М и л о р а д Е к м е чић БАЛКАНСКА ПОЛИТИКА АУСТРО-УГАРСКЕ ПОСЛЕ БЕРЛИНСКОГ КОНГРЕСА САЖЕТАК: После Берлинског конгреса хабзбуршка влада зао{шрава своју политику према Русији. Министарство споqних послова је веровало да је православна црква и православqе извор дестабилизоваwа окупираног подручја у Босни, Херцеговини и Рашкој области. Обаве{тајна слу`ба је открила преговоре које је водио круг око Ми}е Qубибрати}а са Гарибалдијем. Био је потписан и један „Ил патто итало-славо”. У исто време су постојали поку{аји усагла- {аваwа сарадwе изме|у пансловенских и панисламских интереса на Балкану. Као одговор на то, влада у Бе~у је настојала да Римска курија пома`е активност у смислу унија}еwа, пропаганде и организација. КЉУЧНЕ РЕЧИ: Аустро-Угарска, Римска курија, Калноки, Паар, панславизам, неословенство, панисламизам, Мићо Qубибратић, Гарибалди, Петар Узелац, Ирредентисмо россо, Ирредентисмо трицолоре. Најкраћа оцена историјског учинка Аустро-Угарске на балканском простору после Берлинског конгреса, би морала гласити да она представља једну целину од близу пола века у којој је подунавска монархија тражила мотив опстанка под сунцем система великих сила. Већ се одавно осећало да је она изгубила основни мотив постојања, да долази у контрадикцију са правцима општег демократизовања који су као поплава долазили са јачањем појма националног суверенитета