D a g l a s Pr e s t o n Preston-Kodeks .pdfona Redmonda O'Henlija In trouble again i Sastun: My apprenticeship i vith Maya Healer od Rosite Arvigo - izvanredna knjiga koju bih preporučio

Daglas PrestonKODEKS

S engleskog prevelaLjiljana Krstić

ZahvalnostJedna osoba stoji pre svih jer je zahvaljujući njoj ovaj roman i

nastao; moj dobri prijatelj, neprocenjivi Forest Fen - kolekcionar,naučnik i izdavač. Nikad neću zaboraviti jedan naš ručak, održan premnogo godina u Zmajskoj sobi Ružičastog bivaka, kada mi jeispričao neobičnu priču - i tako mi dao ideju za ovaj roman. Nadamse da sam je pošteno obradio.Kad sam već pomenuo Foresta, smatram neophodnim da

razjasnim jednu stvar: moj lik, Maksvel Brodbent, potpuno jeizmišljen. U pogledu ličnosti, morala, karaktera i porodičnihvrednosti, ta dva čoveka ne mogu se više razlikovati, pa želim danaglasim ovu činjenicu zbog onih kojima se dopada da vide roman aclef*( Fr.: „roman s ključem". (Prim. prev.)) u ovom delu.Pre mnogo godina, mladi izdavač je od para nepoznatih autora

primio poluzavršeni rukopis nazvan Relikvija; kupio ga je i autorimaposlao odmereno pismo izdavača, ukazujući na to kako roman trebapreraditi i završiti - to pismo je ta dva autora vinulo put bestselera ifilmskih hitova. Izdavač je bio Bob Glison. Mnogo mu dugujem zbogtih početničkih dana i zbog toga što je doveo roman do kraja. Nasličan način bih želeo da zahvalim i Tomu Doertiju na dobrodošlicibludnom sinu.Želeo bih i da odam priznanje neuporedivom gospodinu Linkolnu

Čajldu, istinskoj boljoj polovini našeg beletrističkog partnerstva, zbogizvanredne i nadahnute kritike rukopisa.Dugujem veliku zahvalnost i Bobu Rotenbergu, ne samo zbog

korisnih primedbi i podrobne pomoći oko karaktera i priče već i zbogvelikog i trajnog prijateljstva.Zahvaljujem i svojim agentima, Eriku Simonofu iz agencije

Dženklou i Nesbit, u Njujorku, i Metjuu Snajderu u Holivudu. Želimda zahvalim i Marku Rozenu, koji mi je pomogao u razvijanju nekihzamisli u ovoj knjizi, kao i Lindi Obst, zbog sagledavanja svihmogućnosti romana u kratkoj verziji na sedam strana.Mnogo dugujem i Džonu Kauču, koji je pročitao rukopis i dao brojne

korisne predloge, pogotovo u vezi sa oružjem, naročito vatrenim.Nikolo Kaponi je, po običaju, ponudio sjajna rešenja za neke varljivescene u knjizi. Takođe dugujem Stivu Elkinsu, koji traži stvarni Beligrad u Hondurasu.

Nekoliko knjiga mi je bilo korisno dok sam pisao Kodeks, posebnoona Redmonda O'Henlija In trouble again i Sastun: Myapprenticeship i vith Maya Healer od Rosite Arvigo - izvanrednaknjiga koju bih preporučio svakome ko je zainteresovan za temumedicine Maja.Moja kći Selena je pročitala rukopis nekoliko puta i dala neke

izvanredne primedbe, zbog čega sam joj neizmerno zahvalan.Takođe bih zahvalio svojoj ženi Kristini, i deci Altei i Isaku. Iskrenovam zahvaljujem na vašoj istrajnoj ljubavi, nežnosti i podršci, bezkojih ovog romana, kao ni svih drugih divnih stvari u mom životu, nebi bilo.

1Tom Brodbent prođe poslednju okuku zavojitog puta i vide svoja

dva brata kako već čekaju ispred velike gvozdene kapije imanjaBrodbent. Filip je nervozno kuckao po gvozdenim vratima izbacujućiduvansko trunje i pepeo iz svoje lule, dok je Vernon žustro pritiskaodugme zvona. Kuća se nadvijala nad njima, ćutljiva i mračna,uzdižući se s vrha brda kao palata nekog paše, sa svojim prozorima,dimnjacima i kulama pozlaćenim bogatom poslepodnevnomsvetlošću Santa Fea, u Novom Meksiku.Ne liči na oca da kasni - reče Filip. Vratio je lulu među svoje bele

zube i zvučno zagrizao usnik. I on je pritisnuo dugme zvona,proverio sat, namestio manžetne. Filip je izgledao manje-više isto,pomisli Tom: lula od ružinog drveta, podrugljiv pogled, dobro izbrijaniobrazi okupani losionom, kosa začešljana unazad iznad visokogčela, zlatni sat na ručnom zglobu; nosio je sive pantalone odkamgarna i mornarički blejzer. Njegov engleski akcenat kao da je bioza nijansu prefinjeniji. Vernon, s druge strane, u svojim gaučopantalonama, sandalama, s dugom kosom i bradom, maglovito jepodsećao na Isusa Hrista.Igra još neku od svojih igara s nama - reče Vernon, još nekoliko

puta pritiskajući zvono. Vetar je šaptao krozborove grane donosećimiris tople smole i prašine. Velika kuća je ćutala.Miris Filipovog skupog duvana lebdeo je u vazduhu. Okrenuo se

Tomu.- Pa kako je među Indijancima, Tome?- Odlično.- Baš mi je drago da to čujem.- A kako si ti?- Odlično. Ne može biti bolje.- Vernone?- Sve je sjajno. Baš sjajno.Razgovor je zapeo i oni se pogledaše, pa zbunjeno skrenuše

poglede. Tom nikad nije imao mnogo šta da kaže svojoj braći. Vranaje preletela iznad njihovih glava, krešteći. Neugodna tišina nadvi senad grupu pred kapijom. Posle trenutka koji je potrajao Filip navalina dugme nizom trzaja i mrgodno pogleda kroz kovano gvožđe,hvatajući se za rešetke.

- Kola su mu još u garaži. Mora biti da zvono ne radi. - Udahnuo je.- Zdravo! Oče! Zdravo! Tvoji odani sinovi su ovde!Kapija se, uz krckanje, malo otvori pod pritiskom nje-gove težine.Vrata nisu zaključana - reče Filip iznenađeno. - On nikad vrata ne

ostavlja otključana.Unutra je i čeka nas — reče Vernon. — To je to. Navalili su

ramenima na kapiju i otvorili je savladavši otpor šarki. Vernon i Filipsu se vratili do svojih kola i parkirali ih unutra dok je Tom ulazio.Sučelio se s kućom - domom svog detinjstva. Koliko je godina prošlood njegove poslednje posete? Tri? Ispunila ga je čudnim isukobljenim osećanjima - odrasli čovek vraća se prizorima svogdetinjstva. Vlastelinski posed u Santa Feu, u najupečatljivijemznačenju te reči. Popločani kolski prilaz pravio je polukrug okomasivnog para zaguan*( Sp.: predsoblje, predvorje. (Prim. prev.))vrata iz sedamnaestog veka, ploče su bile spojene ručno obrađenimklinovima meskita.*( Vrsta šipraga s juga severnoameričkogkontinenta. (Prim. prev.))Sama kuća je bila niska zgrada od ćerpiča, zakrivljenih zidova, sa

izvajanim podupiračima, nosećim gredama, letvama, nišama,portalima, dimnjacima s pravim keramičkim dodacima za bolji cugkoji su bili umetničko delo po sebi. Bila je okružena poljem pamuka ismaragdnozelenom travom. Smeštena na vrhu brda, imala jeneometan pogled na planine i široku pustinju, svetla grada i letnjegradonosne oblake koji su se nadnosili iznad Hemes planinama.Kuća se nije promenila, ali je ipak bila drukčija. Tom je razmišljao daje možda on taj koji je drukčiji.Jedna od garažnih vrata bila su otvorena i Tom je video zeleni

mercedes svoga oca smešten u jednoj od unutrašnjih prostorija zaparkiranje. Druge dve prostorije su bile zatvorene. čuo je kola svojebraće kako brundaju duž prilaza i zaustavljaju se kod velike kapije.Vrata su se zalupila i njih dvojica su se pridružila Tomu ispred kuće.U tom trenutku, nekakvo neodredeno mučno osećanje poče da se

nakuplja u Tomovim grudima.Pa šta čekamo? - upita Filip, penjući se ka kapiji, krupnim koracima

idući ka zaguan vratima; ponovo je zvonio. Vernon i Tom su gapratili.Nije bilo ničega sem tišine.

Filip, oduvek nestrpljiv, još jednom zazvoni. Tom je mogao da čujekako zvono odzvanja duboko u kući. Zvučalo je kao nekoliko prvihtaktova Mejma, što je, pomisli, bilo tako tipično za očev ironičnismisao za humor.Zdravoooo! - vikao je Filip kroz skupljene šake. I dalje ništa.- Misliš li da je dobro? - upita Tom. Nelagoda se poja-čavala.- Naravno da je dobro - ljutito odgovori Filip. - Ovo je samo još

jedna njegova igra. - Udarao je na velika meksička vrata pesnicom,šutirao ih i drmusao.Osvrćući se, Tom je video zapušteno dvorište, nepokošenu travu,

korov u lejama lala.Idem da pogledam kroz prozor - reče Tom.Probio se kroz živu ogradu od šamise*( Vrsta sukulenta.

(Prim.prev.)) na prstima prešao preko leja i zavirio u dnevnu sobukroz prozor. Nešto je bilo strašno pogrešno, ali bio mu je potrebantrenutak da shvati šta. Izgledala je da je soba u redu: iste kožne sofei fotelje, isti kameni kamin, isti stočić za kafu. Ali iznad kamina jestajala velika slika - nije se sećao koja - a sad je nije bilo. Posegnuoje u sećanje. Beše li to Brak ili Mone? Zatim je primetio da je velikabronzana skulptura iz rimskog perioda, dečak koji je stajao levo odkamina, takođe nestala. Police biblioteke bile su velike rupe bezknjiga. Soba je delovala neuredno. Iznad vratnica prema hodnikuvideo je đubre na podu, zgužvani papir, omotnicu žvakaće gume iodbačenu traku za pakovanje.— Šta ima, doco? - Filipov glas je doplovio do njega iza ugla.Bolje sam pogledaj.Filip je prošao kroz šiblje u svom feragamo perju, s izrazom dosade

utisnutim na licu. Vernon ga je pratio.Filip je provirio kroz prozor i uzdahnuo.- Lipi - reče.- Iznad sofe. Lipi je nestao! I Brak iznad kamina! Sve je odneo! Sve

je prodao!Vernon je progovorio.- Filipe, ne uzbuđuj se. Verovatno je samo sve spakovao. Možda se

seli. Godinama mu govoriš da je ova kuća isuviše velika i osamljena.Filipovo lice se odjednom opusti.- Da. Naravno.

Mora biti da je to razlog ovog tajanstvenog sastanka -reče Vernon.Filip klimnu glavom i obrisa čelo svilenom maramicom.Premoren sam od leta. U pravu si, Vernone. Naravno da se ovde

pakovalo. Ali kakav je nered pritom napravljen! Kad otac bude video,dobiće napad.Nastala je tišina dok su sva tri sina stajala u žbunju gledajući se

međusobno. Tomov osećaj nelagode dostigao je vrhunac. Ako senjihov otac iseljavao, radio je to na vrlo čudan način.Filip je izvadio lulu iz usta.- Šta mislite, da li je ovo još jedan od njegovih malih izazova za

nas? Mala zagonetka?—Sad ću da provalim unutra — reče Tom.- Alarm.Dođavola s alarmom.Tom je zaobišao kuću praćen braćom i prišao joj sa zadnje strane.

Popeo se uza zid i prešao u malu, zaklonjenu baštu s vodoskokom.Jedan prozor je bio na nivou očiju. Tom je iščupao kamen izuzdignute leje. Doneo ga je do prozora i stavio na rame.Stvarno ćeš da razbiješ prozor? - upita Filip. - Baš sportski.Tom hitnu kamen i on prolete kroz prozor slomivši ga. Dok je

zvečanje stakla jenjavalo čekali su, osluškujući. Tišina.Nema alarma - reče Filip.Tom je odmahnuo glavom.- Ovo mi se ne dopada.Filip je zurio kroz slomljeni prozor, a Tom je video kako mu lice

iznenadno crveni. Filip je psovao i provlačio se kroz prozorski ram -sve u feragamo garderobi i s lulom.Vernon pogleda Toma.- Šta mu je?Ne odgovarajući mu, i Tom ude kroz prozor. Vernon ga je pratio.Spavaća soba je izgledala kao i ostatak kuće: bez ijednog

umetničkog dela. Vladao je nered: prljavi otisci cipela na tepihu,đubre, lepljive trake za pakovanje, omoti od žvakaćih guma, kesa odkokica, ekseri i ostaci pretesterisanih daski. Tom je prešao u hodnik.Pred njim su bili goli zidovi na kojima su, sećao se, stajali Pikaso, jošjedan Brak i par majanskih stela. Nestalo je, sve je nestalo.

S rastućim osećanjem panike pošao je niz hodnik, zastavši predlučnim ulazom u dnevnu sobu. Tamo je stajao Filip, u sredini sobe,ogledajući se naokolo, potpuno prebledeo.-Neprestano sam mu govorio da će se ovo desiti. Bio je tako

prokleto nepažljiv što je držao sve stvari ovde. Tako prokletonemaran.Šta? - kriknu Vernon, uzbunjen. - Šta je, Filipe? Šta se desilo?U grču, i samo za nijansu glasnije od šapata, Filip reče:- Opljačkani smo!

2Detektiv poručnik Hač Barnabi iz policije Santa Fea stavio je ruku

na koščate grudi i zavalio se u stolicu. Prineo je šolju sveže kafeustima, desetu tog dana. Gorkasti miris mu ispuni nozdrve dok jegledao u usamljenu stabljiku pamuka. Divan prolećni dan u SantaFeu, u Novom Meksiku, u Sjedinjenim Američkim Državama, mislioje, smeštajući se dublje u fotelju. Petnaesti april - Aprilske ide. Danplaćanja poreza. Svako je bio u svom domu i preračunavao se,otrežnjujući se mislima o smrtnosti i nemaštini. Čak su i kriminalciuzeli slobodan dan.Pijuckao je kafu s istinskim osećanjem zadovoljstva. Osim

slabašnog zvonjenja telefona u spoljašnjoj kancelariji, život je biodobar.Čuo je, na rubu svesti, Dorinu kako profesionalnim glasom

odgovara na telefon. Njeni oštri samoglasnici dolazili su krozotvorena vrata:- Izvinite, stanite malo, možete li da govorite sporije? Daću vam

narednika...Barnabi je ugušio nastavak razgovora glasnim gutljajem kafe i

ispružio noge k vratima, malo ih gurkajući. Blagoslovena tišina seobnovila. Čekao je. I stiglo je - kucanje na vratima.Prokleti telefonski poziv.Barnabi je odložio kafu na sto i blago se podigao iz nemarnog

položaja.- Da?Narednik Hari Fenton je otvorio vrata, sa žustrim izra-zom lica.

Fenton nije bio od onih koji su voleli dane bez po-sla. Njegov izgledje već bio dovoljan da kaže Barnabiju da se dogodilo nešto veliko.-Hač?-Mmm?Fenton je nastavio zadihano.- Imanje Brodbent je opljačkano. Trenutno mi je na telefonu jedan

od sinova.Hač Barnabi se nije ni trznuo.- Šta je opljačkano?- Sve. - Fentonove crne oči caklile su se od zadovoljstva.

Barnabi je pijuckao kafu, i pijuckao, a zatim spustio stolicu na poduz tihi udarac. Prokletstvo.Dok su se Barnabi i Fenton vozili duž Old Santa Fe trejla, Fenton je

pričao o pljački. Zbirka je, koliko je čuo, vredela pola milijarde. Ako jeistina čak i približna tome, biće na naslovnim stranama Njujorktajmsa. I on, Fenton, na prvoj strani Tajmsa. Možeš li da zamisliš?Barnabi nije mogao da zamisli. Ali ništa nije rekao. Već se navikao

na Fentonova ushićenja. Zaustavio se na kraju krivudavog puta kojije vodio do vile Brodbent. Fenton se popeo drugom stranom, licasjajnog od očekivanja, s glavom napred, sekirastog nosa koji kao daje predvodio telo. Dok su koračali putem Hač je osmatrao zemlju.Mogao je da vidi nejasne otiske kamioneta koji je dolazio i odlazio.Vozili su sasvim drsko. Dakle, Brodbent je ili bio odsutan ili su gaubili - potonje je bilo verovatnije. Verovatno će naći Brodbenta u kući,potpuno ukočenog.Put je pravio okuku, a zatim se produžavao pravo i dvoja otvorena

vrata su se ukazala, nadgledajući veliku vilu smeštenu među širokimlejama načičkanim stabljikama pamuka. Zastao je da pregledakapiju. Imala je dva motora. Na njoj se nisu videli znaci nasilnogotvaranja, električna kutija je bila otvorena, a unutra je bio ključ.Kleknuo je i pregledao ga. Ključ je bio u bravi, okrenut da otvorikapiju.Okrenuo se Fentonu.- Kako ti se ovo čini?Dovezli su kombi, imali su ključ od kapije - momci su profesionalci.

Verovatno ćemo pronaći Brodbentov leš u kući, znaš.Zato te volim, Fentone. Ti si moj drugi mozak.Čuo je uzvike, podigao pogled i video tri čoveka kako prelaze preko

travnjaka, prilazeći mu. Deca koja gaze pravo preko travnjaka.Barnabi je pobesneo.- Gospode bože! Znate li vi da je ovo mesto zločina?Ostali su zastali, ali vođa, visoki čovek u odelu je nastavio da

prilazi. - A ko ste pa vi? - Njegov glas je bio hladan i nadmen.Ja sam detektiv poručnik Hačinson Barnabi - reče - a ovo je

narednik Hari Fenton, policija Santa Fea.Fenton im uputi kratak osmeh koji mu je jedva otkrio zube.- Vi ste sinovi?

- Jesmo - reče onaj u odelu.Fenton im uputi još jedan grub trzaj usana.Barnabiju je bio potreban samo tren da ih osmotri kao moguće

osumnjičene. Hipi u vrećastoj garderobi imao je pošteno, otvorenolice; možda ne baš najbistrije na svetu, ali svakako ne pljačkaško.Lik u kaubojskim čizmama imao je prava konjska govna na njima,primetio je Barnabi s poštovanjem. A tu je bio i momak u odelu koji jeličio na osobu iz Njujorka. Što se Hača Barnabija tiče, svako izNjujorka je potencijalni ubica. Čak i bakice. Ponovo ih je osmotrio: trirazličitija brata bilo je nemoguće zamisliti. Neobično kako se tomoglo desiti u jednoj porodici.Ovo je mesto zločina, pa ću morati da vas zamolim, gospodo, da se

sklonite odavde. Izađite kroz kapiju i stanite pod drvo, ili šta goddrugo, i sačekajte me. Doći ću za dvadesetak minuta daporazgovaram s vama. U redu? Molim vas ne lutajte po okolini, nedodirujte ništa i ne razgovarajte o zločinu ili o onome što ste videli.Okrenuo se, a tada, kao da mu je upravo palo na pamet, ponovo im

se obratio:- Cela zbirka je nestala?- Upravo to sam rekao preko telefona - reče taj u odelu.- Koliko, otprilike, vredi?- Oko petsto miliona dolara.Barnabi dodirnu obod kape i pogleda Fentona. Izraz čistog

zadovoljstva na njegovom licu prepao bi i svodnika.Dok je koračao prema kući Barnabi je razmišljao da bi bilo bolje da

pazi - biće mnogo pretpostavki o ovome. Federalci, Interpol, sambog zna ko će se sve umešati. Pomislio je da kratko razgledanjemesta pre nego što dođu forenzičari neće smetati. Zakačio jepalčeve za kaiš i zurio u kuću. Pitao se da li je zbirka bila osigurana.Trebalo bi to proveriti. Ako jeste, možda Maksvel Brodbent i nije biobaš sasvim mrtav. Maksvel Brodbent je možda pijuckao margarite snekom lepojkom na plaži u Puketu.Pitam se da li je Brodbent bio osiguran? - upita Fenton. Hač se

naceri partneru, a zatim ponovo pogleda mesto.Video je slomljen prozor, zbrkane otiske cipela po šljunku, izgaženo

šiblje. Sveži tragovi su pripadali sinovima, ali je, takođe, bilo i mnogostarih tragova. Video je mesto gde je kombi za selidbe bio parkiran,

gde se marljivo okretao. Izgledalo je da su barem dve nedeljeprotekle od pljačke.Važno je bilo pronaći telo - ako ga ima. Zakoračio je u kuću.

Osmotrio je traku za pakovanje, omotnice od žvaka, eksere,odbačene delove daski. Na tepihu su bili izbledeli otisci i piljevina.Očigledno su postavili strug na sto. Izuzetno stručan rad. I bučan,takođe. Ovi ljudi ne samo da su znali šta rade, nego su to radilinatenane. Omirisao je vazduh. Nema slatko-kiselog mirisa leša.Iznutra, pljačka je delovala podjednako nesvakidašnje kao i spolja.

Nedelja, možda dve. Sagnuo se i omirisao isečeni ostatak daskekoja je ležala na podu. Nedostajao joj je miris sveže sečenog drveta.Podigao je travke koje su bile unete u kuću, protrljao ih prstima -suvo. Grumenje blata uneto na vrhovima čizama takođe je bilopotpuno suvo. Barnabi se prisetio, poslednja kiša bila je pre tačnodve nedelje. Tad se sve desilo; tokom dvadesetčetvoročasovne kiše,kad je zemlja još bila vlažna i blatnjava.Odlutao je kroz veliki zasvođeni središnji hodnik. Tu su još uvek

stajala postolja s bronzanim oznakama na kojima su bile postavljeneskulpture. Postojali su i izbledeli trouglovi s kukama na gipsanimzidovima gde su nekad visile slike. Bilo je i slamnatih omči igvozdenih postolja na kojima je stajala antikna grnčarija, i praznepolice s prašnjavim rupama u kojima je nekada stajalo blago. Napolicama, na mestima s kojih su uklonjene knjige bili su tamni urezi.Došao je do vrata spavaće sobe i video brojne prljave otiske

ulaženja i izlaženja. Još sasušenog blata. Isuse, mora da ih je bilobarem šestorica. Ovo je bio veliki selidbeni posao, i mora da je trajaonajmanje jedan dan, ako ne i dva.U spavaćoj sobi je stajala mašina. Barnabi je prepoznao aparat za

pravljenje pene za pakovanje, kakvu imaju u UPS-u. U drugoj sobipronašao je mašinu za gužvanje papira, za vrlo velike predmete.Pronašao je još rezane drvenarije, rolne filca, robusne metalne trake,lance, navrtne ploče i nekoliko manjih testera. Nekoliko hiljadadolara napuštenog alata. Nisu se zamajavali odnošenjem bilo čegadrugog; u dnevnoj sobi je ostao televizor od deset hiljada dolara,zajedno s video-rikor-derom i DVD plejerom, i dva kompjutera. Mislioje na svoj bedni televizor i video-rikorder, na to da ih još uvek

otplaćuje, a njegova žena i njen sadašnji momak verovatno na njimagledaju porniće svako veče.Pažljivo je prekoračio video-kasete koje su ležale na podu. Fenton

reče:- Kladim se tri prema dva da je čovek mrtav, dva prema pet da je u

pitanju prevara osiguranja.- Tebi je život baš zabavan, Fentone.Neko je morao da vidi da se ovde nešto dešava, Kuća, smeštena

na vrhu brda, bila je vidljiva iz celog Santa Fea. Da se on ličnopotrudio da, pre dve nedelje, baci pogled kroz prozor svogdvosobnog stana u dolini, mogao je i sam da vidi pljačku - kućablešti celu noć, kamionski farovi silaze nizbrdo.Ponovo je odao priznanje drskosti pljačkaša. Zbog čega su se

osećali tako sigurnim dok su pljačkali? Gotovo sasvim nehajni.Bacio je pogled na sat. Nije imao još mnogo vremena do dolaska

kombija kriminalističke laboratorije.Prolazio je brzo i metodično kroz sobe, razgledajući, ali ništa ne

zapisujući. Beleške se uvek, naučio je, obiju o glavu. Svaka soba jebila obrađena. Zadatak je obavljen u potpunosti. U jednoj od sobastajala je gomila raspakovanih kutija, a papir je bio razbacan popodu. Podigao je parče; neka vrsta tovarnog računa, od pre mesecdana, dvadeset četiri hiljade dolara za francuske lonce i šerpe,nemačke i japanske noževe. Je l' se tip spremao da otvori restoran?U spavaćoj sobi, u zadnjem delu garderobnog prostora, pronašao

je ogromna čelična vrata, delimično otvorena.Fort Noks - reče Fenton.Barnabi klimnu glavom. U kući punoj milionski vrednih slika, pitao

se, šta je bilo tako vredno da je moralo da bude u sefu.Ne dodirnuvši vrata skliznuo je unutra. Sef je bio prazan, osim

đubreta razbacanog po podu i gomile drvenih kutija za mape. Izvadioje maramicu i iskoristio je da otvori fioku. Somot je bio udubljen namestima gde su stajali predmeti. Zatvorio ju je i okrenuo se samimvratima, nakratko razgledajući bravu. Nije bilo znakova nasilnogotvaranja. Nijedna od kutija s bravom koje je video u sobi nije bilanasilno otvorena, takođe.Počinitelji su imali sve šifre i ključeve - reče Fenton. Barnabi klimnu

glavom. Ovo nije bila pljačka.

Izašao je napolje i brzo obišao baštu. Delovala je zapušteno. Korovje bujao. Ništa nije bilo negovano. Trava nije košena bar dve nedelje.Celo mesto je odisalo zanemarenošću, koje je, činilo mu se,protezalo i duže od dve nedelje unazad, od nazovipljačke. Izgledaloje da to mesto ide nizbrdo već mesec ili dva.Ako je osiguranje bilo upleteno, bili su i sinovi. Možda.

3Pronašao ih je u hladu bora, prekrštenih ruku, ćutljive i natuštene.

Dok im se Barnabi približavao, čovek u odelu upita:- Da li ste išta pronašli?Na primer - šta?Čovek je bio namrgođen.- Shvatate li šta je ukradeno? Reč je o stotinama miliona. Blagi

bože, kako iko očekuje da prođe nekažnjeno za ovako nešto? Nekadela su svetski poznata. Samo je Filipo Lipi vredan četrdeset milionadolara. Stvari su verovatno već na putu za Srednji istok ili Japan.Morate pozvati FBI, stupiti u kontakt s Interpolom, zatvoritiaerodrome...Zastao je da udahne.Poručnik Barnabi ima neka pitanja - reče Fenton, preuzimajući

ulogu koju je tako dobro igrao. Glas mu je bio neobično visok imekan, ali se ispod njega osećala pretnja. - Kažite nam svoja imena.Čovek u kaubojskim čizmama je iskoračio.- Ja sam Tom Brodbent, a ovo su moja braća, Vernon i Filip.Vidite, poručniče - reče onaj po imenu Filip - ova umetnička dela su

očigledno već na putu ka spavaćoj sobi nekog šeika. Ne mogu senadati da će ih prodati na zvaničnom tržištu - previše su poznata.Bez uvrede, ali ja zaista mislim da policija Santa Fea nijeosposobljena da vodi ovaj slučaj.Barnabi je otvorio svoju beležnicu i pogledao na sat. Još uvek je

imao tridesetak minuta do dolaska forenzičkog kombija iz Albukerka.- Mogu li da postavim nekoliko pitanja, Filipe? Je l' u redu da

govorim ti?- Ma odlično, odlično, samo već jednom počnite.- Godine?- Meni su trideset tri - reče Tom.- Trideset pet - reče Vernon.- Trideset sedam — reče Filip.- Recite mi, kako se desilo da se sva trojica zateknete ovde u isto

vreme? - Upravio je pogled ka nju ejdž tipu, Vernonu, onome koji jeizgledao kao najmanje sposoban lažov.- Otac nam je poslao pismo.- O čemu?

- Pa... - Vernon baci nervozan pogled na braću. - Nije rekao.- Imate ikakvu ideju?- Ne baš.Barnabi premesti pogled.- Filipe?Nemam pojma.Okrenu pogled ka Tomu. Otkrio je da mu se dopada Tomovo lice.

Nije delovalo prevarantski.- Pa, Tome, hoćeš li da mi pomogneš?- Mislim da je bilo zbog razgovora o nasledstvu.- Nasledstvu? Koliko godina je imao vaš otac?- Šezdeset.Promuklim glasom, prekidajući razgovor, Fenton se nagnu da upita.- Da li je bio bolestan?- Jeste.- Koliko bolestan?- Umirao je od raka - odgovori Tom hladno.- Žao mi je - kaza Barnabi, obuzdavajući rukom Fentona kao da ga

sprečava da postavi još neprikladnih pitanja. - Ima li neko od vaskopiju pisma?Sva trojica pokazaše istovetna pisma napisana rukom, na hartiji

boje slonovače. Zanimljivo, pomisli Barnabi, svaki ima svoj primerak.To govori nešto o značaju koji su pridavali ovom sastanku. Barnabiuze jedno i pročita:Dragi Tome,Želim da dođeš u moju kuću u Santa Feu, petnaestog aprila, tačno

u jedan popodne, povodom veoma važne stvari koja se tiče tvojebudućnosti. Pozvao sam i Filipa i Vernona. Prilažem novac za put.Molim te dođi na vreme, tačno u jedan. Ispuni svom ocu ovuposlednju želju.OtacIma li nekih izgleda da se oporavi od raka ili je bezizgledno? - upita

Fenton.Filip je zurio u Fentona, pa se okrenu Barnabiju.- Ko je ovaj tip?Barnabi dobaci upozoravajući pogled Fentonu, koji je često izmicao

kontroli.

- Svi smo na istoj strani, pokušavamo da rešimo zločin.- Koliko razumem - progunđa Filip - nije bilo izgleda za oporavak.

Otac je prošao terapiju zračenjem i hemotera-piju, ali rak jemetastazirao i nije mogao da ga se reši. Odbio je dalji tretman.- Žao mi je - kaza Barnabi, neuspešno pokušavajući da pokaže

saosećanje. - Da se vratimo na pismo - pominje se neki novac.Koliko novca je bilo priloženo?- Hiljadu dvesta dolara u gotovini - reče Tom.- U gotovini? U kom obliku?U obliku dvanaest novčanica po sto dolara. Za oca je bilo tipično da

tako pošalje novac.Fenton je ponovo upao u razgovor.- Još koliko dugo je trebalo da živi? - Pitao je neposredno Filipa,

isturajući bradu. Fenton je imao ružnu glavu, vrlo uzanu i uglastu, sjakim obrvama, duboko usađenim očima, ogromnim nosom iz čijih jenozdrva izvirao čestar crnih dlaka, krive požutele zube i uvučenubradu. Koža mu je bila maslinasta; uprkos engleskom imenu, Fentonje bio meksičkog porekla, iz grada Trućas, u dalekim planinamaSangre de Kristo. Delovao je zastrašujuće, mada je bio najljubaznijičovek na svetu.- Oko šest meseci.- Dakle, zbog čega vas je pozvao? Da odigra neku raz-brajalicu sa

svojim stvarima?Fenton je umeo da bude grozan kad je to hteo. Ali po-stizao je

rezultate.Filip ledeno odgovori:- Ljupko rečeno. Pretpostavljam da je to moguće.Barnabi se blago umeša:- Ali s takvom zbirkom, Filipe, zar ne bi napravio nekakav ugovor da

je ostavi muzeju?-Maksvel Brodbent se gnušao muzeja.- Zašto?- Muzeji su prednjačili u kritikovanju pomalo nesvaki-dašnje

kolekcionarske prakse koju je naš otac primenjivao.- A to je...?- Kupovanje umetničkih dela sumnjivog porekla, poslovanje s

pljačkašima grobnica i ratnim pljačkašima, švercovanje umetnina

preko granica. I sam je opljačkao grobnicu. Mogu da shvatimnjegovu odbojnost. Muzeji su tvrđave licemerstva, pohlepe ilakomosti. Kritikuju svakoga zbog istih metoda koje i sami primenjujuda bi napravili svoje zbirke.- A ostavljanje zbirke univerzitetu?- Mrzeo je akademike. Zvao ih je ništarijama u tvidu. Akademici, a

posebno arheolozi, optuživali su Maksvela Brodbenta da jeopljačkao hramove u Srednjoj Americi. Ne pričam vam nikakveporodične tajne: to je opštepoznata priča. Uzmite bilo koji brojčasopisa Arheologija, i videćete da je naš otac bio neka vrstaotelotvorenog đavola.- Da li je planirao da proda zbirku? - navaljivao je Bar-nabi.Filip iskrivi usnu od nezadovoljstva.- Da proda? Moj otac je morao da sarađuje s aukcijskim kućama i

prodavcima umetničkih dela celog života. Radije bi umro u najgorimmukama nego što bi im dao da prodaju i neku osrednju grafiku.Znači da je planirao sve da ostavi vama trojici? Nastala je

nelagodna tišina.- To je - reče Filip – bila pretpostavka.Fenton je opet dreknuo:- Crkva? Žena? Ljubavnica?Filip izvadi lulu iz usta, i savršeno oponašajući Fentonov odsečan

način, odgovori:- Ateista. Razveden. Ženomrzac.Druga dvojica braće prasnuše u smeh. Čak je i Hač Barnabi uživao

u Fentonovoj nelagodi. Retko se dešavalo da ga neko nasankaprilikom ispitivanja. Taj tip Filip, i pored umišljenosti, bio je čvrst. Alibilo je nečeg tužnog u tom izduženom, inteligentnom licu, nečegizgubljenog.Barnabi izvadi tovarni list za kuhinjski pribor.- Imate li neku ideju o čemu je reč ili kuda su stvari odnete?Pregledali su ga, odmahnuli glavom i vratili mu ga.- Nije čak ni voleo da kuva - reče Tom.Barnabi ugura papir nazad u džep.- Pričajte mi o svom ocu. Izgled, ličnost, karakter, poslovi, takve

stvari.Ponovo je Tom progovorio.

- On je... jedinstven.Kako?- Divovskog rasta, visok oko dva metra, zgodan, širo-kih ramena,

bez trunke sala, sede kose i brade, čvrst kao lav, prikladnogromoglasan. Ljudi kažu da liči na Hemingveja.- Ličnost?- On je čovek koji je uvek u pravu, gazi preko svakog i svačeg da

dobije ono što želi. Zivi po vlastitim životnim pravilima. Nije završio nisrednju školu, ali ipak više zna o umetnosti i arheologiji od većinedoktora nauka. Kolekcionarstvo je njegova religija. Prezire tuđareligijska uverenja, i zbog toga toliko uživa da kupuje i prodaje stvariukradene iz grobnica - a i da ih sam pljačka.Kažite mi nešto više o tom pljačkanju grobova. Ovog puta je Filip

govorio. - Maksvel Brodbent je rođen u radničkoj porodici. Kaomladić je otišao u Srednju Ameriku i nestao u džungli na dve godine.Napravio je veliko otkriće, opljačkao neki hram Maja i prošvercovaostvari nazad. Tako je počeo. Trgovao je sumnjivim umetninama iantikvitetima, svime - od grčkih i rimskih skulptura iz Evrope prekokmerskih predmeta izdeljanih u kambodžanskim posmrtnimhramovima do renesansnih slika ukradenih u Italiji tokom rata. Nijetrgovao da bi se obogatio, već da bi finansirao sopstvenu zbirku.Zanimljivo.Maksvelovi metodi - reče Filip - bili su jedini način da čovek danas

ima istinski veliko umetničko blago. Verovatno nijedan primerak unjegovoj zbirci nije čist.Vernon je progovorio:- Jednom je opljačkao grobnicu koja je nosila prokletstvo. Pričao je

o tome na koktelima.Prokletstvo? Kakvo prokletstvo?Nešto kao: Onaj ko uznemiri ove kosti biće živ odran i njime će se

nahraniti pobesnele hijene. A onda će gomila baraba da mu jebemajku. Ili nešto slično.Fentonu se ote smeh.Barnabi ga pogleda upozoravajuće. Sledeće pitanje je uputio Filipu,

sad kad je obezbedio njegovu saradnju. Smešno kako ljudi vole dase žale na roditelje.- Šta ga je zbilja pokretalo?

Filip se namrštio, čelo mu se izbrazdalo.- Pa ovako. Maksvel Brodbent je voleo Lipijevu sliku Madona više

nego ijednu živu ženu. Obožavao je Broncinov portret male Bie deMediči više nego ijedno od svoje rođene dece. Voleo je svoja dvaBraka, svog Monea, svoje majanske lobanje od žada više negoijednog živog čoveka u životu. Klanjao se svojoj zbirci francuskihkovčega s moštima svetaca iz trinaestog veka više nego ijednomistinskom svecu. Njegova zbirka je bila njegova ljubavnica, njegovadeca i njegova vera. Eto to ga je istinski pokretalo - prelepe stvari.Ništa od toga nije istina - reče Vernon. - Voleo nas je. Filip se

podsmehnu.- Kažete da se razveo od vaše majke?- Mislite od naših majki? Razveo se od dve, a s trećom je

obudoveo. Postoje još dve žene s kojima nije imao decu i nebrojenomnogo ljubavnica.- Neka borba oko alimentacije? - upita Fenton.- Prirodno - reče Filip. - Izdržavanje i za venčane i za nevenčane

žene, nikad kraja priči.- Ali vas je sam podigao?Filip je zastao, pa rekao:- Da... na svoj jedinstven način.Reči su visile u vazduhu. Barnabi se pitao kakav je otac Maksvel

bio. Bolje da se drži glavne priče, vreme mu je isticalo. Momci izforenzike će stići svakog trenutka, a posle toga će biti srećan ako gapuste i da pogleda mesto zločina.- Ima li trenutno neke žene u njegovom životu?- Jedino u cilju umerene fizičke aktivnosti u večernjim satima - reče

Filip. - Ona ništa neće dobiti, budite sigurni.Tom uskoči:- Mislite li da je naš otac dobro?- Pošteno rečeno, nisam video nikakve znake koji bi govorili u prilog

ubistvu. Nismo pronašli telo u kući.- Da ga nisu možda oteli?Barnabi odmahnu glavom.- Nije verovatno. Što bi se petljali s taocem? - Pogledao je na sat.

Još pet do sedam minuta. Vreme je za pitanje.- Osiguranje? - Trudio se da zvuči što nehajnije.

Tamna senka pređe preko Filipovog lica.- Ne.Čak ni Barnabi nije mogao da sakrije iznenađenje.- Ne?- Pokušao sam prošle godine da ugovorim osiguranje. Niko nije

hteo da osigura zbirku sve dok se drži u kući s ovakvimobezbeđenjem. I sami vidite koliko je ovo mesto ranjivo.- Zašto vaš otac nije poboljšao sigurnost?- Naš otac je bio vrlo težak čovek. Niko nije mogao da mu kaže šta

da radi. Imao je dosta oružja u kući. Pretpostavljam da je mislio daće se sa svakim izboriti na način Divljeg zapada.Barnabi je prebirao po beleškama i ponovo proverio sat. Bio je

uznemiren. Delovi se nisu slagali. Bio je siguran da nije običnapljačka, ali bez osiguranja, zašto opljačkati samog sebe? Zatim je tubila slučajnost s pismima sinovima, kojima ih je pozivao na sastanakbaš u ovom momentu. Prisećao se pisma... vrlo važna stvar koja setiče vaše budućnosti... biću vrlo razočaran ako ne dođete... Bilo jenečeg upečatljivog u izboru reči.Šta je bilo u sefu?Nemoj mi reći da su ušli i u sef! - Filip se pljesnu po oznojenom čelu

drhtavom rukom. Odjednom je bio otromboljen, a izraz užasa nanjegovom licu delovao je iskreno.-Da.- O bože. Unutra su bili dragulji, nakit, južnoameričko i zlato Srednje

Amerike, retki novčići i marke, sve neizmerno vredno.- Provalnici su, izgleda, imali šifru za sef, baš kao i ključeve za sve

ostalo. Imate li ideju kako?-Ne.Da li je vaš otac ikome verovao - na primer advokatu - možda on

ima drugi komplet ključeva ili šifru za sef?- On nikome nije verovao.To je bilo značajno. Barnabi pogleda Vernona i Toma.-Slažete se?Obojica klimnuše glavom.- Da li je imao služavku? –Jedna žena je dolazila danju.- Baštovan?- S punim radnim vremenom.

- Još neko?Imao je i kuvara s punim radnim vremenom i medicinsku sestru

koja je dolazila triput nedeljno.Tad ih Fenton prekinu, naginjući se unapred i osmehujući se na svoj

divlji način.- Mogu li nešto da pitam, Filipe?Ako baš morate.Kako to da pričaš o ocu u prošlom vremenu? Je l' ti to znaš nešto

što mi ne znamo?- O, za boga miloga! - prasnu Filip. - Ko će me oslobo-diti ovog

neostvarenog Šerloka Holmsa?- Fentone! - promrmlja Barnabi upućujući mu upozoravajući pogled.Fenton ga pogleda i videvši Barnabijev pogled lice mu se opusti.- Izvinjavam se.Barnabi je postavio sledeće pitanje:- Gde su sad?- Gde je ko?- Služavka, baštovan, kuvar. Pljačka se desila pre dve nedelje, a

neko je otpustio kućnu poslugu.Tom upita:- Pljačka se desila pre dve nedelje?- Tako je.- Ali meni je pismo stiglo poštom pre tri dana.To je bilo zanimljivo.- Da li je iko od vas obratio pažnju na adresu pošiljaoca?U pitanju je bilo neko mesto za slanje pošte, na primer Poštanski

sandućići itd. — reče Tom.Barnabi se zamisli na trenutak.- Moram da vam kažem - reče - da ova takozvana pljačka izgleda

kao školski primer prevare osiguranja.- Već sam vam objasnio da zbirka nije osigurana - reče Filip.- Objasnio si, ali ja ne verujem.- Poznajem tržište osiguranja, poručniče - ja sam istoričar

umetnosti. Ova zbirka vredi oko pola milijarde dolara, a stajala je ukući, u ruralnom delu grada, zaštićena ordinarnim bezbednosnimsistemom. Otac ni psa nije imao. Ponavljam vam, zbirka nije bilapodobna za osiguravanje.

Barnabi je dugo gledao Filipa, a zatim skrenu pogled na drugudvojicu braće.Filip šuštavo izdahnu i pogleda na sat.- Poručniče, zar ne mislite da ovaj slučaj malo prevazilazi policiju

Santa Fea?Ako nije bila prevara osiguranja, šta je bilo? Ovo nije bila nikakva

prokleta pljačka. Suluda ideja poče da mu se oblikuje u pameti.Potpuno ludačka. Ali se oblikovala gotovo protivno njegovoj volji,pretvarajući se u nešto nalik teoriji. Bacio je pogled na Fentona.Fenton ne bi shvatio. Uprkos svim sposobnostima, Fentonu jenedostajao smisao za humor.Barnabi se setio televizora s ogromnim ekranom, video-rikordera i

video-kaseta ostavljenih po podu. Ne, ne ostavljenih, smeštenih napodu, odmah do daljinskog upravljača. Šta beše rukom ispisannaslov? POGLEDAJ ME.To je bilo to. Kao kad se voda smrzava, sve je došlo na svoje

mesto. Tačno je znao šta se desilo. Barnabi se nakašlja:Pođite sa mnom.Tri sina su ga pratila nazad u kuću, u dnevnu sobu.Sedite.O čemu je reč? - Filip je postajao uznemiren. Čak je i Fenton

gledao znatiželjno u Barnabija.Barnabi podiže traku i daljinski.- Sad ćemo da pogledamo ovu kasetu na videu. - Uključio je

televizor i ubacio traku u video-rikorder.Je l' ovo neka šala? - upita Filip, odbijajući da sedne, lica oblivenog

crvenilom. Druga dvojica su stajala u blizini, zbunjena.Zaklanjaš ekran - reče Barnabi, smeštajući se u sofu.Sedite.Ovo je nečuveno...Iznenadan zvuk sa ekrana ućutkao je Filipa, a lice Maksvela

Brodbenta, veće od života, materijalizovalo se na ekranu. Sva trojicasedoše.Njegov glas, dubok i gromoglasan, odjekivao je sobom.Pozdrav od mrtvih.

4Tom Brodbent je zurio u lik svog oca, veliki kao i u životu, kako se

polako postavlja u žižu. Kamera se postepeno povlačila unazad,otkrivajući Maksvela Brodbenta kako sedi za ogromnim pisaćimstolom u radnoj sobi, držeći nekoliko listova hartije u svojim velikimšakama. Soba još nije bila opljačkana; Lipijeva slika Madone bila jena zidu iza njega, na policama su stajale knjige, a i ostale slike iskulpture su bile na svojim mestima. Tom se stresao, čak je ielektronska slika oca delovala zastrašujuće.Posle pozdrava otac je zastao, pročistio grlo i usredsredio svoje

jasnoplave oči na kameru. Listovi su blago podrhtavali u njegovimrukama. Delovao je preplavljen snažnim osećanjima.Dragi Filipe, Vernone i Tome,Ukratko rečeno: poneo sam sve svoje blago sa sobom u grob.

Zapečatio sam se zajedno sa zbirkom u grob. Taj grob je sakriven nanekom mestu na svetu koje samo ja znam.Zastao je, ponovo kašljucnuo, nakratko podigao svoj plavi pogled,

ponovo pogledao nadole i nastavio da čita. Glas mu je poprimio tajpomalo pedantan ton koga se Tom jako dobro sećao s večera zatrpezarijskim stolom.Više od stotinu hiljada godina ljudi su se sahranjivali zajedno sa

svojim najvrednijim posedom. Sahranjivanje mrtvih zajedno sblagom ima dugu istoriju; započeli su je neandertalci, a nastavilo setokom drevnog Egiptapa skoro sve do današnjih dana. Ljudi su sesahranjivali s njihovim zlatom, srebrom, umetninama, knjigama,lekovima, nameštajem, hranom, robovima, konjima, a ponekad i skonkubi-nama i suprugama—sa svime za šta su mislili da bi immoglo zatrebati u zagrobnom životu. Tek u poslednjem veku, moždau poslednja dva, ljudi su prestali da zakopavaju zemne ostatke sdobrima, prekidajući tako dugu tradiciju.Drago mi je što ću ja obnoviti tu tradiciju.Činjenica je da nam gotovo sve što znamo o prošlosti dolazi iz

bogatstva grobova. Neki su me nazvali pljačkašem groba. Nijetačno.Ja ne pljačkam, ja recikliram. Obogatio sam se na blagu kojesu budalasti Ijudi mislili da odnose sa sobom na neki drugi svet.Odlučio sam da uradim tano ono što su oni uradili i sahranim se sasvim svojim zemaljskim bogatstvom. Jedina razlika između mene i

njih je u tome što ja nisam budala. Znarn da ne postoji zagrobni životu kome ću moći da uživam u svojim dobrima. Nasuprot njima,umirem bez iluzija. Kad umreš- mrtav si. Kad umreš, samo si gomilatrulog mesa, masti, mozga i kostiju - ništa više od toga.Svoje blago odnosim sa sobom iz sasvim drugog razloga. Iz veoma

važnog razloga. Iz razloga koji se tiče vas trojice.Zastao je i pogledao naviše. Ruke su mu i dalje jedva vidljivo

podrhtavale, a mišići vilice se grčili.- Isuse - prošapta Filip, napola se dižući iz stolice dok su mu se

šake otvarale i zatvarale. - Ne mogu da verujem.Maksvel Brodbent je podigao papire da bi nastavio da čita, sapleo

se oko reči, oklevao, a zatim naglo ustao i bacio papire na sto.Ma zajebi, reče, divlje odgurujući stolicu. Ono što imam da kažem

isuviše je važno za glupi govor. Krupnim koracima je obišao stoispunjavajući ekran svojim divovskom po-javom, šireći se na celusobu u kojoj su sedeli. Hodao je ispred kamere, uznemiren,dodirujući svoju kratko ošišanu bradu.Ovo nije lako. Ne znam tačno kako da vama trojici to objasnim.Okrenuo se i krupnim koracima vratio nazad.Kadsam bio vaših godina ništa nisam imao. Baš ništa. Stigao sam u

Njujork iz Irija u Pensilvaniji, sa samo trideset pet dolara i očevimstarim odelom. Bez porodice, bez prijatelja, bez obrazovanja. Ništa.Moj otac je bio dobar čovek, ali zidar. Mama je bila mrtva. Bio samprilično sam na svetu.Ne ponovo ta priča - jeknu Filip.Bila je jesen 1963. godine. Tumarao sam pločnicima sve dok nisam

našao posao, usrani posao pranja sudova u restoranu Kod mamaĐine, na uglu Istočne 88. ulice i Avenije Leksington. Za dolar idvadesetpet centi na sat.Filip je odmahivao glavom. Tom se osećao tupo.Brodbent je prestao da korača, smestio se ispred radnog stola i

pogledao u kameru, malo pogrbljen, gledajući ih popreko.Prosto mogu sad da vas vidim. Filipe, ti sigurno tužno odmahuješ

glavom, Tome, ti verovatno stojiš i psuješ. A ti, Vernone, ti sigurnomisliš da sam načisto poludeo. O bože, lepo mogu da vas vidim. Ižao mi vas je, istinski. Ovo nije lako.Prestao je da korača.

Dinin restoran nije bio daleko od Metropoliten muzeja umetnosti.Jednog dana sam iz hira ušao, i to mi je promenilo život. Potrošiosam poslednji dolar na člansku kartu i počeo da odlazim u Muzejsvaki dan. Zaljubio sam se u to mesto. Kakvo otkrovenje! Nikadnisam video takvu lepotu, takvu... Odmahnuo je rukom. Isuse, vi tosve već znate.Svakako - suvo primeti Filip.Suština je, dakle, da sampočeo od nule. Nada.*( Sp.: nula, ništa.

(Prim. prev.)) Vredno sam radio. Imao sam viziju svog života, svojcilj. Čitao sam sve što mi je došlo do ruke. Šlimana i njegovo otkrićeTroje, Hauarda Kartera i Tutankamonovu grobnicu, Džona LojdaStivensa i Grad Kopan, iskopavanje Vile tajni u Pompeji. Sanjao samda i sam pronadem takva blaga, da ih iskopam, da ih posedujem.Osvrtao sam se oko sebe pitajući se gde još ima izgubljenihgrobnica i hramova koje je moguće pronaći? Još uvek sam imaopriliku.Tad je zastao da otvori kutiju na stolu. Izvadio je cigaru, odsekao joj

vrh i zapalio.- Isuse bože - reče Filip. - Taj starac je nepopravljiv.Brodbent je ugasio šibicu pokretom ruke, bacio je na radni sto i

nacerio se. Imao je lepe zube koji su bleskali belinom.Umreću u svakom slućaju, pa zašto da ne uživam uposlednjih

nekoliko meseci?Je l’ tako, Filipe? Još uvek pušiš lulu?Ja bih natvom mestu odustao.Okrenuo se i nastavio da korača, a plavičasti oblačići dima su ga

pratili.U svakom slučaju, štedeo sam novac sve dok nisam dovoljno

uštedeo da odem u Srednju Ameriku. Nisam otišao tamo da zaradimnovac - mada je i to bilo uplanu, priznajem - nego zato što me jevodila strast. I našao sam šta sam tražio. Našao sam svoj izgubljenigrad.Okrenuo se i nastavio da korača.Toje bio početak. To me je pokrenulo. Trgovao sam umetninama i

antikvitetima samo da bih mogao da finansiram svoju zbirku. Ipogledajte...Zastao je pokazujući otvorenom šakom nevidljivu zbirku u kući.

Pogledajte rezultate. Jedna od najvećih privatnih zbirki umetnina iantikviteta na svetu. To nisu samo stvari. Svaki predmet ima svojuistoriju, svaki krije moje uspomene: kad sam ga prviput video, kakosam se zaljubio u njega, kako sam ga nabavio. Svaki komad je deomene.Kao ova olmečka glava koju sam pronašao u grobnici Piedra

Lumbre. Sećam se tog dana... sećam se kad sam je prviput videokako leži u prašini grobnice, gde je stajala dve hiljade godina.Filip frknu.- Radosti lopovluka.Položio je glavu na sto.Mirovala je tu dve hiljade godina — predmet takve izvanredne

lepote da čini da se rasplačeš. Voleo bih da umem da vam opišemsvoja osećanja kada sam video ovu glavu, načinjenu odbesprekornog žada, kako leži na tlu. Nije bila stvorena da životari umraku. Spasao sam je i vratio u život.Glas mu je pukao od emocija. Opet je zastao, pročistio grlo, spustio

glavu. Nespretno se vratio do stolice i seo, ostavljajući cigaru upepeljaru. Upravio je lice ka kameri i nagnuo se unapred.Ja sam vaš otac. Posmatrao sam vas kako odrastate. Poznajem

vas bolje nego što vi poznajete sebe.To nije verovatno - reče Filip.Dok sam posmatrao kako odrastate obeshrabrivalo me je osećanje

koje sam u vama prepoznao — osećanje da vam nešto pripada.Osećanje privilegije. Sindrom bogataške dece. Uverenje da nemorate teško da radite, mnogo da učite, da se naprežete —jer stesinovi Maksvela Brodbenta. Jer ćete jednog dana — ne pomerivšiniprst — biti bogati.Opet je ustao, nemiran od energije.Vidite, ja shvatam da je to u najvećoj meri moja greška. Ispunjavao

sam vam hirove, kupovao štagod da ste poželeli, slao vas u najboljeprivatne škole, vukao vas po Evropi. Osećao sam krivicu zbog svojihrazvoda i svega ostalog. Valjda nisam bio rođen za brakove. I štasam uradio? Odgajio sam troje dece koja, umesto da žive sjajnimživotima, čekaju svoje nasledstvo. Ovaploćena Velika iščekivanja.Sranje - ljutito reče Vernon.

Filipe, ti si asistent na istoriji umetnosti koledža na Long Ajlendu.Tom? Konjski veterinar u Juti. A Vernon? Pa, čak nemam pojma ništa sad radiš; verovatno živiš u nekom ašramu, negde, dajući svojnovac nekom lažnom guruu.Nije istina! - reče Vernon. - Nije istina! Idi dođavola!A povrh svega, nastavi otac, vas trojica se ne slažete. Nikad niste

naučili da sarađujete, da budete braća. Počeo sam da razmišljam —šta sam to učinio? Šta sam to učinio? Kakav sam to otac bio? Da lisam ih naučio da se oslanjaju na sebe? Da li sam ih naučio da brinujedan o drugom?Zastao je i glasno uzviknuo:Ne!Posle svega — školovanja, Evrope, pecanja i logorovanja, podigao

sam tri slabića, tri promašaja. Isuse, moja je greška da se sve takozavršilo, ali tako je. Tada sam otkrio da umirem i uspaničio sam se.Kako ću da popravim stvari?Ponovo je zastao i okrenuo se. Teško je disao, a lice mu je oblilo

crvenilo.Ništa vas tako ne tera na razmišljanje kao smrt koja vam zabije nos

u lice. Morao sam da smislim šta ću sa svojom zbirkom. Ni u ludilu jene bih ostavio nekom muzeju ili nekom univerzitetu, grupici ništarijau tvidu, da se naslađuju njom. A nisam nameravao ni da dopustimda se neka prevarantska aukcijska kuća ili preprodavac obogate namom krvavom radu, rasparčaju je i raseju na sve četiri strane svetapošto sam ja proveo ceo život skupljajući je. Ni slučajno.Protrljao je bradu, zgužvao šakom maramicu i mahnuo kameri.Oduvek sam nameravao da vam ostavim svoju zbirku. Ali kad je

došlo do toga, shvatio sam da je to najgore što mogu da uradim.Nema šanse da vam uručim pola milijarde dolara koje niste zaradili.Ponovo se vratio iza radnog stola, smestio se u stolicu i izvadio još

jednu cigaru iz kožne kutije.Gledajte me, još uvek pušim. Sad je ionako prekasno.Odsekao je vrh i zapalio je. Oblak dima zamaglio je žižu kamere i

slika je postala mutna, pomerajući se napred-nazad dok je kameratražila novi fokus. Kad se oblak povukao iz slike, jasno, lepo liceMaksvela Brodbenta opet se vratilo u žižu.

Onda mi je sinulo. Ideja je bila savršena. Ceo život sam iskopavaostvari iz grobnica i trgovao njima. Znao sam sve štosove za skrivanjegrobnica, svaku zamku, sve. Odjednom sam shvatio da i ja, takode,mogu da ponesem svoju zbirku sa sobom. I tako da učinim za vasono što bi bilo istinsko naslede.Zastao je, sklopio šake, nagnuo se unapred.Zaradićete taj novac. Udesio sam da se zakopam sa svojom

zbirkom u nekoj grobnici, negde na svetu. Izazivam vas da mepronađete. Ako uspete, možete opljačkati moj grob i sve uzeti. To jemoj izazov vama — dragi moji sinovi.Uzdahnuo je pokušavši da se nasmeši.Upozoravam vas. Biće i teško i opasno. Ništa što je u životu vredno

nije lako. A evo i zamke — nikad nećete uspeti ne budete lisarađivali.Lupio je svojom masivnom šakom o sto.Ukratko rečeno — toje to. Nisam mnogo učinio za vas u životu, ali

kunem se bogom, popraviću stvari svojom smrću.Ponovo je ustao i došetao do kamere. Pružio je ruku da je ugasi, a

tada, kao da se nečeg setio, zastao je i mutna slika njegovogdivovskog lica ispunila je ekran:Nikad nisam bio naročito sentimentalan, pa ću vam samo reći

zbogom. Zbogom Filipe, Vernone i Tome. Zbogom i sa srećom.Volim vas.Ekran je zamro.

5Tom je ostao na sofi, potpuno nesposoban da se pokrene. Hač

Barnabi je prvi reagovao. Ustao je i tiho kašljucnuo prekidajući tišinu.Fentone? Izgleda da ovde više nismo potrebni. Fenton klimnu

glavom, nespretno ustade, crveneći se. Barnabi se okrenuo braći iučtivo dotakao rub šapke.- Kao što vidite, ovo nije stvar za policiju. Ostavljamo vas da... pa,

da sami rešite stvari. - Polako su krenuli ka zasvođenim vratima kojasu vodila u hodnik. Jedva su čekali da odu.Filip ustade.- Poručniče Barnabi? - Glas mu je bio pri-gušen.-Da?- Verujem da ovo nećete pomenuti nikome. Ne bi bilo korisno ako

bi... ako bi ceo svet počeo da traži grobnicu.- Tačno. Nema razloga da se bilo kome pomene. Ni-kakvog

razloga. Opozvaću forenzičare. - Izašao je i nestao. Trenutak kasnijemogli su da čuju zvuk zatvaranja velikih prednjih vrata kuće.Tri brata su ostala sama.Baraba jedna - reče tiho Filip. - Ne mogu da verujem. Baraba.Tom baci pogled na bratovo bledo lice. Znao je da živi dosta dobro

od plate asistenta. Novac mu je bio potreban. I nesumnjivo je većpočeo da ga troši.Vernon reče:- Šta sad?Reč ostade da visi u vazduhu.Ne mogu da verujem starom đavolu - reče Filip. - Da samo tako

odnese dvanaest starih remek-dela slikarstva u grob, da nepominjem neprocenjivi majanski žad i zlato. Dotučen sam. - Izvadioje svilenu maramicu iz džepa na prsluku i lako protrljao čelo. - Nijeimao nikakvo pravo na to.Pa šta da radimo? - ponovio je Vernon.Filip je zurio u njega.- Idemo da nademo grobnicu, naravno.Kako?- Čovek ne može sam sebe da sahrani s pola milijarde umetnina

bez nečije pomoći. Pronaći ćemo ko mu je pomo-gao.- Ne verujem u to - reče Tom. - Nikad nikome u životu nije verovao.

- Ali nije mogao sasvim sam to da uradi.- To je tako... on - iznenada reče Filip.Možda je ostavio neke tragove. - Vernon ode do fioka, trzanjem

otvori jednu i poče da rovari po njoj, psujući. Izvukao je i drugu, itreću, postajući tako uznemiren da je fioka izašla cela, a sadržaj seprosuo po podu - karte za igranje, tabla zapačisi*( Stara indijska igraslična bekgemonu. (Prim. prev.)) šah, tabla za kineski čekers.*(Kineska igra slična micama. (Prim. prev.)) Tom se setio svih igara -stare igračke iz njihovog detinjstva, požutele i pohabane posle tolikogodina. Osetio je ledeni čvor u grudima; eto na šta se sve svelo.Vernon je psovao i šutnuo prosutu gomilu, razbacujući stvari svudapo sobi.Vernone, rasturanje kuće je besmisleno. Ignorišući ga, Vernon

nastavi da otvara fioke prosipajući njihov sadržaj po podu,nastavljajući potragu.Filip izvadi lulu iz džepa na pantalonama i pripali je drhtavom

rukom.- Trošite vreme uzalud. Predlažem da odemo da porazgovaramo s

Markusom Hauserom. On je ključ.Vernon zastade.- Hauser? Otac nije u vezi s njim četrdeset godina.On je jedini čovek koji je zaista poznavao oca. Zajedno su proveli

dve godine u Srednjoj Americi. Ako iko zna kuda je otac otišao, to jeon.Otac mrzi Hausera.Pretpostavljam da su se pomirili budući da je otac bio bolestan. -

Filip podiže poklopac zlatnog upaljača i pućkajući zapali lulu.Vernon pređe u radnu sobu. Tom je čuo kako otvara i zatvara

ormare, izvlači knjige s polica, baca stvari na pod.Kažem ti da je Hauser upleten. Moramo brzo da radimo. Imam

dugove - imam obaveze.Vernon se vrati iz radne sobe noseći kutiju s papirima, koju je

tresnuo na sto za kafu.- Izgleda da si ti već počeo da trošiš svoje nasledstvo.Filip mu se hladno okrenu.- Ko to beše uzeo od oca dvadeset hiljada prošle godine?

To je bila pozajmica. - Vernon poče da prebira po papirima, čupajućinapolje fascikle, razbacujući sve po podu. Tom je video njihove stareizveštaje iz škole i đačke knjižice kako ispadaju izjedne fascikle.Iznenadilo ga je da se otac baktao čuvanjem tih stvari, tim pre što ninajmanje nije bio zadovoljan njihovim ocenama.- Jesi li ih vratio?- Vratiću.Naravno da ćeš vratiti - sarkastično reče Filip.Vernon je menjao boje.- A šta je sa četrdeset hiljada koje je otac potrošio da te pošalje na

fakultet? Da li si ti to vratio?To je bio poklon. Platio je i Tomu veterinarski fakultet, je l' tako,

Tome? A da si ti hteo da ideš na fakultet, i tvoj fakultet bi platio.Umesto toga, otišao si da živiš s nekim svamijem u Indiji.Nastala je zategnuta tišina.Idi dođavola - reče Vernon.Tom je piljio čas u jednog čas u drugog brata. Opet se dešavalo,

kao što se dešavalo hiljadama puta pre. Obično bi se on umešaopokušavajući da bude mirotvorac. Isto tako obično od toga nije bilonikakve koristi.- Idi i ti dođavola - reče Filip. Vratio je lulu u usta, za-grizao je i

okrenuo se na peti.- Čekaj! - viknu Vernon, ali bilo je prekasno. Kad god bi pobesneo

Filip bi se okrenuo i otišao; to je i sad uradio. Velika vrata su bučnotresnula prilikom zatvaranja.- Pobogu, Vernone, zar nisi mogao da sačekaš bolje vreme za

svađu?Ma ko ga jebe. On je počeo, je l' tako? Tom nije mogao da se seti

ko je počeo.Ponovo u kancelariji, Hač Barnabi je sedeo u svojoj stolici, sa

šoljom sveže kafe smeštenom na stomaku, gledajući kroz prozor.Fenton je sedeo u drugoj stolici, sa svojom šoljom, tmurno gledajućiu pod.Fentone, moraš prestati da misliš o tome. Takve stvari se dešavaju.Ne mogu da verujem.Znam, potpuno je ludački - tip se zakopao s pola milijarde dolara.

Ali, ne brini. Jednog dana neko će počiniti u ovom gradu zločin

vredan naslovne strane Njujork tajmsa, i ti ćeš biti na njoj. Samo senije desilo ovog puta.Fenton je uživao u svojoj kafi - i svom razočaranju.Znao sam, Fentone, čak i pre nego što sam video tu video-traku.

Dokučio sam. Čim sam shvatio da nije u pitanju prevara osiguranja,kao da mi je zasvetlela sijalica u glavi. Čuj, bio bi to sjajan film, zarne misliš? Bogataš odnosi sva svoja sranja sa sobom.Fenton ništa nije rekao.Šta misliš, kako je starac to uradio? Razmisli o tome. Bila mu je

potrebna pomoć. To je mnogo stvari. Ne možeš premestiti nekolikotona umetničkih dela preko sveta, a da niko ne primeti.Fenton je pijuckao.Barnabi baci pogled na sat, a zatim na papire raširene preko

njegovog stola.- Još dva sata do ručka. Kako to da se ništa zanimljivo ne dešava u

ovom gradu? Vidi ovo. Droga, i još droge. Zašto ovi klinci zapromenu ne opljačkaju banku?Fenton iskapi kafu.- To je negde.Tišina.Šta hoćeš da kažeš? Šta misliš time? To je negde. Pa šta. Mnoge

stvari su negde.Fenton zgnječi šolju.- Ništa ne predlažeš, je li? Fenton baci šolju u kantu za đubre.- Rekao si: to je negde. Hoću da znam šta si mislio time?- Idemo da ga nađemo.- I?- I da ga zadržimo.Barnabi se nasmeja.- Fentone, zadivljuješ me. Ako dosad nisi primetio, mi smo čuvari

reda i zakona. Je I' ti ta sitni-ca pobegla iz pameti? Od nas seočekuje da budemo pošteni.Aha - reče Fenton.Tačno - reče Barnabi posle nekoliko trenutaka. - Poštenje. Ako ga

nemaš, Fentone, šta onda imaš?Pola milijarde dolara - odgovori Fenton.

6Zgrada nije bila od smeđe opeke, kakva bi bila u nekom od

Bogartovih fllmova, već čudovište od stakla i čelika koje se ustremilou nebo iznad Zapadne 54. ulice, ružan neboder iz osamdesetihgodina. U najmanju ruku, mislio je Filip, kirija je visoka. A ako je kirijavisoka, to znači da je Markus Hauser uspešan privatni detektiv.Ulaz u prizemlje ličio je na ulaz u džinovsku kocku od poliranog

granita. Mesto je imalo jedak miris sredstava za čišćenje. Bolestanbambus je rastao u jednom uglu. Lift ga je u trenu podigao dotridesetog sprata i ubrzo je bio pred vratima od trešnjevog drvetakoja su vodila u kancelarije Markusa Hausera, privatnog detektiva.Filip je zastao na ulasku. Šta god da je zamišljao kao kancelariju

privatnog detektiva, ovaj postmoderni enterijer od sivog škriljca,industrijski tepisi i crni polirani granit nije. Kako iko može da radi uovako jalovom prostoru? Činilo se da je soba prazna.- Da? - stiže glas iza polukružnog staklenog zida.Filip zaobiđe i ugleda leđa čoveka koji je sedeo za velikim stolom

bubrežastog oblika. Umesto u vrata kancelarije, sto je gledao usuprotnom pravcu, prema zidu od prozora s kojih se videla rekaHadson, sijajući muklom bojom cinka. Bez okretanja čovek mupokaza fotelju. Filip prođe do fotelje, smesti se i poče da proučavaMarkusa Hausera - bivša vijetnamska zelena beretka, bivši pljačkašgrobova, bivši poručnik Biroa za alkohol, duvan i vatreno oružje,odeljenje na Menhetnu.U foto-albumu njegovog oca video je fotografije Hause-ra kao

mladića, mutne i nejasne; obučen u oker pantalone za džunglu, snekakvim vatrenim oružjem o boku. Na svakoj je bio nasmejan. Malose zbunio videvši ga konačno u telesnom obliku. Izgledao je i manjinego što ga je Filip zamišljao, preterano doteran u smeđem odelu siglom na kragni preko kravate, prslukom, zlatnim lancem i džepnimsatom. Čovek iz radničke klase koji oponaša otmenost. Oko njega seosećao miris kolonjske vode, a ono malo kose što je imao bilo jepreviše namazano gelom, i svaka dlaka je bila brižljivo nameštenada što više pokrije ćelavi deo lobanje. Zlatno prstenje na - ni manjeni više nego - četiri prsta. Nokti su mu bili manikirani, očišćeni iispolirani, dlake u nosu pažljivo podsečene. Čak je i ćelavi deoglave, blistav ispod kose koja ga je pokrivala, delovao navošteno i

izglancano. Filip se pitao da li je to isti Markus Hauser koji jetumarao džunglom s njegovim ocem u potrazi za izgubljenimgradovima i skrivenim grobnicama. Možda je u pitanju neka greška.Nakašljao se.- Gospodin Hauser?Markus - stiže brzi odgovor, kao fijuk dobrog teniskog voleja. I glas

mu je bio zbunjujući: visok, nazalan, s radničkim akcentom. Oči sumu, međutim, bile zelene i hladne kao u krokodila.Filip se unervozi. Prekrstio je noge, i ne tražeći dozvolu, izvadio lulu

i počeo da je puni. Na to se Hauser nasmešio, otvorio fioku stola,izvadio ovlaživač i ogromnu čerčil cigaru.- Baš mi je drago što pušiš - reče kotrljajući cigaru medu dlanovima,

izvadi zlatni sekač s monogramom iz džepa i odseče vrh. - Nesmemo dozvoliti primitivcima da pobede. - Pošto je zapalio cigaru,uvali se dublje u fotelju, i gledajući ga kroz predivo dima upita:- Šta mogu da učinim za sina svog bivšeg partnera, Maksvela

Brodbenta?Može li razgovor da bude poverljiv?- Prirodno.- Pre šest meseci mom ocu su dijagnostikovali rak. - Filip zastade i

osmotri Hauserovo lice da vidi je li mu to već bilo poznato. AliHauserovo lice je bilo neprozirno kao i njegov sto od mahagonija. -Rak pluća - nastavio je Filip. - Operisali su ga, dobio je redovnuhemoterapiju i zračenje. Odustao je od cigarilosa i ušao u remisiju.Nakratko je izgledalo da je sve u redu, a zatim se rak bučno vratio.Ponovo je započeo hemoterapiju, ali ju je mrzeo. Jednog dana jeiščupao infuziju, nokautirao medicinskog tehničara i otišao. Dali sumu još šest meseci, a to je bilo pre tri meseca.Hauser je slušao, pućkajući cigaru. Filip zaćuta.- Da li je bio s tobom u kontaktu?Hauser odmahnu glavu, pućnu još jednom.- Ne u poslednjih četrdeset godina.- U nekom trenutku prošlog meseca - nastavi Filip -Maksvel

Brodbent je nestao, zajedno sa svojom zbirkom. Ostavio nam jevideo-traku.Hauser izvi obrve.

- To je bila neka vrsta testamenta. Rekao je da je odnosi sa sobomu grob.- Uradio je – šta? - Hauser se nagnu unapred, iznenada

zainteresovanog lica. Maska je u trenutku pala - bio je iskrenozapanjen.- Odneo ju je sa sobom. Sve. Novac, umetnička dela, svoju zbirku.

Kao nekakav egipatski faraon. Sahranio se u neku grobnicu negde usvetu i uputio nam izazov: ako pronađemo grobnicu, možemo da jeopljačkamo. Vidiš, to je njegova ideja da nas natera da zaradimosvoje nasledstvo.Hauser se nagnu unapred i nasmeja se bučno i dugo. Kad se

konačno smirio, lenjo je povukao nekoliko dimova iz cigare, potomispružio ruku i otresao pet centimetara pepela.- Samo je Maks mogao da smisli tako nešto.- Ti, dakle, ne znaš ništa o tome? - upita Filip.- Ništa. - Činilo se da Hauser govori istinu.Ti si privatni detektiv - reče Filip.Hauser premesti cigaru s jednog u drugi kraj usta.Odrastao si s Maksom. Proveo si s njim godinu dana u džungli.

Poznaješ ga i znaš kako je radio bolje nego iko drugi. Pitam se da libi hteo, kao privatni detektiv, da mi pomogneš da pronađem njegovugrobnicu.Hauser ispusti reku plavog dima iz usta.Filip dodade:— Ne čini mi se da bi ovo trebalo da bude težak posao. Takva

zbirka umetnina ne može da putuje ne-primećeno.- Može u Maksovom avionu galfstrim IV.- Sumnjam da se zakopao u avionu.- Vikinzi su se sahranjivali u svojim brodovima. Možda je Maks

spakovao svoje blago u nepromočivi kontejner otporan na pritisak iobrušio se zajedno s avionom u okean, nasred Pacifika, na mestuponora, gde je potonuo u tri kilometra duboku vodu. - Raširio je rukei nasmešio se.Filip je nekako uspeo da kaže:- Ne. - Protrljao je čelo, pokušavajući da otkloni sliku Lipija na

dubini od tri kilometra, okačenu na šiljak, u ponoru punom koječega.- Ne veruješ u to, stvarno?

- Ne kažem da je to uradio. Samo ti pokazujem šta de-setaksekundi razmišljanja može da proizvede. Sarađuješ li s braćom?- Polubraćom. Ne. Odlučio sam da sam pronađem grobnicu.- Kakvi su njihovi planovi?- Ne znam i, iskreno, uopšte me i ne zanima. Naravno, ono što

pronađem podeliću s njima.- Pričaj mi o njima.- Toma se verovatno treba čuvati. On je najmlađi. Kad smo bili

deca, on je bio onaj divlji. Bio je klinac koji je prvi skakao sa stene uvodu, prvi je bacao kamen na osinje gnezdo. Bio je izbačen iznekoliko škola, ali na fakultetu se primirio i od tad je sasvim ispravan.A drugi, Vernon?Trenutno je u nekom pseudobudističkom kultu koji vodi bivši

profesor s Berklija. Oduvek je bio izgubljen. Sve je probao: droge,kultove, gurue, grupne terapije. Kad je bio dete donosio je kućiosakaćene mačke, pse koji su bili pregaženi, male ptice koje suispale iz gnezda jer su ih veće izgurale -takve stvari. Sve što jedoneo kući uginulo bi. U školi je bio dete koje su druga deca kinjila.Bio je neuspešan na fakultetu i nesposoban da zadrži stalan posao.On je sladak dečko ali... nesposoban odrastao čovek.Šta oni sada rade?Tom se vratio na svoj ranč u Juti. Poslednje što sam čuo bilo je da

je odustao od traženja grobnice. Vernon kaže da će sam pronaćigrobnicu i ne želi da ja učestvujem u tome.Da li još neko, osim vas trojice, zna za ovo?Bila su prisutna dva policajca iz Santa Fea koja su videla video-

traku i znaju celu priču.- Imena?- Barnabi i Fenton.Hauser zapisa. Svetlosni signal na telefonu trepnu jednom i Hauser

podiže slušalicu. Dugo je slušao, govorio tiho i brzo, pozvao nekog,pa još jednom, pa još jednom. Filipa je nerviralo što Hauser završavadruge poslove pred njim, gubeći njegovo vreme.Hauser odloži slušalicu.- Neka žena ili ljubavnica?Pet bivših žena, četiri još žive, jedna pokojna. Nijedna ljubavnica

vredna pažnje.

Bled osmeh se pojavi na Hauserovoj gornjoj usni.- Maks je uvek bio s nekom ženom.Ponovo se rastegla tišina. Činilo se da Hauser razmišlja. Tada, što

Filipa iznervira, ponovo pozva telefonom, tiho govoreći. Najzadodloži slušalicu.Pa, Filipe, šta ti znaš o meni?- Jedino da si bio saradnik mog oca u istraživanjima, da ste se

obojica potucali po Srednjoj Americi nekoliko godina. I da ste seposvađali.- Tačno. Proveli smo zajedno skoro dve godine u Srednjoj Americi,

tražeći grobnice Maja radi iskopavanja. To je bilo šezdesetih godina,kad je sve bilo manje-više zakonito. Pronašli smo neke stvari, ali tekpošto sam ja otišao Maks je napravio veliko otkriće i obogatio se. Jasam otišao u Vijetnam.A svađa? Otac nikad nije pričao o tome. Nastala je pauza.- Maks nikad nije pričao o tome?-Ne.Teško da se sad sećam toga. Znaš, kad su dve osobe neprekidno

zajedno u dugom vremenskom periodu, počnu da idu jedna drugojna živce. - Hauser odloži svoju cigaru u pepeljaru od sečenogkristala. Pepeljara je bila velika kao tanjir za ručavanje i teškaverovatno desetak kilograma. Filip se zapita da li je pogrešio što jedošao. Hauser je delovao kao šarlatan.Telefon je opet zasvetleo i Hauser podiže slušalicu. Bila je to

poslednja kap; Filip ustade.- Vratiću se kad budeš manje zauzet - reče oštro.Prstom okićenim zlatnim prstenom Hauser dade znak Filipu da

sačeka, slušao je još nekoliko minuta, pa prekide vezu.- Pa, reci mi, Filipe, šta je to tako posebno u vezi s Hondurasom?- Honduras? Kakve on veze ima s bilo čim?- Zato što je Maks tamo otišao.Filip se zapilji u njega. - Ipak si i ti učestvovao?Hauser se nasmeši.- Ni najmanje. Otuda telefonski poziv. Pre gotovo četiri nedelje

njegov pilot ga je odvezao s punim avionom u Honduras, u grad SanPedro Sula. Odatle je prešao u vojni helikopter i odvezao se u mestoBrus Laguna. I tu je nestao.

- I sve si to upravo otkrio?Hauser je proizveo novi moćni oblak dima.- Ja sam privatni detektiv.I to ne loš, kako se čini.Hauser ispusti još jedan meditativni oblak dima.- Čim budem razgovarao s pilotom znaću i više. Na primer koju

vrstu prtljaga je avion nosio i koliko je bio težak. Tvoj otac se nije ninajmanje trudio da sakrije tragove prilikom odlaska za Honduras.Znaš li da smo tamo bili zajedno? Ne čudi me da je otišao tamo. Toje velika zemlja najnepristupačnije unutrašnjosti na svetu - gustadžungla, nenaseljeno, brdovito, ispresecano dubokim suteskama izapečaćeno Obalom komaraca. Očekujem da je otišao tamo - uunutrašnjost.Moguće.Trenutak kasnije Hauser dodade.- Prihvatam slučaj.Filip se osećao razdraženo. Nije se sećao da je ponudio Hauseru

slučaj, barem ne još. Ali čovek je već pokazao svoju sposobnost, akako je znao priču, verovatno će odgovarati.-Nismo razgovarali o honoraru.- Trebaće mi avans. Očekujem da će troškovi u ovom slučaju biti

vrlo veliki. Kad god završavaš posao u nekoj usranoj zemlji Trećegsveta moraš da potplatiš svakog Tomasa, Rika ili Orlanda.- Mislio sam o honoraru zasnovanom na uspehu - brzo reče Filip. -

Ako pronađemo zbirku, dobićeš mali procenat, recimo. Moramtakođe da pomenem da nameravam sve da podelim s braćom.Jedino to je pošteno.- Honorari na osnovu uspeha su za advokate koji se bave

saobraćajkama. Meni treba avans u gotovini, odmah. Ako uspem,biće i dodatni honorar, ali fiksni.- Avans? Koliki?- Dve stotine pedeset hiljada dolara.Filip se zamalo nasmejao.- Odakle ti pomisao da imam toliki novac?Ja nikad ne pomišjam ništa, gospodine Brodbent. Ja znam. Prodaj

Klea.Filipu se učini da mu je srce na tren zastalo.

- Šta?Prodaj veliki akvarel Paula Klea koji poseduješ, Plavu crkvu.

Prelepa je. Mogao bih za nju da ti dobijem četiri stotine hiljada.Filip prasnu.- Da je prodam? Nikad. Otac mi je poklonio tu sliku.Hauser slegnu ramenima.- I kako uopšte ti znaš za tu sliku?Hauser se nasmeši i raširi meke dlanove šaka, kao dve kale.- Ti želiš da zaposliš najboljeg, zar ne, gospodine Brodbent?Da, ali ovo je ucena.Da ti objasnim kako ja radim. - Hauser se nagnu unapred. - Pre

svega sam odan slučaju, ne klijentu. Kad prihvatim slučaj, ja ga irešim, bez obzira na moguće posledice po klijenta. Avanszadržavam. Ako uspem, uzimam dodatni honorar.Ova priča je bezrazložna. Neću da prodam Klea.- Ponekad klijent izgubi živce i hoće da se povuče. Po-nekad se

loše stvari dese dobrim ljudima. Ja poljubim decu i prisustvujemsahrani i nastavim, sve dok ne rešim slučaj.- Ne možete od mene da očekujete da prodam sliku, gospodine

Hauser. To je jedina vredna stvar koju imam od oca. Volim tu sliku.Filip vide da Hauser pilji u njega na način koji je učinio da se oseća

neprijatno. Oči su mu bile prazne, lice mirno, bez osećanja.- Razmišljaj o tome ovako - slika je žrtva koju moraš da prineseš da

bi vratio svoje nasledstvo.Filip je oklevao.- Misliš li da ćemo uspeti?- Mislim.Filip je zurio u njega. Uvek je mogao da otkupi sliku nazad. - U

redu, prodaću Klea.Hauserove oči se suziše. Još jednom je pažljivo pućnuo. Zatim

izvadi cigaru iz usta i progovori.- Ako uspem, moj honorar će biti milion dolara. - Zatim je dodao: -

Nemamo mnogo vremena, gospodine Brodbent. Već sam rezervisaokarte za San Pedro Sula i polazimo sledeće nedelje.

7Pošto je završio, Vernon Brodbent je mirno posedeo još nekoliko

trenutaka, u svežoj, mračnoj sobi, zatvorenih očiju, dozvoljavajućisvom umu da se vrati iz duge meditacije. Kako se vraćao svesti,počeo je da osluškuje udaljene udare talasa Pacifika i udiše slanvazduh koji se probijao kroz miris tamjana. Sjaj sveća na rubovimakapaka ispunio je njegovo vidno polje crvenkastim, svetlucavimsjajem.Otvorio je oči, nekoliko puta duboko udahnuo i ustao, još uvek

negujući u sebi tanano osećanje mira i spokoja koje mu je dao satmeditacije. Otišao je do vrata i zastao, gledajući preko brda Big Sur,istačkanog stablima hrasta i manzanita*( Vrsta vresa na jugozapadusevernoameričkog kontinenta. (Prim. prev.)) ka velikom plavomPacifiku. Vetar s okeana zahvatio je njegovu odeću i nadimao jehladnim vazduhom.Živeo je u ašramu duže od godinu dana, i sada, u trideset petoj

godini, mislio je da je najzad pronašao mesto gde želi da bude. Bioje to dug put - dve godine u Indiji, zatim tran-scendentalnameditacija, teozofija, EST,*( Engl.: Erhard Seminars Training- sistemeksperimentalne filozofije. (Prim. prev.)) Lajfspring;*( Jedan odmeditativnih kurseva u SAD. (Prim. prev.)) dotakao se i hrišćanstva.Odbacio je materijalizam svog detinjstva i pokušao da pronađedublju istinu u svom životu. Ono što je drugima - posebno njegovojbraći - izgledalo kao traćenje života za njega je bio život ispunjenbogatstvom i trudom. U čemu je bila svrha života, ako ne pronaćiodgovor na pitanje zašto?Sada je imao priliku da, s tim nasleđem, uradi nešto vredno. Ovoga

puta ne samo za sebe već i za druge. To mu je bila prilika da uradinešto za svet. Ali kako? Treba li sam da pronađe grobnicu? Treba lida pozove Toma? Filip je bio magarac, ali možda bi Tom hteo daudruži snage s njim. Morao je da donese odluku, i to brzo.Pritegnuo je svoju lanenu odeću i pošao stazom do Učiteljeve

kolibe - građevine od crvene kalifornijske sekvoje, u pitomoj dolinikoja se ugnezdila između visokih hrastova, s pogledom na Paciflk.Na putu je prošao pored Caoa, veselog azijskog dečaka koji jeobavljao sitne poslove za Učitelja, a sad je trčkao stazom noseći

pregršt pošte. Bio je to život kakav je tražio, miran i jednostavan.Nezgodno što je bio tako skup.Kad je zašao iza brda, na vidiku se pojavila koliba. Zastao je -

pomalo se plašio Učitelja - ali potom je odlučno nastavio da hoda.Zakucao je na vrata. Trenutak kasnije, dubok, odzvanjajući glaspozva iz dubine kolibe:- Uđi, vrlo si dobrodošao.Odložio je sandale na tremu i ušao. Kuća je bila u japanskom stilu,

jednostavna i asketska, s klizećim pregradama od pirinčanog papira,poda prekrivenog bež asurama, sa širokim, lakiranim oplatama.Unutrašnjost je mirisala na vosak i tamjan. Čula se tiha voda. Krozniz otvora Vernon je iza kuće video japanski vrt s mahovinomobraslim stenama postavljenim na gomili belutaka i bazen sprocvetalim lotosom. Nije video Učitelja.Okrenuo se i zavirio u hodnik s leve strane, i kroz vra-ta video

devojčicu bosih nogu, u haljini, s dugačkom plavom francuskomkikom puštenom niz leđa, upletenom s uvelim cvećem. Seckala jepovrće u Učiteljevoj kuhinji.- Da li ste tu, Učitelju? - pozva.Devojčica je nastavila da secka.Ovuda - odgovori dubok glas.Vernon je pratio zvuk i stigao do Učitelja u njegovoj sobi za

meditaciju, kako sedi ukrštenih nogu na asuri, zatvorenih očiju.Otvorio ih je, ali nije ustao. Vernon je stajao i čekao s poštovanjem.Učitelj je imao vitku, zgodnu figuru, obmotanu u jednostavnu odežduod nebojenog platna. Čuperak duge sede kose začešljane ravnounazad, padao je s male ćelave površine i davao mu izgledLeonarda da Vinčija. Oštroumne plave oči gledale su ispod snažnihočnih lukova izvajanih od široke kupole njegovog čela. Ošišanabrada prošarana sedim zaokruživala je lice. Kad je govorio glas muje bio mek i zvučan, naglašen prijatnom prozuklošću, s bledimbruklinskim akcentom koji ga je obeležavao kao čoveka skromnogporekla. Imao je oko šezdeset godina - niko nije znao tačno koliko.Bivši profesor filozofije na Univerzitetu Berkli, imenom Art Bruer.Napustio je profesorsko mesto da bi se posvetio duhovnom životu.Ovde, u Ašramu, osnovao je zajednicu posvećenu molitvama,meditaciji i duhovnom rastu. Zajednica je bila prilično neodređena,

labavo zasnovana na budizmu, ali bez izražene discipline,intelektualizma, celibata i fatalizma, koji je težio da pokvari tureligijsku tradiciju. Više nego bilo šta drugo, Ašram je bio lepoutočište u divnoj okolini, gde je, pod nežnim vođstvom Učitelja,svako gajio svoju vrstu vere, po ceni od sedam stotina dolaranedeljno; soba i obroci uračunati.- Sedi - reče Učitelj.Vernon sede.- Kako mogu da ti pomognem?- Reč je o mom ocu.- Učitelj je slušao.Vernon sabra misli i duboko udahnu. Ispričao je Učitelju o raku svog

oca, o nasledstvu, o izazovu da pronađe grobnicu. Kada je završio,nastala je poduža tišina. Vernon se pitao hoće li mu Učitelj reći da seodrekne nasledstva. Pamtio je mnoge Učiteljeve nepovoljneprimedbe o đavolskom uticaju novca.- Hajde da popijemo čaj - reče Učitelj, neuobičajeno nežnim

glasom, meko hvatajući svojom rukom Vernonov lakat. Seli su i on jenaručio čaj, koji je donela devojčica s kikom. Pijuckali su ga polako,a tad ga Učitelj upita:- Koliko je, tačno, vredno to nasleđe?- Računam da će posle plaćenog poreza moj deo biti verovatno sto

miliona dolara.Izgledalo je da je Učitelj popio veoma veliki gutljaj čaja, pa još

jedan. Ako ga je suma i iznenadila nije to pokazao.-Hajde da meditiramo.Vernon je, takođe, sklopio oči. Bilo mu je teško da se usredsredi na

svoju mantru, uznemiren zbog pitanja s kojim se sučelio, a koje jepostajalo sve zamršenije što je više o njemu mislio. Sto milionadolara. Sto miliona dolara. Rečenica, koja se zvučno nije mnogorazlikovala od mantre, zakačila se za njegovu meditaciju,sprečavajući ga da postigne bilo mir bilo unutrašnju tišinu. Stomiliona dolara. Om manipadme hum. Sto miliona dolara.Bilo je takvo olakšanje kad je Učitelj podigao glavu. Sklopio je svoje

šake oko Vernonovih. Njegove plave oči bile su neuobičajeno bistre.Malo ljudi je dobilo priliku, kao ti sad, Vernone. Ne smeš dozvoliti da

te ta prilika mimoiđe.

Kako to?Učitelj ustade i progovori sa snagom i zvučnošću u glasu:- Moramo da pronađemo nasleđe. Moramo da ga pronađemo

odmah.

8Kad je Tom završio s lečenjem bolesnog konja sunce je već zalazilo

nad visoravni Toh Atin, bacajući duge pozlaćene senke prekogrmova žalfije i šamise. Iznad nje se dizao zid visok tri stotinemetara, izvajan u peščaru, blistajući crveno u umirućoj svetlosti. Tomje još jednom brzo osmotrio konja i potapšao ga po vratu. Okrenuose prema Navaho devojci, vlasnici konja.- Preživeće. Samo blagi stomačni grčevi od peska. Nasmejala se s

olakšanjem.- Trenutno je gladan. Napravi nekoliko krugova oko korala s njim, a

zatim mu daj prstohvat bujače u zobi. Posle nek pije vodu. Sačekajpola sata pa mu daj seno. Biće on dobro.Baka Navaho koja je jahala na konju oko sedam kilometara do

veterinarske klinike da bi ga našla - put je po običaju bio ispran odkiše - uze ga za ruku.Tom se nakloni.- Na usluzi. - Razmišljao je unapred o povratku u Blaf sa

iščekivanjem. Bilo mu je drago što je put ispran jer će mu to datiopravdanje za dugo jahanje. Potrošio je pola dana, ali ga je stazakojom je prošao odvela do najlepšeg dela crvenih stena najugozapadu, kroz peščar iz doba jure, poznat kao Morisonovaformacija, bogat fosilima dinosaurusa. Mnogo udaljenih kanjona jeuviralo u Toh Atin visoravan, i Tom se upita da li je ijedan paleontologikad ispitao ovaj kraj. Verovatno nije. Jednog dana, razmišljao je,napraviće mali izlet u neki od ovih kanjona...Odmahnuo je glavom i nasmešio se u sebi. Pustinja je bila sjajno

mesto da razbistriš glavu, a on je morao baš dobro da je razbistri. Tajšašavi događaj s njegovim ocem bio je najveće zaprepašćenje unjegovom životu.Koliko smo vam dužni, doktore? - upita starica, preki-dajući njegovo

sanjarenje.Tom baci pogled oko sebe na dronjavi hogan,*( Navaho boravište,

okruglo ili četvrtasto, napravljeno od debala i granja, prekrivenoblatom i travom. (Prim. prev.)) na pokvarena kola dopola potonula ušiblje, na mršavu ovcu koja je žvakala u toru.Pet dolara.

Žena je zaronila u svoju plišanu bluzu i izvadila nekoliko prljavihdolarskih novčanica i odbrojala mu pet.Tom dodirnu šešir i okrenu se da uzme svog konja, i tad opazi

maleni oblak prašine na horizontu. I dve Navaho žene su ga videle.Konj i jahač su se brzo približavali sa severa, iz pravca iz koga je ion došao; tačkica koja je postajala sve veća u zlatnoj dolini. Pitao seda li je to Šejn, njegov partner veterinar. To ga je uzbunilo. Morala jeda bude neka zaista strašno velika i hitna stvar da bi Šejn dojahaopo njega.Kako se jahač materijalizovao tako je shvatio da to nije Šejn već

neka žena. Jahala je njegovog konja Noka.Žena je kasom ušla u imanje, prekrivena prašinom s puta, a konj je

bio u peni i šumno disao. Stala je i sišla s konja. Jahala je bez sedla,čak i bez oglavine, više od deset kilometara kroz pustinju. Potpuno,baš potpuno ludo. I šta je radila s njegovim najboljim konjem umestos nekom od Šejnovih raga? Ubiće Šejna.Prišla mu je.- Ja sam Sali Kolorado - rekla je. - Pokušala sam da te pronađem

na klinici, ali je tvoj partner kazao da si odjahao ovde. Tako, eto imene. — Sa šumom kose boje meda, pružila mu je ruku. Tom je,nespreman, prihvati. Kosa joj je padala na ramena, preko belepamučne košulje prekrivene prašinom. Košulja je bila uvučena ufarmerke oko tankog struka. Blag miris mentola lelujao je oko nje.Kad se nasmešila izgledalo je da su joj oči promenile boju iz zelenihu plave. Nosila je par minđuša od tirkiza, ali je boja njenih očiju bilajoš bogatija od boje kamena.Tek posle nekoliko trenutaka Tom shvati da još drži njenu ruku i

pusti je.- Morala sam da te pronađem - reče. - Nisam mogla da čekam.- Hitan slučaj?- Nije veterinarski hitan slučaj, ako na to misliš.- Pa koje je vrste taj hitan slučaj?- Reći ću ti dok budemo jahali nazad.- Dođavola - prasnu Tom. - Ne mogu da verujem da ti je Šejn

dozvolio da uzmeš mog najboljeg konja i da tako jašeš, bez sedla ioglavine. Mogla si da pogineš!- Sejn mi ga nije dao - nasmeja se devojka.

- Kako si ga onda uzela?- Ukrala sam ga.Za trenutak, Tom je bio skamenjen, a zatim je uspeo da se

nasmeje.*Sunce je zalazilo kad su zajedno pojahali ka severu, nazad u Blaf.

Neko vreme su jahali u tišini, i Tom najzad reče:- Dobro. Hajde da čujem šta je tako važno da si morala da ukradeš

konja i rizikuješ da slomiš vrat?- Pa... - oklevala je.- Pretvorio sam se u uvo, gospođice... Kolorado. Ako ti je to pravo

ime.- Znam da je ime neobično. Moj pradeda je radio u vo-dvilju.

Putovao je obučen kao Indijanac i bavio se lečenjem, i tad je uzeoime Kolorado, kao umeničko. Bilo je bolje od našeg starog imenaSmit, i tako je prosto ostalo. Zovi me Sali.- U redii, Sali. Da čujem tvoju priču. - Tom ju je gledao kako jaše sa

osećanjem zadovoljstva. Delovala je kao da je rođena na konju.Mora da je mnogo novca potrošeno za taj njen uspravan, lak iusredsređen način sedenja.- Ja sam antropolog - poče Sali. - Tačnije rečeno, etno-farmakolog.

Proučavam domorodačku medicinu kod profesora Džulijana Klajvana Jejlu. On je čovek koji je dešifrovao hijeroglife Maja pre nekolikogodina. Zaista sjajan rad. Bilo je u svim novinama.- Nesumnjivo.Imala je oštar, jasan profil, mali nos i smešan način isturanja donje

usne. Imala je i male bore smejalice kad se smeši, ali samo s jednestrane. Kosa joj je bila tamnozlatna, a kovrdžala se u blistavimloknama po njenim ramenima pre nego što padne niz leđa. Bila jezadivljujuće lepa žena.Profesor Klajv je prikupio najveću zbirku majanskih tekstova koja

postoji, biblioteku sa svakim postojećim natpisom na drevnom jezikuMaja. Sastoji se od kopija s kamenih natpisa, strana raznih kodeksaMaja i kopija natpisa s grnčarije i tablica. Njegovu bibliotekukonsultuju iz svih krajeva sveta.Tom je prosto mogao da vidi starog učitelja kako posrće kroz svoje

gomile starih rukopisa.

Najveći od svih natpisa Maja su sadržani u onome što zovemokodeksi. To su bile izvorne knjige Maja, napisane na kori,hijeroglifima. Španci su većinu spalili kao đavolske knjige, ali jenekoliko nepotpunih kodeksa nekako opstalo, tu i tamo. Celovitkodeks Maja nikad nije pronađen. Prošle godine je profesor Klajv topronašao u zadnjem delu ormana za arhivu koji je pripadao jednomnjegovom pokojnom kolegi.Izvukla je list papira iz džepa na grudima i pružila mu. Tom ga uze.

Bila je to stara, požutela fotokopija jedne stranice rukopisa, napisanahijeroglifima, s nekoliko crteža listova i cvetova na marginama.Delovalo mu je neodredeno poznato. Tom se pitao gde je to pre većvideo.- U istoriji ljudske rase pismo je samo tri puta nezavisno izmišljeno.

Majanski hijeroglifi su jedno od njih.- Moja veština čitanja hijeroglifa Maja je malo zarđala. Šta tu piše?- Tu je opis medicinskih kvaliteta svake biljke koja se nalazi u

kišnim šumama Srednje Amerike.- I šta ona čini? Leči rak?Sali se nasmeja.- Kamo sreće. Biljka se zove k'ik'-te ili krvavo drvo. Na ovoj stranici

je opisano kako se kuva kora, dodaje pepeo kao baza i dobijenapasta nanosi kao topao oblog na ranu.Zanimljivo. - Tom joj vrati list.-I više je nego zanimljivo. Potpuno je medicinski ispravno. U kori

postoji blag antibiotik.Stigli su do klizavog platoa. Par kojota je tužno zavijao u dalekom

kanjonu. Morali su da jašu u koloni. Sali je jahala iza dok je Tomslušao.Stranica je iz majanskog medicinskog kodeksa. Verovatno je

napisan osamsto godina posle Hrista, na vrhuncu klasične civilizacijeMaja. Sadrži dve hiljade medicinskih recepata i preparata, ne samobiljnog porekla već od svega što se može naći u kišnim šumama -insekata, životinja, čak i minerala. Zapravo, možda je tu i lek za rak,ili makar za neke vrste raka. Profesor Klajv me je zamolio dapronađem vlasnika i pokušam da ugovorim da mu dozvoliprevođenje i objavljivanje kodeksa. To je jedini potpuni majanski

kodeks za koji znamo. Bio bi to zadivljujući vrhunac njegove većizuzetne karijere.- I tvoje takođe, pretpostavljam.Da. Postoji knjiga koja sadrži sve medicinske tajne iz kišnih šuma,

skupljane tokom vekova. Govorimo o najbogatijoj kišnoj šumi nasvetu, sa stotinama hiljada vrsta biljaka i životinja - neke su nauci jošnepoznate. Maje su poznavale svaku biljku, svaku životinju, sve u tojkišnoj šumi. I sve što su znali nalazi se u toj knjizi.Njen konj je kaskao pokraj njegovog. Opuštena kosa joj se vijorila

dok je jahala.- Shvataš li ti šta to znači?Svakako - reče Tom - medicina je mnogo napredovala od drevnih

Maja.Sali je bučno frknula.- Dvadeset pet posto svih naših lekova izvorno potiču od biljaka.

Postoji dvesta šezdeset pet hiljada biljnih vrsta na svetu, pa ipak, zasamo polovinu jednog procenta procenjena je medicinska vrednost.Razmisli o mogućnostima! Najuspešniji i najdelotvorniji lek u istoriji,aspirin, potiče iz kore drveta koju su domoroci koristili da lečerazličite bolove. Taksol, važan lek protiv raka, takođe je poreklom izkore drveta. Kortizon je dobijen od jama,*( Vrsta tropske biljke čiji sekoren jede. (Prim. prev.)) lek za srce digitalis iz biljke pustikara.Penicilin je prvobitno izdvojen iz buđi. Tome, ovaj kodeks bi mogaoda bude najveće medicinsko otkriće u istoriji.Shvatam šta hoćeš da kažeš.- Kada bismo profesor Klajv i ja preveli i objavili taj kodeks, to bi

napravilo revoluciju u medicini. A ako to nije dovoljno ubedljivo, evojoš. Srednjoameričke kišne šume nestaju pod motornim testerama.Ova knjiga bi ih spasla. Kišna šuma bi odjednom postala mnogovrednija ako opstane nego ako bude posečena. Farmaceutskekompanije će platiti ovim zemljama milijarde u tantijemama.- Zadržavajući sebi dobar profit, nesumnjivo. I kakve veze ta knjiga

ima sa mnom?Pun mesec se dizao iznad planina Hobgoblin, prebojava-jući ih

srebrom. Bilo je krasno veče.Kodeks pripada tvom ocu.Tom je zaustavio konja i pogledao je.

Maksvel Brodbent ga je ukrao iz majanske grobnice pre gotovočetrdeset godina. Pisao je Jejlu tražeći pomoć za prevođenje. Ali u tovreme majansko pismo još nije bilo dešifrovano. Čovek koji je dobiopismo smatrao je da je u pitanju neki falsifikat, i gurnuo ga u staridosije, ne odgovorivši pošiljaocu. Profesor Klajv ga je pronašaoposle četrdeset godina. Odmah je znao da je pravo. Niko nije mogaoda falsifikuje majansko pismo pre četrdeset godina, iz prostograzloga što niko nije mogao da ga pročita. Ali profesor Klajv ga jepročitao jer je on jedini čovek na svetu, zapravo, koji može tečno dačita pismo Maja. Nedeljama sam pokušavala da stupim u vezu stvojim ocem, ali on kao da je nestao s lica zemlje. Najzad sam, uočajanju, pronašla tebe.Tom je zurio u nju u sumraku koji se spuštao, pa počeo da se

smeje.Šta je tako smešno? - upita ona ljutito.Tom je duboko uzdahnuo.- Sali, imam loše vesti za tebe.Kad joj je sve ispričao, nastupila je duga tišina.- Mora da se šališ - reče Sali.- Ne.- Nije imao prava na to!- Imao ili ne, uradio je to.- I šta ćeš da preduzmeš u vezi s tim? Tom uzdahnu.- Ništa.Ništa? Kako misliš ništa? Ne odustaješ valjda od svog nasledstva?Tom nije odmah odgovorio. Stigli su do vrha platoa i zastali da

osmotre vidik. Mnogobrojni kanjoni koji su se spuštali ka reci SanHuan bili su urezani kao tamne geometrijske figure u monolitnompejzažu; iza je mogao da vidi žute grozdove svetala grada Blafa, i,na kraju grada, grozdove zgrada koji su činili njegovu skromnuveterinarsku bolnicu. Na levoj strani, ogromni kameni pršljen KombRidža uzdizao se poput utvarnih kostiju pod mesečinom. To ga jepodsetilo zašto je tu. U danima koji su došli posle zaprepašćenja odsaznanja šta je njihov otac uradio s njihovim nasleđem, uzeo jejednu od svojih omiljenih knjiga, Platonovu Republiku. Još jednom jepročitao deo mita o Eru, u kom Odiseja pitaju šta bi izabrao da budeu svom sledećem životu. Šta je veliki Odisej, ratnik, ljubavnik,

moreplovac, istraživač i kralj, izabrao da bude? Bezimeni čovek kojiživi nakraj sveta, ,,na koga ostali ne obraćaju pažnju". Sve što ježeleo bio je jednostavan i miran život. Platon se složio. A takođe iTom.To je, podseti se Tom, bio osnovni razlog zbog koga je došao u

Blaf. Život s Maksvelom Brodbentom kao ocem bio je nemoguć;beskrajna drama opominjanja, izazivanja, takmičenja, prigovaranja ipridikovanja. Došao je ovamo da pobegne, da nađe mir, da sveostavi za sobom. To, i naravno Sara. Sara- njegov otac je pokušavaočak i devojke da mu bira - užasno.Bacio je pogled na Sali. Hladan noćni povetarac mrsio joj je kosu, a

njeno lice se preobrazilo pod mesečinom, usne blago razdvojene uzadovoljstvu i očaranosti čudesnim vidikom. Jedna ruka joj je bila nakuku, njeno vitko telo se opustilo u sedlu. Bože, baš je bila lepa.Ljutito je oterao te misli. Život mu je trenutno bio u priličnoj meri

onakav kakav je želeo. Nije postao paleontolog, otac je to ugušio -ali biti veterinar u Juti bila je sledeća najbolja stvar. Zašto to daupropasti? Već je sve jednom prošao.Da - najzad odgovori. - Odustajem.- Zašto?- Nisam siguran da bih umeo da ti objasnim.- Pokušaj.- Moraš da razumeš mog oca. Čitavog mog života pokušavao je da

kontroliše moja dva brata i mene. Prosto je manipulisao nama. Imaoje velike planove za nas. Ali bez obzira na to šta sam uradio, šta jebilo ko od nas uradio, nikad to nije bilo dovoljno dobro. Nikad nismobili dovoljno dobri za njega. A sad ovo. Neću više da igram tu igru.Dosta je dosta.Zastade razmišljajući zašto joj toliko govori.- Nastavi - reče ona.- Želeo je da postanem lekar. Ja sam želeo da budem paleontolog,

da tražim fosile dinosaurusa. Napravili smo kompromis s veterinom.Normalno, očekivao je da odem u Kentaki i da lečim trkačke konjeod milion dolara, da možda postanem medicinski istraživač zakonjske bolesti, da otkrijem velike stvari i da uvedem ime Brodbent uistoriju. Umesto toga, ja sam došao ovamo, u Navaho rezervat. Ovoje ono što želim da radim; ovo je ono što volim da radim. Ovim

konjima sam potreban, i ovim ljudima sam potreban. A ovi pejzažijužne Jute, najlepši su na svetu, s najvećim ležištima fosila iz dobajure i krede, u odnosu na sve druge. Ali moj otac je dolazak urezervat smatrao velikim promašajem i razočaranjem. Nije bilonovca, nije bilo prestiža, ničeg glamuroznog u tome. Potrošio samnjegov novac da odem na veterinarski fakultet, a onda ga prevariodošavši ovamo.Prestade da govori. Sad je zaista kazao previše.I to je, dakle, to? Samo ćeš da pustiš da nasledstvo tek tako ode,

uključujući i Kodeks?- Tačno.- Samo tako?Većina ljudi živi svoj život bez nasledstva. Moja zarada od veterine

nije loša. Volim ovaj život, ovu zemlju. Pogledaj oko sebe. Šta bi višemogla da poželiš?Sali je, međutim, gledala u njega, dok joj je kosa slabo svetlucala

pod srebrnastom svetlošću mesečine.- Od koliko novca odustaješ, ako smem da pitam?Osetio je grč, ne prvi put, od same pomisli na količinu.-Sto miliona dolara, manje-više.Sali zviznu. Nastala je duga tišina. Kojot je zavijao negde u kanjonu

ispod njih, a u odgovor je stiglo novo zavijanje. Ona najzad reče:- Isuse, baš imaš petlju.Slegnuo je ramenima.A tvoja braća?Filip se udružio sa očevim starim ortakom da odu i potraže skrivenu

grobnicu. Vernon ide sam, koliko čujem. Zašto se ne udružiš sjednim od njih?Video je da ga gleda netremice, u mraku. Konačno re-če:- Već sam probala. Vernon je napustio zemlju pre nedelju dana, a i

Filip je nestao. Otišli su u Honduras. Ti si mi bio poslednji izbor.Tom odmahnu glavom.- Honduras? To je bilo baš brzo. Kad se vrate s plenom, možeš od

njih da dobiješ Kodeks. Imaš moj blagoslov.Još jedna duga tišina.- Ne mogu to da reskiram. Oni nemaju pojma šta je to, koliko vredi.

Svašta može da se desi.

- Žao mi je, Sali, ne mogu da ti pomognem.- Profesoru i meni treba tvoja pomoć. Svetu je potrebna tvoja

pomoć.Tom je zurio u tamnu mladu šumu pamuka, u poplavljenom delu uz

reku San Huan. S daleke kleke se oglasila sova.Ja sam odlučio - reče.Nastavila je da gleda netremice u njega, neuredne kose na

ramenima i leđima, donje usne čvrsto stisnute. Pamučna stabla sučinila da mesečina na njenom telu bude prošarana, čupave srebrnemrlje svetlosti koje su se mreškale i pomerale s povetarcem.- Stvarno?On odgovori:- Stvarno.Makar mi pomozi. Ne tražim previše, Tome. Pođi sa mnom u Santa

Fe. Upoznaj me s advokatima svog oca, s njegovim prijateljima.Pomozi mi da uspem. Samo dva dana.-Ne.- Da li ti se desilo da ti umre konj?- Stalno mi se dešava.- Konj koga si voleo?Tom istog trenutka pomisli na svog konja Pedernala, koji se ugušio

zbog bolesti izazvane sojem bakterija otpornim na antibiotike. Nikadviše neće imati tako lepog konja.Da li bi ga bolji lekovi spasli? - upita Sali.Tom pogleda prema udaljenim svetlima Blafa. Dva da-na nije bilo

mnogo, a ona je bila u pravu.- U redu. Pobedila si. Dva dana.

9Luis Skiba, direktor farmaceutske kuće Lemp-Denison, nepokretno

je sedeo za svojim stolom, gledajući niz sivih oblakodera duž AvenijeAmerika, u središtu Menhetna. Kasna poslepodnevna kiša mračila jegrad. Jedini zvuk u njegovoj izolovanoj kancelariji dolazio je odpucketanja vatre od pravog drveta koja je gorela u kaminu odsijenskog mermera iz osamnaestog veka, tužnog podsetnika nabolja vremena. Dan nije bio hladan, ali je Skiba isključio klimatizacijuda bi zapalio vatru. Prijalo mu je. Nekako ga je podsećalo nadetinjstvo, na stari kameni kamin u drvenoj kolibi kraj jezera, scipelama za sneg ukrštenim iznad, i gnjurce*( Misli se na ptice.(Prim. prev.)) koji se dozivaju u vodi. Bože, kad bi samo mogao dabude tamo...Gotovo nesvesno, otključao je malu prednju fioku i uzeo plastičnu

bocu. Otvorio ju je palcem, izvadio malu jajastu tabletu, stavio je uusta i sažvakao. Gorko, ali prekraćuje čekanje. To, i viski. Skiba jepružio ruku ulevo, povukao klizna vrata i izvadio bocu makalanastarog šezdeset godina i čašu za viski, pa sipao sebi povećukoličinu. Viski je imao punoću boje mahagonija. Samo malo vodeevijan da oslobodi ukus, i on je prineo čašu ustima, dobro potegao,uživajući u ukusu treseta, hmelja, hladnog mora, gorštačkih vresišta,finog španskog amontiljada.Dok ga je obuzimao mir, s ljubavlju je pomislio na plivanje, na

plutanje u moru svetlosti. Kad bi dotle došlo, trebalo je samodvadesetak pilula više praćenih ostatkom makalana, i on bi potonuou duboko plavetnilo. Ne bi morao da se poziva na Peti amandmanpred Kongresom, da se pred Komitetom za bezbednost žali da je biosamo još jedan zavedeni i nesposobni direktor, ništa od gluposti tipaKeneta Leja. Sam sebi bi bio sudija, porota i dželat. Njegov otac,narednik u vojsci, naučio ga je vrednosti časti.Jedina stvar koja je mogla da spase firmu, a uništila ju je, trebalo je

da bude veliki prodor s lekom za koji su mislili da imaju. Floksatein.S tim u ruci, računovođe su pomislile da je sigurno da počnusmanjivanje dugoročnog Programa istraživanja i razvoja kako bi sepovećala tekuća dobit. Rekli su da analitički statističari to nećeprimetiti; u početku i nisu. Uspevalo je kao san, a njihove deonice naberzi porasle su do neba. Potom su počeli da prebacuju marketinške

troškove da amortizuju Program, statističari i dalje nisu ništaprimećivali, a cena deonica je i dalje vrtoglavo rasla. Zatim supripisali gubitke nezvaničnim partnerima na Kajmanskim ostrvima iHolandskim Antilima, računali zajmove kao profit, i svu gotovinu kojusu imali potrošili da kupe preostale deonice da bi još više naduvalicenu - takođe (prirodno) naduvavajući i vrednost prodatih deonica.Cena se vinula u nebo; pretvorili su sve u novac, zaradili milione. O,bože, to je bila igra! Prekršili su svaki zakon, pravilo, odredbu i imaliza finansijskog direktora kreativnog genija koji je izmislio novapravila da bi i njih prekršio. I svi ti veliki brokeri - ispalo je da shvatajukoliko i Braca Meda.*( Lik iz dečje serije. (Prim. prev.)) Zaladzujemdolal na minut.Sada su stigli do kraja. Nije bilo više pravila koja su mogli da

zaobiđu ili prekrše. Berza se konačno probudila, deonice su sesurvale, i više nisu imali adute u rukavu. Iznad zgrade Lemp, uAveniji Amerika broj 725, kružili su lešinari kreštanjem dozivajućinjegovo ime.Drhtavom rukom je stavio ključ u bravu, otvorio fioku. Skiba je

sažvakao još jednu gorku pilulu i zalio je drugim gutljajem viskija.Zvono je najavilo Grafa.Grafa, genijalnog direktora finansija koji ih je i doveo dovde.Skiba uze gutljaj evijana, promućka ga u ustima, proguta, pa uze

još jedan i još jedan. Prošao je rukama kroz kosu, naslonio se nafotelju i sabrao se. Počeo je da oseća tu prikradajuću lakoćupostojanja koja je počinjala u njegovim grudima i širila se upolje dovrhova prstiju, koja ga je ohrabrivala i ispunjavala zlatnim sjajem.Okrenuo je stolicu, a pogled mu je pao na fotografije njegovo troje

bistre male dece koja su se smešila iz srebrnih ramova. Pogled mu,s odbojnošću, pređe sa stola na lice Majka Grafa, koji je upravo ušaou sobu. Stao je ispred Skibe, neobično delikatan, od glave do peteobučen u besprekoran kamgarn, svilu i pamuk. Graf je bio Lempovmladi štićenik u usponu, opisan u Forbsu; udvarali su mu seanalitičari i investitori, njegov vinski podrum bio je u Bon apeti, akuća u Arhitekčural dajdžestu. Sad njegov štićenik više nije bio uusponu već se držao za ruke sa Skibom dok su skakali s liticeVelikog kanjona.

- Šta je, Majk, toliko važno da nije moglo da sačeka našposlepodnevni sastanak? - prijatnim glasom progovori Skiba.- Napolju je čovek koga morate da vidite. Ima zanimljiv predlog za

nas.Skiba sklopi oči. Iznenada se oseti samrtno umornim. Svako dobro

osećanje je nestalo.- Zar ne misliš da smo imali dovoljno tvojih predloga, Majk?Ovaj je drukčiji. Verujte mi.Verujte mi. Skiba odmahnu rukom besciljno. Čuo je kako su se

vrata otvorila i pogledao. Tamo je, ispred njega, stajao sitni prevarantu odelu širokih revera, s previše zlata na sebi. Bio je tip čoveka kojičešlja pet dlaka preko celog kontinenta ćelave lobanje i misli da jetako rešio problem.Za ime božje, Grafe...Luise — reče Graf naginjući se unapred - ovo je gospodin Markus

Hauser, privatni detektiv, koji je nekad radio u Birou za alkohol,duvan i vatreno oružje. Ima nešto što želi da nam pokaže. - Graf uzelist hartije iz Hauserovih ruku i dade ga Skibi.Skiba pogleda stranicu. Bila je ispisana čudnim znacima, a na

marginama su se uvijale lijane i lišće. Ovo je bilo sumanuto, a Graflud.Graf nastavi.- Ovo je stranica iz rukopisa Maja, iz devetog veka. Zove se

Kodeks. To je katalog od dve hiljade stranica o lekovima iz kišnihšuma, kako se dobijaju i koriste.Skiba oseti vrućinu po koži kad je shvatio. To naprosto nije mogla

da bude istina.Tako je. Hiljade domorodačkih galenskih recepata koji identifikuju

aktivnu supstancu u biljkama, životinjama, insektima, paukovima,buđi, gljivama - u svemu postojećem. Celokupna medicinskamudrost Maja u samo jednom tomu.Skiba pogleda naviše, najpre u Grafa, potom u Hausera.- Odakle vam ovo?Hauser je stajao ispred njega, bucmastih ruku sklopljenih ispred

sebe. Skiba je bio siguran da miriše na neku kolonjsku vodu ili losionza posle brijanja. I to jeftin.

Pripadalo je jednom mom starom prijatelju - reče Hauser. Glas muje bio visok i razdražujući, s nečim što je ličilo na bruklinski akcenat.Paćino pre puberteta.Skiba reče:- Gospodine Hauser, proći će deset godina i pola milijarde

potrošenih u Programu za istraživanje i razvoj pre nego što bilo kojiod ovih lekova uđe u proizvodnju.Tačno. Ali razmislite šta će to učiniti za vaše deonice sada. Koliko

shvatam, šleper pun govana plovi niz vašu rečicu. - Bucmastomrukom napravi krug obuhvatajući sobu.Skiba je zurio u njega. Drska baraba. Trebalo bi da ga odmah izbaci

napolje.Hauser nastavi.- Deonice Lemp su jutros, na otvaranju, vredele četrnaest i tri

osmine. Prošlog decembra su bile pedeset. Vi lično imate dvamiliona deonica po neverovatnoj ceni od trideset do trideset pet,predviđenih da isteknu za sledeće dve godine. A sve su trenutnobezvredne ukoliko ne povratite visoku cenu. Povrh svega, vaš novilek protiv ra-ka, floksatein, ništa ne vredi i Uprava za hranu i lekoveće ga uskoro odbiti...Skiba ustade sa stolice, crvenog lica.- Kako se usudujete da me tako lažete i to u mojoj kancelariji?

Odakle vam te netačne informacije?Gospodine Skiba - blago reče Hauser - da prekinemo ovo sranje.

Ja sam privatni detektiv, a ovaj rukopis će biti u mom posedu zanekih četiri do šest nedelja. Želim da vam ga prodam. I poznato mi jeda vam je potreban. Isto ovako lako mogu da ga ponudim DžinDajnu ili Kejmbridž farmasjutiklsu.Skiba se teško zagrcnu. Bilo je neverovatno kako se bistri-na uma

mogla vratiti.- Kako da znam da ovo nije prevara?Graf reče:- Sve sam proverio. Vredi zlata, Luise.Skiba je netremice gledao preprodavca u neukusnom ode-lu.- Kažite mi svoje uslove, gospodine Hauser.Hauser reče:- Kodeks je u Hondurasu.

- Što znači da prodajete mačku u džaku.Da bih došao do njega, potrebni su mi novac, oružje, oprema.

Snosim veliki lični rizik. Već sam morao da preduzmem neke hitneposlovne korake. Ovo neće biti jeftino.Ne muvajte me, gospodine Hauser.Ko je muvator od nas dvojice? Do grla ste u računovodstvenim

nepravilnostima. Ako bi Komitet za bezbednost saznao kako ste vi igospodin Graf, u poslednjih nekoliko kvartala, marketinške troškoveračunali kao dugoročne troškove Programa za istraživanje i razvoj,obojica biste napustili zgradu s lisicama na rukama.Skiba je ponovo zurio u čoveka, a potom u Grafa. Direktor finansija

je pobeleo. U dugoj tišini, zapucketa drvo u vatri. Skiba oseti grč umišiću iza levog kolena.Hauser nastavi:- Kad vam isporučim Kodeks, i kad mu vi potvrdite autentičnost, kao

što ćete nesumnjivo insistirati da uradite, poslaćete mi pedesetmiliona dolara na neki of-šor račun koji izaberem. To vam nudim.Nema pregovaranja - dovoljno je da ili ne.Pedeset miliona? To je potpuno sumanuto. Zaboravite. Hauser

ustade i pođe prema vratima.Sačekajte - pozva ga Graf, skačući. - Gospodin Hauser? Ništa nije

nepromenljivo. - Znoj je kapao s njegove savršeno ošišane glavedok je trčao za čovekom u jeftinom odelu.Hauser je nastavio da hoda.Uvek smo raspoloženi... gospodine Hauser!Vrata su se zalupila pred Grafovim nosom. Hauser je otišao.Graf se okrenu prema Skibi. Ruke su mu se tresle.- Moramo ga zaustaviti.Skiba ništa ne progovori za trenutak. Ono što je Hauser rekao bila

je istina - ako bi došli do rukopisa, već bi samo objavljivanje tečinjenice preokrenulo vrednost deonica. Pedeset miliona je,međutim, bila ucena. Bilo je odvratno imati posla s takvim čovekom.Ali za neke stvari nije bilo izbora.- Postoji samo jedan način da se dug plati, i milion načina da se ne

plati. Kao što ti odlično znaš, Majk.Graf baš i nije mogao da prizove osmeh na licu kroz sloj znoja.Skiba reče u interfon.

- Taj čovek, što je upravo bio ovde - ne dozvoli mu da napustizgradu. Kaži mu da pristajemo na njegove uslove i vrati ga ovamo.Vratio je slušalicu na telefon i okrenuo se Grafu.- Nadam se, za dobrobit obojice, da je ovaj čovek stvaran.Jeste - reče Graf. - Veruj mi, dobro sam se pozabavio ovim. Kodeks

postoji, a ogledna stranica je prava.U trenutku Hauser se pojavi na vratima.Dobićete svojih pedeset miliona - reče Skiba oštro. - A sad sedite i

recite nam svoj plan.

10Čarli Ernandes se osećao kao isceđen. Bdenje je bilo dugo, pogreb

još duži. Još uvek je osećao grumenje zemlje na desnoj šaci. Uvekje bilo gadno kad je trebalo sahraniti jednog od svojih, a tek dvojicu.A još je morao da se pojavi na sudu i da odradi pola smene. Bacio jepogled na partnera, Vilsona, koji je završavao izveštaj. Pametanmomak; šteta što mu je rukopis bio kao u deteta.Interfon je zazvonio i Dorin je najavila:- Dvoje zahtevaju da vide Barnabija i Fentona.Bože, samo mu je još to trebalo.- U vezi sa čim?Neće da kažu. Neće da razgovaraju ni sa kim osim s Barnabijem i

Fentonom.Teško je uzdahnuo.- Neka uđu.Vilson prekide pisanje i pogleda ga: - Hoćeš da...?Ostani.Pojavili su se na vratima: zapanjujuće lepa plavuša i visok

muškarac u kaubojskim čizmama. Ernandes zagunđa, ustade, pređešakom preko kose.- Sedite.Došli smo da vidimo poručnika Barnabija, ne...?Znam koga ste došli da vidite. Molim vas sedite. Nevoljno su seli.Ja sam policajac Ernandes - reče obraćajući se plavuši. - Mogu li

da znam kakav posao imate s policajcem Barnabijem? - Govorio jeuvežbanim glasom službenog lica, polako, ravnodušno i neumoljivo.Radije bismo imali posla neposredno s policajcem Barnabijem -

reče čovek.- Ne možete.- Zašto ne možemo? - planu muškarac.- Zato što je mrtav.Zapanjeno su ga pogledali.- Kako?Bože, Ernandes se osećao umorno. Barnabi je bio dobar čovek.

Kakva šteta.— Automobilska nesreća. — Uzdahnuo je. - Možda biste mi rekli ko

ste i kako mogu da vam po-mognem?

Pogledali su se međusobno. Tad čovek progovori:- Ja sam Tom Brodbent, a pre desetak dana poručnik Barnabi je

istraživao moguću provalu u našu kuću, na Old Santa Fe Trejlu.Barnabi je odgovorio na poziv, pa se pitam da li je napisao izveštaj.Ernandes baci pogled na Vilsona.- Nije napisao izveštaj - reče Vilson.- Da li je išta rekao?Rekao je da je bio nekakav nesporazum, da je gospodin Brodbent

premestio neke umetnine, a da su sinovi pogrešno zaključili da suukradene. Kao što sam pre dve nedelje objasnio vašem bratu, nijebilo zločina, pa nije bilo ni razloga da se piše izveštaj i otvara slučaj.- Mom bratu? Kojem od dvojice?- Zaboravio sam ime. Duga kosa, brada, hipi tip...- Vernon.- Tačno.Možemo li da razgovaramo s njegovim partnerom, Fentonom?- I on je poginuo u nesreći.- Šta se desilo?- Kola su izletela s puta Ski Bejsin kod okuke Nan.- Žao mi je.- I nama.- Dakle nema pisanog traga, ničega o istrazi u kući Brodbenta?- Ničega.Nastade tišina, pa Ernandes reče:- Mogu li još nešto da uradim za vas?

11Đubre je gorelo u nizu buradi zapremine od oko dvesta litara, duž

prljave plaže u Puerto Lempira; svako je ispuštalo reku jetkog dima ugrad. Debela žena je kuvala na komalu*( Comali Vicomalnije kodKiše Indijanaca metalna ploča slična tiganju, na kojoj se prave jelaod kukruznog brašna, pre svega tortilja. (Prim. prev.)) iznad jednogbureta. Smrdljivi povetarac donosio je do Vernona miris prženesvinjske kožice. Zajedno s Učiteljem, hodao je duž prljave uliceparalelne s plažom, ispunjene gomilom dece koja su se guralaprateći ih, a sve ih je pratio čopor pasa lutalica. Deca su ih pratilaskoro čitav sat, neprekidno vičući:- Daš mi kolač! i - Daš mi dolar! - Vernon je potrošio nekoliko torbi

kolača i dao sve dolare u naporu da ih se oslobodi, ali njegovadarežljivost samo je povećala gomilu do neslućenih razmera.Vernon i Učitelj su došli do rasklimatanog drvenog doka koji se

isturao u blatnjavu lagunu, na čijem je kraju bilo privezano mnoštvokanua izdubljenih u stablu, s vanbrodskim motorima. Muškarci sudangubili u visećim mrežama, a tamnooke žene su ih merkale svrata. Čovek im je prišao, a boa mu je bila obmotana oko vrata.Zmija - reče. - Pedeset dolara.Ne želimo zmiju - odgovori Učitelj. - Tražimo čamac. Barca.*( Sp.:

čamac (Prim. prev.)) Čamac. Tražimo Huan frajtag čarters. Ti sabe*(Šp.: znaš. (Prim. prev.)) Huana Frajtaga?Čovek poče da odmotava zmiju i da je nudi kao niz ko-basica

okačenih o kanap.- Zmija. Trideset dolara. Učitelj prođe pored njega.— Zmija! — viknu čovek prateći ih. — Dvadeset dolara! -Košulja

mu je gotovo spadala s ramena - toliko rupa je imala. Čvrsto jezgrabio Vernona kad je ovaj prolazio pored njega. Vernon potraži udžepu sitninu i dolarske novčanice, pronađe samo jednu od petdolara. Dade mu je. Deca navališe kao poplavni talas, udvostručujućisvoju kuknjavu, jureći ka keju iz viših delova naselja.Dođavola i ti, prestani da im daješ novac - reče Učitelj. - Opljačkaće

nas.Izvini.Učitelj zgrabi jedno starije dete za potiljak:

- Huan Frajtag Čarters! - uzviknu nestrpljivo. - Gde? Donde? -Okrenuo se Vernonu. - Kako se beše kaže na španskom čamac?—Barca.—Barca! Donde barca?Dečak, uplašen, pokaza prljavim prstom prema betonskom bloku

zgrada preko puta doka.Učitelj ga pusti i požuri duž zemljanog keja, dok ga je Vernon pratio,

i sam praćen decom i psima. Vrata kancelarije su bila otvorena i oniuđoše. Čovek iza radnog stola ustade, pođe k vratima nosećimlatilicu za muve, otera decu s vrata i zatvori ih. Kad se vratio zasto, sav je bio pretvoren u osmeh. Sitne glave i skladnog tela,plavokos i arijevskih crta, ali kad je progovorio, bilo je to sa španskimakcentom.Molim vas smestite se.Oni sedoše u stolice ispletene od trske, odmah uza sto prekriven

primercima magazina za ronjenje s bocama.Šta mogu da učinim za vas, gospodo?Želimo da iznajmimo dva čamca s vodičima - reče Učitelj.Čovek se nasmešio.- Ronjenje s bocama ili pecanje atlantskog tarpuna?Ni jedno ni drugo. Želimo da plovimo uz reku. Osmeh kao da se

stvrdnuo na čovekovom licu.- Uz Patuku?-Da.- Shvatam. Putujete radi pustolovine? Učitelj baci pogled na

Vernona.- Da.- Koliko daleko želite da idete?- Još ne znamo. Daleko. Možda čak do planina.Moraćete da uzmete motorizovane kanue jer je reka isuviše plitka

za standardni čamac. Manuel!Posle nekoliko trenutaka iz zadnjeg dela je došao jedan mladić.

Treptao je na svetlosti. Po rukama je imao riblju krv i krljušt.- Ovo je Manuel. On i njegov rođak Ramon biće vam vodiči. Oni

dobro poznaju reku.- Koliko daleko možemo da stignemo uzvodno?

- Možete da stignete do mesta Pito Solo. Treba vam nedelju dana.Posle toga je močvara Mimbar.- A posle nje?Covek odmahnu rukom.- Ne želite da pređete preko močvare Mimbar.Baš naprotiv - reče Učitelj - sasvim je moguće da ćemo to da

uradimo.Čovek nagnu glavu, kao da mu je udovoljavanje željama ludih

Amerikanaca svakodnevni posao.- Kako god želite. Iza močvare su planine, a iza njih još planina.

Trebaće vam zalihe i hrana za najmanje mesec dana.Osica zazuja u belo okrečenoj sobi, udarajući u polomljen prozor,

okrećući se i ponovo se sudarajući s prozorom. Laganim pokretomčovek je spljeska mlatilicom za muve. Ona pade na zemlju grčećitelo i ubadajući samu sebe u agoniji. Izglancana cipela se protežeispod stola i okonča joj život uz slabo škripanje.- Manuel! Dovedi Ramona. - Okrenuo se Učitelju. -Možemo da vas

opremimo svime što želite, senjor. Šatori, vreće za spavanje, mrežeprotiv komaraca, plin, hrana, GPS, oprema za lov - baš sve. Svećemo staviti na kreditnu karticu! - Postavio je svečano svoju ruku nanovu novcijatu mašinu za kreditne kartice, spojenu blistavimutikačem za utičnicu u zidu. Nemojte da brinete ni o čemu jer ćemose mi pobrinuti za sve. Mi smo savremena organizacija. - Nasmejase. - Pružićemo vam pustolovine, ali ne previše pustolovina.

12Kola su brujala krećući se ka severu, kroz pustinju San Huan

Bejsin, ka granici Jute, duž praznog i usamljenog autoputa izmeđubeskrajnih prerija prošaranih žbunovima žalfije i šamise. U daljini suse nadnosile stene, tamni prodor kamena u plavo nebo. Vozeći, Tomje osećao veliko olakšanje što je sve završeno. Uradio je šta jeobećao, pomogao je Sali da pronađe kuda je njegov otac otišao. Štaće sledeće uraditi njena je stvar. Mogla je da sačeka da se njegovabraća vrate iz džungle s Kodeksom - pod uslovom da pronađugrobnicu - ili je mogla da im se pridruži. Što se njega tiče, on je biovan priče. Mogao je da se vrati svom životu ispunjenom mirom ijednostavnošću.S vremena na vreme je bacao pogled na nju na suvozačkom

sedištu. Poslednjih sat vremena je ćutala. Nije pričala o svojimplanovima, a Tom i nije bio siguran da želi da ih zna. Sve što je želeoda učini bilo je da se vrati svojim konjima, svojoj rutini na klinici,svom hladovitom boravištu u senci stabala pamuka. Teško je radioda bi stvorio nezahtevni život koji je želeo, i bio je odlučniji nego ikadda ne dozvoli svom ocu i njegovim suludim idejama da to poremete.Neka njegova braća idu u avanturu i, ako žele, neka zadrže celonasleđe. On nije imao šta da dokazuje. Posle Sare više nijenameravao da skače u duboku vodu.- On je, dakle, otišao u Honduras - reče Sali. - Ti i da-lje nemaš

nikakvu ideju, nikakvu pretpostavku gde tačno?- Rekao sam ti sve što znam, Sali. Pre četrdeset godina proveo je

neko vreme u Hondurasu, sa svojim starim partnerom MarkusomHauserom, tražeći grobnice i berući banane da zaradi novac.Prevarili su ih, koliko sam čuo, kad su im prodali nekakvu lažnumapu, pa su proveli nekoliko meseci tumarajući po džungli i umaloumrli. Onda su se posvađali, i to je to.- I siguran si da nije ništa pronašao?- Tako je uvek govorio. Planine južnog Hondurasa bile su

nenaseljene.Klimnula je glavom, zagledana unapred, u praznu pu-stinju.- Pa šta ćeš da uradiš? - konačno upita Tom.- Idem u Honduras.- Sama?

- Zašto da ne?Tom ništa ne reče. Sta god da je htela da uradi, bila je to njena

stvar.- Da li je tvoj otac ikad imao nevolja zbog pljačkanja grobnica?- Federalni istražni biro ga je tokom godina proveravao s vremena

na vreme. Ništa se nije održalo. Otac je bio prepametan za njih.Sećam se kad su nam agenti jednom prevrnuli kuću i uzeli nekefigurice od žada koje je otac upravo doneo iz Meksika. Tad sam imaodeset godina i strašno sam se uplašio - agenti koji lupaju na vratapre zore. Ipak, ništa nisu uspeli da dokažu i morali su da ih vrate.Sali odmahnu glavom.- Ljudi poput tvog oca pretnja su za arheologiju.- Nisam siguran da vidim bitnu razliku između onoga što je radio

moj otac i onoga što rade arheolozi.- Velika je razlika - reče Sali. - Pljačkaši unište lokalitet. Pomeraju

stvari u odnosu na okolinu. Dobar prijatelj profesora Klajva bio jepretučen u Meksiku dok je pokušavao da zaustavi neke seljake upokušaju da opljačkaju hram.Žao mi je što to čujem, ali ne možeš osuđivati ljude koji gladuju što

pokušavaju da nahrane decu, i što ne prave izuzetak zbog nekognorteamericano * (severnoamerikanac) koji bi došao da im držipredavanje šta da rade.Sali napući usta i Tom vide da je ljuta. Kola su brujala duž

svetlucavog auto-puta. Tom uključi klimu. Biće srećan kad se sveovo završi. U životu mu nije bila potrebna komplikacija poput SaliKolorado.Sali protrese svoju tešku zlatnu kosu niz leđa, oslobada-jući miris

parfema i šampona.- Nešto me još uvek muči. Ne mogu prestati da mislim o tome.Šta je to?Barnabi i Fenton. Zar nije čudno da odmah posle istrage takozvane

pljačke tvog oca obojica poginu? Postoji nešto u uvremenjenostinjihove nesreće što mi se ne dopada.Tom odmahnu glavom.- Sali, to je samo slučajnost.Meni ne izgleda kako treba.

- Poznajem put Ski Bejsin, Sali. Nan je paklena okuka. Nisu oni prvikoji su tamo poginuli.- A šta su radili na putu Ski Bejsin? Sezona skijanja je bila

završena.Tom uzdahnu.- Ako si već toliko zabrinuta, zašto ne pozoveš onog policajca,

Ernandesa, i ne otkriješ o čemu je reč?- I hoću. - Sali izvadi svoj mobilni telefon iz tašne i po-zva. Tom je

slušao dok su je barem pet puta prebacivali od jednognezainteresovanog službenika do drugog, dok najzad nije dobilaErnandesa.Ja sam Sali Kolorado - reče. - Da li nas se sećate? Pauza.Htela sam da vas pitam nešto u vezi sa smrću Barnabija i Fentona.Ponovo pauza.Zašto su išli do Ski Bejsina?Vrlo duga pauza. Tom uhvati sebe da se trudi da čuje iako je

smatrao da je to gubljenje vremena.Da, tragedija - reče Sali. - A kuda su nameravali da idu na pecanje?Završna pauza.Hvala.Sali je polako prekinula vezu i pogledala Toma. Tom oseti grč u

stomaku; lice joj je pobledelo.- Otišli su do Ski Bejsina da provere poziv povodom uništavanja

imovine. Ispalo je da je lažan. Na putu nizbrdo kočnice su imotkazale. Pokušavali su da uspore vozeći bankinom, ali put je biopreviše strm. Kad su stigli do okuke Nan, vozili su brzinom većom odsto pedeset kilometara na sat.- Isuse.- Nije mnogo ostalo od kola posle pada sa stotinu dvadeset metara

i prateće eksplozije. Ništa nije bilo sumnjivo. Naročito je bilo tragičnošto se to desilo dan pre Barnabijevog i Fentonovog plana da ostvareživotni san - pecanje sabala.Tom proguta pljuvačku i postavi pitanje koje nije želeo da postavi.- Gde?Honduras. Mesto po imenu Laguna de Brus.Tom je usporio, proverio retrovizor, i uz škripanje gu-ma,

manipulišući gasom i kočnicama, prešao na Auto-put broj 180.

- Jesi li ti poludeo? Sta radiš?- Idem do najbližeg aerodroma.- Zašto?- Zato što svako ko je ubio dva policajca neće trepnuti da ubije moja

dva brata.- Misliš da je neko saznao za skriveno nasledstvo?- Očigledno. - Ubrzao je prema nevidljivoj tački na ho-rizontu. -

Izgleda da idemo za Honduras. Zajedno.

13Filip Brodbent je promenio položaj, pokušavajući da se udobno

smesti na dnu kanua, premeštajući zavežljaje opreme već četvrti ilipeti put, ne bi li napravio nekakvu stolicu. Čamac je klizio uzvodnoizmeđu dva zelena zida ćutljivog rastinja, dok je pramac sekaoglatku crnu vodu. Ličilo je na putovanje kroz užarenu zelenu pećinukoja je odjekivala kricima, drekom i zvižducima životinja iz džungle.Komarci su pravili gust zujeći oblak oko njihovog čamca, prateći ih.Vazduh je bio gust, lepljiv, židak. Kao udisanje supe od komaraca.Filip je izvadio lulu iz džepa, rastresao trunje i izbacio ga lupkanjem

o ivicu čamca, zatim je napunio duvanom iz konzerve danhila, kojuje nosio u jednom od džepova svog safari odela. Polako ju jezapalio, pa dunuo obilni dim u oblak komaraca, gledajući kako pravičist prostor u zujećoj masi koji se odmah popunio čim je dim nestao.Obala komaraca je potvrđivala svoje ime, pa čak ni sredstvo protivkomaraca kojim je Filip debelo namazao i kožu i odeću nijeobezbeđivalo dovoljnu zaštitu. Povrh svega, sredstvo je bilo masno igrozno smrdelo, a verovatno mu je ulazilo u krv i trovalo ga do srži.Promrmljao je kletvu i još jednom povukao dim iz lule. Otac i

njegovi idiotski testovi.Nekako se smestio, ne uspevajući da postigne udobnost. Hauser,

noseći disk-plejer, priđe od pramca kanua i sede do njega. Mirisao jena kolonjsku vodu umesto na sredstvo protiv komaraca, a delovao jetako sveže da se Filip osetio vrućim i lepljivim. Uklonio je slušalice iprogovorio.Gonz prati Maksove tragove ceo dan. Više ćemo saznati kad sutra

stignemo u Pito Solo.Kako mogu da se prate tragovi na reci?Hauser se nasmeja.- To ti je umetnost, Filipe. Slomljena lijana ovde, mesto za

pristajanje tamo, znak vesla na natopljenoj peščanoj obali. Reka jetako troma da znaci ostaju na dnu nedeljama.Filip je nervozno cuclao svoju lulu. Izdržaće ovo poslednje očevo

mučenje i biće slobodan. Slobodan, najzad, da živi životom kakavželi, bez tog matorog daveža koji se u sve meša, kritikuje, s bolomdaje cicijaške obroke novca kao Skrudž.*( Lik iz Dikensove priče.(Prim. prev.)) Voleo je svog oca, i do izvesne mere se osećao loše

zbog njegovog raka i njegove smrti, ali nije promenio mišljenje onjegovoj ujdurmi. Njegov otac je iz tvrdoglavosti napravio mnogegluposti u životu, ali ovo je bio vrhunac. To je bio Maksvel Brodbent usvom najboljem izdanju, njegov beaugeste*( Fr.: plemenit, lep gest.(Prim. prev.)) na rastanku.Pušio je i gledao četiri vojnika u prednjem delu čamca kako se

kartaju masnim špilom karata. Drugi čamac, sa osam vojnika, bio jeoko pedeset metara ispred njih, i ostavljao je kaljav trag na plavetniluvode. Glavni „tragač", Gonz, ležao je na pramcu, na stomaku, zurećinetremice u tamnu vodu, povremeno umačući prst da je okusi.Iznenadni krik stiže od jednog od vojnika s prednjeg dela čamca.

Uspravio se i uzbuđeno pokazivao nešto što je plivalo u vodi. Hausernamignu Filipu i skoči na noge, izvlačeći mačetu koju je nosio zapojasom i pođe ka pramcu. Čamac se okrenuo ka životinji koja jeplivala, a Hauser je zauzeo mesto, raširenih nogu, na pramcu. Dokje čamac plovio uporedo sa očajnom životinjom, on se nagnuo, iiznenadnim pokretom rasekao vodu mačetom, a zatim ispružio ruku iizvadio životinju koja je izgledala kao pacov dugačak pola metra. Bilaje gotovo obezglavljena udarcem, glava joj je visila na traci kože. Jošjednom se zgrčila i smirila.S neodređenim užasom, Filip je gledao kako Hauser baca mrtvu

životinju prema njemu. Pala je na dno s tupim zvukom, glava jeslobodno odskočila, kotrljajući se do Filipovih stopala, otvorenih usta,žuti pacovski zubi su sijali, a krv je i dalje tekla.Hauser je isprao mačetu u vodi, ponovo je zadenuo za pojas, i

došao do Filipa preskačući mrtvu životinju. Nacerio se.- Jesi li ikad jeo agutija?*( Vrsta zecolikih glodara, rasprostranjena

od Meksika do Perua. (Prim. prev.))Nisam, i ne čini mi se da bih sad počeo.Odran, očišćen, rasečen i ispečen na roštilju s ćumurom - jedno od

Maksovih omiljenih jela. - Ukusom liči na piletinu.Filip ništa ne reče. Hauser je za svako odvratno meso koje su

nalazili u žbunju i bili prinuđeni da jedu govorio isto -ukusom liči napiletinu.O! - reče Hauser gledajući u Filipovu košulju. - Izvi-njavam se.Filip pogleda naniže. Jedna kap sveže krvi pala je na košulju i sad

se polako širila po materijalu. Filip je obrisa, ali samo ju je razmazao.

- Bio bih ti zahvalan ako bi bio malo pažljiviji prilikom bacanjaobezglavljenih životinja - reče, potapajući maramicu u vodu i trljajućimesto.Teško je održavati higijenu u džungli - reče Hauser. Filip je još malo

trljao, pa odustao. Želeo je da ga Hauser ostavi na miru. Taj čovekjepočeo da mu izaziva jezu.Hauser izvadi dva kompakt-diska iz džepa.- A sad, da zadržimo nasrtljivu divljinu koja nas okružuje na

odstojanju, šta bi više voleo da slušaš, Baha ili Betovena?

14Tom Brodbent se udobno smestio u fotelji „direktorskog apartmana"

hotela Šeraton rojal u San Pedru de Sula, proučavajući mapudržave. Maksvel je doleteo sa svojim prtljagom u grad Brus Lagunana Obali komaraca, na ušću reke Patuka. I tu je nestao. Rekli su muda je otišao uzvodno, što je i bio jedini put u ogromnu, planinsku idivlju unutrašnjost južnog Hondurasa.Prstom je pratio krivudavu plavu liniju reke na mapi, kroz močvare,

brda i visoravni sve dok nije nestala u mreži pritoka koje su se slivales neravnih litica planina. Mapa nije pokazivala postojanje nijednogputa niti grada; bio je to zaista izgubljeni svet.Tom je shvatio da najmanje nedelju dana kasne za Fi-lipom, a

gotovo dve nedelje za Vernonom. Bio je ozbiljno zabrinut za svojubraću. Trebalo je imati petlju pa ubiti dva policajca, i to brzo iuspešno. Ubica je, očigledno, bio profesionalac. Njegova dva bratasvakako su bili sledeći na ubičinoj listi za odstrel.Sali, obmotana peškirom, izađe iz kupatila mumlajući nešto za sebe

i prođe kroz dnevnu sobu; njena vlažna kosa prosula se niz leda.Tom ju je pratio pogledom dok je nestajala u svojoj spavaćoj sobi.Bila je i viša od Sare.Snažno odbi tu pomisao.Posle deset minuta je izašla, obučena u lake oker pantalone, s

košuljom dugih rukava, platnenim šeširom i mrežom protiv komaracazamotanom oko lica i parom debelih rukavica; sve kupljeno tog jutra.- Kako izgledam? - upita, okrećući se.- Kao da imaš purdu.*( Mrežasti deo feredže, zara i čadora. (Prim.

prev.)) Odmotala je mrežu i skinula šešir.- Tako je bolje.Bacila je šešir i rukavice na krevet.- Moram priznati da me taj tvoj otac vrlo zanima. Mora da je bio

pravi osobenjak.-Jeste.Kakav je bio? Ako ti ne smeta ispitivanje.Tom uzdahnu.- Kada uđe u sobu, svaka glava bi se okrenula. Zračio je nečim -

autoritetom, snagom, sigurnošću. Nisam siguran čime. Ljudi su biliočarani njime, čak i kad nisu imali pojma ko je on.

Znam tu vrstu ljudi.- Gde god da je išao, šta god da je radio, novinari su ga jurili.

Paparaci su ponekad čekali ispred naše kućne kapije. Zamisli, miidemo u školu, a prokleti paparaci nas jure niz Old Santa Fe Trejl kaoda smo princeza Dajana ili neko sličan. Smešno.- Kakav teret za vas.- Nije uvek bio teret. Povremeno je bilo i zabavno. Očevi brakovi su

uvek bili velike vesti, vreme za odmahivanje glavom i olajavanje.Ženio se neobično lepim ženama koje niko pre toga nije video, nemanekenkama i glumicama. Moja majka, pre nego što ju je sreo,radila je u prijemnoj službi kod zubara. Otac je voleo pažnju. Svremena na vreme bi, samo zabave radi, udario nekog paparaca iplaćao odštetu. Bio je ponosan na sebe. Bio je kao Onazis, veći odživota.- Šta se desilo s tvojom majkom?- Umrla je kad mi je bilo četiri godine. Neki redak i iz-nenadan oblik

meningitisa. Bila je jedina od njegovih žena od koje se nije razveo;pretpostavljam da nije imao dovoljno vremena.Žao mi je.Slabo je se sećam, osim kao osećanja. Topla i puna ljubavi, tako

nešto.Ona odmahnu glavom.- I dalje ne razumem. Kako je vaš otac mogao svojim sinovima da

uradi ovako nešto?Tom je pomno gledao u mapu.- Sve što je uradio i sve što je imao moralo je biti izuzetno. To se

odnosilo i na nas, naravno. Ali mi nismo postali ono što je on želeo.Odlazak i samosahranjivanje s novcem, s poslednjim preostalimdahom, bio je pokušaj da nas natera da učinimo nešto što ćeodzvanjati kroz istoriju. Nešto što će ga učiniti ponosnim. -Gorko senasmejao. - Ako novine ikad saznaju za ovo, to će biti neverovatnavest. Prvorazredna. Blago od pola milijarde dolara pohranjeno unekoj grobnici u Hondurasu. Ceo svet će se sjatiti da ga traži.Mora da je bilo teško imati takvog oca.- I jeste. Ne znam s koliko je mojih teniskih mečeva otišao ranije da

ne vidi kako gubim. Bio je nemilosrdan igrač šaha, ali ako bi shvatioda će pobediti nekog od nas, prekidao je igru. Nije mogao da

podnese da vidi kako gubimo, čak ni od njega. Kad smo donosiliocene nikad nije komentarisao, ali mogla se videti razočaranost unjegovim očima. Sve manje od čiste petice bila je takva propast danije mogao naterati sebe da razgovara o tome.Jesi li nekad dobio čistu peticu?Jednom. Stavio mi je šaku na rame i s ljubavlju me stisnuo. I to je

bilo sve. Ali reklo je više nego hiljadu stranica.Baš strašno, žao mi je.Svaki od nas je našao neko pribežište. Ja sam ga najpre našao u

skupljanju fosila, želeo sam da budem paleontolog, a potom uživotinjama. One te ne osuđuju. Ne traže da budeš neko. Konj teprihvata takvog kakav jesi.Tom je zaćutao. Neverovatno koliko je bolno bilo razmišljati o

detinjstvu i sad, u trideset trećoj godini.Žao mi je - reče Sali - nisam nameravala da zabadam nos.Tom odmahnu rukom.- Ne mislim da ga blatim. On je, na svoj način, bio dobar otac.

Možda nas je previše voleo.- Pa - reče Sali posle nekog vremena ustajući. - U ovom trenutku,

treba da pronađemo vodiča da nas odvede uz reku Patuka, a janemam pojma odakle da počnem. - Podiže telefonski imenik i počeda ga lista. - Nikad pre nisam radila ovakve stvari. Pitam se da liovde ima odeljak Putovanje i avanture ili nešto slično.- Imam bolju ideju. Treba da pronađemo lokalni bar za strane

novinare. Kad je reč o putovanjima, oni su najobavešteniji na svetu.Upiši sebi poen.Sagnula se i izvukla par pantalona i dobacila mu ih, zatim košulju,

par čarapa i par lakih cipela za pešačenje. Sve je palo na gomiluispred njega.- Sad možeš da skineš te kaubojske čizme za muškarčine.Tom pokupi odeću i pređe u svoju sobu da se presvuče. Odeća se

sastojala većinom od džepova. Kad je izašao Sali ga pogleda i reče:- Posle nekoliko dana u džungli možda i nećeš izgledati tako

smešno.Hvala. - Tom ode do telefona i pozva recepciju. Novinari su, kako

se činilo, visili u baru Los Carkos.

Tom se iznenadio kad je otkrio da Los Carkos nije jeftina rupa kaošto je mislio, već elegantan, otmen lobi starog hotela, obložendrvetom. Bio je rashlađen do temperature samo malo više odarktičke i ispunjen aromom finih cigara.Pusti mene da govorim - reče Sali. - Moj španski je bolji od tvog.A i lepša si.Sali se namršti.- Ne mislim da su muške šovinističke šale smešne.Zauzeli su mesta u baru.Ola! - veselo reče Sali barmenu, čoveku s otromboljenim kapcima. -

Tražimo čoveka iz Njujork tajmsa.- Gospodina Suela? Nisam ga video od uragana, senorita.- A reportera iz Volstrit žurnala?Ovde nema reportera iz Volstrit žurnala. Mi smo siromašna zemlja.- Pa dobro, koje reportere imate ovde?- Tu je Roberto Rodriges iz El diarija.Ne, ne, tražimo Amerikanca. Nekoga ko poznaje ze-mlju.- Bi li odgovarao Englez?- Odlično.Tamo je - promrmlja pokazujući usnama - Derek Dan. Piše knjigu.- O čemu?- Putovanja i pustolovine.- Da li je napisao još neku knjigu? Kažite mi naslov.- Tihe vode je njegova najnovija knjiga.Sali ostavi dvadeset dolara na šanku, i pođe prema Danu. Tom ju je

pratio. Ovo će biti dobro, mislio je. Dan je sedeo sam u separeu, piosvoje piće i imao neverovatno plavu kosu iznad lica crvenog kaobiftek. Sali zastade, pokaza rukom i uzviknu:- Pa vi ste Derek Dan, zar ne?- Poznato je da se odzivam na to ime, da - reče. Nos i obrazi mu

postadoše ružičasti.- Kako uzbudljivo! Tihe vode je jedna od mojih najomijenijih knjiga!

Obožavala sam je!Dan ustade, pokazujući robusnu građu, vitak i u formi, odeven u

iznošene oker pantalone i jednostavnu pamučnu košulju kratkihrukava. Bio je zgodan čovek, model Britan-ska imperija.Zaista vam zahvaljujem — reče. — A vi ste?

Sali Kolorado. - Čvrsto mu je stegla ruku.Već je postigla da se smeška kao idiot, pomisli Tom. Osećao se

smešno u svom novom odelu koje je još mirisalo na prodavnicumuške garderobe. Nasuprot njemu, Dan je izgledao kao da je išaodo kraja sveta i nazad.- Hoćete li mi se pridružiti na piću?- Bila bi nam čast - uzviknu Sali.Dan je odvede do klupe i postavi pored sebe.- Ja ću isto što i vi - reče ona.- Džin i tonik. - Dan mahnu barmenu, a zatim pogleda Toma. -

Sedite i vi, naravno.Tom sede ništa ne govoreći. Počelo je da ga napušta oduševljenje.

Nije mu se dopadalo crveno lice gospodina Dana koji je piljio u Sali -i ne samo u njeno lice.Barmen pristiže. Dan reče na španskom:- Džin i tonik za mene i za damu. A...? - Pogleda u Toma.- Limunadu — reče Tom kiselo.- Yuna limonada*( Sp.: I jedna limunada. (Prim. prev.)) - dodade

Dan, tonom jasno pokazujući šta misli o Tomovom izboru pića.- Tako mi je drago što smo naleteli na vas! - reče Sali. -Kakva

slučajnost!- Dakle, pročitali ste Tihe vode - reče Dan sa osmehom.- Jedna od najboljih putopisnih knjiga koju sam pročitala.- Svakako - dodade Tom.- I vi ste je pročitali? - Dan mu se okrenu s očekivanjem. Tom je

primetio da je Dan popio već polovinu svog pića.Svakako sam je pročitao - reče Tom. - Naročito mi se dopao deo

kad ste upali u slonovska govna. To je bilo urne-besno.Dan zastade.- Slonovska govna?Zar nije bila neka priča o slonovskim govnima u vašoj knjizi?Nema slonova u Srednjoj Americi.O! Mora da sam pomešao s nekom drugom knjigom. Izvinite.Tom vide Saline zelene oči uperene u njega. Nije bio siguran da li je

ljuta ili se uzdržava od smeha.Dan okrenu stolicu, tako da se postavio leđima prema Tomu i

posvetio pažnju Sali.

- Možda će vas zanimati da znate da radim na novoj knjizi.- Baš uzbudljivo!- Zvaće se Noć komaraca. Reč je o Obali komaraca.- A mi baš tamo idemo! - Sali pljesnu rukama u uzbuđenju, kao

devojčica. Tom uze gutljaj, žaleći zbog izbora pića. Trebaće munešto jače da prebrodi ovo. Nije nikako trebalo da se složi da Salivodi razgovor.- U istočnom Hondurasu ima preko deset hiljada kva-dratnih

kilometara močvara i planinskih kišnih šuma i taj deo je potpunoneispitan. Neki delovi nisu mapirani čak ni iz vazduha.- Nisam imala pojma!Tom odgurnu limunadu i pogledom potraži konobara.- Moja knjiga je dnevnik s putovanja koje sam preduzeo duž Obale

komaraca, kroz lavirint laguna koje označavaju mesto susretadžungle i mora. Ja sam prvi belac koji je preduzeo to putovanje.- Neverovatno. Kako ste, zaboga, to uradili?- Motorizovanim kanuom. Jedini način prevoza u ovim krajevima,

osim pešačenja.- Kad ste bili na tom fantastičnom putovanju?- Pre oko osam godina.- Osam godina?- Imao sam nekih problema sa izdavačem. Ne možete da

požurujete dobru knjigu, znate. - Ispio je piće i mahnuo konobaru dadonese još jednu turu. - Opaka je to zemlja.- Stvarno?Izgledalo je da je Dan ovo shvatio kao poziv. Zavalio se.- Za početak, tu su naravno komarci, tropske muve, krpelji crne

muve, štrklji*( I crne muve i štrklji su muve-paraziti, koje napadajusisare i legu jaja u koži. (Prim. prev.)) Oni vas ne ubijaju, ali mogu davam učine život prilično gadnim. Jednom me je ujeo štrkalj za čelo. Upočetku je bilo kao da me je ujeo komarac. Zatim je počelo da otiče ida modri. Bolelo je ko sam đavo. Posle mesec dana je puklo, i larveduge tri centimetra počele su da se migolje i padaju na zemlju. Kadvas ujedu najbolje je da pustite da sve ide svojim tokom. Akopokušate da ih iskopate samo napravite gnojnu ranu.Ozbiljno se nadam da taj događaj nije oštetio vaš mozak - reče

Tom.

Dan ga je ignorisao.- Zatim postoji Sagasova bolest.Šagasova bolest?- Tripanosoma cruzi. Jedna buba nosi bolest i ugrize vas, a

istovremeno i sere po vama. Parazit živi u izmetu, i kad se počešeteuđe u krv. Niste ni svesni da nešto ne valja dok ne prođe deset dodvadeset godina. Najpre počne da vam otiče stomak. Onda teškodišete i ne možete da gutate. Na kraju vam i srce otekne i pukne.Nema poznatog leka.- Bajno - reče Tom. Konačno je privukao pažnju kono-bara. - Viski.

Dupli.Dan je nastavio da gleda u Toma, a osmeh mu je igrao na usnama.- Da li vam je poznata kopljarka?- Ne mogu reći. - Jezovite priče iz džungle, činilo se, bile su glavna

trgovačka roba Dereka Dana.- To je najotrovnija zmija poznata čoveku. Braon i žute boje; lokalci

je zovu barba amarilja. Mlade zmije žive u drveću i na granama. Kadih uznemirite padaju po vama. Ujed prekida srčani rad za tridesetsekundi. Tu je i surukuku, iz roda zvečarki, najveća otrovnica kojuljudi poznaju. Dugačka oko četiri metra i debela kao butina. Ni blizusmrtonosna kao kopljarka - kad vas surukuku ujede možete dapoživite i dvadeset minuta.Dan se zakikota i otpi još jedan gutljaj.Sali promrmlja nešto o tome kako je to strašno.Naravno, čuli ste za ribu čačkalicu?*( Vrsta parazita koji živi u

rekama Južne i Srednje Amerike. (Prim-prev.)) Ovo nije priča zadame. - Dan baci pogled na Toma i namignu.Recite - uzvrati Tom. - Sali nisu strane prostote.Živi u rekama ovog kraja. Recimo pođete na osvežavajuće jutarnje

kupanje. Čačkalica pliva uzvodno uz vašeg mališu, zatim izbacibodlje i ukotvi se u vašoj uretri.Tomovo piće zastade na pola puta do usta.Zapreči uretru. Ako ne pronađete hirurga svetlosnom brzinom

pukne vam bešika.Hirurga? - upita Tom slabašno.Dan se zavali.- Baš tako.

Tomu se osušilo grlo.- Kakva je operacija u pitanju?Amputacija.Piće je konačno stiglo do Tomovih usta i on otpi gutljaj, pa još

jedan.Dan se glasno nasmeja.- Nadam se da ste čuli sve o piranama, lajšmaniozi,*( Vrsta parazita

koja izaziva uvećanje slezine, anemiju, groznicu itd. (Prim. prev.))električnim jeguljama, anakondama i sličnim stvarima. - Danodmahnu rukom s omalovažavanjem. - Ove opasnosti su većinompreuveličane. Pirane vas jure samo ako krvarite, a anakonde suretke ovoliko severno i ne jedu ljude. Honduraske močvare imaju ijednu prednost - nema pijavica. Obratite pažnju na paukove, mada...- Baš mi je žao, ali ćemo priču o paucima morati da ostavimo za

neki drugi dan - reče Tom, gledajući na sat. Primetio je da se rukagospodina Dereka Dana, ispod stola, odmara na Salinom kolenu.- Nemate nekih zadnjih misli, staro momče? Ovo nije zemlja za

mekušce.Ni slučajno - reče Tom. - Samo bih radije čuo priču o vašem susretu

s ribom čačkalicom.Derek Dan je gledao Toma bez osmeha. To je prilično bajata šala,

prijatelju.- Dakle! - reče Sali veselo. - Jeste li išli sami na putovanje? Mi

tražimo vodiča i pitam se da li biste mogli nekog da nam preporučite.- Kuda vi, prijatelji, nameravate?- Brus Laguna.- Skrećete s turističke mape. - Iznenada mu se oči suziše. - Vi niste

pisac?Sali se nasmeja.- O, ne, ja sam arheolog, a on je veterinar za konje. Ali ovde smo

samo kao turisti. Volimo pustolovine.Arheolog? Ovde nema mnogo ruševina. Ne možete graditi u

močvari. A niko civilizovan ne bi živeo u planinama u unutrašnjosti.Gore na Sijera Azul su najgušće kišne šume na Zemlji, ali planine sutako strme da jedva možete i da puzite uz ili niz njih. Na gotovodvesta kilometara nema dovoljno ravne površine da podignete šator.Moraćete da prosecate put, a po teškom danu bićete srećni ako

prođete i kilometar i po. Staza prosečena mačetama ponovo će seistkati tako gusto, da posle nedelju dana nećete ni znati da jepostojala. Ako tražite ostatke građevina, Sali, zašto ne odete uKopan? Možda bih mogao više o tome da vam ispričam za večerom.Ruka mu je i dalje bila na njenom kolenu stežući ga i trljajući.- Dobro - reče Sali. - Možda. Da se vratimo na vodiča. Imate li neku

preporuku?- Vodič? A, da. Vaš čovek je don Orlando Okotal. Toaka Indijanac.

Potpuno pouzdan. Neće vas prevariti kao drugi. Poznaje zemlju kaosvoj dlan. Išao je sa mnom na mom poslednjem putovanju.- Kako da ga pronađemo?- Živi uz reku Patuka, u mestu Pito Solo, poslednjem pravom

naselju na reci, pre velikih unutrašnjih močvara. To je šezdeset doosamdeset kilometara uzvodno od Brusa. Ostanite u glavnom kanalureke ili se nikad nećete živi izvući. U ovo doba godine šume supoplavljene, i postoje zilioni bočnih kanala koji idu na sve strane. Tazemlja je potpuno neispitana, od močvara preko Sijera Azula sve doreke Gajambre. Četrdeset hiljada kvadratnih kilometara terraincognita.- Još uvek nismo sasvim odlučili kuda ćemo ići.- Don Orlando. On je vaš čovek. - Tada se Derek Dan obrnuo u

svojoj stolici prema Tomu svojim velikim oznoje-nim licem. - Malosam kratak u novcu - čekovi s tantijemima kasne zbog pošte i takoto. Možda bi mogao da nam poručiš još jednu turu?

15Na kompjuterskom ekranu, zgodno smeštenom u kancelariji među

zidnim oplatama od trešnjevog drveta, Luis Skiba je posmatraostanje akcija Lemp-Denisona na njujorškoj berzi. Investitori su ceodan navaljivali i sad su deonice prodavane po ceni od gotovo deset.Dok je gledao, deonice su pale za još jednu osminu poena i sad subile okruglo deset.Skiba nije želeo da vidi da cena padne na jednocifren broj. Naglo je

skrenuo pogled s ekrana. Oči su mu zasvetlucale kad ih je skrenuoprema kliznoj drvenoj oplati koja je skrivala makalan viski, ali je bilorano. Prerano. Bila mu je potrebna bistra glava za poziv.Kružile su glasine da floksatein ima problema u Upravi za hranu i

lekove. Mali akcionari su okupirali berzu kao crvi leš. Dve stotinemiliona dolara iz Programa za istraživanje i razvoj je potrošeno za tajlek. Lemp je uposlio najbolje medicinske istraživače i naučnike s triuniverziteta Ajvi lige. Dvostruko slepi test bio je dobro zamišljen,podaci poslati i sređeni na najbolji način. Njihovi prijatelji u Upravi bilisu obrađeni. Ali na kraju ništa nije moglo da spase floksatein. Bezobzira na to kako prikažete podatke, floksatein je bio promašaj. Aimao je šest miliona deonica Lempa kojih nije mogao da se oslobodi- niko nije zaboravio šta se desilo s Martom Stjuart - kao i dvamiliona obveznica tako daleko od svakog novca da su bile korisnijekao toalet-papir u njegovom kupatilu izrađenom u karera mermeru.Više nego išta na svetu Skiba je prezirao male akcionare. Bili su

pravi lešinari, crvi, muve koje se legu na raspadajućem lešu. Sve bidao da vidi kako se deonice Lempa okreću protiv njih i počinju darastu; voleo bi da vidi njihovu paniku kad budu prinuđeni da pokrijurazliku. Voleo bi da misli o svim pozivima koji će im stići. To bi biladivna stvar. A kad dođe do Kodeksa i to objavi, ta divna stvar će se idesiti. Opeći će ih tako gadno da će biti potrebni meseci, možda igodine, da se povrate.Drhtavi zvuk zvona stiže s telefona na stolu. Baci pogled na sat.

Poziv preko satelitske veze bio je tačan u minut. Iskreno je mrzeo darazgovara s Hauserom; gadio se tog čoveka i njegovih principa. Alije morao da sarađuje s njim. Hauser je insistirao na tome ,,da ga držiu toku". Iako je Skiba bio glavni direktor, oklevao je. Za neke stvari jebilo bolje da se ne znaju. Na kraju se ipak složio, ako ni zbog čega

drugog, a ono zato da spreči Hausera da uradi nešto glupo ilinezakonito. Želeo je da dobije Kodeks sasvim čist.Podiže slušalicu.Skiba ovde.Hauserov glas, koji je ometač učinio sličnim glasu Paje Patka, ču se

s druge strane. Po običaju, privatni detektiv nije gubio vreme naučtivosti.Maksvel Brodbent je otišao uzvodno uz reku Patuka s grupom

Indijanaca gorštaka. Na tragu smo mu. Još ne znamo kuda sezaputio, ali cenim da je to negde u unutrašnje planine.Ima li problema?- Jedan od sinova, Vernon, prvi je krenuo i sad je ispred nas,

uzvodno. Izgleda da će se za taj problem pobrinuti džungla.Ne razumem.Iznajmio je dva pijana vodiča iz Puerto Lempire, i oni su se izgubili

u močvarama Mimbar. Nije baš verovatno da će ponovo ugledatisvetlost dana.Skiba se zagrcnu. Ovo je bilo mnogo više podataka nego što mu je

bilo potrebno da zna.- Slušajte, gospodine Hauser, držite se činjenica, a razmišljanja

ostavite drugima.Imali smo mali problem s onim drugim, Tomom. S njim je žena,

diplomirani etnofarmakolog s Jejla.- Etnofarmakolog? Ona zna za Kodeks?- Možete se kladiti da zna.Skiba trepnu.- To je prilično nezgodno.Jeste, ali nije ništa što ja ne mogu da rešim.Čujte, gospodine Hauser - reče oštro. - Ostavljam stvari u vašim

sposobnim rukama. Moram na sastanak.Treba se pobrinuti za te ljude.Skibi se nije dopalo što se razgovor opet vratio na tu temu.- Nemam pojma o čemu pričate i ne želim da znam. Sasvim mi

odgovara da se vi pozabavite pojedinostima.S drugog kraja ču se slabašan kikot.- Skiba, koliko ljudi umire u Africi ovog trenutka zato što insistiraš

da ti se plati dvadeset tri hiljade dolara godišnje za novi lek protiv

tuberkuloze čija te je proizvodnja koštala stotinu deset dolara. Samoo tome govorim. Kad kažem pobrinuti se za nekog, mislim samo nato da će se na tvoj zbir dodati još nekoliko brojeva.- Dođavola, Hausere, to je nečuveno... - Skiba izgubi glas

zagrcnuvši se. Upravo je dozvolio sebi da se upeca. To je bio samorazgovor, ništa više.- Baš lepo, Skiba. Ti hoćeš svoj Kodeks čist i zakonit, ne želiš da se

bilo ko pojavi s dokazom o vlasništvu i ne želiš da iko budepovređen. Ne brini, nijedan belac neće biti ubijen bez tvoje dozvole.- Sad me slušaj. Neću dozvoliti da iko bude ubijen, belac ili ne. Ovaj

besmislen razgovor mora da se završi. - Skiba je osećao kako muznoj curi niz vrat. Kako je dozvolio Hauseru da preuzme kontrolu uovakvoj situaciji? Ruka s ključem mu je bila nespretna, ali se fiokaotvorila.Razumem - reče Hauser. - Kao što sam kazao...- Imam sastanak. - Skiba prekinu razgovor dok mu je srce

besomučno udaralo. Hauser je bio tamo, van kontrole bez nadzora,spreman da uradi sve. Čovek je bio psihopa-ta. Zagrizao je,sažvakao, sprao gorčinu gutljajem makalana. naslonio se i disaoduboko. Vatra je veselo gorela u kaminu. Razgovor o ubistvima ga jeuznemirio, bilo mu je muka Zurio je u plamenove, tražeći utehu.Hauser je obećao da će tražiti dozvolu, a Skiba nije nameravao damu je ikad da. Ni njegov, ni novac kompanije nije bio vredan takvogpostupka Pogled mu je odlutao do srebrnih fotografija na stolu -njegovo troje plavokose dece uzvaraćalo je pogled sa osmehom.Smirio je disanje. Hauser je govorio grubo, ali to je, ipak, bi samogovor, samo reči. Niko neće biti ubijen. Hauser će s domoćiKodeksa, Lemp će se oporaviti, a za dve do tri godine svi na Volstrituće mu čestitati kako je izvukao kompaniju ivice propasti.Skiba baci pogled na sat, berza se zatvorila. Sa osećanjem teskobe

i odbojnosti pogleda kompjuterski ekran. Kasni kupci su podigli cenudeonica u poslednjih dvadesetak minuta. Zatvorili su na vrednosti oddeset i po.Skiba oseti trunčicu olakšanja. Posle svega, to i nije bio tako loš

dan.

16Sali je skeptično gledala kako dva radnika izvlače sklepan avion iz

bednog hangara.- Možda je trebalo da proverimo avion pre nego što smo kupili karte

- reče joj Tom.- Sigurna sam da je u redu - odgovori Sali, kao da po-kušava da

ubedi sebe.Pilot, mršavi Amerikanac izgnanik, u pocepanoj majici, u

pantalonama isečenim u šorts, s dve duge pletenice i bradom, prišaoim je laganim hodom i predstavio se kao Džon. Tom ga pogleda, azatim baci kiseo pogled na avion.Znam, znam. Izgleda kao govno - reče Džon cereći se, kucnu trup

aviona zglobovima i on zazveča. - Bitno je šta je unutra. Sam gaodržavam.- Nemate pojma koliko mi je lakše zbog toga - reče Tom.- Znači idete za Brus?- Tačno.Džon začkilji u prtljag.- Idete da pecate sabalo?-Ne.- Najbolji sabalo na svetu. Nema mnogo drugih stvari. - Džon otvori

pregradak na boku aviona i poče da ubacuje njihov prtljag mršavimrukama. - Pa šta radite ovde?- Nismo baš sigurni - brzo se ubaci Sali. Što se manje kaže, tim

bolje. Nema smisla da uzvodno započne stampedo lovaca na blago.Pilot ugura poslednji komad prtljaga, udari dva-tri puta da se sve

uglavi i zalupi poklopac uz veliku buku jeftinog lima. Zabravilo se tekiz trećeg pokušaja.- Gde ćete odsesti u Brusu?Još nismo ni to odlučili.Ništa nije tako dobro kao kad se stvari isplaniraju unapred - reče

Džon. - Kako god bilo, ima samo jedno mesto, i to je La Perla.Koliko zvezdica mu daje Mišlenov vodič?Džon se nasmeja. Otvori vrata za putnike, spusti stepenike i oni se

ukrcaše. Džon ih je pratio, i dok je ulazio Tom otkri slabašan miris zakoji je pomislio da je od marihuane. Divno.- Koliko dugo letite?

- Dvadeset godina.- Da li ste ikad imali nesreću? - upita Tom.Jednom. Pogodio sam svinju u Paradizu. Veseljaci nisu pokosili

stazu, a prokleta životinja je zaspala u visokoj travi. A baš je bilavelika svinja.Da li su vam instrumenti kalibrisani?Da kažemo ovako — umem da koristim svoje instrumente. Nema

mnogo razloga za kalibrisanje ovde, pogotovo ne za one koji polećus travnjaka.Jeste li prijavili plan leta?Džon odmahnu glavom. - Sve što treba da radim jeste da pratim

obalu.Avion je poleteo. Bio je divan dan. Sali oseti uzbuđenje dok je avion

uzletao, a sunce blistalo s Kariba. Okrenuli su se da bi pratili obalu,nisku i ravnu, s mnogo laguna i malenih ostrva koja su izgledala kaozeleni parčići džungle odlomljeni od kopna što plutaju prema moru.Sali je mogla da vidi mesta gde su putevi ulazili u unutrašnjost,oivičeni neurednim poljima ili neravnim krpama posečenog drvećadžungle. Duboko u unutrašnjosti videla je nazubljenu liniju plavihplanina, s vrhovima u oblacima.Sali baci pogled na Toma. Sunce je izbledelo njegovu svetlosmeđu

kosu, prošaralo je zlatom. Bio je vitak, visok, žilav, kretao se nakaubojski način koji je volela. Pitala se kakav to čovek može takoolako da se oprosti od stotinu miliona dolara. To je ostavilo na njuveći utisak nego išta drugo. Dovoljno dugo je živela da shvati da jeljudima koji imaju novac mnogo više stalo do njega, nego onima kojiga nemaju.Tom se okrenu i pogleda je, a ona se brzo nasmeši i vrati pogled ka

prozoru. Dok se obala nastavljala dalje prema istoku, pejzaž ispodnjih je bio divalj, lagune veće i zamršenije. Velika reka se ulivalanegde daleko. Dok su se spuštali da bi se približili, Sali ugleda gradna mestu gde se reka pridružila lagunama, a grozd sjajnih limenihkrovova okruženih neurednim poljima izgledao je na pejzažu kaopocepane krpe. Pilot je napravio jedan krug i naciljao polje, koje sepretvorilo u sletnu stazu kad su mu se približili. Sletao je, a Salipomisli da je bilo prebrzo. Bili su sve bliže zemlji, a činilo se da avionubrzava. Zgrabila je rukohvate stolica. Staza je blesnula ispod njih,

ali avion još nije sleteo. Videla je kako se zid od rastinja džunglepribližava velikom brzinom.Isuse Hriste - kriknu Sali - promašujete stazu! Avion se brzo

podigao, a džungla je bila ispod njih, vrhovi drveća na pola metraispod aviona. Dok su se uzdizali, Sali ču Džonov suvi smeh krozslušalice. - Opustite se, Sal, samo pravim galamu da bi se stazaraščistila. Bio sam ja na tom času.Dok se avion ponovo pripremao za sletanje Sali se zavali, brišući

čelo.- Baš lepo što ste nas opomenuli.Pa rekao sam vam za svinju, ljudi.*Ostavili su prtljag u La Perli, sivoj betonskoj baraci koja se vodila

kao hotel, a zatim otišli do reke da se raspitaju o iznajmljivanjučamca. Prolazili su prašnjavim ulicama Brusa. Bilo je posle podne, avrućina je učinila vazduh mrtvim i nepokretnim. Sve je bilo tiho, azemlja je bila puna barica koje su se pušile. Znoj joj je kapao izrukava, cureo niz leđa i između grudi. Sali se činilo da su svi razumniljudi na sijesti.Na drugom kraju grada pronašli su reku. Ležala je između strmih

obala, široka oko dvesta metara, boje mahagonija. Reka jezaokretala između dva moćna zida džungle i mirisala na blato.Debeli sloj vode se kretao lenjo, a na površini se povremenopojavljivao vir ili brzak. Tu i tamo poneki zeleni list ili grančica polakoje plovio nizvodno. Staza od balvana spuštala se niz obalu,završavajući se iznad vode platformom od bambusa koja jepredstavljala klimavi dok. Četiri izdubljena kanua bila su privezanaza njega. Svaki je bio dugačak desetak metara i širok oko metar i po,istesan iz jednog džinovskog drveta, a završavao se kopljolikim,šiljatim pramcem. Krma je bila ravno isečena i imala podignutudasku za pričvršćivanje malog vanbrodskog motora. Daska je bilapostavljena poprečno i na njoj je moglo da se sedi.Nekako su sišli do obale da ih pogledaju izbliza. Ona je videla da tri

kanua imaju evinrud motore od šest konjskih snaga katancempričvršćene za krmu. Četvrti, duži i masivniji, imao je osamnaestkonjskih snaga.

Evo domaće formule 1 - pokaza Sali. - Taj nam treba. Tom seosvrnu oko sebe. Mesto je delovalo napušteno.Eno nekog - Sali pokaza na baraku od bambusa, otvorenu s jedne

strane, na pedesetak metara niz obalu. Neposredno uz praznekonzerve dimio se žar. Viseća mreža ispletena od konoplje bila jerazapeta između dva drveta u zasenjenom delu, a u njoj je spavaočovek.Sali mu se približi.- Ola! - reče.Posle nekoliko trenutaka čovek otvori jedno oko.- Si?Želimo da razgovaramo s nekim u vezi sa iznajmljivanjem čamca. -

Govorila je španski.S bujicom nezadovoljnog gunđanja i mrmljanja on se uspravi u

mreži, počeša se po glavi i naceri.- Ja govorim odličan američki. Mi govorimo američki. Jednog dana

odem u Ameriku.To je dobro. Mi idemo za Pito Solo - reče Tom.On klimnu glavom, zevnu, počeša se.- U redu. Ja vas vodim.Želeli bismo da iznajmimo veliki čamac. Onaj s motorom od

osamnaest konjskih snaga.Odmahnuo je glavom.- To glupi čamac.- Nije nam bitno što je čamac glup - reče Tom. - Taj želimo.- Ja vas vodim svojim čamcom. Taj glupi čamac pripada vojnim

čovecima. - Ispruži ruku. - Imaš bombonu?Sali mu pruži torbu koju je ranije kupila isključivo za tu svrhu.Čovekovo lice se razgali u osmehu. Gurnuo je mršavu ruku u nju,

prebirao po bombonama, izabrao pet ili šest, odmotao ih i sve ihodjednom stavio u usta. Na obrazu mu se pojavi velika oteklina.- Bueno - reče mumlajući.Hteli bismo da krenemo sutra ujutru - reče Tom. - Koliko traje

putovanje?Tri dana.- Tri dana? Mislio sam da ima šezdeset do osamdeset kilometara.

- Voda ide dole. Možda zaglavimo. Mora veslamo. Mnogo gacamo.Ne možemo mašinu.- Gacamo? - upita Tom. - A šta je s ribom čačkalicom?- Čovek ga bezizrazno pogleda.- Ne brini, Tome - reče Sali. - Možeš da nosiš tesan veš.- A, si! Kandiru! - Čovek se nasmeja. - Omiljena gringo priča.

Kandiru. Ja pliva u reci svaki dan i još uvek ima svoj čak-čak. Radiodlično! - Raspusno je kružio bokovima, namigujući Sali.- Poštedi me - reče Sali.- Dakle ta riba je podvala? - upita Tom.- Ne, ona stvarna! Ali mora prvo pišaš u reku. Kandiru miriše piš u

reci, pliva i sec! Ako ne piša kad pliva nemaš problem!- Da li je još neko ovuda prolazio u poslednje vreme? Neki gringosi,

mislim.- Si. Mi bili vrlo zauzeti. Prošli mesec beli čovek došao s mnogo

kutija i Indijanaca iz planina.- Kojih Indijanaca? - uzbuđeno upita Tom.- Goli Indijanci iz planina. — Pljunu.- Gde je on nabavio čamce?- Doneo mnogo novih čamaca iz La Seiba.- Jesu li se čamci vratili?Čovek se nasmeja, protrlja prste pokretom poznatim širom sveta i

ispruži ruku. Sali mu stavi novčanicu od pet dolara.- Čamci ne vratiti. Čoveci odu uz reku i nikad ne vratiti.- Da li je još neko prošao?Si. Prošle nedelje Isus Hrist došao s pijani vodiči iz Peurto Lempira.- Isus Hrist? - upita Sali.- Da, Isus Hrist s duga kosa, brada, haljine i sandale.Mora da je to bio Vernon - reče Tom s osmehom. - Da li je bio s

nekim?Da. On sa Sveti Petar.Tom prevrnu očima.- Još neko?Si. Onda došla dva gringosa s dvanaest vojnika i dva kanua, isto iz

La Seiba.Kako su gringosi izgledali?Jedan vrlo visok, puši lulu, ljut. Drugi nizak s četiri zlatna prstena.

Filip - reče Tom.Brzo su se dogovorili za čamac do Pito Soloa, a Tom mu je dao

deset dolara predujma. - Sutra polazimo s jutarnjini svetlom.Bueno! Ja spreman!Dok su se vraćali s reke ka betonskoj baraci koja je slovila za

lokalni hotel, iznenadili su se videvši parkiran džip s oflcirom i dvavojnika. Gomila dece u blizini, gurkajući se i domunđavajući, čekalasu da se nešto desi. Gazdarica je stajala kod džipa, sklopljenih ruku,lica bledog od straha.Ne sviđa mi se ovo - reče Sali.Oficir je zakoračio unapred, čovek vrlo pravih leđa, u besprekornoj

uniformi i kratkim bleštavim čizmama. Blago se naklonio. - Da liimam čast da upoznam senjora Toma Brodbenta i senjoritu SaliKolorado? Ja sam poručnik Vespan. -Oboje je ponaosob uhvatio zaruku, a zatim se povukao za korak. Vetar se promenio i Tom jenamirisao mešavinu old spajsa, cigara i ruma.U čemu je problem? - reče Sali.Čovek se široko nasmejao, pokazujući niz srebrnih zuba.- Očajan sam što moram da vas obavestim da ste uhapšeni.

17Tom je piljio u niskog oficira. Psić, kome se nije dopao jedan od

vojnika, zgurio se ispred njega kezeći zube i oštro lajao. Oficir gašutnu nogom u blistavoj čizmi i vojnici se nasmejaše.Zbog čega? - upita Tom.O tome ćemo razgovarati u San Pedro Suli. A sada, ako biste bili

ljubazni i pošli sa mnom.Nastupila je mučna tišina. Sali reče:- Neću.Senjorita, nemojmo da pravimo teškoće.- Ne pravim ja nikakve teškoće. Samo neću da pođem. Ne možete

me naterati.- Sali - reče Tom - mogu li da ti skrenem pažnju na to da imaju

puške?- Odlično. Neka me streljaju, pa nek posle to objašnjavaju vladi

SAD. - Raširila je ruke da od sebe napravi metu.Senjorita, preklinjem vas.Dva vojnika su se nervozno premeštala.Samo napred, učinite mi!Čovek klimnu glavom dvojici svojih ljudi i oni spustiše puške, a

zatim priđoše do Sali i zgrabiše je. Ona je vikala i otimala se.Tom pođe unapred.- Skidajte ruke s nje.Boreći se, dvojica vojnika je podigoše i ponesoše do džipa. Tom

udari prvog i on odlete. Sali se oslobodila dok je Tom napadaodrugog.Sledeće čega je Tom bio svestan bilo je da leži na leđi-ma gledajući

u vrelo plavo nebo. Oficir je stajao iznad njega, crvenog lica i besan.Tom je osećao pulsiranje u potiljku, na mestu gde ga je čovek udariokundakom.Vojnici su ga grubo podigli na noge. Sali je prestala da se otima i

bila vrlo bleda.Mačo barabe - reče. - Prijavićemo vaš napad ameri-čkoj ambasadi.Poručnik odmahnu glavom kao da je sve to samo budalaština.— A sada, možemo li mirno da podemo?Dozvolili su da ih odvedu u džip. Poručnik gurnu Toma na zadnje

sedište, pa zatim i Sali do njega. Njihovi rančevi i torbe već su bili

uzeti iz hotela i nabacani pozadi. Džip je pošao niz put ka stazi zapoletanje. Tamo, na travi, čekao ih je otrcani vojni helikopter, a čoveks francuskim ključem petljao je po motoru. Džip je stao.- Šta radiš? - oštro upita poručnik na španskom.- Zao mi je, teniente*(Šp. Poručnik) ali imamo mali problem.- Kakav problem?- Nedostaje nam deo.- Možeš li da letiš bez njega?- Ne, teniente.Marijo, kurvo Isusova! Koliko puta treba ovaj helikopter da se

pokvari?Da im javim radiom da pošalju avion s delom?Josifovih ti muda! Da, budalo, javi radiom za deo! Pilot se pope u

helkopter, javi radiom, a potom izađe.- Stići će sutra ujutru, poručniče. To je najranije.Poručnik ih je zaključao u drvenu šupu na stazi i postavio dva

vojnika da stražare. Pošto su se vrata zalupila, Tom sede na praznobure od dve stotine litara i obujmi bolnu glavu.Kako se osećaš? - upita Sali.Kao da mi je glava mesingani gong u koji je neko upravo udario.Gadno te je udario. Tom klimnu glavom.Nešto je zazvečalo i vrata se ponovo otvoriše. Poručnik je stajao sa

strane dok im je jedan vojnik dobacio vreće za spavanje i jakubaterijsku lampu.- Zaista mi je žao zbog neugodnosti.Zaista ćeš žaliti zbog neugodnosti kad te prijavim - reče Sali.Poručnik se pravio da nije čuo.- Mogu li da vas posavetujem da ne pokušavate ništa luckasto. Bilo

bi vrlo razočaravajuće ako neko bude ustreljen.Sali mu reče:- Ne bi se usudio da pucaš u nas, ti bedni nacisto.Poručnikovi zubi blesnuše žućkastosrebrnastim sjajem u slaboj

svetlosti.- Nesreće se dešavaju, posebno Amerikancima koji dođu u La

Moskitu nepripremljeni za divlju džunglu.Izađe, a vojnik zalupi vratima. Tom je čuo prigušeni glas poručnika

kako govori vojnicima da će im, ako zaspe ili se napiju na straži, on

lično odseći testise, osušiti ih i okačiti na vrata kao zvekir.- Prokleti nacisti - reče Sali. - Hvala ti što si me branio.- Nije mnogo pomoglo.Je l' te jako udario? - Pogleda mu glavu. - Imaš gadnu čvorugu.Dobro sam.Sali sede pokraj njega. Osećao je toplinu njenog prisustva. Pogleda

je i vide bledi profil naspram polumraka šupe. I ona njega pogleda.Bili su tako blizu jedan drugom da je osećao toplinu njenog lica nasvom, video krivinu njenih usana, bledu jamicu na obrazu,razbacane pege na nosu. Još uvek je mirisala na pepermint. I nerazmišljajući o tome šta radi, nagnu se napred, usnama dodirujućinjene. Za trenutak nastupi tišina, a zatim se ona naglo odmače.- To nije dobra ideja.Šta je, dodavola, mislio? Tom se povuče, ljutit i posramljen.Neugodan trenutak je bio prekinut iznenadnim udarcem na vrata.- Ručak - dreknu jedan od vojnika. Vrata se brzo otvoriše, puštajući

svetlost unutra, pa se opet zalupiše. Čuo je kako vojnik ponovozaključava katanac.Tom osvetli prostoriju baterijom i uze poslužavnik. Ručak se

sastojao od dve tople pepsi-kole, tortilje od pasulja i gomile mlakogpirinča. Ništa od toga nije izgledalo jestivo. Za trenutak su sedeli umraku. Bol u Tomovoj glavi se povlačio, a on je besneo. Vojnici nisuimali pravo. On i Sali nisu ništa loše uradili. Osećao je da je njihovolažno hapšenje verovatno organizovao nepoznati neprijatelj koji jeubio Barnabija i Fentona. Braća su mu bila u većoj opasnosti negošto je mislio.- Dodaj mi bateriju.Osvetlio je okolinu. Šupa nije mogla biti jadnije sagrađena, samo

grede kao okvir i za njih prikucane daske, i limeni krov. Počela je damu se oblikuje ideja - plan za bekstvo.

18U tri ujutru zauzeli su svoja mesta, Sali kod vrata, a Tom uza zadnji

zid. Izbrojao je do tri, a zatim su istovremeno udarili. Salin udarac navrata trebalo je da sakrije Tomov udarac u zadnji zid. Istovremenoizvedena, dva udarca su zvučala kao jedan, glasno odjekujući uzatvorenom prostoru. Tanka daska je iskočila kao što se Tom inadao.Psi u selu su počeli da laju, a jedan od vojnika je psovao.- Šta to radite?- Moram u toalet! - viknu Sali.- Ne, ne. Moraš tu.Tom je šapatom ponovo odbrojavao, jedan, dva, tri, udarac. Sali je

još jednom udarila u vrata dok je on udarao u drugu dasku.Ali moram da idem, cabron!*()Senjorita, žao mi je, ali morate to da obavite unutra. Naređeno mi je

da ne otvaram vrata.Jedan, dva, tri, udarac.I treća daska je iskočila. Otvor je sad bio dovoljno veliki da se

provuku. Psi u selu su mahnito lajali.- Još jedan udarac i zovem teniente!- Ali moram da idem!- Ja tu ništa ne mogu.- Vi vojnici ste pravi divljaci.- To su zapovesti, senjorita.- Isto su govorili i Hitlerovi vojnici.- Hajdemo, Sali - siktao je Tom, pokazujući joj u mraku.- Hitler nije bio tako loš čovek, senjorita. Učinio je da vozovi idu na

vreme.- To je bio Musolini, idiote. Vas dvojica ćete završiti na vešalima, i to

je dobro.- Sali — pozva Tom.Sali mu pride.- Čuo si šta su ona dvojica nacista rekla?Gurnuo ju je kroz otvor i dodao joj vreće za spavanje. Potrčali su,

pognuti, kroz džunglu ka gradu. Grad nije imao struju, ali nebo je bilovedro, a mesečina je kupala ulice. Psi su ionako već lajali pa su

mogli da prođu ne izazivajući pažnju. Uprkos buci, niko se nijepojavio.Ovi ljudi su naučili da gledaju svoja posla, pomisli Tom.Za pet minuta su bili kod čamaca. Tom osvetli vojni čamac, onaj sa

osamnaest konjskih snaga. Bio je u dobrom stanju, s dva velikaplastična bureta benzina, oba puna. Počeo je da odvezuje pramac.Iznenada ču glas koji je šaputao u mraku.Ti ne želeti taj čamac.To je bio čovek koga su tokom dana unajmili.- Potpuno smo sigurni da ga želimo - prošišta Tom.- Pusti glupi vojni čoveci da uzmu taj čamac. Voda ide dole. Na

svakoj krivini oni zaglaviti. Ti uzmeš moj čamac. Ti ne zaglaviti. Takopobegneš. - Kao mačka je skočio na dok i razvezao vitki kanu smotorom od šest konjskih snaga. - Ulaziti.- Ideš li s nama? - upita Sali.- Ne. Ja kazati glupim vojnim čovecima vi meni ukrasti. - Počeo je

da oslobada benzinsku burad iz vojnog čamca i da ih prebacuje uzadnji deo kanua. Doneo im je i bure s benzinom iz još jednogčamca. Tom i Sali se ukrcaše. Tom je u džepu potražio novac ipružio ga čoveku.- Ne sada. Ako me pretresti i pronaći novac upucaće me.- Kako da ti platim? - upita Tom.Ti meni posle platiš milion dolara. Ja zovem Manuel Vaono. Ja uvek

ovde.Stani malo. Milion dolara?Ti bogat Amerikanac, lako platiš milion dolara. Ja, Ma-nuel Vaono,

spasti tebi život. Sad ići. Brzo.- Kako ćemo pronaći Pito Solo?- Poslednje selo na reci.- Ali kako ćemo znati...Indijanca nisu zanimala dalja objašnjenja. Odgurnuo ih je velikim,

golim stopalom, i čamac je skliznuo u crnilo.Tom je spustio motor u vodu, pričvrstio ga, povukao ručicu za

benzin i pokrenuo. Motor je zaurlao u trenutku. Zvuk je u tmini biovisok i glasan.Kreni! - viknu Manuel s obale.

Tom je usmerio čamac unapred. Okrenuo je ručicu gasa do kraja, aslabašna mašina je zaječala i zadrhtala. Dugački drveni kanupokrenuo se kroz vodu. Tom je upravljao dok je Sali stajala pognuta,osvetljavajući baterijom vodu u pravcu u kome su išli.Ni minut kasnije, Manuel se na doku razvikao na španskom: -

Upomoć! Opljačkan sam! Moj čamac, ukrali su moj čamac!Isuse, nije baš dugo čekao - promrmlja Tom. Uskoro je dreka

uzbuđenih glasova dospela do njih preko mračne vode. Potom jesvetlost plinske lampe počela da poskakuje duž obale, zajedno sbaterijama, osvetljavajući gužvu koju su ljudi napravili okupljajući se.Bilo je ljutitih i zbunjenih povika, a zatim odjednom nastupi muk. Glasna engleskom je zazvonio, glas poručnika Vespana.- Okrenite se ili ću narediti svojim ljudima da pucaju, molim vas!Laže - reče Sali.Tom nije bio tako siguran.- I ne pomišljajte da se šalim! - vikao je poručnik.- Nikad neće pucati - reče Sali. –Jedan... dva...Ma, folira - reče Sali. -Tri...Nastupila je tišina.Šta sam ti rekla?Odjednom preko vode prasnuše automatske puške, iznenađujuće

glasno i blizu.Sranje! - viknu Tom, bacajući se na dno. Čamac poče da krivuda i

on brzo posegnu rukom da smiri ručicu motora.Sali je stajala na pramcu, nedotaknuta događajem.- Tome, pucaju u vazduh. Neće rizikovati da nas pogode. Mi smo

Amerikanci.Ču se drugi prasak pušaka. Ovog puta Tom je jasno čuo kako su

meci pljusnuli u vodu oko njih. Sali se istog trenutka sručila na podkanua kraj njega.- Isuse Hriste, oni pucaju u nas! - vrisnulaje.Tom posegnu rukom nagore i gurnu ručicu bočno, po-krećući kanu

u brz pokret izbegavanja. Čuše još dva kratka praska. Ovog putazvižduk metaka se čuo iznad njihovih glava i nalevo; zvučao je kaozujanje muva. Očigledno su ciljali prema zvuku motora, komešajućivodu mecima automatskog oružja. I svakako su pucali da ubiju.

Vozio je čamac u cikcak liniji, pokušavajući da skrene vojnike spravca. U svakoj pauzi pucanja Sali je podizala glavu i osvetljavalaput baterijskom lampom da bi mogli da vide kuda idu. Biće sigurni,makar nakratko, kad prođu krivinu reke.Još jedan prasak, i nekoliko metaka pogodi rubove kanua

posipajući ih iverjem.Sranje!Stići ćemo vas i uhvatiti! - podiže se glas poručnika, mada slabije

čujan. - Naći ćemo vas, a onda će vam biti strašno žao u poslednjihnekoliko sati ostatka vaših bednih života!Tom odbroja do dvadeset i rizikova da još jednom pogleda unapred.

Posle kratkog vremena čamac zađe za krivinu, izvan linije vatre. Tomje vozio onoliko blizu džungli koliko se usuđivao. Dok su prolazilikrivinu, svetla su još jednom zasvetlucala kroz lišće i nestala. Uspelisu.Začuo se još jedan mlaki prasak pušaka. Tom je čuo krckanje i

štrickanje u džungli s njihove leve strane dok se tanad zabijala udrveće. Zvuci su odjekivali, a zatim je tišina pala na reku.Tom pomože Sali da ustane. U mutnoj svetlosti lice joj je bilo bledo,

gotovo kao u duha. Sa svake strane tamne reke dizao se zid odrastinja. Dok su se kretali samo jedna zvezda je sijala na krpici nebakoje se videlo, treptala i svetlucala kroz nadstrešnicu. Mali motor jebrundao. Za sada su bili sami na reci. Mračna, vlažna noć ih jeobgrlila.Tom uze Sali za ruku. Otkri da se trese, a zatim shvati da se i

njegova ruka trese. Vojnici su pucali na njih pokušavajući da ih ubiju.Video je to milion puta u filmovima, ali da stvarno neko puca na vasbilo je nešto sasvim drugo.Mesec se smestio iza džungle, a tama je gušila reku. Tom nakratko

upali lampu da vidi šta je ispred njih, upravljajući čamcem krozpanjeve i neravnine. Oko njih je zujao rastući oblak komaraca.Izgledalo je da im se broj povećava u hiljadama dok su putovali.- Pretpostavljam da nemaš neku konzervu sa sredstvom za

odbijanje komaraca u nekom od džepova? - upita Tom.- Zapravo, uspela sam da zgrabim jedan od mojih za-vežljaja u

džipu. Gurnula sam ga u pantalone. - Izvadila je mali paket izogromnog džepa na butini i otvorila ga. Počela je da rovari po njemu,

vadeći različite sitnice: flašica tableta za prečišćavanje vode,nekoliko kutija vodootpornih šibica, zavežljaj novčanica od stodolara, mapa, čokoladica, pasoš, nekoliko nekorisnih kreditnihkartica.Čak i ne znam čega sve ima ovde.Počela je da sređuje rusvaj od predmeta dok je Tom držao bateriju.

Nije bilo bočice protiv buba. Opsovala je i počela da vraća stvarinazad. Dokje to radila ispala je jedna fotografija.Tom je osvetli. Pokazivala je vrlo zgodnog mladića s tamnim

obrvama i izvajanom bradom. Ozbiljan izraz mu je borao čelo, čvrstausta, sako od tvida i način na koji je iskosio glavu pokazivali su muda taj čovek sebe shvata vrlo ozbiljno.- Ko je to? - upita Tom.- O! - reče Sali. - To je profesor Klajv.- To je Klajv? Pa on je tako mlad! Zamišljao sam da je neki klecavi

starac u kardiganu koji pućka lulu.- Ne bi bio srećan da te čuje šta govoriš. On je najmla-đi redovni

profesor u istoriji odseka. Upisao se na Stenford sa šesnaest,diplomirao s devetnaest, a doktorirao s dvadeset dve. Pravi je genije.- Sali pažljivo ugura fotografiju u džep.Zašto nosiš sa sobom fotografiju svog profesora?Pa - reče Sali neobavezno - mi smo vereni. Zar ti ni-sam rekla?Nisi.Sali ga pogleda sa zanimanjem.- Valjda ti to nije problem?Naravno da nije. - Tom oseti kako mu se lice zacrvenelo i ponada

se da mrak to skriva. Bio je svestan da ga ona posmatra u nejasnojsvetlosti.- Izgledaš iznenađen.- Pa i jesam. Ne nosiš verenički prsten.- Profesor Klajv ne veruje u te buržoaske običaje.- I što se njega tiče, bilo je u redu da pođeš sa mnom na ovo

putovanje...? - reče Tom, shvatajući da je rekao potpuno pogrešnustvar.- Misliš da mi treba dozvola od mog čoveka da pođem na put? Ili

možda na neki način stavljaš do znanja da meni ne treba verovati u

seksualnom smislu? - Nakrivila je glavu, gledajući ga suženimočima.Tom odvrati pogled.- Žao mi je što sam pitao.- I meni. Nekako sam mislila da si napredniji. Tom se zaposli

upravljanjem čamcem, skrivajući nelagodnost i zbunjenost. Reka jebila tiha; močvarna noćna vrućina tekla je pored njih. Ptica jekriknula u tami. U tišini koja je usledila Tom je čuo žamor.U trenutku je isključio motor dok mu je srce udaralo. Zvuk se

ponovo čuo - zvuk povlačenja ručke vanbrodskog motora. Muk jepao na reku. Čamac je pristao uz obalu.Pronašli su benzin. Dolaze po nas.Čamac je počeo da se vraća nošen strujama. Tom uze motku s dna

čamca i zabi je u vodu. Struja još malo skrenu čamac, i on se zatimumiri. Držeći i dalje čamac u struji osluškivali su. Još jednom se čuozvuk povlačenja ručke motora, a zatim bučanje koje je polako prešlou zujanje. Nije bilo sumnje - bio je to zvuk vanbrodskog motora.Tom pođe da uključi njihov motor.- Nemoj - reče Sali. - Čuće ga.- Ne možemo ih nadvladati veslajući motkama.Ne možemo im ni pobeći. Stići će nas za pet minuta s njihovih

osamnaest konja. - Sali osvetli baterijom duž obe strane džungle.Voda se prostirala do drveća, izlivala i davila džunglu. - Umesto togamogli bismo da se sakrijemo.Tom je motkom pomerio kanu do ivice potopljene šume. Postojao je

mali prostor - uska traka vode koja je mogla biti potočić u vremesuše. Nastavio je uz nju i čamac uskoro nalete na nešto - potopljenipanj.Napolje - reče Tom.Voda je bila duboka jedva do kolena, ali je ispod bilo barem pola

metra blata u koje su propadali praveći mehuriće. Mučni zadah gasaiz baruštine se podiže. Zadnji deo čamca još je bio isturen u reku;mogao je biti lako viđen.Podigni i guraj.Borili su se da podignu vrh čamca na panj, a potom, oboje dahćući,

gurnuše čamac preko njega. Zatim su se nekako uskobeljali i ušli

unutra. Zvuk evinruda je bio sve glasniji. Vojni čamac je brzopristizao rekom.Sali podiže drugu motku i pomoću njih krenuše unapred, dublje u

poplavljenu šumu. Tom je isključio baterijsko svetlo, i samo trenutakkasnije moćno svetlo zatreperi kroz drveće.Još uvek smo preblizu - reče Tom. Pokušao je da vesla, ali motka

potonu u blato i zaglavi se. Iščupao ju je i položio na dno čamca,grabeći lijane koje su visile, koristeći ih da uvuče čamac dublje ušumu, u gustiš od paprati i žbunja. Evinrud ih je gotovo stigao.Reflektor je blesnuo kroz šumu baš kad je Tom zgrabio Sali ipovukao je na dno kanua. Tu su ležali jedan pokraj drugog, njegovaruka oko nje. Tom se molio da vojnici ne vide njihov motor.Zvuk motornog čamca je postao vrlo glasan. Čamac je usporio,

reflektor je probijao šumu na mestu gde su se sakrili. Tom je mogaoda čuje pucketanje voki-tokija, mrmljanje glasova. Reflektor jeosvetlio džunglu oko njih kao da su na filmskom setu, a zatimnastavio polako dalje. Blagoslovena tama se vratila. Zvuk motora jeprošao i postajao sve slabiji.Tom je uspeo na vreme da vidi reflektor u šumi ispred njih dokje

čamac zalazio za okuku.- Otišli su - reče.Sali se uspravi, sklanjajući zamršenu kosu s lica. Komarci su se

okupili oko njih u gustom, zujećem oblaku. Tom ih je svuda osećao -u kosi, u ušima, kako pokušavaju da mu uđu u nos, kako gamižu niznjegov vrat. Svakim udarcem ubijao je desetine koje bi istog trenazamenili novi. Kad je pokušavao da diše, udisao je komarce.Moramo da se izvučemo odavde - reče Sali i spljeska jednog.Tom je počeo da lomi suve grančice sa žbunja oko njih.Šta to radiš?Pripremam vatru.- Gde?Videćeš. - Kad je napravio gomilu grančica, nagnuo se preko ivice i

zahvatio šakom blato iz močvare. Napravio je od njega palačinku nadnu kanua, pokrio je lišćem, sagradio mali tipi*( Sator-kućasevernoameričkih Indijanaca, od dugačkih motki i pre-krivena kožomi ćebadima. (Prim. prev.)) od grančica i sve pokrio suvim lišćem.Šibicu.

Sali mu dade šibicu i on zapali vatru. Čim se razgorela dodao je jošzelenog lišća i grančica. Dim se vijugavo podigao i napravio oblačiću vazduhu. Tom odlomi veliki list sa susednog grma i upotrebi ga kaolepezu da bi skrenuo dim ka Sali. Oblak mahnitih komaraca bio jeodbijen. Dim je mirisao prijatno, slatkasto i pikantno.To je dobar štos - reče Sali.Otac mi ga je pokazao kad smo bili na putovanju kanuima kroz

severni Mejn. - Ponovo je posegnuo i odlomio nekoliko listova sgrma, pa ih dodao u vatru.Sali je izvadila mapu i počela da je ispituje pod svetlošću baterije. -

Izgleda da reka ima mnogo bočnih kanala. Mislim da se držimo ovogdok ne stignemo do Pito Soloa.Pametno. I mislim da ćemo i nadalje morati da koristimo motke. Ne

smemo da se dovedemo u opasnost koristeći motor.Sali klimnu glavom.Ti pazi na vatru - reče Tom. - Ja ću da veslam, a posle ćemo se

zameniti. Ne stajemo dok ne dođemo u Pito Solo.Važi.Tom odgurnu čamac nazad u reku i zavesla blizu šume, osluškujući

zvuk motora. Uskoro su dospeli do malog kanala koji je krivudavonapuštao glavni, te pođoše njim.Tom reče:- Sve mi se čini da poručnik Vespan nije imao nameru da nas

odvede u San Pedro Sula. Mislim da je planirao da nas izbaci izhelikoptera. Da nije bilo tog pokvarenog dela, bili bismo mrtvi.

19Vernon pogleda u ogroman nebeski svod koji ih je natkriljavao i

primeti da se noć spušta u močvaru Mimbar. S njom je stiglo izujanje insekata, a kužno isparenje truljenja dizalo se s treperavogblata koje ih je okruživalo lelujajući kao otrovni gas izmeđudžinovskih stabala drveća. Negde u dubini močvare mogao je dačuje daleki krik životinje, praćen režanjem jaguara.Bila je već druga noć zaredom kako nisu mogli da pronađu suvu

zemlju za logor. Umesto toga pričvrstili su kanu ispod grupedžinovskih bromelija u nadi da će ih njihovi listovi zaštititi od upornekiše. Ništa slično nisu omogućile, naprotiv, kanalisale su kišu upotoke koje nisu mogli da izbegnu.Učitelj je ležao na dnu kanua, na kiši, sklupčan uz gomilu zaliha,

zavijen u mokro ćebe, tresući se uprkos zagušljivoj vrućini. Oblakkomaraca pravio je oko njih magleni kavez, naročito debeo oko lica.Vernon je mogao da ih vidi kako puze oko njegovih očiju i usta.Vernon se napreže i namaza još jedan sloj sredstva na lice, ali to jebio beznadežan poduhvat. Ako ga kiša i nije ispirala, znoj je to činio.Pogledao je nagore. Dva vodiča su bila na prednjem delu čamca,

kartala se i pila. Jedva da su bili trezni od početka putovanja, aVernon je bio užasnut kad je otkrio da jedan od tridesetlitarskihplastičnih krčaga za koje je mislio da sadrže vodu zapravo sadržidomaću aguardiente*(Šp. rakija) Vernon se presavio, obujmio samogsebe. Nije bilo potpuno mračno, noć je polako padala. U močvari nijebilo zalaska sunca. Svetlost se menjala iz zelene u plavu pa ugrimiznu i najzad u crnu. Ujutru je bilo obrnuto. Čak ni po sunčanimdanima nije bilo sunca, samo dubok zeleni mrak. Očajnički je želeosamo malo svetlosti, dašak svežeg vazduha.Posle četiri dana lutanja kroz močvaru, njihovi vodiči su konačno

priznali da su se izgubili, da moraju da se okrenu. I okrenuli sučamce. Samo, činilo se da ulaze sve dublje u močvaru. Ovopouzdano nije bio put kojim su došli. Bilo je nemoguće razgovarati svodičima, iako je Vernon govorio španski prilično dobro, a vodičiznali ponešto engleskog. Prečesto su bili toliko pijani da nisu govorilinijedan jezik. Poslednjih nekoliko dana, što su izgubljenije delovali,to su glasnije odbijali da greše i sve više pili. A tada se Učiteljrazboleo.

Vernon začu psovku s pramca. Jedan od vodiča baci karte izatetura se uspravljajući se, s puškom u ruci. Čamac udari u kamen.- Kabron! - Drugi vodič se zaljulja na nogama vadeći mačetu.- Stanite - viknu Vernon, ali su ga oni zanemarili, po običaju. Psovali

su i pijano se svađali; puška slučajno opali ne praveći štetu. Bilo jejoš gunđanja i meteža, a zatim dva vodiča, bez obzira na svađu,ponovo sedoše u čamac skupljajući razbacani špil karata. Podelili suih kao da se ništa nije desilo.- Otkud pucanj? - zakasnelo upita Učitelj, otvarajući oči.- Nije važno - reče Vernon. - Ponovo piju.Učitelj zadrhta, i jače privuče ćebe.- Trebalo bi da skloniš tu pušku.Vernon ne reče ništa. Bilo bi glupo pokušati da im oduzme pušku,

čak i kad su pijani. Posebno kad su pijani.Komarci - prošapta Učitelj, drhtavim glasom. Vernon naprska još

malo sredstva protiv komaraca na šake i nežno ga utrlja naUčiteljevo lice i vrat. Učitelj uzdahnu s olakšanjem, lagano zadrhta izatvori oči.Vernon pritegnu mokru košulju oko sebe, osećajući tešku kišu na

leđima, slušajući glasove šume, strane krike parenja i nasilja. Mislioje o smrti. Celog života je tražio odgovor na to pitanje i činilo se daće ga sada dobiti na sasvim neočekivan i prilično zastrašujući način.

20Tokom dva dana, debeo zaštitnički ogrtač izmaglice ležao je na

reci. Tom i Sali su veslali uzvodno, pratili krivudave bočne kanale ičvrsto se pridržavali politike ćutanja. Putovali su i danju i noću,spavajući naizmenično. Malo šta su imali da jedu osim Saline dvečokoladice koje su pažljivo delili, zalogaj po zalogaj, i malo voća kojeje Sali brala usput. Nije bilo znaka da ih vojnici prate. Tom je počeoda se nada da su odustali i vratili se u Brus ili da su se negdezaglavili. Reka je bila puna peščanih sprudova, blatnjavih nanosa ipotopljenih panjeva na koji bi mogao da se nasuka čamac. Vaono jebio u pravu.Ujutru trećeg dana, izmaglica je počela da se diže izla-žući dva zida

džungle nagnuta nad crnu rečnu vodu s kojih je curela voda. Poslekraćeg vremena uočili su sojenicu, sa zidovima od pruća i slamnatimkrovom. Iza nje je bila rečna obala s granitnim stenama i kosimnasipom - prva suva površina koju su videli posle mnogo dana. Naivici vode bio je dok sličan onom u Brusu - klimava platforma odbambusovog pruća postavljena da spreči vitko drveće da se zaglibi ublato.Šta misliš? - upita Tom. - Da stanemo?Sali ustade. Dečak je s platforme pecao pomoću malog luka i

strela.Pito Solo?No dečak ih je video i već je bežao, ostavivši svoj štap.Hajde da pokušamo - reče Tom. - Ako ne nabavimo nešto za jelo,

gotovi smo. - Pristao je uz dok.Sali i Tom iskočiše, a dok opominjuće zakrcka i zanese se. Iza

doka, klimava daska je vodila do kose zemljane obale koja se dizalaiz poplavljene džungle. Nisu videli nikoga. Uzverali su se uz nasip,klizajući se po blatu. Sve se cedilo od vlage. Na vrhu je bila malaotvorena daščara i vatra, a jedan stari čovek sedeo je u visećojmreži. Životinja se pekla na ražnju iznad cvrčeće vatre. Tom jepogleda osećajući privlačni miris pečenog mesa. Apetit mu je samokratko bio u iskušenju kad je shvatio da je u pitanju majmun.- Ola - reče Sali.- Ola — odgovori čovek.Sali reče na španskom:

- Da li je ovo Pito Solo? Nastupila je duga tišina dok ju je čovekprazno gledao.- On ne zna španski - reče Tom.- U kom pravcu je grad? Donde? Gde?Čovek pokaza ka izmaglici. Čuo se oštar krik životinje i Tom

poskoči.Eno staze - reče Sali.Pošli su stazom i uskoro stigli u selo. Nalazilo se na uzvišici, iznad

poplavljene kišne šume, šarolika zbirka baraka od pruća i žbuke, skrovovima od lima i slame. Živina se šepurila ispred njih, a mršavipsi se u strahu pribili uz zidove kuća, gledajući ih iskosa. Lutali sukroz selo koje je izgledalo napu-šteno. Završilo se brzo kao što je ipočelo - zidom džungle.Sali ga pogleda. - I šta sad?Kucaćemo. - Tom nasumice izabra vrata i pokuca na njih. Tišina.Tom ču šuškanje i osvrnu se oko sebe. U početku nije ništa video, a

tada je shvatio da stotinak tamnih očiju viri iz rastinja džungle. Oči supripadale deci.- Volela bih da imam svoje slatkiše - reče Sali.- Izvadi dolar.Sali pokaza dolar.- Zdravo? Ko želi američki dolar?Začu se galama i stotinak dece jurnu iz čestara, vičući i gurajući se,

ispruženih ruku.Ko govori španski? - upita Sali pokazujući dolar.Svi su odmah počeli da viču na španskom. Iz opšteg meteža

iskorači jedna starija devojčica.- Mogu li da vam pomognem? - reče, vrlo dostojanstveno i otmeno.

Činilo se da joj je trinaest godina, bila je lepa i nosila šarenu majicu,obojenu pomoću čvorova, šorts i dve zlatne minđuše. Dve debelesmeđe pletenice spuštale su joj se niz leđa.Sali joj dade dolar. Veliko ahhh razočaranja prođe grupom, ali se

činilo da to podnose dobronamerno. Led je, ipak, bio probijen.- Kako se zoveš?- Marisol.- Baš lepo ime. Devojčica se nasmeši.

- Tražimo don Orlanda Okotala. Možeš li da nas odve-deš donjega?- Otišao je s Jenkijima pre više od nedelju dana.- S kojim Jenkijima?- S visokim ljutitim gringom s ujedima po celom licu i jednim

nasmešenim sa zlatnim prstenjem na prstima.Tom opsova i pogleda u Sali.- Izgleda da je Filip unajmio našeg vodiča pre nas. - Okrenuo se

prema devojčici.- Da li su rekli kuda idu?-Ne.Ima li starijih ljudi u gradu? Idemo uzvodno i treba nam vodič.Devojčica reče:- Odvešću vas do svog dede, don Alfonsa Bosuasa, koji je

poglavica u selu. On sve zna.Pošli su za njom. Odavala je utisak samosvesnosti i sposobnosti,

pojačan vrlo uspravnim držanjem. Dok su prolazili pored naherenihbaraka, miris kuvanja je gotovo doveo Toma do nesvestice od gladi.Devojčica ih je vodila prema baraci koja je izgledala najgore u selu:gomila nabacanog pruća gotovo bez i malo blata da ga poveže. Bilaje sagradena uz veću, blatnjavu površinu koja je služila kao seoskitrg. U sredini trga stajao je grozd jadnog drveća limuna i banana.Devojčica stade pored vrata i oni uđoše. Jedan starac je sedeo u

sredini barake, na hoklici preniskoj za njega, koščata kolena su muvirila kroz rupe u pantalonama, nekoliko bičeva bele kose neurednoje padalo s ćelave lobanje. Pušio je lulu napravljenu od klipakukuruza, a dim je punio baraku mirisom katrana. Mačeta je ležalana zemlji kraj njega. Bio je nizak i nosio naočare koje su uveličavalenjegove oči, i tako raširene davale su mu izraz zapanjenosti. Bilo jenemoguće zamisliti da je bio seoski poglavica; naprotiv, delovao jekao najsiromašniji čovek u selu.Don Alfonso Bosuas? - upita Tom.Ko? - Starac viknu, podižući mačetu i mašući njom. -Bosuas? Taj

podlac? Otišao je. Odavno su ga oterali iz sela. Ta ništarija jepredugo živela, a samo je sedeo i pušio lulu po ceo dan, i gledaodevojke koje prolaze pored njegove daščare.

Tom se zapiljio u čoveka iznenađen, potom se okrenu da potražidevojčicu. Stajala je na vratima potiskujući kikot.Starac spusti mačetu i nasmeja se.- Uđite, uđite. Ja sam don Alfonso Bosuas. Sedite. Ja sam starac

koji voli da se šali. Imam dvadesetoro unučadi i šezdesetoropraunučadi koji me nikad ne posećuju i zato moram da se šalim sastrancima. - Govorio je neobičan formalni starošpanski jezik koristećiusted*( Učtivo obraćanje upotrebom zamenice za treće lice prilikomper-siranja. (Prim. prev.)) oblik.Tom i Sali sedoše na dve rasklimane stolice.- Ja sam Tom Brodbent - reče - a ovo je Sali Kolorado.Starac ustade i otmeno se nakloni, pa ponovo sede.Tražimo vodiča za put uzvodno.Hmmm - reče. - Odjednom su toliki Jenkiji poludeli da putuju

uzvodno i izgube se u Mimbar močvari gde će ih pojesti anakonde.Zašto?Tom je oklevao, potpuno zbunjen neočekivanim pitanjem.Pokušavamo da pronađemo njegovog oca - reče Sali. -Maksvela

Brodbenta. Prošao je ovuda pre oko mesec dana s grupomIndijanaca, u kanuima. Verovatno su imali mnogo kutija sa sobom.Starac je gledao Toma čkiljeći.- Priđi, sine. - Pružio je ruku svu od kostiju i kože, zgrabio Tomovu

kao mengele i privukao ga bliže. Pomno ga je gledao, očimaneobično uve-ličanim naočarama.Tom je imao utisak da čovek gleda pravo u njegovu dušu.Posle trenutka pomnog ispitivanja oslobodio ga je.- Vidim da ste ti i tvoja žena gladni. Marisol! - Obratio joj se

indijanskim jezikom. Devojka ode. Ponovo se obratio Tomu. - Dakle,to je bio tvoj otac što je prošao ovuda, a? Ne izgledaš mi ludo.Dečak s ludim ocem obično je i sam lud.Majka mi je bila normalna - reče Tom.Don Alfonso se nasmeja grohotom pljeskajući se po kolenu.- Ta ti je dobra. I ti si šaljivdžija. Jeste, zastali su ovde da kupe

hranu. Beli čovek je bio kao medved, a glas mu se prostirao na polakilometra. Rekao sam mu da je lud ako ode u močvaru Mimbar, alinije me slušao. Mora da je veliki poglavica u Americi. Proveli smolepo veče zajedno, mnogo se smejali, i dao mi je ovo.

Pružio je ruku prema smotanim džakovima, nespretno ih pretražio i,držeći nešto na dlanu, ispružio riku prema njima. Sunce je obasjalopredmet koji je zasijao bojom golubije krvi, sa savršenom zvezdomkoja je blistala u njemu. Stavio je predmet u Tomovu šaku.Zvezdani rubin - dahnu Tom. - To je bio jedan od dragulja iz očeve

zbirke, vredan malog, a možda i velikog bogatstva. - Odjednom gapreplaviše osećanja. - Toliko je ličilo na oca da nekom ko mu sedopada da tako preteran i neobičan poklon. Jednom je prosjaku naulici dao pet hiljada dolara zato što ga je razveselio duhovitomprimedbom.Da. Rubin. S njim će moji unuci otići u Ameriku. - Pažljivo ga je

sakrio među prljave džakove. - Zašto tvoj otac to radi? Izbegavao jeodgovor kao koati*( Vrsta američkog rakuna. (Prim. prev.)) kad sampokušao da saznam.Tom baci pogled na Sali. Kako bi mogao to da objasni?-Pokušavamo da nađemo mog oca. On je... bolestan.Don Alfonsove oči se širom otvoriše na to. Skinuo je naočare,

obrisao ih prljavom krpom, zatim vratio još prljavije nego što su bile.- Bolestan? Zarazan?Ne. Kao što kažeš, samo je malo loco*( Sp.: lud. (Prim. prev.)) to je

sve. To je samo igra koju je hteo da odigra sa svojim sinovima.Don Alfonso se malo zamisli, pa odmahnu glavom.- Video sam da Jenki čine mnoge neobične stvari, ali ovo je više

nego neobično. Nešto mi ne govoriš. Ako hoćeš da ti pomognem,moraš sve da mi kažeš.Tom uzdahnu i pogleda Sali. Ona klimnu glavom.- On umire. Otišao je uzvodno sa svime što poseduje da bude

sahranjen, a nama je uputio izazov da, ako želimo svoje nasledstvo,moramo da pronađemo njegov grob.Don Alfonso klimnu glavom kao da je to najprirodnija stvar na

svetu.- Da, da, to je nešto što smo i mi, Toaka Indi-janci, jednom činili.

Sahranjivali smo se sa svojim imanjem, i zbog toga su naši sinovi bililjuti. Ali došli su misionari i objasnili nam da će nam Isus dati novestvari na nebu, tako da ne moramo da zakopavamo ništa s mrtvima.Zato smo prestali to da radimo. Ali ja mislim da je stari način biobolji. I nisam siguran da Isus ima nove stvari za ljude koji su umrli.

Njegove slike koje sam video pokazuju siromašnog čoveka bez šerpiza kuvanje, svinja, pilića, cipela, čak i bez žene. - Don Alfonsošmrknu bučno. - S druge strane, možda je bolje sahraniti se scelokupnim posedom, nego da se sinovi svađaju oko toga. I prenego što umrete oni se svađaju. Zato sam ja sve što imam već daosinovima i kćerkama i živim kao bednik. To je po-stupak vredanpoštovanja. Moji sinovi sad nemaju oko čega da se svađaju, a što jejoš važnije, ne priželjkuju da umrem. Završio je govor i stavio lulu uusta.Da li su još neki beli ljudi prolazili? - upita Sali.Pre deset dana pristala su dva kanua s četiri čoveka, dva Indijanca

gorštaka i dva bela čoveka. Za mlađeg sam pomislio da bi mogaobiti Isus Hrist, ali su mi u misionarskoj školi rekli da je to samo vrstaljudi koja se zove hipi. Ostali su jedan dan i otišli. Zatim su prenedelju dana došla četiri kanua s vojnicima i dva gringosa. Oni suunajmili don Orlanda da im bude vodič, i otišli. Zato sam se upitao -zašto svi ti ludi Jenkiji odjednom idu u močvaru Mimbar? Da li svi onitraže grob tvoga oca?Da. To su moja braća.Zašto ne sarađujete? Tom nije odgovorio.Sali progovori:- Pomenuo si da su dvojica planinskih Indijanca bila s prvim belim

čovekom. Da li znaš odakle su?To su goli divlji Indijanci s planina koji se oslikavaju crnim i crvenim.

Nisu hrišćani. Mi, u Pito Solou, pomalo smo hrišćani. Ne mnogo,samo dovoljno da se složimo s misionarima koji dolaze sasevernoameričkom hranom i lekovima. Onda pevamo i pljeskamoIsusu. Tako sam i ja dobio naočare. - Skinuo ih je i pružio Tomu da ihpogleda.Tom reče:- Don Alfonso, potreban nam je vodič da nas povede uzvodno, a

potrebna nam je i hrana i oprema. Možeš li da nam pomogneš?Don Alfonso je pućkao i pućkao, zatim klimnu glavom.Ja ću vas voditi.Ma ne - reče Tom gledajući slabašnog starca uzbunjen.Nisam to tražio. Ne možemo vas odvesti iz sela kome ste potrebni.

Ja? Potreban? Selo ne bi ništa više volelo nego da se oslobodi donAlfonsa!- Ali ti si njihov poglavica.- Poglavica? Fuj!- To će biti dugačak, težak put - reče Tom - nepodoban za čoveka

tvojih godina.- Još uvek sam snažan kao tapir! Još uvek sam dovoljno mlad da

se oženim. U stvari, potrebna mi je šesnaestogodišnjakinja koja ćepopuniti prazno mesto u mojoj kolibi i svako veče me uspavatikratkim uzdasima i poljupcima...- Don Alfonso...- Potrebna mi je šesnaestogodišnjakinja da me začikava i gura jezik

u moje uho svakog jutra da bih ustao s pticama. Ne brini više - ja,don Alfonso Bosuas, vodiću te kroz Mimbar močvaru.- Ne - reče Tom koliko god čvrsto je mogao. - Nećeš. Potreban nam

je mlađi vodič.- Ne možeš da izbegneš. Sanjao sam da ćeš doći i da ću ja ići s

tobom. Tako da je to odlučeno. Ja govorim i engleski i španski, aliviše volim španski. Engleski me plaši. Zvuči kao da se neko guši.Tom razjareno pogleda u Sali. Starac je bio nemoguć.Marisol se tog trenutka vrati s majkom. Svaka je nosi-la drveni

poslužavnik obložen lišćem palme, i na svakom su bile gomile svežihtortilja, prženih banana, pečenog mesa i koštunjavih plodova, isvežeg voća.Tom nikad u životu nije bio tako gladan. On i Sali na-vališe na

posluženje, a don Alfonso im se pridruži, dok su ih devojčica i njenamajka zadovoljno gledale ćuteći. Svaki razgovor je prestao dok sujeli. Kad su on i Sali završili, žena je bez reči uzela tanjire i ponovo ihnapunila, a zatim i treći put.Kad su završili s jelom don Alfonso se zavali i obrisa usta.- Slušaj - reče Tom najčvršćim glasom kojim je mogao. - Sanjao -

ne sanjao, ti ne ideš s nama. Potreban nam je mlađi čovek.- Ili žena - dodade Sali.- Povešću sa sobom dva mladića, Korija i Pinga. Ja sam jedini,

osim don Orlanda, ko zna put kroz močvaru Mimbar. Umrećete bezvodiča.- Moram da odbijem tvoju ponudu, don Alfonso.

- Nemaš mnogo vremena. Vojnici su ti za petama.- Bili su ovde? - upita Tom panično.- Stigli su jutros. Vratiće se.Tom pogleda Sali, pa opet don Alfonsa.- Ništa loše ni-smo uradili. Objasniću...- Ne moraš da objašnjavaš. Ti vojnici su zli ljudi. Mo-ramo odmah

da počnemo sa spremanjem opreme. Marisol!- Da, deda?-Trebaće nam cerade, šibice, petrolej, dvokomponentno ulje za

motore, alat, tiganj, šerpa, pribor za jelo i posude za vodu. - Nastavioje da nabraja potrebne stvari i hranu.- Imaš li lekove? - upita Tom.- Imamo puno severnoameričkih lekova zahvaljujući misionarima.

Mnogo smo pljeskali Isusu da bismo dobili te lekove. Marisol, reciljudima da dodu s potrebnim stvarima i da ih prodaju po razumnojceni.Marisol otrča dok su joj se pletenice njihale, i za manje od deset

minuta se vratila, dovodeći gomilu staraca, žena, dece, a svako odnjih je donosio nešto. Don Alfonso je ostao u kolibi, nezainteresovanza metež nastao zbog kupovine i prodaje, a Marisol je rukovodilagrupom.Kupi šta želiš, a ostalima reci da idu - reče Marisol. -Reći će ti cenu.

Nemoj da se cenjkaš; mi to ne radimo. Samo kaži uzimam ili ne.Cene će biti poštene.Obratila se izvijuganoj gomili ljudi, a oni se pomeriše praveći ravan

red.- Ona će biti poglavica ovog sela - rekoše Tom i Sali na engleskom,

gledajući u sređeni niz ljudi.- Već jeste.- Spremni smo - reče Marisol. Pokaza prvom čoveku u redu. Istupio

je i ponudio pet starih džakova.- Četiri stotine - reče devojčica.- Dolara?- Lempira.- Koliko je to u dolarima? - upita Tom.- Dva.- Uzećemo ih.

Sledeća osoba istupi s velikim džakom semenja, džakom osušenogzrnevlja kukuruza i neopisivo izubijanim limenim loncem spoklopcem. Ručka je nedostajala, a na njenom mestu je bilo divnoizrezbareno i nauljeno parče drveta.Uzećemo.Čovek ih je ostavio na zemlji i povukao se, a sledeći je nastupio

noseći dve majice, dva para prljavih šortseva, kamiondžijsku kapu ipotpuno nov par najk patika.- Evo moje preobuke - reče Tom. Pogledao je patike. -Baš moj broj.

Zamisli da pronađeš potpuno nov par er džordan patika ovde.- Pa ovde ih i prave - reče Sali. - Sećaš li se skandala sa svetšop*(

Fabrike u kojima u bednim uslovima, bez definisanog radnogvremena rade imigranti — ako su u SAD i tada su ilegalne, a ako suu zemljama Trećeg sveta - sve je isto, samo nije ilegalno. (Prim.prev.)) fabrikama?A, da.Povorka predmeta se nastavila: plastične cerade, džakovi zrnevlja i

pirinča, sušeno i dimljeno meso o kome Tom nije želeo da se bližeraspituje, banane, burad benzina od dvesta litara, kutija soli. Priličanbroj se pojavio s posebno jakim rajdom, najboljim sredstvom zaodbijanje insekata, što je Tom odbio.Odjednom u grupi zavlada muk. Tom je mogao da ču-je brujanje

vanbrodskog motora. Devojčica brzo progovori.Morate sa mnom u šumu. Hitro.Grupa se rasturila u trenu, a na selo, naizgled prazno, pade tišina.

Devojka ih je mirno vodila u šumu prateći gotovo nevidljivu stazu.Izmaglica sumraka je padala na drveće.Svuda oko njih je bila baruština, ali je staza krivudala tamo-amo,

držeći se suvog dela. Zvuci sela su nestali, a njih je obujmioprigušujući ogrtač šume. Posle deset minuta hoda devojčica stade.- Ovde ćemo da sačekamo.- Koliko dugo?- Dok vojnici ne odu.- A šta je s čamcem? - upita Sali. - Zar neće prepozna-ti naš

čamac?- Već smo sakrili vaš čamac.- To je bilo pametno. Hvala.

- Molim. - Samosvesna devojčica se ponovo zagleda u stazu inastavi da čeka, mirna i tiha kao jelen.- Gde ideš u školu? - upita Sali posle nekoliko trenutaka.- U baptističku školu, nizvodno.- Misionarsku školu? -Da.- Jesi li hrišćanka?Pa da — reče devojčica, okrećući ozbiljno lice prema Sali.- Zar ti nisi?Sali pocrvene.- Pa, dakle, moji roditelji su hrišćani.- To je dobro - reče smešeći se. - Ne bih volela da odeš u pakao.- E, sad - reče Tom prekidajući neprijatnu tišinu. - Baš me zanima,

Marisol, ima li još nekog u selu, osim don Alfonsa, da poznaje putkroz Mimbar močvaru.Ozbiljno je odmahnula glavom.- On je jedini.- Da li je teško preći je?- Izrazito.- Zašto je tako zapeo da ide s nama?Ona jednostavno odmahnu glavom.- Ne znam. On sanja i ima vizije, a ovo je bila jedna od njih.Stvarno je sanjao da ćemo doći?Da. Kad je prvi beli čovek stigao rekao je da će ga uskoro pratiti i

njegovi sinovi. I eto tebe.Čista sreća - reče Tom na engleskom.Daleki pucanj odjeknu šumom, a zatim još jedan. Grmeo je kao

grom, neobično izobličen zbog džungle, dugo je trajao pre nego štoje nestao. Strašno je bilo videti njegovo dejstvo na Marisol.Pobledela je, tresla se, ljuljala. Ali ništa nije rekla i nije se pomerila.Tom se prepao. Da li je neko pogođen?- Valjda ne pucaju u ljude? - upita.- Ne znam.Tom je video kako joj se oči pune suzama. Ali nije pokazala nijedno

drugo osećanje.Sali uhvati Toma za ruku.- Možda pucaju u ljude zbog nas. Moramo se predati.

Ne - reče oštro devojčica. - Možda pucaju u vazduh. Ne možemoda uradimo ništa drugo osim da čekamo. - Usamljena suza ostavitrag na njenom licu. - Nije ni trebalo da stanemo ovde - reče Saliprelazeći na engleski. - Nemamo nikakvog prava da dovedemo oveljude u opasnost. Tome, moramo da se vratimo u selo i suočimo svojnicima.U pravu si. - Tom se okrenu da pođe.- Ubiće nas ako se vratite - reče devojčica. - Nemoćni smo kad je

reč o vojnicima.- Ovo neće proći nekažnjeno - reče Sali dok joj je glas drhtao. -

Prijaviću ovo američkoj ambasadi. Ovi vojnici će biti kažnjeni.- Devojčica ne reče ništa. Ćutala je i stajala nepokretno, kao jelen,

jedva podrhtavajući. I suze su prestale da joj teku.

21Luis Skiba je ostao sam u kancelariji. Još uvek je bilo rano posle

podne, ali je on sve poslao kući da bi ih sklonio od novinara. Isključioje telefon u kancelariji i zatvorio dvoja spoljna vrata. Kompanija seraspadala oko njega, a on se zaključao u čauru tišine, obmotao uzlatan sjaj koji je sam stvarao.Komitet za bezbednost nije čak ni sačekao da se zatvori berza da

bi objavio istragu o nezakonitostima u Lemp-Denison farmasjutiklsu.Objavljivanje je palo kao malj na deonice. I sada je Lemp bio nasedam i četvrt, s tendencijom daljeg pada. Kompanija je bila kaoumirući kit, paralisana, kužna, okružena mahnitim, bezumnim jatomajkula - pokvarenim akcionarima koji su prodavali ispod cene -kidajući je, parče po parče. Bilo je to primitivno, darvinovsko mahnitohranjenje. A svaki dolar koji su sažvakali od cene deonica pravio jerupu od stotinu miliona dolara u Lempovoj tržišnoj kapi. Bio jebespomoćan.Lempovi advokati su obavili svoju dužnost i podneli uobičajeni

izveštaj da su navodi ,,bez valjanosti" i da je Lemp više nego voljanda sarađuje i skine ljagu sa svog imena. Graf, finansijski direktor,odigrao je svoju ulogu, saopštio da je Lemp savesno poštovaoopšteprihvaćena računovodstvena pravila. Lempovi revizori suispoljili sablazan i nevericu, rekavši da su se oslanjali na Lempovefinansijske papire i izjave, a ako je i bilo nekih nepravilnosti, i oni suprevareni kao i svi drugi. Sve fraze s berze koje je Skiba čuo odsvake druge prevarantske kompanije i legija onih koji su to omogućilii nestali brzinom vetra. Sve je bilo savršeno programirano i izvedenokao u japanskoj kabuki*( Klasična japanska drama u kojoj sve ulogeigraju muškarci. (Prim. prev.)) drami. Svi su pratili tekst drame osimnjega. Sada su svi želeli da čuju njega, velikog, strašnog Skibu. Htelisu da se zavesa ponovo podigne. Želeli su da vide šarlatana koji jeimao kontrolu. Neće baš tako ići. Ne, sve dok još bude imao daha.Nek trućaju i blebeću, on će ostati nem. A zatim, kad Kodeks stigne,a njihove deonice se udvostruče, utrostruče, učetvorostruče...Proverio je sat. Dva minuta.Hauserov glas je preko satelita bio tako jasan kao da govori iz

susedne sobe, samo ga je ometač pretvarao u kvakanje Paje Patka.

Ipak, njegovo siledžijsko dranje, njegova drska prisnost, nisu biliometeni.Hauser reče:- Luise! Kako si?Skiba oćuta ledeno.- Kada ću dobiti Kodeks?- Skiba, evo kako stoje stvari. Srednji brat, Vernon, baš kao što sam

i mislio, izgubio se u džungli i verovatno je gotov. Drugi brat, Tom...- Nisam te pitao za braću. Za njih me nije briga. Pitao sam za

Kodeks.- Trebalo bi da te je briga. Znaš kako se deli. U svakom slučaju, kao

što sam rekao, Tom je uspeo da se provuče pored vojnika koje samunajmio da ga zaustave. Sad ga gone uzvodno i još uvek mogu daga uhvate pre nego što uđe u močvaru, ali se ispostavilo da jemnogo sposobniji nego što sam ja pretpostavio. Ako ćemo da gazaustavimo poslednje mesto za to je drugi kraj močvare. Ne moguda rizikujem da posle izgubim trag njemu i onoj devojci u planinama.Shvataš?Skiba smanji jačinu nadmenom, kvačućem glasu. Ćinilo mu se da

nikad nije mrzeo nekog čoveka toliko koliko je trenutno mrzeoHausera.Drugi problem je najstariji sin, Filip. U jednom tre-nutku moraću da

rešim stvari i s njim. Biće mi potreban još neko vreme, ali kadnjegova korisnost nestane - pa, ne možemo da dozvolimo da namzahvata (beše li to tvoja ili moja rečenica?) pozivajući se na svojevlasništvo nad Kodeksom. A ne mogu ni Vernon ni Tom. To važi i zaženu koja putuje s njim, Sali Kolorado.Nastupila je duga tišina.Ti shvataš o čemu ja govorim, zar ne?Skiba je čekao, trudeći se da uspostavi kontrolu nad sobom. Ovaj

razgovor je bio neopisivo gubljenje vremena. Štaviše, bio je iopasan.Jesi li tu, Luise?Skiba ljutito reče:- Zašto samo ne nastaviš? Zašto me pozivaš? Tvoj posao je da mi

uručiš Kodeks. Kako ćeš to postići tvoja je stvar, Hausere.Kikot je narastao do smeha.

- Pa to je divno. Nećeš se tako lako izvući. Od početka si znao štaće se desiti. Nadao si se da ću se ja o svemu pobrinuti sasvim sam.Nisi te sreće. Neće biti poricanja, nećeš me prodati, neće bitinagodbe. Kad dođe vreme, ti ćeš morati da mi kažeš da ih ubijem.Samo tako može, i ti to znaš.- Ovog trenutka prestani tako da govoriš. Neće biti ubijanja.- O, Luise, Luise...Skibi je pozlilo. Osetio je kako mučnina grči njegov že-ludac u

talasima. Krajičkom oka je video kako deonice i dalje padaju.Komitet za bezbednost čak nije prekinuo njihovu prodaju, nego jeLempa ostavio da visi u vazduhu. Dvadeset hiljada zaposlenih jezavisilo od njega, milionima bolesnih ljudi bili su potrebni lekovi, tu subili i njegova žena i deca, njegovih dva miliona obveznica i šestmiliona deonica...Čuo je glasno kvak kroz telefon — očigledno smeh. Odjednom se

osetio vrlo slabim. Kako je dozvolio da se ovo desi? Kako je ovajčovek izmakao njegovoj kontroli?Nemoj nikog da ubiješ - reče zagrcnuvši se i pre nego što je završio

rečenicu. Stomak mu se nadimao i svakog trenutka je mogao dapovrati. Postojao je zakonit način da se sve uradi; sinovi će donetiKodeks, on će pregovarati s njima, dogovoriti se... Ipak je znao da seto neće desiti, ne, dokje nad Lempom visio oblak glasina i istraga,dok cene deonicama padaju...Glas je iznenada postao nežan.- Vidi, meni je jasno da je to teška odluka. Ako zaista tako misliš,

odmah ću se vratiti i zaboravićemo na Kodeks. Zaista.Skiba se ponovo zagrcnu. Činilo se da će ga knedla u njegovom

grlu ugušiti. Njegova tri plavokosa sina su mu se smešila iz srebrnihramova na stolu.- Samo reci i vratićemo se. Biće gotovo.- Neće biti ubijanja.Slušaj, nikakva odluka ne mora da se donese sada. Zašto ne

prespavaš?Skiba klecavo ustade. Pokušao je da stigne do svoje kožne, zlatom

optočene firentinske kante za đubre, ali je stigao samo do kamina.Povrativši u vatru koja je prasnula i zašištala, vratio se telefonu,podigao slušalicu da nešto kaže, promenio mišljenje i polako je

vratio na mesto drhtavom rukom. Ruka je sama pošla ka najvišojfioci stola i potražila hladnu plastičnu bocu.

22Posle trideset minuta Tom je video pokrete u šumi, a jedna stara,

zabrađena žena polako je pristizala stazom. Marisol je potrčalaprema njoj s jecajem i njih dve su razgovarale na svom jeziku.Marisol se okrenu prema Tomu i Sali s izrazom velikog olakšanja.- Kao što sam i rekla. Vojnici su pucali samo u vaz-duh da nas

uplaše. Potom su otišli. Ubedili smo ih da niste dolazili u selo, daniste ni prošli. Otišli su niz reku.Kad su se približili kolibi Tom je video don Alfonsa ka-ko stoji

napolju i puši lulu, delujući nezainteresovano kao da se ništa nijedesilo. Lice mu se raširilo u osmeh kad je video da prilaze.- Kori! Pingo! Dolazite! Dođite i upoznajte se sa svojim novim Jenki

gazdama! Kori i Pingo ne govore španski, govore samo Toaka, ali javičem na njih na španskom da pokažem svoju nadmoćnost, a i vimorate da vičete na njih.Dva veličanstvena primerka muškosti pokloniše se ispred vrata

barake, goli od struka naviše, mišićavih tela koja su blistala od ulja.Onaj po imenu Pingo imao je na ruci tetovažu u zapadnjačkom stilu inosio metar dugačku mačetu u ruci, dok je Kori imao staru springfildpušku okačenu o rame, a u ruci pulaski sekiru koju koristevatrogasci.- Sad ćemo natovariti čamac. Moramo što pre napustiti selo.Sali baci pogled na Toma.- Izgleda da će nam don Alfonso biti vodič. - Vičući i gestikulirajući,

don Alfonso je upućivao Korija i Pinga dok su nosili tovar do ivicereke. Njihov kanu je opet bio tu kao da nikad nije bio uklanjan. Zapola sata sve je bilo spremno, zalihe su bile nabacane na velikugomilu u sredini kanua i pričvršćene plastičnom ceradom. Umeđuvremenu se gomila skupila na obali, a vatre za kuvanje bile suzapaljene.Sali se okrenu ka Marisol.- Ti si divna devojka - reče. - Spasla si nam živote. Sve možeš da

postigneš u životu, da li ti je to jasno?Devojčica ju je čvrsto gledala.- Ja želim samo jednu stvar.Šta je to?

Da odem u Ameriku. - Devojčica ništa više nije kazala, ali jenastavila da gleda u Sali s ozbiljnim, pametnim licem.Nadam se da ćeš otići u Ameriku - reče Sali. Devojčica se nasmeja

samopouzdano.- I hoću. Don Alfonso je obećao. Ima rubin.Rečna obala je sada bila prepuna ljudi. Njihov odlazak se pretvorio

u priliku za slavlje. Grupa žena je na vatri ku-vala zajednički ručak zameštane. Deca su trčala, igrala se i smejala jureći živinu. Najzad,kad je izgledalo da se celo selo okupilo, don Alfonso prođe krozmasu dok se ona razdvajala da ga propusti. Nosio je novi - novcijatišorts i majicu na kojoj je pisalo bez straha. Njegovo lice je biloizborano osmehom i on im se pridruži na platformi od bambusa.Svi su došli da se oproste - reče Tomu. - Vidiš kako me vole u Pito

Solu. Ja sam njihov izuzetni don Alfonso Bosuas. Ovde vidiš dokazda si izabrao pravu osobu da te vodi kroz Mimbar močvaru.Nekoliko petardi je prasnulo u okolini, praćeno cikom i smehom.

Žene su počele da dele hranu. Don Alfonso uze Toma i Sali za ruku.Sad ulazimo u čamac.Kori i Pingo, još uvek goli do pojasa, već su zauzeli svoja mesta,

jedan na pramcu, drugi na krmi. Don Alfonso im je pomagao dok sumladići stajali na krajevima čamca, držeći konopce, spremni daodmah krenu. Tada i don Alfonso uđe. Zauzeo je stabilan položaj iokrenuo se licem prema masi. Kad je tišina bila potpuna započeo jegovor na najformalnijem španskom jeziku.Prijatelji i zemljaci, pre mnogo godina je predskazano da će doći

beli ljudi i da ću ih ja odvesti na dugo putovanje. I sada su ovde.Polazimo na opasno putovanje preko močvare Mimbar. Doživećemorazne pustolovine i videti čudne i divne stvari koje ljudi još nisu videli.Možda se pitate zašto idemo na ovo veliko putovanje! Reći ću vam.

Ovaj Amerikanac je došao da spase svog oca koji je izgubio pamet,napustio ženu i porodicu, poneo sa sobom sve svoje imanjeostavljajući ih u siromaštvu. Njegova sirota žena plače za njim svakidan, i ne može da nahrani porodicu ili da je zaštiti od divljih životinja.Kuća im se raspada, slamni krov je truo i propušta kišu. Niko nećeda se oženi njegovim sestrama i uskoro će morati da se kurvaju.Njegovi nećaci su se odali piću. Ovaj mladić, ovaj dobri sin, došao jeda izleči oca od ludila i vrati ga u Ameriku, gde će moći da doživi

poštovanja stare godine i da umre u svojoj mreži, ne donoseći višesramotu i gladovanje svojoj porodici. Tada će njegove sestre pronaćimuževe, a njegovi nećaci i nećake će se brinuti o njemu, i on ćemoći da igra domine u topla popodneva umesto da radi.Selo je bilo začarano govorom. Tom je pomislio da don Alfonso

svakako zna kako da ispriča dobru priču.Vrlo davno, dragi prijatelji, sanjao sam san da ću vas ostaviti na

ovakav način, da ću otići na veliko putovanje do kraja Zemlje. Sadimam stotinu dvadeset godina i san će se konačno ostvariti. Nemamnogo ljudi koji bi to mogli da urade u ovim godinama. U mojimvenama krv je još jaka, i da je moja Rosita još živa, smešila bi sesvaki dan. Zbogom, prijatelji moji, vaš voljeni don Alfonso Bosuasodlazi iz sela sa suzama tuge u očima. Uvek me se sećajte iispričajte moju priču vašoj deci i recite im da je oni ispričaju svojojdeci, do kraja vremena.Ču se glasan uzvik odobravanja. Zapucaše petarde, a psi počeše

da laju. Neki stari ljudi su počeli da udaraju štapovima u složenomritmu. Čamac je gurnut u vodenu struju, a Kori pokrenu motor.Natovareni čamac krenu. Don Alfonso je i dalje stajao, mašući išaljući poljupce gomili koja je divlje uzvikivala, sve dok čamac nezađe za prvu okuku.Osećam se kao da smo upravo krenuli balonom s čarobnjakom iz

Oza - reče Sali.Don Alfonso napokon sede, brišući suze iz očiju.- Ah, vidite koliko vole svog don Alfonsa Bosuasa. - Udobno se

smestio na gomilu zaliha, izvadio svoju lulu od kukuruznog klipa,napunio je duvanom i počeo da puši, zamišljenog izraza lica.Jesi li stvarno star stotinu dvadeset godina? - upita Tom. Don

Alfonso slegnu ramenima. - Niko ne zna koliko je star stvarno.- Ja znam koliko sam star.- Brojao si svaku godinu svog života od kad si se rodio?- Nisam, ali su drugi brojali.- Dakle ti ne znaš, stvarno.Znam. Piše na mojoj krštenici potpisanoj od lekara koji je

prisustvovao mom rođenju.- Ko je taj doktor i gde je sad?- Nemam pojma.

Ti zapravo veruješ beskorisnom parčetu papira koji je potpisaostranac.Tom je gledao u starca poražen njegovom šašavom logikom. - U

Americi postoje stručnjaci kao ti - reče. - Zovemo ih advokati.Don Alfonso se glasno nasmeja pljeskajući se po kolenu.- To ti je dobra šala. Ti si kao tvoj otac, Tomasito, koji je bio vrlo

veliki šaljivdžija. - Još malo se kikotao, pućkajući lulu. Tom je izvadiomapu Hondurasa i ispitivao je.Don Alfonso ju je kritički gledao, a zatim mu je ote iz ruku.

Razgledao ju je najpre s jedne, a zatim i s druge strane.- Šta je ovo? Severna Amerika?- Ne, to je jugoistočni Honduras. Ovo je reka Patuka, a ovde je

Brus. Selo Pito Solo trebalo bi da je ovde, ali nije označeno. A nije nimočvara Mimbar, kako se čini.- Dakle, prema toj mapi, mi ne postojimo, a ne postoji ni močvara

Mimbar. Dobro pazi da ova važna mapa ostane suva. Možda će namzatrebati jednog dana da potpalimo vatru. - Don Alfonso se nasmejasvojoj duhovitosti dajući znak Koriju i Pingu koji ga s malimzakašnjenjem shvatiše i počeše da se smeju zajedno s njim, iakonisu razumeli ni reč. Don Alfonso nastavi da se smeje grohotom,udarajući se po butini, sve dok mu nisu potekle suze.- Dobro smo počeli putovanje - reče kad se umirio. - Biće još smeha

i šale na našem putu. Inače ćemo poludeti od močvare i umreti.

23Logor je bio postavljen s uobičajenom vojnom preciznošću, na

ostrvu - nasipu okruženom močvarom. Filip je sedeo pored vatre,pušeći lulu i slušajući večernje zvuke kišne šume. Iznenadilo ga jekoliko se Hauser pokazao sposobnim u džungli, organizujući ipostavljajući logor, rukovodeći vojnicima u njihovim različitimzadacima. Hauser ništa nije tražio od Filipa i odbijao je svakunjegovu ponudu da pomogne. Nije da je Filip baš žarko želeo da sesmuca po blatu loveći džinovske pacove za večeru, kao što se činiloda oni sad upravo rade. U pitanju je bilo samo to da Filip nije voleoda se oseća beskorisno. Ovo nije bio izazov koji je njegov otac imaona umu - da sedi pored vatre pušeći lulu dok ostali završavaju sveposlove.Filip šutnu grančicu nazad u vatru. Dođavola i „izazov". To je bila

najgluplja stvar koju je neki otac učinio svojoj deci od vremena kadaje kralj Lir podelio svoje kraljevstvo.Okotal, vodič koga su unajmili u onom jadnom gradu na reci, sedeo

je sam, održavajući vatru i kuvajući pirinač. Bio je neobičan čovek,taj Okotal, nizak, ćutljiv, krajnje do-stojanstven. Imao je nešto što jeFilip smatrao privlačnim; izgledao je kao jedan od onih ljudi koji suimali nepokole-bljivo unutrašnje ubeđenje o sopstvenoj vrednosti.Svakako je znao svoj posao; vodio ih je kroz neverovatni lavirintkanala, dan za danom, bez trunke oklevanja, ne obraćajući pažnjuna Hauserove opomene, primedbe i pitanja. Bio je nepristupačan zasvaki razgovor, bilo da je pokušavao Filip, bilo Hauser.Filip je istresao trunje iz lule, zadovoljan što se setio da napravi

zalihe danhil erli morning konzervi i što je spakovao lule. Stvarno jetrebalo da prekine, pogotovo u svetlu očevog raka. Posle puta. Zasada, jedino je dim odbijao komarce.Začuli su se uzvici, i Filip se okrenuo i video Hausera kako se vraća

iz lova, a četiri vojnika su nosila mrtvog tapira okačenog o motku.Čekrkom su podigli životinju na granu drveta. Hauser je ostavio ljudei došao da sedne kraj Filipa. Osećao se slab miris losiona, duvana,dima i krvi. Izvadio je cigaru, isekao joj vrh i zapalio. Uvukao je dimduboko u pluća i puštao ga kroz nos kao zmaj.- Odlično napredujemo, Filipe, zar ne misliš?

- Zadivljujuće. - Filip pljesnu komarca. Nije mogao da razume kakoHauseru uspeva da izbegne ujede, uprkos činjenici da, izgleda,nikad nije koristio sredstvo za njihovo odbijanje. Možda je njegovakrv imala smrtonosnu koncentraciju nikotina. Filip je primetio da onuvlači iz svojih debelih čerčil cigara na način na koji većina radi scigaretama. Čudno kako neko od toga umre, a neko ne.- Da li znaš za dilemu Džingis-kana? - upita Hauser.- Ne bih rekao.- Kada je Džingis-kan razmišljao o svojoj smrti, želeo je da bude

sahranjen kako priliči velikom vladaru kakav je on bio, s tovarimablaga, konkubinama i konjima, da bi uživao u zagrobnom životu. Noznao je da će grob sigurno biti opljačkan i da će mu tako bitiuskraćene radosti koje mu pripadaju u zagrobnom životu. Dugo je otome razmišljao i nije pronašao odgovor. Konačno je pozvao velikogvezira, najmudrijeg čoveka u svom kraljevstvu.- Šta treba da uradim da sprečim da moj grob bude opljačkan? -

upitao je vezira.Vezir je dugo o tome razmišljao i najzad je našao odgovor. Objasnio

ga je Džingis-kanu i vladar je bio zadovoljan. Kad je Džingis-kannajzad umro, vezir je primenio plan. Poslao je deset hiljada radnika udaleke Altajske planine, gde su sazidali veliku grobnicu uklesanu uživu stenu i napunili je zlatom, draguljima, vinom, svilom,slonovačom, sandalovinom i tamjanom. Više od stotinu prelepihdevica i hiljadu konja bilo je žrtvovano za kanovo uživanje poslesmrti. Sahrana je bila velelepna, s velikim slavljem za radnike, apotom je telo Džingis-kana zatvoreno u grobnicu, a vrata pažljivozapečaćena. Oblast je pokrivena zemljom, a hiljadu konjanika jejahalo napred-nazad po dolini da zametne sve tragove njihovograda.Kada su se radnici i konjanici vratili vezir ih je sačekao s kanovom

vojskom i sve ih pobio, do poslednjeg čoveka.- Gadno.- Zatim se i vezir ubio.- Budala. Mogao je da bude bogat.Hauser se zakikota.- Da. Ali je bio odan. Znao je da se čak ni njemu, najvrednijem

poverenja među ljudima, ne može verovati kad je u pitanju takva

tajna. Mogao je da je izgovori u snu, ili su mogli da ga muče da imkaže - čak je i njegova vlastita pohlepa mogla jednog dana da sepokaže. On je bio slaba tačka u planu. Zbog toga je morao da umre.Filip začu reski zvuk, okrenu se i vide kako su lovci rasporili

životinju mačetama. Utroba se prosula na zemlju s vlažnim zvukom.Filip se lecnu i skrenu pogled. Ima nečeg u prilog vegetarijanstvu,razmišljao je.Evo crnjaka, Filipe, slabosti u vezirovom planu. Plan je zahtevao da

Džingis-kan poveri svoju tajnu makar jednoj osobi. - Hauser dunuoblak jetkog dima. - Moje pitanje za tebe, Filipe, glasi: ko je ta jednaosoba kojojje tvoj otac verovao?To je bilo dobro pitanje, i o njemu je Filip razmišljao već neko

vreme.- Nije bila ni ljubavnica ni bivša žena. Uvek se žalio na svoje lekare

i advokate. Sekretarice su mu redovno davale otkaz. Nije imaopravih prijatelja. Jedini čovek kome je verovao bio je njegov pilot.A ja sam već utvrdio da on nije učestvovao u ovom poduhvatu. -

Hauser je držao cigaru ukoso u odnosu na usne.- Evo crnjaka, Filipe. Da li je tvoj otac imao neku vrstu tajnog

života? Tajnu vezu? Vanbračnog sina koga je voleo više od vastrojice?Filip se ohladi na poslednju pomisao.- Nemam pojma.Hauser odmahnu cigarom.- Tema za razmišljanje, a, Filipe?Zaćutao je. Trenutak bliskosti ohrabri Filipa da postavi pitanje koje

je želeo da postavi već duže vremena.- Šta se desilo između tebe i oca?Da li si znao da smo prijatelji iz detinjstva?-Da.Zajedno smo odrasli u Iriju. U bloku u kome smo živeli igrali smo

bejzbol drškama od metle i gumenim loptama, zajedno smo išli uškolu, zajedno smo prvi put otišli u javnu kuću. Mislili smo da seprilično dobro poznajemo. Ali kad odeš u džunglu, kad se boriš zagoli život, prave stvari izađu na videlo. Otkriješ o sebi stvari za kojenikad nisi mislio da postoje. Otkriješ ko si zaista. To nam se desilo.Otišli smo duboko u džunglu, bili izgubljeni, izujedani, izgladneli,

polumrtvi od groznice i tad smo otkrili ko smo zaista. Znaš li šta samja otkrio? Otkrio sam da prezirem tvog oca.Filip je gledao u Hausera. On mu je uzvratio pogled. lica smirenog,

bezizraznog i neprozirnog kao i uvek. Osetio je kako se ježi. Upitaoje:- A šta si otkrio o sebi, Hausere?Video je da je pitanje iznenadilo Hausera. On se nasmeja, baci

opušak od cigare u vatru i ustade.- Uskoro ćeš i sam otkriti.

24Kanu je napredovao kroz gustu crnu vodu, motor je brundao s

naporom. Reka se delila i delila sve dok nije postala lavirint kanala imrtvaja, s arima golog, crnog, lepljivog, pihtijastog blata. Tom jevideo uskovitlane oblake komaraca. Pingo je stajao na pramcu, bezmajice, mašući ogromnom mačetom kojom je povremeno sekaolijane koje su visile nad vodom. Kanali su često bili previše plitki dabi se koristio motor, pa ga je Kori vadio iz vode i veslao. Don Alfonsoje neprekidno sedeo na svojoj uobičajenoj uzvišici od nagomilanihstvari prekrivenih platnom, nogu ukrštenih kao mudrac, žustropućkajući svoju lulu i vireći unapred. U nekoliko prilika Pingo jemorao da izađe i napravi žleb u panjevima ogrezlim u vodu da biomogućio prolazak čamcu.- Koji su ovi đavolski insekti? - upita Sali mahnito ih spljeskavajući.- Tapirske muve - reče don Alfonso. Zavukao je ruku u džep i pružio

joj pocrnelu lulu od kukuruznog klipa. - Senjo-rita, trebalo bi dapušite, to obeshrabruje insekte.Ne, hvala. Pušenje izaziva rak.Naprotiv, pušenje je vrlo zdravo i vodi dobrom varenju i dugom

životu.-Baš.Dok su napredovali dublje u močvaru, vegetacija kao da ih je sve

više pritiskala, sa svih strana stvarajući slojeve zidova sjajnog lišća,paprati i lijana. Vazduh je bio mrtav i gust i mirisao je na metan.Čamac je napredovao kao kroz vrelu čorbu.- Otkud znaš da je moj otac otišao ovim putem? - upi-ta Tom.- Ima mnogo puteva kroz Mimbar močvaru - reče don Alfonso - ali

se samo jednim ona može preći. Ja, don Alfonso, znam taj put, aznao ga je i tvoj otac. Mogu da čitam znake.- Šta čitaš?- Pre nas su prošle tri grupe putnika. Prva je prošla pre mesec

dana. Druga i treća su samo na nekoliko dana razmaka, i prošle supre nedelju dana.- Kako to znaš? - upita Sali.- Čitam vodu. Vidim žleb izdubljen u poplavljenom panju. Vidim

presečenu lijanu. Vidim otisak motke na poplavljenom peščanom

sprudu ili brazdu u blatnjavom plićaku, od kobilice čamca. Ti znaci, uovoj mrtvoj vodi, ostaju nedeljama.Sali pokaza jedno drvo.- Gledaj, evo jednog gambo-limbo*( Vrsta drveta u tropskoj Americi

čija smola se koristi za lakove. (Prim. prev.)) drveta, Burserasimaruba. Maje su koristile biljni sok protiv ujeda insekata. -Okrenula se don Alfonsu. - Hajdemo tamo da prikupimo malo togsoka.Don Alfonso izvadi lulu iz usta.- Moj deda je nekad skupljao tu biljku. Mi je zovemo lucaiva. —

Gledao je u Sali s novootkrivenim poštovanjem. - Nisam znao da sikurandera.*( Sp.: Isceliteljka, travarka. (Prim. prev.))- Zapravo nisam - reče Sali. - Provela sam neko vreme na severu

živeći s Majama dok sam bila na fakultetu. Proučavala sam njihovumedicinu. Ja sam etnofarmakolog.- Etnofarmakolog? To zvuči kao mnogo velika profesi-ja za ženu.Sali se namrgodi.- U našoj kulturi žene mogu da rade sve što i muškarci. I obrnuto.Don Alfonso skupi obrve.- Ja u to ne verujem.- Istina je - reče Sali prkosno.- U Americi žene love, a muškarci rađaju bebe?- Nisam to mislila.Sa osmehom na licu don Alfonso vrati lulu nazad u usta - rasprava

dobijena. Teatralno namignu Tomu. Sali baci pogled na Toma.A ja ne rekoh ništa, pomisli Tom razdraženo.Kori doplovi čamcem uz drvo. Sali je rasekla deo kore svojom

mačetom, a onda vertikalno sljuštila traku. Sok je odmah počeo daizlazi u crvenkastima kapljicama. Ostrugala je malo, zavrnulanogavice i namazala ujede, pa je to ponovila i na vratu, zglobovima inadlanicama.Izgledaš zastrašujuće - reče Tom.Mačetom je sastrugala još malo lepljivog soka s kore i pružila ga

Tomu.- Tome?- Tu stvar nećeš staviti na mene.- Dolazi ovamo.

Tom joj se približi za korak i ona utrlja sok u njegov gadno izujedanvrat. Svrab i vatra se povukoše.Kako se osećaš?Tom razgiba vrat.- Lepljivo, ali dobro. - Dopadala mu se njena hladna ruka na vratu.Sali mu dade svoju mačetu s grumenom soka.- Možeš sam da namažeš ruke i noge.Hvala. - Razmazao ga je i bio iznenađen njegovom delotvornošću.I don Alfonso se poslužio sokom.- Ovo je zaista vredno pažnje, Jenki koji zna lekovite tajne biljke,

prava kurandera. Živeo sam stotinu dvadeset godina i još uvek imastvari koje nisam video.To poslepodne su prošli kraj prve stene koju je Tom video posle

mnogo dana. Iza nje, sunčev sjaj je obasjavao ogromnu ćistinupretvorenu u ostrvo suve, uzdignute zemlje.Ovde ćemo logorovati - objavi don Alfonso.Prišli su kanuom uz bok stene i privezali ga. Pingo i Kori iskočiše sa

svojim mačetama, uzveraše se na stenu i počeše da raščišćavajučestar. Don Alfonso je šetao naokolo i ispitivao tlo, strugao nogama,podizao poneki deo lijane ili list.- Zadivljujuće - reče Sali osvrćući se oko sebe. - Ima i zorillo.

Tvorov koren - jedna od najvažnijih biljaka koje su Maje koristile. Odnjenog lišća prave biljnu kupku, a koren koriste protiv bolova i čireva.Zovu je paycbe. Ima i suprecayo. - Počela je da bere lišće s grmova,gnječi ih u rukama i miriše. - A tamo je drvo siveetiapanamensis.Ovo je neverovatno. Ovo je jedinstveni mali eko-sistem. Hoće linekom smetati da se pozabavim skupljanjem?- Samo napred - reče Tom.Sali ode u šumu da prikupi još biljaka.- Izgleda kao da je neko logorovao pre nas - obrati se Tom don

Alfonsu.- Ovo veliko područje je prvi put bilo raščišćeno pre oko mesec

dana. Vidim kružni ostatak ognjišta i ostatke bivka. Poslednji ljudi subili ovde pre možda nedelju dana.- I sve je poraslo za nedelju dana?Don Alfonso klimnu glavom.

- Šuma ne voli rupe. - Čačkao je po ostacima vatre, podigao nešto ipružio ga Tomu. Bio je to ostatak cigare cuba libre, buđav i dopolaraspadnut.- Marka mog oca - reče Tom gledajući je. Čudno se osetio. Otac je

bio ovde, logorovao na istom mestu, pušio cigaru i ostavio mu ovajmajušni trag. Stavio ga je u džep i počeo da skuplja drva za vatru.- Pre nego što odlomiš granu - posavetova ga don Al-fonso - moraš

da udariš štapom da bi oterao mrave, zmije i veinte cuatros.- Veinte cuatros?- To je insekt koji izgleda kao termit. Zovemo ga veinte cuatros,

dvadeset četiri, jer posle njegovog ujeda ne možeš da se pokrenešdvadeset četiri sata.- Baš zgodno.Posle sat vremena video je kako Sali izlazi iz džungle s dugom

motkom na leđima, na kojoj su visili zavežljaji bilja-ka, kore i korenja.Don Alfonso podiže pogled s čorbe koju je kuvao u loncu i vide je.Kurandera, podsećaš me na mog dedu don Kalija, koji se baš tako

vraćao iz šume svaki dan, samo što si ti lepša od njega. On je biostar i zboran, dok si ti čvrsta i zrela.Sali se uposlila sa svojim biljkama kačeći lišće i korenje na štap

blizu vatre da se osuše. - Ovde postoji neverovatna raznolikostbiljaka - sva uzbuđena reče Tomu. - Džulijan će baš biti zadovoljan.Divno.Tom skrenu pažnju na Korija i Pinga, koji su podizali logor, dok je

don Alfonso urlao uputstva i brojne primed-be na njihov račun. Počelisu tako što su zabili šest motki podupirača u zemlju praveći okvir odsavitljivih motki preko kojih su privezali plastičnu ceradu. Izmeđumotki su zategli mreže, svaku sa sopstvenom mrežom protivkomaraca, a završna plastična cerada je visila uspravno, odvajajućiposeban prostor za Sali.Kada su završili, Pingo i Kori su se povukli dok je don Alfonso

pregledao baraku čkiljeći, zatim klimnuo glavom i okrenuo se.- Evo, nudim vam kuću podjednako dobru kao što je svaka u

Americi.Sledeći put - reče Tom - pomoći ću Koriju i Pingu.Kako hoćeš. Kurandera ima svoju posebnu prostoriju za spavanje

koja može biti proširena za gosta, ako joj bude trebalo društvo. -

Starac ponovo teatralno namignu Tomu. On pocrvene.Sasvim mi odgovara da spavam sama - reče Sali hladno. Don

Alfonso je delovao razočarano. Nagnuo se prema Tomu kao da želida razgovara nasamo. Glas mu je, međutim, bio savršeno čujansvakom u logoru. - Ona je veoma lepa žena, Tomas, čak iako jematora.Izvinite, meni je dvadeset devet.- Ehi, senjorita, još si starija nego što sam mislio. Tomas, moraš da

požuriš. Uskoro će biti prestara za udaju.- U našoj kulturi - reče Sali - dvadeset devet godina se smatra

mladošću.Don Alfonso nastavi tužno da odmahuje glavom. Tom više nije

mogao da se uzdržava od smeha. Sali ga napade.- Šta je to tako smešno?Mali sukob kultura - reče hvatajući dah.Sali pređe na engleski.- Ne dopada mi se mali šovinistički tete-a-tete razgovor između

tebe i ovog pokvarenog starca. - Okrenula se don Alfonsu. - Zanavodno stotinu dvadeset godina starog čoveka svakako provodišisuviše mnogo vremena razmišljajući o seksu.- Čovek nikad ne prestaje da misli o ljubavi, senjorita. Čak ni kad

ostari, a ud mu se smežura kao plod juke ostavljen da se suši nasuncu. Možda imam i stotinu dvadeset jednu, ali krv mi je jaka kaokod mladića. Tomas, voleo bih da se oženim ženom kao što je Sali,samo što bi ona morala da ima šesnaest godina, s čvrstim,podignutim grudima...- Don Alfonso - prekinu ga Sali - zar ne bi ta devojka mogla da ima

osamnaest godina?- Onda možda nije devica.- U našoj zemlji - reče Sali - većina žena ne može da se uda dok ne

napuni osamnaest godina. Uvredljivo je govoriti o udajišesnaestogodišnjih devojaka.- Žao mi je! Trebalo je da znam da se devojke sporije razvijaju u

hladnoj klimi Severne Amerike. Ali ovde, šesna-estogodišnjakinja...- Dosta! - uzviknu Sali, stavljajući ruke na uši. - Ni reči više! Don

Alfonso, dosta mi je vaših primedbi o seksu!Starac slegnu ramenima.

- Ja sam star čovek, kurandera, što znači da pričam i šalim se kakome je volja. Zar nemate takav običaj i u Americi?- U Americi stari ljudi ne pričaju stalno o seksu.- O čemu pričaju?Pričaju o unucima, vremenu, Floridi, o takvim stva-rima.Don Alfonso odmahnu glavom.- Mora da je vrlo tužno biti star u Americi.Sali ode i tresnu vratima barake, ošinuvši Toma ljutitim pogledom

pre nego što je nestala. Tom je pratio kako odlazi, iznerviran. Šta jeon rekao ili uradio? Nepravedno ga je očešala kleveta da ješovinista.Don Alfonso slegnu ramenima, zapali lulu i nastavi da govori

glasno.- Ne razumem. Ima dvadeset devet godina i nije udata. Njen otac

će morati da da veliki miraz da je se oslo-bodi. A eto i tebe, gotovo sistarac, a ni ti nemaš ženu. Zašto se vas dvoje ne venčate? Možda sihomoseksualac?Nisam, don Alfonso.Ma u redu je ako jesi, Tomase. Kori će ti se naći. On nije izbirljiv.Ne, hvala.Don Alfonso odmahnu glavom začuđen.- Onda ništa ne razumem. Tomas, ne smeš da propustiš priliku.- Sali je verena - reče Tom - i udaće se za drugog čoveka. Don

Alfonso izvi obrve. - A! A gde je sad taj čovek?- U Americi.- Nemoguće je da je voli!Tom zatrepta bacivši pogled na baraku. Don Alfonsov glas je imao

poseban kvalitet.Salin glas se začu iz barake.- On me voli i ja volim njega, i biću vam zahvalna ako obojica

umuknete.Iz šume se začu pucanj puške i don Alfonso ustade.- To nam je drugo jelo na meniju. - Podiže svoju mačetu i pođe ka

zvuku.Tom ustade i unese svoju mrežu u baraku da je zakači. Unutra je

Sali kačila neke biljke s unutrašnje strane podupirača.

Don Alfonso je pohotljivi starac i šovinistička svinja -reče besno. - Ai ti si isti gad.On nas vodi kroz močvaru Mimbar.- Ne dopadaju mi se njegovi komentari. A ni tvoji tupavi osmesi

odobravanja.- Ne možeš od njega da očekuješ da je upoznat s najnovijim

detaljima feminističke političke korektnosti.- Nisam čula nikakvu primedbu o tome da si ti prestar da se oženiš

- a stariji si od mene dobre četiri godine. Samo su žene prestare zaudaju.- Opusti se, Sali.- Neću da se opustim.Don Alfonsov glas je omeo Tomov odgovor. - Prvo jelo je spremno!

Kuvana čorba i gulaš od manioke*( Vrsta biljke iz roda manihot,koristi se koren. (Prim. prev.)) Odresci od tapira stižu. Sve je zdravo ivrlo ukusno. Prestanite sa svađom i dođite da jedete!

25- Buenos tardes*( Sp.: dobar dan. (Prim, prev.)) - promrmlja Okotal

sedajući pored Filipa, uz vatru.Buenos tardes - reče Filip vadeći lulu iz usta, iznenađen. To je bio

prvi put da mu se Okotal obratio tokom celog putovanja.Dospeli su do velike mrtvaje na obodu močvare i napravili logor na

peskovitom ostrvu koje je čak imalo i plažu. Insekti su nestali,vazduh je bio svež. Prvi put ove nedelje Filip je video dalje od petmetara ispred sebe. Jedina stvar koja je sve kvarila bila je voda bojecrne kafe koja je kapala na žalo. Po običaju, Hauser je lovio s paromvojnika, dok su ostali čekali sedeći pokraj vatre i igrajući karte.Vazduh je bio dremljiv od vrućine, zlatnozelene boje kasnogposlepodneva. Sve zajedno je bilo prijatno, mislio je Filip.Okotal se naglo nagnu unapred i reče:- Načuo sam razgovor vojnika prošle noći.Filip izvi obrve.- I?Nemoj reagovati na ono što kažem. Nameravaju da te ubiju. -

Rekao je to tako brzo i tiho da se Filipu učinilo da nije dobro čuo.Sedeo je potpuno zaprepašćen dok je upijao reči.Okotal nastavi:- I mene će ubiti.- Siguran si?Okotal klimnu glavom.Filip je razmišljao panično. Može li verovati Okotalu? Da li je u

pitanju nesporazum? Zašto bi ga Hauser ubio? Da ukradenasledstvo? Sasvim mogućno. Baš i nije bio gospodin Rodžers.Krajičkom oka je video da se vojnici i dalje kartaju; puške su im bileoslonjene na drvo. S druge strane, sve je delovalo nestvarno. Kao ufilmovima. Hauser će ionako dobiti milion dolara. Ne ubija se čovektako lako... ili?- Šta nameravaš da uradiš?- Da ukradem čamac i pobegnem. I da se sakrijem u močvari.- Misliš baš sad?- A ti ćeš da sačekaš?- Ali vojnici su tamo. Nikad nećemo pobeći. Šta si čuo da vojnici

govore pa si to pomislio? Možda je u pitanju samo nesporazum.

- Slušaj me, ti blesavko - prošišta Okotal - nema vremena. Ja sadidem. Ako ideš, hajde sada. Ako nećeš, adios*(Sp. zbogom)Ustao je neobavezno i pošao lakim hodom do obale gde su stajali

čamci. U panici, Filip premesti pogled s njega na vojnike. I dalje suse kartali, kao da nemaju pojma ni o čemu. S mesta gde su sedeli, upodnožju drveta, nisu mogli da vide čamac.Šta da radi? Bio je oduzet. Morao je da donese veliku odluku bez

upozorenja ili pripreme. Sve je bilo sumanuto. Da li je Hauser mogaoda bude tako hladnokrvan? Da li je sam Okotal pokušavao da nabrzinu dođe do para?Okotal je sad tumarao plažom, neobavezno gledajući u drveće.

Stao je kraj čamca i kolenom, polako, da se ne vidi šta radi, počeoda ga gura u vodu.Sve se dešavalo prebrzo. Oslanjalo se na to kakav je čovek Hauser

zaista bio. Da li je stvarno bio sposoban da ubije? On nije bio dobarčovek, i to je bila činjenica. Nešto nikako nije valjalo u vezi s njim.Filip se odjednom setio uživanja s kojim je odsekao glavu agautiju,smeška na njegovom licu kad je video krvavu mrlju na njegovojkošulji, načina na koji je reko videćeš.Okotal je već odgurnuo čamac u vodu i glatkim pokre-tom ušao u

njega, istovremeno podigavši motku za veslanje spremajući se da seodgurne.Filip ustade i brzo pođe ka obali. Okotal je već napustio obalu,

zabijene motke, spreman da skrene čamac u kanal. Zastao je tamantoliko dugo da Filip zagazi u vodu i popne se. Tada, snažnimgrčenjem leđnih mišića Okotal zabi motku u peščano dno i tiho seotisnu u močvaru.

26Lepom vremenu je sledećeg jutra došao kraj. Nakupili su se oblaci,

gromovi su potresali vrhove drveća, a kiša je lila. U vreme kad suTom i ostali krenuli površina reke je bila siva i zapenušana odsnažnog pljuska, a zvuk kiše u čestaru zaglušujući. Lavirint kanalakoji su pratili kao da se suzio i još više zapetljao. Tom nikad nijevideo močvaru tako gustu, tako zamršenu, tako neprolaznu. Jedvada je verovao da don Alfonso zna kuda da ide.Do poslepodneva kiša je naglo stala, kao da je neko zavrnuo

slavinu. Vđda se još nekoliko minuta slivala niz panjeve, zvukomvodopada, ostavljajući za sobom džunglu u izmaglici, kapavu iutišanu.Bube su se vratile - reče Sali uz pljesak.Jejenes. Crne muve - reče don Alfonso paleći lulu i okružujući se

mutnim plavim oblakom. - One odnose parče tvog mesa sa sobom.Napravljene su od đavolovog daha posle noći ispijanja lošeaguardiente.Povremeno, na putu bi im se isprečila viseća lijana i vazdušno

korenje koje je raslo odozgo nadole, stvarajući debelu zavesuvegetacije koja je visila nad vodom. Pingo je ostao napred, sečući ihmačetom, dok je Kori veslao pozadi. Svaki udarac mačete isterivaoje žabe, insekte i druga stvorenja koja su padala u vodu,obezbeđujući banket za pirane u vodi, koja je kuvala svaku nesrećnuživotinju. Dok su mu leđni mišići naveliko radili Pingo je sekao levo,desno, levo, odbacujući većinu lijana i cveća u vodu. U jednom,posebno uskom kanalu, dok je sekao na sve strane, Pingo odjednomvrisnu:-Heculu!Avispa! Osice! — viknu don Alfonso pognuvši se i prekrivajući

šeširom glavu. - Ne mrdajte se!Gust, brujeći crni oblak je velikom brzinom došao iz visećeg

rastinja, a Tom, sagnut i štiteći glavu šeširom, oseti žestoke ubodepo leđima.- Ne udaraj ih - viknu don Alfonso - od toga će još vi-še poludeti!Nisu mogli da učine ništa drugo nego da sačekaju da osice

prestanu da ih ubadaju. Otišle su isto tako brzo kako su i došle, a

Sali je lečila ubode s mnogo soka iz drveta gambo-limbo. Nastavilisu.Oko podneva, čudan zvuk je stigao s neba iznad njih. Nalikovao je

hiljadama cokćućih, grgotavih zvukova, kao kad gomila dece sisabombone, samo mnogo glasniji, praćen šuškanjem u drveću što sepojačavalo sve dok nije nalikovalo iznenadnom vetru. Kroz lišće subleskali crni oblici.Kori zabode motku, i istog trenutka u rukama mu se pojaviše mali

luk i strela upereni ka nebu, napeti i spremni za hitac.Mono chucuto*( Vrsta majmuna, zove se još i mono negro, živi u

severnom delu sliva Amazona. (Prim. prev.)) — šapnu don AlfonsoTomu.Pre nego što je Tom uspeo da progovori, Kori otpusti strelu.

Nastade iznenadna gungula iznad njih i crni majmun pade s granja,još poluživ, grabeći, stiskajući i klizeći kroz lišće dok je padao, da bise konačno spustio na vodu na metar i po od kanua. Kori skoči izgrabi gomilu crnog krzna iz vode, samo trenutak pre nego što jekovitlac odozdo pokazao da je još nešto imalo istu ideju.Hi! Hi! - reče cereći se. – Uakaris! Mmmm.Ima ih dva! - uzbuđeno uzviknu don Alfonso. - Ovo je vrlo srećan

znak, Tomasito. To su majka i njena beba.Majmun-beba je još bio pripijen uz majku, cičeći u strahu.- Majmun? Pucali ste u majmuna? - visokim glasom reče Sali.- Da, kurandera, zar nismo srećni?- Srećni? Ovo je strašno!Don Alfonsovo lice se snuždi.- Ne voliš majmune? Mo-zak ovog majmuna je pravi delikates kad

se malo ispeče u lobanji.- Ne možemo jesti majmuna!- A zašto ne?- Pa, to je... to je praktično kanibalizam. - Okrenula se ka Tomu. -

Ne mogu da verujem da si mu dozvolio da puca u majmuna!- Ja mu nisam dozvolio da puca ni u šta.Kori koji ništa nije razumeo i još uvek se ponosno kezio, baci

majmuna na dno čamca ispred njih. Majmun je zurio u njih, oči sumu se maglile, a jezik napola ispao. Beba je odskočila s mrtvog tela iskupila se u strahu, s rukama preko glave, kričeći.

- Ehi! Ehi! - reče Kori, pružajući ruku da uzme majmuna dok jedrugom podizao mačetu, spreman da zada završni udarac.- Ne! - Tom zgrabi malo crno majmunče u naručje. Ono se smestilo

i prestalo da vrišti. Kori, s napola podignutom mačetom, gledao jezapanjen.Don Alfonso se nagnu unapred.- Ne razumem. O ka-kvom kanibalizmu je reč?Don Alfonso - reče Tom - mi smatramo da su majmuni gotovo kao

ljudi.Don Alfonso reče nešto oštro Koriju, a njegov osmeh zameni izraz

razočaranja. Don Alfonso se okrenu prema njima.- Nisam znao da su majmuni sveti u Severnoj Americi. I tačno je da

su gotovo ljudi, samo što im je Bog stavio šake umesto stopala. Žaomi je. Da sam znao, ne bih dozvolio da bude ubijen. - Rekao je neštooštro Koriju i čamac nastavi dalje. Potom uze telo majke i baci ga uvodu; nastade kovitlac i ono nestade.Tom je osetio kako se majmunče sve žešće namešta u krivinu

njegove ruke, cvileći i pokušavajući da se ugreje. Malo crno lice viriloje u njega, širom otvorenih očiju, s majušnom ispruženom rukom.Majmun je bio mali - ne više od dvadesetak centimetara u dužinu ine teži od kilogram i po do dva. Dlaka mu je bila meka i kratka, imaoje krupne smeđe oči, majušni ružičasti nos, malene ljudske uši, ičetiri sitne šake s tananim prstima, tankim kao čačkalica.Tom vide kako ga Sali gleda sa osmehom na licu.- Šta je?- Izgleda da si stekao novog prijatelja.- A, ne.- O, da.Majmunče se oporavilo od straha. Puzalo je po Tomo-voj ruci i

počelo da se mota oko njegovih grudi. Malene crne ruke grabile su ičupale nabore njegove odeće dok je coktao usnama.- Bište te - reče Sali. - Traži vaške.- Nadam se da je razočaran.Slušaj, Tomas - reče don Alfonso - on misli da si mu ti majka.Kako možete da jedete ovo predivno biće? - upita Sali. Don Alfonso

slegnu ramenima. - Sva šumska bića su divna, kurandera.

Tom je mogao da oseti kako majmun prebira po njegovoj košulji,hvatajući nešto. Majmun se verao koristeći dugmad kao rukohvate, ipodigao preklopnik džepa njegovog prsluka u stilu istraživača.Preturao je po unutrašnjosti, coktao, popeo se, a zatim se koprcavosmestio unutra. Seo je, sklopljenih ruku, vireći po okolini, malopodignutog nosa.Sali zapljeska i nasmeja se.- O, Tome, ti mu se zaista dopadaš.Čime se hrane? - upita Tom don Alfonsa.Svime. Insektima, lišćem, bubama. Nećeš imati muke da nahraniš

svog novog prijatelja.Ko kaže da je on moja odgovornost?On te je izabrao, Tomasito. Odsad mu pripadaš. Tom spusti pogled

na majmuna koji je sad virio kao maleni gazda koji razgleda svojposed.- On je dlakavi mali momčić - reče Sali na engleskom.- Dlakavi Momčić. Tako ćemo ga zvati.To poslepodne, u jednom posebno zamršenom delu lavirinta

kanala, don Alfonso zaustavi brod i provede više od deset minutaispitujući vodu, proveravajući joj ukus, pljujući i posmatrajući kakopljuvačka tone na dno. Najzad je seo.- Imamo problem.- Izgubili smo se? - upita Tom.- Ne. Oni su se izgubili.- -Ko?Jedan od tvoje braće. Pošli su kanalom levo, a on vodi do Plaza

Negra, Crnog mesta, trulog srca močvare gde žive demoni.Kanal je krivudao između ogromnih drvenih stabala i gustiša visećih

lijana i sloja zelenkaste izmaglice koja je vi-sila iznad crne površinevode. Sve je ličilo na vodenu stazu za pakao.Mora da je to bio Vernon, pomisli Tom. Vernon se uvek gubio, i

doslovno i figurativno.- Pre koliko vremena?- Najmanje nedelju dana.- Ima li u blizini neko mesto za logorovanje?- Ima jedno ostrvce na oko pet stotina metara odavde.

Tamo ćemo stati i rasteretiti se - reče Tom. - Ostavićemo Pinga iSali u logoru, a ti, ja i Kori ćemo uzeti kanu i potražiti mog brata.Nemamo vremena za gubljenje.Pristali su uz raskvašeno, blatno ostrvo dok je kiša, tako jaka da je

više ličila na vodopad nego na kišu, lila po njima. Don Alfonso jegestikulirao i vikao, nadgledajući istovar, a zatim ponovni utovarpotrebnih stvari u čamac, odvajajući stvari koje su im bile potrebneza putovanje.- Bićemo odsutni dva, možda tri dana - reče don Alfonso. - Moramo

se pripremiti da nekoliko noći prespavamo u kanuu. Možda će bitikiše.- Ma nemoj reći — reče Sali.Tom dade Sali majmunče.- Brini o njemu dok me ne-ma, važi?Naravno.Čamac se otisnuo. Tom ju je gledao u lijućoj kiši, zamagljeni oblik

koji se još više maglio.- Tome, molim te brini o sebi - viknula je u trenutku kad je njeno telo

nestalo.Kori je snažno zaveslao niz kanal, rasterećeni čamac se brzo

kretao. Posle pet minuta Tom je čuo kričeće zvuke u granama iznadčamca, a mala crna lopta skakala je s grane na granu i najzadiskočila iz jednog drveta pravo na njegovu glavu, vrišteći kao duša upaklu. Bio je to Dlakavi Momčić.Mangupe mali, nisi dugo čekao da zbrišeš - reče Tom, stavljajući

majušnog majmuna nazad u džep, gde se on pripio i zaćutao.Kanu je produžio put u kišom izjedenu močvaru.

27Oluja je dosegla vrhunac pomame kad je njihov kanu dospeo do

Crnog mesta. Sevanje munja i pucnji gromova odjekivali su krozšumu, dolazeći sa sekundom razmaka, kao artiljerijska baražnavatra. Vrhovi drveća, dvadesetak metara iznad njihovih glava, treslisu se i padali.Kanal se uskoro podelio u dva nova lavirinta plitke vode, zavijajući

kroz drhtavu masu blata. Don Alfonso je zastajkivao s vremena navreme da proveri u plitkom blatu otiske od motke. Lijuća kiša nijeodustajala, a noć je došla tako neprimetno da je Tom bio zbunjenkad je don Alfonso objavio kraj putovanja za taj dan.Spavaćemo u kanuu kao divljaci - reče don Alfonso. - Evo dobrog

mesta da stanemo jer iznad nas nema debelih grana. Ne želim dame probudi truli zadah jaguarovog daha. Moramo povesti računa dane umremo ovde, jer naše duše nikad neće naći izlaz.Daću sve od sebe.Tom se zamotao u mrežu za komarce, pronašao mesto među

gomilom alata i pokušao da zaspi. Kiša je napokon prestala, ali je idalje bio mokar do gole kože. Džungla je bila ispunjena zvucimakapljuće vode, naglašenim cvilećim, jaučućim i dahćućim kricimaživotinja, od kojih su neki zvučali gotovo ljudski. Možda su i bililjudski, izgubljene duše o kojima je don Alfonso govorio. Tom jemislio o svom bratu Vernonu, izgubljenom u močvari, moždabolesnom, možda čak umirućem. Sećao se da je kao dečak uvekimao izraz lica pun nade, prijateljstva i neprekidne izgubljenosti.Utonuo je u mučnu noć snova.Sledećeg dana su pronašli mrtvo telo. Plutalo je na vo-di, izbočina

crvenih i belih pruga. Kori zavesla prema nje-mu. Ispostavilo se da jeizbočina bila vlažna košulja naduta gasovima od raspadanja. Kad sekanu približio oblak besnih muva se podiže.Pažljivo, Kori privede kanu bočno. Desetak mrtvih pirana plutalo je

oko leša, njihove iskolačene oči bile su zamagljene, usta otvorena.Kiša je sipila.Kosa je bila crna i kratka. To nije bio Vernon.Don Alfonso reče nešto, a Kori gurnu telo motkom. Gas izađe iz

vlažne košulje s brbljavim zvukom; gadno je zasmrdelo. Kori postavimotku ispod leša i, koristeći dno kao uporište, preokrenu ga. Mušice

se vinuše. Voda se ustalasa i zablesnu srebrom od riba koje su segostile s donje strane vode i one pobegoše.Tom je zgroženo zurio u telo čije je lice sada bilo okrenuto nagore,

ako je izraz „licem nagore" uopšte opisivao stanje. Pirane su pojelelice zajedno s celom stomačnom stranom tela, ostavljajući samokosti. Nos je bio izjeden do belog parčeta hrskavice; usne i jezik sunestali, od usta je ostala rupa. U jednoj očnoj duplji bila je zarobljenabelica koja je pokušavala da pobegne. Miris raspadanja ga pogodikao vlažni dronjak. Voda je počela da se vrtloži kad su ribe započelegozbu na drugoj strani. Delići košulje su plutali po površini.To je jedan od momaka iz Puerto Lempire - reče don Alfonso. -

Ujela ga je otrovnica dok je raščišćavao ovaj grm. Ostavili su gaovde.Otkud znaš da ga je ujela zmija? - upita Tom.Vidiš li mrtve pirane? To su one koje su jele meso u predelu ugriza.

I one su se otrovale, a životinje koje budu pojele njih takođe će seotrovati.Kori odgurnu telo motkom i oni nastaviše da veslaju.Ovo nije dobro mesto za umiranje. Moramo da se uklonimo odavde

pre noći. Ne želim da me noćas u snu susretne duša čoveka izLempire tražeći uputstva.Tom nije odgovorio. Pogled na leš ga je dobro prodrmao. Pokušao

je da zatomi osećaj strepnje. Vernon, uvek uspaničen ineorganizovan, bio bi osakaćen. Sam bog zna, možda je i on već biomrtav.Zašto se nisu okrenuli i otišli odavde, ne shvatam. Možda se demon

zavukao u kanu i šaputao im laži u uši.Nastavili su, a sve je išlo sporo. Močvara je bila beskrajna, čamac

je češao blatnjavo dno i često se zaglavljivao, a oni su bili primoranida izađu i guraju ga. Često su morali da se vraćaju i pokušavajuponovo i ponovo, prateći vijugave kanale. Oko podneva don Alfonsopodiže ruku, Kori prestade da vesla, i svi oslušnuše. Tom je mogaoda čuje udaljeni glas, uznemiren - neko je izbezumljeno vikao tražećipomoć.Tom skoči na noge i sklapajući ruke oko usta povika: -Vernone!Iznenada nastupi tišina.Vernone! To sam ja, Tom!

Očajničko dozivanje je odjekivalo šumom, izobličeno i nerazumljivo.On je - reče Tom. - Požurimo.Kori je veslao unapred, i Tom ubrzo, u močvarnom sumraku, vide

nejasne obrise kanua. Na pramcu je stajala jedna osoba, mašućirukama i vrišteći. To je bio Vernon. Bio je raspomamljen, ali, akoništa drugo, barem je stajao.Brže! - vikao je Tom.Kori je zaveslao unapred. Dospeli su do čamca, i Tom uvuče

Vernona u njihov čamac.Vernon se sruši bratu u naručje. - Reci mi da nisam mrtav - zakuka.Dobro si, nisi mrtav. Ovde smo.Vernon se raspade plačući. Tom je, grleći svog brata, u trenu imao

deža vi uspomenu na jednu priliku kad se Vernon vratio iz škole,odakle ga je jurila grupa školskih siledžija. Bacio se Tomu u ruke naisti način, stežući ga i jecajući usplahireno, dok mu se mršavo telotreslo. Tom je hteo da izađe i da se sam pobije s njima - Tom, mlađibrat, bije bitke svog starijeg brata.- Sve je u redu - reče Tom. - U redu je. Ovde smo. Spasen si.- Hvala bogu. Hvala bogu. Bio sam siguran da je došao kraj... -

Glas mu nestade u grcaju.Tom pomože Vernonu da sedne. Bio je zapanjen bratovom

pojavom. Lice i vrat su mu bili otečeni od ujeda i uboda, umrljanikrvlju od češanja. Odeća mu je bila neopisivo prljava, kosazamršena i blatnjava, bio je mršaviji nego obično.Jesi li dobro? - upita Tom.Vernon klimnu glavom.- Osim što sam živ pojeden, dobro sam. Samo preplašen. - Vernon

obrisa lice prljavim rukavom koji je ostavio više prljavštine nego štoje uklonio, i zagrcnu se u još jednom jecaju.Tom je na trenutak osmotrio brata. Njegovo duševno stanje ga je

zabrinjavalo više nego telesno. Čim stignu u logor poslaće Vernonau civilizaciju s Pingom.- Don Alfonso - reče Tom - hajde da okrenemo čamac i odemo

odavde.Ali Učitelj - reče Vernon. Tom zastade.- Učitelj?Vernon klimnu glavom prema kanuu.

- Bolestan.Tom se nagnu preko ruba i pogleda nadole. Tamo, ležeći u

gnjecavoj vreći za spavanje na dnu kanua, gotovo skriven u opremi igomili raskvašene hrane bilo je otečeno lice čoveka s umršenomsedom kosom i bradom. Bio je potpuno svestan i gledao Tomamračnim, plavim očima, ali ne reče ništa.- Ko je ovo?- Moj Učitelj iz Ašrama.- Dođavola, šta on radi ovde?- Zajedno smo.Čovek je uporno gledao u Toma.- Šta mu fali?- Ima groznicu. Prestao je da govori pre dva dana. Tom izvadi kutiju

s lekovima iz njihovih zaliha i priđe kanuu. Učitelj je očima pratiosvaki njegov pokret. Tom se sagnu i dodirnu čovekovo čelo. Goreloje; imao je temperaturu najmanje četrdeset jedan. Puls je bio slab iubrzan. Oslušnu stetoskopom - pluća su zvučala čisto, srce jeudaralo normalno, ali prebrzo. Tom mu ubrizga antibiotik širokogspektra i lek protiv malarije. Bez pristupa bilo kakvom dijagnostičkomtestu to je bilo najbolje što je mogao da uradi.- Kakvu to groznicu ima? - upita Vernon.- Nemoguće je znati bez testiranja krvi.- Hoće li umreti?Ne znam - reče Tom, pa pređe na španski. - Don Alfonso, imaš li

bilo kakvu ideju od koje bolesti boluje ovaj čovek?Don Alfonso pređe u čamac i sagnu se nad čoveka. Lupnu mu po

grudima, pogleda mu oči, opipa puls, pregleda šake, i najzad podižepogled.- Da, dobro poznajem ovu bolest.- Kako se zove?- Zove se smrt.Ne - reče Vernon uznemireno. - Ne govori tako. On ne umire.Tomu je bilo žao što je tražio don Alfonsovo mišljenje.- Prenećemo ga kanuom do logora. Kori može da vesla u tvom

kanuu, a ja ću veslati u našem. - Tom se okrenu Vernonu. -Naišlismo na jednog mrtvog vodiča. Gde je drugi?

- Jaguar je skočio na njega jedne noći i odvukao ga na drvo. -Vernon se zgrozi. - Čuli smo njegove krike u jecaju i lomljenje kostiju.To je bilo... - Rečenicu je završio još jed-nim jecajem. - Tome, odvedime odavde.- Hoću - reče Tom. - Poslaćemo tebe i Učitelja u Brus s Pingom.Vratili su se u logor pred smiraj dana. Vernon je podigao jedan od

njihovih šatora, preneo Učitelja iz čamca i uneo ga unutra. Odbio jeda jede i ostao ćutljiv, zureći u njih na vrlo uznemirujući način. Tomse pitao da li je izgubio razum.Vernon je navaljivao da ostane s Učiteljem u šatoru. Sledećeg jutra,

dok je sunce obasjavalo vrhove drveća, Vernon ih sve probudivikom, tražeći pomoć. Tom je prvi pristigao. Učitelj je sedeo u svojojvreći za spavanje, vrlo uznemiren. Lice mu je bilo bledo i suvo, očisu svetlucale kao delići plavog porcelana, divlje se džilitale na svestrane, ne usredsređujući se ni na šta. Rukama se borio svazduhom.Odjednom progovori:- Vernone! - viknuo je tražeći rukama naslepo. - O, bože moj, gde

si, Vernone? Gde sam ja?U šoku, Tom shvati da je Učitelj verovatno oslepeo.Vernon zgrabi Učiteljevu ruku i kleknu.- Ovde sam, Uči-telju. U šatoru smo. Vraćamo te u Ameriku. Bićeš

dobro.- Kakva sam ja budala bio! - uzviknu Učitelj, dok su mu se usne

grčile u naporu da govori, a pljuvačka letela na sve strane.- Molim te, Učitelju. Nemoj se uzbuđivati. Idemo kući, nazad u Big

Sur, nazad u Ašram...- Sve sam imao! - urlao je Učitelj. - Imao sam novac. Tucao sam

devojčicu. Imao sam kuću na morskoj obali. Oko mene su bili ljudikoji su me poštovali. Imao sam sve. — Vene su mu iskočile na čelu.Pljuvačka mu je curela iz usta zadržavajući se na bradi. Tako sežestoko tresao da se Tomu učinilo da čuje kako mu kosti zvekeću.Slepe oči su krstarile ludački u njegovoj glavi, kao loptice flipera.- Odvešćemo te u bolnicu, Učitelju. Ne govori, sve će biti dobro,

dobro...- I šta sam uradio? Ha! Sve to mi nije bilo dovoljno! Kao budala sam

želeo i više! Želeo sam još stotinu miliona dolara više! I vidi sta mi se

dogodilo! - Poslednje reči je gotovo urlikao, i završivši, teško pade, atelo zazvuča kao mrtva riba kad udara u pod. Ležao je, očiju širomotvorenih, ali svetlucanje je nestalo.Bio je mrtav.Vernon je gledao užasnut, nesposoban da govori. Tom stavi ruku

na bratovo rame i otkri da se trese. Bila je to ružna smrt.I don Alfonso je bio gadno potresen.- Moramo da odemo - reče. - Zao duh je došao i odveo čoveka, a

on nije želeo da ode.Pripremite jedan čamac za povratak - reče Tom don Alfonsu. -

Pingo može da odvede Vernona nazad u Brus, a mi ćemo danastavimo - ako nemaš primedbe.Don Alfonso klimnu glavom.- I bolje je tako. Močvara nije mesto za tvog brata. - Počeo je da

viče naredbe Koriju i Pingu, a oni su jurcali naokolo, podjednakoprestrašeni, srećni što odlaze.Ne mogu to da razumem - reče Vernon. - Bio je tako dobar čovek.

Kako je mogao tako da umre?Vernon se uvek lepio za prevarante, pomisli Tom - finansijski,

emotivno i duhovno. Ali sad nije bilo vreme da mu na to ukaže.Reče:- Ponekad mislimo da nekog poznajemo, a ne poznajemo ga.- Tri godine sam proveo s njim. Poznavao sam ga. Mora da je u

pitanju bila groznica. Bio je u delirijumu, van sebe. Nije znao štagovori.- Hajde da ga sahranimo pa da idemo dalje.Vernon ode da kopa grob, a Tom i Sali mu se pridružiše. Raščistili

su malu površinu iza logora, cepkajući korenje Korijevom sekirom ikopajući zemlju. Za dvadesetak minuta u čvrstoj glini iskopan jeplitak grob. Dovukli su Učiteljevo telo do rupe, položili ga unutra izatrpali slojevima gline, a zatim prekrili grob oblucima s obale. DonAlfonso, Kori i Pingo su već bili u svojim čamcima, nestrpljivi dakrenu. .- Jesi li dobro? - upita Tom, grleći brata.- Odlučio sam - reče Vernon. - Ne vraćam se. Idem s vama.- Vernone, sve je već dogovoreno.

Čemu imam da se vratim? Nemam ni dolara, a nemam ni kola. Isvakako ne mogu da se vratim u Ašram.- Smislićeš već nešto.- Već sam smislio. Idem s vama.- Nisi u stanju da ideš s nama. Umalo si umro tamo.Ovo je nešto što moram da uradim - reče Vernon. -Sad sam dobro.Tom je oklevao pitajući se da li je Vernon zaista dobro.Molim te, Tome.U Vernonovom glasu je bila tako duboka molba da se Tom

iznenadio — i uprkos samom sebi, pomalo obradovao. Snažno jezagrlio Vernona.- U redu. Učinićemo to zajedno, baš kao što je otac želeo.Don Alfonso pljesnu rukama.- Napričali ste se? Ide-mo li?Tom klimnu glavom, a don Alfonso dade znak za pokret.Pošto sad imamo dva čamca — reče Sali — i ja ću se pridružiti

veslanju.Fuj! Veslanje je muški posao.Don Alfonso, vi ste jedna muška šovinistička svinja. Don Alfonso

izvi obrvu. - Sovinistička svinja? Kakva je to vrsta životinje? Treba lida se uvredim?Svakako - reče Sali.Don Alfonso snažno odgurnu čamac i on kliznu. Nacerio se.- Onda sam srećan. Uvreda od tako lepe žene uvek je čast.

28Markus Aurelius Hauser je razgledao prednji deo svoje bele

košulje. Video je bubicu kako se vredno penje, te je uhvati, zgnječiizmeđu svog zatupastog palca i kažiprsta, i zadovoljan prskanjemhitina baci je. Ponovo je posvetio svoju pažnju Filipu Brodbentu. Svata nadmenost, ta hirovita nesposobnost, nestali su. Filip je čučao nazemlji, okovanih ruku i nogu, prljav, izujedan, neobrijan. Sramotno jekako neki ljudi nisu u stanju da održavaju ličnu higijenu u džungli.Zatim baci pogled na vodiča, Orlanda Okotala, koga su držala

trojica njegovih vojnika. Okotal mu je pravio ozbiljne probleme.Gotovo da je uspešno pobegao, što je Hauser sprečio samozahvaljujući upornoj potrazi. Izgubili su ceo dan. Okotalova smrtnagreška bila je u tome što je mislio da jedan gringo, jedan Jenki, nećeumeti da ga prati u močvari. Očigledno nije čuo za mesto zvanoVijetnam.Utoliko bolje. Sad je sve bilo jasno. Ionako su gotovo prošli kroz

močvaru, pa je Okotal nadživeo svoju korisnost. Lekcija koju će datiOkotalu biće dobra i za Filipa.Hauser udahnu plodni vazduh džungle.- Sećaš li se, Filipe, kad smo pakovali čamce? Želeo si da znaš

čemu će nam poslužiti ovi okovi i lanci?Filip ne odgovori.Hauser se setio kako mu je objasnio da su okovi važno psihološko

oružje za kontrolisanje vojnika, neka vrsta prenosivog vojnogzatvora. Naravno, nikad ih ne bi upotrebio.- Sad znaš - reče Hauser. - Bili su za tebe.- Zašto me ne ubiješ i ne završiš s tim?- Sve u svoje vreme. Ne ubija se lako poslednji u porodici.- Šta misliš time?Baš mi je drago što si me to pitao. Uskoro ću se pobrinuti za tvoja

dva brata, koji su iza nas u močvari. Kada poslednji u loziBrodbentovih nestane uzeću ono što je moje.Ti si psihopata.Ja sam razumno ljudsko biće koje popravlja veliku nepravdu koja

mu je učinjena, hvala na pitanju.A koja je to nepravda?

Tvoj otac i ja smo bili partneri. Uskratio mi je moj deo plena odprvog velikog pronalaska.To je bilo pre četrdeset godina.Što samo povećava zločin. Dok sam se ja četrdeset godina borio

da preživim, tvoj otac se kupao u luksuzu.Filip se trzao, lanci su zvečali.Kako je divno kad se točak okrene. Pre četrdeset godina tvoj otac

me je prevario za bogatstvo. Ja sam otišao sam na jedno divnomesto po imenu Vijetnam, a on je postao bogataš. Sada ću svepovratiti, pa i više. Tako je slatka ta ironija. I kad samo pomisliš,Filipe, ti si mi to doneo na srebrnom poslužavniku.Filip ne reče ništa.Hauser ponovo udahnu. Sviđala mu se vrućina i sviđao mu se

vazduh. Nikad nije bio tako srećan, niti se osećao tako zdravim, kaou džungli. Nedostajao je samo jedva osetni miris napalma. Okrenuose jednom od vojnika.- Sada ćemo da sredimo Okotala. Dođi, Filipe, ne želiš ovo da

propustiš.Dva kanua su već bila spakovana, a vojnici uguraše Okotala i Filipa

u jedan. Upalili su motore i krenuli prema lavirintu mrtvaja i bočnihkanala na drugom kraju jezera. Hauser je stajao na pramcugledajući.Ovim putem.Čamci su produžili sve dok nisu stigli do mirnog bazena vode,

odsečenog od glavnog kanala niskom vodom. Hauser je znao da suse pirane gomilale u bazenima iz kojih se voda povlačila. Odavno supojele svu dostupnu hranu i sada su se proždirale međusobno. Jaosvakoj životinji koja zaluta u neki od ovih bazena.Isključi motor. Baci sidro.Motori zamreše, a nastalu tišinu prekinuše samo dva mekana

pljuska vode od bacanja sidra.Hauser se okrenu i pogleda Okotala. Ovo će biti zani-mljivo.Uspravite ga.Vojnici podigoše Okotala na noge. Hauser napravi ko-rak ka njemu

i pogleda ga u lice. Indijanac, obučen u zapadnjačku košulju i šorts,bio je uspravan i smiren. Oči mu nisu pokazivale ni strah ni mržnju.Ovaj Toaka Indijanac, mislio je Hauser, pokazao se kao jedan od

onih nesrećnih ljudi koje pokreću zastareli pojmovi kao što su čast iodanost. Hauser nije voleo takve ljude. Bili su nepouzdani i kruti. IMaks se pokazao kao takva osoba.Pa, don Orlando - reče Hauser, dajući izrazu poštovanja ironični

naglasak. - Imaš li nešto da kažeš sebi u prilog?Indijanac ga je gledao ne trepćući. Vojnici ga uhvatiše. Ruke su mu

bile vezane pozadi, a noge zajedno.Hauser otvori nožić i naoštri ga na kamenu, uz kratko cing, cing.

Proverio ga je na svom palcu i nasmešio se. Ispružio je ruku inapravio dugi rez preko Orlandovih grudi, prosekavši kroz košuljusve do kože. Rez nije bio dubok, ali je krv potekla, postajući crna.Indijanac se nije ni trgnuo.Zatim je napravio drugi plitki rez na ramenima, i još dva na rukama i

leđima. Indijanac i dalje nije ništa pokazivao. Hauser je bio podvelikim utiskom. Takvu izdržljivost nije video još od vremena kada jeispitivao uhvaćene vijetkongovce.Sačekajte da krv malo poteče - reče.Sačekali su. Košulja je potamnela od krvi. Negde, u dubini šume

ptica kriknu.Ubacite ga.Trojica vojnika ga gurnuše i on pade u vodu. Posle pljuska nastupi

kratkotrajni mir, a potom voda poče da se vrtloži, najpre polako, azatim sve nemirnije, dok bazen nije zapenušao. Pojavljivali su sesrebrnasti blesci u smeđoj vodi kao kad se baca novčić, sve dokcrveni oblak nije nabujao i učinio vodu neprozirnom. Parčići okerodeće i trake mesa pojaviše se na površini, a ribe su ih hvatale.Vrtloženje je trajalo dobrih pet minuta dok se najzad nije povuklo.

Hauser je bio zadovoljan. Okrenuo se da vidi Filipovu reakciju i bio jezadovoljan njom.Zaista, vrlo zadovoljan.

29Sledeća tri dana, Tom i njegova grupa nastavili su putovanje kroz

srce močvare, duž isprepletane mreže kanala, logorujući na blatnimostrvima samo malo uzdignutim iznad vode, kuvajući zrnevlje ipirinač na vatri od mokrih cepanica s kojih se dizao dim jer Kori nijemogao ništa da ulovi. Uprkos beskrajnoj kiši, voda je ponirala,izlažući panjeve zaostale od stabala drveća, koje su morali dacepaju da bi nastavili. Zujeći, zlobni oblak crnih muva neprekidno ihje pratio.Mislim da ću sad da prihvatim lulu - reče Sali. - Radije ću umreti od

raka nego da izdržavam ovo.S malim osmehom pobede, don Alfonso izvadi lulu iz džepa.- Videćeš - pušenje vodi dugom i srećnom životu. Ja pušim više od

sto godina.Iz šume se čuo glasni zvuk; podsećao je na ljudski kašalj, samo je

bio jači i sporiji.- Šta je to?- Jaguar. I to gladan.- Zapanjujuće je šta sve znate o šumi - reče Sali.Da. - Don Alfonso uzdahnu. - Ali danas više niko neće da uči o

šumi. Moji unuci i praunuci samo misle o fudbalu i o onim debelimbelim cipelama u kojima trule stopala, i onima s pticom na bočnimstranama koje se prave u fabrikama u San Pedro Sula. - Pokaza naTomove patike.Najk?- Da. Tamo kod San Pedro Sule postoje cela sela dece kojima su

stopala istrulela i otpala od nošenja tih cipela. Sad hodaju naokolona drvenim okrajcima.- To nije istina.Don Alfonso zatrese glavom, kvocajući s neslaganjem. Čamac se

kretao kroz zavese od lijana, koje je Pingo prosecao. Tom je mogaoiznad sebe da vidi krpicu svetla, zrak koji je padao odozgo. Dok suse kretali unapred video je džinovsko drvo koje je palo, ostavljajućirupu u tkanju iznad njih. To je bilo najveće drvo na koje su dosadnaišli.Don Alfonso promrmlja pravac. Kori dograbi svoju pu-laski i iskoči s

pramca na panj. Hvatajući se golim stopalima za klizavu površinu,

poče da cepa, dok je iverje letelo. Za pola sata dovoljno je izdubiopanj da provuku čamac kroz žleb.Svi su izašli i počeli da guraju. Iza panja voda je odjednom postala

duboka. Tom je koračao kroz nju uronjen do struka, trudeći se da nemisli na ribe čačkalice, pirane i razne bolesti koje su vrebale u ovojčorbastoj vodi.Vernon je bio ispred njega, držeći prednji deo kanua i vukući ga

unapred, kad Tom vide iznenadno talasanje u tamnoj vodi, s njihovedesne strane. Istovremeno se začu don Alfonsov prodorni krik.- Anakonda! - Tom pobeže, ali je Vernon bio za nijansu sporiji.

Pojavi se vir, iznenadno grbavo uzvišenje i s presečenim krikomVernon nestade ispod smeđe vode. Zmijska sjajna leđa kliznuše krajnjih, na trenutak izlažući telo debelo kao omanje stablo, pre nego štopotonu i nestade.Eh! Uhvatio je Vernita!Tom je izvukao mačetu iz pojasa i zaronio u vodu. Odbacivao se,

roneći što je dublje mogao. Nije mogao da vidi dalje od tridesetakcentimetara kroz mutni, smeđi sjaj. Nogama se odgurnuo ka sredini,napipavajući ispred sebe slobodnom rukom, pokušavajući da nađezmiju. Osetio je nešto hladno, okruglo i ljigavo i posekao ga pre negošto je shvatio da je u pitanju panj. Hvatajući se za njega, ponovo seodgurnuo unapred, napipavajući naokolo u potrazi za zmijom ilibratom.Pluća su htela da mu prsnu. Iskočio je na površinu, pa ponovo

zaronio, pipajući ispred sebe. Gde je bila zmija? Koliko dugo jetrajalo? Minut? Dva? Koliko dugo je Vernon mogao da preživi?Očajanje ga je teralo napred, i on nastavi svoju ludačku potragu,napipavajući kroz ljigave podvodne panjeve.Jedan panj se iznenada izvi pod njegovim dodirom. Bio je to

masivni valjak, tvrd kao mahagoni, ali je on osetio kako se kožamrda, talas mišića koji se grče.Gurnuo je mačetu u mekani trbuh, uvodeći ga što je dublje mogao.

U trenutku ništa, i tad zmija napravi bičasti pokret koji ga tresnunazad u vodu, izbacujući vazduh u silovitom prasku. Nekako seiščupao do površine i udahnuo vazduh. Površina je vrila dok je zmijaudarala. Shvatio je da više nema mačetu. Zamućeni navoji zmije

izleteše u vazduh u blistavom luku, i za trenutak se pojavi Vernonovašaka stisnuta u pesnicu, praćena njegovom glavom. Udah, i nestade.Drugu mačetu!Pingo mu je dobaci, ručicom unapred. On je zgrabi i poče da seče

navoje koji su šibali po površini vode.Glava! - Don Alfonso je vikao iz čamca. - Napadni glavu!Gde je bila glava u ovoj gomili zmije? Tomu pade izne-nadna misao

na pamet i on bocnu zmiju vrhom mačete; jednom, dvaput, terajući jeu bes - i tada, uzdižući se iznad vode pojavi se glava životinje, ružnai mala, s ravnim ustima i dva proreza umesto očiju, tražeći izvor svogmučenja. Napala ga je otvorenih usta i Tom gurnu mačetu pravo uružičastu duplju i ravno niz ždrelo čudovišta. Zmija se trgnu i izvi izagrize, ali Tom, čvrsto držeći ručicu, nastavi da, dok mu je grizlaruku, snažno okreće mačetu nekoliko puta. Osećao je popuštanjeiznutra, iznenadnu navalu hladne reptilske krvi, glava je počela daudara levo-desno, gotovo istržući njegovu ruku iz zgloba. Svompreostalom snagom, zada mačetom završni moćni udarac, i oštricase pojavi iza zmijine glave. Okrenu je i oseti grčevit drhtaj čeljustidok joj je odsecao glavu iznutra.Otvorio je usta drugom rukom i izvukao ruku, pomamno tražeći

brata u uskovitlanoj vodi.Vernon iznenada izroni na površinu vode, licem nadole. Tom ga

zgrabi i okrenu. Lice mu je bilo crveno, oči zatvorene. Izgledalo je daje mrtav. Tom ga je vukao kroz vodu do čamca, a Pingo i Sali gaubaciše unutra. Tom uđe posle njega i onesvesti se.Sali je bila nagnuta nad njim kad se osvestio, njena plava kosa,

poput vodopada, padala je oko njega. Čistila je rane od zuba, trljajućiih vatom potopljenom u alkohol. Košulja mu je bila pocepana iznadlakta, a na ruci su bile duboke rane. Krv je tekla.Vernon...?Dobro je - reče Sali. - Don Alfonso mu pomaže. Samo se nagutao

vode i ima gadan ujed na butini.Pokušao je da sedne. Imao je utisak da mu ruka gori. Crne muve

su se vrtložile oko njega gore nego ikad, i usisavao ih je sa svakimudahom. Lakim dodirom ruke vratila ga je u ležeći položaj. - Nemrdaj se. - Uvukla je dim iz lule i dunula ga oko njega, rasterujućimuve.

- Sreća tvoja što anakonde imaju malene zube. - Trlja-la ga je.- Jao. - Ležao je na leđima, gledajući ka šumskom svodu dok su se

polako kretali. Nigde nije bilo ni tačkice plavog neba. Lišće je svepokrilo.

30Te večeri Tom je ležao u svojoj mreži, negujući zavijenu ruku.

Vernon se dobro oporavio i zdušno pomagao don Alfonsu da skuvaneku nepoznatu pticu koju je Kori ulovio za večeru. U baraci je bilozagušljivo iako su bočni zastori bili podignuti.Prošlo je samo trideset dana otkako je Tom otišao iz Blafa, ali

delovalo je kao večnost. Njegovi konji, visoravni crvenog peščarakao nacrtanog spram plavog neba, škropeća sunčeva svetlost iorlovi koji nadleću San Huan... Kao da se sve dešavalo nekomdrugom. Delovalo je tako tude... preselio se u Blaf sa Sarom, svojomverenicom. Volela je konje i prirodu koliko i on, ali se ispostavilo da jeBlaf isuviše miran za nju, i jednog dana se spakovala u kola i otišla.Upravo je uzeo veliki kredit u banci i započeo svoju privatnuveterinarsku praksu, i nije bilo načina da sve to napusti. Nije ni želeo.Kada je otišla, shvatio je da bi, ako mora da bira između nje i Blafa,izabrao Blaf. To je bilo pre dve godine, i od tada nije bio u vezi ni sakim. Govorio je sebi da mu veza nije ni potrebna. Govorio je sebi dasu mu miran život i lepota prirode dovoljni. Vete-rinarska praksa jebila obimna, rad zahtevan, zarada gotovo nikakva. Iako je nalazio daje to zahvalno, nikad nije mogao da se otrese čežnje zapaleontologijom, svog sna iz detinjstva o traženju kostiju velikihdinosaurusa pohranjenih u stenama. Možda je njegov otac bio upravu — to je bio samo san koji je trebalo da preraste u dvanaestojgodini.Okrenuo se u mreži, a ruka mu je pulsirala. Bacio je pogled na Sali.

Odvojeni deo je bio otvoren radi provetravanja, a ona je ležala usvojoj mreži čitajući jednu od knjiga koje je Vernon poneo, trilerUtopija. Utopija. Upravo to je mislio da je pronašao u Blafu. Azapravo je samo bežao od nečega - kao i njegov otac.Pa, više nije bežao od njega.U pozadini je čuo don Alfonsa kako izvikuje naredbe Koriju i Pingu.

Uskoro je miris gulaša dolebdeo do kolibe. Ponovo je bacio pogledna Sali i gledao je kako čita, kako prevrće stranice, sklanja kosu,izdiše, ponovo okreće stranicu. Bila je lepa iako je pomalo biladavež.Sali odloži knjigu.- Šta to gledaš?

- Dobra knjiga?- Odlična. - Nasmeši se. - Kako se osećaš?- Dobro.- Ono spasavanje je bilo u stilu pravog Indijane Džonsa. Tom

slegnu ramenima.- Nisam hteo da stojim dok zmija jede mog brata. - Nije baš želeo

da priča o tome. Zamoli je: - Pričaj mi o svom vereniku, profesoruKlajvu.Pa - nasmeši se Sali uspomeni. - Otišla sam na Jejl da studiram

kod njega. Bio mi je mentor za doktorsku tezu. Mi smo... ma ko sene bi zaljubio u Džulijana?! On je sjajan. Nikad neću zaboraviti kadsmo se prvi put sreli na nedeljnom fakultetskom koktelu. Mislila samda će biti jedan od onih akademskih tipova, ali - au! Ličio je na TomaKruza.-Au!- Naravno, njemu izgled ništa ne znači. Ono što je Džulijanu bitno to

je pamet, ne telo.- Shvatam. - Tom nije mogao a da ne vidi njeno telo -pokazivalo je

koliko su lažne Džulijanove izjave o intelektu-alnoj čistoti. Džulijan jebio muškarac kao i svaki drugi, samo manje pošten od većine.- Nedavno je objavio knjigu, Dešifrovanje jezika Maja. On je genije

u pravom smislu te reči.- Jeste li zakazali venčanje?- Džulijan ne veruje u venčanja. Otići ćemo kod matičara.- Šta kažu tvoji roditelji? Zar neće biti razočarani?- Ja više nemam roditelje.Tom oseti kako je pocrveneo.- Žao mi je.Nema potrebe - reče Sali. - Otac mi je umro kad sam imala

jedanaest godina, a majka pre deset godina. Navikla sam se - baremonoliko koliko je to moguće.I stvarno ćeš da se udaš za tog tipa?Pogledala je, a kratka tišina je nastala.- Šta to treba da znači?- Ništa. — Promeni temu, Tome. — Pričaj mi o svom ocu.- Bio je kauboj.

Da, baš, pomisli Tom. Bogati kauboj koji gaji trkaćke konje,verovatno.- Nisam znao da još postoje — reče učtivo.Postoje, ali to nije ono što viđaš u filmovima. Pravi kauboj je običan

radnik koji samo slučajno radi s konjima, zarađuje manje odnajmanje plate, koji je napustio školu, pije i bude gadno povređen ilimrtav pre četrdesete. Otac je bio predradnik jednog stočarskogranča koji je pripadao korporaciji iz južne Arizone. Pao je svetrenjače dok je pokušavao da je popravi i slomio vrat. Nisu smelida traže od njega da se popne gore, ali sudija je odlučio da je greškanjegova jer je pio.Izvini, nisam mislio da zabadam nos.Dobro je kad se priča o tome. Barem moj analitičar kaže tako.Tom nije bio siguran da li da to shvati kao vic ili ne, pa se odlučio za

sigurniju varijantu. Većina ljudi u Nju Hejvenu verovatno ide kodanalitičara. - Mislio sam da je tvoj otac bio vlasnik ranča.Mislio si da sam mala bogatašica?Tom je menjao boje.- Pa jeste, pretpostavio sam tako nešto. Najzad, ti si s Jejla, a tvoja

jahačka sposobnost... - Mislio je o Sari. Dosta mu je bilo bogatihdevojaka za ceo život, i samo je pretpostavio da je i ona jedna odnjih.Sali se nasmejala, ali bio je to gorak smeh.- Morala sam da se borim i za najmanju stvar. A to uključuje i Jejl.Tom oseti kako još više crveni. Bio je nepažljiv u svojim

podrazumevanjima. Uopšte nije bila kao Sara.- Uprkos manama - nastavi Sali - moj otac je bio divan otac. Naučio

me je da jašem i pucam, da vodim i pratim stoku, da je tranžiram.Posle njegove smrti majka je odlučila da se preselimo u Boston, gdeje imala sestru. Radila je kao konobarica u Crvenom jastogu da bime izdržavala. Išla sam na državni koledž Fremingem, pošto je tobilo jedino mesto na koje sam mogla da se upišem posle priličnobednog obrazovanja u državnoj srednjoj školi. Majka mi je umrla doksam bila na koledžu. Aneurizma. Desilo se iznenada. Za mene je tobio kraj sveta. A tada se, najzad, desilo i nešto dobro. Imala samprofesorku antropologije koja mi je pomogla da otkrijem da je učenjezanimljivo, da nisam glupa plavuša. Želela je da postanem lekar. Išla

sam u medicinsku školu, ali sam se tada zainteresovala zafarmaceutsku biologiju, pa posle za etnofarmakologiju. Radila sampredano i stigla na Univerzitet Jejl. Na Jejlu sam upoznala Džulijana.Nikad neću zaboraviti trenutak kad sam ga prvi put videla. Bilo je nafakultetskom koktelu, on je stajao nasred sobe, pričajući nešto.Džulijan priča divne priče. Pridružila sam se grupi i slušala. Pričao jeo svojoj prvoj poseti Kopanu. Izgledao je tako... privlačno. Baš kaojedan od onih starinskih istraživača.- Da - reče Tom - svakako.- A tvoje detinjstvo? - upita Sali. - Kakvo je ono bilo?- Više bih voleo da ne pričam o tome.- Nije pošteno, Tome.Tom uzdahnu.- Imao sam vrlo dosadno detinjstvo.- Sumnjam.- Odakle da počnem? Kako da kažem, rođeni smo na vlastelinskom

posedu. Ogromna kuća, bazen, kuvarica, baštovan, domaćica kojaje živela s nama, štale, hiljade ari zemlje. Otac nas je zasipao svime.Imao je velike planove za nas.Čitava polica bila je ispunjena knjigama o odgajanju dece, i on je

pročitao svaku. Sve one kažu: počnite s velikim očekivanjima. Kadsmo bili bebe puštao nam je Baha i Mocarta i oblepljivao naše sobereprodukcijama slika starih majstora. Kad smo učili da čitamoprekrivao je kuću nalepnicama za svaku sitnicu. Prva stvar koju samvideo kad bih ustao iz kreveta bilo je - PRANJE ZUBA, SLAVINA,OGLEDALO - nalepnice su zurile u mene iz svakog ugla sobe. Usedmoj godini svaki od nas je morao da izabere instrument. Ja samželeo da sviram bubnjeve, ali je otac insistirao na nečem klasičnom,pa sam učio da sviram klavir. Jednom nedeljno smo imali vežbe skreštavom gospođicom Grir. Vernon je učio obou, Filip violinu.Nedeljom, umesto da idemo u crkvu - otac je bio odlučni ateista -svečano smo se oblačili i držali mu koncert.O, bože!Bog je u redu. Isto je bilo i sa sportovima. Svaki od nas je morao da

izabere neki sport. Ne za zabavu ili vežbanje, što bih razumeo, negoda se istakne u njemu. Išli smo u najbolje privatne škole. Svaki minutnašeg dana je bio isplaniran: časovi jahanja, privatni učitelji, privatni

treneri, fudbal, teniski kamp, kompjuterski kamp, božićni skijaškiizleti u Taos i Kortinu D'Ampeco.Grozno. A tvoja majka, kakva je ona bila?Naše tri majke. Mi smo polubraća. Otac nije imao sreće u ljubavi,

moglo bi se reći.Dobio je starateljstvo nad svom trojicom?Šta Maks želi, Maks dobije. Razvodi su bili gadni. Naše majke nisu

imale velikog udela u našim životima, a moja je ionako umrla doksam još bio mali. Otac je želeo da nas sam podiže. Nije želeo da sebilo ko meša. Nameravao je da napravi tri genija koji će promenitisvet. Pokušavao je da nam izabere karijere. Čak i devojke.Žao mi je. To je bilo baš grozno detinjstvo.Tom se pomeri u svojoj mreži, pomalo iznerviran pri-medbom.- Ne bih baš odmore u Kortini nazvao groznim. Na kraju smo nešto i

dobili. Ja sam zavoleo konje, Filip renesansno slikarstvo. A Vernon,pa on je bio tip koji se zaljubio u lutanje.I, znači, on vam je birao devojke?Tom je iskreno poželeo da nije pomenuo taj detalj.- Pokušao je.- I?Tom oseti kako crveni. Nije mogao da spreči. Preplavi ga pomisao

na Saru - na savršenu, lepu, prekrasnu, talentovanu, bogatu Saru.Ko je ona?Izgleda da žene uvek znaju.- Samo devojka s kojom me je otac upoznao. Kćerka njegovog

prijatelja. I sasvim ironično, to je bio jedini put kad sam stvarnopoželeo da uradim ono što je moj otac želeo. Izlazio sam s njom.Verili smo se.Šta se desilo?On je pomno pogleda. Činilo se da u tom pitanju ima više od obične

znatiželje. Pitao se šta to znači.- Nije išlo. – Nije dodao i onaj deo o tome kako je gronašao Saru

kako jaše drugog čoveka u njihovom krevetu. Šta je Sara želela,Sara je dobijala, takođe. Život je kratak, rekla mu je, a ja hoću dadoživim sve. Šta je loše u tome? Nije mogla sebi ništa da uskrati.Sali ga je i dalje gledala znatiželjno. Zatim odmahnu glavom.

- Tvoj otac je baš primerak. Mogao bi da napiše knjigu kako negajiti decu.Tom oseti kako peckanje jeda raste. Znao je da ne treba to da kaže,

znao je da će izazvati nevolju, ali nije mogao da se uzdrži. Pa reče:- Otac bi obožavao Džulijana.Odjednom nastupi tišina. Mogao je da oseti Salin uporni pogled na

sebi.- Molim?Tom nastavi uprkos samom sebi.- Mislio sam da kažem da je otac želeo da budemo baš takva vrsta

osobe kakav je Džulijan. Stenford u šesnaestoj, čuveni profesor naJejlu, ,,genije u pravom značenju te reči", kako si sama rekla.Tu primedbu neću da udostojim odgovora - kruto reče, a lice joj se

crvenelo od besa kad je uzela knjigu i nastavila da čita.

31Filip je bio lancima privezan za drvo, s rukama u lisicama na

leđima. Crne muve su gmizale po svakom otkrivenom deliću njegovekože na telu, na hiljade njih, jedući mu lice. Nije mogao ništa dauradi dok su mu ulazile u oči, u nos, u ušni kanal. Mahao je glavom,treptao, trzao se da ih odbije, ali su svi napori bili neuspešni. Oči sumu bile gotovo potpuno zatvorene od otoka. Hauser je razgovarao snekim, tihim glasom, preko satelitskog telefona. Filip nije mogao dačuje reči, ali dobro je poznavao taj smireni, siledžijski ton. Zatvorio jeoči. Zaista mu nije bilo važno. Sve što je želeo bilo je da Ha-userokonča njegove muke jednim brzim metkom u glavu.*Luis Skiba je sedeo za stolom, stolicom okrenut ka prozoru,

netremice gledajući prema jugu, preko obrisa Menhetna. Četiri danase nije čuo s Hauserom. Pre pet dana Hauser mu je rekao daprespava. I posle - tišina. Deonice su pale na šest; Komitet zabezbednost je uručio obavezujuće sudske pozive, zaplenio laptopračunare i hard-diskove iz poslovnica njihove korporacije. Skotovi suuzeli čak i njegov kompjuter. Pomama prodavanja ispod cene teklaje neometano. Žurnal je ozvaničio da je Uprava za hranu i lekoveodlučila da ne odobri floksatein. Standard i Por su se spremali dadeonice Lempa svedu na đubre, i prvi put se u javnosti govorilo oČlanu 11 Zakona o bankrotu.Tog jutra je morao da kaže ženi da, u ovim okolnostima, moraju

odmah da prodaju kuću u Aspenu. To je, najzad, bila njihova četvrtakuća, a koristili su je jednom godišnje na nedelju dana. Međutim, onanije razumela. Plakala je i plakala i sve se završilo tako što jespavala u sobi za goste. O, bože, hoće li tako da bude? Šta će sedesiti ako budu morali da prodaju i svoj dom? Šta će raditi ako budumorali da ispišu decu iz privatne škole?I za sve to vreme nije se čuo s Hauserom. Šta je on, dođavola,

radio? Da li mu se nešto desilo? Da li je odustao? Skiba je osetiokako mu znoj obliva čelo. Mrzeo je činjenicu da je njegova i sudbinanjegove kompanije u rukama čoveka kao što je Hauser.Telefon s ometačem zazvoni i Skiba doslovce skoči. Bilo je deset

sati prepodne. Hauser nikad nije zvao ujutru. Ipak je nekako znao daje to bio on.

- Da? — Pokušavao je da ne zvuči kao bez daha.- Skiba?- Da, da.- Kako si?- Dobro.- Jesi li prespavao problem?Skiba proguta pljuvačku. Knedla je opet bila u grlu, osećaj težine u

želucu. Nije mogao da se natera da progovori jer mu je grlo bilozačepljeno. Već je dostigao svoju količinu, ali još jedan gutljaj nećeda šteti. Ostavljajući slušalicu otvori orman i napuni čašu. Nije se nipotrudio oko vode.Luise, znam da je ovo gadno. Ali vreme je došlo. Želiš li Kodeks ili

ne? Mogu odmah sve da prekinem i da se vra-tim. Sta misliš?Skiba proguta ljutu zlatastu tečnost i glas mu se povrati, ali kao

napukli šapat.- Već sam ti nekoliko puta rekao da to nema nikakve veze sa

mnom. Ti si deset hiljada kilometara daleko od mene. Nemamnikakvu kontrolu nad tobom. Uradi šta hoćeš. Samo mi donesiKodeks.- Nisam dobro čuo, taj ometač i...- Samo uradi šta je potrebno! - urlao je Skiba. - Mene isključi iz

priče!- A ne, ne, ne, neeeeeeee. Ne. Već sam ti objasnio, Skiba. Zajedno

smo u ovome, ortak.Skibina ruka je zgrabila telefon ubilačkom snagom. Celo telo mu se

treslo. Gotovo da je zamislio kako može da uguši Hausera samo akobi dovoljno jako stezao.- Da li da ih se oslobodim ili ne? - komedijantski glas je nastavljao. -

Ako ne, čak i ako nabavim Kodeks, vratiće se i podneti tužbu protivtebe, i znaš šta, Luise? To ne možeš da dobiješ. Oduzeće ti Kodeks.Rekao si mi da hoćeš da bude čist, bez komplikacija, bez sudskihparnica.- Daću im tantijeme. Dobiće milione.- Neće oni hteti da posluju s tobom. Imaju druge planove za

Kodeks. Zar ti nisam rekao? Ta žena, Sali Kolorado, ima planove,velike planove.- Kakve planove? - Skiba se tresao celim telom.

- Oni ne uključuju Lemp, to je sve što te zanima. Gledaj, Skiba, utome je problem sa svima vama poslovnim ljudima. Ne umete dadonesete tešku odluku.- Ti govoriš o ljudskim životima.- Znam. Nije ni meni lako. Merim dobro naspram lošeg. Nekoliko

ljudi nestaje u džungli. To je jedna strana. Druga strana je lek kojispasava živote milionima, dvadeset hiljada ljudi koji i dalje imajuposao, deoničari koji te vole umesto što traže tvoju krv, a ti postaješljubimac Volstrita jer si izvukao Lemp iz ponora.Još jednom proguta.- Daj mi još jedan dan da razmi-slim o tome.Ne mogu. Stvari su stigle do kraja. Sećaš li se da sam ti rekao da

moram da ih zaustavim pre planina? Luise, samo da ti olakšam duši,to čak i neću ja sam da uradim. Ovde su neki honduraski vojnici,odmetnici, a ja ih jedva držim pod kontrolom. Potpuno su ludi,sposobni za sve. Takve stvari ovde se dešavaju neprekidno. Slušaj,kad bih se sad vratio, ti vojnici bi ih ionako ubili. Pa, Luise, šta trebada uradim? Da ih se oslobodim i donesem ti Kodeks? Ili da se vratimi zaboravim na sve? Moram da završim. Koji je tvoj odgovor?Uradi to!Nastade statičko šuštanje.- Kaži, Luise. Kaži šta želiš da uradim.- Ubij! Ubij ih, proklet bio! Poubijaj Brodbentove!

32Dva i po dana posle napada zmije, dok su veslali duž još jednog

beskonačnog vodenog kanala, Tom primeti rasvetljavanje močvare,svetlost sunca kroz drveće, i sa zaprepašćujućom iznenadnošću dvakanua izađoše iz močvare Mimbar. Kao da su ušli u novi svet. Bili suna obodu ogromnog jezera čija je voda bila crna kao mastilo.Poslepodnevno sunce se probijalo kroz oblake, a Tom oseti kako gapreplavljuje olakšanje što su konačno na otvorenom, konačnooslobođeni iz zelenog zatvora močvare. Sveži povetarac je oduvaocrne muve. Tom je video plavetna brda na drugoj strani, a iza njihjedva primetni obris planina koje streme k nebu.Don Alfonso ustade s pramca i raširi ruke, s lulom u jednoj

naboranoj šaci, izgledajući otrcano kao strašilo.- Crna laguna! - uzviknuo je. - Prešli smo Mimbar močvaru! Ja, don

Alfonso Bosuas, vodio sam vas dobro i ispravno!Kori i Pingo spustiše motore i pokrenuše ih. Čamci pođoše ka

drugom kraju jezera. Tom se odmarao oslonjen na gomilu zalihauživajući u prijatnom strujanju vazduha, a njegov ljubimac, majmunDlakavi Momčić, izađe iz džepa i sede na vrh njegove glave,mljackajući i čavrljajući zadovoljno. Tom je gotovo zaboravio kakoizgleda povetarac na koži.Napravili su logor na peščanoj obali, na drugom kraju jezera. Kori i

Pingo su otišli u lov i vratili se posle jednog sata s odranim iraščerečenim jelenom, s krvavom parčadi obmotanom lišćem palme.Sjajno! - uzviknu don Alfonso. - Tomase, ješćemo odreske jelena

večeras, a ostatak osušiti na dimu za put preko kopna.Don Alfonso je ispekao odreske na vatri, dok su Kori i Pingo pravili

pušnicu iznad susedne vatre. Tom je sa zanimanjem gledao kakostručno seku dugačke režnjeve mesa svojim mačetama i prebacujuih preko šipki, zatim gomilaju vlažne cepanice na vatru, stvarajućimirišljave oblake dima.Odresci su uskoro bili gotovi i don Alfonso ih je poslužio. Dok su

jeli, Tom postavi pitanje koje je odavno želeo.- Don Alfonso, kuda idemo odavde?Don Alfonso odbaci kost u mrak iza njih.- U Crnu lagunu utiče pet reka. Moramo otkriti kojom od njih je tvoj

otac otišao.

Gde su im izvori?One izviru u unutrašnjoj oblasti planina. Neke dotiču iz Kordiljera

Entre Rios, neke iz Sijera Patuka, a neke iz Sijera Neblinas. Najdužareka je Makaturi i ona izvire na planini Sijera Azul, na pola puta doPacifičkog okeana.- Jesu li plovne za čamce?- Za niže delove kažu da jesu.- Kažu? - upita Tom. - Nisi tu bio?- Niko od mog naroda nije tu bio. Ta zemlja je vrlo opasna.- Kako?Životinje se ne plaše ljudi. Ima zemljotresa, vulkana i loših duhova.

Postoji grad demona iz koga se niko nije vratio.- Grad demona? - upita Vernon, iznenada zainteresovan.- Da. La Ciudad Blanca. Beli grad.- Kakav je to grad?Bogovi su ga nekad davno podigli, a sad je u ruševi-nama.Vernon je oglodao kost, a zatim je bacio u vatru. Običnim glasom

reče:- Eto odgovora.- Odgovora na šta?- Kuda je otac otišao.Tom ga je gledao netremice.- To je baš veliki skok u razmišljanju. Otkud znaš?- Ja to ne znam. Ali to je baš vrsta mesta na kakvo bi otac otišao.

Voleo bi takvu priču. I sigurno bi je proverio. A takve priče su čestozasnovane na stvarnosti. Kladim se da je tamo pronašao izgubljenigrad, neku veliku, staru ruševinu.- Ali misli se da nema ruševina u ovim planinama.- Ko to kaže? - Vernon je uzeo još jedan odrezak iz palminog lista i

navalio.Tom se seti Dereka Dana, vrlo crvenog lica, i njegovih maglovitih

tvrdnji da anakonde ne jedu ljude. Okrenu se ka don Alfonsu.- Da li je Beli grad opštepoznata stvar?Don Alfonso polako klimnu glavom; lice mu se zgrčilo u naboranu

masku.- Priča se o njemu.Gde je on?

Don Alfonso odmahnu glavom.- Nema stalno mesto nego se kreće po najvišim vrhovima Sijere

Azul, stalno se premeštajući i skrivajući u planinskoj izmaglici.- Dakle to je mit. - Tom baci pogled na Vernona.- O, ne, Tomase, stvaran je. Kažu da se do njega dola-zi samo ako

se pređe sutjeska bez dna. Oni koji se okliznu i padnu umiru odužasa, a njihovo telo pada sve dublje dok ne ostanu samo kosti, pa ikosti padaju još dublje dok se ne raspadnu. Na kraju ništa od njih neostaje osim koštane prašine koja večno propada kroz tminu.Don Alfonso baci parče drveta u vatru. Tom je gledao kako se prvo

dimi, pa počinje da gori, a plamenovi ga jedu. Beli grad.- Nema izgubljenih gradova u današnje vreme - reče Tom.- Grešiš što se toga tiče - reče Sali. - Ima desetine, možda i stotine

izgubljenih gradova, na mestima kao što su Kambodža, Burma,pustinja Gobi, a posebno ovde u Srednjoj Americi. Kao na primerOblast Q!- Oblast Q?- Već trideset godina iz Oblasti Q stižu ogromne količine opljačkanih

stvari, što izluđuje arheologe. Oni znaju da to mora biti veliki gradMaja, verovatno u ravnicama Gvatemale, ali ne mogu da gapronađu. U međuvremenu, pljačkaši ga rasturaju, kamen po kamen,i prodaju plen na crnom tržištu.- Otac je visio po barovima - reče Vernon - i kupovao ture pića

Indijancima, drvosečama i tragaocima za zlatom, slušajući ćeretanjao ruševinama i izgubljenim gradovima. Čak je naučio maloindijanskog jezika. Sećaš se, Tome, kako je započinjao takve pričena večernjim zabavama?- Uvek sam mislio da izmišlja.- Slušaj - nastavi Vernon - razmisli o tome za trenu-tak. Otac ne bi

zidao novu grobnicu da bi se sahranio u njoj. Prosto bi ponovoupotrebio jednu od grobnica koje je nekad davno opljačkao.Niko ništa ne reče u trenutku, a zatim Tom reče:- Vernone, to je genijalno.- A ima i lokalne Indijance da mu pomognu. Vatra je pucketala.

Zavladala je mrtva tišina.- Ali otac nikad nije pomenuo Beli grad - reče Tom. Vernon se

nasmeši. - Upravo tako. Znaš zašto ga nikad nije pomenuo? Zato što

je to bilo njegovo veliko otkriće, ono koje mu je omogućilo početak.Ovde je stigao bez pare, a vratio se s brodom punim blaga i započeosvoj galerijski posao.Ima smisla.- Naravno da ima smisla. Kladim se s tobom u šta god hoćeš da se

tu vratio da bude sahranjen! To je savršen plan. Mora da postojinebrojeno mnogo grobnica u takozvanom Belom gradu. Otac je znaogde su jer ih je lično orobio. Sve što je trebalo da uradi bilo je da sevrati i smesti u jednu od njih, uz pomoć lokalnih Indijanaca. Taj Beligrad postoji, Tome.- Mene si ubedio - reče Sali.- Ćak znam kako je otac kupio pomoć Indijanaca - reče Vernon,

smešeći se sve više.- Kako?Sećaš se onih kuvarskih recepata koje je policajac u Santa Feu

pronašao u očevoj kući, i onog otmenog francuskog i nemačkogkuhinjskog pribora što je otac poručio neposredno pre odlaska? Takoim je platio - šerpe i lonci za domoroce.Don Alfonso pročisti grlo glasno i nametljivo. Kad je privukao

njihovu pažnju, reče:- Sve je to besmislica.- Zašto?- Zato što niko ne može da ode u Beli grad. Vaš otac ni-kad nije

mogao da ga pronade. Čak i ako jeste, grad je naseljen demonimakoji bi ga ubili i ukrali mu dušu. Postoje vetrovi koji bi ga vraćali,izmaglica koja bi mu remetila oči i um, izvor vode koja brišepamćenje. - Zustro odmahnu glavom. - Ne, to je nemoguće.- Kojom rekom se stiže tamo?Don Alfonso namršti obrve. Njegove krupne oči iza pr-ljavih stakala

delovale su veoma nesrećno.- Čemu će vam taj nekoristan podatak? Kažem vam da je to

nemoguće.To nije nemoguće i mi tamo idemo.Don Alfonso je gledao Toma netremice ceo jedan dugi minut.

Potom je uzdahnuo i rekao:- Jednim delom se ide uz reku Makaturi, ali njom ne možete dalje

od Vodopada. Sijera Azul leži mnogo dana iza Vodopada, iza planina

i kotlina i još planina. Takvo putovanje je nemogućno. Vaš otac nijemogao da ga izvede.Don Alfonso, ti ne poznaješ našeg oca.Don Alfonso napuni lulu, a ruka kojom ju je držao se tresla.- Sutra - reče Tom - idemo uz Makaturi ka Sijera Azul. Don Alfonso

je zurio u vatru.- Ideš li s nama, don Alfonso?Moja je sudbina da idem s vama, Tomase - meko reče. - Naravno,

svi ćemo pomreti pre nego što stignemo do Sijera Azul. Ja samstarac i spreman sam da umrem i sretnem Svetog Petra. Ali tužno mije da vidim da Kori i Pingo umru, da Vernon umre, i da vidim dakurandera umre, koja je tako lepa i s mnogo godina ljubavi predsobom. I bilo bi mi vrlo tužno da vidim da ti umreš, Tomase, zato štosi ti sad moj prijatelj.

33Tom nije mogao da spava zbog razmišljanja o Belom gradu. Vernon

je bio u pravu. Bilo je tako očigledno da se Tom pitao zašto se onsam toga nije setio ranije.Dok se prevrtao, Momčić je kreštao izluđujuće, i najzad se uspeo

uz držač mreže i zaspao u rogovima iznad Tomove glave. Oko četirisata ujutru Tom je odustao. Ustao je iz svoje mreže, založio novuvatru u pepelu stare i stavio lonac vode da se kuva. Momčić je sišao,još uvek uznemiren, popeo mu se u džep i nakrivio glavu da sepočeše pod bradom. Don Alfonso se uskoro pojavio, seo i prihvatiošolju kafe. Dugo su sedeli u mraku džungle, bez reči.Razmišljao sam o nečemu - reče Tom. - Kad smo napustili Pito

Solo, govorio si kao da se nikad nećeš vratiti. Zbog čega?Don Alfonso je pijuckao kafu, naočare su odbijale svetlu-cavi sjaj

vatre.- Tomasito, kad dođe vreme dobićeš odgovor na ovo i mnoga druga

pitanja.- Zašto si pošao na ovo putovanje?- Tako je proreknuto.- To nije dobar razlog.Don Alfonso okrenu lice prema Tomu.- Sudbina nije razlog. Ona je objašnjenje. Nećemo više razgovarati

o tome.*Makaturi je bila najšira od svih pet reka koje su uticale u Crnu

lagunu. Bila je i plovnija od Patuke, duboka i čista, bez peščanihsprudova ili skrivenih panjeva. Dok ih je motor vodio uz reku suncese pojavilo iznad dalekih brda, bojeći ih zelenkastozlatnom bojom.Don Alfonso je zauzeo svoje uobičajeno mesto na tronu, na vrhugomile zaliha, ali mu se raspoloženje promenilo. Više nije nudiofilozofska razmišljanja o životu, nije pričao o seksu, nije se žalio nasvoje nezahvalne sinove niti imenovao ptice i životinje. Samo jesedeo, pušio i zurio ispred sebe zabrinutih očiju.Dva čamca su nastavila uzvodno u tišini, nekoliko sati. Kad su zašli

za jednu krivinu pojavilo se ogromno drvo, postavljeno preko reke,koje im je preprečilo put. Nedavno je palo i lišće je još bilo zeleno.

- Ovo je čudno - promrmlja don Alfonso. Viknuo je Koriju i on usporičamac da bi omogućio Pingovom čamcu, koji je bio iza njih, daprođe i stigne ih. Vernon je bio na sredini čamca, naginjao se premapramcu, izlažući se suncu. Mahnuo im je dok su prolazili.Pingo je usmerio kanu prema daljoj obali reke gde je oboreno drvo

bilo najtanje i zato najlakše da se proseče.Iznenada, don Alfonso se opruži prema ručici motora i gurnu je iz

sve snage udesno. Njihov kanu skrenu i nagnu se do prevrtanja.- Lezite dole! - vikao je. - Dole!Istog trenutka se začulo praštanje automatskog oružja iz šume.Tom se baci na Sali i gurnu je na dno čamca, dok su meci cepali

bok kanua, obasipajući ih iverjem. Čuo je metke kako pljuskaju uvodu oko njih i viku napadača. Okrenuo je glavu i video don Alfonsakako čuči na krmi, s jednom rukom i dalje na ručici motora,upravljajući ih prema zaklonu rečnog nasipa.Nezemaljski krik podiže se iz čamca iza njih. Neko je bio pogođen.Tom je ležao preko Sali. Nije mogao ništa da vidi osim gomile njene

plave kose i izgrebano drveno korito ispod njih.Vrisak iz drugog čamca je i dalje trajao - neljudski jecaj užasa i

straha. Tom pomisli: To je Vernon. Vernon je pogođen. Pucnjava senastavila, ali kao da su meci preletali iznad njihovih glava. Čamacnekoliko puta zagreba dno, a propeler motora poče da meljekamenje.Pucanje i vrištanje prekidoše se u istom trenu. Dospeli su do

rečnog nasipa.Don Alfonso se podiže na noge i pogleda unazad. Tom je čuo kako

nešto viče na toaka jeziku, ali nije bilo odgovora.Tom oprezno ustade, dižući Sali. Na obrazu je imala kapljice krvi na

mestima gde ju je iverje poseklo.Jesi li dobro?Nemo je klimnula glavom.Čamac je sad plovio uz visok rečni nasip od šljunka i šiblja, gotovo

ispod visećih žbunova. Tom je seo i okrenuo se prema zadnjemčamcu dozivajući brata.- Vernone! Vernone! Jesi li pogođen? - Mogao je da vidi okrvavljenu

ruku kako stiska ručicu motora zadnjeg kanua.- Vernone! — vrištao je Tom.

Vernon se uspravi na sredini čamca, sav se tresući. Izgledao jezatečeno.- Vernone! Pobogu, jesi li dobro?- Pingo je povređen.- Koliko teško?- Vrlo teško.Sa uzvodnog dela reke čuo se motor kako kašlje i grmi, a zatim još

jedan. Tom je mogao da čuje udaljenu viku.Don Alfonso je održavao čamac što je moguće bliže obali. Vernon

je preuzeo ručicu motora svog čamca i pratio ih.Ne možemo im pobeći - reče Tom.Sali se okrenu Koriju.- Dodaj mi svoju pušku. Kori je pogleda bez razumevanja.Ne sačekavši, Sali zgrabi pušku, proveri da li je napunjena, otkoči

je i čučnu na krmu.Ne možeš ih time zaustaviti - viknu joj Tom. - Imaju automatsko

oružje.Ali ih svakako mogu usporiti.Tom je mogao da vidi kako oba njihova čamca skreću za krivinu, a

vojnici ih ciljaju svojim oružjem.Usporiš?Tom je čuo jedan hitac iz Saline puške baš u trenutku kad su meci

puščane vatre prozujali kroz rastinje koje se nadvijalo nad njima,obasipajući ih kišom lišća. Pucanj je imao željeno dejstvo - dvačamca su promenila položaj i u panici potražila zaklon nasipa. Salipade pored Toma.Don Alfonso je upravljao njihovim čamcem neposredno ispod

nasipa, a propeler je udarao u kamenje i ječao kao da je silomizguran iz vode. Još metaka je prozujalo iznad njihovih glava, a kadje jedan od njih pogodio motor čuo se tup metalni udarac. Motor jezagalamio, zatim zasiktao kad ga je zahvatila vatra, i poguralačamac širom stranom ka sporoj struji. Vatra se širila neverovatnombrzinom, a plamenovi su skakali s gumenog creva za benzin koje setopilo. Pramac Pingovog i Vernonovog čamca udari u korito njihovogčamca otpozadi, zgnječivši ga dok je plamteći gas počeo da se širipo dnu njihovog čamca; plamenovi su lizali oko rezervoara. -Napolje!- dreknu Tom. - Eksplodiraće. Zgrabite šta možete!

Bacili su se preko bokova čamaca u plićak duž nasipa. Vernon iKori uhvatiše Pinga i poneše ga uz nasip. Još jedan prasakautomatskog oružja udari u obalu iznad njih, rušeći zemlju i oblutke,ali je Salin pucanj učinio vojnike opreznijim pa su održavalirazdaljinu. Begunci se uzveraše uz zemljani nasip i sakriše u zaklonispod visećeg rastinja, hvatajući dah.Moramo da nastavimo da hodamo - reče Tom.Na vrhu nasipa Tom još jednom baci pogled iza sebe. Video je

njihove čamce kako odlaze nošeni strujom, u plamenu. Čula seprigušena eksplozija kad je rezervoar za benzin u jednom odčamaca eksplodirao, šaljući vatrenu loptu u vazduh. Čamci svojnicima su se oprezno kretali ka obali. Sali, noseći i dalje Korijevupušku, kleknu na koleno i ispali još jedan hitac kroz zavesu rastinja.Povukli su se dublje u šumu, smenjujući se u nošenju Pinga,

probijajući se kroz gusti čestar. Tom je čuo još pucnjeva s leđa,praćenih povremenim hicima kroz šumu i prigušenim buuum kad je idrugi rezervoar eksplodirao. Muškarci su očigledno pristali sa svojimčamcima i bez mnogo žara ih lovili. No kako su ulazili dublje u šumu,sporadični pucnji su postajali slabiji dok u jednom trenutku nisusasvim prestali.Zaustavili su se na malom proplanku. Tom i Vernon su polegli Pinga

i Tom sa sagnuo nad njim očajnički pokušavajući da mu opipa puls.Nije ga bilo. Pronašao je ranu. Bila je zastrašujuća. Rasprskavajućimetak je pogodio Pinga u leđa, između lopatica, i snažnom silinomprošao kroz grudi ostavljajući zjapeću rupu promera dvadesetakcentimetara. Prošla je pravo kroz srce. Bilo bi zapanjujuće da jepoživeo i sekund posle takve povrede.Tom pogleda Korija letimično. Na njegovom licu je bio potpuno

smrznut izraz.Žao mi je.Don Alfonso reče:- Nema vremena za žaljenje. Mora-mo dalje.- I da ostavimo telo ovde?- Kori će ostati s njim.- Ali vojnici sigurno dolaze...Don Alfonso ga preseče.

- Da. I Kori mora da uradi ono što mora. - Okrenu se prema Sali. -Ti zadrži njegovu pušku i municiju. Više nećemo videti Korija.Hajdemo.Ne možemo ga ostaviti ovde! - pobuni se Tom.Don Alfonso zgrabi Toma za ramena. Ruke su mu bile

iznenađujuće snažne, kao mengele. Govorio je tiho, ali odlučno. -Kori ima nezavršena posla s ubicama svog brata.Bez puške? - Sali upita Korija dok je on iz svoje kožne torbe vadio

olupanu kutiju s municijom i pružao joj.U džungli su korisnije nečujne strele. Ubiće ih dovoljno da može

časno da umre. Takav je naš način. Ne mešajte se u to. - I neosvrćući se, don Alfonso zamahnu mačetom kroz zid rastinja izagnjuri se u nastali otvor. Pratili su ga, boreći se da održe korak sastarcem koji se kretao brzo i tiho kao slepi miš. Tom nije imao pojmakuda idu. Satima su hodali uz gudure i niz njih, povremeno deljućistabljike bambusa i paprati. Na njih su padali mravi koji su ih ujedali imileli niz njihove košulje, a don Alfonso je nekoliko puta probo malezmije svojom mačetom odgurnuvši ih u stranu. Nakratko je padalakiša i bili su skroz mokri. Sunce je izašlo pa su se pušili. Oblaciinsekata su ih pratili, nemilosrdno ih ujedajući. Niko nije govorio.Niko nije ni mogao da govori. Samo tako su mogli da nastave dalje.Posle mnogo sati sunce je počelo da zamire u krošnjama drveća.

Don Alfonso stade. Bez reči sede na palo deblo drveta, izvadi lulu izapali je. Tom je gledao kako je šibica buknula i pitao se koliko ih jošimaju. Izgubili su gotovo sve u izgorelim čamcima.- I šta sad? - upita Vernon.Sad logorujemo - odgovori don Alfonso. Pokazao je mačetom. -

Zapali vatru. Tamo.Vernon se baci na rad, a Tom mu je pomogao.Don Alfonso uperi mačetu u Sali.- Ti - u lov. Možda si žensko, ali pucaš kao muškarac i imaš

hrabrost muškarca.Tom pogleda Sali. Lice joj je gorelo, plava kosa bila zamršena,

puška okačena o rame. Na njenom licu je video sve ono što je i samosećao - zgroženo iznenađenje zbog napada, užas zbog Pingovesmrti, strepnju zbog gubitka opreme, odlučnost da preživi. Klimnulaje glavom i otišla u šumu.

Don Alfonso je gledao u Toma.- Ti i ja ćemo podići udžericu.Sat kasnije pala je noć. Sedeli su oko vatre, jeli ostatke gulaša

skuvanog od velikog glodara koga je Sali ulovila. Mala barakapokrivena granjem je bila po strani, a don Alfonso je sedeo ispredgomile palminog lišća, cepajući ga na trake i pletući viseće mreže.Ćutao je sve vreme, osim kad je davao jezgrovita uputstva.Ko su bili oni vojnici? - upita Tom don Alfonsa. Don Alfonso je

vredno radio oko mreža. - To su bili vojnici koji su došli uzvodno stvojim drugim bratom Filipom.Filip nikad ne bi odobrio napad na nas - reče Vernon.Ne - reče Tom. Osetio je kako mu je srce potonulo. Mora da je

nastala neka pobuna u Filipovoj grupi ili se nešto drugo desilo. Usvakom slučaju, Filip je u ozbiljnoj opasnosti - ako već nije mrtav.Nepoznati neprijatelj je, dakle, morao biti Hauser. On je ubio dvapolicajca u Santa Feu, on je organizovao njihovo hvatanje u Brusu,on je bio iza poslednjeg napada na njih.Pitanje je - reče Sali - idemo li dalje ili se vraćamo. Tom klimnu

glavom.- Bilo bi samoubistvo da nastavimo - reče Vernon. - Nemamo ništa -

ni hranu, ni odeću, ni šatore, ni vreće za spavanje, ni hranu.- Filip je ispred nas - reče Tom. -I u nevolji je. Prilično je očigledno

da je Hauser iza ubistva dva policajca u Santa Feu.Nastade tišina.- Možda treba da se vratimo, obnovimo zalihe i ponovo dođemo

ovde. Ovakvi nećemo moći da mu pomognemo.Tom baci pogled na don Alfonsa koji je spretno pleo. Osetio je iz

brižljivog izraza nezainteresovanosti na starčevom licu da imaodređeno mišljenje. Uvek je tako izgledao kad se spremao da sesuprotstavi.- Don Alfonso?- Da?Šta ti misliš?Don Alfonso položi mrežu i protrlja ruke. Pogledao je Toma u oči.- Ja ništa ne mislim. Umesto toga hoću da iznesem činjenice.Koje su?

Iza nas je smrtonosna močvara u kojoj voda opada svakodnevno.Nemamo kanu. Trebaće nam barem nedelju dana da napravimojedan. A mi ne smemo da ostanemo na jednom mestu nedelju dana,jer će nas vojnici pronaći. Pravljenje kanua stvara oblake dima kojiće svima biti jasan znak. Zato moramo neprekidno da hodamo,peške, kroz džunglu, prema Sijera Azul. Vratiti se znači umreti. Jasam izneo činjenice.

34Markus Hauser je sedeo na panju kraj vatre, čerčil mu je bio u

ustima, čistio je stejr AUG. Oružje to nije zahtevalo, ali je za Hauserataj ponavljajući fizički postupak imao značaj mantre. Puška jeuglavnom bila izrađena od fine, mašinski obrađene plastike, što jeHauser voleo. Povukao je okidač, uhvatio cev puške i, koristeći levipalac, pritisnuo i namestio zasun. Okrenuo je cev u pravcu kazaljkena satu i povukao unapred. Oslobodila se s prikladnom glatkoćom.S vremena na vreme bacao je pogled prema šumi gde je Filip bio

zavezan lancima, ali se nije čuo ni zvuk. Ranije tog dana čuo jeoglašavanje jaguara, urlik osujećenosti i gladi, i nije želeo da njegovzarobljenik bude pojeden, barem ne pre nego što dokuče kuda jestari Maks otišao. Nagomilao je još drva na vatru da osvetli mrak ispreči jaguara da se prikrade. Desno od njega, reka Makaturi je teklapored logora, a njeni virovi su meko pljeskali i grgotali. Noć je bilalepa, za promenu, plišano nebo poprskano zvezdama koje su seogledale na površini reke kao bledo poigravanje svetlosti. Bilo jeskoro dva sata ujutru, ali je Hauser bio jedan od onih srećnika kojimaje bilo potrebno samo četiri sata spavanja u toku noći.Bacio je još jedan panj na vatru da pojača svetlost, pa otkoči bravu.

Njegova ruka je nežno pomilovala glatke delove plastike i metala -jedan topao, drugi hladan - s uživanjem je mirisao ulje zapodmazivanje i slušao škljocanje dobro obrađenih delova dok su serazdvajali. Još nekoliko uvežbanih pokreta i puška je ležala isprednjega, razdvojena na svojih šest osnovnih delova. Procenio je težinusvakog dela, pregledao ga, očistio, prelazeći rukom preko njega ipočeo ponovo da ih sklapa. Radio je polako, sanjarski čak - nikakvabrzina u osnovnim stvarima.Čuo je jedva čujni zvuk, zujanje čamaca koji su se vraćali. Zastao je

pažljivo osluškujući. Zadatak je bio izvršen i ljudi su se vraćali navreme. Hauser je bio zadovoljan. Čak ni grupa nesposobnihhonduraskih vojnika nije mogla da zezne tako jednostavnu akciju.Ili su ipak mogli? Video je kako se iz mračne vode ote-lotvoruje

kanu, ali s tri umesto pet vojnika u njemu. Čamac je pristao uz velikikamen koji je služio kao pristanište. Dva čoveka iskočiše, svetli oblicinaspram tame, i pomogoše trećem čoveku da izađe. Hodao jeukočeno i Hauser ču bolno stenjanje. Tri čoveka, a poslao je pet.

Namestio je kundak, vratio bravu nazad i pomerio za-sun ulevo,radeći po osećaju, dok su mu oči bile prikovane za osobe koje su sekretale prema vatri. Muškarci su prilazili snebivljivo, nervozno, ajedan vojnik je pridržavao svog ranjenog kolegu. Metar duga strelamu je prošla kroz butinu, kraj s perjem je virio pozadi, metalni vrhspreda. Nogavica je bila pocepana i kruta od skorene krvi.Zastali su ništa ne govoreći, gledali u zemlju, posramljeno se

premeštali s noge na nogu. Hauser je čekao. Veličina njegovegreške - poverenje u ljude da će izvesti jednostavnu naredbu - bila jeočigledna. Vratio se sklapanju puške, uvrćući cev nazad na mesto, azatim postavljajući magazin koji je s klikom skliznuo. Čekao je, spuškom na kolenima, s ledenim osećanjem u srcu.Tišina je bila razapinjuća. Jedan od njih će morati da progovori.- Jefe..*( Sp.: poglavar, vođa, ovde u smislu šef, gazda. (Prim.

prev.)) - započe poručnik.Čekao je izvinjenje.Ubili smo dvojicu, jefe, i spalili njihove čamce i zalihe. Njihova tela

su u kanuu.Hauser sačeka pa reče:- Koju dvojicu?Nastupila je nervozna pauza.- Dvojicu Toaka Indijanaca.Hauser je ostao nem. To je bila propast.Starac koji je s njima video je zamku pre nego što smo stigli da

otvorimo vatru - nastavi teniente. - Okrenuli su se. Gonili smo ih nizreku, ali su uspeli da se domognu zemlje i pobegnu u džunglu.Spalili smo im čamce i zalihe. Potom, dok smo ih jurili kroz džunglu,jedan Toaka nas je sačekao u zasedi. Imao je luk i strelu, što je bilogore po nas. Nismo mogli da odredimo gde je sve dok nije ubiodvojicu od nas, a trećeg ranio. Tek tad smo ga ubili. Znaš i sam kakvisu ti Indijanci iz džungle,nečujni kao jaguar...Glas mu je zamro u jadu. Premeštao se nervozno s noge na nogu,

a čovek sa strelom u butini ispusti nevoljni jauk.Dakle, vidiš, jefe, ubili smo dvojicu, a ostale oterali u džunglu bez

potrepština, bez hrane, bez ičega, i tamo će sva-kako umreti...Hauser ustade.- Izvini, teniente, ovom čoveku je odmah potrebna nega.

Si, senjor.S puškom u jednoj ruci Hauser ustade, a slobodnu ruku stavi oko

ranjenog čoveka, oslobađajući vojnika koji ga je do tad pridržavao.Nagnuo se i nežno rekao:- Hajde sa mnom. Dozvoli mi da se pobrinem za tebe.Teniente je čekao pored vatre, obešenog lica.Hauser pomože čoveku i odvede ga od vatre. Čovek je jaukao

hramljući. Koža mu je bila vrela i suva; imao je groznicu.Polako - reče Hauser. - Premestićemo te ovde i srediti. - Poveo ga

je pedesetak metara dublje u mrak, izvan kruga osvetljenja logorskevatre i smestio ga na panj. Čovek se ljuljao, jaukao, ali uz Hauserovupomoć uspeo je da sedne. Hauser ukloni njegovu mačetu.- Senjor, pre nego što presečete strelu dajte mi viski. -Čovek je

cvileo, izbezumljen od straha.- Neće trajati ni sekund. - Nežno potapša čoveka po ra-menu. -

Neće trajati ni minut. Obećavam ti, zahvat će biti bezbolan.Ne, senjor, molim, prvo viski...Držeći mačetu, Hauser se nagnuo nad strelu. Čovek se ukočio

škripeći zubima, izbezumljeno zureći u mačetu i ne primećujući ništadrugo. U međuvremenu, Hauser podiže cev stejr AUG-a na nekolikocentimetara od potiljka čovekove glave. Prebacio je oroz naautomatsku paljbu i kratko ga pritisnuo. Vatra je pogodila čovekaiskosa, a njena jačina ga odbacila unazad s panja na zemlju; trgnuoje glavom, a zatim se potpuno smirio. Nastao je muk.Hauser se vratio u logor, oprao ruke i ponovo seo kraj vatre.

Podigao je dopola popušeni čerčil i ponovo ga zapalio gorućomgrančicom. Dva vojnika ga nisu gledala, ali neki od ostalih, začuvšibuku, izadoše iz svojih šatora. Držali su puške i gledali naokolo,zbunjeni i uzbuđeni.Ništa važno - reče Hauser odmahujući im da odu. -Čoveku je bio

potreban hirurški zahvat. Bio je kratak, bez-bolan i uspešan.Hauser je uklonio cigaru, popio gutljaj iz pljoske s bedra, a onda

vratio cigaru u usta i uvukao dim. Samo se delimično osvežio. Nijebilo prvi put da je napravio grešku poveravajući jednostavan zadatakovim honduraskim vojnicima i da je doživeo neuspeh. Na nesreću,on je bio samo jedan i nije mogao da postigne sve. To je uvek bioproblem - uvek.

Hauser se okrenu tenienteu i nasmeši.- Ja sam jako dobar hirurg, teniente, ako ti ikad bude zatrebalo.

35Sledeći dan su proveli u logoru. Don Alfonso je isekao džinovski

naramak palminog lišća i najveći deo dana proveo cepajući ih užilave trake i pletući rančeve i mreže od njih. Sali je otišla u lov ivratila se s malom antilopom koju je Tom obradio i sušio iznad vatre.Vernon je skupljao voće i koren manioke. Do kraja dana su imalimalu zalihu hrane za put.Pregledali su šta je ko spasao iz čamca. Imali su nekoliko kutija

vodootpornih šibica, kutiju municije s trideset magazina, a u Tomovojtorbi je bio i mali svi rešo i komplet aluminijumskog posuđa, lonci itiganji, dve boce plina i tuba sredstva protiv komaraca. Vernon jepobegao s dvogledom oko vrata. Don Alfonso je imao pun džepslatkiša, tri lule, dva pakovanja duvana za lulu, mali kremen izamotanu ribarsku vrpcu s udicama, što je sve bilo u njegovojmasnoj kožnoj torbi koju je zgrabio iz gorućeg kanua. Svi su imalisvoje mačete jer su im bile zadenute za pojaseve u trenutku napada.Sledećeg jutra su krenuli. Tom je raščišćavao stazu zamasima

sveže naoštrene mačete, a don Alfonso je išao iza njega mrmljajućikojim putem da ide. Posle nekoliko kilometara raščišćavanja žbunjaizašli su na staru životinjsku stazu koja je vodila kroz prohladnušumu drveća s glatkom korom. Svetlost je bila prigušena i gotovo dauopšte nije bilo rastinja pri tlu. Tišina je vladala šumom. Izgledalo jekao da hodaju kroz kolonadu prostrane zelene katedrale.Rano poslepodne staza je dospela do podnožja planin-skog venca.

Zemlja se uzdizala od šumskog poda postajući zapletena kosinastena prekrivenih mahovinom. Staza gotovo da je išla pravo nagore.Don Alfonso se penjao zadivljujućom brzinom, a Tom i ostali su seborili da ga prate, iznenađeni starčevom krepkošću. Što su bili navećoj visini vazduh je postajao svežiji. Raskošno drveće džungleustupalo je mesto svojim patuljastim, iskrivljenim planinskimrođacima, sa čijih je grana visila mahovina. Kasno poslepodne izašlisu na zaravnjeni greben koji se naglo završavao stenama u oblikulistova. Prvi put su imali pogled na celu džunglu koju su upravoprošli.Tom obrisa čelo. Planina je padala kao čarobna smaragdna kosina,

gotovo kilometar do zelenog okeana života ispod nje. Velikikumulusni oblaci su se kretali iznad njihovih glava.

- Nisam znala da smo ovako visoko - reče Sali.- Hvala Presvetoj Majci što smo ovako daleko doputovali - reče don

Alfonso stišanim glasom, spuštajući svoj ranac od palminog lišća. -Ovo je dobro mesto za logorovanje. - Seo je na panj, zapalio lulu ipočeo da naređuje.- Sali, ti i Tom idete u lov. Vernone, ti ćeš najpre založiti vatru, a

posle sagraditi baraku. Ja ću da se odmaram.Naslonio se, lenjo pućkao, poluzatvorenih očiju.Sali baci pušku na rame i oni pođoše, prateći životinjsku stazu.- Nisam imao priliku da ti zahvalim što si pucala na one vojnike -

reče Tom. - Verovatno si nam spasla živote. Zaista imaš petlju.- Ti si kao don Alfonso - iznenađen si što žena ume da barata

puškom.- Ja govorim o sabranosti tvog uma, ne o tvom pucanju, ali da,

moram da priznam, iznenađen sam.- Dozvoli mi da te obavestim da smo u dvadeset prvom veku i da

žene rade iznenađujuće stvari.Tom odmahnu glavom.- Jesu li svi u Nju Hejvenu tako nabrušeni?Ona mu okrenu hladne zelene oči.- Hoćemo li da nastavimo s lovom? Tvoje brbljanje plaši životinje.Tom zatomi svaki dalji komentar, i umesto toga je gledao kako se

njeno vitko telo kreće kroz džunglu. Ne, uopšte nije bila kao Sara.Jasna, odrešita, otvorena. Sara je bila blaga; nikad nije govorila štazaista misli, nikad nije govorila istinu, bila je prijatna čak i premaljudima koje nije podnosila. Uvek je više uživala u prevari.Nastavili su da hodaju, bezglasnim koracima po mokrom, gipkom

lišću. Suma je bila prohladna i gusta. Kroz pukotine u drveću Tom jevideo reku Makaturi kako se presijava, kao orijentalni krivi mač, krozkišnu šumu daleko ispod njih.Sa šumske padine iznad njih začu se grleni zvuk. Zvučao je kao da

je bio ljudski, samo dublji, grleniji.- To - reče Sali - zvuči kao neka mačka.- Mačka - kao jaguar.- -Da.Kretali su se bokom uz bok kroz zelenilo, uklanjajući lišće i paprat s

puta. Planinska kosina je bila začuđujuće tiha. Čak su i ptice prestale

da cvrkuću. Gušter šmugnu uz deblo.Strašno je čudno ovde - reče Tom. - Nestvarno.To je oblačna šuma - reče Sali. - Kišna šuma na velikoj visini. -

Nastavila je da hoda unapred sa spremnom puškom. Tom ju jepratio.Još jednom se čuo isti zvuk, dubok i odzvanjajući. Sada je to bio

jedini zvuk u šumi koja je bila neprirodno tiha.Zvučalo je kao da je bliže - reče Tom.Jaguar se mnogo više plaši nas nego mi njega - reče Sali. S

teškom mukom su se uspeli uz kosinu pokrivenu ogromnimstenama, provlačeći se kroz njihova mahovinasta lica i dospeli dogustiša od bambusove trske.Sali ga je zaobišla. Oblaci su ih već pritiskali, a pramenovi magle

lebdeli kroz drveće. Vazduh je mirisao na vlažnu mahovinu. Vidikispod njih je nestao u belini.Sali zastade, podiže pušku, sačeka.- Šta je to? - prošapta Tom.- Napred.Šunjali su se unapred. Ispred njih je bila druga grupa ogromnih,

mahovinom prekrivenih stena, skotrljanih i zgo-milanih; pravile susaće tamnih rupa i šupljina.Tom je stajao iza Sali, čekajući. Izmaglica se brzo kretala čineći od

drveća samo obrise. Magla je upila nestvarno zelenilo iz pejzaža,pretvarajući ga u tamnosivoplavo.Nešto se mrda u stenama - prošaptala je.Čekali su, čučeći. Tom je osećao kako se izmaglica skuplja oko

njega, kvaseći mu odeću.Posle dugih deset minuta pojavila se glava na jednom od otvora

stena, s dva sjajna crna oka, i životinja nalik divovskom zamorcu jeizašla njuškajući.Istovremeno odjeknu pucanj, životinja glasno skiknu i prevrnu se

stomakom nagore.Sali ustade, nesposobna da sakrije osmeh zadovoljstva.- Odličan hitac - reče Tom.- Hvala.Tom izvuče mačetu i priđe životinji da je proveri.Ja ću nastaviti.

Tom klimnu glavom i prevrnu životinju nogom. To je bio veliki glodar,žutih sekutića, okrugao i debeo, guste dlake. Tom je zamahnuomačetom, nimalo radostan zbog posla koji ga je očekivao. Rasporioje životinju, izvadio utrobu i unutrašnje organe, odsekao šape i glavui odrao je. Miris krvi je bio jak. Koliko god da je bio gladan počeo jeda gubi apetit. Nije bio gadljiv - kao veterinar je video dovoljno krvi -ali mu se nije dopadalo da učestvuje u ubijanju umesto u lečenju.Čuo je još jedan zvuk, ovog puta vrlo dubok urlik. Zastao je,

oslušnuo. Bio je praćen nizom slabog nakašljavanja. Bilo je teškoodrediti odakle dolazi - odnekud s kosine, iz stena iznad njih.Pogledom je potražio Sali i video je na dvadesetak metaraudaljenosti, ispod stena, vitki obris koji se tiho kreće kroz izmaglicu.Nestala je s vidika.Raščetvorio je životinju i delove zavijao u palmino lišće. Bilo je

tužno koliko malo mesa zapravo ima. Gotovo da i nije bilo vrednoposla. Možda će, pomisli, Sali doneti nešto veće, na primer jelena.Dok je završavao obmotavanje mesa čuo je još jedan zvuk, tiho i

meko predenje, toliko blizu da je ustuknuo. Čekao je, osluškivao,napetog tela. Iznenada, krik koji je ledio krv rascepi šumu, prelazećiu urlik gladi. Skočio je s mačetom u rukama, pokušavajući da odrediodakle dolazi, ali ni na granama ni na stenama nije bilo ničeg.Jaguar se dobro sakrio.Tom pogleda niz kosinu na kojoj je Sali nestala u izmaglici. Nije mu

se dopadalo što jaguar nije pobegao posle pucnja iz puške.Uzimajući mačetu, ostavio je raskomadanog glodara i pošao premamestu gde je Sali nestala.Sali?Jaguar još jednom frknu, ali sad se činilo da je neposredno iznad

njega. Nagonski je pao na kolena, izvučene mačete, ali sve što jemogao da vidi bile su stene obučene u mahovinu i rasparčanodrveće.Sali! - viknuo je glasnije. - Jesi li dobro?Muk.Počeo je da trči niz padinu, srce mu je bilo uspaničeno.Sali!Jedva čujan glas mu je odgovorio:- Ovde sam, dole.

Nastavio je nizbrdo, klizajući se i padajući po mokrom lišću, dok sešljunak kotrljao niz padinu. Izmaglica je postajala sve gušća. Čuo jejoš jedan niz brundajućeg kašljucanja, iza sebe, nalik ljudskom.Životinja ga je gonila.Sali!Sali izroni iz izmaglice, noseći pušku, gledajući ga mr-godno.- Zbog tvoje dreke sam promašila.Zadenuo je mačetu nazad za pojas i posramljeno rekao:Zabrinuo sam se, to je sve. Ne volim kad jaguar frkće. On lovi nas.Jaguari ne love ljude.- Čula si šta je moj brat ispričao da se desilo njegovom vodiču.- Iskreno, nisam mu poverovala. - Sali se namršti. - Možemo i da se

vratimo. Ionako neću ništa više uloviti po ovoj magli.Popeli su se nazad do mesta gde je stajalo telo glodara. Parčad su

nestala, a nekoliko pocepanog krvavog lišća palme i dalje je bilo tu.Sali se nasmeja.- Samo to je radio - oterao te je da bi mogao da večera.Tom pocrvene od neprijatnosti.- Nije me oterao, tražio sam te.Ne sekiraj se zbog toga - reče Sali. - I ja bih verovat-no pobegla.Tom je razdraženo primetio reč verovatno, ali ne reče ništa. Potisnu

kiseli odgovor. Nije više nameravao da se tako lako upeca na njeneudice. Pošli su nazad u logor prateći stazu kojom su došli. Dok su sepribližavali prvoj gomili stena jaguar je ponovo frknuo, a zvuk je bioneobično jasan i oštar u zamagljenoj šumi. Sali stade i podiže pušku.Čekali su. Kapi vode su se skupljale i padale s lišća, ispunjavajućišumu mekim rominjajućim zvukom.Malopre nije bio ispred nas, Sali.Još uvek misliš da nas lovi?- Da.Besmislica. Ne bi pravio toliku buku da mu je to namera. Osim toga,

upravo je jeo.- Usiljeno mu se nasmešila.Pažljivo su hodali prema stenama. Bile su prazne, ali s mnogo rupa

i šupljina.- Hajde da budemo sigurni i zaobiđemo ih - reče Tom.- Važi.

Počeli su da se penju uzbrdo da bi ih zaobišli s gornje strane.Magla je postajala gušća. Tom je osećao kako mu se vlaga uvlači ujedinu odeću koju je imao. Stao je. Čuo se tihi šuškajući zvuk.Sali zastade.- Sali, budi iza mene - reče Tom.- Puška je kod mene. Trebalo bi da sam ja napred.- Stani iza mene.- Pobogu. - Ali je stala iza njega.Izvukao je mačetu i pomerio se unapred. Svuda oko njih je bilo

drveće, s niskim granjem s koga je visila mahovina. Magla je bilatako gusta da nije mogao da vidi više grane. Tom je shvatio da sujaguaru uz vetar. Kretao se oko njih da bi mogao da ih namiriše, čaki ako ih ne vidi.- Sali, osećam da nas lovi.- To je baš čudno.Tom se sledi. Jaguar je stajao na desetak metara ispred njih, u

potpunosti se izlažući njihovom pogledu. Bio je na grani iznadnjihove staze, gledao ih smireno, mašući repom. Njegovaveličanstvenost oduze Tomu dah.Sali nije podigla pušku da opali i Tom je potpuno shvatao zašto. Bilo

je nemoguće i zamisliti da se uništi tako predivna životinja.Posle trenutka oklevanja jaguar bez ikakvog napora skoči na drugu

granu, prošeta njome, sve vreme ih osmatrajući dok su mu se mišićigrčili ispod zlatastog krzna. Kretao se kao tečni med.Pogledaj kako je lep - reče Sali s uzdahom.I bio je lep. S neverovatnom lakoćom životinja skoči na sledeću

granu, sada bližu njima. Tamo stade, polako se oslanjajući na bedro.Gledao ih je smelo, bez trunke straha, ne ulažući nimalo napora dase sakrije, nepokretan - osim blagog kretanja vrha repa. Na njušcimu je bila krv. Njegov pogled je, pomisli Tom, bio ohol.- Ne plaši se - reče Sali.- Zato što nikad pre nije video ljudsko biće.Tom se polako povlačio, a Sali ga je pratila. Jaguar je ostao na

svom mestu gledajući ih, gledajući ih netremice, sve dok nije nestaou lebdećoj izmaglici.Kad su se vratili u logor don Alfonso sasluša njihovu priču o

jaguaru, a njegovo smeđe lice se zboralo od zabrinutosti.

- Moramo biti vrlo pažljivi - reče. - Ne smemo više pričati o tojživotinji. U protivnom, pratiće nas da čuje šta pričamo. Vrlo jeponosan i ne voli da se ružno priča o njemu.Mislila sam da jaguar ne napada ljude - reče Sali. Don Alfonso se

nasmeja i pljesnu Sali po kolenu.- To ti je dobar vic. Šta misliš šta jaguar vidi kad nas pogleda?Ne znam.Vidi slabo, glupo, uspravno parče mesa bez rogova, zuba i kandži.Zašto nas nije napao?Kao i sve mačke, i on voli da se igra svojom hranom. Sali se zgrozi.Kurandera, nje prijatno da te jaguar pojede. Najpre pojede jezik i ne

uvek pre nego što te ubije. Kad sledeći put budeš imala priliku da gaubiješ, učini to.*Suma je te noći bila tako tiha da je Tom teško spavao. U neko doba

posle ponoći, misleći da će mu malo svežeg vazduha pomoći,izmigoljio se iz mreže i izašao iz barake. Zapanjilo ga je ono što jevideo. Cela šuma oko njega bila je fosforescentna, kao da je svenapuderisano svetlucavim puderom koji je ocrtavao trule panjeve iklade, mrtvo lišće i pečurke, svetlucavi pejzaž koji se prostirao ušumu i mešao sa sjajem izmaglice. Izgledalo je kao da su nebesapala na zemlju.Posle pet minuta se vratio u baraku i malo prodrmao Sali. Okrenula

se, a kosa joj je bila kao zamršeno zlato. Kao i svi, spavala je uodeći.- Šta je? - reče pospano.- Treba nešto da vidiš.- Spavam.- Moraš ovo da vidiš.- Ne moram ništa. Idi.- Sali, molim te, veruj mi barem jednom.Gunđajući, ustala je iz mreže i izašla napolje. Zastala je i zanemela,

gledajući netremice. Prolazili su minuti.- O, bože - uzdahnula je. - Nikad nisam videla nešto ovako lepo.

Kao da gledaš Los Anđeles s deset hiljada kilometara.Sjaj je bacio slabu svetlost na Salino lice, jasno opcrtano spram

mraka. Duga kosa joj je padala niz leđa kao vodopad srebrne, a ne

zlatne svetlosti.Impulsivno, uze je za ruku. Nije je povukla. Bilo je nečeg vrlo

erotičnog u samom držanju njene ruke.- Tome?- -Da?- Zašto si hteo da vidim ovo?- Pa - reče - zato što... - Oklevao je. - Hteo sam ovo da podelim s

tobom, to je sve.- To je sve? - Dugo ga je gledala. Oči su joj bile neobič-no sjajne - ili

je to bila samo svetlosna varka. Najzad reče: - Hvala ti, Tome.Odjednom, jaguarov urlik rascepi noć. Crni obris se polako pokrenu

naspram svetleće pozadine, izgledao je kao nedostatak svetlosti.Kad je okrenuo svoju veliku glavu ka njima videli su slabi blesaknjegovih očiju koje su odražavale milione tačkica u dve lopte, kaodve majušne galaksije.Tom polako povuče Sali unazad za ruku, ka gomili ugaraka koje su

ostale od njihove vatre. Sagnu se i doda nekoliko grančica. Zutiplamenovi se podigoše, a jaguar nestade.Trenutak kasnije don Alfonso im se pridruži uz vatru.Još uvek se igra svojom hranom - promrmlja starac.

36Kad su sledećeg jutra krenuli magla je bila tako gusta da nisu mogli

da vide više od tri metra ispred sebe, ni u jednom pravcu. Penjali suse i dalje uz planinu prateći bledi trag životinjske staze. Popeli su sena drugi greben, a odatle počeli da se spuštaju. Tom je čuo bukuvode u podnožju. Posle nekoliko trenutaka izašli su na kosu obalureke koja se rušila niz planinsku padinu, pršteći preko stena na svomputu.Poseći ćemo drvo - reče don Alfonso. Razgledao je okolinu i

pronašao tanko drvo dobro postavljeno da padne na pravo mesto. -Poseci ovde - naredio je. Svi su se udru-žili i za petnaestak minutadrvo je palo, praveći most preko bučnog slapa na mestu gde se rekasužavala u kanal, a drvena zapreka napravila vrtložni bazen.Don Alfonso poseče nekoliko grana s obližnje mladice i napravi

štap dugačak oko tri i po metra. Dade ga Vernonu. - Prvo ti,Vernone.Zašto ja?Da vidimo da li je most dovoljno jak - reče Don Al-fonso.Vernon ga načas pogleda, a Don Alfonso se nasmeja tapšući ga po

ramenu.- Moraš da skineš cipele, Vernito. Bog nam je dao gola stopala s

razlogom.Vernon skide cipele, priveza pertle i prebaci ih oko vrata. Don

Alfonso mu dade štap.Hodaj polako i stani ako deblo počne da se ljulja.Vemon je mileo po deblu kao da hoda po žici, održavajući

ravnotežu štapom, stopalima na tamnozelenoj osnovi.-Klisko je kao led.Polako, polako - meko je govorio don Alfonso.Dok je hodao deblo se njihalo i podrhtavalo. Za nekoliko minuta je

prešao. Vernon im je bacio štap.Tvoj red - reče don Alfonso dodajući štap Tomu. Tom skinu cipele i

prihvati štap. Osećao se blesavo, kao cirkusant. Pažljivo se kretaopo deblu, klizeći preko hladne, ljigave kore, korak po korak. Svakipokret je činio da se deblo ljulja i podrhtava. Krenuo bi, zastao, opetkrenuo. Otprilike na pola puta Momčić, koji je spavao u njegovomdžepu, iskoristi priliku da izviri i pogleda okolinu; kad je video bujicu

ispod vrisnu, uspentra se iz džepa, pa preko Tomovog lica da seugnezdi u njegovoj kosi. Tom, zatečen, dozvoli da mu jedan krajštapa ispadne. Uspaničen, on podiže taj kraj, a inercija ga podiže iviše; napravio je dva brza koraka pokušavajući da održi ravnotežušto je samo dovelo do toga da se deblo snažno pomeri. On pade.U deliću sekunde bio je u vazduhu, a potom, kao da ga je progutalo

nešto crno i ledeno. Osetio je snažno povlačenje kad ga je strujazgrabila, zastrašujući bestežinski pokret, pa iznenadnu buku koja gaje udarila kao pesnica. Mlatio je rukama pokušavajući da se pokrenenagore, ali nije znao kuda je to nagore, zatim je osetio kako ga jestruja zaglavila u podvodnu gomilu panjeva. Grabio je naokoloosećajući strašan pritisak u grudima, a vazduh mu je silovito bioizbačen iz pluća. Pokušao je da se batrga, da se odgurne, ali supanjevi oko njega bili glatki, a pritisak žestok. Kao da je bio živsahranjen. U vidnom polju su mu se pojavljivali bleskovi svetlosti,otvorio je usta da krikne, ali mu je samo pritisak ispunio usta.Migoljio je telo očajnički tražeći vazduh, pokušavajući da se odgurneod isprepletanog granja, ponovo se okrenuo, ali je izgubio svakiosećaj za orijentaciju. Vrteo se i udarao, osećao je kako gubi snagu;postajao je lakši, bez težine, plovio daleko, vrlo daleko.Tad se pojavila ruka oko njegovog vrata i grubo ga izvukla u

stvarnost, vukla ga kroz vodu, tumbala preko stena, bacila na tlo.Našao se na zemlji zureći u poznato lice, ali mu je ipak trebalovremena da shvati da je to Vernon.-Tome! -vikao je Vernon. - Gledajte, oči su mu otvore-ne! Tome, reci

nešto! Isuse, on ne diše!Sali je istog trenutka prišla i on oseti pritisak na grudima. Sve je bilo

čudno i usporeno. Vernon se nagnuo nad njim. Osetio je kako musnažno pritiska grudi i podiže ruku. Odjednom je pritisak nestao i onpoče žestoko da kašlje. Vernon ga okrenu na bok. Kašljao je ikašljao, osećajući kako ga hvata zaslepljujuća glavobolja. Stvarnostse vratila osvetnički.Tom se borio da ustane. Vernon ga rukama uhvati ispod pazuha i

pomože mu.Šta se desilo?Ovaj tvoj blesavi brat, Vernito, skočio je u reku i izvukao te ispod

panjeva. Nikad u životu nisam video takvo ludilo.

Stvarno?Tom se okrenu i pogleda Vernona. Voda se cedila s njega, a na

čelu je imao posekotinu. Krv i voda slivale su se zajedno u njegovubradu.Vernon ga uhvati i on ustade. Glava mu se još malo razbistrila, a

pulsirajuća glavobolja se povlačila. Pogledao je u bučni kanal vodekoja je jurila u pomahnitali bazen pun polomljenih stabala i granja.Ponovo je pogledao Vernona.Konačno je shvatio.- Ti... - reče s nevericom.Vernon slegnu ramenima.Spasao si mi život.Pa i ti si spasao moj - reče, gotovo se braneći. - Zbog mene si

odsekao glavu zmiji. Ja sam samo skočio u vodu.Don Alfonso uzviknu:- Device Marijo, ja i dalje ne mogu da verujem.Tom se ponovo zakašlja.- Pa, hvala ti, Vernone.Nije li Smrt danas razočarana - uzviknu don Alfonso, pokazujući na

malog, mokrog, preplašenog majmuna koji se šćućurio na steni krajvode. - Čak je i mono chucuto prevario Smrt.Jadničak Momčić se popeo nazad u Tomov džep i zauzeo svoje

uobičajeno mesto, ispuštajući mrgodne zvuke.Ne prigovaraj - reče Tom. - To je bila tvoja prokleta greška.Majmun odgovori prostačkim coktanjem usnama.Posle reke staza je opet vodila naviše i oni nastaviše da se penju

dalje uz planinu. Tama i hladnoća su se uvlačile u vazduh. Tom se idalje cedio i počeo je da se trese.Običnim glasom don Alfonso reče:- Znaš onu životinju o kojoj sam ti juče govorio?Tomu je bio potreban trenutak da shvati na šta se to odnosi.- To je dama i još uvek je s nama.- Otkud znaš?Don Alfonso stiša glas.- Ima gadan zadah.- Ti si je namirisao? - upita Sali.- Don Alfonso klimnu glavom.

- Koliko dugo će još da nas prati?- Dok ne jede. Trudna je i gladna.- Divota. A mi dođemo kao krastavčići i sladoled.Pomolimo se Devici da joj pošalje nekog sporog mravojeda na put.

- Don Alfonso klimnu Sali. - Dobro uhranjenog.Staza je nastavljala da se penje kroz šumu čvornovatog drveća

koje je postajalo gušće kako su bili na većoj visini. U jednomtrenutku Tom primeti da vazduh postaje svežiji. Kao da je drukčijemirisao, noseći sa sobom bledi miris parfema.I zatim, sasvim nenadano, izađoše iz magle na sunčevu svetlost.

Tom zastade, zapanjen. Sad su gledali u more beline. Naoblačastom horizontu sunce je zalazilo u vatreno more. Šuma je bilaprekrivena bleštavim cvećem.Mi smo iznad oblaka - uzviknu Sali.Logorovaćemo na vrhu - reče don Alfonso, krenuvši i novom

bodrošću u hodu.Staza je pratila vrh planinskog hrbata do široke kotline ispunjene

divljim cvećem, koje se mreškalo na lahoru i odjednom su bili navrhu, gledajući u okean oblaka na severozapadu. Na sedamdesetakkilometara daljine Tom je video liniju oštrih plavih vrhova kakoprobijaju oblake; izgledali su kao niz ostrva na nebu.Sijera Azul - reče don Alfonso, tihim, čudnim glasom.

37Luis Skiba je zurio u plamteću vatru, zanet promenama boja. Ceo

dan nije ništa radio, nije odgovarao na telefon, nije išao na sastanke,nije pisao memorandume. Jedino o čemu je mogao da misli bilo je:da li je Hauser to uradio? Da li ga je Hauser učinio ubicom? Misli sumu se vraćale na zgrade Vortona prekrivene bršljanom, na osećanjemogućeg uspeha tih ranih dana. Ceo svet je bio tu, pred njim, zreoza branje. A sad... Prisećao se kako je donosio poslove i prilikehiljadama, ka-ko je razvio kompaniju i pravio lekove koji su lečili ljudeod užasnih bolesti i patnji. Imao je tri divna sina. Ipak, poslednjenedelje prva misao koja mu je padala na pamet kad bi se probudiobila je: ja sam ubica. Želeo je da poništi svoje reči. Samo što nijemogao. Hauser se nije javljao, a on nije imao načina da stupi u vezus njim.Zašto je rekao Hauseru da to uradi? Zašto je dozvolio sebi da

podlegne nasilniku? Skiba je pokušavao da ubedi sebe da bi Hauserto ionako uradio, da on lično nije prouzrokovao ničiju smrt, da je sveto bilo samo preterivanje u razgovoru. Postojali su takvi ljudi koji suvoleli da se hvale nasilništvom, svojim oružjem i sličnim stvarima.Bolesni ljudi. Hauser je mogao biti jedan od njih, mnogo priče inimalo akcije.Interfon je zazujao i on je pritisnuo dugme drhtavom rukom.- Gospodin Fener iz Dikson aset menadžmenta za sastanak u dva

sata.Skiba proguta pljuvačku. Taj sastanak nije mogao da iz-begne.- Pošaljite ga unutra.Fener je izgledao kao većina analitičara berze koje je poznavao:

sitan, smežuran, zračio je umišljenim samopouzdanjem. To je bioključ uspeha: Fener je bio čovek kome ste želeli da verujete. Skibamu je učinio mnogo sitnih usluga, došapnuo mu unutrašnjaobaveštenja o deonicama, pomogao da se njegova deca upišu uekskluzivnu školu na Menhetnu, dao nekoliko stotina hiljada dolaradobrotvornom društvu njegove supruge. Zauzvrat, Fener je nastavioda preporučuje kupovinu deonica Lempa i kad su padale, odvodećisvoje nesrećne klijente u propast, šutirajući ih pravo u glavu, dok je umeđuvremenu sam pravio milione. Ukratko, bio je tipičan uspešnianalitičar.

Kako si, Luise? - reče Fener sedajući pored vatre. - Mora da nijemnogo prijatno.- I nije, Stene.Ne želim da govorim uljudnosti u ovakvo vreme. Predugo se

poznajemo. Želeo bih da mi daš barem jedan razlog zbog koga bitrebalo da savetujem klijentima da zadrže deonice Lempa. Potrebanmi je samo jedan dobar razlog.Skiba proguta pljuvačku.- Mogu li nečim da te poslužim, Stene? Kisela voda? Šeri?Fener odmahnu glavom.- Komitet za investicije se sprema da me obriše. Vreme je za

paničnu prodaju. Uplašeni su, a iskreno rečeno, i ja sam. Verovaosam ti, Skiba.Kakav bednik. Fener je mesecima znao stvarne prilike u kompaniji.

Samo što je bio u iskušenju zbog sitnih usluga koje mu je Skibačinio, kao i zbog posla s bankarskim investicijama koje je Lemp daoDiksonu. Pohlepni skotovi. S druge strane, ako bi Dikson prešao s„kupiti" na ,,ne kupiti" ili „prodati" - to bi dokrajčilo Lemp i primenio bise Clan 11.Nakašlja se, pročisti grlo. Nije mogao da progovori, pa se nakašlja

još jednom da sakrije svoju nemoć.Fener je čekao.Konačno, Skiba progovori.- Sten, imam nešto što mo-gu da ti dam.Fener iskosi glavu skoro neprimetno.- To je povlašćeno i poverljivo, i ako to budeš iskoristio, biće

nesporan slučaj prodavanja internih podataka.- To je prodavanje internih podataka ako ih ti prodaješ. Ja tražim

razlog. Moji klijenti su se zaglibili do guše s deonicama Lempa i jamoram da im dam razlog da ih zadrže.Skiba duboko udahnu.- Lemp će objaviti, u sledećih nekoliko nedelja, da je nabavio

rukopis od dve hiljade stranica, jedinu kopiju, koju su sastavili drevniMaja Indijanci. U rukopisu je popis svake biljke i životinje u tropskimkišnim šumama koje imaju medicinski delotvorne sastojke, zajedno suputstvima kako da se ti aktivni sastojci dobiju, doze koje se koriste ineželjena dejstva. Rukopis predstavlja celokupno medicinsko znanje

drevnih Maja, skupljano i usavršavano tokom hiljada godina života unajbogatijem biodiverzitetu na planeti. Lemp će biti vlasnik svakog, inajmanjeg dela tog rukopisa. Biće naš bez ikakvog opterećenja, beztantijema, ortakluka, osporavanja ili tereta.Zaćutao je. Fenerov izraz lica nije se promenio. Ako je razmišljao,

to se na njegovom licu nije videlo.- Kad ćete to objaviti? Mogu li da znam datum?- -Ne.- Koliko je sigurno?- Vrlo.Laž je bila laka. Kodeks je bio njihova jedina nada, i ako propadne,

ionako ništa više neće biti važno.Duga tišina. Fener je dozvolio da se nešto, što je moglo biti osmeh,

pojavi na suvim crtama njegovog lica. Uzeo je akten-tašnu i ustao.- Hvala ti, Luise. Zadivio si me.Skiba klimnu glavom i nastavi da gleda kako Fener izlazi iz

kancelarije svojim sitnim, pažljivim koracima.Da je samo znao.

38Dok su silazili niz planinu kišna šuma se menjala. Teren je postao

izuzetno neravan, pejzaž ispresecan dubokim gudurama i nabujalimrekama, s visokim grebenima između njih. Nastavili su da prateživotinjsku stazu, ali je ona bila toliko zarasla da su morali da sesmenjuju u prosecanju puta. Proklizavali su i padali dok su se penjaliuza strmu blatnjavu stazu, i ponovo klizali i padali silazeći niz nju.Danima su se borili napredujući. Nije bilo mesta na kome bi podigli

logor, pa su bili prinuđeni da spavaju na kosinama, s mrežamaprivezanim za drveće, pod celonoćnom kišom. Džungla je i ujutarnjim satima bila mračna i maglovita. Za ceo dan teškogputovanja prelazili su jedva osam kilometara i na kraju svakog danabili užasno iscrpljeni. Gotovo da uopšte nisu lovili. Nikad nisu imalidovoljno hrane. Tom nikad u životu nije bio toliko gladan. Noću jesanjao krmenadle i pomfrit, a danju mislio o sladoledu i jastoguprelivenom puterom, a jedina tema oko logorske vatre bila je hrana.Dani su postajali jedan. Kiša ni za trenutak nije prestala niti se

izmaglica podigla. Mreže su im trulile i morale biti prepletane, odećaim se raspadala, tropske muve su je naselile i zabijale im se u kožu,a šavovi cipela parali. Nisu imali preobuku i džungla je uskoro moglada ih dovede do potpune nagosti. Tela su im bila prekrivenaubodima, ujedima, poderotinama, krastama i ranama. Prilikomjednog uspinjanja Vernon se okliznuo i uhvatio za žbun čime jeoslobodio kišu vatrenih mrava koji su skočili na njega; ujedali su gatako žestoko da je imao temperaturu dvadeset četiri sata i jedvahodao.Jedino dobro u kišnoj šumi bilo je obilje biljnog života. Sali je

pronašla pravo blago od medicinskog bilja i mogla je da im pripremibiljne lekovite masti koje su pravile čuda u pogledu ujeda, crvenila,osipa i gljivica. Pili su čaj za koji je tvrdila da deluje antidepresivno,ali nisu bili manje depresivni od njega.I neprekidno, danju i noću, mogli su da čuju jaguara kako reži i

šunja se. Niko nije o tome govorio - don Alfonso je zabranio - alijaguar nije napuštao Tomove misli. Naravno da je bilo drugihživotinja za jelo u šumi. Šta je hteo? Zašto ih je pratio, a nije napao?Četvrte ili pete noći - Tom je gubio račun - napravili su logor na vrhu

hrbata, na krpici zemlje između trulih stabala drveća. Padala je kiša,

a sa zemlje se dizala para. Rano su večerali - kuvanog guštera skorenom mate. Posle večere Sali je ustala s puškom.- Bilo jaguara ili ne, ja odoh u lov.- Idem i ja - reče Tom.Pratili su potočić nizbrdo od logora, kroz klance. Dan je bio siv, a

šuma oko njih mlitava i mokra; rastinje je isparavalo. Zvuk kapanjavode mešao se s oglašavanjem ptica.Pola sata su pažljivo silazili niz klanac, preko mahovinastih stena i

debala, dok nisu dospeli do brzog potoka. Pošli su uz njega, jedanza drugim, kroz uvojke izmaglice. Sali se i sama kretala pomalo kaomačka, mislio je Tom, bešumno prolazeći kroz čestar.Sali zastade s podignutom rukom. Polako je podigla pušku,

naciljala i opalila.Životinja pade i skviknu u šiblju, i zvuci ubrzo nestadoše.Ne znam šta je to bilo sem da je stameno i krzneno. - U grmlju su

pronašli životinju kako leži na boku, sa sve četiri noge raširenevodoravno.Neka vrsta pekarija*( Životinja slična svinji. (Prim. prev.)) - reče Tom

gledajući ga s odvratnošću. Nikad se neće navići na kasapljenježivotinja.Tvoj red - reče Sali smešeći mu se.Izvukao je mačetu i počeo da obraduje životinju, a Sali ga je

posmatrala. Iz unutrašnjih organa se dizala para dok ih je Tom vadionapolje.- Ako ga poparimo u logoru, možemo da skinemo kr-zno - reče Sali.- Jedva čekam - reče Tom. Završio je obradu, isekao motku i

privezao joj noge. Postavili su je na nju i prebacili preko ramena. Nijeimala više od petnaestak kila, ali će im ipak pružiti dobar obrok odosušenog mesa. Pošli su nazad duž klanca, prateći put kojim sudošli.Nisu prešli ni dvadesetak metara kad ih je zaustavio jaguar, stojeći

nasred staze, neposredno ispred njih. Gledao ih je netremicezelenim očima, vrhom repa je mahao napred--nazad.Povuci se - reče Tom. - Polako i mirno. - Ali dok su se povlačili

jaguar je zakoračio unapred, pa još jednom, hodajući meko najastučićima šapa.- Sećaš se šta je don Alfonso rekao?

- Ja to ne mogu da uradim - prošapta Sali.- Pucaj iznad glave.Sali podiže pušku i pritisnu oroz.Zvuk je bio čudno prigušen u magli i rastinju. Jaguar blago zadrhta,

ali ni na koji drugi način ne odade da je čuo pucanj; samo je nastavioda zuri u njih, a vrh repa mu se grčio, ritmički kao metronom.Zaobići ćemo ga - reče Sali.Napustili su životinjsku stazu i ušli u šumu. Životinja se i ne pokrenu

da ih prati, osim svojim zelenim očima, i ubrzo je izgubiše iz vida.Posle stotinak metara Tom poče da seče putem ka grebenu. Čuli suoglašavanje mačke dvaput, sa svoje leve strane, ali nastaviše putdalje duž grebena. Prešli su oko četiri stotine metara i stali. Trebaloje da naiđu na klanac s potokom, ali njega nije bilo.Trebalo je da idemo više ulevo - reče Tom.Pođoše ulevo. Šuma je postajala gušća, drveće niže i zbijenije.Uopšte ne prepoznajem ovaj predeo.Stali su da oslušnu. Džunglu je obavio jeziv muk. Nije bilo zvuka

potoka, ničeg osim kapanja vode s grana.Dubok, grleni, kašljucavi zvuk se začu neposredno iza njih.Sali se ljutito okrenu.- Gubi se odavde! - dreknula je. - Beži!Krenuli su odatle, udvostručujući brzinu, probijajući se kroz nisko

rastinje. S vremena na vreme mogli su da čuju mačku s leve stranekako korača uporedo s njima, povremeno puštajući zvuk kao daprede. Ali to uopšte nije bio prijateljski zvuk, bio je dubok i šuman,više je ličio na režanje. Znao je da su se izgubili, da ne idu u dobrompravcu. Gotovo da su trčali.I tada, sa iznenadnim bleskom zlata, jaguar se stvorio iz magle

tačno ispred njih. Stajao je na niskoj grani, napet.Zastali su, počeli polako da se povlače dok ih je životinja

posmatrala. Zatim lakim pokretom skoči na jednu stranu i u triodskoka se smesti na granu iza njih zaprečujući im put.Sali je držala pušku naciljanu u jaguara, ali nije pucala. Zurili su u

životinju, a ona je zurila u njih.- Mislim da je ipak došlo vreme da ga ubiješ - prošaputa Tom.Ne mogu.

Tom je nekako želeo da čuje takav odgovor. Nikad do-sad nijevideo životinju tako punu života, tako gipku i tako veličanstvenu.Tada, sasvim iznenadno, jaguar se okrenu i ode, lako skačući s

grane na granu, nestajući u šumi.Stajali su u tišini, a Sali se nasmeja.- Rekla sam ti, samo je znatiželjna.Kakva znatiželja! Prati nas sedamdeset kilometara. -Tom se

ogledao oko sebe. Najzad je zadenuo mačetu za pojas i podigaomotku s mrtvim pekarijem. Bio je uznemiren i napet. Nije bilozavršeno.Jedva da su prešli pet koraka, a jaguar skoči na njih uz prodoran

krik, kao zlatna kiša, pravo na Salina leđa, zaustavljajući se s muklimzvukom. Puška je beskorisno opalila. Sali se uvijala dok je padala;zajedno su pali na zemlju, a jačina udarca odbaci jaguara, ali ne prenego što je otkinuo pola njene košulje.Tom skoči na leđa životinje, stežući je nogama kao divljeg konja,

tražeći joj oči palcima da bi ih iskopao; ali pre nego što je uspeo utome oseti kako se moćno telo ispod njega savija i odskače kaočelična opruga. Životinja je ponovo kriknula, skačući i uvijajući telooko Tomovog struka dok je Tom izvlačio mačetu. Životinja je bila nanjemu, pokrivač toplog krzna koji je legao na njega i na mačetu. Tomje osetio kako telo popušta, kako oštrica ulazi u jaguara, a ondaprsnu moćni mlaz vrele krvi pravo u njegovo lice. Jaguar frknu, uvise, a Tom svom snagom pokrenu mačetu bočno. Oštrica mora da jeprobila pluća jer se jaguarov frktaj pretvori u krkljanje. Životinja seotromboljila. Tom je odgurnu i izvuče mačetu. Zivotinja se još jednomtrznu i umiri.Otrčao je do Sali koja se borila da ustane. Vrisnula je kad ga je

videla.- O, bože! Tome, jesi li dobro?Jesi li ti dobro?- Šta ti je uradila! — Pokušala je da mu dotakne lice, i on odjednom

shvati.- To nije moja već njena krv - reče slabim glasom, saginjući se nad

njom. - Da ti vidim leđa.Obrnula se na stomak. Košulja je bila u fronclama. Četiri ogrebotine

su joj presecale leđa. On strgnu preostale delove košulje.

Hej, dobro sam — ču se prigušeni glas.Tišina. - Tom skide svoju košulju i nakvasi jedan kraj u barici vode. -

Ovo će boleti.Tiho je roptala od bola dok joj je čistio rane. Nisu bile duboke,

opasnost je najvećim delom dolazila od infekcije. Tom uze malomahovine i napravi jastučić koji priveza na ranu svojom košuljom.Pomogao joj je da obuče njegovu košulju i da sedne.Ponovo ga je pogledala i zatreptala.- O, bože, potpuno si natopljen krvlju. - Bacila je pogled na jaguara,

ispruženog na tlu u svem svom zlatnom sjaju, poluotvorenih očiju. -Ubio si je mačetom?- Mačeta mi je bila izvučena, a ona je skočila na nju i sama završila

najveći deo posla. - Zagrlio ju je. - Možeš li da ustaneš?- Svakako.Pomogao joj je da se uspravi, a ona se malo zaleluja, zatim učvrsti.- Daj mi moju pušku.Tom je uze.- Ja ću je nositi.Ne, nosiću je na drugom ramenu. Ti nosi pekarija. Tom se nije

raspravljao. Ponovo je vezao pekarija za motku, prebacio ga prekoramena i zastao da baci poslednji pogled na jaguara ispruženog najednom boku, staklastih otvorenih očiju, u lokvi krvi.Imaćeš đavolski dobru priču za zabave kad jednom odemo odavde

- reče Sali cereći se.U logoru, Vernon i don Alfonso su ćutke slušali njihovu priču. Kad je

Tom završio, don Alfonso stavi ruku na njegovo rame, pogleda ga uoči i reče:- Ti si jedan ludi Jenki, Tomasito, znaš li to?Tom i Sali se povukoše u privatnost barake dok joj je ponovo

pregledao ranu i stavljao neke od njenih biljnih antibiotika. Sedela jeukrštenih nogu na zemlji, skinute košulje, krpeći je koncem koji jedon Alfonso napravio od kore drveća. Neprekidno ga je gledalakrajičkom oka, pokušavajući da prikrije osmeh. Najzad reče:- Da li sam ti već zahvalila što si mi spasao život?- Ne treba mi zahvalnost. - Tom je pokušavao da sakrije crvenilo

lica. Nije bilo prvi put da je vidi bez košulje - odavno su se manuliprenemaganja oko privatnosti — ali ovog puta je osetio snažan

erotski naboj. Video je kako joj se crvenilo penje uz grudi, kako joj sebradavice ukrućuju. Da li je i ona isto osećala?- Da, treba ti. - Ostavila je košulju koju je krpila, okrenula se, zagrlila

ga oko vrata i meko mu poljubila usta.

39Hauser je zaustavio svoje ljude kod reke. Preko nje je mogao da

vidi plave bokove Sijere Azul kako se dižu u oblake, kao izgubljenisvetovi Artura Konana Dojla. Sam je prešao čistinu i pregledaoblatnjavi trag na drugom kraju. Neprekidna kiša je isprala većinutragova, ali imala je i prednost jer mu je pokazivala da su tragovibosih nogu vrlo sveži, najviše nekoliko sati. Izgledalo je da grupa imašestoro ljudi, možda lovačka družina.To su, dakle, bili Indijanci s kojima se Brodbent udru-žio. Niko drugi

nije živeo u džungli ovih planina koje je i bog zaboravio.Hauser je ustao iz klečećeg položaja i razmislio na tre-nutak. Svaku

igru mačke i miša izgubiće u ovoj džungli. A ništa neće dobiti nipregovorima. Ostao je još samo jedan razuman način delanja.Dao je znak vojnicima da polaze unapred, sam predvodeći. Brzo su

se kretali duž staze u pravcu u kome su ljudi otišli. Ostavio je Filipapozadi, dobro okovanog, pod stražom jednog vojnika. Brodbentovsin je sada bio preslab da ih prati i u previše jadnom stanju dapobegne, posebno u lancima. Muka mu je bilo što gubi uslugujednog vojnika kad ih je tako malo bilo sposobnih, ali kad dođevreme Filip može da bude dobar ulog u pregovorima. Nikad ne trebapotcenjivati vrednost taoca.Naredio je ljudima dvostruko brži hod.Stvari su se razvijale tačno kako je očekivao. Indijanci su ih čuli

kako dolaze i nestali u šumi, u pravi čas, ali ne pre nego što jeHauser video kuda su otišli. Bio je stručnjak za praćenje tragova udžungli, i gonio ih je najvećom brzinom, strategijom blickriga koja jeuvek bila uspešna u zastrašivanju čak i najpripremljenijegneprijatelja, a sad će to posebno biti kod manje grupe lovaca koji tonisu očekivali. Njegovi ljudi su se podelili, a Hauser je pošao s jošdvojicom zaobilazno da preseče put Indijancima.Bilo je brzo, žestoko i cepalo uši. Džungla se zatresla. Vratilo mu se

sećanje na mnoge vatrene okršaje u Vrjetnamu s nezamislivomživotnošću. Sve je bilo gotovo za manje od jednog minuta; drveće sezatreslo i palo, šiblje se dimilo, zemlja je bila pretvorena u prah,jedak dim se širio. Na jednom omanjem drvetu visile su orhideje iljudski organi.

Bilo je zadivljujuće, zaista, šta dva jednostavna minobacača moguda učine.Hauser sakupi sve organe i zaključi da su ubili četvoricu. Dvojica su

pobegla. Barem jednom su njegovi vojnici pokazali sposobnost. Zaovo su bili dobri — neposredno, jednostavno ubijanje. Treba to dazapamti.Nije bilo mnogo vremena. Morao je da stigne do sela odmah posle

dvojice preživelih da bi napao u trenutku najveće smetenosti i straha,pre nego što uspeju da se organizuju.Okrenuo se i viknuo svojim ljudima:- Arriba! Vamonos!*( Šp.: Brzo! Hajdemo. (Prim. prev.))Ljudi su radosno uzviknuli, ohrabreni njegovim poletom, konaćno u

svom elementu.- U selo!

40Kišilo je punih nedelju dana, bez prekida. Svakog dana su pomalo

napredovali, uz kanjone i niz njih, duž opasnih stena, preko bučnihpotoka, kroz najgušću džunglu za koju je Tom mislio da postoji. Akobi prešli pet kilometara to je bio uspešan dan. Posle sedam danatakvog putovanja Tom se probudio jednog jutra i otkrio da je kišakonačno prestala da pada. Don Alfonso je već bio budan i bavio sevelikom vatrom. Lice mu je bilo smrknuto. Dok su doručkovali,objavio je.Noćas sam sanjao.Ozbiljnost njegovog glasa natera Toma da ga upita:- Šta?Sanjao sam da sam umro. Moja duša se uspela na nebo i počela

da traži Svetog Petra. Našao sam ga ispred vrata raja. Pozdravio meje kad sam stigao. „Don Alfonso, jesi li to ti, stari razvratniče?",upitao je. ,Ja sam", rekoh. ,,To sam ja, don Alfonso Bosuas, koji jeumro u džungli, daleko od kuće, u stotinu dvadeset prvoj godini;želim da uđem i vidim moju Rositu." „Šta si radio tako daleko udžungli, don Al-fonso?", upita. „Bio sam s nekim ludim Jenkijima iišao do Sijere Azul", rekoh. „I da li si stigao tamo?", upitao je. ,,Ne",rekoh. ,,Pa u tom slučaju, don Alfonso, mangupe jedan, moraćeš dase vratiš."Zastao je i dodao:- I tako sam se vratio.Tom nije bio siguran kako da reaguje. Za trenutak je pomislio da je

san jedna od don Alfonsovih šala, sve dok nije video ozbiljan izrazstarčevog lica. Razmenio je pogled sa Sali.- I šta znači taj san? - upita Sali.Don Afonso je stavio parče korena mate u usta i zamišljeno ga

žvakao, zatim se nagnuo da ispljune srž.- To znači da imam još samo nekoliko dana s vama.Još nekoliko dana? Ne budi smešan.Don Alfonso završi svoj paprikaš i ustade govoreći:-Hajde da više ne razgovaramo o tome nego da krenemo za Sijera

Azul.Taj dan je bio još gori od prethodnog, jer kad je kiša prestala,

pojavili su se insekti. Putnici su se borili s uzvišicama i padinama

grebena, na stazi od dubokog blata, stalno padajući i klizajući se,proganjani crvima. Do podneva su sišli u još jednu jarugu koja jeodjekivala od bučne vode. Dok su silazili buka je bila sve glasnija iTom shvati da je na dnu klanca velika reka. Kad je rastinje nestalona obali reke, don Alfonso, koji ih je vodio, zastade, povuče sezbunjen, dajući im znak da ostanu sakriveni iza drveća.- Šta nije u redu? - upita Tom.- Preko reke, ispod drveta je mrtav čovek.- Indijanac?- Ne, ta osoba nosi severnoameričko odelo.- Da li bi mogla da bude zaseda?- Ne, Tomase, da je zaseda već bismo bili mrtvi.Tom je pratio don Alfonsa do rečne obale. Na drugoj strani reke,

možda pedesetak metara od raskrsnice, bila je mala prirodna čistinas velikim drvetom u sredini. Tom je mogao da vidi malo boje izastabla. Pozajmio je Vernonov dvogled da bolje ispita. Video jeužasno otečeno golo stopalo i deo nogavice. Ostalo je bilo skrivenoiza stabla. Dok je Tom gledao, iza drveta se pojavi plavičasti oblačićdima, a za njim još jedan.Osim ako mrtvaci mogu da puše, onaj čovekje živ-reče Tom.Majko božja, ti si u pravu.Oborili su drvo preko reke. Zvuk sekire je odzvanjao kroz šumu, ali

ko god da je bio iza drveta nije se ni pomerio.Kada je drvo palo praveći klimavi most, don Alfonso sumnjičavo

pogleda preko reke.- Možda je demon.Prešli su preko klimavog drveta koristeći motku. Na drugoj strani

reke više nisu mogli da vide čoveka.Moramo da nastavimo da idemo i da se pravimo da ga nismo videli

- prošaputao je don Alfonso. - Sad sam siguran da je demon.To je besmislica - reče Tom. - Idem da proverim.Molim te, nemoj da ideš, Tomase. Ukrašće ti dušu i odneti je na dno

reke.Idem s tobom - reče Vernon.Kurandera, ti ostani ovde. Ne želim da vas sve troje uzme demon.Tom i Vernon pronađoše put duž glatkih stena na obali reke,

ostavljajući don Alfonsa da nesrećno mrmlja sam sa sobom. Uskoro

su stigli na čistinu i pošli oko drveta.Tamo ugledaše ljudsku olupinu. Sedeo je leđima oslonjen na drvo,

pušeći lulu od ružinog drveta, gledajući ih mirno. Nije izgledao kaoIndijanac, iako mu je koža bila gotovo crna. Odeća mu je bila uritama, a lice živo odrano od ujeda insekata. Gola stopala su mu bilaizranavljena i otečena. Bio je tako mršav da su mu kosti štrčale iztela gotovo nastrano, kao kod izgladnelih izbeglica. Kosa mu je bilaukrućena, kratka brada puna trnja i lišća.Nije reagovao na njihovu pojavu. Samo je zurio u njih iz šupljine

očiju. Izgledao je više mrtav nego živ. Zatim se pokrenuo, više kaodrhtaj. Lula je ispala iz usta i on progovori, a glas mu je bio tek malojači od grubog šapata.Kako ste, braćo moja?

41Tom poskoči koliko je bio zatečen kad je čuo da glas njegovog

brata Filipa dolazi iz ovog živog leša. Sagnuo se da bolje ispita lice,ali nije mogao da pronađe nikakvu sličnost. Povukao se u užasu -crvi su se migoljili u rani na njegovom vratu.- Filipe? - prošapta Vernon. Glas zaškripa potvrdno.- Šta radiš ovde?Umirem. - Izrekao je to neobavezno, kao prostu či-njenicu.Tom kleknu i pogleda bratovo lice izbliza. Još je bio isuviše užasnut

da bi progovorio ili reagovao. Stavi ruku na bratovo koščato rame.- Šta se desilo?Prilika sklopi oči na tren, pa ih ponovo otvori.- Kasnije.Naravno. Šta li sam mislio? - Tom se okrenu bratu. -Vernone, idi po

don Alfonsa i Sali. Kaži im da smo pronašli Filipa i da ćemo se ovdeulogoriti.Tom nastavi da gleda u brata, isuviše zaprepašćen da bi govorio.

Filip je bio tako miran... kao da se već predao smrti. Delovalo jeneprirodno. U očima mu je bio spokoj beznadežnosti.Don Alfonso dođe, i rasterećen što se rečni demon pretvorio u

ljudsko biće, poče da raščišćava teren za logor. Kad je video Sali,Filip skloni lulu i trepnu.Ja sam Sali Kolorado - reče ona, uzimajući njegovu ruku u svoje.Filip uspe da klimne glavom.- Moramo da te očistimo i zalečimo.- Hvala.Preneli su Filipa do reke, postavili ga na ležaj od lišća banane i

skinuli. Filipovo telo je bilo prekriveno ranama; mnoge su bilezaražene, a u nekima su gamizali crvi. Crvi su, pomisli Tompregledajući rane, zapravo bili blagoslov jer su se hranili trulimtkivom smanjujući mogućnost gangrene. Video je da je u nekimranama u kojima su crvi obavili svoj posao započeo proceszaceljenja. Druge rane nisu delovale tako dobro.Gledao je u brata s osećanjem užasa. Nisu imali nikakve lekove, ni

antibiotike, ni zavoje, samo Saline biljke. Pažljivo su ga oprali i vratilina čistinu, gde su ga opet položili, potpuno golog, na ležaj od lišćabanane, pokraj vatre.

Sali je počela da raspoređuje zavežljaje biljki i korenja koje jesakupila.Sali je travar - reče Vernon.Filip reče:- Radije bih primio injekciju amoksicilina.- Nemamo ga.Filip je ležao na postelji od lišća, zatvorenih očiju. Tom je počeo da

obrađuje rane skidajući mrtvo tkivo, ispirajući crve. Sali ih jenaprašila biljnim antibioticima i zavila trakama obrađene kore drveća,sterilisanim u kipućoj vodi i osušenim na dimu vatre. Oprali su iosušili njegove rite i ponovo ga u njih obukli, jer drugu odeću nisuimali. Sunce je već zalazilo kad su završili. Uspravili su ga, a Sali muje donela šolju lekovitog čaja.Filip uze šolju. Već je izgledao bolje.- Okreni se, Sali, i dozvoli mi da ti pogledam noge. Sali pocrvene.Filip uze gutljaj, pa još jedan. U međuvremenu, don Alfonso je

upecao desetak riba iz potoka i sad ih je pekao na roštilju, na vatri.Vazduh se ispunio mirisom pečene ribe.- Čudno kako nemam apetit - reče Filip.- To nije neobično posle gladovanja — reče Tom.Don Alfonso je poslužio ribu na listovima. Neko vreme su jeli u

tišini, a tada Filip progovori.Zamisli - eto nas. Mali porodični skup u džunglama Hondurasa. -

Filip pogleda naokolo, oči mu zasjaše, a onda reče:- G.Kratak zastoj, pa Vernon reče:- H.Tom reče:- O. Filip reče:- S.Nastala je duga tišina pre nego što Vernon reče:- Do-đavola, T*( Engl.: ghost- duh, avet, priviđenje. (Prim. prev.))Vernon pere sudove! - zakrešta Filip.Tom se okrenu k Sali da objasni.- Tako smo se igrali kao deca - reče snebivljivo se osmehujući.- Izgleda da ste vas trojica stvarno braća.

- Unekoliko - reče Vernon. - Bez obzira na to što Filip jestemagarac.Filip se glasno nasmeja.- Siroti Vernon. Uvek si završavao u kuhinji, je l' tako?Drago mi je što se bolje osećaš - reče Tom.Filip okrenu svoje izmučeno lice k Tomu.- I osećam se bolje.Možeš li da nam ispričaš šta se desilo?Filipovo lice se uozbilji, nestade svaki trag nestašluka.-To je priča iz srca tame, sve s Gospon Kercom. Jeste li sigurni da

želite da je čujete?Da - reče Tom. - Želimo da je čujemo.

42Filip pažljivo napuni lulu duvanom iz danhil erli morning konzerve i

zapali je, a pokreti su mu bili spori i promišljeni.- Jedino što mi nisu uzeli jesu duvan i lula, hvala bogu. - Polako je

pućkao, poluzatvorenih očiju, sabirajući misli.Tom iskoristi priliku da ispita Filipovo lice. Sada, kad je bilo

očišćeno, najzad je mogao da prepozna bratove izdužene,aristokratske crte. Brada mu je davala pomalo prost izraz koji ječudnovato podsećao na njihovog oca. Ali lice je bilo drukčije - neštomu se desilo, nešto tako strašno da je promenilo osnovne crte.Zapaljene lule, Filip otvori oči i poče da govori.- Pošto sam se rastao od vas dvojice odleteo sam za Njujork i

potražio očevog starog partnera, Markusa Aureliusa Hausera.Zaključio sam da će on, bolje od bilo koga drugog, znati kuda je otacmogao da ode. Bio je privatni detektiv, zamislite. Mislio sam da jepreviše dežmekast i namirisan. Iz dva kratka telefonska razgovorasaznao je da je otac otišao za Honduras, pa sam zaključio da jesposoban i zaposlio ga. Odleteli smo za Honduras; on jeorganizovao pohod i unajmio dvanaest vojnika i četiri čamca. Sve jefinansirao novcem koji je dobio od mene nateravši me da prodamakvarel Paula Klea koji mi je otac poklonio...- O, Filipe - reče Vernon. - Kako si mogao?Filip sklopi oči, izmožden. Vernon zaćuta. Potom Filip nastavi:- I tako smo odleteli za Brus, ukrcali se u kanue i pošli na veselu

plovidbu uz reku. Pronašli smo vodiča u nekom usputnom selu inastavili u močvaru Mimbar. Tada je Hauser izvršio udar. Namirisanabaraba je od početka to planirala - on je jedan od onih zlih nacističkihlikova koji sve podrobno isplaniraju. Stavili su me u lance kao psa.Hauser je nahranio pirane našim vodičem, a zatim postavio zaseduda vas ubije.Tu njegov glas zadrhta i on povuče nekoliko dimova iz lule, dok mu

je koščato telo drhtalo. Priča je imala izvesnu dozu podsmešljivostikoju je Tom dobro poznavao kod svog brata.Pošto me je ulančio, Hauser je ostavio pet G.I.*( Vojnik,

penzionisani vojnik. (Prim. prev.)) Hosea kod Crne lagune da vaszaskoče. Mene i ostale vojnike odveo je uz reku Makaturi sve doVodopada. Nikad neću zaboraviti povratak vojnika. Bilo ih je samo

trojica, a jednom je kroz butinu prošla strela. Nisam mogao da čujemsve što su govorili. Hauser je pobesneo i odvojio povređenogčoveka, a zatim ga ustrelio. Znao sam da su ubili dvojicu, i bio samsiguran da je jedan od vas mrtav, ako ne i obojica. Moram vam reći,braćo moja, da sam ja, kada ste se pojavili, pomislio kako sam umroi otišao u pakao, a vi ste bili odbor za doček. - Suvo se nasmejao. -Napustili smo čamce kod Vodopada i nastavili očevim stopamapeške. Hauser bi mogao da prati i miša u džungli samo ako bi serešio na to. I dalje me je držao jer je smislio da me koristi kao ulog ucenkanju s vama. Naleteo je na grupu planinskih Indijanaca,nekolicinu ubio, a ostale gonio sve do sela. Tad je napao selo iuspeo da zarobi poglavicu. Ništa od toga nisam video jer me jeostavio za sobom u lancima, ali sam video ishod.Slegnuo je ramenima.- Kad je imao poglavicu kao taoca, krenuli smo u planine ka Belom

gradu.- Hauser zna gde je Beli grad?- Saznao je od jednog indijanskog zarobljenika. Ali ne zna gde je, u

Belom gradu, grobnica. Po svemu sudeći, samo poglavica inekolicina starešina znaju tačno mesto očeve grobnice.Kako si pobegao? - upita Tom.Filip zatvori oči.- Otimanje poglavice je uzbunilo Indijance i oni su se odlučili za

napad. Napali su Hausera na putu za Beli grad. Čak i s teškimnaoružanjem koje su posedovali, Hauser i njegovi ljudi imali su puneruke posla. Skinuo je lance s mene da ih stavi poglavici. Na vrhuncubitke nekako sam uspeo da pobegnem. Poslednjih deset dana samproveo hodajući - puzeći zapravo - unazad, hraneći se insektima igušterima. Pre tri dana sam stigao do reke. Nije bilo mesta zaprelazak. Gladovao sam i više nisam mogao da hodam. Zato samseo ispod drveta da sačekam kraj.- Sedeo si ispod drveta tri dana?- Tri dana, četiri dana, samo bog zna. Svi su potpuno isti.- Pobogu, Filipe, to je užasno.Naprotiv. Bilo je to vrlo osvežavajuće osećanje. Zato što mi je

postalo svejedno. Za sve. Nikad se u životu nisam osećao tako

slobodno kao dok sam sedeo ispod drveta. Mislim da sam moždabio i srećan na trenutak ili dva.Vatra se ugasila. Tom dodade još nekoliko grana i raz-gore je

ponovo.- Da li si video Beli grad? - upita Vernon.- Pobegao sam pre nego što su dospeli do njega.- Koliko daleko je odavde do Sijere Azul?Petnaestak kilometara do podnožja i još petnaest do dvadeset do

grada.Nastade tišina. Vatra je pucketala i šištala. Na udaljenom drvetu

jedna pticaje pevala tužbalicu. Filip sklopi oči i promrmlja, glasompunim sarkazma:- Dragi stari oče, kakvo si divno zaveštanje ostavio svojoj ljubljenoj

deci.

43Hram je bio zatrpan lijanama, prednju kolonadu činili su

četvorostrani stubovi od krečnjaka, ispresecani zelenom mahovinom,koji su nosili deo kamenog krova. Hauser je stajao napoljurazgledajući čudne hijeroglife uklesane u stubove, neobična lica,životinje, tačke i crte. Podsećalo ga je na Kodeks.- Ostanite napolju - reče svojim ljudima i probi rupu kroz zavesu od

rastinja. Bilo je mračno. Osvetlio je bate-rijskom lampom oko sebe.Nije bilo zmija ni jaguara, samo gomile paukova u jednom uglu inekoliko miševa koji su se razbežali. Bilo je suvo i zaklonjeno -zgodno mesto za nje-gov glavni štab.Ušao je dublje u hram. Pozadi je bio još jedan niz četvorostranih

kamenih stubova koji su bili okvir srušenim vratima što su vodila umračno dvorište. Prošao je. Nekoliko statua je ležalo srušeno; bile surazjedene vremenom, vlažne od kiše. Debelo korenje drvećaobavijalo je kamenje poput debelih anakondi, cepajući zidove i krov,sve dok i samo nije počelo da održava celu građevinu na okupu. Nadrugoj strani dvorišta još jedna vrata su vodila u malu prostoriju skamenim kipom muškarca koji je ležao na leđima i držao činiju.Hauser se vrati svojim vojnicima koji su ga čekali. Dvojica od njih su

između sebe držali uhvaćenog poglavicu, povijenog starca, gotovogolog osim krpe oko bedara i kožne trake koja je bila vezana prekoramena i oko struka. Telo mu je bilo gomila bora. Izgledao je kaonajstariji čovek koga je Hauser video, a verovatno nije imao više odšezdeset godina. Brzo se stari u džungli.Hauser se pokretom obrati tenienteu.- Ostaćemo ovde. Neka vojnici očiste prostoriju za moj ležaj i sto. -

Klimnu prema starcu. - Njega s lancima smesti u malu prostorijupreko puta dvorišta i postavi stražu.Vojnici odguraše starog Indijanca u hram. Hauser sede na kamen,

izvadi novu tubu s cigarom iz džepa na košulji, odvrte poklopac iizvadi cigaru. Još je bila zamotana u kedrov papir. On omirisaomotač, zdrobi ga u ruci, ponovo omirisa, duboko udišući izuzetanmiris, a onda započe ritual paljenja cigare koji je tako voleo.Dok je pušio, gledao je u ruševine piramide ispred sebe. Nije bila ni

nalik Čičen Ici ili Kopanu, ali što se tiče majanskih piramida bila jevrlo upečatljiva. Važni ljudi su često bili sahranjivani u piramidama.

Hauser je bio siguran da se Maks sahranio u grobnicu koju jesvojevremeno opljačkao. Ako je tako, to mora da je neka važnagrobnica da bi mogla da primi sve Maksove stvari.Stepenice koje su vodile uz piramidu bile su odignute korenjem

drveća koje je izvalilo mnoge komade, sada survane u podnožju. Navrhu je bila mala prostorija koju su držala četiri četvorostrana stuba,s četvora vrata i plitkim kamenim oltarom na kome su Maje prinosilesvoje žrtve. Hauser udahnu. To je bio prizor - sveštenik koji probijagrudnu kost žrtve, snažnim trzajem odvaja rebra i iseca još uvekkucajuće srce, zatim ga podiže uz krik likovanja dok se telo kotrljaniz stepenice da bi ga plemići isekli do mlevenog mesa.Kakvi divljaci.Hauser je pušio sa zadovoljstvom. Beli grad je bio prilično

upečatljiv, čak i ovako, potpuno obrastao rastinjem. Bilo je mnogostvari vrednih za uzimanje. Čak i običan kamen isklesan, recimo, uobliku jaguarove glave mogao bi da donese stotinu hiljada. Morabrižljivo da sačuva tajnu o ovom mestu.Beli grad je na svom vrhuncu morao biti začudan - Hauser ga je

gotovo video očima svog uma: novi i bleštavi beli hramovi, igre sloptom (u kojima su gubitnicima odsecane glave), bučne grupegledalaca, procesija sveštenika obučenih u zlato, perje i žad. I šta sedesilo? Njihovi potomci žive u izbama od kore drveća, a njihov glavnisveštenik je obučen u rite. Smešno kako se stvari menjaju.Još jednom je uvukao dim punim plućima. Istina je da nije sve išlo

po planu. Nema veze. Veliko iskustvo ga je naučilo da je svaki ratnizadatak bio vežba u improvizaciji. Oni koji su mislili da mogu da gaisplaniraju i izvedu bez greške uvek su umirali prateći uputstva. Utome je bila njegova velika snaga - u improvizaciji. Ljudima jesvojstveno da budu nepredvidljivi.Uzmite Filipa. Prilikom prvog sastanka nalikovao je pozorišnoj

predstavi u svom skupom odelu, s manirizmom i lažnim naglaskomviše klase. Još uvek je jedva verovao da je uspeo da pobegne.Verovatno će izdahnuti u džungli, već je bio na ivici kad je pobegao,ali Hauser je, ipak, bio zabrinut. I zadivljen. Možda se, najzad, neštood Maksa očešalo o iscrpljenog malog skota. Maks. Kakav matorigovnar je ispao na kraju.

Najvažnije je bilo da se drži svojih prioriteta. Pre svega Kodeks, aposle druge stvari. Treće je bio sam Beli grad. Tokom poslednjih petgodina Hauser je sa zanimanjem pratio pljačkanje Oblasti Q. Beligrad će biti njegova Oblast Q.Razgledao je kraj cigare držeći je tako da mu dim golica nozdrve.

Cigare su sazrele tokom putovanja kroz kišnu šumu - moglo bi sečak reći da su se poboljšale.Teniente je izašao i salutirao.- Sve je završeno, gospodine.Hauser ga je pratio u porušeni hram. Vojnici su sređivali spoljni deo,

zgrtali životinjski izmet, spaljivali paukove mreže, prskali vodom daspuste prašinu i pravili ćilim od paprati. Sagnuo se da prođe krozniska kamena vrata u unutrašnje dvorište, prošao pored srušenihkipova i ušao u zadnju prostoriju. Sparušeni stari Indijanac lancimaje bio privezan za jedan od stubova. Hauser ga osvetli lampom. Bioje stari jadnik, ali je ipak čvrsto uzvratio pogled, a na licu mu nije biloni tračka straha. Hauseru se to nije dopadalo. Podsetilo ga je naOkotalovo lice. Ti prokleti Indijanci su bili kao vijetkongovci.- Hvala ti, teniente - reče vojniku.- Ko će da prevodi? On ne zna španski.- Učiniću da me razume.Teniente se povuče. Hauser je gledao Indijanca i još jednom

Indijanac uzvrati pogled. Nije bio drzak, nije bio ljut, nije bio uplašen -samo ga je posmatrao.Hauser sede na ugao oltara, pažljivo otrese pepeo sa cigare koja

se ugasila i ponovo je zapali.Ja sam Markus - reče s osmehom. Već je osećao da će ovo biti

težak slučaj. - Evo kakva je situacija, poglavice. Hoću da mi kažešgde ste ti i tvoji ljudi zakopali Maksvela Brodbenta. Ako mi kažeš,neće biti nevolje, samo ćemo otići tamo, uzeti šta želimo, a tebeostaviti na miru. Ako nećeš, loše stvari će se desiti i tebi i tvomnarodu. Ja ću u svakom slučaju otkriti gde je grobnica i opljačkati je.Dakle, kako ti više odgovara?Pogledao je starca, žustro ispuštao dimove, a vrh se snažno žario.

Čovek nije razumeo ni reč. Nema veze. On nije bio budala, tačno jeznao šta Hauser želi.

Maksvel Brodbent? - Hauser je ponovio polako, na-glašavajućisvaki slog. Napravio je univerzalni pokret koji je označavao pitanje,sleganje ramenima s dlanovima nagore.Indijanac ništa ne reče. Hauser ustade i pođe prema starcu, žustro

pušeći cigaru da je vrh sijao. Zatim stade, izvadi cigaru iz usta ipoturi je starcu pred lice.- Hoćeš li jednu cigaru?

44Filip je završio priču. Sunce je već davno zašlo, a od vatre je ostala

gomila svetlocrvenih ugaraka. Tom jedva da je verovao u to šta jenjegov brat sve izdržao.Sali je prva progovorila.- Hauser tamo sprovodi genocid.Nastala je nelagodna tišina.- Moramo da uradimo nešto.- Šta, na primer? - upita Vernon. Glas mu je delovao umorno.- Otići ćemo do planinskih Indijanaca i ponuditi pomoć. Zajedno s

njima možemo poraziti Hausera.Don Alfonso raširi ruke.- Kurandera, ubiće nas pre nego što zinemo.- Ja ću otići u selo, nenaoružana. Neće ubiti nenaoružanu ženu.- Hoće. A i šta možemo da uradimo? Imamo jednu pušku protiv

profesionalnih vojnika s automatskim naoružanjem. Slabi smo.Gladni smo. Nemamo čak ni preobuku, a imamo i čoveka koji nemože da hoda.- Pa šta predlažeš?- Gotovo je. Moramo da se vratimo.- Rekao si da nikad nećemo preći močvaru.- Sad znamo da su ostavili čamce kod Makaturi Vodo-pada. Otići

ćemo i ukrasti ih.- I posle? - upita Sali.- Ja se vraćam u Pito Solo, a vi se vraćate kući.A Hausera ostavljamo ovde da sve pobije?-Da.Sali je pobesnela.- Ne prihvatam to. Moramo ga zaustaviti. Stupićemo u kontakt s

vladom da bi poslali vojnike da ga uhapse.Don Alfonso je izgledao vrlo umorno.- Kurandera, vlada neće ništa uraditi.Otkud znaš?Ovaj čovek se već dogovorio s vladom. Ne možemo da uradimo

ništa osim da priznamo svoju nemoć.Ne prihvatam to!

Don Alfonso ju je gledao netremice starim, umornim očima. Pažljivoje očistio lulu, izbacio trunje, napunio je i ponovo zapalio grančicom.- Pre mnogo godina - reče - kad sam bio dečak, sećam se da je

došao prvi beli čovek u naše selo. Bio je nizak, s velikim šeširom išiljatom bradom. Mislili smo da je avet. Izvadio je žute metalnegrudve nalik izmetu i pitao da li smo videli nešto slično tome. Rukesu mu se tresle, a u očima mu je bio ludački sjaj. Prepali smo se irekli da nismo. Mesec dana posle toga, za vreme godišnje poplave,njegov truli čamac se vratio niz reku, a u njemu nije bilo ničeg osimnjegove lobanje i kose. Spalili smo čamac i pravili se da se to nikadnije desilo.Sledeće godine, čovek u crnoj odeći, sa crnim šeširom, došao je uz

reku. Bio je ljubazan, dao nam je hranu i krstove, potopio nas u rekui kazao nam da nas je spasao. Ostao je s nama nekoliko meseci,stekao ženu i dete, a onda pokušao da pređe močvaru. Nikad gaviše nismo videli.Posle toga je došlo još mnogo ljudi tražeći žuta govna koja su zvali

oro*(Šp. zlato) Bili su još luđi od prvog, zlostavljali su naše kćeri,ukrali naše čamce i hranu i otplovili uzvodno. Jedan se vratio, ali bezjezika, tako da nikad nismo saznali šta im se desilo. Posle su došlinovi ljudi, s novim krstovima, i svaki od njih je kazao da krstovi onihdrugih nisu dobri, da su samo njihovi dobri, a ostali đubre. Ponovosu nas potopili u reku govoreći da je onaj prvi to uradio loše, pa sudošli novi i ponovo nas potapali, dok nismo bili potpuno mokri izbunjeni. Kasnije je došao jedan beli čovek sasvim sam, živeo snama, naučio naš jezik i rekao nam da su svi ljudi s krstovimaporemećeni. Za sebe je rekao da je antropolog. Proveo je godinudana gurajući nos u sve naše lične stvari, postavljao nam silna glupapitanja o stvarima kao što je seks i ko je s kim u rodu, šta nam sedešava posle smrti, šta jedemo i pijemo, kako ratujemo, kakospremamo svinjetinu. Dok smo odgovarali on je zapisivao. Pakosnimladići iz plemena, a među njima sam bio i ja, pričali su munečuvene laži, a on ih je sve zapisivao s ozbiljnim izrazom na licu irekao nam da će napisati knjigu o nama, i da će je svi u Americipročitati, tako da ćemo postati slavni. Mislili smo da je to urnebesno.Potom su uz reku stigli ljudi s vojnicima, imali su puške i papire, i

svi smo potpisali te papire, a zatim su nam rekli da smo se složili da

imamo novog poglavicu, mnogo većeg od onog u selu, i još smo sesložili da mu damo svu zemlju i životinje i drveće i rude i naftu podzemljom, ako je slučajno ima, a nama je sve to bilo smešno. Dali sunam sliku novog poglavice. Bio je vrlo ružan čovek, s licem uožiljcima i rupama, kao kora ananasa. Kad se naš pravi poglavicapobunio odveli su ga u šumu i streljali.Sledeći su došli vojnici i ljudi s akten-tašnama i saopštili nam da je

bila revolucija i da sad imamo novog poglavicu, da je stari ubijen.Rekli su nam da stavimo znak na još papira, pa je došlo jošmisionara, otvorili su škole i doneli lekove. Pokušavali su da uhvatedečake i odvedu ih u škole, ali nisu uspevali.U to vreme smo imali vrlo mudrog poglavicu, mog dedu don Kalija.

Jednog dana nas je sve sazvao. Rekao nam je da moramo darazumemo ove nove ljude koji se ponašaju kao ludaci, ali suprepredeni kao demoni. Da moramo da shvatimo ko su oni zaista.Tražio je dobrovoljce među dečacima. Ja sam se prijavio. Kad susledeći put misionari došli, dozvolio sam im da me uhvate i pošalju uinternat u La Seibi. Odsekli su mi kosu i obukli me u odelo koje me jegrebalo, u cipele koje su bile pretople i tukli me svaki put kad samgovorio na toaka jeziku. Ostao sam tamo deset godina i naučio dagovorim španski i engleski, i svojim očima video ko su ti beli ljudi,zaista. To mi je i bio zadatak - da ih shvatim.Vratio sam se i kazao svojim ljudima šta sam naučio. Oni su rekli:

,,To je strašno, šta da radimo?" A ja sam im odgovorio: „Prepustite tomeni. Oduprećemo im se tako što ćemo se slagati s njima."Posle toga sam znao šta da kažem ljudima koji su dolazili u naše

selo s akten-tašnama i vojnicima. Znao sam da pročitam papire.Znao sam kad da potpišem papire, a kad da ih izgubim i pravim seblesav. Znao sam šta da kažem Isusovim izaslanicima da bi našiljudi dobili lekove, hranu i odeću. Svaki put kad bi doneli sliku novogpoglavice i rekli da bacim sliku starog, ja sam im se zahvaljivao ikačio novu sliku u kolibu, i kitio je cvećem.I tako sam postao poglavica u Pito Solou. Kao što vidiš, kurandera,

ja shvatam kako stvari stoje. Ne postoji ništa što bismo mi mogli dauradimo da pomognemo planinskim Indijancima. Izgubili bismoživote uzalud.Sali reče:

- Što se mene lično tiče, ja ne mogu tek tako da odem.Don Alfonso stavi svoju ruku na njenu.- Kurandera, za jednu ženu, ti si najhrabrija koju sam sreo.Ne počinji opet, don Alfonso.Hrabrija si i od većine muškaraca koje sam poznavao. Ne potcenjuj

planinske Indijance. Ne bih voleo da budem jedan od tih vojnika urukama planinskih Indijanaca, a poslednje što bih video u svomživotu bila bi moja muškost na roštilju.Nekoliko minuta niko nije progovorio. Tom se osećao umorno, vrlo,

vrlo umorno.- Naša je greška, don Alfonso, što se ovo dešava. Ili tačnije, očeva

greška. Mi smo odgovorni.Tomase, sve to ništa ne znači, ta priča - tvoja greška, njegova

greška, moja greška. Ništa ne možemo da uradimo. Bespomoćnismo.Filip klimnu glavom slažući se.- Meni je dosta ovog ludačkog putovanja. Ne možemo spasti svet.Slažem se - reče Vernon.Tom otkri da svi gledaju u njega. Sali ga je gledala s dozom

znatiželje. On jednostavno nije mogao da zamisli da odustane.Predaleko je otišao.- Nikad ne bih mogao da živim znajući da smo se okrenuli i vratili.

Ja sam uz Sali.Ali i dalje je bilo njih trojica protiv njih dvoje.I pre nego što je svanulo don Alfonso je bio na nogama i rasturao

logor. Obično nedokučiv, Indijanac je sad bio van sebe od straha.Prošle noći je, na manje od kilometar od našeg logora, bio jedan

planinski Indijanac. Video sam njegove tragove. Ja se ne plašimsvoje smrti. Ali već sam prouzrokovao Pingovu i Korijevu smrt, i neželim više krvi na svojim rukama.Tom je gledao don Alfonsa kako nabacuje njihovu jadnu imovinu na

gomilu. Osećao se bolesno. Hauser je pobedio.Sali reče:- Gde god da Hauser ode s Kodeksom, šta god da uradi, biću mu

za petama. Neće uspeti da mi pobegne. Možda ćemo se mi vratiti ucivilizaciju, ali ja ću opet doći ovamo. Ovo nije gotovo ni na kojinačin.

Filipova stopala još uvek su bila u infekciji, čineći ga nesposobnimda hoda. Don Alfonso je ispleo mrežu za nošenje, nalik nosilima, sdve kratke ručke koje su se stavljale preko ramena. Kad je došlovreme za polazak, Tom i Vernon su ga podigli. Krenuli su jedan zadrugim kroz uski hodnik rastinja. Sali je išla prva s mačetom, donAlfonso poslednji.- Žao mi je što sam takav davež - reče Filip vadeći lulu.- I jesi pravi prokleti davež - reče Vernon.- Dozvoli mi da se udaram u grudi u znak pokajanja.Tom je slušao dvojicu svoje braće. Uvek je bilo tako, neka vrsta

poluozbiljnog šegačenja. Nekad je ostajalo prijateljsko, nekad ne.Tomu je bilo drago, u nekom smislu, što je Filip bio dovoljno dobroda je počeo da zadirkuje Vernona.- Nadam se da neću da se okliznem i ispustim te u blato - reče

Vernon.Don Alfonso ih je poslednji put obišao, proveravajući njihove rance.- Moramo biti tihi što je više moguće - reče. - I bez pušenja, Filipe.

Namirisaće te.Filip opsova i ukloni lulu. Počela je kiša. Nošenje Filipa se pokazalo

kao mnogo teže nego što je Tom predvideo. Bilo je gotovonemoguće vući ga uz klizave strmine. Nošenje preko klimavih debalapostavljenih preko bučnih reka bilo je vežba iz umiranja od straha.Don Alfonso je ostajao oprezan i održavao strog režim tišine; čak je ikorišćenje mačete bilo zabranjeno. Krajnje iscrpljeni, to poslepodnesu napravili logor na jedinom ravnom parčetu zemlje koje su moglida pronađu, u jednoj kaljuzi. Kiša je lila kao iz kabla, voda je kaopotok uticala u jadnu baraku koju je Vernon podigao, a blato je sveprekrilo. Tom i Sali su otišli u lov i lutali kroz šumu dva sata, a daništa nisu videli. Don Alfonso je zabranio da se upali vatra, zbogstraha od mirisa. Te večeri, njihov obrok je bilo sirovo korenje koje jeimalo ukus kartona i nekoliko ubuđalih voćki izrešetanih belimcrvima.Kiša je nastavila da pada pretvarajući potoke u ključale bujice. Za

deset sati teškog napora prešli su jedva pet kilometara. Sledećegdana sve je bilo isto. Lov je bio nemoguć, a don Alfonso nije uspeoda upeca nijednu ribu. Održavali su se na trulom korenju i bobicama,i čudnim trulim voćkama koje je don Alfonso uspevao da napabirči.

Zaključno s četvrtim danom uspeli su da pređu manje od petnaestkilometara. Filip, već napola izgladneo, ubrzano je gubio snagu.Šupalj izgled mu se vratio na lice. U nemogućnosti da puši, veći deodana je provodio zureći u svod džungle, jedva odgovarajući kad bimu se neko obratio. Lako su gubili snagu noseći nosila i mnogočešće se odmarali. Don Alfonso je kopneo, kosti su mu jezivoštrčale, koža se opustila i izbrazdala. Tom je zaboravio kako izgledaimati suvu odeću.Petog dana, oko podneva, don Alfonso ih zaustavi. Sa-gnuo se da

podigne nešto sa staze. To je bilo pero s malim parčetom dvostrukoupletenog kanapa zakačenim na njega.Planinski Indijanci - prošaputao je, drhtavim glasom. - Ovo je sveže.Nastade muk.Moramo da siđemo sa staze.Ići stazom je već bilo gadno. Sada je hodanje postalo gotovo

nemoguće. Udarali su o zidove paprati i lijana koje su bile tako gusteda se činilo da im one uzvraćaju udarce. Puzali su ispod njih, veralise preko popadalog drveća, gacali kroz blatnjave lokve čije im jeblato nekad dosezalo do struka. Šuma je bila puna mrava i drugihinsekata sa žaokama, koji su padali na njih mahnito ako bi ihporemetili, i gamizali po njihovoj kosi, ispod kragni, bodeći ih iujedajući. Filip se mučio najviše od svih jer su se njegova nosilarvala s gustim šibljem. Don Alfonso je insistirao na tome da hodajuvan staze.To je bio pravi pakao. Kiša nije odustajala. Naizmenično su probijali

stazu dugu stotinak metara kroz šumu. Na ovaj način su postizalibrzinu od dve stotine metara na sat i tako napredovali sledeća dvadana, a da kiša nijednom nije prestala da pada; gacali su kroz blatodo kolena, klizali se. Dešavalo se da se nekako popnu uzbrdo, da bise okliznuli i pali nazad. Većina dugmadi s Tomove košulje je otpala,a obuća se raspala do te mere da se nekoliko puta posekao na oštregrane. I ostali su bili u sličnom stanju odrpanosti. U šumi nije bilodivljači. Dani su se pretopili u jednu dugačku borbu da prođu krozsumračnost šipražja i močvare koji su odjekivali od kiše, gde su ihujedali i boli neprekidno, tako da im je koža bila kao sargija. Sada susve četvoro morali da podižu Filipa, a ponekad su se odmarali čitavsat pošto su ga nosili petnaestak metara.

Tom je počeo da gubi pojam o vremenu. Kraj je ubrzano dolazio,shvatao je - trenutak kad više neće moći da idu dalje. Osećao sečudno, lebdeće. Noći i dani su se izmešali u jedno. Pao je u blato iostao u njemu sve dok ga Sali nije izvukla, a pola sata posle toga ion je to učinio za nju.Dospeli su do jednog proplanka gde je džinovsko drvo palo i

napravilo otvor u tkanju džungle. Tlo oko njega je, za promenu, biloprilično ravno. Ogromno drvo je tako palo da je bilo moguće naćizaklon ispod njegovog debelog stabla.Tom je jedva hodao. Prećutnim sporazumom svi su se zaustavili da

se ulogore. Osećao se tako slabim da se zapitao da li će moći, kadjednom legne, opet da ustane. Poslednjim atomima snage isekli sumotke i postavili ih koso na drvo, prekrivajući ih s paprati. Izgledaloje kao da je oko podneva. Upuzali su ispod i privili se jedan uzdrugog, ležeći neposredno na vlažnoj zemlji, u pet centimetara blata.Kasnije su Sali i Tom još jednom pokušali da nešto ulove, ali su sevratili praznih ruku, pre mraka. Zbili su se ispod debla dok se dugimrak spuštao.Uz svetlost koja je umirala Tom je pregledao svog brata Filipa. Bio

je u očajnom stanju. Imao je temperaturu i govorio gotovonepovezano. Na mestu obraza bile su velike rupe, i teški podočnjaciispod očiju; ruke su izgledale kao dva štapa s otečenim laktovima.Neka inficirana mesta koja su pažljivo lečili ponovo su se otvorila, aunutra su bili novi crvi. Tom je osećao kako mu se srce cepa. Filip jeumirao.Tom je, duboko u sebi, osećao da niko od njih neće napustiti tu

jadnu malu čistinu.Savladala ih je bezbrižna bezvoljnost početka smrti od gladi. Tom je

ležao budan veći deo noći, nesposoban da zaspi. Kiša je prestalatokom noći, a kad je došlo jutro pojavilo se sunce povrh drveća. Prviput posle nekoliko nedelja mogao je da vidi plavo nebo - devičanskiplavo nebo. Sunčeva svetlost se probijala kroz otvore u krošnjamadrveća. Svetlosni zraci su obasjali kolone insekata pretvarajući ih ukovitlac svetlosnih tornada. Iz džinovskog debla dizala se para.Bilo je ironično - rupa u krošnjama je napravila ram oko savršene

slike Sijere Azul. Nedelju dana su se borili idući u suprotnom pravcu,i sad je planina izgledala bliža nego ikad vrhovi su se uzdizali kroz

krpe oblaka, plavi kao brušeni safiri. Tom više nije osećao glad. Etošta ti čini izgladnjivanje, pomisli.Osetio je ruku na ramenu. Bila je to Sali. Tom se odjednom uplašio.

- Nije valjda Filip?Ne. Don Alfonso.Tom ustade i pođe za Sali niz deblo do mesta na kome je don

Alfonso rasprostro svoju mrežu na vlažnu zemlju. Ležao je na bokuzureći u Sijera Azul. Tom kleknu i uze iskopnelu starčevu ruku. Bilaje vrela.- Žao mi je, Tomasito, ali ja sam beskoristan starac. Toliko sam

beskoristan da umirem.- Nemoj tako da govoriš, don Alfonso. - Stavio je ruku na don

Alfonsovo čelo, a vrelina ga je prenerazila.- Smrt me je pozvala, a niko ne može da kaže Smrti: „Navrati

sledeće nedelje, sad sam zauzet".- Je l' si opet sanjao Svetog Petra prošle noći, ili nešto slično? -

pitala je Sali.- Čovek ne mora da sanja Svetog Petra da bi znao kad mu je došao

kraj.Sali baci pogled na Toma.- Imaš li ikakvu ideju šta mu je?Bez dijagnostičkih testova, pregleda krvi, mikroskopa...Opsovao je i ustao, boreći se protiv nesvestice. Gotovo da smo

uspeli, pomisli. Nekako ga je naljutilo. Nije bilo pošteno.Izbacio je ove nekorisne misli iz glave i proverio kako je Filip.

Spavao je. Kao i don Alfonso, imao je visoku temperaturu i Tom čaknije ni bio siguran da će se probuditi. Vernon je zapalio vatru uprkosDon Alfonsovim prigovaranjima da ne sme, a Sali je skuvala lekovitičaj. Celo lice mu se obesilo, uvuklo u sebe, koža je izgubila boju iimala voštanu nijansu.Disanje mu je bilo teško, ali je i dalje bio svestan.- Popiću tvoj čaj, kurandera - reče - ali ni tvoja medicina me neće

spasti.Kleknula je.- Don Alfonso, ti si sam sebe odveo u smrt pričom o tome. Isto tako

možeš i da se spaseš.Uzeo ju je za ruku.

- Ne, kurandera, moj čas je došao.- Ne možeš to da znaš.- Moja smrt je bila prorečena.- Neću više da slušam te gluposti. Ne možeš da vidiš budućnost.- Kada sam bio dečak imao sam tešku groznicu i majka me je

odvela kod jedne bruha, vračare. Vračara mi je rekla da još nijevreme moje smrti, da ću umreti daleko od doma, među strancima,nadomak plavih planina. - Podigao je pogled ka Sijera Azul,uokvirenoj rupom u vrhovima drveća.- Mogla je da govori o bilo kojim plavim planinama.- Kurandera, govorila je o ovim plavim planinama, koje su plave kao

i sam okean.Sali kanu jedna suza.- Don Alfonso, prestani da pričaš gluposti.Na to se don Alfonso nasmeši.- Divna je stvar kad kraj samrtne postelje jednog starca plače mlada

žena.- Ovo nije tvoja samrtna postelja i ja ne plačem.- Ne brini se, kurandera. Nisam iznenađen. Pošao sam na ovo

putovanje znajući da mi je poslednje. Bio sam beskoristan starac uPito Solou. Nisam želeo da umrem u svojoj kolibi kao slab, luckastistarac. Ja, don Alfonso Bosuas, želeo sam da umrem kao muškarac.- Zastao je, udahnuo i slegnuo ramenima. - Samo što nisam mislioda ću umreti ispod trulog panja, u smrdljivom blatu, ostavljajući vassame.- Pa onda nemoj da umreš. Mi te volimo, don Alfonso. Nek bruha

ide dođavola.Don Alfonso je uze za ruku i nasmeši se.- Kurandera, bruha je ipak pogrešila u jednoj stvari. Rekla je da ću

umreti među strancima. To nije istina. Umirem među prijateljima.Sklopio je oči, promrmljao nešto, i umro.

45Sali je plakala. Tom je ustao i okrenuo glavu, osećajući kako njegov

nerazumni gnev raste. Otišao je nekoliko koraka u šumu. Tamo, namaloj čistini, sede na panj, stežući pesnice. Starac nije imao pravoda ih napusti. Prepustio se svom sujeverju. Prepustio se smrti zbogte glupe priče, samo zato što je bacio pogled na plave planine.Tom se u mislima vratio u trenutak kad je prvi put vi-deo don

Alfonsa kako sedi na maloj šamlici u svojoj kolibi, zamahujemačetom i šali se. Kao da se desilo u nekom drugom životu.Iskopali su grob u blatnjavoj zemlji. Išlo je polako i is-crpljujuće, a

oni su bili tako slabi da su jedva podizali ašov. Tom nije mogao da seodbrani od misli: Kad ću isto ovo uraditi za Filipa? Sutra? Završili sugrob oko podneva, umotali don Alfonsovo telo u njegovu mrežu,ugurali ga u blatnjavu rupu i nabacali mokro cveće na vrh. Zatim sunapunili rupu blatom. Tom je napravio grubi krst privezan lijanama izabio ga u zemlju iznad glave. Posle su mučno stajali neko vreme.Hteo bih da kažem nekoliko reči - kaza Vernon. Stajao je, blago se

zanoseći. Odeća mu je visila na telu, a brada i kosa podivljali. Ličioje na beskućnika. .Don Alfonso... - glas mu se izgubi. Nakašlja se. - Ako si još ovde

negde, pre nego što odeš do Bisernih vrata, ostani još malo u okolinii nađi nam se, hoćeš li, starče? Mnogo nam je teško.- Amin - reče Sali.Mrki oblaci su se gomilali, završavajući njihov kratak, sunčani

predah. Čula se grmljavina i dobovanje kiše po svodu iznad njih.Sali priđe Tomu.- Idem opet u lov.Tom klimnu glavom. Uzeo je ribarski kanap i odlučio da oproba

sreću u reci koju su prešli pre oko dva kilometra. Vernon je ostao dapazi na Filipa.Vratili su se rano poslepodne. Sali nije ulovila ništa, a Tom je doneo

jednu jedinu ribu koja nije imala ni dva kilo-grama. Dok su biliodsutni, Filipu je porasla temperatura i razvio se delirijum. Oči su mubile otvorene i caklile od visoke temperature, klimao je glavomnapred-nazad u beskrajnom ponavljanju, mumlajući nepovezanerečenice. Tom je bio siguran da mu brat umire. Kad su pokušali daga napoje Salinim čajem, počeo je nepovezano da viče i gurnuo

šolju. Skuvali su ribu u loncu, s malo korena manioke i kašikomhranili Filipa, koji je konačno prihvatio hranu posle mnogo vikanja ibacakanja. Ostalo su podelili između sebe. Posle jela, ostali su ispoddebla jer je kiša lila, i čekali da padne mrak.Tom se prvi probudio, neposredno pre svitanja. Filipo-va groznica

se pogoršala tokom noći. Bacakao se i mumlao, prsti su mubeskorisno čupali kragnu, lice mu se skupilo i ispilo. Tom je bioočajan. Nije imao ni lekova, ni dijagnostički pribor, čak ni prvupomoć. Salini biljni lekovi nisu pomagali protiv ove pobesnelegroznice.Vernon je zapalio vatru, i oni su oprhvani sedeli oko nje, u muku.

Tamna paprat se nadvila nad njih kao preteća rulja, udarajući imglave zbog kiše, bacajući zeleni mrak na njihovu izbu.Najzad Tom progovori:- Moraćemo da ostanemo ovde dok se Filip ne oporavi.Sali i Vernon klimnuše glavama, iako su oboje znali da se Filip neće

oporaviti.Uložićemo svaki napor da lovimo, pecamo i naberemo jestive biljke.

Iskoristićemo vreme da namaknemo snagu i ojačamo za dug putkući.Ponovo su se svi složili.Dobro, onda - reče Tom ustajući. - Da počnemo da radimo. Sali će

da ode u lov. Ja ću da uzmem kanap i udice za pecanje. Vernone, tiostaješ ovde da brineš o Filipu. - Pogledao je oko sebe. - Nemaodustajanja.Svi su ustali blago drhteći, ali je Tomu bilo drago da vidi zračak

energije među njima. Uzeo je kanap i udice i pošao u džunglu. Išaoje pravom linijom od Sijera Azul, obeležavajući paprat na stranamaputa dok je prolazio da označi kuda je prošao i osmatrajući da li imajestivih biljki. Kiša je i dalje padala ravnomerno. Posle dva satastigao je, izmožden, do blatnjave vodene kaskade, i uhvatio malogguštera da prezalogaji. Uhvatio je batrgajućeg gmizavca udicom ibacio ga u ključalu bujicu.Posle pet sati, kad je ostalo taman toliko svetlosti da se vrati u

logor, prekinuo je pecanje. Izgubio je tri od šest udica, i dobar deokanapa, a nije upecao ništa. Vratio se u logor pre mraka i video daVernon održava vatru. Sali se još nije vratila.

- Kako je Filip?- Nije dobro.Tom je otišao do Filipa i video da se i dalje batrga u nemirnom snu,

njegovo dremljivo stanje bilo je čas pliće čas dublje, mrmljao jedelove razgovora. Mlitavost njegovog lica i usana uplašiše Toma;podsetili su ga na poslednje trenutke don Alfonsa. Činilo se da Filipvodi jednostrani razgovor s njihovim ocem; isprekidana nit optužbi izamerki. I njegovo ime se pojavilo, i Vernonovo, i Filipove majke,koju nije video dvadeset godina. Potom je izgledalo da je Filip narođendanskoj proslavi, dečjoj zabavi. Bio je njegovpeti rođendan,kako se činilo, i on je otvarao poklone i vriskao od radosti.Tom ga napusti bolan i rastužen. Seo je do Vernona, pokraj vatre.

Vernon ga zagrli.- Takav je ceo dan. - Dodao mu je šolju čaja.Tom uze šolju i popi čaj. Njegova ruka je izgledala kao ruka starca,

sva u venama i pegama. Stomak mu je bio prazan, ali nije biogladan.- Sali se još nije vratila?- Nije, ali sam čuo nekoliko pucnjeva.Kao na znak, čuli su šuštanje rastinja i pojavila se Sali. Ništa nije

rekla, samo je bacila pušku i sela kraj vatre.- Nisi imala sreće? - upita Tom.- Iščupala sam nekoliko korenova.Tom se nasmeši i uze je za ruku.- Nijedan koren u šumi neće biti siguran sve dok veliki lovac Sali

vreba svoj plen. Sali obrisa blato s lica.- Žao mi je.Sutra - reče Tom - ako krenem dovoljno rano, možda ću uspeti da

odem nazad do reke gde smo pronašli Filipa. Ostaću preko noći, alito je velika reka, i siguran sam da ću upecati gomilu riba.- Odlična ideja, Tome - reče Vernon prigušenim glasom.- Nećemo odustati.- Ne - reče Sali.Vernon odmahnu glavom.- Pitam se šta bi otac mislio da nas sad vidi.I Tom odmahnu glavom. Odavno je prestao da misli o Maksvelu

Brodbentu. Da zna šta je uradio, da je poslao svoja tri sina u smrt...

Nije mogao da podnese da misli o tome. Izneverili su ga dok je bioživ, a sad su ga izneverili i posle njegove smrti.Tom je zurio u vatru zakratko, a potom upitao:- Ljutiš li se na oca?Vernon je oklevao.- Da.Tom učini bespomoćan pokret rukom.- Misliš li da ćemo moći da mu oprostimo?Ima li to značaja?* * *Tom se probudio pre zore s čudnim osećajem pritiska u bazi

lobanje. Još je bio mrak i još je padala kiša. Zvuk kiše kao da jeupuzao u njegovu glavu. Okrenuo se na vlažnoj zemlji, a pritisak jepostao glavobolja. Savio je noge i seo, i otkrio, s velikimiznenađenjem, da jedva može da se drži uspravno. Pao je unazad,glava mu je bubnjala, zurio je u mrak ispunjen zbunjujućim vrtlozimacrvenog i smeđeg i šaputavim glasovima. Čuo je meko, zabrinutočavrljanje Momčićevog glasa blizu sebe. Gledao je oko sebe i najzaduspeo da u tami odredi mesto majmunčeta, koji je sedeo na zemljipokraj njega, praveći nervozne zvuke sisanja. Znao je da nešto nevalja.Bilo je to više od gladi. Tom je shvatio da je bolestan. 0, bože,

pomisli, ne sad. Okrenuo je glavu pokušavajući da nađe Sali iVernona u kovitlacu tame, ali nije mogao ništa da vidi. Nos mu je bioispunjen mirisom trulog rastinja, kiše i blatnjave gline; gadilo mu se.Zvuk kiše koja je lupkala po šumskom lišću oko njega burgijao mu jeu glavi. Osetio je kako pada u san, a kad je otvorio oči tu je bila Sali,gledajući u njega u mraku, pod svetlošću baterijske lampe.Danas idem na pecanje - reče Tom.Ne ideš ti nikud - odgovori mu ona. Pružila je ruku i opipala mu

čelo, i nije mogla da sakrije izraz užasa na licu. -Doneću ti malo čaja.Vratila se sa šoljom čaja koja se pušila i pomogla Tomu da je ispije.- Spavaj - reče. Tom je spavao.Kad se probudio, bilo je svetlije, ali je i dalje kišilo. Sali se nagnula

nad njega. Kad je videla da je otvorio oči pokušala je da mu senasmeši.Uprkos zagušljivoj vrućini ispod debla zadrhtao je.

- Filip - uspeo je da je upita.- Isto.- Vernon?- I on je bolestan.Dođavola. - Pogledao je u Sali i odjednom se uspaničio. - A ti?

Kako si ti? - Lice joj je bilo crveno. - Ti se valjda ne razboljevaš?Sali položi ruku na njegov obraz.- I ja se razboljevam.Biću bolje - reče Tom. - Onda ću se brinuti o tebi. Izvući ćemo se iz

ovoga.Ona odmahnu glavom.- Ne, Tome, nećemo.Jednostavno saopštenje činjenice razbistrilo je njegovu glavu koja

je čekićala. Sklopio je oči. To je bilo to, dakle. Umreće na kiši, ispodbuđavog debla, a divlje životinje će ih razvući. I niko nikad neće znatišta im se desilo. Pokušao je sebi da kaže da to govori groznica iznjega, da stvari zapravo i nisu tako loše, ali duboko u sebi je znao daje to istina. U glavi mu se zamutilo. Umreće svi. Otvorio je oči.Još je bila tu, s rukom na njegovom obrazu. Dugo ga je gledala.

Lice joj je bilo prljavo, izujedano, izgrebano; kosa zamršena i mutneboje, oči upale. Svaka sličnost s devojkom koja je s njim galopiralabez sedla u Juti je nestala - osim jasne tirkizne boje njenih očiju inačina na koji je malo isturala donju usnu.Najzad je progovorila:- Nemamo mnogo vremena. - Zastala je, gledajući ga čvrsto. -

Moram nešto da ti kažem, Tome.-Šta?Izgleda da sam se zaljubila u tebe.Stvarnost se vratila s iznenadnom jasnoćom. Tom nije mogao ni reč

da izgovori.Nastavila je odsečno:- U svakom slučaju, to je sad - re-čeno.- Ali šta je s...- Džulijanom? On je savršeni čovek iz snova, zgodan, briljantan, s

potpuno ispravnim stavovima. On je momak koga roditelji žele zazeta. On je moja Sara. Kome to treba? Ono što osećam za njega nije

ni nalik onome što osećam za tebe, sa svim tvojim... - Sali jeoklevala i nasmešila se. - Nesavršenostima?Te reči su obrisale svaku zbrku i sve je bilo jasno i jednostavno.

Pokušao je da progovori, i najzad uspeo da kaže škripavim glasom.- I ja tebe volim.Nasmešila se i mali blesak njenog pređašnjeg zračenja se probi.- Znam to i drago mi je. Žao mi je što sam bila mrzo-voljna prema

tebi. Nisam htela da priznam.Cutali su neko vreme.- Mislim da sam se zaljubio u tebe u trenutku kad si ukrala mog

konja i dojahala za mnom, tamo u Juti - reče Tom. - Ali sam tostvarno shvatio kad nisi htela da ubiješ jaguara. Uvek ću te voletizbog toga.- Kad si me izveo da pogledam kako šuma bukti - reče Sali - počela

sam da shvatam da se zaljubljujem u tebe.- Ništa nisi rekla.- Trebalo mi je vremena da shvatim. Kao što si možda primetio, vrlo

sam tvrdoglava. Nisam htela da priznam da grešim.Progutao je pljuvačku. U glavi je počelo da mu se vrti.-Ali ja sam sasvim običan momak. Nisam se upisao na Stenford u

šesnaestoj godini...- Normalan? Čovek koji se bori prsa u prsa s jaguarom i

anakondom? Koji vodi ekspediciju u srce tame s hrabrošću i dobrimraspoloženjem?- To sam sve uradio isključivo zato što sam bio primoran.- To je još jedna od tvojih dobrih strana - skroman si. Bivajući s

tobom počela sam da shvatam kakav je Džulijan. Nije hteo da pođesa mnom jer je mislio da mu neće biti zgodno. Prekinuće njegov rad.I mislim da je, uza sve to, još bio i uplašen. Džulijan je, shvatila sam,od one vrste Ijudi koji ništa ne pokušavaju ako nisu potpuno sigurnida će uspeti. Ti ćeš, s druge strane, pokušati i nemoguće.Glava je opet počela da mu lebdi. Borio se da je savlada. Sviđalo

mu se to što je čuo.Tužno mu se nasmešila i stavila ruku na grudi.- Žao mi je što nam je isteklo vreme.Stavio je svoju ruku na njenu.- Ovo je đavolsko mesto da se zaljubiš.

- Nemoj da se šališ.- Možda u nekom drugom životu... - Tom se borio da se održi u

stvarnosti. - Imaćemojoš jednu priliku, nekako... negde... - Um mu seuskovitla. Šta je to hteo da kaže? Za-tvorio je oči, trudeći se da smirivrtoglavicu, ali to je samo pogoršalo stvari. Pokušao je da otvori oči,ali nije bilo niče-ga osim zelenog i smeđeg vrtloga, i za trenutak seupitao da li je sve to samo san, sve to - očev rak, putovanje,džungla, Sali, njegov umirući brat. Da, to jeste bio san, shvatio je,dug i čudan, i on će se probuditi u svom krevetu, mali dečak, anjegov otac će vikati sa stepenica:- Dobro jutro, dobro jutro, još jedan dan se rađa!

46Markus Hauser je sedeo na sklopivoj stolici u vratima ruševina

hrama, uživajući u jutru. Tukan se oglašavao i skakutao po obližnjemdrvetu, mašući svojim ogromnim kljunom. Bio je predivan dan, neboprozračno i plavo, džungla prigušeno zelena. U planinama je bilohladnjikavo i suvo; vazduh je bio svežiji ispunjen mirisomnepoznatog cveta. Hauser je osećao kako mu se vraća nešto nalikmiru. Noć je bila duga, i on je bio isceđen, prazan i razočaran.Čuo je kako koraci šušte po opalom lišću. Jedan od vojnika mu je

doneo doručak- slanina, jaja, kafa, pržene banane - na emajliranomposlužavniku s grančicom nekog ukrasnog bilja sa strane. Stavio jeposlužavnik na kolena. Ukras ga je nervirao, pa ga je bacio, zatimuzeo viljušku i počeo da jede. Misli su mu bile zaokupljenedogađajima od prošle noći. Bilo je vreme da istera stvar spoglavicom ili da ne uspe u tome. Već posle deset minuta bilo mu jejasno da se stari poglavica neće slomiti, ali je ipak nastavio. Bilo jekao gledanje pornografskog filma - nije mogao da prekine, a na krajuje psovao sam sebe na izgubljenom vremenu i energiji. Pokušao je.Dao je sve od sebe. Sad je morao da smisli novo rešenje problema.Dva vojnika su se pojavila na vratima, s telom stisnutim između

sebe.- Šta da uradimo s ovim, jefe?Hauser je pokazao viljuškom, usta punih jaja.- U klanac.Izašli su, a on je završio s doručkom. Beli grad je bio ogromno,

preterano veliko mesto. Maks je mogao da bude sahranjen bilo gde.Problem je bio u tome što je selo bilo toliko uzbunjeno da više nijebilo prilike da se uhvati još jedan talac i iz njega iscedi podatak omestu grobnice. S druge strane, nije mu se sviđalo da on njuška okoruševina naseljenih pacovima sledeće dve nedelje.Odlučio je; u džepu je pronašao vitku aluminijumsku tubu i izvadio

je. Za minut, ritual je bio završen, a cigara zapaljena. Duboko jeudahnuo, osećajući smirujuće dejstvo nikotina kako se širi iznjegovih pluća u telo. Svi problemi se mogu svesti na dobre i manjedobre prilike. Ima ih dve — može da pronađe grobnicu sasvim sam,ili da unajmi nekog da je pronađe za njega. Ako bi dozvolio nekomdrugom da je pronađe, ko bi to bio?

Teniente!Poručnik, koji je čekao napolju svoje jutarnje naredbe, uđe i

salutira.- Si, senjor?Hoću da pošalješ čoveka nazad da izvidi u kakvom su stanju braća

Brodbent.Razumem, gospodine.Nemojte da ih uznemiravate niti da im stavite do znanja da ste

prisutni. Hoću da znam u kakvom su stanju, da li i dalje dolaze ili suse okrenuli i vratili - onoliko koliko možete da otkrijete.Razumem, gospodine.Krenućemo prema piramidi ovog jutra. Otvorićemo ovaj kraj

dinamitom, i nastaviti s eksplozijama dok budemo ulazili unutra.Organizuj eksploziv i ljude - neka budu spremni zajedan sat. - Stavioje poslužavnik na zemlju i ustao, noseći svoj stejr AUG na ramenu.Izašao je na sunce i pogledao prema piramidi, proračunavajući gdeda stavi eksplozivni naboj. Našao - ne našao Maksa u piramidi,barem će uposliti vojnike, i zabaviti ih. Svi su voleli velike eksplozije.Sunce. Prvi put da ga vidi posle dve nedelje. Biće prijatno raditi na

suncu za promenu.

47Smrt je došla po Toma Brodbenta, ali ne obučena u crni ogrtač

noseći kosu. Došla je kao strašno lice divljaka, oslikano crvenim ižutim linijama, načičkano zelenim perjem, sa zelenim očima i crnomkosom i šiljatim belim zubima; virilo je u njegovo lice i bockalo gaprstima. Smrt koju je Tom očekivao ipak nije došla. Umesto toga,strašna osoba mu je na silu nalila neku toplu tečnost u grlo; pa jošjednom. Slabašno se opirao, a zatim popio i pao u san.Probudio se sa suvim grlom i pulsirajućom glavoboljom. Bio je u

kolibi s krovom od lišća i u suvoj mreži. Bio je obučen u čistu majicu išorts. Sunce je sijalo, a džungla brbljala različitim glasovima. Dugonije mogao da se seti ko je ili šta tu radi, a tada se sve vratilo, deo podeo - očev nestanak, čudno zaveštanje, njihovo putovanje uzvodno,don Alfonsove šale i izreke, njihov mali proplanak s pogledom naSijera Azul, umiranje ispod trulog debla na kiši.Kao da se sve desilo jako davno. Osećao se kao nov, ponovo

rođen i slab kao beba.Oprezno je podigao glavu, dižući je tek toliko koliko mu je

dozvoljavala glavobolja. Mreža do njegove bila je prazna. Osetio jekako mu srce tone. Ko je bio u toj mreži? Sali? Vernon? Ko je umro?- Zdravo? - reče slabašno pokušavajući da sedne. - Ima li koga?Čuo je glas napolju i Sali uđe podižući zastor. Izgledala je kao

neverovatni izliv zlata.- Tome! Tako se radujem što si bolje!- O, Sali, video sam praznu mrežu i pomislio... Sali mu priđe i uze

ga za ruku. - Svi smo na broju.- Filip?Još uvek je bolestan, ali je mnogo bolje. Vernon će već sutra biti

dobro.Šta se desilo? Gde smo?Još uvek smo na istom mestu. Možeš da zahvališ Borabeju kad se

vrati. Otišao je u lov.Borabej?Planinski Indijanac. Pronašao nas je i spasao. Negovao nas je da

ozdravimo.- Zašto?- Ne znam.

- Koliko dugo sam bio bolestan?Svi smo bili bolesni oko nedelju dana. Imali smo groznicu koja se

zove bisi. On je kurandero. Ne kao ja, pravi kurandero. Davao namje lekove, hranio nas, spasao nam živote. Čak i govori neku smešnuvrstu engleskog jezika.Tom je pokušao da sedne.Ne još. - Pomogla mu je da legne. - Popij malo ovoga. Dala mu je

šolju punu nekog slatkog pića. Popio je i osetio kako mu se gladpojačava. - Mirišem da se kuva nešto vrlo ukusno.Gulaš od kornjače a la Borabej. Doneću ti malo. - Sali stavi ruku na

njegov obraz.Pogledao ju je i svega se setio.Nagnula se nad njim i poljubila ga.- Imamo još mnogo pred sobom pre nego što ovo bude završeno.-Da.Samo polako.Klimnuo je glavom. Donela mu je malo gulaša od kor-njače; Tom ga

je pojeo i ponovo zaspao. Kad se probudio glavobolja je bila nestala,i on je mogao da ustane iz mreže i nesigurno izađe iz kolibe. Nogesu mu bile kao od gume. Bili su na istoj čistini, s istim palim deblom,ali se ona pretvorila iz močvarnog gustiša u veseli, otvoreni logor.Paprat je bila posečena i iskorišćena za pokrivanje blatne zemljekoja je postala prijatni, prolećni tepih. Bile su još dve kolibe s krovomod palminog lišća i vatra okružena stolicama od panjeva. Sunce jesijalo kroz otvore u krošnjama drveća. Sijera Azul se videla krozotvor, grimizna naspram plavog neba. Sali je sedela pokraj vatre ikad je izašao skočila je na noge i uzela ga za ruku da mu pomogneda sedne.- Koliko je sati?- Deset ujutru - reče Sali.- Kako je Filip?- Odmara se u mreži. Još je slab, ali će biti dobro. Vernon spava u

poslednjoj fazi groznice. Pojedi malo gulaša. Borabej nam pridikujeda moramo da jedemo što više možemo.- Gde je taj tajanstveni Borabej?- Lovi.

Tom je pojeo još malo gulaša; ogroman lonac se krčkao na vatri,pun parčića mesa i raznovrsnog nepoznatog korenja i biljki. Kad jezavršio s jelom otišao je u drugu kolibu da vidi Filipa. Otvorio je vrataod palminog lišća, sagnuo se i ušao.Filip je ležao u svojoj mreži, pušeći. Još uvek je bio zaprepašćujuće

mršav, ali rane su se pretvorile u kraste, a oči više nisu izgledalešuplje.- Drago mi je da si ustao, Tome - reče.- Kako se osećaš?- Osećam slabost u kolenima, ali inače sam živnuo. Stopala su mi

gotovo zacelila. Hodaću za dan ili dva.- Jesi li upoznao tog tipa, Borabeja?- O, da. Čudan lik, sav oslikan, s pločama u ušima, tetoviran, i

slično. Sali bi ga predložila za sveca, ali nekako sumnjam da jekatolik.- Izgledaš kao novi čovek, Filipe.- I ti, Tome.Nastupila je nelagodna tišina, prekinuta vikom koja je dolazila

spolja.- Zdravo! Braćo!O, Borabej se vratio - reče Filip.Tom se sagnuo da prođe kroz vrata i izađe iz kolibe, i tad je video

najneverovatnijeg malog Indijanca koji je išao preko čistine. Gornjideo njegovog tela, kao i lice, bili su oslikani crveno, s crnimkrugovima oko očiju i jarkim žutim linijama postavljenim dijagonalnopreko grudi. Na traci, na nadlaktici, bila su načičkana zelena pera;bio je nag osim krpe preko bedara. Dve ogromne ploče su mu bile uprobušenim ušnim resicama, njišući se pri svakom koraku. Nastomaku mu je bila zanimljiva šara od ožiljaka, a prednji zubizašiljeni u špic. Imao je crnu kosu, ravno isečenu, i oči vrlo neobičneboje leske, gotovo zelene. Lice je bilo veoma zgodno, lepo izvajano,koža glatka.Prišao je vatri, nizak i dostojanstven, noseći duvaljku od dva metra

u jednoj ruci i mrtvu životinju - nepoznate vrste - u drugoj.- Brat, nosim meso - reče Borabej na engleskom i iskezi se. Zatim

baci životinju na zemlju i zakorači. Dvaput je snažno zagrlio Toma,poljubio ga u vrat sa svake strane - neka vrsta ritualnog indijanskog

pozdrava. Zatim se odmakao korak, stavio ruku na grudi. - Moje imeBorabej, brat.- Ja sam Tom.- Ja Džejn - reče Sali.Borabej se okrenu.- Džejn? Ti ne Sali? Sali se nasmeja. - To je bila mala šala.- Ti, ja, on, mi braća - zaključio je Borabej i još jednom ritualno

zagrlio Toma, ponovo ga ljubeći u vrat s obe strane.- Hvala ti što si nam spasao život - reče Tom. Zvučalo je slabo kad

je to izgovorio, ali Borabej je bio zadovoljan.- Zahvalim. Zahvalim. Ti jedeš supa?- Da. Ukusna je.- Borabej dobar kuvar. Jedi još!- Gde si naučio engleski?- Majka mene učila.- Govoriš dobro.Ja govorim loše. Ali ja učim od vas i onda govorim dobrije.Bolje - reče Sali.Zahvalim. Odem u Amerika jedan dan s ti, brat. Tom je bio začuđen

da čak i ovde, toliko daleko od civilizacije koliko neko mesto može dabude, ljudi žele da odu u Ameriku.Borabej baci pogled na Momčića, koji je bio na svom uobičajenom

mestu, u Tomovom džepu.- Ovaj majmun vrišti i vrišti dok ti bolestan. Kako mu ime?- Dlakavi Momčić.- Zašto vi ne jesti ovaj majmun kad gladovati?- Dakle, ja sam ga nekako zavoleo - reče Tom. - Ionako ne bi ispalo

više od zalogaja.- Zašto zoveš njega Dlakavi Momčić. Šta to Dlakavi Momčić?Pa, to je samo nadimak za dlakavu životinju.Dobro. Ja naučim nova reč, Dlakavi Momčić. Ja želim naučim

engleski.Sali reče:- Ja želim da naučim engleski.Zahvalim! Ti meni kažeš kad ja grešim. - Indijanac pruži prst

majmunu. Momčić ga uze svojom majušnom šapom i pogleda ga,potom vrisnu i sakri se u Tomov džep.

Borabej se nasmeja.- Dlakavi Momčić misli ja njega pojesti. On zna da mi Tara volimo

majmun. Sad kuvam hranu. - Vratio se na mesto gde je bacio ulov iuzeo ga zajedno s loncem. Povukao se daleko od logora, čučnuo ipočeo da dere i čereči životinju i ubacuje sve u lonac, uključujućiunutrašnje organe i kosti. Tom se pridružio Sali kraj vatre.Još uvek sam potpuno zbunjen - reče Tom. - Šta se desilo? Odakle

je Borabej došao?Ne znam mnogo više od tebe. Borabej nas je pronašao bolesne i

umiruće. Raščistio je zemlju, sagradio kolibe, preneo nas u njih,hranio, lečio. Prikupio je veliku količinu bilja, čak i neke čudneinsekte - možeš sve da vidiš okačeno u rogovima njegove kolibe - ikoristio ih je da nas leči. Meni je prvoj bilo bolje. To je bilo pre dvadana, pa sam mu pomagala da kuva i da vas neguje. Ova groznicakoju smo svi imali zove se bisi, i izgleda da kratko traje, ali je vrložestoka. Hvala bogu, to nije malarija, a Borabej mi kaže da nematrajne posledice i da se ne vraća. Ako ne umreš u prva dva dana,ozdravićeš. Izgleda da je don Alfonso umro od bisija - on kaže da sustari ljudi podložniji.Sećanje na njihovog saputnika izazva ubod bola u Tomu.- Znam - reče Sali. - I meni nedostaje.- Nikad neću zaboraviti starca i njegovu iščašenu mu-drost. Teško

je verovati da ga više nema.Gledali su Borabeja kako secka i čereči životinju, a komade baca u

lonac. Pevušio je neku jednoličnu melodiju koja se uzdizala i padalas povetarcem.- Da li je rekao nešto o onom Hauseru i događajima na Sijeri Azul?- Ne. Neće da govori o tome. - Sali je gledala u njega oklevajući. -

Onom prilikom sam, za trenutak, mislila da je s nama gotovo.-Da.- Sećaš li se šta sam rekla?- Sećam se.Obli je jarko crvenilo.Tom upita:- Zeliš li da povučeš svoje reči?Odmahnula je glavom, praveći od svoje zlatne kose vodopad, zatim

ga čvrsto pogledala, crvenih obraza.

- Nikad.Tom se nasmeši.- Dobro. — Uzeo ju je za ruku. Ono kroza šta su prošli nekako ju je

prolepšalo, učinilo da izgleda du-hovnije - nije umeo to da objasni.Njen bockavi, svađalački ton je nestao. Tako bliski susret sa smrćusve ih je promenio.Borabej se vratio sa živim komadićima mesa, uvijenim u listove.- Dlakavi Momčić! - pozvao je i napravio zvuk sisanja zubima koji je

nesumnjivo ličio na majmunski. Momčić isturi glavu iz Tomovogdžepa. Borabej ispruži ruku, a Momčić, pošto je malo drhtao i skičao,zgrabi parčence mesa i strpa ga u usta. Zatim zgrabi još jednoparčence, pa još jedno, gurajući ih u usta obema rukama, a njegovocičanje od zadovoljstva bilo je prigušeno hranom.- Dlakavi Momčić i ja sada prijatelji - reče Borabej sa osmehom.Vernonova groznica je prestala te noći. Sledećeg jutra se probudio

bistar, ali slab. Borabej se muvao oko njega, terajući ga da pijerazličite tople čajeve i hladne napitke. Taj dan u logoru su proveliodmarajući se, a Borabej je otišao da dobavi hranu. Indijanac sevratio poslepodne s torbom od palminog lista iz koje je istovariokorenje, voće, koštunjave plodove i svežu ribu. Ostatak dana jeproveo pekući, dimeći i usoljavajući hranu, a zatim ih pakovao usuvu travu i lišće.- Idemo li negde? - upita ga Tom.- Da.- Kuda?Borabej reče:- Mi pričati posle.Hramajući, Filip izađe iz barake, stopala još uvek zavijenih, s lulom

od ružinog drveta u ustima.- Božanstveno poslepodne - reče. Prišao je vatri i seo. Dok je sipao

sebi šolju čaja koju je Borabej napravio, primeti: - Ovaj indijanskimomak bi trebalo da dobije mesto na prvoj strani Nešeneldžiografika.Vernon im se pridružio, nesigurno sedajući na panj.Vernone, jedi! - Borabej je odmah napunio činiju gulašem i dodao

mu je. S rukama koje su se tresle Vernon je prihvati, promrmljahvala.

Dobrodošao u zemlju živih - reče Filip.Vernon obrisa čelo i ništa ne reče. Bio je bled i izmršaveo. Uzeo je

još jednu kašiku gulaša.Dakle, eto nas - reče Filip. - Moja tri sina.Bilo je izvesne oštrine u Filipovom glasu koju je Tom primetio s

nelagodnošću. Oblica drveta poskoči na vatri.U kakvu smo se glupost uvalili - reče Filip. - Sve za-hvaljujući

dragom starom ocu. - Podiže čašu u posprdnom pozdravu. - Živeli,dragi stari oče. - Popio je čaj naiskap.Tom bolje pogleda Filipa. Zadivljujuće se oporavio. Oči su mu

konačno bile žive - žive i ispunjene gnevom.Filip pogleda oko sebe.- I šta sad, braćo moja?Vernon slegnu ramenima. Bio je bled, usukanog lica, sa sivim

kolutovima oko očiju. Uzeo je još jednu kašiku gulaša.Hoćemo li zbrisati nazad podvijenog repa? I dozvoliti da taj tip,

Hauser, uzme Lipija, Braka, Monea i sve ostalo? - Zastao je. - Ilićemo poći u Sijera Azul i možda završiti s utrobom okačenom nažbunje? - Ponovo je zapalio lulu. - To nam je izbor.Niko nije odgovorio dokje Filip kružio pogledom, zureći u svakog

ponaosob.Pa? - reče Filip. - Pitam vas ozbiljno: hoćemo li da pustimo

debeljuškastog Kortesa da odigra svoj valcer do kraja i ukrade našenasledstvo?Vernon ga pogleda. Lice mu je i dalje bilo ispijeno od bo-lesti, a glas

slab.- Sam odgovori na to pitanje. Ti si doveo Hausera ovde.Filip se okrenu Vernonu s hladnim pogledom.- Mislio sam da je vreme optuživanja prošlo.- Što se mene tiče, vreme optuživanja je tek počelo.- Sad nije ni vreme ni mesto - reče Tom.Vernon se okrenu Tomu.- Filip je doveo tog psihopatu ovde i on mora da odgovori na

pitanje.Delao sam u dobroj nameri. Nisam imao pojma da će se Hauser

pretvoriti u čudovište. A ja sam ti dao odgovor, Vernone. Pogledajme.

Vernon odmahnu glavom.Filip nastavi:- Pravi krivac je, a izgleda da niko nema nameru to da prizna, otac.

Zar niko od vas nije makar malčice ljut zbog onog što nam je učinio?Zamalo da nas je poubijao.Tom reče:- Želeo je da nam uputi izazov.- Nadam se da ga ne braniš.- Pokušavam da ga razumem.- Ja ga i predobro razumem. Ova komedija zvana Pljačkaši

grobnica, samo je još jedan izazov na dugoj listi. Sećaš se privatnihučitelja za sport, instruktora skijanja, časova istorije umetnosti, ijahanja, i sviranja, i šaha, bodrenja i pridika i pretnji? Sećaš li sedana za školske izveštaje? On misli da smo mi bezvredni, Tome.Uvek je to mislio. Možda to i jeste tačno. Pogledaj mene - imamtrideset sedam godina i još uvek sam asistent na višoj školi Govnjivagubica; ti lečiš konje u Donjoj Strnjiki u Juti; Vernon traći najboljegodine života zapevajući sa Svami Mu Muom. Mi smo gubitnici. -Prasnuo je u grub smeh.Borabej ustade. Radnja je sama po sebi bila jednostavna, ali je bila

tako spora i promišljena da ih je ućutkala.- To ne dobar govor.- To nema veze s tobom, Borabeje — reče Filip.- Ne više loš govor.Filip nije obraćao pažnju na njega nego se obratio Tomu.- Otac je mogao da nam ostavi novac, kao svaka razumna osoba.

Ili je mogao da ga da nekom drugom. Dobro. To sam mogao daprihvatim. To je bio njegov novac. Ali ne, morao je da smisli plankako da nas kinji zbog toga.Borabej ga je gledao sa sjajem u očima.- Ćuti, brat.Filip se okrenuo prema njemu.- Baš me briga što si nam spasao živote, ali ne mešaj se u

porodične stvari. — Na Filipovom čelu je pulsirala vena; Tom ga jeretko kad video tako besnog.Ti slušaš mene, mali brat, ili ja šibam tvoja guza. - Borabej je to

rekao ljutito, stojeći uspravno sa svih svojih stotinu šezdeset

centimetara, stežući pesnice.Čuo se udarac, a tada je Filip počeo da se smeje tresući glavom.

Telo mu se opustilo. - Isuse, je l' ovaj tip zaistinski!- Svi smo malo uznemireni - reče Tom. - Ali Borabej je u pravu. Ovo

nije mesto za svađu.- Večeras — reče Borabej — mi pričati, vrlo važno.- O čemu? — zapovedno je zahtevao Filip.Borabej se okrenu prema loncu s gulašem i poče da meša hranu,

njegovo oslikano lice je bilo bezizrazno.- Videti.

48Luis Skiba je sedeo u kožnoj fotelji svoje drvetom obložene, radne

sobe i otvorio Žurnal na uredničkoj strani. Pokušavao je da čita, aliudaljeni prodorni i hrapavi zvuci trube koju je njegov sin vežbaoometali su mu koncentraciju. Prošlo je gotovo dve nedelje odHauserovog poslednjeg poziva. Očigledno se poigravao njim, držećiga u neizvesnosti. Ili se nešto desilo? Da li je on... to uradio?Prikovao je pogled na članak urednika u naporu da izbegne napad

samooptuživanja, ali su reči hujale kroz njegovu glavu bez ikakvogsmisla. Središnji deo Hondurasa bio je opasno mesto. Bilo je sasvimmoguće da je Hauser negde omanuo, pogrešio, nešto pogrešnoprocenio, dobio groznicu... Mnoge stvari su mogle da mu se dese.Suština je bila da je nestao. Dve nedelje je dugo vremena. Možda jepokušao da ubije Brodbentove, a oni su se pokazali boljim od njega iubili ga.Skiba se nadao, protivno razumu, da se to desilo. Da li je zaista

rekao Hauseru da ih ubije? Šta li je mislio? Nevoljno uzdahnu. Samokad bi Hauser bio mrtav. Skiba je sad znao, mada prekasno, da biradije sve izgubio nego što bi bio kriv za ubistvo. Bio je ubica. Rekaoje: Ubij ih. Pitao se zašto je Hauser toliko navaljivao da on izrekne tereči. Isuse. Kako se desilo da on, Luis Skiba — ragbi zvezda srednješkole, diplomac Stenforda i Vortona, Fulbrajtov stipendista, glavniizvršni direktor jedne od kompanija iz Forčen 500*( Forbsova listanajbogatijih kompanija. (Prim. prev.)) - dozvoli sebi da padne uzamku i da ga nadjača siledžija i jeftini poliesterski kriminalac? Skibaje uvek mislio o sebi kao o čoveku s moralom i intelektualnomtežinom, čoveku s etikom, kao o dobrom čoveku. Bio je dobar otac.Nije varao ženu. Išao je u crkvu. Bio je u upravnim odborima i davaodobar deo svoje zarade u dobrotvorne svrhe. Pa ipak, taj namirisaniuhoda, s frizurom tri razbarušene dlake, nekako ga je smotao,skinuo mu masku, pokazao mu ko je stvarno. To Skiba nikada nijemogao da zaboravi niti da oprosti. Ni sebi, ni Hauseru.Misli mu još jednom odlutaše u leta na jezeru dok je bio dete, na

kolibu izubijanu vetrom, s nakrivljenim dokom koji se spuštao umirnu vodu, na miris dima i borova. Kad bi samo mogao da vrati sat,da se vrati u jedno od tih dugih leta i počne život iz početka. Šta bidao da može sve da počne ponovo.

S jaukom agonije oterao je sve to iz glave, uzeo gutljaj skoča izčaše kraj lakta. Sve je propalo, propalo. Morao je da prestane damisli o tome. Šta je urađeno, urađeno je. Nije mogao da vrati sat.Dobiće Kodeks, možda će to biti novi početak za Lemp i niko nikadneće znati. Ili je Hauser mrtav i oni neće dobiti Kodeks, ali i daljeniko nikad neće znati. Niko neće znati. Mogao je to da prihvati.Morao je to da prihvati. Samo što će on znati. On će znati da ječovek sposoban da ubije.Besno je podigao novine i počeo da čita članak urednika od

početka.U tom trenutku zazvoni telefon. To je bio poslovni broj, zaštićena

linija. Spustio je novine, otišao do telefona i podigao slušalicu.Čuo je glas koji kao da je dolazio izdaleka, ali bio je jasan kao

kristal. Njegov rođeni glas.Učini to! Ubij ih, proklet bio! Poubijaj Brodbentove!Skiba se osećao kao da ga je neko udario pesnicom. Izgubio je

vazduh, nije mogao da diše. Čulo se šuštanje, a potom je glasponovio, kao utvara iz prošlosti:Učini to! Ubij ih, proklet bio! Poubijaj Brodbentove!Sledeće što je čuo bio je Hauserov glas, a ometač je ponovo radio:

- Jesi li čuo to, Skiba?Skiba se zagrcnu, zinu, pokuša da natera pluća da rade.- Halo?- Da me nikad više nisi pozvao na kuću - dreknu Skiba.- Nikad mi nisi rekao da ne smem.- Kako si našao broj?- Ja sam privatni detektiv, sećaš se?Skiba se ponovo zagrcnu. Nema svrhe odgovoriti. Sad je shvatio

zašto je Hauser navaljivao na njega da izrekne te reči. Uhvaćen je uzamku.Ovde smo. U Belom gradu.Skiba je čekao.Znamo da je Brodbent došao ovde. Grupa Indijanaca ga je

sahranila u grobnicu koju je opljačkao pre četrdeset godina.Verovatno u istu grobnicu u kojoj je pronašao i Kodeks. Zar to nijeironično? Mi smo sad ovde, u izgubljenom gradu, i samo nam je jošostalo da pronađemo grobnicu.

Skiba je čuo prigušeno tup, izmenjeno ometačem u dugo skviiik.Hauser mora da je isključio ometač u pravom trenutku da bi jasnosnimio njegov glas. Nema više mogućnosti da Hauser ostane bezsvojih pedeset miliona. Naprotiv, Skiba je imao osećaj da će platiti iviše, mnogo više - i da će plaćati do kraja života. Hauser ga je držaona kratkom povocu. Kakva je prokleta budala bio, prevaren od prvogkoraka. Neverovatno.Je l' čuješ to? To je divan zvuk dinamita. Moji ljudi rasturaju jednu

piramidu. Nažalost, Beli grad je veliko, ogromno mesto, a Maksmože biti sahranjen bilo gde. U svakom slučaju, pozvao sam te da tikažem da je došlo do napretka. Kad pronađemo grobnicu i uzmemoKodeks, krećemo na zapad, preko planina, kroz El Salvador kaPacinku. Peške i niz reku. Potrajaće. Dobićeš Kodeks za mesecdana.- Ali rekao si...- Da, da. Prvobitno sam nameravao da Kodeks prebacimo

helikopterom u San Pedro Sula. Ali iznenada moramo da objasnimonekoliko mrtvih honduraskih vojnika. Nikad ne znaš kad će nekibeznačajni general da ti oduzme posed kao nacionalno blago. Jedinihelikopteri koji ovde postoje su vojni, a da bi odleteo odavde morašda prođeš kroz vojni vazdušni prostor. Zato idemo na zapad, uneočekivanom pravcu, mirno i tiho. Veruj mi, tako je najbolje.Skiba se opet zagrcnu. Mrtvi vojnici? Smučilo mu se od razgovora s

Hauserom. Hteo je da ga upita da li je uradio ono, ali nije mogao dase natera da prozbori te reči.U slučaju da se pitaš, nisam postupio po tvom naređenju. Trojica

Brodbentovih sinova su još uvek živi. Žilavi bednici. Ali nisamzaboravio. Obećavam ti, uradiću to.Njegovo naredenje. U Skibinom grlu se opet pravila knedla.

Progutao je, gotovo se zadavio. Bili su živi.- Promenio sam mišljenje - zakreštao je.- Šta kažeš?- Nemoj to da uradiš.- Šta da ne uradim?- Nemoj da ih ubiješ.Čuo se duboki kikot.- Mnogo je kasno za to.

Za ime boga, Hausere, nemoj to da uradiš; naređujem ti da ih neubiješ, možemo sve da uradimo na drugi način...Ali veza je bila mrtva. Čuo je buku i okrenuo se lica oblivenog

znojem. Na vratima je stajao njegov sin u vrećastoj pidžami,kuštrave plave kose, s trubom koja se klatila u ruci.- Koga da ne ubiju, tatice?

49Te večeri, Borabej im je poslužio obrok od tri jela, počevši od riblje

supe s povrćem, preko pečenih odrezaka s gomilom malenihkuvanih jaja s ptičicama unutra, i za desert kašu od kuvanog voća.Nudio ih je da se posluže dva, tri puta, terajući ih da jedu dok imgotovo nije pozlilo. Kad su pojeli i poslednje jelo, povadiše lule kaoodbranu od navale insekata u sumrak. Bilo je vedro veče, a mladmesec se dizao iza tamnih obrisa Sijere Azul. Sedeli su u polukruguoko vatre, tri brata i Sali, mirno pušeći, ćekajući da Borabejprogovori. Indijanac je pućkao neko vreme, zatim odložio lulu izaokružio pogledom. Njegove oči, blistave u svetlosti vatre,zastadoše na licu svakog od njih. Večernje žabe su počele daizviruju i krekeću, što se mešalo s mnogo tajanstvenijim zvucimanoći - kricima, hučanjem, tutnjanjem, cvrčanjem.- Eto nas, braćo - reče Borabej.Zaćutao je.- Ja počnem priču vrlo davno, pre četrdeset godina, u godina pre ja

rodio. U toj godini beli čovek došao uz reku i preko planina, sasvimsam. Došao u Tara selo gotovo mrtav. Bio prvi beli čovek mi ikadvideli. Oni ga uzeli u kolibu, hranili, vratili u život. Taj čovek živeo sTara ljudima, naučio govoriti naš jezik. Oni pitali zašto on došao. Onkazao da nađe Beli grad, koji mi zovemo Sukija Tara. To je gradnaših predaka. Sad tamo idemo samo da sahranimo mrtve. Odveliga do Sukija Tara. Nisu znali da on hoće da pokrade Sukija Tara. Tajčovek brzo uzeo Tara ženu za sebe.Logično - pakosno se nasmeja Filip. - Otac nije bio čovek koji bi

propustio malo akcije usput.Borabej ga je gledao.- Ko priča priču, brate, ti ili ja?- Dobro, dobro, nastavi - odmahnu Filip rukom.- Taj čovek, ja pričam, uzme Tara ženu za suprugu. Ta žena moja

majka.- Oženio se tvojom majkom? - upita Tom.- Naravno on ženio moju majku - reče Borabej. - Kako inače mi bili

braća, brate?Tom je zamukao od zaprepašćenja dok su se Borabejeve reči

probijale do njegovog razuma. Blenuo je u Borabeja, i prvi put ga

video stvarno. Zurio je u oslikano lice, u tetovaže, u zašiljene zube, uploče u ušima - i u zelene oči, visoko čelo, tvrdoglava usta, divnoizvajane jabučne kosti.- O moj bože - uzdahnu.Šta? - upita Vernon. - Tome, šta govori?Tom baci pogled na Filipa i shvati da je i njegov stariji brat kao

gromom pogođen. Filip je polako ustajao zureći u Borabeja.Borabej progovori:- Pošto otac ženio majku, majka rodila mene. Ja zovem Borabej, po

ocu.Borabej - promrmlja Filip, pa zatim - Brodbent. Nastala je duga

tišina. - Zar ne shvatate? Borabej, Brodbent - to je isto ime.Misliš... on je naš brat? - divlje upita Vernon konačno shvatajući.Niko mu nije odgovorio. Filip, sada na nogama, napravi korak ka

Borabeju i nagnu se da mu pogleda lice izbliza, kao da je neki ludak.Borabej se pomeri, izvadi lulu iz usta i nervozno se nasmeja.- Šta vidiš, brate? Utvaru?Da, na neki način. - On pruži ruku i dodirnu mu lice. Borabej je

sedeo mirno, nepomično.Moj bože - prošaputa Filip. - Ti jesi naš brat. Ti si najstariji brat.

Dobri bože, ja nisam prvorođeni. Ja sam drugi sin, a da to nikadnisam znao.-Tako je kako kažem! Mi smo braća. Šta misliš ja kažem kad kažem

brate! Ti misliš ja šalim?- Nismo mislili da ti to govoriš doslovce - reče Tom.- Šta misliš zašto ja spasao vaše živote?- Nismo znali. Mislili smo da si svetac.Borabej se nasmeja.- Ja, svetac? Ti smešan, brate! Mi svi braća. Mi svi imamo isti otac,

Masrel Borabej. Ti Borabej, ja Borabej, svi Borabej. - Udario se pogrudima.Brodbent, zovemo se Brodbent - ispravi ga Filip. Salin smeh se vinu

do neba. Bila je na nogama i hodala u krugovima oko logorske vatre.- Kao da nemamo dovoljno Brodbentovih ovde! Eto nam još jednog!

Četvorica! Da li je svet spreman?Vernon, iako je poslednji shvatio, bio je prvi koji se sabrao. Ustao je

i otišao do Borabeja.

- Vrlo sam srećan da te pozdravim, brate moj - reče i zagrliBorabeja. Borabej je bio iznenađen i zagrli Vernona dvaput naindijanski način.Zatim se Vernon skloni u stranu dok je Tom prilazio i pružao ruku.

Borabej ga je gledao zbunjeno.Nešto loše s rukom, brate?On je moj brat, a ne zna čak ni da se rukuje, pomisli Tom. Nakezivši

se zagrli Borabeja, a Indijanac mu uzvrati svojim ritualnim grljenjem.Odmakao se gledajući u bratovo lice - i sad je mogao da vidi sebe utom licu. Sebe, svog oca, svoju braću.Filip mu priđe i pruži ruku.- Borabeje, ja ti baš nisam od grljenja i ljubljenja. Ono što mi

gringosi radimo jeste da se rukujemo. Naučiću te. Ispruži ruku.Borabej ispruži ruku. Filip je obuhvati i dobro prodrma. Borabej se

ceo drmao, a kad mu je Filip pustio ruku razgledao ju je kao daproverava da nije oštećena.Pa, Borabeje - reče Filip - pridruži se klubu. Klub se zove Sjebani

sinovi Maksvela Brodbenta. Članstvo se uvećava svakodnevno.Šta to znači sjebani klub?Filip odmahnu rukom.- Nema veze.- I Sali zagrli Borabeja. - Ja nisam Brodbent - reče

osmehujući se — hvala nebesima za to.Ponovo su posedali oko vatre, a vladala je čudna tišina.Kakvo porodično okupljanje - reče Filip, tresući gla-vom u čudu. -

Dragi stari otac, uvek pun iznenađenja, čak i posle smrti.— Ali to hoću da vam kažem — reče Borabej. — Otac ne mrtav.

50Pala je noć, ali to nije imalo značaja u dubini grobnice, gde svetlost

nije ušla hiljadu godina. Markus Hauser je zakoračio preko srušenegrede duboko u unutrašnjosti i udahnuo stoletnu hladnu prašinu.Sasvim čudno, bila je sveža, nije bilo čak ni naznake mirisaraspadanja. Snažnom halogenom lampom je napravio krug poprostoriji, a razbacano zlato i žad su zasvetlucali, pomešani skostima i prašinom. Skelet je ležao na kamenom oltaruizrezbarenom hijeroglifima, i sve je nekad bilo bogato ukrašeno.Hauser zakorači i podiže zlatni prsten, odbacujući kost prsta na

kojoj je još uvek stajao. Bio je veličanstven, s komadom žadaizrezbarenim u obliku jaguarove glave. Ubacio ga je u džep irazgledao ostale predmete ostavljene s telom - zlatna kragna,nekoliko privesaka od žada, još jedan prsten. Stavljao je u džepmanje predmete od zlata i žada dok je polagano obilazio sobu zasahranu.Glava leša je ležala na drugom kraju odra. U nekom trenutku donja

vilica se olabavila i pala širom otvorena, dajući lobanji izrazzapanjenosti. Kao da ne može da veruje u sopstvenu smrt. Telauglavnom više nije bilo, ali su brojne pletenice padale s vrha lobanje.Sagnuo se i podigao lobanju. Vilica se zaljuljala, viseći na sasušenojhrskavici. Prednji zubi su bili isturpijani do šiljaka.Ah, jadni Joriče.Prešao je svetlom preko zidova. Na zidovima su bile freske, ali

sada mračne, zamrljane krečnjakom i buđi. U uglovima su stajaleposude ispunjene prašinom, nagurane na gomilu i polomljene nekimdrevnim zemljotresom. Tanko korenje je probilo tavanicu i visilozamršeno u vazduhu.Okrenuo se prema tenienteu.- Da li je ovo jedina grobnica ovde? - upitao je.S ove strane piramide. Treba još da ispitamo i drugu stranu. Ako je

simetrična, možda ima još jedna ovakva.Hauser odmahnu glavom. Neće pronaći Maksa u pira-midi. To je

bilo jasno. On se sahranio kao Tutankamon, na mestu koje nije biloočigledno. Tako bi to Maks uradio.Teniente, okupi ljude. Hoću da im se obratim. Pretražićemo ovaj

grad s istoka ka zapadu.

Razumem, gospodine.Hauser otkri da još uvek drži lobanju. Gledajući je po-slednji put

baci je ustranu. Udarila je u kameni pod sa šupljim zvukom irasprsnula se kao da je od gipsa. Donja vilica se zakotrljala, pravećinekoliko neobičnih okreta pre nego što se zaustavila u prašini.Grubo pretraživanje grada pomoću dinamita, hram po hram.

Hauser odmahnu glavom. Voleo bi da se njegov čovek koji je otišaoda izvidi Brodbentove već vratio. Postojao je bolji način da se touradi, mnogo bolji.

51- Otac je još uvek živ? - uzviknu Filip.-Da.Misliš - još nije sahranjen?- Ja završim priču, molim. Pošto otac bio s Tara jednu godinu, moja

majka rodila mene. Ali otac, on stalno priča o Beli grad, ide tamodanima, nekad nedeljama. Poglavica kaže to zabranjeno, ali otac nesluša. On traži i kopa zlato. Najzad nađe mesto grobnica, otvorigrobnica starog Tara kralja i opljačka je. Uz pomoć loši Tara čovecion pobegne niz reku s blagom i nestane.- Ostavljajući tvoju majku bez ičega, s bebom - sarkastično reče

Filip - baš kao što je uradio i s drugim suprugama.Borabej se okrenu i pogleda u Filipa.- Ja priča priču, brat. Ti začepi svoje laprdalo!Tom se prenerazio od šoka na deža vi. Ti začepi svoje laprdalo bio

je čisti maksvelizam, jedan od najomiljenijih očevih izraza, a sad jestigao iz usta ovog stranog, tetoviranog, polugolog Indijanca spločama u ušima. Mozak mu je radio. Otišao je na sam kraj sveta išta je našao? Brata.Nikad nisam video otac opet - do sada. Majka umrla pre dve

godine. I pre kratkog vremena otac došao nazad. Velikoiznenađenje. Ja vrlo radostan vidi njega. On kaže umire. On kažežao mu. On kaže vratio blago koje ukrao od Tara. Zauzvrat, on želibude sahranjen u grobnicu Tara kralja s blagom belog čoveka.Govorio s Kah, poglavica Tara narod.Kah kaže, da, dobro, mi tebe sahraniti u grobnica. Ti došao nazad s

blago i mi tebe sahraniti u grobnica kao stari kralj. Tako otac otišao iposle se vratio s mnogo kutija. Kah poslao ljude na obalu da donesublago.- Da li te se otac setio? - upita Tom.- O da. On vrlo srećan. Mi išli pecali.- Ozbiljno? - upita Filip ljutito. - Pecali? I ko je upecao najveću ribu?- Ja - reče Borabej ponosno. - S kopljem.- Bravo za tebe.- Filipe... - poče Tom.- Da je otac proveo makar trenutak s Borabejom - reče Filip -

zamrzeo bi ga kao što mrzi i nas.

- Filipe, znaš da nas otac ne mrzi - reče Tom.- Umalo sam umro. Mučili su me. Imaš li ideju kako to izgleda kad

znaš da ćeš da umreš? To je bilo očevo nasleđe za mene. I sad,odjednom, imamo oslikanog Indijanca, starijeg brata, koji ide napecanje s ocem, dok mi umiremo u džungli.Borabej reče:- Ti prestaneš budeš ljut, brate?- Nikad neću prestati da se ljutim.- Otac ljutit čovek takođe.- Potpuno si u pravu.- Ti sin najviše liči na oca.Filip zakoluta očima.- Evo nečeg novog, indijanski psihoanalitičar iz džungle.Zato što najviše na oca, što ga voliš najviše, tebe boli najviše. A

sad ponovo boli jer otkrio da nisi najstariji sin. Ja najstariji sin.Nastade kratka tišina, a onda se Filip grubo nasmeja.-Ovo je previše. Kako mogu da se takmičim s nepismenim,

tetoviranim Indijancem s isturpijanim zubima?Posle pauze, Borabej reče.- Ja sad nastavim priču.- Samo izvoli.- Kah uredi sve za očevu smrt i sahranu. Kad dođe dan bude veliko

slavlje za oca. Veliko, veliko slavlje. Sav Tara narod dođe. Otactamo, takođe. Otac uživa svoja sahrana mnogo. On da mnogopoklona. Svi dobiju šerpe i lonce i tiganje i noževe za kuvanje. Tom iSali se pogledaše.- On bi to obožavao - reče Filip. - Mogu da zamislim kako matori

jarac predsedava sopstvenoj sahrani.- Ti u pravu, Filip. Otac obožavao to. On jeo, pio previše, smejao,

pevao. Otac otvorio kutije da svako vidi sveto blago belog čoveka.Svako voleo Mariju Majku kako drži bebu Isusa. Beli čovek ima lepebogove.- Lipi! - dreknu Filip. - Je l’ bio u dobrom stanju? Da li je preživeo

putovanje?- To je najlepša stvar koju ja video, brate. Kad je gledam, ja vidim u

beli čovek nešto što ne video pre.

- Da, da, to je jedna od najlepših stvari koje je Lipi uradio. Ne moguda zamislim da je gurnuta u neku vlažnu grobnicu!Borabej nastavi:- Ali Kah prevario otac. Na kraju sahrane on trebalo da da ocu

posebno otrovno piće da otac umre bez bola. Ali Kah ne to uradio.Kah dao ocu piće da spava. Niko to nije znao sem Kah.- Ovo zvuči kao prava Šekspirova drama - reče Filip.- Tako spavajući otac odnet u grobnicu s blagom. Zatvorili vrata,

zapečatili ga u grobnicu. Svi mislili on mrtav. Samo Kah znao on nemrtav, on spava. Tako posle on probudio u mračan grobnica.- Stani malo - reče Vernon - ne razumem.Ja razumem - hladno reče Filip. - Sahranili su oca živog. Muk.Ne oni - reče Borabej. - Kah. Tara narod ne zna ništa o prevari.Filip reče: - Bez hrane i vode... Gospode bože, kako je to strašno!Braćo - reče Borabej - u Tara običaj mnogo hrane i vode se stavi u

grobnica za posle smrti.Tom oseti jezu duž kičme dokje shvatao smisao rečenog. Najzad

progovori:- Ti, dakle, misliš da je otac još uvek živ, ali zapečaćen u grobnici?-Da.Niko nije rekao ni reč. Sova je huknula tužbalicu u mraku.- Koliko dugo je zapečaćen u grobnici? - upita Tom.- Trideset dva dana.Tomu pozli. To je bilo nezamislivo.- Zašto je, dođavola, Kah to uradio? - upita Vernon.- Kah ljut što otac opljačkao grobnicu davno. Kah bio dečak tada,

sin poglavice. Otac ponizio oca od Kah kad opljačkao grobnicu. OvoKahova osveta.- Zar nisi mogao da ga sprečiš?- Ja ne znao Kahov plan do posle. Tada pokušao spasem oca. Na

grobnici velika kamena vrata. Ja ne mogu sklonim. Kah saznao jaišao u Sukija Tara da spasem oca. Kah mene zarobio i hteo ubije.On kazao ja prljav čovek, pola Tara, pola beo. Onda lud beli čovek svojnicima došao i uhvatio Kaha, odveo ga u Beli grad. Ja čuo vojnicipričaju o vama i došao po vas.- Kako si znao da smo ovde?- Ja čuo vojnici pričaju.

Vatra je svetlucala dok se noć spuštala na petoro stišanih ljudi kojisu sedeli na zemlji. Borabejeve reči su ostale da vise u vazduhu jošdugo pošto je završio priču. Oči su mu lutale oko vatre, zadržavajućise na svakom zakratko.- Braćo, to užasan način da se umre. To smrt za pacova, ne za

čoveka. On nas otac.Šta možemo da uradimo? - upita Filip.Posle duge pauze Borabej progovori, a glas mu je bio dubok i

zvučan:- Mi njega spasemo.

52Hauser je razgledao grubi nacrt grada koji je skicirao u poslednja

dva dana. Njegovi ljudi su dva puta pregledali ceo grad, ali je on biotoliko veliki da je bilo gotovo nemoguće napraviti tačnu mapu. Bilo jenekoliko piramida, desetine hramova i drugih građevina, stotinemesta na kojima je mogla biti skrivena grobnica. Ako ne budu imalisreće trebaće im nekoliko nedelja.Jedan vojnik se pojavio na vratima i salutirao.Izveštaj.Sinovi su na tridesetak kilometara iza nas, preko ušća reke Okata.Hauser polako spusti mapu.- Živi i zdravi?- Oporavljaju se od bolesti. Jedan Tara Indijanac ih neguje.Oružje?- Jedna beskorisna lovačka puška koja pripada ženi. Lukovi, strele,

i duvaljka, naravno...- Da, da. - Uprkos samom sebi Hauser oseti izvesnu dozu

poštovanja za trojicu sinova, posebno za Filipa. Po svakoj logicitrebalo je da budu mrtvi. I Maks je bio takav, tvrdoglav i srećković. Toje bila moćna kombinacija. Nakratko mu se u mislima pojaviMaksova slika, dopola nag čovek koji se probija kroz džunglu,znojava leđa prekrivena trunčicama, grančicama i lišćem. Mesecimasu prosecali put kroz džunglu, izujedani, povredeni, zaraženi, bolesni- ne nalazeći ništa.A tada ga je Maks ostavio, otišao uzvodno i pronašao prvu nagradu

koju su zajedno tražili više od godinu dana. Hauser se u potpunojbesparici vratio kući i prijavio za vojsku... Odmahnuo je glavom kaoda odbacuje ozlojeđenost. To je bila prošlost. Budućnost - i blagoBrodbentovih - pripada njemu.Teniente progovori:- Treba li da pošaljem vojnike nazad da ih ubiju? Ovog puta ćemo

to sigurno izvršiti, obećavam ti.- Ne - reče. - Neka dođu.- Ne razumem.Hauser se okrenu tenienteu.- Nemoj im smetati. Ostavi ih. Neka dođu.

53Filip se oporavljao sporije od drugih, ali posle još tri dana

Borabejevog lečenja i nege, bio je sposoban da hoda. Jednosunčano jutro rasturili su logor i pošli u Tara selo, u podnožju SijereAzul. Borabejeva zbirka biljnih napitaka, masti i čajeva imala jeizvanredno dejstvo na sve njih. Borabej je hodao prvi sa svojommačetom, dajući brz tempo. Do podneva su dospeli do široke rekegde su pronašli Filipa, prelazeći za pet sati put za koji im je bilopotrebno pet dana prilikom njihovog očajničkog povlačenja. Prekoreke, kako su se približavali Sijeri Azul, Borabej je počeo da se krećeopreznije. Dospeli su do podnožja i počeli da se penju. Planina jepostajala osunčanija, s manje tame. Granje je bilo načičkanoorhidejama, a vesele krpice osunčane površine vukle su ih unapred.Proveli su noć u jednom starom Tara logoru, polukrugu zaklona

pokrivenih palminim lišćem, zavučenih u bujnom zelenilu. Borabej jekrčio put kroz rastinje visoko do struka, njegova mačeta je pevala,raščišćavajući put do najočuvanije grupe koliba. Zavukao se unutra,a Tom je čuo zveket mačete, trupkanje nogama i prigušenopsovanje, prvo u maloj kolibi, potom i u drugoj. Borabej se pojavio smalom, zgrčenom zmijom nabijenom na vrh njegove mačete, i bacioje u šumu.- Kolibe čiste sad. Vi uđete, postavite mreže, odmorite se. Ja

pravim jelo.Tom pogleda u Sali. Osećao je da mu srce tako snažno udara u

grudima da se gotovo čulo. Bez ijedne reči, oboje su znali šta će daurade.Ušli su u manju kolibu. Unutra je bilo toplo i mirisalo na suvu travu.

Zraci sunca su prolazili kroz rupice u palminom lišću na krovu,šarajući unutrašnjost tačkicama poslepodnevne svetlosti. Tom jeokačio svoju mrežu, a zatim je gledao kako ona kači svoju. Mrljesvetlosti su bile kao šaka zlatnih novčića bačenih u njenu kosu;svetlucale su pri svakom pokretu. Kad je završila s kačenjem, Tomjoj se približio i uzeo je za ruku. Blago je podrhtavala. Privukao ju jek sebi, prošao rukama kroz kosu, poljubio je. Približila mu se, telomdodirujući njegovo, i on ju je ponovo poljubio. Ovog puta usne su jojse razmakle i on je osetio njen jezik, pa je zatim ljubio njena usta,bradu, bočne delove vrata, a ona se sasvim privila i snažno ga

zagrlila, a on je ljubio vrh njene košulje i svako dugme dok sespuštao naniže i otkopčavao ga. Oslobodio joj je grudi i nastavio daih ljubi, prvo meke delove, a zatim bradavice, čvrste i uzdignute, aonda je skliznuo rukom niz njen glatki stomak. Mogao je da osetikako njene ruke masiraju mišiće njegovih leđa. Razvezao joj je pojaspantalona i kleknuo, ljubeći joj pupak i klizeći rukama oko nje da jestegne otpozadi dok joj je skidao pantalone. Pripila je usne unapred irazmakla butine kratko uzdišući, a on je nastavljao da je ljubi, da jedrži za zadnjicu, sve dok njegovi prsti nisu uronili u njena ramena idok nije čuo kratki uzdah, iznenadni dahtaj, dok joj se celo telotreslo.Potom je ona skinula njega, pa su zajedno legli u toploj tami i vodili

ljubav dok je sunce zalazilo, a mali zlatni novčići se preobratili ucrveno i bledeli; sunce je tonulo iza drveća, ostavljajući kolibu uprigušenoj tami, i jedini zvuci su bili tihi jecaji koji su ispunjavaličudan svet oko njih.

54Probudio ih je Borabejev veseli glas. Noć je pala i vazduh je bio

svežiji, a miris pečenog mesa se širio po kolibi.Večera!Tom i Sali se obukoše i izađoše iz kolibe, osećajući se pomalo

postiđeno. Zvezde su blistale na nebu, Mlečni put je kao rekasvetlosti tekao nad njihovim glavama. Tom nikad nije video noć takocrnu, niti Mlečni put tako blistav.Borabej je sedeo kraj vatre, okretao ražanj i dubio suvu tikvu,

praveći rupe na jednom i žlebove na drugom kraju. Kad je završiopodigao ju je i prineo ustima, a zatim dunuo. Nežni, duboki ton seizvio, pa još jedan, i još jedan. Zastao je i nasmešio se.Ko hoće da sluša muziku?Zasvirao je, a zanosni tonovi su tvorili lovačku melodiju. Džungla se

utišala dok su čisti, jasni tonovi izlazili iz tikve, sve brže, rastući iopadajući, sa zvucima bistrim i užurbanim kao planinski potok. Zatrenutak je zavladala tišina dok je melodija ostala da visi u vazduhuoko njih, a onda se pesma završila nizom tonova, utvarnih kao jaukvetra u pećini.Kad je završio tišina je trajala minutima. Postepeno, zvuci džungle

počeše da se vraćaju u prostor oslobođen melodijom.Predivno - reče Sali.Mora da si nasledio taj talenat od majke - primeti Vernon. - Otac je

bio tvrd na ušima.Da. Moja majka je divno pevala.Baš si srećan - reče Vernon. - Mi jedva da znamo naše majke.Vi nemati istu majku?Ne. Svako ima drugu. Otac nas je uglavnom sam podizao.Borabejeve raširi oči.- Ja ne razumem.Kad dođe do razvoda... - Tom zastade. - Dakle, ponekad jedan

roditelj dobije decu, a drugi nestane.Borabej odmahnu glavom.- To vrlo čudno. Ja želim imao oca. - Okrenu ražanj. - Kažite kako

rasti s ocem izgleda.Filip se grubo nasmeja.

- O bože, odakle da počnem? Kad sam bio mali mislio sam da jezastrašujuće.Vernon uskoči.- Voleo je lepotu. Voleo ju je toliko da bi se nekad rasplakao ispred

lepe slike ili kipa.Filip još jednom sarkastično frknu.- Kako da ne, plakao je jer nije mogao da ih ima. Želeo je da

poseduje lepotu. Želeo ju je za sebe. Žene, slike, šta god bilo. Ako jebilo lepo, želeo je da poseduje.- Baš si surov - primeti Tom. - Nema ničeg lošeg u voljenju lepote.

Svet može da bude tako ružno mesto. On je voleo lepotu zbog njesame, ne zato što je bila moderna ili što mu je donosila novac.- Nije živeo život po pravilima drugih ljudi - nastavi Vernon. - Bio je

skeptik. Njegovu koračnicu određivao je drugi dobošar.Filip odmahnu rukom.- Određivao drugi dobošar? Ne, Vernone, on je zviznuo dobošara

po glavi, oteo mu doboš i sam predvodio paradu. To je bio njegovpristup životu.Šta radili s njim?Vernon reče:- Voleo je da nas vodi na logorovanje.Filip se nagnu, a smeh mu je ličio na lavež.- Odvratno logorovanje s kišom i komarcima, kada nas je kinjio

logorskim radnim zadacima.Ja sam upecao svoju prvu ribu na jednom od tih izleta - reče

Vernon.- I ja sam - nadoveza se Tom.- Logorovanje? Šta je logorovanje?Ali razgovor je prevazišao Borabeja.- Ocu je bilo potrebno da se nekad skloni od civilizacije, da

pojednostavi život. Pošto je sam bio tako komplikovan, bilo mu jeneophodno da stvori jednostavnost oko sebe, i to je činio odlazeći napecanje. Obožavao je pecanje na mušicu.Filip se rugao.- Može biti da je pecanje, odmah uz Svetu veru, najpoznatija glupa

aktivnost poznata čovečanstvu.- Ta primedba je uvredljiva - reče Tom - čak i za tebe.

- Ma hajde, Tome! Nemoj mi reći da i u matorim godi-nama veruješu tu besmislicu? U to i u Vernonovu osmostruku stazu. Odakle sva tareligioznost? Na kraju krajeva otac je bio ateist. Ima jedna dobrastvar za tebe, Borabeje. Otac je rođen kao katolik, ali je postaorazuman, razborit, nepopustljivi ateist.Vernon primeti.- Ima važnijih stvari u životu od tvojih armani odela, Filipe.- Istina - odobri Filip - ima i ralf loren.- Čekaj! - viknu Borabej. - Vi svi pričati u isto vreme. Ja ne razumeti!- Stvarno si nas naložio tim pitanjem - reče Filip i dalje se smejući. -

Hoćeš još?- Da. Kakvi vi sinovi? - zapita Borabej.Filipov smeh zamre. Izvan kruga vatre džungla je šuštala.Nisam siguran da shvatam na šta misliš - reče Tom. Borabej reče:- Rekli mi kakav otac on vama. Sad ja pitam kakvi sinovi vi njemu.Mi smo bili dobri sinovi - reče Vernon. - Pokušavali smo da

ostvarimo program. Radili smo sve što je želeo. Dr-žali smo sepravila, održavali mu koncerte svake proklete nedelje, išli na svečasove i pokušavali da pobedimo u igrama koje smo igrali. Moždanismo bili uspešni, ali smo se trudili.Vi radili što on hteo, ali šta radili što on nije hteo? Vi njemu pomogli

u lovu? Vi njemu pomogli da vrati krov posle oluje? Vi pravili kanu snjim? Vi mu pomogli kad je bolestan?Tomu se odjednom učini da im je Borabej podvalio. Ovo mu je bio

cilj od početka. Pitao se šta je Maksvel Brodbent pričao svomnajstarijem sinu poslednjih mesec dana života.Filip reče:- Otac je zaposlio ljude da rade sve te stvari umesto njega. Otac je

imao baštovana, kuvara, spremačicu, ljude koji popravljaju krov.Imao je i bolničarku. U Americi se kupuje ono što ti treba.Nije on na to mislio - primeti Vernon. - On želi da zna šta smo mi

uradili za oca kad se razboleo.Tom oseti kako mu lice crveni.- Kad on bolestan od raka, šta vi uradili? Otišli u njegovu kuću?

Ostali s njim?- Borabeje - pištavo reče Filip - bilo bi krajnje nekorisno nametati se

starcu. Ne bi nas želeo.

Pustili da stranac brine o ocu kad je bolestan?Ne prihvatam da mi pridikuješ - ni ti, ni iko drugi - o mojim

dužnostima kao sina - vrisnu Filip.Ja ne pridikujem. Ja pitam prosta pitanja.Odgovor je da. Pustili smo da stranac neguje oca. Učinio je naše

živote groznim dok smo odrastali, i jedva smo čekali da pobegnemood njega. Eto šta se dešava kad si loš otac - sinovi te napuste. Trče,beže. Ne mogu da dočekaju da pobegnu od tebe!Borabej ustade na noge.- On vaš otac, dobar ili loš. On vas hrani, on vas čuva, on vas

odgaja. On vas napravio.I Filip pomamljeno ustade.- Tako zoveš tu gnusnu provalu telesnih tečnosti? Napravio nas? Mi

smo bili nesrećan slučaj, svaki od nas. Kakav to otac uzima decu odnjihovih majki? Kakav to otac podiže decu kao da smo neka vrstaogleda u stvaranju genija? Ko nas je dovukao u džunglu dapomremo?Borabej zamahnu prema Filipu tako brzo da se učinilo da je Filip

nestao u mraku. Borabej je stajao uspravno, stotinu šezdesetcentimetara oslikanog besa, pesnice su mu se grčile. Filip se uspraviu prašini kraj vatre i zakašlja se.- Uf. - Pljunu. Usna mu je bila krvava i naglo je oticala.Borabej je zurio u njega, teško dišući.Filip obrisa lice, a onda se po njemu razli osmeh.- Dobro, dobro. Najstariji brat je konačno zauzeo svoje mesto u

porodici.Ti ne pričaš o ocu tako.Ja ću da pričam o njemu kako god mi je volja, i nijedan nepismeni

divljak neće promeniti moje mišljenje o tome.Borabej je grčio pesnice, ali nije napravio nijedan pokret prema

Filipu.Vernon pomože Filipu da ustane. Filip dodirnu usnu, ali je izraz

njegovog lica bio pobednički. Borabej je stajao, nesiguran, kao dashvata da je pogrešio, da je nekako izgubio raspravu udarivši brata.Dobro - reče Sali. - Dosta priče o Maksvelu Brodbentu. Ne možemo

sebi da dozvolimo svađu u ovakvo vreme, i svi to znate.Pogleda u Borabeja.

- Izgleda da je večera zagorela.Borabej u tišini skinu meso s ražnja i poče da postavlja parčad na

lišće.Filipova gruba rečenica odzvanjala je u Tomovim mislima: To se

dešava kad si lo'š otac — sinovi te ostave. I zapita se, da li su to oniučinili?

55Majk Graf je sedeo u naslonjači kraj vatre, pažljivo prekrštenih

nogu, pozoran, prijatnog izraza lica. Skiba se divio kako je Graf,uprkos svemu, uspevao da zadrži tu jasnu auru samopouzdanjastečenu u poslovnoj školi. Graf bi mogao da vesla u Haronovomčamcu duž reke Stiks prema vratima pakla, a da i dalje zadrži tajprijatni izraz lica kojim ubeđuje saputnike da su vrata raja iza ugla.- Šta mogu da učinim za tebe, Majk? - upita Skiba ljubazno.- Šta se to dešava s deonicama poslednja dva dana? Porasle su

deset odsto.Skiba klimnu glavom. Kuća je gorela, a Graf se u kuhinji žalio na

hladnu kafu.- Samo budi zadovoljan da smo preživeli onaj članak o floksateinu u

Žurnalu.- Samo razlog više da me brine skok deonica.- Gledaj, Majk...Luise, nisi valjda prošle nedelje rekao Feneru o Kodeksu?- Jesam.Hriste! Znaš kakvo đubre je taj čovek. Imamo već dovoljno nevolja

da bismo dodavali još i nezakonitu prodaju informacija.Skiba ga pogleda. Stvarno je trebalo da se oslobodi Grafa još

odavno. Graf ih je obojicu kompromitovao do te mere da otkaz uovom trenutku nije dolazio u obzir. I zar je to važno? Bilo je završeno- za Grafa, za kompaniju, a naročito za njega.Hteo je da provrišti zbog beznačajnosti svega. Jama bez dna

otvorila se ispod njega - bili su u slobodnom padu - a Graf to još nijeshvatao.Hteo je da potpuno obori cenu Lempa. Morao sam, Majk. Fener nije

budala. Neće on ni reč reći o tome. Zar bi rizikovao da baci svoj životu vetar zbog nekoliko stotina hiljada sa strane?Je l' ti mene zezaš? Taj bi prodao i rođenu babu.Nije u pitanju Fener nego sitni prodavci koji se bore za sebe.To ne objašnjava više od trideset procenata.Protivnici. Vlasnici manje od stotinu deonica. Udovice i siročad.

Majk, dosta. Dosta. Zar ne shvataš šta se dešava? Gotovo je. Snama je gotovo. Lemp je završio svoje.Graf ga pogleda zapanjeno.

- O čemu ti pričaš? Preži-većemo mi ovo. Jednom kad sedomognemo Kodeksa sve će biti u redu.Skiba oseti kako mu krv ključa na pomen Kodeksa.- Ti zaista misliš da će Kodeks da reši naše probleme? - govorio je

tiho.Zašto da ne? Jesam li nešto propustio? Nešto se promenilo?Skiba odmahnu glavom. Kakve veze ima? Kakve veze išta ima?Luise, ovakva malodušnost ne liči na tebe. Gde je tvoja čuvena

borbenost?Skiba je bio umoran, neopisivo umoran. Ova rasprava je bila

nekorisna. Bilo je gotovo. Nije imalo svrhe i dalje pričati. Sve što sumogli da rade bilo je da čekaju, da čekaju kraj. Bili su nemoćni.Kad objavimo da imamo Kodeks - nastavi Graf - deonice Lempa će

skočiti do krova. Ništa ne uspeva kao uspeh. Deoničari će namoprostiti, a sav vetar u jedrima onog „treba raditi ispravno"predsednika Komiteta će nestati. Zato me brine nezakonita trgovina.Ako je neko nekome rekao nešto o Kodeksu, a ovaj rekao svojoj taštikoja je telefonirala nećaku u Dibjuku - informacija će se proširiti. Vidišta se desilo Marti...- Majk?- Štaje?- Gubi se napolje.Skiba isključi svetla, telefone i stade da čeka noć. Na njegovom

stolu su bile samo tri stvari: plastična bočica za pilule, šezdesetgodina star makalan i čista čaša za viski.Bilo je vreme da zapliva.

56Sledećeg dana su krenuli iz napuštenog Tara staništa i ušli u

podnožje Sijere Azul. Staza je počela da se penje kroz šume ispušta kroz kotline, prolazeći pored neobrađenih polja zaraslih ukorov. Ponegde, skrivene u kišnoj šumi, Tom je video napuštenekolibe slamnatih krovova kako polako propadaju.Ušli su u gustu, hladnjikavu šumu. Borabej je iznenada zahtevao da

ide prvi i, umesto njegovog uobičajenog bešumnog koraka, vodio ihje bučno, pevajući, nepotrebno udarajući u rastinje i čestozastajkujući da se odmori, što je Tomu više ličilo na osmatranjeokoline. Nešto ga je činilo napetim.Kad su stigli do male čistine Borabej je stao.- Ručak! -objavio je i počeo glasno da peva raspakujući zavežljaje

palminog lišća.Ručali smo pre dva sata - reče Vernon.Mi ručamo opet! - Indijanac skinu luk i tobolac sa strelama, a Tom

primeti da ih je stavio na izvesnoj razdaljini od sebe.Sali sede do Toma.- Nešto će se desiti.Borabej pomože drugima da skinu rančeve i stavi ih uz luk i strele,

na daljem kraju čistine. Potom je prišao Sali, stavio joj ruku prekoramena i privukao je.- Daj mi pušku, Sali - reče tihim glasom.Ona skide pušku s ramena. Borabej zatim odnese sve njihove

mačete.Šta se dešava? - upita Vernon.Ništa, ništa, mi odmaramo se ovde. - Počeo je da dodaje trputač.*(

Vrsta biljke, vrlo slična banani, jede se isključivo obrađena. (Prim.prev.)) - Vi gladni, braćo? Mnogo dobar trputač!Ja ga ne volim - primeti Filip.Vernon, potpuno nesvestan napetosti koja je vladala, zaroni u jedan

od sušenih trputača.- Vrlo ukusno - reče punih usta. - Trebalo bi svaki dan da ručamo

dvaput.Vrlo dobro! Dva ručka! Dobra ideja! - reče Borabej smejući se

izglasa.

I tada se desilo. Bez ikakvog zvuka ili vidljivog pokreta Tom shvatida su ih opkolili ljudi sa zategnutim lukovima, a stotinu strelakamenih vrhova bilo je upereno u njih. Kao da se džunglaneprimetno povukla, ostavljajući ljude izložene kao kamenje posleoseke.Vernon vrisnu i pade na zemlju, i istog trenutka ga opkoliše

nakostrešeni, napregnuti muškarci, s pedeset strela zapetih ismeštenih na tri centimetra od njegovog grla i grudi.- Bez pokreta! - viknu Borabej. Okrenu se i brzo progovori

muškarcima. Polako, lukovi su se opuštali, a muškarci povukli zakorak. Nastavio je da govori, ne tako brzo i svakako tiše, alipodjednako upečatljivo. Konačno su se muškarci povukli još jedankorak i potpuno spustili strele.- Sad možeš krećeš - reče Borabej. - Ustani. Bez osmeha. Bez

rukovanja. Gledaj svakog u oči. Bez osmeha.Ustadoše ponašajući se kako im je rečeno.Idi uzmeš prtljag i oružje i noževe. Ne pokažeš strah. Pravi ljuto lice

ali ne kažeš ništa. Nasmej se i umreš.Vladali su se po Borabejevim uputstvima. Nakratko su se strele

podigle i zalepršale dok je Tom podizao svoju mačetu, ali kad ju jezadenuo za pojas strele su se spustile. Slušajući Borabejevauputstva, Tom uputi obližnjim ratnicima mrgodan pogled, a oni muuzvratiše tako ljutitim pogledom da mu kolena klecnuše.Borabej je sada govorio prigušenim glasom, ali je delovao ljutito.

Svoje primedbe je upućivao jednom čoveku, višem od ostalih, sblistavim perjem koje je prštalo s alki oko njegovih nadlaktica. On jenosio i lanac oko vrata na kome su, kao nakit, visili ostaci zapadnetehnologije - CD-ROM koji je nudio šest besplatnih meseci na AOL-u, digitron s rupom na sredini, brojčanik starog telefona.Čovek pogleda Toma i koraknu unapred. Stade.Brate, korakni prema čoveku, kaži ljutim glasom da mora izvini.Tom, pun nade da Borabej razume psihologiju situacije, koraknu ka

ratniku mrko ga gledajući.- Kako se usuđujete da podignete svoje strele na nas? - zahtevno

upita.Borabej prevede. Čovek odgovori besno, gestikulirajući kopljem

blizu Tomovog lica.

Borabej progovori.- On kaže: ,,Ko si ti? Zašto si došao u Tara zemlju bez poziva?"

Kaži mu ljutim glasom ti došao da spaseš svog oca. Viči na njega.Tom se povinovao, podigao glas, zakoračio još jedan korak ka

ratniku i dreknuo na njega unoseći mu se u lice. Čovek odgovori jošljućim glasom, mašući kopljem ispred Tomovog nosa. Na to, mnogiratnici ponovo podigoše lukove.On kaže otac izazvao mnogo nevolja za Tara i on vrlo ljut. Brate,

sad moraš da budeš mnogo ljut. Reci im da spuste lukove. Kaži nerazgovaraš dok ne sklone strele. Napravi veliku uvredu.Preznojavajući se, Tom je pokušao da otkloni strah kojije osećao i

da odglumi bes.- Kako se usuđuješ da nam pretiš? - vikao je. - Došli smo u tvoju

zemlju u miru, a ti nam nudiš rat! Je l' tako Tare dočekuju goste?Jeste li vi ljudi ili životinje?Tom uhvati znak odobravanja od Borabeja dok je prevodio -

neosporno dodajući svoje nijanse.Lukovi se spustiše, ali ovoga puta muškarci otkačiše strele i vratiše

ih u tobolce.Sad ti osmehneš. Mali osmeh, ne veliki osmeh. Tom se osmehnu

na tren, zatim vrati ozbiljan izraz lica. Borabej je sad opširno pričao,potom se okrenuo Tomu.- Moraš zagrliš i poljubiš ratnika na Tara način.Tom zagrli ratnika na neobičan način i dvaput ga poljubi u vrat, baš

kao što je Borabej uradio njemu mnogo puta. Na kraju je imaocrvenu i žutu boju na licu i usnama. Ratnik uzvrati ljubaznost,razmazujući još boje po njemu.Dobro - reče Borabej, gotovo opijen olakšanjem. - Sve sad dobro.

Mi idemo u Tara selo.*Selo je imalo dva otvorena trga od utabane zemlje, okružena s dva

nejednaka kruga koliba sa slamnatim krovovima kao što su bile oneu kojima su spavali pre dve noći. Kolibe nisu imale prozore, većsamo rupe na vrhu. Vatre za kuvanje su gorele ispred mnogih odnjih. Održavale su ih žene koje su, Tom primeti, kuvale koristećifrancuske lonce, bakarne tiganje za dinstanje i majsen čeličnenerđajuće pribore za ručavanje, koje im je doneo Maksvel Brodbent.

Dok je pratio grupu ratnika prema centru trga, vrata su se otvarala irazličiti ljudi izlazili, piljeći u njih. Mala deca su bila potpuno gola,odrasli su nosili prljave šortseve ili tkaninu preko bedara. Žene sunosile parče tkanine obmotane oko struka, a iznad su bile gole;dojke i grudi su bile namazane crvenom bojom. Mnoge su imaleploče u usnama i ušima. Samo su muškarci nosili perje.Nije bilo zvanične ceremonije dobrodošlice. Ratnici koji su ih doveli

odlutali su za svojim poslom, potpuno nezainteresovani, samo sužene i deca zurili u njih.Šta ćemo sad da radimo? - zapita Tom, stojeći u sredini zemljanog

trga, osvrćući se oko sebe.Čekaj - odgovori Borabej.Bezuba starica se uskoro pojavi iz jedne od koliba, po-gurena od

godina, oslanjajući se na štap; zbog kratke sede kose ličila je navešticu. Prilazila im je neobično sporo, njene okruglaste oči ni za trennisu skidale pogled s njihovih lica, grickala je usne i nešto mrmljalaza sebe. Najzad je stigla do Toma i zagledala se u njega.Borabej tiho reče:- Ništa ne radi.Ona podiže usahlu ruku i udari Toma preko kolena, zatim preko

butina, jednom, dvaput, triput - udarci su bili iznenađujuće jaki zagospođu u godinama - neprekidno nešto mrmljajući za sebe. Zatimpodiže štap i udari ga preko cevanica i još jednom preko tura. Potomispusti štap, poseže rukom prema njegovim preponama i besramnoga ispipa između nogu. Tom se zagrcnu trudeći se da se ne pomeridok je ona podrobno ispitivala njegovu muškost. Zatim poseže kaTomovoj glavi, praveći pokret prstima. Tom se blago pognu, a onazgrabi njegovu kosu i tako je cimnu da mu pođoše suze na oči.Zakoračila je unazad - pregled je očito bio završen. Bezubo mu se

osmehnu i poče da govori.Borabej je prevodio.- Ona kaže suprotno od izgleda ti sigurno muškarac. Ona poziva

tebe i tvoju braću da ostanete u selu kao gosti Tara naroda. Onaprihvata tvoju pomoć u borbi protiv loših ljudi u Belom gradu. Onakaže sad ti glavni.- Ko je ona? - Tom je pogleda letimično. Zvirkala je gore-dole,

proučavajući ga od glave do pete.

- Ona je žena od Kah. Pazi, Tome, ti njoj sviđaš. Možda će doći utvoju kolibu noćas.To razbi napetost i svi se nasmejaše, Filip više od svih.U čemu sam ja to glavni? - upita Tom. Borabej ga pogleda. - Ti novi

ratni poglavica.Tom je bio preneražen.- Kako to može da bude? Ovde sam tek deset minuta.- Ona kaže Tara ratnici bili neuspešni u napadu na beli čovek i

mnogi poginuli. Ti beli čovek takođe, možda bolje razumeneprijatelja. Sutra, ti vodiš u borbu protiv loših ljudi.- Sutra? - reče Tom. - Zaista hvala, ali odbijam tu od-govornost.- Nemaš izbora - uzvrati Borabej. - Ona kaže ako nećeš, Tara

ratnici ubiju sve nas.Te noći, seljani su zapalili veliku lomaču i zabava svake vrste

započe; najpre velika večera od mnogobrojnih jela koje je pristiglo napalminom lišću; kao vrhunac stiže tapir pečen u jami. Muškarci suigrali, a zatim izveli očaravajuće čudesnu orkestarsku muziku nafrulama, predvođeni Borabejom. Svi su otišli kasno na spavanje.Borabej ih je podigao posle nekoliko sati. Još uvek je bio mrak.Sad idemo. Ti govoriš ljudima.Tom je piljio u njega.- Ja treba da održim govor?- Ja ti pomognem.- E, to moram da vidim - reče Filip.Lomača je bila ponovo raspaljena novim panjevima, a Tom je video

da je celo selo na nogama, tiho i s poštovanjem čekajući njegovgovor.Borabej šapnu:- Tom, kaži mi da pronađem deset najboljih ratnika za borbu.- Borbu? Kakvu borbu?- Borbu s Hauserom.- Ali mi ne možemo...- Ćuti i radi šta ti kažem - siknu Borabej.Tom izdade naredbu, a Borabej prođe kroz gomilu, pljeskajući

rukama, povremeno šljepkajući po ramenima različite jude, i za petminuta desetorica ratnika su stala ispred njega, okićena perjem iogrlicama, svaki s lukom i tobolcem.

- Sad ti daš govor.- Šta treba da kažem?- Velike stvari. Kako ćeš da spaseš oca, ubiješ loši ljudi. Ništa ne

brini, šta god da kažeš ja udesim dobro.- I ne zaboravi da obećaš hranu u svakom loncu — dodade Filip.Tom iskorači i pogleda lica oko sebe. Buka razgovora prestade.

Sad su gledali u njega s nadom. Drhtaj straha mu prođe telom.Pojma nije imao šta radi.Mmm, dame i gospodo?Borabej mu dobaci pogled neodobravanja, a zatim voj-ničkim

glasom dreknu nešto što je bilo mnogo delotvomije nego njegovmlitavi uvod. Ču se žamor dok su mu svi posvećivali pažnju. Tom jeodjednom imao deža vi — setio se don Alfonsovog govora njegovimljudima kad su napuštali Pito Solo. Trebalo je da održi takav govor,čak i ako je sve bilo laž i prazna obećanja.On duboko udahnu vazduh.- Prijatelji moji! Došli smo u Tara zemlje iz dalekog mesta koje se

zove Amerika!Na reč Amerika, čak i pre nego što je Borabej preveo, ču se žagor

ushićenja.Prešli smo mnogo hiljada kilometara, avionom, kanuom i peške.

Četrdeset dana i noći smo putovali.Borabej besednički prevede Tomove reči, i on vide da je stekao

njihovu nepodeljenu pažnju.Veliko zlo je pogodilo Tara ljude. Divljak po imenu Hauser došao je

s druge strane sveta, s plaćenicima, da ubije Tare i opljačka njihovegrobnice. Oteli su vašeg glavnog sveštenika i pobili vaše ratnike. Isada, dok ovo govorim, oni su u Belom gradu skrnaveći ga svojimprisustvom.Borabej prevede, i začu se glasni žagor odobravanja.Sad smo mi ovde, četvorica sinova Maksvela Brodbenta, da

oslobodimo Tara narod od tog čoveka. Došli smo da spasemo našegoca, Maksvela Brodbenta, iz tame njegovog groba.Zastao je da bi Borabej preveo. Pet stotina lica, osvetljenih vatrom,

zurila su u njega s pažnjom, uznesena.Ovaj moj brat, Borabej, vodiće nas u planine, gde ćemo osmatrati

belog čoveka i napraviti planove za napad. Sutra ćemo se boriti.

Na ove reči pojavi se čudan zvuk kao brzo gunđanje ili smejanje -način Tara naroda koji je odgovarao uobičajenim uzvicimaodobravanja i pljeskanju. Tom oseti da se njegov majmun, DlakaviMomčić, gotovo survao na dno njegovog džepa pokušavajući da sesakrije.Borabej se obrati Tomu tihim glasom.- Zatraži da se mole i prinesu žrtve.Tom pročisti grlo.- Tara narode, svi vi imate važnu ulogu u dolazećoj bici. Tražim od

vas da se molite za nas. Tražim od vas da prinesete žrtve za nas.Tražim od vas da to činite svaki dan dok se pobednički ne vratimo.Borabejev glas zazvoni u zahtevu, što je imalo električno dejstvo.

Ljudi nagrnuše napred, mrmljajući uzbuđeno. Tom oseti kako setalas beznadne apsurdnosti preliva preko njega; ovi ljudi su verovaliu njega mnogo više nego što je on verovao u sebe.Napukli glas zazveča i ljudi se nagonski povukoše, ostavljajući

staricu, Kahovu ženu, samu, oslonjenu na štap. Pogledala je naviše izadržala svoj pogled na Tomu. Duga tišina je potrajala, a tad onapodiže svoj štap, zamahnu i strašno ga udari preko butina. Tom jedao sve od sebe da se ne makne ni telom ni licem.Zatim starica viknu nešto usahlim glasom.Šta je rekla?Borabej se okrenu.- Ne znam kako da prevedem. Rekla je stari Tara izraz. On znači

nešto kao - ubij ili umri.

57Profesor Džulijan Klajv osloni se na pete i zavali u svoju staru

stolicu s rukama na potiljku. Bio je olujni majski dan, vetar je uvijao imučio lišće platana ispred njegovog prozora. Sali nije bilo već višeod mesec dana. Nije mu se javila nijednom reči. Iako nije očekivaoda mu se javlja, ipak je smatrao da je duga tišina uznemirujuća. Kadje Sali otišla, oboje su smatrali da će Kodeks doneti još jedanakademski trijumf u životu profesora Klajva. Posle nedelju-dve danarazmišljanja, Klajv je promenio mišljenje. Tu je bila Roudsovastipendija, mesto stalnog profesora na Jejlu, niz nagrada,akademske počasti i mnogo objavljenih stručnih radova, kolikomnogi profesori ne objave za ceo život. Činjenica je, teško da mu jetrebalo još jedno akademsko priznanje. Ono što mu je bilo potrebno -budimo iskreni - bio je novac. Vrednosti u američkom društvu bile supotpuno pogrešne. Pravu nagradu, bogatstvo, nisu imali oni koji suga najviše zasluživali, intelektualni pokretači i uspešnici, mozak kojije kontrolisao, upravljao i disciplinovao tu veliku bezvrednu životinju -vulgus mobile*( Lat.: nestalna, nepouzdana svetina. (Prim. prev.)) Koje stvarao novac? Sportisti, rok zvezde, glumci, direktori. A etonjega, na vrhuncu karijere, a zarađuje manje od prosečnogvodoinstalatera. To je bilo da se pojedeš. To je bilo nepošteno.Čemu god da je prisustvovao ljudi su mu prilazili, čvrsto mu stiskali

ruku, hvalili ga. Divili mu se. Svi bogataši u Nju Hejvenu želeli su daga upoznaju, da im dođe na večeru, da im bude deo zbirke, primeraknjihovog dobrog ukusa, kao da je bio slika nekog od starih majstoraili antikno srebro. Ne samo što je sve to bilo neukusno, nego iponižavajuće i skupo. Gotovo svako koga je poznavao imao je višenovca od njega. Bez obzira na sve počasti koje je dobijao, bezobzira na nagrade koje je dobijao i monografije koje je objavljivao,nije mogao da plati račun u prosečno dobrom restoranu u NjuHejvenu. Umesto toga oni su plaćali. On je odlazio u njihove kuće.Oni su ga pozivali na otmene dobrotvorne večere i plaćali za sto,odbacujući njegove neiskrene ponude da im vrati novac. I kad je svebilo gotovo, šunjajući se vraćao u svoj stan s dve spavaće sobe,odvratan buržoaski dupleks u akademskom getu, dok su oni išlisvojim kućama na posedima u Hajtsu.

Sad je, konačno, imao načina da nešto učini u vezi s tim. Bacio jepogled na kalendar. Bio je trideset prvi maj. Sutra će stići prva rataod dogovorena dva miliona iz velike švajcarske farmaceutskekompanije Harc. Šifrovana imejl potvrda bi trebalo da dođe sKajmanskih ostrva. Moraće da potroši novac van SAD, naravno.Dobro zaklonjena vila na Kostijera Amalfitana biće dobro mesto zaživot; milion za vilu, a drugi milion za troškove. Ravelo je trebalo dabude prijatan. On i Sali će tamo provesti medeni mesec.U mislima se vratio na svoj sastanak s generalnim direktorom i

upravnim odborom Harca, tako ozbiljan, tako švajcarski. Bili suskeptični, naravno, ali kad su videli stranicu koju je Džulijan većpreveo, njihova stara siva usta napunila su se pljuvačkom. Kodeksće im doneti milijarde. Većina farmaceutskih kompanija imala jeistraživačka odeljenja koja su procenjivala domorodačku medicinu -ali ovo je bio neprevaziđeni medicinski kuvar, lepo spakovan, aDžulijan je bio jedina osoba na svetu, osim Sali, koja je mogla tačnoda ga prevede. Harc je morao da napravi dogovor s Brodbentovimau vezi s njim, ali kao najveća farmaceutska kompanija na svetu bilisu u najboljoj situaciji da plate. A bez njegove prevodilačke veštine,kakvu bi korist Brodbentovi imali o Kodeksa? Sve će biti ispravnourađeno - kompanija je naravno insistirala na tome. Takvi su biliŠvajcarci.Pitao se kako će Sali reagovati kad čuje da će Kodeks nestati u

lavirintu neke džinovske multinacionalne kompanije? Poznajući je,neće to baš najbolje prihvatiti. Ali jednom kad počnu da uživaju u dvamiliona dolara koja se Harc složio da mu plati kao nalazaču - da nepominje velikodušne novčane nagrade koje je očekivao da dobije zaprevođenje - preboleće. A on će joj dokazati da je to bilo ispravnouraditi, da je Harc u najboljoj situaciji da razvije nove lekove i izneseih na tržište. To jeste bila ispravna stvar. Potreban je novac da serazviju novi lekovi. Niko to neće raditi džabe. Profit je pokretao svet.A što se njega tiče, siromaštvo je bilo u redu onih godina kad je bio

mlad i pun ideala, ali i nepodnošljivo kad pređeš tridesetu. A profesorDžulijan Klajv se brzo približavao tridesetoj.

58Posle deset sati hodanja kroz planine, Tom i njegova braća su stigli

na vrh golog, vetrom izubijanog planinskog hrbata. Neočekivanpogled na planine pozdravio je njihove oči, uzburkano more vrhova iudolina, nanizanih prema horizontu u dubokim grimiznim bojama.Borabej pokaza rukom.- Sukija Tara, Beli grad - reče.Tom je začkiljio na britkom poslepodnevnom suncu. Na desetak

kilometara, preko ponora, dizala su se dva vrha od belih stena.Ugnežden između njih bio je ravan prevoj izdvojene zemlje, odsečens obe strane ponorima i opkoljen reckavim vrhovima. Bila je tousamljena zakrpa zelenila, bujno parče oblačnih šuma koje kao dase odlomilo negde da bi se ušuškalo između dva zuba belih stena,klateći se na ivici litice. Tom je zamišljao da će videti ruševine kula izidina. Umesto toga, video je samo gust, grudvast tepih drveća.Vernon podiže svoj dvogled, ispita Beli grad, i dade ga Tomu.Zeleni rt je ulazio u uvećanje. Tom ga je razgledao, po-lako. Plato je

bio pokriven gustim drvećem i nečim što je izgledalo kao neprobojnićilim loze i puzavica. Šta god da je uništilo grad ležalo je u toj čudnojvisećoj dolini, dobro sakriveno džunglom. Pomno ga posmatrajući,Tom je video da se ponegde beličasti izdanci izdižu iz zelenila idobijaju nesiguran obrazac: ugao, srušeni zid, mračni kvadrat koji jeizgledao kao prozor. Dok je nastavljao da gleda nešto za šta je mislioda je strmo brdo, shvatio je da je srušena piramida, prekrivenabujnim rastinjem. Jedna strana je bila širom otvorena, kao belabrazgotina u živom zelenilu.Visoravan na kojoj je sagrađen grad je zaista bila ostrvo na nebu.

Visila je između dva vrha, odvojena od ostatka Sijere Azul iskonskimstenama. Izgledala je potpuno odsečeno dok nije video žutu vijugavunit preko jednog od ponora - grubi viseći most. Dok je dalje ispitivaouočio je da vojnici dobro čuvaju most i da koriste ruševnu kamenutvrđavu koju su sagradili prvobitni stanovnici Belog grada. Hauser injegovi ljudi su posekli drveće u podnožju mosta da bi imali jasanpogled na moguće polje vatrenog napada.Na suprotnoj strani Belog grada, nedaleko od mosta, tekla je rečica

s planina i padala u ponor, pretvarajući se u tanani končić belog inestajući u magli ispod mosta. Dok je Tom osmatrao, izmaglica se

podigla iz ponora, zasenjujući viseći most i zaklanjajući pogled naBeli grad.Tom zadrhta. Njihov otac, Maksvel Brodbent, verovatno je i sam

stajao na istom mestu pre četrdeset godina. Nesumnjivo je videonejasni obris grada u bujanju zelenila. Na ovom mestu je napraviosvoje prvo veliko otkriće i počeo svoje životno delo; i na tom istommestu je završio život, živ zakopan u mračnoj grobnici. Beli grad jebio alfa i omega karijere Maksvela Brodbenta.Dodao je dvogled Sali. I ona je dugo vremena razgledala Beli grad.

Zatim ga je spustila i okrenula se Tomu, lica rumenog od uzbuđenja.- Majansko je - reče. - Postoji središnji prostor za igru s loptom,

piramida i nekoliko višespratnih paviljona. Prvorazredna klasika.Ljudi koji su sagradili ovaj grad došli su iz Kopana, sigurna sam -verovatno su se Maje ovde sklonile posle pada Kopana 900. godine.Tako je rešena još jedna velika tajna.Oči sujoj blistale, sunce je pravilo odblesak na njenoj zlatnoj kosi.

Nikad nije video toliko života u njoj. Iznenađujuće, pomisli, s obziromna to koliko malo su spavali.Okrenula se i očima srela njegove, i kao da je shvatila o čemu misli.

Lice joj se blago zarumenelo, i ona otkloni pogled smejuljeći se zasebe.Filip sledeći uze dvogled i pregleda grad. Tom ču kako je uzdahnuo.

- Dole ima ljudi - reče. - Seku drveće u pod-nožju piramide.Čuo se tihi buuum od dinamita, a prašina se podiže iznad grada

kao maleni cvet.Tom reče:- Moramo pronaći očev grob pre njih. Ili... - Ostavi rečenicu da

nezavršena lebdi u vazduhu.

59Ostatak poslepodneva proveli su u zaklonu šume, osmatrajući

Hausera i njegove ljude. Jedna grupa vojnika je raščišćavala drvećeu podnožju piramide, oko kamenog hrama, dok je druga kopala ulazu obližnju piramidu. Vetar im je donosio slabo čujne zvuke motornihtestera, i, na svakih pola sata ili slično, udaljeni tutanj eksploziva,praćen oblakom prašine.- Gde je očeva grobnica? - upita Borabeja.- U stenama ispod grada, na drugom kraju. Mesto mrtvih.- Hoće li je Hauser naći?- Hoće. Staza je skrivena, ali na kraju će je naći. Možda sutra,

možda za dve nedelje.Kako je padala noć nekoliko reflektora se pojavilo u Belom gradu, a

još jedan komplet je osvetlio viseći most i predeo oko njega. Hausernije ništa rizikovao; došao je dobro opremljen svime što mu je moglozatrebati, uključujući i generator.Večerali su u tišini. Tom je jedva osećao ukus žaba ili guštera ili

čega god što im je Borabej pripremio. S mesta osmatranja na hrbatu,video je da je Beli grad dobro branjen i gotovo neprobojan.Na kraju večere prvi je progovorio Filip, rekavši ono što im je svima

bilo na umu.- Bolje da se izgubimo odavde i vratimo s pomoći. Sami ne

možemo ništa da uradimo.- Filipe - reče Tom - kad pronađu grobnicu i otvore je. šta misliš da

će se desiti?- Opljačkaće je.Ne, prva stvar koju će Hauser uraditi biće da ubije oca. Filip ništa

ne odgovori.- Trebaće nam bar četrdeset dana da odemo odavde. Ako

nameravamo da spasemo oca, moramo nešto da preduzmemosada.- Ne želim da budem taj koji odbija da spase oca, ali Tome, za ime

boga, mi imamo jednu staru pušku, možda deset magazina municije,i nekoliko oslikanih ratnika s lukovima i strelama. Oni imajuautomatsko oružje, bacač granata i dinamit. I imaju prednost dabrane neverovatno sigurnu lokaciju.Tom reče:

- Ne, ako postoji tajni ulaz u grad.- Nema tajni ulaz - primeti Borabej. - Samo most.- Mora da postoji još jedan prilaz - navaljivao je Tom. -Uprotivnom,

kako su sagradili most?Borabej se zagleda u njega, a Tom oseti navalu likovanja.- Bogovi sagradili most.- Bogovi ne grade mostove.- Bogovi gradili ovaj most.- Dođavola, Borabeje! Bogovi nisu sagradili taj most, ljudi su to

uradili, a da bi to uradili, morali su da budu s obe strane.- U pravu si - složi se Vernon.- Bogovi sagradili most - terao je svoje Borabej. - Ali -dodade posle

jednog trenutka - i Tare znaju da grade most samo s jedne strane.- Nemoguće.- Brate, uvek tako siguran da si u pravu? Kažem ti kako Tara gradi

most samo s jedne strane. Prvo, Tara odapne strelu s kanapom ikukom. Zaglavi je na suprotnu stranu na drvo. Onda šalje dečkopreko puta u korpi na točkovima.-I kako on pređe na drugu stranu?- Sam sebe gura.- Kako može čovek da pređe ponor od dve stotine me-tara preko

staze koju je napravila strela kanapom i kukom?- Tara koristi naročito veliki luk i posebnu strelu s perjem. Vrlo važno

da sačeka dan s jakim vetrom u pravom smeru.- Nastavi.- Kad mali dečak prešao, čovek odapne drugu strelu s kanapom.

Dečak veže dva kanapa, stavi ih oko malog točka...- Čekrk.- Da. Onda sa čekrk čovek može da prevuče mnoge stvari na drugu

stranu. Prvo prebaci debelo uže u korpi koje se odmotava dok ide.Dečak zakači debelo uže za drvo. Sad čovek može da pređe nadebelom užetu. Sad čovek i dečak na drugoj strani. Čovek koristidrugi čekrk da prebaci još tri užeta, odjednom. Sad četiri užeta prekoklanca. Sad više ljudi pređe preko u korpi...Dovoljno je - upade Tom. - Shvatio sam. Zaćutaše polako

shvatajući situaciju.

Da li su Tara ratnici pokušavali da im postave zasedu i da presekumost?- Da. Mnogi umrli.- Da li su pokušali sa zapaljenim strelama?- Ne mogu da dobace most.- Imajmo na umu - primeti Filip - da ako presečemo most, i otac

ostaje zarobljen na onoj strani.- Potpuno sam svestan toga. Samo razmatram naše mogućnosti.

Možda možemo da ponudimo Hauseru dogovor - da pusti oca izadrži grobnicu i blago u njoj.Tom reče:- Otac na to nikad ne bi pristao.- Čak ni ako to znači njegov život?- On umire od raka.- Ili naše živote?Filip ih pogleda.- Nemojte ni da pomislite da poverujete Hauseru ili da s njim pravite

dogovore.Dobro - reče Vernon. - Odbacili smo mogućnost ulaska u Beli grad

nekim drugim putem, i mogućnost frontalnog napada. Ima li ovdeneko ko ume da pravi zmaja-jedrilicu?-Ne.- To nam ostavlja samo jednu mogućnost delanja.- A to je?Vernon izravna pesak na mestu kraj vatre i poče da crta mapu

objašnjavajući plan. Kad je završio Filip se prvi oglasi.Filip odmahnu glavom.- To je potpuno sulud plan. Predlažem da se vratimo, nađemo

pomoć i opet dođemo ovamo.Borabej ga prekinu.- Filipe, ti možda ne razumeš. Ako sad pobegnemo, Tara ljudi će

nas ubiti.- Glupost.- Mi obećali. Ne možemo pogazimo obećanje.- Ja nisam ništa obećao, Tom je. U svakom slučaju možemo da

prođemo pored Tara sela i da smo već daleko pre nego što uopšteprimete da nas nema.

Borabej odmahnu glavom.- To način kukavice, brate. To ostavlja oca da umre u grobnici. Ako

te Tare uhvate, smrt za kukavicu spora i ružna. Oni odseku...- Već smo čuli šta rade - prekide ga Filip.- Nema dovoljno hrane i vode u grobnici da još dugo traje.Vatra zapucketa. Tom baci pogled kroz drveće. Ispod i gotovo osam

kilometara dalje, video je grozd od tri dijamantska svetla u Belomgradu. Ču se još jedan prasak eksploziva. Hauser i njegovi ljudi radilisu bez zastoja. Zaista su bili pred zidom. Nije bilo dobrih mogućnostii samo jedan osrednji plan. Ali to je najbolje što su imali.- Dosta priče - reče Tom. - Imamo plan. Ko se slaže?- Ja - reče Vernon.Borabej klimnu glavom.- I ja.Ja - reče Sali.Sve oči su bile uprte u Filipa. Napravio je ljutiti pokret kao da ih sve

tera od sebe.- Za ime boga, već znate moj odgovor!- Koji je? - upita Vernon.- I zvanično, odgovor je ne, ne i ne! To je plan za Džej-msa Bonda.

Nikad neće uspeti u stvarnom životu. Nemojte to da radite. Za imeboga, ne želim da izgubim i braću. Ne-mojte to da radite.- Moramo, Filipe - reče Tom.- Niko ništa ne mora! Možda je ovo bogohuljenje, ali zar nije makar

malčice istina da je otac sam sebe doveo u ovu situaciju?- I samo ćemo ga pustiti da umre?Samo vas molim da ne bacate svoje živote uzalud. - Odmahnu

rukama i ode u mrak.Vernon je bio na ivici da mu podvikne, ali mu Tom dodirnu ruku i

odmahnu glavom. Možda je Filip bio u pravu, a plan je biosamoubilačka misija. Samo što Tom, lično, nije imao izbora. Ako sadništa ne učini, neće moći da se pomiri s tim. Bilo je vrlo jednostavno.Lica su im bila obasjana vatrom, a spustila se duga, neizvesna

tišina.Nema razloga za čekanje — reče Tom. - Polazimo noćas u dva.

Trebaće nam nekoliko sati da stignemo dole. Svako zna šta mu ječiniti. Borabeje, ti ćeš objasniti ratnicima njihovu ulogu. - Tom baci

pogled na Vernona. Plan je bio njegov, Vernonov, brata koji nikadnije bio vođa. Ispruži ruku i obujmi bratova ramena.- Dobar si - reče.Vernon mu se nasmeši.- Osećam se kao da smo usred Čarobnjaka iz Oza.- Na šta misliš?- Ja sam pronašao svoj mozak. Tome, ti si pronašao svoju srčanost.

Borabej je pronašao svoju porodicu. Samo što Filip još nije do krajapronašao svoju hrabrost.Tom odvrati:- Samo, nekako mi se čini da kofa s vodom neće rešiti problem

Hausera.Ne - promrmlja Sali - neće.

60Tom je ustao iz svoje viseće mreže u jedan sat ujutru. Noć je bila

crna. Oblaci su sakrili zvezde, a nemirni vetar je šuštao i mumlaokroz drveće. Jedina svetlost je dolazila od crvene gomile užarenogpepela s vatre u sredini i davala crveni sjaj licima Tara ratnika. Jošsu sedeli u krugu oko vatre, ne pomerajući se i ne prozborivši ni rečtokom noći.Pre nego što je probudio ostale, Tom uze dvogled i zađe za drveće

da baci još jedan pogled na Beli grad. Viseći most je i dalje bioosvetljen, a vojnici u ruševinama tvrđave. Tom je razmišljao o onomešto ih čeka. Možda je Filip bio u pravu da je to samoubistvo. Moždaje Maksvel Brodbent već bio mrtav u svom grobu, a oni su rizikovaliživot ni za šta. Ali sve je bilo nebitno - morao je to da uradi.Tom se vrati da probudi ostale i otkri da je većina njih već na

nogama. Borabej je razgrnuo vatru, naslagao novu gomilu granja istavio lonac za kuvanje. Sali im se uskoro pridružila i počela daproverava svoju springfild pušku pod svetlošću vatre. Lice joj je biloispijeno i umorno.- Sećaš se šta je general Paton rekao da je prva žrtva bitke? - upita

Toma.-Ne.- Borbeni plan.- Ti, dakle, misliš da naš plan neće uspeti? - upita Tom. Ona

odmahnu glavom. - Verovatno neće. - Skrenula je pogled, zatim gavratila na pušku, bezrazložno je glačajući krpom.Šta misliš da će se desiti?Odmahnula je glavom bez reči, zatalasavši kosom. Tom shvati da je

prilično uznemirena. Stavi joj ruku na rame.-Moramo to da uradimo, Sali.Klimnula je glavom.- Znam.Vernon im se pridružio kraj vatre, i njih četvoro popiše svoj čaj u

tišini. Pošto su ga popili, Tom pogleda na sat. Dva sata. Potražio jepogledom Filipa, ali on čak nije ni izašao iz kolibe. Klimnu Borabeju, isvi ustaše. Sali zabaci pušku na rame, a ostali staviše na leđa svojerance od palminog lišća sa zalihom hrane, vode, šibica, plinskimrešoom i drugim osnovnim stvarima. Pošli su jedan za drugim,

Borabej na čelu, ratnici na kraju, polako se krećući kroz šumarak kaotvorenom prostoru.Desetak minuta daleko od logora Tom ču zvuk trčanja otpozadi, i

svi zastadoše da oslušnu, ratnici sa zapetim pu-škama. Utom sepojavi Filip, teško dišući.Došao si da nam poželiš sreću? - upita Vernon s trunčicom

sarkazma u glasu.Filip zastade da uhvati vazduh.- Ne znam zašto bih uopšte i pomislio da se pridružim ovom

maloumnom planu. Ali, dođavola, neću da vas pustim da sami odeteu smrt.

61Markus Aurelius Hauser posegnu rukom u svoju torbicu za duvan,

izabra jednu čerčil cigaru, i protrlja je između palca i kažiprsta prenego što je izvadi. Prošao je kroz obred sečenja, vlaženja i paljenja,a zatim je ispružio u mrak da bi se divio velikom sjajnom vrhu dok gaje miris finog kubanskog duvana okruživao kao čaura otmenosti izadovoljstva. Cigare, razmišljao je, uvek deluju bolje, bogatije iukusnije u džungli.Hauser je bio dobro skriven na strateškoj tački iznad visećeg

mosta, u gustišu paprati, odakle je imao odličan pogled na most i navojnike u njihovoj maloj tvrđavi na drugom kraju. Odgurnuo jenekoliko biljki i podigao dvogled do očiju. Imao je snažnopredosećanje da će tri brata Brodbent pokušati te noći da pređumost. Neće čekati; nisu ni mogli da čekaju. Moraju da stignu dogrobnice pre njega, ako žele da imaju bilo kakvu šansu da išta odremek-dela sačuvaju za sebe.Zadovoljno je pućkao, a misli mu se vratiše Maksvelu Brodbentu.

Dovukao je umetnine i antikvitete vredne pola milijarde dolara ovde,sve iz ćefa. Koliko god bilo sumanuto, toliko je bilo u skladu snjegovim karakterom. Maks je bio čovek velikih postupaka,spektakla, pozornice. Živeo je hvalisavo i umro hvalisavo.Hauser se setio onih određenih pedeset dana lutanja po džungli, tih

mučnih dana koje nikad neće zaboraviti, dokle god je živ. Čuli su dapostoji majanski hram negde u Seros Eskondidos, u ravnicamaGvatemale. Pedeset dana i pedeset noći probijali su put kroz gustorastinje, izujedani, i izbodeni, i izgrebani, bolesni i umirući od gladi.Kada su naleteli na selo Lakandon, seljani nisu hteli da govore.Hram je sigurno bio u okolini. Nije bilo sumnje. Ali seljani su ostalinemi. Hauser je gotovo naterao devojku da progovori kad ga je Makssprečio. Uperio mu je pušku u glavu, taj gad, razoružao ga. To je bilaprelomna tačka, poslednja kap. Maks ga je oterao kao psa. Hausernije imao izbora osim da odustane od zajedničke potrage zaizgubljenim gradom i ode kući - a Maks je nastavio da traži Beli grad.Opljačkao je bogatu grobnicu, a ona je, posle četrdeset godinapostala njegov grob. Tako se krug zatvorio - zar ne?Hauser je uživao u još jednom dugom uvlačenju dima iz cigare.

Tokom ratnih godina naučio je jednu stvar o ljudima - kad postane

gadno, nikad ne znaš ko će izdržati, a ko će se slomiti. Krupni momciiz rendžerskih jedinica u lepo sašivenim uniformama i napumpanikao Arnold Svarceneger, kurčeviti u izjavama, nekad su se raspadalikao prekuvano meso, dok su obični vojnici, obaveštajci i informatičkištreberi iz iste grupe postajali pravi borci. Tako da nikad ne znaš. Istoje bilo i s trojicom braće Brodbent. Morao je to da im prizna. Dobrosu se poneli. Izvršiće i ovaj poslednji zadatak, i njihov put će bitizavršen.Zastao je, oslušnuo. Čuo se slabi zvuk zapevanja, vikanja,

vriskanja. Podigao je dvogled. Daleko, levo od kamene tvrđave,video je kišu strela kako dolaze iz džungle. Jedna je pogodilareflektor i izdaleka se čulo tras!Indijanci su napadali. Hauser se nasmeši. To je bila diverzija,

naravno, smišljena da odvuče pažnju vojnika s mosta. Video je svojevojnike kako se gomilaju iza kamenih zidina, spremnih pištolja,puneći minobacač. Iskreno se nadao da neće uspeti. Na krajukrajeva njihov zadatak je da odglume ono u čemu su ionako dobri -neuspeh.Još jedna kiša strela dospe iz džungle praćena glasnim urlanjem od

koga se krv ledila. Vojnici odgovoriše paničnim pucanjem, pa jošjednim. Granata je beskorisno odletela u džunglu, i nastade svetlost ieksplozija.Barem jednom, vojnici su se poneli kako treba.Sad, kad su Brodbentovi učinili svoj potez, Hauser je znao tačno

kako će se stvar odvijati. Bilo je predodređeno kao niz iznuđenihpoteza u šahu.I stigli su, tačno po planu. Ponovo je podigao dvogled. Tri brata i

njihov indijanski vodič pognuti su trčali preko čistine iza vojnika, svimsrcem i dušom trčeći pravo u zamku.Hauser je jednostavno morao da se nasmeje.

62Sali se došunjala na dve stotine metara iza vojnika koji su čuvali

most. Ležala je iza oborenog stabla, puške springfild oslonjene naglatko drvo. Vladala je tišina. Nije rekla zbogom Tomu; samo su sepoljubili i razišli. Pokušavala je da ne razmišlja o budućimdogađajima. Plan je bio potpuno ludački, i sumnjala je da će ikadpreći most. Čak i ako ga pređu, i uspeju da spasu oca, nikad se nećevratiti.Upravo o tome nije želela da razmišlja. Skrenula je pažnju na

pušku. Puška Springfild '03 poticala je iz vremena pre Prvogsvetskog rata, ali bila je dobra, a optika savršena. Kori je dobrobrinuo o njoj. Već je izračunala razdaljinu od mesta na kome se krilado vojnika šćućurenih u ruševinama kamene tvrđave - oko dvestotine deset metara - i prikladno je namestila nišan. Municija koju jeKori ostavio bila je standardna vojna .30-06 s mecima od stopedeset grana*( Najmanja težinska jedinica u SAD i Britaniji, 1grain= 0,0648 grama. (Prim. prev.)) tako da nikakvo dodatnopreračunavanje nije bilo potrebno sve i da je imala tabele pri ruci, anije. Takođe je zategla čvorasti vazdušni ventil po svojoj najboljojproceni vetra. Činjenica je bila da dve stotine deset metara nisu nekiizazov za nju, pogotovu s nepokretnom metom velikom kao čovek.Otkad je stigla u zaklon razmišljala je šta to znači ubiti drugog

čoveka i da li će moći to da uradi. Sada, a ostalo je još nekolikominuta do događaja, znala je da može. Uradiće to da spase Tomovživot. Dlakavi Momčić je sedeo u malom kavezu ispletenom odlozica. Bilo joj je drago što je tu da joj pravi društvo, iako je besneo igunđao zbog Tomovog odsustva i svog zarobljeništva. Izvadila ješaku koštunjavih plodova i dala mu nekoliko, a i sama pojela da sesmiri. Upravo je trebalo da počne.Tačno po planu čula je udaljeni krik iz šume na drugom kraju od

vojnika, praćen horom hukanja, kričanja i vriskanja, što je zvučalokao stotinu, a ne deset ratnika. Kiša strela sevnu iz šume, ciljanihvisoko da bi pali na vojnike pod uglom.Brzo je prilagodila oko nišanu da bolje vidi akciju. Vojnici su se

gurali u panici, punili minobacač i zauzimali položaj iza kamenogzida. Uzvraćali su vatru, nesređeni panični prasak koji je udarao ušumski zid udaljen dve stotine metara. Granata se beskorisno

zaputila ka šumi, padajući ispred nje s bleskom i praskom. Sledilo jejoš granata koje su praskale po krošnjama i kidale grane s drveća.Sve je izgledalo kao nesposobni prikaz vojnih veština.S leve strane Sali vide blesak pokreta. Četvorica Brod-bentovih

sinova pogureno su trčali preko čistine ka početku mosta. Imali su dapređu dve stotine metara žbunja i oborenih stabala, ali su uspešnonapredovali. Vojnici su se pravili veoma uposlenim lažnim napadomna njihov bok. Sali je i dalje osmatrala kroz nišan, spremna daobezbedi pokrivajuću vatru.Jedan od vojnika ustade i pođe po još granata. Sali nanišani

njegove grudi, s prstom na okidaču. Hitro se kretao, izbegavajućikišu strela, izvadio još dve granate iz kutije i brzo se vratio i nepogledavši nagore.Sali opusti prst. Brodbentovi su dospeli do mosta. Nadvijao se

iznad klanca dugog oko stotinu osamdeset metara i bio dobrosagrađen, sa četiri dvostruko upletene sajle, dve gore i dve dole,dobre nosivosti. Uspravna užad između gornjeg i donjeg kompletasajli obezbeđivala je podršku za površinu samog mosta, načinjenogod trske bambusa isprepletane između dva kompleta sajli. Jedan pojedan Brodbent prođe ispod njega, krećući se preko ponora dužjedne od donjih sajli, postrance, koristeći gornju užad kao ručke.Dobro su odredili vreme - teška magla se dizala, i četvorica braćenestadoše posle pedeset metara. Napad je trajao još desetakminuta, s mnogo buke i kišom strela, pre nego što se završio. To jebilo pravo čudo. Prešli su na drugu stranu. Ludački plan je uspeo.Samo je još ostalo da se vrate.

63Rasklimani most od bambusa protezao se iznad Tomove glave,

ljuljajući se i zvečeći u gornjim vođicama od upletene loze iznaddubokog ponora koji je zjapio ispod njega. Gusta magla se dizala iTom je video najviše dvadesetak koraka ispred sebe. Zvuk slapa jeodjekivao odozdo kao duboko hučanje besne zveri, a most se njihaopri svakom pokretu.Borabej je išao prvi, Vernon sledeći, zatim Filip i na kraju Tom.Kretali su se postrance duž donje sajle, ispod površine mosta,

držeći se van vidika. Tom je pratio braću krećući se najbrže što jebezbednost dozvoljavala. Glavna sajla je bila vlažna i klizava odmagle, upletena užad sunđerasta i trula, a mnogi uspravni kanapipokidani, ostavljajući rupe. Svaki put kad je odozdo dolazio naletvetra, most bi se zaljuljao i zatresao, a Tom morao da zastanečekajući da nalet prođe. Pokušao je da se usredsredi samo nanekoliko koraka ispred sebe i ništa više. Korak po korak, ponavljao jesebi. Korak po korak.Jedno uže, trulije od većine, otkaza u njegovoj ruci i on iskusi

kratkotrajni napad užasa iznad bezdana pre nego što je uspeo da sedočepa drugog. Zastao je, čekajući da mu se uzlupano srce smiri.Dok se oprezno kretao unapred, proveravao je svaki naredni kanaptrzajem pre nego što bi mu se predao. Pogledao je unapred.Njegova braća su bila samo senoviti oblici ispred njega, delimičnozaklonjeni izmaglicom, okupani pokretnim prigušenim svetlommoćnog reflektora koji je sijao iza njih u magli.Što su dalje odmicali mostom, on se sve više klimao i ljuljao,

bambus je škripao, užad ječala i uzdisala kao da su živa. Na sredinimosta vetar je postao jači, šamarajući ih odozdo. Povremeno,vrtložni nalet vetra je tresao i uvijao most na užasavajući način. Tomnije mogao a da se ne seti don Alfonsove priče o bezdanom ponoru,o telima koja su padala obrćući se večito, raspadajući se do praha.Drhtao je i trudio se da ne gleda nadole, ali da bi ispravno postaviostopala morao je da gleda u vrtoglavi prostor koji je tonuo, u stuboveizmaglice što je nestajala u tami bezdana. Bili su bezmalo na sredini,video je mesto na kome je most postizao najnižu tačku svoje krivine ipočinjao da se penje ka drugoj strani ponora.

Iznenadni udar vetra izazva nagli trzaj mosta. Tom se čvršćepridrža, gotovo u padu. Čuo je prigušeni krik i video, ispred sebe, dasu dva dela trulog užeta otpala u ponor, a preostali se divlje uvijali kagornjoj vođici; Filip je visio, držeći se laktom za uže, stopala su muse grčila i hodala po praznini.O bože, pomisli Tom. Požurio je unapred, gotovo se i sam

okliznuvši. Nije bilo načina da se njegov brat tako održi još dugo.Stigao je do mesta iznad. Filip je visio ćuteći, pokušavajući daprebaci nogu gore i preko, izobličenog lica, nesposoban da se oglasiod užasa. Ostali su nestali u magli.Tom se pognu, jednom rukom obujmi uže, drugom pokuša da

uhvati Filipa ispod ruke. Njegova stopala iznenada iskliznuše, i on jevisio iznad ponora pre nego što je uspeo da se učvrsti. Osećao jesnažne udarce srca u grudima; vid mu se zamaglio od straha i jedvaje disao.- Tome - zakrklja Filip glasom visokim kao u deteta.Tom se poravna na užetu iznad Filipa.- Zaljuljaj se - reče Filipu trudeći se da mu glas bude smiren. -

Pomozi mi. Zaljuljaj telo nagore. Ja ću te uhvatiti. - Ispružio je jednuruku nadole, spreman da uhvati Filipov pojas.Filip je pokušao da se zaljulja nagore i postavi stopalo na uže, ali

nije uspeo, a napor učini da mu ruka sklizne. Ispusti kratak krik. Tomje video Filipove članke kako stežu uže, ruku zajedno stisnutih.Ispusti parajući zvuk užasa.Pokušaj ponovo - viknu Tom. - Zaljuljaj telo nagore. Nagore!S grimasom na licu Filip se ponovo zaljulja i Tom po-kuša da uhvati

njegov pojas, ali mu stopalo ponovo skliznu i za jedan užasni sekundnoga mu je visila u prostoru, a on se držao za truli kanap. Povukaose pokušavajući da smiri srce. Deo bambusa, razlabavljen ovimpokušajima, pade, polako se vrteći dok nije nestao s vidika.On može da izdrži još pet sekundi, pomisli Tom. Ovo će biti

poslednja Filipova prilika. - Zaljuljaj se nagore. Upo-trebi svu snagu,čak i ako moraš da se pustiš. Budi spreman. Jedan, dva, tri!Filip se zaljulja, a Tom otpusti jednu ruku držeći se drugom za trulu

sajlu, što mu je omogućilo da se dovoljno nagne i dohvati Filipovpojas drugom rukom. Čitav minut su obojica visila, udruženom

težinom okačeni o uže, i tad, s nadljudskim trzajem, Tom izvučeFilipa naviše, na sajlu, i on pade, grleći je kao najbliži rod.Ostali su tako, stežući sajlu, obojica isuviše uplašena da govore.

Tom je čuo Filipovo teško disanje.Filipe? - uspe najzad da progovori. - Dobro si? Teško disanje se

polako smirivalo.Dobro si. - Tom je pokušao da zvuči činjenično. - Sve je u redu.

Završeno je. Siguran si.Stigao je još jedan nalet vetra i most se zatrese. Zvuk krkljanja stiže

od Filipa i njegovo celo telo se zateže na sajli. Prođe minut. Jedanjako dugi minut.Moramo da nastavimo dalje - reče Tom. - Moraš da se uspraviš.Još jedan nalet vetra i most zaigra tresući se.Ne mogu.Tom shvati šta je mislio. I sam je imao snažan poriv da se obmota

oko glavne sajle i tu ostane zauvek.Izmaglica je jenjavala. Nekoliko naleta stiže odozdo, vrlo snažnih

ovog puta, most se ozbiljno njihao. To nije bilo obično ljuljanje, većpokret sa zavrtanjem na kraju, kao škljocanje, kao da je svaki putpretilo da ih odbaci u mrak ispod njih.Postepeno, njihanje se smanjivalo.- Uspravi se, Filipe.- Neću.- Moraš. Sada. - Nisu imali vremena. Izmaglica je ne-stajala.

Reflektor je snažno obasjavao. Trebalo je samo da se vojnici okrenu.Ispružio je ruku. - Uhvati se za moju ruku i ja ću te podići.Filip podiže drhtavu ruku, a Tom je zgrabi i polako povuče brata

nagore. Most se ljuljao i Filip stegnu uspravnu užad. Još jedan nizudara vetra i most se ponovo onako užasno tresao i ljuljao. Filip jejaukao od straha. Tom se pomamno držao dok mu je telo bacano sjedne na drugu stranu. Most se tresao pet minuta, najdužih petminuta njegovog života. Osećao je bol u ruci od napora. Najzadljuljanje prestade.Hajdemo.Filip pokrenu jednu nogu, oprezno je smesti unapred, pa drugu,

zatim pomaknu ruke, pomerajući se bočno. Za pet minuta stigoše na

drugu stranu. Borabej i Vernon su ih čekali u mraku, pa zajednouroniše u oblačnu šumu, trčeći najbrže što su mogli.

64Borabej je vodio kroz šumu, a njegova tri brata su ga pratila. Put im

je bio osvetljen neobičnom fosforescencijom koju je Tom već jednomranije video; svaki truli panj i klada sijali su bledom zelenomsvetlošću, trepereći kao sablasti u šumi. Ovoga puta nije bilo lepoveć preteće.Posle dvadeset minuta, urušene kamene zidine bile su ispred njih.

Borabej zastade i pognu se; iznenada blesnu svetlo - uspravio sedržeći baklju od zapaljene rogozine. Zidine se pojaviše u njihovomvidnom polju: ogromni blokovi peščara, gotovo skriveni u gustomtkanju puzavice. Tom baci pogled na bareljeflica u profilu, niz lobanjaizdubljenih očiju, nestvarni jaguari, ptice ogromnih kandži iizdubljenih očiju.Gradske zidine.Koračali su duž zidina i dospeli do malih vrata iznad kojih su visile

loze kao zavese od perli. Gurnuše lozu u stranu i udoše.U bledoj svetlosti Borabej ispruži ruku, zgrabi Filipa i privuče ga k

sebi.- Mali brate Filipe, ti hrabar.Ne, Borabeje, ja sam neopisiva kukavica i smetnja. Borabej ga

srdačno pljesnu po ruci.- Ne istina. Ja usrao straha.Ja sam se usrao od straha.Zahvalim. - Borabej dunu u baklju da pojača plamen. Lice mu je

svetlelo u mraku čineći njegove zelene oči zlatnim, obasjavajućibrodbentovsku bradu i fino izvajane usne. - Sad idemo do grobnica.Nađemo oca.Prošli su kroz vrata i ušli u jedno ruinirano dvorište. Stepenice su

vodile nagore. Borabej požuri preko dvorišta i pope se uzastepenice, dok su ga ostali pratili. Skrenuo je udesno, prošao vrhomzida, rukom prikrivajući svetlost, a potom siđe drugom stranom. Čuse iznenadni krik i komešanje u krošnjama iznad njih, vrhovi drvećasu se lomili i padali. Tom poskoči.- Majmuni - prošapta Borabej i zastade zabrinutog lica. Odmahnu

glavom i oni produžiše, prolazeći kroz darmar od srušenih stubova uunutrašnjem dvorištu. Unutrašnje dvorište bilo je puno oborenogkomađa kamenja, ponekih i tri metra u dužinu, koji su nekad činili

džinovsku glavu. Tom je video nos, zureće oko, uvo, sve rasturenopodivljalom vegetacijom i zmijastim korenjem. Popeše se prekokamenih blokova, prođoše kroz vrata omeđena kamenim jaguarima iuđoše u podzemni prolaz. Vazduh koji se kretao kroz hodnik mirisaoje na buđ, ali je bio svež. Baklja zatrepta. Plamen je otkrio da su ukamenom tunelu, zidova optočenih krečnjakom, tavanica okićenihstalaktitima. Insekti se uznemiriše i pobegoše preko vlažnih zidovatražeći spas od svetlosti. Debela zmija se trznu i uzdignu se upoložaj za napad. Siktala je, blago se ljuljala, oči su joj svetlelenarandžasto kroz proreze. Obiđoše je u širokom luku. Rupe ukamenoj tavanici otkrivale su Tomu treperave zvezde kroz njišućukrošnju drveća, šibanu vetrom. Prošli su pored starog kamenogoltara zatrpanog kostima, na udaljenom kraju tunela, prekoodmorišta s raštrkanim slomljenim kipovima, glavama, rukama,nogama koji su štrčali iz prepleta puzavica kao gomila čudovišta štose dave u moru.Iznenada su dospeli do ivice ogromne litice, do drugog kraja

visoravni. Iza nje se prostiralo more nazubljenih crnih planinskihvrhova, bledo osvetljenih zvezdama. Borabej stade da zapali novubaklju. Izgorelu baklju baci preko ivice stene; još malo je treperila inestala u tami ispod njih. Poveo ih je stazom koja je išla duž ivice,zatim kroz mudro skriveni procep u stenama koji kao da je vodioiznad. Kad su prošli kroz procep ponovo se pojavila staza, izdubljenau steni, kao strmo stepenište usečeno u samu planinu. Silazila je nizliticu i završila se na terasi, nekoj vrsti kamenog balkona, popločanojdobro postavljenim kamenjem, usečenoj ispod tako da je odozgo bilanevidljiva. Na jednoj strani nazubljenih stena Belog grada podizalase visoravan. Na drugoj strani bio je pad u tamu duboku stotinamametara. Stotine crnih vrata rešetala su stene iznad njih, s okomitimstazama povezanim stepeništem.Mesto grobnica - saopšti Borabej.Vetar je duvao i udarao oko njih, donoseći bolesno sladak miris

noćnog cveća. Ovde nisu mogli da čuju zvuke džungle iznad njih,samo nalete vetra. Mesto je bilo jezivo, posednuto.Bože moj, pomisli Tom, a otac je negde u ovim liticama.Borabej ih povede kroz mračne vratnice u steni, i sad su se penjali

spiralnim stepeništem usečenim u planinu. Litica je izgledala kao

saće zbog grobnica, a stepenište je prolazilo pored otvorenih nišaispunjenih kostima - lobanje s malo kose, koščate šake s prstima nakojima je svetlucalo prstenje, mumificirana tela u kojima su galamiliinsekti, miševi i male zmije; sve privremeno razbuđeno svetlom da biponovo palo u tamu. U nekoliko niša kraj kojih su prošli bilo je jošuvek svežih leševa, koji su ispuštali smrad truleži; tu su životinje iinsekti bili još glasniji. Prošli su pored jednog leša na kome se gostilonekoliko velikih pacova.- Koliko je grobova otac opljačkao? - upita Filip.- Samo jedan - odgovori Borabej. - Ali najbogatiji. Neka od vrata

grobnica bila su slupana, kao da su ih polomili pljačkaši ili nekiprastari zemljotres. U jednom trenutku Borabej zastade i podiženešto sa zemlje. Bez reči ga pruži Tomu. To je bila sjajna krilnanavrtka.Stepenište skrenu i završi se na grebenu širokom oko tri metra, na

pola puta do vrha. Tu su bila masivna kamena vrata, najveća koja sudotad videli; gledala su upolje, prema crnom moru planina izvezdanom nebu. Borabej je držao upaljenu baklju prema vratima, aoni su stajali zagledani u njih. Sve ostale grobnice bile su bezikakvog ukrasa; ova je, međutim, imala mali reljef izrezbaren naprednjoj strani, majanski hijeroglif. Borabej je stajao nakratko, zatimse odmakao rekavši nešto na svom jeziku što je ličilo na molitvu.Zatim se okrenu prema njima i šapnu.- Očeva grobnica.

65Sivi starci sedeli su postrojeni kao mumije oko stola upravnog

odbora, visoko iznad Ženeve. Džulijan Klajv ih je gledao sučelicepreko prostranog stola od poliranog drveta, gledajući kroz staklenizid iza koga se pružalo Ženevsko jezero sa svojom ogromnomfontanom, kao malenim belim cvetom, daleko ispod njih.- Verujemo - reče glavni - da ste primili avans.Klajv klimnu glavom. Milion dolara. Ne samo mnogo novca već

mnogo više novca nego što je zarađivao na Jejlu. Ovi ljudi sunapravili dobar posao i znali su to. Nema veze. Dva miliona je bilo zarukopis. I dalje će morati da mu pla-ćaju prevod. Svakako da je sadabilo i drugih koji su mogli da prevedu drevno majansko pismo, ali jesamo on mogao da se izbori s teškim prastarim dijalektom kojim jerukopis bio napisan.To jest, on i Sali. Još nisu razmotrili podrobnosti plaćanja prevoda.

Korak po korak.Govorili su engleski, ali Klajv je odlučio da odgovara nemački, koji

je tečno govorio, da bi im tako poremetio ravnotežu.- Učiniću sve što je potrebno da pomognem.U sivom zidu pojavi se neugodno komešanje, ali čovek nastavi da

govori engleski.- U Sjedinjenim Državama postoji farmaceutska kompanija po

imenu Lemp-Denison. Da li znate za njih?Klajv nastavi na nemačkom.- Mislim da sam čuo za njih. Jedna od velikih.Ćovek klimnu glavom.- Priča se da nabavljaju majanski medicinski kodeks iz devetog

veka koji ima dve hiljade stranica domorodačkih medicinskihrecepata.Ne postoje dva. To je nemoguće.Tačno. Nemoguće je da postoje dva. Ali glasine ipak kruže.

Deonice Lempa su skočile više od dvadeset posto poslednje nedeljekao rezultat tih glasina.Sedmorica sivih ljudi gledali su Klajva čekajući odgovor. Klajv se

premesti u stolici, ukrsti noge, zatim ih ponovo prekrsti. U trenutku jeosetio navalu straha. Šta ako su Brodbentovi napravili drugi dogovorza Kodeks? Ali nisu. Pre nego što je otišla, Sali mu je podnela

podroban izveštaj o tome kako stvari stoje, a od tada su Brodbentovinedostupni u džungli da bi pravili dogovore. Kodeks je bio čist. A onje imao veliko poverenje u Sali da će izvršiti njegov nalog. Bila jepametna, sposobna i vrlo pod njegovim uticajem. Slegnuo jeramenima. - Glasine su lažne. Ja kontrolišem Kodeks. Iz Hondurasaće stići pravo u moje ruke.Ponovo tišina.- Mi smo se promišljeno uzdržali od ispitivanja vaših poslova,

profesore Klajv - nastavi čovek. - Ali sada imate milion naših dolara.Što znači da brinemo. Možda glasine nisu tačne. Odlično. Ali ja želimobjašnjenje za samo postojanje te informacije.- Ako nagoveštavate da sam bio nepažljiv, moram vam potvrditi da

nisam razgovarao ni sa kim.- Ni sa kim?- Osim sa svojom koleginicom, Sali Kolorado, naravno.- A ona?Ona je duboko u džunglama Hondurasa. Ne može da stupi u

kontakt čak ni sa mnom. Kako bi onda bila u kontaktu s nekimdrugim? Osim toga, ona je oličenje diskrecije.Tišina oko stola rastegla se još jedan minut. Da li su ga zbog toga

pozvali čak u Ženevu? Klajvu se to nije dopalo. Uopšte mu se nijedopalo. On nije bio njihov potrčko. Ustao je.- Uvređen sam vašom optužbom - reče. - Ja ću se držati svog dela

dogovora i to je sve, gospodo, što vi treba da znate. DobićeteKodeks i platiti mi drugi milion, a posle ćemo razgovarati oprevodilačkoj nadoknadi.Pozdravili su ga daljim ćutanjem.- Nadoknada za prevod? — ponovi čovek.- Osim ako ne nameravate da sami prevodite. - Izgledali su kao da

su upravo pojeli limun. Koja gomila morona! Klajv je prezirao takvebiznismene — neobrazovane neznalice, s pohlepom skrivenom izaotmene fasade skupih šivenih odela.- Zbog vaše dobrobiti, profesore, nadamo se da hoćete ispuniti

svoje obećanje.- Nemojte mi pretiti.- To je obećanje, ne pretnja.Klajv se nakloni.

- Doviđenja, gospodo.

66Prošlo je sedam nedelja otkako su se Tom i njegova dva brata

sastali na kapiji očevog imanja, ali delovalo je kao da je prošao čitavživot. Konačno su uspeli. Konačno su dospeli do grobnice.Da li znaš da je otvoriš? - upita Filip.- Ne.Otac je sigurno dokučio kako, budući da ju je nekad opljačkao -

primeti Vernon.Borabej postavi nekoliko zapaljenih baklji u niše u kamenim

zidovima, pa su zajedno ispitali vrata grobnice. Bio je to čvrst kamen,postavljen na vrata uokvirena krečnjačkim stenama. Nije biloključaonice, ni ispupčenja, ni pomerljivih zidova, ni poluga. Ostalestene oko grobnice bile su netaknute, osim brojnih rupa izbušenih sasvake strane vrata. Tom postavi ruku iznad jedne rupe i oseti hladnustruju vazduha - očigledno su to bili ventilacioni otvori za grobnicu.Istočno nebo osvetli svitanje dok su ispitivali okolinu grobnice.

Kucali su na vrata, vikali, lupali, pritiskali i probali sve drugo da ihotvore. Ništa nije uspevalo. Prošao je čitav sat, a vrata se nisupomerila.Najzad Tom reče:- Ovako ne vredi. Moramo da nađe-mo novi pristup.Povukli su se na obližnju čistinu. Zvezde su nestale, a nebo se

blistalo iza planina. Vidik je bio očaravajući i obuhvatao jeneverovatnu divljinu nazubljenih belih vrhova, koji su se kao zubiizdizali iz zelene palate džungle.- Ako pogledamo jedna od ovih slomljenih vrata grobnica — reče

Tom — možda ćemo shvatiti kako rade.Vratili su se unazad nekih četiri-pet grobnica i došli do slomljenih

vrata. Pukla su na sredini i jedan deo je ispao napolje. Borabej upalijoš jednu baklju, a zatim zastade na vratima oklevajući.Okrenuo se Filipu.- Ja kukavica - reče pružajući mu ba-klju. - Ti hrabriji od mene, mali

brate. Ti ideš.Filip zagrli Borabeja i uze baklju. Uđe u grobnicu. Tom i Vernon su

ga pratili.Prostor nije bio veliki, možda dva i po s tri metra. U sredini se

uzdizala kamena ploča. Na njoj je stajao zavežljaj s mumijom, još

uvek uspravnom, s nogama privučenim do brade, s rukama svijenimu krilu. Duga crna kosa je u pletenicama visila niz leđa, a sasušeneusne bile su povučene, otkrivajući zube. Donja vilica je visila, a izusta je ispao predmet. Kad ga je bolje pogledao Tom je video da jeto žad izrezbaren kao čaura lutke. Jedna ruka mumije držala jeuglačan drveni valjak dug oko četrdeset centimetara, ukrašenhijeroglifima. U okolini je bio mali izbor dobara za grob - figurice odterakote, slomljeni lonci, tablice od isklesanog kamena.Tom kleknu i poče da ispituje kako vrata rade. U kamenom podu je

bio žleb; u žlebu su bili točkići od uglačanog kamena na kojima sustajala vrata. Bili su olabavljeni i Tom uze jedan i pruži ga Filipu. Onga je obrtao u šaci.Ovo je jednostavan mehanizam - reče. - Moraš da zakotrljaš vrata i

ona se sama otvaraju. Štos je u tome kako da zakotrljaš vrata.Ispitivali su ih sa svih strana, ali nije bilo očitog odgo-vora. Kad su

izašli iz grobnice Borabej ih je čekao napetog izraza lica.- Šta našli?- Ništa - reče Filip.Vernon izroni iz grobnice držeći drveni cilindar koji je mumija

stezala u ruci.- Šta je ovo, Borabeje?Ključ za donji svet.Vernon se nasmeja.- Zanimljivo. - Poneo ga je do očeve grobnice. - Zanimljivo kako

savršeno ulazi u ove vazdušne otvore - reče Vernon gurajući valjak unekoliko rupa, gotovo ga izgubivši u jednom. - Možeš da osetiš kakovazduh dolazi iz ovih rupa. Vidiš? - Išao je od rupe do rupe,proveravajući protok vazduha u svakoj od njih. Najzad stade. - Evojedne rupe iz koje ne dolazi povetarac.Ubacio je valjak. Ušao je gotovo tridesetak centimetara i stao,

ostavljajući desetak centimetara napolju. Vernon podiže težak,gladak kamen. Dade ga Filipu.Imaš čast. Tresni kraj valjka.Filip uze kamen.- Zašto misliš da će da uspe?Samo slutnja, ništa drugo.

Filip snažno steže kamen, napnu se, povuče ruku i jako udarištrčeći kraj valjka postavljenog u rupu - i nastade tišina. Čuo se traskad je ugurao valjak u rupu i potom tišina.Ništa se nije desilo. Filip ispita rupu. Drveni čavao je prošao do

kraja i zaglavio se.Dođavola! - dreknu Filip gubeći strpljenje. Pojuri do vrata grobnice i

divlje ih udari. - Otvorite se, prokleta bila!Iznenadni meljući zvuk ispuni vazduh, zemlja se zatrese i kamena

vrata skliznuše otvarajući se. Mračna pukotina se pojavi i postepenose širila dok su se vrata kretala duž žleba, na točkićima. U jednomtrenutku, uz dum, stadoše.Grobnica se otvorila.Čekali su, gledajući u razjapljeni crni četvorougao. Sunce se

pojavljivalo iza dalekih planina prosipajući zlatno svetlo preko stena,previše iskošeno da bi osvetlilo unutrašnjost grobnice koja ostade umrklom mraku. Stajali su nepokretni, oduzeti, isuviše uplašeni da biprogovorili ili pozvali. Kužan vazduh truleži - zadah smrti - besciljnodoleprša iz grobnice.

67Markus Aurelius Hauser čekao je u prijatnoj svetlosti zore, prstom

lupkajući po zatupastom okidaču svog stejr AUG-a. Oružje jeverovatno bilo najbliskiji predmet koji je poznavao, osim sopstvenogtela, i nikad se nije osećao sasvim potpunim bez njega. Metalna cevugrejana neprekidnim dodirom bila je skoro živa, a plastični držačglačan godinama njegovim rukama bio je svilen kao ženska butina.Hauser se ugodno ušuškao u nišu duž staze koja je vodila niz liticu.

Iako nije zaista video Brodbentove sa svoje osmatračnice na gornjojstazi, znao je da su dole i da će se vratiti istim putem. Učinili sutačno ono čemu se nadao. Odveli su ga do Maksovog groba. I nesamo do groba već do celog groblja. Neverovatno. I sam bi konačnopronašao ovu stazu, ali je to moglo da potraje.Brodbentovi su sad ispunili svoju svrhu. Nije bilo žurbe; sunce još

nije bilo dovoljno visoko, a on je želeo da im da dovoljno vremena dase osete ugodno, da se opuste, da zaključe da su sigurni. A on,Hauser, hteo je da razradi ovu operaciju do kraja. Jedna od velikihlekcija koju je naučio u Vijetnamu bila je strpljenje.Tako su vijetkongovci dobili rat - bili su strpljiviji.Pomno je razgledao oko sebe. Groblje je bilo neverovatno, hiljade

grobnica ispunjenih posmrtnim blagom - drvo otežalo od zrelog voćaspremnog za branje. Da se i ne pominju vredni antikviteti, strele,kipovi, reljefi i druga blaga samog Belog grada. Povrh svega tu jebilo i pola milijarde dolara vrednosti u umetničkim delima iantikvitetima u Brodbentovom grobu. Poneće Kodeks s nekim lakšimstvarima kojima će finansirati svoj povratak da bi uzeo ostalo. Da,svakako će se vratiti. U Belom gradu su milijarde. Milijarde. Pošao jerukom u torbicu za duvan, pomilovao cigaru i s tugom je ostavio.Neće biti dobro da namirišu duvanski dim.Čovek je morao da podnese izvesne žrtve.

68Četvorica braće stajali su kao ukopani zureći u mračni

četvorougaonik. Nisu mogli da se pomere, nisu mogli da progovore.Sekunde su otkucavale u minute dok ih je struja smrdljivog vazduhaplavila. Nijedan se ne pokrenu da uđe u grobnicu. Nijedan nije želeoda sazna kakav užas obitava unutra.Tada se začu zvuk - kašalj. Potom još jedan - zvuk nogu koje su se

vukle.Bili su oduzeti, zanemeli u iščekivanju.Još jedan korak. I Tom je tada znao - njihov otac je živ. Izlazio je iz

grobnice. Pa ipak, nije mogao da se pokrene, a nisu mogli ni drugi. Ibaš kad je napetost postala nepodnošljiva, u sredini crnogčetvorougla poče da se materijalizuje avetinjsko lice. Još jedanposrćući korak i u tami se pojavi prikaza. Još jedan korak uvedeutvaru u stvarnost.Gotovo da je bio strašniji od leša. Obličje zastade ispred njih,

nesigurno, žmirkajući očima. Bio je potpuno go, smežuran, poguren,prljav, mrtvački bled, sa zadahom same smrti. Sline su mu curele iznosa, usta bila obešena kao u ludaka. Žmirkao je, šmrkao, ponovožmirkao na svetlost zore; bezbojne oči bile su prazne, nerazumne.Maksvel Brodbent.Sekunde su otkucavale, a oni su i dalje bili ukopani, zanemeli.Brodbent je piljio u njih, jedno oko mu se grčilo. Ponovo je žmirnuo i

uspravio se. Šuplje oči, potonule u mračni bazen tela, kretale su seod jednog do drugog lica. Dugo, duboko udahnu.Koliko god da je želeo, Tom nije mogao da se pokrene ili progovori.

Zurio je dok se njihov otac još malo uspravljao. Njegove oči sušvrljale od jednog do drugog lica, sve prodornije. Zakašljao se, ustase pokrenuše, ali nikakav drugi zvuk ne izađe. Brodbent podižedrhtavu ruku, i najzad zakrklja. Nagnuše se unapred u pokušaju daga razumeju.Brodbent pročisti grlo, zagrme i priđe korak bliže. Ponovo je

udahnuo i najzad progovorio.Zašto vam je, dođavola, trebalo toliko vremena?Glas je grmeo, zvečao u stenama, odjekivao u grobni-ci. Čarolija je

nestala. To je bio njihov stari otac, ovaploćen. Tom i ostali pojuriše i

zagrliše starca. Snažno ih je zagrlio, sve odjednom, a zatim svakogpojedinačno, neočekivano snažnim rukama.Posle dužeg vremena Maksvel Brodbent se odmaknu. Vratio se u

svoju uobičajenu veličinu.Isuse Hriste - reče brišući lice. - Isuse, Isuse Hriste. Svi su ga

gledali ne znajući šta da odgovore.Starac odmahnu velikom sivom glavom.- Bože svemoćni, drago mi je što ste ovde. Gospode, mora da

smrdim. Pogledajte me. Pravi svinjac. Go, prljav, odvratan!- Ni najmanje - reče Filip - hajde, uzmi ovo. - Skide svoju košulju.- Hvala ti, Filipe. - Maksvel obuče Filipovu košulju, zakopča je,

pomalo trapavim prstima. - Ko ti pere veš? Ova košulja je sramna. -Pokušao je da se nasmeje, ali pokušaj se završi kašljanjem.Kad Filip poče da skida pantalone, Brodbent podiže veliku šaku.- Neću da ogolim svoje sinove.- Oče...- Sahranili su me golog. Navikao sam.Borabej posegnu rukom u svoj ranac od palminog lišća i izvuče

veliko parče ukrašene tkanine.- Ti nosiš ovo.Postajem domorodac, je li? - Brodbent nespretno obavi tkaninu oko

struka. - Kako je vezujete?Borabej mu pomože da je zaveže oko struka pomoću grube uzice

od konoplje.Starac je zaveza i ostade tako, ne govoreći. Niko nije znao šta sad

da kaže.- Hvala bogu da si živ - reče Vernon.- Isprva nisam bio sasvim siguran - reče Brodbent. - Neko vreme

sam mislio da sam umro i stigao u pakao.- Ti, pomislio to? Stari ateista sad veruje u pakao? - upita Filip.Pogledao je u Filipa, nasmešio se i odmahnuo glavom.-Mnoge stvari su se promenile.Nemoj mi reći da si pronašao boga.Brodbent klimnu glavom i stavi ruku na Filipovo rame. Srdačno ga

prodrma.- Drago mi je da te vidim, sine.Okrenu se Vernonu.

- I tebe, Vernone. - Pogledao je naokolo, gledajući svakog od njihsvojim zboranim plavim očima. - Tom, Vernon, Filip i Borabej... tronutsam. - Redom pomilova svakog po glavi. - Uspeli ste. Pronašli steme. Hrana i voda su mi zamalo nestale. Istrajao bih još samo dan ilidva. Pružili ste mi drugu priliku. Ne zaslužujem je, ali ću je prihvatiti.Dugo sam razmišljao u toj mračnoj grobnici...Pogleda preko grimiznog mora planina i zlatnog neba, ispravi se i

udahnu.- Jesi li dobro? - upita Vernon.- Ako me pitaš za rak, siguran sam da je još tu - samo me još nije

dokusurio. Imam još neki mesec. Đubre mi je ušlo u mozak- nikadvam to nisam rekao. Ali zasad je dobro, osećam se odlično. -Osvrnuo se. - Hajdemo, dođavola, odavde.Tom primeti:- Na nesreću, neće biti tako jednostavno.Zašto?Tom baci pogled na braću.- Imamo problem, a on se zove Hauser.Hauser? - zapanji se Brodbent.Tom klimnu glavom i ispriča ocu sve detalje njihovih pojedinačnih

putovanja.Hauser! - ponovi Brodbent gledajući u Filipa. - Udružio si se s tom

huljom?Žao mi je - reče Filip. - Mislio sam...Mislio si da će on znati kuda sam otišao. Moja greška. Trebalo je da

predvidim tu mogućnost. Hauser je bezdušni sadista, jednom jezamalo ubio devojku. Najveća greška u mom životu je što sam seuortačio s njim. - Brodbent sede na postolje napravljeno u steni iodmahnu svojom čupavom glavom. - Ne mogu da verujem koliko sterizikovali da dođete ovde. Gospode, kakva greška. Poslednja odmnogih, ovog puta.Ti naš otac - reče Borabej.Brodbent frknu.- Baš neki otac. Da vas stavim na besmisleni test poput ovog.

Izgledalo je kao dobra ideja. Ne znam šta me je spopalo. Kako samglup, blesav stari magarac bio.- Baš i nismo bili Moja tri sina - reče Filip.

- Četiri sina - primeti Borabej.- Ili... možda ima i više? - upita Vernon izvivši obrvu. Brodbent

odmahnu glavom. - Ne da ja znam. Četiri divna sina, samo da samimao mozga to da shvatim. - Čvrsto pogleda Vernona svojim plavimočima. - Izuzev te brade. Dobri bože, kad nameravaš da ukloniš tajbradati dodatak? Izgledaš kao mula.Vernon primeti:- Pa ni ti baš ne izgledaš sveže izbrijan.Brodbent odmahnu rukom i nasmeja se. - Zaboravi šta sam rekao.

Stare navike sporo umiru. Zadrži svoju prokletu bradu.Nastade nelagodna tišina. Sunce se podizalo iznad planina, a

svetlost je prelazila iz zlatne u belu. Jato brbljivih ptica ih nadlete,ponirući, dižući se i skrećući zajedno.Tom se okrenu Borabeju.- Moramo da smislimo plan za bekstvo.Da, brate. Stalno mislim o tome. Ćekamo do mraka. Onda idemo

nazad. - Baci pogled u čisto nebo. - Pada kiša noćas, da namzaklon.A šta ćemo s Hauserom? - upita Brodbent.On traži grobnicu u Belom gradu. On još ne misli da traži u litici. Ja

mislim mi prođemo pored njega. On ne zna mi ovde.Brodbent pogleda po okolini.- Niste doneli nikakvu hranu sa sobom, makar slučajno? To što su

mi ostavili nije vredelo ni koliko obrok u avionu.Borabej otpakova hranu iz svog ranca od palminog lišća i poče da

postavlja. Brodbent se pomeri malo nesigurno.- Sveže voće, o bože. - Uze mango i zagrize ga, dok mu je sok

cureo iz usta i kapao na košulju. - Ovo je raj. - Sažvakao je mango,uzeo još jedan, a zatim navalio na kerva voće i sušene filete guštera.Borabeje, možeš da otvoriš restoran.Tom je gledao oca kako jede. Jedva je mogao da veruje da je

starac još živ. Bilo je nečeg nestvarnog u svemu. Sve se promenilo iništa se nije promenilo.Brodbent završi s jelom i zagleda se u planine, oslonjen na kameni

zid.- Oče - reče Filip - ako ti ne smeta, reci nam šta ti se desilo u toj

grobnici?

- Filipe, reći ću vam šta je bilo. Napravili smo veliku daću, sigurnovam je Borabej pričao o tome. Popio sam Kahov pakleni napitak.Sledeće čega sam bio svestan bilo je da se budim. Bio je mrkli mrak.Kao svaki dobar ateista kakav sam bio, mislio sam da je smrt krajsvesnosti. Da je to - to. Kad eto, ja sam i dalje bio svestan, iakosiguran da sam mrtav. Nikad u životu se nisam tako prepao. I tada,dok sam bauljao u mraku, u potpunoj panici, odjednom sam pomislio- ne samo da sam mrtav, nego sam i upaklu!Nisi valjda stvarno to pomislio! - reče Filip.On klimnu glavom.- Jesam. Nemaš pojma u kakvom užasnom strahu sam bio. Kukao

sam i zavijao kao izgubljena duša. Molio sam se bogu, na kolenima,pokajao sam se, zakleo da ću biti dobar ako mi da još jednu priliku.Osećao sam se kao jedan od onih jadnika u MikelanđelovomPoslednjem sudu koji cvile tražeći oproštaj dok ih demoni odvlače uognjeno jezero.- I tada, umoran od kukanja i samosažaljenja, počeo sam da

obnavljam razum. Puzeći po grobnici shvatio sam gde sam, i postalomi je jasno da nisam mrtav, da me je Kah živog sahranio. Nikad minije oprostio ono što sam uradio njegovom ocu. Trebalo je da znam;Kah mi je oduvek delovao kao prevrtljivac. Kad sam pronašao hranui vodu znao sam da mi sledi dugo mučenje. Ja sam planiraodobronamerni izazov za vas trojicu. A sad mi je, iznenada, životzavisio od vašeg uspeha.- Dobronamerni izazov? - skeptično ponovi Filip.- Želeo sam da vas protresem da biste učinili nešto važno sa svojim

životima. Ono što nisam shvatao jeste da ste vi već radili neštovažno - da ste živeli onakav život kakav ste vi hteli. Ko sam ja daosuđujem? - Zastade, pročisti grlo, odmahnu glavom. - Bio samzaključan s onim što sam smatrao svojim blagom, mojim životnimdelom, a to je bilo čisto sranje. Bilo je beskorisno. Odjednom nijeimalo nikakvu vrednost. U mraku ga čak nisam ni video. Biti živzakopan protreslo me je do srži. Gledao sam svoj život unazad snekom vrstom gađenja. Bio sam loš otac, loš muž, gramziv i sebičan- i tako sam počeo da se molim.- Ne - reče Filip.Brodbent klimnu glavom.

- Šta sam drugo mogao da radim? I tad sam čuo glasove, udaranje,lupanje, i svetlost je ušla, a vi ste bili tu! Na moje molitve je stigaoodgovor.- Hoćeš da kažeš - upita Filip - da si našao veru? Da si postao

vernik?- Potpuno si u pravu - našao sam veru! - Zaćutao je, gledajući u

široki pejzaž koji se rastegnuo ispod, beskrajne planine i džunglu.Pomerio se, zakašljao. - Sašavo, ali ose-ćam se kao da sam umro iponovo se rodio.

69Iz svog skrovišta Hauser je čuo njihovo mrmljanje nošeno vetrom.

Nije mogao da razazna pojedinačne reči, ali nije sumnjao šta sedešava - divno se provode pljačkajući grobnicu svog oca.Nesumnjivo su planirali da ponesu manje stvari, uključujući Kodeks.Ta žena, Kolorado, znala je koliko vredi. To će biti prva stvar koju ćeuzeti.Hauser je u mislima prošao listu blaga u grobnici. Veliki deo zbirke

Maksvela Brodbenta biće prenosiv, uključujući i neke od najvrednijihstvari. Neki vredni obrađeni dragulji, s Indijskog potkontinenta. Velikezbirke zlatnih rukotvorina Inka i Asteka, od kojih je većina bila mala;grčke zlatne kovanice. I dve beskrajno vredne etrurske bronzanestatue, svaka visoka tridesetak centimetara, i lakša od desetakkilograma. Sve te stvari je mogao da nosi samo jedan čovek u svomrancu. Vrednost - između deset i dvadeset miliona.Moći će da iznesu Lipija i Monea. Te dve slike su bile relativno male

- Lipi sedamdeset s četrdeset pet, Mone de-vedeset sa šezdeset petcentimetara. Obe su bile spakovane bez rama. Lipi, naslikan nagipsanom drvetu, težak oko pet kilograma i Mone, težak oko četiri.Dve kutije u kojima bi bile slike težile bi najviše petnaest kilograma,svaka. Obe kutije bi mogle zajedno da se vežu trakama prekotkanine u kojoj su upakovane i ponesu na leđima. Vrednost - prekostotinu miliona.Naravno, bilo je mnogo vrednih stvari koje nisu mogli da ponesu.

Pontormo, vredan trideset do četrdeset miliona, bio je preveliki.Takođe i Boncinov portret. Majanske stele i Soderinijeve bronzanestatue bile su preteške. Ali dva Bra-ka su bila prenosiva. Manji je biojedan od najranijih Brakovih kubističkih remekdela; mogao bi dadonese pet do deset miliona. Bronzana figura dečaka u poluprirodnojveličini, iz kasnog perioda Rimskog carstva, težio je pedesetakkilograma - verovatno preteško da se ponese. Zatim kambodžanskekamene figure iz hramova, dve kineske bronzane urne iz ranijegperioda, neke majanske ploče s inkrustacijama od žada... Maks jeimao dobro oko, i težio je kvalitetu, ne kvantitetu. Tokom godina,mnogo je umetničkih dela prošlo kroz njegove ruke, a on je za sebezadržao samo najbolje.

Da, mislio je Hauser, da nije bilo njega, ona četvorica ispod moglabi na svojim leđima da prenesu blago u vrednosti od dve stotinemiliona. Gotovo polovina ukupne vrednosti zbirke.Pomeri se, ispružajući nogu koja je počela da se grči. Sunce je bilo

bleštavo i vrelo. Baci pogled na sat. Pet do deset. Odlučio se zapokret u deset. Vreme baš nije mnogo značilo ovde, ali navika dapoštuje disciplinu pružala mu je zadovoljstvo. To je bilo, mislio je,više životna filozofija nego bilo šta drugo. Ustao je, protegnuo se inekoliko puta duboko udahnuo. Brzo je proverio svoj stejr AUG. Kaoi uvek, bio je u savršenom redu. Ponovo je zagladio kosu, zatimproverio nokte i zanoktice. Ispod jednog nokta bilo je prljavštine,očistio ju je krajem turpije za nokte i bacio. Zatim je pregledaonadlanice, bile su glatke, bez dlaka, bele i samo s naznakama vena.Ruke tridesetpeto-godišnjaka, ne čoveka od šezdeset godina. Uvekje vodio računa o svojim rukama. Sunčevi zraci su se odbijali odreda prstenja na njegovim rukama, od zlata i dijamanata. Pet puta jesavio šake, zatvarajući i otvarajući ih, izravnao nabore na okerpantalonama, vrteo članke, pet puta okrenuo glavu, široko rastegnuoruke i ponovo udahnuo. Izdahnuo.Proverio je svoju čistu, belu košulju. Ovu operaciju bi smatrao

uspešnom ako na kraju ne bude nikakvih fleka na košulji. Baš je bilamuka održavati odeću čistom u džungli.Hauser baci svoj stejr AUG na leđa i pođe naniže stazom.

70Četvorica braće su, zajedno sa svojim ocem, sedela u senci na

kamenom sedištu bočno od vrata grobnice. Pojeli su najveći deohrane i Tom je sad dodavao čuturicu s vodom. Tom je želeo da kažeocu mnogo stvari, a nije sumnjao da mu se i braća tako osećaju, paipak, posle početnog izliva, svi su zaćutali. Činilo se da je dovoljnošto su zajedno. Čuturica je kružila, praćena grgotanjem kad su pilivodu, i ponovo stigla do Toma. Zatvorio ju je i gurnuo nazad u maliranac.Najzad, Maksvel Brodbent progovori.- Dakle, Markus Hauser je ovde s namerom da opljačka moju

grobnicu. - Odmahnu glavom. - Čudnog li sveta.Žao mi je - ponovi Filip.-To je bila moja greška - reče Brodbent. - Bez daljih izvinjavanja.

Sve je bilo moja greška.Ovo je nešto novo, pomisli Tom, Maksvel Brodbent priznaje da

greši. Izgledao je kao isti stari osorni namćor, ali se promenio.Definitivno se promenio.- Ima samo jedna stvar koju sad želim, a to je da se moja četvorica

sinova spasu živa odavde. Ja ću vam biti teret. Ostavite me ovde, aja ću se pobrinuti za sebe. Dočekaću Hausera tako da nikad nećezaboraviti.- Šta? - uzviknu Filip. - Posle svega što smo učinili da te spasemo?

- Iskreno je pobesneo.- Hajde, hajde. Ionako ću biti mrtav za mesec, dva. Pusti me da se

obračunam s Hauserom dok vi nestajete.Filip goropadno ustade.- Oče, nismo prešli ceo ovaj put da bismo te ostavili Hauseru.Ja sam jadan razlog da biste reskirali svoje živote.Bez tebe, mi ne ići - reče Borabej. - Vetar dođe s istoka, donese

nevreme noćas.Brodbent izdahnu i obrisa lice. Filip pročisti grlo.- Oče?Da, sine?Ne želim sad da započinjem nezgodnu temu, ali šta ćemo da

uradimo s tvojim stvarima u grobnici?

Iste sekunde Tom pomisli na Kodeks. Mora da ga iznese, ne samozbog sebe, nego i zbog Sali i čitavog sveta.Brodbent je gledao netremice pre nego što je progovo-rio. - Nisam

o tome razmišljao. Meni to više nije važno. Ali drago mi je da si topomenuo, Filipe. Pretpostavljam da treba da ponesemo Lipija i svedrugo što je lako nositi. Na kraju krajeva, možemo da uklonimonekoliko stvari iz ruku tog pohlepnog prostaka. Ubija me i samapomisao da će on uzeti većinu stvari, ali pretpostavljam da tu nemapomoći.Kad se izvučemo, prijavićemo FBI-ju, Interpolu...Hauser će proći nekažnjeno, Filipe, i ti to znaš. Što me podseti...

Bilo je nečeg čudnog u kutijama u grobnici, nešto što me jeintrigiralo. Koliko god da mrzim povratak u grobnicu, ima nešto štoželim da proverim.Pomoći ću ti - reče Filip skačući na noge.Ne. Moram sam da odem. Borabej, dodaj mi svetlo. Borabej zapali

baklju i dade je ocu.Starac nestade kroz vrata, i Tom vide žuti oreol kako se kreće u

grobnici, između sanduka i kutija. Glas Maksvela Brodbenta zagrme.- Bogzna zašto su mi ove vašljive stvari toliko značile nekad.Svetlost uđe dublje u tamu i nestade.Filip je stajao, hodao u krugovima, istezao noge. Zapalio je lulu.- Mrzim i da pomislim da će Hauser staviti svoje šape na Lipija.Glas, hladan ali veseo, stiže do njih.Je l' to neko spomenuo moje ime?

71Hauser je govorio meko, mirno, oružje mu je bilo podignuto i

spremno za pucanje na najmanji pokret. Tri brata i Indijanac što susedeli na drugom kraju otvorenih vrata grobnice, okrenuše glave knjemu, sa zaslepljujućim strahom u očima.Nemojte da se zamarate ustajanjem. Nemojte uopšte da se

pokrećete. Smete samo da trepćete. - Zastade. - Filipe, baš mi jedrago što si se oporavio. Daleko si od onog usplahirenog jadnika kojije ušao u moju kancelariju pre dva meseca, s komičnom lulom odružinog drveta.Hauser lako zakorači, napet, spreman da ih pokosi na najmanji

pokret.- Kako je ljubazno od vas što ste me doveli do grobnice. Čak ste i

vrata otvorili umesto mene! Vrlo smotreno. A sad slušajte pažljivo.Ako se pridržavate mojih uputstava niko neće biti povređen.Hauser zastade da ispita lica ispred sebe. Niko nije paničio, i niko

nije nameravao da bude heroj. Bili su pametni ljudi. Zatim reče,onoliko meko i prijatno koliko je mogao:- Neka neko kaže Indijancu da spusti luk i strele. Polako i nežno,

bez naglih pokreta, molim.Borabej skide luk i tobolac i pusti ih da padnu ispred njega.Vidi, vidi, Indijanac razume engleski. Dobro. A sad ću zamoliti

svakog od vas da izvadi i spusti svoju mačetu, jedan po jedan. Prvoti, Filipe. Ostani da sediš.Filip izvadi sečivo i baci ga.Vernone?I Vernon učini isto, potom i Tom.Sada, Filipe, želim da odeš do mesta gde ste ostavili svoje rančeve

i da ih doneseš. Polako. - Napravi mali pokret cevi svoje puške.Filip prikupi njihove rančeve i stavi ih ispred Hauserovih nogu.Odlično! Sad ispraznite džepove. Izvrnite ih i ostavite izvrnute.

Izbacite sve na zemlju ispred sebe.Povinovaše se. Hauser je bio iznenađen što nisu, kao što je mislio,

natovarili blago iz grobnice.A sad ćete ustati. Svi odjednom, istovremeno, polako. Dobro! Sada

se odmaknite, pomerajte samo noge od kolena nadole, pravite sitne

korake, držite ruke vrlo mirno. Ostanite zajedno. Tako. Korak pokorak.Dok su se povlačili na ovako smešan način, Hauser zakorači

unapred. Skupili su se jedan uz drugog, nagonski, kao što čine ljudiu opasnosti, posebno članovi porodice pod pretnjom puške. Već je tovideo, i to je činilo da sve bude lakše.Sve je u redu - reče nežno. - Ne želim nikog da povredim, sve što

želim jeste blago iz Maksove grobnice. Ja sam profesionalac, i kao ivećina profesionalaca ne volim ubijanje.Baš.Njegov prst je nežno dodirivao glatku, plastičnu obli-nu okidača,

pronašao svoje mesto, i polako se povlačio prema automatskojpoziciji. Stajali su kako treba. Više ništa nisu mogli da urade.Praktično su već bili mrtvi.Niko neće biti povređen. - Nije mogao da se uzdrži.Niko ništa neće osetiti. - Sad je zaista pritisnuo, osetio jedva

primetno popuštanje oroza što je tako dobro poznavao, tajmilisekund opuštanja posle otpora. Istovremeno, Hauser primeti brzpokret na obodu vidnog polja, prasak varnica i plamen, i oseti,besomučno pucajući, kako se meci odbijaju od kamenog zida i, uzastrašujućem trenu, vide šta ga je pogodilo pre nego što je pao nakamenitu zemlju.Stvar je došla pravo iz grobnice, polugola, lica belog kao u vampira,

upalih očiju, smrdeći od raspadanja, koščati udovi bili su sivi i šupljikao u smrti i držali iznad glave zapaljenu baklju kojom ga je udario, ato se i dalje približavalo, raščepljenih usta punih smeđih zuba.Dođavola, da li je ta utvara Maksvel Brodbent?

72Hauser se zakotrljao u padu, još uvek stežući oružje. Izvio se u

pokušaju da obnovi položaj za pucanje, ali je bilo prekasno, i otrcanopriviđenje Maksvela Brodbenta se srušilo na njega, urlajući,ubadajući i udarajući ga po licu zapaljenom bakljom; kiša iskrica jepala na njega, a on je mirisao zapaljenu kosu dok je pokušavao dajednom rukom odbije udarce, a drugom stezao svoju pušku. Bilo muje nemoguće da zapuca dokje napadač pokušavao da mu iskopa očigorućom bakljom. Uspeo je da se oslobodi i zapucao naslepo, ležećina leđima, divlje pokrećući cev naprednazad, u nadi da će pogoditinešto, bilo šta. Priviđenje je nestalo.Prestao je da puca i oprezno se uspravio. Lice i desno oko su mu

goreli. Izvadio je flašu s vodom iz ranca i polio se njom.Isuse kako je bolelo!Obrisao je vodu s lica. Vreli ostaci baklje i iskrice bili su mu u nosu,

pod jednim kapkom, u kosi, na obrazu. Ta čudovišna stvar koja jeizronila iz grobnice - da li je to stvarno bio duh? Bolno je otvoriodesno oko. Dokga je nežno ispipavao vrhovima prstiju shvatio je daje šteta pričinjena samo kapku i obrvi. Rožnjača je bila netaknuta inije izgubio vid. Sipao je vodu na maramicu, iscedio je i natapkaolice.Šta se, dođavola, desilo? Hauser, koji je uvek očekivao

neočekivano, nikad u životu nije bio u takvom šoku. Pre-poznao je tolice čak i posle četrdeset godina; znao je svaku crtu, svaki izraz,svaki trzaj. Nije bilo sumnje: sam Brodbent je izašao iz te grobnicekao banši*( Duh iz irskog folklora. (Prim. prev.)) - Brodbent, koji jetrebalo da bude mrtav i sahranjen. Bled kao smrt, raščupane kose ibrade, kost i koža, podivljao.Hauser opsova. Šta li je mislio? Brodbent je bio živ i upravo je

bežao. Hauser odmahnu glavom u novonastaloj jarosti pokušavajućida je razbistri. Šta mu je, dođavola? Dozvolio je sebi da budezaslepljen i sada, dok je sedeo, dao im je najmanje tri minutaprednosti.Brzo je bacio svoj stejr AUG na rame, zakoračio, pa zastao.Na zemlji je bilo krvi - privlačna mrlja veličine pola dolara. A malo

dalje još jedna izdašna barica. Osetio je kako mu se vraćahladnokrvnost. Kao da mu je bila potrebna potvrda - takozvani

Brodbentov duh je krvario pravom krvlju. Nekako je uspeo da gapogodi, a možda i još nekog, a kad stejr AUG makar okrzne to niješala. Za trenutak je procenjivao obrazac prskanja krvi, količinu,pravac.Rana nije bila beznačajna. Sve u svemu, i dalje je bio u prednosti.Pogledao je kamenite stepenice i potrčao, preskačući po dve

odjednom. Pronaći će stazu kojom su otišli, pratiće ih i na kraju će ihubiti.

73Trčali su uz izdubljeno stepenište, a zvuci pucnjeva su odjekivali

izdaleka. Dospeli su do staze na vrhu litice i pojurili ka zelenom zidulijana i puzavica koje su prekrivale ruševine Belog grada. Kad sudospeli do senovitog zaklona Tom vide da njegov otac posrće. Potocikrvi tekli su duž jedne od njegovih nogu.- Čekajte! Otac je pogođen!- Nije to ništa. - Starac još jednom posrnu i zagunđa. Zastali su

nakratko kod podnožja zidina.- Ostavi me na miru! - urlao je starac.Ne obraćajući pažnju na njega, Tom pregleda povredu, obrisa krv,

odredi mesto ulazne i izlazne rane. Metak je prošao kroz desni donjideo trbuha pod uglom, pa kroz pravi mišić i izašao pozadi,promašujući bubreg. Bilo je nemoguće reći da li je trbušna šupljinabila povređena. Odbacio je tu mogućnost i ispipao oblast; otac jejaukao. Rana je bila ozbiljna i otac je gubio krv, ali barem nijednaarterija ili veća vena nisu bile pogođene.Požuri! - viknu Borabej.Tom skide košulju i snažnim pokretima je iscepa na trake. Najbolje

što je umeo zavi je oko dijafragme, pokušavajući da zaustavi gubitakkrvi.- Stavi ruku preko mog ramena - reče Tom.- Ja ću s druge strane - reče Vernon.Tom oseti ruku preko ramena - bila je mršava i čvrsta kao čelično

uže. Nagnu se unapred da prihvati malo očeve težine. Osećao jeočevu toplu krv kako curi niz njegovu nogu.- Pođimo.- Ufff- reče Brodbent, posrćući kad su krenuli. Trčali su uz podnožje

zidina, tražeći otvor. Borabej zaroni kroz vratnice okićene lijanama, ioni pretrčaše preko dvorišta, pa kroz još jedna vrata, i duž srušenegalerije. Uz Tomovu i Vernonovu zajedničku podršku, MaksvelBrodbent se kretao dovoljno brzo, jaučući i stenjući od bola.Borabej krenu pravo u najobrasliji, najdublji deo srušenog grada.

Trčali su kroz mračne galerije i polusrušene podzemne sobe sasnažnim korenjem koje se probijalo kroz ploče kamenih tavanica.Dok su bežali Tom je mislio na Kodeks i druge stvari koje su ostaviliza sobom.

Naizmenično su pomagali Brodbentu dok su se kretali, prolazećikroz niz polumračnih hodnika. Borabej ih je vodio u oštrimzaokretima, udvostručujući napor da pobegnu progonitelju. Dospelisu do šume džinovskog drveća, s obe strane okružene masivnimkamenim zidinama. Jedva vidljivo zeleno svetlo se probijalo.Kamene stele, ukrašene majanskim hijeroglifima, bile su načičkane ušumi kao čuvari.Tom ču oca kako se bori za vazduh i prigušeno kune.- Žao mi je što te boli.- Ne brini za mene.Trčali su još dvadesetak minuta i dospeli do mesta gde je džungla

bila raskalašno raskošna i gusta. Puzavice i loza su gušili drvećedajući mu izgled ogromnih, zagušenih aveti. Na vrhu svakog drveta,hvatalice loze su tražile novo mesto, štrčale kao bodljikava kosa.Teški cvetovi su visili na sve strane. Voda je kapala neprekidno.Borabej zastade i pogleda oko sebe.- Ovim putem - reče, pokazujući na najgušći deo.Kako? - upita Filip gledajući u neprobojni zid rastinja.Borabej pade na kolena i poče da upuzava u mali otvor. Oni

postupiše isto, Maks je stenjao od bola. Tom vide, skrivenu ispodasure lozica, čitavu mrežu životinjskih staza, tunele koji su išli na svestrane kroz čestar. Upuzali su u najgušći deo, probijajući se kroztunele koje su napravile životinje. Bilo je mračno i vlažno. Puzali su,činilo im se čitavu večnost, mada verovatno samo dvadesetakminuta, kroz nestvarni lavirint razgranatih staza. Dospeli su dočistine, pećine u vegetaciji, ispod drveta zagušenog lozom, čije sudonje grane pravile nešto nalik šatoru, neprobojnom sa svih strana.Mi stanemo ovde - reče Borabej. - Mi čekamo pad-ne noć.Brodbent se osloni leđima na stablo jaučući. Tom se nagnu iznad

oca, skide krvlju natopljene trake, i pregleda ranu. Bila je gadna.Borabej kleknu do njega pa je i sam pažljivo pregleda. Zatim uzenekoliko listova koje je ubrao tokom bekstva, zdrobi ih i protrljaizmeđu dlanova, i napravi dve obloge.- Čemu to služi? - prošapta Tom.- To zaustavi krv, smanji bol.Staviše obloge preko ulazne i izlazne rane. Vernon dade svoju

košulju i Tom je iscepa na trake i njima pričvrsti obloge na rane.

- Ufff - zaječa Brodbent.- Žao mi je, oče.Prestani da govoriš da ti je žao, i svi vi. Hoću da kukam, a da ne

slušam izvinjavanja.Filip reče:- Oče, spasao si nam život.- Živote koje sam za početak ja doveo u opasnost.- Bili bismo mrtvi da nisi skočio na Hausera.Gresi moje mladosti vratili su se da me progone. -Ustuknu.Borabej čučnu oslonjen na pete i pogledom zaokruži po njima.- Ja sad idem. Ja vratim za pola sata. Ako ja ne vra-tim, kad dođe

noć vi čekate da počne kiša i pređete most bez mene. U redu?- Kuda ideš? - upita Vernon.- Da se domognem Hausera. Skoči na noge i ode. Tom je oklevao.

Ako je nameravao da se vrati po Kodeks trebalo je da to uradi sad il'nikad.- I ja moram nešto da uradim.Šta? - Filip i Vernon su ga gledali s nevericom. Tom odmahnu

glavom. Nije mogao da nađe reči ni vremena da sada brani svojuodluku. A možda i nije mogla da se odbrani. - Ne čekajte me. Naćićemo se kod mosta noćas, kad počne oluja.Tome, jesi li poludeo? - grunu Maks.Tom nije odgovorio. Okrenuo se i skliznuo u džunglu.Za dvadeset minuta je otpuzao i izašao iz lavirinta loze. Uspravi se

da se orijentiše. Groblje je bilo na istoku, toliko je znao. Ovako blizuekvatoru kasno jutarnje sunce još uvek je bilo na istoku i to mu jedalo osnovni pravac. Nije želeo da razmišlja o odluci koju je upravodoneo - da li je ispravno ili ne da ostavi braću i oca, da li jesumanuto, da li je preopasno. Sve je to bilo nebitno - morao je dadođe do Kodeksa.

74Hauserove oči pregledale su okolinu čitajući je kao knjigu - seme

utisnuto u zemlju, zgužvana vlat trave, rosa obrisana s lista. Naučioje da čita tragove u Vijetnamu, i sada mu je svaki detalj govorio kudasu tačno otišli Brodbentovi, tako jasno kao da su ostavili hlebnemrvice. Pratio ih je brzo i metodično, sa spremnim stejr AUG-om.Već se bolje osećao, ako i nije bio smiren. Hauser je uvek smatraoda je lov nagonska radnja. I nije bilo ničeg što se moglo porediti slovom na životinju zvanu čovek. To je, zaista, bila najopasnija igra.Njegovi bezvredni vojnici su i dalje kopali i rasturali drugi kraj grada.

Dobro. To će ih držati zaposlenima. Praćenje i ubijanje Brodbenta injegovih sinova bio je posao za usamljenog lovca što nevidljiv klizikroz džunglu, a ne za bandu nesposobnih vojnika. Hauser je bio uprednosti. Znao je da su Brodbentovi nenaoružani, i da će morati dapređu preko mosta. Bilo je samo pitanje vremena kad će ih stići.Sad, kad su otišli, mogao je natenane da opljačka grobnicu, uzme

Kodeks i prenosive umetnine, a ostalo da ostavi za kasnije. Sad, kadje smekšao Skibu, bio je prilično siguran da može da iznudi i više odpedeset miliona, možda mnogo više. Švajcarska je zgodno mestoodakle bi vodio posao. Tako je i sam Brodbent nekad radio, praoproblematične antikvitete preko Švajcarske, tvrdeći da potiču iz starešvajcarske zbirke remekdela nisu mogla biti prodata na javnomtržištu - bila su previše čuvena, znalo se da su Brodbentovovlasništvo - ali mogla su biti plasirana tu i tamo. Uvek je postojaoneki šeik iz Saudijske Arabije ili japanski industrijalac ili američkimilijarder koji su želeli da poseduju prelepu sliku i nisu bili naročitonaporni oko njenog porekla.Hauser napusti ove prijatne sanjarije i obrati pažnju na tlo. Još

rosnih kapi skinutih s lišća; tačkica krvi na tlu. Pratio je tragove donapola srušene galerije i upali svoju svetiljku. Mahovina otrgnuta skamena, otisak u mekoj zemlji - svaki nesposobnjaković je mogao daprati ove tragove.Pratio je znake što je brže mogao, pritiskajući, kako se to govorilo,

tragove na stazi što više. Kad je izronio iz velike šume spaziodređeni jasni trag, mesto na kome su poremetili trulo lišće u borbida napreduju.

Suviše jasno. Smrznu se, oslušnu, a zatim se sagnu i pomnopregleda zemlju pred sobom. Amaterski. Vijetkongovci bi senasmejali - savijena mladica, petlja lozice skrivena ispod lišća,gotovo nevidljiva potezna zamka. Pažljivo se odmaknu za korak,podiže štap koji se zgodno zatekao u blizini i baci ga na zamku.Ču se prasak, mladica poskoči, petlja se trznu. Hauser oseti

iznenadni dah vetra i povlačenje pantalona. Pogleda dole. U naborunjegovih pantalona smestio se mali džilit, vrha ojačanog vatrom, a snjega je kapala crna tečnost.Zatrovani džilit promašio ga je za centimetar.Nekoliko minuta je bio oduzet. Pomno je pregledao svaki kvadratni

centimetar tla oko sebe, svako drvo, svaku granu. Zadovoljan štonema druge zamke, nagnu se i taman je hteo da izvuče džilit izpantalona, i stade - u poslednji čas. Na svakom boku džilita bila sudva, gotovo nevidljiva, šiljka vlažna od otrova, spremna da uboduprst onog ko je hteo da ih uhvati.Uze grančicu i brzim udarom skide džilit sa svojih pantalona.Vrlo mudro. Tri nivoa zamke u jednoj. Jednostavno i delotvorno.

Ovo je bio indijanski rad, bez ikakve sumnje.Hauser krenu dalje, sporije nego do tada, s novopronađenim

poštovanjem.

75Tom je jurio kroz džunglu pretpostavljajući brzinu nečujnosti, široko

skrećući s njihove ranije staze da izbegne Hausera. Put ga je vodiokroz lavirint srušenih hramova zakopanih pod debelim slojevimaloze. Nije imao baklju i povremeno je morao da opipava put krozmračne prolaze ili da puzi ispod stena.Ubrzo je stigao do istočne strane platoa. Zastao je hvatajući dah, a

potom je mileo do litice i pogledao nadole u pokušaju da seorijentiše. Činilo mu se da bi groblje trebalo da bude negde na jugu,pa krenu pravo prateći stazu koja je išla oko litice. U sledećihdesetak minuta prepoznao je terasu i zidine iznad groblja i pronašaoskrivenu stazu. Pohitao je dole, osluškujući pri svakom zaokretu uslučaju da je Hauser još uvek tu, ali je on odavno bio otišao.Njihovi ranci su još uvek stajali zgomilani na zemlji gde su ih bacili.

Tom podiže svoju mačetu i izvadi je iz korica, a zatim je kleknuo ipreturao kroz prtljag da bi uzeo baklje i šibice. Zapalio je jednu bakljui ušao u grobnicu.Vazduh je bio kužan. Disao je kroz nos i produžio dublje unutra.

Zmarci jeze mu pođoše duž kičme kad je shvatio da je tu njegov otacproveo poslednjih mesec dana, zakopan u mrklom mraku.Nepostojana svetlost je obasjavala pogrebnu ploču od tamnogkamena izrezbarenu lobanjama, čudovištima i drugim čudnimmotivima. Oko nje su bile kutije i sanduci uvezani sajlama odnerđajućeg čelika, zabravljeni katancima.Ovo nije bila Tutankamonova grobnica. Više je ličila na zakrčeni,

prljavi magacin.Tom se približio savlađujući osećaj odvratnosti. Njegov otac je iza

kutija improvizovao grub životni prostor. Skupio je malo suve slame iprašine i napravio nekakav ležaj. Duž zadnjeg zida je stajao nizglinenih posuda u kojima su očigledno bili voda i hrana; iz njih sedizao zadah truleži. Iz posuda su iskakali pacovi bežeći predsvetlom. Prosto bolestan od sažaljenja Tom je zavirio u jednu od njihi našao ostatke osušenih banana na dnu; hrana je bila prekrivenamasnim crnim bubašvabama koje su skakale i ispuštale čudneuspaničene zvuke pod svetlošću baklje. Mrtvi pacovi i miševi plutalisu u vrčevima s vodom. Na jednom zidu je bila gomila mrtvih pacova

koje je njegov otac ubio u svakodnevnoj borbi za hranu. U zadnjemdelu grobnice Tom je video blistave oči pacova koji su čekali da ode.Šta je sve njegov otac ovde preživeo čekajući u mraku na sinove

koji su mogli nikad da ne dođu... Bilo je mnogo strašnije nego što jemogao da zamisli. To šta je Maksvel Brodbent izdržao i preživeo —čak se i nadao — reklo je Tomu nešto o njegovom ocu što pre nijeznao.Obrisao je lice. Morao je da pronađe Kodeks i nestane odatle.Kutije su bile obojene i označene i trebalo mu je svega nekoliko

minuta da pronađe u kom sanduku je Kodeks.Izvukao je teški sanduk napolje na svetlost, odmorio se, prosto

gutao svež planinski vazduh. Sama kutija je imala oko četrdesetkilograma i u njoj su bile i druge knjige osim Kodeksa. Tom je ispitaolance i navrtke koji su držali na okupu čelične sajle pritegnute okodrvene kutije presvučene fiberglasom. Navrtke su bile čvrstostegnute i jake. Bila su mu potrebna klešta da ih odvrne.Pronašao je kamen i snažno udario jednu od navrtki razlabavljujući

je. Ponavljao je postupak i posle nekoliko minuta sve ih uklonio.Povukao je čelične sajle. Još nekoliko snažnih udaraca i fiberglas jepukao, a Tom je mogao da ga se oslobodi. Nekoliko dragocenihknjiga je ispalo, svaka pažljivo umotana u zaštitni papir -Gutembergova Biblija, prosvetljujući rukopisi, knjiga o satima.Odgurnuo je knjige, gurnuo ruku unutra, zgrabio Kodeks u kožnompovezu i izvukao ga.Za trenutak ga je gledao netremice. Jasno se sećao da je stajao u

maloj staklenoj vitrini u dnevnoj sobi. Otac je imao običaj da otvaravitrinu skoro svakog meseca i prelistava ga. Na stranicama su bilelepe sličice biljki, cvetova, insekata, sve okruženo hijeroglifima.Sećao se kako je piljio u te čudne majanske hijeroglife, tačkice idebele crte i široko osmehnuta lica, sve obmotano i zapetljano jednooko drugog. Nije ni shvatao da je to neka vrsta pisma.Tom isprazni jedan od odbačenih ranaca i gurnu knjigu u njega.

Baci ga na rame i pođe nazad stazom. Odlučio je da idejugoistočnim pravcem, pomno pazeći na Hausera.Ušao je u srušeni grad.

76Hauser je sad mnogo pažljivije pratio stazu, svih čula napetih.

Osećao je žmarce uzbuđenja i straha. Indijanac je uspeo da sklepa -i to kakvu - zamku za manje od petnaest minuta. Zadivljujuće. I daljeje bio negde u okolini nesumnjivo pripremajući novu klopku za njega.Hauser se čudio prilično zanimljivoj odanosti koju je taj Indijanacpokazivao prema Brodbentovima. Hauser nikad nije potcenjivaodomorodačke veštine u šumi, u zasedama i ubijanju. Vijetkongovcisu ga naučili poštovanju. Dok je pratio trag Brodbentovih preduzeo jesvaku meru protivzasede koračajući jednom stranom i zastajkujućisvakih nekoliko minuta da ispita tlo i čestar ispred sebe, i omiriševazduh tražeći miris ljudi. Nikakav Indijanac skriven u granju neće gaiznenaditi otrovnim džilitom.Video je da Brodbentovi idu prema središtu platoa gde je džungla

bila najgušća. Nema sumnje da su nameravali da se udenu u nekigustiš i tu sačekaju noć. Neće uspeti; Hauser gotovo nikad nijenaišao na trag koji nije mogao da prati, pogotovo onaj koji pravigrupa uspaničenih ljudi od kojih jedan ozbiljno krvari. A on i njegoviljudi već su pomno ispitali ceo plato.Uskoro je kišna šuma ispred njega bila zagušena nabujalim

puzavicama i lijanama. Na prvi pogled je izgledala neprolazna.Oprezno se približio i pogledao tlo. Na sve strane su bili tragovimalih životinja koje su trčale na sve strane - većinom tragovi koatija.Velike viseće kapi vode ljuljale su se sa svakog lista, loze i cveta,čekajući najmanji drhtaj da padnu. Niko nije mogao da prođe krozovakvo minsko polje a da ne ostavi trag o svom prolasku u oblikulišća oslobođenog rose. Hauser je tačno video kuda su otišli. Pratioje trag u gustiš, i on je tu naizgled nestao.Hauser je podrobno pretražio tlo. Tu, u vlažnom đubrištu šumskog

poda bila su dva, gotovo nevidljiva, ulegnuća koje su napravilaljudska kolena. Zanimljivo. Upuzali su u srce tkanja puzavica dužživotinjske staze. Čučnuo je i pogledao u zelenu tamu. Omirisao jevazduh. Ispitao je zemlju. Kojim putem su otišli? Tamo, na polametra, bila je mala zgnječena pečurka, ne veća od petoparca, kao izgaženi list. Sakrili su se u ovoj masi vegetacije čekajući noć. Bezikakve sumnje, Hauser pomisli, Indijanac mu je ovde pripremiozamku. Mesto je bilo savršeno. Ustao je i razgledao slojeve kišne

šume. Da, Indijanac će se kriti ovde, na nekoj grani iznad ovogpopri-šta tragova, sa spremnim otrovnim džilitom, čekajući da onpočne da puzi unutra.Sad je trebalo da on postavi klopku onom ko ju je postavio njemu.Hauser se zamisli na trenutak. Indijanac je bio mudar. Već je

pretpostavio ovakav razvoj. Znao je da će Hauser očekivati zamkuna ovoj stazi. Prema tome, Indijanac nije bio u zasedi na ovoj stazi.Ne. Pre će biti da je očekivao da Hauser zaobiđe i priđe s drugestrane. Dakle, Indijanac ga je čekao u zasedi na drugoj straniogromne mase rastinja.Hauser je počeo polako da obilazi oko ivice gustih puzavica,

krećući se tiho i glatko kao i sam Indijanac. Ako je dobropretpostavio, Indijanac će biti na daljoj strani, verovatno na visini,čekajući da on prođe ispod njega. Prvo će završiti s Indijancem - kojije neosporno bio najveća opasnost - a posle će završiti s drugima.Oteraće ih prema mostu gde će lako upasti u zamku i biti ubijeni.Hauser je izdaleka kružio, zastajkujući na svakih nekoliko trenutaka

da osmotri srednji sloj džungle. Ako je Indijanac postupio ponjegovim pretpostavkama biće negde s njegove desne strane.Kretao se s velikom pozornošću. Trebalo mu je vremena, ali vremeje bilo na njegovoj strani. Imao je barem sedam sati do mraka.Pokrenu se unapred ispitujući i dalje. Nešto je bilo na drvetu.

Zastao je, malo se pokrenuo, ponovo pogledao. Video je samo delićIndijančeve crvene košulje na grani udaljenoj pedesetak metaraudesno, i tamo — video je - bio je vrh male trščane duvaljke naciljannadole spreman da pogodi Hausera kad prode tuda.Hauser se pomerao bočno sve dok nije video dovoljno od

Indijančeve crvene košulje da bi imao dobru metu. Podigao je pušku,pažljivo nanišanio i ispalio samo jedan metak.Ništa. A ipak je zasigurno znao da je pogodio. Odjed-nom ga

preplavi panika - to je bila još jedna zamka. U istom trenutku kad jeIndijanac skočio na njega kao mačka, sa zašiljenim štapom, on sebacio u stranu. Koristeći džiudžicu pokret Hauser se baci unapred ibočno, koristeći Indijančevu silu protiv njega, odbacujući ga - i već jebio na nogama i prebacivao pušku na automatsko pucanje premamestu gde je Indijanac bio.Indijanac je nestao, ispario.

Razmislio je. Indijanac je i dalje bio korak ispred njega. Bacio jepogled nagore i video drvo s krpicom crvenog materijala, vrhduvaljke, sve je i dalje bilo na mestu gde ih je Indijanac postavio.Hauser proguta pljuvačku. Nije bio trenutak za strah ili bes. Imao jeposao. Više se neće igrati mačke i miša s Indijancem. Hauser je sadshvatio da će tu igru izgubiti. Vreme je da se obračuna sBrodbentovima grubom silom.Okrenuo se i zakoračio duž ivice puzavica, ukopao se i naciljao

svojim stejr AUG-om. Jedan prasak, pa drugi, a zatim je nastavio dahoda bljujući vatru u gusto rastinje. Tačno je proizveo efekat kakav jenameravao - isterao je Brodbentove. Čuo je njihov panični beg, lepetkao kod jarebica. Sad je znao gde su. Pojurio je kroz tkanje rastinjada im preseče put kad izrone i satera ih kao krdo prema mostu.Iznenada se ču zvuk iza njegovih leđa i on se okrenu prema većoj

opasnosti, stiskajući oroz i sipajući vatru u gusti pokrivač iz koga jedošao zvuk. Lišće, loze, grančice zadrhtaše na granama i razletešese u svim pravcima, a on je čuo tras i bum metaka koji prodiru svudau šumu. Video je pokret i ponovo zasuo vatrom rastinje - i tad je čuocik i kako se nešto obrušava.Koati, dođavola! Pogodio je koatija!Okrenuo se, usredsredio svoju pažnju unapred, spustio pušku i

opalio u pravcu Brodbentovih koji su bežali. Čuo je kako koati cvili odbola iza njega, kako grančice pucketaju, i u poslednji čas je shvatioda nije u pitanju ranjeni koati - nego Indijanac.Bacio se na zemlju, zakotrljao, pucao - ne da ubije jer je Indijanac

nestao u lozi, već da ga natera na svoju desnu stranu, ka otvorenomprostoru ispred mosta. Hteo je da ga otera u istom pravcu kao iBrodbentove. Indijanac je sad bežao, a on ga je terao premaostalima. Štos je bio u tome da ih natera da stalno trče; pucao jeneprekidno sprečavajući ih da se razdvoje i dođu mu s leđa. Trčaoje, saginjao se, ispaljivao kratke rafale levo i desno, onemogućavaoim da pobegnu nazad u srušeni grad. Nadirući im s leve strane teraoih je sve bliže ka ponoru, u gomilu, ka čistini. Magazin za metke seispraznio i on zastade da ubaci novi. Dok je trčao čuo je, krozšumsko lišće ispred sebe, kako Brodbentovi prave buku bežećitačno u pravcu koji je želeo.Sad ih je imao.

77Tom se vraćao i zatekao se na pola platoa kad je čuo isprekidano

pucanje Hauserove puške. Nagonski je potrčao prema zvuku,uplašen od mogućeg značenja, gurajući paprat i lozu u stranu,preskačući pale panjeve, grabeći preko trošnih zidina. Čuo je drugi itreći prasak puške bliže njemu i više zdesna. Potrčao je u tompravcu s nadom da će nekako odbraniti braću i oca. Imao je mačetu,ubio je jaguara i anakondu njom - zašto ne i Hausera?Neočekivano je izleteo iz lišća na svetlost; na pedesetak metara od

njega bila je ivica ponora - samo korak do kilometarskog pada umrak magle i senke. Bio je na ivici velikog bezdana. Pogledao jeudesno i video blagoslovene verige visećeg mosta kako se klate nadkanjonom, njišući se nagore.Čuo je još pucnjeva iza sebe i na trenutak video pokret. Vernon i

Filip se pojaviše iz drveća ispod mosta, pomažući ocu, trčeći najbržešto su mogli. Trenutak kasnije pojavi se i Borabej, malo dalje ipozadi, polako ih stižući. Rafalni pucnji prođoše pored njih, strižućivrhove paprati iza, i, prekasno, Tom uvide da je i on u zamci. Onpotrča prema njima dok je još jedan rafal stizao iz drveća. Tom jevideo da je Hauser stotinak metara iza, da puca u njihovu levustranu i da ih tako tera prema ivici ponora i mostu. Potrča premapočetku mosta i stiže u isto vreme kad i ostali. Zastali su, sagnuli se.Tom je video vojnike na drugoj strani mosta; upozoreni pucanjemveć su zauzeli zaklonjene položaje i blokirali njihov beg.- Hauser pokušava da nas natera na most - viknu Filip. Još jedan

prasak iz puške pocepa lišće s grana iznad njih.Nemamo izbora! - odviknu mu Tom.Već sledećeg trenutka trčali su preko mosta koji se ljuljao, napola

noseći, a napola vukući oca. Vojnici na drugoj strani kleknuše,blokirajući im silazak, s uperenim puškama.Samo nastavite - vikao je Tom.Bili su na trećini puta preko mosta kad vojnici ispališe upozoravajući

plotun iznad njihovih glava. Istovremeno javi se glas iza njih. Tom seokrenu. Hauser je, s još nekoliko vojnika, na drugoj strani mosta,blokirao njihovo povlačenje.Sva petorica su bili u klopci.

Vojnici ispališe i drugi plotun, sad niže. Tom je čuo tanad kako zujikao pčele pokraj njihovih glava. Stigli su do sredine mosta, a on seljuljao i tresao od njihovog kretanja. Tom pogleda unazad, paunapred. Stadoše. Više ništa nisu mogli da učine. Bilo je završeno.Ne mrdajte - viknu im Hauser, koračajući preko mosta s puškom

uperenom u njih. Gledali su ga kako se približava. Tom baci pogledna oca. Gledao je u Hausera sa strahom i mržnjom. Izraz njegovoglica uplaši ga više nego situacija u kojoj su bili.Hauser stade na stotinu metara od njih, umiri se na drhtavom

mostu.- Gle, gle - reče. - Ako to nije stari Maks i njegova tri sina. Kakav

ljupki porodični skup.

78Za onih dvanaest sati koliko je ležala iza debla, Sali je, iz nekog

razloga, razmišljala o svom ocu. Poslednjeg leta svog života učio juje da puca. Posle njegove smrti nastavila je da ide do litice da vežbapucanje na jabukama i pomorandžama, a kasnije na petoparcima idesetoparcima. Postala je izvanredan strelac, no to je bilabeskorisna veština - nije je zanimalo ni takmičenje, ni lov. Samo jeuživala u tome. Neki ljudi su voleli kuglanje, neki pingpong, a ona jevolela pucanje. U Nju Hejvenu, međutim, bila je to političkinajnekorektnija veština od svih zamislivih. Džulijan je bio užasnutkad je otkrio. Naterao ju je da obeća da će odustati od streljane i daće tu veštinu držati u tajnosti - ne zato što je on bio protiv oružja, većzato što je bilo declasse*( Fr.: neprihvatljivo, bez otmenosti. (Prim.prev.)) Džulijan. Oterala ga je iz misli.Pomerila je zgrčene butine i savijala prste na nogama,

pokušavajući da opusti ukočene mišiće. Dala je još jednu šakukoštunjavih plodova Dlakavom Momčiću, koji se i dalje durio u svomkavezu od loze. Bilo joj je drago što je bio tu proteklih sati da joj pravidruštvo, iako je bio lošeg raspoloženja. Jadničak je voleo svojuslobodu.Momčić ciknu u znak upozorenja i Sali istog trenutka usredsredi

svoju pažnju. Zatim je čula - udaljene pucnje u Belom gradu, jedvačujno praštanje automatskog oružja, zatim još jedno. Pomoćudvogleda je pregledala šumu s druge strane klisure. Čulo se jošpucnjeva, pa još; postajali su sve jači!. Prošlo je nekoliko trenutaka itad je videla pokret.To je bio Tom. Trčao je ivicom litice. Filip i Vernon iz-roniše iz

džungle ispred njega, pomažući ranjenom čoveku između sebe -neki starac u dronjcima, Brodbent. Borabej se poslednji pojavio,najbliži mostu.Čulo se još pucnjeva, i ona ugleda Hausera kako dolazi iz šume iza

njih, terajući ih i goneći kao lovinu prema mostu.Spustila je dvogled i podigla pušku, gledajući dramu kroz nišan

springfilda. Situacija nije mogla biti gora. Brodbentovi i Borabej samošto nisu upali u klopku na mostu. Ali nisu imali drugi izbor, sHauserom iza sebe i ponorom na drugoj strani. Oklevali su naprilazu mostu, zatim pojurili na čistinu. Hauser je izlazio iz šume i

dovikivao vojnicima na drugoj strani mosta. Oni kleknuše i ispališeplotun upozorenja.U trenutku, sva petorica Brodbentovih, uključujući i Borabeja, bili su

uhvaćeni u zamku na sredini mosta. Hauser i petorica vojnika najednom i četvorica vojnika na drugom kraju. Potpuno u zamci.Pucanje je zamrlo i nastala je tišina.Hauser, s grimasom na licu, poče da hoda duž nesigurnog mosta

prema njima, s poravnatim oružjem.Sali je osećala srce kako joj udara u grudima. Došao je njen

trenutak. Ruke su joj se tresle i znojile. Setila se svog oca. Smiridisanje. Zaustavi dah. Oseti srce. Pucaj izmedu toga.Sali nanišani Hausera dok je hodao mostom. Most se ljuljao, ali je

ona procenila da je njena šansa da ga pogodi pola-pola. Biće i većakad prestane da hoda.Hauser je prišao Brodbentovima na tridesetak metara razdaljine i

stao. Mogla je da ga ubije - ubiće ga. Uhvatila je njegov torzo usredinu optičkog nišana ali nije pritisnula okidač. Umesto toga sezapitala - šta će se desiti pošto ubijem Hausera?Odgovor nije bio težak. Ovo, ipak, nije bio Čarobnjak iz Oza, a

honduraski vojnici s obe strane mosta neće polo-žiti svoje puške ireći: - Zivela, Doroti! - Oni su bili surovi plaćenici. Ako pogodiHausera bilo je gotovo sigurno da će otvoriti vatru i pobiti sveBrodbentove na mostu. Bilo je de-vet vojnika - četvorica na njenoj ipetorica na drugoj strani - a ona nije mogla da se nada da će ih svepogoditi, posebno petoricu na drugom kraju koji su, praktično, bilivan domašaja. Komora springfilda imala je samo pet metaka, i kadnjih ispali, moraće da je otvori i ručno postavi pet novih, a to jetrajalo. A ionako je imala samo pet metaka.Šta god da je nameravala da uradi morala je to da postigne s pet

metaka.Osetila je paniku. Morala je da smisli plan, način da dovede do

ishoda u kome će svi preživeti. Hauser je kočoperno hodao k njima,s puškom, i očigledno je nameravao da ih pobije. Da, moraće da gaubije, a onda će biti gotovo i s Brodbentovima.Um joj se radio ludačkom brzinom. Nema pogrešnog koraka, nema

druge prilike. Mora da uradi ispravno. Razmotrila je svaku šansu, alisve su se završavale na isti način - Brodbentovi mrtvi. Ruka joj je

zadrhtala; Hauser je podrhtavao u nišanu. Ako ubijem Hausera,mrtvi su. Ako ne ubijem Hausera, mrtvi su.Bespomoćno je gledala dok je Hauser nišanio. Smešio se. Izgledao

je kao čovek koji sebi sprema zadovoljstvo.

79Tom je gledao Hausera kako prelazi most, s osionim osmehom

pobede na licu. Zastao je na tridesetak metara od njih. Okrenuo jecev puške k Tomu.- Skini ranac i spusti ga na zemlju.Tom pažljivo skinu ranac, ali umesto da ga položi na zemlju

nadnese ga nad ponor držeći ga za ručke.- Unutra je Kodeks.Hauser zapuca i metak otkinu parče bambusa s držača, na manje

od pola metra od Toma.- Spusti ga na zemlju.Tom se ne pomeri. I dalje je držao knjigu iznad ponora.- Pucaj i Kodeks leti dole.Nastade tišina. Hauser pomeri cev puške ka Brodben-tu.- U redu. Spusti ga ili tatica umire. Poslednja opomena.Neka me ubije - zabrunda Brodbent.A posle tate, tu su i tvoja dva brata. Ne budi glup i spusti ga.Posle kratkog oklevanja Tom ga spusti. Nije imao izbora.Sad mačetu.Tom izvadi mačetu iz korica i baci je.Gle, gle - reče Hauser dok mu se lice opuštalo. Okrenuo je pogled

ka njihovom ocu. - Maks. Nađosmo se opet.Starac, oslanjajući se na sinove da bi mogao da stoji, podiže glavu i

progovori.- Ti si u svađi sa mnom. Pusti momke da odu.Osmeh na Hauserovom licu se smrznu.- Baš naprotiv, imaćeš zadovoljstvo da ih gledaš kako prvi umiru.Brodbentova glava se trznu malo. Tom steže stisak. Most se blago

zanese, hladna magla se podizala. Borabej krenu korak unapred, aliga Filip zadrža.Dakle, ko će prvi? Indijanac? Ne, njega ćemo ostaviti za kraj. Ići

ćemo po starosti. Filipe? Odmakni se od ostalih da ne bih morao sveodjednom da vas ubijem.Posle kratkog oklevanja Filip se odmaknu ustranu. Vernon pruži

ruku k njemu, zgrabi ga i pokuša da ga povuče nazad. Filip otreseruku i napravi još jedan korak.

Gorećeš u paklu, Hausere - zaurla Brodbent. Hauser se ljubaznonasmeši i podiže otvor cevi. Tom otkloni pogled.

80Ali pucnja ne beše. Tom podiže pogled. Nešto iza njega je iznenada

privuklo Hauserovu pažnju. Tom se osvrnu i vide crni blesak -životinja je skakutala duž jedne sajle mosta k njima; majmun jetrčkao s podignutim repom - Dlakavi Momčić.S vriskom radosti Momčić je skočio Tomu u naručje i on vide

posudu, veliku gotovo kao majmunče, privezanu oko njegovogstruka. Njihova plinska boca iz pribora za kuvanje. Nešto je bilonaškrabano na njoj:MOGU DA POGODIM OVO S.Tom se pitao šta to, dođavola, znači, šta je Sali imala na umu.Hauser podiže pušku.- Sad se svi primirite. Ne pomerajte se. Pokažite mi šta vam je to

majmun doneo. Polako.I tog trenutka Tomu bi jasan Salin plan. Odvezao je bocu.- Drži je za rukohvat. Da vidim. Tom ispruži bocu. - Ovo je litar plina.- Baci je preko držača.Tom mirno progovori.- Na našoj strani je odličan strelac koji ima na nišanu ovu bocu,

ovog trenutka. Kao što znaš, vrlo je eksplozivan i zapaljiv.Hauserovo lice nije pokazivalo ni trag emocionalne reakcije. Samo

je podigao pušku.Hausere, ako pogodi konzervu most će otići u vazduh. Bićeš

odsečen i zauvek ćeš ostati u Belom gradu.Deset naelektrisanih sekundi prođe, pa Hauser progovori. - Ako

most ode u vazduh i ti ćeš umreti.Ionako ćeš nas ubiti. Hauser odgovori. - Blefiraš.Tom ništa ne reče. Sekunde su otkucavale. Hauserovo lice nije

pokazivalo ništa.Tom reče:- Hausere, ona može da pogodi tebe.Hauser podiže pušku i tog trenutka metak fijuknu i pogodi bambus

na površini mosta, dva koraka ispred Hauserovih čizama.Bambusovo iverje mu zakači lice. Sekund kasnije odjek se zakotrljapreko ponora.Hauser hitro spusti cev puške.

Sad kad smo se složili da ovo nije prazna priča, reci svojimvojnicima da nas puste da prođemo.- I? - upita Hauser.Sve je tvoje — i most, i grobnica, i Kodeks. Mi samo želimo svoje

živote.Hauser okači pušku na rame.- Svaka vam čast - reče. Tom sporim pokretima uze bocu i koristeći

olabavljenu lozu s mosta priveza je za glavnu sajlu.Reci svojim ljudima da nas propuste. Ti ostani gde si. Ako nam se

išta loše desi, naš strelac će pogoditi bocu i tvoj dragoceni most ćezajedno s tobom otići u vazduh. Shvatio?Hauser klimnu glavom.Nisam čuo naredbu, Hausere.Hauser skupi ruke oko usta.- Ljudi! - viknu na špan-skom. - Pustite ih da odu! Ne dirajte ih dok

prolaze! Oslobađam ih!Tišina.Hauser zaurla:- Želim odgovor na naredbu!Si, senjor - stiže odgovor.Brodbentovi podoše preko mosta.

81Hauser je stajao na mostu, a um mu se mirio sa činjenicom da ga

strelac - verovatno ona plavuša što je došla s Tomom Brodbentom -drži na nišanu. Nekorisna stara lovačka puška, rekli su mu vojnici.Baš. Na trista pedeset metara razdaljine pogodila je ispred njegovihnogu. Pomisao da ga ima na nišanu bila je vrlo neprijatna, pa ipaknesvakidašnje uzbudljiva.Pogledao je bocu privezanu za sajlu. Razdaljina izme-đu njega i

boce bila je manja od tri metra. Strelac je gađao s razdaljine veće odtri stotine metara. Gornji držači mosta su se ljuljali. Biće teškopogoditi metu koja se kreće kroz sve tri dimenzije. Gotovo nemogućpogodak, zapravo. Za deset sekundi je mogao da dohvati bocu,otkine je sa sajle i baci u ambis. Ako bi se tad okrenuo i potrčaounazad, ka daljem kraju mosta, postao bi pokretna meta kojaubrzano izlazi iz domašaja. Koliko je verovatno da bi mogla da gapogodi? Trčaće brzo preko mosta koji se ljulja - u tri dimenzije uodnosu na mesto s kog se puca. Neće moći da ga pogodi. Osimtoga, bila je žensko. Očigledno ume da puca, ali nijedna žena neume da puca baš toliko dobro.Da, to može brzo da se obavi, brže nego što Brodbentovi mogu da

pobegnu, a ona nikada neće pogoditi ni njega, ni bocu. Nikada.Pognuo se i skočio prema plinskoj boci.Gotovo istog trenutka čuo je fijuk metka ispred sebe i odjek.

Nastavio je da hoda i dospeo do boce baš kad je čuo odjek. Jošjedan promašaj. Bilo je previše lako. Taman je stavio ruku na bocukad se opet čuo cak i on vide blistavu svetlost kako izbija isprednjega s jednim šššššššš praćenu pržećom vrelinom. Zatetura seunazad, mašući rukom, zapanjen plavim plamenovima koji su lizalipreko njega, njegove ruke, njegovih grudi, njegovih nogu. Pao je izakotrljao se, uništavao oko sebe, udarao rukom, ali bio je kaoplameni Mida i sve što je dotakao postajalo je vatra. Udarao je,vrištao, prevrtao se - i odjednom je bio anđeo koji se svojim krilimavinuo u vazduh; sklopio je oči i prepustio se dugom, hladećem,divotnom padu.

82Tom se okrenuo tačno na vreme da vidi ljudski gorući meteor od

Hausera kako hita prema bezdanom ponoru, svetlucajući prigušeno itiho dok je padao kroz slojeve magle pre nego što je iščeznuo, neostavljajući za sobom ništa sem bledog traga dima.Sredina mosta gde je Hauser stajao bila je u plamenu.Sklanjajte se s mosta! - vikao je Tom. - Bežite! Trčali su najbrže što

su mogli, pomažući ocu, napredujući prema četvorici vojnika koji suse brzo povukli na siguran teren, ali nastavili da blokiraju drugi krajmosta. Delovali su zbunjeno, nesigurno; podigli su puške spremni nasve. Hauserova poslednja naredba je bila da ih puste da prođu -hoće li? Vođa grupe, poručnik, podiže pušku i viknu:- Stoj!- Pusti nas da prođemo! - viknu Tom na španskom.- Neću. Povucite se.Hauser je naredio da nas propustiš! - Tom je osećao kako most

podrhtava. Goreća sajla će da popusti svaki čas.- Hauser je mrtav- reče poručnik. - Sad ja zapovedam.- Most gori, za ime boga!Osmeh se prikrao na tienenteovo lice.- Tačno.Kao na znak most se trže, a Tom, i njegov otac, i njegova braća

padoše na kolena. Jedna sajla se odvojila uz tuš iskrica koje supadale u ponor, dok se most raspadao oslobođen napetosti.Tom se uspravi i pomože ocu i braći da ustanu.Moraš da nas pustiš da prođemo!Vojnik odgovori u trenutku kad vatra buknu iznad njihovih glava.- Umrećete zajedno s mostom. To je moja naredba. Beli grad je sad

naš!Tom se osvrnu; dim i vatra su suknuli sa sredine mosta dodatno

razbuktavani donjim delovima. Tom vide da se i druga sajla raspada,dok su zapaljeni delovi vlakana leteli u vazduh.Držite se — vikao je, hvatajući oca.Sajla se otkinu s divljim šibanjem i cela platforma mosta pade kao

kad pada zavesa. Prionuli su na dve preostale sajle boreći se dadrže svog nemoćnog oca. Most se razigrao pomerajući se napred-nazad.

Bilo - ne bilo vojnika - reče Tom - gubimo se s ovog mosta.Počeli su da mile duž dve preostale sajle, stopalima na donjoj,

držeći se rukama za gornju, pomažući Brodbentu.Teniente i njegova tri vojnika napraviše dva koraka.- Spremite se za pucanje! - Kleknuše da osiguraju stav i naciljaše.Tom i njegova porodica bili su samo sedam metara od čvrste zemlje

i vojnici će pucati na njih izbliza. Znao je da nemaju šanse nego danastave da hodaju prema ljudima koji su se spremali da ih ubiju.Treća sajla puče kao opruga, most se trznu i oni zamalo popadaše

s njega. Ostaci mosta sad su visili na jedinoj preostaloj sajli, ljuljajućise napred-nazad.Teniente uperi pušku u njih.- Vi sad umirete - reče na engleskom.Ču se šupalj udarac, ali ne iz njegove puške. Na tenienteovom licu

se pojavi iznenađeni izraz, i on kao da im se pokloni, a dugačkastrela je virila iz njegovog potiljka. Ovaj pogodak izazva trenutnuzbunjenost preostala tri vojnika. Sa ivice šume ču se vrisak od kogase krv ledila, a za njim stuže pljusak strela. Tara ratnici navališe izdžungle. Trčali su preko čistine, skakali i vrištali, usput bacajućistrele. Preostali vojnici, potpuno zatečeni napadom s boka, naotvorenom, baciše puške i u panici počeše da beže. Desetine strelakoje su ih istovremeno pogađale pretvoriše ih u ljudsko jastuče zaigle. Divlje su se teturali kao pijani bodljikavi prasići pre nego što supadali na zemlju.Zakratko, Tom i njegova braća najzad dospeše do čvrstog tla - baš

u trenutku u kome se i poslednja sajla otkačila u velikom oblakuiskrica. Dva goruća kraja mosta lenjo se zanjihaše prema zidovimaponora i razbiše o njih uz trzaj i slapove plamenih ostataka.Bilo je gotovo. Most nestade.Tom pogleda ispred sebe i vide Sali kako ustaje iz žbunja i trči

prema njemu. Krenuli su prema njoj, pomažući ocu, a svima supomagali Tara ratnici. U tren su stigli do nje. Tom je zagrli, a DlakaviMomčić, ponovo siguran u Tomovom džepu, kričao je nezadovoljnostisnut u sredini.Tom pogleda unazad. Dva kraja mosta visila su iznad ponora, još

uvek u plamenu. Petorica ljudi bili su zaroblje-ni u Belom gradu.

Stajali su na ivici ponora zureći u njišuće ostatke. Magla se dizala i,malo-pomalo, neme zapanjene figure nestaše.

83Koliba je bila topla i blago zamirisana dimom medicinskog bilja.

Tom je ušao, praćen Vernonom, Filipom i Sali. Maksvel Brodbent jeležao u visećoj mreži, zatvorenih očiju. Napolju su kreketale žabe, umirnoj noći. Mladi Tara iscelitelj tucao je biljke u jednom uglu kolibe,pod pažljivim Borabejevim okom.Tom stavi šaku na očevo čelo. Temperatura mu je rasla. Dodir

natera njegovog oca da otvori oči. Lice mu je bilo upalo, oči secaklile od groznice i svetlosti vatre. Starac natera sebe da senasmeši.- Čim mi bude bolje, Borabej će mi pokazati kako Tare pecaju

pomoću koplja.Borabej klimnu glavom u znak slaganja.Brodbentove nemirne oči preleteše preko njih tražeći potvrdu.- Je li, Tome, šta kažeš?Tom pokuša da nešto kaže, ali nije mogao da progovori.Mladi iscelitelj ustade i ponudi Borabeju glineni vrč napunjen

mutnom smeđom tečnošću.Ne još jedan - progunđa Brodbent. - Ovo je gore nego riblje ulje od

bakalara koje me je majka prisiljavala da pijem svako jutro.Pij, oče - reče Borabej. - Dobro za tebe.Šta je to? - upita Brodbent.- Lek.To znam, ali koji lek? Ne možeš da očekuješ da progutam nešto, a

da ne znam šta je to.Maksvel Brodbent je bio naporan pacijent. Sali progovori:- To je una degavilan, uncaria tomentosa*( Mačji nokti. (Prim.

prev.)) Sušeni koren je antibiotik.Pretpostavljam da ne može da škodi. - Brodbent uze vrč i popi

tečnost naiskap. - Čini mi se da ovde imamo višak lekara. Sali, Tom,Borabej, a sad i ovaj mladi vrač. Čovek bi pomislio da sam ozbiljnobolestan.Tom baci pogled na Sali.Šta ćemo sve raditi kad budem bolje! - reče Brodbent. Tom proguta

pljuvačku. Njegov otac, videvši da mu je neprijatno, nikad mu ništanije izmicalo, okrenu se prema njemu. - Pa, Tome? Ti si jedini pravidoktor ovde. Kakva je prognoza?

Tom je terao sebe da se nasmeši. Njegov otac ga je gledao dugo, azatim se zavalio uz uzdah.- Koga ja zezam? Nastade duga tišina.- Tome? Već umirem od raka. Ne možeš mi reći ništa što je gore od

toga.- Dakle - poče Tom - metak ti je probušio trbušnu du-plju. Imaš

infekciju i zato imaš groznicu.- A prognoza?Tom opet proguta pljuvačku. Njegova tri brata i Sali pomno su ga

gledali. Tom je znao da se njegov otac neće smiriti dok ne čuje čistu,neulepšanu istinu.- Nije dobra.- Nastavi.Tom nije mogao sebe da natera da izrekne.Tako loša?Tom potvrdi glavom.A šta je s ovim antibioticima koje mi daje ovaj iscelitelj? I šta je sa

svim tim čudesnim lekovima u tom zborniku koji ste upravo spasli?Oče, vrstu infekcije koju ti imaš, sepsu, ne može da izleči nijedan

antibiotik. Može da je izleči samo hirurgija, a verovatno je prekasno iza to. Lekovi ne mogu sve da poprave.Ponovo nastade muk. Borabej se okrenu i pogleda u ta-vanicu i

najzad reče:- Dođavola!Pogođen si umesto nas - reče Filip. - Spasao si nam život.Najbolja stvar koju sam ikad učinio.Tom položi šaku na očevu ruku. Kao da je dodirnuo vrelu polugu.- Žao mi je.- I koliko još imam?- Dva ili tri dana.- Isuse. Tako malo? Tom potvrdi.Ponovo leže s uzdahom.- Rak će me dotući za nekoliko meseci u svakom slučaju. Bilo bi

tako lepo da te mesece provedem sa svojim sinovima. Ili makarnedelju dana.Borabej priđe i stavi ruku na očeve grudi.- Ja žao, otac.

Brodbent pokri njegovu šaku svojom.- Ja žao takođe. - Okrenuo se i pogledao sinove. - A ne mogu da

vidim Lipijevu Madonu još jednom. Dok sam bio u toj grobnicineprekidno sam mislio da bi sve bilo u redu ako bih samo još jednomvideo Madonu.Noć su proveli u kolibi pazeći svog umirućeg oca. Bio je nemiran,

ali su antibiotici, barem privremeno, držali infekciju pod kontrolom.Kad je svanulo starac je još uvek bio pri svesti.Žedan sam - reče hrapavim glasom.Tom napusti kolibu noseći vrč i pođe ka obližnjem potoku. Selo Tara

se upravo budilo. Vatre za kuvanje su bile potpaljene, lepi francuskibakarni i poniklovani lonci i tiganji i činije iznete. Dim se u spiralidizao k jutarnjem nebu. Pilići su trčkarali po zemljanom trgu, a mnogipsi špartali naokolo, tražeći ostatke. Dečkić od dve godinenesigurnim hodom izađe iz kolibe, obučen u majicu s likom HarijaPotera i poče da piški. Svet je dospevao čak i u ovako daleko mesto,pomisli Tom. Koliko će još vremena biti potrebno da Beli grad predasvoje blago i tajne svetu?Dok se Tom vraćao noseći vodu ču oštar glas. Matora Kahova

žena, izašla je iz svoje kolibe i kriveći ruke nešto mu objašnjavala.Wakha! - gestikulirala je.Tom zastade oprezno.Wakha!Pažljivo zakorači prema njoj, napola očekujući da mu počupa kosu

ili zgnječi mošnice.Umesto toga ona ga uze za ruku i povuče u svoju kolibu. Wakha!Nevoljno je pratio njeno povijeno telo u zadimljenu baraku.A tamo, u prigušenoj svetlosti, oslonjena na zid, stajala je Madona

od grožđa fra Filipa Lipija. Tom je piljio u renesansno remek-delo inesigurno zakoračio prema njemu, opčinjen, u neverici da je tostvarno. Suprotnost između otrcane kolibe i slike bila je ogromna.Čak i u mraku, slika je blistala svojim unutrašnjim svetlom, zlatokosaMadona, jedva devojčica, držeći svoju bebu koja je gurala zrnagrožđa u usta s dva ružičasta prstića. Golubica je lebdela iznadnjihovih glava, zračeći zlatni list.Zapanjeno se okrenuo ka starici. Gledala ga je sa osmehom

razlivenim preko celog njenog zboranog lica, ružičaste desni su joj

sijale. Otišla je do slike, uzela je i gurnula mu u ruke.Wakha!Gestikuliranjem mu je pokazala da je odnese u očevu kolibu. Išla je

iza njega, gurkajući ga rukom.- Teh! Teh!Tom je hodao hladnom čistinom sa slikom u naručju. Kah je sigurno

zadržao sliku za sebe. To je bilo pravo čudo. Ušao je u kolibu ipodigao sliku. Filip baci pogled, kriknu i preseče se. Brodbent jezurio u nju, a zenice su mu se širile. Najpre nije ništa rekao, a zatimse zavali u svoju mrežu, s izrazom straha na licu.- Dođavola, Tome! Počela su priviđenja!- Ne, oče. - Približio mu je sliku. - Prava je. Dotakni je.- Ne, ne dotiči je! - vrisnu Filip.Brodbent ispruži drhtavu ruku i dotače površinu slike.- Zdravo - promrmlja. Okrenu se ka Tomu. - Ne sanjam.- Ne, ne sanjaš.- Za ime sveta, gde si je pronašao?- Bila je kod nje. - Okrenuo se prema starici koja je stajala na

vratima, s bezubim osmehom na licu. Borabej poče da je ispituje, aona je opširno odgovarala. Borabej je slušao, klimao glavom. Potomse okrenuo svom ocu.- Ona kaže njen muž gramziv, zadržao mnoge stvari iz grobnice.

Sakrio u pećini iza sela.- Koje stvari? - oštro upita Brodbent.- Ona ne zna. Ona kaže Kah ukrao skoro sve blago iz grobnice.

Napunio kutije kamenjem. On kazao neće da stavi blago od beličovek u Tara grobnicu.- Zamisli ti to - reče Brodbent. - Dok sam bio u grobnici činilo mi se

da su neki sanduci lakši nego što treba da budu, gotovo sasvimprazni. Nisam mogao da ih otvorim u mraku. To sam radio u grobnicipre nego što se Hauser pojavio; pokušavao sam da rešim misteriju.Taj prokleti matori prevarant Kah. Trebalo je da znam. Od početka jeto planirao. Isuse, bio je gramziv koliko i ja!Brodbent ponovo pogleda sliku. Odbijala je svetlost vatre, plamičci

su poigravali na Devičinom mladalačkom licu. Dok ju je gledaovladala je duga tišina. Zatim je sklopio oči i rekao:

- Dajte mi olovku i papir. Sad kad imam nešto da vam ostavim hoćuda napišem novo zaveštanje.

84Doneli su mu olovku i svitak papira od kore.Da odemo? - upita Vernon.Ne. Potrebni ste mi ovde. I ti, Sali. Dođite. Okupite se oko mene.Prišli su i stali oko njegove viseće mreže. Pročistio je grlo.- Pa, sinovi moji. I - pogleda u Sali - moja buduća snaho. Evo nas.Zastao je.- Kakve divne sinove imam. Žalosno je što mi je trebalo tako dugo

da to shvatim. - Opet je pročistio grlo.Nemam još mnogo vremena, a i glava mi je kao merica, tako da ću

da skratim.Njegove oči, još uvek bistre, šetale su po prostoriji.- Čestitam. Uspeli ste. Zaradili ste svoje nasledstvo i spasli mi život.

Pokazali ste mi kakva sam neviđena budala od oca bio...Oče...Ne prekidajte me! Imam nekakve savete na rastanku. - Zahripao je.

- Evo me na samrtnoj postelji, kako da odolim?Duboko je udahnuo. - Filipe, od svih mojih sinova ti najviše ličiš na

mene. Video sam, poslednjih nekoliko godina, kako očekivanjevelikog nasledstva baca senku na tvoj život. Ti nisi pohlepan poprirodi, ali očekivanje pola milijarde dolara imalo je izjedajućedejstvo. Video sam da živiš iznad svojih mogućnosti, da izigravašbogatog, prefinjenog poznavaoca u svom krugu u Njujorku. Oboleosi od iste bolesti kao i ja - potrebe da poseduješ lepotu. Zaboravi!Tome služe muzeji.Živi jednostavnim životom. Ti duboko ceniš umetnost, i to treba

samo po sebi da ti bude nagrada, ne priznanje i slava. A čujem i dasi neverovatan predavač.Filip klimnu glavom kratko, ne preterano zadovoljan.Brodbent je isprekidano disao.- Vernone. Ti si tragalac, i ja sad, konačno, shvatam koliko je to za

tebe važno. Problem je što te varaju. Ti si čedan. Ključni zakon zatebe glasi - ako ti traže novac, ta religija je sranje. Ništa ne košta dase moliš u crkvi.Vernon potvrdi glavom.- A sad Tom. Od svih mojih sinova ti se najviše razlikuješ od mene.

Nikad te nisam razumeo u potpunosti. Odbacio si me odavno,

možda s pravom.- Oče...- Tišina! Za razliku od mene, ti svoj život živiš discipli-novano. Znam

da ti je najveća želja bila da budeš paleontolog i da tražiš fosiledinosaurusa. Ja sam te, kao budala, gurnuo na medicinu. Znam dasi dobar veterinar, ali nikako ne razumem zašto traćiš svoje ogromnetalente da bi lečio rage u rezervatu Navaho Indijanaca. Ali sam nakraju shvatio da moram da poštujem i prihvatim tvoj životni izbor.Dinosaurusi, konji, svejedno. Radi svoj posao s mojim blagoslovom.Ono što sam takođe spoznao to je tvoja čestitost. Čestitost je neštošto ja nikad nisam imao, i pomalo me uzrujava da je vidim takosnažno izraženu u jednom od svojih sinova. Ne znam šta bi uradio svelikim nasledstvom, a verujem da ni ti ne znaš. Tebi novac nijepotreban i ne želiš ga, zaista.- Da, oče.- A sad, Borabeje... ti si moj najstariji, a ipak najskorije stečeni sin.

Poznajem te vrlo kratko, ali na čudan način osećam da te poznajembolje od svih. Posmatrao sam te, i shvatio da si i ti pomalo gramzivkao i ja. Ne možeš da dočekaš da odeš odavde, u Ameriku, dauživaš u dobrom životu. Ti ne pripadaš Tarama u potpunosti. To je uredu. Brzo ćeš učiti.Tvoja je prednost što si imao dobru majku, a mene nije bilo tu da te,

kao otac, poremetim.Borabej je hteo nešto da kaže, ali Brodbent podiže ruku.- Zar čovek ne može da održi govor na samrtnoj postelji a da ga

uporno ne prekidaju? Borabeje, tvoja braća će ti pomoći da dođeš uAmeriku i dobiješ državljanstvo. Kad budeš tamo postaćeš većiAmerikanac nego njeni građani, ne sumnjam.Da, oče.Brodbent uzdahnu i baci pogled na Sali.- Tome, ovu ženu nikad nisam sreo, a voleo bih da jesam. Bićeš

budala ako pustiš da ti isklizne.Nisam ja riba - reče Sali oštro.Ah! Upravo sam na to mislio! Pomalo drčna, ali neverovatna žena.U pravu si, oče.Brodbent zastade, teško dišući. Bio mu je napor da govori; čelo mu

se oznojilo.

Sad nameravam da napišem svoje zaveštanje. Želim da svaki odvas izabere jednu stvar iz zbirke u pećini. Ostalo, ako možete daiznesete iz zemlje, želim da poklonim bilo kom muzeju ili muzejimakoje vi izaberete. Počećemo od najstarijeg do najmlađeg. Borabeje,ti si prvi.Borabej reče:- Ja biram poslednji. Ono što ja želim nije u pećini.Brodbent klimnu glavom.- U redu. Filipe? Kao da ne bih i sam mogao da pogodim. - Njegove

oči odlutaše do Madone. - Lipi je tvoj.Filip pokuša da nešto kaže, ali nije uspeo.A sad, Vernone?Nastade tišina, pa Vernon reče:- Ja bih želeo Monea.- I mislio sam da ćeš to da kažeš. Pretpostavljam da možeš da

dobiješ oko pedeset miliona, možda i više za njega. Iskreno senadam da ćeš ga prodati. Ali, Vernone, molim te, nikakve zadužbine.Ne daj nikome novac. Kad konačno pronađeš ono što tražiš, moždaćeš tada imati dovoljno mudrosti da daš mali deo svog novca,sasvim mali deo.Hvala ti, oče.Takođe ću poslati torbu punu dragog kamenja i kovanog novca da

možete da platite ujka Semu.- Dobro.- A sad je red na tebe, Tome. Šta ti želiš?Tom baci pogled na Sali.- Mi bismo hteli Kodeks.Brodbent opet klimnu.- Zanimljiv izbor. Vaš je. A sad, Borabeje, kao poslednji, ali ne i

najmanje bitan. Koja je ta tajanstvena stvar koju ti želiš, a nije upećini?Borabej priđe do kreveta i nešto prošapta u Brodbentovo uho.Starac klimnu glavom.- Odlično. Smatraj da je urađeno. - Beležio je nešto. Lice mu se

orosilo znojem, disao je ubrzano i plitko. Tom je shvatio da nema jošmnogo vremena pre nego što izgubi svest. I znao je kakva je smrt odsepse.

A sada - reče - dajte mi desetak minuta nasamo da napišem svojuposlednju volju i zaveštanje, a onda ćemo pozvati svedoke iozakoniti je.

85Tom je stajao sa svojom braćom i Sali u šumarku koji je ličio na

katedralu od drveća i gledao veliku pogrebnu povorku kako krivudastazom prema grobnici, sveže isklesanoj u krečnjačkim stenamadaleko iznad sela. Vidik je bio zadivljujući. Telo Maksvela Brodbentabilo je na početku kolone. Nosila su ga četiri ratnika na nosilima.Balsamovali su ga postupkom starih Maja. Tokom obreda sahranenovi seoski poglavica je preobrazio njegov leš u El Dorada,Pozlaćenog iz indijanskih legendi, onako kako su Maje nekadsahranjivale svoje careve. Namazali su telo medom i posuli gazlatnim prahom, prekrivajući ga potpuno, da bi ga preobrazili ubesmrtni oblik koji će preuzeti u zagrobnom životu.Iza nosila s njihovim ocem išla je duga povorka Indijanaca koji su

nosili dobra potrebna u grobnici - korpe sa sušenim voćem, povrćemi koštunjavim plodovima, testije s uljem i vodom, mnoštvo majanskihrukotvorina kao što su kipovi od žada, oslikani glineni lonci, kovanezlatne posude i vrčevi, oružje, toboci puni strela, mreže, koplja - svešto je Maksvelu Brodbentu moglo da zatreba u zagrobnom životu.Posle njih, zavijajući za okuku, stizali su Indijanci s Pikasovom

slikom gole žene s tri oka, četvrtastom glavom i rogovima, iza nje jebila velika Pontormova scena Blagovesti, koju su nosila dvaoznojena Indijanca, potom Bronzinov portret Bie de Mediči, parrimskih kipova, još nekoliko Pikasa, Brak, dva Modiljanija, Sezan, joškipova - blago dvadesetog veka. Neobična povorka pođe uzbrdo, ušumarak.Na kraju je išao orkestar — ako tako može da se nazove grupa ljudi

koji su svirali na frulama od tikve, duvali u dugačke drvene trube iudarali štapovima. Na kraju je išao dečak koji je iz sve snage udaraou otrcani zapadnjački bas bubanj.Tom je osećao čudnu mešavinu tuge i pročišćenja. Jedna era je bila

završena. Njegov otac je umro. I to je bio poslednji pozdravnjegovom detinjstvu. Ispred očiju su mu prolazile stvari koje je znao ivoleo, stvari s kojima je odrastao. To su bile stvari koje je i njegovotac voleo. Kad je povorka ušla u grobnicu, progutao ju je mrak - iljude i stvari jednako - a zatim su ljudi izašli trepćući, praznih ruku.Očeva zbirka će tu biti zatvorena, sigurna, suva, čuvana do danakad se on i njegova braća ne vrate da zatraže svoje. Majansko blago

će, naravno, zauvek ostati u grobnici da bi osiguralo prijatan i srećanzagrobni život Maksvelu Brodbentu. Ali zapadnjačke stvari supripadale njima, ostavljene na čuvanje plemenu Tara. To je bilasahrana nad sahranama. Samo su majanski carevi bili takosahranjivani, i to poslednji put pre najmanje hiljadu godina.Tri dana pošto je potpisao svoju poslednju volju i zaveštanje,

Maksvel Brodbent je preminuo. Bio je bistar još samo jedan dan prenego što je pao u delirijum, komu i umro. Nijedna smrt nije lepa,mislio je Tom, ali je ova imala izvesnu otmenost, ako se tako možereći.Tom nikad neće zaboraviti, ne toliko smrt, koliko da-ne bistrine svog

oca. Četvorica sinova su bili uz njega. Nisu mnogo razgovarali, a ikad jesu bilo je to o sitnicama - uspomene, priče, zaboravljenamesta, radosti koje su delili, ljudi koji su davno nestali iz njihovihživota. Pa ipak, taj jedan dan čavrljanja bio je značajniji od decenijavažnih razgovora o velikim stvarima, pridika, očevih bodrenja,saveta, fllozofiranja i ozbiljnih diskusija za ručkom. Posle celogživota nesporazuma Maksvel ih je najzad razumeo, a i oni njega. Imogli su da ćeretaju samo zbog zadovoljstva. Bilo je takojednostavno i duboko.Tom se nasmeši. Ocu bi se dopala sahrana. Bio bi oduševljen da

vidi veliku povorku koja korača kroz šumu, velike drvene trube kojetrešte, bubnjeve koji odzvanjaju, frule od bambusa koje sviraju, ženei muškarci koji se smenjuju u pevanju i tapšanju. Velika grobnica jebila sveže isklesana u stenama; postala je začetak novog grobljaplemena Tara. Beli grad je bio odsečen kad je most izgoreoostavljajući petoricu Hauserovih plaćenika za sobom. Tokom šestnedelja za koje je nova grobnica bila građena, selo je žamorilo odvesti o vojnicima uhvaćenim u zamku. S vremena na vreme sudolazili do početka mesta, pucali, vikali, molili, pretili. Kako su dani inedelje prolazili petorica je spala na trojicu, pa na dvojicu. Sad jeostao još samo jedan, ali on nije vikao, niti mahao, niti pucao izpuške. Samo je stajao tamo, sitna usukana figura, ne govoreći ništa,čekajući smrt. Tom je pokušao da ubedi Tare da ga spasu, ali su oniostali nepokolebljivi - samo bogovi mogu ponovo da sagrade most.Ako bogovi žele da ga spasu, spašće ga.Ali, naravno, bogovi to nisu hteli.

Udarac u bas bubanj trže Toma iz misli i vrati ga u trenutnu paradu.Sva posmrtna dobra su bila nagomilana u grobnicu i došlo je vremeda se ona zatvori. Muškarci i žene su stajali u šumi, i pevali tužnu,opsedajuću melodiju dok je sveštenik mahao zavežljajem sa svetimtravama, a mirisavi dim je lebdeo pored njih. Obred se nastavljaosve dok sunce nije dotaklo zapadno obzorje; tad je završen.Poglavica je okrenuo veliki drveni ključ, a ogromna kamena vratagrobnice zatvorila su se sa zvučnim buuum, u trenutku kad suposlednji zraci nestali.Sve je prekrila tišina.Dok su se vraćali u selo, Tom primeti:- Baš bih voleo da je otac mogao sve ovo da vidi.Vernon ga zagrli.- Video je, Tome. Zasigurno je video.

86Luis Skiba je sedeo u stolici za ljuljanje na naherenoj verandi

izubijane kolibe i gledao preko jezera. Brda su bila obučena u jesenjisjaj, voda je bila zatamnjeno ogledalo koje je odbijalo oblinevečernjeg neba. Tačno je izgledalo kako se on sećao. Nakrivljeni dokje ulazio u vodu, a za njega su bili privezani kanui. Miris ugrejanihčeta borovine lebdeo je u vazduhu. Gnjurac se oglašavao s drugogkraja jezera, njegov jednolični krik je odumirao među brdima, a drugimu je odgovarao iz beskrajne daljine, glasom krhkim kao zvezdanisjaj.Skiba uze gutljaj sveže izvorske vode i nastavi polako da se ljulja, a

stolica i veranda su škripale u znak protesta. Sve je izgubio. Video jepropast devet najvećih farmaceutskih kompanija na svetu. Gledao jekako deonice padaju na pedeset centi pre nego što je trgovinazauvek prekinuta. Morao je da se prihvati Člana 11, i dvadesethiljada zaposlenih izgubilo je penzije i životnu ušteđevinu. Uprava gaje otpustila, akcionari i kongresni komiteti ocrnili; postao je tema unoćnim televizijskim emisijama. Bio je pod kriminalnom istragomzbog računovodstvene prevare, manipulacije deonicama, trgovineunutrašnjim podacima, samovolje. Skiba je izgubio dom i ženu, aadvokati su gotovo do kraja pojeli svu njegovu imovinu. Niko ga nijevoleo osim njegove dece.Pa, ipak, Skiba je bio srećan čovek. Niko nije razumeo njegovu

sreću. Mislili su da je izgubio razum, da ima nervni slom. Nisu znalikako je to biti spasen iz vatre pakla.Šta je to zadržalo njegovu ruku, pre tri meseca, u onoj mračnoj

kancelariji? Ili u tri sledeća meseca? Tri meseca u kojima se Hausernije oglašavao bila su tri najcrnja meseca Skibinog života. I baš kadse učinilo da se košmar nikad neće završiti pojavile su se iznenadnevesti. Njujork tajms je objavio neupadljiv članak, u drugom delunovina, o osnivanju Zadužbine Alfonsa Bosuasa, neprofitneorganizacije posvećene prevođenju i izdavanju izvesnog majanskogkodeksa iz devetog veka, pronađenog u zbirci pokojnog MaksvelaBrodbenta. Prema direktoru zadužbine, dr Sali Kolorado, Kodeks jebio majanska knjiga o isceliteljstvu, neprocenjivo korisna u traženjunovih lekova. Zadužbinu su osnovala i finansirala četvorica sinovapokojnog Maksvela Brodbenta. U članku je objavljeno i da je on

neočekivano umro dok je s porodicom bio na odmoru u SrednjojAmerici.To je bilo sve. Nije bilo pomena o Hauseru, o Belom gradu,

izgubljenoj grobnici, ludom ocu koji se zakopao sa svojim novcem -ni o čemu.Skiba je osećao kao da je teret celog sveta pao s njegovih ramena.

Brodbentovi su bili živi. Nisu bili ubijeni. Hauser nije uspeo da dođedo Kodeksa, i, što je bilo važnije, nije uspeo da ih ubije. Skiba nikadneće znati šta se desilo, a bilo bi opasno da istražuje. Jedino što jeznao bilo je da nije bio kriv zbog ubistva. Tačno, bio je kriv zbogužasnih zločina i trebalo je još mnogo da se iskupljuje, alinepopravljiva stvar oduzimanja ljudskog života - čak i njegovog - nijebila na tom spisku.Desilo se još nešto. Kad mu je sve oduzeto - novac, imovina, ugled

- najzad je progledao. Koprena s očiju je pala. Jasno je video kao daje opet dete - sve grozne stvari koje je uradio, zločini koje je počinio,svoju sebičnost i gramzivost. Sa savršenom jasnoćom je pratio tragspirale svog moralnog pada tokom uspešne poslovne karijere. Takoje bilo lako biti zbunjen, brkati ugled s poštenjem, moć sodgovornošću, podlost s odanošću, korist s vrednošću. Trebalo jebiti čovek izuzetno bistrog uma da bi zadržao sopstvenu čestitost utakvom poretku.Skiba se nasmeši gledajući u površinu jezera koje je odbleskivalo

kao ogledalo, posmatrajući kako sve to nestaje u sumraku - sve zašta je radio, sve što mu je jednom bilo tako važno. Na kraju ćeizgubiti i staru kolibu i nikad više neće zuriti u ovo jezero.Nije bilo važno. Umro je i ponovo se rodio. Sad može da započne

novi život.

87Policajac Čarli Ernandes iz policijske stanice u Santa Feu sedeo je

na svojoj stolici. Upravo je spustio telefonsku slušalicu. Lišće nastablima pamuka koje je video kroz prozor postajalo je bogate,zlatnožute boje, a hladan vetar je duvao s planina. Bacio je pogledna svog partnera, Vilsona.Opet Brodbentova vila? - upita Vilson.Ernandes klimnu glavom.- Da. Pomislio bi da su se komšije već navikle dosad.Ti bogataši - ko će da ih shvati? Ernandes frknu u znak slaganja.Šta misliš, ko je taj lik? Jesi li ikad video nešto slično? Tetovirani

Indijanac iz Srednje Amerike hoda naokolo u odelima onog starca,puši njegovu lulu, jaše njegove konje po ranču od hiljadu ari,naređuje posluzi, izigrava seosku gospodu, insistira da ga zovugospodin!On je vlasnik - reče Ernandes. - Sve je po zakonu.Naravno da je vlasnik! Ali ja pitam - kako je postao vlasnik? Imanje

vredi dvadeset, trideset miliona. A da se održava treba barem dvamiliona godišnje. Je l' ti stvarno misliš da takav tip ima tolike pare?Ernandes se nasmeja.- Da.Ša misiš, da? Čarli, tip ima ostrugane zube. On je jebeni divljak.Ne, nije. On je Brodbent.- Jesi li poludeo? Misliš da je taj Indijanac s ušima koje vise do

zemlje Brodbent? Ma, ajde, Čarli, na čemu si?- Izgleda baš kao i oni.- Jesi li ih ikad sreo?- Sreo sam dvojicu sinova. Kažem ti, on je još jedan sin onog

starca.Vilson se zagleda u njega, zaprepašćen.- Starca je pratio takav glas. Ostali sinovi su dobili umetnine, on je

dobio kuću i naramke para. Prosto.- Brodbentov indijanski sin?- Svakako. Kladim se da je starac čuknuo neku ženu u Srednjoj

Americi na nekoj od svojih ekspedicija.Vilson se zavali u svoju stolicu duboko impresioniran.

- Postaćeš detektiv-poručnik jednog dana, znaš li, Čarli? Ernandessmerno klimnu glavom. - Znam.

Beleška o autoruDaglas Preston, redovni saradnik Njujorkera, radio je za Američki

prirodnjački muzej i predavao engleski na Univerzitetu Prinston.Često je sarađivao s Linkolnom Čajldom i napisao je nekolikobestselera u žanru trilera kao što su: Kabinet čudesa i Relikvija, kojije postao veliki holivudski filmski hit.

Scan i OCR: GiltterBabyIspravka: BABAC

Table of ContentsZahvalnost12345678910111213141516171819202122232425262728293031323334

35363738394041424344454647484950515253545556575859606162636465666768697071

72737475767778798081828384858687Beleška o autoru