afaf

Доментијан

Вероватно се родио у првој деценији XIII века

Племићно порекло

Савин ученик – друго потовање у Свету Земљу (1233-1236)

Учествовао у сахрани и преносу моштију св. Саве у Србију

40-50 тих година борави у Карејској ћелији

Око 1260 г. изабран за духовника Хиландара

Око 1264. г. борави у “Спасовом пиргу” = Пирг Преображења Христова

Епизода за Теодором “Спаном” приликом преписивања Шестоднева Јована Егзарха (1262-63).

Житије св. Симеона

1264. г. у “Спасовом пиргу”

Дело настало по налогу краља Уроша

повеље

“Стонска” 1243 г.

“Лимска” 1254-1256 г

Житије св. Симеона

Житије св. Симеона од Првовенчано (438 реда) – прерадио нека места

Једну трећину преузео из свог Житија св. Саве

Похвала = Похвала св. Кнезу Владимиру Иако је познавао Савин рукопис, није га користио

Житије св. Саве

Дело наручио краљ Урош I (1242-1276)

Иницијатива је могла потећи и од архиепископа Саве II

Изнете претпоставке да је у ствари наручилац био краљ Владислав (1234-1243)

Време настанка је било предмет бројних разматрања

Бечки (Даничићев-датиран у 1242-1243. г.)

Лењинградски (Јагићев-датиран у 1253-1254 г.)

Сигурно да је писано у Карејској ћелији

Време настанка је било предмет бројних разматрања

Бечки (Даничићев-датиран у 1242-1243. г.)

Лењинградски (Јагићев-датиран у 1253-1254 г.)

Сигурно да је писано у Карејској ћелији

Потреба за овим делима постојала пре свега на српском двору

Сачувана су само “три-четри” преписа два житија, која увек иду заједно

Структура

Једно од најобимнијих дела српске средњовековне књижевности

Почетком 14. века један редактор и преписивач је уочио да је Доментијан материју изнео у 33 главе и дао им наслове

Кретање јунака по оси исток – запад (паралела са девет небеских сфера анђеоских зборова)

Поред обима, дело је значајно и због књижевних вредности

Доментијан свакако најученији српски средњовековни писац

Стил: “Високи стил” или “плетеније словес”

“Доментијан је прави византијски мистичар, у чијем посматрању и доживљају света влада светлост и радост у сазнању дубљега смисла живота.” в. Д. Богдановић, н. д., 338

Извори:

Кратко житије св. Саве (настало у Хиландару, обрађено у Милешеви)

Проширено властитим утисцима и већ створеним предањем

Садржи и важне историјске податке (проглашење краљевства, Савина путовања ...)

из пера кијевског кнеза Илариона (11 век)

“И од зачећа његовог више се не састадоше у постељи својој већ, као што се обећаше Богу, у томе остадоше до краја живота”стр. 5.

“И палате за становање њему сатворене бише, где пребиваше велики светилник Божји, који расте и светли се Божјом благодаћу, хотећи да просветли своје отачаство.”

“И препустише га Божјој вољи, и светим књигама научише њега”

“... Дадоше њему један крај свога царства на управу њему и на весеље његовими слугама”

стр. 7.

“Ради тога продаде све земаљско царство и купи то многоцено скровиште на земљи, којим се сам обогати и обогати родитеље своје, штавише и своје отачаство ...”

стр. 11.

“ И добро васпитан од њих и Богом научен, добар пример положи отачаству своме, и постаде велик пред Богом и испуни се Духа Светога. Јер из младости своје заволе Бога и многи у отачаству његовом Бога заволеше, подобећи се њему, и с њим од почетка последоваше Христу”

стр. 27.

Симеон: “ ... остави свет и све што је у свету, земаљска земљи остави а тражећи вишњих, пође за Христом. И многе велможе велике у царству његовом, видевши превелику смерност свога господина, и заволевши Бога, остављајући све, последоваху Богу, са господином својим.”

стр. 69

“Када је био у дому очеву тако до седамнаест година ....”

“И јави њему Господ неког монаха који познаје Свету Гору. Овог примивши са великом усрдошћу, целомудрени младић испита га о Светој Гори ...”

стр. 11.

“И премилостиви Бог услиша молитву свог љубитеља и уведе га у своју Свету Гору, и усели га у дом светога Панталојмона, у руски манастир.”

стр. 15.

“Досађиваху много игуману и свим монасима и била је велика узбуна по манастиру, велико зло и вређање и ударање монаха, да би дали њиховог господина ... Богомудри младић, ... , позва с куле војводу својих војника, и рече им:Ево где сам! Не тражите мене, и не вређајте братију. Ради чега дођох у Свету Гору, то гледајте!” стр. 19.

“И док је он ту боравио, догоди се празник Благовештања Пресвете Богородице Ватопедске. И позван би од игумана и целог братства ватопедског на празник, по светогорском обичају.” стр. 19.

“И сатвори поклон игуману и свој братији, рекавши: Примите ме у дом Пресвете Богородице да сам и ја један брат међу вама”

стр. 21.

“И на Западу, у отачаству његовом, расла је добра вера у срцима правоверних”стр. 31.

Савино писмо оцу: “Данице источна, који си западно своје отачаство просветио Богом дарованом ти светлошћу, и који си га облио добрим делима и обогатио сваким изобиљем ...” стр. 43.

“Дођи, зрако разумнога истока;” стр. 59.

“И дошавши у манастир, потом поче градити дом Господу своме, посветивши га Рођењу Пресвете Богородице.”

“И кад је ту провео много година у дому Пресвете Богородице Ватопедске, ... и опет поче зидати цркву Светог Златоустог”

“И тако су биле свршене обе цркве, а велика црква, мати црквама, зове се Благовештање. Ова је била покривена плочама испрва, од својих ктитора. И прозирући Свети да није вечно, скиде плоче и покри је оловом.”

стр. 42-43.

Симеон: “... приложи два кабла сува злата и сребра, безбројна руха, коње и мазге безбројне и стада коња ... А Свети Симеон заповеди дам ну сачине келију, уз свети олтар Свете Богородице, велике цркве, и прозор у свети олтар, да увек гледа свете молитвенике, који служе светој цркви” стр. 73.

“И пошто је црква Светог Симеона, у месту званом Просфора, запустела од безбожних гусара, и њу од основа обнови и палу уздиже, не трпећи да гледа стан Божји разорен ... Око свете цркве

сатвори тврд град, и велики пирг посред њега сатвори на чување светих мужева... И то приложик Светој Богордици Ватопедској.”

стр. 75.

Сава: “ ... и превисоке палате сазда, једне нарекавши у име оца свога, а друге у своје име, који и до данас стоје у част манастиру томе. И винограде многе насади... И метохије пусте приложи, испросивши од цара, и привевши људе од своје земље, настани их у њима.”стр. 75.

Кареја: “И уписани бише у поменик у тој цркви, до свршетка века; са првим ктитором царем Михајлом, другим ктиторима названи бише, а и данас се једнако помињу са првим ктитором”

стр. 77.

Сусрет са Алексијем Анђелом: “И потом му каза за тесноту манастира и замоли Хиландар, и би му дат од цара ... И манастир Хиландар приложише к Ватопеду... Јер такву мисао и љубав имађају обојица да ту, у манастиру томе, свој живот заврше.”

стр. 83-85.

“И док су они пребивали у том подвигу, дође ка богоумном кир Сави неки богобојажљиви муж и објави му богомисаони савет, рекавши му: Бог посла тебе у Свету Гору не само да спасеш себе и свог родитеља ... Такође и ти не касни, већ сатвори манастир у Светој Гори, да буде истинито прибежиште твоме отачаству, да и после вас они који су у земљи твога отачаства који се нађу да воле Бога и Пречисту Његову Матер и желе истинити живот, дошавши да ту њега нађу и, пошто претрпе до краја, да буду спасени”

стр. 87. Зашто је игуман Ватопеда био против стварања српском Манастира, а зашто је Протат подржао ту Симеонову и Немањину намеру?

Прот: “ - Изабери себи манастир који хоћеш -, ради веће зависти према Ватопеду, кога преко мере беше уздигао и изнад силе обогатио, јер је много година ту сам провео и опет такође много година са својим оцем, богоносним Сименоном.”

стр. 87.

“И подигнувши оца свога, светог Симеона, на носиљку између два коња, обиђе сву Свету Гору и све манастире. И не заволе ни једнога осим Хиландара... Игуман и сва братија (Ватопеда), видевши шта се збило са преподобнима, уплаше се да не оде сасвим од њих хранитељ њихов. И посаветовавши се, дадоше њима Хиландар који је свети изволео светим разумом. И тако написаше:-Ватопед и Хиландар да су један манастир, и свети кир Сава један отац обома.”стр. 89.

подигнута црква, “која је и данас”град и велики пирг, палате

“И опет код протоса и свих Светогораца измеле Милеје, и то би Хиландар. И свршен би манастир и дође свети Симеон у Хиландар из Ватопеда.”

стр. 91.

Сава код цара Алексија Анђела: “И приложи њему цар свој мертик, Зиг царски манастир, са свима својим пасиштима и с метохијама и написа му хрисовуљу са сваким царским утврђењем, ... И именова цар кир Алексије цариградски Хиландар царским манастиром, и приложи га ка царским манастирима.”

стр. 95.

“ ... и распространи манастир велики, подобан првим царским манастирима. И сложивши заједно до четрнаест манастира, назва га Хиландар.”

стр. 97.

Оснивање Карејске испоснице стр. 103.

“А у дане великога и благовернога кир Стефана краља Уроша, унука светога Симеона, док је у истој келији исти канон држао неки монах, јеромонах Доментијан, објави се Духом светим живот овога светога, и од њега написан би.”

стр. 105.

“Једном када је ишао у Цариград, где је многа добра дела сатворио ка светим црквама и ка убогима, и још и ка Пресветој и Пречистој и великој цркви Свете Богородице Евергетиде, тј. Благодетељнице, ...”

стр. 119.

“И верујте ми, браћо и оци свети, да ми рекоше први монаси, који су од почетка живели са њим и видевши његов строги живот, да су бестелесним анђелом називали њега, који је имао толики подвиг духовни у телу, и толико се ка Богу приближио постом и светим молитвама, до те мере да је мртве ускрсавао, а не само да је чуда чинио.”

стр.123.

–епизода са манастиром Каракал стр. 125-127.

Ксиропотам – Сава други ктитор стр. 127.

Глава 11

(вероватно 1203. г.)

Епископ Јерисоса поставио га за ђакона и попа.

У Солуну постао архимандрит

стр. 142- 143.

Рат Стефана и Вукана

стр. 171.

Чудо са Стрезом

стр. 171-181

Теодосије

Иако су многа његова дела била штампана, преписивана или читана у том веку, њихов писац је остајао недокучив. Личност правог Теодосија дуго била мешана са истоименим писцем из 18. века. Још је Јосиф Шафарик (1831.г) направио ту грешку, а исправили су је тек Сп. Радојчић и Н. Радојчић. в. Д. Богдановић, Теодосије, VIII-IX.

Одбачена је могућност (мишљење Св. Вуловића – 1885, Сп. Радојчића - 1960) да је реч о Теодор Граматику “Спану” (1263)

Вероватније је реч о угладном јеромонаху, често означеном као “кир” који се јавља у светогорским изворима у периоду од 1302 до 1327. г. и који је вероватно умро око 1328. г. (овај закључак изнео В. Мошин, 1938-1939)

(Милан Кашанин греши када мисли да је имао “себарско” порекло)

1302. јеромонах са титулом кир

1300-1310. на позив старца Григорија – Житије св. Петра Коришког

1316 (Карејска) из 1318 презвитер осми на списку од 25 лица. Само још петорица са титулом “кир” - можда указује на дворско, властелинско порекло

1318 - 1321. (Хиландарска о адерфатима) на повељама краља Милутина се спомиње као представник Хиландара.

1327. године био је духовник краља Стефана Дечанског. 1327. заступа манастир у куповини једног

1327. на управу манастир св. Василија у хил. пристаништу-Хрусија

Умро је око 1328. године, ???

Житије св. Саве

Житије св. Петра Коришког

Служба св. Сави

Служба св. Симеону

Служба св. Петру Коришком

Заједнички канон Христу Спасу, св. Симеону и св. Сави

Заједнички канон св. Симеону и св. Сави на осам гласова

Заједнички канон св. Симеону и св. Сави за 4. глас

похвала преподобном Симеону и светом Сави

Поставља се питање зашто се после само једног људског века јавила потреба за прерадом Доментијановог дела!!!

Са почетка 14. века врши се литургијска реформа

“цариградско” мења се “јерусалимским” богослужењем

Мада је још Свети Сава почео да уводи елементе овог другог у живот цркве, током целог 13. века приметни су остаци старијег видаНикодим (игуман 1312-1316; архиепископ 1317-1324) и Гервасије (игуман 1317-1336) сваки засебно организовали превођење Типика св. Саве Освећеног

Књижевну делатност у оквиру Српске цркве, а нарочито Свете Горе обележава широка ревизија ранијих књижевних остварења – јеванђеља, апостола, псалтира (овај процес није до краја научно проучен)

Почетком 14. века на Хиландару стварају: Никодим, старац Теодул, арх. Данило Други и његов анонимни ученик, Роман и други. Међу њима најзначајнији је свакако Теодосије

“Дела се пишу по налогу, иницијатива најчешће није у пишчевој личној инспирацији. Појава новог низа текстова у истом култу, према томе, није ни случајна ни слична”

в. Д. Богдановић, Књижевност, 606.

“То могу да буду захтеви средине (владара, цркве, игумана итд.), а могу да буду и нови књижевни обрасци, укус епохе. Не укус читаоца у обичном смислу, него схватања, погледи, естетско-поетски канон времена”

в. Д. Богдановић, Теодосије, XXII.

Житије настало по налогу братства Хиландара

Реторски увод: “Због тога и ја, вашој заповести отачаској повинујући се, сада излажем у повести, вама који слушате, житије хваљенога свеблаженога Саве ...”

1327. г. био је духовник краља Стефана Дечанског. “духовник краљевства ми башта пирга морскога кир Теодосије”

ова блискост двору отвара могућност да је наручилац био краљ Милутин, што ипак није толико извесно

Хронологија настанка није јасна.

Најчешће је раније узимано да је настало пре 1292. г. (датирано по спаљивању Жиче од стране Кумана)

1284-1291 граница на Сави – непоуздано место

Најранији рукопис из 1336. године - тзв. Теодулов

СКЗ: “писано је у Хиландару вероватно крајем XIII века”

Извори:

Наслов: Житије и подвизи у пустињи са оцем, и засебно путовања, а делимично и приповедање о чудесима светога оца нашега Саве, првога архиепископа и учитеља српскога, што је испричао преподобни Доментијан, јеромонах манастира званога Хиландар, а написао Теодосије, монах истога манастира.

Издања Ђуре Даничића

прво 1860 (приписао Доментијану)

друго 1865

јасно је да је Теодосије на располагању имао и друге изворе: причања Савиних ученика, лични увид, документи

Опширан реторски увод заправо је дословно преузет из Кириловог житија Саве Јерусалимског (VI в.)

“Својим стилом и начином рада, најзад, он се показао и као изузетно оригиналан писац, с развијеним смислом за уметничко саопштавање личног виђења и доживљаја онога о чему пише”

в. Д. Богдановић, Књижевност, 605.

“Теодосије заиста испољава реалистичке склоности, смисао за детаљ и за појаве, збивања и осећања људске свакидашњице. Људске црте у опису понашања јунака, на пример у сценама растанка, стварају утисак “романа”, мада оквири и дух житијног жанра ни тиме нису нарушени”

в. Д. Богдановић, Књижевност, 606 “То дело открива једну од најупечатљивијих и најведријих душа српског средњег века” в. Д. Богдановић, Теодосије, VII. “ ... Па се на основу тога сматра да се стил Теодосија не може означити као високи

реторски стил.” в. Д. Богдановић, Теодосије, XXX.

Рукописи: Само у српској редакцији сачувано је преко 30 рукописа Сва руска рукописна традиција изведена је из протографа који је 1517. године доспео у ту земљу (колико рукописа Доментијановог житија св. Саве је сачувано?) Служба св. Симеону (вероватно крајем прве деценије 14. века) Заменила Савину службу по јерусалимском виду богослужења Други канон оригиналан и посвећен мироточењу из Симеонове студеничке гробнице Он садржи акростих: “Теодосије недостојни појем те, оче Симеоне” Служба св. Сави (вероватно између 1307 и 1310. г.) међу најбоље радове по јерусалимском виду богослужења Други канон оригиналан и посвећен “чудотворствима” Савиним Он садржи акростих: “Саву да похвалим, знања, Боже мој, даруј ми” Заменила све раније службе: Општа служба – општа и најстарија Једна за помен 14. јануара Друга за помен 6. маја (пренос) Две посебне варијанте (Карејска) и (Синајска) иако стављене у други план Теодосијевом службом св. Саве и раније службе понекад

коришћене Реч је о службама за: “великог светог са бденијем” Мала вечерња Велика вечерња Агрипиније “бдења” Јутрењом литургијом “Занимљиво је и важно да се Симеон и Сава у Теодосијевим службама не раздвајају и да су

многе песме у ствари заједничке.” в. Д. Богдановић, Књижевност, 607. Упоредите наслов овог житија Упоредно слављење оца (оснивача државе) и сина (оснивача цркве) има паралелу у Зборнику

краљева и архиепископа српских Канон заједнички Христу и Симеону и Сави Јавља се у рукописној традицији 14. и 15. века као трећи Теодосијев канон функционално је уклопљен у обе службе (Симеону и Сави) на “агрипинији”= “бдење” Можда најбоље изражава Теодосијеву идеју “свештене двојице Осмогласни канон св. Симеону и св. Сави (Канони заједнички Симеону и Сави на осам гласова) “Таква је ситуација могућа само у месту интензивног култа... Теодосијеви Осмогласни

канони говоре, дакле, о томе да је у Хиландару култ “свештене двојице ... био нарочито развијен још у 14 веку, да је ... уведен обичај појања павечерњег канона сваке седмице једанпут и да је одлука о завођењу такве праксе наложила писање ових канона””

в. Д. Богдановић, Теодосије, XXX. Заједнички канон св. Симеону и св. Сави, четвртог гласа Похвала св. Симеону и св. Сави и овај текст везан за култ ове двојице светаца, али није јасно када је употребљаван Житије св. Петра Коришког Српски пустињак који се подвизао у врлетима Корише у другој половини 13. века Настало око 1310 г, на наговор старца Григорија На основу личног увида и локалног предања “По композицији и стилу, нарочито по психолошкој дубини у сликању свог јунака, Житије Петра

Коришког се сврстава у ред најуспелијих и најлепших остварења српске књижевности.” в. Д. Богдановић, Књижевност, 607.

“То јесте житије пустињака, али није банална и беживотна преписивачка белешка већ узбудљиво, драматично причање о једној грандиозној борби, и то причање човека коме је и сама та борба блиска и позната”

в. Д. Богдановић, Теодосије, XXXII. Служба св. Петру Коришком Настала када и житије “Служба је, заправо, испевано житије, могло би се рећи – појана хагиографија. Све што је у

житију неко причање, овде је певање;” в. Д. Богдановић, Теодосије, XXXIII. “Уз казивање о чудима, има у житију уграђених песничких или химничких целина, мољења,

исповедања, плачева, има реторских похвала и молитва, а уз то и транслација (пренос моштију).”

в. Д. Богдановић, Теодосије, XXV. “Поред многих других чуда, хоћу да овде испричам и о убиству које се догодило молитвом

светога. Бојим се на ко не закључи да клеветам светога као убицу.” “За малу, дакле, кривицу преступнике на смрт осуђиваше, и низ ону стену страшну висином, са

оне позорнице заповедаше да се баци. А када га бацаху, он у весељу к њему клицаше: - Пази да не оквасиш кожух!” “И у време када треба да се освећује, узе к себи у свети олтар, у светињу над светињама,

венцеименитога брата великога жупана Стефана, молитвама и мољењем Богу благословивши га, багреницом и бисером опасавши га и украсивши, и венцем царства часну главу његову венчавши, и миром га помазавши, прогласи га за Богом самодржавнога краља српског.

А благородни и цео народ поклонише се и молише му дуг век од Бога, говорећи: -Нека буде! Нека буде!” 1312 - старац “држалац” Карејске ћелије Поменут у запису о. Теофила Карејског у “Катастиху келије св. Саве” трећа дец. 14. в. 1316 – “поп Теодул, који живи ”Запис у Четворојеванђељу краља Милутина (Карејско јеванђеље)

ИзвориИван Луцић, De regno Dalmatie libri sex (1666)

Уговор о трговини између великог жупана Стефана Немање и Сплита- једина сачувана владарска повеља овог владара.

Повеља о пријатељству између српског краља Владислава и Сплићана (23. јун 1237. г.)

кратка повеља сачувана у српско-словенском и латиничном препису којом хумски кнез Андрија ослобађа Трогиране плаћања оброка.

Вид. М. Динић, Три повеље из исписа Ивана Лучића, Зборник ФФ III (1955), 69-94. 18 век карактерише пораст интересовања за народну прошлост

вид. М. Павић, Историја српске књижевности барокног доба, Београд 1970, 329-331.Филипо Ричепути, Данијеле Фарлати, Јакопо Колети, Illyricum Sacrum у 8 књига (1751-1819)

Свеске 1-3 Салона и Сплит Свеска 4 суфрагани Свеска 5 Задар са суфраганима и загребачком епископијом Свеска 6 Дубровник додати епископије Рисан и надбискупија Котора Свеска 7 Надбискупије и бискупије Дукље, Бара, Драча и Срема Свеска 8 Бугарска и Македонија

Српски споменици или старе рисовуле, дипломе, повеле и сношенија босански, сербски, херцеговачки, далматински и дубровачки кралева, царева, банова, деспота, кнезова, воивода и властелина, собрани трудом Павла Карано-Твртковића, Београд 1840.

Исписе направио Ђорђе Николајевић пре пресељења 5000 докумената из Дубровника 1818 и 1833. године. 3.Josef Šafarik, Pamatky drevniho pisemnictvi jihoslovanuv (Споменици старе писмености Словена), Praze 1851.наративни извори

1) житије св. Константина-Ћирила према рукопису из XV века 2) житије св. Методија према рукопису из XVI века 3) житија св. Симеона од Стефана Немањића и св. Саве

Примери световне писмености 1) збирка ћириличких повеља 2) Душанов законик –Према Ходошком и Раковичком рукопису 3) српске летописе-Карловачки родослов плус осам млађих летописа плус О писменех

Чрнорисца Храбра.Franc Miklosich, Monumenta serbica spectantia historiam Serbiae, Bosnae, Ragusii, Vienne 1858, Graz 19642.

Садржи: преписе из Бечке збирке, такође исписе Ђорђа Николајевића, Димитрија Аврамовића, Даниела Фарлатија, Вука Караџића, Ивана Кукуљевића Сакцинског, Јована Рајића, Павла Јосифа Шафарика

Објављене повеље из светогорских архива Високи ниво критичности-, дао описе, разрешио скраћенице Издат репринт

Медо Пуцић, Споменици Српски од 1395 до 1423. то ест писма писана од републике дубровачке краљевима, деспотима, војводама и кнезовима србским, босанскием и приморскием, Београд 1858.

Руско Христифоровић Lettere e comissioni di Levante dal 1399 al 1423 Издао у коментару изводе из хронике Јунија Растића Медо Пуцић, Споменици србски II, Београд 1962, у свескама вођеним латинским или

италијанским језиком су писане ћирилске повеље или нотарске белешке о њима. О словенској канцеларији:

G. Čremošnik, Postanak i razvoj srpske ili hrvatske kancelarije u Dubrovniku, Anali Historijskog instituta u Dubrovniku 1 (1962), 73-83.П. Ђорђић, Историја српске ћирилице. Палеографско-филолошки прилози, Београд 1990 (треће издање). Константин Јиречек, Споменици српски, Споменик СКА 11 (1892).

наставио Пуцићев рад из друге књиге.

О могоришу види. Историја српског народа, књ. Прва, 343-344 (С. Ћирковић).

М. Динић, Три ћириловска писма из 1447 године, Прилози КЈИФ XV (1935), 166-169. М. Динић, Четири средњовековна писма, Прилози КЈИФ XVII (1937), 232-236. М. Динић, Неколико ћирилских споменика из Дубровника, Прилози КЈИФ XXIV (1958), 94-110. литература: А. Соловјев, О потреби издавања српског дипломатара, Историјски часопис 4

(1952-1953), 43-69 (= Стари српски архив, књига прва, Лакташи 2002, 145-177). Љубомир Ковачевић је 1894 боравио у Хиландару и направио препис 95 повеља (од тога 50

нових) Од 1906 године било планирано да их објави у Споменику СКА

(XXX или XLIV) I светски рат преживели само добри преписи у Академији Вас. Корабљев 1915. г. издао некритичко издање у 19. свесци “Византиског временика” под

називом Actes de Chilandar Од 131 српске повеље објављене само 81 Већина по старим снимцима или већ објављене Недостаје научни апарат и регистар, има доста лакуна и грешака, погрешних наслова Ст. Новаковић, Законски споменици српских држава средњег века, Београд 1912. Избор грађе изазвао недоумице код Станоја Станојевића (што није у толикој мери недостатак). Модерне истраживаче у коришћењу ове збирке више омета изостанак аренги и неких других

делова повеља који нису значајни за историју права. Нпр. Спискови дарова (поседи, лична имена...)

“Новаковић је пред собом имао јасно одређени циљ: “изнети све оно што је било у Средњовековној Србији”. ... Велики значај његовом зборнику дају исписи из Хиландарских

повеља Љ. Ковачевића који нису били објављени у целини”в. А. Соловјев, н. д., 159.

Ради се о 58 повељаЗбирка садржи:

Текстове градских статута Документе о аутономији жупа, племена, градова, закона о станку Типике Повеље владара и феудалних моћника Баштинске повеље Манастирске повеље Објасните како повеље имају вредност законског споменика.

Љ. Стојановић, Старе српске повеље и писма I, II, Београд Сремски Карловци 1927-1934. Дубровник и Срби, Бугари, Арбанаси, Турци, Мађари, Румуни, Дубровчни међу собом. нехронолошки приступ “разбио” материју, што је негативно оцењено Присутна је знатна непоузданост овог материјала Он је сва средњовековна српска акта поделио (по фило-лошком критерију) у две групе. У прву је

сврстао сва акта која потичу из Дубровника или су њему упућена, пошто су она писана више народним језиком. У другој групи хтео је да објави „повеље владалаца и династа цр- квама - манастирима и властели, и манастирска акта" пошто су она писана црквеним језиком. „Тако је издање имало да обухвати четри књиге, сваке групе у по две". Он није узео у обзир никакве повеље на латинском, ита-лијанском или грчком језику чак ни оне које потичу директно од српских владара. Његов је филолошки критериј био још ужи него Миклошићев.

У првој свесци објавио је 1929 г. 619 повеља и писама; у другој свесци из 1934 г. 477 повеља и писама, укупно 1096 аката.

Станоје Станојевић је врло оштро оценио издање Старих српских повеља од Љубе Стојановића. Он вели: ,Цео свој век је провео у издавању наших старих споменика, могло се очекивати да ће он приредити дефинитивно издање. На жалост та се нада није нам се испунила.

Текст управо кипти »штампарским и другим погрешкама које показују брзину, нехат и небрижљивост са којом је Стајановић овај посао радио. 2 хиљаде и неколико стотина погрешкака ...

Велико веће (Consilium Maioris) чине га сва пунолетна властела (Затварање великог већа од 1332, 1348. г.)

Веће умољених, Сенат (Consilium Rogatorum) 45 чланова бираних на годину дана – истинска влада Дубровника

Мало веће (Consilium Minus) 11 чланова бираних на годину дана – улазили у Веће умољених, решавали мање значајне случајеве

Кнез – до 1358 Млечани Од 1358 кнез из редова властеле на месец дана (поново након три године) – репрезантативна

улога Председава Малим и Великим већем

Грађа дубровачког архива Политичко-дипломатска Финансијско-економску Јавноправну Приватно правну

Политичко-дипломатска Записници трију већа - Reformationes, Acta consiliorum (1301-1808) Коресподенција владе, Litterae et commissiones (1358-1808) Привилегије Дубровника и писма добијена од других држава у Acta Mariae Maiores

Финансијско-економску Односе се на финансијско пословање Дубровачке републике неке пословне књиге - XV в.

Јавноправни списи Статут Дубровника (1272 г.) Друга два зборника дубровачког закона Велика катастарска књига за целу државу од 1396

Записници и одлуке судских расправа и пресуда Владине наређења и одлука

Приватно правна група Тестаменти (1280-1808) Купопродајни уговори непокретне и покретне имовине Књиге пуномоћја Приватних дугова Уговора о венчању и миразима Reformatione = одлуке Сачуване од године 1301, мада су свакако и раније појединачне одлуке записиване у посебне

свеске Најзначајнији део дубровачке архивске грађе Велико веће (Consilium Maioris) у посебном делу књиге од 1378 Веће умољених

(Consilium Rogatorum) Мало веће (Consilium Minus) Одлуке последња два већа у посебном делу књиге од 1387 У три посебне књиге раздвојене тек 1415. године Libri reformationum I-V, Monumenta spectantia historiam Slavorum Meridionalium, Zagreb JAZU,

1879-1897 (I. Kr. Tkalčić – J. Gelčić). Период од 1301 до 1378

К. Јиречек критикује прве две свеске в. Monumenta spectantia historiam Slavorum Meridionalium, Зборник Константина Јиречека I, САН, посебна издања књ. CCCXXVI, одељење друштвених наука, књ. 33, Београд 1959, 321-338

“Gregorius de Monachi factus fuit consul mercatorum et hominium de Ragusio ...” Промењен правопис: “naulicare” Скраћенице погрешно решене: “porciones” Изостаје: “hominium de Ragusio in Rudenico” Треба: ““nauliçare” Треба: “possessiones” = посед Технички термини: “Perchinii” – протумачен као лично име Локалитети: “Renouanda” Лична имена: “Nicola de Bussa” Треба: “Perchinium” – мираз, прћија Треба: “Nova berda” Треба: “Benessa” М. Динић, Одлуке Већа Дубровачке Републике I, Зборник за историју, језик и књижевност

српског народа САН, Треће одељење, књ. XV, Београд 1951, 417 стр. Исти, Одлуке већа Дубровачке републике

(1384-1389) II, Зборник за историју, језик и књижевност српског народа САНУ, Треће одељење, књ. XXI, Београд 1964, 624 стр.

Исти, Из Дубровачког архива I, Зборник за историју, језик и књижевност српског народа САН, Треће одељење, књ. XVII, Београд 1957, 3-24. (садржи одлуке из 1365. године која су раније грешком пропуштена)

N. Lonza – Z. Šundrica, Odluke dubrovačkih vijeća 1390-1392, Zagreb – Dubrovnik 2005. А. Веселиновић, Дубровачко Мало веће о Србији (1415-1460), Београд 1997 1278 – Брсково Рудник 1325 – цела Србија – тамо где је владар 1332 – Призрен Ново Брдо Крајем 14 века уводе се трочлане судске комисије (конзул и двојица судија)

Пример: М. Спремић, Црнча у средњем веку, Зборник ФФ 18 (1994), 127-147. И. Божић, Српске земље у доба Стефана Лазаревића, Моравска школа и њено доба, Београд

1972, 117-121.

А. Соловјев, Књига свих реформација града Дубровника, Зборник за историју, језик и књижевност српског народа, треће одељење, књига VI, Београд 1936.

(Liber Omnium Reformationum) Дубровачки статут – донет 1272. године Издање: V. Bogišić – C. Jireček, Liber Statutorum civitatis Ragussi, Zagreb 1904. Statut grada Dubrovnika 1272. Uvod A. Cvitanić. Preveli: M. Križman, J. Kolanović, Dubrovnik 1990.

В. Мошин, Акти из светогорских архива. Хиландарски практик, Споменик САНУ, 91, Београд 1935

И пре доношења Статута постојали бројни прописи. Пример: 3. фебруар 1190 – “на дан св. Влаха сваки дужник и злочинац има права да дође у Дубровник да

прими учешћа у празнику заштитника града” Ова одредба писана од стане општинског нотара као званичан акт 1192 – повеља Исака Ангела – спомиње се грађанско и кривично судство 1235 – 28 одредби о миразу 1232-1234- Млетачки статут (дужд Јаков Тиеполи) Сплит – 1240 Кнез Јован Тиеполи – (1237-1238) –извшио кодификацију дубровачког кривичног законодавства На основу овог настали крив. З. На Корчули и на Ластову Дубровачки статут настао кодификацијом ранијих прописа Одредбе о властима и избору чиновника Формуле њихових заклетви Одредбе о судијама и поступку О миразу и осталој имовини мужа и жене Градској полицији Кривичном праву Поморском и трговачком праву “Ипак, ни дубровачки статут није могао да обухвати све стране живота, да остане codex ne

variatur. Одмах се јавила потреба за допунама и за променама” в. Соловјев, н. д., V. тако је настала VIII књига у коју су уписиване накнадне одлуке, мада многе одлуке нису

овако завођене већ на посебним листовима Од 1335 године настаје Liber Omnium Reformationum – по налогу кнеза и Малог већа “многе одредбе сачувале су формулу промулгације са датумима ... у некима су ове формуле

избачене и одредбе остају без датума.” “У главноме пазило се на то да се из многобројних протокала Великог и Малог већа издвоје оне

одредбе које имају обележје правог закона, које нису само пролазна решења за поједине личности и поједине случајеве, него морају да имају трајну важност.”

в. Соловјев, н. д., VIII. No(tata) – пренет у ову књигу или cassа, тј. одлука прецртана чиме губи трајну важност I-X – одредбе до 1335 г. XI-XXXIII до 1410. XXV – 1334 почињу одредбе о Стону Свеске XXXII и XXXXIII односе се на Стон и Дубровник Нејасно је зашто је од 1358. године отворена нова књига под називом: Liber Viridis

Шта означавају бројеви 1, 2, 3 у наведеном примеру?Грађа о робовима:

Г. Чремошник, Канцеларијски и нотарски списи 1278-1301,Зборник за историју, књижевност српског народа, треће одељење 1 (1932).

М. Динић, Из дубровачког архива III, Београд 1967, Зборник за историју, језик и књижевност српског народа САНУ, Треће одељење, књ. XXII.

Грађа о робовима је на стр. 5-180, а о патаренима на стр. 181-236. Лит: Роб, робиња, Лексикон српског средњег века, Београд 1999, 622-625 (Ђ. Бубало). “Појам средњовековног ропства особена је категорија, умногоме различита од онога класичне

епохе.” Градске комуне “servus”, “ancilla”

До XIII у виноградарству, занатству, (поморству), кућна послуга, дојиље Последња улога постаје доминантна Властела чини највећи део робовласника (одредбе статута, Которски статут налаже да

властелинка у мираз обавезно мора да доведе и робињу) Забране ропства: Дубровник – 1416, Котор 1439 “pro uso suo” Од XV века један вид ропства изражен кроз уговоре о изнајмњивању послуге

Права робова: Заштићен само од самовласног убиства Власник има пуно право власништва – даривање, продавање, давање у мираз, уступање,

залагање, наслеђивање, завештање Carta servitutis Немају активно право у судском поступку – кривичну и правну одговорсност сносио његов

власник У случајевима страдања није штићена личност роба, већ господарево право на ропски рад Немају слободу кретања Господару су потчињени и брачни и породични односи

Порекло робова: Забрањено је било држање робова хришћана Патарени – ако би доказали припадност католичкој цркви могли су да очекују слободу

Продаја из Босне “De genere servorum Bosniensis”

“... ab origine fuit servus” Понекад се као власници наводе чланови владарске породице или феудалци Тргови: Дријевама, Брштаник, Подвисоко Силом хватани Право оца породице

Робови у Србији Роб = отрок ????!!!!!! “Роб је најбесправнији члан породице” Термини: “раб, роб, чељадин, чељадин, човек, сирак, работан, раба, роба, робиња, работа” Од досељавања Словена има карактер кућног ропства ропство оставило мало трага у економици Мутимирови синови дарују робове Стефан Немања - ослобађа робове Доментијан, Данило Други Дубровачка грађа бележи примере да је робље до Приморја стизало и из државе Немањића Жичка повеља – право мужа да прода неверну жену Положај робова: Цар Душан и краљ Урош –

св. Никола на Пчињи Деспот Стефан повеља ман. Тисмени и Водицама “међу одбегле људе који нису имали

право да слободно приђу манастирима и населе се сврстава и роба купљеног на имении” – тиме је њиховим власницима потврђено пуно право својине

21. О продавању хришћанина: И ко прода хришћанина у иноверну веру, да му се рука отсече и језик одреже.

(овај члан уметнут међу чланове који се односе на црву) 44. О властеоским робовима: И робове (отроке), што имају властела, да су им у баштину, и њихова деца у баштину

вечну, но роб (отрок) у прћију да се не даје никада. 46. О робовима: И досад робове (отроке), што имају властела, да су им у баштину, само што ће властелин

опростити, или жена му, или његов син, то да је слободно, а ништа друго. (manumissio) 67. О робовима и меропсима: Робови (отроци) и меропси, који седе заједно у једном селу, свака плаћа која долази, да

плаћају сви заједно; по људима, како плаћу плаћају и работу работају; тако и земљу да држе. 72. О невољном:

И ко невољан дође на двор царев, да се свакоме учини правда, осим роба (отрока) властеоскога.

103. О суду ропском: И који су робови (отроци), да се суде пред својим господарима, како им је воља за своје

кривице, а за цареве да иду пред судије, за крв, за вражду, за лопове, за разбојнике, за пријем људи.Друга значење појма роб:

Увод у раковички препис Душановог законика: Тако и ја, унук и син њихов, и изданак доброга колена њихова, светих богаисповедајућих родитеља и прародитеља мојих, названи роб Христу Стефан, у Христу Богу благоверни цар свим Србима и Грцима, и Странама бугарским, и целоме Западу, Поморју, Фругији и Арбанасима, милошћу и помоћу божијом самодржавни цар, Друга значење појма роб:

Грубанац Хлапчић, раб (покорни слуга) жупана Бељака и војводе Радича и њихов дијак Синтагма Матије Властаре

– преносе се норме настале на другим просторима и у другачијим околностима Лит: Отрок, Лексикон српског средњег века, Београд 1999,

483-485 (Ђ. Бубало). Такође и ропци на истом месту 1. дете (15-22 године живота) 2. “Једна од категорија феудалних подложника ... при дну друштвене лествице (отрок). Сигурно

је да етимологија речи упућује на већи степен подређености.“ Отроци који су “пољубили цркву” – добровољно пришли под њену власт По бројности одмах иза меропха и влаха “Отроци живе измешани са осталим насељеницима са којима су изједначени у погледу и врсте

намета” Пример: пов. Стефана Душана св. Николе у Врању

Милутинова пов. св. Петке у Тморанима “отроци су заснивали легалне породице и ступали у разгранате родбинске везе”

“Право баштинског располагања од стране господара чинило је да је отрок земљу само уживао у положају принудне покретљивости.”

“... у преводима виз. дела речју отрок никада не преводи грчки изрази за роба,” 3.”... У општем значењу слуге ..” “... слуге монаха, момци, помоћници и поверљиви службеници владара, чиновника црквених и

световних достојанственика, који обављају одговорне задатке (дипломатске, судске, управне)” У лат. изворима пандан су појмови: “famulus, fantus, preco, puer, riparius, rivir” 4. “...специфично техничко значење јавног органа владара, клира или локалне власти са

судским, најчећше извршним овлашћењима” 1413 – владарев отрок обезбеђује наплату новчаних потраживања 1414 - кефалија руднички – Дворанин и властелин Јована Угљеше као отрок “врши предају спорне земље у једној парници

око међа” Тешко је извршити разграничење под

3 и 4. Зашто? Г. Чремошник, Канцеларијски и нотарски списи 1278-1301,Зборник за историју, књижевност

српског народа, треће одељење 1 (1932).G. Čremošnik, Monumenta Ragusina-Notae et acta cancellariae Ragusinae, vol. I, Notae et acta notarii Thomasini de Severe 1278-1282, Zagreb 1951.

Knj. 2 : Zapisi notara Tomazina de Savere : 1282-1284 Diversa cancellariae I (1282-1284) Testamenta I (1282-1284) ...

Spisi dubrovačke kancelarije = Notae et acta cancellariae Ragusinae. Knj. 2 : Zapisi notara Tomazina de Savere : 1282-1284 : Diversa cancellariae I (1282-1284) : Testamenta I (1282-1284) / prepisao i uredio Josip Lučić ; [urednik Mate Suić] = Notae et acta notarii Thomasini de Savere : 1282-1284 : Diversa cancellariae I (1282-1284) : Testamenta I (1282-1284) / transcripsit et digessit Josip Lučić. - Zagreb, 1984. - (Monumenta historica Ragusina ; vol. 2)

Spisi dubrovačke kancelarije = Notae et acta cancellariae Ragusinae. Knj. 3 : Zapisi notara Tomazina de Savere : 1284-1286 = Notae et acta notarii Tomasini de Sauere : 1284-1286.. : Zapisi notara Aca de

Titullo 1295-1297. = Notae et acta notarii Açonis de Titullo (1295-1297) / prepisao i pripremio Josip Lučić ; [urednik Mate Suić]

Knj. 4 : Zapisi notara Andrije Beneše 1295-1305 = Notae et acta notarii Andreae Bennessae 1295- 1301 ...

Spisi dubrovačke kancelarije = Notae et acta cancellariae Ragusinae. Knj. 4 : Zapisi notara Andrije Beneše 1295-1305 = Notae et acta notarii Andreae Bennessae 1295-1301 / prepisao i pripremio Josip Lučić ; [urednik Mate Suić]. - Zagreb, 1993. - (Monumenta historica Ragusina ; vol. 4)(Izvori za hrvatsku povijest ; sv. 6)

Prva knjiga kotorskih notara od god. 1326-1335 ... Prva knjiga kotorskih notara od god. 1326-1335 = [Liber notariorum Catarensium I. ab anno 1326-

1335] / uredio i dodao uvod, regeste i kazala Antun Mayer. - Zagreb, 1951. - (Kotorski spomenici = [Monumenta catarensia] ; vol. 1)

Druga knjiga kotorskih notara god. 1329, 1332-1337 ... Druga knjiga kotorskih notara god. 1329, 1332-1337 = [Liber notariorum Catarensium II. annorum 1329, 1332-1337] / priredio Antun Mayer ; suradnici Mirko Androić, Ante Marinović, Jakov Stipišić, Miljen Šamšalović. - Zagreb; Titograd, 1981. - (Kotorski spomenici = [Monumenta catarensia] ; vol. 2)

И. Божић, Дубровник и Турска у XIV и XV веку, Београд 1952. Б. Крекић, Дубровник и Левант

(1280-1480), Београд 1956. B. Krekić, Dubrovnik (Raguse) et le Levant au Moyen Age, Sorbone-La Haye 1961. регесте Acta et diplomata res Albaniae mediae aetatis illustrantia. Ed. L. Thalloezy, C. Jirecek, E. Sufflay, II.

Vienna, 1918, док. 481. 12 N. Jоrga. Notes et extraits pour servir а l'histoire des Croisades аu XV-e siиcle. Revue de l'orient

Latin, III, 1902, Paris, стр. 33.Дипломатички материјал Дубровачког архива по језику подељен на:

Латински и италијански Српски Грчки Турски Док смо се са историјатом објављивања српских докумената подробно обавестили, остаје нам

да размотримо и проблем објављивања најбројније, тј. прве скупине. Ј. Радонић, Дубровачке акта и повеље, Лит: Ј. Радонић, Дубровачке акта и повеље, Београд 1934, I-XX. Ранија издања сличне грађе I. Kukuljević Sakcinski, Codex Dilpomaticus Regni Croatiae, Dalmatiae et Slovoniae. [Ab anno

503 - usque ad annum 1200]. Diplomatički zbornik Kralievine Hrvatske s Dalmacijom i Slavonijom dio I. II, Zagreb, 1874 - 1875, XXIII + 136 p (I); XXXVI + 279 (-281) p. (II).

књ. I Од 503 до 1102. г. (зашто до ове године ?)

књ. II Од 1102 до 1200. г. Ранија издања сличне грађе T. Smičiklas - Marko Kostrenčić, Codex Dilpomaticus Regni Croatiae, Dalmatiae et Slovoniae...

vol. II - XIV, 1904 – 1916. Тек после 18 година објављена је XV књига у издању М. Костренчића (Радонић износи више примера нетачно обрађеног материјала у Смичикласовом делу) Иначе, ова збирка дипломатичког материјала почиње од 1102. г. и допире до 1374. Било је

планирано да обухвати период само до 1400. г. због обиља грађе. Тако за сваку годину постоји око 100 аката, што би за цео 15. век изнело око 10 000 докумената. Подсећам вас да је српских повеља сачувано само око 1200.

Смичикласова збирка почиње од броја II зато што је сматрао наставком збирке; F. Rački, Documenta historiae chroaticae periodum antiquam illustrantia, 1877. Ранија издања сличне грађе J. Gelcich-L. Thalloczy, Diplomatarium relationum reipublicae Ragusuane cum regno Hungarie,

Budapest 1887. (оцена: ова обимна збирка рађена је овлаш, без колационирања и непрецизна)

Ранија издања сличне грађе Листине, Шиме Љубић ...

Ранија издања сличне грађе Листине, Шиме Љубић ...

Хронолошка подела Књига I свеска I (до краја XV в.) Књига I свеска II (до 1808)

(последњи задатак остварен тек у већем броју свезака)II-V (1934-1951)

Аутор је много полагао на спољнем опису докумената, али и поштовању осталих правила устаљених приликом едиције извора

Основу збирке чини дипломатички материјал који се 1921. године нашао у Београду Градиво је допуњено одлукама дубровачких већа и упутствима дубровачким посланицима који

су одлазили на стране дворове ради оснажења старих и добивања нових диплома (Cons. Rogatorum, Lettere e commissione di Levante)

Ј. Тадић, Писма и упутства Дубровачке републике I, Београд 1935. Лит. Предговор истог издања, стр. I-XLV. садржи грађу од 1359 до 1380. г.

тј. прве две свеске Lettere et commissioni di Levante “Ова важна скупина докумената, по својем броју и научној вредности, заузима једно од првих

места међу дубровачком архивском грађом” По подели истог аутора, овај део спада у политичко-дипломатску грађу дуб. архива. (подсетите се осталих три група) Одлуке Дубровачких већа су кратке: “Међутим, за даљне разрађивање и опширније објашњење

многих владиних одлука, првенствено политичких, служе њезина писма. У њима је, врло често, опширно изнесено оно што је у записницима владиних седница само укратко напоменуто. Зато ови записници и владина писма праве међусобну хармоничну целину.”Сачувана грађа:

од јула 1359. г до 1808 Слична грађа постојала и за период од 1301 г., али је пропала.

(зашто од 1301. г?) Чувана у мањим свесцима, где су листови били само међусобно уклопљени, а не и повезани “Званична писма дубровачке владе састављена су по наређењу или овлашћењу неког од

државних већа, које је у том времену имало главну власт у управи у Републици.” Прво Мало веће (14. век), касније Веће умољених Води се расправа у већима Канцелар прави кратку белешку шта писмо треба да садржи Одабрано тело или комисија саставља писмо Износи се поново пред органе Републике, где се прихвата или одбацује у целини или у

деловима Поново се износи пред исти орган до његовог усвајања Канцелар би га унео у књигу преписа (ови преписи су сачувани и употребљени за збирку) И у овом стадијум биле су могуће исправке Тек након ове процедуре писмо би било и одаслато “Lettere et commissioni” – Писма и упутства Касније назив проширен у: “Lettere et commissioni di Levante”

(Странкама источно од града) укупно 110 свезака

Године 1566. уведена нова серија “Lettere et commissioni di Ponente”(Странкама западно од града – подела није доследно изведена)укупно 137 свезака

Један део писама објављен у свескама Reformationes. Реч је о: Litterae citatoriae (citationis, citatorie) = “... Јесу позиви које је дубровачки суд слао странкама

тражећи од њих да кроз одређено време ступе преда њ због уређења међусобних спорова. Ове је позиве слао суд, а не влада...”

Од 1432. г. бележе се у посебну серију свезака под називом Citationes (укупно 32 свеске).

“Затим, ови судски позиви слати су већином Дубровчанима изван Дубровачке републике, и то највише у Србију, Арбанију, Босну и друге земље, па се из те врсте писама могу да саберу драгоцени подаци за познавање трговине и трговачких колонија”

“На сваки судски позив долазио је, скоро увек, писмени одговор странке упућен дубровачком суду. У тим се одговорима налазе или одбране и извесна образложења станака или пак молбе да им се рокови за приступ одгоде.”

“На сваки судски позив долазио је, скоро увек, писмени одговор странке упућен дубровачком суду. У тим се одговорима налазе или одбране и извесна образложења станака или пак молбе да им се рокови за приступ одгоде.”

У уводу Јорјо Тадић је посветио и дужну пажњу опису архивских књига из којих је исписивао грађу (Lettere et commissioni, Reformationes), објашњењу начела по којима се руководио у одабиру метода објављивања извора, опширан опис личности и рада дубровачких канцелара у наведеном периоду (са копијама рукописа у прилогу)Примена овакве грађе

И. Божић, Дубровник и Турска у XIV и XV веку, Београд 1952. Б. Крекић, Дубровник и Левант

(1280-1480), Београд 1956. B. Krekić, Dubrovnik (Raguse) et le Levant au Moyen Age, Sorbone-La Haye 1961. последњи рад

садржи регесте докумената који се односе на контакте са истоком F. Miklosich - J. Müller, Acta et diploma graeca medii aevi sacra et profana,t. III, Vienna 1865. објавили

грчке повеље из Дубровачког материјала Овде има накнадно издање