Carl Gustav Jung - Psiholoski Tipovi

K. G.

JUNG

PSIHOLOKI TIPOVIS nemakog N. preveo URIC

MILO

M A T I C A

S R P S K A

PSIHOLOKI TIPOVI

UVODPlaton i Aristotel! To su ne samo dva si stema nego i tipovi dveju razliitih ljudskih priroda, koje se od pamtiveka, pod svima kosti m i m a , viSe ili m a n j e n e p r i j a t e l j s k i o d n o s e j e d n a p r e m a drugoj. Naroito kroz ceo srednji vek, s v e do dananjeg dana, tako se borilo, i ta borba je najhitniji sadraj istorije hrianske crkve. U v e k je re o P l a t o n u i Aristotelu, iako pod d r u g i m imenom. Sanjarske, mistine, platonske prirode otkrivaju iz ponora svoje due hrianske ideje i simbole koji im odgovaraju. Praktine, sreivake, aristotelske prirode grade od tih ideja vrst sistem, dogmatiku i kult. C r k v a obuhvata najzad i j e d n u i d r u g u prirodu; jedni se u a n a v a j u v e i n o m u kleru a drugi u m o n a t v u , ali neprestano ratuju jedni sa drugima. (H. Hajne, Nemaka, 1)

Prilikom svog praktikog lekarskog rada s n e r v o znim pacijentima ve sam odavno primetio da pored m n o g i h individualnih razlinosti ljudske psihologije i m a i tipskih razlika, i to s a m n a r o i t o p r i m e t i o n a j p r e dva tipa, k o j a s a m o z n a i o k a o introvertni i ekstravertni tip. K a d posmatramo tok ljudskog ivota, vidimo kako je sudbina jednoga oveka vie uslovljena o b jektima n j e g o v i h interesa, d o k je sudbina d r u g o g a vie uslovljena n j e g o v o m vlastitom unutranjou, n j e g o v i m s u b j e k t o m . K a k o svi m i o d s t u p a m o m a l o v i e p r e m a o v o j ili o n o j strani, s a s v i m j e p r i r o d n o t o s m o skloni da sve svaki put r a z u m e v a m o u smislu s v o g vlastitog tipa. 7

Tu okolnost s p o m i n j e m v e o v d e da bih, koliko god mogu, uklonio eventualne nesporazume. Razume se, t a o k o l n o s t z n a t n o o t e a v a p o k u a j o p t e g o p i s i vanja tipova. M o r a m u itaoca pretpostavljati veliku dobronamernost ako elim da me pravilno razume. Bilo bi relativno prosto kad bi svaki italac znao u k o j u kategoriju sam sebe ubraja. A l i je v e o m a esto t e k o p r o n a i d a l i n e k o p r i p a d a o v o m ili o n o m t i p u ; naroito onda kad je ovek sam u pitanju. Stavie, kad je vlastita linost u pitanju, sud je izvanredno zamuen. Te subjektivne zamuenosti suda naroito su este zato to je s v a k o m izrazitom tipu imanentna naroita tendencija ka kompenzaciji jednostranosti svoga tipa, t e n d e n c i j a k o j a j e b i o l o k i c e l i s h o d n a , j e r tei d a o d r i d u e v n u r a v n o t e u . K o m p e n z a c i j o m n a s t a j u s e k u n d a r n i k a r a k t e r i ili t i p o v i , k o j i d a j u v e o m a teku sliku za odgonetanje, tako teku da je ovek sam sklon da egzistenciju tipova uopte porekne i da v e r u j e s a m o j o u i n d i v i d u a l n e razliitosti. T e t e k o e m o r a m istai d a o p r a v d a m i z v e s n u o s o b e n o s t s v o g d o c n i j e g p r i k a z i v a n j a : m o g l o b i se, n a i m e , initi kao da bi najprostiji p u t b i o taj da o p i em dva konkretna sluaja i da ih ralanjene stavim jedan pored drugoga. Ali svaki o v e k ima oba m e h a nizma, kako ekstraversije tako i introversije, i samo r e l a t i v n o p r e t e z a n j e j e d n o g ili d r u g o g i n i t i p . O t u d a bi o v e k v e u j a k o j meri m o r a o retuovati da u s l i k u u n e s e p o t r e b a n r e l j e f , to b i p r e d s t a v l j a l o v i e ili m a n j e d o b r o n a m e r n u p r e v a r u . O s i m t o g a , p s i h o loka reakcija j e d n o g oveka jeste u tolikoj meri slo ena stvar da bi m o j a sposobnost prikazivanja j e d v a bila d o v o l j n a da o t o m e d a m apsolutno pravilnu sli ku. Zato se m o r a m nuno ograniiti na to da iznesem principe koje sam izdvojio iz obilja posmatranih p o jedinanih injenica. Pri tom nije re ni o kakvoj d e d u c t i o a p r i o r i , k a o to b i s e m o g l o p r i i n j a v a t i , n e g o o deduktivnom prikazivanju empirijski dobivenih u v i a j a . T i u v i a j i , k a o to s e n a d a m , d o p r i n o s e r a z bistravanju dileme, koja je dovela i jo uvek vodi, ne samo u analitikoj psihologiji n e g o i u d r u g i m o b lastima nauke, a naroito u l i n i m u z a j a m n i m v e z a 8

ma ljudi, do nesporazuma i razdvojenosti. Otuda se o b j a n j a v a zato je egzistencija d v a j u razlinih tipova v e o d a v n o p o z n a t a i n j e n i c a , k o j a j e u o v o j ili o n o j formi, bilo poznavaocu oveka bilo mudrovanju m i s l i o c a , p a l a u o i , ili se p r e d s t a v i l a Geteovoj ( G o e t h e ) i n t u i c i j i , n a p r i m e r , k a o o b u h v a t n i p r i n c i p sistole i dijastole. I m e n a i p o j m o v i k o j i m a s u o b u h v a e n i m e hanizmi introversije i ekstraversije jesu v e o m a razlini i svagda prilagoeni stanovitu individualnog posmatraa. Iako postoji razlinost formulisanja, n e prestano izbija zajednika crta u o s n o v n o m shvatanju, naime kretanje interesa p r e m a o b j e k t u u j e d n o m sluaju, i kretanje interesa od objekta p r e m a subjektu i n j e g o v i m vlastitim psiholokim dogaaji ma u d r u g o m sluaju. U p r v o m sluaju objekat d e j stvuje kao magnet na tendencije subjekta, on ih privlai i uslovljava subjekat u velikoj m e r i ; tavie, on otuuje subjekat od njega samoga i menja njegove k v a l i t e t e u s m i s l u i z j e d n a a v a n j a sa o b j e k t o m u t o l i k o j meri da bi se m o g l o misliti da je o b j e k a t od vieg, i u p o s l e d n j o j liniji od p r e s u d n o g znaaja za s u b j e kat, i kao da je to donekle apsolutno o d r e e n j e i n a roit smisao ivota i sudbine da se subjekat sasvim predaje objektu. U d r u g o m sluaju, naprotiv, s u b j e kat jeste i ostaje sredite svih interesa. M o g l o bi se rei, ini se kao da u p o s l e d n j o j liniji sva ivotna energija trai subjekat i stoga svagda o m e t a da o b j e kat zadobije ikakav p r e m o a n uticaj. ini se k a o da energija ostavlja objekat, kao da je subjekat magnet koji h o e da o b j e k a t p r i v u e sebi. Nije lako prikazati to suprotno odnoenje p r e m a o b j e k t u na lako r a z u m l j i v i jasan nain, i velika je opasnost u t o m e to se m o e dospeti do sasvim p a r a doksnih formulisanja, k o j a vie donose zabunu n e g o jasnou. Introvertno stanovite m o g l o bi se uopte oznaiti k a o o n o k o j e u s v i m okolnostima tei da subjekat i subjektivni psiholoki dogaaj pretpostavi o b j e k t u i o b j e k t i v n o m d o g a a j u , ili b a r d a i h p o t v r d i p r e m a o b j e k t u . O t u d a taj stav d a j e subjektu viu vrednost negoli objektu. P r e m a t o m e , o b j e k a t stoji na niem vrednosnom nivou, on ima sekundaran znaaj; 9

tavie, on, k a d se prui prilika, stoji s a m o k a o o v a p l o e n j e j e d n e i d e j e , ali j e p r i t o m e i d e j a b i t n a s t v a r ; ili j e o n p r e d m e t j e d n o g o s e a n j a , ali j e p r i t o m e o s e ajmi d o i v l j a j g l a v n a s t v a r , a n e o b j e k a t u s v o j o j realnoj individualnosti. Ekstravertno stanovite, n a protiv, podvrgava subjekat objektu, pri e m u via vrednost pripada objektu. Subjekat ima svagda se kundaran znaaj; subjektivno doivljavanje pojavlju j e s e p o n e k a d s a m o k a o s m e t n j a ili i z l i a n p r i v e s a k objektivnih dogaaja. Jasno je da se psihologija koja proizlazi iz ta d v a o p r e n a stanovita m o r a raspasti u dva totalno razlina orijentisanja. J e d n o stanovite sve posmatra pod uglom svoga shvatanja, a drugo pod u g l o m objektivnog deavanja. T i o p r e n i s t a v o v i nisu, p r e svega, nita d r u g o nego opreni mehanizmi: dijastolsko izlaenje i z a hvatanje o b j e k t a i sistolsko koncentrisanje i o t k i d a nje energije od zahvaenih objekata. Svaki ovek ima d v a m e h a n i z m a kao izraz s v o g p r i r o d n o g ivotnog r i t m a , k o j i Gete o d i s t a n i j e s l u a j n o o z n a i o f i z i o l o kim p o j m o v i m a srane delatnosti. Ritmina izmena oba ta oblika psihike delatnosti odgovarala bi n o r m a l n o m toku ivota. Ali ne samo komplikovani s p o ljanji uslovi p o d kojima ivimo nego i moda jo komplikovaniji uslovi nae individualne psihike d i s pozicije retko doputaju nimalo neometan tok psi hike ivotne delatnosti. Spoljanje okolnosti i u n u tranja dispozicija idu v e o m a esto naruku j e d n o m m e h a n i z m u , a o g r a n i a v a j u ili o m e t a j u d r u g i m e h a nizam. Otuda, prirodno, nastaje pretezanje jednog mehanizma. A k o to stanje ma na k o j i nain postane h r o n i n o , o n d a o t u d a n a s t a j e tip, n a i m e h a b i t u a l a n stav u k o m e trajno p r e v l a u j e jedan mehanizam, a d a , r a z u m e se, n i k a d n e m o e p o t p u n o u g u i t i d r u g i , jer on neuslovljeno pripada psihikoj ivotnoj delat n o s t i . Z a t o n i k a d n e m o e nastati i s t t i p u t o m s m i slu da on i m a s a m o j e d a n m e h a n i z a m pri p o t p u n o j atrofiji drugoga. Tipski stav znai u v e k samo r e l a tivno pretezanje jednog mehanizma. Konstatovanje introversije i ekstraversije dalo je u p r v o m redu mogunosti da razlikujemo dve 10

obimne grupe psiholokih jedinki. Ali to grupisanje toliko je p o v r n e i opte prirode da ba nita vie ne doputa n e g o takvu optu razliku. Tanije ispitivanje o n i h i n d i v i d u a l n i h p s i h o l o g i j a k o j e p a d a j u u j e d n u ili drugu grupu pokazuje o d m a h velike razlike izmeu p o j e d i n i h jedinki k o j e ipak pripadaju istoj grupi. Z a t o m o r a m o uiniti dalji korak da m o e m o oznaiti u e m u se sastoje razlike jedinki k o j e pripadaju j e d n o j o d r e e n o j g r u p i . M o j e i s k u s t v o p o k a z a l o j e d a se, uopte uzev, jedinke m o g u razlikovati ne samo po universalnoj razlinosti ekstraversije i introversije nego i po pojedinim psiholokim osnovnim funkcija ma. Koliko, naime, ne samo spoljanje prilike nego i unutranja dispozicija dovode do prevlaivanja e k s t r a v e r s i j e ili i n t r o v e r s i j e , t o l i k o o n e i d u n a r u k u i p r e vlaivanju odreene osnovne funkcije u jedinki. Osnovne funkcije, tj. funkcije koje se ne samo genuino n e g o i specijalno razlikuju od drugih funkcija, a k o j e j e u t v r d i l o m o j e i s k u s t v o , j e s u miljenje, oseanje, oset i intuicija. P r e v l a u j e li j e d n a od t i h f u n k cija habitualno, onda nastaje tip koji odgovara. O t u da ja razlikujem misaon, oseajni, osetni, i intuitivan t i p . Svaki od ovih tipova moe, osim toga, da bude introvertan ili ekstravertan, v e p r e m a s v o m o d n o enju prema objektu na nain kako je gore ocrtano. O v o ovde protumaeno razlikovanje nisam proveo u dvama prethodnim saoptenjima o psiholokim tipo v i m a , n e g o sam misaoni tip identifikovao s i n t r o v e r t n i m , a oseajni tip s ekstravertnim. O v a zbrka se p r e ma produbljenom obraivanju problema pokazala kao neodriva. Da otklonim nesporazume, molio bih itaoca da pazi na razlikovanje k o j e je o v d e p r o v e deno. Da bih u tako k o m p l i k o v a n i m stvarima o b e z b e dio neuslovljeno potrebnu jasnou, poslednju glavu knjige posvetio sam definiciji svojih psiholokih p o j mova.1

Jung, Contribution a l'etude des types psychologiques. A r c h . de Psychologie, I. X I I , p. 289. I d . : Psychological Types. C o l l e c t e d P a p e r s o n A n a l y t i c a l P s y c h o l o g y . L o n d o n , 1917, p. 287. Id.: Psychologie der unbevmssten Prozesse. Ziirich, II A u f l a g e , 1918, p. 6 5 .1

I

PROBLEM

TIPOVA U ANTIKOJ I SREDNJOV E K O V N O J ISTORIJI D U H APSIHOLOGIJI U ANTICI. GNOSTIARI. TERTULIJAN I ORIGEN

1.

KA

Uvek je, dodue, bilo psihologije, otkako postoji i s t o r i j s k i s v e t , ali o b j e k t i v n e p s i h o l o g i j e i m a t e k o d skora. Za n a u k u ranijeg v r e m e n a vai stav: s u b j e k tivna psihologija raste ukoliko objektivna nedostaje. O t u d a s u d e l a s t a r i h , d o d u e , p u n a p s i h o l o g i j e , ali samo malo toga m o e se obeleiti kao o b j e k t i v n o -psiholoko. To bi m o g l o biti uslovljeno osobenou ljudskih veza u antici i s r e d n j e m v e k u . A n t i k a je imala, ako se tako sme rei, gotovo iskljuivo b i o l o ko p r o c e n j i v a n j e blinjih, kao to to svuda izbija iz ivotnih navika i pravnih odnosa u starom veku. Srednji v e k imao je, ukoliko je sud o vrednosti u o p te n a a o i z r a z , m e t a f i z i k o p r o c e n j i v a n j e b l i n j i h , koje je poelo milju o neizgubljivoj vrednosti l j u d ske due. O v o procenjivanje koje kompensuje stano vite antike za ocenu line vrednosti, koja jedina m o e biti o s n o v a o b j e k t i v n e psihologije, isto j e tako nepodesno kao i bioloko procenjivanje. Nije, d o d u e, m a l e n b r o j o n i h k o j i m i s l e d a s e p s i h o l o g i j a m o e pisati i e x c a t h e d r a . D a n a s s u s v a k a k o m n o g i u v e reni da se objektivna psihologija ima oslanjati pre svega na posmatranje i iskustvo. O v a osnova bila bi idealna kad bi bila m o g u n a . A l i ideal i cilj n a u k e ne 13

sastoje se u t o m e da prue to taniji opis injenica nauka ipak ne m o e konkurisati kinematografskim i fetnografskim s n i m c i m a n e g o o n a ispunjava s v o j cilj i svoju n a m e r u samo u postavljanju zakona, k o j i n i j e nita d r u g o n e g o skraen izraz za razline i o p e t kao nekako jedinstveno shvaene procese. Ovaj cilj p o s r e d s t v o m razumevanja i z d i e s e i z n a d o n o g a to se m o e s a m o i s k u s i t i , i b i e s v a g d a , i p o r e d o p t e i dokazane valjivosti, plod subjektivne psiholoke k o n stelacije ispitivaeve. U n a u n o m obrazovanju t e o rija i p o j m o v a ima m n o g o od line sluajnosti. P o stoji i psiholoka lina jednaina, a ne s a m o p s i h o f i z i k a . M i v i d i m o b o j e , ali n i k a k o n e v i d i m o * d u i n e talasa. O v a d o b r o p o z n a t a i n j e n i c a n e srne s e n i g d e uvaavati vie nego u psihologiji. Dejstvovanje line j e d n a i n e p o i n j e v e p r i p o s m a t r a n j u . V i d i s e ono to se najbolje moe videti iz sebe. T a k o se n a j p r e vidi trun u oku brata svoga. N e m a sumnje, trun je o n d e , ali b a l v a n l e i u v l a s t i t o m i m o d a e d o nekle spreiti akt vienja. Ja ne v e r u j e m principu istog posmatranja u takozvanoj objektivnoj psi hologiji, ma se ograniavala i na naoare hronoskopa, tahistoskopa i d r u g i h psiholokih aparata. o v e k se osigurava time i protiv suvie velikog iskoriavanja psiholokih iskustvenih injenica. A l i jo m n o g o vie lina psiholoka jednaina dolazi do vaenja u p r i k a z i v a n j u ili s a o p t a v a n j u o n o g to j e p o s m a t r a n o , a da i ne g o v o r i m o o s h v a t a n j u i a p s t r a k c i j i i s k u s t v e nog materijala! Nigde se kao u psihologiji ne p o j a v ljuje nuan osnovni zahtev da posmatra i ispitiva b u d e a d e k v a t a n s v o m o b j e k t u , u t o m s m i s l u to m o e v i d e t i n e s a m o j e d n o n e g o i d r u g o . Z a h t e v d a o n samo o b j e k t i v n o v i d i i ne treba isticati; j e r to je n e m o g u n o . A k o s e n e v i d i suvie s u b j e k t i v n o , o v e k v e m o e biti zadovoljan. Sto se subjektivno posmatranje i shvatanje slae s o b j e k t i v n i m injenicama p s i h o l o kog objekta, to je za shvatanje dokaz samo utoliko ukoliko shvatanje nikako ne pretenduje da bude o p te, n e g o eli s a m o da vai za oblast o b j e k t a k o j a je uzeta u obzir. Utoliko balvan u vlastitom oku o m o g u uje ba nalaenje truna u bratovljevu oku. U t o m 14

sluaju b a l v a n u vlastitom oku, kao to je r e e n o , ne dokazuje da brat n e m a nikakva truna u oku. Ali spre avanje v i e n j a lako bi m o g l o postati p o v o d za optu teoriju da su sve trunke balvani. Priznanje i u v a a vanje subjektivne uslovljenosti saznanja uopte, a naroito psiholokih saznanja, jeste osnovni uslov za nauno i pravino cenjenje jedne psihe razline od posmatranoga subjekta. Ovaj uslov samo je onda ispunjen kad je posmatra dovoljno obaveten o obi mu i vrsti s v o j e vlastite linosti. A l i on m o e biti dovoljno obaveten samo ako se u velikoj meri oslo bodio izjednaivalakih uticaja kolektivnih sudova i kolektivnih oseanja, i time dospeo do jasnog razum e v a n j a svoje vlastite individualnosti. Ukoliko se dalje v r a a m o u istoriju, utoliko vie v i d i m o da linost iezava p o d k o p r e n o m k o l e k t i v n o sti. I a k o a k s i e m o d o p r i m i t i v n e p s i h o l o g i j e , n a i e m o da o n d e uopte ne m o e biti ni rei o p o j m u jedinke. Mesto individualnosti nalazimo onde samo k o l e k t i v n o o d n o e n j e ili p a r t i c i p a t i o n m y s t i q u e (Levi-Bril L e v y B r u h l ) . A l i k o l e k t i v n i s t a v o m e t a saznanje i uvaavanje jedne od subjekta razline psi hologije, jer je kolektivno nastrojeni duh upravo n e sposoban da drukije misli i osea negoli p r o j i c i r a j u i . O n o to m i r a z u m e m o p o d p o j m o m j e d i n k e jeste relativno mlada tekovina istorije ljudskog duha i k u l t u r e . S t o g a n i j e n i k a k v o u d o to j e r a n i j e s v e m o n i kolektivni stav tako rei sasvim o m e o o b j e k tivno psiholoko uvaavanje individualnih diferenci ja, kao i uopte svako nauno objektivisanje individualno-psiholokih procesa. Upravo zbog toga n e d o statka u p s i h o l o k o m m i l j e n j u b i l o je saznanje p s i hologizovano, tj. ispunjeno projiciranom psihologi j o m . Poeci filosofskog objanjavanja sveta daju za to odline primere. Naporedo s razvitkom individu alnosti i t i m e u s l o v l j e n o g psiholokog diferenciranja ljudi ide depsihologizacija objektivne nauke. Ova iz laganja m o d a e objasniti zato izvori o b j e k t i v n e psihologije u materijalu koji n a m je predat iz starog veka v e o m a o s k u d n o teku. Razlikovanje etiri t e m p e ramenta, k o j e smo primili od starog veka, vie g o t o v o 15

i nije psiholoko tipizovanje, jer temperamenti g o t o v o nisu nita d r u g o n e g o psiho-fizioloke k o m p l e k s i je. A l i odsustvo obavetenja ne znai da o d e j s t v o v a n j u suprotnosti k o j e su u pitanju n e m a m o nikakvih tragova u istoriji antikog duha. T a k o j e g n o s t i k a f i l o s o f i j a p o s t a v i l a tri t i p a , koji moda odgovaraju trima psiholokim osnovnim f u n k c i j a m a , miljenju, oseanju i osetu. M i l j e n j u bi odgovarao pneumatiar, oseanju psihiar, osetu hiliar. Slabije uvaavanje psihiara o d g o v a r a d u h u g n o se, k o j a j e p r e m a h r i a n s t v u u p o r n o b r a n i l a v r e d nost saznanja. A l i hrianska naela ljubavi i vere nisu bila sklona saznanju. P r e m a tome, u okviru hri anske sfere pneumatiar bi bio slabije cenjen u k o liko bi se odlikovao samo posedovanjem gnose, sa znanja. S m e m o misliti i na diferenciju tipova ako p o smatramo dugu i ne bezopasnu borbu koju je crkva od prvih poetaka vodila protiv gnosticizma. S obzi r o m na nesumnjivo preteno praktiki pravac prvog hrianstva, intelektualac je, ukoliko se sledujui svom borbenom nagonu nije izgubio u apologetskoj polemici, teko m o g a o da d o e do izraaja. Regula fidei bila je suvie uska i nije doputala nikakvo sa mostalno kretanje. Osim toga, ona je oskudevala u sadraju pozitivnog saznanja. Sadravala je malo jnisli, k o j e su, d o d u e , p r a k t i k i b i l e i z v a n r e d n o a r a g o c e n e , ali s u s p u t a v a l e m i l j e n j e . S a c r i f i c i u m i n t e l lectus m n o g o tee je pogaao intelektualca nego o s e a j n o g o v e k a . O t u d a j e v e o m a p o j m l j i v o to s u preteni saznaj ni sadraji gnose, k o j i u svetlosti n a eg dananjeg razvitka duha ne samo da nisu izgubili od s v o j e vrednosti n e g o su a k u znatnoj meri i dobili, morali za intelektualca u o k v i r u c r k v e imati v e o m a veliku privlanu snagu. Oni su za n j e g a doista b i l i p r a v o i s k u e n j e s v e t a . N a r o i t o j e doketizam z a davao posla crkvi s v o j i m t v r e n j e m da je Hrist i m a o samo prividno telo, i da su celo n j e g o v o zemaljsko postojanje i patnja bili privid. U t o m e tvrenju p r e m o n o izbija n a p r e d isto mislena strana nasuprot o n o m e to j e ljudski opipljivo. B o r b a s a g n o s o m p o 16

javljuje n a m se najjasnije u d v a m a likovima, koji su ne samo kao crkveni oci n e g o i kao linosti bili v e o m a z n a m e n i t i . To su Tertulijan i Origen, s l u a j n i s a v r e m e n i c i s k r a j a II v e k a . O n j i m a k a e Sulc ( S c h u l t z ) : Jedan organizam m o e da prima u se hranljivo g r a divo g o t o v o bez ostatka i da ga asimilie s v o j o j v l a stitoj prirodi, a drugi ga o p e t isto tako g o t o v o b e z ostatka i z b a c u j e uz izraze estoke odvratnosti. U t a k v o j suprotnosti drao se Origen na j e d n o j , a T e r t u lijan na d r u g o j strani. N j i h o v a r e a k c i j a na g n o s u ne obeleava samo oba karaktera i njihove poglede na svet, n e g o je i od osnovnog znaaja za poloaj gnose u d u h o v n o m ivotu i u religioznim strujama onoga vremena. T e r t u l i j a n s e r o d i o o k o 160. g o d . u K a r t a g i n i . B i o je paganin, predan pohotljivom ivotu svoga grada sve do s v o j e trideset i pete godine ivota, kad je p o s t a o h r i a n i n . N a p i s a o j e m n o g o b r o j n e spise, i z k o j i h oevidno izbija n j e g o v karakter, koji nas naroito interesuje. Pre svega, jasna je njegova besprimerna p l e m e n i t a revnost, n j e g o v a vatra, n j e g o v strasni temperamenat i duboka intimnost n j e g o v a religioznog shvatanja. On je fanatian i genijalno jednostran za l j u b a v saznanja istine, netrpeljiv, b o r b e n a priroda kojoj nema ravne, nemilostiv borac, koji svoju p o b e du vidi samo u totalnom unitenju protivnika, njegov jezik je kao blistava sablja k o j o m zamahuje svirepa vetina. On je tvorac c r k v e n o g latinskog jezika, k o j i vai vie od hiljadu godina. On kuje terminologiju m l a d e crkve. A k o se on bio dohvatio k o j e g gledita, m o r a o ga je, kao da ga iba vojska pakla, provesti i do njegovih krajnjih konsekvencija, ak i onda ako p r a v o v e o d a v n o n i j e v i e s t a j a l o n a n j e g o v o j strani i sav u m n i poredak leao pred n j i m raskidan. Strasnost n j e g o v a miljenja bila je tako neumitna da se o n n e p r e s t a n o o t u i v a o u p r a v o o d o n o g a z a ta j e d a o k r v s v o j u . P r e m a t o m e , i n j e g o v a etika i m a o p o r u o t r i n u . O n j e n a r e i v a o d a s e m u e n i t v o trai, a n e da se bei od njega, nije doputao drugi brak i zahtevao je da osobe enskoga roda prekrivaju lice.11

Dokumente

der

Gnosis.

Jena,

1910.

2 Jung, Odabrana dela, V

17

G n o s u , k o j a j e b a strast m i l j e n j a i s a z n a v a n j a , p o b i j a o je s f a n a t i n o m b e z o b z i r n o u , a s n j o m z a j e d n o i od n j e ne ba m a l o razlinu filosofiju i nauku. N j e mu se pripisuje velianstvena ispovest: Credo quia a b s u r d u m est ( V e r u j e m j e r j e b e s m i s l e n o ) . T o i s t o rijski svakako ne bi bilo sasvim tano; on je rekao s a m o ( D e c a r n e C h r i s t i , 5 ) : E t m o r t u u s est d e i filius, p r o r s u s c r e d i b l e est, q u i a i n e p t u m est. E t s e p u l t u s r e s u r r e x i t ; c e r t u m est, q u i a i m p o s s i b i l e est. ( I b o z i j i sin j e u m r o : u t o s e p o t p u n o m o e v e r o v a t i , j e r j e besmisleno. I uskrsao je iz groba; to je izvesno, jer je nemogue.) Otrinom svoga duha prozreo je svu b e d u filosofs k o g i g n o s t i k o g z n a n j a i s p r e z r e n j e m ga o d b i o od s e b e . P o z i v a o se, n a p r o t i v , n a s v e d o a n s t v o s v o g v l a stitog unutranjeg sveta, na s v o j e vlastite unutranje injenice, koje su bile jedno s n j e g o v i m verovanjem. Njih je on izgraivao i tako postao tvorac p o j m o v n i h veza, k o j e jo i danas lee u osnovi katolikoga siste ma. Iracionalna unutranja injenica, koja je za njega bitno dinamike prirode, bila je princip i postavljanje o s n o v e p r e m a s v e t u i k o l e k t i v n o p r i z n a t o j ili r a c i o nalnoj nauci i filosofiji. N a v o d i m n j e g o v e rei: P r i z i v a m n o v o s v e d o a n s t v o , ili t a v i e s v e d o anstvo k o j e je poznatije no ma k o j i pisani spomenik, 0 k o m e se vie dogovaralo no ma o k o m e sistemu ivota, k o j e je vie raireno no ma k o j a objava, v e e n e g o c e o o v e k , n a i m e o n o to i n i c e l o g o v e k a . P r i s t u p i m i , d a k l e , o d u o , b i l o da si n e t o b o a n s k o i v e n o , k a o to v e r u j u n e k i f i l o s o f i u t o l i k o e m a n j e l a g a t i ili n i m a l o b o a n s k a , j e r s i s m r t n a , k a o to m i s l i j e d i n i E p i k u r u t o l i k o e m a n j e s m e t i d a l a e b i l o da si s n e b a d o l a ili iz z e m l j e r o e n a , b i l o i z b r o j e v a ili a t o m a s a s t a v l j e n a , b i l o d a u isti m a h s t e l o m o t p o i n j e s v o j e p o s t o j a n j e ili n a k n a d n o biva stavljena u njega, ma otkuda ti vodila poreklo 1 ma k a k o pravila od o v e k a o n o to je, n a i m e u m n o bie, sposobno za opaanje kao i za saznanje. Ali ne z o v e m tebe, ti duo k o j a u kolama izvebana, u b i bliotekama obavetavana, u akademijama i atikim tremovima hranjena i nahranjena, mudrost objavlju18

je n e , s t o b o m h o u da g o v o r i m , ti duo k o j a si p r o s t a i n e o b r a z o v a n a , n e v e t a i n e i s k u s n a , k a k v a si u onih k o j i nita d r u g o n e m a j u n e g o tebe, sasvim o n a k v a k a k v a dolazi s ulice, iz ulinog budaka, iz radionice. Meni je potrebno ba tvoje neznanje. S a k a e n j e m s v o j e linosti izvrenim u r t v o v a nju intelekta (sacrificium intellectus) Tertulijan j e dospeo do bezobzirnog priznavanja iracionalne u n u tranje injenice, stvarne osnove svoga verovanja. Nunost religioznog procesa koji je on u sebi oseao o b u h v a t i o j e n e n a d m a n o m f o r m u l o m : anima naturaliter christiana. Sa s a c r i f i c i u m i n t e l l e c t u s p a l e su za njega filosofija i nauka, a sledstveno i gnosa. U d o c n i j e m n j e g o v o m ivotu pootrila su se ocrtana obeleja. K a d je crkva sve vie bila p r i m o rana da s m a s o m pravi k o m p r o m i s e , on se protiv toga p o b u n i o i postao je pristalica onoga frigijskog p r o r o k a Montana, e k s t a t i a r a , k o j i j e z a s t u p a o p r i n c i p apsolutnog porican ja sveta i potpunog o d u h o v l j a v a nja. U otrim pamfletima otpoeo je napadati politiku p a p e Kaliksta I, i t a k o s m o n t a n i z m o m v i e ili m a n j e d o s p e o e x t r a e c c l e s i a m . P o j e d n o m i z v e t a j u Augustinovu, on je d o o n i j e a k i s m o n t a n i z m o m d o a o u sukob i osnovao s v o j u sektu. Tertulijan je tako rei klasian predstavnik i n t r o v e r t n o g mislenog o v e k a . N j e g o v znatni, i z v a n redno otro razvijeni intelekat praen je vrlo v i d n o m ulnou. Psiholoki proces razvitka, koji mi o b e l e a v a m o k a o hrianski, d o v e o g a j e d o r t v e , d o o d secanja n a j d r a g o c e n i j e g organa, a ta mitska misao opet je sadrana u v e l i k o m i p a r a d o g m a t i n o m s i m b o l u r t v o v a n j a b o j e g sina. N j e g o v n a j d r a g o c e n i i i organ bio je ba intelekat, i posredstvom n j e g o v i m dobijeno je jasno saznanje. Sacrificium intellectus o n e m o g u i o m u j e put p r e k o isto razumskog r a z vitka, i time se naao p r i m o r a n i m da iracionalnu sna gu svoje duevne osnove prizna kao fundamenat svoga bia. Mislenu stranu gnose, n j e n o specifino intelektualno iskivanje dinamikih fenomena duev ne osnove, morao je nuno omrznuti, jer je to bio 19

ba put koji je m o r a o ostaviti da bi priznao princip oseanja. U Origenu upoznajemo apsolutnu suprotnost T e r t u l i j a n u . O r i g e n j e r o e n u A l e k s a n d r i j i o k o 185. god. N j e g o v otac b i o je hrianski muenik. On sam odrastao je u o n o j naroitoj d u h o v n o j atmosferi u k o j o j su se meale misli Istoka i Zapada. Imajui j a k u e l j u z a z n a n j e m , n a u i o j e s v e to j e b i l o v r e d n o d a se zna, i tako je prihvatio sve to je p r u a o i z v a n r e d no bogati aleksandrijski misleni svet onoga vremena, hriansku, jevrejsku, helenistiku, egipatsku m u drost. Istakao se k a o uitelj u j e d n o j katehetskoj k o l i . P a g a n s k i f i l o s o f Porfirije, u e n i k Plotinov, r e kao je o n j e m u : N j e g o v spoljanji ivot bio je ivot j e d n o g h r i a n i n a i p r o t i v z a k o n i t ; ali s o b z i r o m na s v o j e m i l j e n j e o stvarima i o b o a n s t v u , on je h e l e nizovao predstave Grka i podmetnuo ih tuim m i t o vima. V e p r e 211. god. d o g o d i l a s e n j e g o v a s a m o kastracija; njeni blii motivi m o g u se, dodue, p o g a a t i , ali s u i s t o r i j s k i n e p o z n a t i . S v a g d a j e b i o o k r u en uenicima i elom etom stenografa koji su h v a tali d r a g o c e n e r e i s usta p o t o v a n o g a u i t e l j a . K a o pisac bio je izvanredno plodan, i kao predava i u i telj razvijao je veliku delatnost. U Antiohiji drao je s a m c a r i c i - m a j c i Mameji p r e d a v a n j a o t e o l o g i j i . U Cezareji bio je glava svoje kole. N j e g o v a uiteljska delatnost bila je m n o g o puta prekidana dalekim p u tovanjima. Bio je izvanredno uen i imao udnovatu sposobnost da se briljivo bavi stvarima. Nanjuio je stare rukopise biblije i stekao naroite zasluge za k r i tiku teksta. B i o je velik naunik, tavie jedini istin ski n a u n i k k o g a j e s t a r a c r k v a i m a l a , k a e Harnak. Origen, s a s v i m s u p r o t n o Tertulijanu, n i j e se o t i m a o uticaju gnosticizma; naprotiv, on ga je u ublaenoj f o r m i p r e n e o u k r i l o c r k v e ; b a r u t o m p r a v c u ila j e n j e g o v a tenja. Stavie, on je tako rei sam bio h r i anski gnostiar, po s v o m e miljenju i po s v o j i m o s n o v n i m s h v a t a n j i m a . N j e g o v p o l o a j p r e m a veri i znanju c r t a Harnak o v i m p s i h o l o k i z n a a j n i m r e c i ma: Biblija je na jednak nain potrebna i jednima i drugima: oni koji veru ju dobivaju iz nje injenice 20

i zapovesti k o j e su im potrebne, a oni koji znaju i taju iz nje ideje i izvlae iz nje snage k o j e ih v o d e do gledanja B o g a i ljubavi p r e m a B o g u dakle, da se sve materijalno pretopijeno duhovnim tumaenjem (alegoriko izlaganje, hermeneutika) pojavljuje kao k o s m o s ideja, tavie da je n a j z a d sve u s p o n o m sa vladano i kao stepen ostavljeno, a jedino preostaje mirni spokojni odnos od B o g a proizilog duha p r e m a B o g u (amor et visio). N j e g o v a teologija bila je, za r a z l i k u od Tertulijanove, b i t n o f i l o s o f s k a , i o n a se tako rei sasvim uklapa u o k v i r novoplatonske f i l o sofije. U Origena p r o i m a j u se sfere grke filosofije i gnose, s j e d n e strane, i hrianskog i d e j n o g sveta, s d r u g e strane, na miran i h a r m o n i a n nain. A l i o v a dalekosena uviaj na mukotrpnost i pravinost d o vele su i Origena dotle da je doiveo tu sudbinu da b u d e osuen od crkve. Svakako, definitivna osuda dogodila se tek posthumno, poto je Origen kao sta r a c u Decijevu p r o g a n j a n j u h r i a n a b i o m u e n i u s k o r o p o t o m u m r o o d p o s l e d i c a t o r t u r e . G o d . 399. p a p a Anastasije I i z r e k a o je s v o j u o s u d u , i g o d . 5 4 3 . n j e g o v o lano uenje prokleo je sinod koji je sazvao Justinijan, a e g a su se d r a l i i s u d o v i d o c n i j i h k o n cili j a . Origen je klasian predstavnik ekstravertnoga tipa. N j e g o v a o s n o v n a orijentacija ide na o b j e k a t ; to se p o k a z u j e u s a v e s n o m v o e n j u rauna o o b j e k t i v n i m i n j e n i c a m a i n j i h o v i m uslovima, i p o k a z u j e se u formulisanju onoga najvieg principa, ljubavi p r e ma B o g u i vienja B o g a (amor et visio dei). Proces hrianskog razvitka naiao je u Origena na tip ija je prvobitna osnova odnoenje prema objektima, a o n o se o d v a j k a d a simbolino izraava u seksualnosti, zbog ega izvesne teorije i sve bitne duevne funkci je svode ba na seksualnost. Otuda je kastracija a d e kvatan izraz r t v o v a n j a n a j d r a g o c e n i j e funkcije. S a s v i m j e k a r a k t e r i s t i n o t o Tertulijan v r i s a c r i f i c i u m i n t e l l e c t u s , a Origen s a c r i f i c i u m p h a l l i , j e r h r i a n ski proces h o e potpuno unitenje ulne vezanosti za objekat, tanije reeno: on hoe rtvovanje funkcije koja je do tada imala najviu vrednost, rtvovanje 21

najskupljega dobra, najjaega nagona. rtva je, b i o loki posmatrana, donesena u slubi domestikacije, a psiholoki posmatrana, da razreenjima starih v e z a n o s t i u v e d e n o v e m o g u n o s t i r a z v i t k a z a d u h . Tertu lijan j e r t v o v a o i n t e l e k a t , j e r j e i n t e l e k a t b i o o n o to ga je najjae vezivalo za svetovnost. On je pobijao gnosu, jer je ona za njega predstavljala stranputicu u i n t e l e k t u a l n o , k o j e u isti m a h u s l o v l j a v a i u l n o s t . U z i m a j u i u obzir tu injenicu, nalazimo da se i g n o sticizam u stvari deli u dva pravca: je d a n pravac g n o s t i a r a tei z a o d u h o v l j a v a n j e m k o j e i d e i z n a d s v a ke mere, drugi pravac gubi se u etikom anomizmu, u apsolutnom libertinizmu, koji se ne ustee ni od kakvog razvrata i ni od kakvog ma koliko gnusnog perversiteta i bestidnosti. Razlikovali su se u p r a v o e n k r a t i t i ( u z d r i j i v i ) i a n t i t a k t i ili a n t i n o m i s t i ( p r o t i v n i c i p o r e t k a i z a k o n a ) , k o j i su n a e l n o g r e i l i i namerno, prema izvesnim naelima, predavali se ra zuzdanoj rasputenosti. Poslednjima pripadaju n i k o laiti, a r h o n t i a r i i t d . i v r l o t a n o n a z v a n i b o r b o r i j a n ci. K o l i k o su p r i v i d n e suprotnosti b i l e bliske, p o k a z u j e p r i m e r a r h o n t i a r a , g d e s e ista s e k t a r a s p a l a u enkratitski i antinomistiki pravac, od k o j i h je svaki o s t a o l o g i a n i k o n s e k v e n t a n . K o h o e d a z n a ta etiki znai s m e o n i u velikim crtama izveden i n t e lektualizam, taj n e k a p r o u a v a istoriju gnostikog morala, i p o t p u n o e shvatiti sacrificium intellectus. Oni ljudi bili su ba i praktiki k o n s e k v e n t n i , i o n o do ega su s v o j o m milju doli iivljavali su do a p s u r d n o s t i . A l i O r i g e n j e r t v o v a o ulnu v e z a n o s t za svet time to je sebe osakatio. N j e m u intelekat oevidno nije b i o nikakva opasnost, n e g o pre osean j e i oset k o j e v e z u j e za objekat. Kastracijom se o s l o b o d i o ulnosti u d r u e n e sa gnosticizmom, i stoga se b e z straha m o g a o predati bogatstvu gnostikoga m i ljenja, dok se Tertulijan s v o j o m intelektualnom r t v o m u s p r o t i v i o g n o s i , ali t i m e i s t e k a o d u b i n u r e ligioznoga oseanja na k o j u ne nailazimo u Origena. U o d n o s u n a O r i g e n a o n s e o d l i k u j e t i m e to j e s v a ku od s v o j i h rei d o i v e o u dubini srca, to ga nije, kao onoga, zanosio razum, n e g o srce. A zaostaje za

22

n j i m u t o m e to j e o n , n a j s t r a s n i j i o d s v i h mislilaca, teio za tim da z n a n j e uopte o d b a c i i da s v o j u b o r b u protiv gnose proiri u b o r b u protiv ljudskog milje n j a u o p t e , k a e ulc. O v d e v i d i m o kako se u hrianskom procesu p r v o b i t a n t i p z a p r a v o o b r n u o : Tertulijan, o t r i m i s l i l a c , p o s t a j e o v e k o s e a n j a ; Origen p o s t a j e n a u n i k i g u b i s e n a o n o m to j e m i s l e n o . R a z u m e s e d a n i j e teko obrnuti stvar i logiki, pa rei da je Tertulijan odvajkada bio oseajan ovek, a Origen intelektua lac. Bez obzira na injenicu to time tipska razlika nije uklonjena, nego postoji i docnije kao i ranije, obrnuti nain gledanja ne objanjava kako dolazi do toga da je Tertulijan svog najopasnijega neprijatelja v i d e o u m i s l e n o m , a O r i g e n u s e k s u a l n o s t i . M o g l o bi se r e i da su se i j e d a n i d r u g i p r e v a r i l i , i k a o a r g u m e n a t za to m o g a o bi se izneti k o b n i rezultat ivota i j e d n o g i d r u g o g . U o v o m sluaju o v e k bi m o r a o p r i h v a t i t i d a s u i j e d a n i d r u g i r t v o v a l i o n o to i m je manje vano, dakle donekle sa sudbinom napravili jevtin pazar. I to je j e d n o gledite, i n j e g o v princip i m a valjivost k o j a zasluuje priznanje. Ima, tavie, m e u primitivcima takvih lukavaca koji staju pred s v o j feti s c r n i m p i l e t o m p o d r u k o m i k a u : G l e , rtvujem ti lepu crnu svinju. Ali ja mislim da nain objanjavanja koji oduzima vrednost, i pored oevid n o g o l a k a n j a to g a o s e a o b i a n o v e k p r i o t k i d a nju od neeg velikog, nije u svima okolnostima pra vilan, ma koliko se govorilo da je bioloki. K o l i k o lino poznajemo oba ta velikana u carstvu duha, m o r a m o rei da je celo n j i h o v o bie toliko ozbiljno da njihovo hriansko preobraanje nije bilo ni lukavost ni prevara, n e g o stvarnost i istinitost. N e e m o se izgubiti na stranputici ako o v o m p r i l i k o m s e b i p r e d s t a v i m o ta p s i h o l o k i z n a i l o m l j e n j e prirodnog nagonskog pravca, onako kako se ono p o j a v l j u j e u hrianskom (rtvenom) procesu: iz gore r e e n o g p r o i z l a z i , n a i m e , d a p r e o b r a a n j e u isti m a h z n a i i p r e l a e n j e u j e d a n d r u g i s t a v . T i m e se i o b j a njava otkuda vodi poreklo motiv koji goni na p r e o b r a a n j e , i u k o l i k o Tertulijan i m a p r a v o to s h v a t a 23

da je dua naturaliter christiana: prirodni n a g o n ski p r a v a c s l e d u j e , k a o s v e u p r i r o d i , p r i n c i p u n a j manje koliine snage. Jedan ovek ima neto vie sposobnosti ovde, drugi onde. Prilagoivanje prvoj o k o l i n i d e t i n j s t v a i z i s k u j e ili n e t o v i e u s t e z a n j a i r a z m i l j a n j a , ili n e t o v i e u o s e a v a n j a , v e p r e m a prirodi roditelja i okolnostima. T i m e se automatski i z g r a u j e izvestan n a d m o n i stav, iz k o g a proizlaze razlini tipovi. Ukoliko, dakle, svaki o v e k kao rela tivno stabilno bie poseduje sve psiholoke osnovne funkcije, utoliko bi to bila i psiholoka nunost, s o b z i r o m na savreno prilagoivanje, da ih o v e k u j e d n a k o j meri i p r i m e n j u j e . Jer m o r a biti n e k a k v o g razloga za to to postoje razlini putovi psiholokog prilagoivanja: oevidno je da nije dovoljan samo j e dan put, j e r se ini da objekat, na primer, samo k a o p r e d m e t m i l j e n j a ili s a m o k a o p r e d m e t o s e a n j a m o e biti shvaen tek delimino. Z b o g j e d n o s t r a n o ga (tipskoga) stava ostaju u poslu psiholokoga p r i lagoivanja neke pogreke, k o j e se u toku ivota n a g o m i l a v a j u , z b o g e g a s e r a n i j e ili d o c n i j e r a z v i j a ometanje prilagoivanja, i to nagoni subjekat na kompenzaciju. Ali kompenzacija se m o e postii samo odsecanjem ( r t v o m ) d o t a d a n j e g a j e d n o s t r a n o g a s t a va. T i m e nastaje privremeno zaustavljanje energije i prelivanje u kanale kojima se ovek nije svesno k o r i s t i o , ali k o j i n e s v e s n o l e e s p r e m n i . D e f i c i t u p r i lagoivanju, koji je causa efficiens za p r o c e s p r e o braanja, subjektivno se primeuje kao oseanje n e odreena nezadovoljenja. Takva atmosfera vladala je na prekretnici naeg raunanja vremena. Izvanred na i udnovata potreba za osloboenjem obuzela je oveanstvo i dejstvovala na onaj neuveni procvat svih mogunih i nemogunih kultova u starom R i m u . Nisu nedostajali ni predstavnici teorije iivljavanja, koji su mesto biologijom operisali razlozima tada nje nauke. Covek se nije mogao zadovoljiti ni spe k u l a c i j a m a o t o m e zato l j u d i m a tako r a v o i d e ; samo je kauzalizam onoga v r e m e n a bio neto m a n j e ogranien negoli kauzalizam nae nauke; ljudi nisu zahvatali samo u detinjstvo n e g o i u k e s m o g o n i j u , i 24

izmiljali su m n o g o b r o j n e sisteme, koji su dokazivali ta s e s v e u p r a s t a r o v r e m e d e a v a l o , i z e g a s u z a tim, kao posledica, proizlazila nepodnoljiva stanja za oveanstvo. r t v a k o j u su p r i n e l i Tertulijan i Origen j e s t e d r a s t i n a , s u v i e d r a s t i n a z a n a u k u s , ali o n a j e o d govarala duhu onoga vremena, koji je bio sasvim konkretistian. I z t o g a d u h a u z i m a l a j e g n o s a s v o j e v i z i j e z a i s t o r e a l n o ili b a r k a o n e t o t o s e n e p o sredno odnosi na realno, a Tertulijan je injenici s v o ga oseanja priznavao objektivno vaenje. Gnostici zam je subjektivno unutranje opaanje p r o m e n e sta va projicirao k a o k o s m o g o n i j s k i sistem i v e r o v a o u realitet svojih psiholokih figura. U svojoj knjizi o preobraajima i simbolima li bida ostavio sam otvoreno pitanje odakle vodi p o reklo naroiti libidni pravac u hrianskom procesu. Tada sam govorio o razdvajanju libidnog pravca u dve polovine, upravljene suprotno jedna drugoj: o b j a n j e n j e za to proizlazi iz jednostranosti psiholo kog stava, k o j i je postao toliko jednostran da se n a metala kompenzacija iz nesvesnog. Ba gnostiki p o kret u prvim hrianskim vekovima najjasnije doka zuje izbijanje nesvesnih sadraja u m o m e n t u k o m penzacije. S a m o hrianstvo znai razaranje i rtvo vanje antikih kulturnih vrednosti, t j . antikog sta va. U dananje v r e m e g o t o v o je izlino primetiti da j e s a s v i m s v e j e d n o d a l i g o v o r i m o o s a d a n j o s t i ili o v r e m e n u p r e 2000 g o d i n a .

2.

TEOLOKE

PREPIRKE STARE

CRKVE

Nije neverovatno to na suprotnost tipova naila zimo i inae u istoriji shizama i jeresi rane hrian s k e c r k v e , t a k o b o g a t e p r e p i r k a m a . E b i o n i t i ili j e vrejski hriani, k o j i su m o d a istovetni sa p r a h r i anima, verovali su u iskljuivo ljudsku prirodu H r i sta i s m a t r a l i g a z a s i n a M a r i j e i J o s i f a , k o j i j e t e k naknadno svetim d u h o m dobio posveenje. Ebioniti 25

su, p r e m a t o m e , u t o j t a k i e k s t r e m p r e m a d o k e t i ma. Ova suprotnost dejstvovala je jo dugo posle toga. Ona se p o n o v o p o j a v l j u j e u crkvenopolitiki z a o t r e n o j , ali s a d r a j n o u b l a e n o j f o r m i o k o 320. g o d . u j e r e s i Arijevoj. A r i j e j e p o r i c a o o d o r t o d o k s n e c r k v e p r e d l o e n u f o r m u l u TOJ IlaTpi, 6u.oouffi.os- ( j e d n a k ocu). A k o istoriju velikog arijanskog spora oko h o m u s i j e i h o m o jusi je (Hristova sutinska j e d n a k o s t i sutinska slinost sa B o g o m ) tanije p o g l e d a m o , i z g l e d a n a m , istina, d a h o m o j u s i j a r a z g o v e t n o s t a v l j a akcenat na ulno i ljudski opipljivo, nasuprot isto m i s l e n o m i apstraktnom stanovitu h o m u s i j e . Isto t a k o b i n a m s e m o g l o i n i t i d a j e p o b u n a monofisita (koji su zastupali apsolutno jedinstvo Hristove p r i rode) protiv diofisitske f o r m u l e Halkedonskog s a b o ra (koji je zastupao nerazdvojivu dvostruku prirodu H r i s t o v u , n a i m e n j e g o v u s j e d i n j e n u ljudsku i boan sku p r i r o d u ) p o n o v o p r i z n a l a v a e n j e s t a n o v i t u a p straktnog i nepredstavljivog prema ulno p r i r o d n o m u d i o f i s i t s k o j f o r m u l i . A l i u isti m a h u p a d l j i v o n a m p r e d o i izlazi i n j e n i c a d a j e n e s a m o u a r i j a n s k o m pokretu nego i u monofisitskoj prepirci suptilno d o g m a t i k o p i t a n j e b i l o g l a v n a s t v a r , istina z a o n e g l a v e k o j e s u g a p r v o b i t n o i z n e l e , ali n e z a i r o k e m a s e , k o j e su se stranarski doepale prepirke o d o g m a m a . Za njih ni u ona vremena tako suptilno pitanje nije imalo nikakvu motivsku snagu, nego su ih pokretali problemi i zahtevanja politike moi, a ovi nikakva posla nisu imali sa teolokom diferencijom. A k o je diferencija tipova ovde uopte imala kakav znaaj, o n j e b i o u t o m e to j e o n a d a v a l a v a n e r e i , k o j e su na laskav nain stavljale obeleje na grube i n stinkte masa. A l i time ni na koji nain ne treba da bude ugaeno priznanje injenice da su za one koji su prepirku raspirivali homusija i h o m o j u s i j a bile o z b i l j n a s t v a r . J e r iza t o g a , i s t o r i j s k i k a o i p s i h o l o ki, k r i l o s e e b i o n i t s k o i s p o v e d a n j e d a j e H r i s t isti ovek s relativnom (prividnom) boanstvenou, i d o k e t s k o i s p o v e d a n j e d a j e H r i s t isti B o g s a s a m o p r i v i d n o m t e l e s n o u . I p o d t i m s l o j e m o p e t lei v e lika psiholoka shizma. S j e d n e strane, t v r e n j e da

26

glavna vrednost i glavni znaaj lei u ulno d o h v a t ljivom, iji je subjekat, iako ne svagda ljudski-lian, a ono ipak uvek projicirani ljudski oseaj; s druge strane, t v r e n j e da glavna v r e d n o s t lei u apstrakt n o m i izvanljudskom, iji je subjekat funkcija, t j . : objektivni prirodni proces koji tee u nelinoj zako nitosti, s o n u s t r a n u l j u d s k o g o s e a j a , t a v i e k a o n j e g o v a osnova. P r v o stanovite previa funkciju u korist funkcionoga kompleksa, k a k v i m se o v e k p o j a v l j u j e ; d r u g o stanovite previa oveka kao n e m i n o v n o g nosioca, u korist funkcije. O b a stanovita p o riu glavnu vrednost jedno drugom. to se zastupni ci i j e d n o g i d r u g o g s t a n o v i t a o d l u n i j e i d e n t i f i k u j u sa s v o j i m stanovitem, utoliko vie i p o k u a v a j u , moda u najboljoj nameri, da jedno d r u g o m nametnu svoje stanovite i time vre nasilje nad g l a v n o m vrednou drugog. D r u g a strana suprotnosti tipova k a o da se p o j a v l j u j e u pelagijanskom s p o r u , u p o e t k u V v e k a . O d Tertulijana d u b o k o p r o o s e a n o i s k u s t v o d a o v e k ni posle krtenja ne m o e izbei greh postalo je u Augustina, k o j i j e u m n o g o m p o g l e d u s l i a n T e r t u lijanu, ono sasvim karakteristino, pesimistiko u e n j e o n a s l e d n o m grehu, ija se sutina sastoji u p o u d i , concupiscentia, n a s l e e n o j od A d a m a . Prema injenici naslednoga greha stajala je u Augustina spasavalaka milost boja s institucijom crkve, k o j u je ona stvorila i koja je upravljala sredstvima spase nja. U t o m e shvatanju vrednost o v e k o v a stoji v e o ma nisko. C o v e k zapravo nije nita drugo nego bedno, pokvareno stvorenje, koje e u svima okolnostima p o stati p l e n a v o l a a k o p o s r e d o v a n j e m c r k v e , k o j a j e dina daje blaenstvo, ne b u d e uestvovao u boanskoj m i l o s t i . T i m e j e v i e ili m a n j e o t p a d a l a n e s a m o v r e d nost nego i moralna sloboda i samoopredeljenje o v e k o v o , a z b o g toga je svakako utoliko vie rasla v r e d n o s t i z n a a j i d e j e c r k v e , to j e o d g o v a r a l o p r o g r a mu izreenom u augustinskoj Civitas Dei.2

Pouda; mi lp.a.Qiivr\, p r i t i s a k i propast.2

b i s m o rekli: neukroeni libido, koji kao zvezda i sudbine, vodi oveka u krivicu

27

P r e m a silnom pritisku koji je dolazio od takva shvatanja neprestano se uzdie oseanje ovekove slobode i moralne vrednosti, k o j e ne doputa da ga d u g o pritiskuje nijedan uviaj, ma koliko dubok, i nijedna logika, m a koliko otra. P r a v o oseanja l j u d s k e v r e d n o s t i n a l o j e s v o g a b r a n i o c a u Pelagiju, b r i t a n s k o m k a l u e r u , i n j e g o v u u e n i k u Celestiju. N j e g o v o uenje zasnivalo se na moralnoj slobodi o v e kovoj kao na datoj injenici. Za psiholoku srodnost pelagijanskog stanovita sa diofisitskim shvatanjem k a r a k t e r i s t i n o j e d a s u n a p a d a n i p e l a g i j a n c i nali p r i j e m u Nestori ja, m i t r o p o l i t a c a r i g r a d s k o g . N e s t o rije je naglaavao razdvojenost d v e j u priroda Hristovih p r e m a Kirilovu u e n j u fizikog jedinstva Hrista k a o b o g o o v e k a , tpucriKifi voocng-. N e s t o r i je n i k a k o n i j e h t e o n i d a s e M a r i j a s h v a t a k a o SEOT6KO5- ( r o d i t e l j k a B o g a ) , n e g o s a m o k a o XeicTTOTKog- ( r o d i t e l j k a H r i s t a ) . Stavie, on je misao da je Marija b o g o m a j k a s p u n o prava nazvao paganskom. Od njega je potekla n e stori janska prepirka, k o j a se n a p o s l e t k u zavrila otcepljenjem nestorijanske crkve.

3.

PROBLEM

TRANSSUPSTANCIJACIJE

S velikim politikim preokretima, slomom R i m skoga Carstva i propau antike civilizacije, doao je kraj i o v i m prepirkama. Ali kad je posle vie v e k o v a p o n o v o bila postignuta izvesna stabilnost, p o javljivale su se i psiholoke diferencije p o n o v o na s v o j k a r a k t e r i s t i a n n a i n , i s p r v a p l a l j i v o , ali s u s porastom kulture postajale intenzivnije. Dodue, to nisu bili vie p r o b l e m i koji su pobunili staru crkvu, n e g o s u b i l e n a e n e n o v e f o r m e , ali p s i h o l o g i j a k o j a s e p o d n j i m a k r i l a b i l a j e ista. O k o s r e d i n e I X v e k a p o j a v i o s e o p a t Pashasije Radbert p r e d j a v n o u sa s p i s o m o T a j n o j v e e r i , i u n j e m u je zastupao uenje o transsupstancijaciji, t j . t v r e n j e da se v i n o i h o s t i j a u z a j e d n i c i p r e t v a r a j u u istinsku k r v i istinsko telo Hristovo. O v o shvatanje, 28

k a o to j e p o z n a t o , p o s t a l o j e d o g m a , p o k o j o j s e pretvaranje vri vere, realiter, substantialiter; iako su, d o d u e , a k c i d e n c i j e , n a i m e h l e b i v i n o , z a d r a l e s v o j i z g l e d , o n e su, i p a k , p o s u p s t a n c i j i , t e l o i krv Hristova. Protiv ove ekstremne konkretizacije j e d n o g simbola osmelio se da iznese suprotno t v r e n j e Ratraman, k a l u e r u i s t o m m a n a s t i r u g d e je Radbert b i o o p a t . A l i o d l u n o g p r o t i v n i k a n a a o j e R a d b e r t u Skotu Eriugeni, v e l i k o m f i l o s o f u i s m e l o m m i sliocu ranog srednjeg veka, koji je toliko visoko i usamljeno stajao iznad svoga v r e m e n a da ga je p r o kletstvo c r k v e stiglo tek posle j e d n o g stolea, kao to k a e Hase u s v o j o j i s t o r i j i c r k v e . K a o o p a t o d M a l m e s b e r i j a b i o j e o k o g o d . 889. u b i j e n o d s v o j i h k a l u e r a . Skot Eriugena, k o m e j e p r a v a f i l o s o f i j a b i l a i prava religija, nikako nije bio slep pristalica a u t o r i t e t a i o n o g a to j e j e d a r e d r e e n o , j e r j e o n , z a r a z liku od veine ljudi svoga vremena, m o g a o sam da misli. On je um stavio nad autoritet, m o d a na j e d a n v r l o n e s a v r e m e n n a i n , ali p r e m a p r i z n a n j u d o c n i j i h v e k o v a pouzdano. ak i crkvene oce uzviene iznad svake diskusije on je samo zato i utoliko drao za autoritete ukoliko su u n j i h o v i m spisima bila sadr ana blaga ljudskoga uma. Tako je i on smatrao da Tajna v e e r a nije nita d r u g o n e g o s p o m e n na o n u p o s l e d n j u v e e r u k o j u j e Isus slavio s a s v o j i m u e nicima, to e i inae u m n i ljudi misliti u sva v r e mena. Ali Skot Eriugena, ma koliko jasno i prosto ljudski mislio, i ma koliko malo bio sklon da p o b e g n e od smisla i vrednosti svete c e r e m o n i j e , n i j e se b i o uiveo u duh svoga vremena i u elje svoje okoline, a na to m o d a ukazuje i okolnost to su ga ubili n j e g o v i vlastiti manastirski d r u g o v i . Z a t o j e m o g a o u m n o i k o n s e k v e n t n o d a m i s l i , ali u t o m e n i k a k o n i j e imao onakav uspeh kakav je doiveo Radbert, koji, d o d u e , n i j e m o g a o d a m i s l i , ali j e z a t o o n o t o j e simbolino i smislom bogato transsupstancirao i o g r u b i o u ulno, uivevi se o e v i d n o u d u h s v o g a vremena, koji je traio konkretizaciju religioznih d e avanja. 29

Nije teko u o v o j prepirci prepoznati one o s n o v ne e l e m e n t e na k o j e s m o nailazili v e u ranije p o m i njanim prepirkama, naime na apstraktno stanovite, ono koje nije sklono meanju s konkretnim objektom, i na konkretizatorno, ono koje je okrenuto objektu. Daleko je od nas da s intelektualnog stanovita i z r e k n e m o sud koji bi jednostrano oduzimao vrednost Radbertu i n j e g o v u naporu. Mada upravo ta dogma mora m o d e r n o m d u h u izgledati kao apsurdna, ipak ovek ne sme dozvoliti da n j o m bude zaveden da je i s t o r i j s k i o g l a s i z a b e z v r e d n u . O n a j e , istina, s k u p o c e n k o m a d z a s v a k u z b i r k u l j u d s k i h z a b l u d a , ali n j e na bezvrednost ne proizlazi otuda eo ipso, jer b i s m o p r e s v a k e o s u d e m o r a l i n a i r o k o ispitati k a k v o j e b i l o dejstvo te d o g m e u religioznom ivotu onih vekova, i ta j o n a e v r e m e n e p o s r e d n o d u g u j e t o j d o g m i . Ne treba, naime, prevideti da ba vera u stvarnost ovoga uda zahteva razreenje psihikoga procesa od o n o g a to j e i s t o u l n o , a t o r a z r e e n j e n e m o e ostati bez uticaja na prirodu psihikoga procesa. Proces upravljenoga miljenja, naime, postaje upravo n e mogunost ako ono to je ulno poseduje suvie v i soku minimalnu vrednost. Z b o g suvie visoke v r e d nosti o n o postojano prodire u duu, raskida i razara funkciju upravljenoga miljenja osnovanu ba na i s k l j u e n j u o n o g a to n e p r i s t a j e u z n j u . I z t o g a p r o stog razloga sasvim jasno proizlazi praktiki smisao takvih o b r e d a i d o g m i k o j e se ba s toga stanovita opiru i isto oportunistikom i b i o l o k o m nainu p o s m a t r a n j a , a da i ne g o v o r i m o o n e p o s r e d n i m , s p e cifino religioznim dejstvima koja je pojedinac d o ivljavao v e r o m u tu dogmu. Koliko god za nas Skot Eriugena visoko stajao, utoliko je m a n j e doputeno da Radbertov napor omalovaujemo. Ali iz toga slu aja m o r a m o nauiti da je misao introvertnoga i n komensurabilna misli ekstravertnoga, jer su oba oblika miljenja, s obzirom na svoja odreenja, sa svim i o s n o v n o razlina. M o d a bi se m o g l o rei: m i l j e n j e i n t r o v e r t n o g a j e umno, a m i l j e n j e e k s t r a vertnoga programatino.

30

N e t r e b a m i s l i t i d a j e o v i m i z v o e n j i m a , k a o to izrino h o u da istaknem, reena stvar o individual n o j psihologiji i j e d n o g a i drugoga autora. to o S k o tu E r i u g e n i l i n o z n a m o a to je d o s t a m a l o n i j e dovoljno da izvrimo pouzdanu dijagnozu njegova t i p a . O n o to z n a m o g o v o r i u p r i l o g i n t r o v e r t n o g a tipa. 0 R a d b e r t u n e z n a m o t a k o r e i nita. Z n a m o s a m o t o d a j e o n k a z a o n e t o to s e p r o t i v i o p t e m l j u d s k o m m i l j e n j u , ali s p o u z d a n o m l o g i k o m o s e a n j a o t v o r i o o n o to j e o n o v r e m e b i l o s p r e m n o d a p r i h v a t i kao prikladno. Ova injenica govorila bi u prilog eks tra v e r t n o g a t i p a . A l i z b o g n e d o v o l j n o g p o z n a v a n j a i j e d n e i d r u g e linosti m o r a m o se uzdrati od suda, jer bi naroito k o d Radberta stvar mogla da b u d e i sasvim d r u k i j a . On bi m o g a o isto tako da b u d e i introvertan ovek, koji se pored ogranienoga razu ma ni na koji nain nije uzdizao iznad shvatanja s v o j e okoline, i ija je logika, pored potpune neoriginalnosti, dopirala ba dotle da najblii zakljuak i z v u e m o iz premisa k o j e gotove lee u spisima otaca. 1 obrnuto, Skot Eriugena m o g a o je da b u d e i ekstravertan kad bi bilo dokazano da ga je nosila sredina k o j a s e n e s a m o o d l i k o v a l a o n i m to s e z o v e c o m m o n sense n e g o i izjavu k o j a je tome odgovarala oseala k a o o n o to d o l i k u j e i to j e d o s t o j n o d a s e eli. O v o poslednje ba za Skota Eriugenu nikako nije doka z a n o . A l i , n a d r u g o j strani, z n a m o i t o k a k o j e b i l a velika enja onoga vremena za realnou religiozno ga uda. O v o m karakteru duha vremena morao je p o g l e d Skota Eriugene izgledati kao hladan i u b i stven, d o k se za R a d b e r t o v o t v r e n j e m o r a l o oseati d a u n a p r e u j e i v o t , j e r j e k o n k r e t i z o v a l o o n o to j e svako eleo.

4.

NOMINALIZAM

I

REALIZAM

Prepirka o T a j n o j veeri u IX v e k u nije bila nita d r u g o n e g o p o e t a k j e d n e m n o g o v e e prepirke, k o j a je d u h o v e v e k o v i m a razdvajala i u sebi sadra31

vala nedogledne posledice. To je bila suprotnost i z meu nominalizma i realizma. P o d nominalizmom razumevamo onaj pravac koji je tvrdio da takozvane u n i v e r s a l i j e ( U n i v e r s a l i a ) n a i m e r o d n i ili o p t i p o j m o v i , k a o to s u , n a p r i m e r , l e p o t a , d o b r o , i v o t i nja, o v e k itd. nisu nita d r u g o n e g o N o m i n a ( i m e n a ) ili r e i , p o d r u g l j i v o z v a n i i f l a t u s v o c i s . Anatol Frans ( A n a t o l e F r a n c e ) k a e : E t q u ' e s t - c e q u e p e n ser? Et c o m m e n t p e n s e - t - o n ? N o u s pensons avec des mots s o n g e z - y , u n m e t a p h v s i c i e n n ' a , p o u r c o n s t i t u e r l e s v s t e m e d u m o n d e , q u e l e eri p e r f e c t i o n n e d e s singes et des ehiens. To je ekstremni nominalizam, i s t o o n a k o k a o k a d Nie ( N i e t z s c h e ) u m s h v a t a k a o metafiziku jezika. Obrnuto, realizam je tvrdio egzistenciju universalija ante r e m , n a i m e d a opti p o j m o v i i m a j u s v o j u egzistenciju za sebe kao Platonove ideje. Uprkos s v o j o j crkvenosti, nominalizam je skeptika struja k o j a hoe da ospori posebnu egzistenciju svojstvenu a p straktnom. To je vrsta naunog skepticizma u okviru n a j k r u e dogmatike. N j e g o v p o j a m realiteta nuno pada sa u l n i m realitetom stvari, ija individualnost predstavlja o n o to je realno p r e m a apstraktnoj ideji. Striktni realizam, pak, premeta akcenat stvarnosti na apstraktno, na ideju, na universalno, k o j e on stav lja ante r e m (pred stvar).

a)

Problem

universalija

u

antici

K a o to p o k a z u j e u k a z i v a n j e n a P l a t o n o v o u e n j e o i d e j a m a , r e je o s u k o b u k o j i zadire daleko u p r o l o s t . N e k o l i k o o t r o v n i h p r i m e d a b a u Platona o starcima koji kasno ue i o siromanima u duhu ukazuju na pretpostavke d v e j u srodnih filosofskih kola, k o j e su se r a v o slagale s platonskim d u h o m , n a i m e na kiniare i megariare. P r e d s t a v n i k prve k o l e , Antisten, b i o j e , m a d a n i k a k o t u s o k r a t s k o j a t m o s f e r i d u h a i a k p r i j a t e l j Ksenojontov, i p a k i z raziti p r o t i v n i k P l a t o n o v a l e p o g s v e t a i d e j a . O n j e a k n a p i s a o p o l e m i k i spis p r o t i v P l a t o n a , u k o m e 32

je n j e g o v o ime na nepristojan nain obrnuo u Sdda v. Z d d w v z n a i d e a k a ili m u k a r c a , ali p o d p o l n i m a s p e k t o m , j e r o-(idwv d o l a z i od erdihi, p e n i s , a t i m e je Antisten n a m a d o b r o p o z n a t i m p u t e m p r o j e k c i j e n e no nagovestio iju on stvar misli da brani protiv P l a t o n a . Z a h r i a n i n a Origena o v a t a k o e p r a o s n o v a , k a o to v i d i m o , b i l a j e u p r a v o a v o , s k o j i m je on teio da izie na kraj samokastracijom, posle ega je preao u bogato ukraeni svet ideja. Ali A n t i sten je bio dohrianski paganin, k o m e je j o na srcu leala stvar za k o j u je phallus o d v a j k a d a stavljen k a o simbol, naime ulni oseaj; ne samo njemu, nego, kao to j e p o z n a t o , i c e l o j k i n i k o j k o l i , k o j o j j e p o p r a t ni motiv bio: natrag prirodi! Razloga koji su A n t i stenovo konkretno oseanje i opaanje mogli da p o mere napred nije bilo malo: pre svega, on je bio p r o leter, k o j i je od s v o j e zavisti napravio vrlinu. On n i j e b i o n i k a k a v Iftafzvris, n i k a k a v p u n o k r v n i G r k . Bio je s periferije; napolju je i uio, pred vratima atenskim, i trudio se da i m a proletersko ponaanje, obrazac kinike filosofije. Cela kola sastojala se od p r o l e t e r a , ili b a r o d p e r i f e r i j s k i h l j u d i , i s v i m a n j i ma glavni posao bio je razorno kritikovanje tradicio nalnih vrednosti. Posle Antistena, jedan od najistak n u t i j i h p r e d s t a v n i k a k o l e b i o j e Diogen, k o j i j e s a m s e b i d a o n a d i m a k Kuwv = P a s , a i n j e g o v g r o b u k r a avao je pas od parskog mramora. Ma koliko da je bila topla njegova ljubav prema oveku, i ma koliko da je celo njegovo bie bilo puno razumevanja za l j u d s k u p r i r o d u , o n j e n e u m i t n o o b a r a o s v e to j e ljudima njegova vremena bilo sveto. Ismejavao ih je z b o g uasa k o j i je u pozoritu o b u z i m a o gledaoce kad g l e d a j u T i j e s t o v u g o z b u ili t r a g e d i j u E d i p o v a i n c e s t a : antropofagija ipak nije tako rava, jer ljudsko meso nikako ne m o e zahtevati izuzetan poloaj prema d r u g o m mesu, a i nesrean incestan odnos nije n i k a k v a n a r o i t a n e v o l j a , k a o to n a m p o k a z u j e v e o m a pouan p r i m e r naih d o m a i h ivotinja. U m n o g o strukom pogledu srodna s kinikom bila je megarska kola. M e g a r a je bila nesrena suparnica A t e n e ! Posle poetka koji je m n o g o obeavao, i u k o m e se Megara3 Jung, Odabrana dela, V

33

istakla o s n i v a n j e m B i z a n t i o n a i h i b l e j s k e M e g a r e u Siciliji, u s k o r o su izbili unutranji nemiri, z b o g k o j i h je Megara venula sve do s v o j e propasti, i bila n a d maena od Atene u svakom pogledu. Glupe seljake dosetke zvale su se u A t e n i m e g a r s k e ale. Iz te s m a t e r i n i m m l e k o m usisavane zavisti podlonika m o g a o bi se objasniti ne m a l e n b r o j stvari k o j e su karakteristine za megarsku filosofiju. I o v a filosofija, k a o i kinika, bila je sasvim nominalistika, k o j a je stajala u striktnoj suprotnosti p r e m a realizmu ideja u Platona. Istaknut predstavnik toga pravca bio je Stilpon iz M e g a r e , o k o m e je sauvana o v a karakteristina anegdota: Stilpon je doao j e d a r e d u A t e n u i v i d e o na A k r o p o l j u udesnu statuu Paladinu, k o j u je izra d i o F i d i j a . S a s v i m m e g a r s k i , o n j e p r i m e t i o d a t o nije erka Divova, nego Fidijina. U t o j ali i z r a e n je i ceo duh megarskoga miljenja, jer je Stilpon uio da su rodni p o j m o v i bez realiteta i o b j e k t i v n e v a n o sti; k o , d a k l e , g o v o r i o o v e k u , n e g o v o r i n i o k o m e , j e r n e o z n a a v a OUTE T V S E OUTE T V S E (ni o v o g a n i o n o g a ) . Plutarh mu p r i p i s u j e r e e n i c u : srEpov Etepou JJ,T) KarnropETcrdcu d a j e d n o n e m o e i z j a v l j i v a t i o d r u g o m e . Antisten j e u i o s l i n o . i n i s e d a j e n a j s t a r i j i p r e d s t a v n i k o v e v r s t e o b r a z o v a n j a s u d o v a b i o Antifont iz Ramnunta, s o f i s t i s a v r e m e n i k S o k r a t o v . J e d n a r e e n i c a k o j u j e o n s a u v a o g l a s i : D u i n u niti v i d i o i m a niti j e m o e d u h o m saznati k o s a z n a j e m a koje duge predmete. Iz te reenice nesmetano p r o izlazi p o r i c a n j e s u p s t a n c i j a l n o s t i r o d n o g a pojma. O v o m naroitom vrstom suda svakako se potkopa vaju temelji Platonovim idejama, jer u Platona ba idejama pripada veno i nepromenljivo vaenje i trajanje, dok je stvarno i mnoina samo prola zan o d s j a j . A k i n i k o - m e g a r s k i kriticizam sa stano vita s t v a r n o g razreava o n e r o d n e p o j m o v e u isto kazuistika i deskriptivna imena bez ikakve s u p stancijalnosti. A k c e n a t lei na i n d i v i d u a l n o j stvari. O v u optepoznatu i fundamentalnu suprotnost Gomperc ( G o m p e r z ) j e j a s n o s h v a t i o k a o problem inherencije i predikacije: 34

K a d , na primer, g o v o r i m o o t o p l o m i h l a d nom, onda govorimo o toplim i hladnim stvari ma, k o j i m a toplo i hladno pripadaju kao atributi r e s p . p r e d i k a t i ili iskazi. I s k a z s e o d n o s i n a o n o to j e o p a e n o i t o s t v a r n o p o s t o j i , n a i m e n a t o p l o ili hladno telo. Iz v e e g b r o j a slinih sluajeva i z d v a j a mo p o j a m t o p l i n e i h l a d n o e , a s t i m i n e p o s r e d no v e z u j e m o neto tvarno, resp. zajedno pomiljamo. Tako n a m je toplota i hladnoa etc. neto tvarno zbog odjeka opaanja u apstrakciji. U p r a v o n a m je teko da tvarno otkinemo od apstrakcije, jer ono na prirodan nain prianja uza svaku apstrakciju shodno n j e n o m poreklu. U t o m e smislu stvarstvenost p r e d i kata je zapravo a priori. A k o sada p r e e m o na n a j b l i i vii r o d n i p o j a m , t e m p e r a t u r u , o n d a j o i o v d e bez tekoe oseamo tvarno, koje je, dodue, svoju u l n u o d r e e n o s t o d l o i l o u n e t o , ali n i u e m u n i j e izgubilo od svoje predstavljivosti. Meutim, i p r e d stavi jivost je usko vezana za ulno opaanje. A k o se p o p n e m o do jednog jo m n o g o vieg rodnog pojma, n a i m e d o p o j m a energije, o n d a , d o d u e , i e z a v a k a rakter t v a r n o g a i, isto tako, u i z v e s n o m smislu k v a l i t e t p r e d s t a v l j i v o s t i , ali t i m e o t p o i n j e i s u k o b o p r i rodi energije, n a i m e da li je ona isto mislena, a p s t r a k t n a , ili j e n e t o s t v a r n o . D o d u e , u e n i n o m i nalist naega v r e m e n a u v e r e n je u to da je e n e r g i j a g o l o i m e i t a n t u z n a e g d u h o v n o g k a l k i l a , ali ne m o e spreiti da o b i n a jezika upotreba uzima e n e r g i j u k a o neto sasvim t v a r n o i da u g l a v a m a postojano izaziva n a j v e u saznajnoteorijsku p o m e tenost. Stvarstvenost isto mislenog, k o j a se tako p r i rodno uvlai u na apstrakcioni proces i stvara r e a l i t e t p r e d i k a t a ili a p s t r a k t n e i d e j e , n i j e n i k a k a v v e taki proizvod, n i k a k v o p r o i z v o l j n o hipostasiranje jednoga pojma, nego neto osobito prirodno nuno. Stvar, n a i m e , ne stoji tako da se apstraktna misao p r o i z v o l j n o h i p o s t a s i r a i da se p r e m e t a u o n o s t r a n i svet isto tako v e t a k o g p o r e k l a , n e g o j e stvarni i s t o rijski proces obrnut. U primitivaca je, naime, imago, psihiki o d j e k ulnog oseaja, tako jaka i tako izra3"

35

zito u l n o o b o j e n a d a ona, k a d s e r e p r o d u k t i v n o p o j a v l j u j e , t j . k a o spontana slika seanja, p o n e k a d i m a i k v a l i t e t h a l u c i n a c i j e . A k o se, d a k l e , p r i m i t i v n o m o v e k u p o n o v o p o j a v i slika s e a n j a n j e g o v e p o k o j n e majke, on vidi i uje tako rei n j e n duh. Mi samo mislimo na pokojnike, a primitivan o v e k ih opaa, ba z b o g i z v a n r e d n e ulnosti s v o j i h d u h o v n i h slika. Otuda dolazi primitivna vera u duhove. D u h o v i su o n o to m i sasvim prosto z o v e m o mislima. K a d p r i mitivan ovek misli, on zapravo ima vizije, i njihov realitet je toliko velik da on postojano z a m e n j u j e p s i h i k o i r e a l n o . Pauel ( P o v / e l l ) k a e : L a c o n f u s i o n d e s c o n f u s i o n s d a n s l a p e n s e e d e s n o n - c i v i l i s e s est l a confusion de l'objectif et du subjectif. Spenser ( S p e n c e r ) i Gilen ( G i l l e n ) k a u : W h a t a s a v a g e e x periences during a d r e a m is just as real to h i m as w h a t he sees w h e n he is awake. Sto sam ja sam v i d e o od psihologije crnca, sasvim p o t v r u j e o n o to sam naveo. Iz te osnovne injenice psihikog realizma samostalnosti slike prema samostalnosti ulnog o s e aja v o d i p o r e k l o vera u d u h o v e , a ne iz d i v l j a k o v e potrebe za objanjenjem, koju mu samo Evropljani pripisuju. Misao ima za primitivnog oveka vizionaran, auditivan i stoga i karakter o b j a v l j i v a n j a . Otuda arobnik, naime vizionar, jeste u v e k i mislilac p l e m e n a , k o j i p o s r e d u j e z a o b j a v l j e n j e d u h o v a ili b o g o v a . Ba otuda dolazi i m a g i j s k o dejstvo misli, j e r zato to je ona realna, dobra je kao delo, a isto tako i re, k a o spoljanja odea misli, j e r re izaziva r e a l ne slike seanja, ima dakle realno dejstvo. Mi se u d i m o p r i m i t i v n o j p r a z n o v e r i c i s a m o z a t o to n a m je polo za rukom da izvrimo dalekoseno oduzima n j e u l n o g a karaktera psihike slike, t j . nauili s m o da apstraktno mislimo, razume se sa gore p o m e n u tim ogranienjima. Onaj koji se i praktiki bavio a n a litikom p s i h o l o g i j o m zna da je esto p r i m o r a n da i svoje obrazovane pacijente podseti na to da m i l j e n j e n i j e n i k a k v o d e l a n j e ; j e d n o g a z a t o to v e ruje da je d o v o l j n o da neto misli, a d r u g o g a zato to s m a t r a d a n e srne o n e e m u d a m i s l i , j e r b i t o i n a e m o r a l o i da ini. K a k o se prvobitni realitet psihike

36

slike p o n o v o lako p o j a v l j u j e , p o k a z u j e san u n o r m a l nog oveka i halucinacija pri gubitku d u h o v n e r a v notee. Mistika praksa ak tei da v e t a k o m i n t r o v e r s i j o m p o n o v o uspostavi primitivni realitet slike (imago), da povisi protivteg p r e m a ekstraversiji. Upadljiv primer je inicijacija muhamedanskog mistiara T e v e k u l - b e g a , k o j u vri Mola-ah. T e v e k u l - b e g pria: Posle ovih rei pozvao me je on (Mola-ah) da stanem p r e m a n j e m u , dok su m o j a ula bila kao o p i jena, i naredio mi da d u b o k o u sebi p r o i z v e d e m s v o j u sopstvenu sliku; i poto mi je oi bio vezao, pozvao me je da sve svoje duevne snage koncentriem na svoje srce. Posluao sam, i u trenutku, po b o j o j m i losti i uz d u h o v n u p o m o eihovu, otvori se m o j e srce. V i d e o s a m d a j e d u b o k o u m e n i b i l o n e t o to j e l i i lo na izvrnut pehar; kad je taj predmet bio uspravljen, oseanje neogranienog blaenstva ispunjavalo je m o j e bie. R e k o h m a j s t o r u : , D u b o k o u sebi v i d i m vernu sliku o v e elije u k o j o j p r e d t o b o m sedim, i ini mi se k a o da n e k a k a v d r u g i T e v e k u l - b e g sedi pred nekim drugim Mola-ahom.' Majstor mu je objasnio to kao prvu pojavu njegove inicijacije. U s k o r o z a t i m s l e d o v a l e su, d o i s t a , j o d r u g e v i z i j e , poto je jedared bio otvoren put ka primitivnoj real n o j slici.8

Realitet predikata dat je a priori, j e r on je o d vajkada bio u ljudskom duhu. Samo naknadnom kri tikom oduzima se apstrakciji karakter stvarnosti. Jo u Platonova v r e m e n a v e r a u m a g i j s k i r e a l i t e t p o j m a rei bila je toliko jaka da je za filosofa bilo v r e d n o izmiljati mudrolije i lane zakljuke, pri e m u je p o sredstvom apsolutnog znaenja rei primoravao sagovornike na apsurdan odgovor. Prost primer je s o f i z a m M e g a r a n i n a Eubulida, z v a n e n k e k a l i m e n ( z a strti). O n g l a s i : M o e l i p o z n a t i s v o j e g a o c a ? M o g u . Moe li poznati o v o g a zastrtoga oveka? Ne m o g u . T i s e b i p r o t i v r e i ; j e r o v a j zastrti o v e k j e t v o j o t a c . Ti, dakle, m o e svoga oca poznati, pa opet ga i ne poznati. O b m a n a lei s a m o u t o m e to pitanik nas

Buber,

Ekstatische

Konfessionen,

1909,

p.

31

ss.

37

naivan nain pretpostavlja da re poznati svaki put obeleava j e d n o isto o b j e k t i v n o stanje stvari, d o k je n j e n o v a e n j e u stvari ogranieno samo na izvesne sluajeve. Na istom principu p o i v a keratin (rogati), k o j i g l a s i o v a k o : S t o nisi i z g u b i o , j o i m a ; r o g o v e nisi i z g u b i o . D a k l e , i m a r o g o v e . I t u l e i o b m a n a u naivnosti pitanika, koji u premisi pretpostavlja o d r e e n o stanje stvari. O v o m m e t o d o m m o g l o s e u v e r ljivo pokazati da je apsolutno znaenje rei bilo ilu zija. T i m e je napadan i realitet r o d n o g a p o j m a , k o j i je u formi platonske ideje imao ak metafiziku egzi s t e n c i j u i i s k l j u i v o v a e n j e . Gomperc k a e : o v e k jo nije bio ispunjen onim nepoverenjem prema jezi ku, k o j e nas oduevljava i doputa da u recima u p o z n a m o esto tako m a l o adekvatan izraz injenica. Stavie, vladala je naivna vera da krug p o j m a i krug u p o t r e b e rei k o j a mu u celosti odgovara m o r a j u svaki put j e d n o drugo pokrivati. P r e m a magijskom apsolutnom znaenju rei, k o j e pretpostavlja da je n j o m e svaki put dato o b j e k t i v n o stanje stvari, s o f i stika kritika je sasvim na s v o m e mestu. Ona u b e d l j i v o d o k a z u j e n e m o r e i . U k o l i k o su, d a k l e , i d e j e samo imena pretpostavka koja bi se morala d o kazati napad na Platona opravdan je. A l i rodni p o j m o v i prestaju da b u d u samo imena ako obeleav a j u slinosti i k o n f o r m i t e t e stvari i z m e u sebe. T a d a je r e o p i t a n j u da li su ti k o n f o r m i t e t i o b j e k t i v n i ili ne. Stvarno ti konformiteti postoje, otuda i rodni p o j m o v i o d g o v a r a j u realitetu. Oni sadre realnog t o l i k o k o l i k o egzaktno opisivanje j e d n e stvari. R o d n i p o j a m razlikuje se od toga samo tim to je on opisi v a n j e i o z n a i v a n j e k o n f o r m i t e t a stvari. Otuda sla b o s t n e l e i u p o j m u ili u i d e j i , n e g o u n j e n o m j e z i k o m izrazu koji, kao to je r a z u m l j i v o s a m o po sebi, n i p o d k o j i m o k o l n o s t i m a a d e k v a t n o n e d a j e s t v a r ili konformitet stvari. Stoga je nominalistiki napad na u e n j e o idejama u naelu prekorai van je bez o p r a v danja. Otuda je Platonova razdraena odbrana bila p o t p u n o o p r a v d a n a . P r i n c i p i n h e r e n c i j e u Antistena sastoji se u t o m e to se o s u b j e k t u ne m o g u izrei ne samo m n o g i predikati nego uopte nijedan koji je od

38

njega razlian. Antisten je dopustio da vae samo iskazi k o j i s u s a s u b j e k t o m b i l i i d e n t i n i . B e z o b z i r a na okolnost da takve identine reenice (kao slatko je slatko) uopte nita ne iskazuju i stoga su b e s m i s l e n e , s l a b o s t p r i n c i p a i n h e r e n c i j e l e i u t o m e to n i identian sud n e m a nikakva posla sa stvari; re tra v a n e m a n i k a k v a posla sa stvari t r a v a po sebi. P r i n c i p i n h e r e n c i j e pati u isto t a k o v e l i k o j m e r i od starog fetiizma rei, k o j i n a i v n o pretpostavlja da r e pokriva i stvar. K a d zato nominalist d o v i k u j e reali stu: T a sanja, misli da ima posla sa stvarima, a ipak se bori samo sa h i m e r a m a rei!, i realist m o e isto odgovoriti nominalistu, j e r i nominalist ne radi sa samim stvarima, n e g o s recima, k o j e on stavlja za stvari. I k a d za s v a k u p o j e d i n u stvar stavlja n a roitu re, to su ipak u v e k samo rei, a ne same stvari. T a k o j e i d e j a e n e r g i j e , d o d u e , k a o to s m o p r i z n a l i , i s t p o j a m r e i , ali i p a k t a k o i z v a n r e d n o realan da akcionarsko drutvo k a k v e elektrane plaa otuda dividendu. Upravni odbor nikako ne biste m o gli uveriti u irealitet i d r u g u metafiziku energije. E n e r g i j a o z n a a v a b a k o n f o r m i t e t p o j a v a sile, k o j i se ne m o e porei i koji najubedljivije svakodnevno dokazuje svoju egzistenciju. Ukoliko je stvar realna, i jedna re konvencionalno obeleava stvar, utoliko i rei pripada realno znaenje. Ukoliko je k o n f o r mitet stvari realan, utoliko i r o d n o m p o j m u k o j i o b e leava konformitet stvari pripada realno znaenje, i to znaenje ni m a n j e ni v e e nego znaenje rei k o j a obeleava p o j e d i n u stvar. P o m e r a n j e v r e d n o snog akcenta s j e d n e strane na d r u g u jeste stvar i n dividualnog stava i s a v r e m e n e psihologije. O v u o s n o vu Gomperc je o s e t i o i u A n t i s t e n a i i s t i e o v e t a k e : Jaki ljudski razum, opiranje svakoj zanesenosti, moda i jaina individualnog oseanja, k o j e m u p o j e dinana linost, a stoga i pojedinano bie uopte vai k a o tip p u n e s t v a r n o s t i . M i t o m e d o d a j e m o j o z a vist nepunokrvnoga graanina, proletera, oveka k o g a je sudbina o s k u d n o obdarila l e p o t o m i k o j i eli d a s e p o p n e n a v i s i n u b a r t i m e to o b a r a v r e d n o s t i

39

drugih. To je naroito karakteristino za kiniara, k o j i je u v e k eprtljasto o c e n j i v a o d r u g e i k o m e nita nije bilo sveto, ukoliko je, naime, to pripadalo n e k o me d r u g o m e , i koji se ak n i j e ustezao od naruava nja kunoga mira samo da bi imao priliku da oveku daje savete. Prema o v o m bitno kritikom duhovnom pravcu stoji Platonov svet ideja sa s v o j o m v e n o m S o p s t v e nou. Jasno je da je psihologija onoga koji je onaj svet stvorio bila suprotno orijentisana p r e m a gore ocrtanom kritiko-analizatornom obrazovanju sudo v a . M i l j e n j e Platonovo a p s t r a h u j e o d m n o i n e s t v a r i i sintetiko-konstruktivno stvara p o j m o v e koji o b e leavaju i izraavaju opte konformitete stvari k a o o n o to z a p r a v o jeste. N j i h o v a nevidljivost i n a t o venost jeste direktna suprotnost konkretizmu prin cipa inherencije, koji bi eleo da gradivo miljenja svede na jedanputno, individualno, stvarno. Ali ovo p r e d u z i m a n j e isto je tako n e m o g u n o kao i i s k l j u ivo vaenje principa predikacije, koji bi eleo da o n o to je iskazano o m n o g i m p o j e d i n a n i m stvarima podigne do vene supstancije koja postoji s onu stra n u slabosti. O b a o b r a z o v a n j a sudova i m a j u p r a v o n a postojanje, kao to se i o b a na prirodan nain n a h o d e u s v a k o m o v e k u . T o se, p o m o m m i l j e n j u , n a j bolje vidi iz injenice da je upravo osniva m e g a r s k e k o l e , Euklid iz Megare, p o s t a v i o j e d n o s v e j e dinstvo, koje je neizmerno visoko i nedostino sta jalo iznad individualnog i kazuistikog. On je, naime, elejski princip bia povezao sa d o b r o m , tako da su za njega bie i d o b r o bili identini. Protiv toga stajalo je samo nebie zla. O v o optimistiko svejedinstvo nije, prirodno, nita d r u g o n e g o opti p o j a m najvieg reda, p o j a m koji obuhvata samo ono to j e s t e , a u isti m a h je i p r o t i v a n s v a k o j e v i d e n c i j i , i to u m n o g o v e o j meri n e g o platonske ideje. T i m e je Euklid stvorio kompenzaciju za kritiko razreav a n j e suda u stvari k a o gole rei. To svejedinstvo je tako daleko i tako n e o p r e d e l j e n o da i ne izraava vie n i k a k a v k o n f o r m i t e t stvari, n i j e n i k a k a v tip, n e g o tvorevina elje za jednim jedinstvom koje obuhvata

40

n e u r e e n u g o m i l u p o j e d i n a n i h stvari. Z e l j a za t a k v i m jedinstvom namee se svima koji vole ekstreman nominalizam, ukoliko oni uopte pokuavaju da se oslobode svoga negativno-kritikoga dranja. Otuda u te vrste ljudi esto nalazimo jedan jedinstveni osnovni p o j a m izvanredne neverovatnosti i proizvolj nosti. N e m o g u n a j e , naime, stvar oslanjati se na p r i n c i p i n h e r e n c i j e . Gomperc o t o m e k a e o d l i n o : T a k a v pokuaj po svoj prilici doivee neuspeh u svima vremenima. Sasvim je bio iskljuen njegov uspeh u v r e m e n u k o j e m u je nedostajalo istorijsko r a zumevanje, i koje gotovo nikako nije imalo produ b l j e n o g u e n j a o dui. Tu je bila ne samo pretilaka n e g o i neotklonjiva opasnost da optepoznate i p r o v i d n i j e , ali s v e u s v e m u m a n j e v a n e k o r i s n o s t i p o t i s n u u p o z a d i n u o n e s k r i v e n i j e , ali k o j e u i s t i n i i m a ju v e u vrednost. T i m e to je kiniar uzeo za uzor svet ivotinja i praoveka, da po t o m obrascu potkre e i z r a s l i n e k u l t u r e , u d a r i o j e n a m n o g o tota to j e bilo plod razvitka koji broji mirijade godina i koji se u s v e m u penjao na v e u visinu. Konstruktivni sud, k o j i u suprotnosti p r e m a i n herenciji ukida k o n f o r m i t e t stvari, p r o i z v e o je opte ideje, koje pripadaju najviim kulturnim dobrima. Cak i ako te ideje pripadaju mrtvima, ipak nas s n j i m a v e z u j u j o k o n c i , k o j i su, k a o t o k a e Gomperc, dobili jedva raskidljivu jainu. On produuje: K a o le k o j i n e m a due, tako na t o m p u t u i o n o to po sebi n e m a due m o e stei p r a v o na potedu, p o t o v a n j e i ak na p o r t v o v a n u odanost; neka se pomisli na slike, na g r o b o v e , na v o j n i k u zastavu. A l i i n i m li p r e m a sebi s a m o m e nasilje i t r u d i m li se s u s p e h o m da raskinem ono predivo, onda padam u podivljalost, onda doivljujem teke gubitke u svim oseajima k o j i tvrdo hridovito zemljite gole stvarnosti prekri v a j u b o g a t i m p o k r i v a e m cvetna ivota. Na d u b o k o m potovanju te nadrasli, na uvaavanju svega o n o g a to bi se m o g l o nazvati steenim vrednostima, p o i va svaka prefinjenost, svaki ukras i ljupkost ivota, svako oblagoroivanje ivotinjskih nagona, kao i sva ko u m e t n i k o uivanje i zanimanje u m e t n o u ba 41

sve o n o to su kiniari bili pregli da b e s k r u p u l o z n o i bez samilosti iskorene. Doista to se s m e drage v o lje priznati n j i m a i n j i h o v i m ne suvie retkim m o dernim sledbenicima ima jedna granica preko koje se ne smemo pokoravati upravljanju principa asoci jacije, a da ne b u d e m o optueni z b o g ludosti, ak z b o g praznoverice, k o j a j e sasvim izrasla i z b e z g r a ninog vladanja toga principa. Uli s m o toliko opirno u p r o b l e m inherencije i predikacije ne s a m o zato to se taj p r o b l e m p o n o v o pojavio u sholastikom nominalizmu i realizmu, nego i z a t o to o n j o u v e k n i j e s t i g a o d o m i r a i i z r a v n a n j a , a m o d a n i k a d n e e n i stii. J e r o v d e j e p o n o v o re o tipskoj suprotnosti izmeu apstraktnog stano vita, g d e p r e s u d n a v r e d n o s t lei u s a m o m p r o c e s u miljenja, i m i l j e n j a i oseanja, k o j e je vezano za orijentaciju posredstvom ulnih objekata. U posledn j e m sluaju duhovni proces je sredstvo za isticanje linosti. Nije n i k a k v o u d o to je ba proleterska f i losofija bila ona koja je usvojila princip inherencije. G d e j e u v e k bilo d o v o l j n o razloga d a s e teite p r e mesti na individualno oseanje, tu miljenje i oseanje nunim nainom zbog oskudnosti u pozitivno-stvaralakoj energiji (koja, n a i m e , sva slui linoj svrsi) postaje n e g a t i v n o - k r i t i n o , o n o analie i r e dukuje na konkretnu pojedinost. Otuda nastaje n a g o m i l a v a n j e n e u r e e n i h p o j e d i n i h stvari, i n j e m u se u najboljem sluaju nadreuje neko neopredeljeno s v e j e d i n s t v o , u k o j e g a j e k a r a k t e r e l j e v i e ili m a n j e providan. A l i g d e teite lei na d u h o v n o m procesu, tu se rezultat d u h o v n o g a stvaranja n a d r e u j e m n o ini k a o ideji. Ideja j e k o l i k o g o d j e m o g u n o d e p e r s o n a l i s a n a ; ali l i n o o s e a n j e k o l i k o g o d m o e p r e lazi u d u h o v n i proces, k o j i o n o hipostasira. K a o gore, tako i o v d e uz p u t m o r a m o postaviti pitanje da li n a m psihologija platonskog uenja o idejama daje pravo d a p r e t p o s t a v l j a m o d a Platon lino pripada introvertnom tipu, i da li n a m p s i h o l o g i j a k i n i a r a i m e g a r a n a d o p u t a d a j e d n o g Antistena, Diogena i Stilpona u b r o j i m o u e k s t r a v e r t n e t i p o ve? K a d se polazi od ovako postavljenog pitanja, r e 42

e n j e j e sasvim nemoguno. I z n a j b r i l j i v i j e g p r o u a v a n j a a u t e n t i n i h P l a t o n o v i h spisa k a o n j e g o v i h d o c u m e n t s humains m o d a bi se dalo izvesti k o j e m u bi tipu on lino pripadao. Ja sam ne usuujem se da iskaem ikakav pozitivan sud. K a d bi neko dokazao da Platon pripada ekstravertnom tipu, ne bi me zaudio. O drugima predanje je u tolikoj meri fragmentarno da je reenje, po m o m miljenju, n e m o g u n o . K a k o i jedna i druga pretresana vrsta m i ljenja dolaze od premetanja vrednosnog akcenta, r a z u m e se da je isto tako m o g u n o da se z b o g i z v e snih razloga u introvertnoga lini oseaj p o m e r a n a pred i superordinuje miljenju, tako da miljenje p o staje negativno-kritino. Za ekstravertnog v r e d n o s n i a k c e n a t l e i n a v e z i b a s a o b j e k t o m , ali n e n u n o i na l i n o m odnosu. A k o veza sa o b j e k t o m stoji na p r v o m mestu, onda je duhovni proces, dodue, ve s u b o r d i n o v a n , ali n e m a d e s t r u k t i v a n k a r a k t e r a k o s e zanima iskljuivo p r i r o d o m objekta i uzdrava od uplitanja linog oseaj a. Otuda osobiti sukob izmeu principa inherencije i principa predikacije i m a m o da o b e l e i m o k a o specijalan sluaj, k o j i u d a l j e m t o k u izuavanja treba da nae dubokosenu procenu. O s o bitost o v o g a sluaja lei u t o m e to u n j e m u pozitiv n u i n e g a t i v n u u l o g u i g r a i l i n i o s e a j . G d e t i p (opti p o j a m ) pojedinu stvar svue do senke, tu je tip, i d e ja, dobila stvarnost. G d e v r e d n o s t p o j e d i n e stvari u n i t a v a t i p (opti p o j a m ) , t u d e l u j e a n a r h i s t i k o r a sturivanje. O b e pozicije su ekstremne i nepravine, ali o n e p r o i z v o d e s l i k u s u p r o t n o s t i , k o j a j e p o t p u n o r a z g o v e t n a i b a p r e t e r i v a n j e m i s t i e c r t e k o j e se, svakako u blaoj i stoga skrivenoj formi, n a h o d e i u b i u i n t r o v e r t n o g i ekstravertnog tipa, a k i a k o je re o linostima u kojih lini oseaj nije p o m e r e n u p r v i red. Jer znatnu razliku u b i u ini to da li j e , n a p r i m e r , d u h o v n o g o s p o d a r ili sluga. G o s p o d a r misli i osea drukije n e g o sluga. Ni dalekosena apstrakcija od linog u prilog opte vrednosti ne m o e sasvim eliminisati line primese. U k o l i k o o v e p o s t o je, i miljenje i oseanje sadre one destruktivne t e n dencije k o j e dolaze od samopotvrivanja linosti p r e -

43

ma neprijatnim socijalnim uslovima. Ali ovek bi pao u veliku zabludu ako bi, z b o g postojanja linih t e n dencija, hteo i proizvedene opte vrednosti da svede na lina nevidljiva strujanja. To bi bila nadripsihologija. Ali ona postoji.

b)

Problem

universalija

u

sholastici

Problem i jednog i drugog obrazovanja sudova ostao je nereen, jer tertium n o n datur. T a k o je Porfirije p r e d a o p r o b l e m u s r e d n j e m v e k u : M o x d e generibus et speciebus illud q u i d e m sive subsistant s i v e i n n u d i i n t e l l e c t i b u s p o s i t a sint, s i v e s u b s i s t e n tia c o r p o r a l i a s i n t a n i n c o r p o r a l i a , e t u t r u m s e p a r a t a a sensibilibus an in sensibilibus posita et circa haec consistentia, dicere recusabo ( S t o se tie optih i rodnih p o j m o v a , pitanje je da li su oni supstancijalni ili s a m o i n t e l e k t u a l n i , d a l i s u t e l e s n i i l i n e t e l e s n i , d a l i s u o d v o j e n i o d s t v a r i o p a a n j a ili s u u n j i m a i oko njih.) U tome obliku primio je problem srednji vek: razlikuje se platonsko shvatanje, k o j e tvrdi da u n i v e r s a l i a p o s t o j e a n t e r e m , d a o p t e ili i d e j a p o s t o j i k a o o b r a z a c ili p r i m e r p r e s v i h p o j e d i n i h s t v a r i i s a s v i m o d v o j e n o o d n j i h fcv oupavtco TTOO ( n a n e b e s k o m m e s t u ) , k a o to m u d r a D i o t i m a k a e S o k r a t u u razgovoru o lepom. N e e m u s e t o lepo p o k a z a t i k a o n e k o l i c e , n i k a o r u k e , n i k a o ita d r u g o t o p r i p a d a t e l u ; n i t i k a o kakav g o v o r , niti k a o k a k v o z n a n j e ; a ni k a o neto to je sadrano u e m u d r u g o m , bilo to u ivu biu, ili u z e m l