bozilovic.pdf

Socioloki diskurs, godina 3, broj 6 / decembar 2013.

5

Nikola Boilovi1 Originalan nauni rad Univerzitet u Niu UDC 316.334.3:316.75 Filozofski fakultet u Niu DOI 10.7251/SOCSR1306005B [email protected] Prihvaeno 30.10.2013.

Konzervativna ideologija i politiki ki2

Abstract Kitsch is a polyvalent phenomenon which the author of this article attempts to transfer from the aesthetic to the ethical field. At that, he further develops the theoretical framework of Hermann Broch, according to which kitsch is essentially a moral evil, with the producer (creator) of kitsch seen as a morally low being and an ethical outcast. This thesis is crucial in the consideration of conservative ideology and political kitsch. Kitsch in politics is related to moral categories of truth and lie, where the author of this article claims that kitsch is a consciously conceived and programmed lie. Political kitsch serves the manipulation of masses and represents the background of totalitarian consciousness, which is an introduction to repression and crime.

Conservative ideology is the basis of various kitsch phenomena, dominated by political kitsch. The article analyzes, in the vein of Andrew Heywood, the basic categories of conservatism: tradition, human imperfection, organic society, hierarchy and authority, and property, which provide the feeling of trust and conformist security. The author observes each one of them through a sociological lens, discovering the elements of manipulation of traditional-patriotic feelings. The past and contemporary Serbian society has not been exempt from this kitsch milieu. The plague of traditionalism and conservatism, ethnocentrism and ethnonationalism, xenophobia and kitsch patriotism holds the major awareness barriers which force Serbian culture to remain outside of the mainstream of modernization and Europeanization.

1 Redovni profesor na predmetu Sociologija kulture. e-mail: [email protected] 2 lanak je nastao kao rezultat rada na projektu Centra za socioloka istraivanja Filozofskog fakulteta u Niu Tradicija, modernizacija i nacionalni identitet u Srbiji i na Balkanu u procesu evropskih integracija (179074), koji finansira Ministarstvo prosvete, nauke i tehnolokog razvoja Republike Srbije.


6

Key words: political kitsch, ideology, conservatism, pseudoculture, moral evil, traditionalism.

Apstrakt Ki je polivalentna pojava koju autor ovoga lanka pokuava da prenese iz podruja estetskog na etiko podruje. U toj nameri on razrauje teorijsku postavku Hermana Broha, po kojoj je ki sutinski moralno zlo, a prozvoa (stvaralac) kia moralno nisko bie i etiki otpadnik. Ova teza je kljuna u razmatranju konzervativne ideologije i politikog kia. Ki u politici dovodi se u vezu sa moralnim kategorijama istine i lai, pri emu autor ovoga lanka tvrdi da je ki svesno smiljena i programirana la. Politiki ki slui manipulisanju masama i predstavlja podlogu totalitarne svesti, koja je uvod u represiju i zloin.

Konzervativna ideologija je osnova iz koje izrastaju razne ki tvorevine i pojave, meu kojima dominira politiki ki. U lanku se, po ugledu na Endrua Hejvuda, analizuju osnovne kategorije konzervativizma: tradicija, ljudska nesavrenost, organsko drutvo, hijerarhija i autoritet, i svojina, koja prua oseaj poverenja i konformistike sigurnosti. Svaku od njih autor stavlja pod socioloku lupu putem koje otkriva elemente manipulacije tradicijsko-patriotskim oseanjima. Iz ki miljea ne izuzima se ni srpsko drutvo u prolosti i savremenosti. U poastima tradicionalizma i konzervativizma, etnocentrizma i etnonacionalizma, ksenofobije i ki patriotizma nalaze se glavne ograde u svesti zbog kojih srpska kultura u celosti ostaje izvan glavnih tokova modernizacije i evropeizacije.

Kljune rei: Politiki ki, ideologija, konzervativizam, pseudokultura, moralno zlo, tradicionalizam.

Ki je estetski ideal svih politiara, svih stranaka i pokreta.

Milan Kundera

Uvod Politika i politika praksa najee se dovode u vezu sa etikim principima, a politiki ki ne moe se identifikovati izvan moralnih standarda odreenog drutva. Tradicionalizam je integralna komponenta konzervativne ideologije i prakse, a ova na svoj nain predstavlja predvorje politikog kia. Manipulisanje oseanjima ljudi lake je izvodljivo ako se dri oprobanih obrazaca zloupotrebe tradicije sa primesama folklorno-


7

mitomanske ikonografije. U domenu politikog kia kategorije istine i lai relativizuju se do krajnosti, pri emu istina lako sklizne u la, a la bez problema dobija privid istinitog. U socijalno politikom kontekstu, ki izlazi iz okvira estetike i umetniki lepog zadirui u najire polje etikog i predstavljajui se, brohovski reeno, kao sutinski moralno zlo. Konzervativna ideologija, koja je tesno povezana s politikom moi, propagira lani oseaj konformistike sigurnosti i predstavlja vulgarnu manipulaciju tradicijsko-patriotskim oseanjima. Ona je bremenita predrasudama uz pomo kojih poraa ki patriotizam. U svetu programiranom prema konzervativnoj ideolokoj matrici lako se proizvode ograde u svesti koje sputavaju svaku inicijativu i individualnu akciju, otvarajui pri tom vrata totalitarnim projektima u drutvu. U postsocijalistikom (takozvanom tranzicionom) periodu Srbija se povija pod teretom tradicionalizacije i, umesto da krene putem modernizacije i evropeizacije, ona se esto vraa predmodernim vrednostima (kolektivno vlasnitvo, centralizovana, tzv. komandna ekonomija, neracionalnost i/ili iracionalnost, nalaenje identiteta iskljuivo posredstvom kolektiviteta). Konzervativna ideologija ovde i sada sklapa paktove sa politikim kiem.

Ki kao moralno zlo

Prva asocijacija na re ki odnosi se na umetnost koja ide stranputicama autentine lepote i istine. Estetske komponente kia (poput sentimentalnosti, lascivnosti ili banalnosti) jesu prisutne u delima koja pretenduju da se predstave u umetnikom svetlu, ali one nisu jedine. Poznata je stvar da ki parazitira na celokupnom tkivu kulture, uvlaei se u sve pore drutva religiju i mit, porodicu i raanje, nauku i saznanje, moral i ponaanje, turizam i sport.3 Kod Abrahama Mola (Moles) taj pojam dobija svojstvo univerzalnog atributa jer, po njemu, sve moe biti nosilac kia: ki-predmet, ki-stav, ki-odnos, ki-nagon, ki-okruenje, ki-stil, ki-epoha, ki-doivljaj, ki-etika, ki-ovek, pa i ki-ki.4 Ukratko, ki se najee objektivira u predmetima, ali u sutini ki je 3 Vidi: Zoran Gluevi, ivot u ruiastom. Antologija svakidanjeg kia, Beograd: Prosveta, 1990. Gillo Dorfles, Ki. Antologija loeg ukusa, Zagreb: Golden marketing, 1997. Nikola Boilovi, Ki kultura, Ni:Zograf. 2006. 4 Abraham Mol, Ki. Umetnost sree, Ni:Gradina, 1973. 39.


8

socijalno posredovani odnos koji duim praktikovanjem kod nekih ljudi moe postati i nain ivota. Reeno jezikom savremene sociologije, ki je proizvod socijalne konstrukcije ili naeg doivljavanja stvari, dogaaja ili ponaanja. Antropoloka, socioloka i psiholoka dimenzija kia naroito je prisutna u politici, politikom iskustvu i praksi. U tom smislu kulturolog Ratko Boovi smatra da je politika rodno mesto kia, dok za knjievnika Milana Kunderu (Kundera) politika postaje najozbiljniji konkurent umetnosti koju on u ki obzorju vidi kao masku lepote. Socioloko ispitivanje odnosa izmeu kia i politike ne moe biti potpuno ako u sebe ne ukljui elemente lanog politikog morala, politike propagande i politikog rituala. Sve ovo uz napomenu da politika kao vana oblast drutvenog ivota nije ki per definitionem. Ona nije u celosti ogrezla u kiu, budui da kao usmeravajua delatnost (nauka, vetina) ima zadatak (i mo) da drutvo povede u pravcu progresa i razreavanja njegovih protivrenosti. Kada je re o odnosu izmeu kia i politike, onda se ima posla, pre svega, sa kulturnom dimenzijom politikog ivota. Identifikovanje primesa kia u politici pretpostavlja razumevanje opteg pojma ki. Uputno je poi od etimologije termina i pojma ove pojave koja je u diskurzivnom smislu skoro neukrotiva. Re Kitsch potie iz najmanje dva izvora: od engleske rei sketch ili od nemakog glagola etwas verkitschen. U prvom sluaju radi se o skicama koje bi trebalo da zamene znatno skuplje originalne umetnike slike, dok se u nemakoj varijanti ovaj izraz prevodi kao sakupljanje bezvrednih stvari, to jest starudije. U tome je sadran element lai i lane (stilske) vrednosti, tako da se celokupno znaenje kia metaforiki odnosi na sakupljanje umetnikog smea.5 Iz reenog proizlazi da se ki odnosi prvenstveno na pojave iz domena umetnosti: umetnikog dela, estetskog doivljaja i ukusa kao estetske kategorije. Meutim, ukus nema samo estetsku konotaciju. On sintetizuje nain ivljenja i ponaanja svakog pojedinca i, kao rezime ovekovog estetskog bia, nalazi se u tesnoj vezi sa ukupnou njegove egzistencije.6 U tom smislu i ki, koji pripada tamnoj strani ukusa, izlazi iz sfere umetnosti (estetika) i protee se na oveka kao rodno bie (antropologija) i drutvo kao ambijent u kome se ovek (p)ostvaruje (sociologija).

5 Ludvig Gic, Fenomenologija kia, Beograd:BIGZ, 1979. 23. 6 Zoran Gluevi, cit. delo, 324.


9

Ki se nalazi na vrhu piramide rei koje se odnose na pseudokulturu. Grka re pseudos () u naem jeziku prevodi se kao neistina, la, obmana. Pseudokulturne pojave su, prema tome, samo po spoljanosti (formi) kulturne, a sutinski su nekulturne ili antikulturne. One su najobiniji surogati, falsifikati originala ili imitacije imitacija, kada je re o umetnosti, a u ostalim sferama manifestuju se kao pseudomoralne, pseudoreligijske, kvazinaune i kvaziistinite. Budui da i ljudi koji su poteni a neobrazovani mogu izgovarati svakojake neistine, kod kia nije re o bilo kakvoj neistini, ve samo o onoj koja podrazumeva svesnu obmanu i programiranu (smiljenu) la. U kulturama koje ne idu u korak s vremenom la postaje legitimno sredstvo odranja neke grupe na vlasti. U ovom kontekstu, Mikel Difren (Dufrenne) obelodanjuje dvolinost kulture. Na jednoj strani medalje je pravo lice kulture, ovaploeno u autentinosti i istini, a na drugoj se nalazi ki kao njeno nalije i surogat. Iz Difrenove sentence o kulturi, po kojoj ona vara zato to lae, a ne zato to je u zabludi7 proizlazi da ki pripada kulturi lai. La koju emituje ki-subjekt predstavlja privid ili nalije istine. Ona je plasirana ree u manifestnom i direktnom, a vie u prikrivenom i eufemistikom obliku. Ki koji poseduje ogromnu ideoloku prohodnost srodan je sa duhom totalitarizma, a njihovo duhovno zajednitvo oituje se u sferi lai. Otuda je ki idealno sredstvo za paradu lai, koja poiva na prikrivanju svoje prave sutine.8

Neki teoretiari tretiraju politiku kao autonomnu oblast koja se nalazi izvan kategorija slobode i morala, inkorporiui ih u sebe onda kada to odgovara interesima njenih nosilaca. Pisac Vidosav Stevanovi ide jo dalje, piui da u politici nema slobode. Nema je zato to je politika zarobljena uslovima, famoznim odnosom snaga, udima vremena i nastranostima ljudi. A po atributima koje joj ovaj autor pripisuje (zavisnost, potinjenost, izdaja sebe, prevara, podlost, ponekad ak samo praznina koja zvei) ispada da je ki njeno imanentno svojstvo.9 Imajui na umu elementarne odlike kia, za Ratka Boovia politiki stereotip je ki u svom najistijem obliku.10

7 Mikel Difren, Umjetnost i politika, Sarajevo:Svjetlost, 1982. 142. 8Zoran Gluevi, cit. delo, 139. 9 Vidosav Stevanovi, Dnevnik samoe (Izbor fragmenata 1988 1993), Beograd:Slubeni glasnik, 2010. 601. 10 Ratko Boovi, Stranputice kia, Niki:Socioloka lua, 2/2009. 11.


10

Politiki ki pripada razgranatoj familiji ki fenomena. On nema mnogo dodirnih taaka sa umetnou, ali na mapi ki kulture postoje elementi koji povezuju umetnost i politiku. I u jednoj i u drugoj sferi ima neeg to je neautentino, patvoreno, varljivo, prolazno, lascivno, vulgarno, perverzno, nametljivo, iskljuivo, imitativno, banalno, ekscentrino i senzacionalno.11 Estetizacija drutva i politike zainjene estetskim populizmom nisu nepoznanice u sociologiji i politikoj teoriji. Ipak, politiki ki prvenstveno se sagledava kao zlo i pripada sferi etike i moralnog ivota. La u politici je svesno i tendenciozno plasirana u svrhu zadovoljenja neijih interesa, linih ili grupnih. Ovde nije re (samo) o lai jedne osobe, jednog politiara, jednog lidera. Politike lai pokazuju sklonost pretvaranja u ideologiju itavog drutva ili drave, tako da se moe govoriti o svojevrsnom podravljenju kia. Vera Horvat Pintari jezgrovito kae: Drava lai stvara podravljenu la u kulturi.12 Za pisca Hermana Broha (Broch) ki u umetnosti sutinski predstavlja moralno zlo, a ini se da je politika varijanta kia najpriblinija ovakvom tretmanu. Naime, on u kiu vidi izvor zla, te na njega primenjuje iskljuivo etika merila. Stvaralac kia (umetnik, ali nita manje politiar-lider) jeste etiki otpadnik i zloinac koji eli radikalno zlo. Jer, po Brohu, o oveku koji stvara ki valja suditi kao o pravom zlotvoru, etiki niskom biu.13 O dominaciji etikih principa nad estetikim u sferi umetnosti svedoi sm autor, navodei Adolfa Hitlera (Hitler) kao bezuslovnog pristalicu kia koji je iveo za krvavi ki, a voleo saharinski ili jako zaslaeni ki.14 U vreme faizma i nacizma baklje i revolveri poinju se spominjati zajedno s kulturom15, a uivanje u umetniki lepom otkriva romantinu i nenu duu zloinaca i masovnih ubica. Istorija je prepuna takvih esteta. Recimo, u svoje vreme Hitler je vaio za pobornika lepote. On je, jednako kao i njegov istorijski uzor Neron, bio i pobornik kia. Upravo iz tih razloga Broh je, u duhu metafizikog moralizma, opovrgao bilo kakvu vrednost esteticizmu, to e 11 Nikola Boilovi, cit. delo, 5859. 12Vera Horvat Pintari, Od kia do vjenosti, Zagreb: Naklada CDD, 1979. 103. 13 Herman Broh, Pesnitvo i saznanje, Ni: Gradina, 1979. 297. 14 Hermann Broch, Biljeke o problemu kia, u: Dorfles, Gillo, Ki. Antologija loeg ukusa, Zagreb: Golden marketing, 1997. 75. 15Clement Greenberg, Avangarda i ki, u: Dorfles, Gillo, Ki. Antologija loeg ukusa, Zagreb: Golden marketing , 1997. 120.


11

rei odvajanju lepote od dobra i istine. Takvo odvajanje, po njegovom miljenju, bilo bi ravno zlu i pravoj katastrofi.16 Mogu se zapaziti izvesne konstante u ispoljavanju kia jer neke osobine kia vae za sva podruja. Ipak, svaka oblast drutvenog ivota je specifina. U tom smislu moe se govoriti o ki osobenostima religije, turizma, muzike, arhitekture, sporta i drugog. Politiki ki po mnogo emu koincidira sa ostalima, ali je izuzetan po tome to je kod njega najprisutnija moralna dimenzija, ona koju je Broh pripisivao umetnikom kiu kao reprezentu zla. Budui da su u politici emocije i arhetipovi pomeani sa predstavama i slikama, vrei atak na ovekovu ukupnu egzistenciju, Kundera ih zdruuje u sintagmi inkvizicija kia.

Politika produkcija privida

ovekovo drutveno bie ne moe se odvojiti od oveka kao politikog bia. Na osnovu Aristotelove () sintagme po kojoj je ovek odreen kao zoon politicon zakljuuje se da je ljudsko bie po prirodi politiko. Ova tvrdnja sugerisana je njegovim poznatim stavom da onaj koji moe da ivi van zajednice ili je zver ili bog.17 Mnotvo radova mudrih antikih mislilaca posveeno je politici, to govori o njenom znaaju i neophodnosti za opstanak oveka, drutva i civilizacije. Meutim sentenca po kojoj je politika shvaena kao ovekova sudbina prilino je zloslutna. Ona je u velikoj meri i istinita kada se zna da je politika zapoinjala ratove, prethodila holokaustu, postavljanju logorskih ica, odluivala o ivotu i smrti.

Savremeni ovek takoe je politiko bie. On je to danas moda i vie nego jue, budui da je u politiku uvuen i onda kada je toga svestan, a jo ee kada to nije. ovek dananjice prisutan je u politici i kada to uistinu ne potrebuje. On ne moe spreiti da se politika bavi njime i uetava u njegov ivot. Time se bekstvo savremenog oveka iz politikog ivota predstavlja iluzornim. Drutvena praksa i socioloka istraivanja pokazuju da se ovek u savremenosti ne moe potpuno ljudski potvrditi u svom

16 Sreten Petrovi, Ki kao sudbina, Beograd: igoja tampa, 2006. 33. 17 Aristotel, Politika, Beograd: Kultura, 1970. 6.


12

svakodnevnom i linom ivotu, ostajui u celosti i dosledno izvan politike i politikog uopte. Istina je da ovek nije i ne moe biti iskljuivo politiko bie, ali se ipak on od iskona nalazi zarobljen u gvozdenim kandama politike.

Na pitanje kako je ki naao uhlebljenje u politici najbolje se moe odgovoriti ako se politika dovede u vezu sa istinom i lai. Istina, po Hani Arent (Arendt), viena sa stanovita politike, ima despotski karakter pa je stoga najvie mrze tirani. U sutini, istinitost se nikada nije ubrajala u politike vrline, a la je u politici uvek vaila kao doputeno sredstvo.18 Kulminacija dolazi u momentu kada publika (narod, graani) kojoj se lai upuuju biva prisiljena da odbaci razliku izmeu istine i lai, samo da bi preivela. Tada iz javnog ivota potpuno iezava injenina istina, a la dobija legitimitet. Dolazi se do paradoksa da la postaje kriterij istinitosti. Ko je u lai najubedljiviji, njemu se najvie veruje!

Svako bavljenje politikom ne moe se apriori proglasiti neasnim, nemoralnim i nedostojanstvenim. Voenje politike demokratskim sredstvima, na osnovu moralnih principa i u svrhu zadovoljenja optedrutvenih interesa, svedoi u prilog tezi da je politika i kao drutvena delatnost i kao profesija jedna od najvanijih drutvenih institucija. Politika nije nemoralna per se, ve nemoralnom postaje tako to se udaljava od svoje sutine i socijalne funkcije, zadovoljavajui pojedinane i posebne interese na utrb interesa drutvene zajednice kao celine. Time ona stupa u predvorje kia. A granica izmeu kia i ne-kia u politici omeena je odnosom prema moralu kao vrednosnoj kategoriji i regulativnoj ideji. Ki nije ak ni onaj nemoral u politici koji je otvoren i neskriven (to je manifestno zlo), ve on podrazumeva samo takvo ponaanje koje je uvijeno, maskirano, kamuflirano i koje tei da se predstavi u svetlu koje ne odgovara njegovoj humanoj sutini. Politika koja je nemoralna u smislu da obmanjuje, seje lai i manipulie ljudima, uskraujui im slobodu i pretvarajui ih u podanike reima, jeste ki u esencijalnom smislu rei. Njena destruktivnost vidi se u tome to, s jedne strane, razara smisao zajednikog ivota i zaustavlja napredak, a s druge, kod pojedinaca podstie najgore osobine: lukavstvo, licemerstvo, poltronstvo, pokvarenost, bestidnost, surovost, mrnju, pa i

18Hana Arent, Istina i la u politici, Beograd: Filip Vinji, 1994. 69.


13

spremnost na zloin.19 Navedene osobine krase autoritarnu politiku, promoviui nasilje kao legitimizaciju zla. Politika autoritarne vlasti (nasuprot demokratskoj politici koja preferira odgovornost, slobodu izbora i potovanje univerzalnih moralnih vrednosti) iskljuuje javnost, ograniava slobodu i manipulie ljudskim oseanjima. Ona se slui poluistinama koje su opasnije i od istih lai budui da poluistine zamagljuju stvarnost, a kod ljudi izazivaju neizvesnost i pojaavaju strahove. Manipuliui javnou, politika stvara privid demokratskog ivota, a privid (lepoga, dobroga, istinitoga) je jedna od osnovnih odlika kia. Vetom manipulacijom i zloupotrebama vlasti, autoritarne voe stvaraju drutva fingirane modernizacije i fasadne demokratije.

Autoritarizam i monizam kao vladavina i samovolja Jednog nalaze se u nepodnoljovoj blizini Zla koje se u politici ispoljava sveobuhvatno, sistematino i organizovano.

Ovo zlo podjednako razorno deluje i na pojedince i na celokupno drutvo s tim to je ono po velini, koliini i kvalitetu u tolikoj prednosti nad svakim drugim zlom da moe u potpunosti da uniti ne samo oveka ve i celokupni ivi svet.20

U autoritarnom drutvu dolazi do identifikacije sa autoritetom koja vodi bespogovornoj odanosti, bolje reeno, pokornosti liku i delu voe. Na taj nain graanin se stavlja pod starateljstvo voe, a kritika javnost ustupa pred manipulativnom. Svaki sistem vladavine, pogotovo one koja nije demokratska, zasniva se na upotrebi moi, a ona lei u rukama voa. Od ostalih osnova moi (upotreba fizike sile, organizacija administrativne kontrole, manipulacija materijalnim podsticajima), voe (naroito one harizmatske) koriste se simbolikom osnovom moi, pozivajui se na kulturnu tradiciju, religiozna ubeenja, istoriju, zakone, razliito dravno znamenje i sve ostale simbole koji imaju mo da pokrenu ljude.21 U ekstremnoj varijanti dravni voa se pojavljuje kao natovek tamanitelj, a uz pomo razgranate dravne administracije, kakva je ona iz vremena

19 edomir upi , Politika i zlo, Niki: Univerzitetska rije, 1990. 64. 20 Isto, 8. 21Donatan H. Tarner, Sociologija, Novi Sad, Beograd: Mediteran Publishing, Centar za demokratiju, 2009. 352.


14

nacizma, poinje se razvijati ideologija natovetva. Iza toga slede nasilja kakva ovekova mata jedva moe zamisliti.22 Tragino je da u totalitarnim ideologijama fiziko nasilje uvek prate i, kako je to lucidno sroio Tomas Man (Mann), nepremostive ograde u svesti. One vode odbijanju kritikog rasuivanja, analize i samoanalize.

Ki nije svaka politika, ve samo rava politika. Ona je postojala oduvek, ali je u smislu savremenog ki odnosa, po miljenju ila Dorflesa (Dorfles) karakteristina za moderne diktature. Poznato je da diktatori pribegavaju lanim ritualima, zloupotrebi ili falsifikovanju mitova kao i samovoljnom tumaenju tradicije. Oni manipuliu masama i, u osnovi, ispoljavaju prezir prema oveku ine stvari koje naruavaju neije moralno dostojanstvo. Zato pored estetikog shvatanja kia kao loeg ukusa treba razmotriti i njegovu socioloku dimenziju koja u kiu vidi ideoloku diverziju. U kontekstu ki odnosa kao lanosti i diverzije probija i njegova iskrivljena etika pozicija.23

Politiki ki kao ideoloka konstrukcija manifestuje se u raznim oblicima, a jedna od njegovih karakteristinih varijanti je tzv. patriotski ki. Klieji ki-patriotizma ispoljavaju se kao zajedniki ki-klieji koji deluju mimo svih granica i nacionalnih, odnosno, politikih boja i opredeljenosti. Tu se ki predstavlja kao univerzalna, sveopta pojava, jer nie iz istih uzroka bez obzira na obeleja sredine i njene lokalne boje. U sluaju patriotskog kia ima se posla sa manipulisanjem, vetom i prikrivenom zloupotrebom patriotskih oseanja uz primenu ki sredstava, a radi postizanja uskih parcijalnih interesa. Uz svojstva koja se ispoljavaju na psiholokom planu (stereotipija, oskudnost, lanost u izboru motivacije, ablonizam, tehnika crno-belog slikanja), ki patriotizam postaje drutvena konvencija. On postaje uslov bez koga se ne moe, uvlaei se u sve pore privatnog i javnog ivota i izvitoperavajui se u ki proizvod koji samo eka svoj trenutak da pokae destruktivno nalije agresivnost, ovinizam, rasizam.24

Totalitarizam je bitna odlika politikog kia u drutvima koja zahtevaju jednoumlje: jednu misao, jednu istinu i jedan jezik. U praksi, jezik totalitarista poznat je kao jezik optosti, eufemizama, praznih fraza i lane saglasnosti. Inae, totalitarizam se javlja kao ideologija i praksa irokog 22 Vera Horvat Pintari, cit. delo, 106. 23Matei Calinescu, Lica moderniteta, Zagreb: Stvarnost, 1977. 216. 24 Zoran Gluevi, cit. delo, 108109.


15

uplitanja drave u javne, drutvene (ponekad i line, privatne) odnose graana. Ta ideologija ostvaruje se uz pomo represivnog institucionalnog aparata. Totalitarizam je mogu u svim sistemima privrednopolitike i kulturne nerazvijenosti, a ispoljava se kroz diktaturu, apsolutizam, despotiju, teokratiju i druge oblike represivne vladavine.

Totalitarna svest je baza svih totalitarnih projekata. Ona predstavlja terminoloku alternaciju izrazito plemenskog duha palanke. Taj duh prepoznaje se po naglaenoj vernosti jedno-obraznom, uoptavajuem stilu kao istom poricanju svake pojedinanosti.25 U kontekstu ki kulture i totalitarne svesti mogue je konstituisati pojam totalitarnog kia. Ovaj put uz obilatu pomo pronicljivog Milana Kundere i njegovog carstva totalitarnog kia. Ovo carstvo nalazi se tamo gde je vlast u rukama jednog politikog pokreta. Totalitarno kao pojam znai da je sve to naruava ki (svaka demonstracija individualizma, svaka sumnja, svaka ironija) iskljueno iz ivota. S tog stanovita je, po slavnom piscu, takozvani gulag neto slino septikoj jami u koju totalitarni ki baca otpatke. Kundera bravurozno i maestralno slika atmosferu totalitarnog kia, definiui ga kao oblast iz koje su iskljuena sva pitanja:

U carstvu totalitarnog kia svi odgovori dani su unaprijed i iskljuuju bilo kakvo pitanje. Iz toga proizilazi da je stvarni neprijatelj totalitarnog kia ovjek koji pita.26 Po Zoranu Glueviu, ki i totalitarna svest imaju jedan zajedniki

imenitelj: manipulaciju i represiju. Manipulacija predstavlja (ne)svesnu pripremu, pre svega psiholoku, za totalitarnu svest. Ona je most ka ideolokoj indoktrinaciji i, konano, drutvenoj represiji. Totalitarna svest, kao i ki, hrani se i poiva na jednostranosti i iskljuivosti, odnosno duhovnoj lenjosti. Pasivni subjekt koji nije razvio u sebi kreativnu radoznalost kao kulturnu potrebu za sve to se oko njega zbiva, naviknut je da sve vidi oima ablona i kalupa koji mu drugi namee, a on ih samo pasivno prihvata. Bespomoan pred fenomenom politike, on i politiku stvarnost nee moi da

25 Radomir Konstantinovi, Filosofija palanke, Beograd: Otkrovenje, 2006. 14. 26 Milan Kundera, Nepodnoljiva lakoa postojanja, Sarajevo: Veselin Maslea, Svjetlost , 1990. 301.


16

primi drugaije do u manipulisanim oblicima koje mu namee totalitarna svest.27

Politiki ivot savremenog drutva kiiziran je na nain koji prilii (post)modernom dobu. On biva odreen politikom, ali i sam utie na njenu estetizaciju diktiranu zahtevima masovne kulture. Nova, takozvana spektakularna politika postaje polje lansiranja razliitih imida politiara, slino stvaranju brenda nekog uspenog artikla. Ideoloki sukobi politikih partija sve vie se svode na nadmetanje razliitih strategija reprezentacije i samopokazivanja, o emu brinu specijalizovane agencije za politiki marketing.28 Dolazi do simbioze trinog i politikog modela kia, ime se potvruje teza da uporna ponuda kia nikada nije bez izgleda na trini uspeh.29

U takozvanom drutvu spektakla, u kome preovlauju moderni uslovi proizvodnje, ivot je predstavljen kao ogromna akumulacija prizora. Sve to je nekada bilo neposredno doivljavano, udaljeno je u predstavu. Spektakl nije samo skup slika, veli Gi Debor (Debord), i dodaje: To je drutveni odnos meu ljudima posredovan slikama. On ne moe biti shvaen kao puka vizuelna obmana koju stvaraju masovni mediji jer u sutini predstavlja pogled na svet koji se materijalizovao.30 Politiari takvoga drutva postaju taoci nemoljivih oiju kamera i vie nego ranije nastoje da spoljanjim izgledom i gestovima privuku panju potencijalnih biraa. La se seli iz polja trivijalne narativnosti u beskrajno polje vizuelnih utisaka.

Uloga medija je, generalno, poevi od sredine devedesetih godina prologa veka do danas, jako uticala na graenje identiteta kome nisu podloni samo politiari, ve i obian svet. Vreme postmodernizma favorizovalo je bezlian drutveni odnos i paralelnu stvarnost preovladavajue virtuelne komunikacije. Pojedinac se izgubio u fragmentiranoj slici stvarnosti, a virtuelna stvarnost stvorila je nova obeleja medijske ki egzistencije. U prepletenosti virtuelne i stvarne zajednice ki e od imitativnog karaktera koji poseduje u stvarnosti postati u svom virtuelnom prostoru banalan, a esto i agresivan. Na taj nain postae 27 Zoran Gluevi, cit. delo, 129130. 28 Branislav Stevanovi, Politiko-kulturne interferencije, Ni: Filozofski fakultet, 2013. 208. 29 Milan Rankovi, Opta sociologija umetnosti, Beograd: Zavod za udbenike i nastavna sredstva, 1996. 230. 30 Guy Debord, La Socit du spectacle, Paris: Champ Libre, 1987. 8.


17

nezaobilazan i konstitutivni element novog drutva i lomljivog identiteta.31 Uprkos svemu, ki u kulturnom pogledu doprinosi odranju status quo-a i time spreava otklon od politikog konzervativizma.

Zatoenici konzervativne svesti Konzervativizam se esto dovodi u vezu sa kiem. Da bi se

odgovorilo na pitanje da li je svaki konzervativizam jednak kiu treba znati ta konzervativizam zapravo predstavlja. Re konzervativan ima mnoga znaenja. Ona obuhvata ponaanje koje je umereno ili oprezno, ivotni stil koji je konvencionalan, moralni stav koji je konformistiki, ali i svaki strah od promena. U kulturnom pogledu, konzervativizam je ivotni credo ili pogled na svet. Odbacivanje promena koje oznaavamo glagolom konzervisati odnosi se, dakle, na pojedinca koji ne bi da menja nita u svom ivotu, ali i na drutvene grupe koje bi da odre stanje kakvo ono jeste u datom trenutku.

Meutim, svako opiranje promeni nema uvek ideoloku konotaciju. Kada bi se konzervativizam sastojao samo od refleksne odbrane status quo-a, onda bi on bio prosto politiki stav, a ne ideologija. Ideologijom on postaje tek kada bude zasnovan na posebnom skupu politikih verovanja o ljudskim biima, drutvima u kojima ive i znaaju specifinog skupa politikih vrednosti. U tom kontekstu konzervativizam postaje, poput liberalizma ili socijalizma, ideologija. Jednako kao politika, i ideologija po sebi ne moe se smatrati obinom patvorinom koja se nalazi u bliskom srodstvu sa kiem. Meutim, ve u definiciji pojma ideologije, Karl Manhajm (Mannheim) navodi doivljaj nepoverenja i podozrenja, koji se uvek osea nasuprot onome ko drugaije misli. Takva injenica nosi moralnu konotaciju, pogotovu kada se za nosioce protivnikog obmanjivanja ne uzimaju usamljeni subjekti, ve se izvor protivnikove neistinitosti, lukavstva i zla manje ili vie svesno pronalazi u nekom drutvenom iniocu.32 Budui da je konzervativna ideja, po Manhajmu, jedan od etiri osnovna oblika utopijske svesti, ima razloga da se ideologiji pripie uloga uvara

31 Ivan Radojii, Virtuelna kultura i/li konstrukcija novog ki identiteta, Niki: Socioloka lua, br. 1(2011): 61. 32 Karl Manhajm, Ideologija i utopija, Beograd: Nolit, 1968. 53.


18

konzervativnih misli i oseanja. Dok u liberalnoj utopiji postoji relativno pribliavanje onome to se nalazi sada i ovde, kod konzervativaca utopija je ve unapred uronjena u egzistenciju.33

Centralna verovanja konzervativne ideologije, pie Endru Hejvud (Heywood), jesu: tradicija, ljudska nesavrenost, organsko drutvo, hijerarhija i autoritet i, napokon, svojina, koja prua ugodan konformistiki oseaj poverenja i pouzdanja.34 Skup ovih ideolokih komponenti moe proizvesti politiki stav, a on dobija ki dimenziju onda kada ih skupno ili pojedinano instrumentalizuje i stavi u funkciju parcijalnih ili linih interesa.

Oslanjanje na tradiciju je neupitno kada je re o kontinuitetu drutvenog razvoja, kulturnom progresu i prosperitetu. Tradicija prua ljudima oseaj ukorenjenosti i pripadnosti, ona ih vezuje za prolost, oivljava kolektivno pamenje i uvruje nacionalni i kulturni identitet. U ovom smislu, tradicija predstavlja izraz nagomilane mudrosti prolosti. Konzervativci smatraju da institucije i prakse prolosti treba sauvati na korist sadanjih i buduih generacija zato to je njih ve testiralo vreme. To je u skladu sa notornom istinom da nas ima vie pod zemljom nego na zemlji, pa je britanski pisac Gilbert Kit esterton (Chesterton) svojevremeno pisao o tradiciji kao o demokratiji mrtvih, uz opasku da ona znai davanje glasova najopskurnijoj od svih klasa: naim precima.35 Za razliku od tradicije, promena je putovanje u nepoznato: ona stvara neizvesnost i nesigurnost i tako ugroava ljudsku sreu. Poto su olako obeana srea, artificijalna romantika i lana idila vane odlike kia, u tim elementima tradicije politiari konzervativnog kova nalaze odlian milje za manipulisanje tradicijsko-patriotskim ki oseanjima.

Od tradicije se oekuje da konzervira (zatiti, sauva, uskladiti) odreene vrednosti koje su rezultat stvorenih tekovina prolosti. Meutim, ona postaje negativna konzervativna sila u momentima kada pone da rui mostove prema novome, savremenome i modernome. Tada tradicija kao pojava gubi tvoraku dimenziju i pretvara se u tradicionalizam kao ravu savest nemitotvorne svesti.36 Reju, tradicija postaje instrument lai, fikcija

33 Isto, 189. 34 Endru Hejvud, Politike ideologije, Beograd: Zavod za udbenike i nastavna sredstva , 2005. 75. 35 Isto, 76. 36 Radomir Konstantinovi, cit. delo, 141.


19

i obmane putem koga nosioci vlasti i moi ostvaruju svoje interese tako to govore o stvarima i dogaajima koji esto nisu ni postojali. To se jednostavno zove izmiljanje tradicije.37 Kada prolost pone da se konstruie i doteruje po imaginarnom i poeljnom modelu vladajuih elita, tradicija zadobija prava svojstva kia koji kod ljudi budi sentimentalnost, nostalgiju i poznatu sklonost za dirljivost. Tradicijski ki je ugraen u politiki konzervativizam jer tradicija dobro slui politiarima kao pokrie, izgovor, demagoko sredstvo opravdavanja sopstvene vlasti putem koga e oni potvrditi navodno ouvanje istorijskog kontinuiteta i identiteta, tobonju nacionalnu veliinu, lanu doslednost i kvazipatriotizam. Stoga nije preterano rei da je povezivanje kia sa reakcionarnim politikim tendencijama prirodno i da proizlazi iz konzervativne i reakcionarne strukture kia.38

Tradicija i modernost kao kulturne pojave imaju sudbinu da ive jedna kraj druge. Karakter drutva, odnosno drutvenih elita, odluuje o tome koja od njih e imati preimustvo. Dakle, ak i kada su ti kulturni oblici meusobno opreni deava se da istodobno prebivaju u istom drutvenom kontekstu. Tradicija i modernost ne iskljuuju se meusobno u svakom sluaju, mada po pravilu staro biva uvek prevazieno novim. Reju, nije tano da samo ono to je novo (napredno miljenje) ima izgleda da opstane, a da sve drugo postepeno odumire, ali svakako je istina da ono starije, gonjeno novim, mora da se preobraava.39 Takoe, tradicija i modernizacija u praksi predstavljaju esto komplementarne pojave.

Uglavnom su netana i stereotipna shvatanja koja govore o navodnoj statinosti tradicionalnih i permanentnoj dinaminosti modernih drutvenih zajednica. Moderna drutva, van svake sumnje, nisu liena apsolutno svih oblika tradicionalnog razmiljanja, kao to ni tradicionalna drutva nisu antimoderna bez ostatka. I vie od toga: modernizacija moe po potrebi da utie na obnovu nekih tradicionalnih obrazaca kulture, nita manje nego to neki

37 Vidi: Erik Hobsbom i Terens Rejnder , Izmiljanje tradicije, Beograd: Biblioteka XX vek, 2002; Entoni Gidens, Odbegli svet, Beograd: Stubovi kulture, 2005. 38Upor. Zoran Gluevi, cit. delo, 130. 39 Karl Manhajm, cit. delo, 188.


20

tradicionalni sadraji i simboli mogu posluiti kao podrka modernizaciji.40

Novi kulturni pokreti mogu biti obnoviteljski u odnosu na prolost,

dok istovremeno neki kulturni oblici, vezani uz tradicije, mogu egzistirati kao izraz najpostojanijih sastavnica drutva. Sukob tih razliitih oblika moe dovesti do razliitih ishoda, u odnosu na to da li prevladavaju napredni oblici nad tradicionalnima ili ovi drugi nad prvima, ili se pak u jednima i drugima zbivaju procesi uzajamnog prilagoavanja.41 Zato se ini da je najbolji nain ouvanja kulturne postojanosti nai meru ouvanja starog ne ruei mostove prema novom. U tom smsilu se britanski konzervativizam, na primer, ozbiljno oslanja na ideje Edmunda Berka (Burke) koji je, umesto slepog otpora promenama, zagovarao razboritu spremnost da se menja da bi se sauvalo.42 Neargumentovano glorifikovanje tradicije vodi direktno u ki, kao to i sve modernistike tenje koje nisu izraz realnih mogunosti drutva takoe zavravaju u ki utopijama. Zato je u politici najbolje zauzeti stav takozvanog politikog realizma. On polazi od injenica, a ne od moguih konstrukcija i zamisli oslanja se na oprobana i dokazana reenja. Politiki realisti trae oslonac u tradicionalnim institucijama koje ne dolaze u sukob s postojeom stvarnou, ne ugroavaju i ne sputavaju ivot. Kao to tradiciju treba prilagoavati savremenim uslovima, tako ni novo ne treba bezuslovno prihvatati ve, ako je mogue, uskladiti ga sa tradicionalnim. Na taj nain se kod politikog realiste odrava u sadanjosti preivela prolost i novostvorena sadanjost.43

Na lestvici konzervativne ideologije ljudska nesavrenost, po Hejvudu, dolazi odmah iza tradicije. Po konzervativcima, za koje je bolje nita ne raditi nego neto raditi, ljudska bia se shvataju kao moralno nesavrena, sebina i gramziva. Stoga e ljude od zloina odvratiti samo zakon koji e se strogo primenjivati. Zloin nije produkt nejednakosti u drutvu, ve osnovnih ljudskih instinkata. Odatle konzervativna sklonost prema jakoj vladi i krutim reimima kaznene politike. Za konzervativce,

40 Nikola Boilovi, Kulturna memorija i izazovi modernizacije, Beograd: Socijalna misao, br. 2(2012):118. 41 Franco Crespi, Sociologija kulture, Zagreb: Politika kultura, 2006. 152. 42 Endru Hejvud, cit. Delo, 72. 43edomir upi, cit. delo, 102103.


21

uloga zakona nije da podri slobodu, ve da sauva poredak.44 Ovako krute i bizarne ideje proizlaze iz konzervativnog utemeljenja u tradiciji. Preterana umerenost, oprez i odbijanje svakog rizika onemoguava ispoljavanje individualnosti, spreava kreativnost i sputava inicijativu. Konzervativistiko gledite daje pristanak ivotarenja u barutini. Tu nema nikakvog talasanja koje bi moglo da uslovi bilo kakvu promenu. Budui da su individualnost, kreativnost i inicijativa uz (stvaralaki) rizik temeljne odrednice slobode, u drutvu po meri konzervativaca nema mesta bilo kakvoj promeni, a nekmoli reformi ili revoluciji. Takav konformistiki ivot je prepun privida i lane sigurnosti, to skupa stvara uslove za ostvarenje prave ki egzistencije.

Za razliku od liberala, tradicionalni konzervativci su zagovornici organskog drutva. Takvo shvatanje drutva ponovo je u vezi sa nesigurnom ljudskom prirodom koja ima oajniku potrebu pripadnosti zajednici. Pojedinac ne moe biti odvojen od drutva, to e rei od porodice, prijatelja, kolega, lokalne zajednice, sve do nacije. Tradicionalni konzervativci drutvo shvataju kao ivo bie, organizam, a unutar organizma, celina je neto vie od njegovih pojedinanih delova. Upotreba organske metafore i mehaniko shvatanje drutva oblikovani su iz institucionalistike i funkcionalistike perspektive, u kojoj nema mesta elementima ljudske duhovnosti kao to su nadahnue, inspiracija ili imaginacija. Ispada da je drutvo prirodna pojava i da u njemu vladaju zakoni koji su predestinirani. Prolost je odredila sadanjost i budunost, te navedene ljudske osobine, po konzervativcima, nisu ni potrebne. U organskom drutvu graani se nalaze u carstvu tradicijom programiranog ivota.

Poto smatraju da je nejednakost neizbeno organsko svojstvo organskog drutva, a ne puka posledica individualnih razlika, konzervativci tradicionalno veruju da je drutvo po prirodi hijerarhijski ustrojeno. Zbog organicizma i verovanja u hijerarhiju, tradicionalni konzervativci imaju izraenu tendenciju ka paternalizmu (delovanje na oinski nain) i veru u autoritet (vlast u kolama, na radnom mestu, u drutvu kao celini). Oni se zalau za zajedniku kulturu i podravaju nacionalne vrednosti kao zalogu patriotizma i identiteta, dok su, s druge strane, protivnici kulturnog pluralizma.45 U najkraem, ovo shvatanje ograniava slobodu i doprinosi infantilizaciji drutva. U naem sluaju ono ima sve odlike kiistikog 44 Endru Hejvud, cit. delo, 78. 45 Isto, 8384.


22

razumevanja i objanjavanja, budui da poiva na egalitarizmu, parazitira na antiintelektualizmu, sadri antiurbanu komponentu, zahteva slepu pokornost, legitimizuje prosenost i odbacuje razliitost.

Odnos prema vlasnitvu tradicionalnih konzervativaca ne odudara od njihovog odnosa prema tradiciji, oveku, drutvu i autoritetu. Svojina je, po njima, zaraena, to se tie onih koji vredno rade. Zato je, generalno, u sadraj konzervativne ideologije ugraeno verovanje u tednju, koja je vrlina po sebi. Naravno, prava pojedinca odmeravaju se prema interesima drutva i nacije.46 Predani rad i bogatstvo steeno na osnovu rada jesu vrline i, kao to je poznato, oni su ugraeni u etiki kodeks protestantske religije u kojoj rad i sticanje bogatstva imaju vanu ulogu u potvrivanju oveka u drutvu i pred Bogom.47 U tumaenju konzervativaca, pak, to ima drugaiju konotaciju i, kada se spoji sa tradicionalistikim shvatanjima ljudske prirode, organskog drutva, hijerarhije i autoriteta, itava pria dobija dimenziju ki patriotizma i paternalizma, nacionalizma i autoritarnosti.

Sociolozi i politikolozi razmiljaju o sudbini konzervativizma u XXI veku. Oni se pitaju kako konzervativizam moe ostati relevantan u postsocijalistikoj eri iliti postmodernom dobu. Pored nesumnjivih razlika, postoji neto to je zajedniko tradicionalnom konzervativizmu i postmodernizmu: zagovornici oba pravca smatraju da je istina sutinski parcijalna i lokalna. Meutim, jasno je da dolazak postmodernog doba preti da podrije samu osnovu tradicionalnog ili organskog konzervativizma.48 Ako se zna da postmodernizam, izmeu ostalog, relativizuje i dovodi u pitanje sve vrednosti (estetske, etike, politike, ideoloke i ostale), pitanje je da li on ostaje izvan svake ki pozicije. Jo konkretnije: da li on uopte zauzima kakvu poziciju? ini se da tu postoji nekakav vakuum, a on predstavlja dobru podlogu za raznorazne ki umotvorine.

46 Isto, 85. 47 Maks Veber, Protestantska etika i duh kapitalizma, Novi Sad: Mediteran Publishing, 2011. 48 Endru Hejvud, cit.delo, 107.


23

Ki u naem dvoritu Ki svuda, ki u svakom vremenu, ali i ki ovde i sada. Postoje

kulturne univerzalije, pa dakle i ki konstante, meutim, svaki ki poprima lokalnu, to jest nacionalnu boju. injenica da se Srbija XXI veka nalazi u predmodernom stadijumu razvitka sama po sebi govori o duhovno raspoluenoj zemlji, dravi na pola puta, o Srbiji koja nije ni tamo, ni ovamo. Stavovi njenih graana o najvanijim drutvenim pitanjima najee su dijametralno suprotni. Karakteristian je njihov odnos prema Evropskoj uniji. Veinska Srbija je za prikljuivanje toj zajednici, ali... U Srbiji svaki iskorak ka novom zapoinje sa uzdranim ali: Mi bismo u Evropu, ali pod naim uslovima. To moe biti ak simpatino kao nekakva mantra, ali je zabrinjavajue u smislu da Srbija u svemu uvek staje na pola puta. Zato se za nju kae da nije ni riba ni devojka. Neko e zapitati: pa gde je tu ki? Ki je upravo u takvom odnosu koji je, po pravilu, odnos koji pokazuje neodlunost, neistrajnost, kolebljivost i prevrtljivost, u konkretnom sluaju, nacionalnog karaktera. Taj odnos ukazuje na tromost i klonulost duha, na njegovu tupost i optu mentalnu konfuziju. Srbija uvek staje na pola puta i ostaje neodluna kada se nae pred ivotnim raskrsnicama. Danas je to raskrsnica u dva smera: jedan pokazuje evropski pravac, a drugi vodi put tame, u srednjovekovnu manastirsku tiinu. Kome se carstvu privoleti?

Najvie zabrinjava injenica da se modernizacija Srbije rastee na poslednja dva veka i da pri tom ona jo uvek nije dovrena Srbija nije stala uz rame za najrazvijenijim evropskim dravama. Izgleda neverovatno (senzacionalnost je vana odlika kia prim. N. B.), ali nedoumice i nesporazumi srpske kulture i danas su gotovo isti i lome se oko istih pitanja kao pre sto ili vie godina. Dananja situacija u svetu (duh vremena) pokazuje da se svet menja neverovatno brzo, tako da u kompoziciju voza globalizacije mogu uskoiti samo oni koji pred sobom imaju jasan cilj i zacrtane planove razvoja. Srbija ne spada u takve. U njoj se, recimo, jo uvek raspreda o Kosovu kao o kolevki srpstva, to je obina mantra ili poluistina. Ta sintagma ula je u kolektivnu memoriju naroda iz ije svesti ne mogu da je izbace ni realne injenice ivota. Sa narodom koji se vie puta saplie o isti kamen (10 odsto visokoobrazovanih) vi moete dobijati izgubljene bitke (od one na Kosovu 1389. do poslednje, sa NATO paktom 1999). Kao dokaz za pobede u ratovima u kojima nismo uestvovali


24

pronali smo spasonosnu formulu u sintagmi moralna pobeda. Ona je uvek bila garant naih tobonjih velikih uspeha, dobitna karta iz koje se svaki na poraz pretvarao u trijumf.

U postsocijalistikoj eri Srbija je doivela, poput mnogih zemalja tog sveta, snanu retradicionalizaciju i remitologizaciju. Pod teretom tradicionalizacije ona se okrenula prolosti i izabrala da ivi u njoj. Vezivanje za prolost vodi nuno oblikovanju palanakog duha tradicionalizma i mitomanije i vraanju predmodernim vrednostima. Projektovanje moderne demokratske transformacije drutva ustupa mesto retradicionalizaciji perspektiva: u ime nacionalne autonomije i suvereniteta popularizuje se monarhija, podrava se trend klerikalizacije i desekularizacije drutva, marginalizuje se znaaj individualnih graanskih prava i sloboda.49 Relevantnost istorijskih mitova svakako nije samo obeleje srpske kulture budui da je ona evidentna u svim zemljama jugoistone Evrope. Zbog toga je meu stanovnitvom ove geopolitike regije rairen aistorijski nain miljenja, u kome se vreme ne posmatra kao linearno, ve kao liminalno. Tako se protok vremena deli na osnovu vanih dogaaja (kakav je u Srbiji, primerice, Kosovski boj 1389. godine), a konkretno odvijanje istorijskih dogaaja ima podreenu ulogu. Uzimajui narodnu tradiciju i narodno predanje kao osnovu tumaenja istorije, dravna politika srasta sa narodnom tradicijom i mitskim pogledom na svet.50 Na taj nain dolazi do samoizolacije, sa mazohistikim ponaanjem koje je nerazumljivo ostatku sveta.

Najmanja opasnost preti Srbiji od ki predmeta ljupkih suvenira i gadeta, vrtnih patuljaka, kierajskih slika iz staklorezakih radnji ili srceparajuih TV sapunica. Opasno je to itava zemlja stoji na (bolesnom na smrt) postamentu ki kulture koji prua kancerozne metastaze na itavo drutveno telo. Ne zaboravimo da je Abraham Mol (Moles) svojevremeno napisao da ki nije stvar ve odnos izmeu oveka i stvari. Iz toga sledi da se znaenja kia nalaze prevashodno u ljudima. Iz njihovih iskrivljenih odnosa reflektuju se ki-predmeti, pa i sam ivot kao ki. Jedna zemlja nalazi se u

49 Zagorka Golubovi, Moji horizonti: mislim, delam, postojim, Beograd: ene u crnom, Centar za enske studije i istraivanja roda, 2012. 99. 50 Klaus Rot, Od socijalizma do Evropske unije, Beograd: Biblioteka XX vek , 2012. 119120.


25

stanju bezizlaza onda kada ki postane njen nain ivota u svakodnevlju.51 Neodgovorna populistika politika dopustila je da ki na velika vrata ue u Srbiju. Ki predugo nagriza srpsku kulturu poput korova, a poslednjih nekoliko decenija on je gotovo postao njen zatitini znak. Premijer Zoran ini je povodom toga izrekao sjajnu misao, primerenu aktuelnom trenutku: U svakoj zemlji ima korova, samo se u Srbiji korov zaliva.

Mnogo je primera iz relativno bliske prolosti odakle izranja tradicionalna duhovna matrica koja proizvodi otpore prema modernizaciji srpskog drutva. Tipian primer je sluaj sa beogradskom kanalizacijom s kraja XIX veka. O njoj se raspravljalo 35 godina pre nego to je ona uopte poela da se gradi, dok su ljudi umirali od posledica nehigijene. Sline stvari dogaale su se sa elektrifikacijom, vodovodom i uvoenjem tramvaja u prestonicu, koja predstavlja paradigmu ukupne modernizacije Srbije.52 Da je bilo vie smelosti, duhovne radoznalosti i inicijative, modernizacija zemlje ne bi nailazila na toliko prepreka.

Dananja Srbija je sekularna drava sa republikanskim ureenjem. Meutim, njeno politiko rukovodstvo zdrueno je u svetom trojstvu koje ine predsednik Republike, premijer (ukljuujui vladu i parlament) i Srpska pravoslavna crkva (sic). Ova crkva zaokupljena je vie svetovnim (profanim) nego svetim (sakralnim) poslovima, jer se ona, toboe, stara o zdravlju nacije i drave. Srpsko drutvo ispunjeno je mnogim paradoksima: zvanino se slave i dravni i crkveni praznici, dravni simboli nose uglavnom monarhistika znamenja, Republika ima svog prestolonaslednika iako, naravno, nema ni kralja ni presto itd.

U vezi sa pravom postmonarhistikom pomamom javlja se jo jedan politiki paradoks Republike Srbije. To je pametnom svetu nerazumljiva i, po svemu sudei, lana nostalgija za nekadanjim srpskim kraljevima i njihovim porodicama. Poslednjih godina lanano se (post)sahranjuju posmrtni ostaci kraljeva, kraljica i njihovih potomaka, ak i uz protivljenje nekih lanova porodice. Naime, zemni ostaci uglednih predaka umrlih u inostranstvu vade se iz grobova i, po nalogu srpske dravnopolitike elite, prenose se u Srbiju. Ne bi u tome inu bilo nieg loeg da itava ceremonija ne poprima oblik spektakla u kome ima mnogo nesuvislosti i neukusa. U 51 Nikola Boilovi, Ki kultura, Ni: Zograf, 2006. 22. 52Dubravka Stojanovi, Iza zavese. Ogledi iz drutvene istorije Srbije 1890 1914, Beograd:Udruenje za drutvenu istoriju, 2013. 8.


26

Srbiji, na Oplencu (u prisustvu visokih dravnih zvaninika, diplomata, vladika i savetodavnih tela Krune) prireuje se viestruka dravna sahrana sa svim odlikama pogrebnog kia, ukljuujui elemente dirljive banalnosti i banalne dirljivosti.53 Sve ovo praeno je neiskrenom i narcisoidnom paradom oseanjima do jue zakletih antimonarhista. Sahrane sa karnevalskim obelejima jesu nepotreban luksuz u zemlji koja se suoava sa ogromnim tekoama (ekonomskim, socijalnim i kulturnim). Smotra samoprikazivakih glumakih instinkata i ispoljavanje nekrofilnih strasti govore o tradicionalistikoj ki nostalgiji neprimerenoj vremenu i prostoru. U navedenim sluajevima ne radi se o iskrenom saoseanju i potovanju mrtvih, ve o glorifikovanju prolosti koja na svaki nain eli da se predstavi mnogo boljom i asnijom nego to je to uistinu bila. Svetla prolost javlja se kao zamena ili nadomestak za sumornu sadanjost i krajnje neizvesnu budunost. Politiki ki i religiozni ki u ovom sluaju nalaze zajedniku inspiraciju, udrueni su na jednom mestu. I kod jednog i kod drugog prisutno je rtvovanje istinitosti zarad dopadljivosti, pri emu istina koja je bremenita unutranjim protivrenostima dobija fatalan ukus saharina.54 Ovakve antinomije tipine su za konzervativno (antimoderno) drutvo koje tumara u magli politikog kia.

Politiki ivot u Srbiji nekad i sad zatrovan je napred opisanim elementima konzervativne ideologije. Pored tradicionalizma, drutvo na naem prostoru razumevalo se kao organska tvorevina, a pokornost autoritetu bila je osobina koja se podrazumevala. Politiki ivot bio je (i ostao) krajnje intimizovan jer su se politike partije, pa i itava drava, doivljavale kao deo familijarnog jezgra. Srpsko drutvo oduvek je bilo preoptereeno politikom i politikim strastima, tako da se kulturna klima na poetku XX veka veoma malo razlikovala od ove danas:

Shvatanje stranke kao proirene porodice, a stranakog voe kao oca i svoenje unutranjih odnosa na line afinitete dovodilo je do toga da je itav javni prostor postajao zasien linim odnosima, dok su politika naela zamenjivana strasnim odnosima ljubavi i mrnje,

53 Zoran Gluevi, cit. delo, 73. 54 Isto, 100101.


27

koji su koili rad dravnih institucija, stavljajui lini iznad javnog interesa.55

Ratovi koji su zahvatili SFR Jugoslaviju devedesetih godina minulog

veka jo vie su kod Srba pojaali oseanja ekskluzivnosti, iskljuivosti, inata i samodovoljnosti. Oni su razbuktali nacionalna oseanja, koja su prerasla u nacionalizam, ovinizam i etnofiletizam. Nain ivota bio je ispunjen nacionalnim egoizmom, ksenofobijom, homofobijom, verskom netolerancijom, krenjem prava manjina (Romi, LGBT populacija) i, uopte, nepotovanjem bilo kakve razliitosti. ivot se preselio u svet privida, obmane, lai i poluistina.

Drutvo zahvaeno kiem prepuno je paradoksa. U Srbiji se ivelo potpuno izvan realnosti savremenog sveta, mitovi prolosti postali su jedina stvarnost. U svetu iliti carstvu nebeskom konstruisanom od lae i paralae56 verovalo se u boansko izbavljenje i nebesku pravdu, a spas se traio u voama koje su bile divinizovane i oboavane kao idoli. U drutvu koje se nalazi u stanju anomije ima mesta samo za polusvet. U njemu pisac Stevanovi otkriva novu vrstu, mutantsku. Nju ine lopovi koji tvrde da su predvodnici nacije i spasioci domovine, jedini pravi Srbi. Lopovi entuzijasti i lopovi altruisti, lopovi svetosavci i nikolajevci. Ukratko, lopovi patrioti.57 Deurni rodoljupci smatraju sebe i nosiocima pravoslavne vere, koju, iz potrebe da se iskljue iz ostalog hrianskog sveta, nazivaju svetosavljem. Za njih su vernici ostalih boja svi odredom jeretici, avolove sluge ili neznaboci. U tako obezglavljenom drutvu konzervativizam je mogao biti jedina ideologija, ako je nje uopte i bilo, a politiki ki uvukao se u sve pore sistema. Evo originalnog literarnog i slikovitog vienja strukture tog srpskog drutva, iz pera pisca koji je surovost vlasti osetio na sopstvenoj koi:

To je komunizam bez marksistike osnove, ovinizam koji se namee kao okvir nove ideologije, pravoslavna crkva koja je sreno u praksi ostala bez osnovica religije, policija koja raste voljom poludiktatora, vojska koja se raspada iznutra, birokratija koja nagriza sopstvenu dravu, drava koja otvoreno ratuje protiv svog stanovnitva koje se tome ne opire, opozicija koja brani stavove

55 Dubravka Stojanovi, cit. delo, 121. 56 Danilo Ki, Enciklopedija mrtvih, Beograd: BIGZ, 1994. 19. 57 Vidosav Stevanovi, cit. delo, 322.


28

pozicije, inteligencija koja se konano predala zatvorenom duhu, radnici koji nee da rade i seljaci koji su veseli zbog neobraene zemlje i propalih useva.58

Ratno vreme, ekonomska kriza i siromatvo stvaraju i duhovnu bedu koja ostaje decenijama po prestanku ratovanja. Sociolozi esto navode jedno opte mesto, po kome revoluciju moete izvriti za nekoliko dana, institucije obnoviti za nekoliko nedelja, a svest ljudi ne moete promeniti za jo nekoliko decenija. Tako je i sa Srbijom. Posle silnih borbi nastupa vreme mira, ali nain ivota ne menja se preko noi. Menjaju se samo uloge, odnosno njihovi nosioci. Umesto ratnih profitera, na novu drutvenu ki pozornicu stupaju antiratni profiteri, autokratsku vlast zamenjuje demokratska autokratija to jest samovolja, institucije postoje samo na papiru, a odluke se donose u partijskim kuhinjama. Pri tom, fikcija je poeljnija od realnosti koja se teko i nevoljno prihvata. U srpskoj varijanti to znai da, na primer, Kosovo ostaje u Srbiji iako Srbija tamo nema ni zrno legitimne vlasti. Na drugoj strani, stvara se mit o Srbiji kao lideru Balkana, mada u njoj vladaju nezapamena beda i nezaposlenost, cvetaju mito i korupcija, a caruje organizovani kriminal u sprezi sa kvazimenaderstvom. Izmiljanje neprijatelja i dalje ostaje srpski specijalitet koji je vrlo zgodan kao pokrie za sve slabosti reima. Neprijatelj je neophodan kao simulant neprekidne opasnosti. On biva ugraen u sistem kao koheziona snaga.59 Imaginarni neprijatelj na taj nain postaje stvarna opasnost, a politika manipulacija pokazuje da su njena sredstva neiscrpna. Nova real-politika zasnovana na politikom pragmatizmu neophodna je u takvim uslovima, ali ostaje pitanje da li ona moe da se nosi sa drutvom ogrezlom u prljavim laima i samoobmanama (society trash). Jer, ki poseduje snagu i izdrljivost sa kojom je teko izai na kraj, a njegovoj prevrtljivosti i prilagodljivosti svakom politikom i drutvenom sistemu moe pozavideti i najdovitljiviji kameleon.

58 Isto, str. 569570. 59 Herbert Marcuse, ovjek jedne dimenzije, Sarajevo: Veselin Maslea , 1968. 64.


29

Zakljuak Sloboda i moral su, po definiciji, najbitniji atributi politike. Meutim,

ako je sloboda u konkretnoj politikoj praksi onemoguena ili sputana, a moralno ponaanje u smislu potenja i odgovornosti diskvalifikovano, onda je re o prividu politikog koje ima za cilj da maskira istinu, zamagli stvarnost i zadovolji parcijalne interese pojedinaca ili grupa na vlasti. U odsustvu prave kulture caruje pseudokultura, lana i patvorena. Ona predstavlja idealnu podlogu za procvat pseudopolitikih pojava i nastanka autoritarnih drutvenih zajednica.

Konzervativna ideologija, oliena u lanoj svesti i lanom politikom moralu, uz to potpomognuta politikom propagandom sa odgovarajuim ritualima, otvara vrata politikom kiu koji je veoma penetrantan i lako zahvata itavo drutvo. U kulturi lai politika predstavlja podruje koje proizvodi svesnu obmanu i programira unapred smiljenu la. Takva politika uspeva da preivi zahvaljujui atributima kakvi su primitivnost, agresivnost, lascivnost, vulgarnost, senzacionalnost, perverznost, iskljuivost i banalnost. U atmosferi pseudokulture ki lako nalazi pribeite u politici istina prestaje biti politika vrlina, a la postaje legitimno, doputeno, ak poeljno, sredstvo.

Autoritarna politika sutinski je nosilac konzervativne ideologije i totalitarne svesti. Ona promovie nasilje legitimiui nemoral i zlo. Pogubnost takve politike sadrana je u injenici da stvara privid demokratije i slobode, a zapravo ona sputava osnovna graanska prava i gui individualne slobode. Ova politika poiva na pokornosti liku i delu voe, a njene osnovne metode jesu manipulacija i represija. Izmeu mnogih odlika, oslanjanje na tradiciju predstavlja jednu od centralnih poluga konzervativne ideologije. Ovde se tradicija ne shvata u najirem smislu (kao ouvanje kulturnih tekovina prolosti), ve se radi, naprosto, o zloupotrebi tradicionalnih oseanja ljudi. Autoritarna nedemokratska drutva su nosioci mitotvorne svesti i tradicionalizma kao negativne varijante tradicije. Nosioci moi blokiraju promene, pojaavaju nepoverenje u drutveni napredak putem racionalnog planiranja i prikazuju iskrivljenu sliku modernizacije. U politikoj praksi nisu retki sluajevi da voe izmiljaju tradiciju, instrumentalizuju je i stavljaju u slubu zadovoljenja sopstvenih interesa.


30

Napred izreeno se prostom dedukcijom lako moe primeniti na kulturu drutva Srbije, na njegovu modernizaciju koja posle dva veka jo uvek nije dovrena. Politiki ivot srpskog drutva, i danas kao nekada, karakteriu tradicijski konzervativizam i pokornost autoritetu. Politike partije su sutinski nosioci ljudskih sudbina, a institucije predstavljaju mrtvo slovo na papiru. Zbog dugogodinjih otpora promenama, uz jake procese retradicionalizacije, remitologizacije i klerikalizacije, Srbija ne moe uspeno da se integrie u demokratsku zajednicu evropskih drutava. Konzervativna ideologija uselila se u sve pore drutvenog ivota, a ivot obinih ljudi preselio se iz sumorne stvarnosti u svet obmane, privida i ruiastih lai. Literatura

1. Arent, Hana. Istina i la u politici. Beograd: Filip Vinji, 1994. 2. Aristotel. Politika. Beograd: Kultura, 1970. 3. Boilovi, Nikola. Ki kultura. Ni: Zograf, 2006. 4. Boilovi, Nikola. Kulturna memorija i izazovi modernizacije.

Beograd: Socijalna misao 2/2012, 113129. 5. Boovi, Ratko. Stranputice kia. Niki: Socioloka lua 2/2009,

str. 318. 6. Broch, Hermann. Biljeke o problemu kia, u: Dorfles, Gillo, Ki.

Antologija loeg ukusa. Zagreb: Golden marketing, 1997, str. 5978. 7. Broh, Herman. Pesnitvo i saznanje. Ni: Gradina, 1979. 8. Calinescu, Matei. Lica moderniteta. Zagreb: Stvarnost, 1977. 9. Crespi, Franco. Sociologija kulture. Zagreb: Politika kultura, 2006. 10. upi, edomir. Politika i zlo. Niki: Univerzitetska rije, 1990. 11. Debord, Guy. La Socit du spectacle. Paris: Champ Libre, 1987. 12. Difren, Mikel. Umjetnost i politika. Sarajevo: Svjetlost, 1982. 13. Dorfles, Gillo. Ki. Antologija loeg ukusa. Zagreb: Golden

marketing, 1997. 14. Gic, Ludvig. Fenomenologija kia. Beograd: BIGZ, 1979. 15. Gidens, Entoni. Odbegli svet. Beograd: Stubovi kulture, 2005. 16. Gluevi, Zoran. ivot u ruiastom. Antologija svakidanjeg kia.

Beograd: Prosveta, 1990.


31

17. Golubovi, Zagorka. Moji horizonti: mislim, delam, postojim. Beograd: ene u crnom, Centar za enske studije i istraivanja roda, 2012.

18. Greenberg, Clement. Avangarda i ki, u: Dorfles, Gillo, Ki. Antologija loeg ukusa. Zagreb: Golden marketing, 1997, str. 117130.

19. Hejvud, Endru. Politike ideologije. Beograd: Zavod za udbenike i nastavna sredstva, 2005.

20. Hobsbom, Erik i Terens Rejnder (ur.). Izmiljanje tradicije. Beograd: Biblioteka XX vek, 2002.

21. Horvat Pintari, Vera. Od kia do vjenosti. Zagreb: Naklada CDD, 1979.

22. Ki, Danilo. Enciklopedija mrtvih. Beograd: BIGZ, 1994. 23. Konstantinovi, Radomir. Filosofija palanke. Beograd: Otkrovenje,

2006. 24. Kundera, Milan. Nepodnoljiva lakoa postojanja. Sarajevo:

Veselin Maslea, Svjetlost, 1990. 25. Manhajm, Karl. Ideologija i utopija. Beograd: Nolit, 1968. 26. Marcuse, Herbert. ovjek jedne dimenzije. Sarajevo: Veselin

Maslea, 1968. 27. Mol, Abraham. Ki, umetnost sree. Ni: Gradina, 1973. 28. Petrovi, Sreten. Ki kao sudbina. Beograd: igoja tampa, 2006. 29. Radojii, Ivan. Virtuelna kultura i/li konstrukcija novog ki

identiteta. Niki: Socioloka lua 1/2011, str. 5462. 30. Rankovi, Milan. Opta sociologija umetnosti. Beograd: Zavod za

udbenike i nastavna sredstva, 1996. 31. Rot, Klaus. Od socijalizma do Evropske unije. Beograd: Biblioteka

XX vek, 2012. 32. Stevanovi, Branislav. Politiko-kulturne interferencije. Ni:

Studentski kulturni centar, 2013. 33. Stevanovi, Vidosav. Dnevnik samoe (Izbor fragmenata 1988

1993). Beograd. Slubeni glasnik, 2010. 34. Stojanovi, Dubravka. Iza zavese. Ogledi iz drutvene istorije Srbije

1890 1914. Beograd: Udruenje za drutvenu istoriju, 2013. 35. Tarner, Donatan H. Sociologija. Novi Sad, Beograd: Mediterran

Publishing, Centar za demokratiju, 2009.


32

36. Veber, Maks. Protestantska etika i duh kapitalizma. Novi Sad: Mediterran Publishing, 2011.

bozilovic.pdf

Documents

political kitsch

kitsch patriotism

kitsch milieu

ki u politici dovodi

u lanku se

producer creator of

u toj nameri

koja je uvod u represiju