Alen Đelić - Priče iz dijaspore

СРБИ У СВЕТУ, WWW.SRBIUSVETU.ORG

> Приче из дијаспоре Ален Ђелић

2009

Живот Срба у расејању очима једног исељеника

.................................................................................................................................................................. Приче из дијаспоре, Ален Ђелић, 2009. 2

Садржај

Уместо предговора __________________________________________________________ 4

Сине мој ____________________________________________________________________ 5

Čiča Zimonja ________________________________________________________________ 7

Srpski rečnik u dijaspori I ______________________________________________________ 9

Srpski rečnik u dijaspori II ____________________________________________________ 12

Tablice ____________________________________________________________________ 14

Јеловник __________________________________________________________________ 17

Српска панда ______________________________________________________________ 19

Nostalgija __________________________________________________________________ 21

K'o Svetog Petra kajgana ______________________________________________________ 23

Таблић ____________________________________________________________________ 25

Kafana „Široka staza“ ________________________________________________________ 27

40 sati _____________________________________________________________________ 29

Zimovanje __________________________________________________________________ 31

Suze _______________________________________________________________________ 33

Crtica iz Kanade _____________________________________________________________ 35

Новогодишње вече у Калгарију _______________________________________________ 36

Загрљај ____________________________________________________________________ 38

Osmeh za društvo ____________________________________________________________ 40

Упала средњег прста ________________________________________________________ 42

Фудбал ____________________________________________________________________ 44

Podračica __________________________________________________________________ 46

Osmeh više _________________________________________________________________ 48

Ritajući konj - prvi deo _______________________________________________________ 50

Ritajući konj – drugi deo ______________________________________________________ 53

Исељенички бисери _________________________________________________________ 57

Навика ____________________________________________________________________ 59


Лако ћемо _________________________________________________________________ 61

Krkljanac __________________________________________________________________ 62

Гастарбајтер III ___________________________________________________________ 64


Уместо предговора

Кратка прича обавезује читаоца и писца на дружење управо на толико да се испије кафица, пућне неки дим и потом настави дан онако како смо га осмислили. Увод у пар речи, скок у средиште радње, кратак обрт и... крај!

Ћирилица или латиница, свеједно је, све док радња држи пажњу и води читаоца у неистражене пределе стварности и маште. Често, док читам и не примећујем којим писмом је текст написан. Кратке приче у овој збирци писане су на ћирилици и на латиници, неки пут неправедне према једном, други пут према другом писму.

Српски језик је богат, ако ни због чега, а оно због два писма, лепоте у својој једноставности, Вукових речи „читај како је написано“ и због неограничене слободе у употреби лепршавих придева и именица у песми и прози свих наших прослављених књижевних имена за децу и одрасле.

Збирка „Приче из дијаспоре“ представља искрен поглед на свет једног добровољног исељеника из Србије, који је са породицом напустио земљу када су прошле оне тешке године рата и свега ружног што нам се издешавало властитом кривицом или не, тешко је данас то знати. Зрно живота, кашика љутине, на врх ножа сете, па добро промешати, додати здраву дозу хумора, посолити са мало сатире, помирисати, пробати варјачом, оставити да одстоји и послужити читаоцима, па шта буде...

Животна искуства са друге стране велике баре, догађаји који су обележили прве године у расејању, односи са онима који су остали, сећања и успомене - старе и нове, мали и велики изазови живота у туђини... Свако од нас има неку своју причу, испреплетену тренуцима које ћемо заувек памтити и оним другима за које би највише волели да се никада нису ни десили, али све је то део пута који смо одабрали или који нам је наметнут.

Надам се да ћете пронаћи себе у редовима који следе. Посебну захвалност дугујем својој супрузи и деци који ме трпе све ове године и дају ми подршку када мало ко други то жели.

С поштовањем,

Ален Ђелић, Калгари – Канада, 2009

www.srbiusvetu.org


Сине мој

Син је мушки потомак родитеља, како пише у књигама. У српском језику, било у Србији или ван

ње, значење речи "син" се често значајно проширује, па чак и мења.

"Видиш сине, кад је тата био мали, много је волео да се игра у овом парку, али сад су нека друга

времена. Није више тако сигурно бити напољу сам, поготово кад падне мрак...", прича отац свом

седмогодишњем сину. Татина сећања ће се увелико разликовати од синовљевих, ако ни због чега,

а оно због тога што данас има много више опасних људи, због којих деца више не смеју сама да

буду на улици.

"Е мој сине, схватићеш ти о чему причам, али тек кад дођеш у моје године", са бригом у гласу и

сузом у очима, објашњава деда своме унуку шта га чека у будућности. Свет се окренуо наглавачке

од времена кад је деда безбрижно скакутао по оближњем потоку мислећи само на игру,

девојчице и спавање. Данас се на месту где је био поточић, могу наћи конзерве, пластичне боце,

улошци, пелене, најлонске кесе, метални оквири од кревета, игле, згужвани рачуни... Сву мудрост

коју је скупио кроз живот, деда зато с љубављу покушава да пренесе на унука. Ипак он зна боље

од маме и тате...

"Немаш ти благе везе. Кад ти сине будеш успео да даш кош одавде, онда ми се јави, до тада, седи

и ћути!", помало надмено хвалио се старији дечак једном клинцу на кошаркашком терену. Камо

среће да се сви сукоби међу младима данас решавају на кошаркашком игралишту. Многе би мајке

биле спокојније и задовољније, мање би крви узалуд било проливено, а и наша нација би поново

могла да се похвали златним медаљама са највећих светских такмичења.

Рибља Чорба пева:"Слушај сине, обриши слине, не буди алав, још си балав", што може да се

односи на сваког мушког потомка на овом свету. Млади уче од старијих, а какво је време дошло,

сви само гледају како да што пре добију седмицу на лутрији. Макијавели би, да се данас родио,

остао збуњен суровошћу и похлепом која је постала стварност.

"Пази сине!", узвикну човек непознатом детету у тренутку кад га је ухватио за руку, како не би

истрчао на прометну улицу док је било црвено светло за пешаке. Није то његово дете, али дете је

дете, а човек би увек требало да се понаша као људско биће, без обзира чије се дете нађе у таквој

ситуацији. Мислио сам да се само код нас безобзирно вози, али живот у Канади уверио ме да тога

има и овде. И то доста. Потпуна одсутност бриге за друге, опасност за све који се крећу улицама,

било на точковима или пешке.

Кад вас неко поштено иживцира, десиће се да му кажете "Сине, боље прекини са тим, да не би

зажалио касније!". Некад су се људи много више тукли него данас. Онако песницама, па ко добије

по носу, добио је. Ишло се кући са покојом модрицом на лицу, ретко је било тежих повреда. Данас

су убиства много чешћа. Људи пишу рецке, као некад што су каубоји радили на дивљем западу,

кад би завршили обрачун, а они изашли из двобоја читаве главе.


Седе за столом у неком ресторану Зоран, новопридошли усељеник из Србије и Јован, који је у

Канаду стигао још крајем осамдесетих. "Сине, кад сам ја дошао у Канаду, било је много теже него

данас наћи посао у струци! Тада није било интернета, нисам никога познавао и нисам знао одакле

да кренем!", започиње Јован своју причу.

"Ајде сине, молим те пожури са фризуром!", каже мајка својој петогодишњој ћери док покушава

да је спреми за излазак из куће, како би на време стигли на прославу рођендана куминог сина.

Време је постало јако битно, чак су, ето и Лале кренуле брже да каскају улицом, нахереног

шешира, док се у сумрак враћају кући својој Соси. Да се жена не наљути.

Продавац на пијаци на сав глас хвали своју робу заинтересованом пролазнику:“Сине, ја ти

гарантујем да на целој пијаци нема бољих чарапа од ових које ја продајем, види бре, памук сто

посто!“, као да је он сам измислио те чарапе, а не да их је купио од препродавца у Пазару, заједно

са неколико тона фармерки, мајица, гаћа...

“Сине, не можеш тако да причаш са сестром! Објасни јој шта је урадила погрешно, али немој да

вичеш на њу." кори тата своју ћерку, која се издрала на три године млађу сестру због неких

луткица и хаљиница.

Тешко да ћете икада чути да родитељ каже "Ћери моја" своме сину. Са друге стране, често се деси

да ћерка буде названа "сином", некад из милоште, некад из прекора. "Дођи сине, немој да

плачеш, проћи ће то брзо, ево љуби те мама...", теши мајка своју ћерку, док је придиже са бетона

и брише крв и прашину са колена, јер је дете пало јурцајући за лотпом...

Ако бих требао да одаберем три ствари на које сам као Србин нарочито поносан, наш би језик

сигурно међу њима. Једноставан, прилагодљив, врцав и маштовит, често и духовит и увек пружа

могућности исказивања тананих разлика у значењу изреченог, понекад чак и употребом истих

речи. Волим што могу без проблема сином назвати и своју ћерку и кума, пријатеља, другара, свога

унука, па и незнанца на улици. И сви они знају да нисам стварно мислио да су они моји мушки

потомци, али се неће бунити кад их назовем сином.

Пишемо се још...


Čiča Zimonja

Ko se još seća muka čiča Zimonje i njegovog druga vetra „Sjeverca“, u večitoj, unapred izgubljenoj borbi

sa veselim junakom „Proljećem“ i njegovim pratiocem Jugom, tako lepo opisanih u dečijem romanu

„Priče ispod Zmajevih krila“ Branka Ćopića? Uvek bi mi bilo žao ove džangrizave zimske starine, kadgod

bih čitao ovu priču svojim ćerkama za laku noć. Njegovo izbeglište bilo je negde na severu Evrope u

Smrznutom Cvokotancu, gde je ponosno nosio svoju bundu od inja, uz idilične zvuke „Snježne oluje“

(svira duvački orkestar kapelmajstora Sjeverca, kako je to lepo čika Branko napisao).

.................

Izgleda da se čiča Zimonja opametio pod stare dane, zatražio lepo od kanadske ambasade useljeničku

vizu, raspakovao kofere u Kalgariju i odlučio se nastani ovde zauvek. Danas je šesti juni, breg ispred kuće

osvanuo je ogrnut belim pokrivačem, na veliku radost moje četvorogodišnje ćerke, koja još ne razume da

nije lepo kad sneg padne u junu. Ona samo misli na svoje saonice i kako će da se spušta nizbrdo i kako će

ponovo da nosi čizme. Uh, što ja ne mogu tako.

..................

Naš mačak Miško je jedna vrlo pospana mačka, ume i po 16 sati dnevno da spava. Naročito kad dođe

toplije vreme. Jednostavno se sklupča u svojoj postelji, spusti roletne i – laku noć. Hrani se zdravo, jede

mahom tunjevinu, paštetu i onu svoju suvu hranu. Izbegava svinjetinu i slaninu, jer goji, a ni ćuretina mu

nije omiljena iz istog razloga. Kao i svi Kanađani, pazi na holesterol, krvni pritisak, pa eto ni čvarke neće.

Istina, domaći su čvarci, jer nema ovde da se kupe u obližnjoj piljarnici. Ni mleko ne gotivi suviše, a o

hlebu da ne pričam. Voli da se mazi, legne kao kuče na leđa i čeka da se neko igra sa njim.

Kad sam video da pada sneg, iz protesta sam

odlučio da ostanem u krevetu dok ponovo ne

dođe Sunce i toplo vreme. Kao za inat, ovaj naš

mali rođak afričkog lava, odlučio je da porani

(misli eto zime ponovo kad je ugledao sneg kroz

prozor), pa je počeo da mjauče po sobi zorom već

od pola devet. Supruga je od snežne beline

napolju počela čudno da se ponaša i mahnito da

se smeje i to tako zarazno da sam morao da joj se

pridružim, iako nisam znao čemu da pripišem taj

napad radosti u ovo snežno jutro, petnaest dana

pred početak kalendarskog leta u Kanadi.

„Kalgari u junu“ Foto Zoran Ljuboje


Miško se uzvrpoljio i nervozno šetkao sa jedne na drugi kraj sobe, prvo sa moje, pa sa ženine strane

kreveta, pa onda skoči kraj nogu, a ja ga mrzovoljno vratim nazad i kažem mu da me pusti da spava. On

ne bude lenj, vidi da od nas nema vajde i da nećemo da ustanemo, ode lepo u sobu kod dece i ponovi

celu predstavu (mjaukanje, skakanje oko i po krevetu) a deca k'o deca, obraduju mu se, baš kao i snegu i

pet minuta kasnije eto njih kod nas u sobi i pitaju kad će doručak. Onda šta ću, siđem, napravim kačamak

i postavim sto.

Eto, baš pre neki dan, žena je sklonila zimsku garderobu, bunde, džempere, zimske kape, šalove,

rukavice. Kad sam malopre kretao u prodavnicu po hleb i mleko, vidim nema jakni, pa sam krenuo u

kratkim rukavima. Parkiram ispred prodavnice, izlazim iz auta, a sneg veje, prst pred okom se ne vidi. I

neki sitni grad pada pritom, kao mirođija ovoj zimskoj čorbi u kasno proleće.

Još od dolaska sam se pitao zašto neki ljudi drže novogodišnje ukrase na kući tokom cele godine.

Računam, lampice, kuglice i slične džidža‐bidže se postavljaju i drže kad pada sneg. Sad ih potpuno

razumem i kad krajem septembra ove godine okitim kuću novogodišnjim ukrasima, ostaće tako okićena

dok se ne iselim iz nje.


Srpski rečnik u dijaspori I

Nekada smo se rugali onima koji bi, kadkad tiho i nenametljivo, drugi put opet napadno, krajnje neukusno i neprikladno, u svakodnevni srpski jezik nasumice ubacivali strane reči, koje su onomad štrčale kao crne ovce, a danas… Svet se menja svakodnevno, razmena podataka je dostigla neslućene granice, pa se došlo se do toga da za mnoge pojmove i ne postoje srpske reči (internet, televizija, telefon…).

Retki su danas jezici, koji su uspeli da sačuvaju svoju izvornu lepotu i nisu dozvolili mešanje sa stranim jezicima, mahom engleskim, nemačkim, španskim, francuskim… Na današnji srpski jezik veliki uticaj imali su Turci i Austrougari. U svetu se ljudi danas koriste sa preko 7,000 hiljada jezika, a sva je prilika da će do kraja ovog veka, većina ostati samo mrtvo slovo na papiru.

Prosečni Srbin koji živi van granica Srbije, pričajući srpski, često upotrebljava i mnogo stranih reči, jer vreme, kao i okolina čine svoje. Manje se čitaju knjige na srpskom, čitanje novina svodi se na prelistavanje i prepričavanje udarnih vesti sa naših internet stranica, mogućnost gledanja predstava na srpskom je ravna nuli, osim ako živite u Torontu i još ponekom gradu gde živi mnogo Srba, dok se televizija kao način da se prekrati vreme, skoro potpuno prati na stranim jezicima. Kao posledica takvog stanja, koristimo reči koje su prosto smešne kad ih izdvojimo, ogolimo i predstavimo u takvom svetlu, jer tako osamljene deluju nestvarno i nerazumno, a ipak

ih, na žalost, sve češće koristimo u svakodnevnom govoru.

Kad se pomene staklena bašta, danas se misli na zagrevanje naše planete, a na pomen srpskog jezika u dijaspori, recimo u Kanadi, Americi i Australiji, često se pomisli na reči kao što su:

BIZI (eng. Busy) - Ne mogu sada, mnogo sam „bizi“. Nekada smo umesto ove reči znali reći da smo u gužvi ili da smo zauzeti. Odličan način da se rešite nepoželjnih osoba. Verovatno najčešće upotrebljavana strana reč u srpskom jeziku, sa ove strane okeana.

Srpski rečnik u dijaspori (foto Alen Đelić)

TRAK, ČROK (eng. Truck) - Onaj mamlaz me umalo nije udario svojim „trakom“. „Kamion“ će u skoroj budućnosti ostati u zapećku, jer će ga pregaziti ova tvorevina. Vozači „trakova“ obično štede struju na raskrsnicama, pa ne koriste migavce pri skretanju, a i često vole da voze u dve trake, kako ne bi ugrožavali pešake na pločnicima.

MORGIDŽ (eng. Mortgage) - Odobrili su mi „morgidž“ za kuću. Kredit za kupovinu kuće ili stana, nasušna potreba velikog broja srpskih emigranata, a u skorije vreme i u Srbiji uveliko uzima maha. Srećom, u Srbiji još zvanično ne koriste ovu reč.

BEJZMENT (eng. Basement) - Ostavio sam neke stvari u „bejzment“. U Srbiji se obično upotrebljava imenica „podrum“, a misli se na prostoriju gde ostavljamo sve ono što nam više ne treba u kući.


PEJNTATI (od eng. Painting) - Moram da „pejntam bejzment“. Jedan od češće korišćenih tuđica u „srpskom“ jeziku u dijaspori. Značenje reči je farbanje, malanje, krečenje.

MEJK ŠUR (eng. Make sure) - Hoću da „mejk šur“ da je sve u redu. Reč „proveriti“ dobila je opasnog suparnika i vreme će pokazati ko će odneti prevagu.

GARBIDŽ (eng. Garbage) - Ne znam gde da bacim onaj „garbidž“. Đubre se u Kanadi često ostavlja u vrećama iza ili ispred kuće ili u posebno sagrađene kućice za odlaganje smeća, za sve koje žive u zgradama. Smeće se uglavnom razvozi jednom nedeljno. Postoji nekoliko vrsta đubreta i svaka vrsta ima svoje kontejnere.

DAUNTAUN (eng. Downtown) - Idem u „dauntaun“ na piće. Iako zvuči kao loše izgovorena kineska reč, „dauntaun“ je omiljeni izraz srpske emigracije u Severnoj Americi, a predstavlja centar grada.

ČÎP (engl. Cheap) - Nemoj da si tako „čîp“. Kratka i lako prihvatljiva rečca koja znači „jeftin“. Verovatno se zato toliko i koristi.

BEK ALI (eng. Back Alley) - Prođi kolima u „bek ali“ do moje garaže. Put iza kuće, najčešće nasut sitnim kamenom, koji vodi do garaža. Odlična prilika da se zvirne u komšijsko dvorište, kako biste se uverili da je sve u redu sa njegovom kravom.

LAJF INŠURENS (eng. Life Insurance) - Moram da uradim „lajf inšurens“ za „Ne daj Bože“. Izraz predstavlja „životno osiguranje“, što je stavka pomoću koje mnogi planiraju svoj budući život i sreću.

STRÎT (eng. Street) - Živim na uglu petog „strita“ i sedme avenije. Neko bi pomislio da je u pitanju kakvo bezalkoholno piće, ali značenje reči je „ulica“.

BARBIKJU (eng. Barbecue) - Ajde večeras dođi kod mene na „barbikju“. Ćevapi, pljeskavice, vešalice, krmenadle, pileće belo… Ako Srbina išta u tuđini podseća na maticu, onda je to roštilj. Druženje uz roštilj je uvek dobra prilika da se iznova isprobaju jelovnici i pićovnici iz omiljenih restorana iz mlađih dana.

BEKJARD (eng. Backyard) - Idemo u „bekjard“ na „barbikju“. Dvorište iza kuće je jedino mesto gde možete dići sve četiri u vazduh van svoje kuće, a da ne ljudi ne pomisle da nešto prodajete. Savršeno se uklapa sa roštiljom.

ŠOPING MOL (eng. Shopping Mall) - Danas ću ceo dan pazariti u „šoping mol-u“. Tržni centri su omiljeno izletište lepšeg pola na svim kontinentima, pa i u Severnoj Americi. Živele kreditne kartice!!!

ŠORTKAT (eng. Shortcut) - Moram da pronađem „šortkat“ do tebe. Prečica, kakva god da je nije dobra. Ne kažu Srbi uzalud „preko preče, okolo bliže“.

DRAJVEJ (eng. Driveway) – Jutros mi je palo pola metra snega na „drajvej“, pa sam lopatao sat vremena da izađem kolima iz garaže. Ljudi koji su došli sa Balkana i koji su tamo imali svoju kuću sa betoniranim izlazom iz garaže, nisu navikli da se služe lopatom za sneg toliko često


koliko u Kanadi. U Kalgariju na primer, lopata se brižno čuva i svakodnevno vozi u kolima, zajedno sa opremom za promenu bušne gume, opremom za prvu pomoć i četkom za skidanje snega i leda sa kola.

HAJVEJ (eng. Highway) – Ideš samo „hajvejom 2“ do… Autoput, e još samo kad bi se moglo preko bare, do stare kafanice…


Srpski rečnik u dijaspori II

Nekada smo putovali do mora vozom, 470 kilometara dugom prugom Beograd – Bar, za nekih 10-12 sati. Danas za isto vreme, uz još neki sat čekanja u Frankfurtu ili nekom drugom evropskom gradu, srpski iseljenici sa stalnim boravkom u Kanadi ili Americi, prelete avionom sedam - osam hiljada kilometara, uz polazak iz Beograda. Nedavno sam pri povratku za Kalgari, imao priliku da čujem jednu interesantnu priču.

Porodica D. je jevrejskog porekla i pre drugog svetskog rata živeli su na Senjaku. Po završetku rata, sele se u Ameriku, gde im se rodila ćerka Svetlana. Pored srpskog jezika koji se u njihovoj kući govorio, Svetlana je kroz školu naučila engleski. Studirala je francuski i ruski jezik, potom nastavila školovanje u Francuskoj, a provela je godinu dana i u Rusiji na razmeni studenata. Po povratku u Pariz, udaje se za Francuza gde je rodila ćerku Katarinu. Svetlana nikada nije živela u Srbiji, ali je svoju ćerku naučila srpski i engleski. Katarina je francuski jezik naučila živeći u Francuskoj, a kasnije i ruski na studijama. Tako danas Katarina, treća generacija srpskih iseljenika, govori četiri jezika. Interesantno je prisustvovati porodičnom ručku ove porodice, gde svi tečno govore engleski, francuski, srpski i ruski. Zamislite razgovor koji krene, na primer, na francuskom, nastavi se na srpskom, a završi na engleskom i ruskom...

Tempo života u rasejanju često nije plodno tlo za učenje srpskog jezika. Deca u školi i u društvu koriste samo strani jezik, pa ako ni u svojoj kući ne pričaju srpski sa roditeljima i među sobom, za očekivati je da će ubrzo zaboraviti i osnove maternjeg jezika. Primer porodice D. je izuzetno poučan, lep, zanimljiv i svakako neuobičajen za prosečnu iseljeničku familiju, i dokaz da uz malo truda i deca dece koja nikad nisu živela u Srbiji mogu tečno da pričaju srpski. Moji novi prijatelji iz Kalgarija su me podsetili da sam u prvom delu priče zaboravio neke reči koje se često koriste u srpskom jeziku u ovim krajevima:

BUKIRATI (eng. to book) - Juče sam „bukirao“ karte za let za Beograd. Ova reč je postala "domaća" među Srbima u Kanadi i Americi, ali na žalost i u Srbiji, naročito u vreme godišnjih odmora. Vujaklija je još nije usvojio, ali verujem da neće još puno vode proteći ispod Brankovog mosta pre nego što se to desi. „Bukirati“ znači rezervisati, a i ta reč potiče od strane, latinske reči reservare (zadržati, pričuvati, nameniti za kasniju upotrebu).

BAKS, BAKSA (eng. box, backs) - Pozajmi mi 20 „baksa“, vratiću ti sutra. Skini mi ovu „baksu“ sa leđa, preteška je. U Americi je ovo već odavno usvojena „srpska“ reč, koja ima višestruko značenje, a najčešće se koristi kao zamena za reč kutija, zatim za dolare.

ŠERE (engl. share) - Pale su mi „šere“, ne znam šta da radim. Kratka i laka za pamćenje zamena za deonice ili razne vrednosne papire koje ne izdaje Narodna banka Srbije. Opšta finansijska kriza u svetu, učinila je da je ova reč vrlo često u upotrebi poslednjih godina.

DILIVEROVATI (od eng. deliver) – Izvini, ne mogu večeras da se vidim sa tobom, jer moram da „diliverujem“ picu. Naša dugačka reč raznositi izgubila je bitku sa ovom “sklepanicom” po broju slova, a nešto se bojim da ćemo se svi uskoro saplitati o nju.


DEK (eng. deck) - Dođi popodne da pijemo pivo na „deku“. Nije to skraćena varijanta hrvatske reči za ćebe, već srpska tvorevina od engleski reči „deck“, koja označava terasu iza kuće, obično

sagrađenu od drveta. Omiljeni prostor među širokim narodnim masama u Kanadi, uključujući i naše iseljenike, jer kad se nema dovoljno vremena ili para za odmor duži od par dana, onda je lepo i u svom dvorištu raspaliti roštilj, pozvati društvo i uživati pre dolaska zime.

SELFON (eng. cell phone) - Crk'o mi je „selfon“, nemoj me danas zvati. Godina 1984-ta, u slobodnoj prodaji se za „tričavih“ 3.995 dolara našao prvi mobilni telefon Motorola “Dynatac 8000X” (na slici zajedno sa novim modelom mobilnog telefona firme Motorola i Rudi Krolopom, šefom tima koji je kreirao prvi mobilni telefon). Ova mobilna „cigla“ se punila na svakih pola sata razgovora i težila je oko pola kilograma.

Fotografija preuzeta sa msnbc.msn.com

MARKET (eng. market) – Neću da stavljam kuću na „market“, dok su ovako niske cene. Činjenica da se „market“ isto čita i piše i na srpskom jeziku, samo ubrzava nestanak „tržišta“, pravog značenja ove nove „srpske“ reči. Čak bi i Vuk Karadžić bio skakao od sreće što eto i Englezi, Amerikanci i Kanađani pričaju srpski... Još samo kad bi propisali na ćirilici. FLAJERSI (eng. flyers) - Ovih „flajersa“ ima svakim danom sve više. Štampani oglasi, vrlo popularni u Kanadi, preplavili su poštanske sandučiće, ali i kućne pragove. „Flajersi“ su oglasi koji se više puta nedeljno isporučuju na skoro svaka vrata privatnih kuća u Kanadi. Ako ne želite da primate te besplatne oglase, morate da pozovete firmu koja ih isporučuje da bi skinuli broj vaše kuće sa liste. Opšte je poznata činjenica da naš narod u prvo vreme po dolasku u tuđinu kreće upravo od raznošenja oglasa i razvoženja pice, barem dok ne nađu posao u struci. Srpski jezik, osim što nam je maternji, dugo je bio i osnovni jezik u kući. Odlaskom u inostranstvo, prilike su se promenile, pa se tako mnoge naše porodice u Americi, Kanadi i Australiji u svojoj kući služe i engleskim jezikom. Kako vreme u rasejanju prolazi, sve je teže održati korak sa maternjim jezikom , a sve lakše preuzimati engleske reči. Starijim emigrantima se često prigovara kako su zaboravili srpski, a nikad nisu u potpunosti naučili engleski jezik, pa su zauvek osuđeni na život u nekom procepu, ni tamo ni ovamo. Najčešće je to sudbina prve generacije iseljenika, ne samo onih iz Srbije. Ukoliko deca od malena zavole knjigu i čitanje na srpskom jeziku, pisanje na ćirilici i na latinici, gledanje naših crtanih filmova i dečijih emisija, to uveliko može da im pomogne da istinski zavole srpski i smatraju ga svojim jezikom, a ne jezikom svojih roditelja. "Na slovo, na slovo". "Neven", "Branko Kockica" su najbolja škola srpskog jezika i srećan sam što i moja deca obožavaju da ih gledaju, iako su neke serije nastale i pre mog rođenja, a ja i nisam više baš toliko mlađan momak koliko bih možda voleo da jesam... Ako se srpski uči kao kazna, pre ili kasnije deca će verovatno odlučiti da ga odbace, kao nešto nametnuto, a svi znamo koliko ne volimo baš ono što moramo da radimo. Kažu vrediš koliko jezika govoriš. Lepo je naučiti strane jezike, ali valjda postoji dobar razlog što ih zovemo stranim?!?


Tablice

Uz činjenicu da se u Kalgariju propisi nešto više poštuju nego u Srbiji, kazne bolje naplaćuju, a i više bole

po džepu, ovde sam prvi put video da, ukoliko platite 215 dolara, možete na registarsku tablicu staviti

skoro pa sve što vam padne na pamet, do 7 slovnih mesta. Navešću samo par primera, po meni vrlo

maštovih, mahom i duhovitih vlasnika registarskih tablica u ovom gradu, koji kod nekih izazivaju smeh, a

kod drugih i podozrenje.

KGB RUS

Imao sam priliku i da vidim vozača ovog automobila, velika glava,

kratko podšišana kosa, mlađi momak, opasnog pogleda i širokih

ramena, sunčane naočare u sred noći... Da li vas to podseća na

neke likove iz naše svakodnevice? Ma ne, čini vam se. Kod nas takvi

voze džipove... Šalu na stranu, naš pandam ovoj tablici bio bi

<b>UDBA</b>, zbog srodnosti posla i posebnih tehnika rada kojim

su se obe službe služile. Ja ipak nekako verujem, da se ovaj momak

samo šali i plaši šačicu slučajnih prolaznika...

LNGLEGS

Tablica „Long legs“, ili u prevodu „Duge noge“, izaziva trenutni

osmeh od uva do uva, a čini mi se da bi ova tablica u srpskom

izdanju bila vrlo tražena u Ulici nojeva (čitaj Strahinjića Bana). Što

sad ulici nojeva? Pa moj kum me je podsetio kako nojevi , kad

onako skupljeni na gomilu proučavaju središte zemlje sa glavom pri

zemlji, i s vremena na vreme izdignu glave na onim svojim

dugačkim vratovima, pogledaju desno, pa levo, da vide ide li ko, a

ako ne ide, vrate se u prvobitni položaj. Znate već kako to izgleda

kad u onih nekoliko desetina kafića duž ulice Strahinjića Bana nagrnu hiljade, viđenja željne mlađešije i

starešije, pa onda merkaju pokretnu i nepokretnu imovinu koja se nemilice, u grumenima sakuplja ispod

već odavno od prirode „ozelenelog“, a od silnih izduvnih gasova i posivelog drveća? Čekam dan kad će se

sagraditi i otvoriti prvi podzemni parking, baš ispod ulice nojeva, kako bi što više ljudi moglo pokaže

svima šta zna, ume i ima.

CARPIDM

Latinsku izreku „Carpe diem“, prvi je upotrebio Horacije, a znači „iskoristi

dan“. Drugim rečima, što možeš danas, ne ostavljas za sutra. Verujem da

nisam jedini koji je ovu izjavu malo prilagodio, pa mnogo češće biva po onoj:“

Što možeš dana, ostavi za sutra“, jedino što je, eto, ova svetska ekonomska

kriza nešto poranila, te nam svima malčice pomrsila konce.


CUTE EH

E, značenje ove tablice treba malo pojasniti. Kanađani imaju to

svoje EH, što može da se prevede recimo kao „Zar ne?“, mada

je primena raznolika i baš učestala. U ovom slučaju znači

„Simpatično, (slatko) zar ne? U Srbiji bi umesto toga stavili

„BRE“, reč koju svi Srbi, barem ponekad, a neki i mnogo češće

koriste ('de si BRE prijatelju, nemoj bre da me..., da li si BRE

normalan, šta uradi BRE čoveče). Iskreno, bilo bi mi drago da

imam tablicu BRE u Srbiji, a možda je jednog dana nakačim i u

Kanadi, ako me neko naš ne preduhitri.

Sa sigurnošću mogu da kažem da većina Srba koja ugleda nekoliko sledećih registarskih „brojeva“ na

drumovima u Kalgariju, širom Kanade ili bilo gde u svetu, neće ostati ravnodušno. Nekim drugim

narodima se ove tablice možda neće toliko dopadati, ali to je već njihov problem. Zamimljivo kako samo

par slova na komadu lima može mnogo toga da započne; lavinu sećanja i poneku suzu, pregršt lepih

misli, pa i osećaj pripadnosti koji se nekad olako izgubi u tuđini. Svaka ova tablica krije neku svoju priču,

te zašto nisu sve na srpskom, te zašto baš na španskom ili francuskom, a zašto tu nema Save i Tise, te...

Neka ovaj put reči na slikama same ispričaju svoju priču. Samo dobro oslušnite i sigurno ćete pronaći

odgovor.

Moram da priznam da u Kalgariju nisam naleteo ni na jednu tablicu sa političkim motivima. Da li je to

zato što ovde niko ne obraća pažnju na političare i politiku ili samo plod moje kratkovidosti, ne mogu sa

sigurnošću da tvrdim. U Srbiji sve stranke imaju sjajne dvo‐tro‐četvoroslovne skraćenice, pa bi prštalo na

sve strane od DSS, DS, SPO, SRS, SNS, SPS, LDP,NS,G17+, PSS, LSV, JUL i tako dalje i tako bliže, na

stranačkim i nestranačkim vozilima sa crno obojenim staklima i lepršavim stranačkim zastavicama

pobodenim negde iznad prednjih svetala.

Verujem da bi bilo i dosta duhovitih i (ne)prijateljskih predloga (KOČIII, POŽURI, LUDACHA, LUUUUUD,

JEBMW, BEŽ'TE, GRUNF, MRŠ, GDE ĆEŠ, KUM, ORTAK) , sportskih (FUDBAL, KOŠARKA, GROBARI, DELIJE),

gurmanskih (ĆEVAPI, KAJMAK, LAV PIVO, MB PIVO, BUREK, ŠPRICER, PLJESKA, PLJOSKA, KONJAK),

osećajnih i pravdoljubivih (MRZIM, VOLIM, ISTINA, LJUBAV, PRAVDA, NE IDI), geografskih (SRBIJA, 011,

BEOGRAD, ZEMUN, MUNZE, NOVI SAD, NIŠ, DUNAV), medijskih (TV5, SBB, TV PINK, SOS, HAPPY TV, RTS,

3K, BK TV, RTV, BLIC, POLITIKA, NOVOSTI)... Mogućnosti su beskrajne, a samo je nebo granica našoj

mašti. Ne usudim se dati primer iz oblasti muzike i filma, jer bih mogao shvatiti koliko imam godina, kad

ovi današnji klinci ulete sa pojmovima kojima ni značenje ne znam...


Bilo kako bilo, otvaranje mogućnosti izbora „broja“ registarskih tablica u Srbiji bi bilo dobro i za belu i za

sivu ekonomiju, belu, jer bi se ubrale lepe dodatne pare za popunu budžeta, a sivu, jer bi proradilo

tržište ispod ruke, negde milom, negde malo silom, pa bi se za „keš“ ili „lepe reči“ prodavale tablice,

menjali vlasnici istih, samo neka se narod veseli. Hleba i igara nikad dosta...

Živeli!

Hvala na slikama Goranu i Njegošu. Ostale preuzete sa flickr.com


Јеловник

Ма знао сам ја и пре одласка у иностранство да ће ми, између осталог, наша храна можда и највише недостајати. Са породицом и пријатељима се чујем пар пута недељно, а скоро сваке године ми у посету стигну најближи из Србије. Књиге на српском увек могу да купим или да одштампам преко интернета, а понекад замолим неког ко долази из Србије да ми донесе шта ми треба.

Кад се баш ужелим, увек могу да се „окачим“ на интернет и погледам програм не некој од српских телевизијских станица или пак подесим „stream“ на неку од омиљених радио станица. Али како бре да одштампам кајмак преко „google“ и како да пребацим кисело млеко, млади сир или на пример јела са роштиља путем телефонске жице? Како ја да објасним оном „stream“-у да ми се баш вечерас једе српски мезе, са ужичком пршутом, кајмаком, куленом и ајваром? Како? Да живим у Торонту, ишло би то много лакше, мада и тамо мораш поприличан број километара да пређеш да би скупио састојке за прави српски мезе и гибаницу за госте који ти стижу у посету.

Хвала Богу, па скоро све састојке који се користе у српској кухињи, могу да купим у овдашњим продавницама, барем кад причамо о поврћу. Није баш да је укус исти, али поврће је мање више слично. Чак сам и парадајз успео да нађем (рекли су ми да ће то јако тешко ићи) који и по укусу личи на оно што сам некад јео („Tomatoes on Vine“ у Sobeys“).

А пијаца која ради три-четири месеца у години је једино место где могу да купим бабуре за пуњену паприку или рецимо зелене „шиље“. Доста, таман да се срце ужели истих до

следеће сезоне.

Мало теже већ иде са млечним производима, које сам углавном и поменуо. Тако ћу кајмак, кисело млеко, јогурт и млади сир баш тешко да пронађем, мада се у Торонту производи нешто што они зову кајмак, а може се купити у специјализованим малим продавницама у сваком већем граду у Канади. То само мирисом подсећа на кајмак и то је све.

Фото: Д. Јевремовић

Постоји и „Astro Balkan Style“ јогурт, који се може купити у свим већим продавницама прехрамбене робе. Е, он баш укусом подсећа на павлаку (ако узмете црвени) или на кисело млеко (плави). Ја морам онда кашичицом доообро да га умутим, па га онда пијем и правим се да пијем јогурт. И чак има и лепши укус од оног јогурта што га прави Имлек или Суботичка млекара.

Ако ми се једе пита са сиром, одем у „Sobeys“ ili „Superstore“ i kupim „Phyllo pastry“ коре за питу, па још свратим и у „Costco“ и купим „Mediterra“ фета сир. И пита је вероватно онда боља него она коју сам јео у Србији. Овај фета сир је другачији од српског фета сира и баш се некако фино уклапа са овим корама за питу. Потврда за то је што ми је супруга постала омиљена у фирми у којој радим иако њена нога никада није крочила тамо, али редовно доносим њене пите са месом и сиром на посао, па се „oгребе“ свако ко стигне да проба један од тих српских специјалитета.


Проблеми настају код сухомеснатих производа, мада и ту има лека. Уместо шунке, са породицом таманим саламу „Krakowska“ из продавнице „Sobeys“. Врат може да се купи у пољској радњи „Polcan“, као и разне кобасице. Ипак, код Руже може да се купи домаћа сремска кобасица, само треба да се осуши дан-два код куће. Прва врата до Руже је Миладин, где увек може да се узме бурек, домаћи колачи, жито, лепе домаће кифле и то је то. Није савршено, али дефинитивно, нема пуно избора у Калгарију што се наше хране тиче. Пршут и још неки сухомеснати производи нису баш претерано здрави за јело, па њих једем само кад одем у Србију, чисто да не заборавим укус.

Као и свака средина, Канада има своје добре и лоше стране, ствари које личе на оне које се могу пронаћи код нас, а и неке које баш и немају пуно сличности са оним на шта смо навикли. Ради се и овде и тамо, живе људи како најбоље умеју. И не жалим се, једино стварно патим понекад, али само понекад, за српском храном. Ваљда тако мора, да није храна, било би нешто друго.

Најближа родбина и пријатељи су незаменљиви и њих ипак не могу да купим у продавници. За то мора се спакује пар кофера, па пут под ноге и правац Србија.

Живели!


Српска панда

Од свих рецепата српске обичајне кухиње које сам добио овде у Калгарију, највише утисака на мене, оставила је хоботница на српски начин:

Састојци:

1 мало прасе до 15 кг

1 већа хоботница (неких 2 килограма)

Кромпир

Припрема:

Док се прасенце врти на ражњу, хоботница се у казану кува са кромпиром у пуно воде и посољено.

Кад је хоботница готова, а прасе испечено, изваде се кромпири, вода из казанчета пролије, а хоботница баци мачкама и керовима да не зајебавају док мезимо.

Прасе послужити уз хладно пиво и пуно младог лука.

***********

У ресторану у старом крају би наша гозба ишла мало другачијим током. На асталу би се у сваком тренутку шепуриле шопска или српска салата, љуте папричице у уљу, туршија, киселе паприке пуњене павлаком и /или сиром, а све као наставак на мезе (моје омиљено поврће) састављеног од златиборске пршуте, кулена, печенице и других сухомеснатих лепота уз незаобилазне дуван или обичне чварке. Тек испечена проја, гибаница или пита са сиром, спанаћем или каква друга, кајмак, сјенички сир, ајвар и пинђур (не сувише љут), послужили би као свечана пратња на пропутовању до главног јела. А по ћошковима ресторана - трубачи чекају на знак, па да крене „изгубљено јагње“ ...

Стижу кувана јела - Сарма, љењо кувана на лаганој ватри, баш као и пуњене паприке, кисели купус са димљеним ребарцима, послуженим уз домаћи пире кромпир, рибљи паприкаш, димљено шаранче или пастрмка, печење јагњеће и прасеће... Ма како год да окренемо причу, прасетина или нешто старија свињска родбина се вешто провлачи кроз предјело и главно јело у разним облицима, док поврће као прилог или салата баш фино додају боју на тањиру.

Списак се наставља - ћевапи ућебљени у сланиницу, вешалице загрцнуте од дима, пљескавице разне пуњене или изгладнеле, а све добре и укусне, топли, хрцкави сомуни које расцепкане на ситније парчиће са задовољстом умачемо у бећарац, ајмокац, лесковачку мућкалицу, ћувеч или пасуљ са кобасицама, а баш нигде не можемо да купимо онакве какве смо некад јели, док смо у ситне јутарње сати стајали пред Лесковчанином или каквим другим мајстором рошиљџијског заната и са ретким уживањем јели пуњене пљескавице на кајмаку или димљене вешалице са пуно лука.


Има Срба, наравно, који и не воле толико да једу свињско месо, али су у мањини. Пилетина се можда више троши, али сви знају да је то због цене, а СЕКА (светска економска криза) дрма ли нас дрма, па ће сигурно бити тако још неко време, а телетина, јунетина и говедина су већ виша класа меса, није то за свакоднену употребу за народ без новаца.

Ови што данас имају пуно пара, једу нека друга јела, кавијар, па разне ретко виђене животиње које убрзано изумиру по тањирима богате господе широм света, а пију само она пића чија су имена непреводива на српски... Одрекли се људи и шљиве и лозе и клеке и крушке...

Тако смо данас сведоци да се са свим овим кулинарским новотаријама које се примењују по свету и српска кухиња мења, додају се нови зачини и траве, а намера је, кажу, да се што се што здравије хранимо, а то између осталог значи и све више избацивати прасетину са тањира, са чиме се у потпуности НЕ СЛАЖЕМ. Наиме, лепо је смањити холестерол и масноће у крви, али не мора то све да иде на уштрб прасетине, зар не?!?

Мислим да је бити умерен кључ проблема данашње исхране. Значи ред ћевапа, па ред кобасица, па пљескавица... Шалим се, наравно да је зелениш и здрав и неопходан, а и укусан, само ако се правилно меша са свом храном, па и свакојаким месом. Уосталом, ко још не воли, на пример, српску или шопску салату или данас врло тражену баштенску салату (што му дође сво свеже поврће из баште у датом тренутку)? Кажу да је добро што више јести сировог воћа и поврћа у исхрани и што мање пржења на уљу. Слажем се, јер прасе на ражњу није исто што и прасе пржено на уљу...

Мој друг Сале је написао много песама на тему прасетине, јер у хладној Шведској, где живи и ради већ дужи низ година, најближе што је пришао прасећем печењу је рођени телевизор док је са пуно пажње гледао снимак догађања у Гучи на сабору трубача...

Кад је видео ову слику српске панде, прво што је рекао било је:“Од ове слатке гице, ће бити шарене сланинице!“.

Фотографија преузета са www.diskusije.net


Nostalgija

Nostalgija je kao vetar. Dođe i prođe. Nekad donese ledeni, britki talas, pa nam se kakva jeza uvuče pod kosti i tu ne pomaže ni toplo ćebe, ni pucketava vatra u kaminu. Drugi put opet dovuče mrgodne i silne kišne oblake sa sobom, pa suza suzu stiže čak i kad ne znamo zbog čega plačemo, a kada naiđe s juga, onda nam samo topla sećanja i uspomene naviru i tako bi rado da smo opet tamo, u dragoj kafanici, uz staro društvo, roštilj i živu muziku...

Desi se katkad da vetroviti talas sobom donese omamljujući miris bakine pogače, pečenih purenjaka na vatri ili onih velikih porodičnih okupljanja kakvih nema više, onako iz čista mira. Bakina pogača mogla je danima da traje, a najlepša je bila čim bi se ispekla, pa bi u slast pojeli debelo izrezano parče sa domaćim džemom od šljiva ili kajsija uz šolju toplog mleka pride.

Purenjake smo uvek nabavljali u obližnjem deda Stevanovom kukuruzištu, jer su bili najveći, najlepši i najbolji za jelo, dok bi se on kobajagi ljutio zbog toga, a u stvari je potajno uživao što je nemirna seoska dečurlija izabrala baš njegove kukuruze, vraćajući ga tako u sopstveno detinjstvo i sećanja. Dok se mesec radosno šepurio visoko na nebu, kukuruzi već bili pečeni, a veći deo njih i pojeden, prišunjao bi se on tako nama s leđa, zagrlio nas i seo pored vatre gde je bilo najtoplije, da ugreje stare kosti i podeli koju priču sa nama. Svako malo je bilo neko okupljanje moje rodbine. Sećam se, sredinom

osamdesetih, skupili smo se kod teča Pere i tetke Bose, da proslavimo njihovu srebrnu svadbu. Peklo se prase na ražnju, mi mlađi smo kao pomagali, polivali pečenje pivom, okretali ražanj, jurili za domaćim džukcem Đonijem po dvorištu, pa onda opet bežali od njega, slikali se, slikali druge, skakali po tarabama, sakrivali se po štaglju, jurili loptu, zamajavali starije i bili deca.

Vetar ume da donese i zvukove, od onih prvih kojih se sećamo, preko reči učiteljice Milke, koja je svojim nežnim glasom uvek uspevala da umiri nemirne duhove đaka prvaka, još uvek nespremnih za velika životna dela, a prestarih za večito jurcanje komšilukom za kakvom loptom. Odjekuju pritom i reči, odavno zaboravljene i smeštene u drvene kovčege detinjih snova, sada naglo izvučene iz tame, izgovorenih pri prvim nespretnim pokušajima da se priđe devojčicama na neki novi, drugačiji način, ne više grubo i nehajno kao kad smo bili klinci, već ozbiljnije, kao odrasli. Prve ljubavi i ljubavni jadi, duboko su tada prožimali su naša tela, drmali nas kao šaš na vetru i ostali urezani u našim srcima. Muzika sa kojom smo odrastali uvek nađe svoje sedište u vagonu koji ovaj zvučni talas sobom nosi. Zanimljivo, nekad kad je slušamo, kada nema vetra prošlih vremena, ta muzika zvuči mnogo drugačije, nekako udaljenije i nije nam toliko stalo. Izgleda da se te čudesne note slože kako treba, samo kad je napolju nemirno i kad se stisnemo u svoj kaput i navučemo kragnu visoko, da nam uši ne bride na vetru.


Kako se odbraniti od svih tih vetrova? Ne pomaže tu ni kabanica ni kišobran, suncobran ni vetrobran ... Nikakva šetnja, trk, ni skrivanje neće odneti taj vetar tamo odakle je došao... A i što da se branimo?

Zarazni smeh moje dece i tiho veče provedeno sa porodicom, mislim da je jedini lek za sve te vetrovite ale dragih nam sećanja, koje pokažu svoje zube skoro uvek kad izađemo napolje kratkih rukava i čistih misli, nepripremljeni za ono što sledi.

Ali doći će oni opet... Da nam ugreju dušu i osvetle put...

Fotografija preuzeta sa www.maestoso.co.yu


K'o Svetog Petra kajgana

Legenda kaže da su nakon napornog dana provedenog u širenju vere, Sveti Petar i Isus, pokisli k'o miševi,

potražili prenoćište u nekoj kući na selu, gde im je ljubazna domaćica rekla da mogu da prespavaju u

štali. Napolju je lilo k'o iz kabla, oni su bili gladni k'o vukovi, a žena ‐ dobra kao hleb, reče im da ima samo

kajganu koju je spremila za muža. Njih dvojica uglas uzvratiše da im dadne kajganu, a da će se Bog već za

muža postarati. Posle večere, mrtvi umorni, legli su u štalu na počinak, Petar do vrata, Isus do zida. Kad

je muž stigao kući iz nadnice i zatražio večeru, žena ga uputi u štalu. Muž besan k'o ris, isprebijao je kao

mačku prvog na kog je naišao u štali. Izubijani Petar zamenio je mesto sa Isusom, ako budala opet dođe

da bije i nastavio da spava. Muž se vrati kod žene i ispriča joj šta je uradio. Kad mu ona reče da ih je bilo

dvojica, a on trk nazad u štalu, preskoči onog prvog i isprebija onog do zida. Otud izreka „Koštalo ga je

k'o Svetog Petra kajgana“.

Kažu da si bogat koliko jezika govoriš, mada verujem da ovih dana, kada je većina dužna k'o Grčka i

siromašna k'o crkveni miš, i novci tu igraju nekakvu ulogu. Oni koji žive kao bubreg u loju, kriju pare k'o

zmija noge, a ostali koji imaju para k'o žaba dlaka, obrali su bostan i sve presipaju iz šupljeg u prazno,

kukala im majka. Ti drugi večito izvuku deblji kraj i uvek im neko zaprži čorbu. I džaba im sada što plaču

k'o kišna godina, što ih svuda nazivaju crnim ovcama i što su kupili mačku u džaku. Đavo je, što se njih

tiče, odavno odneo šalu i vratiće će oni već milo za drago svima, al' na kukovo leto ‐ baš kad na vrbi rodi

grožđe.

Srpski jezik je prebogat izrazima neprevodivim na strane jezike. Neprevodivim prosto zato što se u

prevodu gubi onaj izvorni način na koji se pisac u samo par reči približio čitaocu, izmamivši mu pritom

osmeh, suze, zaprepašćenje, ljutnju... Kako, na primer, prevesti na strani jezik „Kasno Marko na Kosovo

stiže“, a da se ne priča sve naširoko i nadugačko o boju na Kosovu i vekovnim srpskim mukama koje su

potom usledile? Ili recimo pokušajte da objasnite strancu, a da ne idete u sitna crevca šta znači „Ne lipši

magare, do zelene trave“, ili „Trampio rog za sveću“? Koliko puta ste krenuli da se šepurite kao paun što

ste k'o iz topa nešto rekli, a tek onda shvatili da ste u stvari trčali k'o ždrebe pred rudu? Pa ste se onda

još upetljali k'o pile u kučine, pokušavajući svim silama da se operete pred društvom, ali avaj, uvek se tu

kao za inat nađe i neka radio Mileva da vest prenese, pa biste najradije u zemlju propali od sramote.

Posle se k'o pijan plota držite svoje čaše i ne progovarate više, jer ste obesili nos i samo se kiselo

smešite, onako za svoj groš.

Teško je svagde svome bez svojega. I nama ovde i njima onde. Vreme leti, a mnogi koji su otišli u

pečalbu, često se pitaju da li je bila skuplja dara nego mera. Zbog dece je mnogo njih otišlo, zbog dece bi

se i vratilo. Dala baba banku da se u kolo uhvati... sad bi dala pet da se pusti. Ko ne plati na mostu,

platiće na ćupriji, a to najbolje znaju dede i babe u domovini, kad unučići krenu s njima na engleskom ili

nemačkom da divane. Čija majka sada crnu vunu prede, to više ni Bog ne zna. Sa bezbedne udaljenosti

od kuće, kao iseljenik, osećam se ponekad kao žaba što pred kišu krekeće. Trla baba lan da joj prođe

dan, a znam da baš ništa osim možda nekog svog unutrašnjeg mira ne mogu da povratim time što

govorim i pišem po onoj narodnoj „što na um to na drum“. Trava je uvek zelenija u tuđem dvorištu, pa

mi kažu ovi što su ostali u Srbiji da je kod njih mnogo skup život i da je u Kanadi mnogo toga jeftinije


nego tamo, od odeće, obuće, pa sve do hrane. Odgovaram im ja i da je u Solunu dinar somun, ali do

Soluna sto somuna.

Ajd' da se razilazimo, pa kom opanci, kom obojci.

U zdravlje!

P.S. Posebnu zahvalnost dugujem Ljuboje Zoranu i veselom društvu sa diskusije.net zbog svesrdne

pomoći pri nalaženju srpskih izreka za ovu priču.


Таблић

Ко још не воли да игра таблића? Промешаш карте, противник пресече и избацује четири на

талон, док ти молиш Бога да су све четири мале, празне и ружне карте, таман такве да

противник не може ни да пише таблу, нити да узме неки поен. Поделиш по шест карата и игра

почиње. Свака рука носи 25 поена, од чега су три на карте.

Те 2004. године, заједно смо промешали карте, на мене је пало да пресечем, па сам донео одлуку

да кренемо у нову игру ‐ у исељење. Скупили смо крштенице, држављанства, потврде од

послодаваца, податке о школовању, знању страног језика и још понешто, бацили све амбасади на

сто на увид, преглед и обраду пријаве за исељење и игра је почела. Нико тад није уписао рецку за

таблу, нико није освојио неки поен. Ипак је то био сам почетак прве руке. Крајем исте године,

подељена је друга рука, проширили смо нашу пријаву за новог члана породице који је требао да

нам се придружи у игри негде у мају следеће године. Полако смо кренули да сакупљамо поене.

Игра се захуктала, почеле су прозивке, прве табле, мрки погледи, ситна подметања и све се

више осећао неки притисак у ваздуху. Рука после руке, ређају се поени, табла таблу стиже,

расположење се мења зависно од дешавања у игри...

У мају следеће године нам се родила друга ћера, пре тога смо добили позив за лекарски преглед,

а већ је била подељена и трећа рука. Игра је постајала све занимљивија, па су посете бака, дека,

родбине и драгих пријатеља постале све учесталије на обострано задовољство, јер је постало

очигледно да ћемо крај ове партије таблића дочекати далеко, тамо негде у Канади... Било је ту и

натегнутих дана, ипак се ближио одлазак. Стигла је и виза, купили смо карте, крећемо на пролеће

2006...

Како се ближи 101. поен, играчи почињу са

стратешким играма, ситним

„превидима“, како би се ослободио талон

за писање нове табле, која може да

одлучи победника на крају. Нервоза се

полако увлачи под кожу, добро је, само

док има великих карата у рукама, а дупла

десетка још није изашла. Све се чешће

чује оштар узвик „Пала карта!“, па онда и

пропратна вика и расправа да се докаже

да није пала, а можда ипак јесте...

Стигли смо. Отворили рачун у банци, набавили нешто суве хране, јер још нисмо имали стан са

кухињом, разлетели се да нађемо смештај, купили кола која су цркла после две недеље, па ево

још и дан данас красе паркинг иза наше куће. „Пала карта“, рече ми продавац,и узалуд беше све

моје доказивање да ми је продао мачку у џаку. После првих месец дана „годишњег одмора“

кренули су разговори за посао, а паника је натенане кренула да се помаља испод слојева пажљиво


упаковане одеће и обуће, још неотпаковане од доласка. Остатак породице је дане проводио у

кући, без икакве сигурности у оно што нас чека сутра. Да ли ће бити потребе да се сва гардероба

извади из торби или ћемо се вратити првим следећим авином, уколико понестане парица?

Играчу који пред крај почиње да осваја поене заредом, осмех све више краси лице, јер му се

ближи победа. Ипак, коло среће се окреће, а побеђује онај ко први стигне до 101. поена.

Коначно и ми заређасмо неколико табли, почистивши талон. Дошао је ето и први посао у струци,

па следећи, даље је све ишло лакше. Наговештаји панике су нестали без трага, деца су кренула у

обданиште и школу, страни језик им више није био толико страшан ‐ и тако смо се мало по мало

привикли на нову средину. Како смо стицали нове драге пријатеље из наших крајева, писали смо

нове рецке, а лице нам данас, чини се, све више красе боре смејалице.

После шесте или понекад и седме руке, подвлачи се црта, сабирају се поени и табле, обично је

резулат тада негде око 90 поена за оног који води, а онај други... како кад. После подвлачења

црте, нема више табли.

Три године је прошло, подвукли смо црту. Сад није било дочека ни испраћаја, учесталих позива и

суза на образима, само тихо подсећање у кругу породице да смо већ три године, својом вољом,

далеко од оних које волимо и на које смо навикли, далеко од познате средине, нашег Белог града,

родитеља, рођака, кумова, пријатеља... Далеко и од сећања на санкције, бомбардовање,

свакодневних политичких трвења демократа, радикала и социјалиста, вечите, а унапред

изгубљене битке динара са еуром и са целим светом... Да ли се ближи крај ове партије таблића

или идемо у продужетке?

Тамо далеко...

Слика преузета са www.vreme.com


Kafana „Široka staza“ Neko će ovo nazvati nostalgijom, ja ne bih. Složićemo se da svako svoje uspomene nosi sa sobom, pa kad se zacrne oblaci iznad Kalgarija, kada zima pokaže svoje zube i spusti temperaturu na trideset ispod nule... brrrrr. Jedino što pomaže na takvoj zimi je toplo vino, lepe fotografije ili toplo sećanje. Ima jedna kafanica u Zemunu o kojoj bih voleo da vam kažem pokoju reč. Nalazi se, pa ne baš na keju, ali tu nešto malo iznad „Reke” i kajakaškog kluba tamo gde ulica, koja vodi od „Venecije” u smeru od grada, polako gubi svoj oblik i prelazi u stazu koja prati Dunav, onako tiho, kao senka kad vas u stopu prati, a uvek se tu nađe i poneki stari alas koji skuplja svoje reže na mirnom Dunavu, dok sunce polako spušta zastore i sprema se na počinak. Ipak, brze ćete je naći ako krenete ka njoj drugim putem. I nije da je baš lako naći, ali ako vam je dobar kompas i dobra mapa, naći ćete je iz prve. Tamo posle garaže GSP-ovih autobusa u Zemunu, produžite pravo, uletite u jednu usku uličicu, više nalik malom seoskom sokaku (upola užem od Kameničke ulice) koji datira negde iz doba Turaka, i kojim samo neka zalutala koza može normalno da prođe. I negde posle 50 metara nesigurnog koračanja, u koje god doba dana da naiđete, tu vas uvek ljubazno dočeka i pozdravi jedan postariji čika sa naočarima predebelih

stakala, tih i nenametljiv, na koga smo svi već navikli kao na sastavni deo folklora i ambijenta same kafanice. On je tu da se pobrine da niko ne dotakne vaša kola (ako se odlučite da dođete autom) u vreme vašeg uživanja u svemu što ova kafanica nudi. i nikad ne traži nagradu za svoj trud i možda baš zato dobija više nego sto očekuje. Pokušavao sam jedno vreme da pronađem slično mesto ovde u Kalgariju, ali izgleda da nisam odabrao pravi grad što se provoda tiče. Poslovi se lako nađu, stenovite planine oko Kalgarija su uvek lepe, sunce i dalje izlazi svakog jutra, slavi se slava i ovde, mada slabije dolazi rodbina. Ipak, ono što, meni se barem tako čini, ključno razlikuje ovu kanadsku sredinu od naše balkanske, je ustaljeni i mirniji ritam cele zemlje, koju na sreću ili pak ne, nije odlika Balkana. Čoveku izgleda nikad nije dosta, pa mi ponekad, eto, ovih dana baš to zasmeta.

Vlada sa svojim harmonikašem (foto Alen Đelić)

Gde sam ono stao? A da, to sokače se potom sužava sa svakim novim korakom koji napravite da bi se na kraju sve svelo na nekih metar - metar i po široke stepenice koje prilično strmo i više nego prebrzo za moj ukus vode ka kafani i da budem iskren, tih stepenica je uvek bilo nekako previše i dok silazimo, a kamoli dok se penjemo nazad, onako omamljeni, sretni, malo pod uticajem belog vina koje se popilo, ali i pesama koje smo satima zajedno pevali sa pevačem Vladom i uvek novim harmonikašem koji ga prati. I nije to zato što smo mi sad neki pijanci i propaliteti, pa da se tamo opijamo dok ne popadamo pod sto. Više zbog toga da se oseti ta prijateljska, topla atmosfera, blago zadimljena prostorija u našem separeu gde nas šest svratimo


nekoliko puta godišnje, provedemo prijatno veče uz dobru hranu, setnu muziku, mnogo šale, pomalo tračeva i priče starih drugara. I uvek neko ponese slike sa prethodnog našeg druženja ili neko slavi rođendan ili useljenje u stan ili rođenje deteta ili… I siti se tako slatko ismejemo i setimo dana kada smo svi radili zajedno u jednoj banci, u jednom odeljenju, u jednoj kancelariji. Pretresamo iznova doživljaje iz tog doba i naručimo po koju pesmu u to ime. Za današnje lepe porodične dane, za neke stare ljubavi i one koje to nikad nisu postale, za dane mladosti i vreme koje je zauvek prošlo. Porodica je ključ opstanka u inostranstvu. Držimo se zajedno, jer u početku, po dolasku u Kanadu, bili smo kao malo ostrvo, naprečac istrgnuto iz matičnog mora i preseljeno u neke vode njemu nepoznate. Kad su se neke druge ribe konačno navikle na naše obale, sve je postalo lakše. Tople struje i vetrovi počeli su da greju našu vegetaciju nakon prvih godina adaptacije na novu sredinu. Samo ponekad, iznenada, probije se pokoji zalutali povetarac do obala našeg ostrva i prenese poneki zvuk i miris našeg starog mora. Čula naglo prorade, osvrćemo se ovamo i onamo, uzrpoljimo se, pa čak i ove druge, nove ribe osete da se nešto dešava sa ostrvom, a onda noć prekrije pesak na obali, donese neki mir u naše biljke i polako utonemo u san. Neću više da lutam. A gazda i muzika su posebna priča. Toliko smo puta bili za sve ove godine da gazda čim rezervišemo mesto za petak veče pod bilo čijim od naših prezimena za separe, zna o kome se radi, baš kao i svi njegovi konobari. I spreman je da to veče fajront napravi nešto kasnije nego obično i neće niko zbog toga da se ljuti. Ni on, ni muzika, ni konobari. A sigurno neće ni gosti. I nije tu sad neka preterana gužva, barem ne danima kada mi svraćamo. Jeste, bude neki put, ali ne uvek. Vlada muzičar već zna šta mi kod njih naručujemo i zna da kad dođu kod nas, ostali stolovi neće tako skoro dočekati da naruče svoju pesmu. I zato oni marljivo i pomalo ubrzano, kao da se pravdaju pred nama i zbog nas, odsviraju poneku sevdalinku ili kakvu drugu pesmu za ostale goste i nakon kratke pauze, veseli i nasmejani dođu za naš sto, spremni da se provesele i da pevaju zajedno sa nama, kao da je oduvek bilo tako i da će uvek biti. I svaki put mi je srce puno kad sa svojim društvom, malim ali odabranim, provedem veče u toj kafanici, ušuškanoj pri Dunavu tako dobro da ne može svako da je nađe i da ne može baš svako da oseti šta je to što ovo mesto čini drugačijim od drugih i što se njemu uvek vraćamo. Kad god odlazim iz te kafanice, zažalim pomalo što ne možemo sledeći dan sve iz početka. Ne znam da li je to zbog toga što su četrdesete na pragu ili zbog nečeg drugog, ali mislim da bi bez tih periodičnih druženja u „našoj” kafani život bio nekako nedorečen. Ovako, nedeljama posle toga sa mojim drugarima razmenjujem utiske sa prethodnog druženja. Taman tamo negde do sledećeg viđenja na istom mestu. I ne znam da li vi imate neku svoju kafanicu koju ljubomorno čuvate za sebe i svoje prijatelje kao sklonište od životnih stresova, oluja i strahova, ali bih bio sretan da znam da ima još takvih mesta u našem gradu. Zima još nije stigla u Kalgari, ali oseti se već u vazduhu, a i prvi sneg se evo zabeleo pre neki dan. Ne, nije to nostalgija, samo sećanje...


40 sati

Šta je život do skup događaja, vrlo nepravilno raspoređenih duž naše životne linije? Gde i kada spustiti sidro, kako odlučiti kad je pravi trenutak za stvaranje porodice, i ko nam sa sigurnošću može reći ko je pravi prijatelj, a ko je tu samo u prolazu?

Ponosan sam na svoje prijatelje, na ono što su postigli u životu, porodice koje su stvorili i životni put kojim su pošli. Svaki je tako različit jedan od drugoga, a opet ispunjen ljubavlju ka svojoj porodici i najbližim prijateljima, i nalazim da sam srećan što sam uvek tu negde bio da vidim kako su odrastali i razvijali se. Sa nekim prijateljima se družim još od osnovne škole, druge sam upoznao nešto kasnije, ali ipak, kroz svo to vreme provedeno u zajedničkom druženju i ludorijama, kroz smeh i suze, ljutnju i zadovoljstva, sport i lenstvovanje, odavno sam shvatio da je bogatstvo imati ih blizu sebe, čak i kad nas daljina razdvaja.

Odlaskom u inostranstvo, više nismo u prilici da se viđamo kad nam se hoće, ne mogu da odigram košarku sa svojim kumom (kum je zašao u godine, evo još malo pa 34) kao nekad, niti da bacim na karte sa njim (koje ionako nikad nisam dobro igrao, ali to nema nikakve veze). Ne radi mi „copy-paste" dugme, pa ne mogu da prebacim apoteku moje kume sa njenom familijom u svoj novi grad, baš kao ni moju omiljenu kafanu „Široka staza", sve sa svojim drugarima u separeu i Vladom muzičarom, da nam uveseljava ove prohladne, vetrovite zimske dane u Kalgariju. Dunav još uvek teče samo u Evropi, a jedino srce kuce i sa ove strane velike bare.

Dok sam još bio u Beogradu, imao sam malu, ali odabranu družinu drugara sa kojima sam povremeno odlazio u kafanu na čašicu druženja i pesme, na zalogaj dobre hrane i još boljeg ambijenta, gde god da smo išli, kako bi svi zajedno stvarali uspomene koje bi potom trajale duuugo, ili barem toliko dok nam se putevi ponovo ne ukrste. Samo u jednom trenutku smo svi zajedno radili u istoj banci, da bi potom svako krenuo na svoju stranu. I neki su već tada imali svoje porodice, neki će se udomiti nešto kasnije, ali ono što nas je tada povezalo kao družinu, ostalo je, čini se zauvek, da postoji među nama, kao spona, naizgled nevidljiva, a ipak prisutna, ako nigde, onda skrivena duboko u nama. Dunjke je jedan od mojih kafanaca i odlučila je da se uda prošlog vikenda. Pored činjenice da će postati majka za nekoliko meseci, ovu godinu obeležiće i njeno venčanje.

Svi ostali drugari i prijatelji kafanci sa porodicama žive u Beogradu, ja sam jedini sa svojom decom i suprugom malo podalje, tu u samom predgrađu Beograda, na nekih 8.515 kilometara od Surčina, ako je verovati internetu. Ipak, učestvovao sam u svakodnevnoj žustroj razmeni elektronskih poruka sa drugarima u njihovoj pripremi za venčanje, dogovaranju o zajedničkom poklonu, sitnim detaljima, šalama i prozivanjima, ali ipak, bilo mi je krivo što neću biti tamo, jer takvi se dani ne dešavaju često u životu, a ako je sreće onda samo jednom.

Život je suviše kratak da bi se propustili baš svi lepi trenuci koji se odigravaju dok sa svojom suprugom i decom stvaram nova lepa prijateljstva i poznanstva u Kanadi. Propustili smo neke velike događaje u našem životu, neke tužne, druge radosne, pa sam odlučio da ipak ne propustim ovo venčanje. Rezervisao sam povratnu kartu, uspeo da održim svoj dolazak kao tajnu i nestrpljivo čekao dan polaska.


Stigao sam u Beograd dan pred venčanje, kasno popodne u subotu, zagrlio nasmejane roditelje i brata (samo je majka znala da dolazim) i još iz kola pozvao kumove sa porodicama i jednog dragog prijatelja da se vidimo to veče, ako bi nam se ukazala prilika. Veče je proteklo u širokim osmesima i veselom razgovoru u toplom porodičnom i prijateljskom okruženju, igri sa mojim kumčetom i uživanju u specijalitetima srpske kuhinje (hvala mama!). Moje kumče me jedino podsećao na to koliko je vremena zaista proteklo od mog

odlaska iz Srbije, jer mala deca ne znaju šta su to godine, oni rastu i ne pitaju za dozvolu. Zagrljaj sa kumovima na odlasku bio je znak za odlazak na počinak, jer sledeći dan je obećavao mnogo.

Probudio sam se kasno prepodne, otišao da zagrlim baku i kumu svojih roditelja, obukao se i dočekao jednog od mojih kafanaca sa porodicom (jedino je ona od drugara znala za dolazak) i krenuli smo kod mlade. Nekoliko fotografa pred vratima, mnogo nepoznatih nasmejanih lica u stanu, svud unaokolo poslužavnici prelepo pripremljene i složene hrane koju skoro niko nije jeo, poneka flaša alkohola tu i tamo po ćoškovima, čvrst zagljaj sa mladencima, suze radosnice, gužva, sreća...

Venčanje u crkvi proteklo je u najboljem redu, dva sveštenika su dobro vodila venčanje, uz pratnju crkvenog hora, gosti pomalo nestrpljivi da mladenci kažu „Da". I dok je većina pozvanih stajala u crkvi dobro ušuškana u svojim zimskim jaknama, meni je bilo vruće (šta učini Kanada od čoveka za svega tri godine, ali šta da radim kad je u Kalgariju prethodnih mesec i po dana bilo -20 u proseku), pa sam posle 20 minuta ceremonije morao i jaknu da skinem...

Civilno venčanje obavljeno je u restoranu gde smo se svi okupili posle crkve. Muzika za svačiji ukus, hrana takođe, plesalo se do kasnih sati, razbila se i poneka čaša, popilo se što se popilo, to već niko nije brojao. Vesele zvanice, kao i zadovoljni i premoreni mladenci, učinili su da mi ovaj dan zauvek ostane u toplom sećanju, kao uspomena kojoj ću se uvek rado vraćati.

I na kraju, da li je vredelo preći toliki put zarad 40 sati provedenih u Beogradu? Svakako da jeste. Da mogu da vratim film unazad, opet bih isto uradio. Vredelo je doći, zagrliti roditelje i brata, kumove, prijatelje i mladence, pa makar i na tako kratko. Ostao je samo žal što nisam uspeo da se javim većem broju dragih prijatelja, ali vreme mi je jednostavno proletelo.

Avion za Kalgari poleteo je u ponedeljak u šest i trideset ujutro, a na poslu sam bio istog dana u pola jedan popodne. Blažena bila vremenska razlika kada ide meni u korist.

Topao zagrljaj sa mojim ćerkama i suprugom po dolasku kući poslednje je čega se sećam toga dana.


Zimovanje

Odrastao sam na Balkanu, a svi znamo koji sportovi su omiljeni u tom delu sveta. Kao dete, trenirao sam nekoliko sportova, fudbal, rukomet, košarku... Voleo sam i da gledam prenose razne sportove, od fudbala, košarke, rukometa, vaterpola, skijanja, skijaških skokova, tenisa, sve do atletike, gimnastike, pa čak i umetničkog klizanja ponekad. Po dolasku u Kanadu pre tri godine, ni sanjao nisam da ću morati uveliko morati da se prilagodim novoj sredini čak i po pitanju sporta. Najpopularniji sportovi u Kanadu su hokej, kanadski i američki fudbal (čitaj: ragbi), golf, NBA košarka, bejzbol, karling i još poneki, a na televiziji pored pomenutih, često se mogu ispratiti i prenosi borbi raznog tipa, zatim pikada, pecanja i to u svim starosnim kategorijama. Ima kanala na kojima se može pratiti evropski fudbal, dok se tenis vrlo retko prenosi, a evropska košarka skoro nikad. Moje klinceze rastu, starija će napuniti osam za koji dan, mlađa 4 za par meseci. Vreme im je za početak redovnijeg bavljenja sportom. Starija ćerka išla je kraće vreme na karate, pa je ubrzo prošla volja za tim. Idemo povremeno na plivanje i to voli. Ipak, većina ovdašnje dece upražnjava zimske sportove, jer zima u Kalgariju traje i po 5-6 meseci, ne kalendarski, ali po temperaturama, sigurno da. I šta mi drugo preostaje nego da naučim neke nove sportove, kako bih mogao i svoje ćerke da naučim...

Skupilo se tako nekih 5-6 srpskih porodica i otišlo zajedno na jednonedeljni odmor u planine, baš pred novu godinu. Začudo, temperatura je bila sasvim prijatna, poredeći je sa -30 koliko je bilo na odlasku iz Kalgarija. Stigli smo u Ferni u Britanskoj Kolumbiji predveče, a već posle doručka sutradan, okupili smo se na skijaškoj stazi. Bilo je tu i iskusnih skijaša, ali i onih koji nikada na skije nisu stali. Ja sam na žalost bio jedan od tih kojima je skijanje lep sport samo kad se gleda na televiziji. I tu kreću moje muke.

Fotografija preuzeta sa skircr.com Za prva dva sata koja sam proveo na skijanju, životinjski pernati svet u Ferniju je bio krajnje ugrožen, i to toliko da je na lokalnom radiju objavljeno važno saopštenje o opasnosti preletanja skijaških staza u predelu gde sam ja „skijao“. Zbog mojih letačkih sposobnosti, ali i zbog prisustva NLO-a što izgledom podsećaju na skije, bilo je zabranjeno preletanje svim pticama iz kraja. Podignute su visoke mreže na vrhu i na dnu planine, kako se slučajno neka zalutala i neobaveštena ptica ne bi zakucala na moje skije... Tog dana se desila i jedna nezgoda. Stao sam u ta prva dva sata u jednom trenutku negde na pola 30-metarske skijaške staze za bebe, očaran zimskim lepotama Fernija i u isto vreme preneražen svojim „umećem“ na skijama, prosto ukopan u mestu, panično tražeći ruku spasa levo i desno od mene, kako opet ne bih završio na leđima. I u tom, odozgo se spušta klinac od svojih 4 godine, zahuktao se kao lokomotiva, kočnice mu ne rade, ne ume ni da skrene... Iskolačilo dete oči od straha, juri ga učitelj skijanja, a ja se ukopao kao jagnje pred vukom... Zakucalo se dete u mene kao metak, a da ja nisam uspeo ni da se sklonim da ga propustim niti da ga uhvatim da ne padne, pa se jadan licem zakucao u moju nogu u punoj brzini. Dete je bilo malo ošamućeno, a ja... Ma bolje da ćutim.


Drugi dan sam se već osmelio i krenuo na zelenu stazu kojom se prosečan skijaš spušta nekih 5 minuta. Spuštao sam se sat i po vremena, više na zadnjici, nego na skijama, a najviše sam vremena proveo pokušavajući da stanem na noge, odnosno na skije i nekoliko puta su skije otišle svojim putem nizbrdo i sa strane staze, pa sam morao da sačekam lokalni autobus da me odveze da pokupim skije... I tako, dok su trogodišnja deca jurila pored mene nizbrdo, ja sam samo pazio da ne ostavim baš sve kosti u obližnjem drveću. Pao sam 25 puta na tom svom prvom „spustu“. Prva četiri dana sam imao jake bolove na svakom delu tela, ali ne od upale mišića, već od padanja. Poslednji dan sam uspeo da se spustim niz zelenu stazu uz samo jedan pad, tako da to zaista smatram uspehom. Moje ćerke Danica i Marija, baš kao i sva deca mojih prijatelja (uzrasta od 3 do 5 godina) su za to vreme naučile mnoooogo više od mene i zaista sam srećan što je tako. Hvala mojim prijateljima koji su me učili tih dana, na znanju koje su mi preneli i beskrajnom strpljenju u radu sa mnom, ali ja jednostavno nisam rođen za skije. Naučiću jednom osnove, tek toliko da izdaleka pratim svoju decu na skijanju i to je to. Ako je i od mene, dovoljno je. Večeri su već bile prijatnije, mnoštvo klinčadije i barem tri generacije odraslih, gitare, domaća kuhinja, kuvano vino, čaj, poneko pivo, vicevi, šale, druženje i odmor napaćenog tela od skijaških „radosti“. Prilika da se svi malo bolje upoznamo, nešto kao ekskurzija, kratka i slatka, samo možda nekih 15 godina nakon tog školskog doba. Pregršt lepih fotografija, dečija graja i kroz koju godinu, biće ovo vrlo drage uspomene, kako deci, tako i nama odraslima. Pogled na ove fotografije oživeće tu lepu nedelju koju smo proveli zajedno, a sa te vremenske daljine, siguran sam da će mi sve ove moje skijaške patnje i noćne more izgledati simpatično, a moja nespretnost na snegu samo novi korak ka navikavanju na zimske sportove u novoj sredini. Dosta je, odoh ja.


Suze

Suze teku kad nam nešto upadne u oko ili kada zevamo. Vlaže se oči i same, sa svakim treptajem. Suze koje često privlače pažnju, izazvane su emotivnom reakcijom ljudskog organizma.

Kada neko nama drag poslednji put zatvori svoje oči ili kad odreagujemo na tragične događaje oko nas, suze krenu ne pitavši nas ništa, izražavajući naš bol ili saosećanje sa tuđom nesrećom. Poslednji pozdrav sa roditeljima, rođacima i prijateljima često nas ostavlja usamljene na ovom svetu. Velike prirodne nepogode, ali i ratovi širom sveta sobom nose mnoge nevine žrtve, sa čijom je sudbinom tako lako poistovetiti se, naročito ako ste odrastali na brdovitom Balkanu. Često zažalimo zbog reči koje smo u gnevu ili brzopletosti rekli voljenoj osobi ili zbog stvari koje smo uradili u prošlosti, a danas možda baš zbog toga ispaštamo u samoći.

Ima ljudi koji su usavršili sposobnost plakanja. Potpuna kontrola nad tom aktivnošću ljudskog tela, omogućava velikim i malim glumcima na filmu, na daskama koje život znače ili pak u stvarnom životu, da od onih koji ih posmatraju izmame saosećanje i sažaljenje. Ne znam da li ima mnogo onih koji mogu bez emocija da posmatraju tužne scene na filmu i u pozorištu u kojima deca plaču i tuguju. Znam da ja ne mogu. Dečije suze najviše bole, kako decu, tako i nas koji ih gledamo kako grčevito plaču. Još ako smo ih mi izazvali svojom ponašanjem, bol često postaje nepodnošljiv. Krupne dečije suze, iskrene i bezuslovne, samo roditeljski zagrljaj može da preseče i to posle dosta jecaja i dubokih uzdisaja. Nepravda u dečijim očima nije uvek i zaista nepravda, ali topla roditeljska reč i ruka uvek jeste

uteha i utočište detetu koje tuguje. Suze iz očajanja i gneva usled nemoći da se promeni situacija u kojoj ste se našli često prate nepromišljeni potezi, pa čak i fizički nasrtaji na sebe ili okolinu. Telo se lomi i razum popušta pred burom negativnih osećanja. To se uvek loše završi i naknadno kajanje je neminovno. Nemoć da se spreči rat u rođenoj zemlji ili panični vapaji upomoć imigranta koji ne može da pronađe posao mesecima posle dolaska u tuđinu, događaji su koji iz korena mogu da promene mnoge dobre ljude.

Fotografija preuzeta sa ruds.com.br

Jedine suze koje volim su suze radosnice. Kadkad tiho, drugi put prodorno i silovito, kao proletnji prolom oblaka na zemunskom keju, pronađu te suze svoj put ka našem obrazu, da pokažu i nama i drugima koliko nam je drago zbog toga što se nešto lepo desilo, što smo videli neko drago nam lice posle dugo, dugo vremena, iznebuha i posve neočekivano. Dečiji osmeh „od uva do uva“ uz suze radosnice, tada je neodoljivo zarazan, kao širenje dobrih talasa brzinom svetlosti... Suze radosnice ili one druge, pokazuju da u ovo surovo vreme još uvek ima ljudskosti u nama i da nije sve podređeno napretku i trci za parama. Jeste da suze danas mogu čak i u apoteci da se kupe (za one koji imaju problema sa prirodnim vlaženjem očiju, a i za one glumce, koji


nesposobnost plakanja u svojoj glumi, pokrivaju tim veštačkim suzama), ali to su samo veštaci. Iskrene, suze iz srca, ne mogu parama da se kupe. Ljudski osećaji poput sreće, tuge, sećanja, ljutnje, čežnje, gneva i očaja pokreću svet, nekad na bolje, a nekada, na žalost i na gore. Život bez osećanja je samo kompjuterska igra u kojoj pobeđuje bolji i spretniji, dok emocije i duša unose svetlost i ljudsku crtu u te životne "gigabajte". Nije da će vam zbog toga uvek bolje ići u životu, ali...


Crtica iz Kanade

Počelo je novo otvoreno prvenstvo Australije u tenisu i cela porodica sa nestrpljenjem očekuje prve mečeve. Žrebom je određeno da svi naši teniseri u pojedinačnoj konkurenciji, redom dakle Ana Ivanović, Jelena Janković, Novak Đoković, Viktor Troicki i Janko Tipsarević danas igraju svoje prve mečeve na turniru. Moje ćerke Danica i Marija, sa svojih sedam i tri godine, obožavaju da gledaju tenis, naročito kad igraju naši teniseri i teniserke, pa su se smestile u fotelju i čekali da ja pronađem pravi kanal na kompjuteru. Supruga takođe prati sportska dešavanja, mada je ovaj put svoju pažnju više usmerila na pripremanje kulinarskih majstorija za našu slavu (Sveti Jovan), kada ćemo sa zadovoljstvom ugostiti svoje nove prijatelje iz Kalgarija. Ponekad, na ovih 8-9 hiljada kilometara udaljenosti od Srbije, uhvate me razmišljanja o ispravnosti odluke o odlasku iz Srbije, ali i posle tri godine boravka u Kalgariju, srećan sam što svoju privrženost našim sportistima, gde god da igraju po svetu, delim sa svojom porodicom,

naročito s mojim klincezama, jer ta veza sa Srbijom može vrlo lako da se izgubi sa ove daljine. Naša deca nisu ovde došla svojom voljom i nemaju sećanja koja smo mi tamo godinama stvarali. Nisu one igrale one igre koje su nama ostale u srcu i nisu svoje ja gradili u našoj zemlji. I dok svi gledamo Anu kako se baš svojski muči sa svojom protivnicom u prvom kolu, onako ispod oka pratim kako se ćerke ponašaju. Neobična zainteresovanost tako male dece u posmatranju

ovog susreta i njihova radost po svakom osvojenom Aninom poenu, duboko u meni izazova osećaj zadovoljstva i ponosa. To su nekome male stvari, ali kao svežem doseljeniku u Kanadu, meni to ipak mnogo znači. Video sam u više navrata kod nekih drugih naših porodica, kako je lako prepustiti deci da od najmanjih dana svoju pažnju i detinjstvo usmeravaju na puteve koji vode u suprotnom smeru od Srbije i to baš ume da zaboli, priznali to ili ne. „Ajde Ana!“, „Tata, je l' pobedila Ana?“, „Tajko, kad će više da je pobedi?“ su samo neka od njihovih pitanja i na svako sam odgovarao sa osmehom. Ana je na kraju pobedila, što su moje ćerke ispratile glasnim uzvicima i odobravanjem, baš kao i mi odrasli. Ista priča ponovila se i u narednom susretu koji je počeo samo par minuta kasnije. Jelena je ipak mnogo lakše prošla u sledeće kolo, ali su moje ćerke opet napeto i sa punom pažnjom posmatrale dobar deo susreta. Sad su otišle u prizemlje da se igraju dok Novak ne počne svoj susret. Naterale su me da im obećam da ću ih pozvati čim Novak izađe na teren. Sve ovo mi daje nadu da će moje klinke, ako i ostanemo daleko od matice, uspeti da razviju taj osećaj pripadnosti Srbiji sa kojim smo mi odrasli došli u Kanadu, jer iako odrastaju ovde i želim da poštuju i zavole novu sredinu, smatram da smo mi kao roditelji odgovorni da prenesemo ljubav ka matici na svoju decu, kako se ta nit ne bi prekinula. Kanada pruža mnogo, ali jedna je domovina. Drvo se savija dok je mlado, kako to lepo kaže srpska narodna poslovica.


Новогодишње вече у Калгарију Почетком новембра сваке године штампани медији, интернет, па и рекламни материјали које се шаљу по кућама масовно подсећају широке народне масе у Канади да се ближи католички Божић. Не толико због Божића који овде у Канади има мало другачији призвук од, на пример, Божића у Србији, колико због потребе многих фирми да се календарска година заврши позитивно. Људима се „ненаметљиво“ препоручује куповина свега и свачега, од стаклених кугли које саме заливају цвеће, преко двогледа којима можете видети и до 35 километара у даљину ако вам се посрећи, па све до шљаштећих, најмодернијих справа за вежбање како би се скинуле нагомилане киле (та реклама иде одмах после рекламе за „укусне“ Wendy's и Mc Donald's хамбургере). Попусти овде, попусти онде, а кредитне картице се усијавају од промета у ово доба године... Уместо свих тих куповина и сјајних прилика да се потроши још нека пара на поклоне, у ово доба године, ја некако чешће размишљам како да ушићарим који дан више од фирме, како бих могао да проведем у кругу пoродице и како би моје клинцезе кад порасту (а како време иде, све брже расту) имале топлa сећања на те дане које смо проводили заједно. И јесте да нам се понекад „дигне коса на глави“ кад неко устане на леву ногу или кад се касни или кад не иде све како треба, али ипак смо заједно, а управо то је оно чега ће се наша деца сећати за 10-15 година. Сигурно се неће сећати марке лутке или игрице за компјутер које су добили за ову или неку другу Нову Годину, али ће се увек сећати и биће им драго да виде фотографије са дочека Нове Године где је породица била на окупу, срећна и насмејана. Срби Божић славе две недеље касније, много тише и мирније него што се то ради овде у Канади. Код њих је Божић крајње комерцијализован, код нас и у много других земаља света, то је Нова Година. Ове године, више од 40 српских породица окупило се на заједничком дочеку Нове Године у Калгарију. Неки су одабрали да сами направе своју храну, други су се пак одлучили за

печење са ражња, а по мени, једино је било битно да је толико српских породица провело неколико сати заједно, насмејано и весело, плешући уз музику која није била савршена, али јесте била пуштана од срца. Мешавина новокомпоноване, старије и новије, рока, старије народне, староградске... Ред лагане музике за стискавац, па мало ужичко, па Шумадија, чак и сиртаки, чини ми се да је био пун погодак вечерас.

Прослава Нове Године у Калгарију (Фото Чедо Кучинар)

Стигла је и Нова Година, много пољубаца са новим пријатељима, сетим се тада да ми је остатак фамилије, као и кумови у Србији, али живот иде даље. Деца расту, успомене се прикрадају нама, али и њима. Свако време своје лепо има, неки су овде јер су тако хтели, други јер су морали. Док смо ту, у туђини, овакви тренуци су оно за шта вреди живети. Лепо је примити поклон, али срце није на продају. Нити се може купити. А да ли ћемо


овде остати, то није ни битно. Сваки дан проведен у кругу породице и пријатеља је разлог више да наставимо даље.

Од срца хвала свима који су учествовали у организацији прославе Нове Године у Калгарију.

Срећна Вам Нова Година и наступајући божићни празници!!!


Загрљај

Мој друг Дејан често уме да каже:“Велика је мука наћерала орла да зимује зиму с кокошкама!“. Онда налетим на интернету на ову фотографију меде и кучета, где је куца радо ушао у медин топли загрљај. Зима не пита, па иако би овај пас сигурно радије спавао у топлој кућици за псе, стиснуо је зубе, нашао храбрости и приближио се расположеном (и вероватно ситом) меди. У недостатку кучића и друштво добро расположеног белог медведа је боље него бити сам на поларној зими. И овде у Калгарију је слично, само што не грлимо беле медведе, већ једни друге, јер је то најприроднији начин грејања, не загађује околиш, не кошта ништа, а може да измами и осмех на лицима оних које грлимо.

Слика преузета са www.thelmagazine.com

Онда се сетим покрета „Бесплатни загрљаји“ (Free Hugs Campaign) који је 2004. године покренуо Хуан Мен (Juan Mann) из Аустралије. Слетео човек у свој родни град Сиднеј, видео да се многи путници на аеродрому грле и смеју са члановима породице и пријатељима, њега нико није чекао, а тако му је требао топао осмех, искрена радост због поновног сусрета и загрљај. Не буде Хуан љењ, узео комад картона и фломастер, написао са обе стране „Бесплатни загрљаји“ (Free hugs) и поставио се на најпрометнију пешачку зону у Сиднеју, нешто као наша Кнез Михајлова у Београду, на пример.

Стајао је Хуан тако неких 15 минута, мало су га пролазници чудно гледали, да би му онда пришла жена с леђа, куцнула га по рамену, рекла му како је тога дана била годишњица

смрти њене ћерке јединице, која је погинула у саобраћајној несрећи, како јој је тог јутра умро пас и како је загрљај оно што јој је у том тренутку највише требало, јер се осећала најусамљенијом особом на свету. Хуан је клекнуо на колено, пружули су руке једно другом и топло се загрлили. Кад су се растали, отишла је са осмехом на уснама, упркос свим тешким мислима које су је мориле. Слика преузета са www.flickr.com

Хуан је онда дошао на идеју да редовно дели бесплатне загрљаје и после почетних проблема са локалним властима, успео да добије дозволу да на овај начин шири позитивну енергију свима којима је то потребно, делећи своје загрљаје. Покрет се убрзо раширио планетом, па је тако стигао и до Новог Сада, где се понекад могу видети млади на улици како који стоје са натписима на којима пише „Бесплатни загрљаји“ и људе који им прилазе, загрле их и наставе даље својим послом. Чини ми се да је свет засигурно кренуо странпутицом, када нешто тако природно, лепо и једноставно као што је топао људски загрљај мора да се тражи на улици од потпуних странаца. Вечита јурњава за новцима, борба за сваки минут и недостатак времена за


дружење са ближњима, ето узима свој данак. Просјаци на улици су до сада тражили паре или храну. Данас имамо људе који на улицама дају, али не паре нити храну, него руке широко раширене у загрљај и осмех који нам је свима потребан. Судећи по томе колико се брзо овај покрет проширио светом, изгледа да има много оних којима је загрљај незнанца на улици ретка прилика да осете да нису сами на овом свету. Кажу да се број становника на земљи опасно приближио бројци од седам милијарди. Питам се само да ли негде пише колико је усамљених од те бројке.


Osmeh za društvo

Malo - malo, pa mi neka reč ili kratka rečenica nabaci širok osmeh na lice. Zapazim je na koricama časopisa zaboravljenog u uglu stola za kafenisanje ili kako ušuškana dreždi na zidu, u izbledelom, uramljenom isečku iz novina. Ili je se setim iz čista mira, bez povoda i namere. Namigne mi onda onako vragolasto, kao da je samo mene čekala da je primetim i podelim sa društvom. Dakako, sa društvom, jer šta će nam reč, ako je čuvamo pod jastukom?

Eto, juče tako naletim na neko papirče na kome piše Radio Mileva. Ih, odmah se setim jedne Ane iz moje osnovne škole, koja je umela baš dobro da čuva tek prenetu tajnu, sve tamo do prvog ćoška i susreta sa sledećom poverljivom osobom. Ili moje negdašnje komšinice, baba Živane, koja je, tako mi se tada činilo, ceo vek proživela na prozoru svoje dnevne sobe. Stan joj je bio u visokom prizemlju stare dvospratnice isprano žute boje, sa otvorenim pogledom na ceo komšiluk. Po čitav dan bi ona neumorno i pažljivo posmatrala sokače ispred zgrade, slučajne i namerne prolaznike, porodice i samce, ne propuštajući priliku da, kao nehajno, priupita za zdravlje, porodicu, posao... I često bi ljudi zastali ispod njenog prozora, reda radi razmenili koju reč i pošli dalje svojim putem. Jedino bi baba Rajka ostajala, oslonjena na laktove, da čeka sledećeg sagovornika. I ispila bi u tom čekanju poneku kafu i čašu kisele vode ili prezalogajila kakvu pitu, kad bi joj se na prozoru pridružila neka (uvek nova) poverljiva drugarica, da podele novosti i unesu radost u svoje živote.

Pre neki dan me ćera pita šta znači reč natenane. Sa guštom se setim kako me moja baka večito usporavala. Znala je ona da će u životu uvek biti vremena da se požuri, a retko, baš retko, da se predahne i odmori duša. Odgovaram ćerci:"Vidi sine, to ti je kad kreneš da radiš nešto i želiš da završiš za pet minuta. A onda poželiš da predahneš samo za trenutak, pa sklopiš oči i tek što ih ponovo otvoriš, shvatiš da je prošlo sat vremena. I nastaviš da radiš tamo gde si stala, a da se niko oko tebe nije zbog toga uznemirio, čak ni primetio da si malo dremnula... To ti je kad radiš nešto polako, sa zadovoljstvom, bez žurbe, opušteno, nasmejana lica, srećna što imaš priliku da uživaš u tome. Hvala tata, idem da pogledam seriju 'Jelenko', natenane." reče mi ćerka sa osmehom na licu i ode u drugu sobu...

Ovih dana često sa suprugom pogledam neke stare slike i kad naletimo na našu kumu koja sa kumom živi u Beogradu, prvo što nam padne na pamet je blagosloveno stanje. Još nekoliko meseci i eto nama kumčeta, na veliki radost njihovu i našu. Daljina nas sprečava da se viđamo često kao nekad, ali srećom pa postoje telefon i internet, pa nam razdvojenost nekako lakše pada. Zagrljaj se doduše teško prenosi putem žice, ali reč je tu da nas obraduje, zakrpi rupe, umiri srce i vrati osmeh na lice.

Ne beri brigu, reče mi prijatelj malopre, kad sam ga zamolio da ostavim decu kod njega u subotu, jer žena radi, a ja sam još ranije dogovorio neko splavarenje. Još sam se mislio da li će moći da izađe u susret. „Ne beri brigu“, ponovio je i izmamio uzdah olakšanja i osmeh na moje lice. A što se tiče splavarenja, Boga pitaj kako će to sve da prođe, ali jednom se živi. Biće valjda sve u redu.

Moj drug iz srednje škole bio je stalno veseo, raspoložen za šalu i druženje, mangup i dobričina. Dopalo mu da na maturskoj večeri peva kao predstavnik našeg razreda. Najavljen je kao


„Slavuj“, a kako je baš voleo narodnjake, odlučio se za „Uvenuće narcis beli“ od Šabana Šaulića. Pred oduševljenim razredom, slomila ga je trema i pevanje je više ličilo na šaputanje u mračnoj ulici po kiši, bez prepoznatljive melodije i ritma. Rezultat, naš „Slavuj“ pokunjen je sišao sa scene, ali razdragani i razvikani razred ga je uz neminovne prozivke ipak rado prihvatio nazad. Imao je dobru volju i dovoljno hrabrosti da nastupi i to nam je bilo dovoljno. Kad mi neko kaže da „Peva kao slavuj“, uvek se od srca nasmejem, prisetivši se našeg Slavuja sa maturske večeri.


Упала средњег прста

Схватио сам да је Србија у много чему слична Канади. Кажу да се код нас јако лоше вози, не поштивају се прописи, саобраћајни знакови служе само као украс на путевима, а семафори као диносауруси које је ледено доба оставило да, као фосили, стоје и пркосе новим временима. И могао бих да се сложим са тиме. Неки пут је вожња београдским улицама умела да се претвори у, умало па сафари авантуру, нарочито кад се појаве повелики џипови, затамњених стакала, са дебељуцкастим возачима кратких фризура и не тако симпатичног погледа. Доживљаји пешака у Србији заслужују посебну причу, која на жалост нема увек срећан крај. И често смо у вожњи помињали возаче из појединих места из унутрашњости, док је посебно место било резервисано за возаче пореклом из Кине, а имајте у виду да је највећи број имиграната у Канади, па и овде у Калгарију, управо из Кине.

У Калгарију је саобраћај уређен тако да је пешак централна фигура. Нешто као света крава у Индији. И то правило се поштује. Деси се, наравно, да се понека крава грешком прегази чак и у тој Индији, ако ни због чега другог, а онда због тога што нису сви религиозни. Исто вам се може десити као пешаку у Калгарију, нарочито ако налетите на возача који је мање религиозан. Просечна количина попијеног алкохолног пића по глави становника у провинцији Алберта у којој се налази Калгари, је 130 литара годишње . У Канади се више пије једино у провинцији Јукон (184 литре по становнику), али се зато највише пива по глави становника у Канади попије управо у Алберти (104 литре по глави становника годишње).

Кад вас у Србији неко исече на путу, па му ви онако бесни нешто сочно опсујете и добро се иструбите, може вам се десити да се исти заустави и крене да се физички обрачунава са вама, а то постаје нарочити проблем за вас, уколико је у питању један од оних џипова са затамњеним стаклима које сам раније поменуо.

У Калгарију ће то врло ретко да се деси, али зато ћете у скоро свакој ситуацији неспоразума на путу, имати прилике да доживите да се у вашу част подигне средњи прст возача коме сте се, углавном сиреном или променом светла обратили. На пример неко вас нагло, безобразно, без најаве, мигаваца и извињења исече, па ви затрубите у знак протеста, а возач одмах кочи и високо подиже руку са добро испруженим средњим прстом, чисто да вам покаже колико му је жао. Такви обично возе мање камионе, а традиција у Калгарију је да што ти је већи ауто, то мораш бити дрскији и дрчнији на путу. Други пут опет кола испред вас се крећу брзином 20 на сат у левој траци, а ограничење је 80 или неко испред вас мења траке сваки час без мигаваца, опет без разлога, при том прича на мобилни, чешља се и тражи број куће са обе стране улице да ту обави неки посао (и такви најчешће возе мање камионе)... Онда му променом светла дате до знања да треба да убрза, а возач помало лењо, али ипак одлучно подиже средњи прст, погађате, опет вама у част. Ви се


онда још мало више изнервирате, почнете да трубите, а он подиже и другу руку са поносно испруженим средњим прстом, а како притом држи волан, не желите ни да знате.

Десило ми се тако једном да сам скретао десно, мени је било зелено светло, пешацима дебело црвено, тип опуштено иде преко улице, ја сад морам да станем, викнем му кроз прозор да пожури, јер му је црвено, а он мени... погађате већ, поносно покаже свој средњи прст. Рекох вам, пешаци, свете краве и тако даље. Рачунам онако на брзину, не исплати ми се да изађем и да се физички обрачунам, јер иако би ми било драго да му покажем шта је заслужио, морам да мислим и о својој породици, јер ми се не иде у затвор само зато што сам био изазван, кад сам једноставно могао да пређем преко свега. Онда ја отворим широм прозор, па се издерем на српском, поздравим му целу фамилију и то је све. До следећег сусрета са средњим прстом.

Средњи прст је овде традиција која се поштује, од најмлађих до најстаријих нараштаја. А та традиција је баш заразна, као нека хронична упала. Није битан разлог, нити тренутак, једноставно ако се укаже прилика, а ви лепо средњи прст „Хоп“ на сунце да га сви виде, било да сте женско или мушко. Традиција је ту да се поштује, а пошто се у ових сто-двеста година традиције живота белог човека у овим крајевима и није баш пуно тога занимљивог десило, све што личи на традицију, мора да се поштује. Сви знају за немачке кобасице, чешко пиво и холандске ветрењаче. Французи се поносе својим Ајфеловим торњом, Американци кипом слободе, Срби ћевапчићима и шљивовицом, а Канађани јаворовим листом и својим средњим прстом.


Фудбал Сваке среде у пола девет, сакупи се друштво на фудбалу у једној школској дворани у северозападном делу Калгарија. Неки пут нас једва буде за две екипе по пет, друге недеље опет, дође нас и превише, скоро па двадесет људи. Како год, има нас од оних што су једва напунили тридесет, па све до педесетогодишњака. Док се зими окупљамо по школским дворанама, лети се фудбал редовно игра на више места у Калгарију, негде од половине јуна, па можда до почетка септембра (осим ако не падне снег мало раније него иначе), на ливадама - обично су то школске пољане, неправилно подељене на неколико неједнаких делова, где се игра бејзбол , амерички фудбал (добро, овде га зову канадским), па чак и фудбал какав ми играмо, само што, тако ми нешто делује, тај спорт у Канади, нама Србима најбитнију споредну ствар на свету, упражњавају само деца и то увелико и девојчице. Чим клинци и клинцезе мало порасту,

прелазе на омиљене канадске спортове - хокеј, скијање, клизање, рагби, бејзбол, па чак и карлинг и куглање. Да им фудбал није најбитнији у животу, види се и по резултатима њихове репрезентације, мада руку на срце, ни нама не иде баш пуно боље. Прилика за вежбање зимских спортова у Калгарију је сасвим добра, јер зима уме да потраје охохо. Наравно, од целог овог нашег веселог друштва, можда половина се бавила или још увек активно бави овим спортом, а остали су више заљубљеници у пиво после фудбала, а ето баш вечерас је, на опште изненађење и радост свих нас, било и мезетлука, са све црним луком и хлебом.

Фото (logosvet.wordpress.com) Поштено смо „изгрдили“ доносиоца омиљеног српског предјела што није донео више лука, јер ипак је требало појести кило и по печенице са пладња (неки су чак хтели да направе и пар сендвича за понети, сутра за ручак на послу), али смо се и сити исмејали, уживајући у храни и причајући вицеве, уз понеку флашу пива. Највише је попио управо доносилац печенице и лука, јер док смо се ми замајавали са храном, он је ревносно испијао флаше, правдајући се несносном жеђи после истрчаних километара за два сата фудбала. Један од испричаних вицева иде отприлике овако: Радили Мујо и Хасо у Америци као перачи прозора на солитеру. Дошли они до стотог спрата, а Мујо ће:“Хасо, промашили смо 99-ти спрат, не опрасмо га!“. „И шта сад?“, упита Хасо. Мујо ће на то:“Ајд' пошто ти имаш трегере на панталонама, ја ћу те држати за њих, а ти како се будеш клацк'о доле, не мораш ни махати рукама.“ „Одлично онда, направимо тако“ рече Хасо. Прође мало времена, кад Хасо доле поче да се смеје као луд. „Шта се смејеш блесо једна, овако опасна ситуација?“ упита га Мујо. „Контам ако се откаче ови трегери, како ће те одвалити по носу!!!“


Не кажу џабе да нам треба само хлеба и игара па да будемо срећни. Има ту још неколико ситница (ипак је ово двадесет први век) , али нећемо да цепидлачимо. После касног јела и још неколико вицева, сео сам u кола и кренуо кући на југ. Живели!


Podračica

„Ajmo Radovane na podračicu da bacimo na balote, svi nas već ondje čekaju! reče užurbano Lele, dok je Radovan unezveren tražio nešto unaokolo :“ A da pušti me, nem'rem durat' više, krepaću od gladi!“. „Eno ti pancete i kruva tamo na stolu, a imaš tu i malo ljutike, uzmi pa da krenemo.“, opet ga požuruje Lele. ******** Poslije par minuta stigoše na podračicu, koja je bila nešto kao glavni seoski trg u Amanovićima na Vrbniku, selu poviše Knina. Nedjeljom popodne, kada malo popusti vrućina, tu bi se skupljao sav muški svijet iz sela da bace na balote, posjednu malo, popiju pokoju čašu crnog vina iz dumižane, izbistre visoku politiku. Starije žene, sa uredno namještenom maramom na glavi i odjevene u crno, sa pregačom oko struka, sjedele su na kamenoj klupi sa šliperima, onako malo izdalje, i kao nezainteresovano za događanja na podračici, tiho vodile neke svoje razgovore. Ta kamena klupa kraj podračice je bila naslonjena tik uz kuću pokojnog Letre, kako bi namjernik ili domaćin tu mogli da sjednu i predahnu od ljetne žege. Uvijek bi se tu našao i Sâko sa svojim malim crnim, tranzistorom sa velikim krugom-zvučnikom u sredini, šetajući unaokolo svojim krupnim koracima, pa smo svi pratili trenutni rezultat zvjezdine i ostalih utakmica prve savezne lige. Podračica je sa dvije strane bila omeđena cestom, jedna je bila glavna koja je prolazila kroz cjelo selo, a druga, koja se protezala iz drugih zaseoka Vrbnika, se uljevala u tu glavnu cestu, kao manja u veću rijeku. Na samom raskršću dvije ceste, uzdizao se veliki kostjelić, drvo toliko široko da niko nije mogao rukama da ga obuhvati, kao savršena 'ladovina za cijelo društvo. A ovamo sa druge strane, ponosno prkoseći vremenu, virile su stare kamene kuće, sa drvenim škurama na prozorima i ogradama od naslaganog kamena.

Nijedna ograda nije bila iste visine niti oblika, bilo je tu i porušenih dijelova, ali prije ili kasnije bi se neko sjetio da ponovo poređa to kamenje. I trajala bi ta ograda sve dok neko ne protrči kroz nju, pa onda sve iz početka. Dešavalo se da se omeđi takvom ogradom prostor u kome ništa osim nekog drveća i rastinja nije bilo, što je bio savršeno za igre skrivača i rata, a naročito za bežanje od starijih koji su nas jurili sa šibom u ruci... Bilo je tu i kuća novije gradnje, ali sve su bile prošarane velikim pukotinama, još od poslednjeg velikog potresa 86. godine.

Фотографија преузета са ФБ стране Врбник код Книна „Tuci bulu, tuci! Ajme meni, šta učini? Cikala! Daj to vino amo!“ Čuli bi se svako malo ostrašćeni uzvici sa podračice od ovih što su balotali, ali i starijih što su strane posmatrali kako se igra razvija. Car, Čedo Grlin, Mićora Đorđin, pokojni Nikica Čedinčin, Zarez, Bakonja, Pijuk, Badža, Iveta, Rajko, Letre pokojni, Luta - samo su neki ljudi iz veselog društva koje se okupljalo na ovom seoskom trgu na Vrbniku. Odmah do glavne ceste, nalazila se Šnajderova kuća sa garažom u kojoj su vječito neka kola bila na popravci. Kuća je bila omeđena dugom ogradom,


gdje je donji dio bio od betona, a gornji od žice. Za mene kao dijete, dvorište Šnajderove kuće sa svojom gusternom je vječito bilo tajnovito, puno nekog bilja kojemu ime nisam znao, (osim one drače sa crvenim i narandžastim bobicama, koje smo mi djeca koristili kao municiju za naše puvalice dok smo se igrali rata, a nerijetko bi i stariji nastradali od bobica ni krivi ni dužni). Ponekad bih pitao domaćine, a nekad i ne, da otrgnem grozd bijelog ili crnog grožđa sa odrne, koje se širilo po dvorištu tamo na jesen, kad lišće krene da žuti i opada, i sjeo da uživam u

'ladovini koje odrna pruža. Često sam umio popiti hladne vode sa te gusterne i nije bilo ljepšeg pića (ovi stariji se sigurno ne bi složili, dokle god je bilo domaćeg vina u dumižani), naročito poslije nekoliko sati jurcanja sa drugom djecom po podračici i okolnim uličicama. Dule, Miljan, Miloš, Irena, Alen, Marta, Zoki, Marijana, Gogo, Jovana, Duška, Slavica, Dijana, Olja, Beba, Milan, Tiho, Višnja...Tih smo se godina rado igrali skrivača, rata, jurili lopte, svađali, smijali, plakali, mirili, pa opet smijali...

Фотографија преузета са www.kninskirjecnik.com ********

Danas, oni što su se tada gađali narandžastim bobicama sa puvalicama, žive u Čikagu, Torontu, Australiji, Južnoafričkoj Republici, Banja Luci, Nemačkoj, Beogradu... Oni što su balotali na podračici, mahom su razbacani po Pančevu i okolnim selima, a samo rijetki su se vratili u Knin da tamo čekaju nove zore i bolje sutra, ne vidjeći sebe više ni tamo ni 'vamo. Bake i deke sa podračice su sada na nekom ljepšem mjestu, daleko od sveg zla što nas je snašlo posljednih godina.

Bilo jednom jedno lijepo selo Vrbnik poviše Knina...

Živjeli


Osmeh više

Čekaj bre malo, da nešto razjasnimo... Mnogi mi govore da treba više da se smejem, jer osmeh ne košta ništa, a vredi mnogo... Ajde da pretresemo činjenice: • Dok se smejemo, trošimo vreme, a svi znamo da je vreme novac. Znači, nije tačno da osmeh ne košta ništa. Što se više smejemo, to nas više košta. Osmeh može da potraje par sekundi, ali i mnogo duže. Onomad, kad sam sa devojkom (danas suprugom) išao da gledam predstavu "Smešna strana istorije" sa Draganom Jovanovićem u glavnoj ulozi, usta su mi danima nakon predstave ostala u iskeženom položaju od silnog smejanja. I ko uopšte može da izračuna koliko sam bora smejalica dobio tih dana i koliko će peglanje tih bora da me košta 30 godina kasnije?!?

• Kad se mnogo smejemo, stvaramo bore oko očiju i oko usana. Zavisi od toga u kojoj zemlji živite, one kreme protiv bora koštaju od 10 do 50 eura. I to se kupuje jednom mesečno. Ako se puno smejete dok ste mladi, već negde od 30-te godine počećete da kupujete te kreme, kako bi vam lice ostalo mladoliko kad budete imali 70. Jedino mi nije jasno za koga da budemo lepi u tim godinama... Ako nas supružnici, deca, unuci, rodbina i prijatelji vole, voleće nas takve kakvi smo zato što smo to što jesmo, a ne zato što smo lepi k'o filmske zvezde posle 16 plastičnih operacija lica. Nije to sad bitno. Nego ajde nek' to bude trošak samo jednom mesečno, i nek' je prosečna cena jedne kreme 25 eura. I recimo da doživite 70 godina. U periodu od 31-ve do 70-te, potrošićete 11.400 eura (39*12*25) i to ako cena tih krema za sve te godine nimalo ne poraste, što je, priznaćete malo verovatno. Dakle, sav taj trošak samo zbog toga što ste se mnogo smejali dok ste bili mladi, a niko vam nije rekao šta će se desiti sa vašim lepim licem kada krštenica dobije uši po već iskrzanim ćoškovima i malčice povuče na žućkasto... A koliko biste dece na svetu mogli da usrećite i nabacite im osmeh na lice, time što biste te pare utrošili na njih, na njihovu hranu i osnovne potrepštine? I to ste samo vi, da ne pominjem ostatak odraslog sveta na planeti.

Još kažu i da osmeh vredi mnogo. Da vidimo šta se dešava kad se smejemo:

• Dobro se osećamo i otklanjamo silni stres nagomilan poslovnim i privatnim obavezama

• Naučnici kažu da ako se osećamo dobro i manje smo stresni, tada je organizam spremniji za borbu sa mnogobrojnim virusima i bakterijama, depresijama, manijama i kojekakvim boleštinama kojima ni ime, ni poreklo ne znamo. Znači štedimo na lekovima, a koliko, teško je izračunati, jer raznih tegoba ima i svaka ima drugu cenu...

• To onda znači da ćemo biti otporniji i na one najteže bolesti što odnose živote, pa će nam zbog učestalog smejanja, duže praviti društvo sve one drage duše zbog kojih vredi živeti – roditelji i deca, braća i sestre, rođaci, dragi prijatelji, drugari, komšije...

• Kad se moje ćerke, odavde iz Kalgarija, čuju sa svojom bakom u Beogradu, mogu da osete njen osmeh sa druge strane žice istog trenutka kad dobiju vezu i kada baka shvati ko ih je nazvao. Pošto je smeh zarazan, tada se i moje klinceze nasmeju, a potom i supruga i ja, jer ko bi odoleo iskrenom dečijem osmehu...


I? Da li osmeh košta? Košta mnogo. A da li vredi? Vredi taman koliko i vazduh koji udišemo i sunce kome se radujemo svakog jutra. Osmehom topimo glečere oko sebe i sakupljamo snagu da jutrima otvaramo oči, u susret svakom novom danu. Osmehom otvaramo vrata svoje sreće.

Za osmeh više!

Živeli!


Ritajući konj prvi deo

Godišnji

Svašta čoveku padne na pamet kad ostane sam. Tunke je pre mesec dana promenio posao, pa ovog leta ne može na godišnji. Tako on silom prilika ostade u Kalgariju, dok supruga sa decom obilazi rodbinu i prijatelje, manastire i nacionalne parkove u Srbiji, ubrzano puneći baterije za još jednu dugu i hladnu kanadsku zimu. Stigla je i na proslavu maturske večeri, sa starim školskim društvom u Zaječaru, uz domaći roštilj, hranu i muziku. Pregledavanje starih fotografija, priče iz školskih klupa, sa mature i završne ekskurzije vratili su je namah u osamdesete. Kad je prošao mamurluk uspomena - put pod noge - Kladovo, Bor, Beograd... Polagano, dan po dan, što da se žure, leto traje dugo u Srbiji.

I dok se oni baškare na suncu, Tunke je rešio da preduzme nešto i razbije dosadu kojom samoća odiše. Nikad nije bio na splavarenju na Tari, pa je rešio da pod „stare dane“ to nadoknadi u Kanadi. Za par dana dogovoreno je splavarenje na reci „Ritajući konj“ (Kicking horse). Na ovu dvodnevnu eksurziju odlučilo se petorica porodičnih ljudi, Rajko, Zoran, Tunke, Srđan i ja. Samo je Zoran ranije išao na splavarenje i to baš na ovoj planinskoj reci. Polazak je utanačen za 14 dana.

Mašala, krećemo

Sakupili smo se te subote kod Tunketa u kući, prebacili stvari u njegov kombi, a Rajko i Srđan su proverili da li su kobasice i pivo u priručnom frižideru. Sa pola sata zakašnjenja, konačno krenusmo na skoro 300 kilometara dug put. Čim smo izašli iz Kalgarija na put za Banf, Tunke se, naravno, setio da je zaboravio da ponese našu muziku za kola, pa se ponudio da peva, što smo, zdušno, svi u glas odbili...

Gradić Golden (Foto: goldenbritishcolumbia.com)

Krajnja odrednica je Golden, slatko mestašce u kanadskoj provinciji Britanska Kolumbija. Ušuškan je u Kolumbija dolini (Columbia Valley), umiven sa dve reke, Kolumbija i Ritajući konj (Kicking Horse) i ogrnut prelepim Stenovitim i Purcell planinama. Golden ima skoro 4000 duša sa stalnim mestom boravka. Okružen je sa pet nacionalnih parkova (Yoho, Banff, Jasper, Glacier i Kootenay). Gradić se razvio na krilima kanadske železnice i drvne industrije. U skorije vreme turizam postaje sve

značajniji. Do Goldena se stiže autoputem 1 (Trans Canada Highway), a nama je trebalo nekih 4 sata, jer smo više puta zastajali.

U planu je bilo, da na putu za Golden, posetimo Takaka vodopade (Takakkaw falls) u Yoho nacionalnom parku. Voda tu slobodno pada nekih 254 metra, iako je najviša tačka izmerena na čitavih 384 metra, što ga čini drugim vodopadom po visini u Zapadnoj Kanadi. „Takakkaw“ na aboridžinskom (domorodačkom) jeziku Kri (Cree) znači „On je predivan“. Kri jezik u Kanadi danas govori više od 117


hiljada ljudi, što je najviše od svih aboridžinskih jezika u ovoj zemlji. Imao sam priliku prošle godine da uživo vidim moćne Takaka vodopade, baš kao i Tunke, organizator našeg dvodnevnog izleta, pa je zato hteo da odmorimo oči na tom predivnom mestu. Na žalost, iz nama nepoznatog razloga, toga dana nije bio dozvoljen prolaz do vodopada.

Takakkaw vodopadi (Foto: webshots.com)

Svi smo se nešto uzvrpoljili zbog ovog peha. U pokušaju da stišam nezadovoljstvo, predložio sam da svratimo do obližnjeg „Prirodnog mosta“ ispod koga protiče reka „Ritajući konj“, koja bi i nas neiskusne splavare trebalo da izrita, već koliko naredno jutro posle doručka. Posle nekoliko minuta vožnje, stigosmo do mosta, koji je bio prijatno iznenađenje za sve.

E sad, osim što je prizor oduzimao dah zbog svoje lepote, mislim da nas je sve pomalo uhvatila trema, kad smo videli koliko je reka Ritajući konj zaista moćna i snažna. Ova prirodna lepota je svega tri kilometra udaljena od mesta Fĩld (Field), a nalazi

se tik uz ulicu koja vodi do nestvarnog Emerald jezera. Čini se da je ovaj prizor probudio neke stare Zoranove splavarske traume, pa je, kao jedini koji ima neko iskustvo na tom polju, krenuo da nam priča svoje „lovačke priče“. Te kako je upao u vodu, te se brat od jednog drugara umalo udavio u viru kad je izleteo sa splava, te kako je neko rekao da se 12 ljudi utopilo u toj reci na splavarenju... Kuku, šta nam napriča čovek, ućutasmo se mi očas posla, svaki je uronio duboko u neke svoje crne misli tipa „šta bi bilo kad bi bilo“. Sve neuverljive, šaljive pokušaje da se te crne slutnje otklone, Zoran bi brzo oduvao novim prizorima mrgodnih sećanja.

„Prirodni most“ i Stephen planina (Foto: flickr.com)

Roštilj

Koji je najbolji način se promeni tok crnih misli i da se ponovo zacakle beli zubi naših „hrabrih“ splavara, uz široki osmeh od uva od uva? Naravno, roštilj. Ako je moguće da to bude uz vodu, još bolje. Na nekih pola sata vožnje od prirodnog mosta, nalazi se Emerald jezero, čudesne boje, prelepe i prehladne. Tu samo ribe mogu da se kupaju, jer je i leti temperatura vode na tom jezeru, jedva neki stepen iznad nule.

Jezero je otkriveno 1882. godine, kad je građena pruga u ovim krajevima. Tom Vilson, vodič, pokušavao je da uhvati grupu odbeglih konja, kad se ukopao u mestu, omađijan nesvakidašnjom, tirkiznom bojom jezera. Puni se vodama koje se slivaju sa planina koje ga okružuju, a zeleno-plavu boju dobija od nanosa mulja koji stiže sa planinskom vodom, mešajući se sa jezerskom vegetacijom kao mirođijom.


Emerald jezero, Yoho nacionalni park (Foto: flickr.com)

Ja, kao neko ko je nedavno posetio to jezero i poznaje ga "kao svoj džep", predložih drugarima da roštilj raspalimo na samom jezeru, sedeći na klupi, uživajući u pogledu na vodu i planine koje se izdižu iznad jezera. Složili su se, naročito kad sam im rekao da je klupa odmah iza ćoška, kad se krene nalevo stazom pored jezera, na pet minuta laganog hoda. Natovarismo mi roštilj, frižider i još neke sitnice na ruke i pođosmo u susret dugo očekivanom zalogaju. Ali avaj, sa mesištem u mislima i prazninom u stomaku, čini se da sam malo potcenio dužinu pešačenja do „naše“ klupe, pa su nam se ruke otegle do

zemlje dok smo stigli... Ipak, imali smo sreće, pa je klupa bila slobodna; Rajko je očas posla ispekao kobasice, pa smo, neko uz pivce, neko uz sok, pomalo umorni, ali zadovoljni, pojeli sve. Tu, na obodu jezera naleteli smo na neku svadbu, pa smo malo proćaskali sa svatovima, dobrano pijanim, ali veselim i razdraganim. Bili su tu da nas dočekaju i isprate, s tim da su na ispraćaju ostali samo pijani muškarci u odelima, a žene su nestale bez traga.

Nastavak sledi...


Ritajući konj – drugi deo

Nakon posete Emerald jezeru, punih stomaka, seli smo u kola i požurili da stignemo do Goldena. Poželeli

smo da svratimo i na planinu Ritajući konj na obodu grada, međutim, okasnili smo na poslednji poziv za

žičaru koja bi nas uspela do vrha, a bilo je već skoro 6 posle podne. Potom smo se sjurili do našeg hotela

u gradu Goldenu, koji bi se u slobodnom prevodu mogao zvati Zlatar. Prijavili smo se na recepciji,

smestili torbe u sobe i otišli u centar grada. Bili smo iskreno zaprepašteni opuštenošću lokalnog

stanovništva, koje se mahom sjatilo u uličicu prepunu radnjica, kafića i poslastičarnica. Onda smo počeli

priču o kupanju na bazenu u našem hotelu te večeri, na šta sam se ja setio da nisam poneo kupaći. Ne bi

to bio neki problem, osim što je prošlo šest sati, a subotom naveče malo šta radi u ovom mestu. U žurbi

sam obišao nekoliko obližnjih radnjica, ali nisam uspeo da nađem kupaće gaće. Drugari su opušteno

sedeli u kafiću, smejali mi se pijuckajući pivce (nije "Rogonja", ali je ledeno), a ja sam polako gubio nadu

da ću pronaći te gaće. Tada sam naleteo na jedinu sportsku radnju u kraju u kojoj, između ostalog,

prodaju i kupaće gaće, odnosno kupaće šorceve. Iz nekog razloga se u Kanadi, jako teško nalaze obične

kupaće gaće za muškarce. Valjda su sada šorcevi za kupanje u modi, šta li? I pokaza mi prodavac jedini

model tih šorceva koji su imali, papreno skup, ali pošto je bio jedini, nisam imao izbora. I krene on da

zapakuje kupaće, a ja ga pitam za veći broj, jer taj koji mi je on pokazao, bio mi je taman pre nekih 20

godina. Zbuni se čovek za trenutak i reče mi da je to jedini šorc koji imaju u prodavnici, ni veći, ni manji.

Leleee...

Veče je proteklo mirno, okupali smo se u hotelskom bazenu, Zoran je dobio ogrebotinu na glavi

spuštajući se niz tobogan, odradili smo drugu rundu roštilja i umorni otišli na spavanje. Ja sam do kasno

gledao neki film, a potom sanjao ‐ kupaće gaće...

Ustali smo rano, već oko 7, obukli se, pojeli nešto na brzinu, spremili stvari i krenuli na zborno mesto.

Nešto kasnije u dva autobusa se ukrcalo 60‐tak ornih splavara, muških i ženskih, sa i bez iskustva. Uz put

je jedan od vodiča pričao o Goldenu, o divljoj reci Ritajući konj i njenim hladnim brzacima, šta nas čeka

toga dana, na šta da obratimo pažnju... Imao je jaki škotski naglasak, momak od svojih dvadeset i kusur

godina. U jednom trenutku prošetao se do kraja autobusa, gde smo nas petorica sedeli i pitao me, na

moje neskriveno oduševljenje, da li sam navijač Crvene Zvezde iz Beograda? Primetio je Zvezdinu majicu

koji sam nosio, a ja nisam mogao da verujem svojim ušima kad sam čuo pitanje, jer sam mislio da u

Kanadi jedino prate hokej, američki i kanadski fudbal i skijanje. Ispostavilo se da dečko prati fudbal u

tančine i da zna da je Zvezda bila šampion Evrope u svoje vreme... Izvinjavam se Tunketu i Rajku,

ponekad nije lako biti navijač Partizana... Ulepšao mi je dan ovaj momak, toliko, da makar sve drugo

pošlo nizbrdo, i dalje bih na spavanje otišao nasmejan.

Ispratili smo kroz prozore autobusa tok reke Ritajući konj ‐ koja je čas bila siva, čas smeđa, na tren i

zelenkasta ‐ sa divljenjem, ali i strahopoštovanjem, jer onako usečena u šume i planine, delovala je kao

dugačka, alava vodena zmija, uvek gladna novih splavara... Voda je bila mutna zbog padavina i naglog

otapanja snega sa obližnjih planina. Ubrzo smo se iskrcali, došli do reke, saslušali napamet naučena

uputstva naših vođa puta, dugogodišnjih splavara koji su zaduženi da nas vrate nazad u istom broju, kao


kvočka piliće posle izleta do obližnje bare. Između ostalog, rekli su nam da ne smemo ništa pamučno na

sebi na imamo (a na meni je sve bilo od pamuka, jer nisam detaljno pročitao Tunketovo uputstvo za

putovanje pre polaska). Krenulo je opšte presvlačenje, a ja sam skinuo sve sa sebe, osim pamučnih

bermuda (umesto kupaćih gaća, koje prethodno veče nisam uspeo da kupim). Svi smo navukli ta

posebna odela, nalik na crne gimnastičke trikoe. U tom odelu sam izgledao pogolema foka, koja nekim

čudom stoji na dve noge. Zoranu je to odelo stajalo mnogo bolje nego ostalim drugarima, jer izgleda da

njemu, srećniku, nisu dali model sa bojlerom sa prednje strane... A možda je to i zato što on ima 20 kila

manje.

Foto: Srpski tim u trenucima odmora

Potom su nam pročitali sastav

posada po čamcima, pa smo sa

Polom, našim "kapetanom"

(engl. skipper, na srpskom

često korišćena reč "skiper")

preneli splav ‐ čamac do reke.

Smestili smo se u čamac i

pustili niz vodu, obazrivo

gledajući talase, brzake i

vrtloge koji su se stvarali dok

smo mi plovili, još uvek

mirnom, ali led ledenom

vodom. Pol nas je "obradovao"

podatkom da svake sekunde

ovom divljom rekom prođe sila od 117 tona vodene mase. Čini mi se da smo se svi tada malo bolje

skupili ka sredini čamca, zlu ne trebalo... Te prve kilometre, od ukupno 35, koliko je trebalo da traje čitav

spust niz divlju reku Ritajući konj, prošli su pomalo penzionerski, bez većih uzbuđenja. Prelepe šume,

obronci planina i stenje, pravile su nam društvo celim putem, dok su iz vode povremeno opasno

izvirivala zaoštrena debla odlomljenog drveća, pojačavajući utisak netaknute prirode. Još je samo falio

Grizli Adams, da peca ribe na kamenitoj obali Ritajućeg konja, pa bi utisak bio potpun... U neko doba

smo napravili pauzu, izašli na obalu, prezalogajili neko meso koje su nam pripremili, pridružilo nam se još

splavara i posle nekih sat vremena smo nastavili avanturu srednjim tokom nabujale reke Ritajući konj.

Gornji, laganiji tok, smo uspešno prošli. Sad dolazi ono pravo, kako nas uverava Pol.

Mirne trenutke plovidbe prekraćivao je ćaskajući sa nama, pričajući nam o svojoj domovini, Novom

Zelandu, kako tamo i nije takva vlaga kako se priča, o ženama u toj zemlji koje su slične našim Sosama iz

viceva o Lali i Sosi, o nekim zmijama koje nisu otrovne, ali jesu ružne... ma o svačemu, mada. Kako je

vreme odmicalo, sve sam ga manje slušao i sve čvršće zaglavljivao noge u uzengije, jer je voda bivala

brža, a buka sve jača. Nije baš da sam bio oran za let iznad Ritajućeg konja, kao ni za plivanje u reci. U

daljini su se nazirali bukovi, raspoloženi za talasasto, penušavo i osvežavajuće druženje sa nama, kao što

je onaj krokodil sa budilnikom u stomaku, iz crtanog filma o Petru Panu, uvek rado dočekivao kapetana

Kuku.


Huk vode nije više dozvoljavao priču . A to je moglo da znači samo jedno. Pol je još jednom ponovio

komande za veslanje i probali smo više puta kako sve to izgleda (dok se još moglo probati):

Forward pedal! (Veslaj napred!)

Back pedal! (Veslaj unazad!)

Hold on! (Drži se!!)

Get down! (Lezi dole! Drugim rečima:"Spasavaj se ko može!!!")

Pa jedna strana čamca vesla, a druga da odmara i obrnuto. Onda jedna strana vesla napred, druga

nazad... Na mene je najjači utisak ostavila komanda "Lezi dole!", dok sam pokušavao da zamislim kako će

to sve da izgleda. Pol je još pomenuo da je vrlo važno da slušamo njegove komade i nikad ne prestajemo

da veslamo, osim ako on drugačije ne naredi.

Foto: Srpski tim na reci Ritajući konj

Dok smo pomalo unezvereno ulazili u boj sa bukovima, hladna voda je krenula da nas zapljuskuje sa svih

strana. Lilo je kao iz kabla, a voda ladna kao izvorska pod Golijom. Sve se dešavalo suviše brzo, voda

pršti, preveslamo jedan buk, eto ga drugi. Čujem Pola kako u transu urla:“Veslaj napred, veslaj

napred!!!“, a onda krajičkom oka ugledam vodenu neman kako se približava, brzo i odlučno kao

izgladnela ajkula, pa se stisnem kao klupko bliže sredini čamca, držeći veslo i ne pomišljajući da veslam. I

da hoću, nemam po čemu da veslam, jer letimo, a ne plovimo!!!

„Veslaj bre!“, dobacuje mi Rajko, a ja se pitam što da veslam, kad je voda na metar i po ispod čamca. E,

jedino da skočim u vodu, pa da mašem sa sve veslom u rukama... Neka, mislim se ja, bolje da pričekam

da se spustim na vodu ponovo, neće čamac daleko.. U par navrata setio sam se Manitua, Vinetua i Bika

koji sedi (ne znam što baš njih, ali nema veze) i svih onih indijanskih kanua koji su plovili ovim vodama

davno pre mene. Gromoglasna grmljavina probijala je bubne opne, a fotograf tamo levo gore, kao kobac

na litici samo je čekao da nas talas prekrije, pa onda lepo "škljoc", a to što se mi za to vreme podavismo,

to nema veze, važno da je slika uspela...

U čamcu je namah zavladalo opšte zadovoljstvo što se nismo prevrnuli, glasan smeh i vika, zatišje za

trenutak, taman da otresemo vodu iz očiju, ušiju i kacige, zađemo za krivinu, kad evo novog slapa! Posle

par bukova, malo sam se oslobodio, mada i dalje nisam video smisao u veslanju po vazduhu u trenutku

kad upadamo u buk. Ne sećam se kad sam se toliko smejao kao prilikom ovog splavarenja. Jeste da sam

bio gola voda na kraju dana, sve do pamučnih bermuda, ali je vredelo i vremena i para. Najgore je

prošao jedan Nemac Rudi, iz komšijskog splava. Ne samo da im se okrenuo čamac, nego je Rudi uspeo da

raskrvari usnu i to pošteno. Izvadili smo ga iz vode i prebacili kod nas, a onda je još bolje pobeleo i

iskolačio oči od straha, jer je naš splav bio duplo teži od ostalih. Bilo nas je 9 na splavu, a težili smo u


proseku nekih 100 kila, ko manje, ko više. Ostali čamci su imali i devojke, pa su skakutali po vodi kao

šareni leptirići po livadi, dok smo mi plutali mirno, koliko se to već može na Ritajućem konju, naravno.

Sad mi se čini da nismo mogli da se prevrnemo, sve i da smo hteli.

Potom smo se iskrcali na obalu, a vođe puta su nam objasnile da ne možemo ići na splavarenjem donjim,

najuzbudljivim delom reke, jer je vodostaj suviše visok, korito usko i postojala je mogućnost da se

nasukamo na stene. Dan ranije, iz istog razloga, 21 čovek se okupao u ledenoj vodi, zbog prevrtanja

čamaca... Presvukli smo se, vratili su nas do hotela, seli smo i kombi i krenuli nazad.

Most za životinje (Foto: flickr.com)

Stamene zimzelene starine

ukrašavale su obod autoputa,

dok smo nâs petorica u

sunčano predvečerje hitali ka

Kalgariju. Kilometrima pokraj

puta, odmah posle Banfa, sa

leve strane ležele su

nepregledne, razbacane

gomile izrezanih stabala na

prašnjavoj, poravnatoj zemlji,

pomešanoj sa morem piljevine.

Tik ispred neoborenih stabala

postavljena je žičana ograda,

kako životinje ne bi istrčavale

na ulicu. Pokušavam da zamislim taj „uzdah“ olakšanja koji se prolomio tom šumom, od strane svih onih

preživelih stabala duž puta, kad su radnici počeli da dižu visoku ogradu i kad su shvatila da ih niko neće

seći barem još nekoliko desetina godina, do sledećeg proširenja. I sva ta radost preživelih, kao prah

odlazi u nebo, zbog gubitka svojih palih rođaka i prijatelja sa kojima su ceo svoj šumski život delili čisti

planinski vazduh, uživajući u poju ptica, topotu losova i jelena, divljih svinja, medveda i vukova. Veverice

i detlići će morati pronaći neka nova stabla za skakanje i kuckanje, a onih kojih više nema, ostaće da žive

kao večna uspomena preživelih, sa druge strane žičane ograde. I još se mislim šta na sve to kažu stabla iz

komšijske šume sa desne strane autoputa koja su ovog puta potpuno pošteđena od te velike seče.

Pitam naglas čemu služe mali nadvožnjaci ispod kojih prolazimo kolima na autoputu. Tunke i Rajko mi

objašnjavaju da su to mostovi za životinje?!?! Upitnik mi se sam nacrtao na čelu, nisam mogao da

verujem da je neko i o tome razmišljao, kad su planirali ovako veliko proširenje puta. Ti mostići –

nadvožnjaci su široki nekoliko metara, taman dovoljno da životinje mirno pređu s jedne na drugu stranu

autoputa, bezbedne od saobraćaja i skrivene od pogleda znatiželjnika. U tom trenutku mi pada na pamet

dečija pesma „Vuče, vuče, bubo lenja“, jer sam zamislio vukove kako fino zalegnu sa jedne strane mosta,

lenjo iščekujući jelene, koze i ostale šumske biljojede da se bojažljivo spuste tim mostićima pravo u

otvorene, zubate vučije čeljusti. Ali valjda tako treba, ipak to je priroda, zakon jačeg još uvek važi...

Posle par sati vožnje, stigosmo do Tunketove kuće, a onda umorni, ali zadovoljni zbog lepe avanture,

svako u svoja kola pa kud koji mili moji...


Исељенички бисери

Прве године по доласку у страну земљу, неретко обележе догодовштине које се после годинама

препричавају међу нашим светом. Било да је то због недовољног познавања језика или обичаја

земље у коју смо дошли, тек већина нас има неку своју сличну причу.

Седим са женом и децом у канцеларији у банци и причамо са службеницом Луизом, веселом и

насмејаном и Румунком, породичном женом средњих година са шестогодишњим исељеничким

стажом у Канади. Сити смо се испричали и разменили искуства, а највише о местима где

набављамо храну која подсећа на оно што смо некад у домовини јели. За сво то време моје ћерке

(8 и 4 године) су стрпљиво у углу стола седеле и чекале да завршимо причу, а послужиле су се и

бомбонима које им је Луиза дала. Кад смо завршли разговор, Луиза је кренула да нас испрати из

банке, кад јој одједном моја четворогодишња ћерка приђе како би је нешто приупитала. Ова се

сва разнежила због тога, на шта јој је моја ћерка сва важна и озбиљног држања, објаснила како је

њена старија сестра појела све розе бомбоне, а да она јадна није стигла ни да их примирише, већ

само плаве. Зато је љубазно замолила тета Луизу да јој да розе бомбону, иако је у сласт појела и

оне плаве које је раније добила... Док смо се супруга и ја гледали у неверици, раздрагана и

срдачна Луиза дала је свакој ћери по неколико розе бомбона, за сваки случај, да им се нађе на

путу до куће...

Зоран и Алекса, у касним двадесетим годинама, неожењени инжењери, те године пристигли из

Србије, пролазили су пешачком зоном у центру Калгарија, кад спазише прелепу девојку, дуге,

равне, црне косе, у краткој сукњи како им се лагано приближава. Сетивши се времена кад су у

Кнез Михајловој још од ђачког доба, оцењивали изглед девојака које би видели, одлучили су да

гласно размене мишљење о овој црнки. Кренули су од њених ципела, преко колена, сукње,

бокова, груди, па све до лица и косе. Девојка тада одједном застаде, на свега неколико метара од

њих и крене да тражи нешто по својој торбици. То као да је дало крила Зорану и Алекси, па су се и

они зауставили, као случајно и кренули још срчаније да причају о њој. После тако темељног описа,

остало је само да дају своју коначну оцену. У том тренутку, црнка нагло затвори своју торбицу,

погледа их продорно крупним, плавим очима и крену ка њима заносним кораком. Док су се они

гледали не схватајући шта се дешава, она им је на нашем језику, уз широк осмех, рекла

само:"Надам се да ћете ми дати барем осмицу" и наставила својим путем низ улицу...

У касну јесен пре неколико година, стигло је пар наших исељеника у Калгари. Сместили су се, за

почетак, сви у један стан на петом спрату у центру града, у некој стамбеној згради. Деси се да ту

све неки фини свет живи, цвеће на ходницима, слике на тек окреченим зидовима, тишина, уредно

и чисто. Дође време да се кисели купус. Накупују ови наши земљаци на пијаци охохо џакова

великих, лепих главица и срећни стигоше пред своју зграду. На вратима лифта пише да је у квару.

Ништа, један за другим, џак по џак, носили су купус на пети спрат, добрих пола сата. Комшије које

су се затекле на степеништу, немо су у чуду посматрале ову необичну, ознојену поворку купусом

натоварених станара. Како су били дошли у Канаду, овим нашим земљацима, енглески је био

потпуно стран језик, осим пар речи. Осмели се један старији комшија и упита их шта ће им толики


купус, а овај један што је знао неколико речи енглеског, застаде на трен, крене да се врпољи и

мешкољи, али не зна како да му каже да треба да киселе купус и да се то тако код нас одувек

радило. Пошто је комшија већ постао нестрпљив чекајући одговор, овај наш мученик је прозборио

да је то купус за журку коју праве те вечери и да им треба за салату...

Оде наш човек у продавницу прве године по доласку у Калгари, да купи пластичну цедиљку за

шпагете. Приђе продавачици и покуша на свом невештом енглеском да јој објасни шта му треба,

прича он све около‐наоколо, ознојио се објашњавајући, али никако да се споразуме са њом. На

крају, сети се и рече јој усхићено: "Water go, spaghetti stop!" (Вода иде, шпагети стоп!).

Продавачица се насмејала, схвативши шта је човек тражио, показала му где се налазе цедиљке, на

своје и његово задовољство.

Милорад је прве године по доласку радио разне послове, између осталог, разносио је дневне

новине по кућама. И од неколико стотина адреса колико је свакодневно "покривао", неких

тридесетак је тражило да им се новине достављају у поштанско сандуче испред куће. И делио је

Милорад новине, све како треба. Једино, што су се из једне куће неколико дана за редом жалили

његовој фирми како он не оставља новине у поштанско сандуче, иако би требало. Милорад се јако

љутио због тих жалби, јер је био сигуран да је сваки дан остављао новине за ту кућу у поштанско

сандуче. Пошто су га из фирме назвали да провере о чему се ради, после пете узастопне жалбе из

те куће, Милорад је био толико бесан да је следеће јутро понео шрафцигер на посао, оставио

новине испред врата те куће, размонтирао поштанско сандуче и однео га са собом...

Живели!!!


Навика

Сећам се да сам до своје дванаесте године свуда унаоколо вукао неког мајмуна, Ари се звао.

Прешло је то плишано мајмунче са мном Европу и уздуж и попреко, куд ја, туд и он. Неко тако за

собом вуче омиљеног плишаног меду, други опет зеку, а моје ћерке, како старија тако и млађа,

неке маце и куце. Да им праве друштво за столом, док чекају да се супа охлади, потом док гледају

Бранка Коцкицу и Микијеву радионицу и слике са куминог венчања прошле године, па се тешком

муком одвоје од њих кад одлазе у школу / обданиште, да би им се са, оном искреном дечијом

радошћу обрадовали и вратили у поподневним часовима, и дружили се до самог одласка у

кревет. Успут им причају приче, саветују се са њима, деле им лекције кад нису добри, уче их да

пливају, пресвлаче кад се унереде...

Кад мало поодрасту, девојчице се не одвајају од шминке и једине хаљине коју носе увек и свуда, а

дечаци од фудбалске или кошаркашке лопте, омиљене мајице или џемпера, фармерки или

шорца, излизаног од силног ношења и прања, али драгог, најдражег и јединог који ваља. И узалуд

мајке подсећају да има и друге одеће у ормару, ма знају оне већ како то иде, па и маме су некад

биле деца. А кад сам као деветогодишњак, враћајући се из школе, открио једно узано сокаче које

кривуда поред огромног, старог храста и оног лешника који годинама већ не рађа, никад више

нисам ишао главним путем до куће. Везивање пертли? Ијаооо, ако пертле нису намештене да

буду исте дужине са обе стране патике, везаћемо их јово наново, све док не буду намештене како

треба. А како треба? Па онако како нам срце каже.

И таман се ето, навикнемо да будемо деца, кад нас изненада, у једно сунчано послеподне, док

лагано шетамо земунским кејом, не заустави неки мусави, рашчупани, од фудбала задихани дечак

и приупита:"Извините чико (тето), колико је сати?". Шок. У неверици проверавамо датум рођења

на тек извађеној личној карти:"Пази стварно, па ја нисам више дете...". Док смо се још бавили

спортом, увек смо прво навлачили чарапу на леву, па на десну ногу, а ако се случајно деси да то

заборавимо, онда се изујемо, па поновимо ритуал. И зна се, прво лева, па десна рука, кад

облачимо мајицу. Исто и са патикама и ципелама. Да не призивамо баксуз. Фризер? Од кад сам

стигао у Калгари, има томе, ево четири године, увек идем код истог фризера. А и у Србији сам

волео да не мењам фризера, знао је човек како је "ретко" лепа моја коса (нагласак на ретко...) и

како са њом да се избори. Када мој брат иде у град, иако је брже експрес 704‐ком, ипак се

одлучује да седне у аутобус 84‐ку, јер на другој станици после саобраћајне школе, често уђе једна

девојка коју ће кад‐тад упознати... Неки се навикну на брак, па забораве због чега су у њега ушли.

Други би да мењају свој живот, али не знају како, јер су одувек живели овако. Трећи су се опет

извештили да не раде ништа, па се нађоше затечени добијеним отказом услед светске економске

кризе (СЕК‐e). Има и оних коју су живот провели у кафани, јер су тако навикли. Или су можда тако

морали, али то не мења ништа на ствари, јер су на крају ипак остали сами. Лакше је било пловити

низ воду, мада кад се осврну и погледају филм поново, схвате да можда и нису били у праву. Онда

се само лагано окрену у столици и гласно узвикну:"Конобар, још једну дуплу!".


Кад се једном одлучим на повратак, знам да ће онај момак на земунској пијаци још увек да

продаје црквене календаре, на оном истом ћошку преко пута милиције, да ће тета Душанка и

даље продавати најбољи сир и кајмак на свету, а обућар Стева, чекати моју мајку да донесе

кломпе на повишење.

И ко о чему, курва о поштењу, војник о скраћењу, а исељеник о ‐ повратку...


Лако ћемо

У ђачко доба, већина предмета (осим можда физика код професора Љубе у Земунској гимназији),

били су дечије песмице, које су само чекале да се смилујемо и да их научимо, испричамо

професорима и добијемо заслужену оцену. Није се једном, међутим, десило да нас опасуљи "кец

као врата" у дневнику и тешке препирке са родитељима које би потом уследиле... Колико смо

само пута са нескривеним одушевљењем и самоувереношћу ишчекивали сусрете наших

фудбалских, кошаркашких, одбојкашких, ватерполо клубова и репрезентација са, барем на

папиру, слабијим противницима, да би на крају утакмица, спортисти погнутих глава напуштали

терен, а ми љути и увређени гасили телевизор, осећајући се изневереним и "проданим"? А оно

црвенило и неверица на лицу после "хладног туша", након неуспешног приласка првој симпатији у

основној школи? Деси се да још и данас заболе сећања на тај хладан поглед којим смо испраћени

у учионицу из школског дворишта, баш у тренутку кад је школско звоно означило крај великог

одмора. А све због оног нашег "лако ћемо“.

Дозлогрдио је боравак у Србији многима, због лоше економије, политике, рата, беспарице,

криминала... Неки од њих се одлучују на исељење из земље, а да ли у Западну Европу или на

северноамерички континент, у Аустралију или ко зна где, питање је бодова у процедури и / или

личног избора оних који одлазе. Притом се једни потруде мање, други више, да "ископају" праве

информације о земљи у коју се усељавају, о томе колико је тешко наћи посао у струци, колико је

битно добро знати језик те земље, има ли наших земљака, цркви, амбасада, какве су цене

некретнина, клима... И сви верују да ће се снаћи онако како се прижељкује. Траже се везе да би се

кренуло са послом одмах по доласку, а онда дође време за паковање кофера, опраштање од

фамилије, кумова и пријатеља и ‐ срећан пут. Неретко потом следи отрежњење, да на западу ипак

не „расту новци на дрвећу“, да везе које смо имали нису прорадиле, да на неко време морамо да

радимо послове "испод части", да смо на неки начин сишли „с коња на магарца“, да се морамо

вратити у школске клупе... Неки исељеници прођу боље, други горе, баш као и онај народ што је

остао у Србији, некима се посрећи да брзо нађу посао за који су се у домовини школовали,

другима треба мало више времена, а трећима...

Шта је заједничко ђацима, студентима, радном народу, спортистима, пушачима, алкохоличарима,

наркоманима, пљачкашима банки, убицама? Или ће све „лако“ да науче, или да отаљаве посао па

да ухвате кривину, да победе на спортским бојиштима, да (мало)сутра оставе цигаре, алкохол или

дрогу, како год, све у стилу „лако ћемо“. А кад дође стани – пани, често не испадне баш тако лако.

И шта сад? Постати Јапанац, Немац или неки други, који немају такав „лако ћемо“ приступ свему

што раде? Нећемо, наравно, има толико ствари због којих се треба поносити што смо Срби.

Историја, култура и традиција нам често показују правац којим требамо ићи, мада смо, чини ми

се, последњих година мало скренули са пута.

Ма лако ћемо...


Krkljanac

Lepo je vreme bilo u Kalgariju poslednjih nedelja, snega nigde na vidiku, temperatura dobro iznad nule,

što je vrlo neobično za ovaj grad u novembru i decembru. Prošli petak, krene moj drugar Vujke kući

posle posla, malo kasnije nego inače, nešto posle 6 sati. Radi u centru, a tamo je uvek gužva u špicu, pa

je tako bilo i toga dana. Do kuće obično putuje nekih 20‐25 minuta autobusom. Pomislio je pre polaska

da bi bilo dobro da ode do toaleta, ali se ipak odlučio da krene pravo na autobus, pošto je bio umoran a i

žurilo mu se kući.

Svake godine se u Kalgariju nekoliko puta godišnje desi neki kuršlus zbog snega i leda. To popodne dugo

je rominjala neka kišica, a onda je temperatura naglo pala ispod nule. Ulice su se iskristalisale, pretvorile

u ledene ploče spremne da ugoste desetine hiljade automobila kao i svakog drugog dana. E, ali to nije

bio dan kao svaki drugi. Iako žive u Kalgariju, gde su '88. godine održane zimske olimpijske igre (odmah

posle sarajevskih), mnogo stanovnika ovog grada ima silnih problema kada vozi po snegu i ledu. Jedni se

suviše zaleću pa proklizavaju na opštu radost jelenske populacije u obližnjim šumarcima, dok drugi iz

principa voze 10 kilometara na sat i ni centimetar preko toga. Treći se zavale u travnjake pokraj ulice

(slučajno ili namerno) pa se potom šetaju do svojih kuća, a neki opet zabavljaju ostale u kilometarskoj

koloni tako što daju gas do daske kako bi nekako naterali svoja kola da krenu uzbrdo po ledu, šireći

pritom miris sveže nagorelih guma ukopanih u mestu (stvarajući pritom onaj posebni reski zvuk nalik

cviljenju). A oni mučenici koji su po takvom vremenu bili prisiljeni da voze nizbrdo, neodoljivo su me te

večeri podsećali na Bambija kad je sa svojim drugarom zekom pokušavao da nauči da kliza po ledu.

Razmak između svakog auta u kretanju nizbrdo bio je 50‐tak metara, a taj ritam klizave panike

povremeno su prekidali neki dosetiljivi vozači koji su shvatili da je lakše ići nizbrdo travnjakom nego

zaleđenim ulicama. Sve u svemu, to je bio razlog da te večeri Kalgari doživi opsadu neverovatno velikog

broja automobila, praćenu bujicom prigodnih reči koja se izlivala iz grla nervoznih vozača.

Ja sam se sa porodicom uputio kod prijatelja Tunketa na celovečernje druženje, gde nas je već čekalo

nekoliko porodica koji su imali više sreće sa prevozom. Otegao se tako taj moj put na dobra 3 sata,

umesto 35 minuta koliko obično traje. Za divno čudo, umesto da se nerviram, pošteno me zabavila sva ta

gužva, sirene, škripa guma, klizanje i gubljenje vremena. Da li zbog toga što sam uspeo da ne zalepim

nijednu banderu, niti kola ispred ili iza mene, ostao dobro raspoložen i više nego spreman da dugo i u

detalje zvocam Tunketu što me pozvao u goste kad je napolju bio takav kijamet.

I u svom tom metežu, moj drugar Vujke je gotovo 3 sata s mukom poskakivao sa noge na nogu, usred

autobusa, stiskajući se i gurajući sa masom putnika u skučenom prostoru. Hladan znoj curi niz čelo, dok

nužda polako postaje neizdrživa. Nije mogao da se pokrene, niti da izađe napolje, da se olakša, jer

autobus se, ma koliko to bilo polako, ipak kretao, mučeći tako i svoj motor, ali i mog drugara, koji se više

puta te večeri gorko pokajao što ne ode u WC pre polaska. Pored njega je mirno stajala jedna starija

gopođa fino održavane sede kose, sa cegerom u ruci iz kojeg je virila jedna plastična boca. U

magnovenju je čak skupljao hrabrost da joj se obrati i zatraži joj bocu, kako bi se oslobodio muke.

Konačno, vozač autobusa je u jednom trenutku zaustavio autobus, uzviknuo da će uslediti pauza od

nekoliko minuta dok se malo ne raščisti gužva i potom je otvorio sva vrata. Vujke je samo to čekao, pa je


bez razmišljanja kao vihor izleteo iz autobusa preskačući putnike kao kamenčiće i strčao se u gustiš ispod

obližnjeg mosta, moleći Boga da izdrži do prvog grma... Dok su putnici u autobusu kao po komandi svi

okrenuli glavu na onu stranu gde je Vujke poput kakvog atletičara izleteo u mrak i oslobođenje od muka,

on je konačno mogao da odahne, srećan što je izdržao Tantalove muke. Blaženog osmeha i mirna koraka

krenuo je kući pešice, za svaki slučaj...

Živeli!


Гастарбајтер III

Ивер не пада далеко од кладе.

Гастарбајтер – немачка реч одомаћена у српском језику након другог светског рата. Буквално

преведено ‐ гост радник, неко ко је отишао да ради у страну земљу на пословима који нису

сувише примамљиви домаћим радницима. Омиљено одредиште радника из тадашње Југославије

била је Западна Немачка, потом Аустрија, Швајцарска и Холандија. Долазили су ту НКВ, КВ и ВКВ

занатлије свих врста и наравно, радници на грађевини. Временом су се мењали послови које су

гастарбајтери обављали, па се са тешких физичких послова, прешло на лакше, а потом на мање

или више важне канцеларијске послове, у складу са растом степена образовања наших исељеника

на привременог раду у иностранству.

Деда и баба били су прва генерација из наше фамилије која је одрађивала своје радне деценије у

разним градовима Западне Немачке, а радили су свашта, трошећи немилице своју кичму и

најбоље године за добробит своје породице. Моји отац и мајка су седамдесетих година прошлог

века кренули сличним путем, опет у Западној Немачкој, само су радили у канцеларији, за својим

столим, па се нису трошили физички толико као баба и деда. Почетком овог века, ја сам са својом

супругом набацио завежљај клецавих успомена на леђа, спаковао децу и кренуо у Канаду. После

почетног привикавања, ствари су дошле на своје место, па данас радимо сличне послове које смо

радили и у Београду.

Кад сам долазио овамо, није баш изгледало да ћу кренути тим путем, јер сам отишао да се не

вратим. Сад више нисам сигуран како ће се све одвијати у годинама које долазе, па сам, ето

постао "Гастарбајтер III", јер постоји наговештај да ћу се једног дана вратити. Кажу ми другари из

Калгарија да ја нисам гастарбајтер, већ исељеник (емигрант), али не слажем се. Можда боље

звучи кад се каже да је неко емигрант него гастарбајтер, али дуго већ не слушам духа из боце...

Као трећа генерација гастарбајтера, полако спремам своју децу да наставе породичну традицију. И

то радим на немилосрдан начин, тако што наизменце са супругом читам ћеркама приче и песме

за лаку ноћ на српском језику (Чика Јова, тета Десанка, чика Бранко, Љубивоје, Добрица...),

свакодневно породично гледамо серије "Невен", "Бранка Коцкицу", "Сазвежђе белог дуда", "На

слово, на слово", па цртаће и друге серије (ево баш ових дана на реду је серија "Полицајац са

Петловог брда"), редовно читамо лектире, енциклопедије, причамо о географији Србије и света,

на радију се стално врте песме на српском језику ‐ дечија, забавна или стара народна. Кад се

једном свим тим заразе, то се више неће дати излечити...

Шалу на страну, много је примера где су читаве генерације потомака у неким породицама

врхунски доктори или познати правници, политичари и дипломате, други опет настављају

породичне послове, било да је у питању трговачка фирма, мали дућан, млин, какав занат или

штогод друго, тек, традиција је ту да се следи и поштује. Ако се деси да неко од млађег нараштаја

не жели да настави тим добро утабаним породичним путевима, испада црна овца, дешавају се

ломови и ретко кад се то срећно заврши. Супруга и ја смо ипак одлучили да својој деци не


набацујемо те окове традиције на врат. Ако не буду желели, неће морати да буду "Гастарбајтер IV"

генерација, већ ће бити слободне у избору свог животног пута.

Ален Ђелић, Калгари – Канада

Децембар 2009. Године

www.srbiusvetu.org

Alen Đelić - Priče iz dijaspore

Documents