Cliford Simak Grad

8/6/2019 Cliford Simak Grad

1/103

Simak KlifordGRAD Prevod: Rajkovi MirjanaSimak Clifford D. CITY, 1952. KENTAUR 1977.

UVOD

Ovo su prie koje psi priaju kada se vatre diu visoko, a vetar dolazi sa severa. Tada se svakaporodica sakupi oko ognjita i tenad utei sedi i slua, a kada se pria zavri, stane da pita:

"ta je to ovek?"Ili moda: "ta je to grad?"Ili: "ta je rat?"

Ne postoji pravi odgovor ni na jedno od ovih pitanja. Ima pretpostavki, i teorija, mnogo uenihnagaanja, ali odgovora nema.

U porodinom krugu, mnogi pripoveda bio je primoran da pribegne starom objanjenju da je tosamo pria, da tako neto kao ovek, ili grad, ne postoji, da se u jednoj jednostavnoj prii ne traga zaistinom, ve se ona slua zato to je prijatna i uzima se kao takva.

Ovakva tumaenja, mada moda zadovoljavaju kao odgovor tenadi, ne objanjavaju stvar. U takvimjednostavnim priama trai se istina.

Legenda, koja se sastoji od osam pria, pripoveda se ve tokom bezbrojnih stolea. Koliko se moe

utvrditi, nema istorijski poetak; ni najpodrobnijim prouavanjima ne mogu se rasvetliti stupnjevi njenograzvoja. Nema sumnje da je tokom mnogih godina pripovedanja bila stilizovana, ali ni na koji nain se nemoe pratiti pravac njene stilizacije.

Da je to staro predanje i da je, kako tvrde neki spisatelji, delom moda ne-pseeg porekla, pokazujeobilje brbljarija kojima su prie obasute - rei i fraza (i, to je najgore od svega, ideja) koje sada ne znaenita, a moda nikada nisu ni znaile. Kroz prianje i prepriavanje ove rei i fraze su prihvaene, pridavanaim je, u kontekstu, izvesna proizvoljna vrednost. Ali nema naina da se sazna da li ove proizvoljne vrednosti

bar priblino odgovaraju prvobitnom znaenju tih rei.Ovim izdanjem pripovedaka neemo pokuati da uemo u one mnoge strune rasprave o postojanju

ili nepostojanju oveka, o zagoneci grada, o nekoliko teorija koje se odnose na rat, ili o mnogim drugimpitanjima koja iskrsavaju da bi muila studenta koji bi u legendi hteo da trai dokaz o njenom korenu u

nekoj osnovnoj ili istorijskoj istini.

Svrha ovog izdanja jeste samo da dG potpun, neispravljen tekst pria u njihovom konanom obliku.Napomene uz prie iskoriene su za isticanje glavnih taaka spekulacije, ali bez ikakvog pokuaja da sedonose zakljuci. Za one koji ele da se blie upoznaju sa priama ili sa mnogim elementima za razmiljanjekoji iz njih potiu, postoje obimni tekstovi koje su napisali psi kompetentniji od ovog urednika.

Nedavno otkrie neega to je prvobitno moralo biti jedna bogata literatura istie se kao najnovijiagrumenat kojim bi se bar deo legende mogao pripisati pre mitolokom (i spornom) oveku nego psima. Alisve dok se ne dokae da je ovek stvarno postojao, agrument da otkriveni fragmenti potiu od ovekagotovo da nema nikakvog znaaja.

Posebno je znaajna, ili uznemirujua, zavisno od take gledita, injenica da naslov literarnog

odlomka odgovara naslovu jedne od pria iz legende koja je ovde data. Sama re, dodue, potpuno jebesmislena.

Prvo pitanje je, svakako, da li je ikada postojalo stvorenje kao to je ovek. U ovom trenutku, potonema pozitivnog dokaza, trezveno se mora zakljuiti da ga nije bilo, da je ovek, onakav kakav je prikazan ulegendi, fantazija folklornog porekla. Moda se ovek pojavio u prvim danima kulture pasa kao imaginarno

bie, neka vrsta rasnog boga kome su se psi mogli obratiti za pomo, kad im je bila potrebna, uz koga su semogli priviti za utehu.

l pored ovih trezvenih zakljuaka, meutim, ima nekih koji u oveku vide stvarnog boga iz ranijegdoba, posetioca iz neke mistine zemlje ili neke dimenzije koji je doao i ostao neko vreme, pomagao, azatim se vratio tamo otkuda je doao.

Ima jo i drugih koji veruju da su se ovek i pas mogli pojaviti zajedno, kao dve ivotinje kojesarauju, da su se moda dopunjavali u razvoju jedne kulture, ali da su u nekoj dalekoj taki vremenadoiveli da im se putevi raziu.

1


2/103

Od svih uznemirujuih elemenata u priama (a ima ih mnogo) najvie uzbuuje potovanje koje seukazuje oveku. Prosenom itaocu je teko da ovo uvaavanje prihvati kao puko pripovedanje. Ono daleko

prevazilazi uobiajeno oboavanje jednog plemenskog boga; gotovo instinktivno se osea da mora imatidubokog korena u nekom danas zaboravljenom verovanju ili ritualu iz preistorije nae vrste.

Danas, naravno, ima vrlo malo nade da e i jedna od mnogih spornih taaka koje se obru okolegende biti reena.

Evo, dakle, pripovedaka da ih itate kako vam je volja - prosto zadovoljstva radi, zbog izvesnogistorijskog znaaja, zbog nagovetaja skrivenog smisla. Na najbolji savet prosenom itaocu: ne primajte ihsuvie k srcu, jer na tom putu vreba potpuna pometnja, ako ne i ludilo.

NAPOMENE UZ PRVU PRIU

Od svih pria, prva je bez sumnje najtea za povrnog itaoca. Ne samo da je njena nomenklaturateka, ve i logika i ideje pri prvom itanju izgledaju potpuno strane. To je moda zbog toga to u ovoj, i usledeoj prii pas ne igra nikakvu ulogu, ak se i ne pominje. Od samog uvodnog pasusa u prvoj prii italac

je baen u potpuno udnu situaciju, sa isto toliko udnim likovima koji treba da dovedu do njenog reenja.Ipak, o prii se moe ovoliko rei - do trenutka kada se ona s mukom pree do kraja, ostale prie izgledaegotovo obine u poreenju s njom.

Ideja grada dominira celom priom. Mada nije sasvim jasno ta je grad mogao biti, ili zato bi

postojao, opte je prihvaeno da to mora da je bio jedan mali prostor koji je pruao smetaj i usluge velikombroju stanovnika. Neki od razloga za njegovo postojanje povrno su objanjeni u tekstu, ali Bauns, koji jeitav ivot posvetio prouavanju ovih pria, veruje da je ovo objanjenje samo veta improvizacija starog

pripovedaa kojom potkrepljuje jednu nemoguu zamisao. Veina prouavalaca pria je Baunsovogmiljenja da se razlozi koji su dati u prii ne slau s logikom, a neki, meu njima i Rouver, nagaaju da ovdemoda imamo satiru iz davnih vremena, ije se znaenje izgubilo.

Veina autoriteta iz oblasti ekonomije i sociologije smatra jednu takvu organizaciju kao to je gradnemoguom, ne samo sa ekonomskog ve i sa sociolokog i psiholokog stanovita. Nijedno bie savisokom nervnom strukturom kakva je potrebna da bi se razvila kultura, istiu oni, ne bi bilo u stanju da

preivi u tako usko ogranienim okvirima. Ako bi se to pokualo, rezultat bi doveo do masovnih neuroza,to bi unitilo i samu civilizaciju koja je stvorila grad.

Rouver smatra da u prvoj prii imamo gotovo ist mit i da se stoga nijedna situacija niti iskaz nemogu uzeti bukvalno; da cela pria mora da je proeta simbolikom iji je klju davno izgubljen. Meutim,ukoliko je to mitska zamisao i nita vie, zbunjuje injenica da se forma do sada nije uobliila u simbolineideje koje su obeleje mita. U prii za prosenog itaoca ima veoma malo neega to bi se moglo odreditikao mitski sadraj. Sama pria je moda najudnija od svih - gruba kostura i zbijena, bez onih niti finijegoseanja i uzvienih ideala koje nalazimo u ostalom delu legende.

Jezik prie je naroito zagonetan. Fraze kao to je ona klasina 'udareno derle' ve vekovimazbunjuje semantiare i danas se ne zna vie o tome ta znae mnoge rei i fraze nego to se znalo onda kadasu se naunici po prvi put ozbiljno pozabavili ovom legendom.

Meutim, terminologija o oveku prilino je dobro razraena. Mnoina za ovu mitsku rasu glasi'ljudi', rasna oznaka je 'ljudski', enke su 'ene' ili 'supruge' (dva termina koja su se nekada mogla razlikovati

po finijoj nijansi u znaenju, ali se sada moraju uzeti kao sinonimi), tenad su 'deca'. Muko tene je 'deak'.ensko tene je 'devojica'.

Pored pojma grad, jo jedan pojam za koji e italac nai da potpuno odudara od njegovog nainaivota i koji e moda oskrnaviti i samu njegovu misao jeste pojam rat i ubijanje. Ubijanje je proces, obinonasilan, kojim jedan iv stvor okonava ivot drugog ivog stvora. Iz toga proizlazi da je rat bio masovnoubijanje u razmerama koje se ne mogu ni zamisliti.

Rouver u svojoj studiji o legendi veruje da su prie mnogo primitivnijeg porekla nego to se uoptemisli, jer, kako on tvrdi, ideje kao to je rat i ubijanje nikada ne bi mogle da poniknu u naoj dananjojcivilizaciji, ve moraju poticati iz neke ere divljatva o kojoj nema nikakvih zapisa.

Ti, koji je gotovo usamljen u svom verovanju da su prie zasnovane na stvarnoj istoriji i da je vrstaoveka zaista postojala u praiskonskim danima nastajanja pasa, tvrdi da je ova prva pria, pria o stvarnoj

propasti ovekove civilizacije. On veruje da je pria, onakva kakvu je danas znamo, moda samo trag nekevee prie, gigantskog epa koji je nekada mogao biti isto toliko veliki ili ak i vei nego cela legenda danas.

Ne izgleda verovatno, pie on, da su savremenici prie jedan tako veliki dogaaj kao to je pad mone

2


3/103


4/103

"Koje gorivo upotrebljava?" upita Gremp."Svako pomalo", ree Ol. "Kerosin, malo starog ulja za traktor, koje sam pronaao u jednom buretu,

malo alkohola za trljanje."Gremp stade da razgleda prognanu mainu sa otvorenim divljenjem. "To je bilo vreme", ree. "I sam

sam imao kola; mogao sam da idem stotinu milja na sat.""Jo uvek je u redu", ree Ol, "kada bi samo mogao da nae gorivo i da nabavi rezervne delove.

Sve do pre tri-etiri godine mogao sam da naem dovoljno benzina, ali sad ima ve dugo kako ga nisamvideo. Valjda su prestali da ga proizvode. Kau, ta e ti benzin kad ima atomsku energiju."

"Sigurno", ree Gremp. "Moda je to u redu, ali ovek ne moe da oseti miris atomske energije.Neto najslae za mene, to je miris sagorelog benzina. Ovi helikopteri i druge sprave nekako su oduzeliputovanju svu romantiku."

Ovla pogleda burad i korpe nagomilane na zadnjem seditu."Imas povra?" upita."Aha", ree Ol. "Imam mlad kukuruz i krompirie i nekoliko korpi paradajza. Mislio sam moda bih

mogao da prodam."Gremp zavrte glavom. "Nee, Ol. Nee da kupuju. Svet uobrazio da su ovi novi hidroponici jedino

povre dobro za jelo. Kau zdravo je, a ima i bolju aromu""Ne dajem ja ni pet para na sve to to gaje u tim njihovim rezervoarima", ratoborno izjavi Ol. "To

meni nekako nema pravog ukusa. Kao to kaem Marti, hrana mora da se gaji u zemlji da bi uopte imalaneki ukus."Prui ruku da okrene starter."Ne znam ima li smisla pokuati da odvezem ovo u grad", ree, "kako samo odravaju puteve. Ili

bolje rei kako ih ne odravaju. Pre dvadeset godina taj drum je bio jedna traka od solidnog betona i krpilisu ga i ravnali svake zime. inili sve, troili ogromne pare samo da bi ga odravali za saobraaj. A sada ga

jednostavno zaboravljaju. Beton je sav razbijen, a i voda ga odnosi. Zarastao je u kupine. Jutros sam moraoda izaem iz kola i sklanjam drvo koje se sruilo preko puta na jednom mestu."

"Jeste, istina", sloi se Gremp.Auto oive uz eksploziju, kaljui i guei se. Oblak gustog plavog dima se iskoluta ispod njega.

Cimnuvi krenu i otklopara ulicom.

Gremp se odvue nazad do stolice i vide da je mokra. Poto je zavrio koenje, automatski kosa jeodmotao crevo i poeo da poliva travnjak.

Gunajui, Gremp se odunja iza kue i sede na klupu kraj zadnjeg trema. Nije voleo tu da sedi, alito je bilo jedino mesto gde je bio siguran od one proklete maine tamo pred kuom.

Zbog jedne stvari pogled sa klupe pomalo je kvario raspoloenje - ulica za ulicom praznih,naputenih kua i zaputenih dvorita zaraslih u korov.

Ipak, imao je jedno preimustvo. Sa klupe je mogao da se pravi nagluv i da ne uje treskavac odkoga je radio tretao.

Jedan glas zovnu iz prednjeg dela dvorita."Bile! Bile, gde si?"

Gremp se okrete."Evo me, Mark. Iza kue. Krijem se od tog suludog kosaa."Mark Bejli dohrama do iza kue. Cigareta samo to mu ne zapali bujnu bradu."Malo si poranio za igru, a?" upita Gremp."Danas uopte ne mogu da igram", ree Mark.Doepa i sede na klupu kraj Grempa."Odlazimo", ree.Gremp se naglo okrete ka njemu. "Odlazite!""Jeste. Selimo se u unutranjost. Lusinda je konano nagovorila Herba. Valjda ga nije ostavljala na

miru ni trenutak. Kae, svi se sele na ta lepa imanja u unutranjosti i ne vidi zbog ega i mi ne bismo mogli."Gremp tucnu. "Kuda ete?""Ne znam tano", ree Mark, "nisam ni bio tamo. Negde na sever. Gore na neko od jezera. Imamo

deset jutara zemlje. Lusinda je htela sto, ali Herb se nije dao i ree da je dosta deset. Na kraju krajeva, jednomalo zemljite u gradu bilo je dovoljno svih ovih godina."

4


5/103

"I Beti je gnjavila Donija", ree Gremp. "Ali on joj ne poputa. Kae, jednostavno to ne moe dauini. Kae da ne bi izgledalo ispravno da se on, sekretar Trgovinske komore, odseli iz grada."

"Ljudi su ludi", izjavi Mark. "Naisto ludi.""To je istina", sloi se Gremp. "Poludeli za zemljom, to je ono. Gledaj ono tamo."Mahnu rukom prema ulicama sa naputenim kuama. "Seam se kada su to bile kuice tako slatke

kako si samo mogao da zamisli. Bili su to dobri susedi. ene su pretravale od vrata do vrata da razmenjujurecepte. A muki svet je izlazio da see travu i uskoro bi sve kosilice bile ostavljene, a Ijudi bi se skupili ugomilu i askali. Ljubazan svet, Mark. A gledaj sada."

Mark se nelagodno uzvrpolji. "Moram natrag, Bile. Samo sam se dosmucao da te obavestim daodmah kidamo. Lusinda me tera da pakujem. Uvredila bi se da zna da sam pobegao."

Gremp se ukrueno die i prui ruku. "Videemo se opet? Doi e da odigramo poslednju partiju?"Mark zavrte glavom. "Bojim se da neu, Bile."

Nespretno se rukovae, smeteni. "Nedostajae mi igra, sigurno", ree Mark."I meni", ree Gremp. "Neu imati vie nikoga kad ti ode.""Zbogom, Bile", ree Mark. "Zbogom", odvrati Gremp.Stajao je i gledao prijatelja kako hramljui obilazi oko kue; oseti kako se hladna kanda

usamljenosti prua i dotie ga ledenim prstima. Strana usamljenost. Usamljenost starosti - godina izastarelosti. Gremp priznade to s besom. Bio je zastareo. Pripadao je jednom drugom veku. Ostavio je za

sobom svoje vreme, iveo preko svojih godina.Zamagljenih oiju, pipajui potrai tap koji je bio naslonjen na klupu i polako se uputi premanaherenoj kapiji koja se otvarala na naputenu ulicu iza kue.

Godine su prolazile i suvie brzo. Godine koje su sobom donele porodini avion i helikopter,ostavljajui auto da negde zaboravljen zara, neupotrebljavane puteve da zaputeni propadnu. Godine kojesu pojavom hidroponika praktino izbrisale obradu zemlje. Godine koje su sa nestankom farme kaoekonomske jedinice donele jeftinu zemlju, dovele gradski svet do toga da hrli u unutranjost zemlje gdesvaki ovek, za manje od onoga to plaa za zemljite u gradu, moe imati jutra i jutra zemlje. Godine kojesu do te mere modernizovale izgradnju kua, da porodice jednostavno izlaze iz svojih starih kua i ulaze unove, koje mogu da se kupe napravljene po porudbini, za manje od pola cene predratne zgrade i da se uzmali izdatak menjaju, kako bi se zadovoljila potreba za veim prostorom ili samo neka prolazna ud.

Gremp frknu. Kue koje mogu da se menjaju svake godine, ba kao to bi ovek menjao nametaj.Kakav je to ivot?Vukao se pranjavom stazom koja je bila sve to je ostalo od onoga to je do pre nekoliko godina

bila prometna ulica u kojoj se stanovalo. Ulica duhova, ree Gremp sebi - skrivenih malih duhova kojiapuu nou. Duhova dece koja se igraju, prevrnutih tricikala i nakrivljenih toboganskih kola. Duhovadomaica koje ogovaraju. Duhova uzvikivanih pozdrava. Duhova rasplamsalih kamina i dimnjaka koji se

pue u zimskoj noi.Oblaii praine podizali su mu se oko nogu i manetne njegovih pantalona pobelee od nje.Kua starog Adamsa bila je preko puta. Adams je bio mnogo ponosan na nju, seao se Gremp.

Fasada od sivog kamena i prozori veliki kao zid. Sada je kamen bio zelen od mahovine u koju je zarastao, arazbijeni prozori zjapili su sa avetinjskom pakou. Korov je zaguio travnjak i sakrio prag. Brest je udarao

granama o zabat. Gremp se seti dana kada je Adams posadio taj brest.Za trenutak zastade na ulici obrasloj travom, sa nogama u praini, steui obema rukama drku tapa,

sklopljenih oiju.Kroz maglu godina uo je agor dece koja se igraju, lajanje Konradovog ivahnog kueta sa ulice. I

tu je bio Adams, nag do pojasa, kopao aovom, dubio rupu, a brest je leao na travnjaku, sa korenjemzamotanim u sargiju.

Maj 1946. Pre etrdeset etiri godine. Odmah poto su se on i Adams zajedno vratili iz rata.U praini se zaue koraci i Gremp, trgnuvi se, otvori oi.Pred njim je stajao mlad ovek. ovek od moda trideset godina. Moda malo manje."Dobro jutro", ree Gremp."Nadam se", ree mladi, "da vas nisam uplaio.""Videli ste me kako stojim tu", upita Gremp, "kao matora budala, sa zatvorenim oima?"Mladi klimnu."Seao sam se", ree Gremp.

5


6/103

"Stanujete negde blizu?""Odmah u ovoj ulici. To je poslednja u ovom kraju grada.""Onda moda moete da mi pomognete.""Pitajte me", ree Gremp.Mladi zamuca. "Pa, vidite, to je ovako. Ja sam na nekoj vrsti... pa, mogli biste to nazvati

sentimentalnim putovanjem.""Razumem", ree Gremp. "I ja sam.""Zovem se Adams", ree mladi. "Deda mi je stanovao negde ovde. Pitam se...""Tano tamo", ree Gremp.Stajali su zajedno i posmatrali kuu."Bila je to nekada lepa kua", ree mu Gremp. "Va deda je zasadio onaj brest odmah po povratku iz

rata. Bio sam sa njim za sve vreme rata i zajedno smo se vratili kui. To je za vas bio dan...""teta je", ree mladi Adams. "teta..."Ali izgleda da ga Gremp nije uo. "Va deda?" zapita. "Izgleda da sam mu izgubio trag.""Umro je", ree mladi Adams. "Pre dosta godina.""Petljao se neto sa atomskom energijom.""Tano", ponosno ree Adams. "Stupio je u posao im je bila uvedena u industriju. Odmah posle

Moskovskog sporazuma."

"Odmah poto su zakljuili", ree Gremp, "da ne mogu da vode rat.""Tano", ree Adams."Prilino je teko voditi rat", ree Gremp, "kad ne postoji nita emu bi teio.""Mislite na gradove", ree Adams."Sigurno", ree Gremp, "i tu ima jedna udna stvar. Vitlajte svim moguim atomskim bombama

koliko god hoete, i ne biste mogli da ih zaplaite i isterate. Ali dajte im jeftinu zemlju i porodine avione,rasturie se ba kao sumanuti zeevi."

Don D. Vebster peo se irokim kamenim stepenicama gradske kue kada ga sustie i zaustavistrailo sa pukom pod pazuhom.

"Kako ste, g. Vebster?" upita strailo.Vebster se zagleda i lice mu se nabra prepoznavi strailo."Ti si, Livai", ree. "Kako ide, Livai?"Livai Luis se isceri kvrgavim zubima. "Tako, osrednje. Bate pristiu, a mladi zeevi e biti dobri za

jelo.""Nisi se valjda umeao u onu gadnu guvu sa kuama?"upita Vebster."Ne, gospodine", izjavi Livai. "Niko od nas Skvotera Skvoter (u SAD) - ovek koji se naseli na

vladinu zemlju, prema propisima, da bi stekao prava na nju; prim. prev. ne uputa se ni u kakve prljaveposlove. Mi potujemo zakon. Bogobojaljivi ljudi, to smo mi. Tu smo samo zato to nigde drugde nemoemo da zaradimo za ivot. I nikome ne inimo zlo to stanujemo u kuama od kojih su drugi digli ruke i

napustili ih. Policija nas okrivljuje za lopovluk i druge stvari to se deavaju prosto zato to zna da nemoemo da se zatitimo. Prave od nas krivce za sve."

"Volim to to ujem", ree Vebster. "ef hoe da spali kue.""Ako proba", ree Livai, "naletee na neto na ta ne rauna. Isterali su nas sa naih imanja sa tim

njihovim rezervoarskim usevima, ali dalje nas nee terati."Pljunu preko stepenica."Da nemate sluajno malo sitnine?" upita. "Nestade mi municije, a ti zeevi navalili..."Vebster gurnu prste u dep sakoa i izvue pola dolara.Livai se isceri. "Ba lepo od vas, g. Vebster. Doneu vam pun tanjir mesa kad nalovim veverica u

jesen."Skvoter dodirnu eir sa dva prsta i povue se niza stepenice dok mu se sunce odbijalo od doboa

puke. Vebster opet okrete uza stepenice.Kad ue u salu, sednica gradskog vea bila je ve u punom jeku.ef policije Dim Maksvel stajao je kraj stola, a gradonaelnik Pol Karter je govorio.

6


7/103

"Zar ne misli da moda postupa pomalo brzopleto, Dime, kad trai takvu akciju sa kuama?""Ne, ne mislim", izjavi ef. "Osim dvadesetak, ili tako neto, ni jednu od tih kua ne zauzimaju

njihovi zakoniti vlasnici, bolje rei prvobitni vlasnici. Sve one sada pripadaju gradu, zbog poreskihprekraja. Nisu nita drugo nego trn u oku i opasnost. Nita ne vrede. ak ni koliko bi kotalo da se spasu.Drvo? Drvo vie ne koristimo. Plastine mase su bolje. Kamen? Upotrebljavamo elik umesto kamena. Ni

jedna jedina od tih kua nema nikakve materijalne niti prodajne vrednosti.A u meuvremenu postaju sastajalita sitnih prestupnika i nepozeljnih elemenata. Obrasle zelenilom

kao to je to ve primer sa stambenim etvrtima, one su savreno skrovite za sve mogue kriminalce.ovek poini zloin, i pravac u kue - a kad je ve tamo, onda je bezbedan, jer ja bih mogao da uputim ihiljadu Ijudi, a on bi im svima umakao.

Ne vrede ni koliko bi se dalo za ruenje. A ipak su, ako ne opasnost, a ono bar napast. Treba da ih seotarasimo, a spaljivanje je najjeftiniji, najbri nain. Preduzeli bismo sve mere predostronosti."

"A pravni aspekt?" upita gradonaelnik."Proverio sam to. ovek ima pravo da uniti svoje vlasnitvo na nain koji smatra podesnim, ukoliko

time ne ugroava tuu imovinu. Pretpostavljam da bi se isti zakon mogao primeniti i na gradsku optinu."Odbornik Tomas Grifin skoi na noge."Otuili biste puno ljudi", izjavi on. "Spalili biste mnoga stara imanja. Ljudi jo uvek oseaju neku

sentimentalnu privrenost.""Ako im je stalo do njih", obrecnu se ef, "zato nisu plaali porez i starali se o njima? Zato suodjurili u unutranjost i prosto ostavili kue? Evo, pitajte Vebstera. Moe da vam kae koliko je uspeo kada

je pokuao da zainteresuje ljude za domove predaka.""Misli na onu komediju sa Nedeljom starog doma?" ree Grifin. "Nije uspela. Naravno da nije.

Vebster je toliko preterao s tim da su se ljudi sprdali. Slubenici Trgovinke komore uvek tako netonaprave."

Odbornik Forest King ljutito die glas. "Nema nieg loeg u Trgovinskoj komori, Grifine. Samo toto si propao u poslu nije razlog..."

Grifin ne obrati panju na njega. "Prolo je vreme pritiska, gospodo. Zauvek je prohujalo vreme

velikog pritiska, Belihu Belihu (u SAD): razmetljiva ili senzacionalna reklama, buna propaganda; prim.prev. je mrtav i sahranjen.Vreme kada ste mogli da imate dane ita i dolarske dane na berzi, ili da izmislite nekakvu lanu

proslavu, dekoriete kue zastavama i privuete gomile spremne da troe novac, prolo je jo pre mnogogodina. Samo vi ljudi izgleda da to ne znate.

Uspeh takvih senzacionalnih poduhvata bio je u tome to su odgovarali psihologiji mase i graanskojlojalnosti. A nema graanske lojalnosti kada grad umire na nogama. Ne moete apelovati na psihologijugomile kada gomile nema - kada svaki, ili bezmalo svaki ovek ivi sam na etrdeset jutara."

"Gospodo", molio je gradonaelnik. "Gospodo, ovako nikako ne ide."

King se prenu, udari o sto.

"Ne, da ujemo to. Vebster je doao. Mogao bi da nam kae ta misli."Vebster se vrpoljio u neprilici. "Ja jedva da uopte imam ta da kaem", ree on."Zaboravite to", izbaci Grifin i sede.Ali King je i dalje stajao, lice mu je bilo tamnocrveno, a usne drhtale od besa."Vebstere!" uzviknu on.Vebster zavrte glavom. "Doao si sa jednom od tvojih velikih ideja", vikao je King. "Hteo si da je

iznese pred vee. Istupi, ovee, i reci ta misli, traio si priliku za to i sad ti se ukazuje."Vebster se polako die, sa besno stisnutim usnama."Moda si i suvie tup", ree Kingu, "da bi shvatio zbog ega ne podnosim to tvoje ponaanje."King zinu, zatim eksplodira. "Tup! I ti to meni kae! Radili smo zajedno i pomagao sam ti. Nikada

mi tako neto do sada nisi rekao... ti si...""Nikad ti to pre nisam rekao", ree mirno Vebster. "Jasno da nisam. eleo sam da sauvam posao.""Pa dobro, nema posla", zaurla King. "Od ovog trenutka vie nema posla.""Umukni", ree Vebster.

7


8/103

King je buljio u njega, zbunjen, kao da ga je neko oamario posred lica."I sedi", ree Vebster, a glas mu je sekao po sobi kao otar no.Kingova kolena popustie pod njim i on naglo sede. Zavlada krhka tiina."Imam neto da kaem", ree Vebster. "Neto to je trebalo odavno da se kae. Neto to svi treba da

ujete. Zapanjuje me da ja treba da budem taj koji e vam to rei. Pa ipak, moda, kao ovek koji ve blizupetnaest godina radi u interesu ovog grada, logino je da ja budem onaj koji e rei istinu.

Odbornik Grifin ree da grad umire na nogama, i to to kae je tano. Naao bih samo jednu greku utome, a to je ublaavanje istine. Grad... na grad, bilo koji grad... ve je mrtav.

Grad je anahronizam. On je nadiveo svoju svrhu. Hidroponici i helikopter znaili su njegovupropast. U poetku, grad je bio stanite plemena, prostor na kome se pleme sakupljalo radi uzajamneodbrane. Kasnije, oko njega se podizao zid da bi se postigla bolja zatita. Onda je zid konano nestao, aligrad je iveo i dalje zbog pogodnosti koje je pruao zanatima i trgovini. iveo je i dalje u moderno dobazato to su ljudi bili prinueni da stanuju u blizini svojih radnih mesta, a ona su bila u gradu.

Ali danas vie nije tako. Sa privatnim avionom sto milja sada predstavlja krae rastojanje nego petmilja tamo negde 1930. godine. Ljudi lete na posao po nekoliko stotina milja i lete kui na kraju radnogdana. Vie nije potrebno da ive zbijeni u gradu.

Automobil je zapoeo ovaj kurs, a privatni avion ga je zavrio. Taj razvoj se mogao primetiti jopoetkom ovog veka u beanju iz grada, od njegovih poreza i zaguljivosti, pokretu prema predgraima i

velikim komadima zemlje. Mnogi su ostajali vezani za grad, zbog nedostatka odgovarajueg prevoza, zbognedostatka finansijskih sredstava. Ali sada, kada rezervoarska proizvodnja useva srozava vrednost zemlje,ovek moe da kupi ogroman kompleks u unutranjosti za manje od onoga to je davao za zemljite u gradu

pre etrdeset godina. A sa avionima na atomski pogon ni prevoz vie nije problem."Zautao je, a tiina je trajala i dalje. Gradonaelnik je imao zaprepaen izraz. Kingove usne su se

micale, ali se rei nisu ule. Grifin se smekao."I tako, ta nam ostaje?" upita Vebster. "Rei u vam ta. Ulice i ulice, blokovi i blokovi naputenih

kua od kojih su ljudi prosto digli ruke i otili. Zato su imali da ostanu? ta im je grad mogao ponuditi?Nita od svega onoga to je davao generacijama pre njih, jer progres je izbrisao potrebu za olakicama kojeprua grad. Oni su izgubili neto, finansijski gledano, razume se, kada su napustili kue. Ali injenica damogu da kupe dva puta bolju kuu po upola manjoj ceni, injenica da mogu da ive onako kako ele, da

razviju neto kao porodina imanja prema najboljoj tradiciji koju su im ostavili bogati od pre jednegeneracije - sve je to prevagnulo za naputanje domova.I ta nam je ostalo? Nekoliko blokova poslovnih zgrada. Nekoliko jutara industrijskih preduzea.

Gradska uprava opremljena za staranje o milion ljudi, bez tog miliona. Budet koji je poreze naterao takovisoko da e se najzad ak i poslovne zgrade iseliti da bi ih izbegle. Utaje poreza koje su nam natovarile navrat bezvrednu imovinu. To nam je ostalo.

Ako mislite da e vam nekakva Trgovinska komora, neka buna reklama, neki plitkouman plan datiodgovore na ovo, onda ste aavi. Postoji samo jedan odgovor, i on je jednostavan. Grad kao ljudskainstitucija je mrtav. Moda e nastaviti da se bori jo nekoliko godina, ali to je sve."

"G. Vebster", ree gradonaelnik.No Vebster ne obrati panju na njega.

"Ali da nije bilo ovoga to se danas desilo", ree, "ostao bih i dalje i igrao se lutaka sa vama.Nastavio bih da se pretvaram da mislim da grad ivi. I dalje bih zavaravao i sebe i vas. Ali, gospodo, postojii takva stvar kao to je ljudsko dostojanstvo."

Ledenu tiinu prekide utanje hartije i prigueno kaljucanje nekog zbunjenog sluaoca.Ali Vebster nije bio gotov."Grad je propao", ree, "i dobro to je propao. Umesto to sedite ovde i jadikujete nad njegovim

zdrobljenim telom, bolje bi bilo da ustanete na noge i zahvalite to je propao. Jer da ovaj grad nije nadiveosvoju namenu, kao to se dogodilo sa svim drugim gradovima - da gradovi sveta nisu bili naputeni, bili birazoreni. Bilo bi rata, gospodo, atomskog rata. Jeste li zaboravili kako ste se budili nou i oslukivali da li e

pasti bomba, znajui da je neete uti, znajui da vie nikad neete uti ako zaista doe"Ali gradovi su bili naputeni, a industrija raturena, nije bilo ciljeva, i nije bilo rata"Neki od vas gospodo", ree on, "mnogi od vas gospode danas su ivi zato to su ljudi napustili va

grad. Sada, pobogu, pustite ga neka bude mrtav. Budite sreni to je mrtav. To je najbolja stvar koja se ikadadogodila u celoj ljudskoj istoriji."

8


9/103

Don D. Vebster se okrete na peti i napusti sobu.Napolju, na prostranom kamenom stpenitu stade i zagleda se u nebo bez oblaka, vide golubove kako

krue iznad kulica i tornjeva gradske kue.Stresao se kao pas kada izae iz bare.Bio je budala, naravno. Sada e morati da juri za posao, moda ga dugo nee nai. Postajao je

pomalo star za traenje posla.Ali uprkos tim mislima, na usne mu netraena doe jedna laka melodija. ustro krenu, sa napuenim

usnama, neujno zvidei.Nema vie licemerstva. Nee vie noima leati budan pitajui se ta da radi - svestan da je grad

mrtav, znajui da je ono to radi beskorisno, oseajui se kao hulja zato to prima platu koju zna da nezarauje. Oseajui onaj udni, dangrizav nemoni bes radnika koji zna da mu je rad neproduktivan.

Iao je prema parkiralitu, uputivi se helikopteru.Sada moda, govorio je sebi, mogu da se odsele u unutranjost, onako kako Beti eli. Moda bi

mogao da provodi veeri krstarei svojim zemljitem. Neko mesto sa potokom. Svakako mora da ima potokkoji bi mogao da zapati pastrmkom. Podseti se da se popne na tavan i proveri opremu za letenje.

Marta Donson je ekala na vratima ambara kada se stari auto dokotrljao puckajui stazom.Ol ukoeno izae, lica izbrazdana umorom.

"Jesi prodao to?" upita MartaOl zavrte glavom. "Ne vredi. Samo mi se smeju. Pokazuju klipove kukuruza dva puta vee od mojih,isto tako slatke i sa ravnijim redovima. Bostan gotovo bez kore. I ukusniji, kau."

utnu grumen zemlje i on se raspade u prainu."Ovako ne ide", izjavi on. "Rezervoari su nas stvarno unitili.""Moda da vidimo da prodamo farmu", predloi Marta.Ol nita ne ree."Mogao bi da dobije posao na nekoj rezervoarskoj farmi", ree Marta. "Hari je dobio. Zbilja mu se

svia."Ol odmahnu glavom."Ili moda kao batovan", ree Marta. "Bio bi ba dobar batovan. Elegantan svet koji je preao na

velika imanja voli da ima batovane za cvee i drugo. Tako je otmenije nego kada se radi mainama."Ol opet zavrte glavom. "Ne mogu da smislim da se petljam cveem", ree. "Ne poto sam gajiokukuruz ve vie od dvadeset godina."

"Moda bismo", ree Marta, "mogli da imamo neki mali avion. I tekuu vodu u kui. I kadu umestoto se kupamo u staroj lunici pored vatre u kuhinji."

"Ne bih umeo da teram avion", pobuni se Ol."Sigurno bi umeo", ree Marta. "To je prosto. Oni Andersonovi derani, nema im ni dva pedlja od

zemlje, a stalno lete. Onaj jedan se zevzeio okolo i jednom je ispao, ali...""Moram da razmislim o tome", ree Ol u oajanju. "Moram da razmislim."Okrete se, preskoi ogradu u uputi se u njive. Marta ostade pored kola gledajui za njim. Jedna

usamljena suza skotrlja joj se niz pranjavi obraz.

"Gospodin Tejlor vas eka", ree devojka.Don D. Vebster stade da muca. "Ali ja jo nisam bio ovde. On ne zna da u doi.""Gospodin Tejlor", insistirala je devojka, "vas oekuje."Pokae glavom prema vratima. Na njima je stajalo:BIRO ZA PRILAGOAVANJE LJUDI"Ali ja sam doao da traim posao", pobuni se Vebster. "Ne da budem prilagoen ili tako neto. Ovo

je sluba Svetskog odbora za zapoljavanje, je li tako?""Tano", izjavi devojka. "Zar neete gospodinu Tejloru?""Kad ste navalili", ree Vebster.Devojka kljocnu prekidaem i progovori u interkomunikator. "G. Vebster je ovde, gospodine.""Neka ue", ree jedan glas.Sa seirom u ruci, Vebster proe kroz vrata.ovek za stolom imao je belu kosu, ali lice mladog oveka. Rukom pokaza stolicu.

9


10/103

"Traite posao", ree."Da", ree Vebster, "ali...""Molim vas, sedite", ree Tejlor. "Ako mislite na onaj natpis na vratima, zaboravite to. Neemo

pokuati da vas prilagodimo.""Ne mogu da naem posao", ree Vebster. "Jurim ve nedeljama i niko nee da me primi. Zato sam

doao ovamo.""Niste eleli da doete?""Ne, iskreno da kaem, nisam. Biro za zapoljavanje. To ima... ovaj... ima jedan prizvuk koji mi se

ne dopada."Tejlor se osmehnu. "Terminologija je moda nesrena. Vi mislite na biroe za zapoljavanje iz starih

dana. Mesta na koja su ljudi odlazili kada im je posao bio oajniki potreban. Vlada je drala biroe koji sunastojali da nau posla za ljude zato da ne bi pali na teret drutvu."

"Ja sam dovoljno oajan", priznade Vebster. "Samo jo uvek imam ponos i zato mi je teko padaloda doem. Ali, najzad, vie nita drugo nije moglo da se uini. Vidite, ispao sam izdajnik ."

"Hoete da kaete", ree Tejlor, "da ste rekli istinu. ak i ako vas je kotala posla. Poslovni svet, nesamo ovde, ve i u celom svetu, jo nije spreman za tu istinu. Poslovan ovek se jo uvek dri gradsketradicije, tradicije prodavanja. Kad doe vreme, on e shvatiti da mu grad nije potreban, da e mu sluba ivaljane vrednosti doneti zamanije poslove nego to mu je prodavanje ikada donosilo. Pitao sam se,

Vebstere, ta vas je samo nagnalo da uinite to to ste uinili?""Bilo mi se smuilo", ree Vebster. "Smuilo mi se da gledam ljude kako se batrgaju sa vrstozatvorenim oima. Da gledam kako se jedna stara tradicija odrava u ivotu kada treba da bude naputena.Dosta mi je bilo Kingovog graanskog entuzijazma na silu boga kada su svi razlozi za entuzijazam nestali."

Tejlor potvrujui klimnu glavom. "Vebstere, ta mislite da li biste mogli da prilagoavate ljudskabia?"

Vebster se samo zagleda."Ja to mislim", ree Tejlor. "Svetski odbor radi to ve godinama, mirno, nenametljivo. ak ni mnogi

koji su prilagoeni ne znaju da su prilagoeni. Promene nastale otkako je od starih Ujedinjenih nacija postaoSvetski odbor donele su mnogo poremeaja. Sa uvoenjem atomske energije u privredu stotine hiljadaostalo je bez posla. Ti ljudi su morali da se prekvalifikuju i uvode u nove poslove, neki u novu atomiku, neki

u druge profesije. Pojava rezervoarske zamljoradnje oterala je zemljoradnike sa zemlje. Oni su nam, moda,doneli najvei problem, jer osim specijalnog znanja potrebnog za gajenje useva i rad oko stoke nisu znalinita drugo. Veina njih nije ni elela da stekne znanja. Mnogi su bili ogoreni zato to im je na silu oduzetnain izdravanja koji su nasledili od svojih predaka. A poto su po prirodi individualisti, napravili su tee

psiholoke probleme nego i jedna druga klasa.""Mnogi od njih", izjavi Vebster, "jo uvek besposlie. Stotinu ili i vie njih zaposeli su kue i ive od

danas do sutra. Ubiju po nekog zeca, vevericu, malo pecaju, gaje povre i beru divlje voe. Uputaju se usitne krae ovde-onde i ponekad prose po ulicama u gradu."

"Vi poznajete te ljude?" upita Tejlor"Neke od njih", ree Vebster. "Jedan mi s vremena na vreme donosi veverice i zeeve. Da bi izvadio

tetu, iskami mi pare za municiju."

"Oni bi se protivili prilagoavanju, zar ne?""I te kako", ree Vebster."Znate nekog farmera koji se zove Ol Donson? Jo uvek se dri svoje farme, jo uvek neizmenjen?"Vebster klimnu glavom."ta ako biste pokuali da ga prilagodite?""Izbacio bi me sa farme", ree Vebster."Ljudi kao Ol i ti Skvoteri", ree Tejlor, "sada nam predstavljaju specijalne probleme. Ostali svet je

uglavnom prilino dobro prilagoen, prilino se dobro uklopio u kolosek dananjice. Neki od njih dostajadikuju za prolou, ali to je samo efekta radi. Ne biste ih mogli nagnati nazad na njihov stari nain ivota.

Pre mnogo godina, u stvari kada je atomistika ula u industriju, Svetski odbor stajao je pred tekomodlukom. Da li promene koje znae progres u svetu sprovoditi postepeno, da bi se ljudima omoguilo da se

prirodno prilagode, ili ih treba razvijati to bre, s tim da Odbor pomogne u neophodnom prilagoavanjuljudi? Bilo je odlueno, pravilno ili pogreno, da progres doe na prvo mesto, bez obzira na njegovo dejstvona ljude. Ova odluka se uglavnom pokazala kao mudra.

10


11/103

Znali smo, naravno, da u mnogim primerima ovo ponovno prilagoavanje nije moglo da se ini isuvie otvoreno. U nekim sluajevima, kao to je bilo sa velikim grupama radnika koji su ostali bez posla, to

je bilo mogue, ali u veini projedinanih sluajeva, kao to je nas prijatelj Ol, nije. Tim ljudima se morapomoi da nau sebe u ovom novom svetu, ali oni ne smeju znati da im se pomae. Kazati im to, znailo biunititi poverenje i dostojanstvo, a ljudsko dostojanstvo je kamen-temeljac svake civilizacije."

"Znao sam da se prilagoavanje sprovodi u samoj industriji", ree Vebster, "ali nisam uo zapojedinane sluajeve."

"Nismo mogli da reklamiramo stvar", ree Tejlor. "To je u stvari tajna.""Ali zato mi onda sve to govorite?""Zato to bismo eleli da radite sa nama. Da pomognete u prilagoavanju. Recimo, da ponete sa

Olom. Zatim moda da vidite ta se moe uraditi sa Skvoterima.""Ne znam", ree Vebster."ekali smo da pristupite", ree Tejlor. "Znali smo da ete najzad morati da doete ovamo. King bi

vam pokvario svaku ansu koju ste mogli imati na bilo kom poslu. On je stvar preneo dalje. Protiv vas su sveTrgovinske komore i sve graanske grupe danas u svetu."

"Verovatno nemam izbora", ree Vebster."Ne elimo da tako mislite o tome", ree Tejlor. "Razmislite neko vreme pa doite opet. ak i ako ne

budete hteli ovaj posao, nai emo vam drugi - uprkos Kingu."

Pred kancelarijom Vebster vide figuru straila kako ga eka. To je bio Livai Luis; nije se ceriokvrgavim zubima, a pod mikom je nosio puku.

"Rekoe mi neki momci da su vas videli kad ste ulazili ovamo", objasni on, "pa sam vas saekao.""Kakva je nevolja?" upita Vebster, jer je Livaievo lice reito govorilo o nevolji."Policija", ree Livai i pljunu s gaenjem."Policija", ree Vebster i ohladi se izgovorivi tu re. Jer on je znao u emu je stvar."Jeste", ree Livai. "Spremaju se da nas isteraju vatrom.""Znai, vee je najzad popustilo", ree Vebster."Upravo dolazim iz policije", izjavi Livai. "Rekao sam im da bi im bolje bilo da pripaze. Kazao sam

im da e se creva rasuti po zemlji ako samo pokuaju. Postavio sam momke oko kue i rekao im da ne

pucaju sve dok ne budu sigurni da e pogoditi.""Ne moe tako, Livai", otro ree Vebster."Ne mogu!" odvrati Livai. "Ve sam to uradio. Isterali su nas sa farmi, primorali nas da ih prodamo

jer nismo mogli da zaradimo za ivot. I nee nas goniti dalje. Ili emo ostati ovde ili umreti. A isterae nasvatrom jedino kada ne bude ostao niko da ih zaustavi."

Pritee pantalone i opet pljunu."I nismo mi jedini koji tako misle", izjavi. "I Gremp je tamo sa nama.""Gremp!""Jasno. Onaj stari to stanuje kod vas. Preuzeli smo ga u neku ruku kao svog glavnokomandujueg.

Kae da se sea nekih trikova iz rata za koje policajci nikad nisu uli. Poslao je nekoliko momaka u Domlegija da zdipe jedan top. Kae da ma gde moe da nae granate za njega iz muzeja. Kae, ima da ga

postavimo i onda da javimo da emo osuti paljbu ako policija krene.""Sluaj, Livai, hie neto da mi uini?""Razume se, g. Vebster.""Hoe da ue ovamo i potrai gospodina Tejlora? Trai da ga vidi. Kai mu da sam ve na

poslu.""Jasno da hou, ali kuda ete vi?""Odoh do gradske kue.""Sigurno neete da idem s vama?""Ne", izjavi Vebster. "Bolje da idem sam. I, Livai...""Molim.""Kai Grempu da zadri svoju artiljeriju. Neka ne puca ako ne mora - ali ako bude morao, neka ide

redom."

"Gradonaelnik je zauzet", ree Rejmond Braun, njegov sekretar.

11


12/103

"To vi mislite", ree Vebster i uputi se vratima."Ne moete unutra, Vebstere", dreknu Braun.Skoi sa stolice i jurnu oko stola pokuavajui da dohvati Vebstera. Vebster postrance zamahnu

rukom, dohvati Brauna za grudi i tresnu ga nazad o sto. Sto se zanese, Braun zavitla rukama, izgubiravnoteu i tupo bupnu o pod.

Vebster naglo otvori gradonaelnikova vrata.Gradonaelnikove noge skliznuse sa stola. "Rekao sam Braunu", ree.Vebster potvri. "I Braun je rekao meni. U emu je stvar, Kartere? Bojali ste se da bi King mogao

saznati da sam ovde? Plaite se da ne budete korumpirani nekom dobrom idejom?""ta elite?" izbrecnu se Karter."ujem da e policija da pali kue.""Tano", izjavi poteno gradonaelnik. "One su opasne za zajednicu.""Kakvu zajednicu?""Sluajte, Vebstere.""Znate vi da nema zajednice. Samo nekoliko vas valjivih politiara to se muvate okolo da bi vam

se priznao boravak, da biste bili sigurni da e vas izabrati svake godine i da ete vui plate. Dolo je do togada sve to imate da uradite jeste da glasate jedan za drugog. Ljudi koji rade po trgovinama i radnjama, ak ioni koji rade najbednije poslove u fabrikama, ne ive unutar gradskog podruja. Poslovni ljudi su odavno

otili iz grada. Oni ovde svravaju poslove, ali ne stanuju.""Ali ovo je jo uvek grad", izjavi gradonaelnik."Nisam doao da se raspravljam oko toga sa vama", ree Vebster. "Doao sam da pokuam da vas

ubedim da greite to palite te kue. ak i ako vi to ne shvatate, kue su domovi za ljude koji nemaju drugedomove. Za ljude koji su doli u ovaj grad da trae utoite, koji su nali pribeite kod nas. Mi smo donekleodgovorni za njih."

"Nismo mi odgovorni za njih", zakrguta gradonaelnik."to god bude sa njima, to je njihova sopstvena zla srea. Nismo ih zvali ovamo. Ne elimo ih ovde.

Oni nita ne dorpinose drutvu. Hoete da mi kaete kako su oni promaeni sluajevi. Pa ta ja tu mogu?Hoete da kaete da ne mogu da nau zaposlenje? A ja vam kaem da bi mogli da nau posla kada bi

pokuali da ga nau. Ima posla, uvek ima posla da se radi. Napunili su im glave tim priama o novom svetu i

oni sada zamiljaju da neko treba da im nae kuu koja im se dopada i posao koji im odgovara.""Govorite kao neki razbarueni individualista", ree Vebster."Kaete to kao da vam sve ovo izgleda smeno", prosikta gradonaelnik."I mislim da je smeno", ree Vebster. "Smeno i tragino da danas uopte neko tako misli.""Svet bi bio mnogo bogatiji sa malo razbaruenog individualizma", obrecnu se gradonaelnik.

"Pogledajite Ijude koji su uspeli.""Mislite na sebe?" zapita Vebster."Mogli biste da uzmete i mene, na primer", sloi se Karter. "Mnogo sam radio, koristio priliku.

Umeo sam da predvidim stvari. Ja sam...""Hoete da kaete da ste se uvlaili gde treba i gazili kaga treba", ree Vebster. "Vi ste sjajan primer

one vrste ljudi koja danas nije potrebna svetu. Zaista zaudarate na plesan, toliko su vam stare ideje. Vi ste

poslednji od politiara, Kartere, ba kao to sam ja bio poslednji od sekretara Trgovinskih komora. Samo vito jo ne znate. Ja sam znao i izvukao sam se. ak i ako me je to neto kotalo, prekinuo sam jer sam moraoda spasem svoje samopotovanje. Vaa politika je mrtva. Mrtva, zato to bi svaki naduveni grlati klipan sa

bezobraznom njukom mogao da se doepa vlasti obraajui se psihologiji rulje. A vie nemate psihologijurulje. Ne moete imati psihologiju gomile kada svet ne daje ni pet para na to ta se deava sa neim to jeve mrtvo - politikim sistemom koji se sruio pod svojom sopstvenom teinom."

"Izlazite", vrisnu Karter. "Napolje, da ne zovem ace da vas izbace.""Zaboravljate", ree Vebster, "da sam doao da razgovaramo o kuama.""Nita vam to ne vredi", zarea Karter. "Moete da stojite i priate tu do sudnjeg dana. Te kue ima

da gore. To je svreno.""Kako bi vam se dopalo da se od centra napravi gomila uta?" zapita Vebster."Poreenje vam je groteskno", ree Karter."Nisam govorio o poreenjima", ree Vebster."Niste..." Gradonaelnik je buljio u njega. "O emu ste onda govorili?"

12


13/103

"Samo o ovome", ree Vebster. "U trenutku kad prva baklja dotakne kue, na gradsku kuu ima da sespusti prva granata. A druga e udariti u Nacionalnu banku. Ii e redom, prvo na najkrupnije ciljeve."

Karter je blenuo. Onda mu se crven talas besa razli sa vrata na lice."Nee to ii, Vebstere", prasnu. "Mene ne moete da blefirate. Takva izmiljotina...""Nije to izmiljotina", izjavi Vebster. "Oni tamo imaju top. Uzeli su neto ispred Doma legija, neto

iz muzeja. I imaju ljude koji umeju da rukuju topovima. U stvari, nisu im ni potrebni. To je praktinodirektan pogodak. Kao kad gaate ambar s boka."

Karter posegnu za radiom, ali ga Vebster zadra podigavi ruku."Bolje promislite jedan minut, Kartere, pre nego to se izbezumite. Vi ste u nezgodnoj situaciji.

Ponite taj va plan i imaete bitku na vratu. Kue mogu da izgore, ali centar e biti sruen. Poslovni ljudi evas skalpirati zbog toga."

Karterova ruka se povue.Izdaleka doe otar prasak puke."Bolje ih opozovite", upozori Vebster.Karterovo lice se grilo od neodlunosti.Jo jedna puka opali, jo jedna i jo jedna."Uskoro e", rece Vebster, "ovo otii i suvie daleko. Tako daleko da neete moi da ga zaustavite."Prozori sobe zazveae od potmule eksplozije. Karter skoi sa stolice.

Vebster se odjednom ohladi i oseti se slab. Ali se napregnu da mu lice ostane mirno i glas spokojan.Karter je gledao kroz prozor kao skamenjen."Bojim se", ree Vebster, "da je ve otilo daleko."

Radio na stolu je uporno zvonio, a svetlo treptalo.Karter isprui drhtavu ruku i ukljui ga."Kartere", progovori jedan glas. "Kartere. Kartere."Vebster prepozna taj glas - bikovski ton efa policije Dima Maksvela."ta je?" zapita Karter."Imali su jedan veliki top", ree Maksvel. "Eksplodirao je kad su pokuali da opale. Valjda municija

nije valjala."

"Jedan top?" upita Karter. "Samo jedan top?""Ne vidim ni jedan drugi.""uo sam puku", ree Karter."Jeste, malo su pucali na nas. Ranili nekoliko momaka. Ali sad su se povukli. Dublje u gusti. Vie

nema pucanja.""U redu", ree Karter, "napred, i ponite da palite."Vebster krenu napred. "Pitajte ga, pitajte ga..."Ali Karter okrete prekida i radio zamre."ta ste to hteli da pitate?""Nita", ree Vebster. "Nita naroito."

Nije mogao da mu kae da je Gremp bio onaj koji ume da puca iz topa. Nije mogao da mu kae da je

Gremp bio tamo kada je top eksplodirao.Morae da se izvue odavde, da ode do topa to pre."Bio je to dobar blef, Vebstere", ree Karter. "Dobar blef, ali nije upalio."Gradonaelnik se okrenu ka prozoru koji je gledao na kue."Nema vie pucnjave", ree. "Brzo su se predali.""Imaete sreu", dobaci Vebster, "ako vam se estorica od vaih policajaca ivi vrate. Oni Ijudi sa

pukama su se zavukli u gusti, a u stanju su da pogode vevericu u oko na sto jardi."Napolju u hodniku zau se bat, dva para nogu tralo je ka vratima.

Gradonaelnik se naglo okrete od svog prozora, a Vebster oko sebe.

"Gremp", zaurla on."Zdravo, Doni", dunu Gremp i ukopa se u mestu.ovek iza Grempa bio je mlad i mahao je neim u ruci - svenjem hartija koji je utao.

13


14/103

"ta hoete?" upita gradonaelnik."Mnogo", ree Gremp.Zastade za trenutak da povrati dah i ree izmeu udisaja:"Upoznajte se sa mojim prijateljem. Ovo je gradonaelnik, Adamse."

"Adams?" upita gradonaelnik."Jasno", ree Gremp. "Njegov deda je stanovao ovde. Tamo u Dvadeset sedmoj ulici.""A", izusti gradonaelnik i izgledalo je kao da ga je neko tresnuo ciglom. "A, mislite na F. D.

Adamsa.""Moete se kladiti da je tako", ree Gremp. "On i ja, mi smo bili zajedno u ratu. Noima mi nije

davao da zaspim priajui mi o svom sinu kod kue."Karter klimnu Henri Adamsu. "Kao naelnik grada", ree, pokuavajui da donekle povrati svoje

dostojanstvo. "elim vam dobrodolicu u...""Ovo nije ba prikladna dobrodolica", ree Adams. "ujem da palite moje vlasnitvo.""Vae vlasnitvo!" zagrcnu se gradonaelnik i zablenu se s nevericom u sveanj hartija kojim je

Adams mahao pred njegovim nosom."Jest, njegovo vlasnitvo", vrisnu Gremp. "Samo to ga je kupio. Dolazimo upravo iz katastra. Platio

je sav zaostali porez i kazne i sve drugo to ste vi, lopovi od zakona, izmislili da natovarite na kue."

"Ali, ali.." pokuavao je gradonaelnik da doe do rei, hvatajui dah. "Ne sve. Moda samoimovinu starog Adamsa.""Sve kompletno", trijumfalno ree Gremp."A sada", ree Adams gradonaelniku, "ako biste bili ljubazni da kaete svojim ljudima da prestanu

da unitavaju moju imovinu."Karter se previ preko stola i pipajui potrai radio, nespretno, kao da odjednom ima dve leve ruke."Maksvele", povika. "Maksvele, Maksvele.""ta hoe?" odvrati Maksvel urlajui."Prekini te vatre", zaurla Karter. "Poni da ih gasi. Zovi vatrogasce. Uini to god zna. Samo

zaustavi tu paljevinu.""Nije nego", ree Maksvel. "Voleo bih da se odlui."

"Uradi to ti kaem", vrisnu gradonaelnik. "Pogasi te vatre.""U redu", ree Maksvel. "U redu. Ne nerviraj se. Ali momcima se to nee svideti. Nee im se dopastida se na njih puca zato to rade neto oko ega se ti tu predomilja."

Karter se die od radija."Uveravam vas, gospodine Adams", ree on, "da je sve ovo jedna velika greka.""Jeste", sveano izjavi Adams. "Vrlo krupna greka, gradonaelnie. Najvea koju ste ikada

napravili."Jedan trenutak stajali su tako gledajui jedan drugoga preko sobe.

"Sutra u", ree Adams, "podneti zahtev sudu i traiu ukidanje gradske povelje. Kao vlasniknajveeg dela zemljita u gradskom ataru, i u pogledu povrine i procene, mislim da imam sva zakonska

prava da to uinim."Gradonaelnik proguta vazduh, pa onda nekako istisnu rei."Na osnovu ega?" zapita."Na osnovu toga", ree Adams, "to ona vie nije potrebna. Mislim da neu imati mnogo da se

trudim da dokaem svoje pravo.""Ali... ali... to znai...""Jeste", ree Gremp, "znate vi ta to znai. To znai da je s vama gotovo."

"Park", ree Gremp, pokazujui rukom divljinu gde je nekada bila stambena etvrt grada. "Park, takoda ljudi mogu da se podsete kako su njihovi stari iveli."

Njih trojica stajali su na Tauer Hilu; nad njima se nejasno nazirao stari rezervoar vodovoda, sasvojim vrstim elinim nogama zarivenim u more trave visoke do pojasa.

"Ne ba park", objasni Henri Adams. "Bolje spomenik. Spomenik jednoj eri komunalnog ivota kojie biti zaboravljen za narednih sto godina. Ouvanje jednog broja neobinih oblika gradnje koji su se

14


15/103

pojavili da bi zadovoljili izvesne uslove i posebne ukuse svakog pojedinca. Nikako robovanjearhitektonskim zamislima, ve jedan napor da bi se postigao bolji ivot. Za jo sto godina ljudi e etati potim kuama sa istim oseanjem strahopotovanja sa kojim danas idu u muzej. Za njih e to biti neto iz

primitivnog doba, jedan stupanj na putu za bolji, potpuniji ivot. Umetnici e provoditi ivot prenosei testare kue na svoja platna. Pisci istorijskih romana dolazie ovamo da udahnu dah autentinosti."

"Ali, rekoe da mislite da obnovite sve kue, napravite travnjake i bate tano onako kakvi su bili",ree Vebster. "Za to e vam biti potrebno itavo bogatstvo. A zatim jo jedno da ih odravate."

"Imam i suvie novca", ree Adams. "Ogromno mnogo novca. Setite se samo, moj deda i otac dobilisu deonice u atomskoj industriji pod istim uslovima kao i osnivai."

"Va deda je bio najbolji igra krepa Krep (am.) - kockarska igra dvema kockama; prim. prev. kogasam ikad sreo", ree Gremp. "Vodio me je da me opeljei kad god bismo primili platu."

"Nekada", ree Adams, "kada je ovek imao suvie novca, bilo je drugih stvari na koje je mogao daga potroi. Dobrotvorne akcije, na primer. Ili medicinska istraivanja, ili tako neto. Ali danas nemadobrotvornih akcija. Nema dovoljno biznisa da bi se one odravale. A otkako se Svetski odbor uhodao, imamnogo para za sva ispitivanja, medicinska ili druga, ko god bi hteo da ih obavlja.

Nisam planirao ovu stvar kada sam doao da vidim staru dedinu kuu. Samo sam eleo da je vidim,to je bilo sve. Toliko mi je priao o njoj. Kako je posadio drvo na travnjaku ispred kue. I o bati sa ruamakoju je imao pozadi.

I onda sam je video. To je bila utvara koja se ruga. Neto to je bilo zaboravljeno i ostavljeno. Netoto je nekome mnogo znailo i bilo zaboravljeno. Dok sam stajao tamo pred kuom onog dana sa Grempom,palo mi je na pamet da nita bolje ne bih mogao da uinim nego da za potomstvo sauvam deo ivota kojimsu iveli njegovi preci."

Daleko dole iznad drvea izvi se tanka, plava nit dima. Vebster pokaza prstom. "A oni?""Skvoteri ostaju", ree Adams, "ako ele. Bie za njih mnogo posla. A uvek e se nai koja kua gde

e moi da stanuju. Mui me samo jedna stvar. Ne mogu da budem ovde lino sve vreme. Bie mi potrebanneko da upravlja radovima. To e biti posao za ceo ivot."

Pogleda u Vebstera."Napred, Doni", ree Gremp.Vebster odmahnu glavom. "Beti je priraslo za srce ono mesto u unutranjosti."

"Ne biste morali da budete ovde", ree Adams. "Mogli biste da dolazite avionom svakog dana."Odozdo, ispod brda, zau se pozdrav."To je Ol", povika Gremp.Mahnu tapom. "Zdravo, Ole. Popni se ovamo."Gledali su Ola kako koraa uz brdo i ekali ga utei."Hteo sam da razgovaram s tobom, Doni", ree Ol. "Imam jednu ideju. Probudi me noas iz

dubokog sna.""Kai", ree Vebster.Ol baci pogled na Adamsa. "Ne brini", ree Vebster. "To je Henri Adams. Moda se sea njegovog

dede.""Seam ga se", ree Ol. "Bio je lud za atomskom energijom. Kako je uspeo?"

"Prilino", ree Adams."Drago mi je to to ujem", ree Ol. "Mislim da nisam bio u pravu. Govorio sam da od njega nikad

nita nee biti. Stalno je sanjario.""A ta ideja?" upita Vebser."uli ste za turistike raneve, je l' tako?" upita Ol.Vebster potvrdi."Mesto", ree Ol, "gde su ljudi dolazili i zamiljali da su kauboji. To im se svialo zato to stvarno

nisu znali koliko tekog posla ima na ranu i mislili su kako je romantino jahati konje i...""Sluaj", zapita Vebster. "Ne misli valjda da pretvori svoju farmu u turistiki ran?""Ne", ree Ol. "Ne u turistiki ran. Moda u turistiku farmu. Svet vie ne zna bogzna ta o

farmama, jer jedva da ih jo ima. I itae o slani..."Vebster se zagleda u Ola. "Navalili bi, Ole", izjavio on. "Ubijali bi se utrkujui se da provedu odmor

na pravoj, estitoj starovremskoj farmi."

15


16/103

Iz bunja na padini brda izlete jedan sjajan predmet koji je kljocao, grgotao i pitao, bljeskajuiseivima i mlatarajui rukom nalik na dizalicu.

"To je onaj aknuti kosa!" dreknu Gremp. "Znao sam da e mu se jednog dana polomiti nekizupanik i da e potpuno sii s uma!"

NAPOMENE UZ DRUGU PRIU

Jo uvek strana po svim drugim merilima, druga pria ima jedan bliskiji ton nego prva. Ovde, po prviput, italac stie utisak da je ova pria mogla nastati uz pseu logorsku vatru, situacija nezamisliva u sluajuprve prie.

Ovde je dato neto od uzvienih moralnih i etikih ideja koje psi cene. Tu se isto tako opisuje jednaborba koju pas moe da shvati, ak i ako ta borba otkriva duhovnu i moralnu izopaenost njenog centralnoglika.

Isto tako, po prvi put se pojavlluje lik koji ima poznat prizvuk - robot. U robotu Denkinsu, prvi putpredstavljenom u ovoj prii, pas se upoznaje sa likom koji je hiljadama godina bio ljubimac tenadi. Tismatra Denkinsa stvarnim junakom legende. U njemu on vidi produenje ovekovog uticaja posle njegovognestanka, mehaniki ureaj pomou kojeg je ljudska misao nastavila da vodi pse jo dugo poto je samovek nestao.

Mi ipak imamo svoje robote, dragocena i prijatna sokoala koja postoje samo da bi nas snabdela

rukama. Tokom godina, meutim, robot psa je u tolikoj meri postao deo njega, da nijedan pas sada ne gledana svog robota kao na neku odvojenu stvar.Veina drugih prouavalaca legende odluno napada Tiovo tvrenje da je robot ovekov izum,

naslee koje naa vrsta vue od oveka.Ideja da je robot moda bio napravljen i dat psima kao pomo u razvoju njihove kulture jeste, prema

Baunsu, ideja koja sve u svemu mora da otpadne ve i zbog same svoje romantinosti. Po svemu sudei,kae Bauns, on je i konstruisan u prii i kao takav mora obavezno biti sumnjiv jo od poetka.

Danas se ni na koji nain ne moe saznati kako su psi razvili robota. Ono malo naunika koji suposvetili neko vreme prouavanju nauke o robotima istiu da visokospecijalizovana upotreba robota u stvaridokazuje da ga je izumeo pas. Da bi bio tako specijalizovan, kau oni, robota je morala izmisliti i razvitivrsta ijoj je posebnoj upotrebi on tako naroito prilagoen. Niko osim psa, istiu oni, nije mogao napraviti

tako dobar posao ili toliko komplikovano orue.Rei da danas nijedan pas ne bi mogao da napravi robota znai izvrdavati odgovor. Nijedan pasdanas ne bi mogao da napravi robota zato to nema potrebe da ga pravi, poto se roboti sami grade. Sasvim

je jasno da je pas stvarno napravio robota kada je to bilo potrebno i izgradivi robota obdarenog nagonom zareprodukciju koji ga goni da gradi druge sebi sline, reio problem na tipino psei nain.

U ovoj prii takoe se pojavljuje ideja koja se provlai kroz ostali deo legende i koja ve dugozbunjuje sve naunike i veinu italaca. To je ideja da neko moe fiziki da izie iz ovog sveta, napolje u

prostor i da ga pree da bi doao do drugih svetova. Mada se ova ideja uglavnom smatra istom fantazijom,koja, naravno, ima svoje odgovarajue mesto u svakoj legendi, njoj je posveeno dosta studija. Veinastudija potvrdila je uverenje da tako neto nije mogue. Prema ovom verovanju, zvezde koje nou vidimo sumoni svetovi daleko od naih svetova. Svako zna, naravno, da su to samo svetla koja vise na nebu i da nam

je veina od njih veoma blizu.Bauns daje neto to moda najbolje objanjava poreklo ideje o svetu izvan prostora. To nije, kae

on, nita drugo do jedna varijacija starog pripovedaa o koblijskim svetovima o ijem postojanju psi znajujo od maglovite davnine.

2. MESTO OKUPLJANJA

Sitna kia sipila je iz olovnog neba, kao dim koji se provlai kroz drvee ogolelih grana. Rastapalalinije ivica, obavijala izmaglicom konture zgrada i skrivala daljinu. Svetlucala je na metalnoj koi utljivihrobota i srebrom obrubljivala ramena tri Ijudska bia koja su sluala pojanje u crno odevenog oveka koji jeitao iz knjige koju je poluotvorenu drao u rukama.

Jer ja sam vaskrsenje i ivot...

16


17/103

Izgledalo je kao da se izrezana figura, koja se dizala nad vratima grobnice, upinje negde gore i dasvaki deli njenog udnog tela pokuava da dohvati neto to niko drugi ne moe da vidi - napreui se kaoto se naprezala od onog davnog vremena kada su je ljudi isklesali u granitu da bi ukrasili porodinugrobnicu simbolom koji je prvi Don D. Vebster voleo poslednjih godina ivota.

I ko god ivi i veruje u mene...Derom A. Vebster oseti kako mu se sinovljevi prsti steu oko ruke, u prigueno jecanje svoje

majke i pogleda redove robota koji su stajali kruto, sa glavama pognutim u znak potovanja premagospodaru koga su sluili. Gospodaru koji je sada odlazio kui - poslednjem domu svih.

Sav obamro, Derom A. Vebster se upita da li oni shvataju - da li shvataju ivot i smrt - da lishvataju to to Nelson F. Vebster lei tamo u kovegu, to ovek sa knjigom zapeva rei nad njim.

Nelson F. Vebster, etvrti u loi Vebsterovih koji su iveli na toj zemlji iveo je i umro ovde, jedvada se uopte micao odatle, a sada je odlazio na svoj poslednji poinak na tom mestu koje je prvi od njih

pripremio za ostale - za onu dugaku lou nepoznatih potomaka koji e iveti tu i voleti stvari i ivot iobiaje koje je prvi Don D. Vebster uspostavio.

Derom A. Vebster oseti kako mu se steu vilini miii, oseti kako mu laka drhtavica prolazi telom.Za trenutak ga zapee u oima, koveg se zamagli pred njim i rei oveka u crnom stopie se sa vetrom koji

je aputao u borovima koji su uvali strazu za mrtve. Seanje mu prostruja kroz glavu - seanje na jednogsedokosog oveka kako luta po brdima i poljima udiui povetarac ranog jutra i stoji sa sastavljenim nogama

ispred razbuktalog kamina, sa aom rakije u ruci.Ponos - ponos na zemlju i ivot i skromnost i veliina koju miran ivot razvija u oveku. Uivanje upovremenoj dokolici i sigurnost svrhe. Nezavisnost u obezbeenoj sigurnosti, udobnost poznate sredine,sloboda prostranih jutara zemlje.

Tomas Vebster ga lako prodrma za lakat. "Oe", proapta. "Oe."Sluba je bila zavrena. U crno odeveni ovek zatvori knjigu. est robota istupi napred i podignu

koveg.Njih troje lagano otpratie koveg u grobnicu. uteci su stajali dok su ga roboti smestili u leite,

zatvorili vrataca i privrstili ploicu na kojoj je stajalo:

NELSON F. VEBSTER

2034 - 2117.

To je bilo sve. Samo ime i godine. I to je, uhvati Derom A. Vebster sebe u toj misli, dovoljno. Nijebilo nieg drugog to bi trebalo tamo da stoji. To je bilo sve to su imali oni drugi. Oni od kojih je poinjaloporodino stablo - poev od Vilijama Stivensa, od 1929. do 1999. Gremp Stivens, tako su ga zvali, seti seVebster. Otac ene onog prvog Dona D. Vebstera koji je i sam bio tu - 1951-2020. Pa posle njega njegovsin arls F. Vebster, 1980-2060. Pa njegov sin, Don D. II - deda koji je spavao pored vatre sa lulom kojamu je visila iz usta i veito pretila da zapali bradu.

Vebsterov pogled odluta na drugu plou. Meri Vebster, majka deka pored njega. U stvari, ne viedeka. Stalno je zaboravljao da je Tomasu ve dvadeset godina i da e za koju nedelju krenuti za Mars, baisto onako kako je i on sam, u svojim mladim danima, otiao na Mars.

Svi su tu, na okupu, pomisli. Vebsterovi i njihove ene i deca. Ovde zajedno u smrti kao to su iiveli zajedno, poivaju u dostojanstvu i sigurnosti bronze i mermera, sa borovima unaokolo i simbolinomfigurom nad vratima pozelenelim od godina.

Roboti su ekali stojei utke, poto je njihov zadatak bio ispunjen.Majka ga pogleda."Ti si sada glava porodice, sine moj", ree mu.On prui ruku i snano je prigrli uza se. Glava porodice - koliko je ostalo od nje. Sada ih je samo tri.

Njegova majka i sin. I sin e uskoro otii, krenuti za Mars. Ali vratie se. Vratie se sa enom, moda, iporodica e se nastaviti. Porodica nee ostati na tri lana. Velika kua nee ostati zatvorena kao to je sada.Nekada je ona odzvanjala od ivota desetak porodica koje su ivele u svojim odvojenim stanovima podjednim velikim krovom. To vreme, znao je, opet e doi.

Njih troje se okrenue i izaoe iz grobnice, krenue stazom kui koja se nazirala u magli kaoogromna siva senka.

17


18/103

Na ognjitu je plamsala vatra; knjiga je leala na stolu. Derom A. Vebster prui ruku i uze je, jojednom proita naslov:

"Fiziologija Marsovaca, sa posebnim osvrtom na mozak", od dr Deroma A. Vebstera.Debela knjiga i autoritativna - ivotno delo. Gotovo jedina u svojoj oblasti. Zasnovana na podacima

sakupljenim tokom onih pet godina kuge na Marsu - godina kada je gotovo danonono radio sa svojimkolegama iz zdravstvene komisije Svetskog odbora, koja je bila upuena kao pomo susednoj planeti.

Na vratima se zau kucanje."Napred", pozva on.Vrata se otvorie i robot uklizi u sobu."Va viski, gospodine.""Hvala, Denkinse", ree Vebster."Svetenik je", ree Denkins, "otiao, gospodine.""A, da. Pretpostavljam da si se pobrinuo za njega.""Jesam, gospodine. Dao sam mu uobiajenu sumu i ponudio mu pie. Pie je odbio.""Napravio si greku u ponaanju", ree Vebster. "Svetenici ne piju.""ao mi je, gospodine. Nisam znao. Rekao mi je da vas zamolim da svratite ponekad u crkvu.""Je l'?""Kazao sam mu, gospodine, da vi nikada nikuda ne idete."

"To si sasvim tano rekao, Denkinse", dodade Vebster. "Niko od nas nikad nikuda ne ide."Denkins se uputi vratima, stade pre nego to je stigao do njih i okrenu se. "Ako tako mogu dakaem, gospodine, bogosluenje u kripti je ba bilo dirljivo. Va otac je bio fini ovek, najbolji koji je ikada

postojao. Roboti su priali kako je opelo bilo vrlo dobro. Nekako dostojanstveno, gospodine. Dopalo bi muse da je mogao da vidi."

"Ocu bi", ree Vebster, "bilo jo milije da te uje kako to kae, Denkinse.""Hvala, gospodine", ree Denkins i izae.Vebster je sedeo uz viski, knjigu i vatru - oseajui oko sebe udobnost poznate sobe, utoite koje

ona prua.To je bio dom. Dom za Vebsterove od onog dana kada je prvi Don D. Vebster doao ovamo i

sagradio prvi deo dugake kue. Don D. je izabrao to mesto zato to je imalo potok sa pastrmkama, ili je

bar tako uvek govorio. Ali bilo je neto vie od toga. Mora da je bilo, ree Vebster sebi, neto vie od toga.Ili je moda, u poetku, to i bio samo potok sa pastrmkama. Potok sa pastrmkama i drvee i livade,stenoviti greben koji jutrom obavija magla sa reke. Moda je ostalo raslo, raslo postepeno sa godinama, sarazgranavanjem porodice, sve dok i samo tlo nije bilo natopljeno neim to se pribliavalo tradiciji, ali nijesasvim bilo tradicija. Neim to je svako drvo, svaki kamen, svaku stopu zemljita inilo Vebsterovimdrvetom ili kamenom ili grumenom zemlje. Sve je to pripadalo njima.

Don D., prvi Don D., doao je posle raspadanja gradova, poto su ljudi napustili, jednomzasvagda, pretrpana utoita dvadesetog veka, otrgli se od plemenskog instinkta da budu na okupu u jednoj

peini ili na jednom proplanku protiv zajednikog neprijatelja ili u zajednikom strahu. Instinkta koji je biosavladan jer vie nije bilo strahovanja niti neprijatelja. ovek je ustao protiv instinkta opora koji su mu u

prohujalim vekovima nametnuli ekonomski i drutveni uslovi. Jedna nova sigurnost i obilje omoguili su mu

da se otrgne:Ovakav razvoj zapoeo je jo u dvadesetom veku, pre vie od dve stotine godina, kada su se ljudi

selili u kue na selu da bi imali sve vazduh i dosta prostora, trazei prijatan ivot kakav im gradskaegzistencija u svojoj najstriktnijoj formi nikada nije pruala.

I evo krajnjeg rezultata. Mirno ivljenje. Mir koji moe doi tek sa dobrim stvarima. ivot za kakvimsu ljudi godinama udeli. Vlastelinska egzistencija, zasnovana na starim porodinim domovima i prostranim

jutrima zemlje, sa energijom iz atomskih izvora i robotima umesto slugu.Vebster se nasmei kaminu sa rasplamsalim drvetom. Kamin je bio anahronizam, ali dobar

anahronizem - neto to je ovek doneo sa sobom jo iz peine. Beskoristan, jer je atomsko grejanje bolje,ali prijatniji. ovek ne bi mogao da sedi i gleda u atomsku vatru, sanjari i gradi kule u plamenu.

ak i ona grobnica tamo, u koju su popodne poloili njegovog oca. I to je bila porodica. Zajedno sasvima ostalima. Melanholian ponos i lagodan ivot i mir.

U stara vremena mrtvi su bili sahranjivani svi zajedno na velikim povrinama, stranac obraz uz obrazsa strancem.

18


19/103

On nikada nikuda ne ide.

To je Denkins rekao sveteniku.I to je bilo tano. Jer zato je potrebno da se ide ma kuda? Sve je tu. Jednostavnim okretanjem

brojanika ovek moe da razgovara licem u lice s kime god eli, moe da se nae, ulima ako ne i telom,gde god hoe. Moe da ode u pozorite ili da slua koncert, ili da cunja po knjigama u nekoj biblioteci nadrugom kraju sveta. Moe da svri kakav god hoe posao ne diui se sa stolice.

Vebster ispi viski, pa se okrenu maini sa brojanikom pored stola.Okretao je brojeve napamet, ne gledajui u imenik. Znao je kuda e.Prstom lako pritisnu jednu polugu i soba ieze - ili se inilo da iezava. Ostade samo stolica u kojoj

je sedeo, deo stola, deo same maine, i to je bilo sve.Stolica se nae na padini brda obrasloj zlatnom travom i naikanoj upavim drveem povijenim na

vetru, na padini koja se sputala dole do jezera uurenog u zagrljaju ljubiastih planinskih grebena.Zatamnjeni dugim pojasevima plaviastog zelenila udaljenih borova, grebeni su se neravnomerno uspinjali istapali se sa plaviastim vrhovima pod snegom koji su se uzdizali nad njima u zupastoj liniji.

Vetar je otro zvidao u povijenom drveu i kidao visoku travu iznenadnim naletima. Poslednji zracisunca kresali su vatre na dalekim visovima.

Usamljenost i velianstvenost, ogroman pojas ispremetane zemlje, uureno jezero, sabljaste senkena dalekim planinskim vencima.Vebster je komotno sedeo u svojoj stolici, mireci prema vrhovima.

Jedan glas mu ree gotovo uza samo uvo: "Mogu li da uem?"Mek, utav glas, potpuno neljudski. Ali glas koji je Vebster poznavao.Klimnu. "Svakako, Duvejne."Okrete se malo u stranu i vide sloeno postolje za uanje s rutavom prilikom Marsovca mekih oiju

kako ui na njemu. Drugi tui komadi nametaja nejasno su se nazirali oko postolja, nagovetavajui stvariiz onog stana tamo na Marsu.

Marsovac pokaza rutavom rukom prema planinama.

"Ti voli ovo", ree. "Ti to moe da shvati. Ja mogu da shvatim kako ti to razume, ali za mene utome ima vie uasa nego lepote. To je neto to mi nikada ne bismo mogli imati na Marsu."Vebster isprui ruku, ali ga Marsovac zaustavi."Neka, ostavi ga", ree. "Znam zato si doao ovamo. Ja ne bih doao u ovo doba da nisam mislio da

e moda stari prijatelj...""Lepo od tebe", ree Vebster. "Milo mi je to si doao.""Tvoj otac", ree Duvejn, "bio je veliki ovek. Seam se kako si mi priao o njemu onih godina

kada si bio na Marsu. Onda si rekao da e se jednom vratiti. Kako to da nikada nisi doao?""Pa", ree Vebster. "Ja prosto nikada...""Ne govori mi", ree Marsovac. "Ve znam.""Moj sin", ree Vebster, "ide na Mars kroz nekoliko dana. Kazau mu da svrati do tebe."

"Bilo bi lepo da doe", ree Duvejn. "ekau ga."Uzvrti se nelagodno na postolju za uanje. "Moda on nastavlja tradiciju.""Ne", ree Vebster. "Studira tehniku. Nikad ga nije interesovala hirurgija.""On ima pravo", primeti Marsovac, "da ivi ivotom koji je izabrao. Ipak, oveku se moe dopustiti

da eli.""Moe", sloi se Vebster. "Ali, s tim je gotovo, to je svrena stvar. Moda e biti veliki inenjer.

Izgradnja vasionskih brodova. Pria o brodovima koji e ii do zvezda.""Moda je", ree Duvejn, "tvoja porodica ve dosta uinila za medicinsku nauku. Ti i tvoj otac...""I njegov otac", ree Vebster, "pre njega.""Tvojom knjigom", izjavi Duvejn, "zaduio si Mars. Ona e moda privui veu panju na

specijalizaciju o Marsovcima. Moji ljudi nisu dobri lekari. Nemaju osnove za to. udno kako se razvijajuumovi raznih vrsta. udno da Mars nikada nije ni pomislio na medicinu - bukvalno nikada nije ni pomislio.Tu potrebu je zadovoljavao kultom fatalizma. Dok je jo na poetku vae istorije, kada su ljudi jo iveli u

peinama..."

19


20/103

"Ima mnogo stvari", ree Vebster, "kojih ste se vi setili, a mi nismo. Stvari za koje se sada pitamokako smo uopte mogli da ih propustimo. Sposobnosti koje ste vi razvili a mi ih nemamo. Uzmi samo svojuspecijalnost, filozofiju. Razlikuje se od nae. To je nauka, dok naa filozofija nikada nije bila nita vie donespretno traganje po narudbini. A vi ste imali sreen, logian razvitak filozofije, izvodljive, praktine,

primenljive, stvarni instrument."Duvejn krenu da govori, oklevao je malo, pa onda nastavi. "Blizu sam neega, neega to je moda

novo i zapanjujue. Neega to e biti instrument za vas, ljudska bia, kao i za Marsovce. Ve godinamaradim na tome, polazei od izvesnih duhovnih postavki o kojima sam prvi put uo kada su doli Zemljani.Jo nita nisam rekao jer nisam bio siguran."

"A sada si", ree Vebster, "siguran.""Ne sasvim", ree Duvejn. "Ne sasvim siguran. Ali gotovo da jesam."Sedeli su utei, posmatrajui planine i jezero. Neka ptica slete na jedno od upavih drveta i zapeva.

Tamni oblaci gomilali su se iza planinskih venaca, a snegom pokriveni vrhovi uzdizali su se kao izrezani odkamena. Sunce utonu u jezero jarkog crvenila i najzad se utia kao sjaj vatre koja tinjajui lagano dogoreva.

Na nekim vratima se zau kucanje i Vebster se tre u stolici, odjednom vraen u stvarnost kabineta istolice pod sobom.

Duvejn je otiao. Stari filozof je doao i posedeo jedan as u razmiljanju sa prijateljem, pa se ondaneprimetno povukao.

Opet se zau kucanje.Vebster se nae napred, pritisnu polugu, i planine iezoe; soba opet postade soba. Sumrak se cediokroz visoke prozore, a od vatre je ostalo samo rumeno svetlucanje pod pepelom.

"Ui", ree Vebster.Denkins otvori vrata. "Veera je na stolu, gospodine.""Hvala", ree Vebster i polako se die sa stolice."Za vas je postavljeno u elu stola, gospodine" ree Denkins."A, da", ree Vebster. "Hvala Denkinse. Ba ti hvala to si me podsetio."

Vebster je stajao na irokoj rampi uzletita za vasionske brodove i gledao predmet koji je nestajao nanebu, dok su se slabe treperave strelice crvene boje probijale kroz studenu sunevu svetlost.

Jo mnogo minuta poto se predmet izgubio on je stajao tu, steui rukama ogradu pred sobom, saoima upravljenim gore u nebo.Usne su mu se micale i govorile: "Do vienja, sine"; ali glas se nije uo.Polako se vrati u stvarnost oko sebe. Znao je da se ljudi kreu oko rampe; izgledalo je kao da se pista

protee beskrajno do dalekog horizonta, naikana tu i tamo ispupenim predmetima - vasionskimbrodovima koji oekuju uzletanje. Uurbani traktori radili su oko jednog hangara raiavajui poslednjeostatke snega koji je pao te noi.

Vebster uzdrhta i pomisli da je to udno, jer podnevno sunce bilo je toplo. I opet uzdrhta.Polako se okrenu od ograde i uputi se zgradi uprave. I u jednom munjevito kratkom trenutku oseti

iznenadan strah - bezrazloan i zbunjujui strah od one betonske trake koja predstavlja rampu. Strah od kogauzdrhta dok je vukao noge ka vratima ekaonice.

Jedan ovek je iao prema njemu, maui mapom za pisma u ruci, i Vebster, primetivi ga, arkopoele da mu se ovek ne obrati.

ovek nita ne ree, proe pored njega jedva ga pogledavi, i Vebster oseti olakanje.Da je sada kod kue, govorio je Vebster sam sebi, zavrio bi ruak i spremao bi se da prilegne i

odrema. Vatra bi plamsala na ognjitu i plamen bi bacao odsjaj na metalne podupirae. Denkins bi mudoneo pie i rekao bi koju re - uobiajena konverzacija.

Pouri prema vratima, ubrzavajui korak u elji da pobegne od golog i hladnog prostranstva masivnerampe.

Kako se udno oseao zbog Tomasa. Prirodno je, svakako, to mu je bilo teko da ga vidi kakoodlazi. Ali potpuno je neprirodno to je za onih nekoliko poslednjih minuta osetio onoliki strah kako senadima u njemu. Strah od putovanja kroz prostor, strah od tue zemlje Marsa - mada Mars gotovo vie i nije

bio stran. Zemljani su ga poznavali ve vie od jednog veka, borili se protiv njega, iveli sa njim; neki odnjih su ga ak i zavoleli.

20


21/103

Ali samo krajnjim naporom volje uzdrao se, u onih poslednjih nekoliko sekundi pre nego to je broduzleteo, da ne istri na pistu i ne krikne za Tomasom da se vrati, da ne ide.

To, naravno, nikada ne bi uinio. To bi bio egzibicionizam, sraman i poniavajui - stvar kakvujedan Vebster ne bi mogao da uini.

Na kraju krajeva, ree sebi, put na Mars nije neka velika pustolovina, vie ne. Nekada je bio, ali tovreme je zauvek prolo. On sam je u svojim mladim danima otiao na Mars i ostao tamo pet dugih godina.To je bilo - zapanji se pri toj pomisli - to je bilo pre blizu trideset godina.

Kada mu robot posluitelj otvori vrata, u lice mu udari amor i brujanje predvorja i kroz taj amorprovlaila se neka neodreena nit uasa. Oklevao je trenutak, onda kro unutra. Vrata se tiho zatvorie zanjim.

Drao se sasvim uza zid, da ne bi ljudima bio na putu, i uputi se stolici u jednom uglu. Sede i zavalise u stolici, zaronivi telo duboko u jastuke, gledajui ljudska stvorenja kako se okreu i vrve po sobi.

Kretavi ljudi, uurbani ljudi, ljudi sa udnim, nebliskim licima. Stranci - svi stranci. Nijednopoznato lice. Ljudi koji odlaze. Putuju na planete. Nestrpljivi da krenu. Nervozni zbog poslednjih sitnica.Tre gore-dole.

Iz gomile izroni poznato lice. Vebster se nae napred."Denkinse!" povika, a onda se pokaja to je viknuo, mada je izgledalo da niko ne primeuje.

Robot mu prie i stade pred njega."Kai Rejmondu", ree Vebster, "da moram odmah da se vratim. Reci mu da smesta doveze 'kopterpred ulaz."

"ao mi je, gospodine", ree Denkins, "ali ne moemo odmah krenuti. Mehaniari su nali nekikvar u atomskoj komori. Postavljaju novu. Bie potrebno nekoliko asova."

"Sigurno je", nestrpljivo ree Vebster, "to moglo da saeka neki drugi put.""Mehaniar je rekao da ne moe, gospodine", ree Denkins. "Moglo bi da eksplodira svakog asa.

Celokupan naboj energije...""Da, da", sloi se Vebster. "Valjda je tako."

Nervozno je vrteo svoj eir. "Ba se setih", ree, "da moram neto da uradim. Neto to mora smestada se uini. Moram kui. Ne mogu da ekam nekoliko asova."

Pomeri se napred na ivicu stolice, buljei u uskomeanu gomilu.Lica... lica..."Mogli biste da televizirate", predloi Denkins. "Neki robot bi to mogao da vam uini. Ima jedna

kabina...""Stani, Denkinse", ree Vebster. Oklevao je trenutak. "Nema nita da se uradi tamo kod kue. Ba

nita. Ali ja moram da stignem tamo. Ne mogu da ostanem ovde. Ako budem morao da ostanem, poludeu.Prepao sam se tamo na rampi. Ovde sam zbunjen i pometen. Imam oseanje - neko udno, strano oseanje.Denkise, ja..."

"Razumem, gospodine", ree Denkins. "I va otac ga je imao."Vebster zinu. "Moj otac?""Da, gospodine, zato nikad nigde nije iao. Bio je otprilike vaih godina, gospodine, kada je to

otkrio. Pokuao je da otputuje u Evropu i nije mogao. Stigao je na pola puta i vratio se. On je imao jednoime za to."

Vebster je sedeo u napetoj tiini."Ime za to", ree najzad. "Naravno da postoji ime za to. Moj otac je to imao. Deda - da li je i on

imao?""Ne bih to znao da vam kaem, gospodine", ree Denkins. "Ja nisam bio stvoren sve dok va deda

nije bio ve postariji ovek. Ali moda je imao. Ni on nikada nigde nije putovao.""Onda shvata", ree Vebster. "Zna kako je to. Oseam se kao da u se razboleti - fiziki razboleti.

Vidi ako moe da iznajmi 'kopter - ta bilo, samo da stignemo kui.""Da, gospodine", ree Denkins.On poe, a Vebster ga pozva nazad."Denkinse, da li iko drugi zna za ovo? Iko...""Ne, gospodine", ree Denkins. "Va otac to nikada nije pominjao i ja sam nekako oseao da on ne

bi eleo da govorim o tome."

21


22/103

"Hvala, Denkinse", ree Vebster.Vebster se opet udobno smesti u stolici, oseajui se naputen i usamljen i na pogrenom mestu. Sam

u zahuktalom predvorju koje pulsira ivotom - usamljenost koja ga razdire, od koje postaje mlitav i slab.Nostaglija. Istinska, sramna nostaglija, govorio je sebi. Neto to deaci oseaju kada prvi put odlaze

od kue, kada prvi put izlaze da se upoznaju sa svetom.Ima jedna pomodna re za to - agorafobija, bolestan strah od otvorenog prostora - izveden od korena

grke rei za strah - bukvalno - strah od trga, pijace.Ako bi preao preko sobe do televizijske kabine, mogao bi da ukljui poziv, razgovara sa majkom ili

nekim od robota, ili, jo bolje, prosto da sedi i posmatra kuu dok Denkins ne doe po njega.Krenu da se digne, ali onda opet utonu u stolicu. Nije vredelo. Samo govoriti sa nekim ili gledati

kuu nije isto to i biti tamo. Ne bi mogao da udie miris borova u zimskom vezduhu, ili da uje poznatokripanje snega na stazi pod nogama, ili da prui ruku i dodirne neki od masivnih hrastova koji se diu dustaze. Ne bi mogao da oseti toplinu vatre ili onaj siguran, find dah pripadanja, identifikovanja sa zemljom istvarima na njoj.

A ipak - moda bi pomoglo. Ne mnogo, moda, ali neto bi pomoglo. Opet krenu da se digne sastolice i ohladi se. Tih nekoliko kratkih koraka do kabine sadravalo je u sebi uas, grozan, neodoljiv uas.Da ih pree, morao bi da tri. Da tri da bi izbegao oi koje ga posmatraju, nepoznate glasove, munu

blizinu stranih lica.

Naglo sede.Ostar glas neke ene presee bol i on se povue to dalje od njega. Oseao se grozno. eleo je daDenkins doe to pre.

Prvi dah prolea doe kroz prozor, ispunjavajui kabinet nagovetajem snegova koji se tope, lia icvea koje dolazi, barskih ptica koje u klinu lete na sever plovei plavetnilom, pastrmke koja oekujuimuicu vreba u dubokoj bistroj

vodi.Vebster die oi sa sveznja papira na svom stolu, udahnu povetarac i oseti njegov prohladan apat na

obrazu. Ruka mu posegnu za aom sa rakijom, nae je praznu i ostavi je nazad.Nae se opet nad papire, uze olovku i precrta jednu re.Kritiki proita poslednje pasuse.

injenica da su od dve stotine pedeset ljudi koji su pozvani da me posete, pod pretpostavkom da jere o neubiajeno znaajnoj misiji, samo trojica mogla da dou, ne dokazuje obavezno da su svi osim tetrojice rtve agorafobije. Neki su moda imali opravdane razloge to nisu bili u stanju da prihvate moj poziv.Ali to stvarno ukazuje na sve veu nevoljnost ljudi koji ive na nain zemaljske egzistencije, koji jeuspostavljen posle raspadanja gradova, da se kreu sa poznatih mesta, na jedan sve dubiji nagon za ostajanjemeu prizorima i stvarima koje se u njihovom duhu povezuju sa zadovoljstvima i prijatnou ivota.

Niko ne moe jasno da pokae kakav e biti rezultat ovakvog razvoja, poto se on odnosi samo najedan mali deo stanovnitva Zemlje. U veim porodicama ekonomski pritisak nateruje neke od sinova datrae sebi sreu ili na drugom kraju Zemlje ili na nekoj od ostalih planeta. Mnogi drugi namerno traeavanturu i mogunosti u kosmosu, dok trei opet stupaju u profesije ili poslove koji onemoguuju ivot na

jednom mestu.

Prevrnu list i pree na poslednju stranicu.To je dobra stvar, znao je, ali ne moe biti objavljena, jo ne. Moda posle njegove smrti. Niko,

koliko je on mogao utvrditi, nije jo uspeo da shvati taj razvoj, da primi kao prirodnu stvar injenicu da ljudiretko odlaze iz svojih domova. Zato bi, na kraju krajeva, uopte odlazili od svojih kua?

Izvesne opasnosti mogu se videti u...

Televizor mu zakra uz lakat i on prui ruku da pritisne polugu.Soba izblede i on se nae licem u lice sa ovekom koji je sedeo za stolom, gotovo kao da je sedeo za

istim stolom, preko puta Vebstera. Sedokos ovek sa tunim oima iza debelih soiva.Vebster je napregnuto gledao jedan trenutak, s mukom se priseajui."Je li mogue?" upita, a ovok se tuno nasmei.

22


23/103

"Promenio sam se", ree on. "A i vi. Zovem se Klejborn. Seate se? Marsovska medicinskakomisija..."

"Klejborn! esto sam pomiljao na vas. Ostali ste na Marsu."Klejborn klimnu. "Proitao sam vau knjigu, doktore. To je stvarni doprinos. esto sam mislio da

treba da se napie, eleo sam da to i sam uinim, ali nisam imao vremena. Pa i ako nisam. Vi ste to uradilibolje. Naroito ono o mozgu."

"Uvek me je kopkao marsovki mozak", ree mu Vebster. "Izvesne njegove osobenosti. Bojim se dasam od onih pet godina vie vremena proveo vodei zabeleke o njemu nego to je trebalo. Bilo je i drugog

posla.""Uradili ste dobru stvar. Zato vas sada i zovem. Imam jednog pacijenta - operacija na mozgu. Samo

je vi moete uraditi."Vebster zinu, ruke poee da mu drhte. "Doveete ga ovamo?"Klejborn odmahnu glavom. "Ne moe da se pokree. Verujem da ga znate. Duvejn, filozof.""Duvejn!" ree Vebster. "On je jedan od mojih najboljih prijatelja. Razgovarali smo pre samo dva

dana.""Napad je bio iznenadan", ree Klejborn. "On trai vas."Vebster zaneme i ohladi se - ohladi se od studeni koja odnekuda stade da mili po njemu. Studeni od

koje mu izbi hladan znoj po elu, a pesnice se stisnue u vor.

"Ako odmah krenete", ree Klejborn, "moete da stignete ovamo na vreme. Ve sam uredio saSvetskim odborom da vam odmah stave jedan brod na raspolaganje. Potrebna je najvea brzina.""Ali", ree Vebster, "ali... ja ne mogu da doem.""Ne moete da doete!""Nemogue je", ree Vebster. "Ja sumnjam da sam uopte potreban. Svakako, vi lino...""Ja ne mogu", ree Klejborn. "Niko to ne moe osim vas. Niko drugi nema to znanje. Vi drite

Duvejnov ivot u svojim rukama. Ako doete, on e iveti. Ako ne doete, umree.""Ne mogu da idem u kosmos", ree Vebster."Svako moe u kosmos", nervozno odvrati Klejbron. "To nije kao to je nekad bilo. Imaju sav

mogui komfor.""Ali vi ne shvatate", preklinjao je Vebster. "Vi..."

"Ne, ne shvatam", ree Klejborn. "Iskreno da vam kaem, ne razumem. Da neko odbija da spaseivot prijatelju..."Dva oveka su dugo gledala jedan drugog i nijedan ne progovori ni re."Rei u odboru da poalje brod pravo vaoj kui", ree najzad Klejborn. "Nadam se da ete se do

tada odluiti da doete."Klejborn izblede i opet se pojavi zid - zid i knjige, kamin i slike, voljeni nametaj, oseanje prolea

koje dolazi kroz otvoren prozor.

Vebster je sedeo sleen u svojoj stolici i buljio u zid pred sobom.Duvejn, kosmato, nabrano lice, utavi apat, njegovo prijateljstvo i razumevanje. Duvejn koji

uzima tkivo od koga su nainjeni snovi i uobliava ga u logiku, u pravila ivota i vladanja. Duvejn koji

filozofiju koristi kao orue, kao nauku, kao pomo na putu ka boljem ivotu.Vebster zaroni lice u ruke, borei se sa agonijom koja ga je obuzimala.Klejborn nije razumeo. ovek ne bi ni mogao da oekuje da e razumeti, jer ni na koji nain nije

mogao da zna. A ak i kada bi znao, da li bi razumeo? ak ni on, Vebster, ne bi to razumeo kod nekogdrugog dok nije otkrio u sebi - uasan strah od naputanja svog ognjita, svoje zemlje, svojih stvari, malihsimbola koje je stvorio. I to ne on sam, ve i oni drugi Vebsteri. Poev od prvog Dona D. Ljudi i ene kojisu od ivota napravili kult, od ponaanja tradiciju.

On, Derom A. Vebster, putovao je na Mars dok je jo bio mlad ovek i dok jo nije oseao nitipodozrevao da njegovim ilama tee pravi otrov. Ba kao to je Tomas otiao na Mars pre nekoliko meseci.Ali trideset godina mirnog ivota ovde u povuenosti koju Vebestrovi nazivaju domom izvuklo je ovaj otrovnapolje, razvilo ga je a da on to nije ni znao. U stvari, nije ni bilo prilike da sazna.

Bilo je jasno kako se razvio - sada jasno kao dan. Navika i duhovni obrazac i povezivanje sree saizvesnim stvarima - stvarima koje same po sebi nemaju stvarne vrednosti, ali im je jedna porodica tokom petgeneracija pridavala vrednost, odreenu, konkretnu vrednost.

23


24/103

Nije udo to su druga mesta izgledala tua, nije udo to su drugi horizonti svojom linijomnagovetavali grozu.

I ovek tu nita nije mogao da uini - nita, do da posee sve drvee, spali kuu i promeni pravacvodenih tokova, ni to moda ne bi pomoglo - ak ni to.

Televizor zaprede i Vebster die glavu; prui ruku i palcem pritisnu polugu.Soba bljesnu belom svetlou, ali slika se ne pojavi. Jedan glas ree: "Tajni poziv. Tajni poziv."Vebster gurnu unazad jednu plou na maini, okrenu nekoliko brojeva, u kako se energija sa umom

podie u jedan zastor koji odvoji sobu od spoljnog sveta."Tajnost uspostavljena", ree.

Nestade belog bljeska i za stolom preko puta njega nae se ovek. ovek koga je ve mnogo putavideo u novinama i kako govori preko televizije.

Henderson, predsednik Svetskog odbora."Zvao me je Klejborn", ree Henderson.Vebster potvrdi bez rei."Kae mi da odbijate da idete na Mars.""Nisam odbio", ree Vebster. "Kada se Klejborn iskljuio, pitanje je ostalo otvoreno. Rekao sam mu

da mi je nemogue da idem, ali on je to odbio, izgleda da nije razumeo.""Vebster, vi morate ii", ree Henderson. "Vi ste jedini ovek koji ima potrebno znanje o mozgu

Marsovaca da bi mogao da obavi tu operaciju. Kada bi to bila jednostavna operacija, moda bi neko drugimogao da je uradi. Ali ovakvu ne.""Moda je tako," ree Vebster, "ali...""Nije samo re o spasavanju ivota", ree Henderson. "ak ni ivota tako istaknute linosti kao to je

Duvejn. Ovo je jo vie od toga. Duvejn je va prijatelj. Moda vam je nagovestio da je neto pronaao.""Da", ree Vebster. "Jeste. Novo shvatanje filozofije.""Shvatanje", izjavi Henderson, "bez koga mi ne moemo. Koncepcija koja e iznova izgraditi

Sunani sistem, koja e oveanstvo pomeriti za sto hiljada godina unapred za vreme od dve generacije.Jedan nov smer ka cilju koji nismo ni nasluivali, za koji nismo ak ni znali da postoji. Potpuno nova istina,vidite. Istina koja do sada nikome nije pala na pamet."

Vebsterove ruke stezale su ivicu stola sve dok mu zglobovi ne pobelee.

"Ako Duvejn umre", ree Henderson, "ta ideja e umreti s njim. Moda e zauvek biti izgubljena.""Pokuau", ree Vebster. "Pokuau..."Hendersonov pogled bio je tvrd. "Je li to najvie to moete da uinite?""Najvie", ree Vebster."Ali, ovee, morate imati razlog! Neko objanjenje.""Nikakvo obajnjenje", ree Vebster, "koje bih eleo da dam."

Namerno prui ruku i gurnu prekida.

Vebster je sedeo za stolom i drao ruke pred sobom buljei u njih. Ruke u kojima je bila vetina,koje su drale znanje. Ruke koje bi mogle da spasu jedan ivot ako bi samo mogao da ih dovede na Mars.Ruke koje bi za Sunani sistem, za oveanstvo, za Marsovce, mogle da spasu jednu ideju - novu ideju -

koja bi ih unapredila za sto hiljada godina u toku naredne dve generacije.Ali ruke okovane fobijom koja je nastala iz ovog mirnog ivota. Dekadencija, udno lepa, i mrtva -

dekadencija.ovek je napustio nabujale gradove, mesta okupljanja pre dve stotine godina. Raistio je sa starim

neprijateljima i drevnim strahovanjima koja su ga drala na okupu oko zajednike vatre, ostavio za sobomduhove koji su sa njim izili iz peina. Pa ipak - pa ipak...

Ovo ovde je drugo mesto okupljanja. Ne za telo, ve za duh. Psiholoka logors

Cliford Simak Grad

Documents