Crtez u Pesku- Povest o Ranohriscanskim Mucenicima

ЦРТЕЖ У ПЕСКУПовест о ранохришћанским мученицима

1

У ПОПЛИЈЕВОЈ ВИЛИ

Недалеко од плаже Арминије је вешто затезао лук, док су га остали робови пажљивопосматрали. Неки од њих су седели, а неки лежали на песку.

- Пази се осталих - промрмља Сепијун, бојажљиво се осврћући око себе.

Мишићави плавокоси роб је олабавио тетиву на оружју и с необичним нагласком полако рекао:

- Ево има годину дана откако у шуми одапињем стреле и још нико ми то није замерио.

- Али ти као да заборављаш да више ниси слободан човек. Ти си сада Арминије, а не Герман,како су те звали у твојој земљи, и роб си, а не ратник - упозори га један од робова.

Знам да робу није дозвољено ни да дотакне оружје и да га чека бич уколико то учини. Алиодапињање стрела у слободно време ми представља једину радост. Осим тога, пријатељи,сигуран сам да ме нико од вас неће одати.

Нико му није одговорио. Тек након неког времена Сепијун лукаво упита:

- А зашто бисмо те издали?

- Заиста зашто?! Можда би се надзорник о теби боље старао и дао ти да обављаш лакшепослове, или можда да би добио веће следовање хране - заједљиво ће Арминије.

- Знаш како се каже: свако гледа себе - узгред му одговори један од робова, слежући раменима. -А у шта циљаш?

- Увис, и то сваки пут све даље! - поносно ће Арминије па поново затеже лук из све снаге.

Остали робови се од срца насмејаше.

- Тако ћеш сигурно погодити право у мету! - гласно ће један од робова, пљеснуши се о бутину.

- Будало, па ти нишаниш у море! - грохотом се насмеја други.

Поносни Герман се намршти и подиже обрву:

- Од детињства нисам никад промашио мету. Погледајте!

У том тренутку галебови су летели изнад површине воде, кружећи над јатом риба. Арминије јеставио стрелу у лук, затегао га и нациљао у птице. За тили час је један велики галеб пао мртав,прободен кроз срце врхом Германове оштре стреле. Поновио је то шест пута, сваки пут свебрже. Робови су зинули од изненађења и попут каквих кипова поседали на песак.

Где си купио такав лук? - најзад ће Квинт.

2

- Сам сам га направио, и то тако да га је веома лако сакрити - похвали се Арминије показујућиим једноставан склоп свог оружја. - Видиш, могу да га расклопим и у стене сакријем и да гапоново саставим кад год ми затреба.

У том тренутку зачу се продоран и дуг звук трубе.

Знак за рад! Боље да пожуримо!

Брзим кораком робови кренуше низ долину, чији је почетак био на крају пешчане плаже. Подврелим сицилијанским сунцем имање је изгледало величанствено. Но робови, исцрпљени одсвакодневног гешког рада, нису уживали у том изузетном пејсажу.

Ове године је жито добро родило - примети Квинт.

Не само жито већ и грожђе и маслине - додаде неко од робова. - И жетва и берба ће бити добре.

- А господар Поплије Клем ће постати још имућнији. Као да већ није довољно богат и моћан!

- Нема он само ова поља. Наш господар има још сто ствари које ми никад нећемо ни видети.

- Тако је! - прогунђа Арминије. - Има и руднике, где ме сад чека толико посла.

На те речи се Квинт заједљиво искези:

- Да можда не машташ о томе да џина, као што си ти, запосле у библиотеци? Снажне рукепопут твојих требају им за рад у руднику.

А ти?

- Друго сам ја! Био сам учитељ у Александрији! То је занимање од којег не јачају руке. Зато су мезадужили да се бринем о господаревим књигама. Погледај, ено господара. Изгледа да јеприлично задовољан.

Група робова је стигла до величанствене палате у којој је римски сенатор проводио вреле летњемесеце са својом породицом, далеко од града. На покривеној веранди Поплије Клем једоручковао са својом супругом Корнелијом и сином Алексаменом.

Погледај, господар држи у руци златну чашу и полако пијуцка из ње. Мора бити да је нештодобро. Очигледно ужива у пићу! - тихо ће Сепијун.

Библиотекар Квинт изненада привуче пажњу осталих робова. Гледајући право у сенатора, каода сведочи о призору који је одавно видео, Квинт је почео да рецитујje свечаним и одмеренимгласом:

На праг велики стане и почне с погледом страшним брзе изметат' стреле, Антиноја погубикнеза,

потом на друге стране болдносне бацати стреле гађајућ' право,

и просац за просцем падаху брзо. Видело се да помоћ од неког добивају бога,

3

јер се по кући они поведоше за срцем својим,

са свих страна их стану убијати и главе им сећи,

грдан их јаук стоји, а крв им се по тлу пуши.[1]

- Шта ти то тамо мумлаш? - запита Сепијун.

- Сећање - меланхолично ће Квинт. - Да, то је сећање на време кад сам у Александрији имаосвоју школу и ученицима предавао Хомера. То је одломак из Одисеје и говори о стрелцу којизна шта хоће и како да се освети онима који га угњетавају.

На то се Арминије изненада примирио и пребледео, усресређено посматрајући људе који суседели на елегантно украшеној веранди.

- Хеј, ти! Шта је то с тобом? Зар су Хомерови стихови ганули твоју варварску душу? - из забаве ћеКвинт. Закаснићеш на посао. Како си кренуо да изостајеш, неће ти бити први пут да добијешбичем по леђима. Пожури, Арминије! У рудник, драги мој стрелче, у рудник!

* * * * *

Од тренутка кад су сели за сто, Поплије Клем једва да је проговорио. Његова жена је неколикопута покушала да започне разговор, али безуспешно. За столом је владо осећај неспокојства. Уједном часу Корнелија се обрати сину:

- Дакле, Алексамене, да ли те је Трасеј јутрос подстакао да учиш?

- Мајко, тај учитељ је досадан као и остали које сам до сада имао - равнодушно одговори дечак.

- Али не можеш време да проводиш у лову и играма на стадиону! - узвикну његова мајка, очитосе љутећи што јој се син све више отуђује од њиховог свакодневног породичног живота.

- Напротив, могу. То су једине ствари које ме занимају. Кад бацам диск или ловим срндаћа,осећам се као друга особа. Зашто да учим о Грцима и Персијанцима и чиме се они баве? Каквећу користи имати од тога кад одрастем? - оптужујуће упита дечак.

Овај разговор је пренуо Поплија Клема из дубоке замишљености и, обраћајући се сину,смишљено поче:

- Кад одрастеш, наследићеш ме на дужностима. Постаћеш римски сенатор и зато морашпознавати наше законе и обичаје, као и законе и обичаје народа које смо поразили. Можда ћешједног дана, попут мога оца, постати конзул неке далеке провинције.

- Зашто? Зар нисмо довољно богати да живимо како живимо? Мајка има мноштво поседа уТесалији и велико имање у Коринту, које је добила од своје породице, а ти си, оче, ако не

4

рачунамо нашу палату у Риму, власник огромног имања на Сицилији и толико много рудника,те верујем да је моја будућност потпуно обезбеђена - уображено одврати Алексамен, завалившисе у столицу.

- Сине, разумем зашто тако говориш. Пре неколико месеци си напунио тек четрнаест година ијош увек си млад, али кад одрастеш, схватићеш да је све то богатство несигурно.

- Али зар ти ниси царев пријатељ? - инсистирао је дечак.

- Наравно да јесам. Но цар Аурелијан[2] неће живети довека! Могао би да га наследи неко попутТиверија или неко њему сличан, а такви једино раде на томе да саставе спискове људи које требапогубити и присвојити њихова имања.

- А како се ми можемо заштитити од тога? - забринуто ће Алексамен.

- Тако што ћемо се потрудити да што више вредимо - одлучно ће Поплије. - Морамо битиспособни да истински служимо цару. Само на тај начин неко може бити незаменљив. И управозато није довољно знати само како се баца диск или како се лови срндаћ.

- Алексамен се намршти и ућута. Никад није ни помислио да би могли да изгубе своје великобогатство и зато су очеве речи повредиле његов не тако мали понос, а помало га и забринуле.Покушавајући да смири своју стрепњу, рече:

- Али, оче, не треба да бринеш!

- Можда, дечаче мој! - с уздахом ће Поплије. - Но ако је тако, онда је то само зато што сам, као итвој деда, научио да будем користан. Алексамене, најважније је бити од користи. Цару супотребни добри поданици који ће бранити царство. Веома му је важно да око себе има самообразоване људе.

- Зато, чедо моје, треба више да читаш. Зар не желиш да једног дана постанеш сенатор? - додалаје Корнелија.

Алексамен није рекао ни речи. Међутим, његови родитељи су осећали да је хтео да им каженешто друго, нешто што је од њих крио већ дуже време. Знајући свог сина, осетили су да јенешто држао у себи и зато су га посматрали у очекивању одговора. Младић се врпољио устолици, борећи се са унутрашњим мислима и осећањима. Није био сигуран у то да ли треба даим каже оно што му је заиста било на памети. Коначно, не могавши више да се уздржи,одједном му је излетело:

- Да постанем сенатор? А зашто бих? Ти си, оче, сенатор, али си већ остарио. Више се неусуђујеш да узјашеш коња! Деда је био конзул, и умро је. Нажалост, и ти ћеш умрети као и он.А и ја ћу остарити и једног дана умрети!

- Алексамене! - запрепашћено узвикну мајка. Дечак није могао да заустави бујицу својихосећања.

Зајапурен у лицу и достојанствен смело је наставио:

- Јуче је дивљи вепар убио мог драгог пса Велокса. Питао сам се каква ће бити разлика измеђулеша цара Аурелијана и леша мог пса?

5

Поплије и Корнелија су се ужаснуто погледали. Није им било јасно шта то њихов син од јутросговори и зашто је тако забринут и уплашен. Одакле ли само долазе његове речи?

- Алексамене, шта је то с тобом данас? Да ли ти нешто недостаје у животу? - брижно ће мајка.

- Не, наравно, али мислим на онај дан кад све ове ствари више неће постојати и кад ни меневише неће бити. Неко други ће добити наше палате и све наше богатство!

- Шта се то с тобом дешава? - строго ће Поплије.

- Како може један четрнаестогодишњак тако да прича? Читав живот је пред тобом! - завапиКорнелија.

- Колико дуго? Знамо ли то? - настави Алексамен. - Сећаш ли се трагедије која се зимус десила?Зар сте заборавили мог драгог рођака Либија? Кренуо је код мене и пао мртав на путу, а да никоне зна због чега. Имао је само двадесет година и био је власник једног од највећих имања у Риму!

- Шта хоћеш тиме да кажеш? Таква му је судбина неубедљиво ће Поплије.

- Можеш ли ми објаснити шта је судбина? - оштро ће Алексамен. - Могао бих то да схватим да јереч о неком бедном просјаку из Субурског округа који је умро од глади. Али кад неко ко има свешто му је потребно да би живео срећно изненада и необјашњиво умре, ја то онда једноставно неразумем! Дакле, живот је бесмислен!

Слушајући како му син плаче, сенатор је допустио wa се на његовом затегнутом лицу покажеогроман бол и још једном је ућутао. Тужан плач његовог чеда дирнуо је нешто дубоко у њему,мешајући његова осећања и будећи исте сумње и страхове, које није хтео да призна и које је дугопотискивао у себи. Корнелију је заболело синовљево очајање као и израз на мужевљевом лицу,израз који је одавао утисак да се повлачи у себе пун неспокоја, што уопште није било својственоњеговом сталоженом карактеру. Знајући да нешто мора учинити, покушала је да ублажиразговор:

- Мора да постоје и друге ствари сем славе и новца, а и истина је да то није довољно да би сеобјаснио смисао живота. Зашто не размишљамо о религији, о боговима?

На те речи се Алексамен иронично насмеја:

- Богови?! Молим те, мајко, заиста нема смисла јер тек у томе уопште не оскудевамо! Има ихтолико да се не могу ни избројати: Зевс, Хермес, Аполон, па богови шума, планина, долина,извора. Претпостављам да мој учитељ Трасеј зато никад и не престаје да ми рецитује грчкупоезију!

Поплије се прену из размишљања па, згранут синовљевом смелом изјавом, ускликну:

- Алексамене, још си дете! Закони наших градова се заснивају на поклоњењу боговима, и....

- Иако сви градови које смо освојили имају сопствене богове, ипак су поражени! - прекиде гадечак. - Њихови богови их нису могли заштитити. То значи да наши богови имају исте слабостикао и ми, будући да се, тамо на гори Олимп, стално свађају, а да и не говорим о њиховимманама!

6

- То нема никакве везе са народним сујеверјем - одлучно ће Корнелија. У мојој домовини, уГрчкој, земљи седам философа, постоје изузетна и мудра божанства.

- Мајко, каква је разлика између наших и њихових богова? Не жртвују ли се и њима бикови идруге животиње? Не баве ли се и богови Грка небитним стварима, као што су жртве и кипови,само зарад уноснијег посла? - иронично ће дечак.

- Откуд ти то знаш? - огорчено ће Корнелија. - Мој отац се увек враћао тако уплашен сапрославе Елевсинских мистерија.[3]

- Уплашен? Зашто? Шта је тамо видео? - заинтересовано ће Алексамен.

- Никад ми о томе није причао нити је икад мајку и мене тамо водио.

Корнелија је по први пут споменула сину успомену из детињства, и то само зато што сеуплашила Алексаменових очајних речи. Но чим је то изговорила, одмах је зажалила.

Алексаменово лице се озарило од истинске радозналости. Поплије је у мислима био недгедругде и није то приметио. Не размишљајући о ономе што ће рећи, поче наглас да размишља:

- Зашто не отпутујемо у Грчку? Корнелија, зар то не би била добра прилика да обиђеш својаимања? Ништа нас не спречава да успут одемо и до Елевсине. Волео бих да и сам видим окаквим је мистеријама реч, будући да су тако преплашиле мог драгог таста - помало у шали ћеПоплије.

Пренеражена Корнелија је одмах покушала да промени тему.

- Мојим имањима у Тесалији управља одличан старатељ и ти си тога свестан колико и ја. Заштобисмо кретали на такав исцрпљујући пут без икаквог разлога?

- Волео бих да Алексамен посети Атину. То би била 3 добра прилика за његово образовање, а ија бих задовољио своју радозналост - додаде Поплије. - Управо ми је јутрос философ ТутлијеНерв послао жреца. Он ужива велики углед у Риму, а и његов предлог је веома занимљив.

- Шта ти је рекао, оче?

- Предложио је да посматрам обред поклоњења богињи Кибели који намерава да обави уоближњој пећини. Тврди да је најбољи богињин посредник и обећао ми је да ће његове чиниоставити јак утисак на мене.

- Оче, могу ли и ја с тобом?

- То се никад неће десити! Те ствари нису за децу! одлучно ће Корнелија.

Сенаторова супруга, паметна и префињена, била је једна од најобразованијих жена Рима. Зналаје да је сматрају угледном и желела је да тако и остане, те се нарочито старала да се увек понашапрефињено и опрезно. Али у том тренутку је била ван себе. Њене крупне црне очи су пркосносијале, а руком је тако јако стегла ивицу стола да су јој зглобови на прстима побелели. Сенаторје изненађено погледао своју супругу, схвативши да је такву по први пут види.

7

Алексамен је био разочаран. Упркос чињеници да је знао колико га његови родитељи воле икако су му, будући слаби према свом јединцу, испуњавали сваку жељу, разумео је да сад нијеправо време да инсистира. Тренутак касније Поплије је поново размислио о читавој ствари и,увидевши да вероватно није требало да открије своје намере супрузи и сину, додао:

- То је заиста чудан предлог. Уосталом, мислим да немам времена да идем. Иако смо овде збогодмора и опуштања, цар ми непрекидно шаље гласнике због послова којима морам да сепосветим.

- То је тачно - рече Корнелија, брзо се смиривши након што је нашла безопасну тему на коју јемогла да усмери разговор. - Јутрос је још један стигао. Није деловао баш уморно па се питамколико им треба да стигну из Рима - додала је весело.

- Само четири дана - сместа одговори Поплије, будући да је готово све знао о администрацијипространог царства. Било му је драго што је могао да промени тему. - Царска пошта је чувенапо својој организацији. Нарочито се старају о станицама где се мењају коњи. Нови епарх[4]Рима са великим одушевљењем обавља свој посао. То је, Алексамене, још један човек који знакако да буде од користи.

Али Алексамен није чуо очеве речи. Устао је од стола намргођен и рекао робу који их је служио:

- Реци Бруту да ме чека у соби.

- Изгледа да ти се свиђа млади Сицилијанац - примети Корнелија. - Веома сам срећна што самга купила да лично теби служи. Желим вам да се лепо дружите.

- Има много тога што мора да научи да би ми угодио - осорно ће Алексамен напуштајућиверанду и одлазећи у своје одаје где га је чекао мали Сицилијанац.

* * * * *

- Хеј ти, шта радиш тамо?

Чувши груби глас надзорника имања, Брут подиже своје сузне очи и тужно га погледа.

- Господар ми је рекао да не зна како ће провести поподне. Знам само да ће ићи или у лов илина стадион. Зато глачам дискове и копље, а лук и стреле сам му већ спремио. Тако ће, шта годда одабере, бити спремно. Не смем да љутим свог младог господара.

Надзорник је за тренутак размишљао, а потом закључио да Алексамен има нови хир, па је затоупитао малог слугу:

- Шта ће бити са ловачким псима?

- Два најбоља су везана напољу и чекају.

- А коњ? Је л' и он спреман? Којег си изабрао?

8

- Хенситата, риђана којег је сенатор поклонио младом господару за рођендан. Изгледа да му семного допада и зато мислим да ће бити задовољан оним што сам му припремио.

- Добро је да си извршио све те припреме - строго ће надзорник. - Али још боље би било кад бипроменио израз лица. Знаш, господари не воле да гледају тужна лица око себе.

Брут је погнуо главу и заплакао.

- Како год желиш, дечаче! Видећеш, много ћеш зажалити ако се не орасположиш допоподнева! - упозори га надзорник.

У том тренутку се појави Алексамен.

- Зар нисам заповедио Бруту да ме чека у мојој соби? Зашто је још увек овде?

- То сам га баш и питао, господару, а он ми рече да је управо завршавао са глачањем Вашегкопља и дискова за стадион. Али ако бисте више волели да идете у лов, и у том случају је свеспремио за Вас.

- Зашто Брут плаче? Да ли је поново направио неку глупост?

- Не верујем, господару - одговори надзорник. Видите, кад ме је ваша блага мајка замолила да заВас купим овог младог пастира, на истој тржници су продавали и његовог оца и мајку. Купиосам и њих, јер сам их добио по доброј цени. Али и сами знате, господару, колико ми је стало дабудем од користи вашој изузетној породици. Јуче ми се указала прилика да његове родитељепродам за више него што сам их купио и нисам могао да пропустим такву зараду. Брут се никадније раздвајао од њих и зато...

- И зато плаче што зна да их више никад неће видети - хладно ће Алексамен.

- Тачно! Већ два дана кришом плаче. Рекао сам му да Ваша Екселенција заслужује срећна ирадосна лица у својој служби. Али изгледа да он то не разуме.

- Заиста! - грубо ће Алексамен. - Својим сузама траћиш моје време! Наређујем ти да сместапромениш израз лица! Мислиш да роб има исто право на породицу као слободан човек? Кад сумоји штенци били одвојени од своје мајке, да ли су цвилели? И да ли је мој коњ Хенситат жалиокад су га одвојили од мајке? Треба да поштујеш законе овог дома! Разумеш ли? урлао је напотиштеног младог роба, који се мучио да утуши јецаје.

Не рекавши ни речи, Брут настави да глача металне дискове. Уморан и изнервиран због терасправе, Алексамен се нагло окренуо и ушао у своју спаваћу собу. Тамо је легао међу великејастуке који су украшавали изрезбарени кревет од слонове кости. Господар је климнуо главом,позивајући тако надзорника који га је допратио до собе.

- Реци ми, Нервине знаш ли добар начин да се спречи побуна робова?

- Наравно да знам!

- Да чујем!

9

- Учинио сам да уходе један другога - одговори Нервин поносно. - Сад не верују један другом имало-помало то прераста у занимљиво међусобно неповерење. Тако сам, на пример, скоросазнао да је млади роб Арминије направио лук који користи у слободно време и да је одличанстрелац!

- Како је то могуће? Роб нема право ни да додирне оружје, а не да га још и поседује! - љутито ћеАлексамен. - Како ћеш га казнити?

- За сад никако, господару. Не сме тако брзо да сазна да су га други робови издали. Још увек јенов и не познаје овдашње прилике. Ипак се надам да ће му тиме што га нећу одмах казнитидати времена да...

- Да га продамо?

- А не! Само да се још слободније понаша. Што више знам о њему, то боље!

Алексамен је размишљао за тренутак па рече:

- Добар си слуга, Нервине. Увек ћу се тога сећати. Иди сад, не требаш ми више!

- Нека Вас богови заштите, господару, и Вас и Вашу добру породицу! - рече Нервин и подижеруку указујући тако поштовање.

Док је слуга излазио из одаје, млади господар се заједљиво насмејао.

- Богови! - промрмљао је полугласно. - Наравно, шта бисмо да нас они не "штите".

После неког времена Алексамен је позвао Брута и дечак се одмах појавио.

- У пет сати, кад напољу захлади, ићи ћеш са мном на стадион а потом на базен. Не мораш даносиш тегове. Данас ћу само вежбати бацање копља и диска.

- Да, господару!

- У међувремену ћу се одмарати. Кад дође мој учитељ, отпусти га.

Алексамен је удобно лежао на јастуцима и затворио очи да би одремао.

Три сата касније, кад је благи поветарац са мора охладио вечерњи ваздух, одморни младипатриције се могао видети како баца фино изглачане дискове по пешчаном пространствуњегове личне спортске арене.

Уживајући у томе што тако радосно проводи време, осећајући своју младалачку енергију идивећи се сопственој телесној грађи, није ни приметио колико је његов јадни слуга изнемогао.Брут је вредно трчао напред-назад враћајући господару бачене дискове и копље. Био је задихани знојав. Борио се да не вуче ноге, али понекад би посрнуо. У једном тренутку скоро да је пао налице у суви и прашњави песак.

После неког времена, савладан жељом да ужива у топлој води, Алексамен је коначно завршио свежбањем на стадиону. Скинувши са себе оно мало преостале одеће, хитро је отрчао дооближњег базена, који је био направљен нарочито за њега, и радосно уронио у дубоку плаву

10

воду. Чак је и касније те вечери израз његовог лица одавао такву радост да Корнелија није моглада одоли а да га не задиркује:

- Дакле, Алексамене, претпостављам да ти данас живот није изгледао тако досадан?

- Морам признати да има добрих ствари у животу весело одговори младић, погледомпрелазећи преко богато и раскошно постављене трпезе.

Свежи поветарац је кроз ноћни ваздух носио нежни благоухани мирис цветова наранџе, благопомешан са јачим, оштријим мирисом земље далеких житних поља. У том трену Алексамен је,осећајући задовољство и сигурност, имао неодољиву жељу да се захвали родитељима.Пољубивши их за лаку ноћ, пре него што је отишао у своје одаје, озбиљно им рече:

- Обећавам да ћу учинити све што до мене стоји да заштитим углед наше породице, који стетако тешким трудом стекли!

Сат времена касније безбрижно је спавао на перјаном кревету, покривен свиленим чаршавом.Код врата је, на поплочаном поду ходника, лежао Брут, спреман да брзо устане у случају да сењегов млади господар пробуди и да му усред ноћи нешто затреба. Његов положај је бионајбеднији, јер млади господар је чак и свом псу

Велоксу, док је био жив, дозвољавао да спава на удобном кревету, склупчан крај његових ногу.Срећа у несрећи је била то што је сироти Брут бар могао да на хладном мермерном подупредахне од исцрпљујуће дневне жеге, коју је морао да подноси све док не би потпуно малаксао.

Тек што је Брут заспао, осетио је како га поспаног и дремовног неко дрма за раме. Најпре нијесхватио шта се дешава и ко га то буди. Особа која је стајала пред њим носила је груб иједноставан памучни плашт, попут оних које носе обични пољски радници и сељаци, док му јелице скривала кабаница коју је навукао преко главе. Но ипак је било нешто познато у његовомупечатљивом ставу и држању.

- Устани, Бруте! - заповеди незнанац тихим али оштрим шапатом.

- Ма, ко је то? Ох, то сте Ви, господару?!

- Да! - оштро ће Поплије. - Узми ову светиљку и хајде са мном.

Иако је дечак још увек био збуњен и уморан, ипак је урадио оно што му је речено и откачиооближњу уљану светиљку која је висила у углу ходника.

- Ходај поред мене! - нареди му сенатор. - Нећемо ићи на главни улаз, већ кроз башту, кроз онумалу капију.

Неко време су ћутке ишли песковитом обалом изван главног дела имања, а онда је господарстрого рекао:

- Забрањујем ти да икоме причаш, чак и мом сину, о месту на које идемо и о ономе што ћемовидети. У супротном ћеш умрети од бича!

- Да, господине! Дајем Вам реч да ћу ћутати!

11

- Постарај се да одржиш своје обећање!

Ишли су кроз мрачну, мирну ноћ готово читаву вечност, како се чинило уплашеном Бруту. Текшто су стигли до усамљене шпиље, окренуте ка неким стеновитим пећинама, изненада сениоткуда појави неки човек и дубоко се поклони сенатору.

Ово је велика част! - ускликнуо је театрално гестикулирајући, као да се обраћа невидљивојпублици. - Његова Екселенција, чувени сенатор Поплије Клем је благоизволео да дође и да намсе придружи! Сигуран сам, господару, да нећете зажалити труд који сте ноћас уложили. Заистасе по први пут богиња Кибела на Сицилији обожава и поштује онако како јој приличи и оникоји су присутни свакако ће задобити њену наклоност. Дозволите ми да вам покажем пут.Пођите за мном. Очекују нас.

Скренули су лево кроз уску пукотину између стена и у трен ока се нашли пред отвором великепећине. Опрезно се осврнувши десно и лево, Поплије Клем дубоко уздахну и настави да следисвог водича. Идући иза свог господара, Брут је држао светиљку изнад његовог рамена иосветљавао му пут.

Брзо су ушли у пећину покушавајући да одгонетне њене нејасне обрисе при слабом осветљењууљане лампе. После неколико секунди заобишли су испупчену стену у зиду пећине и ступили увелики природни амфитеатар. Пред очима им је била отворена крипта. Упркос томе што је свеу њиховом окружењу било влажно, земља испод њих је била покривена свежим слојем крупног,сувог песка. У средини пропланка стајала је мала бина подигнута изнад запаљене ватре.Бронзани кип богиње Кибеле се издизао изнад бине језиво се пресијавајући при треперавојсветлости. Много људи, обучених у одећу са капуљачама, стајало је око круга у нестрпљивомишчекивању. Копља и мачеви су им били положени крај ногу. Поплије Клем, љубитељ финеуметности, није много обраћао пажњу на њих, већ је, као да је на некој тајанственој поноћнојлицитацији, гледао у кип и несвесно у себи процењивао квалитет уметничког рада и његовувредност. Но Брут се одмах уплашио тог мноштва људи и упркос топлоти у пећини, осећао јекако му се злослутна језа пење уз кичму. Изненада њихов водич прекиде тишину:

- Велики господару, ови људи су се окупили да се поклоне Кибели. Ја, богињин првосвештеник,и моји следбеници прешли смо дуг пут да бисмо Римљанима објавили поклоњење богињи која,као што Ваша Екселенција можда зна, већ ужива углед у Малој Азији захваљујући многимчудесима и тајнама.

Кад је говорник видео да Поплије не реагује, наставио је:

- Посвећеници који се клањају богињи знају многе ствари, но Ви ћете видети више но што онизнају и то посведочити. Дођите, Кибелини посвећеници, окупите се и удружите снаге!

А онда је тај човек почео да чини низ чудних покрета и да запева на језику који је Поплију бионепознат. Посвећеници су узели своја копља и мачеве и великом силином почели да ударајуједне о друге. У исто време пећину испуни громогласни звук бубњева који је долазио из некогскривеног удубљења. Све се претворило у метеж. Језиви крици и вика одјекивали су пећином.Плесачи су скочили на бину кезећи зубе и кривећи тела у позама налик на животињске. Док сечудни обред одвијао, пламен испод идола је постајао све већи, бацајући по зидовима језивеизобличене сенке посвећеника.

12

Првосвештеник је пребледело, а очи су му се зацаклиле. Црте лица су му се измениле тако да јеличино на неку грозну маску. А онда је уздигао руке са чврсто стиснутим песницама и почео дадозива богињу:

- Кибела! Кибела! Кибела!

Изненада одјекну звекет оружја које су посвећеници истовремено бацили на земљу. У пећинизавлада тишина, а посвећеници подигоше руке са стиснутим песницама. Сви погледи су билиуперени у непомичног првосвештеника који је стајао без икаквог израза на лицу.

Брут је читав овај призор преплашено посматрао а онда је пао на колена и, сав дрхтећи, покриолице с обе руке. Одједном се зачу некакав страшан глас. Чинило се као да долази изунутрашњости пећине. Био је то глас њиховог водича, који је говорио веома лагано,наглашавајући сваку реч и чинећи тако читав призор још озбиљнијим и драматичнијим:

- Ви, моји верни следбеници, чујте шта поручују богови! До сада смо ми били једини који сувладали земљом, али сад се појавила нова религија и шири се по целом царству. И док онапривлачи све више присталица, наши храмови су се испразнили а олтари остали без жртава.Послушајте сада шта Зевс, отац богова, заповеда! Велика несрећа ће задесити оне који се занесуовим новим веровањем а још већа беда и проклетство ће снаћи оне који имају власт и силу да јеуниште, а ништа не чине. Они ће све изгубити, без обзира на свој друштвени положај, јер јаКибела тако заповедам!

Тим речима је посредник завршио оно за шта је тврдио да су Кибелина наређења њенимследбеницима. Један од посвећеника се окренуо према водичу и дрхтавим гласом упитао:

- Господару, шта значе ове речи? Да ли знаш која је то нама непријатељска религија?

- Знам. Долази са Истока а установио ју је неко ко се зове Христос.

Док се тај страшан обред вршио, Поплије Клем је успео да остане смирен и достојанствен, каошто и приличи његовом положају. Окренувши се водичу, рекао је:

- Није ми непознато да ова религија покушава да се прошири читавим светом и да су је многинаши цареви жестоко прогонили.

- Да ли је неки од њих успео да је^искорени?

- Морам признати да није.

- Има ли много људи који следе ту религију?

- Аурелијан има друге бриге.

- Али чули сте да богиња заповеда да они који је не прогоне и не труде се да је затру морајуизгубити све што имају.

- Господине, да ли Ви то мени претите? - надмено ће Поплије.

13

- Господару мој, нек' ме богови штите, нисам то мислио. Али речи које су изашле из мојих уста,нису биле моје. Ја сам само сасуд за језик богова који говоре кроз мене, а нарочито за богињуКибелу.

На знак свога вође посвећеници су почели да напуштају пећину. Брут, који је дрхтавим рукамадржао светиљку, кратко погледа водича а потом свог господара, који су напето посматралиједан другог.

- Не бих се усудио да говорим са Вама, господару, да то није за Ваше добро и за благостањеВаше породице. Верујте ми и немојте пренебрегнути ово питање. Кад Вам ових дана царпошаље своје гласнике, немојте пропустити прилику и допустити себи да се изложитеопасностима на које Вас је богиња упозорила.

Поплије није одговорио. Заједно са својим малим слугом напустио је пећину и вратио се наимање, и то у потпуној тишини. Док су се приближавали вили, обратио се Бруту и строго мунаредио:

- Врати се на своје место, испред спаваће собе мог сина, и ако хоћеш да живиш, побрини се даникоме не кажеш ни реч о ономе што смо ноћас видели и чули. Покушај да то заборавиш.Претварај се да се никад није ни десило.

НАПОМЕНЕ:Хомер, Одисеја, Завод за уџбенике и наставна средства, 2002, превод Милош Т Јурић, стр. 438.Луције Домиције Аурелијан, римски цар од 270-275. године.

Елевсинске мистерије су старогрчки пролећни обред са по' реклом у граду Елевсини, аодржавао се у част богиње Деметре.Епарх је био администратор провинције или великог града, о управнику или гувернеруобласти.

14

ДАН У ЛОВУ

- Кад стигнемо у шуму, завежи Хенситата за дрво. Не морамо да се плашимо да ће га некоукрасти јер је име мога оца урезано на оглав.

- Да, господару. Господару, да ли да...

- Шта је сад, Бруте? - раздражено одбруси Алексамен.

- Да ли да идем за Вама пешке?

- Па не мислиш ваљда да ћеш седети поред мене или да ћеш можда јахати уместо мене?

- О не, господару! Хтео сам само да Вам кажем да на овој неподношљивој врућини не бих могаода Вас пратим у стопу и да увек будем уз Вас. Бојим се да нећу издржати.

- Добро, не брини нећу ићи галопом. Јахаћу Хенситата полако. Да видимо шта ћеш још да мемолиш?

- Господару имам много да носим на леђима.

- Зар покушаваш да ми кажеш да ти је мој лук претежак? - љутито га прекиде Алексамен.

- Не, господару, али тоболац са стрелама је мало тежи. Тражили сте да данас понесем многострела.

- Аха, је л' тако? Е па, шта је ту је! Ово ће ти помоћи да трчиш! - набусито ће Алексамен, двапутошинувши Брута бичем по ногама, а затим се окренуо, љутито узјахао коња и отишао.

Десет минута касније млади господар и слуга су стигли до краја шуме. Иако је Брут претходненоћи спавао само неколико сати и био веома уморан после свеноћне пустоловине са својимгосподарем, ипак се трудио да не поклекне под теретом који је носио.

Размишљао је о томе како је његов млади господар сав срећан и с таквом енергијом галопираокроз шуму, будући да се претходне ноћи добро одморио и управо се окупао у хладној води. НоБрут више није могао да трчи за коњем, поготово зато што је био натоварен опремом за лов итек убијеним зецом, којег је упртио на исцрпљена леђа.

Брут је одједном крикнуо од ужаса. Хенситат се нагло пропео на задње ноге и подивљао.Вероватно га је убола оса. Кад је коњ осетио да га јахач не може зауздати, појурио јегалопирајући из све снаге.

Видевши у каквој је опасности млади господар, Брут је сместа бацио лук, стреле и мртвог зецапа и не мислећи о томе колико је и сам исцрпљен, отрчао у вилу по помоћ. Јурио је што је бржемогао.

Алексамен је за трен ока схватио да ће погинути. Управо му је тада севнуо читав живот предочима, као што се често дешава људима који су на самрти. У мислима је већ могао да видинатпис који би му родитељи поставили на њиховој лепој породичној гробници. Вероватно би

15

писало: "Поплије Алексамен, љубљени син и наследник, умро као четрнаестогодишњак." Сањим се гаси и Поплијева породична лоза. Будући да није имао браће и сестара, читавобогатство његове чувене породице би по смрти његових родитеља припало Римском царству.Тако би Поплијево име умрло.

Његов помахнитали коњ је био тек неколико корака од ивице стрме стене. За тили час и коњ ијахач би се стрмоглавили и жестоко ударили у стеновиту литицу, а потом се утопили уузбурканом мору. Немоћан да се храбро суочи са својом трагичном смрћу, Алексамен језатворио очи. Чинило се да и јунаци посустају у оваквим тренуцима.

Изненадни трзај га је готово збацио с коња. Одједном је схватио да се његов коњ нагло зауставио.Полако је отворио очи и угледао групицу људи који су га нетремице посматрали. Међу њима јебио и дечак који се брзо одвојио од своје дружине и стао испред галопирајућег коња, машућикрпом јарке боје. Изненадна појава овог дечака одмах је зауставила Хенситата.

Иако је прилика, која му се пружила, била потпуно неочекивана, Алескамен није оклевао да јеискористи. Брзим и спретним покретом млади јахач је скочио са коња. Дечак је у исто времезграбио Хенситатове лабаве узде и чврсто их држао. Мишићи заустављеног коња су снажноподрхтавали. Мокар од зноја, као да је изронио из морске дубине, коњ је тешко дисао и бацаопену на уста.

- Спасао си ми живот! - рече Алексамен покушавајући да ухвати дах.

Видевши да његов млади спасилац носи само плашт без рукава са обичним кожним каишемоко струка, тихо га упита:

- Ко си ти?

- Зовем се Милвије, роб сам и син робова.

Рекао је то једноставно. Док је изговарао те понижавајуће речи, на лицу му се видело тиходостојанство и Алексамен је због тога осетио благу узнемиреност.

- Ко су ови људи?

- Ово је трговац који води да прода мене и моје пријатеље робове на аркагашкој тржници -сталожено ће дечак.

Сенаторов син је обишао групу робова пажљиво их одмеравајући.

- Који је од вас трговац? - упита заповедничким тоном.

Један од њих, дебео, проћелав, са лицем пуним ожиљака, одговорио му је гордо и безуважавања:

- Ја сам, младићу!

Алексамен га презриво погледа па рече:

- Ја сам син Поплија Клема.

16

Чим је трговац чуо име Алексаменовог оца, пао је пред њим на колена и ласкаво почео:

- Ох, Ваша Екселенцијо, опростите молим Вас! Опростите човеку који не види добро, јер давидим боље, сместа бих препознао Вашу благородну личност, која је тако високо цењена уРиму. Сад сам се сетио да Ваш славни отац има величанствену резиденцију са друге странешуме. Биће ми драго да Вам будем на располагању. Само заповедите!

- Добро, ако је тако, хоћу да ми продаш овог дечака који је зауставио мог коња. Можеш да ми сепридружиш до виле - одлучно ће Алексамен.

Трговац се задовољно поклони. Кад су се окренули да пођу, угледаше облак прашине изанеколико кочија које су им се муњевито приближавале. У првој кочији је био сенатор сасупругом, а у осталима слуге и кућни лекар, иначе Грк.

- Алексамене, чедо моје, шта се десило? - узнемирено ће Корнелија чим је искочила из кочије. Угласу јој се осећало неспокојство, али и олакшање што га види живог и без повреда. - Брут једошао изненада, вапећи за помоћ. Шта ти се десило?

- Смири се, мајко, добро сам - одговори дечак покушавајући да покаже храброст која га је биланапустила само неколико тренутака раније.

- Лекар ће те одмах прегледати!

- Ако тако желиш, али прегледаће ме кад се вратимо кући. Уверавам те да сам добро. Видиш дамогу да ходам, а ако хоћеш, могу и да потрчим. Све је у реду.

- Забога, шта се десило? - строго ће сенатор.

- Кад смо излазили из шуме, Хенситат је нагло појурио. Галопирао је право према литици избацио би ме да...

- О, богињо! - ужаснуто ће Корнелија стегнувши образе длановима.

- ...да овај дечак Милвије није имао храбрости да ме спаси. Изложио је свој живот опасности.Коњ је лако могао да га убије!

- Желео бих да га наградим - рече сенатор.

- Оче, он је роб и трговац би узео за себе новац који би ти дао дечаку. Желео бих да га купиш замене да ми буде лични слуга.

- Па наравно, сине. Самоодрицање које је показао, иако те није ни познавао, сигуран је залог даће ти бити одан док ти буде служио. Трговче, хајде за нама. Надзорник мог имања ће седоговорити с тобом око цене.

- Обећавам Вам, велики сенаторе, да ћу Вам продати Милвија за исту цену за коју сам га икупио, без икакве зараде. Ваш понизни слуга има велику част да служи Вашој племенитојпородици. Можда би Ваша Висост желела да погледа и остале робове?

Поплије га није удостојио одговора, већ је климнуо главом дајући слугама знак да се читаваповорка кочија врати у вилу.

17

У мучном ишчекивању оног најгорег, Брут се скрио у одајама за слуге. Шћућурио се и у ужасуразмишљао о томе како ће се данашња пустоловина, без обзира на њен исход, засигурно лошезавршити по њега. Ако Алексамен погине, он ће морати да пређе на други посао и тако ћеизгубити све повластице које је уживао у служби свог младог господара, а ако би Алексаменнекако успео да умакне страшним канџама смрти, још увек би њега могли да окриве за оно штосе догодило. Оптужили би га да није прегледао оглав са ђемом и уздама, и тако се уверио да судобро причвршћени, или да се није постарао да отера инсекте од Хенситата.

Седео је тако задубљен у очајничке мисли, кад се Нервин, надзорник имања, изненада појавипред њим.

- Хеј Бруте, зашто се кријеш? Млади господар је добро и тражи те! Трчи к њему!

- Нервине, да ли можда знаш, да ли је... - бојажљиво почео мали роб.

- Да ли је у добром или лошем расположењу? - прекиде га надзорник. - Убрзо ћеш сазнати,пријатељу мој! Иди право у његову спаваћу собу. Још си ту? Хајде, трчи!

Кад је Брут ушао у собу, лекар је смиривао Поплија и Корнелију. Са кревета на којем јеАлексамен лежао, допирао је ироничан смех:

- Богови? Ма немојте ми рећи! Да Милвије није био тамо да ме спаси, сигуран сам да би читавугору Олимп било баш брига за мене. Ах, ево и Брута. Дођи, Бруте! Приђи ближе!

Млади роб је пришао кревету, обамро од страха.

- Без обзира да ли се то десило твојом кривицом или не, више ми нећеш служити - растројеноће сенаторов син. - Само, за сада хоћу да мом новом слузи покажеш све што треба. Мајко, некалекар изађе, добро сам. Хвала за све што сте учинили за мене.

Загрливши Алексамена, Корнелија га упита:

- Реци ми, драго моје чедо, о чему си размишљао у том страшном часу?

- У тренутку кад сам мислио да ћу умрети, видео сам тебе и оца како плачете над мојим гробом.

- Стани, не говори више! - заплака Корнелија, испуњена страхом.

- Размишљао сам и о јучерашњем разговору. Ми смо ништа! Убод мале осе је довољан да изисторије избрише име једне од највећих римских породица. Мајко, зашто уопште живимо акосмо ништа?

- Не мисли сад о томе. Буди срећан, Алексамене. Уживај у данашњој срећи и нека те таквемисли више не брину.

После неког времена Поплије је са супругом напустио Алексаменову спаваћу собу, спустившитешку завесу испред синовљевих врата.

Алексамен је посматрао двојицу слугу и у себи их поредио. Били су готово исте висине и грађе,али су се по нечему веома разликовали. Брутове очи су непрестано одавале утисак унутрашњег

18

немира и изгледао је попут уплашеног човека који се увек суочава са тешкоћама. Деловао јепонизно читавом својом појавом. Глава и рамена су му увек били погнути. Насупрот томеМилвије је одавао утисак самоуверене особе, но није показивао гордост или себичност. Читавоњегово присуство је зрачило простотом, али и величанственошћу. По нечему је био надмоћнијине само од Брута, већ и од младог господара. Преимућство је било тако очигледно да јеоставило снажан утисак на Алексамена. Но ма колико да је био задовољан избором новог слуге,у исто време је био и љут на њега.

- Коме си пре служио? - упитао га је.

- Био сам у кући трговца уљем у Сиракузи.

- Колико дуго си био тамо?

- Шест месеци.

- А где си служио пре тога?

- Нигде.

- Како то?

- Моји родитељи су били слободни. Отац ми је био трговац, али му је посао пропао. Дуговао јетрговцу уљем велики износ који му није могао вратити због свог финансијског краха. Тако јетрговац продао и моје родитеље и мене.

- Да ли сте сви служили у истој кући?

- Јесмо у почетку, а пре три дана трговац уљем ме је продао човеку кога сте јуче видели. Што семојих родитеља тиче...

Не примећујући како је Милвије пребледео док му је причао о себи, Алексамен му даде знак дастане, ставивши му до знања да га не занима остатак приче, а онда се окрену Бруту и рече:

- Видиш, и Милвије је раздвојен од родитеља, а погледај како је смирен. Угледај се на њега ипокажи му његове дужности, и то што је могуће пре - нареди Алексамен и напусти собу.

Бруту је лакнуло кад је његов господар изашао. Желео је да први започне разговор, али је и даљестајао погнуте главе и с изразом страха на лицу. Милвије први прекиде ћутање:

- Дакле, хоћеш ли ми рећи које су ми дужности?

- Да, боље да почнемо. За неколико дана ћеш све сам обављати. Довде ми је дошло - узвикнуБрут, ставивши ивицу длана на грло. - Више му се не свиђам.

Јеси ли тужан што прелазиш на другу дужност? Брут је очајно слегао раменима.

- Не знам где ће ме ставити - рекао је утучено. Треба да знаш да овде није толико тешко радитикао у пољу или руднику. Кад се млади господар одмара, могу да радим у тишини. С другестране, бич лако ради за сваку ситницу. Можда ће према теби бити другачији јер ти дугујеживот. Желим ти више среће.

19

- Да ли би ти се допало да га замолим да те задржи? - озбиљно ће Милвије.

Брут је био толико изненађен овим питањем да није одмах одговорио.

- Кад би се то десило, нас двојица бисмо делили неке повољне околности, тако да би ти био нагубитку.

- Нема везе - безбрижно ће Милвије. - Важно је да ти будеш срећан.

Брут га изненађено погледа. Но Милвије му није дао времена да одговори.

- Видиш, и тебе и мене исто боли. Обојица смо раздвојени од родитеља и ако хоћеш, можемо датешимо један другог. Постаћемо добри пријатељи.

- Ох, никад нисам чуо некога да тако говори! - изненађено ће Брут. Надам се да ће младигосподар прихватити ту идеју.

Кад се те ноћи Алексамен вратио у спаваћу собу, Милвије му је изнео свој предлог. Алексаменга је погрешно схватио. Мислио је да Милвије то предлаже зато што хоће да има мање посла.

- У реду, схватио сам - рекао је. - Очигледно је да сам твој дужник, те не би требало да радиш каосви остали. Нека ти буде како тражиш.

Све је било спремно за вечерње купање, потом кревет и коначно послужавник са освежењем.

- Исцрпљен сам од данашњег дана - рече Алексамен након краћег времена. - Не свиђа ми се даобигравате око мене. Вољно!

Под тим је сенаторов син подразумевао да обојица треба да легну пред његова врата и да усваком трену буду спремни да му се нађу при руци. Брут је био расположен за разговор сасвојим новим другом, како је мислио о њему, још увек се не усуђујући да га назове својимпријатељем. Но Милвије је клечао у мрачном ходнику и држао главу у рукама. "Вероватноразмишља о родитељима", мислио је Брут. Кад је Милвије устао после неколико минута, видеоје да је Брут заспао. Иза завесе је могао да чује како Алексамен, који је такође спавао, тихо дише.Тада Милвије подиже руке, дубоко уздахну и тихо се помоли:

- Господе, помози ми!

* * * * *

- Не заустављају се бесни коњи сваког дана! - злобно ће Арминије Милвију. У последње време јесве чешће говорио таквим тоном.

Прошло је већ неколико месеци од Милвијевог доласка у сенаторову вилу. По наређењумладога господара, у почетку је помагао Бруту, но његово опхођење и беспрекорно извршавањедужности је код Алексамена све чешће изазивало гнев. Осетио је да је Милвије достојнији од

20

њега и, премда то никад никоме не би открио, све више му је завидео кад би видео да се његовслуга понаша смирено и благо и с необјашњивим достојанством. Једног дана је, потпунонеочекивано, рекао својим родитељима:

- Милвије ми се више не свиђа, а и не требају ми двојица слугу. Сумњам да ће бити љубоморниједан на другог. Зато ћу да задржим Брута, јер је искуснији.

Изненађени таквом променом осећања, његови родитељи су се само погледали, али нису ништарекли. Обузет све већом мржњом према свом новом слузи, Алексамен је наредио надзорнику даМилвија пошаље у рудник.

Нервин је био веома изненађен и усудио се да примети:

- Али, господару, у рудницима су најтежи послови. За рудник узимамо само снажне и доброграђене робове. Овај дечак је тако мршав да ће за само неколико недеља тамо оставити својекости.

- Чуо си шта сам ти рекао! Хоћу да видим како ће да реагује - хладно је рекао Алексамен.

И тако се Милвије нашао у руднику радећи поред Арминија.

- Овај дечак је тако мршав - подсмевао се Арминије новопридошлом шегрту кад су га једне ноћиставили да ради поред њега.

Знам да се бесни коњи не заустављају сваког дана. Али који год посао будем овде обављао,чинићу то што год боље могу и можда тако и теби олакшати твој задатак. - спокојно одговориМилвије.

- Гујо мала! - засикта високи Герман. - Боље би ти било да си на самом почетку признао да су теовамо послали да би ме уходио!

При треперећој светлости бакље, која је осветљавалa угао пећине у којој су радили, Милвијеволице је мало тако тужан и болан израз да је Арминије стајао непомично и неко време чуднозурио у њега. Његово тврдо лице је за тренутак омекшало:

Добро онда, видећемо да ли ћеш моћи да ми помогнеш! Дани су пролазили. Док су се мучилирадећи до исцрпљености, Арминије би се често осврнуо и погледао Милвија. Видећи га какомирно и тихо ради, уопште се не жалећи, очи би му се испуниле сузама. Док су једног дана завреме паузе седели у близини малог пристаништа, које је Арминије тако волео, упитао једечака:

- Милвије, како успеваш да све време будеш тако радостан? Увек си тако добар према мени.Откриј ми своју тајну?

Док је говорио, Милвије је у песку кажипрстом нацртао рибу. Био је то символ који су првихришћани користили кад су хтели да открију један другоме свој идентитет. Старогрчка реч зарибу ΙΧΘΥΣ такође означава почетна слова речи Ίησους Χριστός Θεου Υίος Σωτήρ што значиИсус Христос, Божји Син, Спаситељ. Герман је зурио широко отворених очију.

- Шта то радиш? Врачаш? - збуњено је запитао. - Ја ево овде имам бољу магију - рекао је и изскровишта у стенама извукао лук и стреле. - Видиш, Милвије, ово служи за одапињање стрела,

21

како то само ја умем да радим. Можда ће управо ово оружје које држим значити слободу затебе, мене и сву нашу несрећну браћу.

Арминије му је тако наговестио да припрема освету, но Милвије на то није одговорио. Те истевечери, док су остали робови спавали, успео је да се приближи Арминију и тада му је рекао да јеразумео шта смера. Причао је тихо и дуго. Ти тајни касни ноћни разговори су трајали данима.

Милвије се ускоро прилагодио својој новој дужности. Увек је радио са радошћу и унутрашњиммиром. Изгледало је као да је Алексамен заборавио на свог спасиоца. Учио је и похађао часовекод свог личног учитеља, али без интересовања. Често је налазио разлоге за бег на стадион или улов.

Корнелија је време проводила у својим одајама забављајући пријатеље. Сенатор је и даљепримао царске гласнике и, поред вођења свог посла, управљао пословима провинције изрелативне осаме своје летње виле. И док су тако летњи дани полако пролазили, у овој огромнојкући, пуној раскоши и удобности, и господари и слуге су се дан за даном бавили истимредовним задацима и дужностима. Међу њима је само један био истински срећан.

* * * * *

Једног лепог јутра Алексамен се досађивао у предивно уређеним вртовима виле, који су сепротезали до мора. У последње време све му је сметало, све је изгледало глупо и незанимљиво.Нису му се више допадали ни стадион ни лов јер ни у њима није могао пронаћи ништа ново иузбудљиво. Исте активности, исте ствари сваког дана! Размишљао је о томе како ће тако бити икад одрасте. "Дешаваће се исте ствари. Мораћу да говорим о истим питањима у Сенату саримским или сицилијанским патрицијама, да увек слушам иста предавања и препирке насастанцима, да гледам исте представе у амфитеатру." И док је тако размишљао, стегнувшипеснице због узнемирености, изненада се појави Нервин.

- Господару, Ваши благородни родитељи су ме замолили да Вас обавестим да је генерал Акила,чије се има,е граничи са Вашим, позвао Вашу породицу да сутра дођете у његову палату.

- О, мислио сам да је још увек у походу против Парћана. Зар се већ вратио?

- Заправо, вратио се после многих победа и Ваш отац би волео да га посети сутра ујутро окодевет сати. Кочије ће бити спремне у...

- О не, опет посета!

- Али свакако ћете чути неке узбудљиве ратне приче.

- Проблем и јесте у томе што ти војници немају о чему другом да разговарају до о славнимподвизима и победама.

Уследило је ћутање. После неког времена Алексамен упита раздражљивим тоном:

- Да ли је Милвије још увек у руднику?

22

- Да, господару, као што сте наредили. Али ако хоћете мој савет, немојте га више тамо држати.Он је достојан да Вам служи.

Алексамен је размишљао неколико минута, па рече:

- Па да, можда си у праву. Нека се Милвије после ручка врати да ми служи. Што се Брута тиче,видећу шта ћу с њим.

- Богови су просветили младог господара! - радосно ће Нервин.

- Богови? - заједљиво промрмља Алексамен. - Који богови? Нисам још видео ни једног.

23

СЛОБОДНИ РОБОВИ

- Мислим да се Секст Акила пребрзо вратио из похода против Парћана - рече Алексамен свомеоцу. Сенатор погледа сина и насмеја се:

- Да ли хоћеш да кажеш да није остао довољно дуго да напуни своје кочије непријатељскимпленом?

- Не, оче, нисам то мислио. Само ми је жао што нисмо отишли за Рим пре његовог повратка итако избегли ову посету.

- Видећеш да неће бити баш толико заморно. Немој сам себи да отежаваш.

- Надам се да нас неће задржати на ручку, јер се то не уклапа у мој распоред.

Поплије се намршти:

- Дабоме да неће. И ја вечерас имам много посла. Погледај, ево твојих слугу. Иди са њима ипусти их да се побрину о теби. Обрадоваћеш мајку ако се лепо обучеш.

Док је сенатор одлазио, Алексамен је климнуо Бруту и Милвију да му приђу.

- За сат времена ћу са родитељима кренути у пријатељску посету. Бруте, иди и донеси митунике. Изабраћу ону која ми најбоље стоји.

Милвије је ћутке стајао поред свог господара.

- Јеси ли срећан што си се вратио да ми служиш? Није ли тако боље? - самоуверено ћеАлексамен.

- Рад у руднику је тежак, али ми то не смета.

- Како то? - изненађено ће млади господар. Милвије се устручавао да одговори, али је ипак,пажљиво бирајући речи, рекао:

- Где год да сам, без обзира на место, срећан сам.

- Срећан?! Зар баш свагде? Како је то могуће? - грохотом се насмеја Алексамен. - Слуго, да ли бибио срећан, ако...

Алексамен се на време зауставио и заћутао. Не, не може бити да ће он, господар, једном робуповерити како се осећа и признати да му је живот празан и да га будућност уопште не занима.Но у исто време је осетио да би му помогло кад би ове своје мисли поверио некоме. "Каквасрамота што је Милвије роб! Ниједан од мојих пријатеља у Риму нема тако искрено лице као он.Али шта се то са мном дешава? Сада се чак и робу дивим?" И док је тако размишљао, уђе Брутносећи одећу коју је тражио.

Неспретно и уплашено, као што је било својствено Бруту кад је био у присуству свог господара,положио је одећу на кревет, једну тунику крај друге, да би Алексамен могао да изабере шта ће

24

обући. Док је ћутке уклањао наборе са одеће, дошао је до прелепе грчке тунике која је била такодивна, укрштено изаткана да чак ни Милвије није могао да задржи уздах дивљења. А сиротиБрут, као и увек нервозан и преплашен, помисли да је Милвије уздахнуо зато што је он у нечемупогрешио. И од саме помисли да је направио неку грешку, почеше да му се тресу руке тепрелепа туника паде на под.

- Десет удараца бичем, и то одмах! - љутито заурла Алексамен и скиде свој бич са клина на зиду.

Брут је преклињао и јецао:

- Господару, молим Вас, опростите ми! Јутрос сам од надзорника примио двадесет удараца ијош увек ме страшно боли! Молим Вас, господару, немојте!

- Приђи! Чујеш ли! - викао је Алексамен, презирући молбу бедног слуге.

Изненада Милвије направи корак напред и одлучно рече:

- Господару, оно што се десило је било мојом кривицом. Посматрајући ову лепу тунику, нисаммогао да не испустим уздах дивљења, и зато се Брут уплашио. Ако неко треба да буде кажњен,онда, молим Вас, дозволите да то будем ја.

Рекавши то полагано је клекнуо у углу собе, открио своје раме за бич и чекао.

Алексамен је пребледео од запрепашћења. Никад није сусрео никога тако храброг, као што је тобио Милвије, нити је и слутио да таква храброст постоји. Неодлучно је стајао гледајући двојицуслугу. Изненада су гордост и љубомора почели у њему да расту и он се силно разбесни тенемилосрдно избичева Милвија. Осећао је да је роб са сваким ударцем све надмоћнији и даказну прихвата без икакве жалбе, па је зато сваки ударац бивао све јачи. Кад је завршио сашибањем, хладно је рекао:

- Обојица сте слободни. Не требате ми. Сам ћу се спремити.

Тако су двојица дечака остали сами. Брут је гледао Милвија са дубоким поштовањем. Изненадаје спонтано загрлио свог пријатеља и бризнуо у плач.

- Ко си ти? Зашто ово радиш? Никад нисам учинио нешто што би те обрадовало, него самнапротив био љубоморан кад те је господар вратио из рудника, а ти се првом приликомжртвујеш за мене. Зашто то чиниш? Објасни ми! Како можеш да се према мени понашаш такопријатељски и са љубављу?

Милвије није одмах одговорио. Ћутао је дубоко се замисливши, а онда је озбиљно рекао:

- Зато што си ми брат.

Брут очито није разумео шта је Милвије тиме мислио па га је упитао:

- Зар ја твој брат? Како је то могуће? Можда зато што смо обојица робови?

- Не, него зато што нам је отац исти Бог.

25

- Стално ми говоре да богови не маре за робове. Да ли знаш да бар један од њих мисли о нама? -поче да запиткује, док су му у очима блистале сузе.

Милвије се насмеја:

- Бруте, постоји само један Бог, Онај Који је створио читав свет. Дошао је на земљу и рекао...

- Шта је рекао? - озбиљно ће Брут зурећи нетремице у пријатеља и једва дишући одишчекивања.

- Рекао је: љубите једни друге, као што вас Ја љубих.

- Стварно је то рекао? Шта је још рекао?

- Рекао је и: шта год учините једном од браће, мени чините. По томе ће вас сви познати: да стемоји ученици ако будете имали љубав међу собом.

- Да љубимо једни друге? - чудио се Брут. - Значи, само каже љубите7.

- Тачно - тихо ће Милвије, гледајући га нежно. - То је суштина наше вере. Онај ко истински волиправи је хришћанин.

- Шта си рекао? Хришћанин? Шта та реч значи?

- Потиче од имена које је Сам Бог имао док је био овде на земљи. Његово име је Исус Христос -полагано и са страхопоштовањем изговори име које Брут никад није заборавио. - Римљани гаизговарају мало другачије од Грка - додаде Милвије.

Но Брут изненада страшно пребледе. Сетио се чудног призора који је једне ноћи са сенаторомпосматрао у пећини. Нагло је зграбио свог друга за руку и са сузама у очима му рекао:

- Милвије, брате мој, мртав си!

- Зашто? О чему се ради?

- Не питај ме, молим те! Дао сам реч да нећу говорити о томе. Али, са тобом мислим да...

- Ако си обећао, онда мораш да одржиш своје обећање - прекиде га Милвије.

- Стари господар ми је запретио да ћу умрети од бича ако било коме кажем шта сам видео, алидобро знам да ме нећеш одати. Чуј само шта је било.

И док је Брут описивао шта се оне ноћи десило и шта је било речено у мрачној пећини, Милвијега је изненађено слушао.

- Тако ће сенатор послушати заповест богиње Кибеле и саветовати цару да изда указ да свихришћани буду убијени, па чак и ти, пријатељу мој.

- Цар никад неће успети да убије све хришћане смирено одговори Милвије. - Ако би се тодесило, онда би Црква Христова умрла, но Господ наш Исус Христос је обећао да то неће

26

допустити. То ћу ти објаснити у миру и тишини, кад будемо имали више времена. Хоћеш ли дао томе разговарамо вечерас пре спавања, кад млади господар оде у кревет?

- Милвије, баш бих волео! Не могу ни да замислим да ћу дознати оно што ти знаш! Ох, тако самсрећан. Једва чекам да дође вече!

Милвије је одржао обећање. Од тог дана је сваке ноћи, пре но што би отишли на спавање,причао о Господу и Спасу нашем Исусу Христу и Његово Јеванђеље је постепено освајалоБрутово просто срце.

* * * * *

Једне ноћи, док је лежао пред вратима младог господара, Брут је осетио да га је неко додирнуопо рамену и скочио је. Пред њим је стајао сенатор, обучен у једноставан плашт, попут оног којије имао кад су ишли у пећину.

- Дођи - прошапта Поплије. - Понеси светиљку. Идемо на поклоњење Кибели.

У ноћној тишини јасно је чуо како слуга одлучно и јасним гласом каже:

- Не, не идем са Вама!

Био је то тако неочекиван одговор да је Поплије помислио да је погрешно чуо роба, па јепоновио:

- Заповедам ти да узмеш ову светиљку и да ме пратиш на богињин обред.

Али, на своје велико изненађење, поново је чуо Брутов одлучан одговор:

- Не, господине!

Његово запрепашћење је било још веће кад је Милвије, који се у међувремену пробудио и чуоњихов разговор, стао поред свог пријатеља и рекао:

- Господару, ја сам одговоран за то што Брут неће да Вас послуша. Казните мене уместо њега.

Поплије је навикао да наређује и зато је, с неверицом посматрајући дечаке, рекао:

- Зар се усуђујете да се не повинујете мојим наређењима?

- Да, господару! - једногласно су одговорили.

- Знате ли шта вас чека?

- Знамо, господару.

27

Поплије је ћутке стајао. Није могао да верује својим ушима и за тренутак је помислио да сања.Потом се пренуо, гласно пљеснуо рукама и кућни стражар се истог трена појавио.

- Одведи ову двојицу у подземни затвор и позови џелата! Биће погубљени ујутро, пре почеткарада.

Стражар је грубо зграбио дечаке и одвео их са собом. Још увек запањен и у неверици, Поплијесе вратио у своје одаје покушавајући да схвати зашто су два млада роба, чак и по цену живота,стајала тако непослушно, и то због такве безначајне ствари. За све то време Алексамен је мирноспавао у својој соби и није чуо пометњу пред вратима.

Кад су се тешка дрвена врата затворске ћелије затворила иза двојице младих робова, Брут јечврсто загрлио свог пријатеља.

- Радујеш ли се са мном? - запитао је.

- Да, радујем се - с љубављу му се насмеши Милвије. - Али оно што је још важније јесте да сеГоспод наш Исус Христос још више радује с тобом. Уосталом, зар ниси због Њега одбио даидеш на служење лажним боговима? Поносим се тобом, Бруте. Хоћу да то знаш!

- Остаћу веран чак и ако Бог допусти да ме снађе још више тешкоћа. Је ли тако, Милвије?

Милвије је чврсто држао пријатеља за руку.

- Бруте, и раније сам ти говорио да можемо чинити велика дела кад на својој страни имамоГоспода. Можемо бити довољно јаки да дамо свој живот за Њега, чак и ако нам је само шеснаестгодина.

Брут је изненада озбиљно погледао Милвија и замолио:

- Научи ме како да се молим.

Са дечакових усана су полагано потекле топле речи усрдне молитве Богу, Ономе за Кога су седва младића спремала да за неколико сати умру, и то истом смрћу Којом је Он умро на Крсту:

- Оче наш, Који си на небесима...

* * * *

Страшна бука узнемирила је Поплијеву вилу у сам освит зоре. Звучало је као да неко вуче нештотешко с једне стране дворишта, а потом то баца на земљу уз туп ударац. Након тога су се испредподземне тамнице чули некакви тешки кораци. Врата су се отворила и на њима се појавиоџелат!

- Ајде, излазите! - рекао је грубо. двојици младих робова.

28

Огроман и силан џелат се увукао у ћелијицу, испунивши је мирисом зноја и алкохола. Крупнимручердама је зграбио дечаке и гурнуо их ка уском и мрачном степеништу које је водило удвориште.

Џелат, који је и сам био роб, није обраћао пажњу на две младе жртве, него је својимпомоћницима гласно издавао последња упутства:

- То су само деца и њихова тела нису тешка. Боље је прво учврстити крстове у земљу, а потом ихзаковати за њих. Неће бити тешко. Кад завршите, идите у одају робова и све их доведите давиде како ће ова двојица умрети на крсту. Господар је рекао да хоће да покаже добар примеркако се кажњава непослушност - грохотом се смејао, отпивши успут велики гутљај из свог меха.

Псујући и ропћући помоћници су поставили основе два тешка крста у узане, дубоке рупе, којесу раније биле ископане, а потом су их попунили земљом и ситним камењем, чврстозаглавивши крстове. Џелат, коме је вино још текло низ браду, је узео велики чекић и ексере.Погледао је два мала роба и рекао, подругљиво се смешкајући:

- Ко ће први?

Милвије је иступио напред и одлучно одговорио:

- Ја ћу!

Након тога се окренуо према Бруту, пољубио га у оба образа, чврсто загрлио и прошапутао:

- Ја ћу да будем први, да ти дам пример, да се не би уплашио. Буди храбар. За кратко времећемо бити у Рају са Христом.

Пришао је крсту са таквом храброшћу и смирењем да га је џелат изненађено посматрао, недодирујући га. Но тренутно изненађење га није спречило да крене у извршавање злодела.Својим дебелим рукама зграбио је Милвија за рамена, подигао га и спремио се да га прибија накрст. Док је постављао први клин у средину дечаковог длана, пришли су му његови помоћницикако би му помогли, придржавајући Милвија на месту. Уз суров осмехом на уснама, див је јакостиснуо дршку чекића, повукао тешку руку уназад и спремио се да замахне.

Изненада им је неко притрчао са другог краја дворишта. Био је то Нервин. Док је трчао из свеснаге, махао је рукама и викао:

Стани! Господар заповеда да сместа станеш! Згранут Нервиновим речима, џелат је испустиочекић и климнуо помоћницима да скину дечака. Брут је притрчао Милвију и загрлио га.Стајали су тако чврсто загрљени ослањајући се један на другога.

Стигавши задихан на место обустављеног погубљења, надзорник рече двојици младића:

Господар хоће одмах да вас види! Кад би само знао где је господар у овом тренутку, зинуо бијош више - рече џелату, који га је и даље згрануто посматрао. - Много чудних ствари се данасдешава у овој кући!

29

АРМИНИЈЕВА СМРТ

Брутова непослушност није била једина олуја која је претходне ноћи нарушила мир у вили. Уодајама робова дигла се још једна бура. Стражар Балб, исти онај који је одвукао Брута и Милвијау затвор, тајно је прислушкивао сенаторов разговор са два млада роба и био веома изненађен.Кад је извршио господарево наређење, вратио се у одаје робова и рекао им шта се десило.Мрежа ухода и обавештајаца у вили је већ разгласила вест и свако је имао своје мишљење опобуни и своје објашњење. Али док су о томе тихо разговарали, са другог краја собе допирало јегласно стењање.

- Каква је то бука? - упита Балб радознало, али и помало љутито.

- То је Арминије. Полако умире. Пре неколико сати се десила незгода у руднику. Огромна стенаруде гвожђа се одломила од зида где је радио. Није успео да се на време склони па му је пала нагруди.

- Ау!

- У великим је боловима и тражи да види господара.

- Зашто хоће да га види? - изненађено ће Балб, чудећи се таквој молби једног роба.

- Неће да нам каже. Само понавља да ће се господар спасити велике невоље уколико с њимпоразговара.

- Тачно тако је рекао - потврди други роб. - И још . стално прича о Милвију, оном дечаку који јес њим радио у руднику.

- Вероватно бунца - слеже стражар раменима.

- Не верујем - одлучно ће један од робова. - Ако хоћеш, можеш да одеш до њега и да ga видиш.

Кад је Балб пришао кревету, три или четири роба су стајала изнад Арминија који је био усамртним мукама. Његове плаве очи су биле приковане за место на таваници и изгледало је каода сања. Вероватно је видео језера и планине свог завичаја и тајанствене шуме у којима је живеокао дете. Из његових угруваних и поломљених груди допирало је жалосно јечање и чинило се даће се и оно сваког тренутка окончати.

За тренутак је погледом прешао преко Балба и препознао га. А онда је с крајњим напоромпокренуо усне и кашљући ипак успео да изусти:

- Балбе, јеси ли то ти? Молим те, иди и доведи господара. Иди молим те!

- Опусти се, сироти човече. Знаш да не смемо узнемиравати господара због роба, чак и акоумире.

- Кажем ти, иди!

30

Али, ноћ је. Господар спава. То је немогуће! Арминије јецајући ухвати свог пријатеља за руку иочајно завапи:

- Балбе, веруј ми, морам да му поверим једну велику тајну! Ти си на највишем положају међуробовима и тебе ће саслушати.

- У реду, отићи ћу! Опусти се сада и чувај снагу обећа Балб, узалудно покушавајући да га смири.

- Наградиће те кад види да сам, захваљујући теби, успео да га спасем!

Помињање награде је најзад убедиле Балба и он пожури ка господаревој одаји. Неколикотренутака касније тихо је покуцао на сенаторова врата.

- Шта је? - зачу Поплијев поспани глас. - Је ли стигао царев гласник?

Чим је Балб чуо те речи, устукнуо је и запитао са да ово можда није најглупља ствар коју је уживоту урадио. Али било је прекасно. Сенатора је већ пробудио и сада је морао да му даобјашњење.

- О не, господару! - одговори, прогутавши кнедлу.

Роб Вас зове.

- Јеси ли луд? - загрме Поплије.

- Господине, разумем Вашу зачуђеност, али роб умире - покуша да се побуни постиђенистражар.

- Па шта? Нека умре, заменићу га другим. Није време за шалу.

- Господару, - продужи Балб неспокојно - опростите ми, али овај роб каже да има да Вамоткрије велику тајну, нешто што је од велике важности за Вашу Висост. И толико је упоран, чаки поред тога што умире у тако великим боловима, да му верујемо. Зато сам, иако знам како Васје опасно наљутити усред ноћи, одлучио да Вас узнемирим, јер као што добро знате, господару,само ме занима Ваше благостање, и то до те мере да бих оставио своје кости...

- Доста, брбљивче један! Бићу тамо за минут и ако се испостави да си ме без разлога узнемирио,обећавам ти да ћеш мој гнев осетити на својој кожи!

Кад је Поплије стигао у собу за робове и пришао Арминију, схватио је да се самртник борио дазадржи бар мало преостале снаге.

- Зашто си ме тражио? - строго га упита.

- Господару, је ли истина да сте наредили да ујутро разапну Милвија?

- Да ли си тражио да дођем овамо да би ме испитивао? - љутито ће сенатор.

- Молим Вас, господару, немам још много снаге и зато ми одговорите!

31

- Истина је! Милвије је наговорио Брута да ме не послуша и зато ће обојица умрети на крсту занеколико сати. Ето, то сам наредио.

Знојећи се и борећи се за ваздух, Арминије се још једном храбро потруди и настави да говори:

- Господару, не чините то јер сте Ви онај који је требало да умре пре само недељу дана!

Чувши то Поплије Клем се разбесни. Чинило му се да му овај слуга заповеда. Једва је могао даобузда гнев. Нехотице је учинио нагли покрет којим је изражавао своје изненађење, а онда језамахнуо руком као да ће да удари човека на самрти. Но ипак се суздржао и бесно повикао:

- Робе, о чему то говориш?

- То је истина - изусти Арминије једва чујно. - Зашто бих то сада крио од Вас? Не плашим се даћете ме раније убити. Ионако умирем и тиме бисте ме само избавили ових мука. Живео самбедним животом роба који сада умире у страшним боловима. Можете да ми верујете, акохоћете, а ако нећете, не марим.

- Хајде, испричај ми! - захтевао је све радозналији Поплије.

- Па, ја сам наумио да Вас убијем, и то сам, без ичије помоћи и чак без ичијег знања. Никоменисам рекао, јер се овде никоме не може веровати. Можда то не знате, али моја стрела никадније промашила мету. Планирао сам да Вас њоме погодим право у грло, и то док доручкујете саженом и сином.

Кад је то чуо, Поплије је обамро и стајао је као да је паралисан. Вероватно уопште није очекиваода тако нешто чује па су га зато речи човека на самрти тако ужаснуле.

- И шта се десило? Зашто то ниси урадио? - покушавао је да остане сталожен.

- Због Милвија. Он је то наслутио. Како и одакле ни сам не знам, али знам да у том дечакупостоји нешто што није од овога света. Док смо заједно радили у руднику, имао је обичај да самном разговара. Говор му је увек био тако смирен и пун благости. У таквим тренуцима биучинио да сва моја мржња према Вама полако нестане. Говорио ми је о свом Богу, Једином, какоје говорио! Једином Који стварно постоји. Дословно би ме потресао начином на који ми јеговорио. И, замислите, пошто је знао шта смерам, довољно је било само да ме ода, а Ви бисте газа то богато наградили и чак му можда и слободу дали. Услуга за њега, смрт за мене. Али,његове речи су на свој начин спасиле мој живот, али и Ваш!

Због страшног кашља Арминије је за тренутак застао, а потом покушао да удахне ваздух. Дисаоје веома тешко.

- А сад чујем - наставио је - да сте осудили Милвија на смрт на крсту!

- Па шта? - набусито ће сенатор.

- Ако хоћете да са својом породицом живите срећно, са свим својим богатством, угледом иположајем поред самога цара, можете то постићи само са тим дететом које ће за неколико сатиумрети, и то по Вашем наређењу! Верујте ми и пожурите да учините оно шта морате. Ето, то јесве што сам имао да Вам кажем. Одлазим чисте савести!

32

Сенатор је занемео. Дубоко уздахнувши, кроз отворена врата је погледао небо које је почело дапоказује прве знаке свитања. Наборао је обрве док је размишљао о томе да ли заиста постојељуди у чијем животу нема места за мржњу и који се препознају по праштању. Но, запањенозбиљношћу исповести, Поплије Клем, племенити и горди римски сенатор у чијем је присуствучитав легион робова дрхтао, полако се сагнуо над умирућим робом и рекао:

- Можеш да идеш у миру. Обећавам ти да Милвије неће умрети!

- О, господару, заиста си праведан! Али, могу ли те замолити за још једну услугу? Да само знатеколико бих волео да Милвије буде овде док умирем!

- Биће тако!

После краћег времена, далеко од погледа осталих робова, Арминије је лежао полако умирући успокојству раног јутарњег сунца. Крај њега је клечао и нешто му тихо говорио Милвије који је,иако је само био упола његове висине, успео да својом дубоком и постојаном хришћанскомљубављу освоји срце гневног Германа.

- Желео бих да будем као ти, да познам твога Бога пре него што умрем. Шта ми је чинити? -тихо ће самртник.

- Само веруј да је Исус Христос Син Божји - прошапта Милвије, пун снажног саосећања премастрадалном пријатељу робу. - Веруј да је Он наш Спаситељ. И још веруј да је све оно што је Онрекао једина Истина.

Слабашним гласом, који је почео да јењава, Арминије поче да га моли:

- Верујем. Учини ме хришћанином, као што си ти, да бих био твој брат и чедо Божје.

Милвије није губио време. Да би га припремио за вечно путовање, крстио је Арминија онакокако су га учили: "У име Оца, и Сина, и Светога Духа..."[1]

НАПОМЕНЕ:Под нормалним околностима хришћанску свету Тајну крштења мора извршити канонскисвештеник. Међутим, у случају блиске смрти, кад је немогуће доћи до свештеника, православнихришћанин лаик може обавити крштење у крајњој нужди. Ако новокрштени преживи,рукоположени свештеник мора извршити свету Тајну крштења.

33

ХРАБРО ИСПОВЕДАЊЕ

- Дакле, ти си хришћанин? - упита Поплије.

- Да, господару.

Поред стола за којим је седео Поплије Клем, усправан и уздигнуте главе стајао је Милвије.Сенатор се још једном дубоко замислио. Све што је знао о хришћанима изгледало му јенемогућим сад кад се из прве руке уверио какво је понашање истинског хришћанина. Све теприче да обожавају магарећу главу и да су анархисти и бунтовници одједном су билебесмислене.

- Моме сину си спасао живот, а сада и мени, па ипак ниси тражио награду. Зашто? Зашточиниш сва та добра дела?

- Зато, господине, јер сам гледајући Вас и Вашег сина видео Исуса Христа - безазлено одговоримладић.

- Не разумем - збуњено ће сенатор.

- Исус је рекао: Кад учинисте једном од своје браће, мени учинисте. Тако се, на неки начин,може рећи да сам спасавао Самог Христа кад сам покушао да зауставим бесног коња. Исто седесило кад сам сазнао о Арминијевим намерама. Врло је једноставно.

У том тренутку на вратима се појави Нервин.

- Шта хоћеш? - упита сенатор.

- Господару, дошао сам да добијем од Вас наређења за данас.

- Даћу ти их касније. Иди сада!

Изненадно појављивање Нервина подсетило је сенатора на узалудност његових напора даодржи слепу послушност својих слугу. Непрестани надзор и организована присмотра га нисумогли заштитити од смртоносне стреле германског роба, док је реч овог детета била сасвимдовољна да заустави убицу.

- Милвије, јесу ли сви хришћани као ти? - изненада ће сенатор.

- Не знам, господине. Осим тога, ја нисам за пример. Хришћани не треба само да верују уХриста, већ и да живе по Његовом учењу и следе Његов пример.

- А ако то не чине?

- Онда нису прави хришћани.

Одговори су били једноставни и искрени. Сенатор се поново замислио. Било је заиста заневеровати да он, гувернер читаве провинције Римског царства и саветник и блиски царев

34

пријатељ, пажљиво и са заносом слуша простодушне речи једног од својих робова,простодушне речи детета.

- Зашто је Брут, по твом савету, одбио да ме испрати до Кибелине пећине?

- Зато што је своје срце већ предао Христу и мислио је да ћете га одвести тамо да се поклонидемонском идолу.

- То значи да бисте обојица жртвовали живот за вашег Бога?

- Видели сте то, господине.

Опет је уследио тајац, а потом је сенатор упитао:

- Да ли сте већ видели свога Бога?

- Не, али ни Ви нисте видели цара Тиверија који је владао кад је Исус Христос био на земљи.

- Нисам то мислио. Видео сам Кибелу, њене посвећенике и поклонике укочене од страха предњеним величанством. Чуо сам њеног првосвештеника како саопштава њене заповести. Да стевидели оно што сам ја видео, и ви бисте веровали у њену моћ.

Сад је био ред на Милвија да ћути. Затворио је очи, а усне су му се једва померале, као да јенешто шапутао.

- Немаш одговор на то, зар не?

- Господару, мислим да ниједан од Кибелиних обожавалаца не би изложио свој животопасности да спаси Вашег сина или да Вама спаси живот, а да не обелодани Арминијеве намересвима око себе.

- Слажем се. Али зар ништа не значи оно што се десило у пећини? Брут је видео што и ја.Можда га је страх због онога што је прошли пута видео и спречио да крене са мном.

- Господине, Брут се није уплашио крста.

- Истина - уздахну сенатор потврдно климнувши главом.

Милвије се изненада, надахнут тајанственом унутрашњом светлошћу која га је прожела, обратисвом господару, погледа га у очи и рече:

- Господине, ако ми наредите да вечерас кренем са Вама у пећину, поћи ћу.

* * * * *

У ноћној тишини сенатор је ишао са својим младим робом.

35

- Стварно се не бојиш? - запита Поплије.

- Да сам сам, господине, свакако бих се бојао.

- Не схватам како те моје присуство може охрабрити и дати ти осећај сигурности будући даверујем у богињу Кибелу.

- Господине, храбри ме не Ваше, већ присуство неког другог. Сада је то тешко објаснити итребало би ми много времена за то.

Поплије није ништа рекао. Размишљао је о томе како се све више диви овом детету. Толико јебило догађаја који су га задивили. Милвије је спасао два живота из љубави према свом Богу исилно је променио Арминија и Брута. Дечаци су неустрашиво прихватили смртну казну накрсту. Осим тога, Милвије сада смирено иде да узме учешћа у ужасном призору, страшном каоонај који су му описали. Чудно! Својим уједначеним кораком и јасним гласом је одавао потпуносмирење. "Ниједан од наших философа не би жртвовао живот за веру у своје учење. А и шта насто тако важно уче философи? Неке нас гурају у очајање, а друге у забаву. Али ни једни ни други,па чак ни сам цар, не могу све учинити да не дође до побуне робова. Но ако Милвијев Богстварно постоји, онда ја..." - размишљао је сенатор.

Господару, неко је овде - прекиде Милвије његово размишљање.

Био је то првосвештеник који је дошао Поплију у сусрет, баш као и прошли пут.

Пећина је сенатору изгледала исто као и пре. У њеној дубокој унутрашњости стајали сунепомични посвећеници. На лицима им се видело ишчекивање нечег великог, што супоклоници доживљавали увек кад су се окупљали да одају пошту Кибели.

Сенатор је стајао у средини пећине а поред њега Милвије. Стојећи тако у тишини млади роб јеспустио своју светиљку и прекрстио руке. "Господе, ако сам овде стварно по надахнућу од Тебе ипо Твојој вољи, молим Те, не дозволи да овде будем узалуд. Твојом Божанском Силом помозиовој мојој јадној браћи" - безгласно се молио.

Чаробњак је већ почео са својим чаробним речима и чинима. Док је цртао круг у песку,изговарао је древне речи које је само он разумео. На почетку је изгледало да се све одвија мирно.Његово певање и њихање је постајало све ватреније. А онда му је лице задрхтало. Покрети и глассу му постали напрегнути и сенатор је видео да је вршење обреда захтевало много више напоранего прошли пут. Чинило се као да га је нешто спречавало да настави обред. Узнемирено сесагнуо и још једном нацртао исти круг. С трагичним изразом лица окренуо се премапосвећеницима који су се узалудно борили да умилостиве Кибелу и дрхтали у својој немоћи.

Чаробњак је лицем додиривао земљу и викао тако као да је хтео да призове силу из саме земље.Низ лице му се сливао зној. Изненада се окренуо према Поплију и малаксалим гласом рекао:

- Не могу! Богиња одбија да ми да упутства. Или не жели, или не може.

У том трену примети Милвија и свирепо га погледа. Чинило се као да га ексерима пробада.

- Ко си ти? Зашто си дошао? Ко те је позвао? урлао је чаробњак.

Сенатор је хтео да се умеша, али чаробњак је наставио:

36

- Зашто си дошао овамо? Ко живи у теби? Ко?! Изненада се окренуо према Кибелином кипу,узвикујући три пута и очајничким гласом захтевајући помоћ:

- Кибела! Кибела! Кибела!

Подстакнут невидљивом унутрашњом силом, Милвије начини корак напред, подиже руке пачврсто и одлучно учинио знак крста у правцу кипа.

- У име Христово! - рекао је.

И догоди се нешто што је код присутних изазвало страх. Огромна и сташна бронзана статуабогиње се уз грозан прасак распрши у парампарчад. Њени делови се разлетеше по свој пећини.Посвећеници, који су само тренутак пре тога помамно покушавали да умире богињу,устукнуше и прибише се уз зид пећине, згранути и скамењени од праска. Њихов вођа је лежаона земљи! Пена му је ишла на уста а тело му се у грчевима ломило.

Блед и без даха сенатор се придржа за Милвија, ухвативши се за његово раме, а потом, држећисе за дечака, тихо рече:

- Хајдемо!

Милвије га одмах послуша те кренуше из пећине. Ишли су обалом без застајкивања и без речи.Док је свежи поветарац дувао са обале, Поплије је осетио да му је туника мокра од зноја.Догађаји који су се управо збили толико су дубоко потресли патриција да му је читаво телодрхтало. У исто време је приметио да је дечаково раме, за које се и даље придржавао, осталочврсто. Милвије је био спокојан.

- Тај човек је искрено говорио. Милвије, ти си га заиста победио!

- Не ја, господине! Нисам био ја онај који га је победио.

- Него ко?

- То је био Бог Који живи у мени. Због Његовог присуства сам остао смирен и сигуран кад смоишли кроз пећину. Његово присуство пре неколико тренутака је оно које је победило демонакоји је живео у том кипу.

Иако су речи младог Милвија истински оставиле утисак на њега, Поплије Клем их је слушаопретварајући се да је равнодушан и зато није проговорио ни речи. Кад су стигли у вилу, скинуоје руку са Милвијевог рамена и рекао му:

- Мора да си врло уморан. Немој сутра да радиш. Обавестићу Алексамена.

То је свакако било први пут у животу да је Поплије Клем, сенатор, гувернер провинције,саветник царева, на тај начин говорио једном робу.

37

СМЕРНИ МИСИОНАРИ

Кад су сенатор и његова супруга ушли у Алексаменову дворану за учење, на Корнелијином лицусе видела несигурност.

- Остави нас саме, Трасеју - одлучно ће Поплије. Чим је учитељ изашао, Поплије се окренупрема сину и поче:

- Алексамене, треба да разговарам с тобом.

- Да ли стварно верујеш, драги, да је ово најбоље? тихо ће Корнелија.

- Да, Алексамен је римски грађанин и довољно је зрео да чује оно што имам да кажем -одговори сенатор на женино полуизговорено питање, а потом се поново обрати сину.

- Алексамене, зар се ниси изненадио јуче ујутро кад испред врата ниси нашао своје слуге?

- Свакако, оче. Шта се десило?

- И један и други су се усудили да ме не послушају. Алексамен је скочио. Ужасна помисао да ћесе њихови робови једног дана побунити и раније му је долазила на ум, али да су двојицамладића, и то његови вршњаци, били непослушни Поплију Клему, ни на памет му не би пало.То му је изгледало као најгора увреда која се икада могла десити његовом оцу.

- За то ће платити крстом! - закле се.

- Управо сам и заповедио да се тако казне. Али дозволи да ти испричам шта се после тога збило.

Арминијева смрт и његова чудесна исповест на самртном одру су забринули Алексамена. Нокад му је отац испричао о ономе што се десило у пећини, запрепашћени Алексамен је устао савблед.

- Али, оче, ко је овај Милвије?

- Сине, да будем искрен, стварно не знам. Заиста не знам.

- Дакле, оче, спасао је живот и теби и мени. Шта ћемо сад да урадимо? Морамо да сазнамо ко јеон. Ја, који нисам веровао у богове, одједном осећам да се вера поново рађа у мени. Оче, да лимислиш да је Милвије нови бог који је дошао на земљу?

Сенатор одмахну главом.

- Не, сине. Милвије је, као и ми, човек од крви и меса. Али тај младић има нешто што наспревазилази, а што не могу да објасним. Нема сумње да је и пре било робова који су доводилисвоје животе у опасност да би спасили господаре, но нико није видео ништа налик на чудо којесе синоћ збило у пећини.

38

- Ех, како се Милвије тако лако сложио да умре на крсту и учинио да и Брут то прихвати такобрзо, Брут који је само пре недељу дана бежао од мог бича! И све то за религију која се противицаревој!

- Како би било да позовемо Милвија да дође овамо? - предложи Корнелија. - Не мислите ли даби било боље да све то чујемо од њега?

После неколико минута Милвије се појави пред својим господарима. Поново су приметили да јемлади роб био тако достојанствен да би се могло помислити да му је отац неки краљ, без обзирашто је био одевен у дебелу неугледну тунику и што су му руке биле пуне жуљева од рада уруднику.

Са нестрпљењем које је својствено његовом узрасту, Алексамен први поче с питањима:

- Објасни нам шта се синоћ догодило. Твоји другови робови кажу да познајеш магију. Реци намгде си учио о тим стварима?

- Господару, презирем и увек ћу презирати све што има везе са магијом.

- Но ипак те је богињин првосвештеник оптужио за свој неуспех. Само једном речју си учиниода се огроман Кибелин кип распрши у парампарчад. Одакле ти та моћ? - инсистирао јеПоплије.

- Господару, рекао сам Вам тада, а и сада Вам још једном кажем да нисам ја био тај који је тоучинио, него да је то био мој Бог, Који живи и обитава у мени.

- Бог који живи у теби? Како то мислиш? Ако бисмо те расекли, да ли бисмо нашли твога Бога? -с неверицом ће Алексамен.

- Бог је у души сваког хришћанина, наравно кад та душа није починила озбиљне грехе.

- Зар није грех то што ме Брут није послушао? - запита Поплије.

- Не, господару! Није Вас послушао зато што сте му наредили да се клања другом богу, а неЈедином Истинитом.

- Дакле, хоћеш да кажеш да не треба слушати никог друтог до твог Бога? Али ја сам твојгосподар!

- Да, Ви сте мој господар јер Вам је Бог дао ту власт. Но ипак ми не можете заповедити да радимнешто што се противи Његовој вољи.

- И сваки хришћанин има исту чудну силу коју си синоћ показао? - с неверицом ће Корнелија.

- Не, господарице, ни ја сам нисам знао да је имам у себи. Одједном сам осетио да сам вођен даучиним оно што сам учинио, но сасвим је могуће да не бих могао поново да урадим исту ствар.

- О, мора да ти је жао због тога?

- А не, госпођо! Бог не тражи од нас да учинимо немогуће да бисмо Му угодили. Богу је истобило угодно кад сам радио у руднику као и кад сам прекинуо идолопоклоњење.

39

Неко време нико није говорио.

- Милвије, немогуће је да си се сам научио овој мудрости. Неко те је научио свему томе. Желеобих да се сретнем са њим - најзад ће сенатор.

Милвије је изненада пребледео. Својим крупним црним очима продорно је посматраогосподара. Видело се да је забринут. Није ништа одговорио.

- Претпостављам да се плашиш да ћу вођу твоје религије предати полицији - поче Поплије. -Саслушај ме, Милвије, дајем ти реч, реч римског сенатора, да нећу издати твоје поверење.Верујеш ли ми?

- Чедо моје, а ово је први пут да слугу називам својим чедом, заклињемо се да смо искрени -додаде Корнелија.

Милвије је већ био потресен, но Алексаменове речи су уклониле и последњи трачак сумње.

- Милвије, никад ми није било тако жао свог слуге. Желео бих да си ми брат! - искрено ћесенаторов син.

- Брат? О, господару, можда ћете једног дана схватити велики значај речи коју сте управоизговорили. Господине, тај хришћански епископ се зове Дионисије и крије се у предграђуСиракузе - рече обраћајући се Поплију.

- Можеш ли да ме одведеш код њега?

- Господине, Ви сте веома познати и ако се појавите у тој бедној кући, то ће побудити сумњу кодмногих.

- У праву си.

- Ако ми дозволите, отићи ћу да га нађем и сигуран сам да ће се сложити да Вас овде посети.

- То је веома далеко. Даћу ти кочију.

- Наши апостоли су навикли да иду пешице, но епископ Дионисије је стар. Хвала вам на бризи,господару.

Још исте ноћи Милвије је отишао у Сиракузу.

* * * * *

Прошле су три седмице од доласка епископа Дионисија. Он и сенатор су те ноћи седели урадној соби Поплија Клема и разговарали.

40

- Не разумем зашто су цареви прогонили хришћане и самим тим радили против својихинтереса. Кад би грађани и војници сви одреда били хришћани, Рим 6и вечно био безбедан и умиру би се живело! рече Поплије.

- Па зар нисте поносни на чувени римски мир? помало иронично ће архијереј.

- Оче - поче Поплије, назвавши га тако по први пут - тај чувени мир се ослања само на применувојне и полицијске силе. У замену за повелике порезе које нам свака провинција плаћа, миморамо да их чувамо и бранимо. Али буне се дешавају чешће но што смо спремни да признамопа смо често приморани да зажмуримо и не обраћамо пажњу на лоповлук и поквареностнаших управитеља. Народи које смо победили врше нашу вољу из страха, а не из љубави.

- Да, стварно. Бар цара штити Преторијанска гарда - пажљиво одговори епископ.

- Они то чине ради сопствене користи. Одани су јер су добро плаћени. Али кад би им један одбогатих и славних Римљана обећао веће богатство, видели бисте да ти исти људи постају убицесвога "вољеног" цара.

- Божјом благодаћу сте за кратко време схватили много тога. Но очито је да ви у хришћанствувидите само успешан систем владавине. Хришћанска вера је више од тога - озбиљно ће владика.

- Али, њен Утемељитељ...

Њен Утемељитељ је рекао: Иштите најпре царство небеско и све ће вам се додати. Под тим Онне подразумева само мир у држави, већ још више унутрашњи мир у свакоме од нас.Хришћанство од нас тражи да вршимо вољу Божију.

Сенатор је устао и ћутке корачао по соби. Чинило се да размишља да ли да владики откријенешто што га Је мучило.

- Оче, више не могу да кријем од Вас да ми је цар већ неколико пута писао тражећи мој савет опрогону хришћана. Под утицајем оног што сам видео и чуо први пут у идолопоклоничкојпећини, ја сам га саветовао да настави прогон.

- Тада ниси знао Истину - прекиде га епископ Дионисије.

- Чим сам од Милвија сазнао за веру, писао сам цару и опозвао свој претходни савет. Верујем дасад морам да пишем Аурелијану и да му кажем да смо моја породица и ја хришћани и да дајемоставку на свој положај на двору.

- Не, не чини то - упозори га мудри владика. - Твој утицај на Аурелијана би могао битикориснији него што можеш да замислиш. Не само да ће се због тебе многи од наше браћеспасити сигурне смрти, него можеш да предложиш цару нове законе. Животи многих грађана иробова...

- Робова! - с тугом га прекиде Поплије. - О, како бих волео да им помогнем! Наредићу да им сеод сутра удвостручи следовање хране и да им се повећа време за одмор.

- То је заиста веома добро. Али постоји још нешто што можеш да учиниш. Не мислим да ихослободиш. То би, наравно, било дивно, али не можеш да урадиш све за један дан. Објаснићу тишта сам наумио.

41

- Шта? - заинтересовано ће Поплије.

- Треба више да се њима бавиш. Много ћеш им олакшати положај ако се лично постараш нарешавању њихових проблема. Кад слуге виде да заиста саосећаш с њима и да с њима поступашкао са правом браћом у Христу, радоваће се како не можеш ни да замислиш!

- А како ли ће се тек запрепастити?

- Свакако - одговори владика. - У почетку вероватно неће имати времена да испитају зашто сипроменио став према њима, јер ће бити заузети уживањем у својој срећи, али касније ће их твојпример водити ка Истини.

У том трену Нервин покуца на врата и до пола их одшкрину.

- Шта је било? - упита га сенатор.

Овде је царев гласник - одговори надзорник. Чинило се да је Аурелијаново писмо од великеважности будући да је гласник рекао да долази право из Рима и да нигде није стајао, осим дапромени коње.

По доласку царског гласника, епископ Дионисије се повукао у своју собу.

- Нервин ће се за тебе побринути - обрати се сенатор гласнику. - Сад можеш да идеш.

Чим су гласник и надзорник изашли, Поплије отвори коверат са царским печатом и прочитанаглас својој жени и сину писмо написано руком самога цара.

"По први пут сам изненађен, драги мој сенаторе, тако брзом променом твог мишљења. Недавноси ме охрабривао да чиним све што могу прогонећи нову религију и чак да стрпљиво и истрајнорадим на проналажењу њених челника. Међутим, твоје последње писму звучи потпунодругачије и могао бих рећи да ниси рад да извршиш оно што си раније предложио. Непомињеш ништа друго сем својих мисли о томе како да се ствари стишају. И још више,увераваш ме да је нова религија миротворна по свом учењу и да не прети царству. Да ди бимогао да дођеш у Рим да лично разговарамо о овим стварима?"

- Није ли очито да смо у опасности? - забринуто ће Корнелија. - Можда цар на тај начинприпрема замку?

Алексамен није рекао ни речи, али је израз његовог лица све говорио. У мислима је јасно видеопризор, који му је џелат описао, како су се Милвије и Брут храбро суочили са својомпредстојећом крсном смрћу.

- Не, Корнелија, нема опасности - рече сенатор, који је у међувремену прочитао следећи пасусцаревог писма. - Слушај шта овде каже.

"Постоји још један разлог због којег ми је потребно да у својој близини имам доброг пријатеља.Један од мојих генерала, Тетрик, се са својим војницима побунио против мене. Послао самвојску да угуши побуну и он је сада у затвору."

- Ако је у затвору, због чега је цар забринут?

42

- Ево, каже овде на крају писма - продужи сенатор. "Природно, после тога не би требало да самузнемирен. Али Тетрик је брат Мнестеја, оног којег сам учинио слободним човеком и својимличним секретаром и саветником. Мнестеј ми је, без сумње, одан и не верујем да је био уплетену братовљеву побуну. Упркос тој чињеници не осећам се безбедним. Читава Преторијанскагарда није довољна да се осећам сигурно као што би то учинило присуство доброг пријатељапопут тебе. Осим тога, лето је на измаку и вероватно намераваш да се ускоро вратиш у Рим.Врати се брзо, мој драги пријатељу. То је жеља твога цара и пријатеља. Поздрав!"

- Добро је, не звучи као наређење - с олакшањем ће Корнелија.

- И ја тако мислим. За неколико дана, кад се гласник одмори и спреми за повратак у Рим,послаћу по њему одговор цару и обавестити га да ћу се ускоро вратити рекао је Поплије, већдоневши одлуку.

- Царева порука је врло пријатељска и више се не плашим - рече Корнелија. - Слажеш ли сеАлексамене? Шта ти мислиш?

Младић није одмах одговорио.

- Мајко, волео бих да докажем да сам способан да покажем исту љубав према Христу као што суто показали Милвије и Брут - напокон ће Алексамен.

Корнелија је пребледела. Била је спремна да за хришћанство учини све јер је, као и њен муж исин, постала права хришћанка, са великом вером коју је слагала у срцу. Разумела је из учењаепископа Дионисија да би требало да буде спремна да се одрекне свега ако би Господ тозатражио од ње. Али као мајка се страшно уплашила кад је схватила да то све може да значи датреба да се одрекне и свог сина јединца, који је толико напредовао у вери да је био спреман дасвој живот положи без устезања и страха.

- Шта си рекао, Алексамене?

- Мајко, како би ти било кад би ти син био кукавица? - тихо ће младић. - Замисли да синримског сенатора има мање храбрости од својих слугу! Оче, да ли је истина да је цар груб и да гаје тешко убедити?

- Пре него што је постао цар, био је обичан војник и римска војска га је звала АурелијанГвозденоруки. Он је заиста човек који зна како да наметне своју вољу и да се освети онима којиму се супротставе.

- Оче, кад се вратимо у Рим, - поче уздигнуте главе и с погледом који је сијао тако као да је већпркосно стајао пред Аурелијаном - на првом пријему код цара, рећи ћу му да сам постаохришћанин и видеће како млади Римљанин зна поносно да умре!

То није добра мисао, драго моје чедо - зачуше глас који је долазио с врата па се све троје у истимах окренуше. Био је то епископ Дионисије! - Не, уопште није добро. Нико нема право да себедоведе у опасност и изазове сопствену смрт.

- Али зашто?

43

- Зато што је тада за Бога немогуће, усуђујем се да ако кажем, да ниспошље Своју благодат. Акозаиста затражи од нас да сведочимо своју веру тако што ћемо чак дати живот за њу, тада ће Он,и једино Он, изабрати време и место и укрепити нас да то учинимо.

- Али, Милвије и Брут... - покуша Алексамен да се успротиви.

- Ни Милвије ни Брут нису то учинили. Они су обојица служили Богу својом свакодневномсмиреном дужношћу, нарочито Милвије. Да ли се сећаш како си се изненадио кад си видео дасе подједнако радује и да теби служи и да у руднику ради? Његов напор и труд су или његовомучење и жртва, његов принос Богу, ако тако желиш. А једнога дана Бог је затражио да докажеда је хришћанин, што је и учинио.

- Но ја ипак сањам о томе да жртвујем свој живот за Бога - ватрено и непопустљиво ћеАлексамен.

- Корак по корак - одговори му стрпљиви владика. - Прво треба да научиш да живиш каохришћанин. Пре но што одјуриш да покажеш своју храброст пред царем, треба да се малонаучиш смирењу, а да и не помињем то да треба да зауздаш своју нарав. Јеси ли већ заборавиода сам те једва задржао да јутрос не бичујеш једног од својих слугу кад ти је упрскао туникублатом?

Кад је чуо владикине речи, Алексамен је поцрвенео и напокон увидео да сањари.

- Да, можда једног дана - рекао је епископу Дионисију. - Оче, мислим да врло добро разумемВаше учење.

Зар нису свакодневне муке и тиха борба, коју свет не види, теже од оног другог? - промрмљао је.

- Дабоме да јесу - одговори владика насмешивши се. - У Божјим очима имају исту вредност каосамо жртвовање живота. Незнабошци треба да увиде да хришћани знају како се умире, али даисто тако знамо и као се живи.

- А живети као хришћанин значи...

- Значи чинити оно што је Милвије чинио, то јест следовати Христовом примеру свим срцемсвојим, и то свакога дана свог живота.

- Оче, могу ли још нешто да Бас питам? - са смирењем ће Алексамен. - Да ли дуго познајетеМилвија?

- Познајем га од његовог рођења. Родитељи су му живели у Сиракузи, где је наша црква. Можешли да замислиш, сине, бол те дивне и брижне породице кад је била приморана да се покорипаганским законима и растави, продавана ту и тамо као стока?

Алексамен се сав најежи, а његова мајка виде како у његовим крупним кестењастим очимаблистају сузе због слуге.

- Да ли сте Ви били тамо, оче, кад се та страшна ствар десила? - упита Корнелија.

- Да, био сам заједно с неким верницима из наше цркве који су сакупили сву своју уштеђевину упокушају да зауставе ту пропаст. Нажалост нисмо могли да прибавимо читав износ.

44

- О, како бих желео да сам био тамо! - уздахну сенатор, тужно подигавши руку.

Владика Дионисије је наставио:

- Његова мајка је нашла најлепше речи којима се с Милвијем опростила. Рекла му је да никад незаборави Христа јер је Он једини Који ће их поново саставити овде на земљи, пре него што сесретну на Небесима.

- Шта те речи значе, оче? - упита Алексамен.

- Објаснићу ти једног дана, чедо моје. Има још много тога што треба да те научим. Данас су меобавестили о две веома важне ствари - обрати се потом епископ сенатору Поплију.

- Које?

- Прво, прогони у Риму су све већи. Аурелијан је већ потписао прве указе. Нисте то знали?

Сенатор је нагло устао.

- Управо је стигао гласник и уручио ми писмо које је цар лично потписао, изражавајући својеизненађење због тога што сам му саветовао да одложи прогоне. Оче, да ли сте сигурни да Вашеобавештење долази из поузданог извора?

- Сигуран сам, сенаторе. Римска црква је покушала да ме пронађе у Сиракузи, али пошто самбио овде, вести сам добио са закашњењем.

Чинило се да је Поплије још задубљенији у своје мисли.

- Сад разумем - промрмљао је. - Није се усудио да ми открије своју одлуку.

- Мислиш ли да то указује да смо у опасности? - забринуто ће Корнелија.

- Не! Цар је добар војник, али сам му ја потребан због многих друтих ствари у којима немаискуства. Осим тога, не верујем да би га Тетрикова побуна удаљила од његових правихпријатеља. Не, не бојим се за нас, јер у писму тражи помоћ.

- Зашто је онда наредио прогоне, а да те није обавестио о томе? - чудио се Алексамен.

- Зато што је из мог последњег писма увидео да ја заиста нисам хтео да до њих дође.

- А зашто мислиш да је он хтео?

- Не знам - уздахну сенатор.

- Мислим да знам - рече владика. - Моји известиоци кажу да Аурелијан хоће да у царствунаметне обожавање бога Митре.

- Како је дошао на такву идеју? - намршти се Корнелија.

45

- Мислим да сад схватам - мирно ће Поплије. - Цар се припрема за поход против Персијанаца идворски жрец му је вероватно саветовао ново обожавање Митре, уместо старог обожавањаримских идола, да би се тако устремио против живог и животворног хришћанства.

- Полазимо ли за Рим? - упита Алексамен. - Ох, оче, мајко, напокон сам разумео оно што сумоји учитељи свих ових година покушавали да ми објасне. Циљ нашег живота овде на земљи једа љубимо Бога свим својим срцем, да се уверимо да и други знају за Њега и, ако морамо, даумремо за Њега! Дакле, кад полазимо? - поново ће с младалачком нестрпљивошћу.

Иако је тренутак био веома озбиљан, Поплије није могао да се уздржи па се слатко насмејатаквом синовљевом одушевљењу.

- Пошто се враћамо лађом, мораћемо да пожуримо да се спремимо - рече сенатор. - Такође бихжелео да овде оставим нови план рада за вилу, план који никад није постојао. Оче, сви треба даувиде да је Поплије Клем разумео хришћанско учење.

- Требаће нам неколико дана за припреме - примети Корнелија - Оче, Ви сте заиста донелисрећу у наш дом.

- Милвије је посејао семе, ја сам га само заливао, а Бог је Онај који је учинио да узрасте - објаснинасмејани владика.

- Нисте нам рекли други део Ваше вести - била је упорна Корнелија.

- Заиста. Моји обавештајци из Рима су дошли и да ми јаве о смрти ондашњег епископа.Обавестили су ме да је римско свештенство мене изабрало за његовог наследника.

Наступио је тајац. Сенатор и његова жена су одмах устали. Алексамен је по први пут у свомживоту клекао пред другом особом па, узевши десницу епископа Дионисија обема рукама,усрдно је целивао и с поштовањем објавио:

- Ваше Блаженство, Ви сте епископ Рима!

* * * * *

Последњи зраци залазећег сунца падали су на ону страну веранде која је била наткривена и гдесе одвијао озбиљан разговор. Корнелија је посматрала профињени Алексаменов профил озаренружичастим зрацима залазећег сунца. Била је веома срећна што њен син више , није мрзовољани потиштен, као пре неколико месеци, и што је поново живахан и пун одушевљења.

Приметивши да се дубоко замислио, нежно га упита:

- Мили, о чему сад размишљаш?

Алексамен се приближи оцу и мајци и поче нешто да им говори шапатом.

46

* * * * *

Упловивши у римску луку Остија, Алексамен је уредио да му се Милвије и Брут придруже укочији. Док су се возили Апијевим путем, показивао им је разне знаменитости и занимљиваместа и објашњавао појединости онако како би то само рођени Римљанин могао.

- Каква је оно велика поцрнела кула с десне стране? - питали су дечаци.

- То је гроб Сесилије Метеле. Видиш ли онај други, мало даље? То је наша породична гробница.Брате

Милвије, да ниси зауставио мога коња, и ја бих сада тамо трулио.

Група путника се приближавала самом граду.

- Улазимо у Рим. Ово је капија - обавести их Алексамен, који је једва могао да савлада све већеузбуђење.

Њихова поворка кочија кретала се градским улицама и прошла поред брежуљка Палатин.

- Погледај - рече је Алексамен - ево царског дворца! Цар ту живи кад царство није у рату. Занеколико дана посетићу га заједно са мојим оцем.

- Можда ће сенатор моћи да промени његово мишљење у вези са прогонима - с надом ће Брут.

- Мој отац ће дати све од себе, али не знам да ли ће успети. Цар је у најмању руку тврдоглав, датако кажем.

Прва група кочија застаде.

- Да ли смо стигли? - упита Милвије.

- Наравно, код куће смо! - одговори Алексамен па обојицу ухвати за руку. - Рекао сам да смо кодкуће и притом мислим код наше куће. О, драга браћо, ко би пре само годину дана могаоповеровати да ће доћи дан кад вас више нећу сматрати својим слугама, већ браћом!

И кочија са три младића се зауставила. Алексамен је први изашао и пришао родитељима, којису већ на степеницама њихове палате разговарали са надзорником. Надзорник се поклонио иобавестио их да је све спремно. Лица озареног унутрашњом радошћу, Алексамен приђе оцу,. апотом се окренуо према Милвију и Бруту и махну им позивајући их да иду са њим у корак.

- Немојте ићи иза мене - рече им док су заједно улазили у палату.

Алексамен с љубављу погледа масивна, прелепо изрезбарена дрвена врата. Био је задовољаншто се вратио у свој омиљени дом. Ушли су у велико предсобље с отвором на крову кроз који сеиначе кишница сливала у ^деп и добро направљен унутрашњи рибњак. Око предсобља су билиходници који су се рачвали и водили у .разне делове палате. У задњем делу предсобља, одмахиза рибњака, Алексамен примети огњиште посвећено богињи Вести, с пламеном који је сталногорео. Само се намрштио и скренуо поглед на другу страну. Ништа није рекао.

47

- Тако, Алексамене, претпостављам да се сами можемо снаћи до својих соба! - уз смешак ћеКорнелија.

- Наравно! - одговори младић с таквим нестрпљењем да су се његови родитељи насмејали.

Прво су прошли поред сенаторове радне собе. Кроз отворена врата су могли да виде једна скабинетом спојена врата која су очигледно водила у другу собу. Алексамен показа у том смеру итајанствено упита:

- Јесу ли унутра?

Поплије потврдно климну главом и насмеши се, а његово обично озбиљно лице се озари.Алексамен је готово поскочио од радости. Потом, обраћајући се Милвију и Бруту, узбуђенорече:

- Отворите та врата и уђите у собу. Тамо вас обојицу очекује изненађење.

Младићи се најпре згледаше, очито изненађени и радознали, а потом послушаше и кренуше упоказаном им смеру. Милвије и Брут су отворили врата и ушли у собу. Истог трена Алексамензачу усклике радости, среће, изненађења и чуђења. Уследила је кратка тишина, праћена тихимплачем. Алексамен пољуби родитељима руке и очију пуних суза рече:

- Тако сам срећан! Бескрајно сам вам захвалан. Хвала вам!

- Како се ово десило? - упита Милвије, не верујући својим очима.

Пред њим су стајали његови вољени родитељи док су им сузе текле низ образе, а поред њихБрутови отац и мајка који су чврсто грлили своје дете.

- Моје љубљено чедо, ни ми не знамо како се све збило. Знамо само да смо, као и Брутовиродитељи, једног дана видели чланове Почасног легиона како траже наше господаре. Донели сунаређење које је гласило да сенатор Поплије Клем тражи да нас купи по било којој цени. Никадсе више нећемо раздвајати. Слава Богу!

48

ПОСЕТА ЦАРУ

Капетан на дужности код улаза у царски дворац стајао је мирно и салутирао.

- Слава нека је благородном сенатору Поплију Клему!

- Најави нас цару - узврати сенатор.

- Цар Вас очекује, Ваша Екселенцијо, и заповедио је да Вас изведемо пред Његово Височанствочим стигнете.

Са капетаном као водичем Поплије прође кроз многе одаје у дворцу, пуне познатих личностиРимске империје. Добро их је познавао, али је могао да их поздрави амо у пролазу јер га јењегов водич пожуривао, будући да је имао наређење да га одмах одведе код цара. Било какобило, на основу поштовања с којим су га поздрављали, било је очигледно да је био веомадостојанствена и угледна личност. Алексамен је ишао одмах иза свога оца и с поносом је топриметио.

Дошавши најзад до дрвених врата са изрезбареним сликама древних битака, старешина ихотвори и повуче завесу. Тамо је седео цар у својој ратној соби, не дижући главе са картиразличитих далеких земаља и сањарећи о будућим победама. Капетан најави госте и сместа сеповуче.

Иако Аурелијан више није био млад, успео је да задржи снажну војничку грађу и његова снага јебила очигледна. Његово лице, које је показивало не само крепкост већ и сумњичаву нарав,озарило се чим је спазио Поплија.

- Напокон си стигао, пријатељу мој! - рекао је срдачно загрливши сенатора. - Захваљујембоговима који су те довели у Рим. Кад би само знао колико си ми недостајао.

- Царе, никад не треба да заборавиш колико смо ти одани и ја и мој син.

- Тачно тако! Зато што то знам, хтео сам да се што пре вратите са Сицилије. Припремам походпротив Персијанаца - смело изјави.

- Царе, ти ћеш заувек остати војник.

- С обзиром на моје године, више бих волео да није тако - рече Аурелијан па малаксало седе,повремено стежући мишиће и показујући снагу која је лежала испод површине остарелог тела.- Али шта да се ради кад варвари непрестано нападају границе нашег царства? Но нису самоинострани непријатељи они који ме брину. Писао сам ти о Тетрику, Мнестејевом брату, зар не?Знаш да је у затвору. Све ове невоље ме страшно узнемиравају. Зар не постоји начин који би намомогућио да живимо у миру?

Чувши то, Алексамен погледа свога оца и ћутке му махну, као да је предлагао да кажу цару зањихову новооткривену веру. Али, старији и искуснији Поплије, прибран и благоразуман, остадеуздржан. У одговор на царево питање, само рече:

- Ако хоћеш мој савет, треба да будеш уверен да ћу увек бити достојан твог поверења.

49

- Ти свакако имаш моје поверење - одлучно ће Аурелијан. - Осим тога, ниси ласкавац и зато итражим твој савет о многим питањима. У мојим годинама, као што видиш, човек почиње даувиђа да чак и богатство и материјална власт имају своја ограничења. Риму није увек осигуранапобеда. Мора да постоји нешто што би становништво још боље контролисало идисциплиновало.

Будући да је Поплије стајао ћутећи, цар продужи:

- Чини ми се да не треба да љутимо богове презирући их. Напротив, верујем да треба да дамосве од себе да умилостивимо. И да будем искрен, вести које ми је гласник донео од тебе уопштеми се нису допале.

- Шта хоћеш да кажеш, царе?

- Већ неко време добијам два савета. Један је да уведем у Риму обожавање Митре, кога толикопоштују и обожавају у Фригији. Касније ћу ти о томе нешто више причати. У исто време мискрећу пажњу на ширење нове религије коју су Јевреји створили пре два века. Изгледа да једанод њихових пророка, звани Христос, надахњyje људе на чудну побожност чак и вековима послеСвoje смрти. Следбеника ове религије има посвуда, чак и на мом двору. У то сам уверен. Тешкоми је да поверујем у тај податак. Да ли се сећаш како си реаговао кад сам те први пут питао зату нову јерес?

- Врло добро се сећам.

Како ми онда можеш објаснити твоју наглу промену мишљења? Стварно сам се зачудио. Упочетку си и саветовао да ту религију прогоним, што су и моји претходници чинили, а онда миодједном дајеш потпуно супротан савет. Како то објашњаваш?

- Царе, обећавам ти да ћу ти једног дана то објаснити и да ћеш све разумети.

Алексамен изенанда начини корак напред и поче:

- Царе, могу да објасним. Видите... Његово неблаговремено исповедање вере је било прекинутокад је капетан покуцао на врата и ушао.

Здраво, божански царе! Персијски поклисари су стигли и чекају Вас у престоној дворани.

Аурелијан је хитро устао, потпуно занемарујући Алексаменово драматично откривење.Обраћујући се Поплију, рече:

- Већ неко време чекам ове изасланике. Ако се њихов краљ не преда, верујем да ће се кућивратити само један њихов део.

- Мислиш, задржаћеш неке као таоце?

- Мислим да ме познајеш боље од тога, Поплије. Део на који мислим су њихове главе - одлучноће Аурелијан идући према вратима која су водила у његове личне одаје.

- Објасни ми своју изненадну одбрану хришћана чим будеш могао. У међувремену бих хтео даучиним нешто што ће обрадовати твога сина. Одлучио сам да именујем по једног царског

50

перјаника из сваке од дванаест најугледнијих римских породица. Тражим да Алексамен будеједан од дванаесторице младића који ће образовати мој стални одред перјаника. Они ће мепратити на свим званичним свечаностима и бити обучени ратној вештини да би ускоро моглида бране римске границе. Младићи ће живети у царском дворцу, али само данима кад служе,јер не бих хтео да благу Корнелију лишим присуства њеног сина јединца.

- Хвала, царе, за част указану мојој породици а нарочито моме сину.

- Он то заслужује - рече цар и даде капетану знак да отвори врата. - Ипак, приметио сам да меод самог почетка нашег разговора ниси ни један једини пут назвао божанственим царем. Ноистина је да ниси ласкавац.

* * * * *

- Дакле, оче, истина је да нас напуштате? - сетно ће сенатор епископу Дионисију.

- Морам. Заиста не знам како да се захвалим вама и вашој породици за леп пријем игостопримство које сте ми указали. Прошла су већ три дана од како сам дошао у вашпријатељски дом и сад треба да се вратим својој пастви.

- Па зар нисмо и ми чланови ваше пастве?

- Наравно да јесте јер у својим срцима чекате да се крстите. Тек након тога ћете бити ипуноправни чланови мог стада. Сазнање које сте ми дали о царевим намерама у вези спрогонима слаже се с подацима које сам добио од римских хришћана. Чињеница да прогонитако брзо постају све масовнији је још један разлог да пастир буде близу свога стада. Слажете лисе?

- Има ли наде да ћемо Вас једног дана поново срести?

- Сигурно да има, али за сад само у тајности. Дани су зли. Црква ће још једанпут живети укатакомбама. Но доћи ће дан кад ће живети слободно. У међувремену ћу вас тајно посећивати,или ви мене, као што ноги чине, по нашим криптама и другим скровитим местима. Остаћемозаједно и сједињени, јер је у томе наша снага.

- Шта мислите о Алексаменовом положају поред цара? - упита Корнелија. - Зар сујета на дворуније опасна за његову душу, у овом узрасту посебно пријемчиву за утиске?

Владика је погледао Алексамена, који је ћутке стајао крај њега.

- Шта ти мислиш о томе, сине? Знам одговор, али бих ипак волео да чујем твоје мишљење.

- Оче, мислим да бих обрадовао Господа ако бих покушао да учиним на двору оно што јеМилвије урадио у нашем дому. Дванаест царевих перјаника ће постати моја дружина коју ћупокушати да приведем Христу.

Сада је лице архијереја засијало од радости па с љубављу рече:

51

- Не само да ниси далеко од Царства небеског, него мислим да си већ у њему. Нека те Дух Светипросвети на сваком твом кораку. Алексамене, уверавам те да нећеш дуго чекати на крштење.

- Постоји једна ствар за коју ми треба Ваш благослов - поче сенатор после неког времена. - Ниједовољно то што смо нашли родитеље деце, и верујем се да се више никад неће раздвајати, већсе надам да ће ускоро све моје слуге и кућно особље бити пуштени на слободу. Али заиста бихволео да учиним још више за ове дечаке. Мислио сам да би била добра идеја да се оснује школау којој би научили оно што је неопходно да човек зна. Њоме би руководио хришћанин, когабисте ми Ви, оче, препоручили. Шта мислите о овој идеји?

- Немам ништа друго да кажем сем да то благословим - одговори епископ. - Знам да постојемноге школе у Риму, али претпостављам да Вам не одговарају и да нећете децу слати у њих.

- После онога што сте ме научили, схватио сам да је учење у школи без основе у вери у најбољемслучају непотпуно, а у најгорем штетно.

- Да, то је тачно. Али питам се ко ће предавати Јеванђеље деци идолопоклоника? - расуђивао јеепископ.

Сенатор је поцрвенео од стида што је занемарио тако важну ствар.

- Зар не мислиш - поче владика Дионисије - да ће и најбоља деца, коју сам учиш код куће,својим примером бити способна да пренесу веру другој деци у школи? Зар нису Милвије и Брутвећ доказали да су у сваком погледу мисионари? Шта кажеш на то?

- Оче, Бог Вас је свакако просветлио - замишљено ће Поплије. - Својим примернимхришћанским понашањем и живом љубављу Милвије ће привући много деце. Како стваристоје, Брут брзо и верно следује његовим стопама. Дакле, већ имамо прву двојицу.

Епископ Дионисије је устао. Био је спреман да крене. Ставио је руку на Алексамена да габлагослови и дечак је под њом осетио сигурност која му до тада није била знана.

А моје крштење, оче? - озбиљно ће дечак. - Надам е да ће ускоро бити.

- О томе ћемо разговарати кад се следећи пут сретнемо, осим ако не пошаљем гласника да тедопрати до мене. Видећемо.

Алексамен је с родитељима стајао на тераси и посматрао епископа Дионисија како одлази уград, мешајући се на улици с људима, и хришћанима и идолопоклоницима, све док га у сутонунису изгубили из вида.

* * * * *

Мнестеј није био ништа више до стари роб који је показао велику оданост цару Због те оданостиАурелијан је имао поверење у њега и дао му важан положај на двору. Мнестеј је успео даосигура Аурелијаново поверење до те мере да његов положај ни најмање није био пољуљан кад

52

се његов брат Тетрик побунио против цара. То јутро је представио Алексамена осталимцаревим перјаницима. Поплијев син их је готово све већ познавао и срдачно их је поздравио.

- Здраво, Терције, Гаје, Лукије, Тулије. Задовољство ми је да вас поново видим.

- Ту је неко кога до сада ниси срео - рече Мнестеј. Име му је Маркел и син је амбасадора уТракији, кога је цар недавно преместио у Рим.

- Мора да си срећан због тога - рече Алексамен обраћајући се Маркелу уз пријатељски осмех.

Маркел је био згодан дечак, који је изгледа, судећи по његовом опхођењу, навикао да другиманамеће своју вољу.

- Свакако! - одговорио је. - Смучило нам се да живимо међу тим варварима.

- Пошто сте се сви упознали, враћам се на свој положај крај цара - рече Мнестеј. - Божанственицар ми је поверио нарочиту бригу о његовим перјаницима. Хоће да се осећате као код својекуће и да у својим собама имате све што пожелите. И ова одаја припада вама. То је вашазаједничка просторија. Овде ћете се састајати, играти, разговарати и ручати оним данима кадсте на дужности. Наравно, свако ће имати своју собу и купатило. Ваш је и овај део баште.Поздрављам вас, благородна господо! Видећемо се опет!

Чим је Мнестеј изашао, Маркел им одмах стави до знања да хоће да се издвоји као њихов вођа изато рече:

А зашто бисмо били закључани у овој соби? Време је лепо и боље је да изађемо напоље, зар не?

Не сачекавши одговор, изашао је на мермерне степенице које су водиле у башту. Остали сукренули за њим.

Римски племићи су посебну бригу водили о својим вртовима, но башта царског дворца је билазаиста величанствена. Егзотичне биљке и животиње, донесене из разних крајева царства, биле суизненађење чак и за младиће које башта обично није занимала. Претраживали су сваки њенкутак желећи да је у једном дану целу виде и доживе.

У једном тренутку су дошли до шљунковите стазе која је водила ка пропланку окруженомстаблима поморанџе. Земљу је прекривао песак златне боје, а округла мермерна клупа их јепозивала да седну. Маркел је први сео. Неки су му се придружили, док су други лежали нафином песку. Само је Алексамен стајао.

Склон да се намеће, Маркел први започе разговор. Описао је до у најситније детаље забаву надвору, којој је једном присуствовао. Алексамен је затекао себе како ужива у похотним описима,но чим је приметио да губи мир који је стекао од када је постао хришћанин, дошао је к себи.Размишљајући о смерном Милвијевом понашању, Алексамен је осетио како му савест брани даслуша то што Маркел прича. Но ипак није могао да напусти групу. Помислио је да бинајједноставније било а промени тему. Осврнувши се око себе, примети да сe Лукијево лицевеома бледо и чинило му се да су и тог дечака мучили Маркелови суморни детаљи.

- Да ли те нешто боли?

53

- О, није ништа. Летос сам пао са коња и повредио ок. Понекад осетим оштар бол кад се наглопомерим.

Алексамен је одмах искористио прилику да промени тему. Почео је тако што је испричао какоје пре неколико месеци за длаку избегао сигурну смрт, и то захваљујући једном од својих слугу.Потом је почео да описује како је Милвије имао чудесан утицај на Арминија, не наводећи дубљеразлоге, као што му је саветовао епископ Дионисије. Најзад је подигао дрвени штап нештонацртао у песку.

- Ох, каква лепа риба! - ускликну Маркел који више није могао да ћути. - Кладим се да си их наСицилији много упецао. Зашто си написао та два грчка слова близу рибље главе? Можда да бипоказао како је добро имати учитеље и учити? У сваком случају, досадило ми је да будем овде.Хајде да видимо наше собе - рече па и не сачекавши да му неко одговори, врати се у дворац соним дечацима који су га следили као одани поданици краља.

Алексамен изненада осети нечију руку на свом рамену. Био је то Тулије, који је показиваопрстом на свог пријатеља Гета. Крајем своје сандале цртао је у песку познати лик рибе.

- Видиш, Алексамене, и ми смо хришћани - рече дечак. Но уместо да се обрадује, Алексамен семало намршти и упита:

Зашто сте онда пустили Маркела да нам прича оне одвратне приче о пиру на двору?

- Да ли се шалиш? - ускликну Гет. - Чућемо још много тога! Видиш, има много више пагана негохришћана. Шта ми ту можемо да учинимо?!

Алексамен није могао да верује да тако нешто чује. Зар ови дечаци, који су себе називалихришћанима, нису знали и љубили истог Христа за Кога је он био спреман и живот да положи?Али, ако је тако, како су могли да пренебрегну ту љубав? Погледао их је с тугом због њиховогслепила.

- Али, шта говорите? Зар није наша мисија да им помогнемо да се приближе Христу?

Гет и Тулије су се запањено погледали.

- Циљаш превисоко, Алексамене - рече Гет. - Још увек смо премлади. Доћи ће и на нас редједног дана. Не жури се толико!

- Тако је - додаде Тулије. - Боље нам је да се припремамо за оно што нас чека кад одрастемо.Тада можемо бити прави мисионари.

Алексамен је осећао како се његова плаховита нарав разбуктава и одједном је пожелео даизмлати ту двојицу хришћана. Подигао је своју снажну руку да их удари, али се сетиовладикиног укора. Спустио је руку и с неким необузданим гневом узвикнуо:

- Али то је бесмислено! Ако не почнемо сада, кад порастемо неће нам бити до мисионарења.

Два дечака су ћутала изменивши погледе кривице.

- Слушај, - најзад ће Гет - будући да смо врло близу цара, не вреди да изазивамо неприлике.Ништа нећемо постићи ако заподенемо свађу.

54

- Осим тога, наша вера се тиче нас самих и никога више - додаде Тулије. - Зашто дапреувеличавамо ствари? Хајде да нађемо остале. Поразговарајмо о томе други пут.

Два дечака су се окренула и отишла а да нису ни приметила да се Алексамен није померио сместа. Гледао је непомично у земљу и тако зурио неко време, дубоко ожалошћен збогкукавичлука који је приметио на лицима двојице хришћана.

Господе, - прошапта - рекао си да је тешко богатоме ући у Царство небеско. Хвала Ти што нисирекао да је немогуће. Господе, помози ми да подражавам своју браћу Милвија и Брута! И јошнешто: наоружај храброшћу оне којима је потребна.

* * * * *

Три дана касније, видећи да између роба и слободног хришћанина влада једнакост и братство,епископ Дионисије је крстио Алексамена и Брута, који су некад били господар и роб, а сада субраћа у Христу.

55

У ДРУШТВУ ЦАРСКИХ ПЕРЈАНИКА

Јутарње сунце је јарко сијало и светлошћу преплавило дворану царских перјаника.

- Добро јутро! - зацвркута Гет ушавши у одају и видећи Гаја и Фабија, који су се тамо већ играликоцкицама. - Шта има ново?

- Ништа занимљиво! - одговори Фабије. - Ноћас је била још једна гозба. Гај је замало појеочитавог печеног вепра - шаљиво ће Фабије, на што крупни Гај поцрвене и нехотице подригну. -Око поноћи сам заспао на столици, и то усред говора старог брбљивца, сенатора Јуста.

- Где су остали?

- Ускоро ће се пробудити. Већина их није навикла на вино које се служи за царевим столом.Али гле, ево их долазе сви заједно, баш као да су се договорили за састанак.

Утом дечаци уђоше у велику дворану и сада је ту било десет перјаника. Одавали су снажанутисак. Сви су били обучени у отмене грчке тунике најфиније љубичасте царске боје. Сањихових кожних појасева висили су мали златни ножеви, са скупоценим дршкама од слоновекости, као видљиви доказ њиховог положаја на двору.

- Ево и нас! - рече Терције. - Треба само да сачекамо Мнестеја да нам да данашњи распореддужности.

- Хеј, двојица недостају! - примети Лукије.

- Ко? - зачудише се остали, гледајући око себе.

- Маркел и Алексамен. Где ли су? Зар је могуће да још нису устали? Они су свако јутро обичноовде први.

- Ох, сетио сам се! - пожури Гај. - Алексамен је синоћ остао код куће јер су имали некипородични скуп. Што се тиче Маркела, не знам. Вероватно стиже.

- Ево га Мнестеј, он ће знати.

Од како се његов брат, иначе генерал, побунио против цара, Мнестеј је улазио у дворанузабринутог и неспокојног погледа. Као и сваког јутра и сад је носио велику таблу, премазанудебелим слојем воска, и поставио је на њено постоље на мермерном столу у средини одаје.Дечаци су се окупили око ње да провере свој распоред, који је био насписан финим, правимлинијама по навоштеној дасци.

- Одлично, имамо још два сата пре поласка на дужност! - с олакшањем ће један од дечака, док судруги само нешто промрмљали. - Дакле, Мнестеју, шта се дешава?

- Цар неће никога примати следећа два сата. У Митрином је храму још од раног јутра и хоће дасе одмори.

- Митрином?

56

- Да - потврди Мнестеј. - Он је бог светлости и добре вере. Његово обожавање нам је донето изГрчке и далекоисточне Азије. Кажу да су његово обожавање у Рим пренели војници Помпеја,који се борио против киликијских гусара. Аурелијан хоће да обнови заборављену религију иверује да ће то бити корисно.

- А како? - упита неко од дечака.

- Узда се у Митру да ће спречити ову нову религију која долази са Истока и која је врло опасназа царство.

Говориш ли о хришћанима? Да.

- Многи цареви су их прогонили - рече један од дечака.

- Да, то је тачно. Али, међу нама говорећи, чинили су то без значајнијих резултата - поверљивоће Мнестеј. - Побили су мноштво хришћана, али хришћанство и даље постоји.

- Мнестеју, верујеш ли да су ти хришћани опасни?

- Ја мислим само онако како цар мисли - опрезно им одговори и брзо промени тему. - А где јеМаркел? Данас је његова чреда. Због чега ли се задржао?

У том тренутку дебелу завесу, која је раздвајала одају од главног ходника, неко нагло повуче устрану.

- О, богови! - завапи Фабије пребледевши од страха и ухвативши се за мермерни сто како се неби онесвестио.

Дечаци угледаше како на вратима стоји неко обливен крвљу. Изгледао је ужасно. Маркел сеухвати за тешку завесу да би одржао равнотежу. Крви је било посвуда, а не само на његовојскупоценој туници. Прекривала је читаво његово тело од главе до пете. На његовој обично леподотераној коси били су трагови усирене и згрушане крви. Једино су могли да га препознају полицу, иако је чак и оно било улепљено сувом крвљу, због чега је попримило застрашујући ијезив изглед.

Најпре је Мнестеј притрчао и зграбио дечака да не падне. Али, будући окретнији од старијегчовека, Маркел му је изврдао и побегао, чудно се смејући.

Испрва су помислили да је од многих рана полудео. Но Маркел је нагло престао да трчи иокренувши се према свима, гласно се засмејао. Уз широк и дубок наклон драматично рече:

- Мом царском височанству је веома жао што сам у овом гнусном стању. Дозволите ми да сеокупам па ћу вам све испричати.

Увидевши да је читав призор нека врста вешто смишљене шале, остали дечаци су почели дагунђају, а згрожени Мнестеј је напустио одају.

- Пожури! - довикну један од дечака Маркелу.

57

- Не брини, он никад не би пропустио прилику да говори о себи - заједљиво промрља Гај који јепрезирао Маркела.

Маркел је нестао у унутрашњој одаји и поново се појавио само неколико минута касније. Опраосе и пресвукао, обраћајући пажњу и на најситније детаље у свом изгледу.

Они дечаци које је то занимало, засули су га питањима:

- Шта се десило? Да ли си некога убио?

- Дакле, саслушајте шта се десило. Док сам јуче био на дужности, чуо сам да цар издајенаређења о жртви која је јутрос требало да се принесе. Наређење је било дато тако детаљно дасам схватио да мора да је то цару веома важно те сам одлучио да будем са њим током обреда.Легионари царске гарде су видели да сам један од његових перјаника и, захваљујући својојдрскости, успео сам да уђем у исту кочију са царем! - хвалисаво ће Маркел, на што су осталидечаци љубоморно нешто промрмљали. - Кад смо стигли на форум, видео сам да су свеприпреме извршене до танчина. Читав Сенат је био тамо. Свештенице и Преторијанска гарда сусе окупили по чину и, наравно, било је велико мноштво посматрача. У средини форума била јеподигнута чудна бина. Замислите четири висока и широка стуба, већа од стаситог човека, којидрже широку и снажну платформу као под, са неколико отвора исте ширине као и стубовима уњима. То је било постоље. Имали су мале мердевине помоћу којих се могло попети наплатформу. Око те чудне грађевине стајали су људи који ће извршити жртвоприношење.Носили су неке необичне капе, попут оних које носе људи у Фригији, и певали неку једноличну,тужну мелодију. Цар је стајао са пажњом и страхопоштовањем. Потом је махнуо служитељимаи они су положили на постоље великог белог бика рогова прекривених златом! Везали су муноге, а потом је један од њих подигао велики мач и он је севнуо при првим сунчевим зрацимакоји су се преливали преко врха форума. Онда је Аурелијан говорио људима о благонаклоностибога Митре и о његовом утицају на источњаке. Рекао је да је том богу могуће да му обезбеди изајемчи моћ и да на тај начин благослови царство. А онда је цар упитао ко ће да се сложи да уњегово име буде очишћен крвљу бика. Добровољац је требало само да стане испод избушеногпода платформе да би се такозвана бикова крв спасења и очишћења излила на њега.

- Да ли се неко јавио? - запиткивали су дечаци занесени причом.

- Па, - поче Маркел славољубиво, оклевајући и покушавајући да причу развуче и тако повећанеизвесност код својих слушалаца - то је био тренутак кад је цела ствар постала приличносмешна. Иако се цар окретао на све стране не би ли видео ко ће да покаже послушност испремност, нико се није померио нити иступио напред.

- И најзад си посмислио да је време да се нешто предузме, је л' тако? - заједљиво ће Гај, очито немогавши више да се уздржи.

- Смири се! - настави Маркел, желећи да управља брзином којом се прича одвијала. - Увидеосам да је право време. Окренуо сам се према цару и гласно и озбиљно рекао: Ако нико другиније сагласан да понуди себе за добробит Рима, ја, Ваш понизни перјаник, сам спреман!'Аурелијан је ставио руку на моју главу, помиловао ме и рекао: 'Иди!' И тако сам отишао. Ох,пријатељи моји, могу вам рећи да није било баш забавно кад ме је врела густа крв полила одглаве до пете. Али нисам се померао све док ми нису рекли да сиђем са постоља. Одмах су меставили у кочију и довезли назад у дворац. Видите, ја, Маркел, сам спасао Римско царство! Ишто је још важније, цар је гледао само у мене!

58

Тренутак ћутања је завладао међу младим перјаницима, који су покушавали да сакрију својуљубомору. Напокон је Лелије проговорио:

- Закључак је да је важно донети исправну одлуку у право време. Дао си нам добар пример и мисмо ти захвални на томе, јер смо нешто веома важно научили.

- Видим да ћете покушати да имате користи од мог примера - гордо ће Маркел. - Добро, ализапамтите да сам први који се усудио да тако нешто уради, што значи да је тешко битипаметнији од мене?

У том тренутку у дворану уђе слуга и предаде Маркелу скупоцену кутију.

- Од цара! - рекао је.

Сви пожурише да виде шта је у кутији, но такав сјај нису могли ни да замисле. Била је топрелепа огрлица израђена од злата и дијаманата, прави царски поклон. Цар је тим знамењемхтео да покаже своју захвалност оданом перјанику. Маркел је одмах стави око врата изаштитнички рече:

- Не будите љубоморни због благонаклоности коју ми је цар указао! Ми смо сви добрипријатељи и од сада па надаље примаћу све повластице, будући да сам царев миљеник, ипреносићу их на вас!

- Штета што Алексамен није ту да чује шта говориш - примети Лукије.

На те речи Маркелово лице се нагло промени.

- Зашто си то рекао? - праснуо је.

- Зато што...

- Дакле, и ти нешто претпостављаш! - прекиде га Маркел уз чудан подсмех.

- О чему говориш?

- Ето, питање те је одало на шта мислиш. И ти си приметио да се Алексамен разликује од свихнас. Сваки пут кад говоримо о нечему, као пре неки дан о ноћној забави на двору, он поцрвении промени тему. А кад год помене цара, никад га не назове божанственим, као што би тотребало. Рекао бих да је он на положају перјаника, али да га то у ствари не занима. То простоније природно. Он сигурно нешто крије и ја ћу открити шта је то!

- Шта мислиш да крије?

- Ето, да си ти јутрос био на мом месту, да ли би поступио исто као и ја? Да ли би учествовао ужртвоприношењу Митри?

- Па наравно да би, јер би свако имао користи од поштовања Митре и других богова -једногласно одговори неколико дечака. Само су Тулије и Гет поцрвенели и нису ништа рекли.Маркел је то приметио и гневно упитао:

59

- А зашто вас двојица ништа не говорите? Шта бисте учинили на мом месту? Хоћу одмаходговор!

Оба дечака су још више поцрвенела и узнемирила се, али су на крају постиђено рекли:

- А, зашто да не.

Маркел је неко време зурио у њих, а потом се намрштио не рекавши ништа. Изненада прекинутишину и повика:

- Хоћете ли да знате шта ја мислим? Мислим да је Алексамен хришћанин! Више сам негосигуран у то.

Чим су чули шта је Маркел рекао, дечаци почеше да негодујући шапућу.

- Али он је тако великодушан и љубазан према нама - успротиви се Лелије.

- Можда - одговори Маркел. - Слажем се да је довољно пријатно дете. Но чим помислим да јеуплетен у ту бедну религију...

- Али, не можеш бити сигуран. Ти само сумњаш!

- А не, сигуран сам и врло брзо ћу то и доказати. Само чекајте да видите шта ће наћи кадстигне!

Извадивши из корица на каишу мали нож са златном оштрицом, Маркел на зиду урезаподругљиву слику разапетог човека са магарећом главом. Остали дечаци нису могли да сеуздрже од смеха.

- А да би било још очигледније за кога ово урезујем, нацртаћу још нешто - додаде Маркел памало даље уреза лик дечака са рукама испруженим на молитву, а потом испод цртежа написана грчком: ΑΛΕΞΑΜΕΝΟΣ ΣΕΒΕΤΕ ΘΕΟΝ, што значи Алексамен се клања Богу.

У том тренутку све се орило од смеха дечака, али су се, исто тако нагло, сви скаменили. Завеса навратима се помери у страну и Алексамен уђе у дворану с ведрим осмехом на лицу, веселопоздрављајући свакога понаособ, као што је то обично чинио. Најпре није приметио да су сезбог његове појаве остали перјаници осећали неугодно, али кад је угледао цртеж на зиду, налицу му се појави дубока туга. Не рекавши ни речи, приђе зиду и, извадивши мали нож изкорица, испод првог записа уреза: Алексамен је веран.

Маркел је пребледео. Осетио је Алексаменов продоран поглед, али на своје изненађење увидеоје да то није поглед мржње. Сви су осетили да се у Маркелу одвија велика борба. Изненада јепришао Алексамену и ставио руку на његово раме.

- Свиђаш ми се! - рече с пуно осећаја, па смело погледа Тулија и Гета. - Што се вас тиче,презирем вас!

Окренувши се љутито према вратима, Маркел напусти одају.

60

ЈЕСИ ЛИ ХРИШЋАНИН?

Идући путем према школи, Милвије и Брут су прешли стари мост који је повезивао две обалеТибра. Тог јутра су били веома забринути, посебно Брут.

- Шта ће бити ако се то заиста догоди? - усплахирено ће Брут. - Шта ћемо ако стварно ухапсевладику и затворе га?

- Не би било први пут да се тако нешто догоди - одговори Милвије. - То се често догађало и уРиму и свим другим градовима царства. Хапсили су епископе и убијали их, мислећи да ће тимерастерати стадо Христово, но Христова Света Црква је заштићена јер је Он њен великиПокровитељ и Њена Глава.

- Али овог владику познајемо и толико пута смо с њим разговарали. Зато сам сада још тужнији.

- Да, Бруте, у праву си.

- Кад само помислим да мора да се крије, као да је разбојник! Страшно! О Милвије, надам се дага никад неће пронаћи!

- Мислим да није у великој опасности - одмерено и сталожено поче Милвије, покушавајући дасмири уплашеног пријатеља. - Поплије ће се постарати за њега. Римски префект је сенаторовдобар пријатељ и обавештава га о многим стварима које се дешавају у граду. Тако ће Поплијемоћи да донесе праву одлуку кад је у питању безбедност нашег владике.

- Претпостављам да си у праву - уздахну Брут. - Али, због нечега се увек бојим да ће међу намабити издајник.

- Зашто то кажеш?

- Па зар се то није десило Христу и апостолима и зар се нешто слично не може догодити и уовом времену?

- Бруте, не треба да губитимо веру и уздање у наше ближње - благо се насмеши Милвије. - Осимтога, зар није добро што живимо у времену у којем живимо? Уосталом, живот без јунаштва једосадан.

- Свиђа ти се то што стално живимо у страху да ће сваког трена неко кога волимо битиухапшен? Страдамо знајући у каквој је опасности Црква Христова. То је као да свакога данаумиремо.

- Црква Христова ће страдати све док живи. Треба то стално да имамо на уму. Сећаш ли сеприче о кукољу?

- Добри и лоши ће живети заједно до краја времена. Суштина те приче је то да нам се дају многеприлике да покажемо своју веру, чак и кад страдамо. Уложићемо велики напор да људи сазнајуза Христа, нарочито у тешким временима као што су ова наша. То је вредно труда.

61

- Да, у праву си. Знаш, понекад заборавим да нашим животима управља Бог, а не цар -поцрвене Брут.

Пријатељи се од срца насмејаше. Брут је поново био спокојан.

- Видиш, идемо у школу где су сви наши школски друтови пагани, али сигуран сам да нас воле.И ко зна колико њих може једног дана бити попут нас? - додаде Милвије.

- Мислиш ли да знају да смо хришћани?

- Можда сумњају. Сигуран сам да виде да се разликујемо по много чему, например по томе штоне слушамо њихове непристојне приче или што покушавамо да променимо тему кад некогаоговарају или вређају. Руф је онај који то стварно разуме. Пре неки дан сам га чуо како осталојдеци каже да смо ти и ја добри и брижни попут хришћана, а кад су га сви изненађенопогледали, додао је да је приметио да хришћани имају велику љубав међу собом.

- Шта су остали рекли на то? - радознало ће Брут.

- Најпре су сви ћутали, а онда је Либије упитао да ли хришћани воле и оне који нису њиховевере. Руф му је одговорио да мисли да воле и друге и додао како смо ти и ја увек добри премањему - уздахну Милвије и за тренутак заћута. - Знаш, лице му је тада попримило веома чуданизраз и помало заједљиво је додао да му се ти и ја понекад можда и превише свиђамо.

Брут се таман спремао да пита Милвија шта мисли зашто је Руф направио тако необичнуопаску, но баш тад су стигли пред школску капију па је прећутао. Прошли су кроз двориште инису ни приметили велики круг који су њихови школски другови нацртали на земљи. Иако суразговарали гласно, готово грубо, чим су се њих двојица појавили, ђаци су нагло заћутали.

У том тренутку се појавио учитељ и сви дечаци су отишли на своја места у учионици. Но било јеочито да је тог јутра у разреду због нечега владала велика узнемиреност. Многи ђаци нисупазили на предавање, а двојица су чак била кажњена због тога. Милвије и Брут, који су седелиједан поред другог, приметише да их та два дечака посматрају са мржњом. Бруту није билојасно зашто их тако гледају. Знао је да ни Милвије ни он нису ништа криви.

Па иако је остатак јутра прошао прилично мирно, ипак се и Милвије лоше осећао због оногашто се збивало. Међутим, после ручка се није вратио у школу јер је био потребан код куће.Алексамен те седмице није био на дужности и одлучио је да га поведе на тајни задатак ван Рима,који му је отац поверио.

Док се Брут тог истог поподнева сам враћао кући, на раскрсници је срео групу својих школскихдругова. Предводио их је Руф, један од дечака који су тог јутра били избачени са часа.

- Био сам избачен са часа због тебе! - викао је Руф на Брута.

- Због мене? - збуњено ће Брут.

- Да, због тебе и твог пријатеља! Пре часа смо разговарали о вама и зато после тога нисам могаода се усредсредим на предавање. Зашто нисте као и сви ми? - непријатељски ће Руф.

- Зашто то кажеш? По чему се разликујемо од вас?

62

- Као да не знаш! Не претварај се као неко невинашце! Поставићу ти питање па ћемо ондавидети шта ћеш одговорити!

- Шта хоћеш да ме питаш?

- Јеси ли хришћанин? Одговори без увијања! Питање је дошло тако нагло и неочекивано да је

1 Брут једва имао времена за размишљање. За тренутак је оклевао. Саветовано му је било да увекдобро размисли пре него што одговори на било које питање. Али потом се одмах сетио саветаепископа Дионисија: "Никад не говори одмах особи коју упознаш да си хришћанин. Али ако тедиректно пита, никада не оклевај са одговором."

Брут је погледао Руфа и остале школске другове право у очи и, мада му је срце јако лупало,испрсио се и храбро одговорио.

- Да, ја сам хришћанин.

Очекивао је да ће га као дивљаци одмах напасти, нарочито зато што је улица била пуста и штога је група дечака претећи опколила са свих страна. Но, на његово велико изненађење, ништа сеније десило! Запањени тако храбрим исповедањем вере, дечаци су ћутали не знајући шта им јечинити. Најзад Руф, који није хтео да изгуби место вође, проговори:

- Знаш, по закону бисмо требали да пријавимо и тебе и Милвија. Имамо право на то.

Иако је Руф очекивао да ће његови другови подржати оно што је рекао, сви су ћутали. - Нећуникога да одам само зато што не волимо да одајемо једни друге! У супротном би био у невољи!Али запамти, нећемо да имамо међу собом непријатеље и издајнике нашег царства. То никадне заборави! - оштро је додао.

- Зашто смо непријатељи и издајници? - безазлено упита Брут.

- Рекли су нам да хришћани одбијају да се моле за цара.

- То је лаж! Сваке ноћи се молим за цара - одговори Брут.

- Зашто онда не идете с нама кад приносимо жртве боговима? - цинично ће Руф. Зашто упалати сенатора Поплија нема олтара за богове? - лукаво додаде тихим гласом. - Мислиш да незнам за то? Твој господар је моћан човек и царев пријатељ. Али шта мислиш како би се царосећао када би то сазнао?

Мислиш да не зна? Цар је посетио Поплијеву палату. Брут нагло заћута. Здрав разум му јеналагао да стане. Већ је рекао довољно, потврдиши своју веру, и није било његово да прича одругима. Напокон је на одласку рекао:

- Ако сте претпоставили да сам хришћанин, сигуран сам да то није било због неког преступакоји сам према вама учинио. Другови, здраво!

И рекавши то, лагано се прогура кроз тесан обруч дечака и настави свој пут.

63

ОПАСАН ЗАДАТАК

Брутови школски другови су и даље ћутке стајали на раскрсници док су његове последње речијош увек одјекивале у њиховим ушима: "Ако сте претпоставили а сам хришћанин, сигуран самда то није било због неког преступа који сам према вама учинио.

- Истина је - поче млади Стримб - да је Брут веома дружељубив и увек љубазан. Исти такав је иМилвије. Ако су сви хришћани као они, не разумем зашто се онда толико рђавих ствари о њимаприча.

Дечаци су покушавали да сами себи објасне ту очигледну противуречност, па је поново настаотајац. Видећи да је његов ауторитет подривен, Руф, који је остале подстрекавао на сукоб саБрутом, гласно рече:

- Они су лицемери! Претварају се пред тобом да су ти пријатељи, а иза леђа потајно раде све даби те повредили. Лицемерје је најгори порок, а они су прави лицемери!

Било би заиста чудно бити дању добар, а ноћу рђав. Такво понашање ми није јасно - унедоумици ће Крисп, сумњајући у грубу оптужбу свог школског друга.

- Имају они своје разлоге за то. Уосталом, сви говоре о томе да су они лицемери и то вам јенајбољи доказ Да је то истина! - љутито прасну Руф. - Видећете да им ништа од оног што раденеће бити од користи. Неће се тиме извући! Верујте ми, знам о чему говорим!

* * * * *

Чим је Брут стигао у палату, сазнао је од вратара да га сенатор већ дуже време чека убиблиотеци. Кад је ушао у пространу одају пуну старих књига и пергамената, сенатор гасрдачно поздрави, а потом рече:

- Саслушај ме пажљиво, чедо моје. Да ли се осећаш довољно јаким да предузмеш један велики иважан задатак?

- Надам се, господине - смерно ће Брут.

- Живот епископа Дионисија је угрожен - озбиљно ће Поплије. - У великој је опасности.

- Ох!

- Као што знаш, требало је да се вечерас окупимо у каменолому Анцио, али сам од самог царасазнао да је полиција о томе обавештена, највероватније од лажног брата, и да су наумили дапоставе заседу за хришћане. Морамо о томе одмах обавестити нашег драгог владику. Мораш даму пренесеш поруку пре него што оде у каменолом!

64

- О, господине, хвала Вам на поверењу и на тако великој части! - ускликну Брут, пун стрепњепомешане са узбуђењем.

- Чедо моје, мислим да нико неће посумњати у дечака. Алексамен је силно желео да он оде довладике, али њега добро познају на двору, нарочито сви стражари, и већ је под присмотром.Зато сам га послао тобоже у лов с Милвијем, а у ствари је отишао да ову поруку пренесе нашојмање познатој браћи како би онда они могли да упозоре друге хришћане. Осим тебе немамкога другог да пошаљем до владике.

- Господине, за њега бих и свој живот дао!

- Чедо моје, да би успео да му пренесеш поруку, мораш се и сам добро чувати - упозори гасенатор. - Буди веома пажљив. Треба прво да изађеш изван римских градских зидина, и то крозкапију Капени, и да идеш улицом Остија све док не стигнеш до раскрснице зване "Три крчме".Нећеш је промашити јер је једина на том путу, а и зато што одатле улица наставља право. Натој раскрсници ћеш видети три крчме. Свака од њих са спољашње стране има свој знак: првамедведа са копљем, друга велику рибу, а трећа дрвени знак на коме је изрезбарена вучица. Ућићеш у трећу крчму и рећи 'Поврће је овде.' Запамти добро ову реченицу.

- Да, господине.

- Пази да кажеш тачно оно што сам ти рекао: 'Поврће је овде.' Немој да кажеш, рецимо 'Овде јеповрће', јер ће то променити значење поруке - озбиљно ће сенатор.

- Разумем, господине - одговори Брут. - Треба да кажем: 'Поврће је овде'.

У знак потврде сенатор климну главом и настави да даје упутства.

- На ту поруку један човек ће ти одговорити: 'Уђи и узми га.' Слободно крени за њим и он ће текроз нека поља одвести до улице у којој се налази кућа трговца кожом по имену Калв. Кад тамостигнеш, треба да кажеш: 'Петар и Павле, апостоли'. Калв ће те онда одвести право кодепископа Дионисија. Реци му да си дошао у моје име и обавести га о ономе што сам јуче чуо одцара. Замолићеш га да преноћи у Калвовој кући и да је ноћас не напушта. Уз то треба да гаувериш да смо и осталу браћу упозорили на опасност и да ћемо се срести за три дана уКалистовој катакомби. Да ли си све запамтио? Схваташ ли да ти не могу дати писану поруку?

- Да, господине, схватам - одлучно ће Брут осећајући важност онога што је сенатор тражио одњега.

- Не само да је живот епископа Дионисија у твојим рукама него и животи многе наше браће -озбиљно ће Поплије. - Понови ми оне две реченице.

Брут их понови без грешке.

- Добро - смирено ће Поплије. - А сад иди. Изађи кроз баштенска врата. Мислим да је такобоље. И пази да не луташ да не би набасао на неког од твојих школских другова.

- Господине, обећавам Вам да ћу ићи што год брже могу! Док се Брут спремао да крене, сенаторга је гледао са очинском нежношћу и рекао:

65

- Чедо моје, зар те не чуди да човек кога си знао као тиранина сада може бити укључен у једановакав задатак? Срећом, још увек сам царев тајник и пријатељ. Ипак, морам да пазим јер сам ињегов слуга. То што смо изложени истим опасностима још више нас зближава - озбиљно ћесенатор, покушавајући да сакрије сузе. Иди сада, чедо моје, и нека те Бог штити и води.

Брут је изашао из собе у озбиљном и одлучном расположењу.

* * * * *

Прошло је око сат времена од како је Брут прошао кроз Капени капију. Дошао је до места гдеАпијев пут пресеца други друм и изненада застао. Почео је да разгледа унаоколо покушавајућида препозна три крчме међу околним кућама. Седео је на ивици пута и претварао се да се игранеким каменчићима, а у ствари је стално пажљиво разгледао врата на околним кућама. Многизнаци му нису били јасни и то га је бринуло. Знао је да је у питању владикина безбедност иосећао је да губи време.

Изненада је устао и радосно пришао раскрсници. Поглед му је пао на врата на којима је билаурезана слика великог медведа који је канџом чврсто држао копље. Из следеће гостионицедопирали су бучни гласови и смех и то га је осоколило да приђе ближе. Изненада је на вратимаугледао насликану велику рибу. Био је то делфин, чувени делфин из грчког мита, који је налеђима носио легендарног песника Ариона. Брут је врло добро знао да то није била риба коју сухришћани користили као свој знак.

И баш кад је хтео да се удаљи, примети да га из кафанице гледају неки људи и да су изненадаућутали. Осетио је хладан зној по читавом телу, а потом неочекивано зачуо бучан смех и дубокиглас који га позива да уђе.

- Хеј ти, мали, уђи унутра!

Брут се силно уплашио. Пожелео је да се окрене и трчи колико га ноге носе, али у исто време јесхватио да би такав потез само погоршао његов положај. Зато је скупио храбрости и одлучио дамирно уђе у крчму, прикривајући свој страх изразом сталожености и прибраности. Кад је ушаоу просторију пуну народа, видео је да су људи у крчми гладијатори и да пију неко црно вино.

- Приђи ближе, не плаши се! - забрунда један од њих.

- Зашто бих се плашио? - равнодушно ће Брут који је и усред све те буке и галаме могао јасно дачује јако и брзо лупање свог срца.

- Зашто? - загрме један човек. - Зар се не бојиш нас који се боримо са лавовима и медведима? Јели могуће?!

- Али, хвала Богу, нисам ни лав ни медвед! - срдачно се насмеја Брут. - Због чега бих бринуо? -упита скривајући свој страх.

- Можда не треба да бринеш, али ми се не боримо само против лавова и медведа, него и једанпротив другога! На пример, ево данас овај мој пријатељ пије вино са мном, а сутра ћемо се

66

борити у Колосеуму. Један од нас, или чак обојица, ћемо оставити живот у арени. Но то нас неспречава да пре окршаја будемо пријатељи!

Реци ми да ли си икад размишљао о томе да постанеш гладијатор? Знаш, тако можеш дазарадиш много новца! Није лош посао! - гласно се насмеја гладијатор и отпи гутљај вина из својечаше.

- Зашто то јадно дете не оставиш на миру! - прекиде га други гладијатор. - Осим тога, ниси гапозвао да уђе унутра да би му причао ове приче, него због нечег другог.

- Тачно! Реци ми, младићу, шта си наумио да радиш у крчми код вучице?

Кад је чуо питање, Брут је помислио да му је срце стало и да ће се сваког трена онесвестити. Алиприкупивши сву преосталу снагу и храброст, упита:

- Како сте знали да идем баш тамо?

- Видиш да сам погодио! - узбуђено ће гладијатор, лупивши о сто својом великом песницом. -Ето, знао сам, а и рећи ћу ти како сам погодио. Видиш, док смо мој друг и ја покушавали даодлучимо ко ће да плати вино које смо попили, погледао сам напоље и приметио како гледаш уонај знак медведа. Ниси се зауставио пред тим вратима, а хтео си да и поред ове крчме прођеш,па сам тако схватио да тражиш трећу крчму. Али само да знаш да је без моје помоћи нећешнаћи!

- А зашто? - шапатом ће Брут, плашећи се да је његов задатак у опасности.

- Зато што сам пре неку ноћ био тамо са неким својим пријатељима - опуштено поче гладијатор- и направили смо такав дармар и створили такву невољу да нас власник крчме више не пуштада уђемо. Али не брини, осветио сам се ја за то! Извсдио сам нож и огулио вучицу са врата такода се више не може препознати! То ће га научити памети! Ето, на то сам мислио кад сам рекаода нећеш моћи да нађеш крчму без моје помоћи. Тако си ми, мали пријатељу, помогао дадобијем опкладу. Кад сам те видео, погодио сам шта тражиш, па ће зато мој другар да платиово вино. А да бих те за то наградио, показаћу ти где је крчма! - одлучно ће гладијатор па ухватиБрута за раме и заједно с њим изађе напоље. Крчма коју тражиш је друга зграда с твоје деснестране - самоуверено ће гладијатор чим су се нашли на улици. - Погледај, још увек се навратима виде огреботине од мог ножа. Иди сад и ако сутра не идеш у школу, дођи на стадионда нас гледаш!

Гладијатор се вратио својим пријатељима и неотесаним играма, а Брут је стајао сам на улици идрхтао од страха. Но то га није дуго држало. Чим је дошао к себи, увидео је да мора да завршипосао због којег је ту. Брзо је отишао до зграде коју му је гладијатор показао и стао пред улаз.Одлучно и храбро је ушао унутра. Просторија је била бучна и пуна људи које су служили двежене и један мушкарац. Нико није обраћао пажњу на сиротог дечака. Није знао шта му јечинити, па је узнемирено погледао једну жену која је ишла у његовом правцу и носилапослужавник пун прљавих судова.

- Поврће је овде - тихо јој рече у пролазу.

Жена је прошла поред њега и чинило му се да због буке у крчми ништа није чула. Снуждено јегледао за њом и одједном га је обузео силан страх. Осећао се као да се под отвара под њим. Свити људи су му одједном били превише гласни и изазивали су његову збуњеност, а он се нашао

67

усред свега тога. Питао се да ли га је жена уопште чула, или га можда само није разумела. Он јојје погрешно дао непроцењиви знак који је за њиховог вољеног владику значио спасење живота.Може бити да га није разумела или није марила? Најгора му је била помисао да је можданепријатељу и издајнику случајно открио најважнију тајну лозинку. И док је тако избезумљеноразмишљао, изненада виде да је жена отишла код оног мушкарца који је служио муштерије,брзо му нешто шапнула на уво, а потом хитро отишла у кухињу. Човек је пажљиво погледаоБрута, као да га одмерава, пришао му и гласно га упитао:

- Хеј ти, младићу, шта хоћеш?

Брут је осетио како га подилазе жмарци а колена клецају. Али прогутавши кнедлу иприкупивши храброст, одговори испрекиданим гласом:

- Дошао сам да Вам кажем, 'Поврће је овде.' Човек је погледао Брута право у очи, као да јепокушао да продре кроз њих и да прочита његове мисли, а потом је одговорио:

- У реду, онда 'уђи и узми га. Идемо у башту.

Брут је осетио огромно олакшање. Кад је чуо очекивани одговор, запљуснула га је бујицарадости. Идући одмах иза човека, стигао је у задње двориште крчме а затим су продужили убашту. Човек се изненада окрену према њему и строго упита:

- Које поврће је овде?

Брут није био спреман за такво питање. Радостан осмех олакшања које је осетио само тренутакраније, сместа нестаде с његовог лица. Уплашио се и пребледео, питајући се да није мождазаборавио нешто важно што му је сенатор рекао. Но видевши избезумљени израз на његовомлицу и очигледно задовољан тиме што дечак није могао да одговори, човек се кришомнасмеши.

- Одлично, дечаче! Не треба да одговараш на ово питање. Само сам га поставио да би се увериода си прави гласник, а не уљез - задовољно ће његов водич показујући прстом пут којим је Бруттребало да крене. - Тамо ћеш наћи Калвову кућу. Прва је с твоје леве стране. Није је тешко наћи.

Сад када је знао да је на правом месту, Брут поче да трчи из све снаге. Бојао се да је закаснио и данеће успети да на време преда поруку. Приближавајући се Калвовој кући, осети снажан мириссвеже коже, а у исто време угледа сенку која је, при слабој вечерњој светлости, косо падалапреко дворишта. На главном улазу је ћутке стајао један човек. Кад му је дечак притрчао и стаопред њега, прекинуо је ћутање и упитао:

- Шта хоћеш, младићу?

Брут га је погледао право у очи и рекао:

- Петар и Павле, апостоли.

Био је то Калв, трговац кожом и он је добро знао да ова лозинка може само да значи да стижепорука од велике важности, и то порука о опасности. Истог трена је осетио како га по целомтелу облива хладан зној, па брзо рече:

- Пођи за мном!

68

Брут и он се хитро попеше старим дрвеним степеницама и стигоше до једног чистог ходника начијем су се крају налазила мала врата. Калв покуца на њих и одмах уђе у одају држећи Брута заруку.

Просторија у коју су ушли била је велика и замрачена и само је мало кандило треперавимпламичком обасјавало зидове и таваницу. Брут приђе људима које је назирао у самом углу собе.Тек кад су му се очи прилагодиле на слабу светлост, он препозна владику. Седео је у углу иразговарао са неколико људи. Чинило се да један од њих записује нешто што му епископДионисије диктира.

- Ох, оче! - ускликнуо Брут немоћан да каже ишта више.

Са огромним поштовањем и радошћу дечак паде на колена пред владиком и истог треназаплака. А онда је осетио руку која га благосиља крсним знамењем а затим га умирујуће милујепо глави. То је заиста био његов вољени владика и дечак је одмах осетио да је на сигурном.

Брут је наставио да тихо плаче, све док му епископ Дионисије не рече:

- Смири се, добро чедо моје. Плачеш ли од радости или од туге? Уздај се у Бога, Који је створиои смех и сузе.

- Оче, шаље ме господар - поче дечак кроз сузе. Открио ми је где се налазите и поверио лозинкекоје сам имао да кажем како би ме наша браћа препознала.

- То сигурно значи да доносиш важне вести од Поплија. Шта је, дечаче?

- Мој господар Вам поручује да вечерас не идете на сабрање које сте сазвали. Полиција све зна ипланира да Вас ухапси!

- Шта је са осталом браћом? - смирено упита епископ Дионисије.

- Не брините за њих, оче. Мој господар је уредио да сви буду на време обавештени. Оче, никадвише не смете ићи у каменолом Анцио. Сенатор је рекао да ће се следеће сабрање одржати затри дана у Калистовој катакомби.

Изгледало је као да је епископ Дионисије на тренутак негде другде у мислима. Обраћајући сепотом двојици ђакона који су били поред њега рече:

- Видите, невоље су почеле. Још једном се од Христове Цркве тражи да пролије крв за своју веру.

- И пролиће је, оче, као што је увек проливала, али ће кроз ове прогоне постати још јача -одлучно ће један од ђакона.

- Да, сине мој, али морамо се молити да наша љубав према Богу никад не охладни у нашимсрцима и за то да будемо сви способни да издржимо и изнесемо свој крст као што је то Господучинио. А ти, чедо, поче владика поново се обраћајући Бруту - зашто не седнеш и не одморишсе мало? Изгледаш тако уморно.

69

- О не, оче, не могу! Морам брзо да се вратим кући у случају да сам им потребан, а и хтео бих дасмирим родитеље који ме чекају - озбиљно ће Брут. Свети оче, благослови ми да идем! - замолиузевши владикину десницу у своје крстолико сложене дланове.

У реду, сине - рече епископ, нежно посматрајући младића. - Нека је Бог увек са тобом. Мојблагослов свима.

70

ОДГОВОР

Брут се приближавао Апијановом путу, недалеко од гроба Сесилије Метеле, не примећујућиред војника који су препречили пут. У то време су се многи враћали у град из својих сеоскихкућа и Брут је ишао помешан с њима и равнодушно гледао око себе. Но ускоро је приметио давојници заустављају пролазнике и нешто их питају, а потом пуштају да иду својим путем. Брутје ишао право и осетио велико олакшање кад је прошао поред војника а да га они нису ништаупитали. Но кад је чуо да о њему говоре, убрзао је кораке. Начуо је неколико реченица од којихсе најежио.

- Шта је са тим дететом?

- Ма тек је дете!

- Наређење је наређење! Позови га да се врати.

- Хеј ти, малиша, врати се!

Чувши војников груби глас, Брут се борио са самим собом. Знао је да неће ништа добити акопобегне, већ да ће тако само погоршати ствари.

Док се враћао ка препреци на путу, један од војника га је зграбио за раме и оштро га упитао:

- Одакле долазиш?

- Из три крчме - мирно је одговорио.

- Шта си тамо радио?

- Ишао сам по поврће.

- Па где ти је поврће? Не видим га код тебе!

- Зато што сам га однео на друго место.

Рука која га је тако чврсто држала, мало је попустила.

- Где живиш?

- У кући мог господара сенатора Поплија - одговори Брут, знајући унапред какав ће утисакоставити помињање сенаторовог имена. Оно је увек било делотворна одбрана. Читава царскагарда је добро знала за блиску везу између цара и сенатора.

- Питај га! - заурла војник који је био решен да се изврши његово наређење.

- Ма, он је само дете! - готово заштитнички ће војник који је држао дечаково раме.

- Нема везе! То је наређење! - одбруси први војник. - Дакле, малиша, понови за мном: Цар је бог,а Христос није ништа. Кажи!

71

- Цар је бог, а Христос није ништа. Хајде, реци! - понови војник који га је држао за раме,пожурујући га у жељи да се испитивање што пре заврши.

У сутону који је почео да обавија све пред собом, лагано скривајући залазеће сунце, изгледало јетрагично и помало чудно како су се два разјарена војника, чији су се шлемови и оклопи претећеназирали у полутами, нагнула над уплашеним дететом чекајући његов одговор.

Брут није одмах одговорио. За тренутак је затворио очи да би се усредсредио, али кад их јепоново отворио, већ је био донео одлуку. Гледајући право у очи војника који му је поставиопитање, полако и јасно је рекао:

- Цар је само човек, а једино је Христос Бог. Истог трена је осетио снажан шамар од чега му сеглава тргла у страну. Пао је на земљу крварећи из уста.

- Псето мало! - прогунђа војник који га је ударио, а затим пљуну палог дечака и тако, наконповреде и увреде, оконча кукавичко дело.

- Пази, он припада Поплију Клему - упозоравајуће ће други војник. - Уосталом, први је кога смоухапсили. Не ударај га! Хајде, младићу, устани!

Брут је ишао према граду између два римска војника који сугачврсто држали заруке.Пролазници су изненађено зурили у њих, а неки су одмахивали главом и коментарисали:

- Види, Преторијанци са малим лоповом! Шта ли је украо?

На то један од војника, желећи да остави утисак, рече:

- Није лопов, него хришћанин.

Став пролазника се одмах промени и постaде непријатељски и пун мржње.

- Тако млад, а тако покварен! - добаци један човек. Велико је име богова и цара који затире тајмрски род!

Брута изненада обасу киша каменица. Реагујући брзо на опасност, стражари повикаше:

- Станите ако знате шта је добро за вас! Водимо га код судије и он ће одлучити. Тако нам јенаређено. Нека судија покуша да га убеди да открије све што зна. На тај начин ћемо их ухватитијош више!

Упркос метежу и опасности Брут је ишао између војника смиреним и одмереним кораком.Чинило му се да му нека унутрашња сила даје ту неочекивану храброст и снагу. Кад су стигли уполицијски штаб, међу онима који су се ту окупили препознао је неколико својих школскихдругова.

- Погледај! - узвикну Руф. - Ухапсили су га! Могао је да види петорицу или шесторицу својихшколских другова, који су се прибили један уз другог. Знали су да следи нешто страшно и налицима им се оцртавао велики страх. На Руфовом лицу се изненада појави радозналост, парече:

- Хајде да их пратимо! Чуо сам да су га ухапсили јер је хришћанин. Постаје врло занимљиво!

72

У ЗАТВОРУ

Тамничар се код затворских врата дубоко поклони посетиоцу и рече:

- Можете слободно ући, Ваша екселенцијо. Вероватно хоћете да видите затворенике који су јучеосуђени? Знате, читав Рим осећа велико олакшање због њиховог хапшења. Ти покварењаци суспремали заверу против нашег царства!

Наглашавањем последњих речи тамничар је желео да покаже своју оданост цару и притом сенадао да ће добити осмех охрабрења од достојанственог и озбиљног сенатора, који јенеочекивано стигао са сином и слугама.

- Да, волео бих да их видим. Један од мојих слугу је међу њима - рече Поплије строго гапогледавши.

- О, то мора да је дечак за кога нам је цар наредио да га не мучимо. Пођите са мном, одмах ћуВас тамо одвести - с поштовањем ће тамничар и даље покушавајући да стекне благонаклоностједног од најмоћнијих људи у царству. - Овуда, молим Вас.

- Само тренутак! - рече Поплије, зауставивши га наглима покретом руке. - Желео бих да дечакавидим насамо. Имам разлога за то - одсечно ће сенатор.

- Наравно, господару, зашто да не? Како желите! Ту поред је једна празна ћелија и, ако мидозволите, одвешћу вас тамо заједно с Вашом цењеном пратњом и ту ћу Вам довести Вашегмалог затвореника.

- Хвала ти! - озбиљно ће Поплије, покушавајући да не покаже емоције.

Прошли су кроз мрачни ходник где је, са десне стране, била велика одаја пуна људи и женаухапшених прошле вечери крај спољашњег римског зида. Кад су прошли поред ње, тамничарсе заустави и рече:

- Ако ми Ваша Екселенција дозволи, хтео бих да Вам укажем на нешто што сам приметио.

- Настави - хладно ће Поплије, прикривајући с каквим нестрпљењем очекује да чује вести охришћанским заточеницима.

Тамничар успори и док је ишао постранце прошапта:

- Стварно не знам какви су то људи! Сви осуђеници, који су овде довођени ради погубљења уарени, су урлали и викали на мене и све друге војнике тако гласно да су њихови крици, тако миЗевса, пробијали и саме зидове! Али ови људи - запрепашћено настави потпуно се зауставившии пришавши. сенатору тако као да жели да му пренесе најповерљивији податак - се уопште нежале! Гледају један у другог и разговарају тихим гласом, а много пута сам видео да се окупљају ипевају химне. Невероватно! - додаде у неверици одмахујући главом.

Поплијеве очи су биле пуне суза док је слушао тамничара. Овај је већ ишао испред њега сабакљом у руци и није могао да примети сенаторова осећања. Поплије се окрену и погледаАлексамена и остале и, при слабој светлости бакље, виде да су и они чули тамничареве речи и

73

слично њему реаговали. Брзо је обрисао очи крајичком своје скупоцене тунике и, гледајућиостале с пуно љубави и саосећања, кренуо да се прикључи свом водичу. Тамничар је већ био накрају ходника и покушавао да откључа врата празне ћелије.

- Извињавам се што Ви и Ваша пратња морате да причекате у овој ћелији - понизно ћетамничар. - Одмах ћу учинити оно што сте тражили! - Пошто је упалио све бакље у малој ивлажној просторији, окренуо се и одмах отишао, али се убрзо вратио заједно са Брутом. - Твојгосподар је дошао да те види! - рече сажаљиво, а потом се, оставивши дечака пред вратимаћелије, удаљи.

Кад се Брут појавио пред ниским довратком ћелије, није ни мало личио на уплашеног ипонизног роба, какав је био на Сицилији. Врло добро је разумео везу која је у хришћанствуспајала богате и сиромашне. Лице му је било спокојно и одражавало је велику радост која је,попут свежег пролећа, преплавила његову младу душу а чудесна светлост, наизглед сјајнија одбакљи, блистала му је у очима. С љубављу и поштовањем се наклонио Поплију и похитаоуплаканим родитељима.

- Оче! Мајко! - ускликнуо је и обоје их загрлио. Ох, не плачите, молим вас! Кад бисте само зналикако сам срећан! Знајте да се никада нећемо раздвајати! Су;гра ћу бити са Христом у Рају, асамо замислите колико ћу тамо моћи да се молим за вас! А једног дана - продужи гушећи се усузама - ох, какве ли радости, једног дана ћете доћи и срешћемо се у Рају! - рече па за тренутакзастаде. - Жао ми је што сте тужни, а волео бих да се радујете мојој срећи! - настави сневероватном снагом и храброшћу. - Господине, указали сте ми велику част тиме што стедошли и обишли ме, па ми чак и родитеље довели! - захвално ће Брут окренувши се премаПоплију који је, преплављен осећањима, стајао мало даље посматрајући читав призор.

- Дете моје, замолио сам цара за помиловање, али је одбио - тужно ће сенатор суздржавајућисузе.

- Ако Бог хоће да баш сад дам живот - поче Брут, али видевши Милвија и Алексамена како стојемало даље, за тренутак застаде. - Као што видиш, Милвије, објаснићеш нашим школскимдруговима да је Христос Онај који укрепљује Своје пријатеље да се ничега не боје! - настави сосмехом на уснама.

Алексамен је све ово ћутке посматрао из дубине мрачне ћелије, а онда је гласно зајецао. Затим,не могавши више да се уздржи, паде Бруту пред ноге и обгрли их:

- Драги брате, молим те, опрости ми што сам пре био тако суров према теби. Ја...

- Алексамене, тада ниси знао за Христа - прекиде га Брут, подигавши га и нежно га загрливши. -Од тренутка кад је Он ушао у твој живот, ти и твоји родитељи сте постали тако добри премамени, и не само према мени већ према свима! - Господине, поче одважно окренувши се премаПоплију - желим да знате да је Ваша порука тачно пренесена епископу Дионисију. Рекао сам мусве што сте ми објаснили. И он се слаже да се следеће сабрање одржи у Калистовој катакомби. -Само ми је због једног жао - настави сетно док му се у очима огледао очај. - Желео бих да сепоследњи пут причестим Светим Телом и Пречасном Крвљу Господа нашег Исуса Христа. Дасам само знао да ће ме у повратку ухапсити, замолио бих оца Дионисија да ме причести премог одласка.

На то Милвије, који је цело време ћутао, начини корак напред и озбиљно рече:

74

- Не тугуј, мали брате. Сад ћеш се причестити Телом и Крвљу Господа нашег Исуса Христа!

- Али како, Милвије?

- Видео сам кад су те ухапсили и одмах сам отишао да о томе обавестим нашег господара. Он јеотишао право код цара да тражи помиловање, а ја код епископа Дионисија.

- И?

- И он ми је поверио Тело и Крв Христову за тебе! рече Милвије испрекиданим гласом пунимемоција.[1]

Милвије је затим једном руком скинуо тунику с рамена, а другом открио оно што је пажљивочувао крај срца, молећи се све време. Одвио је парче новог чистог платна, извадио бочицу иосећајно ускликнуо:

- Гле, Јагње Божје!

Са лицем које је сијало као сунце од радости и олакшања и очију пуних суза, Брут је клекнуо ипомолио се у себи, а затим се, побожно и испуњен страхопоштовањем, последњи пут уовоземном животу причестио Светим Даровима Господа и Спаса нашег Исуса Христа састрахом Божјим, вером и љубављу.

* * * * *

У том тренутку је, као никад пре, у школском дворишту било веома бучно. Потресенјучерашњим догађајима, Милвије је желео да остане код куће са Брутовим и својимродитељима, али је ипак дошао јер је требало да испуни Брутову жељу. Замолио га је дашколским друговима објасни да је Христос Онај који укрепљује Своје пријатеље да се ничега небоје и зато је овог јутра Милвије сам дошао у школу, сећајући се успут како су Брут и он честозаједно ишли истим тим путем и разговарали о вери. Чим је стигао, школски другови су гаобасули питањима:

- Да ли си видео Брута?

- Шта је рекао?

Гледајући их озбиљно и трудећи се да ничим не ода своју тугу, Милвије одговори:

- Казао ми је да се опрашта са вама и да вас уверава да ће вас се тамо где иде увек сећати.

- Али вечерас иде у арену!

- Да, у праву си, но после тога иде Богу. Од тада ће вас се заувек сећати. Биће вам заувекпријатељ и молиће се за вас!

Незнабошци очито нису разумели ни речи од онога што им је рекао.

75

- Био сам тамо са некима из наше дружине кад су га ухапсили. Требало је само да каже једну речи ослободили би га! - добаци Руф.

- Знам, Руфе, али том речју би се одрекао истинитог и живог Бога!

- Ако би тебе ухапсили, да ли би и ти исто учинио?

- Да! Онако како је Бог дао снагу Бруту да исповеди Име Његово, тако би и мени дао.

- Ма немој! Не говори глупости! - поче Крисп након краће паузе. - Сигуран сам да нас је видео утренутку кад су га ухапсили и само се претварао да је храбар и јак. Али хајде да га за неколикосати видимо у арени! Што се тебе тиче, Милвије, знаш да ми не одајемо један другога, иако већнеко време сумњамо да си хришћанин. Све знамо!

- Како сте погодили?

Његово безазлено питање је изненадило школске другове и нису знали шта да кажу.

- Могу одмах да ти кажем да смо сумњали зато што си увек тако добар и љубазан - Најзад сеусуди Стримб да изговори оно што му је било на уму. - Баш као и Брут! - додаде изненадаобузет неким скривеним осећањем.

На то му Руф прекорно добаци:

- Не разумем како било ко може да сажаљева непријатеље нашег царства! А нарочито кад смопуштени из школе раније како бисмо могли да посматрамо призор у арени - додаде окренувшисе према осталима. - Не видим разлог због којег бисмо то пропустили. Искористимо прилику!Ко иде са мном? - упита полазећи на брзину.

Сви су, чак и млади Стримб, кренули за њим. Само је Милвије остао. Осмотривши напуштеношколско двориште, полако је и сам кренуо кући.

НАПОМЕНЕ:Под нормалним околностима Свете Дарове може додирнути само рукоположени свештеникили ђакон. Међутим, њих може носити и дати лаик кога посебно одреди епископ у случајукрајње нужде, као кад су хришћани били затварани у тамнице пред мученичко страдање.

76

У КОЛОСЕУМУ

Претходни цареви, попут Нерона, били су занети играма и гладијаторским борбама уКолосеуму. Друге цареве је више занимало да са свих крајева царства доводе најбоље коње ивозаче двоколица, него да бране своје границе. Ту су биле и борбе, и то не само између двавешта гладијатора, већ и епски прикази битака између Тројанаца и Македонаца илиСпaртанаца и Персијанаца. Хиљаде ратника је носило компликоване костиме и странонаоружање. Један нарочито расипан цар је Колосеум напунио водом само да би поновоприказао историјску поморску битку. Будући да су то биле борбе до смрти, само је ценаизгубљених живота на терену превазилазила вредност новца који се због њих одливао издржавне благајне.

Као храброг, дисциплинованог војника и достојанственог гувернера, Аурелијана никад нисузанимале игре или гладијаторске борбе. Но овај пут је пажљиво размотрио распоредпредстојећих игара и закључио да гладијаторска надметања и трке двоколица свакако треба дасе одрже, али и да заробљени хришћани треба да буду посечени мачевима гладијатора.

Два сата пре игара Колосеум је био препун. Гледаоци су се бучно свађали, кладили ипрепирали се који ће гладијатор победити. Током поподнева расположење у арени јеподсећало на карневал, а не на губилиште. Улични пиљари су продавали месо и вино, плесачису развратним покретима забављали светину, а деца су узела штапове играјући се гладијатора.

Баш кад се чинило да чекају читаву вечност и да спектакл никад неће почети, изненада сви угледалишту занемеше. Главна капија се отворила и ушли су официри Преторијанске гарде.Заузели су своје положаје са обе стране улаза, подигли трубе и одсвирали знак за пажњу.Гласни, мелодични звук одјекивао је читавом ареном и сви су одмах устали са седишта. Стигаоје цар Аурелијан. У пратњи најугледнијих генерала изгледао је величанствено. Одмах иза њега јеишао Мнестеј са једанаесторицом младих царских перјаника. Цар је заузео место у царскојложи, а у ложе поред његове сместише се генерали, сенатори и Зевсови првосвештеници.Након тога појави се и управник игара. У гледалишту настаде тајац. Једини звук који се могаочути било је шкрипање његових сандала док је свечано корачао према средишту арене држећицрвено платно. Подигао је поглед ка цару и чекао на знак. Аурелијан је потврдно климнуоглавом и управник је бацио црвено платно на земљу, означивши почетак трка двоколица.

Капије Колосеума се одмах отворише и десет лепих снажних коња са двоколицама бесноугалопираше, дижући такву прашину да се понекад до самог краја трке није могло видети ководи. Руља је подивљала хистерично вичући и урлајући. Још веће узбуђење гледалаца изазвапуцање точкова на једној двоколици, која се након тога, захваљујући вештини возача, и самаспектакуларно поломила. По завршетку трке двоколица, победник је био овенчан ловоровимвенцем и одведен на честитање уз гозбу и славље. А онда је управник најавио да је дошло времеза борбу гладијатора.

Већ загрејана драматичном трком двоколица, руља је дивље поздравила улазак гладијатора.Борци су се кретали ареном а мишићава тела су им се пресијавала од уља нанетог самонеколико минута раније. Оклопи су им заслепљујуће блистали под зрацима залазећег сунца. Садисциплинованом прецизношћу, крећући се заједно у строју као да су једно, сви стигоше предцара са оружјем у рукама и зауставише се у ставу мирно. Обраћајући се цару громким гласом,али и у жељи да их чује весела руља, једногласно запеваше гладијаторску песму смрти:

77

- Слава нек је теби, царе, господару наш! Ми који ћемо умрети, поздрављамо те сад!

Прво надметање је почело уз бучно навијање и клађење гледалаца. Но сви су помалосуздржавали емоције очекујући спектакл два највећа и најпознатија гладијатора, који су тевечери требали да се боре један против другог. Ускоро два ратника уђоше у арену потпуноспремни да се суоче. Чим су се појавили, одјекнуше гласни покличи узбуђене руље, сад већподивљале од одушевљења. Били су то Ликсен и Негир, два гладијатора које је Брут упознао данраније у крчми. Обојица су били веома снажно и добро грађени и то је било први пут да су сетребали борити један против другог. Имали су једнак број оданих поклоника и због напетостина трибинама чинило се да је претила опасност да се предстојећа битка прошири и у самогледалиште.

Борба је почела. Обојица су били врло вешти ратници и, будући да су тактику и технику оногдругог знали готово као своју сопствену, приредили су величанствен спектакл за разуларенумасу. Гледајући више од пола сата како се двојица мушкараца јуначки боре један против другогу задивљујућој борби, раздражена светина је била у све већој неизвесности. Но баш кад су свивећ почели да мисле да су два гладијатора полубогови, који не осећају страх или које јенемогуће повредити, Негир је Ликсену задао такав снажан ударац мачем да је овај пао смртнорањен. Руља је скочила кличући победнику, који је стајао са подигнутом окрвављеном руком,клањао се на све стране и поносно поздрављао цара. Ни на тренутак није помислио на свогдруга с којим се само дан раније смејао и пио вино и који је сада лежао мртав само неколикостопа даље од њега.

Негир је био овенчан ловоровим венцем и поздрављен усклицима мноштва његових навијача.Неколико војника га је на раменима однело да прослави своју победу. Руља је готовопомахнитала.

Било је време! Аурелијан је климнуо главом и на средини арене појави се најављивач. Попео сена малу бину која је била постављена после надметања гладијатора, и подигавши руке премагледаоцима и осврћући се у различитим правцима, почео да говори громким гласом. Но масаје била буквално подивљала тако да је неколико пута понављао најаву пре него што су гледаоциприметили да нешто покушава да каже и почели да се смирују.

Као вешт говорник који се обраћа публици, драматичним гласом је објаснио да је цар откриомрску хришћанску јерес управо овде, у њиховом вољеном граду. Описао је како су у протеклатри дана војници, ти храбри браниоци и заштитници римског мира, ухапсили више од стотинуиздајника који су се били упутили на њихово тајно сабрање. А онда је чврсто и неопозивообјавио да су због својих злочина осуђени на смрт! Њихов злочин је то што као хришћанипредстављају опасност за државу. Нагласио је како презиру римске богове и како уместо њихобожавају неког човека који је разапет због својих злочина, те да су ковали заверу против цара.Упозоравајућим тоном је истакао како цар жели овим примером да свима стави на знање данеће имати милости према онима који одбијају да се повинују његовим заповестима и по својојнепослушности следе ову изопачену јерес. Трудећи се да то упозорење буде што драматичније,на тренутак је застао и прешао погледом преко трибина, па чак и преко ложа у којима су сеналазили генерали и сенатори и претећим тоном додао да се то односи на све, без обзира нановчани и друштвени положај!

Кад је завршио с најавом, сишао је са бине и службена лица арене су одмах ослободила просторза следећи догађај. У наредном тренутку војници су уз дивљачко бичевање извели на срединуарене мноштво људи и жена. Посетиоци су очекивали да ће ти људи устукнути под војниччкимбичевима, да ће плакати или псовати, падати на колена и молити цара да им у последњем

78

тренутку подари помиловање. Но уместо тога на њиховим лицима су били мир и спокојство. Тоје оставило такав утисак да су ускоро сви занемели и згрануто зурили у задивљујући мир који јевладао међу тим невероватно храбрим људима осуђеним на смрт. Док су се грлили и целивали,опраштајући се тако један другог, на њиховим озареним лицима блистала је нека нарочитарадост. А онда су, држећи се за руке ради утехе и подршке, почели да певају мелодичне инебозвучне песме, које су се тако узнеле да су све у арени испуниле необјашњивом тугом збогонога што ће се десити.

Светина је и даље гледала згрануто и задивљено, ћутке чекајући исход. У предњем реду, близуцентра арене, седела је група младића, која је велики вечерњи спектакл такође посматрала сатихом слутњом.

- Изгледа да се уопште не плаше! - дошапну Стримб осталима.

- Они су обични лицемери! - дрско одбруси Руф.

Аурелијан је био збуњен понашањем руље. Очекивао је да ће чути повике и аплауз после овогдогађаја, али то се није десило. Све више га је бринула нема и узнемирена реакција гледалаца.Уплашивши се да ће га руља исмејати, нагло даде знак војницима. Истог трена се отворишебочне капије и мишићави гладијатори утрчаше у арену и почеше да нападају ненаоружанехришћане, жестоко и дивљачки их ударајући и пробадајући мачевима и копљима.

Док су крвава и беживотна тела закланих жртава падала на пешчано тло, прелепа песма јеполако замирала. Што су више видели мртвих хришћана на земљи, то су их гладијатори свеокрутније убијали. Чинило се као да су махнити и као да их покреће нека невидљива сила пунамржње. Најзад је на средини арене остао да стоји само један човек. Безгласно се молио сподигнутим рукама. И пошто више није било других жртава које би могле да утоле незаситујарост гладијатора, чинило се да је сваки преостали мач и копље пао на њега. Тако ce и последњажртва срушила на земљу. Спектакл је био завршен. Службена лица арене су изашла и почелада скупљају лешеве. Језива тишина је и даље трајала.

Цар прелете погледом по пренераженим гледаоцима и у тренутку га обузе страшна помисао даруља није уживала у спектаклу. Брзо покуша сам себе да убеди да је светина ћутањем самопоказивали изненађеност што види да толико људи умире без и најмањег знакасупротстављања или страха, без викања или псовки. Чак се и он којег су звали божанственимпитао како је могуће да су се ти људи, који само неколико дана пре тога нису могли ни дазамисле какав их крај чека у арени, могли тако спокојно суочити са смрћу.

Изненада се најављивач поново појави на привременој бини у средишту арене и гласно упозорида следећи призор треба да послужи за пример онима који царев указ не схватају озбиљно.Истакао је да цар неће подносити ничију непослушност и да чак и деца морају да будупослушна његовим указима.,

- Управо ће овде пред вашим очима - драматично продужи најављивач - умрети млади слугакоји припада једној од најугледнијих римских породица! Господар овог младог анархисте јеједан од царевих најприснијих пријатеља и саветника. Но цар се и поред тога не колеба нитиоклева да га казни по пропису. Чак ће и цареви пријатељи постати његови непријатељи, ако сенађе да су непријатељи царства! - нагласи најављивач.

Чим су то чули, дечаци су знали да је реч о Бруту, па зато устадоше да га боље виде. Службеналица арене су још једном ушла, овај пут носећи дрвени крст средње висине. Следећи дата им

79

упутства, донели су га у само средиште арене, како би сви могли да га виде, а потом су почелида копају рупу у коју ће га забости. И млади Стримб је ћутке посматрао ову језиву припрему,но изненада му поглед паде на капију на западној страни арене. Дрхтећи од страха, заграбио јеКриспову руку и дубоко уздахнувши показао прстом на Брута:

- Ох погледај! Тамо је!

Истог трена дечаци се окренуше на ту страну и угледаше свог школског друга како стоји готовонаг. Био је само некаквим танким платном обмотан око струка. Ишао је између двојице војника,са рукама везаним иза леђа. Док су се приближавали центру арене, два војника су била спремнада га бичују, али због неодобравајућег царевог погледа, вратише бичеве на своје широке кожнекаишеве којима су били опасани. Цар је обећао Поплију да неће дозволити да његов слуга будемучен пре страдалне смрти и сад је одржао дату реч.

Брут је ишао одмереним кораком и подигнуте главе. Погледом је прелетео преко руље ичинило се као да је покушавао да неког препозна. Кад су пришли крсту, џелат је грубо одвезаоњегове нежне дечије руке. Најављивач је поново устао, али је овај пут из даљине, са стране накојој је седео, повикао:

- Цар је спреман да те помилује само ако порекнеш оно што си јуче рекао. Поричеш ли?

При све слабијој златастој светлости дана, који се ближио крају, зачу се Брутов благ, али јасанглас који је надјачао жамор руље:

- Ја сам хришћанин и као хришћанин ћу уз Христову помоћ и умрети!

Без и најмањег оклевања, праћен само дубоким уздахом најављивача, један од два џелата зграбидете за мршаво раме и насилно га подиже на крст. Хитрим покретом тргнуо је руку уназад, аонда замахнуо напред. Ужасан звук запара тишину кад је први клин пробио Брутову нежнушаку, смрскавши кости и забивши се дубоко у дрво иза ње. Звук је тако прострујао да се чинилокао да је клин прошао кроз срца свих присутних. У злокобној тишини могли су се чути самоужасни звуци удараца чекића у клинове којима су кидани дечакови удови. Два џелата сугрозничаво радила журећи да што пре заврше свој срамни посао. Клинове су закуцавали брзо ичинило се као да их је испунила бескрајна срамота због тога што су наносили бол једном детету.

Те вечери је стотину хиљада Римљана, широм отворених очију и усана размакнутих у срамотномуцање, посматрало како то храбро дете умире на крсту. Крв му је у млазевима текла издланова и стопала и обојила крст и песак под њим. Сви су немо зурили у лице младогмученика. Неподношљиви бол који је трпео и брзи губитак крви изменили су Брутово лице.Образи су му упали и пребледели док су му очи блистале чудесном унутрашњом светлошћу.Подигао је поглед к небу, показујући радост не од овога света, радост због тога што се удостојиода прими ову неизрециву жртву, и тражећи божанску снагу у овом пресудном трену. А онда мује глава полако клонула будући да је постао превише слаб да је држи усправно. С огромнимнапором је покушао да се окрене налево, а потом надесно, још увек погледом тражећи некога.

- Вероватно хоће да га цар помилује - рече нека жена гласом који је подрхтавао од емоција.

Но Брут није хтео да се сусретне са царевим очима. Неког другог је желео да види. Одједном суму очи јако заблистале. Најзад је у гомили јасно могао да види оне које је тражио. Његовишколски другови су били близу и посматрали су га с неописивом тугом. Преко Брутовог бледог

80

лица пређе и последњи осмех. Подигао је главу и благо климнуо Руфу, а усне су му се малопокренуле.

- Погледај! Опрашта се са нама - кроз јецаје узвикну Стримб.

- Показује нам да је остао чврст до краја - додаде Крисп са сузама у очима.

- Обећао нам је да ће остати непоколебив до краја и успео је! - рече један од дечака.

Само је Руф, мрштећи се и са чврсто стегнутим песницама, стајао не рекавши ни речи. Онда јевидео да је Брут склопио очи и да му је глава клонула на раме. На тренутак ју је поново подигао,а потом му је нагло пала на груди. Тело му је беживотно висило на крсту. Млади Брут, који јенекад био слаб и плашљив, нашао је своју Снагу, своју Храброст и своју Љубав. И дао је својживот за Христа.

Цар нагло напустио своју ложу а за њим пожурише перјаници и гарда. Ушао је у кочију и брзонестао у правцу дворца.

И народ је почео да излази. Посвуда је владао мрак. Буктиње су се угасиле и читав Колосеум јеубрзо опустео. Само је мало Брутово тело остало на средини арене, још увек висећи на крсту.Али Колосеум није био баш сасвим празан. Идући опрезно и у страху да ће их неко видети иухапсити, група младића је кренула ка средишту арене. Тихо су пришли свом одредишту истали на песак. Били су свесни важности и озбиљности онога што су се спремали да ураде.Најстарији од њих се окрену према осталима и озбиљно рече:

- Ко год не жели да учествује у овоме може да оде. Настављамо с оним што смо се договорили.Јесте ли сви за то?

Сви су се погледали са неизвесношћу, чекајући да неко одустане. Али, док су гледали једнидругима у очи, тражећи знаке сумње, наишли су само на погледе озбиљне сагласности инепоколебиве храбрости. Крепећи један другог немим погледима, кренули су за Руфом какрсту.

Очију пуних суза, с дубоким уважавањем и поштовањем, приђоше Брутовом беживотном телу.Полако и невешто су почели да ваде клинове из његових стопала. А онда се Крисп попео наРуфова рамена и стрпљиво почео да вади ексере из Брутових тешко изранављених руку.Напокон су заједно скинули мајушно тело свог друга и положили га нежно на земљу.

Мали Стримб, који читаво време није могао да престане да плаче, клече покрај пријатељевихрањених руку и прекрсти их на његовим непомичним грудима. Руф је затим скинуо својускупоцену спољашњу тунику и рекао Криспу:

- Дај ми твоју тунику, Криспе. Завезаћемо их да бисмо направили носила за Брута.

Кад су направили носила, пажљиво су на њих положили Брута, а Руф је полако рекао:

- Сви знамо шта се дешава са телима оних који су разапети. Треба да висе на крсту до следећегдана и кога нађу да га је украо, тај је у опасности. Ако се било ко од вас плаши да ће га ухватитии казнити, нека сад иде. Нисте дужни да идете за мном.

На то сви једногласно одговорише:

81

- Не, Руфе, идемо за тобом.

Сат времена касније Поплије Клем је у својој радној соби примио Брутове школске другове, којису са љубављу и страхопоштовањем положили тело младог мученика на поплочани мермернипод. Говорећи у име свих, Руф је благо и понизно рекао:

- Сенаторе, молимо Вас, примите тело Вашег доброг слуге који је умро за свог Бога. А сад намреците шта треба да радимо да бисмо живели и умрли као он!

* * * * *

Мнестеј је седео на другој страни господареве радне собе и указе о прогонима хришћанастављао у царске поштанске торбе. Аурелијан их је један по један потписивао уз наређење да сехитно разнесу у разне земље и провинције царства. Но Мнестеја је нешто мучило те није могаода се сконцентрише, што се дало закључити по изразу његовог лица. Сваких неколико секундикришом је бацао поглед на цара и кад је приметио да је Аурелијан најзад потписао и последњиуказ, промрмљао је са много устезања и страха:

- Царе...

- Шта је, Мнестеју?

- Царе, опростите, али знате да сам Вам увек био одан и веран - усплахирено ће слуга. - Знате ито да Вас никад нисам молио за услугу.

- Тачно! Али то је зато што ти никад ништа није требало! Увек сам ти давао све што си желео иникад ни у чему ниси оскудевао. Сад си ми десна рука, мој човек. Пре си био само роб, а сад сисрећан, самосталан и богат.

- Али, царе! - излете му из груди пуних осећања.

- Желиш ли више него што имаш? - изненађено и уз благи презир упита цар.

- Царе, не ради се о мени, већ о мом брату. Ако би Ваше величанство било тако љубазно - почеМнестеј да преклиње, али га цар једним потезом руке заустави.

- Покушаваш ли да ми говориш о случају оног твог брата? Тај издајник се усудио да се побунипротив војске свога господара и покушао да присвоји моје право на престо?

- Ваше Височанство, сасвим сте у праву - кротко ће Мнестеј, док су уста почела да му се суше агрло да га пече. - То је, нажалост, тачно. Али већ је сурово кажњен и довољно се напатио.

- Довољно? Како ти то знаш? - сумњичаво ће Аурелијан.

- Ништа је не знам, Ваше Височанство. Знам само да сам сигуран да је после пораза пао у рукегенерала против кога сте се тада борили. Ваш непријатељ га држи у заробљеништву, али незнам где је и у каквом је стању. Желим само да од Вашег Височанства сазнам где је!

82

Аурелијан није одмах одговорио па је Мнестеј искористио тај тренутак ћутања да настави:

- Царе, веома сам узнемирен. Мој брат и ја смо били драги један другом од нашег несрећногдетињства. Један другоме смо били једини ослонац и зато бих сада кад страда волео да будемпоред њега као прави брат.

- Ха! фркну Аурелијан. - Покушаваш да злоупоребиш свој положај и да утичеш на мене. То нисуврлине које очекујем од Римљанина као што си ти!

- Ваше Височанство, само ми реците где је, молим Вас! Само то? - преклињао је Мнестеј очијупуних суза.

Преко Аурелијанових усана прелете злобан осмех.

- Е па добро - уздахну. - Жао ми те је, па ћу ти ускоро одговорити и тако ти помоћи дапреболиш ту своју узнемиреност!

- Царе! - поново поче Мнестеј.

- За сад је доста! - љутито одбруси Аурелијан. - Ко хоће да ме види? - упита стражара који се утом тренутку појавио на вратима.

- Царе, Ваш млади перјаник Маркел тражи да га примите. Каже да је хитно! - одговори војник.

- Пусти га да уђе! - нареди Аурелијан, питајући се шта је то тако хитно што је младићаприморало да се усуди да затражи пријем.

* * * * *

Стражар је за тили час спровео Маркела до цареве одаје.

- Шта хоћеш, Маркеле? - строго ће цар.

- Царе, реч је о врло озбиљној околности - поверљиво ће Маркел, гледајући подозриво Мнестејаи наговештавајући да му је потребно да буде насамо са царем.

- Можеш да говориш пред Мнестејем! - осорно ће Аурелијан. - Да чујем о чему се ради?

Маркел је за тренутак оклевао, размишљајући о ономе што се спремао да учини. Али одједномје одлучио и почео да говори полако и одважно, наглашавајући сваку реч:

- Царе, бојим се да је овде на двору скована страшна завера против Вас, и то од стране људи којесматрате најдостојнијима Вашег поверења.

Аурелијан је био пренеражен. Напето је посматрао младића и мирнио и прорачунато упитао:

- Шта си сазнао? Јеси ли открио нешто ново?

83

- Ето - поче бираним речима - није ли истина да сте наредили да се у читавом царствуразоткрију Ваши непријатељи хришћани?

- Тачно тако! Управо сам потписао писмене указе о прогонима који ће бити разаслати широмцарства.

- О, значи тако, божански царе! Знајте да се Ваши непријатељи налазе не само на границамацарства, већ и у самом дворцу, међу Вашим перјаницима и најбољим пријатељима исаветницима!

На тренутак је изгледало да је Аурелијан изгубио своју уобичајену прибраност.

- Јеси ли сигуран у то? - грубо прекиде младића.

- Сигуран сам, Ваше Височанство - уображено ће Маркел. - Јуче сам био на дужности кад јесенатор Поплије Клем дошао да Вас замоли да помилујете његовог малог роба. Усуђујем се дакажем да ме сенаторов потез уопште није изненадио јер сам већ неко време сумњао да његовсин Алексамен припада тој грозној хришћанској јереси.

- Шта си рекао? Син Поплија, једног од мојих најбољих пријатеља? То је немогуће!

- Истина је, Ваше Височанство! Мислио сам да је моја дужност као Вашег царског перјаника даВас обавестим - с нескривеним поносом ће Маркел.

Цар се мрачног лица завали у столицу држећи се за чело. Изгледало је као да се изгубио усвојим мислима.

- У реду, хвала ти, Маркеле! - проговори најзад. Никад нећу заборавити како си служио свомцару. Што се Алексамена тиче, свакако ћу сазнати да ли је заиста хришћанин. И тачно знам накоји начин ћу то открити. Сад можеш да идеш!

Маркел га је поздравио и сместа напустио царску одају. Али упркос осећаја гордости исамозадовољства, чим се нашао изван цареве радне собе постидео се и осетио одвратност збогиздаје. Изненада је осетио талас мучнине који је почео да га ломи. Облио га је леден зној па је,као да га неко гони, потрчао низ мермерне степенице и одјурио у башту на свеж ваздух. Ходао јеунезверено, љуљајући се као пијан, а онда се саплео и пао поред једне од мермерних клупа.Неко време је остао да лежи на земљи, задихан и згађен над самим собом, и безуспешнопокушао да прибере мисли. Покушавао је да докучи шта га је подстакло да на такво понашање.Да је Алексамен хришћанин схватио је још од оног догађаја са зидним записом. Но и даље му седивио због храбрости и непоколебивости. Силно је желео да буде налик на њега. Тај хришћанинније био као други перјаници. Не, био је потпуно другачији, изузетна и врлинска личност.Размишљајући о томе, Маркел је почео да прекорева сам себе због одласка код цара и издајеАлексамена. Није му било јасно како је могао тако нешто језиво да уради. По стоти пут се питаозашто је то учинио. Сам себи то није могао да објасни. Зна само да је изненада осетио нагон даповреди Алексамена што је могао више, нагон који је био снажан колико и жеља да будепријатељ са њим. Али зашто се онда осећао тако лоше? Па зар није синоћ са задовољствомпосматрао како је Алексаменов млади роб умирао на крсту? И није ли баш јуче, под утицајемужасне тишине која је владала читавом ареном, почео да осећа чудан срам који га је тако силнопритискао у грудима? Тада се и запитао да ли ће он икада моћи да скупи такву храброст иснагу као тај млади Мученик? Дубоко у себи је сумњао у то. Добро се сећа да је тада помислиода би Алексамен, за разлику од њега, имао храбрости да умре баш као и његов млади слуга. Био

84

је сигуран да он сам не би имао одважности да умре тако храбро и тако достојанствено. Све је тоизазвало силну љубомору која се распламсала у његовом срцу. Те ноћи ни ока није склопио jepму je црв зависти тихо и упорно гризао утробу и није га остављао на миру. А кад је ујутро устао,изненада је добио идеју да оптужи Алексамена пред царем. Значи, то је било то - љубомора! О,богови! Сетио се да је размишљао, како ће се много радовати док буде гледао како војницикрећу да ухвате Алексамена! Али шта ако његов дух дође по њега ноћу и никад га више неостави на миру?

Једно је било сигурно - Аурелијан неће оклевати да казни Алексамена да би тако дао примеросталим хришћанима. И све ће се то догодити зато што га је он издао! Док је постиђеноразматрао своје поступке, заједљиво је помислио како је за царског перјаника одличан спој тошто је у исто време тако љубоморан и тако подмукао.

Маркел је изненада осетио како му нешто хладно и глатко гамиже по нози и одмах се тргао измисли. У тренутку се скаменио и најежио, од чега му се крв згуснула у венама. Била је то малашарка, попут оних које су живеле у царској башти све док их нису систематски истребили, илисе бар тако мислило. Њен угриз је био смртоносан. Посматрао је мрског гмизавца како полакоподиже главу и спрема се да ra нападне. Од страха није смео да се помери. Знао је да је свакипокрет опасан и да значи смрт. Мисли су поново почеле да се роје и да га узнемиравају попуткаквог отрова. Осећао је да су богови послали шарку да га убије и да је то казна коју су муодредили зато што је малочас издао Алексамена. У делићу секунде је помислио да се његовасјајна будућност, коју је тек започео ступивши у дружину царских перјаника, његови снови итежње никада неће остварити. Умреће пре но што се попне на врх. Зажмурио је и чекао.Изненада је зачуо тихо сиктање. Несумњиво ће га сад ујести!

У исто време Маркел зачу хитре кораке и шушкаве брзе покрете, а потом осети да му је змијаспала са ноге! Срце му је снажно лупало. Напола је отворио очи, још увек уплашен од онога штоби могао да види, и погледао наниже. Страшни гмизавац је лежао на земљи, слупчан иобезглављен, а поред њега је стајао Алексамен још увек држећи мали нож којим је убио змију.Брзо је загрлио Маркела. Очи су му блистале од радости.

- Слава Богу, жив си! Изгледа да сам стигао на време! О, драги брате, тако ми је драго да си жив!Стварно ми је драго! - ускликну радосно.

Маркел је полако устао. Био је блед и дрхтао је. Бесциљно се загледао негде у даљину. Подсећаоје на некакав кип. Очигледно је био у стању шока.

- Не треба да се задржаваш овде - озбиљно ће Алексамен узевши га за руку. - Хајде, немој такода стојиш. Бринеш ме. Ево, држи се за мене. Чим почнеш да ходаш, крв ће ти прострујати иодмах ћеш се опоравити. За тили час ће ти бити боље, видећеш, а поподне се више нећеш нисећати шта се десило! Хајде, друже, буди храбар!

Тренутак касније чинило се да је Маркел дошао к себи. Алексамен је покушао да га држи заруку и да га натера да хода, но он се отргао од њега и изненада повикао:

- Кад би само знао, Алексамене! О, богови, кад би само знао!

А онда, не осврћући се, потрча колико га ноге носе, баш као да га је неко јурио.

85

ПРОВЕРА

Тог дана је у царском дворцу владала права пометња јер су у току биле припреме за вечерњупрославу, нешто што се ретко дешавало за Аурелијанове владавине. Нико од дворјана нијежелео да пропусти прилику да ужива у вину, храни и плесу и зато је разочарење било огромнокад су обавештени да је гозба изненада отказана. Речено им је да су стигли гласници са границецарства са Персијом и да су донели важне вести. Због тих новости морало је да дође до озбиљнепромене плана за поход на који су се спремали па је цар наредио да се обуставе све припреме зазабаву. На двору је поново завладала потпуна тишина, и то таква да би ноћни пролазник могаода помисли да пролази поред гробља, а не покрај палате римског цара.

Аурелијан се затворио у радну собу и без прекида радио. Изненада се окренуо Мнестеју, који јеувек стајао одмах иза њега и био спреман да свом господару буде на услузи:

- Који је од мојих перјаника данас на дужности?

- Ваше Височанство, данас је Калвова чреда, али по Вашој жељи заповедио сам да се замени саАлексаменом.

- Добро, реци Алексамену да дође. Треба ми.

Неколико минута касније је син сенатора Поплија Клема стајао пред царем.

- Алексамене, ти си син једног од мојих највољенијих пријатеља. Желео бих да ми директноодговориш на питање, без околишења. Молиш ли се боговима за мене и за наше царство? -озбиљно ће цар.

- Ваше Височанство, молим се свакодневно за Вас и за наше царство. То ми је дужност -одговори Алексамен без устезања.

- Драго ми је што то чујем. Наравно, не питам те ког бога више волиш. Међутим, имамо лошевести са персијског фронта па мислим да треба да принесемо жртву боговима како бисмо ихумилостивили. Мнестеју, дај ми уљану светиљку. Пођи са мном, Алексамене!

Цар је нагло устао и кренуо према излазу заједно са Алексаменом који је био тик иза њега. Саспољашње стране царске одаје капетан на дужности и неколико војника стајали су у ставумирно док је цар пролазио. Предавши уљану светиљку свом младом перјанику, Аурелијан мудаде знак да иде испред њега и осветљава им пут. По протоколу је Мнестеј увек ишао иза цара,али данас је заједно с Алексаменом ишао испред цара и војника. Ускоро се свита креталашироким и дутим ходницима царског дворца. Било је то први пут да их је Алексамен видеотако празне. Обично је мноштво људи испуњавало ове ходнике, међу њима сенатори, конзули,судски чиновници и гласници. Тако пусти Алексамену су се чинили већима него иначе.Изгледало је да њихов ход нема краја.

Након неког времена Алексамен више није знао у ком делу дворца се налазе. Чак ни стражаринису знали више од њега. Чинило се да само Мнестеј, који је малочас добио царево наређење,зна тачно куда иду па је ишао напред уједначеним кораком. Кад су стигли до степеништа које јеводило у неке мање одаје, Алексамен је схватио да се налазе у делу дворца који му је биопотпуно непознат па је пажљиво следио Мнестеја. За тренутак му се учини да је његов пратилац

86

застао, али не зато што није знао пут. Кренуо је даље, но изненада је успорио и погрбио се башкао да га нешто тешко притиска. Поново су сишли низ неке степенице и дошли до огромнекрипте тако мрачне да се више ништа није видело при слабој светлости бакље. И поред тога суушли унутра.

Напокон је Аурелијан дао знак да се пратиоци зауставе, а војници и капетан на дужности сустали у ставу мирно.

- Мнестеју, и ти остани овде! - заповеди цар.

Мнестеј је посматрао господара са збуњеним, али и помирљивим изразом лица. Не обазирућисе на њега, цар се окрену Алексамену и, држећи га за раме, нежно га поведе кроз мрачнукрипту. Ишли су тако двадесет метара и, на своје изненађење и ужас, Алексамен се изненаданађе пред олтаром посвећеним Митри. Четири жреца су већ чекала око жртвеног камена.Алексамен виде да жреци држе неки велики предмет код ногу, али није знао шта. Кад је царклимнуо главом, подигли су га на мермерни сто. Широм отворених очију Алексамен с ужасомсхвати да је то био неки полунаг човек коме су руке и ноге биле везане заједно као некојживотињи која треба да се принесе на жртву!

Затвореник је био млађи човек. Окренуо је главу према цару и погледао га с мржњомпомешаном са страхом, али није рекао ни реч. Цар је поново климнуо главом. Један жрецснажно замахну руком и широк и оштар нож севну при слабој светлости бакље. Пре но што јеАлексамен могао да схвати шта се дешава, сечиво се зари у грло јадне жртве. Чуо се храпав ипригушен крик, а потом је све било готово. Човек је био жртвован.

Код самог улаза у крипту разлеже се још један врисак и силовито одјекну у тами. Судећи позвуцима који су одатле допирали, чинило се као да се неко отима у настојању да дође до олтара,али да га стражари присилно у томе спречавају. Затим је Алексамен, блед од ужаса, посматраокако цар смирено и хладнокрвно прилази жртви и умаче руку у дубоку рану и тако окрвављенује подиже ка небу полагано изговарајући:

- О Митро, молим те, прими ову жртву из мојих руку и нека она ублажи твој гнев како бисмоимали твоју заштиту у походу против Персијанаца. А сад ти, царски перјаниче, уради тачно оношто сам ја урадио и помоли се Митри за мене и за царство! - заповеди Алексамену строго гапогледавши, док је дечак стајао погнуте главе и без речи. - Шта је, зар нећеш извршити мојузаповест? - прасну Аурелијан. - Треба ли да ти поновим наређење? Моји војници и старешинеме на прву заповест слушају, а ти се, дечаче, усуђујеш да будеш непослушан? Шта се то десило стобом?

Присутни су згрануто гледали дете које је смерно стајало пред оним који је био владар њиховогсвета. Дечак је храбро погледао цара и неустрашиво рекао:

- Царе, свакако да ћу се молити. Молићу се за ову несрећну жртву и за Вас који сте наредилиовако страшно убиство, али не Митри, јер није бог. Молићу се само Истинитом Богу, ОномеКоји је створио небо и земљу и Који ће једног дана судити свима нама!

Аурелијан није одмах одговорио. Стиснутих зуба је покушавао да обузда свој гнев.

- Ето, сазнао сам оно што сам хтео! Значи ти си хришћанин!

- Да, царе, хришћанин сам! - непоколебиво одговори Алексамен.

87

- Знаш ли шта те чека?

- Знам да је, по Вашем наређењу, један од слугу мога оца синоћ био разапет у арени зато што јехришћанин. Како год одлучите да морам умрети, надам се да ћу показати исту храброст коју јеон показао.

- Будало! Заслужујеш оно што ће ти се десити - прогунђа цар. - Сутра у зору савићеш главу подџелатовим мачем! Дао бих да ти одсеку главу у твојој палати, али зато што ми је жао твога оца,погубићу те на Апијевом путу, окренутог према твојој породичној гробници. С тобом ћеумрети читаво твоје поколење! Водите га! бесно нареди војницима. - А ти, капетане, немој дадозволиш да ми се ико обрати с намером да ме моли да помилујем овог бунтовника!

С намером да га ухвате за руке, два војника одмах стадоше са обе Алексаменове стране. Но онније пружао отпор, него је тихо кренуо за њима.

Стојећи и даље поред жртвеника, Аурелијан, гласом који је дрхтао од беса, повика:

- Мнестеју, дођи овамо! Дођи да видиш како кажњавам издајнике!

Мнестеј је брзо пришао цару и при слабој светлости бакље савио се над телом заклане жртве.

Док су га војници одводили, Алексамен је чуо Мнестејев продорни и болни крик:

- Мој брат!

* * * * *

У мрачном подземном затвору Алексамен је чекао свој последњи час. Није прошло многовремена пре него што је један од двојице стражара на дужности ушао у његову ћелију и веомаопрезно, пазећи да га не би неко видео, врхом копља нацртао рибу на земљаном поду.

- О, мој брат! - радосно ускликну Алексамен.

И баш ту у тамници син великог и угледног сенатора Поплија Клема загрли бедног тамничара идаде му целив мира.[1]

- Шта могу да учиним за тебе, мали брате? Хоћеш ли да одем до твоје палате и обавестим твојечасне родитеље где се налазиш? - саосећајно упита стражар.

Алексамен је размислио за тренутак, а потом полако рекао:

- Стварно бих желео да их видим последњи пут, да их заглрлим и пољубим! Али, не, боље је дакасније сазнају шта се догодило. Једино што желим да учиниш је да им испричаш како се сведесило. Треба да знају да им је син остао веран и показао се достојан не само својих древнихпредака и чувене породице већ, још више, крштења које је примио. Желим да то знају.

88

- Обећавам ти да ћу им све рећи. Али тако бих желео да учиним нешто за тебе - озбиљно ћестражар.

- У реду. Иди у палату и реци вратару да ми је неопходно да видим Милвија.

- Милвија?

- Да. Он је пре био један од мојих слугу, али сад ми је брат. Њему дугујем што сам приступиоХристу. Вратар ће мислити да треба да обави нешто за мене, али кад га видиш насамо, замолига да ми донесе...

- Свете Дарове?

- О, како ме добро разумеш! Стварно ми је сада потребна Христова снага да бих имао храбростида умрем у славу Његову. Хвала ти, брате, довде ти хвала - рече показујући према небу. -Молићу се за тебе, нарочито ако ти заповеде да ме погубиш. Знам како је тешко да...

- Ако ми дају такво наређење - прекиде га стражар - посведочићу своју веру и заједно ћемоумрети! - заврши саосећајно и брзо крену.

НАПОМЕНЕ:Према заповести нашег Спаситеља, Који је рекао: По томе ће сви познати: да сте моји ученициако будете имали љубав међу собом, као и речима светог апостола Павла: Поздравите једандругога цјеливом светим, од древних времена је био обичај хришћана да се поздрављајуцеливом мира. То је обично целив у оба образа, троструки целив, обичај заступљен у већинихришћанских земаља.

89

ХРАНА ЗА МУЧЕНИШТВО

Многи од царевих дворјана су били разочарани кад су сазнали да је прослава на двору отказана,али нико као Фабриције Панса, шеф полиције. Био је толико растројен и узнемирен да се тешиосвраћањем из једне у другу крчму, банчећи и испијајући што је могао више вина. Већ је свануло,а град је још увек спавао. Панса се враћао кући својом кочијом у страшном стању.

- Стани! - изненада заурла на кочијаша.

У непрестаном страху да ће изгубити посао, као и сви државни чиновници његовог времена ишеф полиције се стално трудио да покаже преданост свом послу. Али од како је добионаређење да хапси хришћане, Фабриције Панса је показивао нарочит полет и спретност упослу. Слободно време проводио је размишљајући о начинима како да их открије. И мада је тогјутра био пијан, ипак је приметио дечака који је ишао веома опрезно и сувише озбиљно за својегодине.

- Хеј ти, мали, како се зовеш? - упита помало заплићући језиком.

- Милвије! - озбиљно одговори дечак.

- А куда си се то упутио?

- Обављам посао за свог господара, сина сенатора Поплија Клема, који је један од дванаестцаревих перјаника.

- Аха, видим! А шта то држиш у рукама? Како си их прекрстио, изгледа да кријеш нешто исподтунике сумњичаво ће Панса.

Милвије није одговорио. Спустио је поглед и гледао у земљу.

- Хоћеш ли ми одговорити? - строго ће дебељко. Знаш да имам пута и начина да те натерам дапроговориш. Кочијашу, сиђи и сазнај шта то држи онај младић!

Кочијаш се за трен ока нађе поред Милвија и поче да му раставља руке. Иако се Милвије бориода их држи затворенима, чувајући свој непроцењиви пакетић, грдосија га је надјачао. Руке су муполако попуштале.

- Шта је то пало? - строго ће кочијаш. - Па то је некаква бочица? Да видим шта је унутра. Маловина и неколико парчића хлеба? Зар си ме зато толико намучио? - презриво ће кочијашвраћајући чеп у флашицу пошто је помирисао њен садржај. - Ето шта можеш да очекујеш одглупих робова! - настави да мрмља, док је Милвије ћутао.

Изнервиран што није нашао нешто занимљивије, Панса зграби бочицу и тако је љутито баци даје летела неколико метара кроз ваздух и пала с друге стране пута. Ван себе од ужаса, Милвије јепосматрао бочицу у ваздуху, а онда са олакшањем уздахнуо када је пала на насип меке земље.

- Слава Богу! - молио се у себи. - Није се сломила! Хвала Ти, Господе!

90

- Нисам навикао да ме људи не слушају - бесно настави Панса. - Хеј ти, кочијашу, скини тогсмешног дечака и вежи га за оно тамо дрво!

Уморан од дуге ноћи и свраћања по крчмама, кочијаш је само мислио о томе како да се што преврати кући, па је без оклевања учинио оно што му је наложено.

- Браво! - затапша Панса. - Баш лепо! Сад ћеш ми, ти гујо мала, рећи зашто је та бочица толиковажна кад си је тако пажљиво носио. Надам се да ниси хришћанин!

Милвије погледа Пансу право у очи и одлучно рече:

- Да, ја сам хришћанин!

- Хммм, још један! - цикну дебељко од радости. Ех, цар се не може пожалити да ме мој посао незанима! Ха, ха, ха! - смејао се док је рукама трљао необријано лице, прљаво од ноћашњегуживања.

Изненада се с другог краја пута зачуше кораци. Неко је ишао право према заустављенојполицијској кочији. Панса је ставио своју дебељушкасту руку на чело као да жели да се заштитиод сунчеве светлости, мада је тек била рана зора и сунце још није било ни изашло. Ипак сеокренуо кочијашу и рекао:

- Можеш ли да видиш ко је то? Знаш да однедавно не видим баш најбоље на даљину. Изгледами као да долази неколико људи?

- Господине, то су деца! - весело ће кочијаш.

- ТЈаци? Ох, савршено! Баш сам се нечег одличног сетио. Хеј, децо, дођите овамо! - заурлазаповедничким тоном.

Деца пређоше улицу и приђоше човеку који је викао на њих.

- Хеј, дечаци, јел' ви то идете у школу? - лукаво ће Панса. - Сигуран сам да вам се баш не милида идете и зато ћу вам дати задатак у којем ћете верујем уживати и бити врло задовољни. Знатеко сам ја, зар не? Ја сам Фабриције Панса...

- Шеф полиције - допуни најстарији дечак.

- О, врло добро! - срећно промумлао Панса, радујући се у себи што га чак и деца препознају. -Видим да сте добро обавештени. Да, ја сам шеф полиције и управо сам ухапсио ову младухришћанску гују. По царевом указу имам право да га осудим на смрт и да га одмах убијем, штои намеравам учинити! А знате ли, млади пријатељи, ко ће да га погуби? - упита лукаво сесмешећи. - Ви! Тако је, ви! - рече гласно се смејући запрепашћењу које је видео на дечијимлицима. - Да, пријатељи, наређујем вам да га убијете! Пружам вам прилику да докажете какосте одани и верни свом добром цару - охоло је рекао, упирући својим дебелим прстом у њих. -Пошто сте на путу ка школи, вероватно са собом носите оне мале ножеве које користите записање, зар не?[1] Дакле, мислим да можете њима на смрт да избодете оно бесмислено малостворење које је тамо везано. Ево да вам покажем како!

91

Зграбивши изненада ножић са појаса најмлађег дечака, који га је беспомоћно гледао, отрчао једо Милвија онолико брзо колико су му то дозвољавали његове кратке ноге и надувени стомак, иубо дечака неколико пута у груди.

- Видите, - поче покушавајући да ухвати дах - овај нож не може да зађе дубоко у тело и зато ћетеморати да га убодете много пута пре него што умре! Хајде, крените на посао! - нестрпљиво ћедебељко.

Ниједно дете се није ни померило.

- Хеј, ти! - обрати се Панса најстаријем дечаку у групи. - Како се зовеш?

- Руф! - одговори младић помало пркосно, иако му је глас иначе био миран.

- У реду, Руфе, пошто изгледа да си најстарији, ти треба и да почнеш - нареди Панса. - Ево, узмиовај нож и почни. Шта чекаш? Плашиш се крви из његових груди? Зар ниси никада био уарени? - говорио је све неспокојније, јер је већ почео да мисли како с још једним лудим дететомузалуд траћи време.

Али тада је то исто дете неочекивано одговорило тако озбиљним и строгим тоном да је затренутак затекло шефа полиције неспремним.

- Није ствар у томе да ли се плашим! - пркосно ће Руф. - Милвије иде с нама у школу и у нашемје разреду. Нећемо га повредити ни на који начин!

Руф је застао на тренутак, но пошто је већ почео да говори, више није могао да задржи својаосећања па је још гласније ускликнуо:

- Али, ако хоћете да знате прави разлог због којег одбијамо да извршимо Ваше зло наређење,господине шефе полиције, ту смо да Вам кажемо! То је зато што смо моји школски другови и јатакође хришћани и можете и нас ухапсити и мучити. Ако хоћете, можете нас чак и убити, али,ми никад нећемо учествовати у Вашем свирепом злоделу!

- Велиш ако хоћу? - разбесне се Панса. - Кочијашу, дођи овамо. Ти и твој помоћник одведите ованаопака створења и вежите их за кочију. - Но кад се Панса окренуо, видео је војнике који сутрчали према њему. - О, долазе нам у сусрет војници Преторијанске гарде! Наредићу им да мипомогну да поубијам ове младе хришћане. Заклео бих се боговима да сам овога јутра имаообилну жетву! - усхићено ће, поново рукама трљајући своје подбуло лице.

Стојећи насред пута, Панса је једном од официра дао знак да му приђе. Официр му је брзим иодлучним кораком сместа пришао, сагнуо се и с озбиљним изразом на лицу кратко и јасно мунешто шапнуо. Затим је, и не сачекавши да му шеф полиције одговори, наставио пут у великојжурби. Чинило се као да покушава да од нечега побегне.

Панса је непомично стајао насред улице и полако се враћао у живот. Био је згранут због вестикоју је управо добио и тако блед да се чинило да му у лицу није остала ни једна једина кап крви.Страх је учинио своје! Дуго је тако унезверено стајао, отварајући и затварајући уста као риба насувом. Борио се за ваздух, или је можда покушавао да каже нешто што није могао да изговори.Кад се напокон прибрао, заурлао је на кочијаша:

- Хеј, ти, идемо у град! Вози што год брже можете! Хајде, крећи!

92

- Али, господине, шта ћемо са дечацима? - упита кочијаш не схватајући шта се десило.

- Остави их! - цикнуо Панса. - Кад кажем крећи, то значи да тако и мислим! Нећу да чујем вишени једно питање, чујеш ли? Идемо одмах, и то брзо! - викао је на кочијаша са мешавином гнева идубоког немира у гласу.

Истог трена коњи галопом појурише остављајући за собом облак прашине. Чим се кочијаудаљила, деца отрчаше до Милвија и одвезаше га од дрвета.

- Јеси ли много повређен, брате? - брижно га упиташе.

- Хајде да видимо твоје ране да бисмо могли да се побринемо за тебе! - осећајно ће Стримб,најмлађи у групи.

- Не, не треба! Хвала вам, добро сам. Само ви мене оставите. Био сам на веома важном задатку ибојим се да на своје одредиште нећу стићи на време. Молим вас, морате ме сад пустити! - тужноје молио за разумевање.

- Можемо ли и ми с тобом? - бојажљиво ће Крисп.

- Да - озбиљно одговори Милвије. - Али не смете да разговарате са мном. Све ћу вам каснијеобјаснити. Бог вас благословио, пријатељи моји и, молим вас, молите се за онога с ким треба дасе састанем и ко ме тако нестрпљиво очекује!

Милвије је брзо подигао своју упрљану тунику, која је била бачена у прашину, и покрио својекрваве груди, а затим је претрчао на другу страну пута, клекнуо и прекрстио се. Побожно јеподигао неоштећену бочицу, усрдно је целивао и нежно је положио испод одеће, поред самогсрца.

Не схватајући шта Милвије ради, али закључивши да је то нешто необично што има дубокозначење, Руф скиде са себе скупоцену тунику и понудио му је.

- Шта он то ради? - радознало упита Стримб.

- Ћути! - прекиде га Руф. - Чуо си да нас је замолио да не разговарамо с њим. Погледај како идеса рукама прекрштеним на грудима. Сећаш ли се шта нам је сенатор рекао кад смо однелиБрутово тело у палату и замолили га да и нас учини хришћанима? - настави тихим гласом. -Рекао је да постоје неке важне ствари које ће нам касније објаснити. Можда је то једна од њих.Хајдемо сада за њим да му помогнемо ако буде потребно.

Следећи Милвија, група младића је тихо ишла низ улицу, држећи се близу зграда и пролаза дане би привукли пажњу. Успут је Крисп почео да примећује велики број војника нагалопирајућим коњима. Чинило се да су, као никад раније, долазили са свих крајева града.Изгледало је да сви иду у правцу царског двора.

- Не сећам се да сам тако нешто пре видео - рекао је зачуђено. - Мора да се нешто озбиљнодешава у Риму!

- О, вероватно се само спремају да учествују у војним вежбама - одговори један од дечака.

93

- Зашто онда изгледа као да долазе у таквој журби и са свих страна? - поново ће узнемирениКрисп. - Мислиш ли да се дешава нешто неуобичајено? - упита Руфа.

- Пст! Хајде да пазимо да не изгубимо Милвија! прекину Руф разговор међу дечацима. - Овдеима тако много људи, а од како смо прошли градски бедем, саобраћај је све гушћи!

Идући што су брже могли, дечаци су ускоро стигли до царског дворца. Кад су дошли доодређеног места у дворском врту, Милвије се тихо, али не без тешкоћа, провукао кроз ускупукотину у зиду пазећи да га не примете, а потом кренуо краћом стазом која их је довела доулаза у мрачан пролаз. Брзо су сишли низ некакве хладне и влажне степеницаме, где су упаљенебакље стајале на зиду обасјавајући дуг и мрачан пролаз са ћелијама на обе стране.

- Али, ово је затвор! - изненађено ће Крисп. - Шта тражи овде? Ко је доле затворен?

Нико му није одговорио. Нису знали, а срца су им лупала све брже због оног што сунаслућивали.

Дечаци су наставили да прате Милвија, само сад на мањем одстојању. Дошли су до срединедугог ходника трудећи се, што су више могли, да не испусте неки звук. Тада су се врата једнећелије изненада отворила и појавио се стражар! Изгледало је као да су дечија срца на тренутакпрестала да куцају. Скаменили су се, а крв им је појурила у образе од страха да ће битиухваћени. Али стражар је учинио нешто потпуно неочекивано. Ставио је прст на уста, дајући имзнак да буду тихи, и ћутке се покретом руке обратио Милвију који је брзо ушао у ћелију.

Дечаци су збуњено стајали код врата и зурили у унутрашњост мрачне ћелије. На своје великоизненађење ускоро су увидели да је затвореник био један од дванаест царевих перјаника.Препознали су га по његовој нарочитој униформи. Но оно што их је стварно задивило било је тошто су видели да је благородни затвореник срдачно загрлио бедног Милвија и заплакао одрадости што га види.

- То је Алексамен, Поплијев син! - прошапта Стримб. - Али зашто клечи?

И заиста, Алексамен је пао на колена пред Милвијем који је врло пажљиво и састрахопоштовањем извадио бочицу из Руфове тунике и затим је дао Алексамену. Војник који јебио у ћелији са Алексаменом стајао је у ставу мирно приклонивши главу и салутирајући каовојник. Копље је држао онако како је то чинио у присуству цара.

- О, и он је хришћанин! - узбуђено ће Стримб. Алексамен је још неко време остао на коленима, срукама прекрштеним на грудима и бочицом на длану. Тихо се молио. У том тренутку мир итишина су владали мрачним затвором који се пред малом дружином на неки начинпреобразио у место страхопоштовања, радости и светлости.

- Погледај, и Милвије је клекнуо! - примети један од дечака.

- У реду! Будите тихи! - прекиде их Руф потресен призором чији је био сведок, а да није стварноразумео шта се дешава. Једино је знао да се нешто мирно, лепо и свето збива баш пред његовимочима. Ћутке, и не знајући зашто, и он је изненада пао на колена, док су му сузе навиралеблистајући у његовим лепим очима. Следећи његов пример, дечаци један по један учинишеисто, док се Алексамен причешћивао Светим Тајнама Христовим.

94

Тамничар који је остао у ходнику са дечацима стајао је ослоњен леђима на зид и прекрштенихруку. Строго је посматрао око себе док се све то одвијало у ћелији. Након неколико минутакренуо је ка вратима ћелије, ухватио војника хришћанина за раме и шапнуо му:

- Види, пустио сам ове дечаке да ти учиним услугу. Но бојим се да смо сваког трена у све већојопасности да открију да смо пустили толико људи у затвор. Џелати ће се свакако ускоропојавити и ако виде ову гужву, тешко нама. За наше добро, изведи их одавде.

Војник је потврдно климнуо главом и кренуо да да знак Милвију, но стражар изненадаусплахирено и уплашено рече:

- О, не! Прекасно је! Већ су овде! Прекасно је, стижу! Већ су се могли чути кораци некога ко јетрчао низ степенице. Но били су претихи у односу на војничке кораке. Алексамен и Милвије сувећ устали и били спремни да се заувек растану у овом животу. У међувремену су се дечациприбили уз зид ходника кад је младић, један од царевих перјаника, утрчао у ћелију, борећи седа дође до даха и јецајући, и пао ничице Алексамену пред ноге.

- Маркеле! - ускликну Алексамен осећајно. - Ти! Дошао си да се опростиш?

- Дошао сам да те молим за опроштај, Алексамене зајеча Маркел. - Спасио си ми живот, а ја самте издао! Погрешио сам! Алексамене, - настави главом наслоњеном на земљу и с покајничкимсузама које су му текле низ лице - молим те, реци ми куда идеш и да ли ћеш ми се осветити? Тобих заиста желео! Уверавам те да бих заиста желео да ми се осветиш. Мислим да је то једининачин на који бих могао да се искупим за своје страшно злодело и једини начин на који бихмогао да ти вратим дуг за зло које сам ти учинио.

- Маркеле, брате мој - уздахну Алексамен.

- Ја, твој брат? - изненађено ће Маркел подигавши поглед ка Алексамену - Зар ја који сам тиуправо рекао да сам те издао? Ускоро ћеш умрети због мене! Због мене, Алексамене! - гласно језавапио ударајући челом о своје дланове.

- Како је то могуће? - безазлено запита Алексамен не схватајући о чему се ради.

- Љубомора ме је ослепела! - застења Маркел. - Видео сам да си бољи од мене и нисам могао тода поднесем. Био сам тако горд. А онда сам приметио да остали перјаници више воле тебе негомене. Да бих себи олакшао мучење због страшне љубоморе и мржње према теби, у тренуткубезумља отрчао сам код цара и одао те! Рекао сам му да си хришћанин! Али, Алексамене, садате стварно волим! - додаде јецајући. - Слушај, - поче обраћајући се стражару - мој отац је врломоћан човек на царском двору. Молим те, ослободи мог пријатеља, а ја ћу те издржавати безобзира шта се деси. Молим те ослободи га!

- Не, господине, то не могу! - одговори стражар. То није у мојој надлежности!

- Али можеш! - упорно ће Маркел. - Кажем ти, немаш чега да се бојиш! Можеш да одеш одавде,а ја ћу свога оца натерати да ти да једну од својих кућа далеко одавде на селу и тамо ћеш битисрећан! Ево, узми ову огрлицу коју ми је цар дао. Погледај је, вреди читаво богатство. Сва је удијамантима и злату. Узми је! Твоја је!

Стражар је одмахнуо главом рекавши:

95

- О не, господине! Био бих у великој невољи. Не могу то да урадим. Моја дужност је да стојим истражарим и да не дозволим да се врата отворе!

У том тренутку зачу се бат тешких и брзих корака људи који су ишли према ћелији.

- О, сад је све готово! - очајно повика Маркел. - Долазе да те одведу, Алексамене! Шаљем те усмрт! Ја...

- Сунце је већ одавно изашло - у недоумици ће стажар. - Мора да је напољу већ дан. Зашто лису закаснили? Не разумем, већ је требало да дођу. Али, чекај, мислим да долазе!

Стражар је покушао да заустави једног Преторијанца, но и он је журио, баш као и групавојника. Ипак је у пролазу добацио:

- Цар!

- Хоћеш ли да изађем напоље и да сазнам шта се дешава? - предложи Руф Милвију.

Но војник хришћанин га је брзо прекинуо рекавши:

- Не, немој то да радиш, драги брате, јер бисмо тада обојица били у опасности. Боље је да одемсам и да видим шта се десило.

Изненада се у ходнику појави капетан, који је ишао брзо али није трчао. Војник је стао у ставумирно надајући се да ће нешто сазнати. И није се разочарао. Гледајући у њега са изразом који јеговорио да новости које ће му пренети више нису тајна, капетан проговори кроз стиснуте зубе:

- Цар је мртав! Мнестеј га је убио! - рече и журно настави низ ходник.

Алексамен је и даље згрануто зурио у капетана, чак и кад је овај отишао. Он је неко време биоједини који је схватио да је Мнестеј убио цара из освете за смрт свог брата.

НАПОМЕНЕ:Будући да су пергамент и мастило били веома скупи, ђаци су користили мале ножеве заурезивање слова на плочицама премазаним воском.

96

СТРАШНА ВЕСТ

У царском дворцу су владали неописив немир и осећање несреће. Вест се муњевито пронела ичитавим градом. Капетан који је те кобне ноћи био на дужности у царевим одајама навео је уизвештају да је чуо чудну буку. Чинило му се као да се два човека рву и да један од њихпригушеним гласом покушава да дозове помоћ. Најзад је чуо страшан крик и самртни ропац.

Брзо је ушао у цареву спаваћу собу и, на свој ужас, угледао цара Аурелијана како непомичнолежи на кревету а Мнестеј га разјарено и даље боде ножем. Притрчао је Мнестеју, бацио копљена њега и пробо га право кроз срце. Али цара више није могао да спаси. Два мртва тела су сезаједно скотрљала на под обливена крвљу један другог. Заједно у смрти, као што су били и уживоту.

Капетан је стајао скамењено и зурио у онога који је само минут пре тога био господар читавогпознатог света, а сада само беживотно тело, мртво тело које се ни по чему не разликује од теласиротог слуге који је лежао поред њега. Изненадни повици су покренули читаву гардуПреторијанаца који су хитно позвали своје сараднике у царске одаје. Од њих су се вести брзопрочуле по огромном дворцу.

У одајама Преторијанаца уследио је озбиљан разговор. То није било први пут да је та одабранаи повлашћена група царских стражара на своју руку бирала новог цара. Одмах су прионули напосао јер је Аурелијан, који је до јуче био жив и поштован више од свих осталих људи, сада зањих био само успомена.

* * * * *

У мрачном подземном затвору стражар је био потпуно збуњен. Кад је чуо вест о царевој смрти,просто није знао шта му је чинити. Навикнут да наређења извршава са апсолутном тачношћу,није умео ни да размишља ни да одлучује. Но ипак је дубоко у себи осећао да затворенике неможе вечно чувати.

У ходнику је владала пометња. Војници су долазили и одлазили као мрави чије су гнездо икраљица уништени. Затвореник из друге ћелије већ је успео да побегне. Када је стражар, који сеније усуђивао да Алексамена и остале затворенике испусти из вида, замолио другог војника даоде за бегунцем, овај му је одговорио:

- Зашто? Нема разлога за то! Цар је дао наређење, али сада више нема цара.

Утешен тим одговором, и осећајући да му је то дало потребно оправдање, стражар је рекао:

- Е, ако је тако, онда одох и ја!

Чим се стражар окренуо да пође, Маркел је брзо зграбио Алексамена за руку и рекао:

- Хајде, брзо! Идемо твојој кући!

97

Но Алексаменов поглед је био прикован за земљу и није се ни померио.

Милвије прекиде Маркела и, гледајући у Алексамена, саосећајно рече:

- Разумем те. Био си спреман да свој живот жртвујеш за Христа, радовао се томе и био спокојан.Сад си вероватно помало разочаран, или се можда осећаш кривим што као хришћанин нисимученичком смрћу посведочио нашу веру. Али, веруј ми, Христос то од тебе више не тражи.Можда те Он припрема за нешто друго, мој добри брате, нешто подједнако важно. Хајдемокући.

Милвије је с љубављу загрлио пријатеља и Алексамен је допустио да га изведе из затвора.Остали дечаци су кренули за њима, збуњени сопственим осећањима.

- Сад разумем зашто нас је шеф полиције тако лако пустио и у таквој журби се вратио у Рим -рече Руф.

Дечаци су ишли полако, заобилазећи гужву на улицама, где су се гомиле људи окупљале насваком углу и тргу и живо и жустро разговарали о новостима. Коначно су стигли у палатуПоплија Клема. Као и обично у сенаторовом дому се вредно радило. Но чим се Алексаменпојавио на вратима, усклици пуни радости су нагло зауставили све послове. Мајка га је чврстозагрлила са сузама у очима и он је одмах почео да јој прича о догађајима претходне ноћи.

- Уверавам те, драга мајко, да сам много размишљао о теби и оцу. Али био сам сигуран да не бижелела да чујеш да ти је син био кукавица, нарочито сада кад сам постао хришћанин. Такођесам имао на уму пример нашег Брута, према којем сам некад био груб и зао, који је сада изнадсвих нас, горе на висини. Где је отац? Надам се да је добро?

- О да, све је у реду - рече Корнелија бришући сузе. Провео је читаву ноћ код епископаДионисија. Владика је хтео да дође овамо да ме утеши. Чуо је шта ти се десило од Милвија којије отишао да га замоли за Свете Тајне. Али твој отац ипак није хтео да му дозволи да дође овамојер се боји да то није безбедно. Целе ноћи смо бдели и молили се за тебе. Били смо тужни, али уисто време и поносни на тебе. Знаш, сине, Христос вероватно очекује нешто друго од тебе,нешто што је важно колико и мучеништво.

- Управо ми је то и Милвије рекао - замишљено ће Алексамен. - О, осећам се тако благословенои срећно што смо сви причасници исте вере! Али, Милвије је толико испред нас. Толико пута јебио спреман да да свој живот за Христа. Како нас је само својим примером на диван начинпоучио и Господу привео! То је силније од било које проповеди!

- Да својим примером - сложи се мајка. - Замисли само, спасао ти је живот кад те још није нипознавао, а онда је спасао живот твоме оцу не злоупотребивши Арминијеву тајну.

- А, с друге стране, Мнестеј је убио свог господара јер се Аурелијан на стравичан начин његовомбрату осветио за издајство - додао је Алексамен.

- О, како људи не могу да виде Истину? - уздахну са жалошћу Корнелија.

- Вероватно зато што се ми недовољно трудимо да је пренесемо другима. То је моје мишљење -озбиљно ће Алексамен.

98

Поплије се вратио кући касно те вечери. Дуги и тешки састанци које је држао саградоначелником Рима су довели до тога да се, због његовог утицаја у Сенату, умири жестокитемперамент и беседништво неких екстремнијих политичких странака у граду. Царев указ опрогону хришћана је био поништен. И Преторијанци су се одобровољили. Нису журили саизбором новог цара, јер су се ствари смириле Поплијевим трудом.

- Оче, шта мислиш, колико дуго ће трајати ово мирно раздобље? - упита га Алексамен док сустајали на балкону.

- Само Бог то зна, дечаче мој. Али шта год да се деси, увек се сећај шта је предодређено завечност, а то није Римско царство, већ Црква Христова. Па чак и кад је прогоњена, она ћепобедоносно стајати - искрено одговори Поплије замишљено прелазећи погледом преко града.- Једног дана, кад се овај град претвори у рушевине и кад Римљани више не буду владалисветом, једина ствар која ће превазићи и надвладати све и свакога биће Крст. Часни Крст нашегГоспода ће заувек остати, а све остало ће проћи. Никад то не заборави, сине.

99

ЕПИЛОГ

Прогони су поново почели и међу многим жртвама свирепог покоља био је и епископДионисије. На Аурелијановом престолу смењивали су се цареви све док се једног дана царствоније срушило пред најездом варварских хорди. Више није било ни цара ни Сената, нитиПреторијанаца. Све је нестало и памтило се само на страницама историје.

И у том неславном добу, кад се све претворило у рушевине, само је једна сила остала да стоји -Црква Христова. Света Црква, са својом силом искупљења, је спасила западну цивилизацију одкатастрофе и означила ново доба у историји човечанства.

Векови су полако пролазили. 1856. године група археолога вршила је ископавања настароримском брежуљку Палатин надајући се да ће наћи рушевине неке од старих палатаримских императора. На зиду дворане царевих перјаника открили су вековима нетакнутподругљив запис који је подсећао на некакав дечији цртеж. Приказивао је распетог човека самагарећом главом и, одмах поред њега, младог молитвеника. Испод лика је био натпис нагрчком: ΑΛΕΞΑΜΕΝΟΣ ΣΕΒΕΤΕ ΘΕΟΝ, што значи Алексамен се клања Богу, а поред њега сеналазио још један натпис на латинском, који је гласио: ALEXAMENOS FIDELIS, што значиАлексамен је веран.

Археолози су пажљиво извадили из зида ту мермерну плочу тако да и дан данас свако може дадође и да је види на изложби Палатинског античког музеја у Риму. Задивљујуће је то данаучници тврде да је овај запис најстарији цртеж хришћанског распећа икад пронађен, збогчега је и назван "Палатинско распеће".[1]

То распеће је, нажалост, претворено у хулу. Међутим, то је било по допуштењу Божјем, јер сеодмах поред хуле открива исповедање једног младог хришћанина. Тако често бива јер грех ипокајање вековима иду једно уз друго. Зато и није тешко замислити да ће за ко зна коликогодина неко можда пронаћи трагове врлинског исповедања вере данашњег младогхришћанина. Јер ваистину сви који стреме да служе Христу, са истом ревношћу као што су точинили Алексамен, Милвије и Брут, свим својим срцем и свом својом снагом записаће имеГосподње, али не само у песку или на камену, већ у дубини срца својих ближњих.

КРАЈ

и Богу нашем слава!

НАПОМЕНЕ:Палатинско распеће је познато и као Алексаменов зидни запис. Видети Мајкл ГринМисионарење ураној Цркви (Grand Rapids, Mich. Wm. B. Eerdmans Publishing), стр. 244.

100

ШТАМПАНО ИЗДАЊЕ

Благослов: Његовог Преосвештенства, архиепископа цетињског и митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија Књига: ЦРТЕЖ У ПЕСКУ - Повест о ранохришћанским мученицима Изворник: TRACE IN THE SAND - a tale of early martyrsSt. Herman of Alaska Brotherhood 2007. Православна едиција: СТАЗЕ, књига 13. Издато: 2008. Место: Будва Издаје: Манастир Подмаине Главни и одговорнио уредник: Игуман Бенедикт (Јовановић) Уредник едиције: Јеромонах Рафаило (Бољевић) Превод: Милена Тејлор Лектура и коректура: Б. Стојановић Штампа: Штампарија манастира Градац Тираж: 2000 ИНТЕРНЕТ ИЗДАЊЕ

Објављено: 21. мај 2009. Издаје: © Svetosavlje.org Уредник: прот. Љубо Милошевић Основни формат: Владимир Благојевић Дигитализација: Иван Станковић Коректура: Станоје Станковић Дизајн странице: Станоје Станковић

101