Charity in the Abrahamic religions (in serbian)

Мр Радмило В. Кошутић

Филолошки факултет у Београду

Докторске студије културе

radmilo . kosutic @ yahoo . com

Милосрђе у аврамистичким

религијама1

Апстракт

У свим религијама света милосрђе и љубав исконске су одреднице

божанског. И у политеистичким и у монотеистичким религијама Бог је

највише Биће, неизмерна љубав и милосрђе. Божија наука не може се

схватити без милосрђа.

Три највеће монотеистичке религије настале су из заједничког корена,

па се тако у Старом завету Бог пројављује као Бог милосрђа, у Новом

завету, кроз Исуса Христа, сједињује се људско и Божије срце, што је

суштина хришћанске благовести односно милосрђе. У јудаизму, кроз

милосрђе се ствара узајамни блиски сусрет верника с Богом, док је у

исламу, такође, милосрђе свуда присутно: ”У име Бога неизмерног Доброг,

увек милосрдног”. Са богословског становишта кроз примере из светих

списа, попут Јеврејске библије, Талмуда, Хришћанске библије и Курана биће

анализирани и предочени примери милосрђа.

Под речју милосрђе подразумевају се човекољубље, односно човечност

или хуманост, односно помоћ другим људима који су у невољи, који нису у

стању да задовоље своје основне животне потребе. Идеја милосрђа1 Аврамистичке религије су оне религије чији је праотац Аврам, предакЈевреја и муслимана а духовни отац хришћана.

1

представља несебичну љубав, љубазност, пажњу, праведност и

великодушност. У својој практичној примени милосрђе се односи на

расподелу добара сиромашнима, оснивање задужбина, завештање

установа социјалне заштите попут сиротишта, болница, домова за

стара лица. Под милосрђем се подразумева и обилазалк затвореника у

казненим установама, нега болесних, пружање гостопримства

путницима, избеглим или расељеним лицима као и сахрањивање умрлих.

Кључне речи: богословље, ислам, јудаизам, милосрђе, монотеистичке

религије, свети списи, хришћанство

Тада ће рећи цар онима што му стоје с десне стране: ходите

благословени оца мојега; примите царство које вам је приправљено од

постања свијета. Јер огладњех, и дасте ми да једем; ожедњех, и

напојисте ме; гост бијах, и примисте ме;Го бијах, и одјенусте ме;

болестан бијах, и обиђосте ме; у тамници бијах, и дођосте к мени. Тада

ће му одговорити праведници говорећи: Господе! кад те видјесмо гладна, и

нахранисмо? или жедна, и напојисмо? Кад ли те видјесмо госта, и

примисмо? или гола, и одјенусмо? Кад ли те видјесмо болесна или у

тамници, и дођосмо к теби?И одговарајући цар рећи ће им: заиста вам

кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте.

(Матеј 25, 43-40)

Дакле, милосрђе је једно од суштинских елемената

аврамистичких религија а значи љубав према ближњем. У

тумачењу овог појма потребно је поћи од латинске речи caritas

која потиче од грчке речи χάρις чији су синоними следећи:

2

молитва, лепота, извињење, љубазност, љупкост, милост,

саосећајна љубав, благонаклоност, племенитост, допуштење,

добра воља и оно што даје радост. Хришћанско предање је

усвојило реч χάρις која је постала синоним речима ἀγάπη

(хришћанска вечера љубави), φιλανθρωπία (човекољубље или

добра воља да се помогне ближњем) и φιλοξενία (љубав према

странцу или гостопримство). Човекољубље, човечност или

хуманост представља активан однос према другим људима који

нису у стању да задовоље своје основне животне потребе.

Такође, ова реч је еквивалент јеврејским појмовима милосрђа

(аhab), (rahamim), (hesed) и (sedakah)

као и у исламском ة� دق� Из свега наведеног уочава се .(sadaka) ص���

да милосрђе представља несебичну љубав, заштиту, љубазност,

пажњу, правичност и великодушност. У својој практичној

примени милосрђе се односи на расподелу добара сиромашнима,

оснивање задужбина и завештања установа социјалне заштите

попут сиротишта, болница и домова за стара лица.2

У прошлости, пре настанка аврамистичких религија,

документи древне Месопотамије и Египта (на овим просторима

настаће јудаизам) указују на то да је милосрђе у смислу

друштвене правде сматрано начелом које су установили богови.

Реформе месопотамског цара Урукагина (живео око 2400. година

пре Христа) славиле су се јер је цар становнике Лагаша

ослободио зеленаштва и глади, а удовице и сирочад нису више2 Editor in chief Lindsay Jones, Encyclopedia of religion, second edition,vol. 3, Gale, Detroit, 2005, стр. 1553.

3

били у немилости моћника. Али идеје милосрђа, друштвене

правде и свести нису се развиле само по заповести богова већ

и због друштвених околности, угњетавања и патњи. Богиња

Нанше а касније и бог Уту (или Шемеш), као отац и мајка

сирочaди, били су гаранти правде, бринули се о удовицама,

залагали се за праведност према сиромашнима и пружали

уточиште прогнанима. Чувени цар Хамураби је кроз

законодавство настојао да уклони друштвене неједнакости које

су злоупотребама створили моћници и други виђени људи

месопотамског друштва. У древном Египту, милосрђе се

доживљавало као наклоност према ближњима и као начин

умилостивљавања богова у циљу задобијања бесмртности али је,

такође, по Књизи мртвих милосрђе значило: „дати хлеб

гладнима, воду жеднима, одећу нагима и чамац ономе који нема

ниједан.“3

У старој Грчкој, милосрђе се испољавало кроз

добротворна дела према невољнима. А о милосрђу су говорили

филозофи античке Грчке, као и писци драма и песници.

Појам χάρις првобитно је означавао дар доброте,

надахнут од Харитâ (Грација), богиња, које су оличења не

само физичких особина као што су шарм, љупкост и лепота већ

и духовних особина као што су доброта, добра воља и

захвалност. Под утицајем великих филозофа: Сократа, Платона

и Аристотела, као и филозофа стојика, милосрђе се

доживљавало као дужност према свим онемоћалим и сиромашним

3 Исто, стр. 1553-1554.

4

људима ма где се они налазили (иначе, хришћанско богословље

се добрим делом заснива на неоплатонизму). Милосрђе је било

уобичајена верска дужност али и друштвена и економска

потреба. Бити милостив и чинити милосрђе из љубави била су

уобичајена етичка начела. Хесиод је још више изражавао своју

забринутост за сиромашне иако је хвалио труд и наглашавао

умереност у практиковању милосрђа подржавајући човекољубље,

исправна дела, поштовање странаца и сиромашних. У класичним

старогрчким градовима-државама попут Атине, Тебе или

удаљеног Акрагаса милосрђе се великодушно и нашироко

практиковало у смислу несебичне љубави, милостиње, сажаљења,

бриге према сирочадима, удовицама и старима. Пресократовски

филозофи сматрали су правду и једнакост начелима која потичу

од самих богова. Питагора је посебно истицао једнакост и

хармонију у друштвеним односима. Јер и Хераклит додаје да су

сви људски закони храњени једним законом, оним божанским. Не

постоје ни политички ни економски закони већ само они

морални. За велике мислиоце петог и четвртог века пре

Христа, чинити добро врлине ради морално је утемељење за

милосрђе. Главно начело старогрчке религије и друштвене

мисли заснивало се на томе да су божанства извор доброте јер

су и сâма доброта. Платон у Држави истиче да узрок зла

морамо да тражимо у другим појава а не у Богу.4 Ни Бог ни

човек не могу да буду заиста добри без преношења доброте на

друге. Аристотел додаје: ако су сви мушкарци виђени једни с другима

4 Platon, Država, Beogradski izdavačko-grafički zavod, Beograd, 2002,стр. 60.

5

у моралној племенитости с тежњом да обављају најплеменитија дела, у

потпуности ће бити остварено заједничко благостање, док ће поједици

моћи да уживају у највећим добрима уколико је врлина највеће добро.

Аристотел је настојао на идеји „веселог добротвора“. Бити

добар значи чинити добро. По Аристотелу сиромаштво не треба

толерисати јер доводи до распадања демократске државе и

представља основу друштвених побуна. Професионални просјаци

били су забрањени у хомеровском друштву, у Солоновој и

Платоновој Атини, као и Спарти. Ипак, сиромаштво је

прихваћено као чињеница живота а милосрђе као његово

олакшање. Грци би бацали анатему на свакога „ко не би обезбедио

воду жеднима, ватру онима којима је она потребна да се огреју, као и

право сахрањивања, гостопримство или давање упутстава оном незнацу

који би се изгубио“. Већину грчких религијских и друштвених

мисли усвојили су Цицерон и Сенека који су у својим

излагањима о љубави према ближњем одјек Аристотеловог учења

и грчког схватања човекољубља. Да ли због части или других

мотива милосрђе је навелико практиковано у Римском царству,

поготово у систему alimenta5 који је подразумевао мере са

сврхом помагања сиромашне деце и сирочади.6

а) Милосрђе у јудаизму и јеврејској Библији

Нема сумње да су на јеврејско поимање милосрђа

утицале вавилонска и египастка култура, као и друге културе

5 Систем уведен за Време цара Нерве (96-98) који је био први од „петдобрих царева“. 6 Editor in chief Lindsay Jones, Encyclopedia of religion, second edition,vol. 3, Gale, Detroit, 2005, стр. 1553- 1554.

6

древног Блиског истока. Упркос тим утицајима, важно је

истаћи да су појму милосрђа Јевреји додали религијску и

друштвену мисао која је изложена у њиховим религијским

списима а посебно у јеврејској Библији. Тако се корен речи

aheb односи пре свега на љубав између мушкарца и жене, али у

свом богословском виду означава Божију љубав према

човечанству, љубав човечанства према Богу као и љубав међу

људима.7 Божија љубав према људском роду настала је из

Божије потребе да сачува људски род и творевину: Јер је Господ

Бог ваш Бог над боговима и господар над господарима, Бог велики, силни

и страшни, који не гледа ко је ко нити прима поклона. Даје правицу

сироти и удовици; и љуби дошљака дајући му хљеб и одијело. Љубите

дакле дошљака, јер сте били дошљаци у земљи Мисирској (Понз

10,17-19); Очи су свијех к теби управљене, и ти им дајеш храну на

вријеме. Отвараш руку своју, и ситиш свашта живо по жељи

(Псалам 145,15-16). Човекова љубав према Богу је одговор на

Божију љубав према човеку, на захвалност која је такође

изражена кроз љубав према другом човеку. Као врлина која се

примењује, милосрђе се очекује од свакога човека, јер ко

пружа милостињу Бог ће га благословити: Ако буде у тебе који

сиромах између браће твоје у ком мјесту твом, у земљи твојој, коју

ти даје Господ Бог твој, немој да ти се стврдне срце твоје и да

стиснеш руку своју брату својему сиромаху. Него отвори руку своју и

позајми му радо колико му год треба у потреби његовој. Чувај се да не

буде какво неваљалство у срцу твом, па да речеш: близу је седма

7 Исто, стр. 1553.

7

година, година опросна; и да око твоје не буде зло према брату

твојему сиромаху, па да му не даш, а он зато да вапије ка Господу на

те, и буде ти гријех. Подај му, и нека не жали срце твоје кад му даш;

јер ће за ту ствар благословити тебе Господ Бог твој у сваком послу

твом и у свему за што се прихватиш руком својом (Понз 15,7-10).

По мишљењу рабина и јеврејских теолога појму

милосрђе најближа је реч rahamim, иначе придев који се

користи да опише Бога. Реч rahamim8 одређује ce као „утроба,

нежност и самилост“ и скоро увек се користи у множини као би

се изразила јачина осећања која се односе на Бога. На

јеврејском језику реч rahamim је слична речи rehem (утроба

или материца) и односи се најпре на Божију родитељску љубав,

сличну утроби мајке која штити беспомоћно нерођено дете.9 По

речима пророка Исаије, Бог тежи да створи бедем наспрам

хаоса: „Може ли жена заборавити пород свој да се не смилује на

чедо утробе своје? А да би га и заборавила, ја нећу заборавити тебе“

(Исаија 49,15). Бог је описан као Милосрдни (ha rahaman) јер

у свом дубоком значењу открива тајну исконску љубав која се

испољава кроз милосрђе. Бог се објављује као Бог милосрђа.

Мојсије жели да види Божију славу и Бог му се јавља као

милосрдан, милостив и као љубав: „Јер пролазећи Господ испред

њега викаше: Господ, Господ, Бог милостив, жалостив, спор на гњев и

обилан милосрђем и истином“ (Излазак 34,6). Милосрђе, милост8 Rahamim je и властито име код Јевреја и преводи се као самилост и милост. 9 Celestin Tomić, Evanđelje milosrđa, Obnovljeni život, vol. 48, No. 5. Listopad, 1993, стр. 443-444.

8

и љубав истичу богатство старозаветне објаве а у каснијем

јудаизму ове три речи се поистовећују. У потоњим

старозаветним текстовима Божије милосрђе се слави у

молитвама, поготову у псалмима: „Помилуј ме, Боже, по великој

милости Својој и по обиљу милосрђа Свога очисти безакоње моје“

(Пс50,3); „Податљив је и милосрдан Господ, дуго трпи и велике је

милости. Добар је Господ према свима, и жалостив на сва дјела своја

“ (Пс145,8-9).

Јеврејска Библија непрестано упућује на помоћ

невољнима али не садржи посебан појам који би се односио на

такву врсту захтева. У јудаизму се усталила реч „tzedakah“

као милосрђе, као чин давања поклона сиромашнима, што је

представљало једно од начела јудаизма. Појам „tzedakah“

дословно означава „праведност“ или „правду“ као у чувеном

стиху јеврејске Библије: „Сасвијем иди за правдом да би био жив и

наслиједио земљу коју ти даје Господ Бог твој“ (Понз, 16:20). За

рабине, милосрђе није само чин великодушности и несебичности

већ и религијска дужност. Извршавањем важне заповести, кроз

чин милосрђа: „сиромашан човек чини више за доброчинитеља

(прихватајући поклоне), него што доброчинитељ чини за њега

(дарујући га)“. И богатство и сиромаштво је одредио Бог као

крајњи поседник свих људских добара – Бог даје оно што је Његово,

а ваше је само оно што припада Богу – па због тога особа треба

да буде вољна да поклања штагод да поседује како би испунила

Божију вољу.

9

Међутим треба истаћи да се јеврејски појам милосрђа

исказује речју tzedakah или sadakah и да се разликује од

хришћанског појма за милосрђе. Иако изражава чин добре воље

и великодушност, tzedakah се изворно односи на религијску

обавезу, тј. на дужност да се уради оно што је исправно и

праведно, што јудаизам истиче као важне елементе духовног

живота. Овим појмом рабини су исказивали једну од највећих

од укупно 613 заповести а која се односила на помоћ

сиромашнима. За разлику од хришћанства које се усредсређује

на човекољубље, мотивисано љубављу према ближњима, а то су

болесни, запуштени, душевно болесни, убице које већина људи

тешко прихвата, јудаизам заузима реалистичнији став

захтевајући да се помоћ пружи не због љубави, већ због тога

што је то исправно, како јеврејски теолози тврде: „ми

поседујемо материјална средства а њима (невољнима) потребна

је помоћ“. То не значи да јеврејска етика не познаје концепт

љубави или човекољубља; уместо тога, она употребљава термин

„gemilut hasadim“ који представља поштовање закона који морају

да се спроводе као чин доброте и љубави.10 Ово се уочава у

заповестима јеврејске Библије по којима се захтева да сваки

Јеврејин издвоји количину пољопривредних производа и приноса

из винограда и намени је сиромашнима. Приликом орања, сељак

је остављао угао своје њиве (Лев. 19:19). Иако у самој Тори,

није одређена тачна површина овог земљишта, сматрало се да

не треба да буде мања од једне шеснаестине усева и да буде

10 Ronald L. Eisenberg, Jewish traditions, Jewish publication society, Philadelphia, 2010, стр. 532.

10

увек сразмерна величини поља, броју сиромашних и количини

жетве. Слично томе, од земљорадника се захтевало да остави

„пабирке“ од жетве, зрна кукуруза која су остала на земљи у

време сазревања: „Ни винограда својега немој пабирчити, и немој

купити зрна која падну по винограду твојем; него остави сиромаху и

дошљаку“ (Лев. 19:10). Рабини су прописали да ако падну два

зрна, она припадају сиромашнима, али ако падну три или више,

онда припадају земљораднику. Исто се односило и на

заборављена зрна у пољима: „Кад жањеш љетину своју на њиви

својој, ако заборавиш који сноп на њиви, не враћај се да га узмеш; нека га

дошљаку, сироти и удовици, да би те благословио Господ Бог твој у

сваком послу руку твојих„ (Понз 24:19) и на појединачне гроздове

пале у виноградима (Лев. 19:10). Рабини су ове законе

озбиљно примењивали: „Ако човек стави корпу испод чокота при

сакупљању гроздова (тако да ни један грозд не падне на

земљу), сматра се пљачкашем сиромашних“. Насупрот овоме:

„Ако човек остави пабирке, зрневље и семење за сиромашне,

сматраће се као да је саградио храм и понудио му своје

жртве“. Посебна количина намирница за сиромашне даровала се

у току треће и шесте године током циклуса суботње или седме

године11: „Сваке треће године одвој сав десетак од доходака својих оне

године, и остави га у свом мјесту.“ (Понз,14:28). Количина

намирница за сиромашне била је једнака оној количини коју је

власник требало да одвоји од своје жетве за време прве,11 Према Мосјијевом закону свака седма година се морала обележити. Послешестогодишње обраде земље и коришћења њених плодова било је неопходно дасе земљи омогући суботње мировање, то јест да се не сабирају плодови ида се не врши жетву.

11

друге, четврте и пете године и коју је носио у Јерусалим и

тамо је делио са члановима своје породице (Понз,14:22).

Уколико је удаљеност била велика, власник је ту количину

хране морао да дâ у новцу (плус 1/5) и да га однесе у храм

како би га потрошио на храну и пиће.

Библијски кoнцепт овог даровања потиче из много

ранијег периода. После спасавања свог нећака Лота и победе

над пет градова, Аврам је дао Мелхиседеку шатор са

целокупним пленом из рата: „И благословен да је Бог вишњи, који

предаде непријатеље твоје у руке твоје! И даде му Аврам десетак од

свега“ (Пост. 14:20). Док је Јаков бежао од свог брата Исава,

зауставио се на једном месту да преноћи и уснио је лестве

које су се пружале од земље до небеса са којих су се анђели

пењали и силазили, тада се заклевши: „И ако се вратим на миру у

дом оца својега, Господ ће ми бити Бог; А камен овај који утврдих за

спомен биће дом Божји; и што ми год даш, од свега ћу десето дати теби“

(Пост 28:21-22).

За време суботње године, није било жетве; што год је

израсло није успело да сазри. Тада су власник, слуге,

сиромашни, странци, па чак и дивље и домаће животиње имали

иста права на оно мало преосталих производа (Лев, 25:6-7) и

тако су „сви који су имали потребу, могли да их поједу“ (Изл 23:11).

Милосрђе се сматрало божанским својством јер: „Бог

чува оне без оца и удовице, а пријатељ је странцима, па им зато

обезбеђује храну и одећу“ (Понз 10:18). Даривање сиромашнима се

сматрало праведним начином живљења. Пророк Исаија прориче

12

Јеврејима да „прихвате дан Божји“ и „Божје жеље“ и „поделе свој

хлеб са сиромашнима... и позову у свој дом убоге и обуку полуголе“. (Ис

58,5-7). Према пророку Језекиљу, уништење Содоме је настало

услед недостатка милосрђа, јер „у поносу, у изобиљу хљеба и

безбрижном миру бјеше она и кћери њезине, а не помагаху сиромаху и

убогоме“ (Јез 16:49). Према Књизи премудрости Соломонових:

„Господу позаима ко поклања сиромаху, и платиће му за добро његово“

(ПрС19:17). Када је установљен празник Пурим (Књига о

Јестири 9:12) уведен је обичај слања поклона сиромашнима.12

Рабини су стално наглашавали важност tzedakah-а.

Рабин Аси наглашава да је tzedakah истоветан свим другим

религијским понашањима. Рабин Елеазар је рекао да је важније

„да се чини правда и суд, милије је Господу него жртва“ (ПрС, 21:3)

што значи да је „већи онај који је милосрдан од оног који се жртвује“.

Рабини су веровали да tzedakah „доноси искупљење“ и

осигурава да дародавац „добије мудре синове, буде богатији и

вичан у знању“. „Свако ко затвори очи пред милосрђем је као

онај који обожава идоле“. Рабини су до детаља објаснили ко

треба да даје поклоне, коме је дозвољено да их прима, колико

свако треба да дâ и на који начин. Ове законе је саставио

Мајмонид13 у делу Мишна Тора14 а касније у књизи Шулхан Арух.15

12 Ronald L. Eisenberg, Jewish traditions, Jewish publication society, Philadelphia, 2010, стр. 532-534.13 Моше бен Мајмонид (1135-1204) био је теолог, филозоф, математичар,астроном и лични лекар султана Саладина. Мајмонид који је рођен уКордови био је приморан да због доласка на власт фанатичне династијеАлмохада побегне из Шпаније у северну Африку.14 Књига јеврејских верских закона коју је саставио раби Мајмонид. 15 Једна од најпопуларнијих збирки јеврејског закона. Иако постоје разниправни зборници у јудаизму Шулхан Арух се највише користи.

13

По мишљењу јеврејских теолога свака особа је

обавезна да даје милосрдне дарове. „Чак и сиромашан човек

коме је потребна помоћ мора да даје милосрдне дарове“.

Рабински суд има овлашћење да захтева од особе да дâ

одређену количину милосрдних дарова, у складу са својим

материјалним стањем. На основу стиха: „Кад даш у зајам новаца

народу мојему, сиромаху који је код тебе, немој му бити као каматник, не

ударајте на њ камате“ (Изл, 22:24), рабини су написали

неколико правила: „Међу Јеврејима и истороднима, Мој народ

је на првом месту;... међу вашим сиромашним (члановима ваше

породице) и свим сиромашнима у вашем месту, ваши сиромашни

су на првом месту; између сиромашних у вашем месту и оних у

неком другом, на првом су месту они из вашег места“. Према

Шулхан Аруху, ово правило се не примењује на сиромашне у

Израелу који имају приоритет над осталима. Рабини сматрају

да се милосрдни дарови дају и сиромашним нејеврејима „да би

се сачували добри односи“, иако се строго препоручивало да

се не склапају финансијски послови са њима, осим уколико је

то неизбежно.

Опште рабинско начело је да део богатства треба

да буде поклон кроз чин милосрђа. „Ако човек има намеру да

подари, није препоручљиво да одвоји више од петине јер онда

и сам може да осиромаши, односно постане зависан од

милосрђа“. Када се удељује милосрђе, треба обратити пажњу да

прималац не буде посрамљен. Такав став је натерао рабине да

дођу до решења да је најбоље да ни дародавац ни прималац не

14

сазнају међусобни идентитет. Мајмонид је понудио листу од

осам степена милосрђа. Највиши степен подразумева давање

новца да би се спречило да други постану сиромашни, на

пример, понудом зајма или запослења или улагања у нечији

посао. Много је теже спасити се од банкротства, него примити

помоћ пре пропасти посла. Знаменити средњевековни јеврејски

теолог Шломо бен Јицхак (познатији као Раши) каже да када

магарцу товар хоће да спадне са леђа, човек може да га

подеси и опет причврсти. Када животиња једном падне, ни пет

људи не може да је опет усправи на ноге.

● Други, нижи степен доброчинства је рабински идеал давања

сиромашном где се дародавац и прималац међусобно не познају;

(Највећи мудраци су имали обичај да док ходају, у тајности,

ставе новац у врата сиромашних)

● Следећи нижи степен је када дародавац зна примаоца, али

прималац не зна дародавца;

● Затим, прималац зна дародавца, али овај не зна њега

(мудраци су такође обичавали да причврсте новчиће у својим

одорама и да их баце преко својих леђа, а сиромашни би

наишли и подигли новчиће и тако не би били посрамљени)

● затим, даривање на директан начин, без питања;

● затим, давање само по упућеној молби;

● добровољно давање, али у мањој количини од могуће количине

и

● шкрто, недобровољно давање.16

16 www.hadassah.org/site/c.7gLFKYMJLnI2F/b.6036381/k.C1EE/Why_We_Give_What_

15

У оквиру градова бирали су се поштени људи који је

требало да сакупљају новац пре сваке суботе и да га деле

сиромашнима. Не постоји ни једно јеврејско друштво без

фондова за милосрђе. Милосрђем се сматрају храна, одећа и

новац.

б) Милосрђе у хришћанству

Милосрђе у хришћанству је синоним за агапе,

односно љубав. Сигурно је да је хришћанство најшире исказало

своја начела милосрђа: „нема ту Јеврејина ни Грка, нема роба ни

господара, нема мушкога рода ни женскога; јер сте ви сви једно у Христу

Исусу“ (Гал. 3:28). У својој практичној примени милосрђе се

проширило и на нејевреје, односно на Грке и Римљане.

Наглашава се да је „љубав од Бога, и сваки који има љубав од Бога је

рођен, и познаје Бога. А који нема љубави не позна Бога; јер је Бог љубав“

(Прва Јованова 4:7-8 ). Божија љубав захтева да људи воле

једни друге: „кад је овако Бог показао љубав к нама, и ми смо дужни

љубити један другога“ (Прва Јованова 4:11 ).

„Jедан човјек силажаше из Јерусалима у Јерихон, па га

ухватише хајдуци, који га свукоше и изранише, па отидоше, оставивши га

пола мртва. А изненада силажаше онијем путем некакав свештеник, и

видјевши га прође. А тако и Левит кад је био на ономе мјесту, приступи,

и видјевши га прође. А Самарјанин некакав пролазећи дође над њега, и

видјевши га сажали му се. И приступивши зави му ране и зали уљем и

is_Tzedakah.htm

16

вином; и посадивши га на своје кљусе доведе у гостионицу, и устаде око

њега. И сјутрадан полазећи извади два гроша те даде крчмару, и рече му:

гледај га, и што више потрошиш ја ћу ти платити кад се вратим. Шта

мислиш дакле, који је од оне тројице био ближњи ономе што су га били

ухватили хајдуци? А он рече: онај који се смиловао на њега. А Исус му рече:

иди, и ти чини тако“ (Лука10, 30-37).

Прича о милостивом Самарјанину изванредан је

богословски пример којим Христос указује на величину

милосрђа упркос верским разликама и мржњи. У овој причи

имамо преседан, наиме уводи се изузетак у закону љубави

према свом ближњем, љубав према личном непријатељу: „љубите

непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима

који на вас мрзе и молите се Богу за оне који вас гоне“ (Мт. 5,44).

Љубав према ближњем се не односи на хетеродоксне верске

заједнице у коју спадају и Самарјани. Иако се из

новозаветних текстова види да су Јевреји и Самарјани имали

заједничко наслеђе (отац наш Јаков, Јн 4,12) али су се

разликовали по богословским учењима. Самарјани су се строго

држали Мојсијевог петокњижја. Међутим разликовали су се од

Јевреја по питању поштовања Јерусалима и имали различите

обредне прописе чистоће судова. И управо су они сматрали да

су носиоци праве вере древног Израиља а не Јевреји што је

довело до вековне мржње између њих и Јевреја и без

могућности помирења. У том амбијенту настаје прича у којој

Исус критикујује љубав према ближњем исте вере. У овој причи

главна личност је онај који је превазишао вековни начин

17

размишљања, не Јеврејин, већ Самарјанин. Када је Исус

понудио своје револуционарно учење о љубави према ближњем,

Јевреји су у то време живели у посебно критичном времену. У

периоду поствавилонског изгнанства настао је нови феномен у

сложеном свету верских односа унутар јеврејског друштва.

Раскол са Самарјанима и поделе увеле су значајне промене у

начину разумевања љубави према ближњем. У том историјско-

религијском контексту, сложеном и противречном, смешта се

оригинално Исусово учење које је до данас непревазиђено. Да

би се разумела ова прича потребно је укратко осврнути се на

старозаветну теологију и схватање љубави према ближњем.

Наиме странац је онај други, који не припада породици ни

отаџбини. У Старом завету постоје две врсте странаца, они

који живе на израелској територији и они који су у пролазу.

Свештеник и левит се понашају по строгим религијским

правилима када су у питању странци. Самарјанин поступа онако

како налаже ситуација а не по верским или људским законима и

прописима. Битно је истаћи и правило да свештеник и левит

нису смели да додирну леш јер би тако постали ритуално

нечисти. Кроз милосрђе и сажаљење, Самарјанин прекида своје

путовање, одлаже све своје послове, пере ране несрећном

човеку и даје новац како би му помогао. Самарјанин воли овог

несрећника као самог себе, по другој највећој заповести:

„љуби ближњега својега као самога себе“ (Матеј 22,39) и понаша се

у складу ове заповести као и сам Христос који би учинио исто

да се тамо затекао. Заправо Самарјанин се овде поистовећује

18

са самим Христом који је и себе самог на жртву принео за

пријатеље и за непријатеље.

Нема бољег описа природе хришћанског милосрђа него

у тринаестој глави Прве посланице Коринћанима. Милосрђе се

одређује као Божија љубав када је Бог кроз Христа постао и

човек и као љубав према суседу која поништава мржњу према

непријатељу. У постапостолској и средњовековној хришћанској

мисли, милосрђе је воља Божија, чин жртве помирења ради

вечне награде, друштвена обавеза, чин праведности. Мотиви

могу бити несебични алтруизам, жеља за славом, унутрашње

задовољство или жеља за имитирањем божанства. Византијско

друштвено уређење, његова влада и црква, монашке заједнице и

појединци су милосрђу придавали највећу важност, па су зато

оснивали бројне институције за болесне, сирочад, удовице,

људе слабог имовног стања и све остале којима је била

потребна рехабилитација и помоћ. Грчка хришћанска традиција

милосрђа, као и несебична љубав у чињењу дела милостиње,

основана је од стране великих црквених отаца четвртог века.

Поседовање и чињење дела милосрђа је имитирање Бога који је

апсолутан и који испољава љубав. Зато, Григорије Богослов

опомиње: „Докажи себи Бога . . . подражавајући милост

Божију. Не постоји ништа побожније у човеку него подражавање

Божјих благотворних дела“. Блажени Августин Ипонски вршећи

велики утицај на етику латинског и западног хришћанства,

пише да милостиња мора бити унутрашњи квалитет особе пре

него што се испољи као љубав и чињење милосрдних дела. Човек

19

мора да прво воли себе да би волео друге. Милосрдна дела без

несебичне љубави нису гаранција божанске наклоности. Бог не

гледа коме је дат дар, већ дух у коме је дат. И Цезар из

Арла, скоро век касније, додаје да „ако поседујете осећај

милосрђа (у смислу несебичне љубави), имате Бога, а ако

немате Бога, шта онда поседујете?“17

в) Милосрђе у исламу

„У име Бога, Милостивог, Самилосног,“ је стих којим

почињу 112 сура од укупно 114. Милосрђе у исламу заузима

важно место, као праштање и љубав према целокупној

творевини. Милосрђе је главно Божије својство. Сва творевина

представља знаке Божије моћи и милосрђа. Те знаке је

потребно распознавати јер: „Он шаље вјетрове као радосну вијест,

као претходницу милости Своје“ (Кур’ан 25:48); „О људи, сјетите

се милости којом вас Бог обасипа. Постоји ли, осим Бога, икакав други

створитељ који вас са неба и из земље опскрбљује?“ (Кур’ан 35:3) У

исламу милосрђе зависи од веровања у једног свемогућег Бога,

господара човечанства, које не прима само Божију милост, већ

је увек у опасности од његовог гнева. Тако, човечанство

треба да служи Богу путем добрих дела, укључујући и

милостињу, путем добровољних поклона (sadaqat) и прописаним

законом (zaqat), љубазношћу и бригом за родитеље, сирочад и

17 Editor in chief Lindsay Jones, Encyclopedia of religion, second edition, vol. 3, Gale, Detroit, 2005, стр. 1554.

20

старе.18 Сажетак моралних прописа исламског утицаја на

милосрђе може се наћи у Курану у седамнаестој сури:

„Господар твој заповиједа да се само Њему клањате и да родитељима

доброчинство чините. Кад једно од њих двоје, или обоје, код тебе

старост доживе, не реци им ни: ”Ух!” – и не подвикни на њих, и обраћај им

се ријечима поштовања пуним. Буди према њима пажљив и понизан и

реци: ”Господару мој, смилуј им се, они су мене, кад сам био дијете,

његовали!” Господар ваш добро зна шта је у душама вашим: ако будете

послушни – па, Бог ће доиста опростити онима који се кају. Дај ближњем

своме право његово, и сиромаху, и путнику... А од иметка сирочета – што

даље! Осим ако га желите унаприједити, све док не постане пунољетно.

И испуњавајте обавезу, јер ће се за обавезу, заиста, одговарати“ (Кур’ан

17, 23-34). Такође, милосрђе доприноси духовности добротвора

јер: „Иметак који удијелите другима у вашу је корист, оно што

удијелите другима нека буде само Богу за љубав – а оно што од иметка

удијелите другима надокнадиће вам се потпуно, неће вам бити учињено

криво“ (Кур’ан 2:272). Овакво трагање се спроводи из љубави

према Богу јер: „и храну су давали – мада су је и сами жељели –

сиромаху и сирочету и сужњу“ (Кур’ан 76:8) и може бити тајно и

јавно: „они који удјељују имања своја и ноћу и дању, тајно и јавно,

добиће награду од Господара свога; и ничега се они неће бојати и ни за чим

они неће туговати“ (Кур’ан 2:274). Према исламском предању

Бог је створио сто делова милосрђа, за себе је оставио 99 а

један део је послао свету. Сви људи су пред њим једнаки без

обзира на расу. На дан Страшног суда Бог ће избрисати грехе

18 Исто, стр. 1555.

21

онима који су их починили због незнања, демонским завођењем

и онима који су се покајали. Бог ће наградити доброчинитеље

посебно оне који су чинили милосрђе: „Тако ми јутра и ноћи када

се утиша Господар твој није те ни напустио ни омрзнуо! Онај свијет је,

заиста, бољи за тебе од овога свијета,а Господар твој ће теби, сигурно,

дати, па ћеш задовољан бити! Зар ниси сироче био, па ти је Он

уточиште пружио, и за праву вјеру ниси знао, па те је на Прави пут

упутио, и сиромах си био, па те је имућним учинио? Зато сироче не

уцвили, а на просјака не подвикни, и о благодати Господара свога казуј!“

(Кур’ан 93). Ове и друге сличне опомене представљају

спољашње знаке побожности, средства којима се постижу добра

дела на путу ка крајњем спасењу. У исламу, задужбине познате

као waqf19 представљају конкретне примере институција

милосрђа. „ ...а милост Моја обухваћа све; даћу је онима који се буду

гријеха клонили и зекат давали, и онима који у доказе Наше буду

вјеровали...“ (Кур’ан 7:156).

Зекат је појам који по Курану, означава, посебну

обавезу а то је давање дела богатства и имовине појединца у

добротворне сврхе. Милостиња представља трећи стуб ислама

који је прописан Кураном а у циљу помагања сиромашних.

Износи 2,5% од свих годишњих породичних прихода (четрдесети

део). Реч зекат изведена је из корена zqt што значи „бити

чист“ а садржи додатна значења: „умножења“, „врлине“ и

„давања“. Такође се користи у Кур’ану заједно са другим

19 Вакуф је задужбина по прописима шеријатског права, може се основати упобожне, просветне и хуманитарне сврхе, па су тако по овом појму названии градови у Босни: Горњи и Доњи Вакуф.

22

терминима као што су sadaqat који значи и давање у

добротворне сврхе. Кур’ан повезује sadaqat са другим

основним веровањима: „Није честитост у томе да окрећете лица

своја према истоку и западу; честити су они који вјерују у Бога и у онај

свијет, и у мелеке, и у књиге, и у вјеровјеснике, и који од иметка, иако им је

драг, дају рођацима, и сирочади, и сиромасима, и путницима, и

просјацима, и за откуп из ропства, и који молитву обављају и зекат дају,

и који обавезу своју, када је преузму, испуњавају, нарочито они који су

издржљиви у неимаштини, и у болести, и у боју љутом. Они су искрени

вјерници, и они се Бога боје и ружних поступака клоне“ (Кур’ан

2:177). Глагол zakā указује на идеју напретка и наглашава да

је даривање средстава истовремено и дело које подразумева

прочишћење јер кроз поделу средстава долази до унапређивања

положаја других. Тачније, ова врста давања сматра се: „ као

врт на висоравни на који се излива обилна киша, па даје двострук плод“

(Кур’ан 2:265). Зекат има више значења која се огледају у

каснијим тумачењима током институционализације начела у

исламској мисли и пракси. Средишње место зеката често се

истиче заједно са наредбом за молитву и, такође се

идентификује као наставак праксе пророка у прошлости.20

Зекат и други облици давања помагали су првим муслиманима

који су се иселили из Меке на челу са Мухамедом. Зекат је

такође коришћен да подстакне друге да се придруже исламској

заједници и да подрже муслимане у сукобу против Меке. Кур’ан

наводи разне врсте прималаца који би требало да имају

20 Ислам иначе признаје и све старозаветне пророке, као и Светог Јована Крститеља и Христа.

23

користи: оне погођене сиромаштвом; оне у невољи и неспособне

да помогну самима себи; оне који раде, понекад на

добровољној основи, као управници и старатељи да би

обезбедили прикупљање и одговарајуће трошили средства; они

који би требало да буду привучени вери; заробљеници који

треба да се искупе; дужници; путници; и најзад, они

ангажовани у служењу Богу. Све ове категорије су строго

одређене у каснијој правној литератури. Али други стихови,

такође указују на ширу намену зеката, како би могли да се

укључе и они који у периоду невоља или промена нису били

видно у невољи и којима је, без обзира на било који начин,

потребна помоћ да побољшају свој живот, или је потребно да

помоћ буде усмерена ка новим занимањима и економским

могућностима. Чињеница да је пророк организовао прикупљање и

расподелу зеката указује на то да се тај чин одвијао у

посебним установљеним облицима, чак и у то време. То се,

према раним исламским изворима, примењује на усеве,

животиње, робу, злато и сребро, и тако даље. Такво богатство

и имовина одређени су тек кад су били изнад одређеног

минималног броја или износа. Сакупљач зеката је морао да

буде поштен и да убеђује људе у исправност зеката уместо да

га намеће. Занимљиво је истаћи да је зекат, такође, проширен

и на подземна богатства, као што су налазишта минерала и

блага. Многи од извора, ипак, настављају да наглашавају

морални аспект зеката, повезујући његов обавезујући карактер

са верским заслугама и наградом. Штавише, они су често

24

идентификовали садакат и зекат као средство угађања Богу и

као награду у загробном животу. Развој у правној теорији,

такође, доводи и до појава различитих група у исламу које

различито тумаче закат. Током историје ислама, однос према

закату се развио у различите облике, али он остаје важна

пракса, налазећи се увек у суштини свих формалних детаља,

начела и моралне обавезе дељења богатства појединцима. У

ортодоксним исламским земљама (Пакистану, Саудијској

Арабији, Судану и Јемену) законодавство обухвата закат као

део државне пореске праксе. Већина муслимана, међутим,

наставља праксу заката као добровољног чина давања и сматра

га одразом личне вере, са намером да служи потребама оних

мање повлашћених у оквиру својих заједница и другим деловима

света.21 У Ирану где живе муслимани ши’ити постоји такса под

именом хус (петина) која служи за издржавање правних и

образовних установа. Шеријат истиче да када би ислам постао

светска религија да би мање било гладних и сиромашних.

Потребно је напоменути да и гостопримство спада

под милосрђе. Реч гостопримство је превод латинске именице

hospitium (или придева hospitalis), која потиче из hospes, што

значи и „гост“ и „домаћин“. Иза овог двоструког садржаја

налази се грчки концепт xenos-a, странца који прима

добродошлицу или, ређе, жели добродошлицу другима. Зевс је

био познат и као Ксениос односно „заштитник странаца“. Тај

императив је изражен у Хомеровој Одисеји: „свети је онај

21 Editor in chief Lindsay Jones, Encyclopedia of religion, second edition, vol. 14, Gale, Detroit, 2005, стр. 9924-9925.

25

човек који угости путника намерника.“ Веровало се да ако

сиромах буде одстрањен од стола или ако се према њему ружно

опходи да следи освета гневних богова и Фурија према таквом

бездушнику јер они и управо постоје ради просијака. Хесиод

истиче да гостомпримство не треба да буде ни превише

раскошно, ни превише шкрто и да се никоме не треба ругати

због његовог сиромаштва чак и ако су га богови уклели да

буде сиромашан. Саосећање са унесрећенима и љубав према

гостопримству били су веома истакнути у микенском и

архајском друштву старе Грчке (1400-700. пре Христа). Брига

о странцима и понизнима представљала је етички императив јер

су ти људи били под директним окриљем богова.

Велики број култура приписује верске и етичке

вредности успостављању пријатељских размена између оних који

се међусобно посматрају као другачији - по чину, раси,

племену - и који евентуално припадају различитим традицијама

када се ради о гостопримству. Илијада и Одисеја обилују

сликама гостопримства. Заиста, пракса гостопримства се може

посматрати као врлина међу Хомеровим ликовима. Одисеј који

је странствовао на путу ка кући, био је пример

гостопримства. И у Илијади и у Одисеји истиче се чин

добродошлице од стране једне породичне групе према другој,

обично путем оброка, што је доводило до пријатељских веза

која трају генерацијама (Илијада). Дакле, гостопримство је

првенствено практична врлина; кроз размену поклона, хране

или склоништа постижу се мир и хармонија у иначе хаотичном

26

свету. У грчкој епској традицији, сами богови се, понекад,

прерушавају у људе и преузимају улогу гостију. У тим

приликама када им је указана добродошлица, они доносе добре

вести (Одисеја) или изузетне поклоне (Овидије, Метаморфозе).

Упечатљива слика источњачког, бедуинског

гостопримства је библијска прича о Авраму који је дочекао

три у странца Мамријској долини.22 Ликови странаца су

различито тумачени: као људски гласници, анђели, или, у

каснијој хришћанској мисли као Света Тројица. Тако, иконе23

православних цркава описују Аврамову филоксенију, или љубав

према странцима, као и уживање верника у божанском

присуству. Није изненађујуће да у рабинском јудаизму, раном

хришћанству и исламу, Аврам постаје нека врста заштитника и

свеца свих домаћина. Тако је и праведни Јов говорио о

гостопримству као о врлини коју је савесно вршио: „Странац

није ноћивао на пољу; врата своја отворао сам путнику“ (Јов 31,32).

У овом предању налази се премиса да гостопримство заслужује

награду од Бога и стога мора бити охрабрено. Једна верзија

премисе се јавља у Матеју 25:33, где се Исус појављује као

судија свих народа и најављује да су гостољубива дела за

макар и једнога од његове браће и сестара у ствари дела

учињена за њега и да је, штавише, крајњи исход ових дела

отварање Царства Божјег за оне који су их учинили. Посебан

22 Радомир Ракић, Библијска енциклопедија, I том Србиње – Београд, 2004,стр. 207. 23 Изобрађење јављања тројице анђела Авраму Андреја Рубљова јесте богословски најчитаније и најсуптилније ликовно исказано учење о Светој Тројици.

27

позив хришћанских монаха да се брину за странце и сиромашне,

кроз оснивање болница, може се схватити као покушај

отеловљења овог учења. Рабински јудаизам, понекад, користи

гостопримство као метафору у настави и учењу Торе: „Нека дом

твој буде место сусрета мудраца, и помешај прашину са себе са

прашином са њихових стопала и пиј њихове речи жедно“. Сличне

мисли јављају се у Новозаветним причама где Исус и Павле

примају материјално гостопримство као гости, а потом

доказују својим речима и делима да су изасланици царства

Божјег, благосиљајући своје домаћине божанским даровима.

(Лука 24:28 - 35; Дела 20:6-12; 28:7-9). Исус се посматра

као неко кога дочекују грешници и људи на маргини (Матеј

11:19, Лука 15:1-2); обично је насликан како за време оброка

седи са њима као гост (Марко 2:15, Лука 7:36-50;. 19:1 -

10). Главни изузетак је оно што хришћани називају Последња

или Тајна вечера, у току Пасхалне недеље, непосредно пред

Исусову смрт, када Он позива своје ученике на обед. У

синоптичким јеванђеља Исус благосиља хлеб и вино који су

уствари крв и тело. За хришћане, овај догађај се обично види

као институција или претеча Евхаристије или Вечере Господње.

Према Јовановом, четвртом Јеванђељу, Последња вечера садржи

посебан чин Исусовог гостопримства: понизно прање ногу

својих ученика, што ће исто урадити његови ученици између

себе (Јован 13:1-14).

У исламу, основни појам у оквиру теорије и праксе

гостопримства је заштита. Ово је изражено арапским термином

28

djiwar који означава добросуседство или давање уточишта

путницима и становницима који нису чланови племена. Таква

пракса вероватно има своје порекло у уверењу бедуина да су и

гост и домаћин подједнако (арапска реч dayf, као xenos,

односи се на оба) изложени на милост и немилост

непријатељском окружењу и морају да се придржавају правила

размене потреба да би обезбедили заједнички опстанак.

Најважнији међу овим правилима јесте обичај по којем путници

могу да рачунају на оброк и смештај код домаћина на три

дана. На крају овог периода, од њих се очекује да наставе

путовање, осим уколико не дође до непредвиђених околности

(видети ранохришћански спис Дидахи 11-12). Из овог основног

правила, допуњавају се правила гостопримства. Домаћини који

су нарочито честити траже од својих гостију да остану дуже,

излазе из својих шатора како би пожелели добродошлицу

странцима пролазницима. Неки домаћини пакују храну за своје

госте када настављају своје путовање, па их чак и прате на

путу. Често се уочавају гостопримства која су верске

природе. На пример близина светог места обезбеђује заштиту.

Можда је ово поверење у Божју бригу разлог који подстиче

муслимане на гостопримство и дарежљивост према гостима.

Диксон (британски колонијални администратор од двадесетих до

четрдесетих година прошлог века) каже да су га двадесетих

година саудијски домаћини поздравили следећом добродошлицом:

„О госте наш, иако сте дошли, иако сте нас посетили, а иако

сте указали част нашем пребивалишту, ви нисте наш прави

29

гост, ви сте господар ове куће“.24 Прича из овог истог

периода се односи на немачког новинара дипломату Леополда

Вајса (Мухамеда Асада) који је прешао у ислам због утиска

који је на њега оставио сиромашни бедуин који је са њим

путовао трговачким бродом. Бедуин је извадио хлеб и

маслиново уље и инсистирао да све поделе на пола, преплавила

га је човекова великодушност, па је пожелео да сазна више о

човековим верским уверењима. И данас се бедуини тако

понашају. Они неће пустити путнике намернике без хлеба, и

овчијег или пилећег меса. Уколико се ради о угледним гостима

домаћин ће за време обеда са укућанима стајати па и

оскудевати у нечему пре него да некога оставе без крова над

главом. Гостопримство се исказује на много начина као

универзална сила доброте, посебно када се практикује без

лоших намера. У разним култура које су овде поменуте, сусрет

госта и домаћина, скоро увек служи да унапреди поштовање

„оног другог“, чак и када тај други изгледа чудно или ако је

непријатељски настројен.25 Домаћини су, уопште моћни и

великодушни, док се од гостију очекује да буду носиоци

поклона, у неким културама, и божанских гласника:

„Гостољубивости не заборављајте; јер неки не знајући из

гостољубивости примише анђеле на конак“ (Јеврејима13:2).

Гостопримство се сматра катализатором врлина попут24 Harold Richard Patrick Dickson, The Arab of the Desert, George Allen &

Unwin, London, 1951, cтр. 118.

25 Editor in chief Lindsay Jones, Encyclopedia of religion, second edition, vol. 6, Gale, Detroit, 2005, стр. 4138-4140.

30

великодушности, захвалности, понизности и отворености ка

успостављању мира у односима између страна које су биле

сумњичаве.

Порука аврамистичких религија јесте да је Бог

милосрђе. Да бисмо били што сличнији своме Оцу, Небеском

Оцу, своме Створитељу неопходно је да у себи имамо љубав

испуњену милосрђем, а она се открива у нашем односу према

невољницима. За разлику од оспољене љубави (έρως),

човечанство се одржава суштинском љубављу која се зове ахеб,

агапе и садаках. Најважније је не правити се важан у односу

на сиромаха и не удељивати сиромаху како бисмо пред људима

показали своје велико срце као што је у свету све чешће да

је онај који организује добротворне акције увек и милосрдан,

то није милосрђе у библијском смислу, јер је апостол Павле

јасно рекао: „И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје

да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не помаже“ (1 Кор13,3).

31

Литература:

Библија или Свето писмо Старога и Новога завјета, Издање

британског и иностраног библијског друштва, Београд, 1991.

Dickson, Harold Richard Patrick,  The Arab of the Desert, George

Allen & Unwin, London, 1951.

Eisenberg, L. Ronald, Jewish traditions, Jewish Рublication

Ѕociety, Philadelphia, 2010.

Jones, Lindsay, Editor in chief, Encyclopedia of religion, second edition, vol. 4; vol. 6; vol. 14, Gale, Detroit, 2005. Kur’an, El-Kelimeh: Mešihat islamske zajednice u Srbiji,

Novi Pazar, 2011.

Platon, Država, Beogradski izdavačko-grafički zavod,

Beograd, 2002.

Ракић, Радомир, Библијска енциклопедија, I том Србиње –

Београд, 2004.

Tomić, Celestin Evanđelje milosrđa, Obnovljeni život, vol. 48,

No. 5. Listopad, 1993, 439-457.

www.hadassah.org/site/c.7gLFKYMJLnI2F/b.6036381/k.C1EE/Why_We_Give_What_is_Tzedakah.htm 2.5. 2014.

32