Br. 40 / 41 OrchestraOrchestra DANCE MAGAZINE ČASOPIS ZA UMETNIČKU IGRU Br. 40 / 41 600 din / 7 € Orchestra plus Svet u Beogradu... i dalje Milica Zajcev + Savremeni igrački ritual

OrchestraDANCE MAGAZINE ČASOPIS ZA UMETNIČKU IGRU

Br. 40 / 41

600 din / 7 €

Orchestra plusSvet u Beogradu... i daljeMilica Zajcev

+Savremeni igrački ritualSonja Zdravkova Džeparoska

Studenica FoundationЗадужбина Студеница

Supported bynnnnnnnnnnnnnnnnnnnаааа

* ^asopis pomogl i Ministarstvo kulture Republ ike Srbi je i Sekretar i jat za kulturu grada Beograda

Prodajna mesta SRBIJI I CRNOJ GORI: Beograd: knjižare: “Aleksandar Belić”; Stubovi kulture; Naučno delo; Srpska književna zadruga; Plato, Plato

- Knez Mihajlova / IPS - Beoizlog - donji nivo /IPS - Mamut megastore, Sremska 2 / IPS - SKC / IPS - Merkator / IPS - Super VERO Niš - IPS Store,

Nikole Pašića 36 Novi Sad - IPS Store, Zmaj Jovina 16 Podgorica - IPS Store, Hercegovačka 16 Užice - Stubovi kulture Kragujevac - Stubovi kulture

Kruševac - Stubovi kulture

PRODAJNA MESTA U HRVATSKOJ: V.B.Z. knjižare u Zagrebu (Tomićeva 2 i Branimir Centar), Osijeku (Trg slobode 2), Rijeci (Korzo 32 i Dolac 7),

Karlovcu (Radićeva 3), Zadru (Knezova Šubića Bribirskih 10), u Splitu (Ilićev prolaz 1).

PRODAJNO MESTO U BOSNI: V.B.Z. knjižara u Tuzli (Hadži Bekirbega Tuzlića P4).

Poštovani čitaoci,vašoj pažnji i proceni izlažem novo izdanje časopisa Orchestra.

Nadam se da ćete na preko stotinu stranica pronaći zanimljive, stručne, korisne i raznovrsne informacije iz sveta umetničke igre iz naše zemlje i sveta. Opet nam se dogodila situacija kojoj se profesionalno uvek najviše obradujemo - suočavanje dva različita stručna kritičarska mišljenja. Povod ozbiljan – plesne predstave prikazane na jubilarnom 40. Bitef-u. Naravno da konačan, a po pravilu nepogrešiv sud, uvek prepuštamo publici.

Novu Orchestru «otvara» rubrika Sačuvano od zaborava i sjajan tekst Mirjane Zdravković pod naslovom Ruke Fra Anđelika. Zahvaljujem se gospođi Zdravković ne samo zbog toga što je svoj izvanredan esej o stvaralaštvu koreografa Dimitrija Parlića samoinicijativno dostavila našoj redakciji, već što nam je tim gestom omogućila da na veoma dos-tojanstven način obeležimo dvadeset godina od smrti najznačajnijeg srpskog koreografa. A niko drugi nije. Nikako. Pitam se – zašto? Nedostatak novca ? Eh... U takvim «našim» situacijama uvek se zapitam zašto je onaj New York City Ballet baš toliko i tako uporan u nameri da od zaborava sačuva celokupan stvaralački opus Žorža Balanšina, svog osnivača i jednog od najznačajnijih koreografa sveta. Pitam se i zašto i ostale svetske i evropske trupe, bez pogovora i u kontinuitetu, reper-toarskim potezima jednostavno ne dozvoljavaju da se zaboravi i poništi kreativno stvaralaštvo umetnika koje ih je učinilo prepoznatljivim (i različitim) na bogatoj igračkoj mapi sveta. A tada mi, po pravilu, još više zazebe srce i za stvaralački opus naše gospođe koreografa Vere Kostić. Konačan sud o ovome prepuštam ni sama ne znam kome.

Rubrika Orchestra columna obavestiće vas o novoj i veoma značajnoj inicijativi koja je potekla iz Orchestre i za čiju realizaciju su već otpočeli teški pregovori. Dvobroj «zatvara» rubrika Orchestra cathe-dra u kojoj se, u već nekoliko navrata, teoretičar igre gospođica Milica Cerović baš trudi da čitaocima približi i dešifruje uslove pod kojima je nastajala ta čudna nova plesna forma, stil i tehnika nazvani savremena igra. Ovoga puta – razvoj savremene igre u Francuskoj. U situaciji kada knjiga o igri, pogotovu udžbenika i stručne literature, kod nas nema, pa nema, smatram ovaj napor naše redakcije i autora veoma značajnim. Orchestra nipošto nije niti će biti udžbenik ili knjiga (mada ponekada na nju zaliči), ali otškrinuta vrata istorije savremene igre i veliki napor da se ta bogata i kompleksna oblast stručno i sažeto predstavi na strani-cama Orchestre, biće, sigurna sam, dovoljna provokacija mladim ple-snim stvaraocima, a pogotovu đacima naših baletskih škola, da (ipak!) potraže preko Interneta neku stručnu literaturu iz koje mogu saznati mnogo, mnogo više o nastanku i razvoju te fascinantne i toliko složene plesne forme. Mogla bi to biti i sjajna kopča s klasičnim baletom i način osvajanja novih saznajnih vrednosti bez kojih ni jedan budući umetnik ne može da ostvari pravu profesionalnu karijeru.

Orchestra još uvek nema sopstveni sajt. Verujemo da ćemo taj zaista veliki nedostatak ispraviti tokom 2007. godine. Od prošlog broja možete nas posetiti na sajtu www.komunikacija.org.yu. Kada «uđete» tamo, obratite pažnju na broj posetilaca te naše stranice – početkom januara 2007. godine taj podatak iznosio je 4.660 osoba. Da ne poveru-jete...Skoro pet hiljada ljudi poželelo je da sazna šta i kako Orchestra piše o umetničkoj igri. Sjajno! Stekli smo moćan argument kojim lako možemo odbraniti naš dalji rad i, nadamo se, učestalije izdavanje novih brojeva. Hvala.

S poštovanjem, Ivana Milovanović. Wolfgang Amedé, Milan RusFoto: Duško Filipović

1 Orchestra (�) 2006.

Redakcija:Milica Zajcev, baletski kritiåar/teatrolog, [email protected] Zdravkoviñ, baletski kritiåar/publicista, [email protected]æda Mosusova, urednik podlistka Orchestra plus - Konci vremenaDr Vesna Kråmar, teatrolog [email protected] Katiñ-Šerban, novinar-saradnikIvana Milanoviñ, novinar-saradnik [email protected] Ceroviñ, teoretiåar igre/baletski kritiåar [email protected]

Stalni saradnici:Nela Antonoviñ, Dalija Añin, Višnja Ðorðeviñ, Milica Jovanoviñ, Aja Jung, Jelena Kajgo, Sofija Košniåar, Marijana Komljenoviñ,Ksenija Šukuljeviñ-Markoviñ, Teodora Sujiñ, Vesna Vukajloviñ,Gabriela Tegleši Velimiroviñ...

Fotografi:Miša Mustapiñ, Goran Micevski, Milovan Kneæeviñ, BrankoIgnjatoviñ, Martina Ristiñ, Milan Radovanoviñ, Stevan Cvikiñ, Branko Luåiñ, Miomir Nikoliñ, Branko Jovanoviñ...

Dopisnici:Xenia Rakic (New York), Miomir Nikoliñ (Berlin), Dragoslava Koprivica (Paris), Tamara Tomiñ-Vajagiñ (Toronto),Maria Softsi (Solun), Jenny Veldhuis (Amsterdam), Breda Pretnar (Ljubljana), Neja Kos (Ljubljana), Mladen MordejVuåkoviñ (Zagreb), Maja Bezjak (Zagreb), Emilija Dæipunova(Skoplje), Maja Ðurinoviñ (Zagreb)

Lektura: Dobrila Doãen

Grafiåki uredila: Tea NikoliñKorice/oprema podlistka: Dušan Ševiñ

Adresa redakcije / Address: Ñirila i Metodija 2a/III11000 BeogradSerbiaPhone/fax: 00381 11 3808212 / email: [email protected]

Izdavaå:Udruæenje Intra Contemporary Dance CompanyÑirila i Metodija 2a/III11000 BeogradSerbiaPhone/fax: 00381 11 3808212 / email: [email protected]

Štampa:GRAFONIN,Viline vode, tel: 275 15 56, 11000 Beograd

Rukopisi se ne vrañaju

Æiro raåun:Societe Generale Yugoslav Bank AD - ekspozitura GenexDinarski raåun: INTRA DANCE, 275 22 14600 081 104 88

ISSN 0354-7922Autorizacija

“Projektinova”32/05 od 25.3.2005.

Cena: 600,00 din / 7 eGodiãnja pretplata: SCG 2.000,00 din; EU 50 e, USA - 50$; Canada 55$

Glavni urednici:Milena Katiñ Ãerban (1995-996)Milica Zajcev (1996-1998)Marija Jankoviñ (1998-2003)

Korice / Cover Page: Wolfgang Amadé, Dejan Kolarov, cor. Renato Zanella, Foto: Duško Filipoviñ

Orchestra 40/41 april/novembar 2006.

Osnivaå, direktor i glavni i odgovorni urednik:Ivana Milovanoviñ, osnivaå i direktor, CID member, [email protected]

ORCHESTRA COLUMNA 3Saåuvano od zaborava 4

GRAND PAS 011Beogradski festival igre 6Dum dum-Erg status 13Gostovanja Ko to tamo peva? 14Festival koreografskih minijatura 18Plan B 21INTERVJU-Gilbert Mayer 22Wolfgang Amade 24INTERVJU-Renato Zanella 27Play 2940. BITEF 3040. BITEF - oåima drugog kritiåara 36INTERVJU - Lynn Barr 38Il circo della vita 40INTERVJU - Chet Walker 41C.Walker - specijalne radionice 44Chicago 46INTERVJU - Mojca Horvat 49UBUS - Nagrada za æivotno delo 50UBUS - Nagrada “D. Parliñ” 51

GRAND PAS 021Jezik zidova 52Infant 06 53SUMMARY SERBIA 55

AUSTRIJA/Beå 58Onjegin

BIH/Sarajevo 59Labudovo jezero

FRANCUSKA/Avinjon 60Asobu J. Naða

FRANCUSKA/Avinjon 62Paso doble J.Naða

GRÅKA/Atina 63A.Khan, S.Reich, J.NeumeierGRÅKA/Atina 64Festival u AtiniHRVATSKA/Zagreb 65Æizela, Baletsko takmiåenje, Tjedan...PasijansITALIJA/Pesaro 71Prvo Bijenale igreKANADA/Toronto 72Petruãka, savremena igra, WDASAD/Njujork 79SLOVENIJA/Ljubljana 98Arhitektura tiãineSLOVENIJA/Ljubljana 99Impressing the czarÃVAJCARSKA/Cirih 100Tanz Akademie ZurichÃVAJCARSKA/Æeneva 103Saburo TeãigavaraÃVEDSKA/Stokholm 104Cullberg BalletORCHESTRA CATHEDRA 108Razvoj savremene igre u Francuskoj

SUMMARY INTERNATIONAL SECTION 110

®

Orchestra (�) 2006. 2

Priåa o åaju, Dah teatar

JOV

AN

ÅEK

IÑ


Isuviãe åesto se u naãim pisanim i elektron-skim medijima pominju ‘’sigurne kuñe’’,koje ãtite ugroæene druãtvene grupe od

mnogobrojnih oblika fiziåkog i duhovnog nasi-lja. Uzroci njihovog organizovanja uvek imajuveoma loã predznak, koji je uslovljen krajnjedruãtveno zabrinjavajuñim statusom onih koji unjima nalaze kakvu-takvu sigurnost.

Pa ipak, mogu se organizovati sigurne kuñe i zaone kojima nije ugroæena fiziåka i moralnaegzistencija, ali koji bez potpore ne mogu ost-variti svoje umetniåke namere.Takav poduhatvredan paænje svih onih koji se na ma koji naåinbave umetniåkom igrom veñ je poåeo da se ost-varuje. Za sada bez velike pompe, ali uz iskrenozalaganje svih onih koji u njemu uåestvuju.

O åemu se zapravo radi?

Poznato je da Pozoriãte na Terazijama igrasvoje stare i nove predstave na svojoj prvobitnoj, posle toliko godina, obnovljenoj sceni. Bivãe pros-torije ovog Pozoriãta na Bulevaru kralja Aleksandra za sada su prazne i podosta ruinirane. To jebila åinjenica koja je ujedinila Ustanovu kulture “Vuk Karadæiñ”, koja pripada beogradskoj opãti-ni Zvezdara, Udruæenje INTRA CDC i åasopis Orchestru i igraåke trupe savremenog opredeljenjaMadlenijum i ERGstatus, kao i Forum za novi ples koji radi u Srpskom narodnom pozoriãtu uNovom Sadu u nameri da zadovolje veñ godinama znanu potrebu za igraåkim centrom, koji bi bioSIGURNA IGRAÅKA KUÑA onima koji su samo povremeni ‘’podstanari’’ nekih manje ili viãe gos-toljubivih pozoriãta. Nije nikakva tajna da se deãavalo i deãava da åak i igraåka trupa, koja je veñpokazala odreðene umetniåke rezultate u svom radu, dobije samo jedan termin na nekojpozoriãnoj sceni da bi prikazala svoju predstavu premijerno, a posle za reprize tu viãe nema mesta,bez obzira na pozitivne kritike onoga ãto je izvedeno.Mlaði autori nemaju, po pravilu, moguñnostgde da pokaæu o åemu i kako razmiãljaju o umetniåkoj igri i, åesto suoåeni s tim, napuãtaju i igrui koreografiju i odlaze drugim, sigurnijim, stazama.

Razume se da postoje i igraåki ansambli s duæom tradicijom, koji imaju ‘’svoje’’ scene, ali åesto suåak i za njih one povremeno zatvorene ili nemaju osnovne tehniåke pretpostavke za izvoðenjesavremenih plesnih predstava. A da se i ne pominje da prezentacija video i DVD produkcije gotovoi nema, a joã manje se organizuju struåna predavanja, seminari ili diskusiona okupljanja onih kojiimaju ãta da predloæe za dobrobit naãeg igraåkog obrazovanja,kritiåkog razmatranja umetniåkeigre, usavrãavanja najdarovitijih mladih umetnika...

Stoga raduje saznanje da ñe do svega ovoga postepeno doñi kada zaæivi ideja o radu BODY SHOPDANCE THEATRE-a na Zvezdari. Na raspolaganju ovom pozoriãtu stajala bi, po projektu, velikascena Ustanove kulture “Vuk Karadæiñ” za veñe savremene igraåke predstave, zatim mala scenaTeatra Kult za manje igraåke forme, a bioskopska sala “Vuk” je pogodna za video prezentacijedomañe i strane proizvodnje, predavanja i razgovore.

Osnova SIGURNE IGRAÅKE KUÑE postoji, kao i æelja, upornost, struånost onih koji su je osnovali.Razume se da je neophodno unaprediti tehniåku osnovu Body Shop pozoriãta u åemu treba oåeki-vati pomoñ i razumevanje i Skupãtine grada i Opãtine Zvezdara, a i Ministarstva za kulturu i medi-je Srbije. Osnivaåi su se veñ odrekli nadkonada za svoj rad za sledieñih godinu dana, pa i drugi koji-ma je u egzistencijalnom interesu mogu na odreðeni naåin doprineti razvoju ovog najmlaðegbeogradskog teatra.

Nadamo se da ñemo u sledeñim brojevima naãeg åasopisa sa zadovoljstvom pisati o Body Shop fes-tivalu u ovom teataru, o radionicama poznatih inostranih i domañih pedagoga, igraåa i kore-ografa. Ne treba sumnjati da ñe sve to unarediti naãu savremenu umetniåku igru, ãto pored umet-nika, zasluæuje i naãa uvek veoma zainteresovana publika.

Milica Zajcev

Sigurna igraåka kuña


Biñe u ogledalu drugostiSvako nastajanje podriva biñe. Ali biñe, ako ga pojmimo kroz poetsko delo - ukoliko to delo ne okleva da ga potraæi na samomdnu vlastitog niãtavila, vlastite smrti - razotkriva se kao besmrtno, iskreñi svetlost iz carstva s one strane vremena...

Iv Bonfoa

U naãim ograniåenim æivotima bitna su iskrsavanja dogaðaja. U drami, koreodrami i dramskim baletima (klasiånog profi-la) takoðe je bitno iskrsavanje dogaðaja (R. Planãon). Posebno- njihov redosled. Ali to ãto åini potku æive sheme scenskogzbivanja, to ãto odreðuje formalno reflektovanje æivota u scenski dogaðaj, u stil leksike pokretâ, pre svega su jedinstvenereakcije jedinstvenih pojedinaca na iskrsavanje tih dogaðaja. Reakcije na one neoåekivane i åesto nepredvidljive promeneu njihovom redosledu. U klasiånom pozoriãtu konce drame vuku: bogovi, sudbina, sluåaj; sukob teænji, æelja, strasti i karak-tera (podloænih devijacijama) pojedinaca suprotstavljenih razliåitim spoljaãnjim okolnostima. Polaziãte koreodrame moæebiti usamljenost individue suoåene s drugim individuama, ili raspetost psihe scenskog lika suoåenog s neminovnoãñuzahteva vlastite liånosti. Jer izuzetni pojedinci, svesni sebe i sveta koji ih okruæuje, u odreðenim okolnostima teæe da pri-zovu punoñu biña iz vlastite niãtavosti, ako veñ nisu u moguñnosti da ostvare pravu komunikaciju s jednim skladnim sve-tom Drugosti. Ãto se, u stvarnosti, retko dogaða. Otud - drama ili tragedija. I ãto se toga tiåe, niãta se nije promenilo odAristotela do danas. Dimitrije Parliñ je imao malo ãkole (glumaåko-baletsku), ali je intuicijom, kao i telom igraåa, primaosvet neposredno. Stoga je i uspeo da iz “ponora niãtavila” stvarnosti, iz isprazne vremenitosti banalnih dogaðaja i situaci-ja prizove punoñu umetniåkog postojanja, koristeñi meandre i bespuña vlastite i tuðe sudbine. Uprkos nepredvidljivostiuloge sluåaja i neobjaãnjivosti nastajanja umetniåkih dela, Parliñ je u nekim svojim baletima ostvario takvu potpunostkakva bi se mogla porediti sa orfejevskim prestupima prkoãenja zabranama. On je uspeo da otelotvori scenski reflekto-vani odraz ljudskog biña osloboðenog vremenitosti, i da sagleda, kroz vlastite konflikte, onog Drugog, sebi sliånog - a to-liko razliåitog. Pokuãañemo da zakoraåimo u ogledala Parliñeve imaginacije. U ono njegovo reflektovano scensko vremeåije je oãtre konture izbrisalo realno vreme. Pokuãañemo da uðemo u jedan imaginarni, iluzionistiåki svet scenske laæi iobmane, u nadi da ñemo - u refleksiji veñ reflektovanog - u bliskom susretu s Parliñevim svetom osetiti radost primicanjastvarnim, a izmiãljenim biñima koja su, scenski uobliåena, otelotvorena, postala cilj Parliñevog umetniåkog postojanja. Alii razlog njegovog postojanja u svetu. Razlog, spiritus-movens jednog sveta, malog i nesavrãenog, poput naãeg vlastitog,ali umetniåkog, kome je Parliñ zajedno sa svojim igraåima i koautorima dao oblik, ostavljajuñi, zapitanoãñu nad enigmom

Saåuvano od zaboravaPOVODOM DVADESET GODINA OD SMRTI NAJZNAÅAJNIJEG SRPSKOG KOREOGRAFADIMITRIJA PARLIÑA (23 .SEPTEMBAR 1986. - 23 . SEPTEMBAR 2006. )

Ruke Fra-Anðelika

Treña postavka Baleta Romeo i Julija, kor: Dimitrije Parliñ, asistent: Viãnja. Ðorðeviñ, Na probi: Milica Bjeliñ (prvi put u ulozi Julije), R. Vuåiñ, D. Parliñ i V. Ðorðeviñ


ljudskog biña, neizbrisiv trag u vremenu. Banalna istina da jepozoriãte ogledalo æivota, a umetniåko delo ogledalo istine ilaæi, predstavljala bi puki barokni anahronizam, da Parliñ, izdeåije radoznalosti, nije poæeleo da rastvori kristalne dvoraneogledala svojih fantazija, privuåen sjajem odblesaka æivota.Postupak åudesan i oåaravajuñi, kao u nekakvoj storiji o Alisi uzemlji di belle arti, ali åesto opasan po onoga ko se usudi darastvori tuða ogledala, jer mu preti opasnost da zauvek os-tane njihov zatoåenik. Zarobljenik praznine “istopljenih og-ledala”, odraza tuðih likova i sudbina, kao i svedok vlastitogiãåezavanja. Kad sva scenska i æivotna deãavanja proðu, kad seoblici, likovi, sudbine i lica rasplinu iz panoramiåne vizijeumiruñih, ukazuje se Smrt, kao jedino pravo ogledalo umetni-ka koji je ostao bez lica, tela, senke i odraza. Ostaje samoreflektovani fluid svetlosti. Duh koji poput slepca vidi samo(umetniåke) oblike, pretvarajuñi se i sam u oblik - Prostor-Vreme. Povorke bivãih ljudi (umetnika), i onih obiånih, iãeta-vaju iz ogledala, ruku pod ruku, Dante sa Ãekspirom, Velaskezsa Kalderonom, Van Ajk sa Rembrantom i Vermerom, Pikasosa Velaskezom i Brakom, Eugen Fink sa Martom Grejem, dokIzadora Dankan vodi u nepoznatom pravcu antiåku Gråku iKrejga. Dæerom Robins namiguje Seræu Lifaru, a Mihailo Fokinosluãkuje Ãopena, Prokofjeva i Stravinskog; Moris Beæar izlazina trgove, u sportske hale i fabrike, noseñi u dæepu 20. vek,dok mu iz revera proviruju Hajdeger, Sartr, Merlo-Ponti,Huserl - poetizovani Ronsarom, Bodlerom, Remboom (zaosta-vãtina njegovog oca Bergea). Tek kad åovek doðe do kraja,zna ãta je trebalo staviti na poåetak - ãaputao je Paskal na kra-ju povorke, vodeñi malog Dimitrija Parliña za ruku, åupkajuñise za bradu koja je prekrivala vekove. Mali Parliñ mora da jeobeñao Velikanu kako ñe i on jednom, po cenu æivota, opro-bati isti recept. Samo, to ñe biti “koreografska reæija” scenskihogledala, a ne filosofija. Biñe to æivuña filosofija.

Spoznaja vlastitog JA u ogledalu drugostiBarokni rondo-capriccioso

Kroz klasiåne balete Dimitrija Parliña provlaåi se barokna orga-nizacija pojedinih scena i likova. (Uostalom, celokupan klasiånibalet rodio se iz baroka!) Barokni postupci raznolikihogledala, dvojnici i soziji, parna i kontrapunktska ukrãtanjaprizora i likova, paralelne scene stvarnosti dopunjene vizijamaprotagonista, graniåni sluåajevi ljubavi i mrænje, Erosa iTanatosa, poremeñaji ravnoteæe i debalansi, njihovo usklaði-vanje pomoñu klasiånih sredstava, nagla menjanja i preobra-æavanja realistiåkih renesansnih prizora ansambla u iluzio-nistiåke scene, nakiñene stradalnicima i patnicima, naglaãenadramatika unutraãnjih stanja likova i liånosti - koja u nekimParliñevim dramskim baletima dovodi do ekspresionistiåkihpokreta, kontrastiranje igre ansambla simultanom pratnjom uvidu sola, dueta i terceta, punih emocija, sistem ãahovsketable na kojoj samo prividno vuku konce dva igraåa, dok ih ustvari vuku Sudbina, Sluåaj ili Smrt, otelotvoreni, kao mitskiheroj, glavne aktantne sile koje uvode preteñu, ekspresionis-tiåki zaoãtrenu situaciju meðu polaritetima dobra i zla,izmeðu smeãnog i tragiånog - neutralizovani klasiånom mir-noñom i prividom klasiåne uzdræanosti (iza kojih divljaju stra-sti); nagli preokreti situacija, iznenadno razotkrivanje zabludai samoosveãñivanje lika bez postupnih prelaza; viãe kulmina-cionih trenutaka u baletu kroz koje lik dolazi do nagle spoz-naje o sebi, o drugima; slutnja primicanja opasnosti, ljubavi, ilismrti. Smrt - kao prestanak biña, vremena, ali i kao transcen-diranje æivota u Apsolut, teænja za poetikom prevazilaæenja -sublimacijom, oæivljavanje lutki i pajaca, ali i obratno - pret-varanje æivih biña u likove-lutke; sve su to postupci DimitrijaParliña koji proizlaze iz njegovog najskrivenijeg umetniåkogbiña. Parliñ njih pokuãava da ukrsti klasiånom sublimacijom, a

u pojedinim baletima (renesansnim) bujnim æivotnim duhomkoji ukida melanholiju. Ove opaske ne odnose se samo napojedine scene i mizanscenska reãenja Parliñevih dramskih ba-leta, veñ i na sam izbor koraka i kombinacija, varijacija i podrã-ki u kojima se meãaju barokna, klasiåna, impresionistiåka,renesansna i neoklasiåna iskustva tradicionalnog umetniåkogi narodnog nasleða. Meðutim, bila bi nepravda izneti samoovakva zapaæanja. To ãto Parliña åini i danas aktualnim jesteupravo njegova teænja za razbijanjem oblika. Modernitet reæi-je i jezika igre koji i danas moæe da imponuje. Takav profilParliñevih scenskih postupaka bio je odreðen sklopom nje-gove liånosti a i åinjenicom da je Parliñ, kao igraå i glumac,posedovao i vlastito telesno oseñanje æivotnih i scenskih situ-acija. Samo njegovo umetniåko iskustvo, bez dara posmatran-ja i åulne recepcije stvarnosti, nikada ne bi moglo da bude ka-nalisano pravim putem da on nije raspolagao stvaralaåkomenergijom i duhovnim potencijalom svojih igraåa i koautora.Ãto se koraka tiåe, Parliñ je dolazio bez posebnih priprema naprobe. Globalnu situaciju imao je u glavi, a u podsvesti je veñnosio stil i oblik kombinacija, reakciju likova i osnovnu shemumizanscena. Tek u sali, nadahnut telima i liånostima igraåa,reåima ili gestom iznuðenim od svoje vizije, motivisao jeigraåe da spontano naåine pokret. Tek docnije bi fiksiraostvari. Meðutim, ono ãto je Parliñ nepogreãivo znao i oseñao -bilo je ritmiåko uklapanje gesta, pokreta ili sloæenijih kombi-nacija u muziku. U nekoj vrsti improvizacije (ãto je postupakkoji su docnije koristili mnogi koreografi i reditelji totalnogpozoriãta ili pozoriãta improvizacije), on je nesvesno prona-lazio dovoljne razloge za autentiåan pokret i gest. Stoga Parliñkao umetnik ne bi znaåio ono ãto je znaåio, ne bi postigaoono ãto je postigao, da meðu igraåima nije imao pravu atmos-feru i prave kreativne liånosti. Uz njegov nepogreãiv oseñaj zapodelu uloga, svi pomenuti elementi omoguñili su mu da ost-vari koherentna, celovita scenska viðenja, u kojima su se mno-gi elementi njegove reæije i koraka uklapali u ono ãto ñe sedocnije zvati totalnim pozoriãtem avangarde. Parliñ je umeoda “pozajmi” neka reãenja i neke korake i kombinacije, ali ihje potom uvek pruæao preraðene i podreðene vlastitom geni-ju koji se nikad, åak ni u trenucima vrhunske sublimacije izra-za, nije odmicao od samog jezgra æivota. Zbog toga je Dimi-trije Parliñ, po umetniåkim dometima koje je ostvario u svojimdramskim baletima - izraziti predstavnik Periklovog dobaBaleta beogradskog Narodnog pozoriãta.Parliñeva umetniåka drama, izraæena u njegovim mnogobroj-nim baletima (da spomenem samo neke: od Kopelije, lutkesmaragdnih oåiju, preko Romea i Julije, Orfeja, Kineske priåe,Arioza, Ljubavi-Åarobnice, Åudesnog mandarina, Dvoboja, Si-mfonijskog triptihona, Napuãtenih, Åoveka pred ogledalom,Poljupca vile, Baletskih impresija, Sebastijana, Ãeste simfonije,Huana od Carise, Golema, Bahusa i Arijadne, Ane Karenjine,Katarine Izmailove, Æar ptice, Petruãke, do åetiri verzije Ohrid-ske legende), mogla bi se simboliåno saæeti u zakljuåku da jedoktor Kopelijus umro tuæan, ne shvatajuñi da je uspeo daoæivi lutke, pretvorivãi ih u biña. Kad zakoraåimo u kruænoraskrãñe Parliñevog umetniåkog æivota u kojem se stiåu sviputevi i stranputice njegove stvaralaåke raspetosti izmeðuhtenja i ostvarenja, kad jednim pogledom obuhvatimo sve-ukupno njegovo delo, na jednoj strani ogledala Parliñevihoblika zapaæamo odsjaje zlatne praãine kao iz rajskih sli-karskih vizija jednog Fra-Anðelika, dok na drugoj strani zjapidno ljudske duãe, crna rupa åovekove prirode, lavirint psihe.Smrt, kao podsticaj, pretnja i konaåna moguñnost. Tu zebnjuod smrti pravi umetnik poput Parliña mogao je da savladasamo oblicima poetizovane lepote dvojnog lica åiji se trag ras-plinjava u belini veåite praznine.

Mirjana Zdravkoviñ


NATIONAL DANCE COMPANY (ÃPANIJA/MADRID), UMETNIÅKI DIREKTOR N A C H O D U A T O , C A S T R A T I , R A S S E M B L E M E N T I P O R V O S M U E R OSAVA CENTAR, 06. APRIL 2006.

Prva kreacija Kastrati je posveñena mladim muãkarcima kastriranimpre ulaska u pubertet kako bi im se zadræala posebna deåaåka bojaglasa i moguñnost stvaranja neobiånog soprana ili alta.Iskljuåivomuãki ansambl bio je veãto precizan i inhronizovan, pruæajuñi poredtehniåke virtuoznosti unutraãnji nemir, bol i borbu tih nesretnihmladiña na uznemirujuñe onove Antonija Vivaldija i Karla Dæen-kinsa. Nepotrebno produæavanje sliånih varijacijskih prolaza doveloje “za dlaku”do predugaåkog trajanja. Sjedinjavanje je priåa o raðanjukulta u zemlji prognanih, u kojoj se stvara prvi zajedniåki jezik meðurobovima razliåitog porekla i nacionalnosti. Æudnju za slobodom ikulturnom unifikacijom, koreograf je prikazao koristeñi simbiliåneafriåke ritmove (Toto Bisante) i realne,svakodnevne zvuke prevasho-dno u meãovitim duetima gde su se mnogo viãe prepoznavali fluidnipokreti i neænost dodira. Ãpansku bol, ili globalnu bol sveta, Naåo Du-ato je pogodio, ali je istovremeno otiãao i dalje (viãe nego ãto je to bilorealno potrebno) u prikazivanju sopstvenog koreografskog umeñakoje ovog puta nije sluæilo priåi i ideji kreacije, veñ ju je samo guãilo.Poslednji deo Za Vama umirem je omaæ u slavu plesa koji je u 15. i 16.veku obeleæio epohu i kreirao njene istorijske stranice.Ples, koji jetada bio neraskidivi deo javnog æivota, ukljuåivao je sve druãtveneslojeve podseñajuñi povremeno (i pomalo) na atmosferu dvorskogambijenta i sveåanosti. Stilizacija tog plesnog izraza (sa savrãeno os-miãljenim detaljima) bila je radosno iskustvo koje je publika oduãevl-jeno prihvatila.Ostavljena za sam kraj veåeri, kreacija Za Vama Umi-rem,nosila je poruku direktno upuñenu igri koju su selektori izabraliza lajt motiv festivala: Za tebe sam roðen, za tebe æivim, za tebe umirem!Savrãena koreografska kompozicija pokreta u prostoru predstave ZaVama umirem uz jednostavne ali i efektne kanone bili su oåaravajuñeiskustvo za ljubitelje te vrste plesnog kretanja. Neobiåna koreografs-ka postavka bila je neka vrsta kombinacije klasiånog i neoklasiånogstila åija je struktura pretvorena u moderan i skoro jazz scenski po-kret. Dugaåka,neæna i teåna forma na momente je bila polomnjenakratkim trzajima, pokretima lake, ali i odliåno izabrane simbolike.Iako su sve tri kreacije bile satkane od razliåitih æivotnih priåa, ipaksu se snaæno povezale s tipiånim koreografovim potpisom i tehniå-kim i kompozicijskim vokabularom. Proticanje fluidnih formi, kojesu izvrsni igraåi plesali s neverovatnom lakoñom, bilo je opijajuñeiskustvo prepuno razliåite duetne igre i grupnih prizora. Sveukupandoæivljaj bio je neverovatan,iako su neki naãi konceptualisti izaãli spredstave nezadovoljni.Predstavljanje Nacionalnog Baleta iz Ãpanijeuvrãteno je u najkvalitetnije i najjaåe gostovanje nacionalnih ansam-bala u naãoj zemlji. Predivno iskustvo koje se nije smelo propustiti!

Milica Ceroviñ

Opijanje pokretomTreñi Beogradski festival igre poåeo je u Sava centru reåenicom Hajde da pleãemo! koju je pred brojnom beogradskom publikom izgo-vorio liåno ãpanski koreograf Naåo Duato (Nacho Duato) koji je, zajedno sa osnivaåima Ajom Jung i Nebojãom Bradiñem otvorio ovo-godiãnji festival. Pred sam poåetak predstave, u foajeu Sava centra upriliåena je i izloæba fotografija pod nazivom Umetnost i duh igreposveñena Miloradu Miãkoviñu, kao uvod u obeleæavanje 60 godina umetniåkog rada ove naãe internacionalne baletske zvezde.Izloæbu åiji autor je Marija Jankoviñ, otvorila je Branka Prpa iz Istorijskog arhiva Beograda. Univerzum igre, slogan koji su Festivaluove godine dodelili organizatori, priredio je veñ na samom poåetku pravi svetski spektakl. Nacionalni balet iz Ãpanije,na prvom gos-tovanju u Beogradu, predstavio se sa tri kreacije jednog od najpoznatijih savremenih koreografa danas Naåa Duata. Kastrati, Sjedinja-vanje i Za Vama umirem su kreacije koje su svima oduzele dah, kako tehniåkom perfekcijom izvoðenja, tako moæda i viãe senzual-nom koreografskom maãtom i sjajnom duhovnom interpretacijom igraåa.


S L O V E N S K O N A R O D N O G L E D A L I Ã Å E ( S L O V E N I J A / M A R I B O R )R A D I O A N D J U L I E TBEOGRADSKO DRAMSKO POZORIÃTE, 10. APRIL 2006.

Ãekspirova tragedija dobila je svoje novo ruho u kreaciji Radio i Julija slovenaåkog koreografaEdvarda Kluga, u izvoðenju igraåa Baleta Slovenskog narodnog gledaliãåa iz Maribora. Na-pravljena u potpunosti na muziku jednog od najuspeãnijih sastava savremene britanske rok

scene Radiohed, predstava Radio i Julija prikazuje najpoznatiju ljubavnu priåu stavljajuñi je u ok-vire sadaãnjeg vremena. Uvek aktuelan problem usamljenosti ljudskog biña, pogotovo u 20. i 21.veku, bio je koreografska inspiracija da se na jedan grub ali i izvoðaåki precizan naåin, opiãu sop-stvena, autorska viðenja te civilizacijske nesreñe. Sam pojam nikad ostvarene ljubavi predstavljenje na neuobiåajen naåin. Naime, Edvard Klug postavlja lik Julije (u tumaåenju izvrsne igraåice Bo-jane Nenadoviñ Otrin) u formu stilizovanog isprogramiranog robota, koji u druãtvu ãest muãka-raca traæi svoju jedinu ljubav Romea koga igra koreograf Klug. Dramaturãki postavljena samo napojedinim najupeåatljivijim momentima Ãekspirove drame, kao ãto su Merkucijevo ubistvo, taj-no venåanje i zajedniåka smrt ljubavnika,predstava Radio i Julija se najviãe “igrala” emotivnimsimbolima likova surovo naglaãenim muzikom grupe Radiohed. Izvanredno tehniåko umeñe svihigraåa koje je tokom predstave na najbolji moguñi naåin potvrdio i plesni rukopis koreografa (uestetskom smislu i po kvalitetu retko viðen na ovim prostorima), bilo je proprañeno ovacijamapublike. Strogu i krutu klasiånu i neoklasiånu formu pokreta koju je uzeo za osnovu svoje postav-ke, Edvard Klug razbija naglim trzajevima, slomnjenim i brzim promenama i oãtrim prelazima.Mehaniåki pokret koji veliåa anatomiju igraåkog tela podsetio je, pogotovo u nastupima BojaneNenadoviñ Otrin, na stil i virtuoznost tehnike åuvenog Vilijama Forsajta. Naravno da ne treba za-boraviti ni snaæne i energiåne muãke igraåe koji su i u grupnim i u solo varijacijama blistali.

Najistaknutije emotivne ekspresije predstave (bes, bol i usamljenost) igraåi su scenski tumaåili tako ãto su svakom emocijom i nje-nim specifiånim energetskim nabojem proæimali svaki pokret. To ãto bi trebalo zameriti koreografu jeste ritam i dinamika pokretakoji nisu imali promenu (koreografski tako potrebnu), iako su se muzika, koreografija i tok predstave menjali. Pa ipak, u nekim due-tima imali smo nagoveãtaje drugaåijeg kreativnog pristupa koga su åinili prelepi inicirajuñi pokreti pogotovu u sceni tuåe gde je tajdodir eksplodirao u atraktivnim akrobacijama, podrãkama i surovim skokovima i padovima. Koreografska kompozicija u prostorubila je veoma dobra i pulsirajuña, a donela je i odliåna reãenja scenske perspektive. Stilizacija odsutnosti emocija, u vidu hirurãkihmaski i koriãñenja video bima kao elektronskog prenosioca informacija,bila je jako dobra realizacija maãtovitosti Edvarda Kluga. Iakoenergiåna, ekspresivna i snaæna, predstava Radio i Julija zavrãava se fotografskim slikama i lirskim solom Julije koja umire poredmrtvog Romea. Takav nagli i neoåekivani kraj provocirao je i naãu dilemu - da li je to zaista idealan kraj ove predstave ili moædapomalo zbrzan zavrãetak!? Ali åak ni ovo razmiãljanje ne moæe umanjiti utisak da smo prisustvovali vrhunskom izvoðenju jedne sav-remene plesne kreacije potekle s prostora Balkana kakvo joã nismo imali prilike da vidimo u Beogradu, ako iz ove tvrdnje izuzmemogostovanje Plesnog teatra iz Ljubljane na BFI 2004. godine s predstavom Golem potpuno drugaåijeg plesnog stila.

Milica Ceroviñ


Nacionalni balet Gråke iz Atine, koji je gostovao prvi put u Beo-gradu s predstavom Canto General, nije se, naæalost, prikazao beo-gradskoj publici u najboljem izdanju. Po izvoðaåkim sposobnostimaizuzetno kvalitetan ansambl, bio je “ærtva” neukog i nemaãtovitogãpanskog koreografa Rej Bara (Ray Barr). Iako je imao sve adute urukama: snaænu, kompleksnu i zahvalnu muziku Mikisa Teodora-kisa, inspirativne i emocijama umivene stihove Pabla Nerude, a iodliåne igraåe nacionalne trupe Gråke, koreograf, ipak, nije umeoda ih sve iskoristi na najbolji naåin. Priåu o sudbini “malih” narodakoje razdvajaju mora i okeani, a uvek ih spaja zajedniåka i nepre-kidna borba za slobodu, u baletu Canto General koreograf je pred-stavio kroz neoklasiånu koreografsku formu okamenjenu u nekim

proãlim vremenima, stilski veoma sliånu nekadaãnjem majskomsletu iz doba komunizma. Prepliñuñi dramaturãki æivot i sudbinupesnika Pabla Nerude sa istorijskim zbivanjima u Gråkoj, koreografje uporno koristio za svoju postavku i tumaåenje principe laænih,povrãnih i arhetipskih koreografskih reãenja. Ne korespondirajuñi skompleksnom muziåkom kompozicijom Teodorakisa bogatom raz-novrsnim muziåkim promenama, balet Canto General imao je punopraznog hoda u kome je ansambl sluæio viãe kao scenografija, bezobzira na neke tehniåki virtuozne, ali retke momente. Amaterskapostavka...? Malo je reñi! Naæalost... Videli smo veliki ansambl, zna-åajno literarno delo, åuli snaænu muziku - a prisustvovali potpunopromaãenoj koreografskoj postavci!

N A C I O N A L N I B A L E T ( G R Å K A / A T I N A )C A N T O G E N E R A LSAVA CENTAR, 12. APRIL 2006.

N I V S H E I N F E L D D A N C E C O M P A N Y ( I Z R A E L / T E L A V I V )P I G I C O V A R I A N C EBEOGRADSKO DRAMSKO POZORIÃTE, 14. APRIL 2006.

Simpatiåni izraelski ñetverac okupljen u kompaniji koreografa Niva Ãein-filda (Niv Sheinfeld) predstavio se beogradskoj publici kreacijama Svinjai Zajedniåke razliåitosti. Dve kratke koreografske minijature bile su inteli-

gentno izabrane i stilski i dramaturãki dobro zaokruæene. Susret troje ljudi ukreaciji Svinja sa stvorenjem koje ima telo åoveka i lice svinje, iako kao okos-nica neobiåan i pretenciozan izbor, ipak je precizno pogodio suãtinu ljudskihodnosa, karaktera i njihovog menjanja pod datim okolnostima. Na muzikuVivaldija i Didi Ereza, koregraf Niv Ãeinfild ponudio je savremeni koreografskivokabular kome je pridodao dramatiånost ekspresije i iskarikiranost nekih scen-skih pokreta. Sublimirajuci æivotinjske porive i tzv. prljave odnose, koreograf jeakcentovao baziåne, lascivne i frivolne relacije koje su pojedinaåno nastajale iztih susreta. Direktna i surova simbolika poentirala je suãtinu priåe. Zajedniåkerazliåitosti je delo koje se bazira na muãko-æenskim odnosima, njihovim sliånos-tima i razlikama, koje je koreograf gradio komiånim situacijama i uz pomoñ te-atralnog izvoðenja. Pleãuci na muziku Frederika Ãopena plesni par Sivan Gut-holtz i sam koreograf Niv Ãeinfild bili su izuzetno simpatiåni i izvoðaåki veomadobar duet, ali je evolucija njihovih odnosa tekla dosta sporo, zbog åega se åini-lo da kreacija predugo traje. Obe plesne kreacije koreografa Ãenfilda, i poredsimpatiånog izvoðenja i nedvosmisleno zanimljivog izbora i naåina stvaranja,ostale su, ipak, samo dve kratke forme koje nisu imale veliåinu i zrelost kreira-nja potrebnih za jednu ozbiljnu igraåku predstavu. Meðutim, ova mala kompa-nija obeñava i nadamo se da ñe uskoro poveñati svoje kreativne domete.

Milica Ceroviñ


A L I A S D A N C E C O M P A N Y ( Ã V A J C A R S K A / Æ E N E V A )L E P O I D S D E S E P O N G E SBEOGRADSKO DRAMSKO POZORIÃTE,17. APRIL 2006.

Poslednja nedelja 3. Beogradskog festivala igre protekla je kaoi prve dve u velikim i stilskim i kvalitativnim amplitudama.Beograd su posetile raznovrsne plesne kompanije. Od teatar-

sko usmerenih i fenomenalnih Ãvajcaraca koji su oduãevili publiku,preko mraånih i predugaåkih Francuza, do raznovrsnih i tehniåkivrhunskih Holanðana.

Na sceni BDP-a predstavila se Trupa ALIAS iz Æeneve kreacijomTeæina sunðera koreografa Gilijema Botela.Taj izuzetan pozoriãno -ig-raåki komad na viãe nivoa i naåina oduãevio je publiku. Veoma jed-nostavna priåa o braånom paru i njihovoj adolescentnoj kñeri dra-maturãki je protkana mnogo dubljim znaåenjima predstvaljenimkroz tri verzije njihovih æivotnih priåa. Porodica utonula u poteãkoñei snove svakodnevice ulazi u sukobe, sve do potpunog odsustva me-ðusobnog kontakta u tom porodiånom trouglu. Liåna snoviðenja ko-reograf je tumaåio ponekada duhovitim scenskim reãenjima,a åesto ibesciljnim lutanjima svakog ålana porodice. Karneval meðuljudskihodnosa i bukvalno plivanje kroz ralje æivota izuzetno su dobro uklop-ljeni i precizno i s mnogo smisla prikazani. U paralelnim svetovimakoji se povremeno dodiruju svaki od likova oblikuje sopstvene snovei strahove,ali koreograf ih “boji” veselim kolorima i radosnim tonovi-ma... Neobiåni igraåki pasaæi nizali su se od karnevalskog ðuskanja ibeåkog valcera do klizajuñih varijacija uz nedostatak elemtanrne rav-noteæe, s mnogo uspeãno izvedenih posrtanja i valjanja. Duhovita,odmerena i igraåki i dramaturãki inteligentna kreacija, Teæina sunðe-ra je na prepad osvojila i struånu i redovnu publiku, doduãe mnogomanje nego predstava Just for show DV8 fiziåkog teatra, na åiju stilskui umetniåku odreðenost je Teæina sunðera pokuãala da liåi.

Milica Ceroviñ


Kompanija Bernardo Monte (Bernardo Montet) gostovala je takoðe na sceni BDP-a,pozoriãta u komese najveñi deo festivalskog programa odvijao. Kreacija O. more postavlja na scenu ãest igraåa izrazliåitih i udaljenih zemalja (Kenija, Gabon, Maroko, Gråka, Obala Slonovaåe) kao i tri folklorna

muziåara iz Maroka. Svako od njih nudi svoju verziju åovekovog ludila kroz lik Otela, mletaåkog Mavra.Koreograf postavlja pitanja o zajedniãtvu i odnosu prema drugima i ta svoja razmiãljanja gradi na spojudiskursa o ludilu i pokreta koji ga izraæavaju. Dvostruki koreografski jezik, verbalni i telesni, imao je za ciljsamo da otelotvori tragediju. Meðutim, gledali smo neoåekivano dugaåko pretrpavanje scena razliåitih vrstaindividualnih ludila. Bernardo Monte je hteo puno i direktno je nametao mnogo detalja åija mraåna i teãkaatmosfera nije prijala gledaliãtu. Iako se zapravo radi o jednostavnoj, potresnoj priåi, reæijska postavka je bilapotpuno zamrãena i nejasna. Scenski nastup, istini za volju, imao je interesantne forme i stilska opredeljenja,ali je i to pomereno u drugi plan zbog neadekvatne dramske i reæijske postavke. Oåekivanja osoba prisutnihu publici, koje prate ili bar znaju neãto o savremenoj igri u Francuskoj, ostala su ove veåeri neostvarena.

Milica Ceroviñ

C O M P A N Y B E R N A R D O M O N T E T ( F R A N C U S K A / T U R )O . M O R EBEOGRADSKO DRAMSKO POZORIÃTE, 19. APRIL 2006.


Finalno veåe Festivala pripalo je jednom od najprestiænijih nacionalnih ansambala nasvetu Holandskom plesnom teataru (Nederlands Dance Theatre) koji je i sada, naprvom gostovanju u Beogradu, potvrdio tu svoju reputaciju. Åetiri kreacije, od kojih

su dve radili vrhunski koreografi Jiræi Kilijan i Ohad Naharin, bile su na raznovrsne dramskenaåine tehniåki besprekorno izvedene. Sjajan, energiåan ansambl najjaåeg igraåkog kvalite-ta, pokazao je da je ples najviãa instanca scenskog izvoðenja: od apstraktnih, åisto formalnih,do emocionalnih i senzibilnih koreografskih stilova. Na kraju su publiku i iznenadili ultramodernom haj tek numerom na tehno muziku uz tehniåki virtuozno postavljenu kore-ografiju. Ne bismo eksplicitno izdvajali ni jednu od koreografija kao najbolju. Kilijanovakreacija Bez sna ostvarila se kao senzitivni dodir plesne forme sa scenografijom, muzikom iprostorom, dok su minijaturne postavke Pola Lajtfuta i Sole Leone, Zatvorenih oåiju i Podloænopromeni, izvedene kao lirske i studijske koreografske kompozicije. Poslednja kreacija, Minus16, uglednog koreografa Ohada Naharina, je igra zaslepljujuñeg sjaja, neumornog vitlanjascenom i ekstaza esencije plesa. Podiæuñi publiku na noge, igraåi su åak i interaktivno od-plesali nekoliko varijacija s nasumice izabranim gledaocima koje su odveli direktno nascenu,meðu kojima se naãla i doajen naãe baletske kritike i stalni saradnik åasopisa Orchestragospoða Mirjana Zdravkoviñ koja je maestralno “odbranila boje” beogradske publike. Veselo,uslavu plesa i tehniåke (nad)moñi, Holandski plesni teatar je ekskluzivno, u velikom stilu za-tvorio joã jedan, treñi po redu Beogradski festival igre. Najrazigraniji do sada, s pregrãt izuze-tno kvalitetnih predstava i neosporno vrhunskim izvoðenjima predstava u okviru programa,BFI se ovim izdanjem uzdigao na sopstvenoj lestvici kvaliteta. Samo da konaåno sledeñe go-dine dobijemo i naãeg predstvanika umetniåke igre na ovom sve poznatijem i priznatijemFestivalu igre koji nam je tako potreban.

Milica Ceroviñ

N E D E R L A N D S D A N C E T H E A T R E ( H O L A N D I J A / H A G )S L E E P L E S S , M I N U S 1 6 , S H U T T E R S S H U T , S U B J E C T T O C H A N G ESAVA CENTAR, 20. APRIL 2006.


Pod sloganom Univerzum igre ,treñi Beogradski festival igre otvorenje izloæbom fotografija baletskog igraåa Milorada Miãkoviña, velikogumetnika, baletske zvezde i koregrafa svetskog renomea, dobitnikaMedalje Niæinski i Ordena predsednika Francuske Republike, zvan-ja Commandeur des Arts et des Lettres, ali i naãe Oktobarske nagra-de (1992.) i mnogih drugih priznanja. Autor izvanrednih Miãkoviñe-vih fotografija je åuveni Seræ Lido åije je savrãeno oko i umeñeomoguñilo mlaðim generacijama ne samo da znaju nego i da videko je i kakav je umetnik Milorad Miãkoviñ. Izbor je naåinila MarijaJankoviñ, a Branka Prpa, direktorka Istorijskog arhiva Beograda, za-hvalila se Miloradu Miãkoviñu na velikoj åasti koju je ukazao Arhivuzaveãtajuñi mu svoj legat i fotografije. Milorad Miãkoviñ je izraziozahvalnost svima koji su mu omoguñili da se oseti najzad kod ku-ñe,odnosno svima koji æive za igru i za lepotu umetnosti.Kao uåenik Olge Tores, a potom Nine Kirsanove u Srednjoj baletskojãkoli, Milorad Miãkoviñ je poåeo umetniåku karijeru u Beogradu, dabi po usavrãavanju u Parizu, postao igraå svetskog renomea i osni-vaå vlastite trupe, ali i koreograf (Sid u Beogradu, koreografski trak-tat O istini u Zagrebu, itd.) Miãkoviñ je bio ne samo danseur noble ple-menitog stila, izraæajnosti i moñi oblikovanja najraznovrsnijih ulogaklasiånog, neoklasiånog i modernog stila,veñ i izvanredan partnernajveñih naãih i internacionalnih zvezda (ãto se moglo videti na vi-deo-projekcijama u holu Plave dvorane Sava centra). Bio je dugogo-diãnji savetnik, a docnije i predsednik Meðunarodnog saveta za igruCID-UNESCO, åiji je i danas doæivotni poåasni predsednik.Bio je iumetniåki direktor videoteke i filmoteke u Theatre National de Cha-illot u Parizu, ali ipak nikad nije zaboravljao da gostuje kod nas,uzaviåaju. Kasnije,u vreme “rata kog nije bilo”, uspevao je da i kodnas, zajedno sa Jelenom Ãantiñ,organizuje pod pokroviteljstvomCID-UNESCO, razne umetniåke festivale i susrete, a sa UBUS-om inacionalnim Savetom za igru Jugoslavije, uz podrãku Francuskogkulturnog centra,Video Dance festivale, upoznajuñi igraåe sa svetomigre i najnovijim dostignuñima u toj umetnosti.Na inicijativu Meðunarodnog saveta za igru Srbije i CID-UNESCO,ovaj projekat izloæbe je podræala Skupãtina grada Beograda,a realizo-vali Istorijski arhiv Beograda i Sava centar. Posle “premijere” u Beo-gradu, umetniåke fotografije Milorada Miãkoviña trebalo bi da se pri-kaæu i u najveñim igraåkim i izloæbenim centrima Evrope i Amerike.

Mirjana Zdravkoviñ

BEOGRAD, 20. FEBRUAR 2006.

Nagrada Fonda “Jelena Ãantiñ”Beogradskom festivalu igre

Nagrada Fonda “Jelena Ãantiñ” biñe dodeljena Beo-gradskom festivalu igre, meðunarodnom festivalu mo-dernog i klasiånog baleta za izvoðenje 2004. i 2005.godine.Fond „Jelene Ãantiñ” osnovala je Grupa 484 2005. go-dine u cilju promovisanja mirovnog rada, umetnosti itolerancije - vrednosti za koje se zalagala osnivaåicaGrupe 484 Jelena Ãantiñ (1944-2000) - åuvena balerinai mirovna aktivistkinja. Odluku o prvom laureatu do-neo je,u svojstvu æirija, Upravni odbor Fonda, koji åi-ne: Vojin Dimitrijeviñ (predsednik), Goranka Matiñ,Mira Otaãeviñ, Tanja Pavlov i Nataãa Raãiñ .Nagrada se ove godine dodeljuje prvi put i u buduñe ñese dodeljivati svake druge godine u znak señanja naJelenu Ãantiñ i u cilju povezivanja druãtvenih vred-nosti - tolerancije i oåuvanja mira - s umetniåkim do-stignuñima, naroåito u oblasti baletske umetnosti,plesnog teatra i novih scenskih ostvarenja. Ovogodiãnju nagradu,rad vajara Nikole Peãiña,primiñeosnivaåi i selektori Beogradskog festivala Aja Jung iNebojãa Bradiñ, na sveåanosti koja ñe biti odræanamarta 2006.godine. Festival igre je osnovan na inicijativu Meðunarodnogsaveta za igru pri UNESCO, a njegovu realizaciju i pro-dukciju prihvatili su Savet za igru Srbije i Crne Gore,Sava Centar i Beogradsko dramsko pozoriãte. Festivalñe se odræati i ove godine, od 6. do 20. aprila, treñu go-dinu za redom, a na njemu ñe uåestvovati nacionalnibaletski ansambli i trupe iz Ãpanije, Ãvajcarske, Izrae-la, Holandije, Slovenije i Gråke. Prateñe aktivnosti fes-tivala su majstorski kursevi, izloæbe plesne fotografije,diskusije sa umetnicima i filmski program.

Grupa 484 je neprofitna, nevladina organizacija posvene-na zaãtiti i pruæanju pomoñi ugroæenim socijalnim grupa-ma i unapreðivanju ljudskih prava i vrednosti civilnogdruãtva: jednakosti, razliåitosti i tolerancije. Prve aktivnos-ti 1995. godine obuhvatile su pruæanje pomoñi za 484 iz-begliãke porodice iz Hrvatske - tako je organizacija dobilai ime.

I Z L O Æ B A U M E T N O S T I D U H I G R E - M I L O R A D M I Ã K O V I Ñ , 6 0 G O D I N A U M E T N I Å K O G R A D APLAVA DVORANA SAVA CENTRA, 06-20. APRIL 2006.

Danseur noble


E R G S T A T U S P L E S N I T E A T A R - D U M , D U MI D E J A , K O R E O G R A F I J A , K O S T I M I : B O R I S Å A K Ã I R A NMALO POZORIÃTE “DUÃKO RADOVIÑ”, PREMIJERA, 11. APRIL 2006.

Predstava Dum, dum je nastala iz potrebe da se definiãu negativni elementi Balkanskog mentaliteta. Koãmar metafiziåkog sna stvoren je od fragmenata koji suzasnovani na obiåajima, kletvama i mraånim aspektima æivotne svakodnevice. Pijani ritualni ples baba, æabe koje ruåaju za stolom, mlada u divljoj zelenojvenåanici, samo su neki od prizora koji åine sliku jednog proroåanstva. Istraæivanjem pokreta ãirokih kruænih kretanja, fluidnih eteriånih plesova sa disanjem,obradom balkanskih ritualnih plesova. Jezik koji je stvoren obradom tradicionalnih plesova u modernu formu koriãñen je za definisanje komunikacije na sceni,ali i ka publici. U predstavi se koriste obraðeni fragmenti Kremanskog proroåanstva i delom narodne poezije. Predstava je bazirana na strukturi i simbolicipodsvesti, kao i balkanskoj antropologiji i neljudskom u ljudskom ponaãanju.

(citat iz programa predstave)


KOLUMBIJA/BOGOTAGOSTOVANJE BALETA NARODNOG POZORIÃTA U BEOGRADU S PREDSTAVOM K O T O T A M O P E V A ? N A F E S T I V A L U I B E R O A M E R I K A N O30. MART - 04. APRIL 2006.

Sedamnaestodnevni latinoameriåki Festival Iberoamerikano (deseto izdanje) poåeo je 31. marta 2006. go-dine u Bogoti. Pod svojim okriljem i skoro vrhunskom organizacijom ugostio je umetnike iz 45 zemaljasveta sa pet kontinenata. Poåasno izvoðaåko mesto pripalo je Ruskoj federaciji, dok je mesto specijalnih

izvoðaåa dodeljeno gostima iz Balkanskih zemalja koje su predstavljali umetnici iz Srbije, Crne Gore, Makedo-nije, Slovenije i Hrvatske.

Po izlasku iz aviona, svakom putniku dobronamerniku biva jasno zaãto su drevne Maje izabrale baã grad Bogotuza svoju prestonicu. Na 1800 metara nadmorske visine, u Kolumbijskim Andima, ova visoravan predstavljadom za sedam miliona stanovnika koji uæivaju u blagodetima priodnih bogatstava ove smaragdne dræave. Bo-gota, kao jedan od apsolutnih svetskih rekordera sa svojih 4500 parkova koji bi mogli da postide i najureðenijevrtove Nagasakija, bila je domañin kakvog svaki umetnik moæe da poæeli. Naæalost, domañini nisu mogli da namzamene vazduh; naime, na takvoj nadmorskoj visini åak i najuveæbaniji baletski igraåi ili pak atlete brzo shvata-ju pravo znaåenje reåi visinska priprema, jer svaki pokret u Bogoti iziskuje viãe napora nego u nizijama Evrope,do te mere da su u svakom trenutku pored pozornice stajale spremne boce s kisenikom.

Festival Iberoamerikano, za åije je ovogodiãnje izdanje bilo prodato oko 2, 6 miliona karata za preko 600 predsta-va, multimedijalnih konferencija, seminara i radionica, otvorili su gosti iz Rusije Åehovljevom predstavom TriSestre. Veliko interesovanje vladalo je od samog otvaranja Festivala za nastupe ruskih umetnika, mada se, vredispomenuti, karta viãe traæila i za Vilijam Ãekspir teatar u kome su nastupali naãi igraåi. Nezvaniåni poåetak gos-tovanja naãeg Baleta bio je 30. mart 2006. godine kada je odræana predstava za predstavnike medija koji su doposlednjeg mesta ispunili teatar. Bez obzira na povredu Milana Rusa, veñ te prve veåeri naãi umetnici su ost-varili neverovatan uspeh. U Vilijam Ãekspir teataru, koji je sledeñih pet dana bio dom Baleta Narodnog pozoriã-ta iz Beograda, 31. marta 2006. godine otpoåelo je zvaniåno gostovanje naãe nacionalne pozoriãne institucije uKolumbiji sa predstavom Quié está cantado por allá? (Ko to tamo peva?) u koreografiji Staãe Zurovca, na muzikudoajena Vojislava Vokija Kostiña.


Publika, koja je ipak ono najbitnije, dala je odmah svoj sud. Aplauzi na kraju predstava su trajali åetvrt sata, a svi oni kojisu zaigrali na pozornici, znaju ãta takva reakcija publike znaåi jednom umetniku. Po zavrãetku predstava smo na ulicamaBogote åuli i ãpansku verziju refrena iz predstave da sve ovo samo snevam. Uz besprekornu tehniåku podrãku domañinakoja je svima, a pre svega igraåima bila neophodna zbog spartanskog pristupa definisanja putnog manifesta Narodnog po-zoriãta, ova kuña je, bez imalo preterivanja, zahvaljujuñi predstavi Ko to tamo peva? povratila staru slavu. Svakako treba spo-menuti kao kuriozitet i åinjenicu da su ulaznice za predstave iz Rusije i naãu predstavu sve do poslednje bile rasprodate,iako su bile najskuplje na festivalskom programu.

Fanny Mickey, direktorka Festivala Iberoamerikano i umetnik vremenom dokazanih kvaliteta sa kolumbijskih prostora,liåno je istakla uspeãnost izvoðenja srpske predstave i to na tradicionalnom skupu za uåesnike Festivala kojem su pri-sustvovali i predstavnici naãeg nacionalnog teatra. Direktorka Festivala je takoðe izrazila skoro liåne simpatije prema gos-tima iz Beograda åija je predstava moæda po emocijama i temperamentu bila najbliæa senzibilitetu kolumbijskog naroda.Kruna ove multikulturne razmene sa Kolumbijom bila je svakako i dodela plakete Festivala direktoru beogradskog Baletaza predstavu Ko to tamo peva?, koju je, naravno, uruåila Fanny Mickey. Nadamo se da ñete poneti kuñi najlepãe uspomene iznaãe zemlje i iz susreta s naãom publikom bila je poruka naãeg domañina. Verujem da bih govorio u ime svih kada bih rekaoda su joj se sva nadanja obistinila.

Aleksandar Iliñ i Vladimir Tomaãeviñ


Predstava Ko to tamo peva u produkciji Baleta Narodnog pozorista u Beograduje odliåna predstava koju vredi pokazati svetu. I pre nego ãto sam videla tajbalet, o njemu sam åula samo pohvalne komentare i kritike. Pa ipak, i pored

visokih oåekivanja, kada sam ga konaåno videla u Torontu, bila sam prijatno izne-naðena originalnoãñu predstave u celini, i naroåito sam uæivala u igraåkoj energijinaãeg ansambla. Ne æivim veñ dvanaest godina u Beogradu i nemam prilike da re-dovno gledam naãe predstave. Ipak, u predstavama koje sam ovih godina ipak us-pela da vidim (a ograðujem se jer nisam videla nekoliko vaænih novih koreografi-ja), nisam baã uvek bila impresionirana nastupima naãeg ansambla - ponekad suigraåi delovali nekako nezainteresovano, a za neke mi se pak åinilo da zaista nisubili pripremljeni za nastup.

Zato mi je sada bilo izuzetno drago da vidim potpuno sveæ izraz i upoznam hariz-mu novih, vrlo mladih igraåa kompanije. Koreografija Staãe Zurovca je vrlo intere-santna, pokreti nose izuzetnu snagu i domiãljatost, ãarmantno odgovarajuñi na bo-gate ritmove hipnotiåke muzike Vokija Kostiña. Naravno, mogle bi se nañi izvesneslabosti u koreografskom tretmanu narativne podloge (ne verujem da bi neko ko ni-je gledao film ili åitao dramu, mogao da shvati odnose izmeðu pojedinih likova, naprimer mladenaca i drugih putnika), ali svejedno, mislim da to nije krupna stvar.Za moj ukus Zurovac je jasno naznaåio da su likovi samo polazna osnova, a upotre-bio je narativnu potku i atmosferu da stvori efektne reference na naãu dalju, ali i vr-lo blisku proãlost. Format predstave, 75 minuta bez pauze, je bio vrlo primeren ideji- vreme je proletelo, a igraåima (naroåito muãkom ansamblu - putnicima iz autobu-sa), mora se odati priznanje za igru koja zahteva silovitu energiju i koncentracijubez pauze. Sve u svemu predstava je odliåna, i predstavlja dobar primer kako svetutreba prikazati autentiåni senzibilitet i kreativnost sa naãeg podneblja.

Na æalost, mislim da tu priliku ovog puta nismo najbolje iskoristili. Predstava je sva-kako bila prikazana s uspehom u Torontu, igrala se u centru grada pred punom sa-lom lepog starinskog Elgin pozoriãta. Sala je bila puna, kao ãto rekoh, ali predstavusmo u ogromnoj veñini videli samo mi, doseljenici iz bivãe Jugoslavije. To je svaka-ko divno, tako i treba - mi i jesmo prava publika koja najbolje ume da ceni i pozdra-vi umetnike iz naãe zemlje. Osim “nas”, predstavi je prisustvovalo nekoliko pred-stavnika stranih konzulata i nekoliko baletskih igraåa Nacionalnog baleta Kanadepredvoðenih naãim baletskim doajenom igraåem Aleksandrom Antonijeviñem.Takvi posetioci su svakako kompliment igraåima i organizatorima, ali ipak, malo jezbunjujuñe da se naãi organizatori ( Konzulat Republike Srbije i Predstavnici srpskezajednice) izgleda nisu setili da kontaktiraju predstavnike ovdaãnje ãtampe, poãaljupozivnice baletskim kritiåarima koji redovno izveãtavaju o najrazliåitijim dogaðaji-ma. Mozda greãim, ali do sada znam da se grupa ovdaãnjih stalnih kritiåara pojavlju-je na takoreñi svim bitnim i manje bitnim igraåkim manifestacijama i da su bili poz-vani, svakako bi doãli spremni da izveste i o ovom dogaðaju. O uobiåajenoj baletskojpublici iz Toronta da i ne govorimo... Nije bilo primetnih najava u kanadskoj ãtampiili bilo kakvih primetnih marketinãkih aktivnosti osim na nekoliko sajtova, uglav-nom namenjenih srpskoj zajednici. Priznajem da ne poseñujem åesto srpske saj-tove, ne åitam ovdaãnju srpsku ãtampu, pa mogu da sluæim kao sluåajni uzorak pro-seånog Kanaðanina. Za gostovanje naãe predstave u Torontu ne bih ni saznala dami moja urednica Orchestre iz Beograda nije javila da predstavu obavezno pogle-dam. Mislim da je sve ovo baã ãteta. Naroåito zato ãto svi znamo koliko je kompli-kovano i skupo povesti iz Srbije neku baletsku predstavu na turneju, i to nije naãekskluzivan problem, veñ i tegoba svih svetskih velikih baletskih kuña. Relaksiranpristup naãih organizatora kao da sugeriãe da oni moæda veruju da ñe Balet Narod-nog pozoriãta moñi da u Severnoj Americi gostuje svake godine, pa ñe ih svi nekakoveñ upoznati.

Moje kritike naravno nisu upuñene iskljuåivo rukovodstvu beogradskog Baleta - neverujem da su oni imali puno uticaja na organizaciju, ali molim rukovodstvo naãenacionalne baletske kuñe da se ubuduñe ne zadovolji samo punim salama, veñ da ipre gostovanja saznaju viãe o tome ãta lokalni organizatori rade da promoviãu pred-stavu na svim frontovima. Jasno, kontra argument je da bi angaæovanje PR agenci-ja bilo skupo i nerealno, ali ima ovde dovoljno ljudi koji mogu da pomognu (pa åaki volonterski) u organizaciji malo boljeg publiciteta. Svima nama je stalo da se viãesazna o naãoj umetnosti i umetnicima kada u njih veñ svim srcem verujemo.

Tamara Tomiñ Vajagiñ

O D N A Ã E G S P E C I J A L N O G D O P I S N I K A : K A N A D A / T O R O N T OGOSTOVANJE BALETA NARODNOG POZORIÃTA U BEOGRADU S PREDSTAVOM K O T O T A M O P E V A ?


ITALIJA/RIM: GOSTOVANJE BALETA NARODNOG POZORIÃTAU B E O G R A D U S P R E D S T A V O M K O T O T A M O P E V A ?


FOTO

GR

AFI

JE:

SRÐ

AN

MIH

IÑ

8 godina, Rosana Hribar i Gregor Luãtek, prva nagrada (Slovenija)

Art bre, Ana Ignjatoviñ (Isidora Staniãiñ), druga nagrada (Srbija)

Corpo in doppia elica, Chiara Frigo, treña nagrada (Italija)

10.FESTIVAL KOREOGRAFSKIH MINIJATURA , TAKMIÅARSKO VEÅE12. MAJ 2006.


Dossier, Leo Mujiñ i Ilja Louwen (Srbija/Nemaåka)

Don’t rush it’s too late, Milica Peroviñ i Ivana Tabori, (Srbija)

Requiem za uspomenu, Siniãa Bukinac i Dana Petretiå (Slovenija)


Zaronim, zamislim, Ivana Tabori (Srbija)

Delirijum, Aleksandar Savija (Austrija)

Hurry up, Olga Olñan i Tatjana Cvjatkoviñ (Srbija) Tishma tanz, Jasmina Proliñ (Francuska)

Budi, Milica Jeviñ i Miloã Kecman (Srbija)

1 0 . F E S T I V A L K O R E O G R A F S K I H M I N I J A T U R A , R E V I J A L N O V E Å E13. MAJ 2006.


P R E D S T A V A P L A N B U I Z V O Ð E N J U T R U P E 1 1 1SAVA CENTAR, 04. I 05. MAJ 2006.

Neobiånu predstavu Plan B Trupe 111, u reæiji Fila Soltanofa, direktora trupeMad Dog (gosta iz Njujorka), postavljenu u koprodukciji s trupama iz Tu-luze, Juænih Pirineja i drugih, videli smo na velikoj, za tu priliku modifi-

kovanoj, sceni Sava centra u organizaciji Francuskog kulturnog centra u Beogradu.Po ideji i u scenografiji naãeg starog znanca Orelijena Borija, sjajna autorsko-izvo-ðaåka ekipa Trupe 111-Olivje Alende, Orelijen Bori, Stefan Lej, Loik Prod, Aleksan-dar Lodoreda, Arnos Veira i Fil Soltanof-zadivila je publiku virtuoznim æonglira-njem, lakoñom i elegancijom pokreta i skokova, klizanjem, pentranjem i padanjem,igranjem lopticama koje pevaju i pleãu, izvanredno smiãljenim i napetim “malimdogodovãtinama”proæetim humorom, sve to u åarobno osvetljenom prostoru geo-metrijski åistih formi, u promenama svetlosnih ãtimunga s kojima se menjaju pros-torni planovi, ali i smisao. Pozoriãne rekvizite oæivljavaju po “ljudskom sistemu”,dok ljudi lebde poput ptica pretvarajuñi se u senke, udvojeni, utrojeni, kao odblescivlastitog ja, ali i drugosti. Æongleri, muziåari, igraåi, ãetaåi, postaju pomoñu trikovanadstvarna biña u nebeskim visinama gde tragaju za ravnoteæom. I gube je tek ãtosu je naãli. Prisustvujemo åudesima cirkusa, pozoriãta, fotografije, videa (struånjakaPjera Rigala), slikâ i specijalnih svetlosnih efekata. Svedoci smo nepojamnih spaja-nja filozofije i zakona gravitacije, u pokuãajima igraåa-planinara da osvoje verti-kalni plan dekora Kristijana Merisa i Arolda Gidolena (nagnut pod uglovima od 45o

i 90o). U spoju krajnosti putanjâ sinusa i kosinusa, tu novu estetiku spajanja suprot-nosti, sliånu po virtuoznosti podvizima alpinista spremnih da bez opreme osvajajuMaunt Everest, prekidaju gegovi promaãenih montiranja i demontiranja koji kodgledalaca-uåesnika izazivaju smeh, ali i jezu, strepnju da ñe se izvoðaåi survati uponor. Sjajno demonstrirana komunikacija, smelost nadahnuña, izvanrednovladanje telom, neviðena sloboda i trenutna inspiracija, na kompjutersku miksturuF. Soltanofa, O. Alendea, O. Borija, Rjoðija Ikeda i L. Ãifrina (u zvuånoj tehniciStefana Laja), delovali su kao savremena bajka. U igri svetlosti najfinijih kontrast-nih preliva, ruæiåasto-zelenkastih, ljubiåasto-zelenih, ruæiåasto-narandæasto-rume-nih, crne prilike igraåa ocrtavale su se, kao u snoviðenjima, na nebesno plavoj, azur-noj, akvamarinu. San ili java? ...Ili nas je neka princeza-vila zaåarala svojim åarob-nim ãtapiñem? Sanjajte! Iz sveta snova prilazi nam naã sopstveni svet.

Mirjana Zdravkoviñ

san ili java...?


GILBERT MAYER

Povratak viteza ’’Vitez Majer’’ (Orchestra, juni 2000), oliåenje je igre i nepresuãne energije koja obuzima sve koji ga upoznaju, esteta i perfekcionista u najbol-jem smislu te reåi...Æilber Majer je i doslovno Vitez, tj. nosilac odlikovanja Legije åasti - Viteza igre, ali i pravi Gospodar igre. Jer, ovaj balet-ski pedagog Pariske Opere je, sticajem okolnosti, danas moæda najveñi poznavalac potencijala kojim svet danas raspolaæe u oblastiklasiånog baleta: doãao je u Beograd nakon ãto je svratio do Pariza - gde mu je dom, a gde se upravo vratio iz Pekinga, a posle Beogradaåekaju ga u milanskoj Skali, pa u Livornu, a zatim u Majamiju.... Ko bi mogao bolje da oceni situaciju u baletskoj umetnosti, da uoåavai skreñe paænju na nove talente na najãiroj moguñoj, planetarnoj osnovi ? Nakon razgovora koji smo pre nekoliko godina vodili u Parizu sreñemo ga ponovo u Beogradu, gde je od 7. do 28. maja 2006. godine dræaotronedeljnu majstorsku radionicu baletskom ansamblu Narodnog pozoriãta u Beogradu.

Za ovih ãest godina mnogo toga se promenilo u vaãem æivotu i radu. Ãta se sve desilo i gde ste radili? To pitanje nas vraña u 2000. godinu, jer je to bila moja poslednja godina u pariskoj Operi od koje sam se zvaniåno oprostio31. jula 2000. godine. Meðutim, direkcija Opere je bila ljubazna da me svake godine ponovo angaæuje po mesec dana daradim s baletskim ansamblom. Od onda sam mnogo putovao, potrajalo bi kad bih vam sad navodio sve zemlje u kojimaradim. To su uglavnom veliki ansambli i ãkole, kao one u Kanadi ili Ãpaniji. Proãle godine sam prvi put radio u baletskojãkoli u Madridu. Åesto radim i u Bukureãtu, kako u ãkoli, tako i s baletskim ansamblom. Dosta radim u milanskoj Skali gdeodlazim dva puta godiãnje i ostajem po mesec dana. Po drugi put sam bio u Kijevu gde sam nadzirao rad na postavci LifaroveSvite u belom. Deveti put sam iãao u Baletsku akademiju Pekinga, åetvrti put u Nacionalni balet Kine. Kao ãto znate, Kina jezemlja u kojoj prosto kipti energija na sve strane, tako da i njihov balet ide tom vrtoglavom uzlaznom putanjom. Naroåitosu napredovale devojke u njihovom ansamblu, s kojima sam mnogo radio veæbe za stopala i donji deo nogu, onako kako seto radi u francuskoj ãkoli. Njihove tri prvakinje su zaista prvoklasne i njihov ansambl se sada moæe porediti s nekim velikimmeðunarodnim baletskim kompanijama.

VES

NA

AN

ÐIÑ


No, svako druãtvo se razvija. To sa sobom nosi neke dobre i manje dobre stvari. Jasno je da ako se preteruje u jednom pravcu, u jed-nom pokretu, dolazi do nastajanja ciklusa. Mislim da, poãto se moæda otiãlo predaleko u jednom pravcu, moæe doñi, moæda, ne baã doobnove klasike, veñ do ponovnog interesovanja za klasiåan balet. Naravno, neoklasiåni koreografi moraju pronañi moderniji naåinizraæavanja, iz drugih vidova igre moraju uzeti neku novu estetiku ili interesantne pokrete koji ñe klasiåan i neoklasiåan balet voditikorak dalje. Ãto se tiåe zemalja Istoka, one su ostale veoma konvencionalne. Polako dolazi do prodora savremene igre. U Kini, meðu-tim, na repertoaru se nalazi Balanãin i joã neki moderniji komadi. U Sofiji su postavili Balanãina, moæda ñe i Lifara. Ali to je veñ stari-ja neoklasika. Za njih je to evolucija, a za nas stagnacija. Mislim da bih, kada je umetnost u pitanju, odgovorio sa- ãta bude - biñe!.Da li ste tokom rada u svim tim zemljama primetili neku novu Gilem ili Dipona, neke buduñe zvezde? Baletska zvezda, prvak baleta, je neko ko je iznad drugih, ko poseduje neãto viãe. Oåigledno je da je tehnika znatno napredovala tokomgodina i da postoje igraåi-veliki tehniåari, ãto ponekad moæda ide na ãtetu igraåa-umetnika. Meðutim, jasno je da je danas manjeizuzetnih liånosti u baletskom svetu nego ranije. Da li sam sreo novu Gilem... ? Nisam. Meðutim, u Rusiji postoje dve izuzetne primabalerine, nova imena koja nastavljaju da ãire slavuruskog baleta iduñi stopama svojih velikih prethodnica. One su mlade i poåinju da grade meðunarodnu karijeru. I u Pekingu postojedve-tri fenomenalne balerine. Koji su vaãi utisci nakon tronedeljnog rada s naãim igraåima u Narodnom pozoriãtu? Mislim da su za ove tri nedelje devojke iz ansambla dosta napredovale, ãto se moæe primetiti u baletu Pahita. Naravno, uvek semoæe joã, mada savrãenstvo ne postoji. Jedan od uslova za napredak je poverenje izmeðu uåenika i profesora. Na primer, kod AnePavloviñ sam osetio potpuno poverenje i skromnost ãto je privilegija samo velikih igraåa. Zahvaljujuñi tome, mi smo radili usavrãenom skladu, jer je ona stekla bezuslovno poverenje u mene. Od tog trenutka, mi smo poåeli da radimo na jednom viãemnivou.

Videli ste sve baletske predstave naãeg baletskog ansambla, i svoje ’’privremene’’ uåenike na delu. Ãta biste im savetovali nakon ovetri nedelje zajedniåkog rada i nagomilanih utisaka? Rad, rad i samo rad!A zatim i zakljuåak - treba raditi pod dobrim uslovima i, naravno, taj rad bi trebalo da bude priznat. Vi ste trenut-no u periodu preporoda nakon svih tih ratnih godina. Cela zemlja je ispaãtala, a pogotovo umetnost, balet, pozoriãte. Zatim, kodvas postoji taj problem odlaska u penziju baletskih igraåa. Moralo bi doñi do odreðenih promena. Nezamislivo je zadræavati igraåedo njihove pedesete, pedeset i druge godine æivota na sceni. Fudbaleri idu u penziju sa navrãenih 35 godina æivota. Profesionalnibaletski igraåi se moraju smatrati sportistima visokog ranga. Nezamislivo je da oni u kasnom æivotnom dobu joã uvek igraju. Åinimi se da bi trebalo dati poseban status umetnicima Narodnog pozoriãta. Te promene bi unele sveæ vazduh, donele novu krv.

Ãta vas izdvaja od drugih pedagoga i, poãto veñ imate moguñnost izbora, kako se opredeljujete za ansamble s kojima ñete raditi?Nije na meni da to kaæem, to bi trebalo da pitate nekog vaãeg prvaka sa kojim sam radio. Veliki sam zaljubljenik igre. Volim dobro uraðen posao, za ãta treba mnogo znati, a zatim slediti odreðen pedagoãki sud. Igra jeumetnost veånog pokreta i, mada se ona razvija, njen temelj ostaje isti. Ãto se tiåe mog izbora s kim ñu saraðivati, to zavisi od viãe kriterijuma: biram mesto na kome se dobro oseñam, gde imaju pov-erenja u mene, gde mogu slobodno da radim, åak i kad je u pitanju neka manja trupa. U Beograd bih se rado vratio, tu se oseñamdobro. Inaåe, mislim da Ansambl Narodnog pozoriãta, ako æeli da povrati mesto koje je nekad zauzimao, pre svega treba samo davredno radi, bez bilo kakvih ustupaka i da sledi svoj put u potrazi za savrãenstvom. A mi smo onda pitali primabalerinu Anu Pavloviñ ãta g. Majera åini posebnim:Prvi moj susret sa Æilber Majerom bio je pre dvanaest godina u Varni gde je on dræao seminar. Moja profesorka Ivanka Lukateli bila jeoduãevljena njim i njegovim sistemom rada i joã ranije mi je rekla: ’’Moraã da vidiã tog pedagoga, boæanstven je’’. I tako sam ja otiãla samozbog njega na taj seminar u Varni i stvarno sam se oduãevila. Dobro je ãto je moja profesorka shvatila suãtinu njegovog sistema, tako dasmo mi radili po nekom sliånom sistemu koji je svakako meni bio znak da idem tim putem koji je u suãtini vrlo jednostavan, ali jako zahte-van. Tako sam sada, kad je u naãu kuñu doãao Æilber Majer mogla da shvatim ãta on zaista traæi od baletskog igraåa i åemu teæi. Æao mije ãto kada doðe ostane samo dve-tri nedelje ali i to je vrlo plodonosan rad jer on je zaista ’the best’. Ima sve ãto jedan pedagog treba da ima:veliko znanje, jako je inteligentan, ima dobro oko i veliko iskustvo. Povrh svega je, bar ovako kako ga ja vidim, veliki psiholog, ãto je veomabitno za igraåa. Ja ne razumem francuski, ali smo mi prosto priåali oåima, sve je teklo bez smetnji, ãto jako volim. Mislim da je najveña stvaruopãte u bilo åemu doñi do nekog savrãenstva, teæiti nekom savrãenstvu kroz jednostavnost. A on to upravo radi. Vrlo je jednostavan, kaoåovek, a i kao pedagog. On je jedan baletski misionar i za njega se kaæe ’’gde baciã Æilber Majera- nikne igraå’’. On ima taj talenat. Ãiri vidike,pokazuje put kojim treba iñi, koji pravac treba slediti, i kao umetnik ali i u odnosu na tehniku. On je sveobuhvatan. Ja sam njemu apsolut-no verovala. Jednostavno sam uæivala. Nisam se ni trudila da sve zapamtim, ne, meni je to sve dolazilo spontano. Jako mi je æao ãto jeotiãao. Ove tri nedelje su mi mnogo znaåile, koliko bi mi tek znaåio duæi period...! Jer, ima dobrih, boljih, ali ima i onih- najboljih.

Marijana Komljenoviñ

Kako objaãnjavate neverovatan uspon i prodor igraåa iz Kine? Oni veoma mnogo rade. S druge strane, prihvatili su naã pristup, naã naåin rada u teænji i stremljenjima ka postizanju ãto veñegsavrãenstva u igri.

Kako izgleda biti putujuñi profesor klasiånog baleta ãirom sveta? To je sada potpuno drugaåiji naåin æivota i rada, s manje odgovornosti, jer nisam nadleæan za jedan odreðeni ansambl i ãkolu. Sadaposmatram i pratim mnogo veñi broj igraåa. Rad sa svakim ansamblom je novi izazov za mene, bez obzira na reputaciju koju imamza sobom. Svaki put treba iznova ubeðivati, osvajati. A poãto mnoge trupe ponavljaju svoje pozive svake godine, moj kalendar je pril-iåno popunjen.

Kako vidite buduñnost klasiånog baleta i koje su njegove ãanse? Da li se kompanije trude da oåuvaju klasiåni repertoar ili je doãlodo prezasiñenja klasikom? Klasiåan balet, akademizam u svim oblicima umetnosti, osnova je svake evolucije. Klasika ñe ostati temelj igre, a posle sve zavisiod izbora discipline. Oni koji su se bavili klasikom ipak imaju odreðenu tehniku, virtuoznost, veñu moñ prilagoðavanja i åesto sklad-niji fiziåki izgled od onih koji nisu proãli kroz tu ãkolu. Ãto se tiåe klasiånog repertoara u svetskim kompanijama, to zavisi od mesta, ali naæalost mislim da ni to nije dovoljno. Klasiåanbalet je u opasnosti. Mi koji smo odgovorni za rad baletskih trupa, koji smo åuvari jedne tradicije i nasleða, imamo zadatak da to ioåuvamo, moæda poboljãavamo i prenosimo dalje. Mi zaista prenosimo tradiciju.


PREMIJERA BALETA WOLFGANG AMADÉ, KOREOGRAF RENATO ZANELLAOPERA I TEATAR MADLENIANUM, 31. MAJ 2006.

Mi imamo igraåe, zar ne?

Znaåajan svetski jubilej, 250 godina od roðenja W. A. Mocarta, obeleæen je u Operi i Teatru Madlenianum velikimbaletskim spektaklom pod voðstvom italijanskog koreografa Renata Zanele. Nekadaãnji direktor Beåke dræavneopere Zanela je u potpunosti preneo celoveåernji balet Wolfgang Amade igraåima Baleta Narodnog Pozoriãta u

Beogradu, a specijalno za Operu i Teatar Madlenianum. Projekat od velikog znaåaja, kako za baletsku scenu kod nas, takoi za naãe baletske umetnike, premijerno je prikazan na velikoj sceni Madlenianuma, u prisustvu mnoãtva veoma vaænihzvanica, kako iz elitnog dela druãtva naãe zemlje, tako i iz visokih kulturnih krugova Italije.

Milan Rus i Dejan Kolarov


Na ovom ostvarenju pored Renata Zanele, radili su i Kristijan Ate-rze, najznaåajnije slikarsko ime Austrije i Æordi Roig jedan od najce-njenijih kostimografa sveta. Sam balet Wolfgang Amade nastao jena muziku Mocarta i Salijerija, Mocartovog kontrapunkta, tako re-ñi njegove mraåne polovine. Inspiraciju je koreograf pronaãao upismima koje je genijalni kompozitor pisao tokom svog æivota. Li-breto baleta åine najvaænije slike poslednje decenije Mocartovogæivota, njegovi odnosi s ocem, æenom Konstancom Veber, Salije-rijem i naravno tadaãnjim dvorskim ali i malograðanskim druãt-vom. Za ovaj balet Zanela je odabrao uglavnom mlade, ali izvanre-dne igraåe Baleta Narodnog Pozoriãta. Uloga Mocarta pripala je nabaletskoj sceni sve prisutnijem Dejanu Kolarovu koji je svojom vr-hunskom i virtuoznom igraåkom tehnikom oåarao publiku, a vr-cavom izvedbom na pravi naåin prikazao Mocarta. Ulogu Konstan-ce, njegove supruge, tumaåila je sjajna Ana Pavloviñ, umetnica kojaje najviãe izvoðaåke i dramske domete uspeãno prikazala i u skora-ãnjim baletskim premijerama Narodnog pozoriãta Pahita i Franåe-ska da Rimini. Salijerija je tumaåio fenomenalni Milan Rus koji je iovog puta dokazao svoju igraåku i ekspresivnu zrelost, pogotovo uduetima s Kolarovim, kao i na samoj zavrãnici, u potresnom solu,prikazujuñi Salijerijevo ludilo.

FOTO

GR

AFI

JE:

DU

ÃKO

FIL

IPO

VIÑ

Milan Rus


To ãto je, ipak, najviãe od svega smetalo u baletuWolfgang Amade jeste åesta koreografska odlu-ka da odstupi od muziåke podloge, tokom koje seniãta igraåki nije deãavalo, veñ je akcenat dat dra-maturãkim dogaðajima. I ne bi to bio toliki prob-lem, da nisu u pitanju bile sjajne Mocartove kom-pozicije, koje same po sebi prizivaju pokret, nedozvoljavjuñi toliko praznog izvoðaåkog hoda nasceni. Fenomenalni delovi Åarobne frule obeleæilisu smrt Mocarta, ali se pitamo zaãto koreografnigde nije iskoristio njegov åuveni Rekvijem,jedno od najpoznatijih dela velikog kompozitora.Oåekujuñi moæda previãe od baleta WolfgangAmade, mora se istañi da su nas pre svega oduãe-vili naãi sjajni mladi baletski igraåi åiji se izvoða-åko tehniåki i ekspresivni napredak odmah uoåio.Za to svakako treba zahvaliti koreografu Zaneli,ali i zahtevnom glumaåkom i plesnom zadatkukoji je ovaj projekat postavio pred njih. I ovim os-tvarenjem, kao i prethodnim (Triptih Ramon Ulj-ea), Madlenianim je pokazao spremnost da usvo-ji kao poslovni princip inovativnu i veliku reperto-arsku otvorenost (ali i odgovornost) kako po pita-nju vrhunske klasiåne muzike, tako i prema zna-åajnim igraåkim produkcijama koje, zahvaljujuñipre svega uglednim evropskim koreografima kojipoåinju da rade u naãoj zemlji, mogu, u ne takodalekoj buduñnosti, postati naãa kopåa s evrop-skim i svetskim tokovima umetniåke igre. Mogaobi to lako biti i jedini valjani metod kojim bi se na-ãa baletska umetnost vratila u okrilje svetske ba-letske porodice.

Milica Ceroviñ

Ana Pavloviñ

Kompletan ansambl, koji je, oåigledno, Zanelapaæljivo odabrao, åinili su, takoðe, talentovanimladi igraåi. Njihov nastup bio je priliåno ujed-naåen i skladan, ali to ãto je bilo opipljivo bio jenjihov æar i lakoña igre kojom su pokazali kolikozaista kao umetnici vrede. Koreografski vokabu-lar åinila je meãavina klasiånog, neoklasiånog isavremenog igraåkog stila, ali ne baã uvek dobrouklopljenih i skladno inkorporiranih tehnika.Koreografska postavka je od poåetka do krajanosila liåni peåat Renata Zanele, ali su se mogleuoåiti åeste repeticije koraka i kombinacija kojesu, iako namenjene profiliranju pojedinih likova,bile veoma uoåljive. Stekao se utisak da se kore-ograf pribojavao da ode korak dalje u njihovomistraæivanju, kao i u otkrivanju ãire, maãtovitijelepeze drugaåijih elemenata.


Kreator, koreograf baleta Volfgang Amade, Renato Zanela, svoju karijeru poåeo je davne 1985. godine u Bazelu kaoigraå, da bi jedanaest godina kasnije dobio svoj prvi veñi angaæman kao koreograf u Ãtutgartu. Od septembra 2001. godi-ne takoðe je i umetniåki direktor Ãkole baleta u Wiener Staatsoper, a od 2005. samostalni koreograf. Radio je koreo-grafije za viãe od 80 baleta u ãtutgardskom Baletu, Baletu Monte Karla, Baletu Dojåe opere iz Berlina, Ãvedskom kraljev-skom baletu... Godine 1995. i 1999. Zanela je bio ålan æirija meðunarodnog baletskog takmiåenja za mlade igraåe Prix deLausanne. Uåestvovao je u radu æirija za Concours International de Danse de Paris (1998. ), za Concours International deChorégraphie Classique u Parizu (1999. ), International Ballet Competition of Luxemburg i Choreographen-Wettbewerbu Hanoveru. U 2000. godini pojavljuje se na Igraåkom forumu Monaka (Monaco Dance Forum), a u 2005. na koreograf-skom i igraåkom takmiåenju u Helsinkiju. Dobitnik je mnogih nagrada meðu kojima i velike austrijske nagrade za umet-nost i nauku.

Kakvo je bilo iskustvo Renata Zanele u naãim krajevima sa domañim igraåima, kao i kakvo je njegovo viðenje baletaWolfgan Amade, porazgovarali smo sa njim na prelepoj terasi jednog zemunskog kafea, tik uz Dunav.

Da li je za vas kao italijanskog koreografa i kao direktora Beåke dræavne opere, bio izazov da uradite koreografiju i reæi-ju za predstavu “Wolfgan Amade” o W. A. Mocartu? Da li je to bio ujedno i vaã prvi veliki baletski projekat?

Ne. Moj prvi projekat bio je Åovek bez senke, zatim Matahari, a onda Amade. Potom sam uradio Pepeljugu i KrckaOraãåiña, pa Spartakusa. Amade je bio u sredini tih velikih projekata. Ãto se tiåe izazova, u pravu ste, morate da budeteu Austriji, u Beåu, u tom ambijentu uopãte, da biste osetili inspiraciju i povezali se s proãloãñu. U Austriji je joã uvek mo-narhija na neki naåin i stvari se ni socijalno ni kulturno nisu mnogo promenile od doba Mocarta, ãto je dobro za onogakoji æeli da se bavi tom tematikom. Amade je inspirisan Mocartovim pismima koja na åitaoca ostavljaju utisak kao da sunapisana proãle nedelje. I to je ta povezanost proãlosti i sadaãnjosti. Vremena se menjaju, ali neke stvari nikako. Mocartje aktuelan i dan danas i meni je jako bitan. On me uvek inspiriãe i daje mi nove moderne ideje i drugaåiji pogled na kla-siku i mislim da je sjajno slaviti igrom njegov umetniåki opus. Pogotovo kroz umetniåka ostavrenja poput ovoga.

Sve balete koje ste radili bili su spektakli. Takav je sluåaj i s baletom Amade. Da li je vaãa motivacija bila liåna u odno-su na Mocarta?

Naravno da je bila liåna, ali i na neki naåin naruåena. Osim u smislu opãteg proslavljanja Mocartove 250 godiãnjice u Beåui u celom svetu motivacija je bila i komercijalna, neãto ãto bi ãira publika u tom momentu, baã za taj jubilej volela da vidi.Predloæio sam da se uradi Amade jer sam smatrao da moæe da bude dobar balet, ali uraðen na potpuno nov naåin, snovom smirenoãñu, novim nijansama, sveæim akcentima i momentima koji su se ponovo i desili u rekreiranju Amade-a zaMadlenijanum. I nije bitno da li je noga visoko ili nisko podignuta, veñ kakav novi umetniåki doæivljaj proizilazi iz togpokreta.

Na koji naåin ste pravili predstavu Amade? Kako ste nizali libreto?

Inspiracija je doãla iz njegovih pisama, a najbitnije je trojstvo uloga Mocart-Salijeri-Konstanca. Ovaj balet ima istorijskiaspekt priåe - atmosferu, kostime, scenografiju i muziku iz tog doba, ãto su i bila oåekivanja publike, a reakcije dobre.Publika æeli da zna kako je zapravo bilo tamo, u to vreme. Ali i reæija je jako bitna, kako ñete ispriåati priåu i ãta hoñeteda kaæete. Svi su videli film i imaju veñ neko sopstveno viðenje. Æeleo sam da pokaæem i tu spoljaãnjost ali i ono ãto sedeãavalo iza zatvorenih vrata - unutraãnji svet i tog doba i Mocartovog æivota uopãte. Prvo ide 15 minuta uvodnog delapriåe, zatim ulazim u dramu, sræ predstave, kada pokazujem obe strane medalje njegovog æivota. I politiåki i druãtveni iprivatni aspekti Mocartovog æivota obraðeni su u baletu.

RENATO ZANELLA

Mocart na moj naåin


Mocart ili Salijeri? Da li ste posvetili podjednaku paænju obojici ili ste Mocarta akcento-vali kao glavnog junaka? Koju ste stranu zauzeli?

Taj njihov odnos je veoma vaæan i veliki akcenat je stavljen upravo na to. Relacija izmeðunjih je poåela veoma loãe da bi na kraju ipak na neki naåin zavrãila kroz dijalog. Mocartje bio poraæeni, a Salijeri pobednik u tom momentu proãlosti, ãto se kasnije, na istorij-skom nivou, promenilo u korist Mocarta. Tako sam to i postavio u baletu. Mada liåno viãepreferiram uspeh za æivota nego priznanje posle smrti, ha, ha, ha... Nisam zauzeo nijed-nu stranu. Samo sam prikazao kako je zapravo bilo. Situacija liåi na interakciju Jaga iOtela. To je odnos jakih liånosti u jednom specifiånom vremenu u kome jedan zavrãavadobro, a drugi ne. I naravno, jedna osoba je u centru priåe. Zato je i balet uraðen veñi-nom na predivnu Mocartovu muziku, ali postoje i dve Salijerijeve kompozicije.

Kakav je bio rad sa ansamblom?

U poåetku je bio dosta distanciran i moæda je dominirao nepoverljiv odnos, da bi se kas-nije to razvilo u veoma dobru saradnju. Moralo se iñi viãe i dalje u oseñaju i razumevanjuMocartovog doba i povezivanju istog sa sopstvenim æivotnim iskustvom, da bi se pokretizveo na odgovarajuñi naåin. Sa Anom Pavloviñ sam u sjajnoj saradnji kreirao i rekonstru-isao ulogu Konstance kako bi to bila najbolja sporedna uloga i veoma bitan momenatpriåe. Sa Anom sam radio u odliånoj i konstruktivnoj atmosferi. Uæivali smo.

Ãta mislite o naãim igraåima, o onima s kojima ste radili? Kakva je njihova tehnika, stil,izvoðaåke sposobnosti?

Mislim da su veoma otvoreni i æeljni novih i drugaåijih saznanja. To veoma poãtujem.Kasting je veoma dobar. Sve su to mladi i ambiciozni igraåi. Gledao sam ih u razliåitimbaletima, i modernim i savremenim, i mislim da su dobri, ali moj najveñi komplimentupuñen njima je ãto sam se tokom rada uverio da su sposobni da veoma naporno rade ida i posle vrlo napornog dana hoñe joã da rade, ali i da nauåe. Igraåi u mom baletu imajuveoma dobar i jak potencijal.

Uzeli ste sve mlade igraåe iz Baleta Narodnog pozoriãta i pruæili im ãansu da igraju sveprve uloge. Takoreñi izvukli ste ih iz mraka. Da li ste to uradili namerno?

Ne. Prosto sam ih video, pronaãao. Prvo smo uradili audiciju i najbolji su sami “isplivali”.Izabrao sam tu celu grupu mladih ljudi zbog njihove brzine, poærtvovanosti, tehnike,odgovornosti, snage.

Da li je balet Amade uraðen u klasiånoj ili u neoklasiånoj tehnici?

Pa pre bih rekao u neoklasiånoj i to najviãe u drugom delu. Prvi deo je napravljen u karne-valskoj konstrukciji, doduãe rekonstruisanoj i u slobodnoj koreografskoj formi, gde suzastupljeni svi stilovi horskih (grupnih) igara, a drugi deo je mnogo zahtevniji. Tu su ãpicpatike i klasiåna tehnika i ja volim te prave i åiste linije. Koristim prvo muziku koja podræa-va to ãto æelim da kaæem, a moja vizija muzike je veoma visoka u smislu unije s vrhun-skom tehnikom koju treba pokazati na tako specijalnu partituru. Mora se ostvariti istivisoki umetniåki nivo - i muziåki i igraåki. Pokret mora da bude i ekskluzivan i eksplozi-van, upravo zbog muzike i zato je veoma prisutna stroga, virtuozna forma klasiånogbaleta. Ali, u svom radu takoðe volim da miksujem razne tehnike i svaka mora da budesavrãena, a na to se dodaje prava energija.

Postoji u ovom baletu i slobodna forma pokreta, na primer u sceni masovnog ludila nakraju, u kojoj nema mesta za primenu izvoðaåke tehnike. Traæi se improvizovano “tre-skanje” tela, a takvi pokreti realno nemju potrebu da budu koreografisani. Tu se nalazitaj spoj i proæetost klasike i slobodnog pokreta.

Kao sadaãnji direktor Beåke baletske ãkole, recite nam u kakvom su odnosu sada sav-remena igra i klasiåan balet i da li su zastupljeni na istom nivou u obrazovanju buduñihigraåa?

Pridajem podjednako veliki znaåaj obema tehnikama, iako je klasika starija i zatvorenijaforma. Trudim se da dovodim razne pedagoge i razliåite koreografe. Smatram da je po-trebno da pruæimo mladoj generaciji igraåa svaku moguñnost da biraju ãta i kako æele dapleãu. Sve zavisi od estetike i individualnog koncepta pristupanja pokretu svakog igraåa,bio on klasiåan ili moderan umetnik. Mislim da svako tokom obrazovanja mora da proðeobe tehnike i to profesionalno, temeljno i- ozbiljno...

Milica Ceroviñ


Plesni eksperiment Play,mladog reditelja Miloãa Sofrenoviña,izazvao je potpunoopreåna miãljenja meðu struånom i zaljubljeniåkom publikom Beograda. Naime,taj teoretski odliåno potkovan mladi umetnik, koji se ãkolovao u åuvenom Labancentru u Londonu, pokuãao je s pet potpuno razliåitih osoba da napravi predstavukoja je, naæalost, sve, samo ne kreacija za koju je potrebno mnogo viãe od teorije itehnike, i iz åega bi se moralo da rodi neãto viãe, ãto bi se moglo nazivati kreaci-jom.Ali, vratiñemo se na to. Performeri, s razliåitim tehnikama, teatarskim i ples-nim iskustvima, bili su Isidora Staniãiñ, Ana Sofrenoviñ, Bojana Demiñ, Korina Op-reu i Kristijan Al Droubi. Uzevãi kao polaziãte pet arhetipskih tema: raðanje, lju-bav, snovi, rat i smrt, ne narativnim procesom tj. konceptualnim istraæivanjemtelesnog señanja svakog pojedinca, Miloã Sofrenoviñ æeleo je da prikaæe da telo po-seduje sopstveno pamñenje na zadate reference, u åije individualne priåe smo tre-bali da se uverimo govorom tela. Pojedinaåna istraæivanja i taj kreativni haos, So-frenoviñ je postavio u veoma preciznu geometrijsku konstrukciju,potencirajuñiupravo tu ambivalenciju. Nepovezani kreativni fragmenti bili su postavljeni u for-macijske strukture, koreografske i svetlosne kompozicije, koje su pokazale æelju zakreacijom autora, ali se, naæalost, iz toga ona nije mogla uoåiti. Nije dovoljno samopostaviti koncept, on se mora i razraditi, ali ne tehniåkim veæbama iz prostora i po-kreta, veñ upravo otelotvorenjem same ideje u konaåan rezultat. Proces rada jestebio vidljiv, ali sam po sebi nije bio dovoljan, a åinjenica je i da niãta novo nismo nivideli, osim tog procesa koji je bio tehniåki i teoretski opravdan, meðutim zadatikoncept nije iznedrio kreaciju. Avangardno pozoriãte,konceptualni plesni izraz ifiziåki teatar odavno su apsolvirani i viðeni, kako u svetu tako i na svim ovdaãnjimfestivalima, kakvi su Bitef, Belef, Infant i BFI. To ãto je zaista bilo inovativno u pre-dstavi Play, bila je upotreba ljudskog glasa kao kreativnog prostora i dopuna scen-skom pokretu. Tu tehniku uåesnicima je prenela (i dobro ih nauåila) glumica AnaSofrenoviñ. Traæeñi sopstveni onomatopejski vokalni izraz,svaki izvoðaå je pron-aãao nivo i dinamiku glasa koji su ponekad veoma dobro dopunjavali telesno kre-tanje, a ponekada samodovoljno izraæavali sami sebe. Scenografija i muzika nisubili zastupljeni, ali je geometrijska struktura igraåa u prostoru veoma dobro poka-zala da telo moæe da bude scenografija, a da neartikulisani vokali mogu da budu imuzika, ali - zar nismo sve to veñ videli kod Mersa Kaningama (Merce Cunnin-gham) i Dæona Kejdæa? Play je primer savrãeno dobrog pokuãaja primene neospor-nog struånog obrazovanja, a li kreativnost je,ipak,izostala. Ne mogu svi koji se baveelektrotehnikom da budu Tesla, takoðe ni svi koji se bave pozoriãtem i plesom nemogu da budu Lojd Njuson ili (åak) Majerhold. Samo malo viãe rada, kreativnogistraæivanja, i malo manje arogancije, pa ñemo imati odliånog mladog autora nadomañoj sceni.

Milica Ceroviñ

PREMIJERA PREDSTAVE PLAY MILOÃA SOFRENOVIÑABITEF TEATAR, 03. JUN 2006.

Kreativnost poãto poto

AN

A A

DA

MO

VIÑ


B O D Y _ R E M I X / G O L D B E R G _ V A R I A T I O N SU I Z V O Ð E N J U C O M P A G N I E M A R I E C H O U I N A R D SAVA CENTAR,15.SEPTEMBAR 2006.

40. BITEF

Ekstremne moguñnosti tela Po tradiciji ovogodiãnja pozoriãna avantura (1967-2006), 40. Bitef, otvoren je igraåkompredstavom Body_Remix / Goldberg_ Variations Kompanije Mari Ãuinar (MarieChouinard) iz Montreala (Kanada). U svetu poznata i cenjena koreografkinja i njen izuz-etno tehniåki spreman ansambl ponudili su pozoriãni dogaðaj, koji nikako nije bio baletu dva åina kako je najavljivano, veñ svojevrsna, smiãljeno postavljena i reæirana studija kre-tanja koja ispituje ekstremne moguñnosti ljudskog tela kada njegovi ekstremiteti ne pose-duju svoju prirodnu funkciju. Stoga je Mari Ãuinar telima svojih igraåa kao nerazluåivedelove dodala brojna ortopedska pomagala, koja oni koriste kao rekvizite u nekoj vrstiplesa koji je jedino mogao zadiviti tehniåkom perfekcijom izvoðenja. Druge namere, oåig-ledno, nije ni imao.

Svetu savremene umetniåke igre nije strano da i hendikepiranim osobama, ograniåenihtelesnih moguñnosti, pruæi ãansu da se plesno izraze. Takav odnos smo imali priliku davidimo u nastupu britanske trupe CANDOco. u kojem su u takoðe perfekcionistiåkoj igri,a u skladu s fiziåkim (ne)moguñnostima hendikepiranih izvoðaåa, ispoljavali radost ãtoimaju pravo na ples odnosno pravo na æivot.

Mari Ãuinar to nije æelela, jer svi njeni izvoðaåi su pokazivali punu fiziåku kondiciju.Kretaåke bravure, uglavnom zasnovane na neoklasiånom igraåkom stilu, sa ãtakama,hodalicama i drugim ortopedskim pomagalima, koja se koriste u centrima za rehabilita-ciju povreðenih i hendikepiranih osoba, oni su izvodili åudesno smelo, spretno i uveæba-no. Svemu tome se formalno moralo diviti, ali je izostala plemenita solidarnost i isticanjevolje i znanja, koje treba posedovati da bi se obodrili i bar donekle rehabilitovali oni kojisu liãeni sveukupnosti svoga tela. Cilj je, meðutim, bio da se u sasvim nesvakidaãnjimpoloæajima tela i udova, a uz pomoñ sprava, postigne superiorna ravnoteæa koja fascini-ra svojom samodovoljnom atraktivnoãñu.

Postavljajuñi ovakvu, uslovno reåeno, igru Mari Ãuinar je potvrdila svoje koreografsko ireæijsko iskustvo i umeñe, posebno u koriãñenju scenskog osvetljenja, koje je bilo plemenitipratilac solista i skupina u ovoj teatarskoj egzibiciji. Iako je povremeno koristila prozraå-nost zvuånog tkanja åuvenih Bahovih Goldberg varijacija, one nisu doprinosile ni raðanju,ni ispoljavanju bilo kakvih izvoðaåkih emocija.

Besprekorno prikazivanje ovog, moæda neãto predugog ’’body remix’’-a savrãene struk-ture, koje su ostvarili kanadski umetnici, izazvalo je, bar kod senzibilnijih gledalaca tesko-bu, pa i muåninu i zbog podseñanja na surove tragove ratnih zbivanja na naãim prostori-ma i zbog izostajanja humanosti, topline, saoseñanja u ovim hladnim plesnim prizorima,tehniåki dovedenih do izuzetno uglaðenog savrãenstva.

Milica Zajcev


40. BITEF

Taåno pre godinu dana na sceni Bitef teatra,uokviru prateñeg programa 39.Bitefa, izvedenaje koreodrama Senke autora i reditelja Ivane

Aãkoviñ, koja je zajedno s Borisom Åakãiranom, scenogra-fom i kostimografom, potpisala koreografiju, dok je dizajnzvuka bio poveren Zoranu Jerkoviñu. Na jubilarnom 40. Bite-fu ta predstava Mudra teatra, koja je na tekuñem repertoarupozoriãta na Skveru Mire Trailoviñ,igrana je u zvaniånomprogramu Festivala.

Izrasla kao deo studijskog projekta Ples, jezik, identitet, åijije cilj ostvarivanje komunikacije izmeðu plesnih oblika naj-razliåitijih svetskih kultura, koreodrama Senke je u svim svo-jim delovima veoma briæljivo osmiãljena. Uspeãno, a scenskiefektno i teåno, su povezani likovi i situacije iz drevne bali-neæanske legende Ñalonarang sa savremenim plesnim seg-mentima razliåitih folklornih ishodiãta. Tako se u predstavielokventno prepliñu veoma udaljene igraåke tradicije, nada-hnute ritualima i plesnim simbolima Balija, Afike, Balkana,Brazila, Japana i savremene umetniåke igre Zapada.

Sve napisano pre godinu dana o predstavi Senke se moæeponoviti,jer vreme nije izbrisalo magiåni oreol tajnovitostikojim ona i dalje sija. Naravno, bilo je i napretka, jer predaniæenski ansambl je danas sigurniji i plastiåno izraæajniji. Mio-na Petroviñ (princeza Ratna) je nastavila da uz savremenisenzibilitet i veoma skladno usvojenu balineæansku plesnutehniku predvodi svoje razigrane koleginice,koje su pokaza-le vidan napredak u igri i izrazu: Jovana Rakiñ kao kraljicadrevnog Balija Ñalonarag je silovito i upeåatljivo isijavalaenergiju crne magije zla, a Jelena Milinoviñ, Jelena Stojiljko-viñ, Andrijana Lubina i sama Ivana Aãkoviñ, kao elegantni ja-vanski princ Langu, su uz sada,za razliku od premijerskog,veoma lepo i funkcionalno koncipirano scensko ostvetlje-nje,ostvarile uzbudljivu i iskrenu predstavu, koja je ponovopotvrdila da veåne istine treba uvaæavati, da se sukob dobrai zla kao uslov ravnoteæe opstanka kosmosa uvek zavrãavabez pobednika. Moæe li nas ova drevna mudrost, baã sada,åemu nauåiti?

Milica Zajcev

KOREODRAMA SENKE U IZVOÐENJU MUDRA TEATRA IZ BEOGRADABITEF TEATAR,17.SEPTEMBAR 2006.

Senke sjaje i dalje...


CIRKUS ISTORIJA SONJE VUKIÑEVIÑ U PRODUKCIJI BITEF TEATRASTARO SAJMIÃTE, POSEJDON TEATAR, 24. SEPTEMBAR 2006.

Istorija kao trajni

cirkusPremijera je bila repriza, a repriza premijera zbog zlosreñnogagregata u Posejdonu na Starom beogradskom sajmiãtu, sjajn-om pozoriãnom prostoru u kojem je predstavljena (sa zadrãkom)Cirkus istorija, prva produkcija Bitef teatra na Bitef festivalimauopãte, sa autorskim potpisom dobro znane balerine, koreogra-fa i reditelja Sonje Vukiñeviñ.

Ako volite veãtine cirkuske umetnosti (nikada ne znam da li jecirkus umetnost ili veãtina), ako se divite æonglerima, klovnovi-ma,vratolomnoj voænji na koturaljkama,gimnastiåkoj efektnojigri i ostalom bogatstvu u svetu veoma cenjene zabave koja kodnas nema tradiciju (!? ), tada predstavu Cirkus istorija moæetepratiti kao veoma zadovoljan gledalac diveñi se umeñu naãih po-znatih glumica i glumaca u sasvim razliåitim ulogama od onih ukojima smo navikli da ih gledamo. I ako bismo ovu predstavudoæivljavali samo kao niz cirkuskih odliåno postavljenih i izve-denih taåaka, i tada bismo mogli biti oduãevljeni efektnim nas-tupom svih njenih izvoðaåa.

No,taj cirkuski mehanizam bio je samo naåin da Sonja Vukiñeviñispriåa priåu o zloåinima, njihovoj tradaciji, muzici i njihovom tra-janju tokom ljudske istorije. Pri tome se mudro sluæila temama ilikovima iz Ãekspirovih istorijskih hronika i tragedija.

Poklonivãi punu paænju gradaciji zloåina’ Sonja Vukiñeviñ je Ãek-spirove åiste misli o istoriji, vlasti, krivici, krvnicima, ratovima iza-brala i kompilirala na osnovu ‘’krajnje slobodnih asocijacija’’ po-åevãi od Tita Andronika, preko Magbeta, Riåarda III do KraljaLira i Hamleta.

U prostoru cirkuskog manjeæa ona je stvarala svojevrstan snaæani bolan Veliki Manjeæ Istorije krvavog traga u kojem su na zadi-vljujuñi naåin glumice govorile tekstove muãkih, a glumci æens-kih Ãekspirovih likova. Sa te tako zamiãljene scene struji unisonodramatiåan i dinamiåan impuls svih izvoðaåa od kojih bi svakiponaosob zasluæivao posebno biranim reåima obrazloæenupohvalu.

No,za ovu priliku zadovoljimo se da pomenemo njihova imena,kao ålanova umetniåke zajednice koja je verovala Sonji Vu-kiñeviñ i njenim idejama, a åiji je dostignut umetniåki domet veo-ma visok i uoåljiv veñ pri prvom susretu sa ovom predstavom ãi-rokih tokova i bujnih raåvanja u delte stvarnog, ne samo pozo-riãnog æivota. A to su: Anita Manåiñ, Tamara Vuåkoviñ, HristinaPopoviñ-Mijin, Mira Ðurðeviñ, Branislav Leåiñ, Dragan Miñanoviñ,Mliloã Vlalukin, Marko Iliñ i tri ljupke i spretne devojåice - gim-nastiåarke: Tatjana Krsmanoviñ, Ana Stamenoviñ i Marija Grbiñ.

I na kraju ostaje pitanje da li je u ovoj predstavi o istoriji kao tra-jnom cirkusu, ipak,pronaðen bar jedva vidljivi put ka snovima osvetu bez zloåina?

Autorka tvrdi da jeste,jer Cirkus istorije zaustavlja svoj manjeæ irazgrñe jedno krilo svoje ãatre,puãtajuñi svetlost da bar proviriunutra. Nadajmo se da je to istina koja nas oåekuje i zaæelimoovoj odliånoj predstavi zasluæene uspehe i na naãim i na ino-stranim pozornicama.

Milica Zajcev

40. BITEF


P O S L E D N J I P E J Z A Æ J O Æ E F A N A Ð A I V L A D I M I R A T A R A S O V AJUGOSLOVENSKO DRAMSKO POZORIÃTE, 25. SEPTEMBRA 2006.

Posle svetske premijere u Avinjonu i domañe u Kanjiæi 2005. go-dine, Joæef Nað, uvek rado viðen i pozdravljen u naãoj sredini,izveo je na ovogodiãnjem Bitefu i ‘’Bemusu pre Bemusa’’ skompozitorom i perkusionistom Vladimirom Tarasovim svojunajnoviju predstavu Poslednji pejzaæ. Njoj je prethodila izloæbaNaðovih minijatura, otvorena u Muzeju pozoriãne umetnosti Sr-bije, nastala dok je pripremao svoju kod nas viðenu predstavuFilozofi, a inspirisana tekstovima Bruna Ãulca. Ovi Naðovi dnev-niåki zapisi raðeni mastilom sa jednom liånoãñu, biljkom ili æivoti-njom, na prvi pogled skrivaju svoju suãtinu, no ubrzo se, kroz tekotãkinut prozor njegovoh likovnih moñi, otkrivaju svetovi sve-denog pokreta i istinske meditacije koja duboko zapretena uuspomenama traje do beskonaånosti...

Mnogo toga viðeno je i u predstavi Poslednji pejzaæ koja je zap-ravo muziåko-igraåko-glumaåko-slikarski duet Naða i Tarasovanabijen mnoãtvom manje ili viãe prepoznatljivih simbola, dra-maturãki koherentnih, mudro reæiranih i upeåatljivo prikazanih.

Predeo uspomena, pri tome, kod Naða nije apstraktan. Naprotiv!Stvarni deo prirode u njegovoj rodnoj Kanjiæi je Åudesni bunar,na pustari Jaraã, åija je lekovita voda, crpljena iz nekadaãnjegPanonskog jezera, decenijama isceljivala bolesne u åuvenoj BanjiKanjiæa. Danas je Åudesni bunar isuãen, ali je i dalje okruæenhumkama - dinama starim viãe hiljada godina, pored kojih su seu davnini obavljali religiozni obredi starih nomadskih plemena.Sakralnost ovog pejzaæa, tajnovitost severno-baåkih pustara, kaoi ãum åamaca na zelenoj Tisi, åije obale skrivaju gajevi gustih

ãuma - bili su, bez sumnje, snaæno nadahnuñe umetnika kakav jeJoæef Nað. Duh tog pejzaæa, koji ponekog moæe ostaviti sasvimravnoduãnim, ali nekima postaje blizak i drag, je deo Naðovogdetinjstva, prvih igraåaka, plivanja, pecanja, pesme kosova, zvukazvona iz obliænjih crkava... Svu tu vezanost za sopstvena ishodiã-ta on iskazuje snaænim likovnim i plesnim sadræajima svogsamosvojnog teatra pokreta.

Glumaåko-igraåka bravura dva klovna (Nað i Tarasov), koji senadmeñu svirkom na metalnim tanjirima razliåite veliåine, naivnazabava s veñ zaboravljenim deåjim igraåkama, crteæi plovila i ribe,prañeni sjajnim muziciranjem perkusioniste Vladimira Tarasova,Rusa koji æivi i radi u Litvaniji, su samo neki od segmenata ovogomaæa poslednjem pejzaæu iz Naðove autobiografije. A ona uve-rljivo poseduje dah nostalgije, mistiånosti, a moæda i skrivenu po-ruku da se uvek treba vrañati svojim korenima i åuvati ih bar upredelima svojih uspomena.

Impuls pozitivne energije, koji iz svega toga sledi, iskazan je uzavrãnoj plesnoj minijaturi, kada autor veñ stupa na pozoriãnedaske i u samo nekoliko minuta pokretom slika svoju glumaåko-igraåku estetiku, åijem se bogatstvu veñ pri prvom susretu sNaðom mora verovati, bez obzira na uoåljivu introvertnost, kojaje, ipak, iznad svega iskrena ispovest njegove moæda joã deåaåkeduãe.

Milica Zajcev

Auto portret pred predelom uspomena

40. BITEF

Joæef Nað


B A L E T Z A Æ I V O T U I Z V O Ð E N J U B E Æ A R O V O G B A L E T A L O Z A N ESAVA CENTAR, 30. SEPTEMBAR 2006.

Dovi|enja pozori{tu, dobro ve~e muzici

Poåetak je bio kraj, a kraj je bio poåetak:dva najveña beogradska umetni-åka festivala BITEF i BEMUS su udruæila struånost i finansije i dovela åuve-nu trupu Morisa Beæara u Beograd s predstavom Balet za æivot, kojaumnogome potvrðuje da se ideje najstarijih ljudskih civilizacija o proæi-manju pojedinih grana umetnosti, u ovom sluåaju muzike, umetniåke igrei scenskog dizajna, u danaãnje vreme veoma uspeãno ostvaruju.

Ako se uvaæi Beæarova definicija sopstvenih baleta kao susreta muzike i æi-vota, smrti i ljubavi onda je Balet za æivot upravo takvo delo. Posveñen jed-nom od najznaåajnijih i najomiljenijih Beæarovih prvaka Horhe Donu i fro-ntmenu grupe Kvin åuvenom rok romantiåaru Frediju Mekjuriju, ranopreminulim od poãasti HIVa, ovaj balet nastao pre deset godina, åistih lini-ja, sjajne igraåke kulture, jednostavnog i efektnog dizajna (Ðani Versañe iKleman Kajrol), odliånih muziåkih snimaka, nije ni pomen, ni zloslutnorazmiãljanje o smrti, niti se bavi sidom, veñ uz emocionalno obojene igraå-ke pokrete, inspirisane sazvuåjima koja do sada nisu sluãana na Bemusu,u dvadeset celina priåa o umiranju u mladim godinama. A Horhe i Fredisu otiãli u legendu u svojoj åetredestpetoj.

Koristeñi kao ravnopravne s plesom najveñe i najpoznatije hitove grupeKvin, uglavnom sa æivih izvoðenja, poãto tu ima viãe energije i viãe strastinego u studiju, Beæar uvodi i delove åetiri poznata Mocartova instrumen-talna i klavirska dela da bi naglasio povezanost svojih junaka s deset godi-na mlaðim u smrti velikim Amadeom. Tako postaje gotovo izvesno onoãto Beæar piãe da je siguran da Fredi povremeno peva uz pratnju koju sviraMocart liåno.

Beæarova koreografija za ovo señanje na drage ljude i prijatelje je jednos-tavnija i svedenija (åesto åak sliåna ritmiåkim sletskim veæbama) nego uprethodnom opusu velikog majstora umetniåke igre, koji se tokom svogarada bavio omaæima poznatim liånostima kao ãto su Petrarka, Niæinski,Malro, Pijaf i drugi. Istini za volju treba primetiti da je u prikazanom ples-nom señanju bilo i deonica optereñenih bravurama klasiåne baletske igre,koje su delovale priliåno neinventivno. U masovnim scenama pulsirala jedinamika, ritmiånost i sadræajnost, pa i popularnost viðenog i sluãanog,ãto je poput kejmpa antiakademska odbrana popularne kulture, koja jeosamdesetih godina minulog veka postala znaåajno obeleæje postmoder-nistiåkih pogleda na umetnost i kulturu. Ipak, ceo spektakl je delovaopomalo prevaziðeno, jer, pored ostalog, nije posedovao toliko znanuBeæarovu osmiãljenu uskovitlanost.

Mladost i nada kao osnovne teme Baleta za æivot imale su veoma dobreinterpretatore u sadaãnjem Beæarovom ansamblu predvoðenim njegovimprvim asistentom Æilom Romanom i solistima J. Favro, K. Marion, V. Ber-toli, V. Himanez, K. Zuasnabar, T. Denej, K. Skalina, R. Miro. Svi oni su oåi-gledno dali sve od sebe da ostvare umetniåko veåe koje se pamti, iako suraniji sastavi Beæarovih ansambala bili umetniåki upeåatljiviji.

Mada Beæar tvrdi da je dobronamerni optimista i to pokazuje ovom postav-kom, koja, svakako, nije i njegovo vrhunsko ostvarenje, kratak film o igri iumetniåkoj izraæajnosti Horhe Dona pod odliånim naslovom Æelim da seprobijem u slobodu je morao i uzbuditi i rastuæiti sve njegove poãtovaoce. No, zavrãetak, kao i poåetak Baleta za æivot bio je i beo i optimistiåan. Abeogradska publika, u kojoj je bilo gledalaca svih generacija, je Beæarovutrupu, koja je ostvarila prvo ikada organizovano gostovanje u naãem glav-nom gradu, izuzetno srdaåno pozdravila verujuñi s nadom da posle prvogsusreta slede buduñi.

Milica Zajcev

FOTO

GR

AFI

JE:

F. P

AO

LIN

I

40. BITEF / 38. BEMUS


JEZIK ZIDOVA U IZVODENJU FORUMA ZA NOVI PLES SRPSKOG NARODNOG POZORISTA

POGLEDATI KRITIKU U RUBRICI GRAND PAS 021, STR. 52

n a g r a d a p u b l i k e

40. BITEF

FOTO

: M

IOM

IR P

OLZ

OV

IÑ


4 0 . B I T E F O Å I M A D R U G O G K R I T I Å A R A

Compagnie Marie Chouinard - Kanada

Koreografkinja svetske reputacije konstantnog inovatorstva,kanaðanka Mari Ãuinar, konaåno se predstavi-la Beogradu kreacijom Body Remix/Goldberg Variations Johana Sebastijana Baha. Oåekivali smo mnogo, ali smodobili rasplinutost varijacija na temu u kojima su se, doduãe, naãla i neka veoma dobra reãenja. Ispitujuñi reakci-je ljudskog tela postavljenog u ekstremne (ograniåene) moguñnosti kretanja, koreografkinja je zadatom kon-ceptu priãla samo kroz naåin realizacije, ne zalazeñi u samu suãtinu inicijalne ideje. Spoljaãnja lepota i razni (nesuviãe razraðeni) vidovi kretanja uz pomoñ ortopedskih pomagala bili su jedini oblik posmatranja i pristupa zada-toj ideji. Forma je bila jedino sredstvo iza koje se suãtina zaglavila i - izgubila. Kroz ãta sve telo prolazi kada jepotpomognuto metalom? Da li mu to daje lepãi, bolji, teæi ili samo drugaåiji oblik..? Razrada nije postojala, samoizabrani oblici u estetskom, koreografskom kolaæu. I to je sve ãto smo dobili- “golu”estetiku, a ne i koreografskotumaåenje problematike drugaåijeg kretanja i forme igraåevog tela.

Senke - Mudra teatar - Srbija

Razvuåena stereotipna priåa o borbi izmeðu dobra i zla,predstavila nam je amatersko i povrãno bavljenje,u prvom planu, dramaturgijom kreacije Senke, a potom i njenom reæijom.Narativne slike reðale su se jednaza drugom predvidivim tokom u kome nije bilo iznenaðenja,novih dramskih reãenja, niti neophodne sim-bolike. To je trebalo da donese ples koji je bio dobro zamiãljen, ali nedovoljno istraæen ostavãi na pola putaka ozbiljnijoj kreaciji. Koreografija je inspirisana balineæanskim ritualnim plesom,u inovativnom ali ne i do-raslom spoju sa savremenim igraåkim tehnikama.Konstantna repeticija tipskih pokreta istoånog plesa,u ko-jima pokreti ruku i oåiju dominiraju, nije vodila ka kreaciji, veñ je prikazala veãto,ali pre svega sasvim baziå-no koriãñenje drugaåijeg pokreta. Samim tim se izgubila lepota tog neobiånog i nesvakidaãnjeg spoja. In-teresantan muziåki kolaæ tradicionalne muzike sa Balija i modernih kompozicija,bio je neharmoniåno is-prekidan zbog dinamiånosti dramske radnje, ali bez ikakvog oseñaja za meru. Nepomiåna scenografijasastojala se od åetiri paravana i malog oltara na proscenijumu, dok je svetlo bilo potpuno zapostavljenoosim u par “lakih” i predvidivih trikova. Predstavljajuñi balineæanski mit kroz iskljuåivo estetsku notu,autornije uãao dovoljno u problematiku veñ je ostao samo na reæijskoj i koreografskoj formi. Jedino se u rasko-ãnim kostimima Borisa Åakãirana mogla naslutiti dublja maãtovitost. Iako je ova predstava drugaåija pozo-riãna tendencija kod nas, pogotovo u naåinu i pristupu plesnim tehnikama,predstava Senke, bila je nedo-rasla festivalu kakav je Bitef, po svom povrãnom tehniåkom i kreacijskom nivou.


Poslednji pejzaz - Joæef Nað-Francuska/Srbija

Bio je to svojevrsni autoportret iskazan gestom,slikom i ritmom. U interakciji s perkusionistom Vladimirom Tarasovim, JoæefNað je u solo izvedbi prikazao, kao i obiåno, njegov liåni svet baåke ravnice, æivotarenja u Kanjiæi i nostalgiånu poeziju iãåezlogpostojanja. I opet je, kao i u prethodnoj predstavi Raj, reditelj i koreograf Nað pribegao ogoljenom pristupu oslobaðajuñi seod pompezne scenografije, koncentriãuñi se na jednostavnu simboliku slika i pokreta prañenih ritmom perkusija koje ga obliku-ju, usmeravaju, dajuñi drugaåiju notu samom izvoðenju. Mali video radovi kao i zelena tabla na kojoj se ispisuju señanja pruæilisu taj nevidljivi, a opet dopunjeni momenat u setnom æivotu autora. Muzika i pokret oslikavali su Naðev usamljeni svet steåeneslobode, simboliåno predstavljene kao let ptice, zatim borbe s raznim æivotnim maskama i tajnama koje obeleæavaju svako ljud-sko biñe, da bi na kraju Nað ogolio svoju duãu igrajuñi na maloj drvenoj platformi, po prvi put bez maske. Tuæni klovn, velikiratnik i veseli zabavljaå ponudio nam je sopstvenu suãtinu koja naæalost nije prijemåiva za svakog gledaoca, pa su oni æeljni inaviknuti na veliki spektakl koji åak i Naðev mraåni svet prikazuje uobiåajeno kroz kaledioskop iznenaðenja, ostali nekako us-krañeni, meðu njima i autor ovog teksta. Meðutim, suãtina i vaænost malih stvari pokazali su svoju jaåinu, kako kroz suptilnesimbole, tako i kroz neverovatno sliven, kontrolisan, sveden i magiåan ples Joæefa Naða. Liåni autoportret najteæe je priznati,napisati,a kamoli odigrati. Æivot prepun sluåajnih i nepredvidivih stvari potkrepljen je muzikom perkusija koja je kolaæno, me-njajuñi stilove, “komponovala” jedan sasvim unutraãnji, liåni svet-æivot umetnika, åoveka, osobe. Nekomercijalna, pomalo ret-rospektivna i arhaiåna postavka predstave Poslednji pejzaæ, intimna je ispovest velikog, ingenioznog umetnika Joæefa Naða,koja ñe samo zaljubljenicima u njegov rad i njegovu liånost ostati najvrednije nasleðe njegovog doprinosa svetskoj plesnoj i po-zoriãnoj sceni.

Balet za æivot - Balet Lozane Morisa Beæara-Ãvajcarska

Na muziku rok grupe Kvin i delove iz Mocartovih najpozntijih kompozicija,Balet za æivot Morisa Beæara, premijerno jeizveden1997. godine,a posveñen je umetnicima koji su umrli od side, dugogodiãnjem Beæarovom igraåu Horheu Donu ipevaåu grupe Kvin, Frediju Merkjuriju. Treña figura koja zatvara simboliåki krug u predstavi je Mocart, åiju muziku Beæarprepliñe s Fredijevom muzikom. Kreacija nazvana od strane samog koreogarfa vapajem mlade generacije je balet o mla-dosti i nadi, u kojoj izvrsni, veãti i pre svega profesionalni igraåi naæalost igraju zastarelu koreografsku postavku, bananospojene klasiåne i savremene tehnike. Veliki Beæar je ostao zaglavljen negde u osamdesetim godinama proãlog veka.Naæalost, jer je bio inspirisan humanom i prelepom idejom koju je pratila avangardna muziåka matrica,ali su zato maã-tovitost i kreativnost autora ostale daleko u proãlosti. Doslovno prepriåavani stihovi pesama, banalno prenoãenje i pre-zentovanje muzike i teme samo su neki od veoma bitnih razloga zbog åega je ovaj retro balet ostao na nivou komercija-lnog kiåa koji nije bio ni blizu kontraverznog treãa koji smo oboæavali kod Merkjurija, a åiju specijalnu ulogu nosi i kre-ator svih kostima Ðani Versañe. Takvu koliåinu povrãnog, leprãavog i pozitivnog,ali bez ikakvog realnog uvida u sræproblema, nismo skoro imali prilike da vidimo u plesnim i pozoriãnim kreacijama, veñ samo u nekom loãem visokobudæet-nom stranom filmu! Odnos publike prema predstavi, koja je viãeminutnim aplauzom i ovacijama pozdravila zaista po-ærtvovane i dobre igraåe Beæarove trupe, govori viãe o utopistiåkim i previãe dubokim zabludama mase koja niãta znaåaj-no i znaåajnije nije videla od ovog velikog koreografa, a zaista ima tako i toliko dobrih njegovih baletskih ostvarenja.Dogaðaj, koji je trebalo da bude od izuzetnog znaåaja i za Bitef i za Bemus, koji je trebalo da posluæi i za upoznavanjepublike sa svetski poznatom baletskom istorijom i tradicijom u kojoj je Beæar moñno uåestvovao,naæalost je ostao dalekood ideje novih pozoriãnih tendencija,ostavãi toplo ogrnut nekim proãlim vremenom i prevaziãlim kreacijama, uz duænopoãtovanje ovog kritiåara iskazano najznaåajnijem koreografu 20. veka - Morisu Beæaru. Jedini problem je taj ãto smomi,a i pozoriãte i ples, veñ odavno uãli u 21. vek.

Milica Ceroviñ

F. P

AO

LIN

I


Kao i prethodne dve godine, i ovog proleña grupa DDT organizovala je jednuveoma uspeãnu radionicu. Naime, ove godine iz Njujorka je u Beograd doãla LinBar (Lynn Barr), pedagog i koreograf, koja je stasavala uz velika imena igre, meðukojima su Paul Sanasardo, Alvin Ailey, William Bales, Matt Mattox... Kaonekadaãnji solista u New York City Opera Company, Lin iza sebe ima viãe od pet-naest koreografija i predaje na nekoliko akademija za igru...

Radionica* je nakon dve nedelje intenzivnog i inspirativnog rada (10-22. 5. 2006.)kulminirala potpuno nestvarnom prezentacijom odræanom u SKC-u 23. maja2006. godine. Bila je to uistinu prava celoveåernja predstava. Osim demonstracijezagrevanja Grejam i Horton tehnikom, izvedeni su i delovi iz viãe komada Barove,izmeðu ostalog Staklene zavese (Glass curtains) i Rana (The Wound).

Tim povodom razgovarali smo sa ovom neverovatnom æenom koja iz svakogigraåa, ili åak aktivnog ljubitelja igre, ume da izvuåe ono najbolje, koja zna dauåini da se svako od njih oseña posebnim. Njen class je prava veæba za duãu, um itelo...

Kako ste poåeli da se bavite igrom?

Potiåem iz umetniåke porodice. Moj deda, Salvatore Lampiasi, bio je glumacu Italiji. On nikada nije æeleo da se njegova deca bave pozoriãtem, ali je nje-gova ñerka tj. moja majka, rekla kad ja budem imala decu, ona ñe se bavitiglumom, jer je ona volela pozoriãte. Tako sam ja veoma rano zaigrala.Naravno poåela sam od klasiånog baleta koji me je donekle sputavao, pa samu srednjoj ãkoli krenula i na moderan balet i tada sam poåela da se aktivnobavim igrom. Bila sam veoma mlada kada sam uãla u prvu igraåku trupu, ustudio Pola Sanasarda, kad i Pina Bauã. Pol, koji i danas predaje, mnogo je uti-cao na nas, uåinio da verujemo da je æivot umetnika potpuno posveñen umet-nosti. Govorio je da moramo da znamo sve o muzici, da stalno treba da odlaz-imo u muzeje i prouåavamo slikarstvo, tako da sam ja mislila da su svi ljuditakvi i da svi razmiãljaju na takav naåin. Tek kasnije sam shvatila da je takavbio samo on i njemu sliåni, da su samo oni bili posebni. Tada sam shvatila dai ja æelim da æivim na taj naåin, da ñu proåitati sve ãto mogu da proåitam, dañu sluãati muziku i da ñu pokuãati iz te perspektive da oblikujem svoj svet.Pokuãavala sam da sve to unesem u svoju igru. Tada sam poåela da radim i sdrugim umetnicima, da veæbam kod Vere Nemåinove, koja je bila balerinakod Djagiljeva, igrala sam i dæez, radila i s drugim savremenim igraåima. Alina kraju sam se ipak vratila svojim korenima, i opet poåela da igram kod Pola,s njegovom novom trupom, i to je trajalo pet godina. On se tada povukao, asvi igraåi su ostali samnom, i tako sam osetila da ja prenosim dalje tu divnutradiciju åiji je on tvorac.

Vaãi komadi su izuzetno teãki i politiåki angaæovani, ne uzmiåete, veñ idete pravou centar, ne pravite kompromise, ne kreirate lake komade...

Ja prosto nisam takva osoba. Angaæujem se u svetu u kome æivim i oseñam da nijemoja duænost da zabavljam. Ako ljudi æele zabavu, neka gledaju TV. Duænostumetnika je da bude odraz svog vremena i onoga ãto se deãava oko njega i nje-gova dela treba da budu trajna, kao ãto traje neko muziåko delo ili knjiga.Umetnik mora da izraæava neãto ãto ima neku dubinu, a ne neãto trivijalno, jer tonikoga ne zanima. Æelim da ljudi s moje predstave izaðu pitajuñi se: Ãta je æelelada kaæe onda kad je devojka neprestano razbijala staklo (u komadu Glass curtains,prim. aut. ), da li je htela da kaæe da treba da ruãimo granice?. To je bila uobiåa-jena reakcija ljudi. U nekim listovima su osvanuli naslovi Bar ruãi barijere, a ja baãto zaista volim da radim, da ruãim granice.

S muzikom pod koæom

LYNN BARR


Govorili ste o znaåaju drugih umetnosti za igraåa. Kilijan je za jedan svoj balet bio inspirisan Munkovom slikom, da lije i vas inspirisalo neko delo ili umetnik?

Muzika je moja prva i najveña inspiracija. Uvek poåinjem od muzike. Nikad ne kreñem od neke ideje, veñ od neke melodi-je u koju sam potpuno zaljubljena. Tako i pravim koreografiju, kao kompozitor, takt po takt, notu po notu, pazim kadulaze violine, kada trube, i tako dajem naznake igraåima, æelim da im muzika uðe pod koæu, da bude deo njih. Zatimme pokreñe slika koju prikazujem na sceni. Volim rekvizite. Volim prozore, zavese i tkanine, stvari koje åine scenu zapamñenje. Mislim da se ljudi toga señaju. Nadam se da ñe se oni koji su videli moj komad Rana, señati slike i trenutka ukome se crveni plaãt prevlaåi preko grudi devojaka koje dræe ruku preko usta i zapravo vriãte. To je moñna slika i navo-di na razmiãljanje. Kao da ste stvorili neku æivu sliku.

Koji se vaã komad najviãe izvodi? Rekli ste da vaãi igraåi ’’kukaju’’ svaki put kad se od njih traæi da igraju Ranu.Da li to znaåi da taj balet publika najviãe traæi?

To je delo po kome me prepoznaju. Igraåi kaæu da je teãko, da je ustvari varka, jer se izvodi na podu. Ali mene je zani-malo da otkrijem ãta mogu da kaæem komadom u kome igraåi skoro sve vreme ostaju na podu, kao da su primorani datu i ostanu. To delo je izvoðeno mnogo puta, ali to je samo centralni deo celoveåernje predstave koja se zvala Æene. Radise o dnevnicima koje su vodile æene pre sto godina. Ono ãto je zanimljivo je da su oseñanja potpuno ista, to zbog åegasu se æene radovale i patile pre jednog veka, nije se promenilo do naãih dana.

Sva tri komada koja su izvoðena u okviru vaãe radionice tj. na prezentaciji veoma su teãka. Da li u toku rada natakvom delu, a i kad se naðete pred zavrãenim delom, prolazite kroz neke neoåekivane emocije i da li su ta delakatarziåna i za publiku?

Nadam se da jesu. Nadam se da publika oseña isto ãto i ja. Ako neãto radite, morate to raditi iskreno, i ja u svojim deli-ma pokuãavam da budem veoma iskrena. Razmiãljam o tome ãta ljudi rade kada nekog oplakuju, pretrpe neki gubitak.Nekad i ne reaguju, ne vriãte veñ naåine tek poneki trzaj ili se uopãte i ne miåu. Mislim da je to katarziåno za publiku, daona to prepoznaje i da kaæe: I ja tako oseñam. Ne bih rekla da su svi moji komadi teãki, ili moæda jesu, ali ne teãki na istinaåin, kao oni koje sam predstavila ovde. Neki od njih su i ãaljivi, satiriåno teãki. U jednom mom komadu ljudi odeveniu crno vise zakaåeni za jedan dugi konopac. Vezani su za ceo æivot, zauvek. I ne shvataju da, da bi ga se otarasili, trebasamo da ga puste i odbace. Oni ceo æivot provedu vezani za taj kanap misleñi da nema izlaza. Tek kada shvate da moguda ga puste i osvoje slobodu, tada bude kasno, jer - veñ su mrtvi.

Koje su najvaænije stvari kojima su vas nauåili veliki ljudi s kojima ste radili, a koje su vas obeleæile, i åemu vi uåitevaãe igraåe?

Najvaænija stvar koju sam nauåila je da, ako zaista ne volite igru, ako ne oseñate da morate njome da se bavite,tada ne treba ni da igrate. Igrom se ne moæete baviti na pola, ona ne moæe biti hobi, vi igrate zato ãto morate ito je veoma vaæno. Ako ste u nedoumici, ako morate o tome da rezmiãljate, ako niste sigurni, tada ne treba igrati.Morate biti potpuno posveñeni. Posveñenost je veoma vaæna. Mora postojati strast.

Videli ste i neke naãe predstave. Koji su utisak one ostavile na vas?

Videla sam jedan komad koji je bio samo na srpskom i mnogo mi se dopao, iako nisam razumela nijednu reå. Alibio je tako dobro uraðen, bilo je i pokreta i igraåa i bilo je veoma zanimljivo, veoma stilizovano, a ja to volim. Nevolim previãe apstraktne stvari, volim kad postoji neki åudan senzibilitet. To sam ovde primetila, neki åudan senz-ibilitet, spoj razlitiåih stvari. A kad smo gledali takmiåenje koreografskih minijatura, bilo je zanimljivo videti ãta suigraåi iz raznih zemalja doneli svojom igrom, a svi su bili razliåiti u stilu izraæavanja.

Koji su vaãi utisci o devojkama koje su ovde radile s vama, a koje nisu profesionalni igraåi i da li se razlikuju odonih s kojima radite u Evropi?

Bila sam sreñna i zadivljena njihovom lepotom, mislim da je to veoma vaæno. Kao ãto je moj deda govorio: Morabiti neãto lepo i za oko. To su veoma pasionirane, inteligentne devojke. Vreme koje smo imali bilo je veomakratko, a one su uspele toliko toga da savladaju i nauåe. Volela bih da smo imali viãe vremena i da smo mogli daradimo intenzivnije i napravimo celoveåernji komad... i dopala mi se sala u kojoj smo igrali, ima fantastiånu atmo-sferu. Kad smo uãli u salu prvi put, svirala je neka uæasna rok-muzika i odmah sam im rekla da je iskljuåe. Htelasam da taj prostor odiãe drugim oseñanjem i odmah sam pustila Ãostakoviåa. Tada se sve preobrazilo. To æelim dauradim i s ljudima. Mislim da je mlada igraåka publika previãe izloæena loãem igranju na TV i konstantnim bombar-dovanjem ameriåkom kulturom, a mi tamo nismo svi takvi!Zato æelim da promenim miãljenje ljudi.

Koji su vaãi dalji planovi?

Vrañam se u Njujork, tamo ñu dræati åasove ãest nedelja. Onda idem u Prag. Inaåe sam direktor programa Uåiti u inos-transtvu na naãem dræavnom univerzitetu. To radim veñ 16 godina. Zapravo vodim studente iz cele Amerike, kojima jeigra glavni predmet, u neki evropski grad u kome intenzivno radimo tri nedelje. Primoravam ih da se potpuno uklope utamoãnju kuturu. To nisu mladi igraåi veñ studenti uzrasta od 22-23 godine, znaåi odrasli ljudi, veoma ozbiljni i svi æeleda igraju. Pretpostavljam da æele da se bave igrom profesionalno, te ih i tretiram kao takve, kao profesionalce.

Da li vas ponovo moæemo oåekivati u naãim krajevima?

To bih mnogo volela, volim Beograd. Volim atmosferu koja je veoma specifiåna. Moæda me ona privlaåi zato ãtoje bliska mojoj liånosti. Moji komadi su teãki, ali ja nisam. Oseñam da je tako i ovde. Ljudi poseduju svojevrsnu setui dubinu duãe, ali nisu depresivni i teãki, to je ono ãto me privlaåi. Nakon teãke i muåne probe moæemo, nasmejani,otiñi negde i popiti åaãu crnog vina.

Marijana Komljenoviñ

*Projekat podræali Ambasada SAD u Beogradu i Sekretarijat za kulturu grada Beograda.


Åinjenica je da gotovo u svim pozoriãnim kuñama i prostorimau Beogradu povremeno gostuju naãe manje ili viãe poznatenezavisne plesne trupe ãto je, bez obzira na obogañivanje teatar-ske ponude, veliko rasipanje i snaga i sredstava. Nije li zahvalju-juñi ozbiljnosti i umetniåkom pregalaãtvu tih trupa, beogradskasavremena igraåka umetnost sazrela, pa i zasluæila, da ima svo-ju scenu, svoj centar, oko koga ñe se, uz obavezno dobre usloverada i prezentacije, okupljati. Svest o tome veñ odavno postoji,pa se ne treba iznenaditi ako je ostvarenje takvog centra prednama.

Milica Zajcev

II CIRCO DELLA VITA, U IZVOÐENJU DDT-KREATIVNOG CENTRA ZA POKRETMALO POZORIÃTE “DUÃKO RADOVIÑ”, 06. NOVEMBAR 2006.

Estetizovane plesne etide

Nezavisna pozoriãna trupa DDT kreativni centar za pokret, kojusu osnovale D(ragana) Stanisavljeviñ, D(ubravka) Subotiñ i T(i-jana) Blagojeviñ-Malek, veñ tri godine s uspehom istraæuje, ra-zvija i promoviãe savremenu igru uz obrazovne projekte kojimauvodi nove, mlade plesne snage u svet estetizovanog pokreta.Njihova delatnost obuhvata performanse, minijature, radioniceraznovrsnih savremenih plesnih tehnika, videodans radove, pu-blikacije, fotografije i deåje predstave. Ostvarena su i zapaæenagostovanja u Ãvajcarskoj, Åeãkoj i Belgiji. Ozbiljnoiast i posveñe-nost plesnoj umetnosti doãla je do punog izraza u njihovomnovom performansu Il circo della vita, kojeg su postavile zajed-no s poznatom ameriåkom koreografkinjom Lin Bar (Lynn Ba-rr) iz Njujorka, koja je nedavno, u njihovoj organizaciji, odræalaradionicu u Studentskom kulturnom centru.

Niz veoma estetizovanih plesnih etida izvedenih staloæenou ovom Krugu æivota su, bez sumnje, izvesno osveæenje nanaãoj alternativnoj plesnoj sceni, jer su proæete iskrenompostmodernistiåkom oseñajnoãñu daleko, daleko od svakeagresivnosti. Veoma skladno savladana igraåka tehnikaLin Bar, koja poåiva na ameriåkim tradicijama ove vrsteumetniåke igre, obojena je igraåkom estetikom tipiåno æe-nskog predznaka i prefinjenog i autoritativnog. Uveæba-nost u tercetima i skupnim igrama,kao i u solistiåkim deo-nicama, imponovala je i pokazivala odreðene autorske uz-lete samih igraåica. Plesni i duhovni uzleti Dubravke Subo-tiñ, Dragane Stanisavljeviñ, Tijane Blagojeviñ - Malek, Mio-ne Petroviñ, Ane Radojkoviñ i Ivane Ljujiñ bili su u sprezis briæljivo odabranom muzikom i za naãe prilike veomaefektnim osvetljenjem. Stoga je uprava Malog pozoriãta‘’Duãko Radoviñ’’ naåinila dobar repertoarski potez obo-gativãi svoju produkciju savremenim igraåkim performan-som koji ñe se gledati.

FOTO

GR

AFI

JE:

NEN

AD

MIL

OÃE

VIÑ

Åasopis za umetniåku igru Orchestra i Ambasada SADu Beogradu, u saradnji s Pozoriãtem na Terazijama, a uProjektu koji je u celosti podræao State Departement uVaãingtonu, organizovali su gostovanje njujorãkogjazz dance koreografa Åeta Vokera (Chet Walker). G-din Voker je boravio u Beogradu u okviru Culture Con-nect Envoy programa koji je u ovom sluåaju obuhvatioradionice sa profesionalnim igraåima, studentima igrekao i osobama sa posebnim potrebama i decom rom-ske nacionalnosti bez roditeljskog staranja.

Ået Voker nastupa na Brodveju od ãesnaeste godineæivota. Igrao je, u rimejku mjuzikla On The Town, mju-ziklima Lorelei, The Ambassadors i u åetiri mjuziklaBoba Fosija - The Pajama Game, Pippin, Dancin’ i Swe-et Charity. G-din Voker je reæirao i uradio koreografijuza mnogobrojne mjuzikle u SAD, Holandiji, Japanu,Meksiku, Norveãkoj, Argentini, Izraelu, Ãpaniji i u Londonu. Voker je osnivaå i umetniåki direktor igraåke trupe Walkerdance åije jerepertoarsko opredeljenje muziåko pozoriãte. Takoðe je rekonstruisao i uradio koreografiju za mjuzikl Fosse koji je osvojio nagraduTony (Ameriåki pozoriãni Oskar) za najbolji mjuzikl 1999. godine.

Sa ovom sjajnom osobom koja je beskrajno zavolela naãu teleñu åorbu, napravili smo intervju u jednom dahu i on je samo mali deoonoga ãto nam je Ået preneo tokom svog gostovanja.

Objasnite razliku izmeðu jazz igraåke tehnike i muziåkog pozoriãta tj. mjuzikla, s obzirom da se neprestano prepliñu.

Jazz je plesna forma, a mjuzikl spoj razliåitih vrsta plesa inkorporiranih u jedan projekt. Dæek Kol ( Jack Cole), otac dæeza karakteris-tiånog po slobodnom stilu (freestayle jazz), a i onoga ãto kasnije nazivamo show dance, kaæe da je stilska baza mjuzikla, pravogmjuzikla - jazz. Ako pogledate mjuzikl Priåa sa zapadne strane (West Side Story), videñete da je on prepun dæez pokreta okruæenihklasiånim baletom, pa i modernom igrom, ãto je pravi primer spoja tih tehnika u mjuziklu, zajedno s karakterom i priåom navedenogdela. Dæez igra je pre svega i æivotno iskustvo ameriåke crne populacije, a dæez muzika je njihov izraz i bunt kojima su iskazali svojstav prema dogaðajima karakteristiånim za dvadesete i tridesete godine proãlog veka. Kol je putovao svetom i traæio razne vrsteplesnih stilova da bi stvorio sopstvenu tehniku. Iako je on istinski zaåetnik dæeza, vrlo malo ljudi zna za njega. Kada su ga u jednomintervju pitali da definiãe dæez, rekao je da je to ples koji se igra na dæez muziku. A kada ga je novinar pitao da li to znaåi da ako obu-jemo ãpic patike i igramo balet na dæez muziku da li se i to tada naziva dæez, odgovorio je da mora ponovo da razmisli o svom odgo-voru. Mislim da je sve to vrlo interesantno, zato ãto imamo tu izvoðaåku tehniku i poãtujemo je, ali zapravo ne moæemo da je definiãi-mo do kraja. Dæez je definitivno sastavljen od delova koji åine strukturu klasike, pa modernog, ali i postmodernog plesa, i ne samood toga, veñ i stepa i hip hopa, tako da dæez moæe biti toliko mnogo stvari i - to je ono ãto je dobro.

Stepovanje u mjuziklu i dæez plesu...?

Nema pravila u mjuziklu ili u bilo kom formalizovanom plesu, kao u nekom folklornom. Step je umetniåka forma, ekspresijaAfroamerikanaca u Americi. Ima mnogo vrsta step plesa. Na raznim krajevima Amerike ima toliko ljudi koji se bave stepom i koji dru-gaåije nazivaju svoje korake i drugaåije izvode neke druge. To ãto im je zajedniåko je - ritam. Oni stvaraju ritam svojim stopalima.Ritam je deo svakog plesa. I klasiånog i modernog i dæeza. Step je joã jedna forma, oruðe za upotrebu! U mom radu, ritam je kon-stantan, bilo u rukama ili u nogama. Volim to da koristim. Tome me je nauåio Bob Fosi (Bob Fosse), da u koreografijama akcentujemritam ili koristim melodiju. Ili oba u isto vreme.

Da li postoji specifiåan ritam u dæez plesu ili mjuziklu?

Ne. Postoji samo spoj razliåitih ritmova. Kada je Kol otiãao na Kubu, shvatio je da je kubanski ritam drugaåiji od npr. balineæanskogili indijanskog. Zato je dæez tako specifiåan i teãko ga je definisati. Nema nijednog pojma koji ga precizno odreðuje. Ritam je svudadrugaåiji. Postoji razliåit stil i mi dæez i bilo koji drugi ples tako prepoznajemo - po stilu. Ako pogledate neki Fosijev mjuzikl, reñiñete-to je Fosi. Ili od Dæeroma Robinsa, iako niste ni znali da je to baã on, prepoznañete njegov rad. Ili- Majkl Kid... E to je stil. U tim razliåitim


DIREKTOR DÆEZ DEPARTMANA ÃKOLE JACKOB’S PILLOW (SAD/NJUJORK) U RADNOJ POSETI BEOGRADU OD 13.- 29. SEPTEMBRA 2006. GODINE

Dæez je plesna formaa mjuzikl kreacija

CHET WALKER

stilovima mora postojati i izvoðaåka tehnika, pa tek tada profesionalni igraåi mogu reñi decidirano da izvode potpuno definisani stilnekog autora. Njegov ili njihov, svejedno. Mislim da svaki koreograf nema baã sopstveni stil. Kada bi Fosi danas bio æiv i kada bi åuoda njegove radove nazivaju Fosi stil, poludeo bi. Rekao bi ne, to nije moj stil, to je samo neãto ãto ja radim - nemojte da stavljate etike-tu na to!

Originalna ili kreativna koreografija u mjuziklu?

Da biste uradili Priåu sa zapadne strane u bilo kom delu sveta, morate da prenesete originalnu koreografiju Dæeroma Robinsa i to popotpisanom ugovoru. Ako ne uradite tako, moæe se desiti da vas tuæe i da vam skinu predstavu s repertoara. Ali, kako se to kontroliãe?Pa -nikako. To je sluåaj kada neko hoñe da prenese original, ali ako hoñe da kreira, to je neãto sasvim drugo. Za sve Fosijeve radove,ako se kupuju prava za neki njegov mjuzikl, moraju da se kupe i prava na postavljanje koreografije. Ali ne morate da uradite u ori-ginalu. Primer Priåe je dobar, zato ãto Robins insistira da to bude originalna koreografija, a ako hoñete da uradite novi ãou, novimjuzikl, koreografski i rediteljski tim ñe odluåiti koji stil i ãta je uopãte najbolje za njega.

Da li se mjuzikl mora izvoditi u dæez tehnici?

Ne. To je subjektivna stvar. Definicija mjuzikla je da on mora da opiãe, prikaæe suãtinu njegove ideje. Ples je samo alat kojim se topostiæe. I, naravno, emocija i priåa. Ako neki koreograf odluåi da postavi mjuzikl iz dvadesetih godina proãlog veka i koristi za to ãpicpatike ili step korake i joã smatra da ñe to najbolje odgovarati onome ãto æeli da kaæe i prenese i da ñe to da opiãe, prikaæe suãtinu,tada je to mjuzikl! Niko ne kaæe i ne garantuje da ñe to zaista funkcionisati i biti dobro i da ñe se dopasti svima. Åak iako ne uspejuu nameri, i nikome se ne dopadne, to je i dalje mjuzikl, on opisuje i prikazuje suãtinu ideje. Åak iako 50000 ljudi kaæe da je to loãe, tone znaåi da oni nisu uradili mjuzikl, veñ samo da se to ljudima nije dopalo.

Da li je dæez tehnika (kao spoj baleta, modernog i step plesa) najbolja i jedina prava za mjuzikl?

Vratimo se Priåi sa zapadne strane. Tu nema step plesa- ali mi to nazivamo jazz. To je sjajan mjuzikl u kome se igra i dæez i klasika.Uzmimo kao drugi primer kan kan ili stari mjuzikl Æiæi. Tu nema ni stepa ni modernog plesa, osnova je folklorni ples karakteristiåanza to vreme, ali, on ipak priåa priåu i to jeste mjuzikl.

Da li se mjuziklom moæe nazvati kreacija postavljena u savremenoj tehnici ili hip hop plesu kao u Comedie musical u Francuskoj?Ipak je to drugaåiji plesni ritam, oseñaj, smisao.

To je izbor autora, koreografa, reditelja... Gledao sam mjuzikl Romea i Juliju u hip hopu stilu. Mnogi poznati ljudi iz sveta mjuziklasu ga videli i mrzeli su ga. A ja sam ga oboæavao. Da li je to mjuzikl? Pa pre mislim da je to bila pop opera. Samim tim dæez tehnikanije mogla da se koristi, tim viãe jer je muzika u predstavi bila u hip hop stilu. Sve je subjektivno. Ne moæemo da zahtevamo da svemora biti uraðeno u maniru jednog stilskog opredeljenja. Ili tvrditi da neãto nije mjuzikl ako u njemu nema dæez, modernog ili stepplesa. Takav stav ubija koreografsku kreativnost. Jedino ãto moæemo da kaæemo je da je dæez osnovna i najveña komponenta svakogmjuzikla od 1940. do danas. Baletska tehnika je svakako imala uticaja na mjuzikl, moderan ples malo manje. U Njujorku je, primeraradi, uraðen mjuzikl Colore Purple koji je postavio savremeni koreograf Donald Verdon. Da li tada moæe da se primeni dæez tehni-ka? Samo ako odgovara. Da li moderan izvoðaåki stil viãe odgovara toj priåi i toj muzici? Da, ali mi priåamo o crnaåkom iskustvu uAmerici, zar ne bi zbog toga trebalo da bude samo stil tipiånog dæeza? Ali moderan stil viãe odgovara tumaåenju priåe tog mjuzikla,tvrde neki drugi... O takvim dilemama govorim. Teãko je definisati koji stil mora da ima mjuzikl.

Kako znate da li je neãto dobro?

Kada samom sebi odgovorim na pitanje da li mi se neãto dopada ili ne. To je temelj mojih kritiåarskih zakljuåaka. Da Vinåijeva MonaLiza dopada se hiljadama ljudi. Meni-ne!! To nipoãto ne znaåi da je ona dobro ili loãe slikarsko delo. Jasno..?

Da li u mjuziklu postoji specifiåna (tipiåna) vrsta muzike?

Ne, samo razne vrste. I moæe biti bilo koja. Samo je potrebno da tekstovi u njoj podræavaju i prate priåu. Ta åinjenica je takoðe primerizbora koje autori åine s ciljem da se ispriåa njihova priåa, na naåin koji su odabrali. Da li je Chicago koji se sada igra na Brodvejumjuzikl? Ne, to je koncertna verzija. Odseåeni su neki dijalozi. Da, to je mjuzikl, ali u koncertnoj verziji. Koreografija nije originalna,ali je postavljena u stilu Boba Fosija. Posle premijere 1975. godine, taj se mjuzikl ponovo pojavio na sceni tek posle dvadeset godina,i tada je orkestracija bila malo bræa i za nijansu drugaåija, jer je ipak proãlo toliko vremena, ali je to i dalje muzika dvadesetih godi-na proãlog veka. Bilo bi u najmanju ruku veoma åudno da se u mjuziklu postavljenom 1920. godine koristi hip hop muzika, zar ne?Ali ako autori smatraju da je to najbolji izbor za njihovu bebu, tada je to sasvim u redu, a da li ñe se to svideti publici, e, to je veñ neãtodrugo.



Konaåno - ãta je to mjuzikl?

Ispriåati priåu kroz liriku i muziku, to je- opera. Kada se tu ubaci i ples, tada je to - mjuzikl. Nema pravogili pogreãnog izbora. Samo pratite definiciju muzika/priåa/ples koji opisuju i prikazuju suãtinu, i - dobijatemjuzikl. Kako ñete ga uraditi? To je vaãa stvar. Postoji opera, opereta, pop opera, mjuzikl... Negde se igra,negde ne. Samo, vrlo je vaæno svoju kreaciju nazvati pravim imenom.

Karakteristike vaãeg åasa? Za mene je najvaæniji moj sistem zagrevanja igraåa koji se menja. Moj åas se bazira na Denishawntehnici koju nikad nisam video, niti uåio, ali su mi rekli da to ãto radim liåi na to. Zagrevanje je bitandeo mog åasa jer se tada elementi tehnike koju poduåavam priliåno oslanjaju na balet, ima mnogomodernog u tome, ima i dæez kvaliteta kao ãto su izolacije razliåitih delova tela koje dosta koristi-mo u mjuziklu ali i u dæez plesu. Zagrevanje nas priprema za ono ãto ñu poduåavati na åasu. Ja nepredajem dæez, veñ principe mjuzikla. Za mene je to isto kao kada uzmeã pesmu Samija Devisa Jr ina njene reåi stvaraã pokrete koji je opisuju. Po definiciji iskazujem ãta muzika i reåi pesme govore.Ilustrujem muziku pokretima i to je mjuzikl, zato ãto opisuje i prikazuje suãtinu i ãto te reåi neãtoznaåe.A kako izgleda vaã dæez åas? Zagrevanje je isto, iako mora imati veoma snaænu klasiånu i modernu bazu. Ritam i melodija su isti,strech, releve, tandu i sliåne veæbe Tada izaberem muziku koju æelim emotivno da iskaæem. Iakopostoje reåi, posmatram ih na moj naåin neobaziruñi se na to ãta one znaåe, veñ me privlaåi emoci-ja koju u meni izaziva muzika. Dæez je, ustvari, emotivna reakcija i koreografski izbor. To je i liånoumetniåko tumaåenje veoma razliåite muzike koja ne mora uvek biti - jazz.

Milica Ceroviñ

FOTO

GR

AFI

JE:

OR

CH

ESTR

A

Sa igraåima i glumcima Pozoriãta na Terazijama


Ået Voker (Chet Walker) proveo je dve nedelje u Beogradu pokaza-vãi izuzetan radni entuzijazam, veæbajuñi svih petnaest dana saodraslima i decom. Jedna subota i nedelja bile su posveñene “malimljudima”, osobama kojima je, na neki naåin, moæda najviãe nedosta-jala radost æivota i kontakt s drugim osobama, pogotovu iz svetaumetniåke igre. U Baletskom studiju Orhestra jedne subote u septembru su se prvookupili mladi Romi iz Doma za decu bez roditeljskog staranja “MoãaPijade”.Pred njima se pojavio Ået, sav blistav, pun energije i dobrog raspo-loæenja, æeljan da ih podeli s njima. Deca, desetak devojåica i deåaka,razliåitog uzrasta, gledala su åoveka svog u pokretu, svetleñihiskriåavih oåiju koji im se ãiroko osmehivao, pitajuñi se ãta ñe daljebiti. . . Brzo, bez obzira na jeziåku prepreku, uspostavila se veza. Pljuãtala su pitanja, kako se ko zove, koliko Ået ima godina (ãto imnije odmah kazao), ãta radi, koju muziku voli? A Ået im je uzvarñaoravnom merom - brza pitanja, brzi odgovori, sve u gestu, ozbiljno iduhovito, kroz smeh i ãalu, radosno. Na Åetovo insistiranje da pogode njegove godine æivota, otpoåelo jelicitiranje, nasumiåno pogaðanje i mnogi promaãaji, jer njegov izgledi fiziåka kondicija teãko da su mogli i odraslijima da ukaæu na zrelijedoba!A on je, onako “odoka”, brzo ustanovio ko su lideri ove male Romskezajednice i „glavnom“ deåaku i devojåici odmah nadenuo imena - Buåi Diva! Sav takav rad (oåigledno ozbiljno promiãljen) delovao je lep-rãavo kako bi se deca ãto pre opustila i ukljuåila u igru! Dve treñinedece “uãlo je” u Åetovu maãinu i istinski uæivalo u mogobrojnimigraåkim improvizacijama, gestovima i ritmovima dajuñi sve od sebeu savladavanju zadatih koraka i kombinacija. Manji broj mladihRoma, interesantno, uglavnom najstarijih, srameæljivo je sa sigurnedistance gledao svoje drugove koji su osvajali baletsku salu. I na-ravno, kako je vreme druæenja neprimetno i brzo proletelo, kada sui oni konaåno reãili da uåestvuju u Åetovoj igraonici i maãtaonici,druæenju je doãao kraj. Æalili su glasno, ali im je Voker, dok su sedeñina podu studija srkutali voñne sokove i otvoreno govorili o sop-stvenim utiscima, poruåio da sledeñi put odmah iskoriste priliku kojaim se nudi, ãta god to bilo, jer - æivot ne åeka ni na koga. Pri tome jeponeãto priåao i o sebi, da je poåeo da igra s pet godina, da mu je imama bila igraåica, da je sa sedam godina veñ uveliko nastupao nasceni, s navrãenih deset uãao u pozoriãte, a u jedanaestoj otkrio åaridæez igre. U ãesnaestoj godini æivota Ået je kao i svaki pravi profe-sionalni igraå nastupao na Brodveju. Sve je delovalo tako moguñe,kao da bi mnogi od nas mogli da se upuste u tako kompleksnu æivot-nu igru. Deca su otiãla oåarana, noseñi sa sobom sjaj i radost neza-boravnog i neoåekivanog susreta. Veñ sledeñeg dana, u nedelju, Ået Voker je odræao radionicu za decus posebnim potrebama koja se bore s Daunovim sindromom.

S P E C I J A L I S T I Å K E U M E T N I Å K E R A D I O N I C E Å E T A V O K E R A ,U B A L E T S K O M S T U D I J U O R H E S T R A U B E O G R A D U23. I 24. SEPTEMBAR 2006.

P r a v o n a r a d o s t


Pitala sam Åeta od kada se bavi takvim, naroåitim radom, nasluñu-juñi svu sloæenost direktnog kontakta i rada sa ovakvim ðacima?Kazao mi je da ta njegova specijalna angaæovanost kao igraåa ipedagoga dæez igre, a s ciljam da kroz plesnu edukaciju razvijemotoriåke i kognitivne veãtine kod po mogo åemu specijalnihuåenika, u kontinuitetu traje viãe od petnaest godina. U Njujorkuje radio åak i sa autistiånom decom koja su okrenuta sebi (i u sebezatvorena) i koja ne komuniciraju sa spoljnim svetom (bar ne nauobiåajeni naåin), ostajuñi zarobijena u tami sopstvene æivotneãkoljkice. Svako ljudsko biñe ima elementarno pravo na radost,reåe mi Ået, treba se pomuåiti i ãkoljku otãkrinuti. Tako je i bilo.Grupa vesele, razgaljene, slobodne i razigrane dece, åije ruke,noge i oåi åesto neñe da sluãaju svog vlasnika, vrlo brzo je sleposledila svog druga Åeta u igri i svirala i igrala baã kao i sva drugadeca. Uostalom svi smo mi razliåiti (i svi smo mi isti), pa se i inaåeviãe ili manje uklapamo. Takvo Åetovo polaziãte, iskazano jednostavno u univerzalnompravu svih ljudskih biña na radost, oåigledno je delotvorno. I tokomove male radionice ono se potvrdilo. Uz veselu i ritmiånu muziku,Ået je krenuo sa istezanjem, hodanjem i tapãanjem u ritmu.Ponekad je veselom mimikom, koja je zasmejavala i decu i prisutneroditelje, olakãavao napore svojih uåenika da urade neki pokret.Naizgled lakim okretanjem tela levo-desno, åuånjevima, s mnogopoãalica na svoj i tuð raåun, sasvim spontano, ispravljanjem gestapojedinca i grupe, nenametljivim ponavljanjem zadatih kombi-nacija, kao u nekom ritualu (koji se istini za volju verovatno idogaðao, ali nam naãe neiskustvo nije dozvolilo da ga pravilnoindentifikujemo), postigao je sve korektnije i pravilnije veæbanje.Na kraju su svi uspeli da zajedno odigraju jednostavnu, ali znaåaj-nu koreografsku minijaturu. I, naravno, ponosna, i sobom i drugi-ma zadovoljna deca, izjavila su kao iz puãke - da hoñe joã!Odmahsu pitala kada sledeñi put mogu doñi u baletski studio. Samo dvasata veæbanja s Åetom ulepãala su i unapredila njihov æivot i zdrav-lje. Uz obavezan sok osveæenja, posrkan u opuãtajuñoj atmosferi ileæernim sedenjem na podu baletske sale, naravno, u krugu, raz-menjene su adrese i telefoni i pao dogovor da se moæda (on je toostavio otvoreno, ne dajuñi laænu nadu) Ået i njegovi specijalni ðacijoã nekada sretnu!Tokom samo dva susreta s naãom decom (mladi Romi i decaobolela od Daun sindroma), Ået Voker je pokazao da je ne samoveliki dæez igraå i koreograf, o åemu bi trebalo pre svih da svedoåeprofesionalni igraåi naãeg jedinog muziåkog teatra Pozoriãta naTerazijama u Beogradu, s kojima je mahnito veæbao skoro dvenedelje i kojima je na dar ostavio sopstveno znanje i profesiona-lizam, veñ je i sopstvenim, neskrivenim pravom na radost naveoprisutne na razmiãljanje. Svaku njegovu radionicu grejala je fina,suptilna energija ljudskosti, a takva osobina nije svakome data.Veliki poklon (za Åeta liåno, ali i za nas), kada se veñ jednom dobi-je. A moæda je nekima od prisutnih dao i uputstvo za upotrebu -kako da najugroæenije ne skrajnemo u zapeñak, veñ da s njima ko-naåno podelimo radost æivljenja.

Minja Katiñ Ãerban

FOTO

GR

AFI

JE:

OR

CH

ESTR

A


PREMIJERA MJUZIKLA CHICAGO U POZORIÃTU NA TERAZIJAMA19. I 20.OKTOBAR 2006.

Ah...taj dæez !

Jedan od najpopularnijih mjuzikla sveta, komad Freda Eba i Boba Fosija Åikago, premi-jerno je izveden u Pozoriãtu na Terazijama. Na fenomenalnu muziku Dæona Kenderakoju izvodi Orkestar Pozoriãta pod dirigentskom palicom Milana Nedeljkoviña, reæiju

je potpisao Kokan Mladenoviñ åija je puna i fluidna postavka dobro prenela i vodila ovaj kom-plikovani muziåko scenski triler, a goãña iz Slovenije, koreografkinja Mojca Horvat, svojimumeñem, poznavanjem igraåkog stila potrebnog za jedan mjuzikl, na pravi naåin je doprinelaprofesionalnom izgledu i ogromnom uspehu naãeg Åikaga.Ovacijama pozdravljeno izvoðenje ovog brodvejskog spektakla bavi se pohlepom, ubistvimai ãou-biznisom. Oãtra muziåka satira o ameriåkom druãtvu premijerno je izvedena na Brod-veju sredinom sedamdesetih godina proãlog veka, ali se proslavila 1996. godine kada je dobi-la ãest prestiænih Toni nagrada (ameriåki pozoriãni Oskar).

Ivan Bosiljåiñ i ansambl

FOTO

GR

AFI

JE:

MIL

OÃ

KO

DEM

O


Glavni likovi su neodoljiva Roksi, koja ubija svogljubavnika zbog laænih obeñanja, a u zatvoru upo-znaje Velmu Keli i ostale osuðenice koje sluæezatvorske kazne za ubistva nevernih muãkaraca.Publika je bila u moguñnosti da pogleda premi-jerno izvoðenje Åikaga u dve potpuno razliåite iravnopravne glumaåke postavke. Tako su Velmu Keli igrale Ivana Kneæeviñ i Kata-rina Gojkoviñ (obe glumaåki dosta dobre, ali sapotpuno razliåitim interpretacijama zadatog li-ka), Roksi Hart su bile Sloboda Miñaloviñ i JelenaJoviåiñ (veoma sliåan pristup liku, samo je BobaMiñaloviñ za nijansu bila ubedljivija).

Sloboda Miñaloviñ i Ivana Kneæeviñ

Jelena Joviåiñ i Katarina Gojkoviñ


Ejmosa Harta, muæa Roksi Hart, tumaåili su odliåni Ni-kola Bulatoviñ i malo slabiji Milan Antoniñ, dok su ad-vokata Bilija Flina igrali dijametralno razliåiti DraganVujiñ Vujke i Ivan Bosiljåiñ koji je svojom vrcavom i “pod-muklom” izvedbom oduãevio publiku. Mamu Morton tu-maåili su Hana Jovåiñ (koja je pribegla homoseksulompristupu ulozi) i Zinaida Dedakin koja je bila oliåenje fil-mske interpretcije Queen Latifah.Åuvenu novinarku Morin Votkins - Meri Sunaãce, po åijojje istinitoj priåi (intervju sa striptizetom koja je ubila svogljubavnika) zasnovana radnja Åikaga, igraju na smenuElizabeta Ðorevska i Nebojãa Babiñ - svako na svoj naåin,osim ãto se publici, sudeñi po reakcijama, viãe dopala Ba-biñeva interpretacija. Ãest igraåica-glumica (Boba Latinoviñ, Ana Maljeviñ, Ves-na Pastroviñ, Nataãa Balog i Jelena Ñosiñ), koje su od po-åetka do kraja nosile i glavnu i pozadinsku priåu Åikaga,bile su sjajne na sva tri nivoa ovog mjuzikla - igraåkom,pevaåkom i glumaåkom. Inaåe, generalno umeñe svihaktera u sve tri scenske kategorije zajedno (gluma, peva-nje i igranje) bili su za jednu jaku åetvorku! Sigurnija in-terpretacija, dublji pristup ulogama i sposobnije igraåkemoguñnosti su ono ãto pomalo nedostaje ovom konaåno(!) dobro sklopljenom i kvalitetnom ansamblu. Samo upo-rnim, dugotrajnim i profesionalnim radom koji imperati-vno zahteva ovako zahtevan i obiman posao, mjuzikl Åi-kago i akteri koji ga nose imañe pravi scenski kvalitet i joãveñi uspeh, ne samo u okvirima naãe zemlje nego i nada-mo se, van nje!

Milica Ceroviñ

Nikola Bulatoviñ

Hana Jovåiñ

Zinaida Dedakin

Elizabeta Ðorevska Nebojãa Babiñ

Dragan Vujiñ Vujke


Jedna od najkreativijih koreografa s balkanskih pros-tora u svetu mjuzikla i jazz plesa jeste Mojca Horvat izSlovenije. Kao koreograf, ali i reditelj, Mojca je reali-zovala preko 40 koreografija za pozoriãte, 6 za film,skoro 350 za TV, 8 opera, 250 takmiåarskih koreo-grafija i oko 14 mjuzikla. Proglaãena 2001. godine zakoreografa godine od strane Svetskog udruæenjaplesa (IDO). Mojca je pozvana u Beograd da uradikoreografiju za mjuzikl Chicago u Pozoriãtu na Tera-zijama. Za ogroman uspeh koji je ova predstava do-æivela kod publike i kritiåara, velikim delom zasluænaje i koreografska inscenacija Mojce Horvat.

Kakav je izazov bio raditi Chicago?

Chicago sam veñ postavljala u pozoriãtu u Celju u Slo-veniji, samo na potpuno drugaåiji naåin od ovog u Be-ogradu. Tamo sam pristupila mraånijem prikazu priåe,

kao i teæoj suãtini problema u kojoj je veñi akcenat stavljen na glumaåki pokret kojije manje tehniåki, a viãe izraæajni. I mnoge moje takmiåarske koreografije radila samna muziku iz Åikaga. Ustvari, ja oboæavam taj mjuzikl, i takav projekt ne mogu daodbijem. Prvenstveno zbog muzike, ali i zbog dramske priåe.

Koji koreografski stil ste koristili u predstavi?

Sopstveni. Otiãla sam u drugom pravcu udaljivãi se od originalne koreografije BobaFosija. Smatram da svaki koreograf - umetnik mora da naðe svoj put i da bude kreati-van, a ne da bude imitator neåijeg tuðeg dela ili nasleða. Moj stil obuhvata raznevrste plesa, on je precizan i muzikalan. U svojim koreografijama teæim da publikakroz pokret vidi muziku. Takoðe, poãto se bavim i reæijom, moje koreografije izlazei iz reæijske postavke i boje priåu koju æelim da ispriåam. Dok sam, na primer, u Celjuradila viãe na glumaåkom pokretu, u Beogradu sam se odluåila za koreografijupostavljenu za veliki ansambl i za veliki spektakl.

Kakva je bila saradnja s rediteljem, glumcima i igraåima?

Saradnja s Kokanom je bila odliåna, veoma dobro smo se slagali. Saradnja s glumci-ma i igraåima je bila takoðe dobra. To je bio jedan teæak i izazovan put u kome je bi-lo potrebno da usvoje moj naåin rada i plesa. Poãto je podela uloga uraðena bez mogprisustva, imala sam neku vrstu ograniåenja koja je uåinila moj rad joã izazovnijim ikreativnijim. Neki igraåi ali i glumci su me veoma prijatno iznenadili, pogotovo onikoji su na malim, sporedim ulogama izgradili sjajne glumaåke i igraåke bravure.Zadovoljna sam igraåima koji nisu imali mnogo znanja o jazz plesu, ali su prihvatili iusvojili to ãto sam ih uåila.

Da li ste se oslanjali na film ili na originalnu predstavu s obzirom na obaveznu licencu?

Ne. Svako delo je autohtono i smatram da ne moæe da bude identiåno u svakoj ze-mlji na svetu. Priåa Åikaga je univerzalna i moæe biti postavljena na bilo kojoj scenisveta, ali ta komercijalizacija Brodveja koja zahteva identiåno izvoðenje svuda nijedobra i guãi kreativnost mladih koreografa. To tada znaåi da ako nije postavljenakoreografija Boba Fosija, tada predstava nije ni popularna niti dobra?! Ne slaæem ses tim i smatram da kao ãto na Brodveju postoji ameriåki mjuzikl Åikago, a u Parizu -francuski, tada i u Beogradu treba da postoji beogradski- srpski Åikago, kao jedin-stven identitet i prepoznatljivost jedne zemlje!

Milica Ceroviñ

NjenÅikago

MOJCA HORVAT


Erika Marjaã, primabalerina Baleta Srpskog narodnog pozoriãta u Novom Sadu i ãef odnosnodirektor baletskog ansambla ovog Pozoriãta u tri mandata zavrãila je novosadsku Srednju balet-sku ãkolu 1961. godine u klasi Margarite Debeljak kao najbolja uåenica svoje i mnogih docnijihgeneracija. Odmah je postala ålanica Baleta SNP, koji je bio osnovan pre deset godina. Tako seu naredne dve decenije umetniåko stasanje mlade balerine odvija zajedno sa sazrevanjemnovosadskog Baleta. Veoma brzo postala je primabalerina, koja je kao vrlo osobena umetniåka liånost odigrala namatiånoj sceni preko åetrdeset glavnih uloga ostajuñi uvek verna Srpskom narodnom pozoriã-tu. Ostvarila je, pored ostalih, glavne uloge u : Ãeherezadi (Zobeida), Uspavanoj lepotici (Aurora)Æizeli, Pepeljugi, Esmeraldi, Don Kihotu (Kitri), Kopeliji (Svanilda), Ðavolu na selu ( Jela), Karminiburani (Proleñe), Romeu i Juliji (Julija), Otelu (Dezdemona), Rajmondi, Teuti, Karmen, Dvoboju(Klorinda), Stameni (Merima), Ãåelkunåiku (Vila), Boleru (Devojka), Trorogom ãeãiru (Mlinarica),Ljubav za ljubav (Beatriåe), Labudovom jezeru (Odeta i Odilija). Radila je s gotovo svim jugoslovenskim koreografima: Pinom Mlakarom, Dimirtrijem Parliñem,Brankom Markoviñem, Æoræom Makedonskim, Henrikom Nojbauerom, Verom Kostiñ, IkomOtrinom, Borisom Toninom i drugim. Vrhunac svoje umetniåke karijere ostvarila je smoskovskom koreografkinjom Verom Bokadoro u predstavi Ljubav za ljubav u kojoj je sazapaæenim uspehom gostovala u Moskvi. Sa ansmblom SNP nastupala je u Segedinu, Briselu, Ajdhovenu, Roterdamu, Amsterdamu,Kanu, Luksenburgu, Varni, Moskvi, Modeni, Kapriju, Temiãvaru, Antverpenu i drugim. Za part-nere je imala prvake tadaãnjih jugoslovenskih ansambala Radomira Vuåiña, MiloradaMiãkoviña, Damira Novaka, Tonåi Mariniña, Borivoja Mladenoviña i druge. Bila je maneken,igrala je u tri domaña filma: Bulajiñevom Ratu, Radiåeviñevom Ljubav i moda i Doruåak saðavolom Antiña.Za svoje umetniåko delovanje Erika Marjaã je dobila Oktobarsku nagradu Novog Sada (1970),Zlatnu medalju ‘’Jovan Ðorðeviñ’’ (1982) i danas Nagradu za æivotno delo Udruæenja baletskihumetnika Srbije. Erika Marjaã je bila na åelu Baleta SNP u poslednjoj godini svog aktivnog rada (1980 -1982),zatim od 1994. do 1999. godine i od 9. septembra 2002. godine do pre dve sedmice. Njenim zala-ganjem Balet je postao samostalna direkcija u okviru SNP. Kao jedna od vrhunskih primabalerina ne samo u Vojvodini i Srbiji, veñ i u prethodnojJugoslaviji, Erika Marjaã je za dve decenije umetniåkog rada ispoljila svoju samosvojnu igraåkuindividualnost åija je moderna senzibilnost duhovno istanåana. Potrebu za ovladavanjem pros-torom kradomice od profesora u Baletskoj ãkoli mala Erika je zadovoljila brzim galopom u ulozidæokeja, ãto je docnije, na baletskoj sceni, doprinelo njenoj gracioznosti, a i savladavanju svihrizika koje su donosile virtuozne vazduãne podrãke. Za sada u naãem baletu njena figura jeneponovljiva. Nju kostimografi nisu odevali u nabore komplikovanih kostima, veñ su raznobo-jnim trikoima isticali njenu izuzetno skladnu pojavu. Taj besprekorni vizuelni deo njene igrebio je samo jedna dragocena, osobenost ove igraåicemodernog opredeljenja, koja je dramsku snagu svojih interpretacija isticala i telom i duhom. Kao direktor novosadskog Baleta Erika Marjaã se veoma zalagala za unapreðenje umetniåkihdometa svoga ansambla, imala je mnogo razumevanja posebno za mlade umetnike, jer svojumajåinsku ljubav nije åuvala samo za sopstvenu ñerku i unuku. Pri tome ona poseduje prefin-jen oseñaj i za savremenu umetniåku igru ãto je rezultiralo stvaranjem nove igraåke formuleSrpskog narodnog pozoriãta - Foruma za novi ples. Novosadski plesni umetnici koji su naklon-jeni najsavremenijem igraåkom izraæavanju dobili su na taj naåin moguñnost da u najstarijojpozoriãnoj kuñi u naãoj zemlji ostavruju svoje zamisli o umetnosti igre za danas i sutra. Takavpoduhvat je veñ dobio ugledna priznanja. Erikine devojåice su laureati naãe jedine i najprestiæ-nije igraåke nagrade koja nosi ime Dimitrija Parliña, a nedavno je njihova predstava Jezik zido-va dobila nagradu publike na 4o. Bitefu u Beogradu. Za sve to zasluæna je i Erika Marjaã, koja ñe , nadajmo se, i dalje nastaviti svoju misliju kao umet-nica roðena da u raznovrsnim oblastima unapreðuje naãu umetnost igre.

Milica Zajcev

U D R U Æ E N J E B A L E T S K I H U M E T N I K A S R B I J ENAGRADA ZA ÆIVOTNO DELO 2006. GODINE KOJU DODELJUJE PREDSEDNIÃTVO UBUS-A23.OKTOBAR 2006. NARODNO POZORIÃTE U BEOGRADU

A DOBITNIK JE...Erika Marjaã, primabalerina Baleta SNP u Novom Sadu

FOTO

: SR

ÐA

NM

IHIÑ


U D R U Æ E N J E B A L E T S K I H U M E T N I K A S R B I J EN A G R A D A “ D I M I T R I J E P A R L I Ñ ” Z A 2 0 0 6 . G O D I N U 23.OKTOBAR 2006. NARODNO POZORIÃTE U BEOGRADU

A DOBITNIK JE... savremena plesna predstava Jezik zidova koreografa Roni Haver i GajaVajzmana,u produkciji i izvoðenju Foruma za novi ples i Baleta Srpskog narodnog pozoriãta u Novom Sadu.

Savremena plesna predstava Jezik zidova Roni Haver i Gaja Vajzmana (Holandija), u produkcijiForuma za novi ples i Baleta SNP (Novi Sad), “razvijajuñi se izmeðu oåaja i savrãenog reda, prevazi-lazeñi granice steåenog stida i moguñih druãtvenih osuda” (G. Vajzman), kroz lutanja, borbu, nad-metanja, dramatiåna i uznemirujuña stanja sedam igraåica i jednog perkusioniste (muzika EladaKoena, Izrael), stremi ka objektivaciji æivotne energije i oslobaðanju od konvencija. Dobro smiãljenedramske strukture, savremene dramaturgije, sa ekspresivnim plesom koji ide do ekstaze, sastavlje-na od dramskih paåvoraka kao kombinacije savremene, æestoke igre, pantomime, ispovesti reåima(koje drugi nastoje da priguãe), u skuåenosti proseåne sobe sa åuvenom ormarskom scenom u kojojse tela muåe da odræe ravnoteæu i iluziju slobode, ova predstava sva je u znaku borbe kojom se tragaza vlastitim identitetom. Predstava ne otkriva samo æenski pogled na æivot veñ i opãtu teænju zaoslobaðanjem. Ona pokreñe pitanje uspostavljanja ravnoteæe i samoispunjenja u tesnim, omeðava-juñim i frustrirajuñim okolnostima, u lavirintu iz kojega se pronalazi put, na obostrano zadovoljstvoprotagonista ali i publike, steãnjene u istom prostoru Male scene Beogradskog dramskog pozoriãta.Zanimljivo, savremeno, aktuelno. Ili, prema reåima Gaja Vajzmana, kao nekonvencionalnog filozo-fa: “Teãka vremena uvek åine izraz jaåim, jer je umetnost jedino pravo oruæje mira.” Uz snaænu unu-traãnju ekspoziciju oseñanja, stanja i odnosa meðu razliåitostima, sa smislom za improvizaciju i suãti-nu moderniteta u dramsko-anegdotskim poentama, u komadu u kojemu se susreñu ples, drama, reå,svakodnevne situacije, savremene igraåice - M. Grnja, A. Kuleãeviñ, I. Markoviñ, F. Dimovska, A. i J.Leåiñ i D. Vojinovska - sjajno su odigrale Jezik zidova. Ritmiåni otkucaji izvanrednog bubnjara IãtvanaÅika delovali su kao opomena da vreme protiåe, a prostor i dalje ostaje skuåen. Da li se to nasluñu-je pucanje zidova u tiãini kraja?

Deo iz kritiåkog prikaza 40.BITEF-sinteza svih umetnosti i veãtinabaletskog kritiåara Mirjane Zdravkoviñ pod naslovom Ñudljivi spojevi stvarnosti i maãte.

Æiri:Jelena Kajgo (predsednik),

dramaturg i baletski kritiåarPaãa Musiñ,

repetitor baletaPetar Rajkoviñ,

koreografIrena Kreãiñ,

baletski kritiåarBiljana Kneæeviñ,

ålan Baleta Pozoriãta na Terazijama

FOTO

: M

IOM

IRPO

LZO

VIÑ


Joã jedan “korak dalje” napravio je Forum za novi ples kompleksnom predstavom Jezik Zidova izraelskih koreo-grafa Gaja Vajzmana i Roni Haver. Saradnja,koja se “vukla” dve godine,konaåno je dobila svoj prostor imoguñnost da se potpuno nova scenska “delatnost” postavi za Balet SNP-a. Zaãto kaæem predstava,a ne balet,

ples ili savremena igra? Zato ãto je u ovom konkretnom sluåaju Baletu SNP-a predstava Jezik Zidova zadala sloæenudramsku radnju i vrlo konkretne glumaåke zadatke koji su bili utkani u eklektiåan fiziåki ples savremenog igraåkogstila. Kreacija za sedam igraåica i jednog a live muziåara, bavi se pojmom æene kao raznovrsnog biña, koje prolazikroz razliåita emotivna stanja, tumaåi æenu kao slobodnu i sputanu osobu, neænu, ali i energiånu jedinku. Meðutim,to ãto se u svakom momentu oseña na sceni (ali i s nje), jeste zarazna energija æene kao suãtinskog izvora æivota.Niæuñi paradoksalne, komiåne, senzualne, ali i lascivne dramske scene, koreografi Vajzman i Haverova, opåinjava-ju kompozicijom koja se iz haosa pretvara u preciznu koreografsku formaciju naizgled nasumiånih mozaika. Oãtrii akcentovani pokreti meãaju se preko mekih prelaza u dinamiånoj promeni pravca i smera kretanja igraåica. Grubii fenomenalni padovi prikazuju æestoku fiziåku snagu izazivajuñi emotivni naboj velikih razmera. Pa ipak, atraktiv-na koreografija samo je deo bogatog dramaturãkog fokusa koji uz izvanrednu elektro-akustiånu muziku EladaKoena uæivo izvodi perkusionista Iãtvan Åik iz Novog Sada. Maãtovita scenografija izbledelih tapeta, barskih stolicai stolova, starinskog tepiha i “obiånog” kredenca vodi nas u pomalo kuñnu atmosferu koja je po pravilu simboldruãtvenog poloæaja æena. I koliku god smo slobodu i emancipovanost oseñali i videli u toj ogromnoj “dnevnoj sobi”pretvorenoj u podijum za ples, toliko nas je skuåenost kredenca, veãto pretvorenog u prostor za igru, podsetio naæensku druãtveno socijalnu ograniåenost. Individualna oslobaðanja i razliåiti odnosi meðu igraåicama predstavljenisu i kroz meðusobnu povezanost, prijateljstvo, ali i zavist i sujetu. Realna i fiktivna radnja su se smenjivale relativno

dobrim tokom, ali je, u jednom momentu predstave,doãlo do nepotrebnog smirivanja nabujale energije. Ne mogu,ada ne spomenem pojedinaåne role sjajnih igraåica Baleta SNP-a.Za poåetak izdvajam iznenaðujuñu transformacijuMaje Grnje,koju sam povodom njenog nastupa u Boæanstvenoj komediji Staãe Zurovca iskritikovala za neispunjenostsvakog pokreta savremenog plesnog izraza. U predstavi Jezik zidova Maja je oåarala svojom igraåkom zreloãñu i gluma-åkom egzibicijom. Svaka åast! Ipak, osoba koja zasluæuje sve reåi pohvale jeste Andreja Kuleãeviñ koja svojim teh-niåkim i izraæajnim kvalitetom par excellance oduãevljava publiku, ali i struånu kritiku. Sigurno da zbog toga ona ivodi celu predstavu i predstavlja “lokomotivu” ove kreacije snaænom scenskom prisutnoãñu i inteligentnom ples-nom tehnikom. S koro rame uz rame uz nju stoje i Frosina Dimovska i Jelena Markoviñ u takoðe izvarednim ostva-renjima kako igraåkim tako i glumaåkim (izdvaja se scena u kojoj Jelena glumaåki, koketno i sigurno ãarmira pub-liku). Taj fenomenalni trio (Andreja, Jelena M. i Frosina) pokazuje sopstvene vrhunske kvalitete upravo u veãtosmiãljenoj ali i precizno izvedenoj sceni u “nepredvidivom” kredencu. Takoðe, Ana Leåiñ, sa stavom “besne” i na-dobudne æene donete na sopstveni, mangupski naåin, nudi sasvim drugu vrstu scenskog izraza, dok su Jelena Leåiñi Danijela Vojinovski, verovatno zbog reæijske i koreografske postavke, ostale pomalo u senci ostalih akterki, ali nitada nisu zaostajale u grupnim igraåkim varijacijama. Æelja koreografa Gaja Vajzmana i Roni Haver da igraåice preðuvlastite granice u potpunosti je ostvarena, a Forum za novi ples i SNP, kao nacionalni teatar koji jedini u zemlji insti-tucionalno neguje savremenu igru, dobili su joã jedno sjajno moderno igraåko delo, ”pojaåano”pozoriãnim fokusom,kao joã jednom stepenicom u istraæivanjima koja vode ka vrhunskim savremenim scenskim ostvarenjima.

Milica Ceroviñ

PREMIJERA PREDSTAVE JEZIK ZIDOVA FORUMA ZA NOVI PLES (SNP),KOREOGRAFI GAJ VAJZMAN I RONI HAVER29. APRIL 2006. / BDP (BEOGRAD), 03. MAJ 2006.

Neukrotiva energija æena

P.S. Predstava Jezik zidova na 40.BITEF-u dobila je nagradu publike!!


Tokom dugog niza godina na festivalu INFANT gostovale su mnogetrupe iz zemlje i inostranstva koje su svojim nastupima ukazivale nakljuåne teatarske i parateatraske tendencije. Infant 2006. u tom smis-lu odraæava promene koje se paralelno deãavaju u teatru i u druãt-vu.S jedne strane stvorili su se novi teatarski oblici kao ãto su per-formans, hepening i plesni teatar,a s druge su u tradicionalne oblikedramskog izraæavanja prodrle nove savremene inovativne ideje.

PRVI DANNovosadskom predstavom Jezik Zidova, projekta SNP-a i njegovogForuma za novi ples, koja je zbog svoje uspeãnosti i kvaliteta dobilanajveñe priznanje na ovogodiãnjem Infantu- nagradu za najboljupredstavu, otvoren je festival.Jezik Zidova se bavi pojmom æene kaobiña koje prolazi kroz razliåita emotivna stanja. Niæuñi paradoksalne,komiåne, senzualne ali i lascivne dramske scene, koreografi Vajz-man i Haver, opåinjavaju kompozicijom koja se iz haosa pretvara upreciznu koreografsku formaciju naizgled nasumiånih mozaika. Tosjajno savremeno igraåko delo, pojaåano pozoriãnim fokusom, odu-ãevilo je publiku i postavilo ozbiljan temelj u profesionalnom alter-nativnom igraåkom pozoriãtu.(o ovoj predstavi åitañete mnogo uovom izdanju Orchestre...).

DRUGI DANNedelju su obeleæile predstava LaLa#3 Cocomotel autorskog par izBelgije i Holandije,kao i prezentacija pozoriãnog projekta Sinagoga ukoprodukciji KCNS iz Novog Sada i Masuh organizacije iz Izraela.Akterke predstave LaLa#3 fotografski su simulirale liåan i javanprostor, kreåuñi se naizmeniåno izmeðu jednog i drugog, pri åemuim je svesrdno pomogao prezentovani video rad.Izuzetno light pred-stava ponudila je pravo malo komercijalno uæivanje i opuãtanje, osta-juñi, moæda, na samoj povrãini umetniåke kreacije.Projekat Sinagoga, s druge strane, je religiozno delo, bazirano napriåama iz Talmuda i Mudraãa. Traæeñi jedinstveni teatarski jezikkoji doåarava ove priåe, reditelji i akteri posluæili su se klasiånimtehnikama glume åija je interpretacija pruæila publici identifikovan-je s likovima drame, dok su pokret i vizuelni teatar podigli predstavuna fantastiåni i mistiåni nivo. Minimalistiåki obraðene, religijskepriåe su bile vizuelno veoma bogate ostavljajuñi prostor liånoj inter-pretaciji.

TREÑI DANU ponedeljak na Infantu prikazane su predstave Tarantulin obedKantijeri teatra iz Italije i Ples u ãumi KCNS koreografa Kacura Kana.U Tarantulinom obedu glumice koje su i isto vreme i kelnerice,upuñuju prisutnu publiku da probaju proizvode iz Selenata, jednemale oblasti iz Italije. Ovakvo stvaranje mesta za pozoriãte i kulturukoje je otvoreno i okrenuto inovacijama donelo je potpuno nov i sim-patiåan pogled na alternativni teatar. Predstava Ples u ãumi raðena jeu tehnici butoa, donoseñi mnoãtvo pokreta prelivanja i gråenja,savrãeno kontrolisanih u pulsiranju tela. Najjaåi utisak, pored maes-tralnog Kucura Kana, åije kretanje se graniåilo s nemoguñim u svo-joj kontroli i neænosti, ostavio je francuski igraå Dominik Stark kojije u solu s maskom prikazao i preneo neverovatno precizna telesnai duhovna iskustva. Jedino je duæina trajanja pojedinih sekvencimogla biti i kraña, kao i svetlo koje je ponekad potpuno remetilo izaslepljivalo glavna deãavanja na sceni.

INFANT 06 24. JUN - 01. JUL 2006

O d s v e g a p o m a l o

LaLax3 Cocomatel


ÅETVRTI DANU utorak smo videli beogradsku predstavu savremenog plesnogizraza Gameplay, koreografkinje Dalije Añin, o kojoj smo pisali u prã-loj Orchestri. Igra sa samim sobom, ili igra moguñnosti i n moguñnosti,kao i igra za i protiv sopstvenog tela, telesni je odgovor na duhovna tra-ganja aktera, za identitetom kome se teæi, za koga se bori... ali im totelesna ograniåenja ne dozvoljavaju.

PETI DANSredu je obeleæila umetnica Tanja Ostojiñ, sa solo multimedijalnimperformansom Nemoguña intergracija kao i Malo pozoriãte “DuãkoRadoviñ” s predstavom Dobro jutro, gospodine zeko! Performans Nemo-guña integracija je interaktivna kompilacija performansa, uliånih akci-ja i dokumentaraca koja dovodi u pitanje migrantsku politiku EU i po-jam terorizma. Tanja Ostojiñ se na osnovu liånog iskustva i sama upo-znala s popularnim strategijama prelaæenja granica koje migrantkinjekoriste veñ decenijama.Izuzetno interesantno i promiãljeno delo.

ÃESTI DANPredstava Egomanija, Teatra Exit iz Hrvatske, predstavljena je u ået-vrtak 29. juna. Ta multimedijalna predstva pojam sopstva posmatra-la je kroz prizmu uspeãnog poslovanja. To ãto je nekada bila liåna za-menica (ja, biñe, osoba), sada, putem promiãljenog menadæmenta,postaje-Ego korporacija,koja posluje kao i svako drugo preduzeñe,promoviãuñi se, unapreðujuñi se i - prodajuñi sebe!

SEDMI DANU petak smo videli dve predstave: performans-koreografiju ShubaraTrance, KCNS koja je bazirana na etno muzici i tehno motivima, a kri-tiåki razmatra mutacije tradicionalnog kroz razne aktuelne kulturneforme i predstavu Jesen... ili kako izgledam?, koja se tematski bavi æe-nom, njenim problemima u savremenom druãtvu, prilagoðavanjemsredini i nesigurnoãñu koje pokuãava da sakrije na razliåite naåine.Na naåin svojstven Pozoriãtu ãeãira, predstava Jesen... ili kako izgle-dam? razmatra muãko-æenske odnose u danaãnjoj Srbiji. Jedan od naj-bitnijih elemenata u predstavi je interesantan i neobiåan kostim. Åe-sto menjanje kostima i koriãñenje samo pojedinih njegovih delova,kao ãto je u najåeãñem sluåaju upravo ãeãir, veãto gradi tok priåe ipredstavlja neku vrstu scenografije.

OSMI DANOvogodiãnji Infant zatvorila je predstava Pisma iz zemlje ãatora u ko-joj su poput koverata pisama iz neke strane zemlje, raznobojni irans-ki ãatori saåinjavali scenografiju. Poruke, pisma u formi plesa, izgovo-rene reåi i pesme, poslate su u svet, od strane ãest iranskih æena, ko-je su izbegle iz Teherana. Uprkos åinjenici da je æenama u Iranu plesi pevanje zabranjeno, æene iznose svoje sudbine, priåaju o slobodi zakoju moraju da se bore raznovrsnim kreativnim moguñnostimauprkos ograniåenjima kakav je i zaãtitni veo koji im skriva lica.

Ovogodiãnji Infant je ukazao na najnovije tendencije savremenogevropskog, a zatim i svetskog teatra, plesa i performansa, velikim iz-borom razliåitih predstava iz svih delova sveta, ali smo svakako pono-sni ãto je naãa, i to novosadska predstava, zasluæeno osvojila nagraduæirija. Kvalitet domañih predstava nadmaãio je strane produkcije, ãtomoæda ukazuje da je selekcija inostranih predstva ipak mogla bitimnogo bolja. Da li je na to uticao nedostatak finansijskih sredstava ilineãto drugo, ne zna se, ali svakako oåekujemo mnogo bolji izbor sle-deñe godine.

Milica Ceroviñ

Orchestra se zahvaljuje na saradnji gospodinu Simonu Grabovcu.

Ples u ãumi

Priåe iz zemlje ãatora


The new edition opens with our usual ORCHESTRA COLUMNA (p. 3) and Safe Dance House by Milica Zajcev, Serbia’s leading bal-let critic and publicist, as well as member of our editorial staff. These days, in the local media, one often comes across the term’safe house’ referring to shelters for women and children, victims of various forms of physical and emotional violence, who takerefuge there. Still, certain types of ‘safe houses’ may be found necessary even by those people who are not lacking any physicalsafety. Such ’safe houses’ can only set out to accomplish their artistic goals provided that they receive concrete, systematic andcontinuous support from cultural institutions of the entire community. One such project worthy of our attention has been imple-mented by a group of artists gathered around ORCHESTRA magazine. They founded the Body Shop Theatre, the first contem-porary dance theatre in Serbia, recently initiating major and difficult negotiations with a Belgrade theatre to join this project asa partner and place its two currently unemployed stages at the disposal of the Body Shop Theatre. This institution also compris-es a small cinema, which is currently inoperative. This is where the founders of the Body Shop Theatre wish to set up the firstDance Movie in Serbia and the first dance video library in our country. Dance Movie would also be the venue for holding lecturesby dance experts, round tables, various conferences and debates. This project, worthy of vast attention, is currently making itsfirst steps. Its future depends on various factors, including the level of the rendered political support. The founders of the BodyShop Theatre are sincerely hoping that in its coming editions, ORCHESTRA magazine would continue to cover the activities ofthis theatre and the series of its special programmes, repertory and new contemporary dance productions. Its goal is to provideopportunities to young dancers in contemporary dance and help them continuously employ their own ideas. Although theseyoungsters may have been discouraged and rejected by the institutions and individuals within the dance establishment, they con-tinue to pursue professional dance as a path that will assure fulfillment, even at the expense of their financial stability.

The column FOR SAFEKEEPING opens on pp. 4-5. This time, it commemorates the 20th anniversary of the death of the greatestSerbian choreographer Dimitrije Parliñ (1986-2006). Unfortunately, our cultural institutions and our national theatre (where Parliñworked, creating his impressive choreographic opus in what was recognized as the golden age of the Belgrade ballet) failed toprepare appropriate programmes to pay tribute to his choreographic opus. Paying its own tribute, ORCHESTRA presents the essayby our longstanding associate Mirjana Zdravkoviñ, ballet critic and publicist, who collaborated with Parliñ as a dancer of theBelgrade National Theatre. While it is difficult to single out a segment of this marvelous text, here is a brief quotation: “DimitrijeParliñ never finished school (professional drama-ballet school), but his intuition and his dancer’s body made him take in the worldas it came to him. Out of the ‘depths of oblivion’ of reality and the idle burden of the triviality of everyday life, he managed toaccomplish a full artistic existence, by using the meanders and aimlessness of his own fate and the fate of others.”

Three years ago, the first Belgrade Dance Festival was held in the Serbian capital. An elaborate report on the Festival’s third edi-tion may be found on pp. 6-12. This is the only festival in Serbia that features productions of prominent international dance com-panies. It is being held every year in April, and the theatres are always packed. We have nothing but praises for the Dance CouncilSerbia-CID UNESCO and its organization of this event, which despite all the political controversy, continues to support artists fromthe newest independent state in the Balkans - Montenegro. In April 2006, Belgrade saw live performances of the following dancecompanies: National Dance Company from Madrid (Spain), Slovenian National Theatre, National Ballet Theatre (Greece), AliasDance Company (Switzerland), Company Niv Sheinfeld (Israel), Company Bernardo Montet (France) and, as the greatest event ofthe festival, the Nederlands Dance Theatre. The festival also hosted an exhibition of photographs by Serge Lido entitled Art andthe Spirit of Dance, dedicated to Milorad Miãkoviñ and his 60 years long artistic career.

On p. 13 we present the photographs of the contemporary production Bang, Bang (Dum, dum) by one of Belgrade independentdance companies. This production deals with myths and mythical phenomena. It is unfortunate that the quality of the pho-tographs allowed us to publish them only in black and white. The visual as published is regrettably unrepresentative of the beau-tiful, colorful costumes (fashioned by one of the show’s creators).

SUMMARY - SERBIA

Wolfgang Amade, Milan Rus & Dejan Kolarov


For almost three years now, the smash-hit production ofWho’s That Singing over There? (Ko to tamo peva), byStaãa Zurovac, guest choreographer from Croatia, is partof the repertory of the Belgrade National Theatre. Bel-grade audiences still unrelentingly pack the theatre, butmore importantly, this production has finally taken ournational dance company to world stages. On pp. 14-17we present reviews of guest performances in Columbia(Bogota) at the Iberoamericano festival, in Canada (Toro-nto), and in Italy (Rome). We are overjoyed with the factthat this production was welcomed by standing ovationsof vast audiences everywhere it toured. Kudos to thecompany, the dancers and the country which had been asgood as erased from the world dance map for almosttwenty years. Heartfelt congratulations!

The Festival of Choreographic Miniatures was founded bythe Association of Ballet Dancers of Serbia ten years ago.This festival is a competitive dance event that has acqui-red an international status. On pp. 18-20, we present thephotographs of the most important short choreographiccreations (up to 10 minutes) awarded this year, as well asthe best creations presented on the second night. Thistime no critical essay on the subject, because we preferthat artists in these photographs speak for themselvesabout the successfulness of this unique festival in Serbia,which has been carrying on for ten years now.

We had the opportunity to see an extraordinary produc-tion Plan B by Compagnie 111 (France) (p. 21). Performersdazed the audience by their mastery in juggling, theirweightless and elegant movements and jumps, their slid-ing, climbing and falling all over the sharply angled platform on the stage specially set up in Belgrade’s Sava Centar. Outstandinglighting in the space of geometrically clear forms added to the enjoyment of observing this intriguing production.

The INTERVIEW with Gilbert Mayer, ballet teacher of the Paris Opera, a true knight of dance, is on pp. 22-23. Mayer is possiblyone of the greatest connoisseurs of the potentials of classical ballet in the world of today. Several years ago, we held an inter-view with Mayer in Paris, who in the meantime visited Belgrade. This time also, in the wake of his visit and collaboration withlocal dancers of the Belgrade National Theatre, we took the opportunity to inquire about his findings and assessments of thecondition of our dance scene, his discoveries of the fresh dance talent, his estimation of dancers’ skills, and his advice and expertinsight.

On pp. 24-26 we present a review of esteemed choreographer Renato Zanella’s production of Wolfgang Amade. This interna-tionally famous production was staged in Belgrade, fully employing local dancers. Zanella himself made sure of staging this pro-duction down to the last detail, surprisingly choosing a cast of very young dancers. The famous Zanella’s choreographic signa-ture made a huge impact on the local dancers - their overall performance was dazzling, while some dancers’ performances wereelevated to amazing levels. The production marked the 250th anniversary of the birth of Wolfgang Amadeus Mozart. It was atrue dance spectacle that our audiences will hopefully be able to enjoy for many years to come. We could only hope that thispiece will also tour internationally, thus intensely motivating the local dancers and making their dance talents accessible to thejudgment of international dance experts.

Following is the INTERVIEW with Renato Zanella (pp. 27-28). Our main interest was to inquire about hit choice of dancers, theircooperation (apparently a reluctant one at first), and their relationship. It seems to have been an adventure for all of them, butone with a satisfactory outcome. Zanella expressed his wish to come back to Belgrade and deepen the cooperation. He hadnothing but praises for the dancers who insisted on working 24/7. Zanella speaks highly of their potential and their desire foreven greater knowledge.

Young director Miloã Sofrenoviñ, who studied at the famous Laban Center (London), and his production Play are reviewed onp. 29. This was a dance experiment that provoked conflicting views among both the dance experts and the audience. The work-ing process on this production was evident, but it still left much to be desired. The only innovation was the use of human voiceas creative space and as an addition to the stage movement. The author of this review is of the opinion that this highly edu-cated and talented artist lacked creativity, and that he has yet to live up to his true artistic potential.

Our detailed report of the 40th Belgrade International Theatre Festival (BITEF) is found on pp. 30-37. This longest-running festi-val is Belgrade’s cultural landmark. In addition to drama, BITEF has a tradition of showing dance productions, this year featur-ing dance even more than in the previous seasons. The festival opened with the production of Body Remix/Goldberg Variationsby Compagnie Marie Chouinard (Canada), followed by Shadows (Senke) by Mudra Teatar from Belgrade and the first festivalproduction of Circus History (Cirkus istorija) by renowned Belgrade ballet dancer and choreographer Sonja Vukiñeviñ. Followingis the Last Landscape (Poslednji pejzaæ) by Josef Nagy, an artist of great international reputation, originally from Kanjiæa, a smallSerbian town, who is slowly but surely returning to his roots. BITEF’s finale was the spectacle Ballet for Life by the Bejart BalletLausanne, the company of the great choreographer Maurice Bejart. Our readers are well aware that ORCHESTRA is alwayshappy to publish its writers’ conflicting views about an event. This practice is much like an expertly debate and is aimed atencouraging the audiences to make their own final judgment about the productions. Thus on pp. 36-37 we present BITEF danceprogramme seen through the eyes of another critic. One of them is applauding, the other one is disapproving, but both of theseviews are highly professional and based on facts. This is a true little showdown, very much worth reading.

Languge of the Walls


The INTERVIEW with Lynn Barr, pedagogue and choreographer from New York, entitled With Music under my Skin, may be foundon pp. 38-39. She worked with Paul Sanasardo, Alvin Ailey, William Bales, Matt Mattox and many others. As a former soloist of theNew York City Opera Company, she teaches at several dance academies. She held an inspiring workshop in Belgrade resulting in thenew production performed by contemporary dance company DDT (which organized the workshop). This amazing woman is capableof bringing the best out of every dancer and making everyone feel special. Her class is a true workout for the soul, the mind and thebody.

On p. 40 we present a review of the production of Il circo della vita, entitled Aestheticized Dance Etudes. This is a production stagedby American choreographer Lynn Barr in collaboration with the members of DDT company. The series of highly aestheticized danceetudes represent, without a doubt, a refreshing event on the local alternative dance scene. They are imbued with postmodernist feel-ings, and much to our surprise, they are far from being hostile. This is a typically female production, sophisticated and authoritativeat the same time.

A very important workshop dedicated to jazz dance was set up in Belgrade by ORCHESTRA magazine and the US Embassy in Belgrade.This two-week event was conducted by Chet Walker, the Director of the Jazz Programme at Jacob’s Pillow (New York), who receiveda Tony Award in 1999 for his musical Fosse. The INTERVIEW with Walker (pp. 41-43) is entitled Jazz is a Form of Dance, while Musicalis a Creation. Walker has done some collaborative work with professional dancers of the only musical theatre in the Balkans, theTerazije Theatre, as well as with semi-professional jazz dancers. In this interview he speaks about jazz and the history of jazz in greatdetail, sharing his analytical thoughts based on vast personal experience and knowledge. His stay in Belgrade was rounded off withspecial workshops for orphaned Roma children and children suffering from the Down Syndrome.

The Terazije Theatre, the only musical theatre company in the Balkans, held a premiere of the musical Chicago (46-48). It was splen-didly choreographed by guest choreographer from Slovenia Mojca Horvat. As one of the best known international hit shows, Chicagobrought the spirit of Broadway to Belgrade. ‘All that jazz’, begins the author of the text, emphasizing the great improvement of ourdancers’ knowledge of jazz dance principles, and pointing out that they still have a lot to learn, having in mind that there is no edu-cational institution that offers studies of this type of performance art. This show still keeps packing the theatre with audiences.

In her INTERVIEW (p. 49), Mojica Horvat, Chicago’s choreographer, explained why, how and how much she departed from the origi-nal choreography by Bob Fosse. Using her own choreographic signature and her personal interpretation of this musical, she ap-proached it creatively, rather than merely imitating the original. She enjoyed her cooperation with the dancers and the actors, whoinitially did not possess great knowledge of jazz dance, but have come to accept her, grateful for the opportunity to learn from her.

The Association of Ballet Dancers of Serbia presented its traditional awards. The life achievement award was presented to Erika Ma-rjaã, the primaballerina of the Serbian National Theatre from Novi Sad and the longstanding artistic director of its ballet company.The only dance award, the Dimitrije Parliñ award (p. 51), was presented to the Language of the Walls (Jezik zidova), performed bythe Forum for New Dance, which was founded by the Serbian National Theatre, as the only national contemporary dance institution.

The review of the production Language of the Walls may be found on p. 52. ORCHESTRA magazine plans to continue writing aboutthis production, which was performed at the 40th BITEF, where it received the audience’s award. Guest choreographers from IsraelGuy Weizman and Rony Haver made yet another smash-hit production in our country. Intricate drama plot and very specific tasks forthe actors have been incorporated into an eclectic contemporary dance. Seven female dancers and one musician performing live dealtwith the subject of woman as a multidimensional being. The untamed energy of women overwhelmed the audience, captivating itsattention with their dynamic and strong performance.

In the conclusion of our section of information from Serbia (pp. 53-54), we present the review of the international festival Infant (NoviSad), that in the recent years hosted many local and international companies. Their performances always drew the attention to themost important theatre and paratheatre trends. This year's Infant reflected the parallel changes of our theatre and the society as awhole.

Translated by Nataãa Tomiñ

Chicago, Ivan Bosiljåiñ and corps de ballet


AUSTRIJA / BEÅ

U sezoni 2005/2006. praizvedene su Impresije Åajkovskog Ivana Kavalarija(Ivan Cavallari), te postavljene premijere Kopelije u koreografiji Ðule Haran-goza starijeg, oca danaãnjeg ravnatelja, baletne veåeri pod nazivom Niãta doMozarta (koreografi Myriam Naisy, Andras Lukacs i Jiræi Kilijan) i OnjeginaDæona Kranka (John Cranko). Za sljedeñu sezonu na pozornici Dræavne operepredviðene su obnove Vragolaste djevojke u koreografiji Frederika Eãtona,Manon Keneta MakMilana, te Romea i Julije Dæona Kranka, dok ñe se obnoviVile lutaka (koreograf Josef Hassreiter) u istu veåer pridodati premijera Kon-certa na trgu na glazbu Johana Ãtrausa u koreografiji Ðule Harangoza stari-jeg. U Narodnoj operi postavit ñe se Ana Karenjina Borisa Ejfmana na glazbuP. I. Åajkovskog, gala koncert i moderna predstava They will rock you na glaz-bu grupe Kvin, u koreografiji Ivana Kavalarija. Sve to, uz Trnoruæicu, Labuðejezero, Æizelu, Oraãara i Djagiljevljevu veåer, svjedoåi o veoma bogatom iraznovrsnom repertoaru beåkog Baleta. Åetvrta ovosezonska premijera, napozornici Dræavne opere, pripala je klasiku neoklasiånog baleta 20. stoljeñakoreografu Dæonu Kranku i njegovu baletu Onjegin. Praizveden 1965. godineu Ãtutgartu, ovom prigodom postavljen je u Beåu prvi put. Kranko je izvrsnopogodio i ostvario specifiånu rusku odnosno puãkinovsku atmosferu. Njegoveintervencije u odnosu na Puãkina sastoje se u nazoånosti sestara Olge i Tatjaneu prizoru dvoboja Onjegina i Lenskog, ãto daje veliku dramsku snagu krajudrugog åina. Kranko takoðer uvodi Onjegina kao lik iz Tatjanine maãte u pri-zoru pisanja njezina pisma, za prvi od njihova dva fascinantna dueta nenad-maãne imaginacije. Drama izvire iz Onjeginova odbacivanja Tatjanina pisma izakljuåuje se njezinim odbacivanjem njegova pisma na kraju baleta.Vokabular baletne klasike Kranko je proãirio mreæom podrãki koje zahtjevajuizvrsnu tehniåku spremnost plesaåa u duetnim nastupima.

Koreografija suæivljeno slijedi glazbu, njezinu liniju, vrhunce i smiraje melodi-je. U mizanscenskim dijelovima karakteristiåan je njegov blago karikaturalnipomak u dijaloãkim odnosno pantomimskim ulomcima. Beåka praizvedba lan-sirala je nove zvijezde, gostujuñe prvake ansambla Das Ballett Jiæija Jelineka(Onjegin) i Polinu Semionovu (Tatjana). Uz njih su nastupili Maria Yakovleva(Olga), Eno Peci (Lenski) i Wolfgang Grascher (Gremin). Veñ na prvoj reprizipojavio se miljenik beåke publike Vladimir Malahov u ulozi Lenskog, ne baã ublistavoj formi, ali s velikim iskustvom iz brojnih produkcija u kojima je nas-tupao. Ostali plesaåi prvi put su tumaåili Krankove likove. Naslovnu uloguponio je Ivan Popov, plesaå krupne graðe i markantnog lica te elegantnihkretnji, ãto ga je åinilo dojmljivim tumaåem “suviãnog åovjeka” i njegovihneuspjeãnih traæenja samoga sebe. Dueti s Tatjanom Simone Noja bili sutehniåki pouzdani i atraktivni, ali je njoj nedostajalo glumaåke i interpreta-tivne izraæajnosti. Vrlo dobra bila je Olga Natalije Palshine i izvrsno karakte-riziran, njeæan i dostojanstven knez Gremin Gregora Hatale. Raskoãnu pro-dukciju opremila je scenografkinja i kostimografkinja Elisabeth Dalton.

Mladen Mordej Vuåkoviñ

Rasko{na produkcija

T R U P A D A S B A L L E T T - P R E M I J E R A B A L E T A O N J E G I N ,K O R E O G R A F J O H N C R A N K O

Razvoj suvremenog glazbenog kazaliãta u Europi izaziva promjene koje se joã do prije nekoliko godina nisu ni nazi-rale. Klasiåni balet uopñe viãe nije zastupljen u opernim produkcijama. Baletna glazba i baletni prizori redovito seizvode, ãtoviãe, nikome ne pada na pamet kratiti ih niti izbacivati iz predstava. Ali, na tu glazbu se ne pleãe, veñredatelji pronalaze nove i drugaåije naåine njezina uprizorenja. Zato su baletni ansambli izgubili dio prostora svo-jega djelovanja, ãto je dovelo do stvaranja novog baletnog ansambla poåetkom ove sezone u Beåu. Po receptusliånom berlinskom, udruæena su dva postojeña baletna ansambla, Dræavne i Narodne opere, u jedan. Novi ansam-bl ima podugaåki naziv Balet Beåke dræavne opere i Narodne opere, ili krañe, Das Ballett. Nastupa na objema pozor-nicama, a ravnatelj mu je Maðar Ðula Harangozo (Gyula Harangozo) koji je naslijedio Italijana Renata Zanelu.

Polina Semionova i Jiræi Jelinek

Vladimir Malahov


BOSNA I HERCEGOVINA / SARAJEVO

PREMIJERA LABUDOVOG JEZERA U IZVOÐENJU BALETA NARODNOG POZORIÃTA

U ulozi Odete i Odilije predstavila se izvrsna Sofia Gumerova,prvakinja petrogradskog Marijinskog teatra, nadasve kvalite-tna balerina koja je znalaåki i s odgovarajuñim senzibilitetompristupila dvostrukoj ulozi, pokazala je vrlo lijepe ruke i lijepedevelopee, kroz adaðo u prvom åinu prikazala krhku, njeænulabudicu, kao bespomoñno biñe, u treñem åinu dala je superi-ornu i tehniåki vrlo preciznu ulogu. Svoju ulogu ostvarila je usvakom pogledu kao izvrsnu kreaciju, tehniåki zrelu ikreativno snaænu.

Izvrstan partner bio joj je Mihail Kaniskin, prvak ãtutgartskoBaleta, elegantan i impresivno siguran u najteæim tehniåkimzadacima. Njihove solistiåke varijacije, a osobito sjajno izve-deni dueti u drugom i treñem åinu opravdano su nagraðeniburnim aplauzom publike.

O plesaåu Evgeniju Gaponjku teãko je neãto viãe reñi jer ulogaRotbarta u ovoj produkciji ne iziskuje veñe zahtjeve. Ostavioje blijed dojam åarobnjaka, åemu je pridonijeo i loã kostim.

U pas de trois u prvom åinu korektno su nastupili Maria Ãåer-banenko, Sea Rom Chung i Roman Vladimirov. Ansambl jebio odliåno uvjeæban, posebno balerine, tehniåki ujednaåeneu drugom i åetvrtom åinu. Baletni majstor znalaåki je skrenuopozornost na gornji dio tijela, tako da se neke neåiste pozici-je nogu nisu zamjetile. Svi plesovi u treñem åinu bili su ukarakteru.

Predstava je u cjelini djelovala dostojanstveno kao primjere-na produkcija klasiåne postave Labudovog jezera, åemu jepripomogao odliåan orkestar Sarajevske filharmonije na åelus dirigentom Aleksandrom Filatovom, gostom iz Njemaåke.


Izraz odluånostiNarodno pozoriãte u Sarajevu ustrajno od kraja rata obnavljabaletnu umjetnost. Balet je vrlo lako uniãtiti, a teãko i mu-kotrpno obnoviti, za ãto ima dosta primjera i kada nije u pi-tanju tako drastiåan razlog kao ãto je rat. Zahvaljujuñi upor-nosti umjetniåke direktorice Baleta Edine Papo, uz podrãkuuprave pozoriãta, sarajevski Balet doãao je sada i do Labu-dovog jezera, djela koje u njegovoj polustoljetnoj povijestiima zapaæenu tradiciju. Iako bi veñ sam naslov djela i njegovomjesto u baletnoj umjetnosti trebali oznaåiti vrhunce djelova-nja nekog ansambla, u sadaãnjem trenutku sarajevskog Ba-leta Labuðe jezero viãe je izraz odluånosti da se ustraje i ba-let odræi unatoå nizu teãkoña i nepovoljnih okolnosti. A to ite-kako zasluæuje pozornost i podrãku jer ni mnogo razvijenije ibogatije sredine, npr. u nizu austrijskih i njemaåkih kazaliãta,nisu uspjele saåuvati klasiåni balet.

Postavljanje na scenu Labudovog jezera Petra Iljiåa Åajkov-skog traæi ispunjenje niza zahtjeva - velik i tehniåki dotjeranansambl, kao i tehniåki savrãene zvijezde za glavne uloge. Toje velika ansambl predstava s nizom plesnih brojeva razliåitihzahtjeva i karaktera. Potreban je i umjeãan koreograf koji ñesve elemente povezati u skladnu cjelinu. Koreograf VasilijMedvedev dobro je uspio prilagoditi zahtjeve djela trenut-nim moguñnostima ansambla, uz sudjelovanje polaznikaBaletnog studija Narodnog pozoriãta u razredima nastavnicaÐuke Nikoliñ i Mije Praão. Medvedev, zaåudo, nije uspio nizprizora prilagoditi ograniåenjima premale pozornice Narod-nog pozoriãta.

Sofija Gumerova i Mihail Kaniskin

M. Ãåerbanenko, S. R. Chung i R. Vladimirov


PREMIJERA PREDSTAVE ASOBU JOÆEFA NAÐA,KOREOGRAFSKOG OMAÆA ANRIJU MIÃOU, N A F E S T I V A L U U A V I N J O N U 07. JUL 2006.

FRANCUSKA / AVINJON

Zvuk zvonåiña se gubi u povetarcu koji preleñe atrijum Papske pa-late. On naduvava pantalone lutke umotanog lica koja sedi za sto-lom i åeka. Samac koji veåera ima tuæan izraz lica, kao na sahrani.Omiljeni motivi koreografa i likovnog umetnika maðarskog po-rekla Joæefa Naða su na broju:sto, marioneta bez lica, povratnostæivot-smrt. Ne raåunajuñi drveni plot kojim je ograðena jednastrana scene, dok se preko puta uzdiæe jedan mali åetvrtasti podi-jum. Neka sarabanda poåne!U petak, 7. jula, Asobu (na japanskom “igra”) Joæefa Naða, pridru-æenog umetnika Festivala u Avinjonu 2006, skupio je u jednom ãi-rokom pokretu rasuti dah, komade nadrealistiånog sna protkanogtekstovima Anrija Miãoa (1899-1984). Ova predstava je njemu uåast. U gestikulacionom i zvuånom usponu, ãesnaest izvoðaåa iåetiri sviraåa, svi obuåeni u crno i sivo, dali su reåi “åini” potpunonovi prizvuk u kome tama i lepota ljudskog nalaze ravnoteæu upomahnitaloj rastrzanosti. Zaãto Japan? Zbog Miãoa, pre svega. Posle Rejmona Rusela, Bru-na Ãulca, Georga Bihnera, Joæef Nað se rimuje s putopiscem upredstavi Asobu. Za podrãku tokom svog spektakularnog puteãe-stvija, u neåemu ãto uvek, manje ili viãe, liåi na introspektivnouronjavanje, Nað je izabrao Miãoa, dugogodiãnjeg mentalnog part-nera, åija je bliskost ovde plodonosna za njegova snoviðenja.Mião je proputavo Evropu i Aziju da bi se zaustavio u Japanu preDrugog svetskog rata. Nað redovno radi u Japanu i izabrao je ãestjapanskih igraåa za predstavu Asobu. Ali, Miãoov uticaj se tu nezaustavlja. On je slikao i crtao. Nað takoðe. Koreograf voli da obi-lazi pariske galeriste koji imaju pesnikova dela. Ne moæe se reñida izdaãna linija jednoga ne podseña na pomni i gusti potez peromdrugoga.Na skoro potpuno praznoj pozornici Joæef Nað puãta svoju poma-mu da igra slobodno, trasirajuñi pomeranja grupe ili znalaåki us-klaðena povlaåenja u paru. Æena sklupåana u naruåju muãkarcaili ona koja lebdi nad njim kao straæar veñ sada se upisuju u retkevinjete albuma sa slikama Joæefa Naða.Isto vaæi i za pojedinaåna izvoðenja æena, kojima ne treba niãta daogrebu vazduh sanjajuñi da ga miluju. Plastiåan, koreografski gestkoji reciklira tela da bi doveo biña iz maãte koja igra senki subli-miãe u paradna åudoviãta.

Joæef Nað opåinio Avinjon


Prag po prag

Joæef Nað je jedno izdeljeno, isparåano biñe. Njegov pleskreñe u prasak, lomi plesaåa, ali ga ne slama. Njegovopozoriãte i slika. Njegova dubinska struktura gde se scenereðaju jedna u drugu kao lutke babuãke, åija sliånost nespreåava neznatne razlike, saæima poetske asocijacije kojemoæe da smisli jedino razuzdani sanjaå koji ujedno pati odnesanice. Prag po prag, likovi tonu, upinju se udarcemglavom da odagnaju koãmar koji proviruje iza himerestvarnosti. Kod Naða uvek postoji naliåje æivota koje sejavlja u naglom skoku lucidnosti.Pitanje lica, drago Miãou, kod Naða se koncentriãe u figurimarionete. Uvijena kao mumija spremna za pokop ili pot-puno sakrivena ispod marame za neki japanski ritual unovoj verziji, lice, taj otvoreni glasnik liånosti, ideskriveno, nejasno. Jedini Naðov autoportret, nastao 2002,nije sluåajno nazvan Dnevnik jednog neznanca, postavlja-juñi pitanje identiteta ili onog za koji mislimo da gaimamo.U odseånom ritmu muzike koju su potpisali AkoãSelevenji i Silard Mezei (dve nedelje pre poåetka, sauåes-nik-muziåar Vladimir Tarasov, retka zverka u koreogra-fovoj lajv-pratnji, skinut je s predstave), Asobu se deãifru-je korak po korak kao enigma bez kljuåa. Na tankim ili de-belim udaraljkama, sa kontrabasovima, flautom i violi-nom, Igra se dræi viãe od sat i petnaest minuta, intenziv-na, plodna (skoro previãe pred kraj), kao da Nað sam sebeuzima za taoca. Dæez-tonovi ove napete æalopojke jauåucenu koju treba platiti da bi se ostalo u æivotu. Piãem da bih putovao po sebi, govorio je Mião. Slikati, kom-ponovati, pisati: putovati po sebi. U tome je avantura æivih.Od osnivanja trupe 1986.godine, ãest godina poãto jenapustio rodnu Jugoslaviju i doãao u Francusku, JoæefNað, imenovan za direktora Koreografskog centra u Orle-anu 1995. godine, sledi jedno delo opsednuto spoznajomsebe i neumitnoãñu sudbine. Cikliåan, Asobu s retkomamplitudom perpetuira krug æivota i smrti na neprestanopomeranom horizontu. Predstava paradoksalno proåiãñe-na, a ipak puna referenci, åita se kao manifest jedne svestikoja trenutni mir nalazi samo u pokretu predstave. Za svoje prvo nastupanje u Atrijumu, Nað je imao hrabro-sti za jednu neobiånu podelu uloga. Uz ãest novopristiglihJapanaca u trupi i savrãenih destabilizujuñih faktora, odl-åno i moñno prisustvo starih je pomerilo klatno. MaðariIãtvan Biåkej, Peter Gemza, Ðork Sakonji, kao i Ketlin Rej-nolds, Matild Lapostol, Sesil Luaje i Naser Marten-Gusedaju glavni akcenat predstavi Asobu. Ta plejada, koja sas-vim jednostavno dræi Naðovu priåu u ruci, pruæila joj jeneoåekivani divni procvat.

Prevod: Tatjana Rackoviñ

Nað,plemenski voða

Neobiåno pleme se smestilo u atrijumu, u podnoæju zidina. Snepokretnim zvanicama, kamene gozbe oko lutke umotanoglica, oni su posluga na okamenjenoj proslavi kojoj ñe sviraåi,postavljeni sa strane, dati ako ne veseo ono bar æiv karakter. Upredstavi Asobu moæe se videti posmrtna ceremonija, ritualkoji bi zapoåeo oko jednog stola, nastavio bi se plesovima i za-vãio jednim zbogom, slika, projektovana na kamenju, jednogdugog åamca na velikoj reci, na putu ka destinaciji za koju pre-doseñamo da je mirna, åak iako bi reka bila Aheron.Ali znaåenje ovog putovanja verovatno nije toliko znaåajno.Enigmatiåna predstava, Asobu je stvar znakova, viãe negosmisla. Ne gubimo se u njemu åim pristanemo da se ne prepo-znajemo. Naslov znaåi “igra” na japanskom; igra lavirinta akohoñemo, gde potreba da se naðe izlaz brzo postaje sekundarna,toliko se tu radoznalost grupiãe u sadaãnjosti.Æivahno pleme åudno se ponaãa. Da bi ustali od stola, ålanovise spuãtaju i prolaze ispod njega.Udarajuñi rukama kao insek-ti ili perad, pomeraju se skokovima, sa rukama na podu; buba-ãvabe ili primati, doåaravaju ujedno i period pre i period posleljudske vrste. Ali ovoga puta Joæef Nað ne pravi omaæ KafkinojMetamorfozi ili Izveãtaju za jednu akademiju nego pesnikuAnriju Miãou.Kako kroåih u to selo, povede me åudan zvuk na trg pun sveta naåijoj su se sredini na jednom podijumu ,na smrt borila dva skorogola åoveka, sa teãkim klompama na nogama. Tako Mião opisujeu Putovanju u Veliku Garabanju svoj dolazak kod Haka. U deluOvde, Podema on opisuje stanovnike Indirija koji vrlo rano osta-ju bez zuba, pa hranu moraju da im ævañu psi koji su za to obuåe-ni. Nema greãke: trupa okupljena oko Naða pripada porodiciåudnih naroda, s ponaãanjem koje je namerno okrutno ili ap-surdno, onako kako je pesnik pobrojao u viãe dela. Pa ipak, pre-dstava nema cilj da bude ilustrativna, ne treba traæiti kom liter-arnom fragmentu odgovara taj ili taj prizor. To ãto Nað ovdehoñe je ples u odjeku. Odjek strasti crteæa ili kaligrafije (tela ple-saåa zamiãljena kao mrlje u pokretu)i putovanja viðenog kaohalucinacija, unutraãnja avantura (piãem da bih putovao po sebi),to je odgovor na neugodnost sopstvene prisutnosti.Ali srodnost s Miãoovim delom nije jedino objaãnjenje za ãarmkojim odiãe Asobu. U atrijumu zemlja i njeni stanovnici nisusamo literarna kreacija. Iako okruæuju lutku, igraåi, meðu koji-ma i sâm Nað, nisu marionete, nego tumaåi pokreta, ujednostegnuti i opuãteni, koji na iznenaðujuñi naåin prihvataju dru-ge kodove: åetiri japanska buto plesaåa prikljuåenih trupi pa-dovima, skokovima i okretima ostalih pruæaju svu svoju umet-nost raãålanjivanja pokreta. Kad je reå o zemlji, koreograf je ek-splicitno pokazuje putem slika projektovanih na zidine: slikenjegovog rodnog sela u Vojvodini, u koje se vraña svake godine,kao ãto se åovek vraña svom izvoriãtu. Fantastiåan i miste-riozan,balet Asobu je i åudno prepoznatljiv on priåa priåu jednezajednice u susretu s ratom, smrñu i ponovnim poåetkom.

Rene Solis

Prevod: Tatjana Rackoviñ

Tekst autora Rene Solis-a Orchestra je preuzela iz pariskih dnevnih novinaQuotidienzahvaljujuñi ljubaznosti gospodina Zoltana Biåkeja na åemu mu se

naãa redakcija iskreno zahvaljuje.

Orchestra je preuzela tekst specijalnog dopisnika dnevnih pariskihnovina Le Monde zahvaljujuñi ljubaznosti gospodina Zoltana Biåkejana åemu mu se naãa redakcija iskreno zahvaljuje.


FRANCUSKA / AVINJON

Slikar i vajar Migel Barselo (Miquel Barceló) je nadaleko poznat isvoje radove izlaæe ãirom sveta. Na meðunarodnu savremenuumetniåku scenu stupio je 1982.godine kada je saraðivao na pro-

jektu Dokumenta de Kassel. Od tada svoje slike, skulpture i predmeteod keramike izlaæe u najznaåajnijim svetskim muzejima savremeneumetnosti poput Centra “Æoræ Pompidu” u Parizu, Fondacije Magt (laFondation Maeght) u Sen Pol de Vansu na jugu Francuske i u Muzejumoderne umetnosti u Njujorku.

Roðen je u Felantiksu na Majorci. Poznat je kao veoma plodan stvaralac,ali i po svojoj velikoj energiji za transformisanje i oæivljavanje razliåitihmedija. Jedan deo godine boravi na svom rodnom ostrvu Majorka, drugideo u Parizu gde ima radionicu, ali i u Maliju gde povremeno odlazi od1995.godine. Migel Barselo radi sa ãirokim spektrom materijala: blatom,pepelom, peskom, æivotinjskim lobanjama i sl. Sa stanoviãta uåestalostinjegovih motiva - likovi iz basni, borba bikova, morske dubine - moæe sereñi da njegov rad predstavlja svedoåanstvo njegove solarne energije,æeði za æivotom, radoznalosti ali i protoka vremena, æudnje i smrti.

Provevãi mnogo vremena sa slikarom i njegovim radovima u studiju,gde bi ponekad i prespavao i igrajuñi se sa senkama pri svetlosti sveñe,konturama objekata i platna, Joæefu Naðu se rodila jedna ideja - da uðeu sliku. Ubrzo je taj koncept saopãtio Barselou koji se u svom slikarskomradu bavi organskim promenama, i tako je nastala ova predstava. Dvaumetnika su zamislila zid od crvene gline, poput zidova u Kanjiæi, rod-nom gradu koreografa i nalik na Barseloove radove od keramike (jedanod njegovih velikih radova koji je u toku je oblaganje podova terakotomu Kapeli svetog Petra u Katedrali na njegovoj rodnoj Majorci). To je bioteren na kome su se dva umetnika sastala i smelo kroåila u univerzumonog drugog. Razmena izmeðu slikara-koreografa i koreografa-slikarastvorila je prostor za ovaj jedinstven eksperiment.

Od materijala u pokretu - åije platno predstavljaju tela dvojice umetni-ka, ponekad ozbiljnog, ponekad burlesknog - nastaje serija efemernihslika koje se stalno menjaju. Ova predstava otkriva osnovnu uloguslikarskog åina ,æivo dejstvo medija koji se tokom jednog sata iskrivljujei pretvara, kao i stvaran fiziåki proces u srcu slikarskog rada. Povratakkorenima, arhaiåne forme koje podseñaju na umetnost iz kamenogdoba, reljefi, dubina povrãine, slojevi naneti jedni preko drugih, materi-jali koji se raspadaju sve dok postepeno tela ne iãåeznu, kao utopljena uglinu, ostavljajuñi prazan prostor za novo veåe, kada ñe biti stvoren nekipotpuno drugaåiji rad, åiji je usud da nestane.

Irène Filiberti

Prevela: Nataãa Tomiñ

PREMIJERA PREDSTAVE PASO DOBLE JOÆEFA NAÐA NA FESTIVALU U AVINJONUJUL 2006.

Kanjiãki crveni glineni zid

Tekst autora Irène Filiberti Orchestra je preuzela iz pariskog Liberationzahvaljujuñi ljubaznosti gospodina Zoltana Biåkeja na åemu mu senaãa redakcija iskreno zahvaljuje.


GRÅKA / ATINA

K O N C E R T N A D V O R A N A U A T I N I - M E G A R O N M U S I K I S A T H I N O N 03. APRIL 2006.

U koprodukciji sa Evropskom ogranizacijom koncertnih dvorana (Europe-an Concert Hall Organisation), Megaron Mousikis je predstavio najnovijirezultat saradnje Akrama Kana (Akram Khan) i njegove kompanije s kom-pozitorom minimalistom Stivom Rajhom (Steve Reich). Povod je bio pro-slava sedamdesetog rodjendana Stiva Rajha. Susret ova dva umetnika bioje oåigledno neizbeæan - obojica su proãla put multikulturalizma i minima-lizma, a njihov dosadaãnji rad nosio je peåat univerzalnosti.U prvom delu koncerta, ansambl London Sinfonietta izveo je dva ranijarada Stiva Rajha: Different Trains i Sextet, pod dirigentskom palicom Bre-da Lubmana (Brad Lubman). Repetitivni motivi ovih minimalistiåkih rado-va nisu naiãli na odobravanje neupuñene publike koja je prevashodnodoãla da vidi Akrama Kana. Nekima je bilo nelagodno, nekima dosadno,ali su oni bolje upuñeni uæivali u koncertu zatvorenih oåiju. Juænoafriåki igraå Gregori Makoma (Gregory Maqoma), juænokorejski ig-raå Jung Ðin Kim (Young Jin Kim) i Akram Kan su u produkciji Variationfor Vibes, Piano and Strings dali novu dimenziju univerzalnosti, razliåitostii poãtovanju prema sopstvenoj kulturi. Jedan za drugim, ovi igraåi su,koristeñi repertoar osnovnih pokreta u poznatom Kanovom stilu - meãav-inu tradicionalnog severnoindijskog plesa katak i savremenog zapadnogplesa, izveli priliåno neutralnu muziåku varijaciju i iscrtali jednu åudesnumapu. Mapu bez granica, ali bogatu bojama raznih naroda i liånih iskus-tava. Njihovi solo nastupi su se na kraju slili u trio i stalna razmena pokre-ta i oseñaja izmeðu njih trojice na kraju je „zavela“ orkestar. Kao vrhunacveåeri, maestro Bred Lubman je izaãao na pozornicu i sva åetvorica supoåela da se kreñu po jedinstvenom kodu, menjajuñi pozicije i pokrete.Igra i dirigovanje postali su jedno.

Maria [email protected]


Kad je Akram Kan sreo Stiva Rajha

REKVIJEM DÆONA NOJMAJERA ITRUPA HAMBURG BALET08-11. APRIL 2006.

Dæon Nojmajer (John Neumeier) je koreograf komeje stalo do opstanka tradicije klasiånog baleta, alikoji istovremeno svojim radovima daje savremenidramski kontekst. S druge strane, najpoznatiji rekvi-jem na svetu je Rekvijem koji je V. A. Mocart, ne us-pevãi da ga zavrãi, potpisao sopstvenom smrñu. Dvestotine godina kasnije, Dæon Nojmajer i HamburgBalet, upotrebili su gregorijanske horske himne is-tovremeno kao suprotnost i kao dopunu nedovr-ãenom Rekvijemu. Nojmajer je iskoristio nedosled-nost muzike Rekvijema kombinujuñi je sa iznenad-nim solo varijacijama koje su sa stanoviãta prostorai znaåaja predstavljale tek male liåne pristupe tekstui muzici. Na sceni su se pojavile dve grupe igraåa koje su ig-rale u paralelnim univerzumima. Prva grupa se sas-tojala od sedam igraåa u belim uniformama, koji suuz zvuke gregorijanskih himni izvodili linearne, sve-dene, mirne i arhaiåne pokrete, simbole molitve iboæanskog. Druga grupa igraåa, koju koreograf na-ziva “napuãtenima“ - bila je odevena u raznu sva-kodnevnu tamnu, gotovo crnu odeñu, i ona je pred-stavljala putnike koji su doåaravali rekvijem uz oåaj,uznemirenost, zabrinutost i strah od nepoznatog.Sam prostor je bio toliko neutralan da je liåio naåekaonicu. Igraåi u belom su se kretali paralelno saigraåima u crnom, ali tako da im ostaju nevidljivi.Vaæno je da “napuãteni“ shvate i prihvate znaåajdrugih, kaæe Nojmajer.Kontrast u odnosu na temusmrti je neizbeæan. Sa oseñajem zebnje posmatra-mo “napuãtene“ dok postepeno spoznaju postoja-nje igraåa u belom i naklonost koju im oni poklanja-ju. Njihovi isprekidani i iznenadni pokreti postepe-no postaju linearni i svedeni dok se kreñu u koloni,uz stepenice, i tako napuãtaju pozornicu.



Akram Khan Company

HU

GO

GLE

ND

ININ

G


Proãle godine, Gråki festival (Helenic Festival)proslavio je svoju pedesetu godiãnjicu. Meðu-tim, tada niko nije mogao da pretpostavi da ñemesto odræavanja narednog Festivala biti sa-svim promenjeno. Izmene Festivala inicirao jenovi umetniåki direktor Jorgos Lukos (GiorgosLoukos), nekadaãnji direktor lionske Opere,koji je uloæio sve svoje napore i iskustvo da ihsprovede.

Najpre je duæinu trajanja Festivala sveo sa ãestmeseci na dva (jun-jul), odabravãi Herodeion,rimsko pozoriãte iznad Akropolja, za mestoodræavanja dodatnog programa, kako biobezbedio siguran prihod. Broj lokacija odræa-vanja Festivala poveñao je sa dve (Herodeion iantiåko pozoriãte Epidaur) na åak jedanaest.Blizu sedamdeset baletskih predstava, koncer-ata, pozoriãnih predstava i izvoðenja antiåkihdrama „zaposelo“ je noñni æivot Atinjana idalo gradu sjaj kakav je poslednji put pre togaviðen za vreme odræavanja Olimpijskih igara2004. godine. Program je bio izuzetno kvalite-tan i toliko bogat da bi bilo nemoguñe ovomprilikom osvrnuti se na ceo njegov sadræaj.

Kada je u pitanju umetniåka igra, lep simboli-åan poåetak Festivala oznaåila je kreacija PetitPsaume du Matin Joæefa Naða. Njegova „slo-venska oseñajnost“ bila je zasluæna za ovo di-rljivo mistiåno iskustvo, a izvanredni DominikMersi (Dominique Mercy) ruãio je sve granice.

Kompanija Sasha Waltz and Guests sa pro-dukcijom Tela (Bodies) predstavila nam je pre-lepo platno æivih slika saåinjenih od tela, moñ-ne dramaturgije, koja se okonåava ãizofrenimponaãanjem modernog åoveka.

Studenti i profesori Peking Opera School pred-stavili su nam skicu svojih svakodnevnih veæbi,posle koje su usledili kratki odlomci iz najlep-ãeg kineskog repertoara.

U saradnji sa Centre Choreographique Nationalde Rillieux-la-Pape, trupa Compagnie MaguyMarin predstavila je produkciju Umwelt. Bila jeto izuzetno dobro koncipirana i obraðenatema apsurdnosti postojanja, sa jednog sasvimradikalnog i smelog stanoviãta za svet igre.

Produkcijom naslovljenom Ili je bunar bio du-bok, ili su padali presporo, jer su imali vreme-na da gledaju oko sebe (Either the well wasdeep or they were falling too slow, having ti-me to look around), kompanija Christian Riz-zo/l’association fragile pruæila nam je iskustvosaåinjeno od veoma raznorodnih elemenata.Nemoguñe je svrstati Kristijana Ricoa u bilo ko-

ju kategoriju, ãto njegovi radovi i dokazuju. Sa-gradio je svoj kosmos od paråiña rasutih na po-zornici i uveo predmete u stalnom pokretu, uzpratnju æivih bubnjeva i elektronske muzikekoja je atmosferi davala mnogo elektriciteta.

Svi su æeljno iãåekivali Silvi Gilem (SylvieGuillem) i Rasela Malifanta (Russell Malip-hant), dvoje jedinstvenih umetnika iz razliåitihoblasti umetniåke igre. Iako potpis Gilemovesaåinjava klasiåan i neoklasiåan balet, njen od-vaæni duh naveo ju je da se osmeli da na scenioproba jedinstvenu tehniku dueta iz produkci-je Solo/Shift/Two/Push Rasela Malifanta.

La Fura dels Baus, poznata katalonska trupa,åiji je igraåki vokabular uzdrmao Ãpaniju osa-mdesetih godina, konaåno se obrela u Gråkoj.Kafkina Metamorfoza posluæila je kao inspi-racija za istraæivanje unutraãnjosti njihovih bi-ña. Staklena kocka koja se pomera, ogromanvideo-zid, zvuk, pokret i dijalog bili su sredstvaza izraæavanje delikatne ravnoteæe izmeðubeznaða i nade, oåaja i señanja.

Usledile su dve gråke trupe: Oktana DanceTheatre Konstantinosa Rigosa sa kreacijomDraft B, inspirisanom pesmom Slobodni podokupacijom (The Free Besieged) gråkog pesni-ka Dionisiosa Solomosa, i Elatirio Dance Com-pany sa produkcijom Seme (The Seed) iz kojese nazire zabrinutost Marilije Krisospati (Mar-ilia Chrysospathi) za åovekovu æivotnu sredinu.

Raãid Uramdan (Rachid Ouramdane), sveæ dahfrancuske baletske scene, pristigao iz imi-grantskog predgraða Pariza, poreklom je izAlæira. U proleñnom broju Orchestre 2005. go-dine objavljen je prikaz njegove poznate, zadi-vljujuñe kreacije Les morts pudiques, koju samimala prilike da vidim na Monaco Dance Fo-rum 2004.

Postoji li iãta ãto veñ nije reåeno o Pini Bauã(Pina Bausch)? Predstavila je svoj åuveni CafeMuller, autobiografsku kreaciju koja se osvrñei na istoriju Wuppertal Tanz Theatera. Ovo jebila istinita priåa o usamljenosti.

Novitet na Festivalu je bio segment U sitne sa-te (After Hours). Disk dæokeji i æiva muzikamamili su publiku da nastavi da ove kratke let-nje noñi ispunjava dugim razgovorima o od-gledanim predstavama i umetnosti u celini.

Gråki festival se zaodenuo novim ruhom - æi-veo Atinski festival Epidaur!



GRÅKA / ATINA

ATINSKI FESTIVAL EPIDAUR - NOVI POÅETAK ZA NAJSTARIJI GRÅKI FESTIVALJUN/JUL 2006.

Odvaæni duh Jorgosa Lukosa

Either..., Christian Rizzo

Petit Psaume du Matin, Joæef Nað


HRVATSKA / ZAGREB

PREMIJERA BALETA ÆIZELA U HRVATSKOM NARODNOM KAZALIÃTU

(Ne)promiãljanje baletske klasike

Nova stara, vjeåno mlada baletno-romantiåna Æizela Adolpha Adama vratila se na repertoar Hrvatskog narodnog kazaliãta u Zagrebu. Napoåetku sezone najavljena je obnova toga djela, a sada se izaãlo s premijerom. Prethodna Æizela imala je premijeru 2003.godine, dakleprije samo tri godine, u koreografiji i reæiji Dinka Bogdaniña prema Koraliju i Perou. Sadaãnju predstavu postavila je koreografkinja IraidaLukaãova sledeñi takoðer Koralija i Peroa, ali i redakciju Marijusa Petipa. Razlike u koreografiji izmeðu tih dviju predstava znane su balet-nim struånjacima. Ãiroka publika neñe ih zamijetiti,moæda ñe poneki bolji poznavatelj uvidjeti razliku u postavi seljaåkog pas de deux-a uprvom åinu.U osnovi, Æizela je oba puta prikazana u svojoj uvrijeæenoj, prepoznatljivoj klasiånoj koreografiji tvoraca toga djela. Stara sepredstava nije mogla “potroãiti” u samo tri godine. Zaãto su nakon samo tri godine raðeni novi kostimi, nova scenografija, troãeni novciza to? Ansambl je morao uvjeæbavati razliku u koracima koja ñe neãto viãe znaåiti samo uskom krugu struånjaka, a publika nije dobilaniãta bitno novo.Ukrajinska baletna umjetnica Iraida Lukaãova dugogodiãnji pedagog i baletna majstorica zagrebaåkog i ljubljanskog Baleta. Uvjeæbavasoliste i povremeno prenosi koreografije klasiånih baleta. U tome je umjeãna ,iako je brojne prizore nepotrebno pomakla na samu rampu,dok je pozadina pozornice bila neiskoriãtena.U novoj premijernoj Æizeli pojavio se i novi protagonistiåki par. Naslovnu ulogu prvi put jezaplesala Edina Pliåaniñ i uvrstila je u svoja uspjeãna ostvarenja. Tehniåki ju je lijepo savladala, naroåito u drugom åinu gdje su doãli doizraæaja njeni lagani skokovi, veliki raspon i balansi. Gluma je u ovom baletu vaæan segment, pa joj u doåaravanju Æizelinog ludila u prvomåinu i emocija koje to prate predstoji joã rada na dotjerivanju uvjerljivosti. Njezin partner, gost iz Ãtutgarta Friedemann Vogel, ima lijepufiguru, mekane doskoke i prekrasni arabesque, ali unatoå tome nije doåarao lik grofa Alberta kakav bi on trebalo da bude.Virtuozna Mirna Sporiã i njen partner Dinu Tamazlacaru, koji se istakao skokovima, uåinili su seljaåki pas de deux u prvom åinu vrlo atrak-tivnim. Predstavom je glumaåki najviãe dominirao Tomaæ Rode kao ãumar Hilarion. Bio je dojmljiv i potresan zbog krivnje kojom je pri-donijeo Æizelinoj nesreñi.Åini se kao da su neke uloge bile podijeljene po kriteriju lijepog izgleda. Batildu je igrala lijepa, ali glumaåki bezizraæajna Elisa Klein.

Mihaeli Devald u ulozi Mirte ljepota nije pomogla jer ulogu je zbog teæine skokova jedva izdræala do kraja. Njene pratilice Saulje Ashimovai Ivanåica Miroãeviñ bile su zadovoljavajuñe korektne, kao i najveñi dio ansambla. U manjim ulogama nastupili su Mateja Puåko-Petkoviñ(Æizelina majka), Ioan Barbu kao Vojvoda od Kurlanda i Andrej Barbanov (Vilfred). Scenografija Dinke Jeriåeviñ prepoznatljiva je, a kos-timi Karla Klemenåiña dosadno uniformirani za ansambl i pretamnih boja. Pretamno je i svjetlo Denija Ãesniña u prvom åinu, a njegovepreåeste promjene nisu opravdane ni glazbom ni radnjom. Glazbenu izvedbu vodio je gost iz Kazaliãta “Taras Ãevåenko” u Kijevu AleksejBaklan, dirigent s naglaãenim senzibilitetom za prañenje plesaåa. Orkestar HNK iskazao se u rijetko dobrom izdanju.Tako je Æizela ponovo zaæivjela u maniri stare ruske ãkole, dok suvremene interpretacije i promiãljanja baletne klasike i dalje u ãirokomluku zaobilaze Zagreb.


Edina Plicaniñ, Friedemann Vogel i Tomaæ Rode


PRVO HRVATSKO NATJECANJE BALETNIH PLESAÅA “MIA ÅORAK SLAVENSKA”30. JUN I 01. JUL 2006.

U Zagrebu je u Maloj dvorani Vatroslava Lisinskog odræano prvo Hrvatsko natjecanje baletnih plesaåa “Mia Åorak Slavenska”,posveñeno najpoznatijoj hrvatskoj klasiånoj balerini. Suosnivaåi Natjecanja su Hrvatska glazbena mladeæ i Hrvatsko druãtvo pro-fesonalnih baletnih umjetnika, dok je predsjednik Organizacijskog odbora bio Dinko Bogdaniñ. Natjecanje je bijenalno, a prijaviose 21 kandidat.Natjecati su se mogli baletni plesaåi i plesaåice u åetri dobne kategorije: kategoriji A - do 15 godina, B - od 15 do 18 godina, C - od18 do 22 godine, i D - od 22 do 28 godina æivota. Odræana su dva kruga natjecanja, nakon åega je uslijedila sveåana dodjela nagra-da, te gala koncert nagraðenih kandidata i gostujuñih solista Baleta HNK iz Zagreba, Mirne Sporiã i Georgea Stanciua. Struåni ocjenjivaåki sud radio je u sastavu Jaã Otrin (predsjednik), Valentina Turcu, Svebor Seåak, Vesna Butorac Blañe, TinaZuboviñ, Tanja Cvitanoviñ, Maja Bezjak, Sonja Kastl i Tanja Luciñ Ãariñ. Natjecatelji u kategoriji A nisu se natjecali za nagrade, veñsu dobili diplome za sudjelovanje. U kategoriji B, C i D ocjenjivala se tehniåka izvedba, teæina plesnih elemenata, muzikalnost i stil-ska izraæajnost kandidata. U kategoriji B nagraðeni su Leona Sivoã zlatnom medaljom i Matea Milas srebrnom. U kategoriji C DarijaBrdovnik dobila je srebrnu, a Maja Babac bronåanu medalju. U kategoriji D Pavla Mikolavåiñ osvojila je zlatnu medalju, a VukOgnjenoviñ srebrnu. Dodjeljena su i posebna priznanja: stipendiju za usavrãavanje u Budimpeãti Hrvatsko druãtvo profesonalnihbaletnih umjetnika dodijelilo je Dariji Brdovnik, a Pavla Mikolavåiñ dobila je nagradu Fondacije Slavenska Dance Preservation Inc.


Poåelo je, poåelo...

HRVATSKA / ZAGREB


2 3 . T J E D A N S U V R E M E N O G P L E S A01.- 09. JUN 2006.

Raznovrsni plesni kontakti

Dvadeset i treñi Tjedan suvremenog plesa odr-æan je u Zagrebu, dok je dio programa po dru-gi put prikazan i u Rijeci. Predstavljeno je 17plesnih predstava, nastupilo je 120 izvoðaåa iz12 zemalja, sveukupno 28 izvedaba na pet lo-kacija. Ove je godine prvi put uvedena nagra-da publike. Organizirani su razgovori s izvoða-åima pod nazivom Mali plesni razgovori ãto ihje vodila Agata Juniku.Hrvatski institut za pokret i ples predstavio jeD.A.N.C.E. program radionica modernih tehni-ka, hip-hopa i strukturne improvizacije, ãto suih vodile meðunaradne plesne i koreografskezvijezde Mario Zambrano, Robert Hylton, RobList i Francesco Scavetta. U sklopu prateñeg pr-ograma predstavljen je performans Vilovanje,te prvo hrvatsko multimedijalno izdanje naDVD-u Kaspomanija Milane Broã urednice Ma-je Ðurinoviñ.

HRVATSKA / ZAGREB I RIJEKA

Torsion 2, Hugo Glendinning


Prvog dana festivala izvedene su åak tri predstave u tri kazaliãta. U Zagrebaåkom kazaliãtumladih su Zagrebaåki plesni ansambl i EN-Knap izveli predstavu Pasijans koja je premijeruimala neposredno prije poåetka Tjedna. Zatim je u Hrvatskom narodnom kazaliãtu odræana,po mom miãljenju, najbolja predstava festivala, sastavljena od åetiri koreografije britanskegrupe George Piper Dances. Nju su 2001. godine osnovali Michael Nunn i William Trevit,nakon ãto su 12 godina plesali u Kraljevskom baletu. Nazvana je prema njihovim srednjimimenima. U pet godina djelovanja naåinili su 21 koreografiju. U predstavi Broken fall u kore-ografiji Rasela Malifanta (Russell Maliphant) s njima je sudjelovala baletna zvijezda SilviGilem ( Sylvie Guillem). U Zagrebu su prikazali åetiri koreografije u kojima su se pokazali kaotehniåki izvrsni plesaåi. Pridruæila im se balerina Oksana Panåenko koja se izkazala u duetusa Michaelom Nunnom u koreografiji Areoplane Liv Lorent. U Teatru ITD predstavio se Antony Rizzi, Forsajtov suradnik kroz 23 godine, s najnovijomprodukcijom pod nazivom 123 U and me za skupinu Cocoondance iz Bonna. On se, uz reæi-ju i koreografiju, predstavio i kao izvoðaå u predstavi sastavljenoj od jednog sola i dueta. Iz Francuske je doãla Compagnie Michele Murray s predstavom Vladivostok gdje je gradmetafora na periferiji naãeg svijeta, uz glazbu Chemical Brothersa i Fat Boy Slima. Umjetniåavoditeljica i koreografkinja Michele Murray ponudila nam je svoju sliku svijeta na graniciizmeðu ljudskog i æivotinjskog.Izraelac Emanuel Gat upotrijebio je dva klasika koji su mu posluæili kao inspiracija. Svojimkoreografskim viðenjem, pleãuñi salsu, pratio je na neki naåin sadræaj Posveñenja proljeñaIgora Stavinskog, dok je na Ãubertovu glazbu zajedno s Rojem Asafovim ( Roy Assafov)izveo suptilan i intimni duet.


Kada na Tjednu suvremenog plesa veñ nije bilodomañih praizvedbi, europsku premijeru imao je pro-jekt… and Speaking of Orestes…, koprodukcija ka-nadskog Kinesis Dancea i Hrvatskog instituta za pokreti ples, u koreografiji Grka Paresa Terezakisa, za koju jeglazbu napisao Darko Rundek. Paras Terezakis poznatje zagrebaåkoj publici nakon niza radionica s hrvats-kim plesaåima. Meðunarodna plesaåka ekipa presup-tilnom koreografijom nije uspjela doåarati mit o grå-kom bogu Orestu.Britanac Robert Hylton predstavio se sa svojom trupomu dinamiånoj, vizualno atraktivnoj predstavi kvalitet-nih plesaåa, u ritmu hip-hopa i breakdance-a, uz le-gendu breakdance-a i DJ scene Bilija Bizniza (BillyBiznizz).Trupa nizozemskog koreografa Roba Lista doãla je sasolom i duetom uz raznorazne ãumove, tematizirajuñipolaganim kretnjama apsurdnost æivota. Iz Finske je stigao dugogodiãnji ravnatelj Finskog naci-onalnog baleta Jorma Outinen koji nastupa uz muzi-åare na klaviru, harmonici i violonåelu. Izveo je nekuvrstu kabarea Illusions, pjevajuñi pjesme Edit Pjaf, Kur-ta Vejla i Marlene Ditrih, za koje sam kaæe kako za nje-ga imaju posebno znaåenje i veæu ga za odreðeno æi-votno razdoblje. Izrealska koreografkinja Inbal Pinto opisala je svojupredstavu Kamenica kao ljudski cirkus koji o osobnimstvarima govori na groteskan i humoristiåan naåin. In-bal Pinto i Avshalom Pollak osnovali su Inbal PintoCompany 1992. godine kako bi na sceni istraæili, razvilii stvorili veze meðu razliåitim umjetniåkim formama.Ansambl od 12 plesaåa na ironiåno-duhoviti naåin iz-veo je likove iz cirkusa.Koreograf Francesco Scavette naåinio je na glazbuLuigija Ceccarelllija projekt po narudæbi Venecijanskogbijenala, predstavu u kojoj se na pjeãåanoj plaæi u smi-raj ljeta pleãe zvukom i tijelom. Kreñuñi se u pijesku, uzanimirane filmove i video u stilu kompjuterskih igara,i govor, åetvero plesaåa htjeli su nam doåarati djetin-stvo s neke pjeãåane plaæe.Domañu suvremenu scenu predstavili su svojim kore-ografijama Mila Åuljak i Æeljka Sanåanin, svaka sa svo-jim solom. Irma Omerzo bavi se u projektu Kratki pro-gram br. 1 fenomenom traga kao neåeg ãto ostaje iline kao posljedica neke akcije. Rajko Pavliñ u svojemveselom etno-glazbeno-plesnom performansom Do-mesticus vulgaris ili jednostavno domañe inspirisan jeglazbom Cinkuãa i animiranim filmom CiganjskaMarka Meãtroviña i Davora Meðureåana. Pri kraju programa izvedena je belgijska predstava LeJardin (Vrt) u izvedbi Peeping Tom Collective, koju jeåasopis Dance Europe proglasio najboljom u 2005. go-dini. Sastoji se od filma koji predstavlja jedan san,nakon kojeg slijedi plesna izvedba ãto se bavi golomstvarnoãñu jednog para i jednog muãkarca åija se rad-nja dogaða u jednom vrtu...Po miãljenju publike 23. Tjedna suvremenog plesa naj-boljom predstavom proglaãena je Oyster izraelske tru-pe Inbal Dance Company. Producent festivala je Hrvatski institut za pokret i ples.Umjetniåka ravnateljica i osnivaåica Mirna Æagar po-æalila se na uvodnoj pres konferenciji kako se uvijekprigovara temi festivala, te naglasaila kako i ovogo-diãnji festival takoðer ima temu. Nije, doduãe, otkrilakoju, a tema se nije mogla razaznati ni iz programa niiz tijeka festivala.

Mladen Mordej Vuåkoviñ123 U and me, Antony Rizzi


Plesaåi iz Finske, Ãpanjolske i Hrvatske,te performer iz Izraela okupili su se umeðunarodnom plesnom projektu Pa-sijans Iztoka Kovaåa ãto je premijernoizveden u Zagrebaåkom kazaliãtu mla-dih. ZKM se, uz Zagrebaåki plesni an-sambl (ZPA), te slovensku skupinu En-Knap i Cankarjev dom iz Ljubljane, po-javljuje kao koproducent predstave.Autor koncepta i koreograf PasijansaIztok Kovaå uåinio je neizmjerno mno-go na promicanju slovenskog suvre-menog plesa izvan granica svoje zem-lje, kao i uopñe na njegovom razvoju ioblikovanju. Kovaåa kao koreografane zanima plesna predstava kao zak-ljuåena naracija, veñ kao polje istraæi-vanja unutar kojeg je pokretno-plesnamaãta podreðena oblikovanju auto-nomne koreografske i izvoðaåke for-me. Meðunarodnu plesnu kompanijuEn-Knap osnovao je 1993.godine uLeuvenu u Belgiji, a 1994. preselio je uLjubljanu i osnovao neprofitabilnuprodukcijsku kuñu Zavod En-Knap. ZPA u proteklih nekoliko sezona in-tenzivno radi na internacionalizacijiplesne umjetnosti u Hrvatskoj i sura-ðuje sa znaåajnim inozemnim kore-ografima i pedagozima. Logiåna pos-ljedica takvih nastojanja je suradnja ikoproducija s En-Knapom.Iztok Kovaå bavi se u Pasijansu temomusamljenosti i naåinima na koji je raz-liåiti ljudi podnose. Otuda i naslov pro-izaãao iz kartaãke igre samo za jednuosobu. Kovaå koristi svoj kreativni pri-stup scenskom pokretu kako bi pri-kazao sloæenija i duhovnija æivotnastanja, i u tome je svakako uspjeãnijinego u ulozi izvoðaåa.

HRVATSKA / ZAGREB

P R E M I J E R A P L E S N O G P R O J E K T A P A S I J A N S I Z T O K A K O V A Å A U I Z V O Ð E N J U Z A G R E B A Å K O G P L E S N O G A N S A M B L A

Autonomna plesna forma

Izvoðaåi su pridruæili svoju kreativnost koreografovoj i na pravi naåin predstavili njegove zamisli. Bili su to Sara Barbieri,Darija Doædor, Gali Kaner, Iztok Kovaå, Carmen Larraz, Janina Raiakangas, Ognjen Vuåiniñ i pjevaå Aleæ Hadalin, svi vrloangaæirani. Scenografiju je naåinio Goran Petercol, kostime Emina Tataragiñ, svjetlo Goran Petercol i Goran Grabarac,adramaturgiju Saãa Boæiñ. Uspjehu predstave pridonose sastavni dijelovi modernog teatra - govoreni dijelovi na viãe jezi-ka, pjevanje, video projekcije i jedna lutka. Fiziåki zahtjevna, dramaturãki dobro uklopljena i zaokruæena koreografija,veliki je dobitak za suvremenu plesnu scenu.



Smeãten u regionu Marke, Pesaro je grad, nadaleko åuven poFestivalu “Rosini”. Svake godine, u avgustu, ovo mesto na obaliJadranskog mora, postaje svetski operski centar. Do Teatra “Rosini”vodi istoimena ulica u kojoj se nalazi i kuña velikog kompozitora.Krajem aprila, meðutim, grad i raskoãni Teatar ustupili su mestoigri, i to u åast i zahvaljujuñi jednom drugom sugraðaninu. Prvo Bi-jenale igre ponelo je ime velikog igraåa, koreografa, pedagoga i teo-retiåara igre iz 15.veka. Gulijerme Ebreo je igri svog vremenaobezbedio status umetnosti i nauke, kakav su uæivali muzika ilipoezija, dok su njegova prouåavanja i zapisi, kao i politiåki uticajkoji je ostvarivao zahvaljujuñi podjednakoj podrãci porodica Mediåii Sforca, radeñi istovremeno na popularizaciji igre kod svih slojevastanovniãtva, istoriåari uporeðivali s uticajem poezije Dantea iPetrarke ili slikarstva Da Vinåija.Prvo Bijenale igre u Pesaru zaista je poåelo ambiciozno, podræanood svih aktuelnih struktura vlasti iz centra i regiona, prihvañeno odstrane inostrane i domañe struåne javnosti i publike. Odziv velikihkompanija,umetnika i igraåa iz sveta i prisustvo vaænih predstavni-ka Ministarstva kulture iz Rima, potvrðuje da Italija ni danas nemaprovinciju ili nivoe tretmana kada je umetnost u pitanju. Meðunekoliko programa koji su se tokom åitavog dana preplitali ili åakpreklapali, svakako treba izdvojiti meðunarodno takmiåenje kore-ografa i audicije za mlade igraåe, koje su dovele predstavnike izEvrope, Amerike i Azije, veåeri baletskih i plesnih zvezda zamiã-ljenih da okupe, pre svega, italijanske igraåe koji rade u prestiæniminostranim kompanijama, kao i predstave italijanske kompanijeAterbaleto i francuskog Baleta Bijaric. Centralno deãavanje je bio iForum koji je okupio predstavike åak 38 vodeñih baletskih i plesnihkompanija iz celog sveta,predstavnike najvaænijih evropskihplesnih festivala, urednike plesnih åasopisa ili one kritiåare kojisavremeni trenutak arhiviraju za buduñnost. Za Nagradu “Gulijerme Ebreo” borilo se nekoliko stotina kore-ografa. Na osnovu video materijala, u Pesaro su stigli najbolji.Tridesetak koreografa, s po dve kreacije, tokom tri kruga kompeti-cije, doneli su åetiri pobednika, po miãljenju æirija, kritiåara, pub-like ili saveta saåinjenog od predstavnika milanske Skale i trupeAterbaleto. Statua i novåani iznosi jesu podstrek, ali moguñnost dakreiraju za prestiæne italijanske kompanije, moæda je joã veñi iza-zov. Nagrade su odneli Britanac Tomas Nun, koji trenutno radi u

Barseloni, ali i Ãpanac Rafael Bonañelo koji radi za britanskuRamber kompaniju. Do samog kraja i zanimljivih ponuda, stigli sui izraelski koreograf Josi Berg ili Kanaðanin Alvin Tolentino. Svetski dan igre uveliåale su postavke dva velikana: Maura Bigon-cetija za Aterbaleto i Tijeri Malandena za Balet Bijaric. Svetska pre-mijera Bigoncetijeve postavke Korak koji sledi u Pesaru je bila veli-ki dogaðaj ,izmeðu ostalog i zbog toga ãto je nastala nakon dvogodi-ãnje pauze u stvaranju ovog koreografa. Po mnogima najdinamiå-nija kreacija iz bogatog Bigoncetijevog opusa, opravdala je i preva-ziãla oåekivanja. Da se klasika ponovo moæe drugaåije predstaviti,potvrdio je Malanden s åak tri Sen Sansova labuda, dok je njegovakompanija u postavci Krv zvezda dokazala da igra moæe pratiti, ali idiktirati trendove, od muziåkih do modnih. Poslednje veåe mani-festacije uveliåali su prvaci londonskog Rojal Baleta Vivijana Dura-nte i mladi Federiko Boneli, koji su u goste pozvali svoje partnereVladimira Derevjenka i izuzetnu Japanku Hikaru Kobajaãi. Iz Ame-rike je stigla Italijanka Danijela Buson, u postavci i scenskoj podrã-ci od strane Ma Conga, nekadaãnjeg prvaka Nacionalnog baleta izPekinga,a danas prvaka i gostujuñeg koreografa nekoliko kompa-nija u Oklahomi i Pensilvaniji. Erik Vu An, stigao je iz pariskeOpere, s koreografijom grka Mihalisa Kelemenisa, na muziku Be-rlioza, dok je Talija Paz iz izraelske kompanije Batãeva odigralaantologijski solo iz predstave Ljubav u koreografiji Ãaron Ejal. Nes-tvarna Alina Koæokaru i Johan Koborg, prvaci londonskog Rojalbaleta, joã jednom su pokazali da koreografi Petipa i Burnonvil tra-æe savrãenu izvodbu pravih zvezda. Bez kompromisnih reãenja.Plesni Forum, sa zadatakom da predstavi puteve savremene igre,podrãku i finansiranje ili kulturnu politiku onih zemalja koje jeimaju, zakljiåio je da novi vek, veñ na svom poåetku, obezbeðujedobru ili bar interesantnu poziciju za plesnu umetnost. Dok se unekim zemljama joã osmiãljava sistem pravilnog funkcionisanja iodnosa, neke druge, tek pojedinaånim projektima skreñu medijskupaænju i osvajaju kulturnu javnost. Na primeru Saãe Valc, VilijamaForsajta ili Ãtefana Tosa, Nemaåka kao da ulazi u proces deinstitu-cionalizacije, vrañajuñi se na potencijal i snagu pojedinca. Iako uka-zuju na probleme, predstavnici zemlje domañina ovog skupa, nemogu da sakriju da uæivaju u novoj renesansi igre, a prisustvo og-romnog broja koreografa, ãkola, pozoriãta ili manifestacija, samotraæi joã snaæniju organizaciju i povezivanje, te odgovornu selekciju.

Konaåno, bez vizije, prave ipravovremene podrãke bogatihpredstavnika vlasti svog vre-mena, Gulijerme Ebreo ne biostvario moguñnost da se na-kon ãest vekova u njegovomgradu takmiåe najbolji ili sasta-nu i sukobe poimanja i idejeonih koji danas,svako na svojnaåin, predstavljaju igru ilizastupaju njene interese.

Aja Jung

ITALIJA / PESAROPRVO BIJENALE IGRE “GULIJERME EBREO” 27. APRIL - 01. MAJ 2006

Nova renesansa

Krv zvezda, Ballet Biarritz, kor. T. Malanden


Jedna od najveñih novosti u kulturi u Torontu 2006. godine je otvaranje prve prave operske scene u ovomgradu koja ñe, osim Opere, ugostiti i Nacionalni balet Kanade. Nova scena se nalazi u centru Toronta i naz-vana je Centar za scenske umetnosti “Åetiri godisnja doba” (Four Seasons Centre for the Performing Arts).

Nova scena je za treñinu manja od one na kojoj su se do sada prikazi-vale baletske predstave (moæe da primi otprilike dve hiljade posetila-ca), ali zato je veñ dobila sjajne ocene za akustiåki kvalitet, kao i za pre-glednost proscenijumskog prostora. U trenutku kada nastaje ovajtekst, Kanadska operska kompanija (The Canadian Opera Company) jeveñ odræala svoju prvu sezonu nastupa odpoåevãi impozantnim ciklu-som Vagnerovog Prstena. Nacionalni balet je tokom leta imao svojupredpremijeru- sponzorsku gala predstavu na kojoj su se najbolji igraåikompanije pokazali u programu virtuoznih i lirskih divertismana.

Pre toga je u junu odræana zavrãnica sezone 2005-06, poslednja nastaroj sceni Centra Hammingbird. To finale je donelo jednu od bitnihpremijera za nacionalnu baletsku kuñu - prvo prikazivanje mod-ernistiåkog baleta Petruãka (1911.) Igora Stravinskog u koreografijiMihaila Fokina. Iako je Petruãka jedno od najåuvenih scenskih ost-varenja, (takoreñi klasika) iz prvih sezona Ruskih baleta SergejaDjagiljeva, to delo u danaãnje vreme ne nalazi se åesto na programuvelikih svetskih kuña. Nacionalni balet Kanade ga je prikazao umeãovitom programu zajedno s dve savremene jednoåine koreografi-je. U tom malo neskladnom programu smo tako imali prilike da prePetruãke vidimo neoklasiånu koreografiju A Delicate Battle mladogKanaðanina Matijaãa Mroæevskog u kome on istraæuje teme stvar-alaåkog procesa, prateñi likove iz isprepletanih istorijskih epoha(savremenosti i viktorijanske ere).

Nakon nagoveãtaja narativnosti u radu Mroæevskog, videli smo i u jed-nom åinu neo-klasiånu apstrakciju Dæejmsa Kudelke There, below(1989.) koja je originalno kreirana za Balet Met iz Ohaja. U njemu seKudelka bavi moguñnostima za dijalog pokreta koji se odvija u duet-noj igri na muziku Ralfa Vona Vilijamsa Fantazija. Na sceni se smenju-ju æensko-muãki parovi od kojih svaki ima vrlo upeåatljiv pristup duet-noj igri, od kinetiåki vrtoglavih kombinacija, do lirskih istraæivanjazajedniåkih prostora.

Kao konaåni deo veåeri,prikazan je balet Petruãka u postavci GarijaKrajsta (Gary Chryst), produkcija koja je prvi put postavljena u DæofriBaletu u Åikagu. Ona je istovetna onoj koja je ovog leta prikazana uABT-u, u Njujorku, (opisana i u prilogu Ksenije Rakiñ,dopisnikaOrchestre iz Njujorka). Ãto se tiåe specifiånih detalja, neki ovdaãnjiistoriåari i ozbiljni poznavaoci ovog baleta imali su vrlo odreðeneprimedbe na detalje kompozicije scene (neartikulisani balans grupaci-ja ansambla), kao i na odreðene kostimografske modifikacije koje nisuodgovarale originalnoj ideji Aleksandra Benoa. Ãto se tiåe igraåkih ost-

varenja, Aleksandar Antonijeviñ je veoma delikatno priãao ulozi Petruãke i postigao izvanredan dramskiefekat. Balerinu je dostojno odigrala Stejsi Sjori Minagawa, ali je Mavru Rajana Borna, uz svu uspelukarikaturalnost, nedostajalo åvrstine i samopouzdanja u kulminantnim scenama. Zbog toga,inaåeimpozantni lik åulnog, ali pomalo i praznoglavog Petruãkinog rivala, nije doprineo kreãendu u razvojudrame. Ipak, poslednja scena Petruãkinog uzdizanja i pobedniåkog osmeha je donela pravi efekat, pa jebalet, zbog Antonijeviñevog tumaåenja glavnog lika, ali i punog sjaja nezaboravne scenografije Benoa,ipak zapamñen kao nesvakidaãnji zavrãetak jedne epohe - skoro pola veka nastupa Nacionalnog baletaKanade na sceni Hummingbird.


KANADA / TORONTO

FOUR SEASONS CENTRE FOR THE PERFORMING ARTS, PRVA PRAVAO P E R S K A S C E N A I P R E M I J E R A B A L E T A P E T R U Ã K AN A C I O N A L N O G B A L E T A K A N A D E U S T A R O M H A M M I N G B I R D - U .LETO/JESEN 2006.

Delikatni Antonijeviñ

CY

LLA

VO

N T

IED

EMA

NN

Petruãka, Aleksandar Antonijeviñ


KANADA / TORONTO

MNOGOBROJNE SVEÆE INICIJATIVE USMERENE SU NA RAZVOJ SAVREMENE IGRE.LETO/JESEN 2006.

U poslednjih par godina postoji veliki broj inicijativa mladih koreogra-fa van establiãmenta koji pronalaze nove naåine da uz pomoñ skrom-nih sredstava stvaraju nastupe vredne pamñenja. Jedna od takvihgrupa iz Toronta se istiåe svojim predstavama sastavljenim od razno-vrsnih multimedijalnih ideja. Serijal je nazvan Up Darling, a kreiraju gai produciraju dve savremene umetnice Barbara Lindenberg (BarbaraLindenberg) i Eme Don Robinson (Aimée Dawn Robinson). Up Darlingkao serijal savremene igre je zamiãljen kao prilika da se naporedo videideje iz raznih umetniåkih disciplina koje se zanimaju za pokret. Utreñem delu serijala, u oktobru 2006. godine su pored dve kreatorkegostovale poznata kanadska umetnica zrelije generacije Holi Smol(Holly Small) sa svojom multimedijalnom koreografijom u kojoj tema-tiku noñi istraæuje koristeñi film kao bekgraund æivoj igri i pozoriãnaumetnica Ketrin Dankanson (Katherine Duncanson), koja je kroz igru,tekst i muziku prikazala scenski zabavni performans-fantaziju o istori-jatu æene. Barbara Lindenberg, jedna od producenata serijala,kaokoreograf se prikazala u kratkoj koreografiji Franco-HungarianOfftact (for 6) gde se na originalan naåin pozabavila pokretanjem for-macije od ãest igraåa na sceni. Inspirisana starom fotografijom AndreaKertesza na temu distorzije tela, Lindenberg je razradila atmosferu spoåetka 20.veka koristeñi formu valcera onako kako bi se igrao nadruãtvenim plesovima tog vremena. Na koncizan i dovitljiv naåin onase poigrala preplitanjima 6 igraåa koji se trude da unisono odgovara-ju na muziku zbijeni u grotesknom poloæaju. Drugi producent pred-stave, Eme Don Robinson je ãkolovana u Limon i buto tehnikama igre,a kao improvizator pokreta åesto nastupa s lokalnim rok bendovima.Sada je, kao i åesto u poslednje vreme, Eme istraæila ideju prividnognastupa bez muzike, a njen koncept je da, u stvari, koristi muziku alitako ãto je pevuãi u svojoj glavi. Zvuåi kao besmislen koncept, ali njenaminimalistiåka lepota pokreta, uz fokusiranost na precizno odreðenrok trajanja igre, zaista gledaocu signalizira da su njeni pokreti odistaodmereni na specifiåno muziåko vreme. Introvertnost njenog nastupa,kao i osetljivost na prostor u kom se kreñe, åine Eme izuzetno origi-nalnim umetnikom koga treba videti. JO

HN

LA

UN

ER

Aimee Dawn Robinson


Joã jedan serijal, koji predstavlja koreografe mlaðe generacije, producira umet-nica srednje generacije Ivon Ing (Ivonne Ing) u saradnji s åuvenom Danceworksprodukcijom iz Toronta. Serijal Elementale: made in Canada/fait au Canada, pri-kazan je po peti put, a ovog puta su u fokusu bile dve premijere umetnicaMegan Endrus (Megan Andrews) iz Toronta i Anik Buvret (Anik Bouvrette) izOtave. Endrus je poznata ovdaãnjoj javnosti po svom odliånom i vrlo angaæova-nom åasopisu o kanadskoj igri Dance Current, u kome je ona vlasnik i glavni iodgovorni urednik. Njeno interesovanje za artikulisanje pokreta kroz reåi jeovog puta uticalo na njene koreografske ideje, primetne u njenoj solo koreo-grafiji Kamen (Stone). Semantika reåi i asocijacije koje “kamen” kao pojam nosisu vodile Endrus da se poigrava u svojoj koreografiji koristeñi pokret, glas, rit-move glasnog disanja i upeåatljiv dizajn svetla. Igra se izvodi na minimalnoopremljenoj, zatamnjenoj sceni, s reflektorima koji osijavaju samo gomilicekamenja i igraåicu Endrus. Druga umetnica, Buvret, istakla je scensku harizmuigraåice Æaklin Etije (Jacqueline Ethier), predstavljajuñi svoju novu koreografijuLudivine u kojoj je Buvret pokuãala da izrazi sopstveno razmiãljanje o protica-nju vremena, kao i ideju da neki svakodnevni objekti svedoce i åuvaju tajnu tihnestalih trenutaka.

Ako uporedimo dve opisane inicijative, åinilo se da su se autori serijala UpDarling bolje provodili u kreativnom procesu, pa se to i oseñalo u atmosferi pred-stave. Nadam se da ñe se sliåne inicijative manje baviti razmiãljanjem o velikimidejama i efektima, a viãe fokusirati na esenciju stvaralaåkog procesa.

Ãto se tiåe uobiåajenih zbivanja kada je savremena igra u pitanju, poåetak jese-ni je doneo i neke promene u velikim serijalima o kojima na ovom mestu uobiåa-jeno izveãtavam. Najveñi ovdaãnji festival savremene igre u Centru Harbourfront,World Moves, od ove godine podeljen je na internacionalni i domañi segment.Domañi deo je proãiren i preveden u novi festival koji se zove Naredni koraci (Next Steps) i u njemu ñe od sada biti predstavljani najrazliåitiji stilovi igre kojiuspevaju na ovom prostoru. Internacionalni deo ñe trajati krañe i biñe pridruæenfestivalu internacionalne pozoriãne umetnosti nazvanom World Stage. Ãto setice Next Stage, po ideji organizatora Dæin Holms (Jeanne Holms), Toronto kaojedan od najmultikulturalnijih svetskih gradova, treba da postane i prestonicaraznoglasja u igri.

LISA

HEB

ERT

Zaklin Etje -Ludivine


Za sada mogu da izvestim o poåetku serijala Next Steps, i uspeãnoj novoj pred-stavi kompanije Toronto Dance Theatre (TDT) nazvanoj Timecode Break (teh-niåki izraz za greãku u vremenskom kodu video trake). Koreograf Kristofer Ha-us se otisnuo u moguñnosti koje postoje u multimedijalnoj meãavini igre i filmai stvorio svojevrsni dijalog izmeðu æivih igraåa i projektovanih/nestvarnih naplatnu. On je u poslednjih desetak godina priliåno zainteresovan za preplita-nje video projekcija i koreografije, ali ovog puta je samu formu digitalnog filmapretvorio u temu i strukturu koreografije. Tako je 70-minutna igra bez radnjenastajala uporedo s procesom stvaranja elektronske muzike i video montaæe.Igra uæivo se odvija na sumraåno osvetljenoj pozornici kojom dominira velikivideo skrin. Dvanaest igraåa, kojima uglavnom vidimo samo siluete, najåeãñeigra unisono, uz nekoliko retkih solo deonica. Pokreti su åesto virtuozni, kine-tiåki åvrsti i istiåu tehniåke sposobnosti vrsnih igraåa TDT-a. Ubrzo po poåetkugledalac shvati da je igra koja se odvija uæivo na sceni u stvari pandan i kom-plement akciji koja se deãava na platnu. Video montaæa na intrigantan i dovit-ljiv naåin tako gradi dijalog sa igraåima na sceni, a gledalac povremeno vidiistu scenu koja se istovremeno deãava na oba medija, ali shvata da ustvari pos-matra duetni nastup stvarnih i virtuelnih igraåa (npr. scena se odvija paralelnona oba medija, ali tajming je drugaåiji- film povremeno sluæi kao eho stvarnogdogaðanja, a ponekada najavljuje ono ãto ñe tek uslediti na pozornici, ili nago-veãtava trenutke drugaåije formacije igraåa koji simultano izvode isti pokret iu æivo i na videu.). Predstava je zaista efektna, a naiãla je na veoma afirmati-van prijem i publike i struåne kritike.


LISA

HEB

ERT

Toronto Dance Theatre, Timecode Break


KANADA / TORONTO

U Evropi i svetu postoje brojne asocijacije profesionalaca igre, meðu koji-ma je viãe priznatih udruæenja koreografa, pedagoga ili istoriåara. Iako sumnoge od ovih grupacija svakako angaæovane i veoma potrebne, åesto seåinilo da nedostaje ãiroki meðunarodni forum za razmenjivanje iskustava iudruæivanje najrazliåitijih grupacija iz domena umetniåke igre. Iako profe-sionalci igre iz raznih kultura imaju sopstvene osobenosti i probleme s koji-ma se bore, ipak postoji I mnoãtvo zajedniåkih pitanja, pa bi izvesna inter-nacionalna razmena sigurno ukazala na moguñnosti koje postoje, a nisusvima lako vidljive. Borba za unapreðivanje statusa igre kao umetniåke dis-cipline je izgleda zajedniåki imenitelj, jer institucije ove umetnosti åini se,nigde nisu na sasvim ravnoj nozi s drugim umetniåkim granama. (U mno-gim zemljama pozoriãte, film, vizuelna umetnost, ili muzika i opera zbogorganizovanosti svojih institucija imaju bolji medijski tretman ili moguñ-nosti za finansiranje.)Tako je jedna grupa eminentnih profesionalaca na sastanku u Hong Ko-ngu 1990. godine doãla na ideju da organizuje asocijajciju za osnaæivanjeigre kroz udruæivanje, nazvanu Svetska Alijansa Igre - World Dance Al-liance (WDA). Mala organizacija koja ima snaæan potencijal da okupi veli-ki broj pristalica i ålanova ubrzo je obuhvatila tri najveñe geografske regi-je - Azijsko-Pacifiåku oblast (sa Australijom I Okeanijom), Ameriku (Juænu ISevernu) i Evropu, a trenutno je u procesu organizovanje ogranka Asoci-jacije i u Afriåkom regionu. Meðu osnivaåima su bili poznati baletskiumetnici kao ãto su Grant Strate i Vanesa Harvud (Kanada), Karl Volc, IlonaKopen I Don Lil (SAD), Alan Stark (Meksiko), i Holanðanin Mark Jonkers.Do sada WDA je stekla preko 500 ålanova koji su organizovani oko svojihregionalnih centara. Tako, se ålanovi iz Evrope uålanjuju i prvenstveno sa-raðuju preko centra u Rimu, predvoðenog entuzijastiånim savremenimkoreografom Dæozefom Fontano.Dakle, kakva je koncepcija WDA? Organizacija se prevashodno trudi daomoguñi razmenu iskustava i povezivanje ålanova profesionalno vezanihza odreðeni aspekt igraåke umetnosti iz svih stilova igre. Organizatori kaæuda se WDA bori da svojim ålanovima omoguñi dostupnost bitnih informa-cija i otvori komunikaciju, promoviãe interese igraåkih organizacija i poje-dinaca, sluæi kao forum za razmenjivanje ideja. WDA se trudi da omoguñii zaãtitu koreografskog dela koristeñi metode notacije, filmskih tehnika idrugih medija. U svom kredu WDA kaæe i da je tokom proteklih godinauspela da pomogne u razmenama izmeðu internacionalnih kompanija,pedagoga i igraåa, kao i drugih grupa koje se bave srodnim disciplinama.Ãto se tiåe konkretnih doprinosa, zvaniånici u svoje uspehe upisuju poda-tak da su uspeli u popravljanju statusa igraåa, doprinoseñi promeni pen-zionih i poreskih zakona u Argentini, Kanadi i Kostariki.Praktiåno gledano, osnovna podela u svim regijama je identiåna - ålanovise opredeljuju za uåestvovanje u saradnji u okviru jedne, ili par mreæa izsledeñih 5 oblasti: Mreæa izvoðaåa i stvaralaca, Grupacija edukatora Ipedagoga, Mreæa promotera i menadæera, Arhivari i istoriåari igre, Grupaza poboljãanje statusa i dobrobiti za stvaraoce igre.

GENERALNA SKUPÃTINA INSTITUCIJE WORLD DANCE ALLIANCE IGRA, RAZLIÅITOST, DIJALOG: MOSTOVI MEÐU ZAJEDNICAMA I KULTURAMA (DANCE, DIVERSITY, DIALOGUE: BRIDGING COMMUNITIES AND CULTURES)17. - 21. JUL 2006.

Meðunarodno ñaskanje o

igri

Interact (Kipar)


Divno zvuåi, a za sada funkcioniãe kao svaka druga ideja u razvoju - od upornosti i entuzijazma samih ålanova zavisi koli-ko ñe ova vredna razmena zaæiveti na odreðenom kontinentu. Recimo, do sada ideja najbolje funkcionise u Azijsko-Paci-fiåkom podruåju, kao i u Juænoj Americi, dok se u Evropi i Severnoj Americi stvari kreñu nabolje. Iako u doba tehnoloãkeprosveñenosti sve granice postaju manje bitne za dobru komunikaciju, svakako je neophodno da se profesionalci upozna-ju i susreñu da bi se upoznali i zbliæili. Zbog toga svaka regija jednom godiãnje organizuje sastanak, a svakih 2-3 godinese organizuju internacionalni, meðuregionalni skupovi WDA. Do sada je odræano ãest skupãtina organizacije na raznimmestima na planeti u Japanu, Koreji, Nemaåkoj, Sjedinjenim Ameriåkim Dræavama i, ove godine, u Torontu, u Kanadi. Ovogodiãnji sastanak je pretvoren u organizacijski vrlo kompleksni festival i proslavu svih vidova igre. Takav poduhvat nebi bilo moguñe izvesti da nije bilo pomoñi i patronata ovdaãnjeg Univerziteta Jork åija je Katedra za postdiplomske stu-dije igre najstarija na svetu. Organizovan u okviru univerzitetskog kampusa i infrastukture, internacionalni festival WDAje bio uokviren dvema srodnim manifestacijama - Aboridæinskim festivalom igre Living Ritual pred sam poåetak, i konfe-rencijom baletskih pedagoga Corps de Ballet po zavrãetku WDA skupa. Iako je profesionalna saradnja osnovni predznak, WDA sastanak u Torontu je imao i snaæne umetniåke i akademske sa-dræaje. Prvih dana su radove I okrugle stolove predstavljali istoriåari I pedagozi iz najrazliåitijih igraåkih oblasti (diskutuju-ñi o raznim aspektima baleta i savremene igre, preko raznovrsnih radova na temu socijalnih aspekata, istorje, etnologije).Internacionalni i domañi uåesnici su takoðe mogli da uåestvuju u brojnim svakodnevnim plesnim i koreografskim radio-nicama. Tako su i neki ovdaãnji eminentni baletski i savremeni pedagozi i umetnici organizovali åasove o aspektima pro-fesionalnog scenskog nastupa, a bilo je i odliånih radionica o moguñnostima tranzicije starijih igraåa u nove karijere, iliprilika za upoznavanje sa raznovrsnim stilovima (npr. sakralnim igrama s podrucja Puta svile pa sve do multimedijalnih is-traæivanja sa kompjuterskom koreografijom). Moæda zvuåi preopãirno, meðutim treba imati na umu da multikulturalnomi super tolerantnom gradu kakav je Toronto takvo ãarenilo ideja i interesovanja sasvim pristaje, jer su integracija kulturai razliåitosti neãto åime se ovaj grad diåi i uvek naglaãava kao svoj kvalitet. Naravno, sve to sigurno ne bi bilo dovoljno snaæno da nije bilo proæeto mnogobrojnim nastupima umetnika igre i pred-stavama. Svaka od tri regije je poslala tri trupe da je predstavljaju, ãto je bila okosnica veåernjih gala predstava. Ostale tru-pe, koje su bile pozvane da uåestvuju, dobile su priliku da se prikaæu stotinama meðunarodnih profesionalaca, ali su spon-zorstva i sredstva za put morali da obezbede sami. Osim tih veåernjih predstava, na otvorenim i zatvorenim prostorimaJork univerziteta su organizovane mnogobrojne kratke podnevne predstave, u kojima su se veñinom predstavili mladikoreografi savremene igre. Zavrãna predstava je bila vrlo inspirativna - naime, WDA je organizovala akciju okupljanja uåe-nika ovdaãnjih ãkola iz problematiånih delova grada, onih najosetljivijih na uticaj ulice tj. regrutaciju ovdaãnje narko mafi-je. Pedesetak osnovaca je uåestvovalo u izvoðenju ãarolike i stimulativne koreografije koju je za ovu priliku kreiraoovdaãnji eminentni koreografski par Kejdæa Dens ( Kaeja Dance), najpriznatiji po svojim ostvarenjima u domenu savre-mene igre i kontakt improvizacije.

Santee Smith i Ka:hawi (Kanada)


A okrugli stolovi i mreæe za saradnju oko kojih je sve organizovano? Nakon pet dana sastanaka, najavnoj konferenciji poslednjeg dana svaka grupa je sumirala diskusije I izloæila konkretne inicijative.Od mnogih izdvojiñu samo nekoliko: pokretanje mentorskog programa u kome iskusni korografipoduåavaju mlade; internacionalna inicijativa za pokretanje programa ãireg obrazovanja na poljuigre, gde bi se osim igraåa, koreografa I istoriåara igre edukovali i menadæeri, agenti, promoteri, admi-nistratori, marketing koordinatori specijalizovani za igru; razmena profesora i pedagoga koji bi raz-menjivali mesta i predavali po nedelju dana na univerzitetu svog kolege; internacionalno baza poda-taka “ugrozenih” ili “istrebljenih” koreografija i stilova igre- kako je rekao duhoviti Alan Stark, pred-sednik mreæe za istrazivanje i dokumentaciju; grupacija za status i dobrobit igraåa je odluåila da nasledeñoj WDA konferenciji organizuje seminar za edukaciju igraåa o legalnim I finansijskim pitanjima. Puno pametnih ideja - stoga, treba organizatorima i uåesnicima poæeleti puno energije i volje pot-rebnih da ih sve sprovedu u delo. Nadamo se da ñemo o rezultatima ovih i drugih inicijativa saznatina narednom svetskom samitu WDA, leta 2008. godine u australijskom gradu Brizbejnu.


Recicle - Danza Concierto (Kolumbija)

WDA vebsajt www.yorku.ca/wda / WDA Europe www.wda-europe.net


SAD / NJUJORK

Proleñna sezona jedne od najuglednijih ples-nih kompanija sveta NYCB-a, pored stan-dardnog baletskog repertoara, bila je obo-

gañena i ãestim Diamond projektom. Taj specifiånifestival, na kome se prikazuju iskljuåivo nove kre-acije ameriåkih, ali i koreografa iz ostalih delovasveta, “rodio se” 1992. godine. Osnivaå i glavni or-ganizator je direktor NYCB-a Piter Martins (PeterMartins). Projekt nosi naziv Diamond po gospoðiIreni Dajmond (Irena Diamond) åija je velikoduã-na finansijska pomoñ omoguñila da se ideja o tak-vom festivalu u Njujorku uopãte realizuje. Do sadaje festival odræan 1992, 1994, 1997, 2000, i 2002. go-dine, a izvedeno je 47 novih baleta koje je kreiralo26 koreografa. Ovogodiãnje izdanje donelo 7 novihpredstava i, naravno, upoznalo publiku sa 7 kore-ografa: Muro Bigonzetti, In Vento (Italija), Jean Pie-rre Bonnefoux, Two Birds With the Wings of One(Francuska), Jorma Elo, Slice to Sharp ( Finska),Eliot Feld, Etoile Polaire (SAD), Peter Martins, RedViolin (Danska), Alexei Ratmansky, The RussianSeasons (Rusija) i Christopher Wheeldon, Evenfall(Engleska).

N E W Y O R K C I T Y B A L L E T25. APRIL - 25. JUN 2006.

Etolie polaire, Kaitlyn Gilliland

Evenfall, Miranda Weese i Damian Woetzel

FOTO

GR

AFI

JE:

PAU

L K

OLN

IK

��


Apsolutni hit Diamond projekta 2006. godine bila je predstava The Russian Seasons Alekseja Ratmanskog(Alexei Ratmansky), aktuelnog direktora Boljãoj baleta, po godinama æivota (35) najmlaðeg do sada. On jeizabrao dvanaest odliånih igraåa, a svoju koreografsku ideju postavio na dvanaest muziåkih delova kompozi-tora Leonida Desjatnikova koji je svojim kompozicijama istraæio razna ljudska oseñanja (ljubav, rastajanje,smrt...). U muziåkom smislu, sve je pomalo liåilo na Vivaldijeva Åetiri godiãnja doba ,samo ãto su kodDesjatnikova neke deonice bile izvedene i vokalno (soprano). Bilo je oåigledno da je muzika veoma inspirisalamladog koreografa Ratmanskog koji je s mnogo znanja i razumevanja u kreaciji The Russian Seasons prikazaoonaj tipiåan ruski senzibilitet, ruske narodne igre, smisao za humor, ali i prepoznatljiv ruski bol, a daje,istovremeno, poruåio da veoma dobro poznaje savremeni naåin æivota danas. Njegovu rusku duãu, ali ikoreografsku nameru, dobro je razumelo dvanaest odliånih igraåa, pa su dvanaest delova predstave izgledalikao neka bajka puna raznovrsnih dramatiånih dogaðaja. Pokreti igraåa govorili su sve, a åesto su bili protkaniprepoznatljivim ruskim motivima. Odliåni kostimi i vrlo profesionalno postavljeno scensko svetlo, uvek ufunkciji novog sadræaja, uåinili su da posmatranje predstave The Russian Sessons bude jedan divan doæivljaj.

Predstava In Vento koreografa Maura Bigonzetija takoðe je s uspehom prikazana. Bila je puna izvoðaåke ene-rgije, dinamiåna, s priliåno teãkim pokretima, ali i - seksi(!). U njoj se ansambl dobro snaãao predvoðeni baleri-nom Marijom Kovroski (Maria Kowroski), u ulozi tipiåne famme fatale koja je uporno “napadala” usamljenogmuãkarca u tumaåenju Benjamin Millepied.

Joã dinamiånija i za izvoðenje teæa bila je predstava Slice to Sharp (kor. Jorma Elo, muz. Vivaldi i Baiber).Koreografska postavka bez prevelike umetniåke dubine, verovatno je svojom velikom ãirinom osvojila pub-liku, ali ne i kritiåare.

Sve u svemu, i za ovogodiãnji repertoar Diamond festivala moæe se reñi da je bio uspeãan, pa je najavljeno dase projekt nastavlja.

Seozna nastupa NYCB-a podrazumevala je i izvoðenje joã trinaest baleta Balanãina, Robinsa, Martinsa iVildona. Nekoliko veåeri bilo je posveñeno koreografu Eliotu Feldu, te je uobiåajeno bogata sezona s uspehomzavrãena.

Xenia Rakic

Russian seasons, J. Ringer, J. Stafford, A. Ramasar, S. Suozzi In vento, M. Kowroski, B. Millepied, J. Fowler


SAD / NJUJORK

T H E F O R S Y T H E C O M P A N YBROOKLYN ACADEMY OF MUSIC02 - 06. MAJ 2006.

Igraåka kompanija koreografa Vili-jama Forsajta (Willaim Forsythe)predstavila se ameriåkoj publici

predstavom Kammer/Kammer (premi-jera 8.12.2000. Frankfurt). Ona se sas-toji od igre, filma i - pozoriãta! U svo-

jim istraæivanjima nove vrste umetnosti koreograf Forsajt se sveviãe udaljava od izvornih igraåkih principa. On kamerom traæikombinacije i reãenja kojima moæe da prikaæe svaki kutak scene,govorom se iskazuje, a pokretom prikazuje. Tema njegove pred-stave je åovek koji govori o svom ljubavniku (koji se nikada nevidi) i profesorki (po imenu Katrin Denev) koja zamiãlja sebe uromantiånoj vezi sa studentkinjom. Te liånosti govore dok segrupe igraåa smenjuju po sobama u kojima je madrac na srediniprostorije i gde uvek nekoliko njih pada, gura se, podvlaåi...kaoda su svi od gume. U jednoj od soba violinista neãto svira. Nasceni se stalno neãto dogaða, a televizijski ekrani, postavljeni popozoriãtu na raznim mestima (kao u avionu!), omoguñavaju pub-lici da sve to prati iz raznih uglova. Video kamere se ne vide, alione su te koje åine åuda. Joã jedan dokaz ãta se sve danas moæenapraviti od jedne predstave. Forsajtov izvoðaåki stil publikaupoznaje joã dok ulazi u salu, jer se na sceni zagrevaju igraåi, aline u uobiåajenom smislu veæbi za zagrevanje, veñ åudnim kriv-ljenjem tela, skokovima i padovima, ãto ñe se kasnije prepoznatii u samoj predstavi.Kammer/Kammer izvelo je osamnaest igraåa (od kojih tri glum-ca). Muzika je emitovana sa CD-a (Bah, Baiber, Cray Lynn Ander-son). Moæda je u svemu tome i bilo nekih emocija skrivenih ne-gde u dubini koje je Forsajt pokuãao da nam otkrije, ali, mnogijoã uvek vole da odu u bioskop i pogledaju tamo film, u pozoriã-tu vide dobru dramsku predstavu i da provedu veåe gledajuñibalet i - igru.

Xenia Rakic

M O S T L Y M O Z A R T F E S T I V A LL I N C O L N C E N T E R28. JUL - 26. AVGUST 2006.

Ovogodiãnje izdanje Mostly Mozart festivala biloje u znaku viãe jubiljea - 250 godina od roðenjakompozitora Mocarta, proslava pedesetog

roðendan koreografa Marka Morisa (Mark Morris) i åetr-deset godina od osnivanja Festivala. Mark Moris je veñnekoliko puta uåestvovao na Festivalu, ali je sada svets-kom premijerom svoje najnovije predstave Mozart Dan-ces priredio svima jedan sasvim lep umetniåki dogaðaj -plesno veåe u celosti posveñeno stvaralaãtvu velikogkompozitora Vofganga Amadeusa Mocarta.Odmah treba istañi, kao poseban kvalitet veåeri, da jeMocartova muzika izvoðena “uæivo” (dirigent Loius Lan-gree, pijanista Emanuel Ax i pijanistkinja Yoko Nozaki). Videli smo tri kreacije (posle svake je bila pauza): Eleve(Klavirski koncert br.11), Double (Sonata u D duru za dvaklavira) i Twenty-Seven (Klavirski koncert br. 27). Morisje kazao: Mocart - to je igra ! pa je koreografskim reãenji-ma ne samo tumaåio Mocartovu muziku, veñ je i sve trikreacije igrom povezao, ãto je celoj veåeri dalo oblikjedinstvene celine. Pokreti su “åitali note”, odgovarali natempo i ostvarili jedinstvenu harmoniju plesa i muzikekoja se danas retko viða u takvoj tematskoj i konceptu-alnoj veåeri. Velikom uspehu svakako su doprineli i igra-åi, kao i kostimi (Martin Pakledinaz), scensko svetlo (Ja-mes F. Ingalla) i scenografija (Howard Hodgkin).

Xenia Rakic


Baletska kompanija American Ballet Theatre i ove godine je tradi-cionalnom sezonom nastupa koja je trajala åak osam nedelja pot-vrdila zaãto je u redovima publike, ali i struåne kritike, nazivaju

najznaåajnijom i najveñom. Za takav status sigurno su najzasluæniji prvacii solisti ABT-a, kao i njegov odliåan i brojan ansambl koji su, iz veåeri uveåe, u vrlo razliåitim baletskim predstavama, iskazali svoj izvanredanumetniåki potencijal, s koliko ljubavi pristupaju svakom nastupu i ko-liko je velika njihova æelja za uspehom.Program je bio obiman i bogat - Gusar, All-Star Stravinsky (Apollo, Jeu deCartes, Petruãka), premijerna Pepeljuga (kor. James Cudelka), Æizela, Ma-non, Labudovo jezero, Silvija, Romeo i Julija...Dva dogaðaja obeleæila su sezonu na svoj naåin - oproãtajno veåe prva-ka Hulija Boke (Julio Bocca) i obeleæavanje jubileja prvakinje Dæuli Kent(Jully Kent), dvadeset godina njene Julije u baletu Romeo i Julija.Teãko je izdvojiti neku predstavu koja je s najviãe uspeha bila izvedena,ali, ipak, Silvija Frederika Eãtona, iako po temi moæda pomalo zastarela,privukla je najviãe publike. Premijerno izvoðenje Pepeljuge takoðe je vrlodobro primljeno, pa se nadamo da ñe ostati na repertoaru. Direktor kom-panije ABT bez sumnje ima veoma odgovoran posao da za program takoduge sezone odabere prave predstave koja ñe u velikom pozoriãtu kakvaje Metropoliten opera (3.900 sediãta) svako veåe privuñi brojnu publiku.Tu odgovornost uveñava i åinjenica da se istovremeno, baã preko puta,odvija i sezona nastupa kompanije New York City Ballet, takoðe jedneod najznaåajnijih ameriåkih baletskih trupa. Nema sumnje da mu u tome iskreno pomaæu i odliåni igraåi i vrhunskiprofesionalizam ABT trupe. Pre svega prvaci koji se smenjuju u naslov-nim ulogama i baã svi uspevaju da svoj umetniåki zadatak ispune nanajviãem profesionalnom nivou.Njihova imena su razlog zbog koga seulaznice dobro prodaju, jer publika æeli da ih vidi, ali i da uporedi nji-hove nastupe u istim rolama. Odlazak velikog igraåa kakav je Hulio Bokanesumnjivo ñe ostaviti prazninu u trupi, ali ona je veñ spremna da jepopuni nekom novom zvezdom. Michele Wiles i David Hallberg veñ su,tokom sezone, promovisani u prvake baleta, a repertoar nije trpeo iakosu, zbog povrede, izostali nastupi prvaka Itana Stifela (Ethan Stiefel).Prvakinja Dijana Viãnjeva osvojila je, po ko zna koji put, njujorãku pub-liku, kao i njen partner Vladimir Malahov koji ove sezone nije åestoigrao, a Gillian Murphy je, u okviru klasiånog repertoara, prikazala bri-lijantnu izvoðaåku tehniku.Ãta se joã u smislu pohvala moæe reñi za veliku grupu igraåa poreklom izLatinske Amerike koji su sam centar ABT trupe. Svake veåeri publika jeovacijama isprañala Angela Korelu (Angel Corela), Hozea Manuela Ko-renja (Hose Manuel Correno), Maråela Gomesa (Marcelo Gomes) i Her-mana Korneja (Herman Cornejo), igraåa koji najviãe poãtuje stil kla-siånog baleta. Naæalost, Carlos Acosta ove sezone nije mnogo nastupao.U redovima balerina Paloma Herera i Xioma Reyes osvajale su publikulakoñom baletske tehnike, a divna i prefinjena Alessandra Ferri ponovose dokazala u punom sjaju.Zaista nije lako nabrajati imena ovih izvanrednih igraåa. Svi oni. zajed-no s vodeñim liånostima ABT-a, oåigledno brinu o svakom detalju sop-stvenih nastupa. Sve mora biti odigrano tako kako je koreograf od njihtraæio, jer baleti imaju znaåenje i potrebnu “åistoñu” samo ako ih pred-stavljaju i tumaåe igraåi kakve ima ABT. Takav repertoar tada ima smis-la i njega treba da reprezentuje samo baletska kompanija kakav je ABT.Tek tada velika klasiåna baletska tradicija ima neko znaåenje i razlog zaopstanak i u danaãnje vreme.

Xenia Rakic

Sylvia, Marcelo Gomes

Sylvia, Gillian Murphy

Labudovo jezero, M. WilesD. Hallberg

SAD / NJUJORK

AMERICAN BALLET THEATREPROLEÑNA SEZONA U METROPOLITEN OPERI22. MAJ - 15. JUL 2006.

Manon, D. Vishneva i V.Malakhov

Manon, A. Ferri i J. Bocca

Romeo and Juliet, P. Herrera i D. Hallberg

X. Reyes i A. CorellaApollo, J. Kent i J. M. Carreno

FOTO

GR

AFI

JE:

PAU

LK

OLN

IK


SAD / NJUJORKLINCOLN CENTER FESTIVAL10 - 30. JUL 2006.

Festival Linkoln centra je ove godine na svom plesnom repertoaru imao sedam igraåkih kom-panija: tri iz SAD-a (San Francisco Ballet, Bill T. Jones, Arnie Zane Dance Com.), tri trupe izIzraela i koreografa i igraåa Saburo Teãigavaru iz Japana.

Artifact Suite, Muriel Maffre i Pierre-Francois Volanoba, kor. W. Forsythe

Artifact Suite, San Francisco Ballet, kor. W. Forsythe

FOTO

GR

AFI

JE:

ERIK

TO

MA

SSO

N

�


Kao ãto se i oåekivalo, od izraelskih trupa najbolja je bila Batsheva Dance Company koja je izvela kre-aciju Ohada Naharina Telephaza. Saburo Teãigavara ostvario je veliki uspeh kreacijom Bones in Pages,pa je ostala nada da ñemo ga åeãñe viðati u Njujorku. Ipak, najveñi uspeh Festivala “stigao je” iz SanFranciska. San Francisco Ballet izveo je balet Silvija koji je pre nekoliko godina za njih postaviosavremeni koreograf Mark Morris. Taj koreograf je do sada uradio nekoliko predstava za trupu iz SanFranciska, ali je Silvija bila prvi celoveåernji balet koji angaæovao igraåe u punom sastavu. Taj baletnije nepoznat njujorãkoj publici jer ga na repertoaru ima American Ballet Theatre, ali je Silvija iz SanFranciska bila veliko otkriñe. Morris je savremeni koreograf koji je pokazao da sposoban da se prila-godi ne samo sposobnostima svakog igraåa, veñ i da jednu klasiånu priåu kakav je balet Silvija (pre-m.1876. pariska Opera, delimiåno izgubljena koreografija) prikaæe i na poåetku 21. veka. Uz pomoñodliånih igraåa koji su se smenjivali i glavnim ulogama, predstava je doæivela veliki uspeh.

Sylvia, San Francisco Ballet, kor. M. Morris


San Francisco Ballet prikazao se u Njujorku i tzv. repertoarskim programom na kome su bilekreacije tri koreografa - 7 for eight Helgi Tomasona (direktor kompanije), Quaternary Kristo-fera Vildona (Christopher Weeldon) i Artifact Vilijama Forsajta postavljenog za dva para so-lista i ansambl koji je bio najbolji. Kakvi igraåi! Fenomenalna energija i zadovoljstvo igranja!Direktor San Francisco Ballet-a Helgi Tomason zasluæuje sve pohvale za uspeh koji je njego-va trupa doæivela u Njujorku. Veliko scensko znanje i iskustvo stekao je u trupi NYCB gde jekao prvak nastupao od 1970. godine.Profesionalnu karijeru je zapoåeo u Kopenhagenu, a1969. godine, na Meðunarodnom baletskom takmiåenju u Moskvi, dobija srebrnu medalju(zlatnu osvaja Miãa Bariãnjikov).Tomason je kao igraå ostvario brojne uloge i stekao zavidnoiskustvo.Sve to je “uloæio” u San Francisco Ballet na åijem je åelu, pa ovaj njujorãki uspeh ine treba mnogo da åudi.

Sa ovogodiãnjeg muziåkog repertoara Linkoln festivala æelim da izdvojim gostovanje naãegkompozitora Gorana Bregoviña koji je ostvario uspeãno veåe u velikoj sali Fisher Hall.Publika je sa zadovoljstvom uåestvovala u nastupu njegovog Orkestra i njega liåno.

Xenia Rakic

Sylvia, Yuan Yuan Tan i Gonzalo Garcia, kor.M. Morris


SAD / NJUJORK

A M E R I C A N B A L L E T T H E A T E RJESENJA SEZONA, CITY CENTER, 18. OKTOBAR - 05. NOVEMBAR 2006.

Jedina premijera jesenje sezone nastupa kompanije American Ballet Theater bila je predstava Glow-Stop novezvezde koreografskog stvaralaãtva po imenu Jorma Elo. Elo je iskreno æeleo da postane igraå ABT-a, ali je ose-ñao da nije dovoljno dobar da bi odgovorio profesionalnim zahtevima te trupe. Sada mu se, postavkom svoje

kreacije za ABT, ipak, na neki naåin, ostvarila davnaãnja æelja. Za ovog mladog, sveæeg koreografa prvi put se åulokada su njegove postavke bile izvedene proãle sezone u trupi New York City Ballet. Usledio je poziv i iz ABT-a.Interesantno je da je publika tokom obe sezone predstave primila odliåno, ali ne i struåna kritika. Jorma Elo rodiose u Finskoj. Åetrnaest godina igrao je u trupi Nederlands Dance Theater. Trenutno je stalni koreograf trupeBoston Ballet, a posle uspeha u NYCB-a i ABT-u, na saradnju ga pozivaju i druge kompanije. Njegov koreografskistil ocenjen je kao primena klasiånog vokabulara u savremenoj igri s velikom dozom energije.

Glow-Stop, Julie Kent i Marcelo Gomes, kor. Jorma Elo

GEN

E SC

HIA

VO

NE


Na programu jesenje sezone bila su i dela Balan-ãina, Robinsa, Tjudora, Morisa... Da ne zaboravimokoreografa Kurta Josa i njegovo veliåanstveno deloZeleni sto (prem.1932.) koje svojom aktuelnoãñu po-buðuje paænju i danas. Moderna Josova koreografijapuna dubine i znaåaja ne zaboravlja se tako lako poizlasku iz pozoriãta. No, vremena se menjaju kao ipublika koja sve viãe traæi akciju na sceni i nekuvrstu zabave sa igraåima åija imena viãe nisu onakosveta kao ãto su bili Pavlova, Niæinski, Nurejev,Fonten...

Jesenja sezona ABT-a svakako je bila uspeãna. Pub-lika je pozdravila dobar izbor repertoara, a ABT joãjednom pokazao kojiko je jaka i sposobna trupa.

Balet Drink To Me Only (kor. Mark Morris) obnov-ljen je posle male pauze na veliko zadovoljstvo pub-like koja voli Morisove predstave. Ponovo je prika-zana kreacija Tvajle Tarp (Twyla Tharp) In the Up-per Room, a posle duge pauze obnovljena nezabo-ravna njena predstava Sinatra Suite u kojoj je koris-tila pesme Frenka Sinatre. Niko ne moæe da zabo-ravi premijeru te predstave (1983.) kada su u naslo-vnim ulogama nastupili Miãa Bariãnjikov i ElaineKudo. Bariãnjikov je tokom svoje baletske karijerepratio rad step igraåa Freda Astera i poæeleo da se iu tome oproba. Tvajla Tarp je bila prava osoba kojaje na sceni dokazala da Miãa moæe odliåno i da ste-puje. U obnovljenoj verziji isprobalo se nekoliko pr-vaka ABT-a: Herman Cornejo (partnerka Sara La-ne) bio je odliåan, ali nije baã “pogodio” potrebanstil, Angel Corella se priliåno pribliæio originalu, akritiåari su pohvalili i nastup Jose Manuel Carreno.

ABT se ovih dana sprema da krene na ugovoreneturneje, a pripreme nove proleñne sezone 2007. go-dine veñ su otpoåele. Najavljena je premijera baletaUspavana lepotica po Marijusu Petipa, u koreografi-ji direktora Kevina MekKenzija (Kevin McKenzie),a asistentkinja ñe biti Gelsey Kirkland.

Xenia Rakic

Drink to Me Only With Thine Eyes, M. Gomes, M. Wiles, M. Riccetto i C. Stearns, kor. M. Morris

Sinatra Suite, Sarah Lane i Herman Cornejo, kor. Twyla Tharp

FOTO

GR

AFI

JE:

MA

RTY

SO

HL


SAD / NJUJORK

SYLVIE GUILLEM AND RUSSELL MALIPHANTSOLO - SHIFT - TWO - PUSHCITY CENTER, 11 - 15. OKTOBAR 2006.

Sadler’s Wells iz Londona i City Center (Njujork)sklopili su ugovor o saradnji koja se odnosi na gostova-nje umetnika iz Engleske u Njujorku. Zahvaljujuñi tome, njujorãka publika mogla je da vidi nastup dvavelika umetnika, svetske mega baletske zvezde Silvi Gilem (Silvie Guillem) i savremenog koreografa i

igraåa Rasela Malifanta (Russell Muliphant). Na programu gostovanja bila su tri solo nastupa i jedan duet.

Push (solo), Sylvie Guillem

FOTO

GR

AFI

JE:

BIL

L C

OO

PER

�


U ovdaãnjoj dnevnoj i struånoj ãtampi mnogo se pisalo o Silvi Gilem i to zasluæeno, jer je njena blistava karijera izvanrednebalerine koja je ostvarila impresivan klasiåan repertoar veñ uklesana u istoriju baletske umetnosti. Sve njene klasiåne ulogepamtiñe se zauvek, a ekskluzivni talenat za igru steåen roðenjem bio je nesumnjiv kamen temeljac njene izvanredne pro-fesionalne karijere. Dva savremena solo nastupa u koreografiji Rasela Malifanta podjednako su iskoristila jedinstvene iz-voðaåke sposobnosti njenog tela koje se, sigurno, ne raða takvo dva puta za redom! Gilem ne samo ãto je odliåna balerina,veñ je, oåigledno, i mudra umetnica jer je, kao i njen kolega, veliki baletski igraå Miãa Bariãnjikov, potpuno svesna da kla-siåan repertoar uvek zahteva preciznost od igraåa koja se u godinama odmakle karijere postepeno gubi, pa je u saradnji saMalifantom “prebegla” u tehniku i stil savremene igre. I to na samom vrhu karijere profesionalne balerine klasiånog reper-toara! I u dva solo nastupa u Njujorku taj se vrhunac lako mogao prepoznati. Kreacija Solo (prem 2005. muz. Carlos Mon-toya) postavljena u flamenko stilu, moæda nije dotakla Silvino srce, ali svakako jeste njeno telo, dok je solo Two (muz. AndyCowton) viãe odgovarao njenom duhu. No, oba izvoðenja nesumnjivo su dokazala zaãto je Silvi Gilem jedna od najboljihbalerina sveta!Medijska popularnost s pravom je pripala i koreografu Raselu Malifantu. On je u Americi manje poznat nego Silvi Gilem,ali je ovim gostovanjem uverio sve prisutne u sopstveni veliki umetniåki talenat. Danas, kada u svetu igre imamo mnogoodliånih igraåa, a vrlo malo dobrih koreografa, otkrivanje i prepoznavanje koreografa Malifanta zauzima posebno mesto naplesnoj mapi sveta. Svima je dobro poznata grupa koreografa åija imena ne moramo spominjati koji na izvestan naåin iduistim pravcem kao i Malifant u istraæivanju nove, mnogo dublje “intelektualne” igre.Åesto s tih i takvih predstava odemokuñi premoreni teãkom borbom sa igraåima na sceni ili uporno postavljamo pitanja ãta je koreograf hteo da nam kaæe; kakoda nazovemo izvoðaåki stil; ãta je to ãto smo gledali? Takve dileme publika nema dok posmatra radove Rasela Malifanta.On zna ãta je igra po osnovnoj definiciji, a na prvom mestu ima svest zaãto se igraå nalazi na sceni. Dobro poznaje muzikukoju je izabrao i scenske pokrete koje æeli da upo0trebi, pa kao prvoklasni skulptor vaja koreografiju. Pred oåima publikesmenjuju se telesne skulpture sve lepãe jedna od druge. Gravitacija nesumnjivo utiåe na sva kretanja u Malifantovim kreaci-jama, a svaki pokret “zna” zaãto je tu i kako bi trebalo da bude izveden.Solo Shift (prem.1996. muz. Shirley Thompson) bio je posebno ostvarenje Rasela Malifanta, i kao koreografa i kao igraåa. Usaradnji sa istinskim umetnikom scenskog svetla Majklom Halsom (Michael Hulls), koji je postavkom svetla na panelimaiza igraåa od jednog napravio åak tri izvoðaåa, upoznali smo Rasela igraåa, ozbiljnog poznavaoca klasiåne baletske tehike,koju je izvanredno preneo u polje savremene igre. Njegova igra bila je pesma.Duet Push spojio je na sceni oba umetnika. Silvi i Rasel, dve snaæne umetniåke liånosti,dva velika umetnika, susreñu se iigraju, rastaju i ponovo pronalaze, a vreme prolazi tako da publika nijednog trenutka ne moæe da zaboravi ãta posmatra,potpuno svesna da gleda pravog umetnika koji pred njom stvara novi/stari plesni stil koji se uvek zvao - igra!

Xenia Rakic

Push, Sylvie Guillem i Russell Maliphant


SAD / NJUJORK

Hoze Limon (Jose Limon) jedan je od najznaåajnijih ameriåkih koreografa. Ro-ðen je u Meksiku, a po svojoj izvoðaåkoj tehnici i koreografskom vokabularusmatra se jednim od osnivaåa moderne igre. Trupa koja nosi njegovo ime

osnovana je 1946. godine. Prva umetniåka direktorka bila je Doris Hemfri (Doris Hum-phrey) takoðe jedan od inovatora u oblasti plesne umetnosti (preminula 1958.). Dorisi Charls Weidman (joã jedno vaæno ime za razvoj umetniåke igre) su se zajedno obrazo-vali i åesto zajedno igrali. U njihovim nastupima i koreografijama oseñala se ista tehni-ka i stil ãkole kroz koju su proãli. Taj specijalni stil lako se prepoznaje u bogatom reper-toarskom opusu koji su ostavili iza sebe.

Program proslave jubileja - ãezdeset godina od osnivanja kompanije bio je podeljen nagrupu A i grupu B. U prvom delu izvedeni su: Dance for Isidora (Limon / Ãopen), Dayon Earth (Humphrey / Copland) i premijerno Recordare (2005. Lubovitch / Eliot Gol-denthal), predstava koja je na neki naåin odala priznanje meksiåkom poreklu HozeLimona.

U drugom delu programa bili su: deo iz predstave Coreographic Offering (1964, Limon /Bah), Lament for Ignacio Sanchez Mejias (1946, Humphrey / Lloyd) i The Moor’s Pavane(1949, Limon / Purcel), Limonovo remek delo koje ñe ostati zapamñeno u igraåkomsvetu sve dok taj svet postoji na planeti.

L I M O N D A N C E C O M P A N Y 6 0 T H A N N I V E R S A R Y Y E A RJOYCE THEATRE, 14. - 26. NOVEMBAR 2006.

The Moor's Pavane

FOTO

GR

AFI

JE:

RO

SALI

E O

'CO

NN

OR

�


Danaãnji direktor trupe, dugogodiãnja igraåica Carla Maxwell, zasluæuje pohvale za svoj rad. Prikazala je i odræalane samo Limonovu izvoðaåku tehniku i stil, veñ je i samu trupu saåuvala uz pomoñ odliånih igraåa koji su u pot-punosti savladali zahtevne Limonove pokrete i kombinacije. Odavanjem poåasti umetniåkom stvaralaãtvu svojadva koreografa, Hoze Limonu i Doris Hemfri, trupa je proslavila svoj jubilej.

Xenia Rakic

A Choreographic Offering





Azucar, Jennifer Ricci i Eivar Martinez

Gleb Layamenkoff i Jennifer Ricci

THO

MA

S N

OLA

-RIO

N


SAD / DÆEKSON


FOR IMMEDIATE RELEASEFor More Information:Nicole Bradshaw, USA IBC - 601.355.9853Meredith Cleland, GodwinGroup - 601.944.0028

Medalists and Award Winners Announced for 2006 USA International Ballet Competition

JACKSON, Miss., June 30, 2006 - Dreams were fulfilled and careers were launched as the USA InternationalBallet Competition came to a close during its last round of competition with 24 dancers receiving medals,scholarships and cash awards.

Senior Division Medalists are:

Men’s Senior Gold Medalist - Daniil Simkin, GermanyWomen’s Senior Gold Medalist - Misa Kuranaga, JapanMen’s Senior Silver Medalist - Brooklyn Mack, USAWomen’s Senior Silver Medalist - Jurgita Dronina, LithuaniaMen’s Senior Bronze Medalist - Joseph Gatti, USA, and Masayoshi Onuki, JapanWomen’s Senior Bronze Medalist - Yui Yonezawa, Japan

Medalists in the Junior Division are:

Men’s Junior Gold Medalist - Isaac Hernandez, MexicoWomen’s Junior Gold Medalist - Not awardedMen’s Junior Silver Medalist - Denys Cherevychko, UkraineWomen’s Junior Silver Medalist cf Sae-Eun Park, South KoreaMen’s Junior Bronze Medalist - Jeffrey Cirio, USAWomen’s Junior Bronze Medalist - Kayo Sasabe, Japan, and Christine Shevchenko, USAAlong with medals, cash prizes are given.

Special awards and scholarships were given to:

Best Junior Couple - Mathias Dingman, USA, and Sasha De Sola, USABest Senior Couple - Davit Karapetyan, Armenia, and Vanessa Zahorian (non-competing partner)Choreography Award - Ben Lida for “September”Robert Joffrey Award of Merit - Marija Kicevska, Senior, MacedoniaJury Award of Encouragement - Female: Francesca Dugarte, Junior, VenezuelaCaitlin Valentine, Senior, USAMale: Ryo Izawa, Junior, JapanZherlin Ndudi, Senior, UkraineTutu.Com Award - Misa Kuranaga, Senior, JapanTutus Divine Award - Daniil Simkin, Senior, GermanyContract with Miami City Ballet - Elena Kazakova, Junior, Russia, and Carolyn Rose Ramsey, Senior, CanadaBallet International Award - Isaac Hernandez, Junior, Mexico

Great Hope Prize 2006 - Toshiro M. Abbley, Junior, USA

“With every USA IBC, we see an intense level of skill and artistry amongdancers,” said Sue Lobrano, executive director, USA IBC. “We’re known for set-ting the benchmark for world-class competition, and our international jury dida great job selecting winners for 2006.”To celebrate the presentation of the USA IBC honors, the BellSouth Awards Galawill be held Saturday, July 1 at 7 p.m. This event will be followed by the CapezioEncore Gala, a concert featuring the medal winners on Sunday, July 2 at 7:30p.m.“By competing in the USA IBC, many of these dancers will launch successfulcareers on the path to fulfilling their dreams,” said Bruce Marks, USA IBC jurychairman. “Whether or not dancers go away with a medal, we truly believe thatthe process is the prize at the Jackson competition.” In the tradition of sister competitions in Moscow, Russia, and Varna, Bulgaria,the USA IBC is the official international ballet competition of the United Statesdesignated by a 1982 Joint Resolution of Congress. For additional informationabout the 2006 USA IBC, call 601.355.9853 or visit the official Web site at www.usaibc.com.


SLOVENIJA / LJUBLJANA

Kao prvo upozorila bih kolege i ljubitelje plesa na program Can-karjevog doma. Pretplatniåka ponuda i ove sezone potvrðuje daoni, za razliku od nas, jesu u Europi: nakon Igre (Asobu) JozefaNaða, koji je, usput, ove godine dobitnik i prestiæne europskekazaliãne nagrade, na programu su joã i Emio Greco, Alain Platel iNederlands Dans Theater (s dve kreacije Jiræi Kilijana), Kao drugo, u slovenaåkim nacionalnim kazaliãtima Opera i Baletodavno imaju svoju scenu. Mariborski Balet je pre neãto viãe oddeset godina uãao u ureðenu novu dvoranu, koja je jesenas iakustiåki preureðena, a nedavno su zapoåeti radovi na obnovizgrade Opere i Baleta SNG-a u Ljubljani. A u meðuvremenu pred-stave se mogu igrati i u Cankarjevom domu.!? U åini se vrlo kon-struktivnoj atmosferi meðusobne suradnje i zajedniåkog pro-miãljanja repertoara i kulturne politike, u koprodukciji Opere i Ba-leta SNG Maribora i SNG Ljubljana i Festivala Ljubljana, nastao jeplesno glazbeni projekt Arhitektura tiãine koreografa EdvardaKluga (Edward Clug). Klug je autor koji nesumnjivo zavreðuje povjerenje i koji u zanat-skom smislu teãko da moæe da razoåara. Predstava kojoj sam prisu-stvovala 25. septembra 2006. godine u Gallusovoj dvorani Can-karjevog doma, uistinu je velika i doima se “svjetski”. S naglaskomna doima se, zahvaljujuñi u prvom redu impresivnoj sceni (scenografMarko Japelj i oblikovatelj svjetla Andrej Hajdinjak) i sjajnimizvoðaåima, plesaåima/”ribicama”, opkoljenim sa svih strana, sprije-da orkestrom i publikom, odzada zidom u koji kao da su ucrtani pje-vaåi zbora, s glavama pravilno rasporeðenim i visoko postavljenim udva reda. Solisti ñe, pak, svoje dionice otpjevati s jedne od boånihstrana (ili odostraga), neprimjetno se pojavljujuñi (i nestajuñi) uz crnezastore. Glazbena potka predstave su rekvijemi: onaj slavni, znakovi-to zavrãen s osmim taktom Lacrimose kojeg bi, kako kaæe Dr GregorPompe, bilo poãteno nazvati Fragment Mozartova Rekvijema kakoga je zavrãio Süssmayr, i Preisnerov Rekvijem za mojega prijatelja, aizmeðu glazbenih dijelova su dijelovi isplesane tiãine.

Polno neobiljeæen kostim (kao kupañi kostim starinskog kroja odhi-tech materijala), uz jednake kape za plivanje, unosi pomak i dajeu prvi åas zaåudni efekt, opet s naglaskom na efekt. Tijela su lijepa,izraæena, asketska u toj uniformiranoj hladnoñi klonova, repre-zentacija nekog futuristiåkog grupnog vodenog sporta. Problem,odnosno praznina scenske arhitekture, nastaje u samoj kore-ografiji, tj. u preåestim dijelovima kada se solo nastupima i dueti-ma ide plesati, joã bolje, isplesavati glazba koja u sazvuåju ljudskogglasa i orkestra (pod vodstvom Uroãa Lajovica) raste otvarajuñi ne-bo i gradi moñnu arhitekturu zvuka. Tijela koja se trzaju, lome ipleãu u veñ vrlo poznatoj konvenciji Klugovog rjeånika, sada ne-maju motiv, razlog i strast koja uvijek pokreñe Klugove vrlo kon-kretne likove i pomalo smetaju. Tek zavrãni duet jedine djevojke(Valentina Turku u haljini i raspuãtene kose) i Kluga, koji skidanjemkape postaje åovjek od krvi i mesa, ima smisao gråevite, neuspjeãneborbe æivota sa smrti.Ali scenski pokret ipak savrãeno funkcionira i nosi se s glazbom uvelikim, redateljskim potezima, poput sleta, u snaænim napetimmirovanjima, pravilnom hodu grupe, bræim pretræavanjima, po-kretnoj geometriji trosjeda.Tada biña, bili oni ribe, mravi ili ljudi,dobijaju smisao postojanja, trajanja i æivotnih putanja u nekomviãem planu. Svakako predstava ima tempo i likovnost, ideju i hrabrost i svescenske predispozicije, ali nisam sigurna u sklad logike teksta oribama autora Kvake 22 (navedene kao moto predstave u Klu-govom tekstu) i krãñanskog simbola (bilo u smislu monograma, bilopo simbolici krsne vode), kao ni sve to s glazbom koja povezuje æi-ve i mrtve. I mada glazbu, kao i pokret, stvara åovjek, ona je u cje-lokupnom dojmu zagospodarila scenom: zvukom. A tek ostalo jetiãina.

Maja ÐurinoviñVijenac, Zagreb 23. 11. 2006.

PLESNO MUZIÅKI PROJEKAT ARHITEKTURA TIÃINE, KOREOGRAF EDWARD CLUG

Zajedniåko promiãljanje repertoara


SLOVENIJA / LJUBLJANA

KRALJEVSKI FLAMANSKI BALET: IMPRESSING THE CZAR VILIJAMA FORSAJTA08. I 09. MAJ 2006. CANKARJEV DOM

Pod z la tn im st r ije lama

Carju v veselje slovenski je prijevod uistinu kraljevske plesne i kazaliãne sveåanosti Vilijama Forsajta(William Forsythe) koju su nam u Cankarjevom domu u Ljubljani priredili Kraljevski flamanskibalet pod umjetniåkim voðstvom Kathryn Bennetts i domañin Exodos, Meðunarodni festival

suvremenih scenskih umjetnosti koji je ovom predstavom i zapoåeo svoj program objedinjen pod naslo-vom Jezici tijela.

Razmiãljajuñi o predstavi koja je toliko raznolika, prepuna informacija, znaåenja, asocijacija, tolikorazigrana, a misaona, a opet sva u duhovitim detaljima i obratima, (da je prva stvar koju sam na krajupomislila da bi je sad trebala pogledati barem joã jednom iz poåetka!), zapela sam veñ na prijevodu naslo-va: je li to oåaravajuñi, zadivljujuñi cara ili ipak za njegovo veselje, kako su se odluåili slovenski prevodio-ci, u smislu zabave dvorske svite i takmiåenja dokonih moñnika? Onako kako se razvijao kazaliãni ples, iuopñe umjetnost. U ugaðanju taãtini i pod paæljivom kontrolom pjesniåke slobode.

Zapravo veñ naslov prvog od åetiri dijela programa: Potemkinov potpis upuñuje na autorovu ironiju sp-ram tradicije carskog baleta, a cijela je stvar, odigrana kao monumentalna uskomeãana scena svijeta nakojoj se stalno usporedno deãavaju, ponavljaju, izmjenjuju scene, likovi, kostimi, sekvence, kulise; uz åes-te rezove, potpuni mrak, osvjetljavanje jednog dijela scene ãto omoguñuje neprimjetnu promjenu u dru-gim dijelovima ogromne pozornice Gallusove dvorane, silno zanimljiva i sloæena. Upada u oåi velika ãaho-vska ploåa, umnoæenih polja, na kojoj je postavljeno prijestolje na kojem ñe se izmjenjivati likovi. Ãah posebi oznaåava kraljevsku hijerarhiju, ali vjerojatno je to i ona ploåa na kojoj je Petipa paæljivo slagao svo-je obrasce za corps de ballet Ruskog carskog baleta, postavivãi kriterije akademskog plesa (u neprikosno-venost kojih je, po shvañanju nekih tradicionalnih baletomana i danas uvredljivo dirati). Usput, tuda se“ãeñu” i braña Grim, zasluæna za ulazak bajki u umjetniåke teme, i neiscrpno vrelo baletnog romantizma.

Tu je i neobiåni Sveti Sebastijan, lik sa plakata predstave, koji naizmjence stoji u svojoj muåeniåkoj pozi-ciji sa sanjivim pogledom u visine, ali i sam strijelja iz pozlañenog luka. Uopñe, te zlatne strelice (simbolprodiranja i otvaranja, strijela otvara put svjetlosti, misli, nadahnuñu... i osloboðenju od zemaljskih stvari)lete i malo, malo, pa neko gine pogoðen, ili se pak sam svjesno probada. Kad to poveæemo joã s prisut-noãñu velikih (takoðer pozlañenih - ipak je rijeå o carskoj proslavi!) treãanja koje mogu simbolizirati ærtvuod krvi i mesa potrebnu da bi se stiglo do srediãta, åvrstog dijela osobe, slika se pomalo bistri, iako jenemoguñe osvijestiti sve detalje.

Izmeðu plesnih grupacija koje se pojave i besprijekorno izvedu svoj broj, pojavljuju se i dvije ãkolarke uengleskim ãkolskim uniformama. U zadnjem dijelu programa Bongo Bongo Nageela ñe åetrdesetak istihtakvih otplesati nevjerojatno divlji, smijeãni, pobjedonosni ples ðaåkog plemena oko probodenog uåite-lja (sa strelicom iz prve slike!)

Drugi dio predstave In the Middle, Somewhat Elevated, praizveden u pariãkoj Operi 1987.godine, pozna-to je, briljantno Forsajtovo djelo posve oåiãñeno od svih privida ãarolikog (kazaliãnog) svijeta. Samo glaz-ba kao ujednaåena æiva podloga na kojoj se iskuãavaju tijela pokrenuta zadanim impulsom koji ondakola tijelom, udovima, traæeñi sve nove, dalje izlaze i rjeãenja, povezujuñi smjerove, toåke prostora.

Treñi deo je opet sasvim razliåit, duhovit u tekstu i priåi, i glumaåki naglaãen. Kuña rasprodaje (La Maisonde Mezzo Pezzo) je duhovita minijatura u kojoj dominira tekst prodavaåice koja uzaludno pokuãava pro-dati vrijednu baãtinu - pozlañene (da li stoga zlata vrijedne?) æive figure.

Svaki novi deo predstave Impressing the Czar koju je frankfurtski Balet premijerno izveo poåetkom 1988.,a Kraljevski flamanski balet obnovio krajem 2005, zaåudan je u odnosu na prethodni, a sve se opet nakraju åita kao cjelina. Zadivljuje Forsajtov nepretenciozan ali angaæirani stav, osebujna zaigranost i razno-likost izraza, stila i rjeånika koja oåito poznaje i klasiåni balet i Balanãina (u Europu je doãao na pozivKranka), ali i Labana i Kaningama, i Pinu Bauã, i niãta ga ne ograniåava i ne prijeåi u stalnom otkrivanjunovih plesnih i kazaliãnih rjeãenja.

Previãe slobodan i provokativan za uveseljavanje cara, Forsajt je ipak, nakon dvadeset godina rada moraonapustiti frankfurtski Balet, ali je s jednim djelom svojih plesaåa nastavio rad kao The Forsythe Company.Njegovu borbu s moñnim Carem, suvremenim bogatim/moñnim staleæom æeljnim umirujuñe pitomeromantike pretproãlog stoljeña, svojevremeno je pratila europska plesna scena, piãuñi u Frankfurt pismapodrãke, ali åini mi se da je pravi potez baã ovaj Bennettsove, obnova ovog velikog, suvremenog baleta,i u tom smislu Impressing the Czar moæemo slobodno prevesti kao Moj obraåun s njima Vilijama Forsajta.

Maja ÐurinoviñVijenac, Zagreb, 25.05.2006. br. 319

Orchestra (�) 2006. 100

ÃVAJCARSKA / CIRIH

AKADEMIJA ZA UMETNIÅKU IGRU IZ CIRIHA - TANZ AKADEMIE ZURICH

Uspeh uporne plesne zajednice

Oliver Matz na muãkom klasu

Steffi Scherzer na klasu ãestog razreda

FOTO

GR

AFI

JE:

AN

DR

EAS

ZIH

LER

101 Orchestra (�) 2006.

Sreñom, ima ljudi koji ne odustaju tako lako, a jedna od njih je Malu Fenaroli Lekler(Malou Fenaroli Leclerc), u to vreme solistkinja baletske kompanije iz Bazela, a da-nas direktorka Cinevox Junior Company. Njena ideja, inaåe veoma moderna, bila jezajedniåko koriãñenje infrastrukture. Sluåaj je hteo da se u to vreme renovira fabri-ka tekstila Tiefenbrunnen, pa je tako pronaðen odgovarajuñi prostor za ovaj eksper-iment. Pokazalo se da nije baã lako pronañi i odgovarajuñeg partnera za “zajedniåkokoriãñenje“, jer je veñina lokalnih baletskih ãkola bila veoma sumnjiåava u pogleduuspeãnosti realizacije ovog projekta.

Da bi ubedili politiåare, bilo je potrebno da åitava ãvajcarska baletska scena podræiovaj projekat, da se pronaðe osoba od meðunarodnog ugleda i iskustva da budedirektor ãkole i da se u doglednom vremenskom periodu dokaæe opravdanost nje-nog postojanja. Partner koji je na kraju pokazao volju za to bio je lokalni fitnes cen-tar. Tako je 7. aprila 1986. godine osnovana Profesionalna baletska ãkola iz Ciriha(Balett Berufs Schule A. G. Zurich).

En Vulijams (Anne Wooliams), poznata po svom iskustvu u osnivanju Ãkole DæonaKranka (John Cranko Schule) u Ãtutgartu i rukovoðenju australijskom nacionalnombaletskom ãkolom, bila je spremna da se prihvati ovog izazova. Naæalost, nedostatakpodrãke nagnao ju je da ãkolu napusti 1989. godine. U meðuvremenu, Migros jesmatrao da projekat moæe opstati samo ako bude imao nacionalni identitet. Stogaje ime ãkole 1990. godine promenjeno u Ãvajcarska profesionalna baletska ãkola(Schweizerishe Ballet Berufs Schule).

Uz prvobitne osnivaåe, na spisku osnivaåa i organizatora Ãkole nalazi se nekolikozanimljivih imena: Filip Braunãvajg (Philippe Braunschweig), osnivaå Prix deLausanne i Hajnc Spurli (Heinz Spoerli), koreograf i direktor Zurich Ballet Company.Nakon odlaska En Vulijams, Ljubinka i Petar Dobrijeviñ su od 1989. pa sve do 1994.godine, kada su otiãli u penziju, rukovodili ãkolom. Godine 1995, Denis Velter(Denise Welter) postaje direktor Ãkole, uz podrãku Hajnca Spurlija kao umetniåkogdirektora i Åarlsa Gebharda (Charles Gebhard) zaduæenog za finansije.Godine 2006,Gebhard postaje predsednik takmiåenja Prix de Lausanne. Finansijska situacija ukojoj se nalazila Ãkola bila je daleko od lagodne, pa su donete neke nepovoljneodluke samo da bi se rad ãkole nastavio.

U nadi da ñe ponovo postaviti Ãkolu na noge, 2000. godine Hajnc Spurli (HeinzSpoerli) je pozvao Aleksa Ursulijaka (Alex Ursuliak) da preuzme mesto direktora, uzpodrãku igraåa i profesora Rikarda Duzea (Ricardo Duse), poreklom iz Ãvajcar-ske.Uprkos bogatom iskustvu Ursulijaka, situacija je bila gotovo beznadeæna. Jedinamoguñnost bila je spajanje sa Viãim institutom za muziku i pozoriãte (Higher Insti-tute for Music and Theatre), nekadaãnjim Ciriãkim konzervatorijumom. Åarls Geb-hard je svesrdno podræao ovu integraciju, i 13. februara 2001. zvaniåno je osnovanOdsek za igru Viãeg instituta za muziku i pozoriãte. Struktura ãkole je dakle oåuvana,ali je Ursulijak prestao da bude njen direktor 2002. kada je, dostigavãi starosnu gra-nicu za odlazak u penziju, otiãao iz Ãvajcarske.

Niko se nije nadao da ñe ubrzo biti naðeno spasonosno reãenje - Oliver Mac (OliverMatz) i Ãtefi Ãercer (Steffi Scherzer) bili su na putu da okonåaju svoje karijere igraåau baletskoj kompaniji Unter den Linden iz Berlina. Oboje su bili voljni da se prihvateizazova, a zahvaljujuñi svom ãkolovanju u dræavnoj baletskoj ãkoli u Berlinu, bili suupoznati sa svim ãto je potrebno da se organizuje jedna profesionalna ãkola, koja bimogla da se takmiåi na meðunarodnom nivou. Situacija koju su zatekli bila je dalekood savrãene, ali oboje su znali ãta æele i kako da to postignu. Prvi cilj je bio da seobezbedi odgovarajuña zgrada i omoguñe uslovi za opãte obrazovanje i studentskismeãtaj - upravo ono ãto su i prvobitni osnivaåi imali na umu. I ãto je joã vaænije, tre-balo je ponovo uspostaviti poverenje uåenika i baletskih ãkola u Ãvajcarskoj.

Posmatrajuñi meðunarodna takmiåenja umetniåke igre moæemo uoåiti da su uåesnici iz Ãvajcarske samo u izuzetnim slu-åajevima igraåi ãkolovani u svojoj zemlji.Åak i na takmiåenju Prix de Lausanne, nagrada Najbolji kandidat iz Ãvajcarskese åesto dodeljuje igraåu ili igraåici ãkolovanim negde drugde. Zato se postavlja pitanje: zar nema ãkole u Ãvajcarskoj

koja je sposobna da ih ãkoluje?

Ispostavilo se da ima pregrãt privatnih baletskih ãkola koje nude ãkolovanje kakvo se ne moæe porediti sa ãkolovanjem kojepruæaju meðunarodno priznate profesionalne baletske ãkole. Ipak, postoji ãkola u Cirihu, osnovana pre dvadesetak godina,åiji je razvojni put bio veoma trnovit.

Godine 1970. grupa ljudi iz sveta igre,u saradnji sa Organizacijom baletskih pedagoga Ãvajcarske, Migrosom (poznatim lancemsupermarketa) i direktorom Ciriãke opere, profesorom dr. Dreseom (Drehse), okupila se da osmisli plan za osnivanje profe-sionalne baletske ãkole koja bi imala kapacitete za opãte obrazovanje i smeãtaj uåenika. Naæalost, zbog åinjenice da je za nje-govu realizaciju bio potreban ogroman budæet, nije bilo moguñe impresionirati politiåare, pa je ovaj projekat zamrznut.

Orchestra (�) 2006. 102

Ono ãto su Mac i Ãercer postigli za dve godine zaista je izuzetno. Posmatrajuñi jedan åas u ovoj ãkoli, svako bi bio impresio-niran zdravom i sreñnom atmosferom koja tu vlada. Uåenici igraju i usavrãavaju se s velikim æarom i za to im nije potrebnanikakva dodatna motivacija. Razvoj tehnike je fantastiåan, a nakon proteklih nekoliko godina, kada je veñina uåenika do-lazila iz Istoåne Evrope, prethodno ãkolovana u svojim zemljama, sada znaåajan broj uåenika u ãkoli ponovo åine Ãvajcarci.

Tokom svojih dugogodiãnjih karijera Ãercer i Mac su stekli uverenje da ljubav prema igri nije dovoljna da se podnese teretkoji danaãnji svet igre, nimalo lak, nosi sa sobom. Oni smatraju da svaki uåenik ima pravo da postane osoba puna sa-mopouzdanja, koja poseduje snaænu baletsku tehniku, poznaje muziku i pozoriãte i ima znanje o tome kako i u kojim si-tuacijama treba da zadræi sopstveni identitet. Atmosfera u ovoj Ãkoli pomaæe ostvarenju tog cilja, i svakome je vidljivo dauåenici s lakoñom ostvaruju komunikaciju sa svojim profesorima i gostima ãkole.

Ãto se tiåe ãkolske zgrade, buduñnost zaista obeñava, jer je grad Cirih voljan da renovira kolosalno zdanje stare mlekareu kojoj bi bio smeãten ovaj institut i u kojoj bi Odsek za igru imao 10 studija za veæbanje, odgovarajuñe garderobe ipozoriãte - dakle sve potrebne uslove. Radovi ñe biti okonåani krajem 2008 - poåetkom 2009. godine, ali ñe uåenicima oveãkole od septembra 2006. na privremeno raspolaganje biti stavljen Media Campus koji se nalazi u delu grada pod nazivomCirih-Altãteten. Ispunila se i æelja Olivera Maca da Ãkoli da poseban identitet time ãto ñe od sledeñe ãkolske godine njenoime biti promenjeno u Akademija za umetniåku igru iz Ciriha (Tanz Akademie Zurich). Ãkola trenutno ima 60 uåenika, aplanira se da taj broj dosegne najviãe 80, kao odraz æelje da se oåuva individualan pristup svakog uåenika. U Ãkoli posto-je dva pripremna razreda za uzrast od 9-11 godina, srednji razredi za uzrast od 12-15 i viãi razredi za uåenike uzrasta od15-19 godina. Na kraju ãkolovanja, uåenici dobijaju priznatu diplomu u oblasti igre koja bi u buduñnosti trebalo da budeizjednaåena sa fakultetskom diplomom u oblasti umetnosti

Na kraju svog boravka, bila sam u prilici da odgledam godiãnju ãkolsku predstavu na kojoj je Oliver Mac s ponosom objavioda je 6 od 8 uåenika zavrãne godine veñ dobilo ugovore da se u nastupajuñoj sezoni prikljuåi kompanijama iz Ciriha, Praga,Esena i Kila. Na programu je bila uravnoteæena selekcija klasiånih i modernih baleta, zapoåeta predivnim grand pas dedeux iz Uspavane lepotice, u izvedbi dvoje uåenika od 17 i 18 godina. Izuzetna je bila i varijacija iz La Fille Mal Gardee,koju je izveo uåenik od nepunih 16 godina.Koliko su snaæni i puni energije ovi deåaci, videlo se u baletu Keith Birgit Ãercer(Birgit Scherzer). Grupa devojaka je izvela How come you don’t call me? Kevina Hardija (Kevin Hardy) veoma razigrano,pokazujuñi nam da je dæez njihov teren. Program je okonåan baletom Les Petits Riens svih uåenika ãkole, u koreografijiRikarda Duzea.

U danaãnje vreme ni ova ãvajcarska ãkola ne moæe da izbegne “globtroterstvo uåenika“. Ali kao ãto je veñ reåeno, ovaustanova je na dobrom putu da ponovo zadobije poverenje ãvajcarskog sveta baleta. Ako iko joã uvek æeli da postavipitanje: umeju li Ãvajcarci da igraju i mogu li biti ãkolovani na visokom nivou u sopstvenoj zemlji - odgovor je: da! Sve ãtoje potrebno su poverenje, ljubav, strast i razumevanje.

Jenny J. Veldhuis


103 Orchestra (�) 2006.

ÃVAJCARSKA / ÆENEVA

Joã se señamo osam igraåa, razapetih izmeñu neba i zemlje, umotanih u velove od æutog tila pod zlatastom svetloãñureflektora. Polarna svetlost. U baletu ’’Para-dice’’ , Saburo Teãigavara uvlaåio nas je u åudesnu zbrku prostora i vre-mena: beãe li to dan ili noñ? I koliko je to trajalo? Voleli bismo da nikada nije prestalo... A njegovo najnovije ostva-

renje, Poåetak poslednje sekunde (’’ The Beginning of the Last Second’’),, oåekuje se s nestrpljenjem!

I opet ista åarolija...i joã jednom...znaåi, dvostruka opåinjenost! Jer ovaj put åak njih ãesnaestoro ñe izvoditi iste fluidnepokrete Majstora. U ovom baletu, objaãnjava Teãigavara, sve je poåetak, pa åak i poslednja sekunda. Komunicirali smoi-mejlom, pred kraj zime, dok joã nije ni poåeo rad u studiju sa igraåima iz Æeneve, i veñ tada je Saburo Teãigavara krotkooslikavao prve pokrete svoje nove kreacije. “Beginning” govori o kontradikcijama koje su stvorene izmeñu vremena iljudskog biña. U tom baletu ñe postojati ideja æelje, i to æelje za popuãtanjem pred nepoznatim. Ovaj Japanac govori otelu, pokretu i prostoru reåima koje su ponekad teãke za razumevanje, meñutim - kakvo olakãanje! - sve je mnogorazumljivije i oåiglednije na sceni. Veñ viãe od dvadeset godina on se bavi radom sa telima. Ãta ga nadasve interesuje? - Neoåekivano. Da bude iznenaðen izuzetnom koordinacijom s jedne, novim senzibilitetom s druge strane. Zatim,fasciniraju ga tela i duãe igraåa u Karasu, njegovoj trupi, pa onih u NDT-u, Baletu iz Frankfurta, ili u pariskoj Operi, zakoju je kreirao neverovatan balet Vazduh (AIR), svojevrsnu odu nematerijalnom. Saburo je i pedagog i mentor. Pravitinove balete i poduåavati, paralelne su aktivnosti, kaæe Teãigavara. Obrazovanje je osnova, ali istovremeno i neãtokreativno. Potencijal svake osobe je neizvestan, zato svakom moram da dajem prave savete. Åak i promena, minijatur-na poput zrna praãine, ako dolazi iz dubine jednog biña, u meni budi veoma åisto nadahnuñe. Igraåi Baleta iz Æeneve ñese potpuno pridræavati uåiteljeve metode, joã jednom na-uåiti njegov pokret i uneti se u njegovu filozofiju. Prava askeza,ali i veoma plodonosna. Njegov balet, Para-dice, koji je na repertoaru Baleta, veñ tri godine ’’hara’’ Francuskom. ZaBeginning, po navici, ovaj koreograf ñe se pozabaviti svim elementima spektakla: tu su igre senki i svetla, scenografija,kostimi. Stvaranje je jedan veliki mozaik, jedna poetiåna i koherentna celina, u kojoj svaki element nalazi svoje odreñenomesto koje je osmislio sam Majstor. Od tog momenta nemoguñe je zamisliti iãta drugo: Saburo Teãigavara svoju duãu itelo predaje umetniåkoj avanturi i pretvara je u filozofiju æivota. Kada je s dvadeset godina poåeo da se bavi igrom,otkrio je da je najåistiji element pojam vremena. Beginning bi trebalo da nam doåara apstraktnost te åistote. Mi moæe-mo stvarati vreme igrajuñi, kaæe Teãigavara. A to je veñ samo po sebi veliki dar.

Anne Davierpriredila:Marijana Komljenoviñ

Tekst preuzet iz 83.broja åasopisa La grange, Grand Théâtre, Æeneva. Merci!

Polarna svetlost Saburo Te{igavare

Beginning of the last second,Saburo Teshigawara,Ballet Grand Theatre,Æeneva,13.5.2006.(reprize 15,16,17. i 18.5.2006.)

GTG

/CA

RO

LE P

AR

OD

I

Orchestra (�) 2006. 104

ÃVEDSKA / STOKHOLM

DVE PREMIJERE CULLBERG BALLET - A, BLANCO I END, U TEATRU DANSENSHUSSEPTEMBAR 2006.

Angaæovani ples nameñe pitanja i traæi odgovore

105 Orchestra (�) 2006.

Dve premijerne postavke ãvedskog Kulberg ba-leta (Cullberg Ballet), s ukupno dvanaest izvo-ðenja, oznaåile su, prvih dana septembra, po-

åetak sezone u Kuñi plesa (DansensHus)u Stokholmu,ali i poåetak jubilarne sezone za jednu od vodeñih ple-snih kompanija. Åetrdeset godina kontinuiranog pris-ustva na svetskim scenama, danas su joã jedna potvr-da hrabrim vizionarima kakvi su bili Birgit Kulberg iMac Ek, ali i svim ostalim velikim koreografima i igra-åima koji su stvarali i dalje osmiãljavaju drugaåiji plesnivokabular. Veñ sedamdesetih godina proãlog veka,kada su se na repertoaru ove kompanije naãle radikal-no nove verzije i viðenja klasiånih ostvarenja, poputÆizele, Labudovog jezera ili Uspavane lepotice, upra-vo “iz pera” jednog od najznaåajnijih koreografa da-naãnjice Maca Eka, bilo je jasno da se ne radi o obiånojigri u izvedbi savrãenih igraåa. Naime,ideja je bila dase stvara drugaåiji, angaæovan ples, kreacija svih akte-ra utemeljena na koreografskom tekstu koji nameñepitanja i traæi odgovore, pribliæavajuñi se po svojojdinamici, kompleksnosti i intrigantnosti savrãenoj dra-mskoj postavci. Sledeñi sliåan repertoarski model i iza-zov formiranja tima koga ne åine samo tela spremnaza sloæene zadatke veñ pre svega snaæne i iskustveneliånosti sposobne da brane svoj stav i ulogu,izuzetankoreograf Johan Inger preuzeo je umetniåko voðenjeKulberg baleta. Njegova postavka Blanko (Blanco), je-ste novo viðenje savremenog trenutka i posledica ko-je su neminovni ishod vremena, politiåkih i kulturolo-ãkih prilika.

End

��

Orchestra (�) 2006. 106

Blanko

107 Orchestra (�) 2006.

Osam igraåa smeãteni su u poseban, ali i poslednji prostor u kome su iluzije moguñe. Sa-znanja, iskustva i informacije donose im glasnici iz spoljnog sveta. Strah se nameñe kaozajedniåko oseñanje,navodeñi na razliåite reakcije. Potpuna sloboda i jasna ograniåenja,odvojene su nevidljivim linijama, ali svaka promena vidno onemoguñava ranije procese.Koreograf nam priznaje da je liåni strah od starenja i novih odgovornosti koje æivotdonosi, moæda bio osnovna inspiracija za bavljenje åistim prostorom baletske sale. Zaplesnu antologiju ostaje, meðutim, zavrãna scena sa sijalicom na dugaåkom gajtanu ko-ja proizvodi tek nejako svetlo i treptaje, odnosno solo, u izvoðenju japanke Izumi Ãuto(Izumi Shuto) koja kao åuvar ili zatoåenik svetionika ãalje signal hrabrima. Poslednji pu-tokaz ka mirnoj luci, zapravo otkriva snagu obiånog zagrljaja bliske osobe. Sidi Larbi Åerkaui (Sidi Larbi Cherkaoui), koreograf åije se ime najviãe vezuje za belgij-sku kompaniju Les Ballet C de la B, ali i prestiæne baletske kompanije iz Æeneve i MonteKarla, gost jednog od predhodnih BITEF-a, po prvi put je kreirao za Kulberg Balet. Je-dnosatna postavka Kraj (End), jeste osvrt na æivot,na sve nesigurnosti jedinke u dono-ãenju odluke i pronalaæenju pravca, kao i komplikovane odnose savremenog druãtva. Zi-dovi, postojeñi ili imaginarni, åesto se ne mogu pomerati, povremeno se ruãe, stalno ob-navljaju ili grade novi. Religija, boja koæe, klasna pripadnost ili pripadnost druãtvenojmanjini jesu samo neke od tema kojima se koreograf veãto bavi. Kompanija poput Kul-berg baleta, sastavljena je, uostalom, od igraåa koji su pristigli sa svih strana sveta, s jedi-nim zajedniåkim prtljagom saåinjenim od izuzetnih fiziåkih moguñnosti i gomile potpu-no usvojenih plesnih tehnika. Uz zrelost koja je ultimativni uslov za ovu vrstu igre, takavtim je sam po sebi inspiracija za istraæivanje i koreografsko poigravanje. Delovi u koji-ma igraåi izgovaraju tekst ili pevaju stare jermenske pesme, joã jedan su umetniåki iza-zov koji se mora reãiti i opravdati kroz stalno potraæivanje i ostvarivanje komunikacije spublikom. Sala stokholmskog DansensHus-a i poslednje veåeri je bila premala da primisve zainteresovane, dok Kulberg Balet, sa istim programom, veñ krece ka Geteborgu,Barceloni i Madridu. Nije lako pronañi slobodan termin u rasporedu najznaåajnijeg ples-nog ambasadora Ãvedske, kompanije koja ove godine osim odliånog repertoara, nudi inovu vizuelnu identifikaciju, daleko od igre ili neåega ãto na igru podseña. Naime, vre-meãna dama u svojoj devetoj deceniji æivota, obuåena u crnu koænu jaknu i uz mnoãtvoatraktivnih srebrnih asesoara na sedoj kosi i izboranom vratu, pokazuje put sredoveånojæeni, tek na pragu pete decenije... Pozne godine samo su joã jedan, vredan i ozbiljanrazlog da se trka nastavi...

Aja Jung

Blanko

Orchestra (�) 2006. 108

Osamdesetih godina proãlog veka, Francuska se pod dugogodiã-njim uticajima raznih plesnih pravaca, naãla na raskrsnici. Baã tusu se iznedrili mnogobrojni koreografi stvarajuñi, svako za sebe ina svoj naåin, ãirok spektar pravaca savremene igre. Eksplozijanovih, mladih koreografa u Francuskoj poåela je joã 1968. godine,kada se stvorio jedan sveæ, otvoren prostor za rad i istraæivanjetog novog stila plesa, kasnije nazvanog - savremena igra.

Predgraðe kao barometar novog plesa

Bivãi igraå Jaque Chaurand, je sopstvenom dobrom voljom i na-ravno uz pomoñ male opãtine u predgraðu Pariza - Banjole(Bagnolet), osnovao konkurs Balet sutraãnjice (Le Ballet pour de-main) koji ñe okupiti i otkriti sva buduña najpoznatija imena izsveta savremene igre. Iako popriliåno neorganizovan i razbaru-ãen, taj prostor ñe viãe od dvadeset godina sluæiti ekspanziji novogplesa - kasnije nazvan savremena igra. Prvih godina u njemu suse proæimali i profesionalci i amateri, kao i klasiåni, moderni i jazzstilovi igre. Malo po malo od mora kandidata i uåesnika, napravi-la se jedna vrsta preselekcije koja je “porodila” prave talente. JeanPomares, Dominique Bagouet, Karine Saporta, Susanne Linke, Rein-hild Hoffmann, Maguy Marin, Dominique Boivin, Jean Gaudin, Chri-stine Gerard, Francois Verret, Jean-Claude Gallotta, Kilina Cremona,Regine Chopinot, Joelle Bouvier et Regis Obadia, Philippe Decoufle,Jean-Marc Matos, Jackie Taffanel, Catherine Diverres, Mark Tomp-kins, Claude Brumachon, Isabelle Dubouloz, Mathilde Monnier,Angelin Preljocaj... samo su neki od bezbroj kandidata koji su senaãli i pronaãli u pariskom predgraðu, iako nisu svi uãli u istoriju.Dvadeset godina ovog konkursa obeleæilo je razne promene unovom francuskom plesu. Banjole je postao vizit karta koja je sva-ke godine pronalazila i otkrivala nove talente i nove kreacije.Konkurs je 1980.godine podstakao ideju da se ova nova vrsta ple-sa postavi na isto umetniåko mesto kao i svi drugi sektori scenskeumetnosti. Jack Lang, tadaãnji ministar kulture osnovao jekomisiju za ãkolstvo koja je od 1981. povukla veoma vaæne potezei napravila bitne korake za savremenu igru. Centar Banjole je1986. godine, pod novim radikalnim uticajima, promenio svojudotadaãnju svrhu kao i upravnu direkciju koja ga je vodila. Baletsutraãnjice je promenio naziv u Internacionalni koreografski sus-reti Banjole (Les Rencontres choreographiques internationales deBagnolet) postavãi bijenalan i internacionalan i u svrhu iskljuåivoprofesionalne savremene igre.

Osamdesete 20. veka - raznovrsni identiteti

Razvoj novog francuskog plesa razlikovao se od ameriåkih i nema-åkih istorijskih etapa, koji su mu predhodili, po tome ãto je ukinuo“velike majstore”, pedagoge i koreografe. Samim time je i ela-borirao novi plesni jezik, praveñi ogromne razlaze s dotadaãnjimstilovima i tehnikama, i ãto je najvaænije, u potpunosti je redefini-sao glavne plesne i umetniåke estetike. Francuska nije iznedrilanovu Martu Grejam niti Meri Vigman, veñ je napravila fuziju mla-dih koreografa koji su istraæivali svako na svoj naåin veoma ãirokoumetniåko polje koje se otvorilo predhodnih godina.Novi ples je uãao u osmozu s vremenom u kojem je nastajao i

razvijao se. U doba audiovizuelnog stvaralaãtva i drugaåijeg pre-ispitivanja tela, novi koreografski rukopis se spojio s teatarskimtekstom - dramaturgijom. Francuska specifiånost novog plesa od-raæavala se u drugaåijem pristupu emociji, u kapacitetu da sestvori novi pokret koji reflektuje u trenutku unutraãnje stanje, iprikazuje jednu konfuznu i promenjivu epohu. Takoðe se stvorila

ideja o plesu grupe autora, u kojem se ispoljavala razliåitost, veo-ma intelektualna, i koja je pretstavljala svet bez vere i perspekti-ve. Mnogo problema pratilo je takvu vrstu produkcije. Uspeh kojise desio osamdesetih godina proãlog veka u interesu savremeneigre - njena institucionalizacija, pravila je pritiske na tu razno-vrsnost pokuãavajuñi da privoli i natera mlade koreografe da se vi-ãe bave zabavnim spektaklima. Iako je raskoãna razliåitost novog plesa bila karakteristika tog vre-mena, iako su se pojavili novi gestualni vokabulari, institucije kul-ture su insistirale da se taj stil definiãe, da bi mogli da se prepoz-naju rukopisi odreðenih koreografa, na osnovu fiksnog plesnogreånika koji je imao tendenciju da se standardizuje tj. - da seakademizuje. A jedan od najveñih razloga bio je taj fundamental-ni razlaz i odreðivanje granica izmeðu klasiåne i savremene igre.

French touch...

Pored velikog spektra stilova raznih koreografa, nekoliko zajed-niåkih odlika moglo se uoåiti kod svih: ukus za minijaturni, min-imalistiåan gest; mnoãtvo detalja; sofisticiranost viãe nego eksplo-atisanje pokreta;, francuski ples nije teæio (kao ameriåki) da osvo-ji veliki prostor, veñ se smeãtao u jedanu socijalanu ravan sim-boliåno obojenu istorijom i tradicijom, rafinirano, ponekad sa do-datim ukusom za luksuz. Razvoj i uticaj scenografije u korist plesaobeleæili su tendenciju da se predstavi takav zatvoreni prostor,viãe nego da se ide u neograniåenu ãirinu spektakla. Taj mome-nat ukazuje i na jednu vrstu nasleða bogate francuske pozoriãnetradicije. To je verovatno jedan od pojmova koji je determinisaoidentitet francuskog plesa: pokret koji ne sluæi da se “kreñe” krozprostor, veñ nudi neku vrstu odraza u ogledalu unutraãnjeg doæi-vljaja igraåa. Stvorena je jedinstvena forma teatralnosti u savre-menoj igri koja postoji bez teksta, bez narativnih argumenata i bezobaveznih figura i uloga (iako su se, doduãe, mogle nañi u nekimdelima i kod nekih koreografa) i - koja je stvorila novi jezik emo-cija mnogo dubljih i sofisticiranijih od samog govornog jezika.

Koreografi koji su obeleæili poåetak...

Iako se ameriåki pojam “velikih majstora” nije primenio na savre-menu igru u Francuskoj, ipak su se u tom zaåetku novog plesaistakli neki koreografi koji su istraæivali drugaåiji pokret. OdileDuboc, Daniel Larrieu i Dominique Bagouet istraæivali su na nivouprirode pokreta. Iako nijedan od njih nije “proizveo” pojavu nekih-nikad viðenih- gestualnih formi, ipak se njihov zajedniåki rad“hranio” eksploracijom beskonaåne raznovrsnosti teksture gesta,intencijama i stanjima koje modifikuju smisao pokreta. Profi-tirajuñi od iskustva prethodnih generacija, oni su istraæivali, ispiti-vali kroz pokret stanja elaboriranog smisla s jedne strane, a s dru-ge, bili pioniri u poimanju i preispitivanju naåina komunikacijespecifiånog za ples. Sva tri koreografa su ekspreimentisala s para-doksima i konfliktima izmeðu potrebe za umetniåkim promena-ma i sa institucionalnim zakonima, zato ãto je svako od njih bio unekom momentu direktor nekog Nacionalnog koreografskog cen-tra (Centre choregraphique national). Njihov zajedniåki interes zapokretom, determinisao je stvaranje ãirokog umetniåkog poljaveoma razliåitih pretenzija. Za Dominique Baguet (1951-1992), istraæivanje pokreta je mestoinvencije jedne teatarske forme apsolutno originalne, pogotovu uopisu likova ãto jeste jedna od karakteristika njegovog stvaralaãt-va. Kompleksnost i razliåitost njegovog dela prostirala se izmeðuinventivnosti pokreta i kompozicije åistog i abstraktnog plesa s

La suite...

ORCHESTRA CATHEDRAR A Z V O J S A V R E M E N E I G R E

109 Orchestra (�) 2006.

jedne strane i teatralnosti u kojima su se pokretom predstavljalilikovi inspirisani filmom s druge. Minimalni, komplikovani pokret,u kojem je akcenat pre svega stavljen na ãake i zglobove, kao i teãkasimetrija i disbalans pokreta integrisanog u akademski, klasiåni stilstvorili su vokabular ovog koreografa. Geometrijska formacija uprostoru i najviãe nepoznati, surealni likovi koji se ne mogu odred-iti, a åiji humor je zabrinjavajuñi, takoðe su obeleæja DominiqueBaguet, åiji stil se joã naziva i savremeni barok.Kod Odile Duboc, gestualno istraæivanje inspirisano je studijom åe-tiri osnovna elementa : voda, zemlja, vazduh, vatra. Oni su stavljeniu direktnu relaciju sa impulsom, intencijom pokreta, njegovomunutraãnjom dimenzijom i njegovom projekcijom u prostoru. Rezu-ltat je ples, u kome su forma i opis svedeni na minimum u koristdinamike i ritma, kao i jednog neverovatno pokretnog i promen-jivog prostora. Daniel Larrieu, najpolitiåniji od svih troje, okrenuo se æivoj komu-nikaciji, osloboðeno oscilirajuñi izmeðu sedukcije i provokacije. Svo troje gore navedenih umetnika teæili su jednoj plesnoj borbiprotiv patnje.Meðutim, mnogi ostali francuski koreografi traæili susopstvenu inspiraciju u razliåitim temama. Neki od njih su defin-isali svoj stil kao tvrd i baziåan, ãto je bio sluåaj s tandemom JoelleBouvier i Regis Obadia (kompanija L’Esquisse), koji su za svoja istra-æivanja plesa uzimali reference u literaturi (i to specijalno Le Clezio),kao i drugi duo, Catherine Divers i Bernardo Montet åiji je rad bioobeleæen kulturom Japana. Francois Verret je ostavljao veliki prostor u svojim plesovima za “za-boravljene” umetnike jakih harizmatiånih liånosti (glumci, igraåi,slikari). Stvarao je teatarsku formu, nazivajuñi svoj rad kao film-uæivo, u kome je ples samo jedan elemenat ãireg spektakla.Maguy Marin, koja je zadræala jak neoklasiåan vokabular zbog nje-nog ãkolovanja kod Morisa Beæara, stvorila je teatar slika razliåitihinspiracija: literatura, slikarstvo, ponovno “åitanje” velikih belihbaleta...Karine Saporta je, takoðe, bila okrenuta teatru slika, koji je “vukao”viãe na barok i koji je, kroz mitoloãku prizmu narcisoidnosti, istraæi-vao problematiåne lavirinte podsvesnog. Kroz uavoðenje i kontra-verzu, ona je istraæivala mehanizme histerije i transa koje je veãtoprenosila na publiku, kroz jedan furiozan, æenski univerzum, ukome nije bilo mesta za muãkarca.Jean-Claude Gallotta postao je spomenik francuskog plesa. Svojekreacije zasnivao je na obsesivnim odnosima i manijakalnoj seksu-alnosti koja je nesposobna da odraste i da se realizuje. Osnaæenoneukrotivim libidom, telo je bilo u funkciji viãe kao karikatura, negoãto je sluæilo stvaranju novog pokreta. Gallotta je postavio na scenuodreðenu transgresiju tabua koja mu je donela veliki uspeh. Lakaza prepoznavanje, a teãka za imitiranje, njegova gestualnost posta-la je pravi idiom - kod za uspeãne kreacije.I dok su jedni kroz istraæivanje pokreta ispitivali kapacitet plesa zapromenu vizije sveta, drugima je to sluæilo kao instrument za ra-spravu o svetu takvim kakav jeste. Osamdesete i devedesete godineproãlog veka obeleæilo je i razno prezentovanje tela razvijenog u tojepohi - reklame, seks simboli, moñ, bodi-bilding...u kom je telo usavremenoj igri postalo virtuozno, hraneñi se energijom i svakakoideologija tog vremena.Regine Chopinot je bila prva koja je asumirala modernizam, kom-pletno raskidajuñi sa utopijama prirodnog i spontanog tela koje jepostavljeno kao osnova u zaåetku modernog plesa na poåetkuproãlog veka. Ona je bila in koreograf, koja je saraðivala sa Jean Paul

Gaultier, i koja je iãla u korak s vremenom. Elektriåan, brz ples kojije izazivao nepresuãnu energiju beskonaånog ritma, simbolizovaoje mladost i punio je sale, doæivevãi ogroman uspeh.Philippe Decoufle je definitivno taj “komercijalni” uspeh svoje kole-ginice Chopinot, premaãio i sopstvenim radom osvojio najãiru publi-ku. Otvaranje Olimpijskih igara (1992.) u Albertville-u, åija koreo-grafija i reæija su bili povereni Decoufle-u, donela mu je svetsku po-pularnost. Njegova plastiånost pokreta i sposobnost da kalediosko-pski i u najãirim bojama stvara svoje kreacije pokupili su sve simpa-tije.

Snaga institucije- Francuski model

Jedna od najvaænijih karakteristika novog francuskog plesa bila jenjegova veoma brza strukturna institucionalizacija. Za razliku odameriåkih kolega åije su trupe bile pomognute malim javnim sub-vencijama, osamdesetih godina proãlog veka, mladi francuski plesje beneficirao od duge tradicije teatra u Francuskoj, mobiliãuñi dr-æavne institucije da se pobrinu za njegov status i javno priznanje. Ia-ko je i danas savremeni ples na margini u odnosu na ostale scenskeumetnosti, Francuska je prva zemlja koja je priznala taj “novi ples”,zbog ogromanog pritiska publike. Osamdesete su donele decentral-izaciju plesa. Stvorene su mnogobrojne kompanije u regionu, kao ineki od veoma vaænih Nacionalnih koreografskih centara finansir-anih od strane dræave, regiona, grada i departmana. Tako je omo-guñen razvoj mnogih plesnih kompanija, ãirenje zainteresovane pu-blike i razvoj kulture plesa u svim gradovima u zemlji. Godine1994. u Francuskoj je postojalo preko dvadeset koreografskih centa-ra koji su negovali i otkrivali nove talente, a svi oni su nastali u peri-odu izmeðu 1975 i 1985. Takvom ekspanzijom novog plesa po ze-mlji, ali i zbog pomoñi koje su dobijali centri i plesne trupe koje sunastajale, postignuta je brza profesionalizacija i veñi kvantitet, ali ikvalitet savremenog plesa u Francuskoj. Gradski teatar (Teatre de laVille) u Parizu pomogao je u najveñoj meri popularizaciji savremeneigre svojom repertoarskom i programskom politikom, pruæajuñi ãa-nsu mnogim mladim koreografima. Silazeñi s margine kulturnih de-ãavanja, savremeni ples u Francuskoj je uprkos profesionalizaciji ibrojnoj publici, meðutim, izgubio odreðenu slobodu i - pravo nagreãku. Kreacije su morale biti mnogo bolje osmiãljene, konceptmnogo åvrãñi i originalniji a projekat ozbiljno definisan. Kako je Fra-ncuska bila jedina zemlja koja je podigla savremenu igru na najviãinivo, u nju su poåeli da “emigriraju” umetnici iz drugih zemalja ukojima je takva vrsta plesa bila zapostavljena. Devedesetih godinaproãlog veka, nove ideje, energiju i imaginaciju, ali i kulturu i obe-leæje svojih zemalja, u Francusku su, izmeðu ostalih, doneli: Santia-go Sempere, Francesca Lattuada, Paco Decina, Caterina Sagna isvima nama dobro poznat Joæef Nað..Brz razvoj savremene igre u Francuskoj doveo je i do njene popu-larizacije u okolnim zemljama, ali i u mnogim razvijenim zemljamaãirom sveta, ãto je rezultiralo njenom veoma brzom uniformisa-noãñu, ãto, u suãtini, nije odlika savremene igre. Jedna od prvih ze-malja koja je prihvatila ovaj novi stil plesa bila je Belgija. Danas ovazemlja predstavlja jedan od vaænih centara savremene igre iz kojihpotiåu novi savremeni koreografi i sveæi plesni pravci. O ekspanzi-ji savremene igre, kao i o njenoj daljoj transformaciji i nadogradnji,pisañemo u sledeñem izdanju åasopisa Orchestra.

Milica Ceroviñ

Daniel LarrieuMagy Marin

Orchestra (�) 2006. 110

Summary - InternationalThe Wiener Staatsoper showed its fourth premiere this year - the ballet Eugene Oneginchoreographed by John Cranko, one of the representatives of the 20th century neoclassi-cism (AUSTRIA/VIENNA p. 58). This ballet marked the first appearance of WienerStaatsoper’s newly formed Das Ballett, a company that unifies the existing Staatsoper Balletand the Volksoper Ballet. Cranko did a splendid job of recreating a typical atmosphere ofImperial Russia and the celebrated Pushkin’s work. He expanded the traditional balletvocabulary through a support network which requires outstanding dancing skills in per-forming duets.

Our reporter from BOSNIA-HERZEGOVINA/SARAJEVO informs of the premiere of SwanLake performed by the National Theatre of Bosnia and Herzegovina (p. 59). The companyhas been instrumental in the successful rebuilding of the country’s dance scene oncedestroyed by war. Thanks to the efforts of its artistic director Edina Papo, this companyfinally started performing the traditional classical ballet works. Above all, this productionof Swan Lake was an expression of the determination to keep up the restoration of balletin Sarajevo despite numerous problems and unfavorable conditions. Choreographer VasilyMedvedev skillfully adapted the demands of performing Swan Lake to the company’s pre-sent aptitude. Overall, the production was a dignified display, and with the help of the fea-tured guests, principals Sofia Gumerova of the Mariinsky Theatre, in the roles of Odetteand Odille and Mikhail Kaniskin of the Stuttgart Ballett, the Sarajevo dancers showed greatimprovement.

At this year’s Festival d’Avignon (FRANCE/AVIGNON p. 60-62), well-known choreograph-er Josef Nagy (originally from Kanji a, Serbia), showed his two new creations - Asobu andPaso Doble. By courtesy of Zoltan Bi?kaj, a close associate of Nagy’s, ORCHESTRA presentsthe translated reviews of these works published in prominent French dailies Le Monde,Quotidien and Liberation. Surrealistic Asobu (meaning “to play” in Japanese), was createdas a choreographic homage to Henri Michaux. Sixteen dancers and four musicians, dressedin black and grey gave the word “magic spell” a whole new meaning. Human gloom andbeauty found their balance in a frantic overexertion. This is a fantastic and mysterious cre-ation. Paso Doble is a result of Nagy’s collaboration with the painter and sculptor MiquelBarcelo. These two artists came together and daringly entered each other’s universes. Theexchange between the choreographer and the painter created room for this unique exper-iment. From a material in motion and the bodies of the two artists as its canvas, comes aseries of ephemeral paintings that are constantly changing.

Our correspondent from GREECE/ATHENS reports on the co-production of the EuropeanConcert Hall Organization and the concert hall in Athens, Megaron Mousikis Athinion, fea-turing the collaboration of choreographer and dancer Akram Khan and minimalist com-poser Steve Reich (p. 63). This performance greatly resembled the process of drawing amarvelous choreographic and musical map, and included an appearance of conductor BradLubman. Dance and conducting thus became one. On the same page we present a reporton the guest appearance by Hamburg Ballet and the Requiem (choreographed by John Ne-umeier) to the music by Wolfgang Amadeus Mozart. Further on is the report on theHellenic Festival, which celebrated its 50th anniversary last year (p. 64). This year, its newartistic director George Loukos (former artistic director of the Opera de Lyon) completelychanged and improved the festival, to include almost 70 dance performances, music con-certs, theatre plays and Classical Greek dramas, which ‘haunted’ the night life of Atheniansand gave the city the glory last seen at the time of the 2004 Olympic Games. The pro-gramme included, among others: Josef Nagy (Petit Psaume du Matin), Sasha Waltz(Bodies), Maguy Marin (Umwelt). Everyone was dying to see the performance by two uni-que artists Sylvie Guillem and Russel Maliphant (Solo/Shift/Two/Push), while the autobi-ographical creation Café Muller by Pina Bausch was a true treat.

Thanks to our diligent correspondents, we present the ever abundant report from CROA-TIA/ZAGREB (pp. 65-70). The Croatian National Theatre premiered the newest version ofGiselle (p. 65). Since the former version premiered in 2003, our correspondent is wonder-ing how it was possible for one production to last only three years. New costumes and setdesign seemed redundant, while a mere few changes in choreography would only benoticed by a small crowd of experts and ballet critics. The good news from Zagreb came inthe report on the first Croatian Competition for Dancers “Mia ?orak Slavenska” (p. 66). Thecandidates were divided into four age categories (from 15-28). The competition is biannu-

111 Orchestra (�) 2006.

al, with 21 candidates applying this year. On pp. 67-69 we present the report on the 23rd

Week of Contemporary Dance, a festival with quite a reputation in the region. It featured17 works, with the participation of 120 performers from 12 countries. This year, the festi-val introduced the audience award and held the Small Dance Talk - a series of round tablediscussions with dancers. The Zagreb company showed the premiere of the productionSolitaire (Pasijans) which gathered dancers from Finland, Spain, Israel and Croatia (p. 70).This international project characterized by an autonomous dance form represented yetanother contribution to the internationalization of dance in Croatia.

The first Dance Biennale “Guglielmo Ebreo” was held in ITALY/PESARO (p. 71). This is anambitious event that has been realized with the support of all competent local and region-al authorities and with the participation of many acclaimed artists. Several hundred chore-ographers sent their video recordings to compete for the main award. Well-known compa-nies from Italy (Alterballeto), USA (Daniela Buson), France (Eric Vu An), and the RoyalBallet performed at the Biennale.

From CANADA/TORONTO we bring reviews of three different events. On p. 72 there isthe report on the opening of the first opera house in Toronto, which will also be the homeof the National Ballet of Canada. The new stage, the Four Seasons Centre for thePerforming Arts, has 2000 seats. Its great acoustics and a wonderful auditorium make it aperfect setting to watch performing arts events. Ballet Petrouchka by Fokine/Stravinskyclosed the last NBoC programme performed at the old stage of Hummingbird Centre. Theshow also included two neoclassical creations - A Delicate Battle (Matjash Mrozewski) andThere, Below (James Kudelka). The finale of this slightly disharmoniously conceived pro-gramme, ballet Petrouchka, was staged by Gary Chryst and featured NBoC’s principaldancer Aleksandar Antonijevi? in the title role. His approach to the role of Petrouchka wastruly a delicate one, and he succeeded in making a splendid dramatic effect.

There are many new initiatives aimed at the development of contemporary dance inToronto (pp. 73-75). New ways are sought to create memorable works by using very limit-ed funds. In such an attempt there were series Up Darling and Elementale: Made inCanada/fait au Canada. This year, the good old World Moves festival becomes divided intotwo segments: the international and the local one. The new Canadian series is entitled theNext Steps, and its highlight this fall was the new and innovative work Timecode Break,choreographed by Christopher House for the Toronto Dance Theatre.

The general assembly of the World Dance Alliance, entitled Dance, Diversity, Dialogue:Bridging Communities and Cultures was held in Toronto in July 2006. WDA is a wide inter-national forum established for the purpose of exchanging experiences and combiningdiverse groups in the field of dance. WDA’s goals include: the accessibility of information,open communication, the promotion of dance organizations and individuals, exchange ofideas, etc.

As ever, we present a huge segment of information about the dance scene and events fromthe USA/NEW YORK (pp. 79-97). ORCHESTRA’s first correspondent, Xenia Rakic, who hasbeen a contributor to our magazine for 12 years now, this time reports on: two seasons ofthe American Ballet Theatre (spring and fall), the spring season of the New York CityBallet, the guest performance of the Forsythe Company in New York, the Mostly MozartFestival, guest appearances of dance stars Sylvie Guillem and Russel Maliphant, danceevents at the Lincoln Center Festival and the 60th anniversary of Limon Dance Company.We also present a unique interview with Mihailo Djuri?, the artistic director of the compa-ny Festival Ballet Providence, published by the esteemed Dance Magazine. Djuriñ’s per-sonal success and the huge progress Festival Ballet Providence has made under his guid-ance makes us very happy and proud, even more so having in mind that he comes fromSerbia.

The two following reports come from SLOVENIA/LJUBLJANA. On p. 98 we present thereport on the premiere of the dance-musical project entitled Architecture of Silence, chore-ographed by Edward Clug, for the stage of Cankarjev dom in Ljubljana. Much unlike simi-lar theatres in the region, this stage usually offers a very rich dance programme. This newproduction is indeed a very important and very main-stream one. It uses the form ofrequiem as its musical basis, including the most famous one, Mozart’s Requiem. This pro-duction has unique rhythmic and visual qualities, its own idea and audacity, as well as over-all strong theatrical facets. The movements and the music are in perfect accord. Certain

Orchestra (�) 2006. 112

problems arise from its choreography, in the frequently repeated segments of dancing solosand duets to the very well-known Clug vocabulary. The other report (p. 99) is on theWilliam Forsythe’s choreographic work Impressing the Czar, in a guest performance by theRoyal Ballet of Flanders. Reflecting about this piece that is so diverse, full of information,meanings and associations, so playful and introspective and yet full of witty details andturns, the author of this review finds that everyone should see this production at leasttwice. It is unfortunate that this company’s tour ended in Slovenia, depriving the audiencesin other countries in the region (above all, Croatia and Serbia) of this experience.

It is our pleasure to bring the report from SWITZERLAND/ZURICH (pp. 100-102) on thedifficult historical development and ultimate success of the Tanz Akademie Zurich. It musthave been difficult to develop such an important educational dance institution, especiallywhen the level of professional dance performance and the schooling practices inSwitzerland are still debatable. Our correspondent Jenny J. Veldhuis believes they wouldprove to be successful, arguing that professional education often requires trust, love, pas-sion and understanding. Thanks to our cooperation with the magazine La grange (GrandTheatre from Geneva), we present the report from SWITZERLAND/GENEVA on the guestappearance by charismatic artist Saburo Teshigawara. He staged the Beginning of the LastSecond, that included the participation of as many as 16 dancers from the Geneva Ballet.The author of this production surrenders his body and soul to an artistic adventure, trans-forming it into a life philosophy. The interplay of shadows and light, and the set design andcostumes are memorable. It is a truly austere yet effective piece, one that depicts theabstractness of purity.

From SWEDEN/STOCKHOLM we present a detailed report of two premieres, Blanco andEnd by the Cullberg Ballet at the theatre Dansens Hus. They opened the 40th season of oneof the most renowned dance companies in Europe. The forty years of continuous work sig-nify recognition of the inventiveness of visionary Birgit Cullberg and choreographer MatsEk. In the 1970’s, when the repertory of this company included radically inventive versionsof classical ballet productions, it was clear that they were not mere performances by per-fectly skilled dancers. The one-hour creation End, dealing with life of an individual, its inse-curities and complicated relations within the modern society was staged by Sidi LarbiCherkaoui. Blanco was choreographed by Johan Inger, the artistic director of the CullbergBallet. This production gives us a new outlook of the present time and the consequencesof our times, political situation and cultural conditions.

As in several previous editions, this issue of our magazine closes with OORCHESTRACATHEDRA (pp. 108-109), the column dealing with the creation of contemporary dance inthe world, its definition and various other facts. This time, the article covers the develop-ment of contemporary dance in France, the eruption of new young choreographers backin 1968, and the emergence of a new and open creative room for working on and explor-ing this new dance style, subsequently named contemporary dance. It all started in Parissuburbs, in the small municipality of Bagnolet, where former dancer Jacque Chaurand setup an open competition Le Ballet pour Demain. Books and textbooks on dance are still ondemand in Serbia, which is why this column is of great importance for all students of localballet schools, all professional dancers and all those interested in dance.

Translated by: Nataša Tomic

Cover: Wolfgang Amadé, chor. Renato Zanella, Dejan Kolarov, Madlenianum Opera and Theatre (Belgrade).

Inside page, left: Wolfgang Amadé, chor.Renato Zanella, Milan Rus, Madlenianum Opera and Theatre (Belgrade).

Inside page, right: Musical Chicago, chor. Mojca Horvat, corps de ballet of the Terazije Theatre (Belgrade).

Back page: Festival of Choreographic Miniatures (Belgrade), Don't rush it's too late, Milica Perovic and Ivana Tabori.

Chicago, baletski ansambl Pozorišta na TerazijamaFoto: Miloš Kodemo

Deseti Festival koreografskih minijatura, Don’t Rush It’s Too Late,

Milica Perović i Ivana Tabori Foto: Srđan Mihić

Br. 40 / 41 OrchestraOrchestra DANCE MAGAZINE ČASOPIS ZA UMETNIČKU IGRU Br. 40 / 41 600 din / 7 € Orchestra plus Svet u Beogradu... i dalje Milica Zajcev + Savremeni igrački ritual

Documents