Bilten Republičkog javnog pravobranilaštva 3/2011

ISSN 2217-4419

РЕПУБЛИКА СРБИЈА

РЕПУБЛИЧКО ЈАВНО ПРАВОБРАНИЛАШТВО

БИЛТЕН

3/2011

Београд, октобар 2011. године

БИЛТЕН РЕПУБЛИЧКОГ ЈАВНОГ ПРАВОБРАНИЛАШТВА

Година 57. - број 3/2011

ИЗДАЈЕ:

Републичко јавно правобранилаштво

Београд, Немањина 26

www.rjp.gov.rs

За издавача:

Оља Јовичић

републички јавни правобранилац

ГЛАВНИ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК:

Иван Поповић

заменик републичког јавног правобраниоца

РЕДАКЦИЈСКИ ОДБОР:

председник одбора:

Иван Поповић


чланови одбора:

Драгана Зорић, Саша Јурић, Александра Лазаревић,

Савка Манговић, Весна Марковић и Магдолна Рузман,

заменици републичког јавног правобраниоца

саветник одбора:

Новица Цветковић

заменик републичког јавног правобраниоца у пензији

секретар одбора:

Јован Продановић

самостални саветник у Републичком јавном правобранилаштву

тел. 011/363-1021

е. пошта: [email protected]

ШТАМПА:

Управа за заједничке послове републичких органа, Београд, Немањина 26

Свако копирање, умножавање, објављивање и дистрибуирање целине или делова текста из овог

Билтена представља повреду ауторског права и кривично дело (сходно одредбама члана 187.

Закона о ауторском и сродним правима и члана 199. Кривичног законика).

Коришћење делова текста из овог Билтена дозвољено је сходно ауторском праву и уз сагласност

издавача.

САДРЖАЈ

ПРАВНА МИШЉЕЊА

РЕПУБЛИЧКОГ ЈАВНОГ ПРАВОБРАНИЛАШТВА

- Мишљење М-1280/11, о Нацрту закона о јавно-приватном

партнерству и концесијама ................................................................................ 7

- Мишљење М-1080/11, о Предлогу уредбе о условима, критеријумима и

начину остваривања права на конверзију права коришћења у право својине

уз накнаду, као и о начину одређивања тржишне вредности грађевинског

земљишта и висине накнаде у поступцима конверзије права ....................... 9

ОГЛЕДИ, ДИСКУСИЈЕ, ПРИКАЗИ

- Новица Цветковић; Успостављање права јавне својине

по Закону о јавној својини ............................................................................... 17

- Магдолна Рузман; Задружна својина у пракси .......................................... 31

- Мила Јовановић; Земљиште за редовну употребу објекта кроз

измене и допуне Закона о планирању и изградњи ........................................ 36

- Весна Марковић; Одређивање висине накнаде штете

због неоснованог лишења слободе и неосноване осуде ............................... 41

- Зоран Јаковљевић; Правни проблеми накнаде штете

коју учини животиња ....................................................................................... 43

- Јован Продановић; Претходно подношење предлога за

мирно решавање спора као процесна претпоставка

допуштености тужбе против Републике Србије ........................................... 49

- Мирко Милорадовић; Одбацивање тужбе услед апсолутне

ненадлежности суда за повраћај погрешно наплаћеног пореза .................. 57

- Славица Јанковић; Реорганизација стечајног дужника

са освртом на конверзију потраживања Републике Србије

у капитал стечајног дужника ........................................................................... 61

- Предраг Ковачевић; Могућност изигравања поверилаца

због правне празнине у Закону о привредним друштвима .......................... 65

СУДСКА ПРАКСА

- Утврђивање права Републичког фонда пензијског и инвалидског

осигурања на непокретностима рехабилитационих центара ...................... 71

- Накнада за земљиште које у природи – на терену представља улицу ..... 72

- Правни режим пољопривредног земљишта ................................................ 75

- Непостојање права на накнаду штете због вођења кривичног поступка . 76

- Околности релевантне за одмеравање висине накнаде

нематеријалне штете због неоснованог лишења слободе ............................ 78

- Писани споразум странака као коначна ситуација ..................................... 80

- Накнада штете због повреде настале на раду.............................................. 83

- Престанак радног односа применом члана 45.

Закона о унутрашњим пословима ................................................................... 84

- Дозвољеност ревизије и повреда права на приступ суду у смислу

Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода ....... 85

- Сентенце .......................................................................................................... 87

1. СТВАРНО ПРАВО ....................................................................................... 87

2. ОБЛИГАЦИОНО ПРАВО ........................................................................... 89

3. РАДНО ПРАВО ............................................................................................ 93

4. СТАМБЕНО ПРАВО .................................................................................... 95

5. ПАРНИЧНИ ПОСТУПАК ........................................................................... 95

6. УПРАВНИ ПОСТУПАК .............................................................................. 98

ПРАВНА МИШЉЕЊА

РЕПУБЛИЧКОГ ЈАВНОГ

ПРАВОБРАНИЛАШТВА

Број 3/2011

7

М-1280/11

3. октобар 2011. године

МИНИСТАРСТВУ ЕКОНОМИЈЕ

И РЕГИОНАЛНОГ РАЗВОЈА

Размотрили смо ваш захтев за давање мишљења на Нацрт за-

кона о јавно-приватном партнерству и концесијама, са Образло-

жењем и Изјавом о усклађености прописа са прописима Европске

уније, те на основу члана 13. Закона о јавном правобранилаштву

(„Службени гласник Републике Србије“, број 43/91) и члана 46. став

2. Пословника Владе („Службени гласник Републике Србије“, бр:

100/05, 51/06, 61/06, 69/08, 88/09, 33/10, 69/10, 20/11 и 37/11), дајемо

следеће мишљење:

На Нацрт закона о јавно-приватном партнерству и конце-

сијама, у начелу, немамо примедби.

Међутим, наглашавамо да је Нацртом закона о општем упра-

вном поступку предвиђен Управни уговор, који је дефинисан као

двострани акт у коме је једна страна орган управе и којим се уста-

новљава, мења или укида конкретан правни однос у управној ства-

ри. Тим законом је предвиђено да орган управе може да закључи

овај уговор, поступајући у јавном интересу, у области концесија, ја-

вних служби као и другим областима предвиђеним законом.

Билтен Републичког јавног правобранилаштва

8

Како су Нацртом тог прописа регулисана питања правне при-

роде уговора, ништавости, измене и раскида уговора, правне после-

дице неиспуњења уговорних обавеза и др, на другачији начин у

односу на одредбе Нацрта закона о јавно-приватном партнерству и

концесијама, у случају усвајања оба прописа, поново може доћи до

конфузије у погледу одабира важећег закона који треба применити,

што је према наводима образложења уз овај Нацрт, један од посто-

јећих проблема који би овај Закон требало да реши.

Одредбама Нацрта закона под насловом Надзор, члановима 63.

и 64. прописана је обавеза јавног партнера да континуирано надзире

рад приватног партнера и извршавање његових обавеза из јавног

уговора, тако што ће, између осталог, обавестити надлежно јавно

правобранилаштво о поступцима непоштовања уговора. У посту-

пцима када није могуће испуњење обавеза из јавног уговора, јавни

партнер је дужан да о томе обавести надлежно јавно правобрани-

лаштво и остале надзорне инспекцијске службе, као и да покрене

све неопходне радње и мере ради исправљања уочених неправи-

лности.

Када се има у виду законом прописана надлежност Републи-

чког јавног правобранилаштва, а наиме да предузима правне радње

и користи правна средства пред судовима и другим надлежним

органима, ради остваривања имовинских права и интереса Републи-

ке Србије, односно да у судском и управном поступку заступа Репу-

блику Србију и њене органе и организације, где има положај закон-

ског заступника, очигледно је да се наведеним одредбама овог На-

црта закона упућује на поступање Правобранилаштва, ван закон-

ског оквира посебног Закона о јавном правобранилаштву.

Стога, сматрамо да би се надлежност и поступање правобрани-

лаштва могли регулисати у одредбама под насловима Заштита пра-

ва и Решавање спорова, као што је то учињено у Закону о јавним

набавкама, на чију примену у великом делу упућује овај Нацрт за-

кона.

У преосталом делу, из домена надлежности Републичког ја-

вног правобранилаштва, немамо примедби.

Број 3/2011

9

М-1080/11

10. октобар 2011. године

МИНИСТАРСТВУ ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ,

РУДАРСТВА И ПРОСТОРНОГ ПЛАНИРАЊА

Размотрили смо ваш захтев за давање мишљења на Предлог

уредбе о условима, критеријумима и начину остваривања права

на конверзију права коришћења у право својине уз накнаду,

као и о начину одређивања тржишне вредности грађевинског

земљишта и висине накнаде у поступцима конверзије права, те

на основу члана 13. Закона о јавном правобранилаштву („Службени

гласник Републике Србије“, број 43/91) и члана 46. став 2. Посло-

вника Владе („Службени гласник Републике Србије“, бр: 100/05,

51/06, 61/06, 69/08, 88/09, 33/10, 69/10, 20/11 и 37/11), дајемо следе-

ће мишљење:

На достављени Предлог уредбе о условима, критеријумима и

начину остваривања права на конверзију права коришћења у право

својине уз накнаду, као и о начину одређивања тржишне вредности

грађевинског земљишта и висини накнаде у поступцима конверзије

права (у даљем тексту Уредба) дајемо следеће примедбе, предлоге и

сугестије:


10

НАЧЕЛНЕ ПРИМЕДБЕ:

Републичко јавно правобранилаштво предлаже да се:

- 50% накнаде за конверзију права коришћења у право својине

уплаћује на Уредбом одређени рачун Фонда за реституцију;

- решењем о престанку права коришћења на грађевинском зе-

мљишту у отвореном стамбеном блоку, преосталом након одеђива-

ња земљишта за редовну употребу објекта, утврди право својине на

том земљишту у корист имаоца права коришћења који је у јавној

књизи био уписан пре давања права коришћења ради изградње. Ово

подразумева да се Републици Србији утврди право својине уколико

је, пре доношења решења о додели права коришћења ради изгра-

дње, била уписана као носилац права својине 1/1.

Уредба садржи одредбе супротне важећем Закону о планирању

и изградњи. Са важећим законом нису усклађене одредбе Уредбе о

утврђивању тржишне вредности грађевинског земљишта и трошко-

вима прибављања права коришћења на том грађевинском земљи-

шту. Остваривање попуста у висини од 50% од утврђене висине

накнаде је у супротности са законским опредељењем тржишне вре-

дности грађевинског земљишта. Пошто се вредност накнаде умању-

је и по другим основима одређеним и опредељеним законом, висина

накнаде која се у поступку конверзије утврђује за исплату, ни при-

ближно не одговара тржишној вредности грађевинског земљишта.

Како, на основу члана 195. Устава Републике Србије, сви подзакон-

ски акти Републике Србије морају бити сагласни закону, предлаже-

мо усклађивање Уредбе са законским решењем.

ПОЈЕДИНАЧНЕ ПРИМЕДБЕ:

У члану 2. став 1. тачка 2. предвиђено је да право на конверзи-

ју имају носиоци права коришћења који су право коришћења стекли

куповином од привредног друштва или другог правног лица које је

било предмет приватизације, стечаја или извршног поступка. Међу-

тим, право коришћења на неизграђеном градском грађевинском зе-

мљишту било је ван правног промета, све до доношења новог Зако-

на о планирању и изградњи из 2009. године. Изузетно, промет овог

Број 3/2011

11

права коришћења, био је дозвољен само за раније сопственике неи-

зграђеног грађевинског земљишта, који су прибавили решење

општинског органа управе, донето на основу члана 84. Закона о

планирању и изградњи из 2003. године. Ради овога, носиоци права

коришћења на неизграђеном грађевинском земљишту стеченом у

поступку приватизације, стечаја или извршног поступка, нису мо-

гли да врше промет права коришћења на овом земљишту. Спорна

одредба члана 2. став 1. тачка 2. признаје право промета носиоцима

права коришћења који су то право стекли куповином од привредног

друштва или другог правног лица, које је било предмет привати-

зације, стечаја или извршног поступка. Признање наведеног права

промета је супротно закону па се због изложеног предлаже брисање

тачке 2. става 1. члана 2. ове Уредбе.

Чланом 6. Уредбе признају се стварни трошкови прибављања

права коришћења за случај да је, по стицању тог права од стране

лица које има право на конверзију, дошло до промене власника

правног лица, или је, у складу са законом, неко друго лице постало

носилац права коришћења или сукоришћења на грађевинском

земљишту. Овим лицима се признају и урачунавају као стварни тро-

шкови прибављања права коришћења и трошкови које је то лице

имало приликом стицања права коришћења, а најкасније до 11. се-

птембра 2009. године. Поред наведеног, чланом 8. Уредбе признају

се трошкови прибављања права коришћења на грађевинском зе-

мљишту за случај да је привредно друштво, односно друго правно

лице које је било предмет приватизације, стечајног или извршног

поступка, по окончању наведених поступака, до 11. септембра 2009.

године, продато, у целини или деловима, трећем лицу. Као трошко-

ви прибављања признаје се ревалоризована цена земљишта из уго-

вора о купопродаји. Из наведених одредби чл. 6. и 8. произилази да

укупан износ купопродајне цене припада привредном друштву,

односно правном лицу које је имовину продало. Због изложеног,

предлаже се брисање члана 6. и члана 8. Уредбе.

У складу са већ изнетим, предлаже се измена и у члану 9. Уре-

дбе, на начин да се иза речи "обухватају" брише слово "и".

Чланом 108. став 1. Закона о изменама и допунама Закона о

планирању и изградњи прописано је да Влада прописује начин

одређивања тржишне вредности грађевинског земљишта и висину


12

по основу конверзије права коришћења у право својине уз накнаду,

као и услове, критеријуме и начин остваривања права на конвер-

зију. Ставом 2. истог члана, допушта се да јединица локалне самоу-

праве, изузетно, својим актом може утврдити тржишну вредност

грађевинског земљишта на својој територији, према урбанистичким

зонама. Међутим, одредбама члана 10. Уредбе, наведено право се

не признаје јединицама локалне самоуправе, обзиром да се ставом

3. члана 10. прописује садржина општег акта, која је истоветна

начину одређивања тржишне вредности грађевинског земљишта по

овој Уредби. Због изложеног, предлаже се брисање става 3. и 4.

члана 10. а сагласно томе и става 1. члана 11. ове Уредбе.

Чланом 16. става 1. прописује се процена тржишне вредности

изграђеног грађевинског земљишта и умањење исте за 15 до 35

евра/m2, у зависности од квалитета градње постојећег објекта (за

случај да је планским актом предвиђена изградња објеката друге

намене и површине). С обзиром да је у трошак прибављања грађе-

винског земљишта урачуната вредност објекта изграђеног на том

земљишту, предлажемо брисање става 1. наведеног члана и указу-

јемо на члан 103. став 1. важећег Закона о планирању и изградњи.

Упозоравамо да ће предложени начин умањења створити ситуације

у којима ће се појединим локацијама (првенствено се мисли на

грађевинско земљиште ван великих градских центара) вредност

земљишта по квадратном метру, бити мања од најниже вредности

умањења у висини од 15 евра. Стога, уколико брисање наведене

одредбе није прихватљиво, сматрамо да је целисходније усклађи-

вање умањења у процентима.

Чланом 28. одређен је начин плаћања накнаде за конверзију и

означени су рачуни на које се врши уплата новчаних средстава

остварених по основу конверзије. Другим ставом истог члана про-

писује се уплата наведене накнаде у корист буџета јединице лока-

лне самоуправе, те трансфер 50% уплаћених средстава на рачун

Фонда за реституцију. У складу са нашом начелном примедбом на

плаћање за конверзију која на основу закона припада Републици

Србији, предлажемо измену свих одредби ове Уредбе које се односе

на овлашћење јединице локалне самоуправе за закључење уговора

по основу конверзије, евиденцију о измирењу обавеза насталих за-

кључењем истог, као и овлашћења за покретање судског поступка

Број 3/2011

13

ради наплате дуга за случај неизмирења уговорних обавеза. Ово с

разлога што је наведеним овлашћењем локалне самоуправе, доведе-

на у питање заштита имовинских права и интереса Републике Срби-

је, када је у питању наплата новчаних средстава остварених по

основу конверзије. Тачније, сматрамо да уплату 50% новчаних сре-

дстава остварених по основу конверзије, треба вршити директно на

Уредбом означени рачун Фонда за реституцију (законом основан

као буџетски фонд), а у складу с важећим чланом 107. Закона о

планирању и изградњи.

Републичко јавно правобранилаштво предлаже да се иза става

2. члана 32. дода нови став који би гласио: "Поступци за конверзију

права коришћења у право својине на грађевинском земљишту у

отвореном стамбеном блоку, на коме је право коришћења стечено

ради изградње, у складу са одредбама раније важећих закона којима

је било уређено грађевинско земљиште до 13. маја 2003. године,

или на основу одлуке надлежног органа, започети у складу с одре-

дбама Уредбе о начину и поступку остваривања права на конве-

рзију права коришћења у право својине ("Службени гласник РС",

број 46/2010) и Уредбе о критеријумима и поступку за утврђивање

висине накнаде на основу конверзије права за лица која имају право

на конверзију уз накнаду ("Службени гласник РС", бр. 4/2010,

24/2010 и 46/2010) наставиће се по одредбама ове Уредбе."

ОГЛЕДИ,

ДИСКУСИЈЕ,

ПРИКАЗИ

Новица Цветковић

заменик републичког јавног правобраниоца у пензији

УСПОСТАВЉАЊЕ ПРАВА ЈАВНЕ СВОЈИНЕ

ПО ЗАКОНУ О ЈАВНОЈ СВОЈИНИ

I УВОД

Важећи Устав Републикe Србијe из 2006. године1 у наш пра-

вно-економски систем уводи нови облик својине, јавну својину

уместо државне својине.

Одредба члана 86. Устава предвиђа да: "јемче се приватна, за-

дружна и јавна својина".

Значи, по новом Уставу у Републици Србији постоје три обли-

ка својине: приватна, задружна и јавна својина.

Ова уставна одредба даље предвиђа:

Јавна својина је својина Републикe Србијe, својина аутономне

покрајине и својина јединице локалне самоуправе.

Сви облици својине имају једнаку правну заштиту.

Постојећа друштвена својина претвара се у приватну својину

под условима, на начин и роковима предвиђеним законом.

Средства из јавне својине отуђују се на начин и под условима

утврђеним законом.

1 ("Службени гласник РС", бр. 98/2006)


18

Члан 87. Устава доста јасно и прецизно регулише шта треба да

чини будућу јавну својину Републикe Србијe. То су:

- природна богатства;

- добра од општег интереса, која су за то законом одређена;

- имовина коју користе органи Републике Србије;

- друге ствари и права, у складу са законом.

Одредбом члана 87. став 4. Устава Републике Србије је одре-

ђено да:

"Имовина аутономних покрајина и јединица локалне само-

управе, начин њеног коришћења и располагања, уређују се зако-

ном".

Иако је крајњи рок за доношење Закона о јавној својини био до

31. децембра 2008. године, овај закон је усвојен тек септембра

2011. године, објављен у ("Службеном гласнику РС", број 72/2011),

а ступио на снагу 06. октобра 2011. године.

Овај рад обрадиће део Закона о јавној својини којим се успо-

ставља право јавне својине Републике Србије, аутономне покраји-

не и јединице локалне самоуправе на досадашњој државној своји-

ни Републикe Србијe.

II НОСИОЦИ ПРАВА ЈАВНЕ СВОЈИНЕ

Према члану 18. став 1. Закона о јавној својини:

"Носиоци права јавне својине су Република Србија, аутономна

покрајина и општина, односно град, (у даљем тексту: јединица ло-

калне самоуправе)".

Међутим, из даљег текста одредбе овог члана следи законско

опредељење да су носиоци (титулари) јавне својине Република

Србија, аутономна покрајина и град, а да општина има статус једи-

нице локалне самоуправе, а то значи и да буде законски носилац

права јавне својине, само када није у саставу града, односно града

Београда.

Према овом закону, градска општина има право коришћења

на стварима у јавној својини града у чијем је саставу.

Број 3/2011

19

На стварима које прибави градска општина, право својине

стиче град, у чијем је саставу градска општина, а градска општина

има право коришћења.

Такође, статутом града може се предвидети да градска

општина има право јавне својине на покретним и непокретним

стварима неопходним за рад органа и организација градске

општине. Сагласно овим опредељењима, Закон о јавној својини је регу-

лисао успостављање јавне својине на садашњој државној својини,

субјектима одређеним Уставом и овим законом.

Међутим, један део те државне својине, која се налази на ко-

ришћењу код јавних предузећа и друштава капитала, није постао

јавна својина оснивача ових предузећа, Републике Србије, аутоно-

мне покрајине, односно јединице локалне самоуправе, а онда да се

посебним законом детаљно регулише отуђење ове својине у прива-

тну својину предузећа, већ је постала приватна својина јавног

предузећа, односно друштва капитала, а оснивачи су, уместо ја-

вне својине, стекли акције или уделе у та правна лица.

Успостављање јавне својине Републике Србије

Полазећи од тога да је на досадашњој државној својини била

Република Србија титулар својине, те да досадашња непокретна и

покретна имовина не може бити без власника, Закон о јавној своји-

ни, општом својинском одредбом члана 72. став 1. регулише да:

"Непокретности, покретне ствари и друга средства (у да-

љем тексту - средства) која су, на основу Закона о средствима у

својини Републике Србије ("Службени гласник РС", бр. 53/95, 3/96-

исправка, 54/96, 32/97 и 101/05 - др. закон), на дан ступања на снагу

овог закона у државној својини, постају средства у јавној своји-

ни Републике Србије, ако овим законом није другачије одређено."

Одредбама члана 72. ст. 2. и 13. Закона, успоставља се јавна

својина Републике Србије на следећи начин:

"Природна богатства, добра од општег интереса, добра у

општој употреби у државној својини (изузев добара која по овом

закону припадају Аутономној покрајини Војводине и јединици ло-


20

калне самоуправе), као и средства која на дан ступања на снагу

овог закона користе Република Србија, државни органи и орга-

низације, установе и друге организације чији је оснивач Репу-

блика Србија, даном ступања на снагу овог закона постају сре-

дства у јавној својини Републике Србије.

Орган надлежан за вођење јавне евиденције о непокретностима

и правима на њима извршиће, по службеној дужности, упис пра-

ва јавне својине Републике Србије на непокретностима из става 2.

овог члана."

Значи, сва средства у државној својини (непокретности, по-

кретне ствари и друга средства) која су то постала на основу Закона

о средствима у својини Републике Србије, даном ступања на снагу

Закона о јавној својини постају средства у јавној својини Репу-

блике Србије, ако овим законом није друкчије одређено, а:

- природна богатства;

- добра од општег интереса и добра у општој употреби у

државној својини (изузев добара која по овом закону припадају

Аутономној покрајини Војводини и јединици локалне самоуправе);

- средства која на дан ступања на снагу овог закона користи

Република Србија, државни органи и организације, установе и друге

организације чији је оснивач Република Србија;

даном ступања на снагу овог закона постају средства у јавној

својини Републике Србије, по сили закона, а упис јавне својине

извршиће се по службеној дужности.

Успостављање јавне својине аутономне покрајине и

јединице локалне самоуправе

Непокретности, покретне ствари и друга средства, укључу-

јући и средства у иностранству, која су, на основу Закона о сре-

дствима у својини Републике Србије, на дан ступања на снагу Зако-

на о јавној својини (6. октобра 2011. године) у државној својини, а

која користе аутономна покрајина, односно јединица локалне са-

моуправе, успоставља се право јавне својине аутономне покраји-

не, односно право јавне својине јединице локалне самоуправе, под

Број 3/2011

21

условима и на начин прописан овим законом (члан 72. ст. 3. За-

кона о јавној својини).

Сматрају се средствима у државној својини, из предње одре-

дбе, и средства на којима су, на дан ступања на снагу овог закона,

уписани као корисници аутономна покрајина, органи и организа-

ције аутономне покрајине, односно јединица локалне самоуправе и

органи и организације јединице локалне самоуправе, као и средства

која аутономна покрајина, односно јединица локалне самоуправе и

ови органи и организације користе на основу правног основа који

може представљати основ за упис у јавну књигу као корисника сре-

дстава (грађевинска и употребна дозвола, уговор о стицању те имо-

вине и др.). Ако је као корисника средстава у државној својини упи-

сана месна заједница, односно друга организација са одговарају-

ћим називом (месни народни одбор и др.) право јавне својине сти-

че јединица локалне самоуправе, а месна заједница или друга

организација, право коришћења (члан 72. став 4. Закона о јавној

својини).

Под средствима из претходног става, сматрају се и средства:

- која користе установа и друга организација чији је оснивач

аутономна покрајина, односно јединица локалне самоуправе,

односно месна заједница;

- комуналне мреже;

- улице, тргови, јавни паркови, на којима право својине сти-

че јединица локалне самоуправе на чијој су територији;

- добра која користе јавна предузећа чији је оснивач Аутоно-

мна покрајина Војводина, сагласно Закону о утврђивању надлежно-

сти Аутономне покрајине Војводине, а која им нису уложена, нити

по овом закону могу бити уложена у капитал, осим добара која по

закону могу бити искључиво у својини Републике Србије;

- у потпуности изграђена из буџета Аутономне покрајине Во-

јводине, из дела који се по Уставу Републике Србије користи за фи-

нансирање капиталних расхода, под условом да та средства могу

бити у јавној својини Аутономне покрајине Војводине, у складу са

овим законом;

- каналске мреже на територији Аутономне покрајине Војво-

дине, осим ако су део пловних путева;


22

- објекти на територији бивших југословенских република ко-

ји су били у друштвеној својини, на којима је као носилац права

располагања била или је уписана Аутономна покрајина Војводи-

на, односно јединица локалне самоуправе или установа чији је

оснивач Аутономна покрајина Војводине, односно јединица лока-

лне самоуправе (члан 72. ст. 5. Закона о јавној својини).

У непокретне ствари из предњих одредби овог члана не улазе

непокретности у државној својини које су органу и организацији,

установи и другој организацији дате на привремено коришћење.

Одредбе овог члана у погледу стицања јавне својине аутоно-

мне покрајине и јединица локалне самоуправе, не примењују се на

добра од општег интереса која нису наведена у ставу 2. овог члана

и на грађевинско земљиште, које је на дан ступања на снагу овог

закона у државној својини (члан 72. став 13. Закона о јавној своји-

ни).

Одредбом члана 73. Закона предвиђено је да:

"Аутономној покрајини Војводини припадају и средства

створена улагањима АП Војводине, која су јој потребна за оства-

ривање њених надлежности на пословима уређеним Уставом Ре-

публике Србије, законом и Законом о утврђивању надлежности АП

Војводине.

Влада Републике Србије ће својим актом утврдити средства

из става 1. овог члана у року од 180 дана, од дана ступања на снагу

овог закона, на пословима рударства и енергетике, сајмова и дру-

гих привредних манифестација, јавног информисања, заштите ку-

лтурних добара, науке и технолошког развоја и других послова пре-

двиђених Законом о утврђивању надлежности АП Војводине."

Својина код јавних предузећа и друштава капитала

Пошто по Уставу Републике Србије титулари јавне својине мо-

гу да буду само Република Србија, аутономна покрајина и јединице

локалне самоуправе, поставило се питање какав статус ће имати до-

садашња државна својина Републике Србије која се налази код ја-

вних предузећа чији су оснивачи Република, аутономна покрајина

и јединица локалне самоуправе.

Број 3/2011

23

Очекивало се решење да та државна својина буде јавна своји-

на оснивача јавног предузећа, а да то предузеће буде корисник те

својине. У том правцу решен је и својински статус грађевинског

земљишта (и изграђеног и неизграђеног) према Закону о

планирању и изградњи.2

Међутим, Законом о јавној својини врши се отуђење (пренос,

успостављање) права досадашње државне својине у приватну сво-

јину јавног предузећа.

Успостављање (отуђење) државне својине у приватну својину

предузећа није тако једноставан и лак поступак да се само промени

назив државне у приватну својину, а да се наводно задрже иста

права и вредности на тој имовини, кроз акције или уделе.

Одредбама члана 72. став 7., 10. и 12. Закона о јавној својини

регулисано је да:

На непокретностима у државној својини на којима право ко-

ришћења има јавно предузеће и друштво капитала чији је осни-

вач или члан Република Србија, аутономна покрајина, односно је-

диница локалне самоуправе, успоставља се, под условима и на на-

чин прописан овим законом, својина тог јавног предузећа, одно-

сно друштва капитала, изузев на комуналним мрежама, на непо-

кретностима из члана 20 став 2. овог закона (комерцијалне непокре-

тности - пословни простор, станови, гараже, гаражно место и др.) и

на непокретностима које се на основу овог закона не могу улагати

у капитал, односно која могу бити искључиво у јавној својини.

По основу стицања својине јавног предузећа и друштва капи-

тала на непокретностима из овог основа, Република Србија, аутоно-

мна покрајина, односно јединица локалне самоуправе стичу акције

или уделе у јавном предузећу, односно друштву капитала, уколико

акције, односно уделе, по том основу нису стекле до дана ступања

на снагу овог закона.

Ради спровођења одредаба овог члана извршиће се, по потре-

би, промене оснивачког акта, односно статута, промене у посло-

вној евиденцији и упис у регистар привредних субјеката.

2 ("Службени гласник РС", бр. 72/09 и 24/11 )


24

Непокретности неопходне Републици Србији

Одредбом члана 87. Устава Републике Србије је предвиђено да

постаје јавна својина Републике Србије, између осталог, и имовина

коју користе органи Републике Србије. Устав није јасно дефини-

сао да ли се ради о правном или фактичком коришћењу те имо-

вине.

Чланом 74. Закона је питање фактичког коришћења ове доса-

дашње државне имовине регулисано на следећи начин:

"Изузетно од одредаба члана 72. став 4. и став 5. алинеја прва

овог закона, на непокретностима које на дан ступања на снагу овог

закона фактички користи Република Србија, односно државни

органи и организације, Република Србија даном ступања на снагу

овог закона стиче:

- јавну својину, уколико на непокретностима, на дан ступања

на снагу овог закона, нису као корисници или носиоца права кори-

шћења уписани други носиоци јавне својине, или од њих основане

установе и друге организације;

- јавну својину, уколико су непокретности намењене за ре-

презентативне потребе државних органа и Републике Србије или

службе за смештај страних дипломатско - конзуларних представни-

штава, без обзира на стање корисника, односно, носиоца права ко-

ришћења у јавном регистру непокретности и права на њима;

- право бестеретног коришћења у трајању од 10 година уко-

лико су на непокретностима на дан ступања на снагу овог закона

уписани као корисници или носиоци права коришћења други носи-

оци јавне својине или од њих основане установе и друге организа-

ције.

Право бестеретног коришћења у смислу става 1. алинеја тре-

ћа овог члана, стиче се и у случају делимичног коришћења одре-

ђене непокретности - на делу који се фактички користи, а према по-

пису који ће сачинити корисници непокретности.

У случајевима из става 1. алинеја трећа и става 2. овог члана,

надлежни органи Републике Србије и Аутономне покрајине Војво-

дине, односно, јединице локалне самоуправе, могу се споразумети,

да се, уместо предметне непокретности Републици Србији, односно,

Број 3/2011

25

државним органима и организацијама, обезбеди коришћење друге

непокретности под истим условима".

Грађевинско земљиште

Чланом 75. Закона је регулисано да:

"Конституисање права јавне својине на грађевинском земљи-

шту у државној својини уређује се посебним законом."

Тај посебан закон је Закон о планирању и изградњи.

Да се на грађевинско земљиште не примењују ове одредбе пре-

двиђа и члан 72. став 13. Закона о јавној својини, а који предвиђа да

се одредбе овог члана, у погледу стицања јавне својине аутономне

покрајине и јединице локалне самоуправе не примењују и на грађе-

винско земљиште, које је на дан ступања на снагу овог закона, у

државној својини.

Начин стицања јавне својине аутономне покрајине и

јединице локалне самоуправе

Стицање права јавне својине аутономне покрајине и јединице

локалне самоуправе на непокретностима, из члана 72. овог зако-

на, стиче се уписом у јавну књигу о непокретностима и правима на

њима.

Захтев за упис права јавне својине подноси надлежни орган

аутономне покрајине, односно јединице локалне самоуправе надле-

жном органу за упис права на непокретностима. Уз захтев се по-

дноси извод из јавне књиге, у који се уписују права на непокре-

тностима или друга исправа којом се доказује право коришћења

или својство корисника конкретне непокретности, као и потврда

Републичке дирекције за имовину да су непокретности пријавље-

не за јединствену евиденцију непокретности у државној својини

сагласно закону.

За непокретности које нису евидентиране код Дирекције, ко-

рисник тих непокретности је дужан да поднесе евиденциону при-


26

јаву на прописаном обрасцу (да би могао да добије потврду Дире-

кције).

Рок за подношење захтева

Захтев за упис права јавне својине аутономне покрајине и је-

динице локалне самоуправе подноси се у року од три године од да-

на ступања на снагу овог закона.

Уколико се захтев за упис права јавне својине за одређену не-

покретност не поднесе у овом року, надлежни орган за упис права

на непокретностима извршиће, по службеној дужности, на тој не-

покретности, упис права јавне својине Републике Србије, уз за-

државање постојећег уписа права коришћења досадашњег кори-

сника.

И поред извршеног уписа права јавне својине на Републику

Србију, на предњи начин, Закон је оставио право аутономној покра-

јини и јединици локалне самоуправе да поднесу захтев за упис пра-

ва јавне својине на своје име, на овој непокретности, у року од де-

сет година од дана ступања на снагу овог закона, ако испуне усло-

ве предвиђене овим законом. Уколико се захтев не поднесе у овом

року, орган за упис права на непокретностима извршиће по слу-

жбеној дужности, брисање права коришћења, односно корисника.

Решење по захтеву за упис

По захтеву за упис права јавне својине аутономне покрајине и

јединице локалне самоуправе, доноси се решење које се доставља

подносиоцу захтева и Републичком јавном правобранилаштву.

Против овог решења може се изјавити жалба у року од 30 дана од

дана пријема, а упис права врши се на основу правоснажног реше-

ња.

Обзиром да су у исто време усвојени Закон о јавној својини и

Закон о реституцији и обештећењу3 и да су оба ова закона ступила

3 ("Службени гласник РС", број 72/2011)

Број 3/2011

27

на снагу истог дана (06. октобра 2011. године), Закон о јавној своји-

ни, у члану 78., посебно предвиђа да:

"Захтев за упис права јавне својине аутономне покрајине и је-

динице локалне самоуправе (из члана 72. овог закона) усвојиће се

ако је, уз захтев или накнадно органу надлежном за упис, доста-

вљена потврда Дирекције да за ту непокретност није поднета при-

јава у складу са Законом о пријављивању и евидентирању одузете

имовине ("Службени гласник РС", број 45/05)".

За непокретности које су пријављене и евидентиране у скла-

ду са овим законом код Дирекције, захтев за упис права јавне своји-

не аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе на овим не-

покретностима усвојиће се, ако је уз захтев или накнадно органу

надлежном за упис достављено једно од следећа два решења:

1. решење којим се одбија захтев, за враћање одузете имови-

не и обештећење;

2. решење којим се утврђује право на обештећење.

Уколико захтев за упис права јавне својине аутономне покра-

јине, односно, јединице локалне самоуправе, буде правоснажно

одбијен, сматраће се да је непокретност у јавној својини Републи-

ке Србије и надлежни орган извршиће, по службеној дужности,

упис тог права.

Посебна својинска овлашћења аутономне покрајине

и јединице локалне самоуправе

Према члану 76. став 1. Закона о јавној својини, аутономна по-

крајина и јединица локалне самоуправе стиче право јавне својине

на непокретностима из члана 72. овог закона уписом права јавне

својине у јавну књигу о непокретностима и правима на њима.

Међутим, чланом 80. став 1. Закона се прописује одступање од

ове одредбе и предвиђа да се даном ступања на снагу овог закона

на непокретностима из члана 72. ст. 4. и 5. (које су у државној

својини Републике Србије, а на којој су корисници ове територија-

лне јединице, њихови органи и организације, установе и друге орга-

низације чији су оне оснивачи) успостављају се посебна својинска


28

овлашћења аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе, у

складу са одредбама овог закона.

Одредбом члана 80. ст. 2. и 3. Закона је регулисано да:

"Аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе могу

предузимати све акте располагања непокретностима из става 1.

овог члана, осим отуђење непокретности из јавне својине без са-

гласности Владе.

О отуђењу непокретности из става 1. овог члана одлучује

Влада на предлог који може поднети аутономна покрајина, одно-

сно, јединица локалне самоуправе, а приход по основу отуђења не-

покретности уплаћује се у буџет аутономне покрајине, односно је-

динице локалне самоуправе".

Закон предвиђа да акти отуђења непокретности супротно на-

веденим одредбама овог члана су ништави.

Ове одредбе о посебним својинским овлашћењима приме-

њиваће се до правоснажности решења о упису права јавне своји-

не на непокретностима по захтеву аутономне покрајине, односно је-

динице локалне самоуправе.

У свему осталом, у погледу располагања и коришћења непо-

кретности из става 1. овог члана, до правоснажности решења о

упису ових непокретности сходно ће се примењивати одговарајуће

одредбе овог закона.

За отуђење непокретности супротно овој законској одредби

прописан је прекршај чија санкција није ни мало наивна.

Упис права својине јавног предузећа и друштва капитала

Право својине јавног предузећа и друштва капитала на

непокретностима из члана 72. ст. 7., 8. и 9. овог закона, стиче се

уписом у јавну евиденцију о непокретностима и правима на њима.

Уз захтев за упис права својине из става 1. овог члана подноси

се:

- извод из јавне књиге у којој се уписују права на непокретно-

стима или друга исправа којом се доказује право коришћења,

- акт о сагласности надлежног органа оснивача,

- измена оснивачког акта и

Број 3/2011

29

- потврда Дирекције да су непокретности пријављене ради

уписа у јединствену евиденцију непокретности у складу са законом.

Јавно предузеће односно друштво капитала, као и њихова зави-

сна друштва подносе захтев за упис права својине у року од две

године од дана ступања на снагу овог закона.

Неће се дозволити упис права својине јавног предузећа и

друштва капитала на:

1. природним богатствима;

2. добрима у општој употреби;

3. мрежама у јавној својини;

4. непокретностима из члана 20. став 2. овог закона (тзв. ко-

мерцијалне непокретности), које су поверене јавном предузећу,

односно, друштву капитала, односно, њиховом зависном друштву,

ради давања у закуп, односно, на коришћење;

5. непокретностима које користе органи и организације носи-

оца права јавне својине на тим непокретностима;

6. пољопривредном и грађевинском земљишту и другим не-

покретностима које нису уложене, нити се могу уложити у капитал

јавног предузећа и друштва капитала, односно које могу бити

искључиво у јавној својини.

Одредбе члана 78. ст. 4., 5. и 6. овог закона сходно ће се при-

мењивати и код решавања по захтеву за упис права својине јавног

предузећа и друштва капитала на непокретностима из става 1. овог

члана.

Упис права својине јавног предузећа и друштва капитала на

непокретностима из овог члана не може се извршити без писане

сагласности оснивача, коју даје надлежни орган аутономне покра-

јине, односно јединице локалне самоуправе, а за јавна предузећа и

друштва капитала чији је оснивач Република Србија - Влада, на

предлог министарства надлежног за област којој припада делат-

ност јавног предузећа, односно друштва капитала.

Упис права својине јавног предузећа и друштва капитала

неће се дозволити и у другим случајевима постојања забране упи-

са, односно стицања својине јавног предузећа и друштва капитала.

Уколико се захтев за упис права својине за одређену непокре-

тност не поднесе у року из става 3. овог члана, или тај захтев буде

правоснажно одбијен, орган надлежан за упис права на непокре-


30

тностима извршиће, по службеној дужности, упис права јавне

својине Републике Србије - ако је реч о захтеву јавног предузећа,

односно друштва капитала чији је оснивач Република Србија, а ако

је реч о захтеву јавног предузећа односно друштва капитала чији је

оснивач аутономна покрајина, односно јединица локалне само-

управе - орган надлежан за упис извршиће, по службеној дужно-

сти, упис права јавне својине аутономне покрајине, односно, једи-

нице локалне самоуправе ако су за то испуњени услови прописани

овим законом.

До уписа права својине подносиоца захтева за упис, односно,

права јавне својине оснивача, јавно предузеће и друштва капитала

који имају право коришћења задржавају право коришћења на

предметним непокретностима са правима и обавезама које имају на

дан ступања на снагу овог закона. Отуђење овог права не може се

извршити без сагласности оснивача, а акт о отуђењу супротно овој

одредби ништав је.

Магдолна Рузман


ЗАДРУЖНА СВОЈИНА У ПРАКСИ

Уставом Републике Србије („Службени гласник РС“ број

98/2006), одредбама члана 86, зајемчена су три облика својине: при-

ватна, задружна и јавна својина. Закон о задругама („Службени гла-

сник РС“, бр. 101/05 и 34/06), одредбама члана 49, предвиђа да имо-

вину задруге чине право својине на покретним и непокретним ства-

рима, новчаним средствима и хартијама од вредности (задружна

својина) и друга имовинска права.

Законска дефиниција задружне својине у пракси доводи до

низа дилема, па чак и до погрешне примене права.

У јавним књигама о евиденцији непокретности, непкретности

које користе задруге уписане су као друштвена својина са правом

коришћења задруга.

Међутим, све је присутнија намера да се постојећа друштвена

својина на непокретностима које су привредни субјекти, који су

променом облика организовања постали задруге, пре статусне

промене стекли правним послом, над којом имовином стога имају

право коришћења, упише као задружна својина, а појављује се код

ових привредних субјеката – земљорадничких задруга, због њихо-

вог настојања да иступају као субјекти привредноправног промета и

да предузимају правне послове везане за те непокретности (ста-

вљају у промет „своје“ непокретности, задужују се код банака и да

своје кредите обезбеђују заснивањем заложног права – хипотеке на


32

тим непокретностима). То стога, што упис тих некретнина као дру-

штвене својине са правом коришћења задруге значи да иста непо-

кретна имовина представља друштвени капитал задруге, а на осно-

ву одредаба члана 49а Закона о задругама („Службени гласник РС“,

бр. 101/2005 и 34/2006) задруга не може да доноси одлуке о распо-

лагању (отуђење, оптерећење) том имовином без претходне сагла-

сности агенције надлежне за послове приватизације. У случају упи-

са те имовине као задружне, задруге би биле ослобођене обавезе

прибављања сагласности, а на тај начин и сваке контроле, односно

сасвим слободно би могле располагати том имовином.

Из наведених разлога, руковођене жељом да омогуће потпуно

и неограничено располагање „својом“ имовином, односно непокре-

тном имовином чији су корисници, задруге се обраћају Републи-

чком геодетском заводу, са захтевом за упис задружне уместо дру-

штвене својине, прилажући само решења Агенције за привредне ре-

гистре о промени облика организовања привредног субјекта у за-

другу.

Захтев задруга за упис задружне својине Републички геодетски

завод одбија, уз образложење да је, према одредбама члана 88.

Закона о државном премеру и катастру, јавна исправа на основу

које се може извршити такав упис – одлука суда, другог државног

органа или организације која врши јавна овлашћења, а који су по

закону надлежни да доносе одлуке којима се одлучује о правима,

односно о другим чињеницама које се уписују у катастар непокре-

тности.

У настојању да.обезбеде јавну исправу ради уписа задружне

својине на непокретној имовини (најчешће пољопривредном зе-

мљишту у друштвеној својини) код надлежних служби Републичког

геодетског завода, у смислу члана 88. Закона, задруге прибегавају

тужбама пред судовима опште надлежности, ради утврђење да по-

љопривредно земљиште које је у евиденцијама подручних служби

Републичког геодетског завода уписано као друштвена својина са

правом коришћења земљорадничке задруге – тужитеља, представља

задружну својину те задруге. У овим тужбама као тужени се озна-

чава Република Србија, Републички геодетски завод, надлежна Слу-

жба за катастар непокретности.

Број 3/2011

33

Основни проблем, који се јавља код ових поступака, јесте не-

постојање пасивне легитимације на страни означеног органа туже-

ног. Надлежности Републичког геодетског завода наведене су одре-

дбама члана 10. Закона о државном премеру и катастру и пре-

дстављају геодетске радове и послове државне управе о евиденцији

непокретности и права на њима.

Републички геодетски завод никако не може бити пасивно

легитимисан у наведеним предметима, јер исти државни орган нема

никакве везе са тим непокретностима, осим околности да су посло-

ви евиденције тих непокретности и права на њима законом ставље-

на у надлежност овог органа.

Ради се о непокретностима, које су након спроведеног разгра-

ничења пољопривредног земљишта на основу Закона о претварању

друштвене својине на пољопривредном земљишту у друге облике

својине, у евиденицју о непокретностима уписане као друштвена

својина, јер их је привредни субјект стекао теретним правним по-

слом. У тој ситуацији Република Србија нема и не може имати па-

сивну легитимацију, већ то могу имати само бивши, односно нови

власник имовине, или евентуално њихови правни претходници.

Везано за поднете тужбе, пракса поступајућих судова је сасвим

различита, односно опречна. Наиме, судови на територији Западно-

бачког управног округа прихватају пасивну легитимацију Републи-

ке Србије – Републичког геодетског завода, и поступају у овим па-

рницама, те су већ две парнице правоснажно окончане, тако што је

на терет Републике Србије – Републичког геодетског завода, као

туженог, утврђено да друштвена својина са правом коришћења

задруге представља задружну својину задруге. Због вредности спо-

ра ревизија против ових правоснажних судских одлука није дозво-

љена, па је Републичко јавно правобранилаштво уложило захтев за

заштиту законитости, ради добијања става Врховног касационог су-

да о овом спорном питању. О уложеном ванредном правном леку

још није одлучено.

Са друге стране, поводом поднете тужбе Осовном суду у Субо-

тици, од стране тужитеља ЗЗ "Бачка" Бачка Топола, овај суд се сво-

јим решењем, бр. 7 П.5455/10 од 17. јануара 2011. године огласио

апсолутно ненадлежним за поступање у решавању насталог спора,

те из тог разлога одбацио поднету тужбу. По заузетом становишту


34

суда, решавање ове правне ствари не спада у редовну судску надле-

жност, већ тужитељ своје право може да оствари у управном посту-

пку пред органом управе, сходно чл. 16, 60. и 75 Закона о државном

премеру и катастру и одредбама које регулишу поступак уписа

промена на непокретностима и стварним правима на њима. Ово

решење није постало правоснажно, с обзиром да поступак по жалби

тужиоца није окончан до данас.

Сматрамо, да је законско уређење овог спорног питања

потпуно јасна и недвосмислена, поставља се само питање правилне

примене истог.

Одредбама члана 49. Закона о задругама регулисана је детаљно

имовина задруга, и предвиђено је да се задружна својина образује

из удела задругара који су пренесени у својину задруге или чла-

нарине задругара, средстава остварених радом и пословањем задру-

ге и средстава која су задруге стеклe на други начин. Надаље, одре-

дбама члана 95. Закона прописано је, између осталог, да ће имовина

која је била у власништву задруга и задружних савеза, односно са-

веза задруга, а која је после 1953. године пренета без накнаде пра-

вним лицима која нису задруге или задружни савези, бити враћени

задрузи исте врсте чија је имовина била, а ако ње нема, онда задру-

зи исте врсте која послује на подручју на коме је пословала задруга

која је била власник имовине чији повраћај се тражи, односно за-

дружном савезу који врши функцију задружног савеза или савеза

задруга чија је имовина била. Законодавац је овакву могућност по-

дношења захтева за враћање задружне имовине ограничио, предви-

девши преклузивни рок од две године за подношење захтева од да-

на ступања на снагу Закона, односно од дана формирања новосно-

ване задруге.

Законодавац је, у сваком случају, прописујући да након истека

тог рока задруга може покренути управни поступак, а против реше-

ња донетог у управном поступку се може покренути управни спор,

искључио надлежност суда опште надлежности у решавању ових

питања и предвидео исклучиву надлежност органа управе.

Закон ниједном својом одредбом није предвидео, па није ни

могуће, на пољопривредном земљишту у друштвеној својини упи-

сати задружну својину директном применом одредаба члана 95.

Закона. Цитиране одредбе Закона указују на постојање задружне

Број 3/2011

35

својине и начин образовања те својине, али никако не прописују да

имовина која представља друштвени капитал задруге истовремено

представља вид задружне својине, а што је суштина тужбеног захте-

ва задруга у свим горе наведеним судским поступцима.

Да резимирамо, законодавац је регулисао ситуацију када

новооснована задруга тражи враћање имовине која је била задружна

имовина пре 01. јула 1953. године, а која имовина је пренета на

друге кориснике, без накнаде или са незнатном накнадом, као

последица организационих или статусних промена. За овакав случај

прописана је законска обавеза да се имовина врати задрузи чија је

била, а све сходно одредбама члана 95. Закона о задругама, и та

имовина има карактер задружне својине. Задруге, које то постају

променом облика организовања привредног субјекта у задругу, по

одредбама Закона о задругама, задружну својину могу стећи само

на начин предвиђен одредбама члана 49. Закона о задругама, дакле

из удела задругара који су пренесени у својину задруге, чланарине

задругара, средства остварених радом и пословањем задруге и

средства која те задруге стичу односно могу стећи на други законом

предвиђен начин. Начин стицања задружне својине није и не може

бити аутоматска промена обилка својине на непокретностима из

друштвене у задружну, само на основу промена облика организо-

вања самог подносиоца захтева – корисника друштвене својине.

Ово никако не значи ограничавање права задруге на стицање за-

дружне својине, већ је намера законодавца била да спречи све еве-

нтуалне злоупотребе до којих би могло доћи, а пре свега да

онемогући да се претварањем друштвене својине на покретној и

непокретној имовини, односно друштвеног капитала задруге у за-

дружну својину, корисник те друштвене имовине, ослободи обавезе

да, у смислу члана 49. Закона о задругама, за располагање том

имовином обезбеди претходну сагласност агенције надлежне за по-

слове приватизације.

Мила Јовановић

саветник у Републичком јавном правобранилаштву

ЗЕМЉИШТЕ ЗА РЕДОВНУ УПОТРЕБУ ОБЈЕКТА КРОЗ

ИЗМЕНЕ И ДОПУНЕ ЗАКОНА О ПЛАНИРАЊУ И

ИЗГРАДЊИ

Дана 05. априла 2011. године, ступио је на снагу нови Закон о

изменама и допунама Закона о планирању и изградњи.

Знатне измене и допуне у наведеном Закону извршене су код

члана 70. који регулише појам земљишта за редовну употребу обје-

кта.

Измењени чл. 70. Закона предвиђа да земљиште за редовну

употребу објекта јесте земљиште испод објекта и земљиште око

објекта, које испуњава услове за грађевинску парцелу.

При томе, законодавац прави новину тако што у ставу 2. уводи

појам објекта у отвореном стамбеном блоку, те предвиђа да земљи-

ште за редовну употребу објекта, изграђеног у отвореном стамбен-

ом блоку, јесте земљиште испод објекта, значи, само земљиште

испод објекта, а не и земљиште око објекта. Законодавац, одред-

бама истог става, предвиђа да, у поступку легализације, надлежни

орган може одредити грађевинско земљиште испод објекта као

земљиште за редовну употребу, уз обавезу подносиоца захтева да у

року од пет година, од дана правноснажности решења о легализаци-

ји, покрене поступак за утврђивање земљишта за редовну употребу,

у складу са овим законом.

Број 3/2011

37

Анализом поменутог члана, може се утврдити да је намера за-

конодавца да, у што је више могућој мери, редукује површину зе-

мљишта потребног за редовну употребу објекта.

Треба нагласити да и по основном и по измењеном тексту, чл.

70. Закона предвиђа три ситуације, у којима се утврђује земљиште

за редовну употребу објекта. То су ситуације када:

1) постојећа катастарска парцела, на којој је објекат изграђен, пред-

ставља само земљиште испод објекта, осим у случају када се ради

о земљишту испод објекта изграђеног у отвореном стамбеном

блоку (случај објекта изграђеног у отвореном стамбеном блоку је

новина садржана у измењеном закону, као и уопште појам

„отвореног стамбеног блока“),

2) се ради о објекту за који је поднет захтев за легализацију, за који

је надлежни орган утврдио да постоји могућност легализације,

односно, за који је донето решење о легализацији у складу са ра-

није важећим законом, када је такав објекат изграђен на грађеви-

нском земљишту, на коме је као носилац права коришћења, одно-

сно, власник, уписана јединица локалне самоуправе, аутономна

покрајина, Република Србија, односно, лица чији су они оснива-

чи;

3) је у поступку конверзије права коришћења потребно утврдити

земљиште за редовну употребу постојећег објекта, када је влас-

ник објекта физичко или правно лице, а као носилац права кори-

шћења на грађевинском земљишту на коме је објекат изграђен,

уписана јединица локалне самоуправе, аутономна покрајина, Ре-

публика Србија или правно лице чији је оснивач јединица локал-

не самоуправе, аутономна покрајина или Република Србија или

друго правно, односно физичко лице.

Захтев се, као и пре измене Закона о планирању и изградњи,

подноси органу јединице локалне самоуправе надлежном за

имовинско-правне послове

У новоизмењеном члану 70. законодавац детаљније наводи

шта садржи извештај који надлежни орган, као и до сада, по служ-

беној дужности, прибавља од органа јединице локалне самоуправе

надлежног за послове урбанизма.

Наиме, када је захтев поднет из разлога што постојећа катаста-

рска парцела, на којој је објекат изграђен, представља само земљи-


38

ште испод објекта (став 4. члана 70. Закона о изменама и допунама

Закона о планирању и изградњи), из извештаја поменутог органа је-

динице локалне самоуправе надлежног за послове урбанизма, треба

да се види да ли постојећа катастарска парцела испуњава услове да

буде одређена као земљиште за редовну употребу објекта и услове

за грађевинску парцелу, односно да ли је, ради утврђивања земљи-

шта за редовну употребу објекта потребно израдити пројекат парце-

лације, односно препарцелације, да ли постоје урбанистички услови

за израду ових пројеката, односно, прибавља мишљење, ако је већ

извршено обележавање или формирање катастарске парцеле, да

израда пројекта није потребна. Ако је потребна израда пројекта пар-

целације, односно препарцелације, извештај садржи и предлог за

формирање грађевинске парцеле.

Даље, када надлежни орган прибавља извештај органа једини-

це локалне самоуправе надлежног за послове урбанизма због подне-

тог захтева за легализацију, (став 5. члана 70. Закона о изменама и

допунама Закона о планирању и изградњи), наглашавамо да се изве-

штај, као и пројекат парцелације, односно препарцелације, израђују

уз примену правила садржаних у важећем планском документу, која

се нарочито односе на положај објекта у односу на границе парцеле,

услове и начин обезбеђивања приступа парцели, општи минимум у

погледу површине парцеле у односу на постојећи објекат или се

примењују општа правила за формирање грађевинске парцеле про-

писана у подзаконском акту, којим су утврђена општа правила за

парцелацију, регулацију и изградњу.

Следећа новина у измењеном чл. 70. је та да, уколико орган, на

основу извештаја органа јединице локалне самоуправе надлежног за

послове урбанизма, утврди да нема урбанистичких услова за израду

пројекта парцелације, односно препарцелације, орган доставља оба-

вештење подносиоцу захтева, који у року од пет дана од дана при-

јема обавештења, има право приговора општинском, односно град-

ском већу јединице локалне самоуправе.

Уколико, пак, надлежни орган јединице локалне самоуправе,

надлежан за имовинско-правне послове, нађе да за то има услова,

доноси решење о утврђивању земљишта за редовну употребу

објекта и формирању грађевинске парцеле, односно, на исти на-

Број 3/2011

39

чин као и у одредбама претходно важећег чл. 70. Закона о планира-

њу и изградњи.

Међутим, измењени чл. 70. уводи више детаља, па прецизира

садржај решења. Решењем се, наиме, одређују сви елементи по-

требни за формирање катастарске парцеле, односно, утврђује се

да је постојећа катастарска парцела истовремено и грађевинска

парцела, а саставни део решења је потврђени пројекат парцелације

или препарцелације, који садржи пројекат геодетског обележавања,

односно, констатацију да је катастарска парцела већ обележена,

односно, формирана.

Рок за жалбу на решење о утврђивању земљишта за редовну

употребу објекта и о формирању грађевинске парцеле износи, као и

до сада, 15 дана, а другостепени орган за решавање по жалби је Ми-

нистарство надлежно за послове просторног планирања и урбаниз-

ма.

Правноснажно решење је основ за провођење промене у ката-

старском операту, односно, основ да надлежни орган донесе реше-

ње којим дозвољава деобу, односно, спајање свих катастарских

парцела, које чине земљиште за редовну употребу објекта и којим

се формира катастарска парцела која испуњава услове за грађевин-

ску парцелу.

Закон такође третира као стечено право све грађевинске парце-

ле формиране до 11. септембра 2009. године, као дана ступања на

снагу Закона о планирању и изградњи.

Елементи решења којим се утврђује земљиште за редовну

употребу објекта садржани су у изреци решења у којој надлежни

орган наводи да предметна катастарска парцела представља земљи-

ште испод објекта који се на њој налази, с тим што се обавезно

означава површина тог објекта и број катастарске парцеле. Даље, у

изреци решења наводи се да се од земљишта, које се налази под

објектом у истим границама и у истој површини, формира грађеви-

нска парцела, а у складу са Планом детаљне регулације простора на

коме се налази предметна парцела.

У изреци решења се наводи и да је саставни део решења Проје-

кат парцелације предметне катастарске парцеле, који садржи проје-

кат геодетског обележавања, и мора бити потврђен од стране органа

управе надлежног за урбанизам и грађевинске послове.


40

Најзад, у изреци решења орган утврђује да је решење, по прав-

носнажности, основ за провођење промене у катастарском операту

органа надележног за послове државног премера и катастра - фо-

рмирање грађевинске парцеле из става 1. диспозитива решења и упис права својине на припадајућем делу предметне грађевинске

парцеле у корист власника објекта који се налази на парцели, или

власника станова - посебних делова објекта, уколико се ради о обје-

кту који се састоји из посебних делова.

Уз захтев органу надлежном за доношење решења за утврђива-

ње земљишта за редовну употребу објекта, доставља се следећа до-

кументација:

- Извод из листа непокретности;

- Копија плана катастарске парцеле издата од стране Републич-

ког геодетског завода - Службе за катастар непокретности;

- Пројекат парцелације потврђен од стране органа управе надле-

жног за урбанизам и грађевинске послове.

Поред тога, што потврђује Пројекат парцелације, орган управе

надлежан за урбанизам и грађевинске послове, органу који доноси

решење о утврђивању земљишта за редовну употребу објекта, до-

ставља и Обавештење где се земљиште, односно, парцела у оквиру

које ће се утврдити земљиште за редовну употребу објекта, налази,

односно, да ли се ради о површинама планираним за становање или

за комерцијалне делатности, да ли покрива површине отвореног

блока, да ли парцела обухвата остало грађевинско земљиште или се

налази делом у оквиру јавног грађевинског земљишта.

Треба напоменути да се на парцели, на којој ће се решењем

утврдити земљиште за редовну употребу објекта, неретко налазе и

други објекти у већем или мањем броју, те се дешава да се у пракси

на једној катастарској парцели може утврдити једно или више зем-

љишта потребних за редовну употребу објекта, зависно од датог

стања.

Весна Марковић


ОДРЕЂИВАЊЕ ВИСИНЕ НАКНАДЕ ШТЕТЕ

ЗБОГ НЕОСНОВАНОГ ЛИШЕЊА СЛОБОДЕ

И НЕОСНОВАНЕ ОСУДЕ

Одредбом члана 200. Закона о облигационим односима пропи-

сано је да за повреду части, угледа, слободе и права личности,

независно од накнаде материјалне штете, суд досуђује и накнаду

наматеријалне штете ако нађе да то оправдавају околности случаја.

У ставу 2. истог члана предвиђено је да приликом одлучивања о

нематеријалној штети и висини накнаде суд мора водити рачуна о

значају повређеног добра у циљу коме та накнада служи, али и о

томе да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са

природом или друштвеном сврхом.

У пракси се као најважније питање намеће на који начин ће суд

правично одредити висину накнаде. Треба узети у обзир да се овом

накнадом не може остварити у потпуности функција репарације,

већ симболично задовољење за душевне болове и патње. Приликом

одмеравања висине накнаде судија ће према околностима сваког

случаја висину одмерити по слободној оцени и притом руководећи

се чланом 224. ЗПП-а. Међутим, поставља се питање који су све то

критеријуми којима се судија мора руководити приликом одмера-

вања висине накнаде. На који начин и како треба да поступа судија

приликом одмеравања висине накнаде нематеријалне штете и који

су то објективни и субјективни критеријуми који утичу на висину

правичне накнаде, а ако се узме у обзир да је судска пракса у том

погледу различита и да постоје различити приступи утврђивању

висине накнаде нематеријалне штете због неоснованог лишења

слободе или неосноване осуде.


42

У већини случајева судови узимају као основ и почетни

критеријум дужину притвора и одређују висину у распону од

4.000,00 до 6.000,00 динара по дану. Судови ретко утврђују и друге

околности и чињенице а то су и субјективни критеријуми (године

тужиоца, занимање, запосленост, да ли је кривично већ осуђиван, да

ли се против тужиоца води кривични поступак, те да ли је

рехабилитован).

Такође, један од критеријума би могао да буде одјек у јавности

о привођењу и лишавању слободе тужиоца.

Доказ на којима судови темеље своје пресуде поред дужине

притвора јесу решење о обустави притвора, ослобађајући пресуда

донета у кривичном поступку, захтев тужиоца за накнаду упућен

Министарству правде ради склапања поравнања, и налаз вештака

неуропсихијатра. Уочили смо да у једном броју премета судови

одређују вештачење душевног бола, страха иако тужилац не

поседује медицинску документацију на основу које би вештак

могао да вештачи, већ се углавном налаз и мишљење вештака

базира на документацију из списа предмета и на исказ самог

тужиоца дат на дан вештачења.

Када тужилац поднесе захтев Министарству правде ради

склапања поравнања и пружи доказ о томе, судови често доносе

пресуде и без доказа о томе да ли је Министарство правде

одговорило на захтев тужиоца, тако да се може десити да се донесе

пресуда о висини накнаде а да у међувремену тужилац склопи

споразум са надлежним министарством и да о томе не обавести суд.

Због свега овога сматрамо да би судови пре него што донесу

пресуду и одреде висину накнаде нематеријалне штете морали да

узму у обзир све изнете критеријуме не позивајући се само

"лаконски" на законске одредбе које га овлашћују да утврди

правичну новчану накнаду за нематеријалну штету, без навођења

других околности осим трајања притвора, а позивајући се само на

одредбе члана 224. ЗПП-а и члана 200. ЗОО-а.

Зоран Јаковљевић


ПРАВНИ ПРОБЛЕМИ НАКНАДЕ ШТЕТЕ

КОЈУ УЧИНИ ЖИВОТИЊА

Одговорност за штету коју причине животиње, регулише се на

основу општих одредаба Закона о облигационом односима о одго-

ворности за штету и накнаду штете и посебних одредаба о одгово-

рности за штету коју учини заштићена дивљач, које су предвиђене

Законом о дивљачи и ловству и Законом о заштити природе.

Закон о облигационом односима, као општи и важећи пропис о

накнади штете не садржи посебне одредбе о одговорности за штету

коју учине животиње. Интересантно је напоменути да су у Нацрту

закона биле предвиђене чак три одредбе које су се тицале одговор-

ности имаоца животиње или другог лица коме је животиња повере-

на на чување и правa оштећеног када је животиња ухваћена у ште-

ти. Међутим, у каснији Предлог закона као и завршни текст ове

одредбе нису унете.

Основна одредба садржана је у члану 154. Закона о облигацио-

ним односима, која одређује основе одговорности за проузроковану

штету. У члану 173. став 1. се наводи да "штета која је настала у ве-

зи са опасном ствари, односно опасном делатношћу, сматра се да

потиче од те ствари, односно делатности, изузев ако се докаже да

оне нису биле узрок штете. Овом општом одредбом одређује се пре-

тпоставка узрочности код одговорности за штету од опасне ствари

или опасне делатности. Као што можемо видети, наше законода-

вство, за разлику од неких других, се одлучило за решење које не

садржи прецизну дефиницију, односно појам, нити таксативно на-


44

браја опасне ствари. Ово са разлога јер би дефинитиван списак

опасних ствари било практично немогуће сачинити.

Када су у питању животиње, било домаће или дивље, и у нашој

теорији као и у судској пракси углавном није спорно становиште да

се све животиње, без изузетка, сматрају опасним стварима. Постоје

и правна схватања да животиње нису опасне већ обичне ствари, али

она немају ослонца у правној науци. Дакле, све животиње су опасне

ствари због самог чина свог постојања и поседовања особина које

представљају повећану опасност за човека и околину као и способ-

ности кретања и реаговања која су непредвидива и ван контроле

утицаја човека. Ове особине животиња да се могу супротставити

вољи човека и да могу деловати супротно његовој вољи су веома

битне приликом њиховог квалификовања као опасних ствари.

I

Као што смо навели, Закон о облигационим односима не са-

држи посебне одредбе о одговорности за штету коју учине животи-

ње, већ само опште одредбе које су садржане у члану 154. и чл. 173.

до 177. Закона о облигационим односима. Посебне одредбе о одго-

ворности за штету коју учине животиње постоје само у Закону о

дивљачи и ловству Србије и Закону о заштити природе, и они пре-

дстављају посебне законске прописе (lex specialis) у односу на

општи законски пропис који садржи Закон о облигационом одно-

сима (lex generali).

Закон о дивљачи и ловству ("Службени гласник РС", бр. 18/10)

уређује заштиту, гајење, лов, и коришћење дивљачи, организацију

ловства итд. У глави VIII Закона, у чл. 87. до 91, предвиђене су

одредбе које регулишу питање штете и накнаде штете коју проу-

зрокује животиња. У члану 88. Закона о дивљачи и ловству пре-

двиђено је да "правно, односно, физичко лице, коме је дивљач проу-

зроковала штету, има право на накнаду штете само ако је предузело

прописане мере за спречавање штете од дивљачи“.

Према одредби чл. 88. ст. 2. и 3. истог закона, за штету коју у

ловишту проузрокује ловостајем заштићена дивљач дужан је да је

надокнади корисник ловишта, а штету коју проузрокује трајно за-

Број 3/2011

45

штићена дивљач, дужно је да надокнади Министарство надлежно за

послове животне средине. Поред тога, за штету коју ван ловишта

проузрокује ловостајем заштићена дивљач, дужно је да надокнади

Министарство надлежно за послове пољопривреде, а на територији

аутономне покрајине надлежни покрајински орган, уколико је влас-

ник, односно корисник површина предузео прописане мере за спре-

чавање штете.

Примера ради, за штету која би на моторном возилу настала

изненадним скоком дивље животиње, на пример срне, одговарао би

корисник ловишта, односно ловачко друштво које управља ловиш-

тем, уколико је штета настала у реону ловишта. У супротном, уко-

лико се ради о штети која је настала ван ловишта, коју је проу-

зроковала ловостајем заштићена дивљач, одговорност би била на

страни надлежног Министарства за послове пољопривреде. У члану

89. Закона, предвиђен је поступак по захтеву за накнаду штете и у

њему се наводи да правно, односно, физичко лице, коме је дивљач

проузроковала штету може да поднесе захтев за накнаду штете ко-

риснику ловишта, у року од 10 дана од дана настанка штете, уз

прилагање одговарајуће документације којом доказује настанак

штете од дивљачи. Уколико захтев за накнаду штете не би био

усвојен у целини и ако се по њему не закључи споразум, односно

поравнање у року од 30 дана од дана подношења захтева, може се

водити судски спор код надлежног суда.

Према ранијем Закону о ловству, који је престао да важи доно-

шењем новог Закона, детаљно је био предвиђен споразумни посту-

пак за накнаду штете, као у случају када је штету учинила ловоста-

јем заштићена дивљач, тако и у случају када је штету причинила

дивљач за коју је прописана трајна забрана лова. То није случај када

је у питању важећи Закон о дивљачи и ловству и он то чини само

када је у питању штета коју проузрокује ловостајем заштићена

дивљач. Када се ради о штети коју је причинила трајно заштићена

дивљач ту члан 89. став 4. Закона упућује на доношења ближих ака-

та и мера које ће донети Министар надлежан за послове пољо-

привреде а које ће регулисати ову материју. Колико је нама познато,

Правилник који би регулисао ову материју је донет, али још увек

није објављен у службеном гласилу, тако да се још не примењује.


46

II

Нови Закон о дивљачи и ловству посебну пажњу посвећује

случајевима када штету проузрокује вук, било да је штета настала

на територији на којој је трајно заштићен, односно на територији на

којој је ловостајем заштићен.

У првом наведеном случају, обавеза надокнаде штете би била

на страни министарства надлежног за послове животне средине, а у

случају да је штета од вука настала на територији на којој је ловос-

тајем заштићен, обавеза би била на страни министарства надлежног

за послове пољопривреде, али само под условом да су корисник ло-

вишта и оштећено лице предузели све прописане мере за спречава-

ње штете, при чему Закон таксативно не набраја о каквим се мерама

ради. Ово је важно напоменути, с обзиром да се овом законском ре-

гулативом, за штету коју причине вукови, ранији Закон о ловству

није ни бавио. У том смислу, тада је практично постојала нека врста

правне празнине, и у таквим ситуацијама било је спорно ко је одго-

воран за штету коју грађанима и правним лицима учини незашти-

ћена дивљач.

III

Интересантно је да Закон о дивљачи и ловству не прецизира

детаљно поступак у случају да захтев за накнаду штете поднесе

правно, односно физичко лице за штету коју је проузроковала тра-

јно заштићена дивљач, у ком случају је дужно да штету накнади ми-

нистарство надлежно за послове животне средине. Ово из разлога

што члан 89. став 4. Закона упућује на доношење посебног акта

односно Правилника који доноси министар надлежан за послове

пољопривреде по претходно прибављеном мишљењу министра на-

длежног за послове животне средине, а у споразуму са наведеним

министром се утврђује и сама накнада штете од дивљачи.

Према члану 54. Закону о ловству, који је престао да важи, би-

ло је предвиђено да за штету коју причини дивљач за коју је пропи-

сана трајна забрана лова надокнађује Република, под условом да је

оштећени предузео све прописане мере за спречавање штете. Влас-

ник, односно корисник земљишта коме је причињена штета био је

Број 3/2011

47

дужан да за накнаду штете кориснику ловишта, односно министар-

ству поднесе одштетни захтев у року од три дана од сазнања за ште-

ту, а најкасније у року од месец дана од дана настанка штете. Као

што видимо, ова одредба је била императивне природе, али рок на

који се позива закон није био преклузиван, јер је у случају да се

споразум не закључи у целости странка имала могућност вођења

судског спора. Чини се да је ово решење било практичније, а у сва-

ком случају решење предвиђено овим Законом, да за штету коју

причини дивљач за коју је прописана трајна забрана лова надокна-

ђује Република, уместо министарство, сматрамо да је било прави-

лније.

IV

Наведену материју у једном делу регулише и Закон о заштити

природе ("Службени гласник РС", број 91/10), који је ступио на сна-

гу 3. децембра 2010. године, и то у члану 48. и чл. 64. до 65. Закона.

Одредбама члана 48. став 1. Закона о заштити природе, пропи-

сано је да министар надлежан за послове животне средине спо-

разумно са министром надлежним за послове пољопривреде, шума-

рства и водопривреде проглашава дивље врсте строго заштићеним

дивљим врстама или заштићеним дивљим врстама.

На основу наведеног Закона, а сагласно одредбама члана 48

став 1. надлежно министарство за послове животне средине донело

је Правилник о проглашењу строго заштићених и заштићених врста

дивљачи ("Службени гласник РС", број 5/10), по коме је у члану 2.

"прописана заштита, управљање, лов, коришћење и унапређивање

популација ловостаја заштићених врста".

Одредбама члана 64. истог закона регулисана је одговорност за

штету и он предвиђа да Република Србија не одговара за штету коју

проузрокују дивље врсте, осим у случајевима одређеним овим зако-

ном и другим прописима. Дакле, наведеним законом искључује се

одговорност Републике Србије за штету коју проузрокују дивље

врсте, осим у оним случајевима који су одређени овим законом и

другим прописима, пре свега Законом о дивљачи и ловству. Међу-

тим, у члану 65. став 1. говори се о праву на надокнаду штете, с тим

да, оштећено лице има право на надокнаду штете у висини стварне


48

штете, коју су нанеле строго заштићене и заштићене дивље врсте и

ако је предузео прописане радње и активности. Рок за подношење

захтева је 8 дана. Овај члан детаљно прописује начин и поступак по

захтеву за надокнаду штете.

****

На крају, да закључимо, да је у нашој правној теорији неспо-

рно да све животиње представљају опасне ствари, и да се одгово-

рност за штету, коју оне учине, расправља по принципу објективне

одговорности.

Када се ради о нашој судској пракси сматрамо да у њој прео-

владава став да се за штету коју учине животиње, како дивље тако и

домаће одговара такође по принципу објективне одговорности. По-

стоје и пресуде према којима је одговорност за штету коју учине

домаће животиње утврђена по принципу претпостављене кривице.

Ипак, став да се одговорност за насталу штету утврђује по прин-

ципу објективне одговорности, по нашем мишљењу, представља

правично становиште, јер омогућава решавање свих спорних пита-

ња у вези одговорности за насталу штету на један једноставнији

начин.

Јован Продановић


ПРЕТХОДНО ПОДНОШЕЊЕ ПРЕДЛОГА ЗА МИРНО

РЕШАВАЊЕ СПОРА КАО ПРОЦЕСНА ПРЕТПОСТАВКА

ДОПУШТЕНОСТИ ТУЖБЕ ПРОТИВ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

(Члан 193. новог Закона о парничном поступку)

Нови Закон о парничном поступку1, као основни процесни

закон грађанског права, изазвао је значајну пажњу, како стручне,

тако и лаичке јавности.

Иако је парнични поступак у последњих седам година претр-

пео две реформе2, постојала је потреба за новом и свеобухватнијом

променом парничне процедуре, која би омогућила ефикасније и

квалитетније суђење. На трагу ове потребе, нови Закон о парничном

поступку нуди низ нових решења.

Између великог броја усвојених новина издвојили смо једну

која ће бити веома значајна за будући рад Републичког јавног пра-

вобранилаштва – обавезно подношење предлога за мирно решавање

спора са Републиком Србијом Републичком јавном правобрани-

лаштву пре подношења тужбе. 1 Закон о парничном поступку објављен је у „Службеном гласнику Републике

Србије“, број 72/2011 од 28. септембра 2011. године. 2 Крајем 2004. године донет је Закон о парничном поступку („Службени гласник

Републике Србије“, број 125/2004) којим је замењен ранији савезни Закон о

парничном поступку из 1977. године. Закон о парничном поступку из 2004. године

претрпео је значајне измене крајем 2009. године, када је донет Закон о изменама и

допунама Закона о парничном поступку („Службени гласник Републике Србије“,

број 111/2009).


50

Одредбом члана 193. став 1. новог Закона о парничном посту-

пку установљена је обавеза за лице које намерава да поднесе тужбу

против Републике Србије да пре подношења тужбе суду Републи-

чком јавном правобранилаштву достави предлог за мирно реша-

вање спора.

Подношење предлога за мирно решавање спора и окончање по-

ступка по овом предлогу представља процесну претпоставку допу-

штености тужбе у парници против Републике Србије, што недво-

смислено произилази из одредбе члана 193. став 4. Закона, којом је

прописано да ће суд одбацити тужбу као недозвољену, ако није

поднет предлог за мирно решавање спора, или ако није протекао

рок од 60 дана у оквиру кога је Републичко јавно правобранила-

штво овлашћено да одговори на предлог.

Поставља се питање да ли ће тужилац бити дужан да уз тужбу

достави доказ да је пре подношења тужбе поднео Републичком

јавном правобранилаштву предлог за мирно решавање спора, одно-

сно да ли ће суд одбацити тужбу већ у току претходног испитивања

тужбе, ако уз тужбу није достављен доказ о подношењу овог пре-

длога. Како Закон није прописао достављање доказа на околност

подношења предлога за мирно решавање спора као део обавезне

садржине тужбе, сматрамо да тужилац није дужан да уз тужбу

достави доказ на ову околност, односно суд не може већ током

претходног испитивања тужбе одбацити тужбу која не садржи доказ

да је тужилац пре подношења тужбе поступио у складу са одре-

дбама члана 193. Закона о парничном поступку. На ово указује и

одредба члана 294. Закона, где међу разлозима за одбацивање тужбе

по претходном испитивању тужбе није наведен пропуст тужиоца да

поднесе захтев за мирно решавање спора. Суд би тужбу могао

одбацити, у смислу члана 193. став 4. Закона, тек након што би

Републичко јавно правобранилаштво у одговору на тужбу указало

да тужилац није поступио у складу са одредбама члана 193. Закона,

па ће задатак Републичког јавног правобранилаштва бити да код

давања одговора на тужбу утврди да ли је тужилац претходно

поднео предлог за мирно решавање спора, те да, ако утврди да

предлог није поднет, у одговору на тужбу истакне приговор недопу-

штености тужбе. Како о испуњености ове процесне претпоставке

суд води рачуна по службеној дужности, евентуални пропуст да се

Број 3/2011

51

у одговору на тужбу укаже на недопуштеност тужбе по овом основу

не би представљао сметњу да се на овај недостатак тужбе укаже и у

каснијим фазама поступка.

У одредби члана 193. став 1. Закона о парничном поступку

посебно је одређено да предлог за мирно решавање спора мора да

садржи све податке из члана 192. Закона, у којем је прописана оба-

везна садржина тужбе. Ово подразумева да предлог обавезно мора

да садржи, између осталог, одређени захтев у погледу главне ствари

и споредних тражења, чињенице на којима тужилац заснива захтев

и доказе којима се утврђују ове чињенице.

Значајно питање које ће се извесно поставити у будућој су-

дској пракси јесте да ли се садржина тужбе може разликовати од

садржине предлога за мирно решавање спора који јој је претходио.

Свакако да између предлога и тужбе мора постојати јасна и недво-

смислена веза, али се поставља питање да ли они морају бити по-

тпуно истоветни или између њих може постојати извесна разлика.

Сматрамо да се одговор на ово питање може сагледати на исти на-

чин као питање истоветности тужбеног захтева. Питање истоветно-

сти тужбеног захтева добро је познато у правној терорији и судској

пракси, где преовладава став да истоветност постоји ако се захтеви

заснивају на истим чињеницама (истом животном догађају) и истој

тврдњи о правној последици која се из њих изводи.3 Ако су ова два

елемента истоветна у предлогу за мирно решавање спора и у тужби,

односно ако се и предлог и тужба заснивају на истим чињеницама,

и садрже исту тврдњу о правној последици (исти петитум), тада без

икакве сумње постоји истоветност предлога и тужбе. Такође, ако се

предлог и тужба заснивају на различитим чињеницама или на ра-

зличитим тврдњама о правној последици (имају различите петиту-

ме), неспорно је да не постоји идентитет између предлога и тужбе,

па би у том случају тужба морала бити одбачена, јер јој није пре-

тходио поступак по предлогу за мирно решавање спора. Међутим,

могу бити спорне оне ситуације у којима постоје промене поједино-

сти у истом животном догађају који представља чињенични основ

захтева. Према владајућој судској пракси, формираној у вези

3 Б. Познић, В. Ракић Водинелић; Грађанско процесно право, петнаесто измењено

и допуњено издање, „Савремена администрација“ Београд, 1999; стр. 195-196.


52

питања истоветности тужбеног захтева поводом изјаве о преиначе-

њу тужбе или поводом приговора литиспенденције или приговора

пресуђене ствари, ако тужилац исту последицу изводи из истог до-

гађаја, који он у неким појединостима приказује друкчије, чињени-

чни елемент тужбеног захтева није промењен, па самим тим није

промењен ни захтев. Сматрамо да се овај критеријум утврђивања

истоветности тужбеног захтева може применити и при оцени исто-

ветности предлога за мирно решавање спора и тужбе.

Потребно је одредити се и о питању допуштености преиначења

тужбе у току парнице против Републике Србије. С обзиром да се

преиначењем тужбе мења истоветност тужбеног захтева, те с обзи-

ром да преиначеној тужби није претходио предлог за мирно реша-

вање спора који би се односио на тужбени захтев из преиначене ту-

жбе, поставља се питање да ли би у таквој парници преиначење ту-

жбе било дозвољено. Сматрамо да треба заузети став да је преина-

чење тужбе дозвољено под условом да се тужбени захтев из преина-

чене тужбе заснива на истом чињеничном основу, односно ако про-

изилази из истог животног догађаја, јер такав став у највећој мери

одговара циљу због кога је институт обавезног покушаја мирног

решавања спора са Републиком Србијом и установљен. Наиме, уво-

ђење овог института има за циљ растерећивање суда већег броја

предмета у свим случајевима када је спор могуће разрешити спора-

зумом странака, па када у поступку мирног решавања спора већ

није дошло до закључења поравнања и у току је парнични поступак,

не би било целисходно упућивати тужиоца да нови тужбени захтев

који потиче из истог чињеничног основа остварује кроз нови поку-

шај мирног решавања спора а потом и кроз нову парницу. Наравно,

то не значи да би овакво преиначење било дозвољено по аутома-

тизму, већ би у сваком случају морали бити испуњени и сви други

услови потребни да суд дозволи преиначење тужбе.

Законом је Републичком јавном правобранилаштву остављен

рок од 60 дана за давање одговора на предлог за мирно решавање

спора. Ако Републички јавни правобранилац у том року не одгово-

ри на предлог, сматра се да предлог није прихваћен и тада може би-

ти поднета тужба надлежном суду. Законом није изричито пропи-

сано, али логичким тумачењем можемо закључити да је тужилац

овлашћен да поднесе тужбу и пре истека рока од 60 дана од дана

Број 3/2011

53

подношења предлога, одмах по добијању негативног одговора Пра-

вобранилаштва на његов предлог.

Одредбом 2. става члана 193. Закона о парничном поступку

прописано је да подношењем предлога за мирно решавање спора

настаје застој рока застарелости у трајању од 60 дана. Наведена

одредба је сама по себи јасна, међутим, у вези са њом се могу јави-

ти два спорна питања.

Прво спорно питање је да ли ће рок застарелости наставити да

тече и пре истека 60. дана од дана подношења предлога, у случају

када Правобранилаштво пре истека овог рока да негативан одговор

на предлог. Иако би било логично да рок застарелости настави да

тече одмах по давању негативног одговора на предлог, ово не би

било у складу са језички јасним значењем4 одредбе члана 193. став

2. Закона, па сматрамо да ће застој рока у сваком случају трајати 60

дана од дана подношења предлога.

Друго спорно питање јесте да ли се подношењем предлога за

мирно решавање спора прекида застаревање, у смислу одредбе

члана 388. Закона о облигационим односима5, којом је прописано да

се застаревање прекида подизањем тужбе и сваком другом повери-

очевом радњом предузетом против дужника пред судом или другим

надлежним органом, у циљу утврђивања, обезбеђења или оствари-

вања потраживања. Сматрамо, управо полазећи од цитиране норме,

да подношење предлога за мирно решавање спора Републичком

јавном правобранилаштву не може имати за последицу прекид

застаревања. Наиме, у поступку мирног решавања спорова између

грађана и Републике Србије Републичко јавно правобранилаштво

нема положај органа који са позиције власти одлучује о признавању

или непризнавању неког права грађана. Напротив, у овом поступку

Републичко јавно правобранилаштво је само представник супротне

стране у спору, који је на основу закона овлашћен да у име Репу-

блике Србије, као једне стране у спору, са другом страном у спору

4 Тумач правне норме је везан језичким значењем норме и право значење норме

може бити само једно од њених језичких значења (уколико их она има више).

Право значење, по правилу, не може бити неко значење које није језичко значење

норме. – Види: Р. Лукић; Увод у право, друго издање, Београд, 1963; страна 338. 5 Закон о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89,

57/89, „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99, 44/99).


54

преговара о разрешењу спора мирним путем. Дакле, иако је Репу-

бличко јавно правобранилаштво државни орган, оно није надлежни

орган који са позиције власти решава о споровима супротстављених

и од њега независних странака, па се подношење предлога за мирно

решавање спора из члана 193. Закона о парничном поступку не

може подвести под норму о прекиду застаревања из члана 388.

Закона о облигационим односима. Да је законодавац хтео да подно-

шење предлога за мирно решавање спора има за последицу прекид

застаревања, тада би у Закону о парничном поступку ово изричито

прописао, као што је то учинио законодавац у Републици Хрватској,

где је као последица подношења Државном одвјетништву захтева за

мирно решавање спора са државом уместо застоја застаревања

прописан прекид застаревања6.

Споразум постигнут између Републичког јавног правобра-

ниоца и подносиоца предлога према изричитој одредби члана 193.

став 5. Закона о парничном поступку има снагу извршне исправе.

Ова одредба представља значајну новину. Наиме, ни до сада нису

постојале сметње да Републичко јавно правобранилаштво на основу

овлашћења из члана 12. Закона о јавном правобранилаштву7 пре

покретања парнице или другог поступка предузме потребне мере

ради споразумног решавања спорног односа, па и да закључи ван-

судско поравнање. Међутим, како тако закључено поравнање нема

својство извршне исправе, ради његовог извршења би по правилу

морала бити покренута парница, с обзиром да државни органи који 6 Види: Члан 186а Закона о парничном поступку Републике Хрватске („Народне

новине РХ“, број 117/2003). Треба напоменути да нови хрватски Закон о

облигационим односима („Народне новине РХ“, број 35/2005) у члану 241. има

идентичну одредбу о прекиду застарелости као и члан 388. нашег Закона о

облигационим односима (који је раније важио и у Републици Хрватској). На ово

указујемо јер желимо да нагласимо да, када би подношење Правобранилаштву

(односно Државном одвјетништву РХ) захтева за мирно решавање спорног односа

имало за последицу прекид застаревања, у смислу раније цитиране одредбе Закона

о облигационим односима, тада не би било потребно да хрватски законодавац у

Закону о парничном поступку прописује да подношење тог захтева за последицу

има прекид застаревања. Овде не можемо улазити у разлоге којима су се водили

српски и хрватски законодавац да одреде различите последице подношења

предлога за мирно решавање спора, већ их само констатујемо. 7 Закон о јавном правобранилаштву („Службени гласник Републике Србије“, бр.

43/91).

Број 3/2011

55

учествују у спорном правном односу најчешће нису спремни да до-

бровољно извршавају своје грађанскоправне обавезе из тих спорних

односа, а у Буџету се не планирају посебна средства из којих би се

извршавала таква поравнања. Стога је, и поред законске могућно-

сти, Правобранилаштво фактички онемогућено да закључује вансу-

дска поравнања. Сада, у ситуацији где је споразуму о вансудском

поравнању који закључи Републичко јавно правобранилаштво дато

својство извршне исправе, неће бити сметњи да Правобранилаштво

закључује поравнања, јер се на тај начин заиста може избећи

парнични поступак и настанак трошкова које би парница изазвала.

Закон оставља простор и за изузетке од обавезе подношења

предлога за мирно решавање спора. Тако, подношење предлога није

обавезно ако је посебним прописом предвиђен рок за подношење

тужбе, као и ако је посебним законом прописан поступак за мирно

решавање спора или медијације, који се односи на спорове са

Републиком Србијом.

Закон у члану 193. став 6. прописује да се одредбе ст. 1. до 5.

истог члана сходно примењују и у случају подношења тужбе про-

тив јединце територијалне аутономије и локалне самоуправе, када

се предлог за мирно решавање спора подноси надлежном правобра-

нилаштву, односно овлашћеном заступнику јединице територијалне

аутономије и локалне самоуправе.

Подсећамо да је чланом 508. Закона о парничном поступку

одређено да тај закон ступа на снагу 1. фебруара 2012. године, те ће

тужба поднета против Републике Србије од овог датума, којој није

претходило подношење предлога за мирно решавање спора, бити

недозвољена. С једне стране, подношење предлога за мирно реша-

вање спора пре 1. фебруара 2012. године није обавезно. С друге

стране, од 1. фебруара 2012. године неће бити могуће поднети ту-

жбу против Републике Србије, ако њеном подношењу није претхо-

дило подношење предлога за мирно решавање спора. Поставља се

питање да ли ово значи да у периоду од 1. фебруара до 31. марта

2012. године неће бити поднета ни једна тужба против Републике

Србије, односно да ли се у случају подношења предлога за мирно

решавање спора Републичком јавном правобранилаштву пре 1. фе-

бруара 2012. године може сматрати да је испуњена процесна пре-

тпоставка допуштености тужбе. Сматрамо да ће у случају подноше-


56

ња предлога за мирно решавање спора пре 1. фебруара 2012. године

бити испуњена процесна претпоставка допуштености тужбе, па би

се тужба против Републике Србије могла поднети већ од 1. фебру-

ара 2012. године, ако је од подношења предлога протекло више од

60 дана. Међутим, сматрамо да подношење предога за мирно реша-

вање спора пре дана ступања на снагу Закона о парничном поступку

не може довести до застоја застаревања.

Одредбе члана 193. новог Закона о парничном поступку пре-

дстављају значајну и позитивну новину у нашем правном систему.

Република Србија је једна од најучесталијих странака у парничним

поступцима, и то по правилу на страни туженог. Те парнице се у

значајном броју случајева воде поводом неспорних потраживања,

која се не испуњавају због негативног сукоба надлежности између

државних органа који би могли бити носиоци обавеза, или због не-

достатка средстава у оквиру појединачних апропријација у Буџету.

Вођење парница у таквим случајевима само додатно увећавају до-

спеле обавезе Републике Србије, кроз износе камата доспелих то-

ком трајања парнице и кроз трошкове парничног поступка. Такве

парнице својим великим бројем значајно оптерећују и рад судова.

Верујемо да ће стварање услова да се такви спорови окончају

вансудским путем, закључењем између повериоца и Републичког

јавног правобранилаштва споразума који има својство извршне

исправе, имати значајне позитивне ефекте на ефикаснији рад

судова, који ће бити растерећени великог броја предмета, те да ће

ово довести и до значајне уштеде буџетских средстава.

Мирко Милорадовић

млађи саветник у Републичком јавном правобранилаштву

ОДБАЦИВАЊЕ ТУЖБЕ УСЛЕД АПСОЛУТНЕ

НЕНАДЛЕЖНОСТИ СУДА ЗА ПОВРАЋАЈ

ПОГРЕШНО НАПЛАЋЕНОГ ПОРЕЗА

У судској пракси често се јавља питање да ли је суд надлежан

да одлучује у ситуацији када је предмет тужбеног захтева повраћај

неосновано наплаћеног пореза, било да је у питању повраћај износа

на име главне пореске обавезе, или да је у питању повраћај неосно-

вано наплаћене камате.

Републичко јавно правобранилаштво, као законски заступник

Пореске управе, у свим парницама овог типа истицало је, у смислу

члана 16. а у вези са чланом 1. ЗПП-а, приговор апсолутне ненадле-

жности суда за поступање по предметним тужбама. Међутим, око

овог питања не постоји јединствени став судске праксе, тако да се

често дешава да, иако суд одбија да усвоји овакве тужбене захтеве

са образложењем да порески обвезник мора предходно исцрпети

сва правна средства која му стоје на располагању у управном и

управносудском поступку, и на тај начин остварити законом уста-

новљен пут за заштиту свог права на повраћај пореза (Одлука Врхо-

вног суда Србије Прев.87/07 од 22. новембра 2007. године), истом

пресудом често одбија приговор апсолутне ненадлежности као нео-

снован.

Наиме, ради разјашњења нашег става да суд није надлежан у

овим ситуацијама, треба поћи од чињенице да је целокупан посту-

пак утврђивања, наплате па и повраћаја више наплаћеног пореза ре-

гулисан Законом о пореском поступку и пореској администарцији

(„Службени гласник РС“, бр. 80/02, 27/03, 70/03 и 55/04). Овај закон


58

се примењује на све јавне приходе које наплаћује Пореска управа,

ако другим пореским законима није другачије уређено.

Чланом 3. став 2. наведеног закона предвиђено је да, ако овим

законом није друкчије прописано, порески поступак се спроводи по

начелима и у складу са одредбама закона којим се уређује општи

управни поступак. Тако, Пореска управа решава о појединачним

правима и обавезама пореског дужника из порескоправног односа,

доносећи пореско решење и закључак.

Одредбама члана 140. став 1. Закона о пореском поступку и

пореској администрацији прописано је да се против пореског упра-

вног акта, којим је одлучено о појединачним правима и обавезама

из порескоправног односа, може поднети жалба, док је ставом 3.

истог члана, предвиђено да се против коначног пореског управног

акта може покренути управни спор, ако законом није друкчије про-

писано. Рокови у којима Пореска управа мора да поступа у овим

стварима, крећу се у размаку од 30 до 60 дана. Тако, уколико прво-

степени орган сматра да има места усвајању жалбе и измени поре-

ског акта, о томе мора да донесе одлуку у року од 30 дана од дана

пријема жалбе. По жалби другостепени порески орган мора одлучи-

ти у року од 60 дана од дана предаје жалбе. Мишљења смо да цити-

ране законске одредбе говоре у прилог основаности истакнутог

приговора апсолутне ненадлежности парничног суда за решавање

предметних спорова.

Наиме, приликом одбијања истакнутог приговора апсолутне

ненадлежности, суд се руководи правном логиком да се, у конкрет-

ном случају, ради о захтеву за накнаду штете, за који постоји

надлежност суда у смислу члана 1. Закона о парничном поступку.

Међутим, сматрамо да, због економичности самог поступка, суд

треба да уважи истакнути приговор апсолутне ненадлежности, јер је

крајња последица судске одлуке којом одбија тужбени захтев за

повраћај неосновано наплаћеног пореза судским путем, то да, суд

упућује тужиоца да своја права мора предходно покушати да оства-

ри у законом прописаној управној процедури. Управо због тога што

тужиоци у овим стварима заобилазе правни пут предвиђен Законом

о пореском поступку и пореској администрацији, као специјалном

закону који уређује ову област, дешава се да њихов тужбени захтев

буде одбијен.

Број 3/2011

59

Постоје углавном два начина на који су постављени тужбени

захтеви у овим врстама спорова. Пре свега, често се тужбеним за-

хтевом потражује повраћај више наплаћеног пореза, а тужбени за-

хтев се формулише као накнада штете у виду измакле користи. Су-

дска пракса је углавном уједначена приликом решавања у овим

стварима, те су доношене одбијајуће пресуде, које су се базирале на

ставу да штета може бити надокнађена само ако је учињена наме-

рно или крајњом непажњом, да одговорност државе за евентуалну

штету претпоставља незаконитост у раду, као и узрочну везу изме-

ђу оваквог понашања и евентуалне штете коју оштећени трпи. При

томе, од свих постојећих чињеница које су биле у вези са конкре-

тним проузроковањем штете, правно је релевантна само она чиње-

ница, односно само онај узрок, који је адекватан насталој штети

(Одлука Врховног суда Србије Рев.1615/00 од 29. августа 2001.

године).

У оваквим случајевима, одговорност органа Републике Србије

за накнаду штете у смислу члана 172. Закона о облигационим одно-

сима не постоји, јер је цео поступак наплате пореза спроведен по

правилима управног поступка, односно по правилима Закона о по-

реском поступку и пореској администрацији. Како је изостао неза-

конит рад, односно, како нема противправности у раду државних

органа, који су радили по правилима Закона, а како се за правно ми-

шљење не одговара, суд у овом случају доноси одбијајућу пресуду.

Други правни колосек којим се устаје са овом тужбом базира

се на тврдњи да је погрешном наплатом пореза дошло до неоснова-

ног обогаћења на страни Пореске управе. Управо у овој ситуацији

се још јасније уочава потреба да се суд огласи ненадлежним и да

одбаци тужбу у овој врсти спора. Наиме, прескачући правне степе-

нице, предвиђене Законом о пореском поступку и пореској админи-

страцији, порески обвезници, као тужиоци, устају са оваквом туж-

бом, у тренутку када је пореско решење, којим им је утврђена поре-

ска обавеза, још увек на правној снази. Суочени са наведеном чиње-

ницом, судови одбијају као неоснован њихов тужбени захтев, којим

траже да се Пореска управа обавеже на повраћај уплаћеног пореза,

обзиром да првостепено решење, на основу кога је утврђена и на-

плаћена пореска обавеза, још увек није поништенo и којe, у смислу


60

члана 147. став 1. наведеног закона, представља пуноважан правни

основ.

Пошто у овом случају правни основ стицања није отпао, те не

постоји разлог на основу кога суд може обавезати туженог на по-

враћај пореза по основу стицања без основа, јасно је да је целисход-

није да суд одбаци тужбу и упути тужиоца да своја права претходно

покуша да оствари пред надлежним пореским органима и у пропи-

саном поступку.

Честа је оцена суда да у овим случајевима нема места одбаци-

вању тужбе услед апсолутне ненадлежности суда, јер је тужилац

покренуо парнични поступак сматрајући да је његово субјективно

право повређено, односно, да му је нанета штета услед незаконитог

рада државног органа. Сматрамо да овакава оцена суда представља

недовољан аргумент за одбијање приговора апсолутне ненадлеж-

ности у конкретним ситуацијама, јер према члану 186. став 3.

Закона о парничном поступку, суд није везан за правни основ

наведен у тужби, те има дискреционо право да га одреди другачије

него што је то тужилац учинио.

Мишљења смо да се оваквом камуфлажом правног основа то-

тално дезавуише правни пут предвиђен прописима, који уређују ову

материју, и на тај начин избегава и погрешно примењује материја-

лно право. Због тога, сматрамо да, суд у оваквим ситуацијама треба

да се огласи апсолутно ненадлежним, јер је пракса показала да, у

образложењу пресуде, којим одбија тужбене захтеве у овој врсти

спора, упућујући тужиоца да своја права заштити у складу са зако-

ном који специјално регулише овај поступак, суд заправо индирек-

тно указује да није надлежан да поступа у оваквим врстама споро-

вима.

Славица Јанковић


РЕОРГАНИЗАЦИЈА СТЕЧАЈНОГ ДУЖНИКА СА ОСВРТОМ

НА КОНВЕРЗИЈУ ПОТРАЖИВАЊА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ У

КАПИТАЛ СТЕЧАЈНОГ ДУЖНИКА

Реорганизација стечајног дужника, која је као правни институт

први пут уређена Законом о стечајном поступку („Службени гла-

сник РС“, бр: 84/04, 85/05 и 104/09) преузета је и у Закону о стечају,

који је објављен у „Службеном гласнику РС“ број 104/09, и ступио

на снагу 24. децембра 2009.године.

Нови Закон о стечају одредбом члана 1. став 4. предвиђа да се

под реорганизацијом подразумева намирење поверилаца према

усвојеном плану реорганизације и то: редефинисањем дужничко-

поверилачких односа, статусним променама дужника или на други

начин који је предвиђен планом реорганизације.

Члан 155. Закона предвиђа да се реорганизација спроводи ако

се тиме обезбеђује повољније намирење поверилаца у односу на

банкрот, а посебно ако постоје економско оправдани услови за

наставак дужниковог пословања. Истим чланом предвиђено је да се

реорганизација спроводи према плану реорганизације, који се сачи-

њава у писаној форми, као и да план реорганизације може бити

поднет истовремено са предлогом за покретање стечајног поступка

(претходни стечајни поступак), и у том случају га може поднети

само стечајни дужник, или након отварања стечајног поступка, када

план поред стечајног дужника могу поднети и друга лица наведена

у члану 161. Закона.


62

У члану 156. Закона предвиђено је шта план реорганизације

мора да садржи, као и додатне услове које мора да садржи унапред

припремљени план реорганизације. Додатни услови овај план чине

сложенијим за његовог подносиоца у односу на план реоргани-

зације који по отварању стечајног поступка могу поднети лица

наведена у члану 161. Закона.

У члану 157. Закон предвиђа могуће мере које се могу предви-

дети планом реорганизасције чиме се учесницима у поступку даје

пуна слобода у избору мера које ће омогућити боље задовољење

њихових интереса, односно довести до бољег намирења њихових

потраживања.

Мере посредством којих се спроводи реорганизација стечајног

дужника опредељују се вољом већинских поверилаца и она се иска-

зује прихватањем плана реорганизације којим се обезбеђује најви-

ши могући степен задовољења њихових интереса.

Реорганизација, као могући правац стечајног поступка, у пра-

кси је мање заступљена од банкрота, пре свега због тога што је мали

број стечајних дужника чији је опоравак у неком будућем време-

нском периоду реално могућ, уз истовремено испуњење обавеза

које се тичу дужниковог дуга према стечајним повериоцима.

Република Србија, као стечајни поверилац, у великом броју

случајева је и највећи, или један од највећих поверилаца, па је

чешће од других поверилаца у ситуацији да, када стечајни поступак

иде у правцу реорганизације, врши избор мера које ће реорганиза-

цијом стечајног дужника на најбољи начин задовољити њене инте-

ресе.

Ако се већински повериоци определе за конверзију потражи-

вања у капитал стечајног дужника, то опредељење као мера се може

предвидети планом реорганизације. Уколико такво опредељење

искаже Република Србија, планом реорганизације се може предви-

дети да потраживања Републике Србије, које обухвата дуг по осно-

ву јавних прихода, буде конвертовано у капитал Републике Србије

у привредном друштву над којим је отворен поступак стечаја.

У том случају, сагасност на предлог плана реорганизације

којим је предвиђена конверзија потраживања Републике Србије у

капитал Републике Србије, у форми закључка даје Влада Републике

Србије.

Број 3/2011

63

Републичко јавно правобранилаштво, као законски заступник

Републике Србије на рочишту на коме се гласа о наведеном плану,

гласа за или против усвајања плана реорганизације, све у зависно-

сти од садржине закључка који доноси Влада.

На рочишту за разматрање предлога плана реорганизације, сте-

чајни судија доноси решење којим потврђује усвајање плана реор-

ганизације или констатује да план није усвојен.

По правноснажности решења о потврђивању усвајања плана

стечајни поступак се обуставља, а усвојени план реорганизације

доставља регистру привредних субјеката који је дужан да обезбеди

трајну доступност плана реорганизације свим трећим лицима. Усво-

јени план представља извршну исправу и сматра се новим уговором

за измирење потраживања која су у њему наведена (члан 167. став

1. Закона).

Доношењем решења о потврђивању усвајања плана реоргани-

зације престају све последице отварања стечјног поступка, а у

називу дужника брише се ознака „у стечају“.

У складу са закључком Владе којим је дата сагласност на пре-

длог плана реорганизације и плана реорганизације чије је усвајање

потврђено решењем стечајног суда, Република Србија, као повери-

лац, са привредним друштвом – дужником закључује уговор о

конверзији потраживања у капитал Републике Србије у том привре-

дном друштву. У уговору се констатује потраживање повериоца

према дужнику и износ потраживања који је евидентиран у посло-

вним књигама дужника. На основу уговора, односно потписом уго-

вора потраживање повериоца према дужнику конвертује се у капи-

тал дужника и постаје власништво Републике Србије. На основу

уговора о конверзији потраживања Република Србија може да по-

стане и стопроцентни власник капитала привредног друштва –

дужника, односно власник свих акција у ком случају долази до

статусних промена тако што отворено акционарско друштво постаје

затворено (једночлано) акционарско друштво.

Конвертовањем потраживања Републике Србије долази до

повећања акционарског капитала привредног друштва – дужника,

што налаже обавезу измене постојећег или доношења новог осни-

вачког акта које може донети само скупштина акционара, па у том


64

смислу Република Србија као једини акционар одређује лице које

представља скупштину.

Скупштина акционара доноси нову одлуку о организовању

друштва као и нови оснивачки акт који, сагласно одредби члана

185. Закона о привредним друштвима, може да садржи имена и

адресе првог директора, односно чланова првог управног одбора.

Формирањем органа који врше управну и пословодну функцију,

привредно друштво које је организовано на описани начин наста-

вља делатност у складу са Законом о привредним друштвима. При-

вредно друштво стиче својство правног лица уношењем података о

том друштву у Регистар који се води на начин прописан Законом

којим се уређује регистрација привредних субјеката.

Уговор о конверзији пореског потраживања у трајни улог

Републике Србије у капиталу дужника сматра се реализованим када

се сагласно извршеној конверзији потраживања изврши упис Репу-

блике Србије као акционара код дужника у одговарајући Регистар и

пренесу акције на власнички рачун Републике Србије код Центра-

лног регистра депоа и клиринга хартија од вредности А.Д. Београд.

Законом о стечају, чланом 171, предвиђено је да током спрово-

ђења усвојеног плана реорганизације сви повериоци на које се план

односи имају право на информисање и приступ актима субјекта

реорганизације, у складу са одредбама Закона којим се уређеују

привредна друштва које се односе на право акционара на информи-

сање и приступ актима друштва, а одредбом члана 172. да потра-

живања поверилаца утврђена планом реорганизације престају

испуњењем свих обавеза стечајног дужника предвиђених планом.

Предраг Ковачевић


МОГУЋНОСТ ИЗИГРАВАЊА ПОВЕРИЛАЦА ЗБОГ ПРАВНЕ

ПРАЗНИНЕ У ЗАКОНУ О ПРИВРЕДНИМ ДРУШТВИМА

Закон о привредним друштвима („Службени гласник РС“, број

125/04) уређује поступак ликвидације привредних друштава на на-

чин који даје могућност њиховим несавесним власницима да изи-

грају повериоце тако што ће привредна друштва избећи да измире

дуговања која имају према својим повериоцима.

Наиме, одредбама члана 347. Закона о привредним друштвима

је прописано да се ликвидација привредног друштва спроводи када

друштво има довољно средстава за покриће свих својих обавеза,

одредбама члана 348. да се она спроводи одлуком ортака, чланова

или акционара друштва, а одредбама члана 353. је прописано да у

поступку ликвидације делатности послове привредног друштва

воде лица која су имала иста овлашћења и пре ликвидације, ако

друштво не изабере друго лице, односно, ова лица су ликвидациони

управници, што значи да власници привредних друштава сами

одређују ко ће бити ликвидациони управник.

Такође, закон одредбама члана 350. и 351. прописује да је при-

вредно друштво у ликвидацији у обавези да обавести повериоце о

одлуци о ликвидацији и да их позове да у одређеном року пријаве

потраживања.


66

Међутим, у пракси се дешава да поједини власници привре-

дних друштава злоупотребљавају поступак ликвидације ради изи-

гравања поверилаца на тај начин што покрену поступак ликвида-

ције, позову повериоце да пријаве потраживања, а затим избегавају

да, на адреси коју су у обавештењу о поступку ликвидације означи-

ли као адресу на коју ће повериоци достављати пријаве, те пријаве и

приме. Након што протекне рок за подношење пријава, они сачиња-

вају извештај о спроведеном поступку ликвидације у којем наводе

да у поступку ликвидације није било пријава потраживања, те кон-

статују да привредно друштво нема неизмирених дуговања, након

чега се спроводи брисање друштва из Регистра привредних субје-

ката. Закон не предвиђа ефикасно правно средство којим би се

повериоци заштитили од оваквог несавесног понашања неких вла-

сника привредних друштава.

Републичко јавно правобранилаштво је у пракси наилазило на

овакве ситуације. Као пример наводимо да је привредно друштво

наплатило од Републике Србије одређени новчани износ на основу

правоснажне и извршне пресуде Трговинског суда у Београду, која

је касније укинута од стране Врховног суда, и враћена на поновни

поступак. Међутим, док је парнични поступак трајао, то привредно

друштво је покренуло поступак ликвидације.

Законски заступник Републике Србије је, у законом прописа-

ном року, пријавио потраживање, у износу који је наплаћен на осно-

ву поменуте пресуде, пославши пријаву потраживања на адресу која

је на сајту Агенције за привредне регистре, у оквиру обавештења о

покретању поступка ликвидације, означена као адреса на коју пове-

риоци морају послати пријаве својих потраживања. Али, и поред

више покушаја, привредно друштво у ликвидацији није примало

пријаву. Пријава се увек враћала са назнаком да је предузеће затво-

рено и да не ради, па је очигледно да је власник привредног друш-

тва, који је уједно био и ликвидациони управник, свесно избегавао

да прими пријаву потраживања како би изиграо повериоца и онемо-

гућио га да наплати своје потраживање.

Како је поменуто привредно друштво у дужем временском пе-

риоду било неликвидно, а избегавало је да, као што смо то већ иста-

кли, прими пријаву потраживања, Трговинском суду у Београду смо

поднели предлог за покретање стечајног поступка над њим, јер су зa

Број 3/2011

67

тo били испуњени услови, обзиром да смо учинили вероватним по-

стојање свог потраживања, привредно друштво је у дужем времен-

ском периоду било неспособно за плаћање, а истакли смо да оно и

убудуће неће моћи да испуни своје обавезе према повериоцима, јер

и већ постојеће обавезе не испуњава, како због неликвидности, тако

и због намерног одбијања и избегавања да уопште и прими пријаве

потраживања у поступку ликвидације.

Трговински суд у Београду је својим решењем Ст-221/06 од

4. августа 2006. године овај предлог за покретање стечајног посту-

пка одбацио као недозвољен, са образложењем да повериоци при-

вредног друштва у ликвидацији немају овлашћење за подношење

предлога за покретање стечајног поступка, већ да они само могу

поднети пријаву потраживања, а ликвидациони управник је дужан

да, ако утврди да имовина привредног друштва није довољна за то,

да се подмире сва потраживања поверилаца, одмах обустави посту-

пак ликвидације и покрене поступак стечаја, сходно одредбама

члана 358. став 1. Закона о привредним друштвима.

У жалби изјављеној против наведеног решења смо истакли да

би уским тумачењем наведене законске одредбе од стране суда при-

вредном друштву било омогућено да изигра повериоце, а да би пре-

длагачу Републици Србији на тај начин била ускраћена правна за-

штита пред судом од оваквог противправног поступања ликвидаци-

онoг управника.

Међутим, Виши трговински суд је решењем Пвж-768/2006 од

11. септембра 2006. године потврдио побијано решење, са образло-

жењем да је у поступку ликвидације једино овлашћено лице за по-

кретање стечајног поступка ликвидациони управник, те да за преду-

зећа у ликвидацији не важе одредбе члана 40. Закона о стечајном

поступку („Службени гласник РС“, број 84/04), које регулишу круг

овлашћених лица и услове за покретање поступка стечаја над

правним лицима која нису у поступку ликвидације.

Такође, другостепени суд је истакао и да евентуално предузи-

мање радњи у циљу изигравања поверилаца од стране ликвидацио-

ног управника може једино утицати на његову одговорност за ште-

ту коју проузрокује у вршењу својих дужности, у смислу одредби

члана 363. Закона о привредним друштвима. У вези са наведеним

истичемо да је тачно да је одредбама наведеног законског члана


68

прописано да ликвидациони управник одговара за штету који у оба-

вљању своје дужности причини повериоцима, али то је за повери-

оце слаба утеха, ако се има у виду неефикасност принудне судске

наплате потраживања по судским пресудама када су дужници физи-

чка лица, која је код нас више правило него изузетак.

Очигледно је да су због ове правне празнине повериоци препу-

штени савести власника привредних друштава, те да они немају

ефикасан правни инструмент заштите у случају да власници при-

вредних друштава не одоле искушењу и покушају да их кроз посту-

пак ликвидације изиграју.

Законодавац је препознао овај проблем па је одредбама члана

527. новог Закона о привредним друштвима („Службени гласник

РС“, број 30/11), чија примена почиње 01. фебруара 2012. године,

прописао да покретање ликвидације не спречава одређивање и

спровођење извршења против друштва у ликвидацији нити вођење

других поступака који се воде против друштва у ликвидацији, а

прописано је и да повериоци друштва у ликвидацији могу поднети

предлог за покретање стечаја и током трајања ликвидације.

СУДСКА ПРАКСА

Број 3/2011

71

УТВРЂИВАЊЕ ПРАВА СВОЈИНЕ РЕПУБЛИЧКОГ ФОНДА

ПЕНЗИЈСКОГ И ИНВАЛИДСКОГ ОСИГУРАЊА НА

НЕПОКРЕТНОСТИМА РЕХАБИЛИТАЦИОНИХ ЦЕНТАРА

Чињеница да је правни претходник Републичког фонда пе-

нзијског и инвалидског осигурања улагао средства својих оси-

гураника у изградњу објеката здравствене установе Рехабили-

тационог центра ... је без утицаја на стицање права својине, с

обзиром да су средства давана ради реализације Програма за

развој и унапређење инвалидске заштите и стварања матери-

јалних услова за превенцију инвалидности, рехабилитацију и

запошљавање инвалида рада, на основу кога су средства прено-

шена Рехабилитационом центру ... .

Из образложења:

Уговором о обезбеђивању материјалне основе за унапређење

инвалидске заштите, превенцију инвалидности и рехабилитацију,

од 11. јуна 1974. године, предвиђено је да је првотужени Рехабили-

тациони центар ... дужан да врати средства ако их ненаменски

троши, што јасно указује на чињеницу да правни претходник тужи-

оца није улагао средства ради стицања својине на објектима тужене.

Стога је неоснован жалбени навод тужиоца да је стекао својину

применом члана 22. Закона о основама својинскоправних односа,

јер се у конкретном случају није радило о стицању својине по осно-

ву градње.

Поред тога, жалбени наводи којима се указује да је тужилац

својом одлуком од 6. јуна 2010. године изменио сваку раније донету

одлуку о додели средстава брисањем речи „без обавезе враћања“ је

без значаја, јер се овом одлуком није могло изменити постојеће

правно стање у периоду од 1970. до 1977. године, када су додељи-

вана средстава без обавезе враћања.

(из пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж-3740/10 од

15. септембра 2011. године)

ПРИРЕДИО: Зоран Божовић,



72

НАКНАДА ЗА ЗЕМЉИШТЕ КОЈЕ У ПРИРОДИ –

НА ТЕРЕНУ ПРЕДСТАВЉА УЛИЦУ

Власник земљишта коме је решењем надлежног органа

одобрена парцелација земљишта на грађевинске плацеве које је

потом продао дужан је да свакој парцели обезбеди прилаз, па му

не припада накнада за земљиште које је планом парцелације

одређено за улицу.


Првостепеном пресудом обавезани су тужени Република

Србија, Општина ... и други, да солидарно тужиоцу М.Р. на име

накнаде за заузето земљиште исплате износ од 4.630.029,оо динара,

а тужиоцу М.Ј. износ од 4.261.971,оо динара, као и трошкове

парничног поступка у износу од 856.225,оо динара.

Другостепеном пресудом одбијене су као неосноване жалбе

тужених и потврђена првостепена пресуда.

Врховни касациони суд одлучујући по изјављеној ревизији

Републике Србије и Општине ... преиначује пресуде другостепеног

и првостепеног суда и пресуђује тако што одбија тужбени захтев

тужилаца и обавезује их на накнаду парничних трошкова туженима.

Предмет тужбеног захтева у овој парници је накнада за

земљиште које у природи представља улице.

Нижестепени судови закључују да тужиоци имају право на

накнаду за улично земљиште у досуђеном износу, с образложењем

да тужени нису доказали чињеницу да је дошло до отпуштања

земљишта тужилаца. Право својине на спорном земљишту није

пренето са тужилаца на тужену Републику Србију. Како повраћај

земљишта које је предвиђено за улицу није могућ, а земљиште је

приведено намени, по израженом ставу нижестепених судова

власници имају право на накнаду за улично земљиште. Судови

досуђују накнаду тужиоцима у износима ближе наведеним у изреци

првостепене пресуде.

Ревизијски суд не прихвата правне ставове нижестепених

судова, и сматра да је захтев за исплату ове накнаде неоснован.

Број 3/2011

73

Решењем Општинског секретаријата за урбанизам, грађеви-

нске и комунално-стамбене послове одобрена је тужиоцу М.Р.

парцелација кат. парцеле број 1281, али је власник – корисник

планираних грађевинских парцела обавезан да пре извршене парце-

лације на терену реши имовинскоправне односе, планиране улице

која пролази преко предметне парцеле, и тако обезбеди приступ

новоформираним парцелама са јавног пута, односно улице. Неспо-

рна је чињеница да је и тужиоцу М.Ј. одобрена парцелација.

Тужиоци су продајом својих парцела морали купцима обезбе-

дити прилаз до продатих делова парцела, што значи да се испарце-

лисано земљиште не би могло продавати за изградњу стамбених

зграда без обезбеђеног прилаза за сваку парцелу (плац). Ради се о

земљишту које је након парцелације спроведене на захтев тужилаца

остављено на коришћење новим власницима, купцима парцела, ра-

ди обезбеђења прилаза новоформираним парцелама. Сами тужиоци

су, дакле, приликом парцелације оставили један део земљишта да

би нови власници могли да користе парцеле које су им продали ту-

жиоци. Самим тим, нису испуњени услови за усвајање тужбеног за-

хтева и обавезивање тужених за исплату накнаде за улично земљи-

ште ни по одредбама Закона о експропријацији, као ни по одре-

дбама Закона о облигационим односима којима је прописано правно

на накнаду штете. Нижестепени судови су погрешно применили

материјално право када су обавезали тужене да тужиоцима исплате

накнаду за улично земљиште у досуђеном износу на шта се ревизи-

јом основано указује.

Чињеница да спорни део земљишта који је обухваћен улицама

није изузет од тужилаца у поступку експропријације, те да им није

досуђена накнада за одузето земљиште, сама по себи не даје право

тужиоцима на накнаду за то земљиште. Извршеном парцелизацијом

тужена Општина ... није стекла право управљања и располагања

парцелама тужилаца. Парцелизација је спроведена на захтев тужи-

лаца и она представља технички поступак којим је омогућено тужи-

оцима располагање новоформираним парцелама и којима је било у

интересу да се формира улица ради обезбеђивања прилаза купцима

новоформираних парцела. Парцелизацијом земљишта остварена је

већа вредност парцела од оне која би била добијена да није изврше-

на парцелизација. Испарцелисано земљиште се очигледно могло


74

продавати за израдњу стамбених зграда само под условом да је за

сваку парцелу обезбеђен прилаз. Тужиоца су купцима дозволили

коришћење овог земљишта као пута, зато што су морали оставити

пут ономе ко купује парцелу ради уласка на саму парцелу. На тај

начин тужиоци су продали купцима право на коришћење прилазног

пута. Тужена Општина ... је прихватајући постојеће фактичко ста-

ње, наведени прилазни пут, коришћен већ од стране власника

парцела које су им продали тужиоци, са правом коришћења прила-

зног пута, само уредили ово земљиште опремајући га инфрастру-

ктуром.

С обзиром да је материјално право погрешно примењено,

Врховни касациони суд је усвојио ревизију тужених, преиначио

нижестепене пресуде тако што је одбио захтев тужилаца у целини

као и захтев за накнаду трошкова и одлучио као у изреци под 1. У

смислу члана 407. став 1. Закона о парничном поступку.

(из пресуде Врховног касационог суда Рев-1140/10 од 14. окто-

бра 2010. године)

ПРИРЕДИЛА: Славица Јанковић,


Број 3/2011

75

ПРАВНИ РЕЖИМ ПОЉОПРИВРЕДНОГ ЗЕМЉИШТА

Корисник пољопривредног земљишта у државној својини

дужан је да води евиденцију о пољопривредном земљишту. Ми-

нистарство надлежно за послове пољопривреде одлучује о да-

љем располагању земљиштем у случају престанка права кори-

шћења, односно стечаја или ликвидације корисника пољопри-

вредног земљишта.


Пољопривредно земљиште може бити у својини земљорадни-

чке задруге, друштвена својина или државна својина. Уколико се

ради о пољопривредном земљишту у друштвеној или државној

својини на коме земљорадничка задруга има право коришћења,

режим располагања регулисан је Законом о претварању друштвене

својине на пољопривредном земљишту у друге облике својине и

Законом о пољопривреном земљишту.

Законом о претварању друштвене својине на пољопривредном

земљишту у друге облике својине прописано је да, када се ради о

пољопривредном земљишту у државној својини, корисник је обаве-

зан да води евиденцију о пољопривредном земљишту. Предузеће

које престане да користи пољопривредно земљиште дужно је да о

томе обавести Министарство надлежно за послове пољопривреде.

У случају ликвидације или стечаја предузећа пољопривредно

земљиште преноси се на управљање Министарству надлежном за

послове пољопривреде до доношења одлуке о давању на коришће-

ње другом субјекту. Одредбом члана 94. Закона о пољопривредном

земљишту предвиђено је да се даном ступања на снагу овог закона

пољопривредно земљиште преноси на управљање Министарству до

доношења одлуке о давању у закуп.

(из пресуде Привредног апелационог суда, Пж-5243/10 од

11. новембра 2010. године)

ПРИРЕДИЛА: Марјана Станковић,



76

НЕПОСТОЈАЊЕ ПРАВА НА НАКНАДУ ШТЕТЕ

ЗБОГ ВОЂЕЊА КРИВИЧНОГ ПОСТУПКА

Лице које је ослобођено од оптужбе у кривичном поступку

нема право на накнаду штете због вођења кривичног поступка.


Тужилац је био у радном односу у Министарству унутрашњих

послова (полицајац) у периоду од 1982. до 1994. године. Решењем

функционера престао му је радни однос јер више није испуњавао

услове за пријем у МУП из члана 34. став 1. тачка 2. у вези члана

45. Закона о унутрашњим пословима (због покренутог кривичног

поступка за кривично дело које се гони по службеној дужности).

Решењем истражног судије Општинског суда у Новом Саду покре-

нута је истрага против тужиоца због основане сумње да је извршио

кривично дело недозвољене трговине. У кривичном поступку пра-

вноснажном пресудом тужилац је ослобођен оптужбе. У радном

спору Врховни суд Србије је поводом истакнутог захтева за зашти-

ту законитости преиначио нижестепене пресуде па је одбио тужбе-

ни захтев тужиоца којим је тражио поништај решења о престанку

радног односа и реинтеграцију.

Право на накнаду штете због грешке државног органа ре-

гулише Устав (члан 25. раније важећег Устава Републике Србије,

који је био на снази у време настанка односа) и члан 172. Закона о

облигационим односима. Услов за одговорност државе је незаконит

или неправилан рад државног органа или службеника. Закон о

кривичном поступку као специјални пропис нормира случајеве из

кривичног поступка у којима оштећено лице има право на накнаду

штете. У кривичној материји право на накнаду штете због неопра-

вдане осуде има лице које је ослобођено од оптужбе или оптужба

одбијена поводом изјављеног ванредног правног лека и због

неоснованог притвора (сада члан 556. Законика о кривичном посту-

пку, а раније члан 533. Закона о кривичном поступку). Из цитиране

одредбе произилази да лице које је ослобођено од оптужбе у

редовном поступку (као у овом случају) нема право на накнаду

штете због вођења кривичног поступка. Поступци полицијских

Број 3/2011

77

органа, јавног тужиоца, истражног судије и судије на претресу у

случају постојања основа сумње и основане сумње да је извршено

кривично дело, ако су предузети по правилима процедуре коју

прописују Закон о унутрашњим пословима и Закон о кривичном

поступку, не представљају основ за накнаду материјалне или не-

материјалне штете јер су засновани на закону.

Из истакнутих разлога, правилно је становиште другостепеног

суда да само вођење кривичног поступка који је окончан доноше-

њем ослобађајуће пресуде, не представља доказ незаконитог рада

јавног тужиоца и суда.

Одлуком Врховног суда Србије одбијен је тужбени захтев

тужиоца којим је тражио поништај решења о престанку радног

односа. С обзиром да у радњама парничног суда нема противпра-

вности (различито судско тумачење не може се квалификовати као

незаконит и неправилан рад), то нису испуњени услови за накнаду

штете ни по општим правилима. Уставни суд је у више наврата

оцењивао уставност и законитост члана 45. у вези члана 34. раније

важећег Закона о унутрашњим пословима и није их прогласио неу-

ставним или незаконитим. Примена тих специјалних правила у вези

радноправног статуса запослених у полицији, није противправна, и

не представља основ за накнаду штете.

Такође су неосновани ревизијски наводи да држава одговара

по члану 172. Закона о облигационим односима зато што је штета

настала прекорачењем, злоупотребом и погрешном применом датих

овлашћења што се може квалификовати као неправилан рад

државног органа. Под "неправилношћу" се сматра поступање које је

противно стандардима и правилима "добре службе". Тужилац не

објашњава (нити доказује) у чему се састоји неправилан рад

полицијских и правосудних органа, да би држава одговарала по

општим правилима о одговорности за штету.

(из пресуде Врховног касационог суда Рев-1537/10 од 7. априла

2010. године.)

ПРИРЕДИО: Јован Продановић,



78

ОКОЛНОСТИ РЕЛЕВАНТНЕ ЗА ОДМЕРАВАЊЕ ВИСИНЕ

НАКНАДЕ НЕМАТЕРИЈАЛНЕ ШТЕТЕ ЗБОГ

НЕОСНОВАНОГ ЛИШЕЊА СЛОБОДЕ

Околност да ли је оштећени користио институт рехабили-

тације из члана 561. Законика о кривичном поступку релева-

нтна је приликом одлучивања о висини нематеријалне штете

због неоснованог притвора.


Накнада нематеријалне штете представља сатисфакцију којом

се ублажавају поремећаји у духовној сфери оштећеног. Она није

цена бола који се трпи и не представља супституцију имовинских

вредности уместо личних добара. Новцем, као општим мерилом

вредности оштећеном се омогућује да прибави себи извесну при-

јатност, радост уживања или неко задовољство у најширем смислу

речи тако да се у његов психички живот унесе један позитиван и

активан елемент насупрот болу који је трпео. Новчана свота у циљу

обештећења оштећеног зависи од више фактора и околности слу-

чаја.

За накнаду нематеријалне штете због неоснованог лишења сло-

боде најрелевантнији фактори су време боравка у притвору, услови

боравка и хуманост затворских услова, понашање затворског осо-

бља, наношење вербалних и реалних увреда и тортура, недостатак

радног ангажовања, али то нису једине околности које се морају

узети у обзир. На висину накнаде утиче и врста кривичног дела које

је било предмет истраге, објављивање у средствима јавног инфор-

мисања, коришћење средстава рехабилитације и чињеница да ли је

оштећени захтевао објављивање пресуде на основу саопштења

после неоправданог притвора, животно доба лица које је неосно-

вано лишено слободе и његово породично стање, занимање, дру-

штвена активност, ранији живот, неосуђиваност, ограничење у

напредовању у служби, омаловажавање или неприхватање у месту

пребивалишта и радној средини као и друге околности.

Број 3/2011

79

У конкретном случају, судови су правилно вредновали дужину

трајања неоснованог притвора, затворске услове, породичне прили-

ке тужиоца, негативне натписе у штампи и последице које је имао

после изласка из притвора. Међутим, судови нису ценили да је ту-

жилац по сопственом исказу датом у истражном поступку већ био

осуђиван за кривично дело, те да није користио у циљу обештећења

институт рехабилитације из члана 561. Законика о кривичном по-

ступку, по коме ће се на захтев оштећеног лица у случају нео-

правдане осуде и неоснованог лишења слободе, ако је случај

приказан у средствима јавног информисања, па је тиме дошло до

повреде угледа тог лица, објавити у новинама или другом јавном

средству информисања саопштење о одлуци из које произилази

неоснованост лишења слободе.

(из пресуде Врховног касационог суда Рев-347/10 од 25. фебру-

ара 2010. године)




80

ПИСАНИ СПОРАЗУМ СТРАНАКА

КАО КОНАЧНА СИТУАЦИЈА

Писани споразум закључен након примопредаје радова

између наручиоца и извођача радова из уговора о грађењу, који

садржи све елементе које према члану 119. Посебних узанси о

грађењу треба да садржи коначни обрачун, иако није означен

називом коначни обрачун, фактички представља коначни обра-

чун, па сачињавањем таквог споразума и исплатом у њему

исказаног дуга престаје обавеза наручиоца према извођачу ра-

дова, те извођач радова не може захтевати исплату разлике у

цени као дуга који није био исказан у споразуму - коначној

ситуацији.


Одредбом члана 118. Посебних узанси о грађењу прописано је

да се коначним обрачуном обухватају сви радови изведени на осно-

ву уговора, укључујући и непредвиђене накнадне радове које је

извођач био дужан или овлашћен да изведе без обзира да ли су ра-

дови обухваћени привременим ситуацијама.

Одредбом члана 119. Посебних узанси о грађењу прописано је

шта садржи коначни обрачун, па тако исти садржи вредност изве-

дених радова према уговореним ценама, износ разлике у цени,

износ исплаћен по основу ситуација, коначан износ који извођач

треба да прими или врати по неспорном делу обрачуна, износ цене

коју наручилац задржава за отклањање недостатака, податак да ли

је објекат завршен у уговореном року, а ако није колико износи

прекорачење рока, податак о томе који уговарач по ком основу и у

ком износу захтева исплату уговорне казне и накнаду штете, као и

њихове оспорене и неоспорене износе, укупна износ цене изведених

радова и податке о другим чињеницама о којима није постигнута

сагласност овлашћених представника уговарача.

Број 3/2011

81

Протоколом који је сачињен након примопредаје радова, тужи-

лац и тужени су регулисали њихов правни и финансијски однос у

целини у погледу извођења грађевинских радова, чиме правилно

првостепени суд закључује да Протокол садржи све елементе кона-

чног обрачуна, у смислу цитираних норми Посебних узанси о гра-

ђењу. Неспорно је да предметно потраживање тужиоца на име

разлике у цени није садржано у самом споразуму, иако коначни

обрачун према члану 119. Посебних узанси о грађењу нарочито

треба да садржи такав податак. Међутим, полазећи од тога да пре-

дметни Протокол као коначна ситуација, односно као коначни обра-

чун, представља начин уређења међусобних права и обавеза по

основу изведених радова из уговора о грађењу и износа новчаних

средстава које је тужени остао дужан тужиоцу по основу уговора и

анекса на које су се странке позвале, то се има прихватити да је на

дан закључења Протокола дуг туженог износио 4.413.487,00 динара,

а који је неспорно плаћен тужиоцу. Сачињавањем коначног обрачу-

на и исплатом дугованог у том обрачуну исказаног, престала је

обавеза туженог према тужиоцу, па је и тужбени захтев за исплату

разлике у цени, као елемента који није био садржан у коначном

обрачуну странака, неоснован.

Неосновано се жалбом тужиоца оспорава закључак првостепе-

ног суда о правној природи самог Протокола, те указује да исти не

може представљати коначни обрачун предвиђен чланом 118. Посе-

бних узанси о грађењу. Насупрот жалбеним наводима тужиоца, и

поред тога што предметни протокол није означен називом коначни

обрачун, не значи да у фактицитету то и није. Ценећи садржину са-

мог споразума, односно да исти садржи све елементе које према

Посебним узансама о грађењу садржи и коначни обрачун, а полазе-

ћи од тога да су истим парничне странке утврдиле обим права и

обавеза из основног уговора који су закључиле, а потом и анекса

тог уговора, овај суд прихвата правни закључак првостепеног суда

да Протокол треба изједначити са коначним обрачуном. Ово утоли-

ко пре што тужилац није наводио, нити доказивао, да је након сачи-

њавања Протокола, у периоду од неколико година, икада позивао

туженог да сачине коначни обрачун, ако је сматрао да Протокол то

није. При томе, тужилац је захтев за исплату разлике у цени истакао

пре закључења поменутог протокола, па је тужилац потраживање


82

по основу разлике у цени могао да искаже у наведеном протоколу,

као коначном обрачуну потраживања и дуговања парничних

странака. Тужилац то није учинио, већ је са тужиоцем закљученим

протоколом коначно регулисао права и обавезе из правног односа

насталног из уговора о грађењу, због чега нема право да накнадно

захтева исплате утужене разлике у цени.

(из пресуде Привредног апелациног суда 2 Пж-10678/10 од

14. јула 2011. године)



Број 3/2011

83

НАКНАДА ШТЕТЕ НАСТАЛА ЗБОГ ПОВРЕДЕ НА РАДУ

Одредбом члана 164. Закона о раду предвиђено је да ако

запослени претрпи повреду или штету на раду или у вези са радом,

послодавац је дужан да му накнади штету, у складу са законом и

општим актом. Основ одговорности послодавца одређује се зависно

од порекла штете. Ако је штета настала због повреде на раду основ

одговорности послодавца може бити кривица или ризик пословања.

Услови одговорности су да је запослени претрпео штету, да ли

постоји узрочна веза између радње послодавца и штете и да не

постоје разлози за искључење одговорности. Када је штета настала

услед повреде узроци леже у пропустима да се осигурају безбедни

услови рада и тада се узрочност претпоставља (члан 173. Закона о

облигационим односима). Осим тога, могућа је и подела одговор-

ности за штету насталу на раду или у вези са радом. Ако запослени

претрпи повреду на раду, не само услед пропуста послодавца, него

и због сопственог пропуста, може остварити делимичну а не пуну

накнаду штете.

У конкретном случају, првостепени суд је пропустио да

утврди, да ли постоји узрочна веза између радње туженог и штете

коју је тужилац претрпео, односно да ли има пропуста тужене да се

осигурају безбедни услови рада код чињенице да су полицајци

распоређени на терену, поред редовних обавеза, обављали припре-

му огрева за загревање просторија у којима су боравили ради оба-

вљања свог задатка, при том имајући у виду да је тужена могла да

предвиди да рад у оваквим условима носи могућност повреде, те да

нема места примени члана 9. става 3. Закона о безбедности и здра-

вљу на раду. Исто тако, треба утврдити да ли је понашање тужиоца

у конкретној ситуацији допринело настанку штете и у ком обиму,

као и врсту и обим штете коју је тужилац претрпео критичном

приликом.

(из пресуде Апелационог суда у Нишу Гж-2863/10 од

29. марта 2010. године)

ПРИРЕДИЛА: Весна Марковић,



84

ПРЕСТАНАК РАДНОГ ОДНОСА ПРИМЕНОМ

ЧЛАНА 45. ЗАКОНА О УНУТРАШЊИМ ПОСЛОВИМА

Стога, имајући у виду изнето, престанак радног односа приме-

ном члана 45. Закона подразумева постојање радноправне одгово-

рности, али је та одговорност потпуно различита од кривичне одго-

ворности и бог тога радоправна одговорност не задире у претпо-

ставку невиности у кривичноправном смислу, да је свако невин док

се не докаже његова кривица, односно до доношења правноснажно

осуђујуће пресуде. Како пресуда К-1702/04 од 18. маја 2007. године

није правноснажна, то је неспорна презумција невиности тужиоца у

кривичноправном смислу. Тужиоцу је престао радни однос зато

што се нашао у одређеној кривичнопроцесној ситуацији, а не зато

што је кривично одговоран за инкриминисану радњу. Дакле, у

конкретном случају, не ради се о одговорности за кривично дело,

јер то може да утврђује само надлежни суд у кривичном поступку,

већ о испуњености посебних услова из члана 34. Закона о унутра-

шњим пословима и разлога за престанак радног односа из члана 45.

наведеног закона. Тренутком покретања кривичног поступка против

тужиоца због кривичног дела која се гоне по службеној дужности,

он је престао да испуњава услове за пријем на рад из члана 34. став

2. тачка 2. Закона о унутрашњим пословима, услед чега су се стекли

услови за престанак радног односа тужиоцу по члану 45. истог

закона, из којих разлога су побијане одлуке тужене о престанку

радног односа тужиоцу законите.

(из решења Врховног суда Србије РевII-451/08 од 29. априла

2008. године)

ПРИРЕДИЛА: Весна Марковић,


Број 3/2011

85

ДОЗВОЉЕНОСТ РЕВИЗИЈЕ И ПОВРЕДА ПРАВА НА

ПРИСТУП СУДУ У СМИСЛУ ЕВРОПСКЕ КОНВЕНЦИЈЕ ЗА

ЗАШТИТУ ЉУДСКИХ ПРАВА И ОСНОВНИХ СЛОБОДА

Није дозвољено изјављивање ревизије уколико вредност

спора до 22. јула 1994. није опредељена тако да након деноми-

нације новца, претварањем старог у нове динаре, прелази износ

од 15.000 нових динара, а овиме није повређено право на при-

ступ суду.


Суду у Стразбуру обратили су се подносиоци представке са

тврдњом да им је ускраћен приступ Врховном суду Србије у ситу-

ацији где према домаћем законодавству нису имали право да изјаве

ревизију.

Чињенично стање указује да је тужба поднета 1986. године и

да је вредност предмета спора означена у старим динарима. Од

момента подношења тужбе до момента пресуђења дошло је до де-

номинације новца, претварање старих у нове динаре. Имајући у

виду новонасталу ситуацију, Врховни суд Србије је 2001. године за-

узео правно схватање да, уколико су се странке сагласиле да измене

вреност спора најдаље до 22. јула 1994. године, тако да прелази ли-

мит од 15.000 нових динара, ревизија ће у тој ситуацији бити до-

звољена. Уколико није донета одлука првостепеног суда о промени

врености спора из старих у нове динаре, сматра се релавантим вре-

дност спора у старим динарима, онако како је и наведено у тужби.

Дакле, у ситуацији када није промењена вреност спора тако да

прелази лимит од 15.000 нових динара ревизија се не може изја-

вити. Врховни суд Србије је из тог разлога одбацио ревизију тужи-

лаца као недозвољену

Имајући у виду описано чињенично стање, суд у Стразбуру је

утврдио да нема повреде права подносиоца представке на приступ

суду у смислу члана 6 став 1. Конвенције за заштиту људских права

и основних слобода.


86

Суд је заузео мишљење узимајући у обзир суштину Врховног

суда Србије, који је у потпуности овлашћен да одбаци сваку

ревизију коју сматра недозвољеном. Мишљење суда у Стразбуру

засновано је на самој суштини Врховног суда који је овлашћен да се

бави стварима од изузетне важности. У конкретном случају пости-

гнута је разумна сразмера између употребљених средстава и циља

коме се тежило. Дакле, тужиоцима није ускраћен приступ суду

уколико је Врховни суд Србије утврдио да ревизија није дозвољена

у предметном поступку.

(из пресуде Европског суда за људска права у Стазбуру од

21. јуна 2011. године, случај Добрић против Србије)

ПРИРЕДИЛА: Марјана Станковић,


Број 3/2011

87

СЕНТЕНЦЕ1

1. СТВАРНО ПРАВО

Повраћај непокретности у друштвеној својини

Уколико је непокретност постала друштвено средство без пра-

вног основа њено враћање се може тражити у року од 5 година по-

чев од дана сазнања за ово, а најкасније у року од 10 година, сходно

члану 226. Закона о удруженом раду.


19. маја 2011 године)

Стицање права својине на основу улагања

Уколико је непокретност стечена из средстава које је обезбе-

дио тужилац, не може се стећи право својине на истој уколико је

циљ изградње био остваривање програма развоја и унапређења ин-

валидске заштите и стварање материјалних услова за превенцију

инвалидности, рехабилитацију и запошљавање инвалида рада. Да-

кле кључан је карактер улагања тужиоца, који није био усмерен на

стицање права својине на непокретностима, већ остваривање про-

грама развоја и унапређења инвалидске заштите


25. јануара 2011 године)

1 ПРИРЕДИЛИ: Славица Јанковић, заменик републичког јавног правобраниоца; Бојан

Буха, млађи саветник у Републичком јавном правобранилаштву; Марјана Станковић,

саветник у Републичком јавном правобранилаштву; Јован Продановић, самостални саве-

тник у Републичком јавном правобранилаштву.


88

Ништавост уговора о располагању

непокретности у државној својини

Ништав је уговор о регулисању међусобних права и обавеза

чији је предмет непокретност у својини Републике Србије, који је

закључен без сагласности Владе Републике Србије. О располагању

непокретности у државној својини одлучује Влада Републике Срби-

је, те је сваки уговор закључен без њене сагласности ништав а

сходно одредби члана 8. Закона о средствима у својини Републике

Србије. Уговор о прибављању и отуђењу непокретности из државне

својине који користе органи територијалних јединица закључује у

име Републике Србије директор Дирекције за имовину Републике

Србије или лице које он овласти.

(из пресуде Окружног суда у Зајечару Гж- 2909/07 од 11. се-

птембра 2008. године)

Савесност прибавиоца права својине на возилу

Ценећи да ли је тужилац, као купац моторног возила, био саве-

стан, односно да ли је предузео све потребне радње ради провере да

ли на предмету продаје има правних недостатака, мора се узети у

обзир чињеница да је он као саобраћајни полицајац, односно слу-

жбеник Министарства унутрашњих послова, имао могућност и оба-

везу да изврши проверу свих околности везаних за порекло возила,

односно он се за своје пропусте не може позвати на пажњу просе-

чног или обичног грађанина.

(из пресуде Врховног касационог суда Рев2-1326/10 од 10. ма-

рта 2011. године)

Број 3/2011

89

ОБЛИГАЦИОНО ПРАВО

Проузроковање штете

Измена прописа и незаконит и неправилан

рад државног органа

Како су органи тужене државе у време привременог одузивања

возила од тужиоца поступали у складу са одредбама Уредбе која је

била на снази, то се не може сматрати да је њихов рад био незако-

нит и неправилан, без обзира на чињеницу да је потом прекршајни

поступак који је покренут према тужиоцу обустављен због ступања

на снагу одредби Уредбе које су повољније за тужиоца, па тужена

не може бити одговорна за штету коју је тужилац евентуално пре-

трпео у висини изгубљене добити.

(из пресуде Апелационог суда у Београду Гж-8527/10 од 6. јуна

2011. године)

Вођење кривичног поступка и одговорност за штету

Не сматра се назаконитим или неправилним радом државних

органа покретање и вођење кривичног поступка код постојања

основане сумње да је учињено кривично дело, као ни изношење

правног става и процене у обављању службене дужности.

(из пресуде Апелационог суда у Београду Гж-14356/10 од

25. маја 2011. године)


90

Непостојање одговорности за

погрешно правно тумачење прописа

Орган који поступа у оквиру датог овлашћења није одговоран

за штету која настане у одговарајућем поступку услед погрешне

примене прописа као последице погрешног правног тумачења

прописа.

(из пресуде Апелационог суда у Београду Гж-5830/10 од 18. ма-

ја 2011. године)

Одговорност за изгубљену добит услед више силе

Наступање више силе као околности која је довела до немо-

гућности испуњења уговора искључује одговорност за накнаду ма-

теријалне штете по основу изгубљене добити. Потпадање одређеног

простора под режим државне границе сматра се вишом силом.

(из иресуде Врховног касационог суда, Рев-840/10 од 18. нове-

мбра 2010. године)

Накнада штете услед неоснованог лишења слободе

Ранија осуђиваност лица неосновано лишеног слободе, те

врста кривичног дела која је лицу стављена на терет у кривичном

поступку, утичу на висину новчане накнаде која том лицу припада

за претрпљену нематеријалну штету услед неоснованог лишења

слободе.

(из пресуде Врховног Касационог суда, Рев.1649/10 од 8. јуна

2011. године.)

Број 3/2011

91

Остали извори облигација

Адвокат нема право на посебну награду

на име пријема решења о задржавању

Тарифом о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката је

прописано за које радње бранилац осумњиченог има право на на-

граду, а у које радње није сврстана и радња пријема решења о задр-

жавању осумњиченог, а ова радња не може се подвести ни под ра-

дњу разгледања списа.

(из пресуде Вишег суда у Београду Гж-19656/10 од 23. марта

2011. године)

Застарелост

Застарелост инвалидских примања

Инвалидска примања застаревају за три године од доспелости

сваког појединог давања, сходно члану 372. став 1. у вези са чланом

379. ст. 2. Закона о облигационим односима. Инвалидска примања

имају карактер повремених потраживања јер се према члану 28.

Закона о основним правима бораца, војних инвалида и породица

палих бораца одређују у месечним износима и у смислу члана 71

истог закона исплаћују по истеку месеца за који се исплата врши.

(из решења Врховног касационог суда, Рев-3543/10 од 26. ја-

нуара 2011. године)


92

Потраживање накнаде нематеријалне штете изазване

обољењем посттрауматским стресним поремећајем

Субјективни рок застарелости потраживања накнаде немате-

ријалне штете на име душевних болова због умањења опште живо-

тне активности не може се рачунати од дана када је код тужиоца

констатовано обољење посттрауматски стресни поремећај, јер је

тужилац раније, непосредно после штетног догађаја, сазнао за ту

штету, од ког тренутка је почео да тече субјективни рок застаре-

лости.

(из пресуде Врховног касационог суда Рев-1840/10 од 13. апри-

ла 2011. године)

Привилеговани рок застарелости

Привилеговани рокови застарелости из члана 377. Закона о

облигационим односима теку само у односу на штетника који за

штету одговара по основу кривице, док се у случају одговорности за

другог рокови застарелости рачунају према општем пропису из

члана 376. Закона о облигационим односима.

(из пресуде Апелационог суда у Београду Гж-14760/10 од 15.

јуна 2011. године)

Број 3/2011

93

РАДНО ПРАВО

Одлучивање о праву на накнаду за трошкове превоза

О праву на накнаду за трошкове превоза за долазак на рад и за

одлазак са рада не одлучује суд него надлежни старешина органа

тужене код кога је тужилац у радном односу, а суд би био надлежан

да одлучује о захтеву за накнаду штете због незаконитог и непра-

вилног рада органа тужене у смислу члана 172. Закона о облига-

ционим односима, или за исплату накнаде за трошкове превоза када

је то право утврђено појединачним, коначним и правноснажним

актом тужене, ако је тужена неосновано обуставила или нередовно

вршила исплате.

(из пресуде Апелационог суда у Београду Гж1-3149/11 од

31. августа 2011. године)

Право на плату неизабраног носиоца

јавнотужилачке функције

Неизабраном носиоцу јавнотужилачке функције, до доношења

одлуке по уставној жалби на одлуку о престанку дужности припада

накнада плате коју чини основна плата коју је имао у тренутку пре-

танка дужности која се добија множењем одговарајућег коефици-

јента и основице за обрачун и исплату плате са припадајућим поре-

зима и доприносима за обавезно социјално осигурање, без додатака

и увећања на основну плату.

(из пресуде Апелационог суда у Београду Гж-743/11 од 25. маја

2011.године)


94

Право на увећану отпремнину

Запосленом у државном органу који је остао нераспоређен

отпремнина се исплаћује за сваку годину рада у радном односу у

висини трећине његове просечне месечне плате која му је испла-

ћена за последња три месеца која претходе месецу у којем је донето

решење којим је утврђено да је запослени остао нераспоређен. Запо-

сленом који писмено изјави да није заинтересован да буде распо-

ређен отпремнина се увећава за 20%, сходно члану 22б Уредбе о на-

кнадама и другим примањима запослених у државним органима

(из пресуде Апелационог суда у Београду Гж1-2329/11 од 1. ју-

на 2011 године)

Престанак радног односа у случају укидања органа

У случају укидања државног орагана и укидања свих послова

који су се обављани у делокругу тог органа запослени и постављена

лица која су радила у укинутом органу остају нераспоређени на

основу одредбе члана 67. Закона о радним односима у државним

органима. Након истека периода у коме имају статус нераспођених

лица, запосленима престаје радни однос.

(из пресуде Апелационог суда у Београду Гж1-2014/10 од


Накнада штете због неисплаћене накнаде трошкова

за долазак и одлазак са посла

Накнаду штете због неисплаћене накнаде трошкова за долазак

и одлазак са рада запослени у државним органима имају право да

потражују у парничном поступку тек уколико би изостала обезбе-

ђена заштита у управном поступку као и судска контрола у упра-

вном спору.

(из пресуде Апелационог суда у Нишу Гж1-120/11 од 27. маја

2011. године)

Број 3/2011

95

СТАМБЕНО ПРАВО

Закључење уговора о закупу стана на неодређено време

Право трајног закупа на неодређено време не може се стећи на

становима у власништву Републике Србије на основу одлуке о дава-

њу станова на привремено чување и коришћење.

(из пресуде Окружног суда у Београду Гж-742/06, од 23. фе-

бруара 2006. године)

ПАРНИЧНИ ПОСТУПАК

Формални супарничари и вредност предмета спора

Када више тужилаца једном тужбом остварује захтеве који се

заснивају на истоврсном чињеничном и правном основу, тако да

чине процесну заједницу формалних активних супарничара, вре-

дност предмета спора се утврђује према вредности сваког

појединачног захтева.

(из решења Врховног касационог суда Рев2-1522/10 од 8. јуна

2010. године)


96

Преиспитивање правилности и законитости

решења о регистрацији моторног возила

У парничном поступку се не може испитивати правилност и

законитост решења о регистрацији и пререгистрацији моторних

возила јер се ради о управном акту, па је судска заштита у циљу

оцене његове законитости обезбеђена у управном спору.

(из пресуде Апелационог суда у Београду Гж-11458/10 од


Одбачај тужбе

Немогућност уручења тужбе на адресу која је у тужби озна-

чена не чини тужбу неуредном већ представља разлог за примену

члана 7. Закона о парничном поступку, а који се односи на поста-

вљање привременог заступника туженом.

(из решења Вишег суда у Новом Саду, Гж-1010/2010 од 9. се-

птембра 2010. године)

Немогућност доношења пресуде због пропуштања

по тужби за накнаду нематеријалне штете

Када се тужбом тражи накнада нематеријалне штете због ду-

шевних болова услед наружености, претрпљених физичких болова

и претрпљеног страха, не може се донети пресуда због пропуштања,

јер је потребно да се обави медицинско вештачење.

(из решења Апелационог суда у Београду, Гж-10882/10 од

31. марта. 2010. године)

Број 3/2011

97

Неиспуњеност услова за доношење

пресуде због пропуштања

Нису испуњени услови за доношење пресуде због пропуштања,

ако се из тужбе не може утврдити ни основаност ни висина тужбе-

ног захтева.

(из решења Апелационог суда у Београду, Гж1-4062/10 од

25. фебруара 2010. године)

Дозвољеност жалбе на пресуду због пропуштања

Дозвољена је жалба тужиоца против пресуде због пропуштања,

ако је тужилац у тужби довео у сумњу висину тужбеног захтева на

тај начин што је предложио вештачење на околност висине тужбе-

ног захтева и навео да ће тужбени захтев коначно определити након

вештачења.

(из пресуде Врховног суда Србије Рев-1265/07 од 16. маја 2007.

године)

Дозвољеност ревизије

Ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима кад

се тужбени захтев односи на потраживање у новцу, предају ствари

или на извршење неке друге чинидбе, ако вредност предмета спора

побијаног дела правоснажне пресуде не прелази износ од

500.000,00 динара. Странке могу изјавити ревизију и против

решења другостепеног суда којим је поступак правоснажно завр-

шен. Ревизија није дозвољена у споровима у којима не би била

дозвољена ревизија против правоснажне пресуде. Ревизија није

дозвољена против решења којим је одбачена жалба уколико

вредност предмета спора не прелази износ од 500.000,00 динара.

(из решења Врховног касационог суда Рев-2160/10, од 19. маја

2011. године)


98

УПРАВНИ ПОСТУПАК

Поништај решења о експропријацији

Не може се поништити правоснажно решење о експропријаци-

ји непокретности уколико је утврђено да је корисник екпропријаци-

је пре правоснажности одлуке о накнади извршио према природи

објекта знатније радове на објекту који је био премет екпропри-

јације.

(из пресуде Управног суда у Београду 7 У-2485/10, од 12. маја

2011. године)

Ништавост решењема о екпропријацији

Решење о екпропријацији које се не може извршити ни правно

ни фактички сматра се ништавим сходно одредби члана 267. став 1.

тачка 3. Закона о општем управном поступку.

(из пресуде Управног суда 21 У-1141/10, од 22. априла 2010.

године)

Поништај решења о изузимању земљишта

Правоснажно решење о изузимању градског грађевинског

земљишта може се поништити уколико корисник није земљиште

привео намени у року од годину дана од дана ступања на снагу

Закона о планирању и изградњи („Службени гласник РС“, број

47/03). Није од значаја да ли је земљиште планирано за изградњу

јавних објеката или јавних површина већ једино да ли је приведено

намени у предвиђеном року.

(из пресуде Управног суда у Нишу У-865/10 од 27. јануара

2011. године)

Број 3/2011

99

Утврђивање права коришћења у складу са

чланом 84. Закона о планирању и изградњи

Утврђивање промета права коришћења може се утврдити на

земљишту које је делом намењено за саобраћајне површине а делом

за становање. Ово из разлога што ће се део спорног земљишта који

је намењен за саобраћајницу изузети у моменту када се тај део

парцеле тачно одреди за јавно земљиште, на основу акта о одређи-

вању јавног грађевинског земљишта донетог у смислу члана 70. ст.

1. и 2. Закона о планирању и изградњи („Службени гласник РС“,

број 47/03)

(из пресуде Управног суда у Београду У-2502/10 од 25.

новембра 2010. године)

CIP – Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд

34(497.11)

БИЛТЕН / Републичко јавно правобранилаштво;

главни и одговорни уредник Иван Поповић. -

195?-год. 38, бр. 1/2 (1990) ; 2010, бр. 1- . -

Београд : Републичко јавно правобранилаштво,

195?-1990; 2010- (Београд : Управа за заједничке

послове републичких органа). - 21 cm

ISSN 2217-4419 = Билтен (Републичко јавно

правобранилаштво)

COBISS.SR-ID 101988364

Bilten Republičkog javnog pravobranilaštva 3/2011

Documents