve što savremena kuhinja može da ponudi: švedski sto sa predjelima, argentinski roštilj, pa-ste i pizze, španska paelja, suši, morski plodovi i, naravno, ogro-

• Studije su pokazale da je direktni ekonomski uticaj relija Dakar na ekonomiju Argentine i Chilea (troškovi transporta, smeštaja, hrane) dostigao 57,5 miliona Eur. • 3 miliona gledalaca je samo u Argentini posmatralo reli.

Zanimljivosti:

LeVO, ODOZgO Na DOLe: dobrodošli u chile - jedan od najviših graničnih prelaza na svetu / spasilačke ekipe u pripravnosti / izvlačenje motora iz peska od takmičara zahteva izuzetnu fizičku spremnost / i gaučose je privlačila trka motornih zveri / gOre: povratak u civilizaciju


mna poslastičarnica. Usluga je odlična, a jedno od najboljih crvenih argentinskih vina, AlbaVista korte A, se služi iz kristalnih čaša. Dru-žina za stolom je bila vesela; mehaničari su bili srećni jer su vozači hvalili tehničku podršku, novinari su bili puni priča i fotografija, a takmičari prezadovoljni što su na cilj stigli živi.Svečanoj ceremoniji, zvaničnoj završnici relija i zvaničnom progla-šenju pobednika u centru Buenos Airesa je prisustvovalo hiljade ljudi. Šampanjca, usklika sreće i srdačnosti domaćina je bilo u izo-bilju. Na reliju Dakar pobeđuju svi koji završe takmičenje, o tome mogu slobodno da sudim kao svedok ovog magičnog karavana. Taj ne-objašnjivi spoj mehanike i čoveka se osećao tokom celog relija, a hrabrost vozača je ono što oduzima dah običnom čoveku. Posebne pohvale zaslužuju neumorni mehaničari koji su tokom dve nedelje besprekornima održavali mašine i koji su spavali u proseku po 2-3 sata na dan. Timski rad u svim ekipama bio je fascinantan.Pobednici ovakvih događaja mogu biti i obični smrtnici, što smo ovoga puta bili mi, mala ekipa iz Srbije. Iz toliko najučudnijih situacija, toliko ukusnih specijaliteta i dobrog vina, hiljade kilometara i dobre muzike, neprospavanih noći i nervoznih jutara, mnogo smeha, foto-grafija i priča nastalo je drugarstvo koje ostaje do kraja života. Možda je najveći uspeh relija Dakar taj što neraskidivo spaja ljude.Posebne zasluge za uspeh Sagmajster tima, naravno, pored sa-mog Gabora Sagmajstera, pripadaju: Marku Koturoviću, Predragu Milinkoviću i Vladici Šljiviću.

• Thierry Sabine je na ideju o Dakar reliju (nekada Paris - Dakar) došao 1978. godine kada se, u toku relija u Libanu, izgubio u pustinji. • Sve do 1994. godine trka je kretala iz Pariza, ali je te godine, zbog pritužbi Pariskog gradonačelnika, cilj izmešten sa Jelisejskih polja na periferiju. Zbog toga se od 1995. menjaju putanje relija. • Gabor Sagmajster je prvi takmičar iz Srbije koji je završio trku.

Zanimljivosti:

gOre S LeVa Na DeSNO: momenat za pamćenje - naš prvi predstavnik koji završava trku / zasluženo veselje na cilju

Dakar 2010.

Moja putovanjaGabor Sagmajster

Vratili ste se iz Argentine sa relija Dakar gde ste imali dosta teških momenata i povredu. Koliko to utiče na Vaše zdravlje? Šta se promenilo od tada?Ništa se nije promenilo. Sportom se bavim veoma dugo i na-vikao sam na povrede. Pre relija Dakar, sedam puta sam lo-mio ruku, a nekad se de{avalo i da dva puta godišnje budem u gipsu. Ali, to ne oduzima volju i želju za postizanjem novih uspeha i pobeda jer, ovo je ekstremni sport i na sve moram da budem spreman. Koje je Vaše sledeće putovanje?Trenutno se spremam i treniram za Abu Dabi na koji gledam kao na pripremu za sledeći Dakar reli. Kako izgledaju pripreme za put na reli i koliko se razlikuju od priprema za porodični odmor?Za reli se pripremam oko mesec dana, a počinjem nalaènjem sponzora, {to je najteì deo posla, i kupovine. Samo pakovanje traje 2 ili 3 dana. Uvek nosim duplu opre-mu jer se na svakom reliju nešto pocepa, polomi… Pot-puno je drugačije pakovanje za porodični odmor jer tad nosim samo najneophodnije i moja supruga je zadužena za odabir.

A sećanje na prvo putovanje?Prvo porodično putovanje je bilo nezaboravno. Išli smo koli-ma (Golf 1) u Budvu u vreme najveće krize, 1993. Nosili smo sve što bi moglo da nam zatreba, čak i mleko za decu. Od tada svake godine idemo na odmor, i na letovanje i na zimo-vanje. Moja supruga je ta koja bira destinaciju i svake godine to bude neka druga. Do sada smo putovali po Evropi, Aziji i Africi. Kada birate putovanje, da li pravite sopstvene aranžmane ili idete preko turističke agencije?Uvek to bude preko turističke agencije. Mnogo je jednostav-nije, a i nama ostavlja dovoljno prostora za aktivan odmor. Pošto sam sportista, sportom se bavim i na odmoru. Na plaži uvek igram sa sinovima odbojku, a nađe se i prostora i vre-mena za vaterpolo i tennis. Koje su Vaše omiljeno doba godine i gde biste želeli još da putujete?Najviše volim zimu jer uživam u snegu i skijanju. Ali, ipak bih želeo da vidim Australiju i upoznam život Aboridžina.

r e l i m o t o c i k l i s t a

intervju


Četvorosed za Četiri godišnja dobaNovim kabriolet modelom, Mercedes-Benz proširuje uspešnu porodicu E-Klase još jednom poseb-no atraktivnom i emotivnom verzijom. Model sa dvoje vrata, sa otvorenim krovom, opremljen je tradi-cionalnim platnenim krovom i nudi jedinstven stilski osećaj vožnje kabrioleta. Gledano sa strane, novi model fascinira jasnim proporcijama i besprekornom siluetom.

Ostavši verni sloganu „Četvorosed za četiri godišnja doba“, inženjeri Mercedes-Benza su na vrh svog spiska prioriteta postavili funkcionalnost modela u toku cele godine. Sa novim modelom E-Kla-se kabriolet, vreme vožnje je prošireno na celu godinu. Dok mnogi kabrioleti nestanu u jesen sa ulica zapadne Evrope, Mercedes-Benz kabriolet E-Klase garantuje zadovoljstvo u vožnji i udobnost čak i sa podignutim krovom.

U inovacije se ubrajaju:automatski deflektor za vetar AIRCAP®: Uvek ugrađen i jednostavan za komandovanje, prostim pritiskom na taster, obezbeđuje osetno manje turbulencije za sva četiri sedišta,unapređeni sistem grejača u predelu vrata AIRSCARF®, kao i standardni akustički krov.

HoteL sa PogLedoM na trigLavHotel Krek se nalazi na 500 m od izlaza Lesce/Bled sa autoputa A2 Ljubljana - Karavanke tunel, a od jezera Bled je udaljen samo 4 km. Ovaj porodični hotel s pogledom na Triglav je idealan za zimski, ali i letnji odmor, poslovna putovanja. Ako ste na putovanju dolinom Julijanskih Alpa i Karavanke planina u blizini tromeđe Italije, Austrije i Slovenije, odmorite se kod nas. Otvoren je non-stop, ima besplatan podzemni parking, odličan restoran, sobe sa 4*,a po ceni 3*. Polupansion u dvokrevetnoj sobi - od 43 eur. Više na

www.hotel.krek.si

HOTEL KREKLesce-Bled Slovenia

++386 (0)4 530 [email protected]

DAKAR 2010 - Latin OffroadNakon nedovoljno duge noći, na obližnjoj benzinskoj pumpi smo doručkovali (hotel nije nudio obrok) i po-novo se konsolidovali. A na izlasku iz Kolona opet

Documents