1. децембар – 1073 ПРАВОСЛАВЉЕ 28 ИЗ ПОСЕБНОГ УГЛА У двомиленијумској историји хри- шћанске литературе, имајући у виду и православне и римокато- лике и протестанте, на прсте једне ру- ке могу се избројати писци који су били истовремено и генијални и духовити. Један од ретких коме је то успело био је Гилберт Кит Честертон [Gilbert Keith Chesterton] (1874–1936). Ако је теологи- ја израз искуства Бога, односно живље- ња богоустановљеног живота, – а јесте – онда је хумор неопходан за богослов- ствовање, јер, како сматра Честертон, „када би цео свет изненада био погођен великим смислом за хумор, нашао би се у ситуацији да одмах (по аутоматизму) испуњава Беседу на Гори“. Јасно је да се „духовита духовност“ не може изразити дедукцијама, већ на- рацијом. Зато Честертон „свој“ логос, „своју“ науку (он је никада не би на- звао „својом“, отуда наводници) иска- зује μῦθος-ом, илити у преводу – при- чом. Он увек прича причу. О машти, разуму и лудници Приче нема без маште. Неко би чак рекао да ни човека нема без маште. Чо- век је ваљда једино биће од свих ство- рења које уме да машта. Отуда је Че- стертону она од пресудне важности за формирање светоназора, конкретно: хришћанског светоназора. Сматрајући да савременог човека не може да убеди у постојање пакла, Че- стертон као почетак свог „интелектуал- ног путовања“ (односно, „литерарног пу- товања“) узима лудницу, њоме замењује пакао: „ако моји савременици поричу постојање греха, мислим да још увек ни- су порекли постојање дома за сумашед- ше“. Он наводи да је озбиљна заблуда сматрати да је машта, посебно мистична машта, опасна по људску менталну ста- билност. Уверен је да није машта та која поткрепљује лудило, већ да оно што га доиста поткрепљује јесте – разум. Сва- како, Честертон не пориче значај логике, већ само напомиње да опасност лежи у њој, а не у машти, како се обично сматра. „Прихватити све јесте – радосна игра, разумети све је – прекомерни напор.“ Ономе који машта, у свом стилу при- мећује Честертон, „потребни су само усхићење и простор, свет у којем га ни- шта не ограничава. Он хоће главом да гвирне у небеса. А логичар тежи да не- беса спакује у своју главу. И глава – екс- плодира.“ У истом духу додаје да „луд човек није онај који је изгубио своју логику. Луд човек је онај који губи све, осим своје логике.“ Честертон је добро приметио да је „лудаково објашњење увек потпуно и, најчешће, чисто, ра- зумно и задовољавајуће логично. Или, тачније,“ – наставља наш аутор – „ако је лудаково објашњење и недоследно, оно је у крајњем случају неоповргљи- во; ово важи за два или три најзасту- пљенија типа лудила. Ако човек каже, примера ради, да други кују заверу против њега, не можете то оспорити осим ако му се не успротивите увера- вањем да сви, напротив, поричу да су завереници, али, то је баш оно што би и завереник учинио, тако да његово об- јашњење заташкава чињенице колико и ваше. (...) Ако човек устврди да је Исус Христoс, није довољно то оповргавати говорећи му да свет пориче његову бо- жанску природу, јер је свет порицао бо- жанственост Христову.“ Честертон сматра да је срећан човек онај који ради и бескорисне ствари, а да оболео човек нема снаге за беспослицу, јер нехатне и безразложне поступке лу- дак не може разумети, зато он, попут детерминисте, углавном у свему види исувише смисла. „Да лудак, – бележи Честертон – „ма и за трен, може да буде безбрижан, оздравио би.“ Маштом се, дакле, Честертон бори за здрав разум. А здравим разумом сми- Уз Правоверје Гилберта Кита Честертона Честертон о причи и причању Благоје Пантелић О старим и савременим причањима „... чудачка умоболност погађа са- мо обичне људе. Умоболност умо- болне не дотиче. Због овога, обич- ни, свагдашњи људи, проводе своје време у тако узбудљивим до- годовштинама, док се чудаци оду- век жале на једноличност живота. Због овога, такође, новонаписани романи умиру тако брзо, док древ- не бајке живе вечно. Старе бајке имају за јунаке – нормалног мла- дића, запањују нас само његове авантуре: оне га запањују баш зато што је нормалан. Али, у модерном психолошком роману, средиште више није у средини: јунак је не- нормалан. Зато га ни најстрашније пустоловине не дотичу како ваља, и књига постаје досадна. Можете направити причу од хероја међу змајевима, али не и од змаја међу змајевима. Бајка се бави оним што би човек здравог разума урадио у сулудом свету. Разборити реали- стички роман данашњице бави се оним што би апсолутни лудак урадио у досадном свету.“ [Г. К. Че- стертон, Правоверје, стр. 22–23] Честертон се маштом бори за здрав разум... Честертонова прича је заправо јеванђељска прича; довољно је упоредити Христову осуду фарисејског лицемерја и Честертонове критике...
Благоје Пантелић, „Честертон о причи и причању“, Православље, бр. 1073, 1. децембар 2011, с. 28–29.
Welcome message from author
This document is posted to help you gain knowledge. Please leave a comment to let me know what you think about it! Share it to your friends and learn new things together.
Transcript
1. децембар – 1073ПРАВОСЛАВЉЕ28
ИЗ ПОСЕБНОГ УГЛА
У дво ми ле ни јум ској исто ри ји хришћан ске ли те ра ту ре, има ју ћи у ви ду и пра во слав не и ри мо ка то
ли ке и про те стан те, на пр сте јед не руке мо гу се из бро ја ти пи сци ко ји су би ли исто вре ме но и ге ни јал ни и ду хо ви ти. Је дан од рет ких ко ме је то ус пе ло био је Гил берт Кит Че стер тон [Gil bert Ke ith Che ster ton] (1874–1936). Ако је те о ло гија из раз ис ку ства Бо га, од но сно жи вљења бо го у ста но вље ног жи во та, – а је сте – он да је ху мор нео п хо дан за бо го словство ва ње, јер, ка ко сма тра Че стер тон, „ка да би цео свет из не на да био по го ђен ве ли ким сми слом за ху мор, на шао би се у си ту а ци ји да од мах (по ауто ма ти зму) ис пу ња ва Бе се ду на Го ри“.
Ја сно је да се „ду хо ви та ду хов ност“ не мо же из ра зи ти де дук ци ја ма, већ нара ци јом. За то Че стер тон „свој“ ло гос, „сво ју“ на у ку (он је ни ка да не би назвао „сво јом“, оту да на вод ни ци) ис казу је μῦθος-ом, или ти у пре во ду – причом. Он увек при ча при чу.
О ма шти, ра зу му и луд ни ци
При че не ма без ма ште. Не ко би чак ре као да ни чо ве ка не ма без ма ште. Човек је ваљ да је ди но би ће од свих створе ња ко је уме да ма шта. Оту да је Честер то ну она од пре суд не ва жно сти за фор ми ра ње све то на зо ра, кон крет но: хри шћан ског све то на зо ра.
Сма тра ју ћи да са вре ме ног чо ве ка не мо же да убе ди у по сто ја ње па кла, Честер тон као по че так свог „ин те лек ту алног пу то ва ња“ (од но сно, „ли те рар ног путо ва ња“) узи ма луд ни цу, њо ме за ме њу је па као: „ако мо ји са вре ме ни ци по ри чу
по сто ја ње гре ха, ми слим да још увек нису по ре кли по сто ја ње до ма за су ма шедше“. Он на во ди да је озбиљ на за блу да сма тра ти да је ма шта, по себ но ми стич на ма шта, опа сна по људ ску мен тал ну стабил ност. Уве рен је да ни је ма шта та ко ја пот кре пљу је лу ди ло, већ да оно што га до и ста пот кре пљу је је сте – ра зум. Свака ко, Че стер тон не по ри че зна чај ло ги ке, већ са мо на по ми ње да опа сност ле жи у њој, а не у ма шти, ка ко се обич но сма тра. „При хва ти ти све је сте – ра до сна игра, раз у ме ти све је – пре ко мер ни на пор.“
Оно ме ко ји ма шта, у свом сти лу приме ћу је Че стер тон, „по треб ни су са мо ус хи ће ње и про стор, свет у ко јем га ништа не огра ни ча ва. Он хо ће гла вом да гвир не у не бе са. А ло ги чар те жи да небе са спа ку је у сво ју гла ву. И гла ва – експло ди ра.“ У истом ду ху до да је да „луд чо век ни је онај ко ји је из гу био сво ју ло ги ку. Луд чо век је онај ко ји гу би све, осим сво је ло ги ке.“ Че стер тон је до бро при ме тио да је „лу да ко во об ја шње ње увек пот пу но и, нај че шће, чи сто, разум но и за до во ља ва ју ће ло гич но. Или, тач ни је,“ – на ста вља наш аутор – „ако је лу да ко во об ја шње ње и не до след но, оно је у крај њем слу ча ју нео по вр гљиво; ово ва жи за два или три нај за ступље ни ја ти па лу ди ла. Ако чо век ка же, при ме ра ра ди, да дру ги ку ју за ве ру про тив ње га, не мо же те то оспо ри ти осим ако му се не ус про ти ви те уве рава њем да сви, на про тив, по ри чу да су за ве ре ни ци, али, то је баш оно што би и за ве ре ник учи нио, та ко да ње го во обја шње ње за та шка ва чи ње ни це ко ли ко и ва ше. (...) Ако чо век ус твр ди да је Исус Христoс, ни је до вољ но то опо вр га ва ти го во ре ћи му да свет по ри че ње го ву бо
жан ску при ро ду, јер је свет по ри цао божан стве ност Хри сто ву.“
Че стер тон сма тра да је сре ћан чо век онај ко ји ра ди и бес ко ри сне ства ри, а да обо лео чо век не ма сна ге за бес по сли цу, јер не хат не и без раз ло жне по ступ ке лудак не мо же раз у ме ти, за то он, по пут де тер ми ни сте, углав ном у све му ви ди ису ви ше сми сла. „Да лу дак, – бе ле жи Че стер тон – „ма и за трен, мо же да бу де без бри жан, оздра вио би.“
Ма штом се, да кле, Че стер тон бо ри за здрав ра зум. А здра вим ра зу мом сми
Уз Пра во вер је Гил берта Кита Че стер то на
Че стер тон о при чи и при ча њуБла го је Пан те лић
О ста рим и са вре ме ним при ча њи ма
„... чу дач ка умо бол ност по га ђа само обич не љу де. Умо бол ност умобол не не до ти че. Због ово га, обични, сваг да шњи љу ди, про во де сво је вре ме у та ко уз бу дљи вим дого дов шти на ма, док се чу да ци од увек жа ле на јед но лич ност жи во та. Због ово га, та ко ђе, но во на пи са ни ро ма ни уми ру та ко бр зо, док древне бај ке жи ве веч но. Ста ре бај ке има ју за ју на ке – нор мал ног млади ћа, за па њу ју нас са мо ње го ве аван ту ре: оне га за па њу ју баш за то што је нор ма лан. Али, у мо дер ном пси хо ло шком ро ма ну, сре ди ште ви ше ни је у сре ди ни: ју нак је ненор ма лан. За то га ни нај стра шни је пу сто ло ви не не до ти чу ка ко ва ља, и књи га по ста је до сад на. Мо же те на пра ви ти при чу од хе ро ја ме ђу зма је ви ма, али не и од зма ја ме ђу зма је ви ма. Бај ка се ба ви оним што би чо век здра вог ра зу ма ура дио у су лу дом све ту. Раз бо ри ти ре а листич ки ро ман да на шњи це ба ви се оним што би ап со лут ни лу дак ура дио у до сад ном све ту.“ [Г. К. Честер тон, Пра во вер је, стр. 22–23]
Че стер тон се маштом бо ри за здрав ра зум... Че стер то но ва при ча је заправо је ван ђељ ска при ча; до вољ но је упо ре ди ти Хри сто ву осу ду
фа ри сеј ског ли це мер ја и Че стер то но ве кри ти ке...
ПРАВОСЛАВЉЕ1. децембар – 1073 29
ИЗ ПОСЕБНОГ УГЛА
шља сво ју (тј. „сво ју“) при чу. Та ње го ва при ча је уисти ну огром на и сло је ви та, те се не мо же та ко ла ко и на та ко ма ло про сто ра (ис)при ча ти. Освр ну ћу се само на оно што је у њој од жи вот не важно сти за нас, тзв. мо дер не љу де. Шта нам то ен гле ски му драц у сво јој (опет сам за бо ра вио на вод ни ке) при чи по ручу је, а за нас је од ви тал ног зна ча ја?
Че стер то но ва је ван ђељ ска при ча
Да гре хе не тре ба чи ни ти зна мо оду век. Ме ђу тим, да по сто ји про блем и ка да се чи ни до бро, то, мо ра се при знати, ни су од у век зна ли сви, а по себ но не зна мо ми, тзв. мо дер ни љу ди. Да не што уоп ште мо же да бу де про бле ма тич но са вр ли ном, рет ко ко ме па да на па мет.
Гил берт К. Че стер тон, про ниц љиво шћу ге ни ја, за па жа да је са вре ме ни свет „пун не кон тро ли са них и не потреб них вр ли на“. Јер је „ре ли гиј ски обра зац уз др ман“, и та да „на сло бо ду не из ла зе са мо по ро ци. По ро ци су, одиста, пу ште ни на сло бо ду, и они на ве лико лу та ју, чи не ћи ште ту. Ме ђу тим, и вр ли не су, та ко ђе, пу ште не на сло бо ду, и вр ли не без гла во ту ма ра ју при чи њава ју ћи још и ужа сни ју ште ту.“ Ста ње је та кво да је „мо дер ни свет пре пун древ них хри шћан ских до бро чи ни те ља, си шлих са ума“. За што су по лу де ли? Че стер тон од го ва ра: „Они су по лу де ли за то што су изо ло ва ни је дан од дру гога и са да ту ма ра ју у са мо ћи. Та ко, не ки на уч ни ци ма ре за исти ну, али је њи хо ва исти на не ми ло срд на; не ки ху ма ни сти ма ре са мо за ми ло ср ђе, али је њи хо во ми ло ср ђе углав ном ла жно.“ Ли це мерје, да кле, ко рум пи ра до бро ту.
Че стер тон је об ја вио на хи ља де тексто ва: на во ђе ње свих ње го вих, че сто бес крај но ду хо ви тих илу стра ци ја крајње озбиљ них ста во ва, јед но став но је неиз во дљи во. Оно што бих на кра ју са мо же лео да до дам је сте да је Че стер тон не сум њи во ори ги на лан аутор, а да је та ори ги нал ност, то је ја ко ва жно, тзв. „ви зан тиј ског“ ти па; она под ра зу мева (кре а тив но) сле до ва ње тра ди ци ји, са мо ра зу ме ва ње уну тар не ког (у овом слу ча ју хри шћан ског) пре да ња. Та ко да је Че стер то но ва при ча у ства ри је-ван ђељ ска при ча; до вољ но је упо ре ди ти Хри сто ву осу ду фа ри сеј ског ли це мер ја и Че стер то но ве упра во на ве де не крити ке, и све ће од мах би ти са вр ше но ја сно. За то је он од би јао да фи ло со фи
ју ко ју за сту па на зи ва сво јом: „не ћу је на зва ти сво јом фи ло со фи јом, јер ја је ни сам ство рио. Бог и чо ве чан ство су је ство ри ли, и она је ство ри ла ме не.“
Не мо гу а да, на са мом кра ју, не кажем: „Гил берт Кит Че стер тон је истински апо стол мо дер ног до ба“. Ако је то не ко пре ме не ре као, из ви ња вам се.
Гил берт Кит Че стер тон, Пра во вер је, пре вод Ду шан Ја гли чић, Бер нар, Ста ри Ба нов ци – Ду нав – Бе о град 2011, 207 стр.
Аген ци ја за из да ва штво Бер нар из Ста рих Ба нова ца об ја ви ла је пре вод Че стер то но вог де ла Ort-ho doxy (1908). Од мах тре ба от кло ни ти сум њу у успе шност пре во да са мог на сло ва де ла; Ду шан Јагли чић, пре во ди лац ове књи ге, пре ци зно је пре нео сам на слов на срп ски, јер аутор не ма у ви ду – Право сла вље, као јед ну од хри шћан ских кон фе си ја, не го „пра во вер ност“ у бу квал ном сми слу те ре чи, као до след но сле до ва ње (хри шћан ском) пре да њу.
У Пра во вер ју Че стер тон, у свом пре по зна тљи вом ма ни ру, при по ве да хри шћанску ак си о ло ги ју. О то ме ко ји је циљ на ве де не књи ге по нај бо ље го во ре ре чи аутора: „Циљ ове књи ге је да бу де при ја тељ спи су Је ре ти ци, да са да, на спрам не гатив не, осве тли по зи тив ну стра ну. Мно ги кри ти ча ри осу ђи ва ли су Је ре ти ке, јер су они, про сто, кри ти ко ва ли вла да ју ћу фи ло со фи ју без ну ђе ња ал тер на ти ве. Ова је књи га по ку шај да се од го во ри на тај иза зов. Не из бе жно је афир ма тив на и, стога, не из бе жно ауто би о граф ска“.
Што се ти че вер но сти (и ак ту ел но сти) Че стер то но вог Пра во вер ја до вољ но гово ри чи ње ни ца да је од стра не јед ног од нај зна чај ни јих хри шћан ски фи ло со фа – Етје на Жил со на – оце ње на као „нај бо љи при мер апо ло ге ти ке хри шћан ства у два де се том сто ле ћу“. Зна чај на је у том сми слу и опа ска аме рич ког хри шћан ског пи сца Филипa Јенсиja; он је јед ном ре као да ка да би се на шао „на су кан на пустом остр ву (...) и мо гао да иза бе ре са мо јед ну књи гу по ред Би бли је, ода брао би Че стер тонову ду хов ну ауто би о гра фи ју – Пра во вер је.“