A Zavodi Me Beskraj

BIBLIOTEKA „BELILO“

Knjiga 5

Rajica Dragićević

A ZAVODI ME BESKRAJ

PESME

KAIROS SREMSKI KARLOVCI

2007

SNOVIDNICA

(Jovanki Topalović)

KOSOVINA glas kojim dozvala si me čuo sam u svom srcu mada nisam načisto ko je koga zapravo zvao tek u meni daljina odjeknula je rodna kuća predeli povratak i evo tu sam stojim lebdim došao sam jesam odnekuda sam pao nisam ni bio otišao sasvim kao što naši spakuju se i na kraj sveta bez znakova s početka puta za nečim zauvek odu evo me dahćem drhtim sve sam prepoznao bostanku medunak vidu ranac prevoje zavojcu izvorak pekarnicu basamake vazduh vodu a nagnuta je korablja i u njoj u znaku krsta na četiri strane sveta iscrtana četiri puta a nagnuta je korablja i u njoj kolevka prevrnuta

OBJAVIĆU LJUBAV volim tvoje lice sneno devojačko vidim lepotu koju pronosiš kroz vreme vidim rajsko voće na carskom stolu i dvorane okolo slepe i gluvoneme ceo život o tome razmišljam da li će se otvoriti knjiga posred sreće ta klackalica nad kojom strepimo nad neizvesnim a suštim hoće - neće a hoće zašto jednom ne bi a neće zasigurno pesniku je dato da tek nešto unapred sazna ta pusta razdaljina između da i ne ta zjapa nagrđena kezava prazna nad kojom lepota zveči jekti zvoni otima se i uznosi treperi pleni i vraća sve na početak nema kraja ko u igri blago tebi blago meni opsena privid varalica dam ti uzmem imaš nemaš znaš a ne znaš i sve tako vode smrti prebrodićeš hoćeš - nećeš al je teško al je lepo al je ... ako ako sve se sklopi složi i pomiri nek zapamti studen-voda ako pamti ti se skloni u lepotu i odškrini da l mi zbog nje srce gori da li plamti

DRAGA Z prepoznao sam te na trgu zujnom uglačanom u mnoštvu mladež ustreptala i razbokorena gde sabira se ushićena i vesela među tek pristiglima iz predela dalekih čistih sa visova sa proplanaka izbeljenih vetrom u dozivanju privida i senki zavičaja u magnovenju izgovorio sam tvoje ime nekako nespretno glasno zatečena okrenula si se i... predala večnosti trenutak skamenjen zaleđen koji svetli jasno nemoćne su reči kojima ovo pevam da dostignu plamen da dodirnu plameni beskraj u oku tvome one su talasi snova što se na obali života o stojni kamen lome a zavodi me beskraj radost traganja trajanje nada a progoni me treptaj varljivi bljesak ledenog sada

SNOVIDNICA bili smo gde smo ono bili uoči aranđelovdana letos nisam siguran sve mi se muti u podnebesju na skupu nekom kulturnom gore negde navrh fruške dan i noć u povratku zornom obretosmo se s one strane dunava kraj mosta duga u pogledima izbliza ote mi se ruka da utvrdi da l ti gori lice i greju li te silno zvezde snovidnice kao u nedoumici blago bez prekora sklanjaš s lica moju ruku ali zadržiš je pritom toliko da shvatim poruku posle prelazimo dugu spojeni u radosti nad vodom iz nas pesma izgreva krilna pod zapaljenim svodom danas ja vodim na jedno mesto - kažeš a ja se unapred složim - ideja prava san je nije san to se duša zabravljena i napregnuta traži u zraku lučnom dok samu sebe podmerava a zavodi me beskraj letopis zemljinog hoda a progoni me treptaj tamna noć i mutna voda

SVETLAŠCE MALO ZAVIČAJNO znam zavejana si usred velikog grada koji ti liči na pustinju a sanjaš malo zavičajno svetlašce iz kojeg veje ljubav veje sonete petrarkine katrene i tercete zapise u kamenu nežne priče sa brevine skaske i raskaze snežne bele lirske teme ovidija psalme nad psalmima proviđenje letopise hrisovulje žitija svetih uspavanke lju-lju-lju sne nevine belim slovima veje kroz bele pesme i poeme a sve se od postanja sabira i odlaže na sigurno u knjigu drevnu kao u večnost da ćuti i čeka i ćuti i čeka da grune i prolomi se kad naraste da odjekne u slavu života u slavu tvorca kroz radost jednu nepremernu kad dođe vreme do dana dalekog narečenog koji odavde ne vidi se do kojeg ništa izvesno i ništa konačno nije da ne utrne svetlašce malo zavičajno gospoda usrdno molim da ga u tvoje oko skrije a zavodi me beskraj sa freske anđelak što gledi nežno a progoni me treptaj nestade zauvek prođe neizbežno

ZAPIS šta su slova šta su reči spram zapisa u srcu nek bude ljubav nek bude svetlost praskozorna koja put zenica line svitne sevne prosvetli nas i vrati se tragom sunca u daljine u visine nek bude reka zavičajna grajićanka il brevina prozračna i bela nedirnuta kao s početka sveta studena čista životvorna što spaja i napaja kroz vremena hujna nek bude pesma samopojna koja iz sebe same proishodi samo u srcu zapisana nigde više nek pronese nemir drhtaj tela nek peva ljubavi čistoj tebi meni kao lahor brezi javoru čistoj vodi a zapis nek ostane o svemu zapis što se života taklo životom teklo život teglilo mrcvarilo i vazdizalo što je nek se na čelo ureže kao transkript na čelce anđeosko tvoje moje neka ga zavede beskraj kad iz ništavila krene i opomene treptaj kao što opominje tebe mene

KAO U SAZVEŽĐU DALEKOM opet neki skup nepregledni uoči vidovdana leta ovog na kome obretoh se u hali prepunoj novih lica znatiželjnih da držim predavanje kao a da si i ti u tom žagoru među nepoznatima e to zaista nisam znao kao u sazvežđu dalekom jedinu zvezdu vidnu ugledam te i priđem sav ozaren položiv bojažljivo ruke na sto za kojim sediš smerno počinjem da dovijam se i vešto pitanja slažem sad ti uzimaš moju ruku kao u snovidnici i stavljaš je na lice zapaljeno vedro tako da ostanem bez daha snovi nisu nedostižni kažem u sebi tiho i sastavljam se iz pramagline delića sitnih razasutih po predelima kao iz praha za osećanje ovo što zahvati me prože za tren njegov vredi položiti na žrtvenik sve ostale o da ti je gledati kako se iz ništavila dižu ljubavi što su se zbog nedostatka vida u tamu svoju stropoštale a zavodi me beskraj ona vodilja što se iz nedostiža javi a progoni me treptaj tačka tačkica što se na kraju svega stavi

PREDELI SNOVI PRIVIĐENJE opet smo se našli u predelima detinjstva na onoj zaravni u dnu kosovine kod divljake gde prvo prokosimo kad počne sezona leto da se kose otkovu i ručak postavi da kosači predahnu u hladu i vode sa izvora se napiju eto tu su nekad bile kuće pre naših kao deca nalazili smo temelje ostatke i čudili se kako naši o tome ili ne znaju ili ćute sad vidim da nisu znali a da su visoke strane života i pre njih bile podignute život je ovde postojao oduvek samo je menjao svoja lica sad kad nikoga nema zamisli došla mi je snovidnica tu smo se ugledali i zadugo ostali nemi ljubav je rasuta po travi što nam se uzneta u stih u gnezdu zavičajnom u dugim noćima javi a zavodi me beskraj sve što je sklonjeno u stih u spasenje a progoni me treptaj plašila noćne more priviđenje

MALIŠEVAC kad već kroz moje snove s belegom snovidnice protičeš kao reka na mališevac se namini utvrdu da podignemo od bele izmaglice opalog lišća zavičajnog pesmom dočekanih zora od smeha razbibrige dokolice i priča sa izvora da obnovimo to uzvišenje dvorac iz bajke na kojem u dubokom snu čukundeda jovan evo stoleće stražari da dozovemo ga za sofru na večeru i prodžugorimo uz frulu gusle gajde o vremenu davnom da zapiljimo o lepote u njegov sahat stari odatle pogledom da uznesemo se na tri brda kao u heladi stolovak božac vrove i spustimo niz tri rečice svete rzavsku krompirsku i krasinsku koje sastaju se na jednom mestu u luci našoj opasuju mališevac i grle kao dete da oživimo stanište u bespuću što pridigli su bili moji preci u varljivom hodu kroz olujno vreme pa da se oglasimo kliktajem kao orao kao pesmom ševa kao pesnik što se iz sveta rasklimanog iz razvaline olupine vraća ognjištu predelu pretku šumu i huku reke smeštenom u detinjstvo iz kojeg kao prenut starac peva

a zavodi me beskraj ona utvrda što čitava u pesmu stane a progoni me treptaj kuc kuc neumitno što odbrojava sate dane

SASTAVCI čekao sam te u sastavcima gde dočekuju se privojska i naša dan noć čekao i prizivao a nisam znao da li ćeš doći da li si kao mitska pralja zaneta beljenjem platna malo uzvodno na perilu ili u bakčici našoj pređu snuješ ili jezdiš oblakom spremna da baneš da iznenadiš tek da i čekanju bude kao jednom kad ugledali smo se i dugo ostali nemi čekao sam dok kroz nas šumeći ljubav tekle su vode beloševe krasinog brda mališevca kosovine debelog jasena brežđa đokovina kao vode vavilona kao vavilona vode

TU I TAMO

IMA KRAJA NEMA KRAJA usnih česmu savinu i miro koje toči i probah miro i raskloni se osećaj kraja i reče mi se pitaj srcem i reći će ti se i pitah srcem i reče mi se srcem i razlomi se nedoumica ima kraja - nema kraja

NIKAD NEĆU PASTI skočih u jezero klinje sa velike visine prvi put učini mi se da nikad neću pasti i da radost padanja nije radost trajanja izgubiše odjednom snagu ta stara osećanja i dodirnuh beskraj lako kao u snu skočih još koji put sa još veće visine ali ne ponovi se osećaj dodira beskraja niti išta što može da nadmaši čarobno osećanje

DŽIDŽA RADE kao dvadesetogodišnjak s dečjim licem služio si kadrovski čak u zagrebu iljadu devetsto trides treće u mladoj kraljevini i to u gardi koju će kao mladu srnu ubrzo rastrgnuti zemlje-lavovi, zemlje-tigrovi i zemlje-leopardi ostavio si o tome zapis fotografiju u boji dorađenu rukom znalca crvene pantalone brič i čizme oficirske braon bluza es em be zategnuta cakom pakom sablja ratnička u koricama vaza sa cvećem u boji na stalku pored ulepšana sunčevim zrakom preozbiljan za mlade godine uzdignuta čela na strašnoj vetrometini u daljini prvi put otkinut od zavičaja od mlanče kosovine pijetlovca doljače đokovina od svadbe igranke komišanja prela od majke savete i oca miladina braće dušana borisava branka i nega od sestre rose i svih svojih daleko teran bičem komandira uz drvo glatko da se vereš onako slab i goloruk napaćen ozlojeđen zbunjen i uplašen od svega

SEDELA SI NA KLUPICI sedela si na klupici odakle moćni n.p. sukljaše plamenom na moj mali život za uzvrat dobila si nešto podigao te je na mesto koje ne pokrivaš ni strukom ni moralom iako mogao bi ti biti otac padala si mu u zagrljaj držala na svečanom odlasku slovo i nazdravljala usred pijanstva bokalom sad ne znam kako ti je al znam kako će biti kad se pred pravdom nebeskom budu svodili računi sedela si na klupici i saslušavala saslušavala sad čekaj odgovor ja sam miran moćnikova sveća je izgorela a tama koju je prolio na moj mali život opominje zveči sačekajmo vreme kaže pesnik jer još nisu potrošena sva značenja i sve reči

PEVAM daleko u nama postoji neki nemir koji se samo pevanjem iskazati da koji nam iznutra saopštava neko fantastično ubrzanje u svakome od nas postoji pesma kod nekoga je ona svedena i utišana a kod nekoga ozvučena i neskrivena izneti pesmu osloboditi je skrivenih dubina dovesti je do stanja da ona služi drugima napor je vredan života pevati znači davati sebe sobom ispuniti daljinu rekoh pevam to nije obično stanje to moja pesma doziva nekoga neko će ući u moju pesmu neko će proći mojom pesmom neko će zastati i zaspati i ostati u mojoj pesmi zaustaviće vreme moja pesma raskida sa vremenom vreme je merilo prolaznosti pevam u ime večnosti zaustavljam pesmom pesak koji sipi kroz peščanik zaustavljam tik-tak odzvonilo je peščaniku iz sata je iscurilo tik-tak tik-tak još poznaje moje srce

ono se bori sa zapovešću: hajde još samo tik još samo tak pesma je sveprisutna ona je istovremeno i u nama i svuda oko nas ona leti pesma je kondorov let ona smanjuje razdaljinu između nebića i bića i ništa je nešto ako ga poznaje pesma pevam da zarobim trenutak da trenutak ne ostane samo trenutak između trenutka i večnosti jedina spona jeste pesma poleti pesmo pronesi svetom drhtaj moga srca obrati se svim ljudima vrati im radost početka vrati radost nastajanja vrati radost samoj radosti ne pristaje ti ništa drugo ne ostaje ti ništa drugo ne budi uzdah ne budi vapaj ne budi očajanje uspravi se nad svim ponorima nad svakim glibom svemu što daje znake života ulij beskrajnu nadu ne priviđenje već nadu onu baš istinsku pesmo pesmice pesmuljku moga srca

ODLAZAK kad moć postane nemoć i iz mog oka slutnog končić vremena kao povorka mrava izvuče se sasvim isčili ti kaži tu je sad je bio doći će samo što nije evo bili smo jesmo bog s tobom kako da nismo bili kad iz toposa logosa odosa bešumno odem šireći lukom prema beskraju lomno krilo ti kaži nije kakvi otišao tu je kraj nas i u nama jer svugde ga je u svemu živom čak i u stvarima bilo kad moja lira zaćuti i nigde više od nje ne bude znaka kad tiho k zaboravu krene sva lepota i sva tuga ti kaži kakvi pa to je nemoguće evo oslušni čuj i počuj javlja se s neba iz zemlje vode otud odovud sa severa i juga kad fanfare bubnjevi čineli trube objave moj odlazak i sve se posle stiša smiri i svakodnevlju vrati ti kaži ne ne ja na to ne pristajem ustuk smrti evo te u mom srcu pevaj pevaj ništa što istekli su sati

ODAVNO 1. odavno hvatam vazduh da otvorim ovu knjigu odavno vazduh kao da ću reći bog zna šta kao da će nestati vazduha kao da ima nešto što još kazano nije i naprežem se iz petnih žila da ono sušto iskažem bez čega bi planeta zastala u svom hodu ono strateško nezaobilazno epohalno rečeno jednom zauvek i zakačeno za svačiji jezik kao pol za pol pa čim zaustiš čim ti misao okrzne polje plavo da to sušto prvo izlegne da izleti kao tane pre tebe da ne znaš ni čije je a da si siguran da je tvoje da ti je tako leglo na srce kao njegov prirodni deo

2. odavno ovu knjigu slažem a kao da je nisam započeo dođe mi naslov sam evo ga velim kuc kuc kucne u grlu baš otvorim ga razvijem raščlanim rastegnem opipam sa svih strana i otme mi se iščezne jednostavno nestane kao kaplja vode sa dlana iskopan odnekud ko zna otkud svitne sevne zasvetluca raspe zrake prosvetli me popodigne razveseli i vrati se u početak da još spava da još sanja daleko od svetla dana a meni se otme uzdah kao jovu ova pesma ova knjiga odavno je napisana

3. odavno liniju srca na pustom dlanu iscrtavam odavno liniju novu široku beskrajnu neviđenu dosad učitavam u nju sva vremena sve sudbine od postanja o taj šareniš o taj sklad iz nesklada ta celina čiji se ne ističe deo ko nad brdom visoko nad brdom lebdi vidi da jedno su brdo i planina i kontinent i kosmos ceo jedno se iz jednog stvara u jedno vraća jedno su oko jarca njegov čaponjak i rog jedno se iz jednog u jedno pretvara jedno je deo jednog mnoštvo je deo jednog što levitira nad svim pojavama i životom a to je zapravo bog

4. odavno nešto šaram piskaram pišuckam pis pis piš piš piši kao što govoriš piši kako ti je kazano a kazano ti je kazano nije svakom kazano nije makar šta kazano ti je da kažeš da kažeš kazano ako se išta uistinu kazati može ako se kazano zapisati da ako zapisano nije prevedeno prepevano prepisano odnekud ako pisanje nije traganje za oblikom jednim bez kraja odavno nešto pišem i koprcam se hoću - neću dići ću se jednom u nebo i uhvatiti živog pisanja zmaja

5. odavno živu vatru na mrtvoj zemlji pripaljujem udaram kresivom kamen kres kres trljam drvo o drvo dlan o dlan trlj trlj trlj trlj kradem žišku od prometeja u srcu svom je razgorevam vatra je moje ništa vatra je moje vsja između vsja i ništa klupko se vremena sprelo klupko o moćno klupko hteo sam samo končić jedan u te nekako da udenem končić začeća dah života batrganje radost i slavu zemnog al malo kaže mi se za tebe sve je malo ah malo malo

„NEĐELJKO BOJANIĆ” 1. evo me dopadoh iz daljine sa granice gde vekujem i bogodolujem bauljam i čabuljam dretvam i neretvam starim i mostarim dremljem i zijemljem i šta ti ja znam i šta ti ono htedoh reć a ja pa bio sam gde sam ono bio na rasputici naroda mog dođputak srpstva i uzdanica gde belasa voznesenje i svevidni bog gde jesu praskozorne prodoli blagovanija i blagovesti vesti vesti umalo ne prekide se srma srpstva končić taj beše tanušan i napregnut skroz i mišljah kraj je evo došao tu je nema šta al prevarih se skrivena je snaga i ljubov prečistaja koja nas žilavom oputom veže čuješ li care kralju prestoniče župane herceže kneže

2. odavde do jednom za svagda neka se niko ne zavrze zaplete zaleluja i pomuti igra je data da nastavlja se opsenom varkom igrokazom od početka pletivom života sve do smrti pa neka sad ustane neko i kaže to nije to i sve u vodu pasti može jer vrata pakla nisu vrata blaženog raja al kazaljka vremena izmišljena je da ide ide kao da nema kraja a plač minuo je gorki plač i strah u sebi prošlost je davna ovde sam evo uspravljen stojim pred povešću i beskraj dotičem srcem kao srbija stara pravoslavna

3. spoznah o rođenju grumen zemlje taj prolih suzu i vezah se zakletvom i sad popodiže me od smilja poj evo me lebdim u vazduhu iznad rasula izgona iznad propasti oj al zaveden utukom onim gde jezik sam u sebi nemoćno dubi dub zaumljen na uzlet plavet nebeski ruj ponizno vapim čeznem kumim i molim zemljo izdrži zemljice sudova strašnih olujni spreg sam ću te iz doline povodnja potopa podići rukama golim na breg pred svevišnjim za tebe klečim i molim sila raspeća da mine da klone skroz tajna rođenja i tajna smrti pred tobom da ukriju se kao u grozdu grozda grozd

4. granični kamen stojni što kroz maglu ga udaraju biju stoji i stajaće dok u meni drži se stoj kad njega slome kad mene slome kad sve se slomi i prikloni zemlji opet vaskrsnuće narod moj nema te sile i tog ognja što u stanju je ceo rod mi da sažeže evo me uspravno stojim mašem pretim krivim vilice i škrgućem blago meni a svanuće stići će zora jutro sunce i sve će opet lagano da porumeni

5. samo da ne uzme me san i prevari kao junaka epskog pred vodama smrti kad dovi se zmija kako da iz zaspale mu ruke travku života uzme ta nesmotrenost ne bi se pred jezičkom vremena oprati dala sudbina usud narečenije svaka od reči ovih bila bi teskobna nemoćna mala jer sve će opet doći na svoje kad sud strašni postane vreme davno samo potkoči se začepaj zapni istraj držanje tvoje dostojno je veliko moćno slavno

6. zato ne daj se snu prividu lakoći mamcu bunilu što uzima te i zavodi raduj se čistoj reči čistoj suzi dahu što iz blizine čistom ljubavlju progovara i tajnu života predaje čistom vazduhu čistoj vodi a srbija kad pokrov zlovolje silnih sa sebe strese pod noge svali priznaće da bio sam joj granični kamen sigurni štit uzdanica i mnogo toga onda tek kliknuću evo me dopadoh iz daljine sa granice ljubim te zemljo moja nebesnice ljubim do beskraja i do boga

O GAVRANE GAVRANE O gavrane, gavrane, tičurino crna, što se viješ tudije, crnjane majčin, ko te ovamo k nama pratio i što te baš k nama pratio, što te nie pratio tam đe mož nešto da nađeš? Nema voj ništa, eve ti krivak, mož samo da nadlijećeš i slutiš. Sluti kolko oćeš, zabolje me trbu za to. Dumaš nečie će jagnje da manjka, nečie će tele da se surdukne niz krš, prase će nečie da zabavrlji, kokoška će da tuvinja po parlogu, pile će da se osami pa ne umije da se vrati. Isti si oro, leba mi. Ne manišeš ti ni pakčetu mi mačetu, ni zmijuragi onoj ljutoj. Šta e da e - za tebe valja. Spodbiješ i odnese. Ugrabiš crkotinu i grinjaš. Grinjaj, grinjaj, ima grinja koja će i tebe naposletku da izede. Da ne ostane ni pero. Šta će nekom tvoe pero, onako vrano, grubo? Da ti valjaš, valjalo bi ti i pero. Da ti e bar pero šareno, neko bi ga zađenuo za šašir. Pa u-kosu i u rever, šta mari? Zađeneš od kreje il od žunje, milina. Prelivaju se svakorazne boje, ne zna se koja e ljepša.

Pa te svak zaoči, pa mu se mili da stane s tobom da štogoj prozbori. Zbori s tobom, a motri u perce šareno. Ne moraš da se udešavaš cakom - pakom. Samo zapatrljiš pero i neka ga nojna nek zbori mešto tebe. Šta ima da kriviš vilice, kad zbori ono samo? Doduše nečujno. Samo kad u nj piljiš, vidiš da nešto zbori. Ko da trukue. Nake šare - naka ljepota. Ono nema niđe. Da tica ima nake šare, a da čeljade nema nikake šare!? Da mi e znat ko joj one šare izmozga. Pa nie valjad ona sama!? Nie, nie. Pa nie ona umnija od čeljadeta. Znadu naše žene da tku, al nake šare ne znadu da izatku. Nie to samo uvati pa šaraj. Šaren je i šaran, al ružan do užasa, svak se oduzme kad na njega natrapa, u-kamen udario. Gavrane, gavrančino! Graktalo jedno vrano. Rugobo jedna rugobna. Grdilo i crnilo si ti. Ništa crnje od tebe nema. Crnji si no mrak mrkli. U mraku nekad svitne, probljene asli. Ti stalno isti. Crn pa crn. Kako ti jedama to crnilo ne dodija? Pa ogledni se u bari. Vidi kaki si. Vranjutak zamračeni. Tmuša u tmuši.

Pljusni ozgor u krečanu veso bio. Ulijepi se sav od nokta do kljuna. Da vidimo i mi kaki si kad nisi taki. Da prosto bljesneš, da viš kolko bi bio ljepši. Nemo više taki na-oči da mi izodiš i da mi se pomaljaš. Zabakeri u Rajakovini. Nek i tebe kljune nečiji kljun. Pa da viš kako e. Trsatama te bilo. Gavrane spodobo tmurna. Samo crnilo umiješ da pretkazaniš. Za sve si mi patnje kriv. Kad si vidovit i kad sve unaprijed znaš, što ne ukovčaš pa prozboriš? Ovako, ti grakneš, ja zinem za-tobom i vičem: "kamen ti u vilice", ne motrim kudije odim, no zapnem za čpar, pa izvitiljim te se prostrem u blato, kolko sam dugačak, a ti jopet "gra-gra". Znam i ja sad, nemo slobodno da mi javljaš, nemo da grakćeš i nemo da me nadlijećeš. Pa zbog tebe sam drepio, baksuze. Da ti ćuta, ne bi ni ja zijo u nebesa. Šta ima da javljaš? Znam i sam. Klancam, maom po tmuši, prenamučen i preumoran, nosim il granu il breme na leđima, neđe ću da omaknem. E kad prdeleknem, da mi e da te dočepam za taj tvoj pogani kljun, da ga majno raščevrljim pa grakći onda i javljaj kom šta oćeš, meni više nećeš, jabogme.

Vide i druge tice ozgor kako mi bauljamo ovom kaljugom, al ne gađaju neprestano onim "gra-gra" ko tučom, no zapevaju, pa ti se razdani u grudima, pa ti maknu muku ko rukom, pa ti tovar što nosiš bidne lak ko peruška, pa ti dođe da i ti zapevaš povr sve muke, pa i zapevaš nekad, pa zapevaj i ti gavrančilo najposle, da te uslišim, majka mu stara: Pevni tiću gavrančiću, poskočiću poletiću, odleteću doći neću, a i što ću i kome ću.

PRESEČE ME NEŠTO Preseče me nešto ispod rebara. Sve mi se zvijezde ukazaše usred dana. Ušinu me neki vrag odandice na sve strane. Prože me bol i u-noge i u-ruke i u-glavu. Sav baldisa. Umajno se ne skljusi nojna na partos nasred udžere. Ništa ti ne umijem kad me vako nešto potrevi iznebua. Jedino mogu da zakukam. I zakukam iz mozga. Sve odliježe niz Sastavke i Strainjsku rijeku čak čak dolj do na Grajiće. Ej mene šta ću grdan? Joj mene joj! Kuku, šta me snađe?! Ej kud ću sad?! Joj sve li se nakastilo na mene! O baksuza! Joj krepaću ka pakče! Ej mene šturnom! Joooj! Vako kad me presiječe, ne kukam samo što me boli, no da bi kogođ uslišio i dotrčo. Ako bi zakuko: o Slavko, o Branko, o Vitomire, o Borisave, niko mi ne bi prispeo u-pomoć. Oni su tvrdi a i oguglali na moju kuknjavu. Pomislili bi u sebe: šta zapomažeš ko neka strina? Dik se na-noge nie ti ništa. Aj s nama u košenje, u kopanje, u šlipere... A noći se prenemaži i udri u kuknjavu kolko ti volja.

Ako zakukam: o Milica, o Stojanka, o Radomirka, o Stojka, o Savka, dopanuće oničas. Žene stalno kukaju i na njinu kuknjavu svi obrznu, a kad muško zakuka, one se prestrave. Dotrče sve odjedama i spopanu me: Ej Miobraca, ej Đevere, ej Delica, ej Janko, Marko, pa šta e nesrećo, šta ti bi? Sinoj si bio naoposlen Šta te to vištilo u času? Znamo kako e. Razumijemo sve. Ej nemoj kukat očiju ti. Ej ćude majno. Ej nisi na vatri. Pa trpi lekotu. I nas ušine. Ušine - ušine, čudna mi čuda. Majno se zgučiš. Uvatiš se za ono mesto đe te probada. Gucneš lečak rakije. To ti e lijek. Kuku šta ćemo s tobom takijem? Sav si nešto povranjeo u obraz. Da vičemo nekog da vata volove da te tera u Ivanjicu kod Boža... I stanu one nojna da kukaju i zabogoradaju oko-mene i za mnom više no ja sam za-sobom. Šta mi bi da se oglasim? Što ne pretrpe, baksuz? Ništa ne umiju oko-mene a rastoraile se, ne mogu da i snosim. A da uvate volove u šinjake i da me poteraju kod Boža, to ne mož da dočekaš. Onom promutio dešnjak, onom spala ploča,

onom se slomila ruda, onom srčanica, onom podjarmica... Nikad sve posastavljat. Bolje odma da me poteraju doljna u Vitomirove šljive. Zatrpaju, pobodu krstaču i ajd zbogom, Blagovane. Ko da nisam ni miljeo majčicom zemljom, jabogme. Kad nji presiječe i zaboli, nađe se prašak. Drže prašak u džepiću za ne daj Bože. Kriomice ga iščeprljaju i kriomice progunu. Prašak čim klokotne s vodom niz gušu, pomogne. A da im išteš, svak će da se izgovori: Nem Blagovane, leba mi. Dopravde imo sam jedan bogadašnji al mi ga spodbi Marko, Janko. I svakad ista priča - spodbio, učerpo, iskamčio, eto ti. E, kad bi ja imo prašak, a oni da zapomažu, ne bi im ga dao nazinat. Nek crknu kad su naki zaguljeni, jabogme.

UĆUTI PILE "Kuku - kuku". Da mi e znati što kukaš. Stalno isto - stalno "kuku". Kaži jedama, šturna, šta ti e. Da ja mogu da poletim, ne bi kuko ni zapomago. Čas na Prevoje, čas u Doljaču, čas u Valogu, čas u Budoželju, čas na Jaćovac, zaumim i obretnem se dok trepneš. Nit se vuljam, nit se nadimam, nit stenjem, nit rpućem, nit brekćem, nit se suljam, nit zavirem za oplavak, nit me grana ošajdari po tintari, nit me ostruga zadere po obrazu, nit upanem u jarugu, nit prdeleknem na pregibi, a stignem svuđ. I sve motrim ozgor šta se dolj čini, ko e kud koraknuo, ko se s kim našao kriomice, šta smeraju, šta će da i snađe... Jok, ona samo "kuku" pa "kuku". Nođ kljune zrno šenice, nođ crvića, nođ glistu, nojna sleti da pine voše, nojna klicne, drugi joj đecu spodiže i jopet joj nie pravo, "kuku - kuku". Ja dok zinem, svak razabere šta me tišti. Dok vilice rastvorim, znadu svi šta ću da viknem i šta ću da opsuem. Ne kukam ko ti da niko ne može da pojmi šta mi e,

no nabrajam: ovaj me poaro, onaj me zasreo, ovaj mi zaprijetio, onaj me premunto, šilježe se prošikalo, jagnje izvrljilo čaponjak, june se opučilo nizastranu, krava jedna obila rog, druga se ošapala, ovcu spopao metilj, svinče se ukliještilo u prošće... Nikad nie da neki belaj nie. I rastinje nie s mirom. Kompire pritisla neka satvar, crešnje obršćeli puaći, raž smlatio vetar, šenicu oblipila palamida... Svešto li e napanulo nešto. Ti kukaš a ne nabrajaš. Kako da ti neko pomogne? Kako da ti se primakne kad stalno oblijećeš? Ja gor - ti dolj, ja ovamo - ti onamo, a desno - ti lijevo. Mešto da se pripitomiš, da sletiš na rame ako treba, da zakukaš na uvo ako ti e odista nevolja, da te prepipam imaš li ranu ispod krila, da ti se nie svrljio nokat, da ti doturim kaki lijek, kukurijek, kozalac. Da te zapoim mlijekom ovčim, kravljim, kobilećim... Drugo ti ništa ne umijem. Odi znaj napremase šta te muči. Ni oko ti odavdice ne razabiram. Kako ti e, je l bojano, je l zejtunli il grao, a sigurno e vrano. Vrano - vrano, dok toliko zapomažeš. E dao bi ti zadnji zalogaj iz usta samo da me više ne prestravljueš.

Kako ti pisneš "kuku" mene nešto prostrijeli. Zalogaj mi se popriječi u guši ka kočanjica. Asli mi cijela lijeva strana obrzne. Boga mi, ko da si mi iz oka ispala. Pa žao e mene i tice. I ona ima dušu, jabogme. Još mi e jadna majka zborila da uzmem nešto sabajle u usta da me kukavica ne prevari. Veljaše, kad te prevari i zakuka prije no što išta prezalogaiš, da će ti cio dan bit izvrnut. A mene izvrnut cio život. Kako da me ne prevari, kad ja doručkuem u podne, ručam uveče, a večeram iza ponoći. Zorom, dok se još previjam i prenemažem u postelji, vođ žiga, nođ ušinulo, ovamo oteklo, onamo obrzlo, gor se podluburilo, dolj podišla krv, nje ete. Dolepršala ko da e neko prizvo. Sa Slavkove bostanke, sa Brankovog ranca, sa Borisavljevog medunka, sa Vitomirove ršlame, sa Rosandine belice, sa Bogoljubovog klena, sa Velijaminovog brijesta - samo "kuku - kuku". Kuku tebe vala kad si taka, kad nisi drukša, kad si prokleta, ko da ništa nie lijepo i smiješno i veselo i radosno. Ko da si ogladnjela, ožednjela, ko da te neko izedna pudi i izgoni otale đe prebivaš i konačiš, ko da si siroče, kopile, izrod.

Što se ne nakaniš da štogođ popraviš u tom vajnom životu ako ti e čemerno. Prni nekud tamo-naniž k Sastavcima Vrtačama, Tribrodama, Ušću. Odleti u bestraga, k sinjem moru, ima valjad na kugli neko konačište đe je asli ugodnie no vođ. Valjad si u stanju da smotriš ozgor, ima l đe kake pitomine za tebe. Da ja mogu toliko da se izdignem iznad svijeta ka ti, sve bi mi bilo potaman. Ne bi viđo ni brijeg ni dolju - sve bi bilo ravnica i raj. Zamane neko da me oplajvazi kolenikom, ja prnem u vis i ozgor ga podražuem. Dočepa dvocijevku da me raznese - ja se vinem pod nebesa i gor se kikoćem. A ti sve to možeš i opet "kuku". Svati jedama i ti nas koi se vuljamo po ovoj kaljuzi da katkad i zapojamo i uvatimo se u-kolo i poskočimo i podvrisnemo i-hu, i-ju-ju. I komendijamo izedna. Nie život samo "kuku". Pa i jedama ako otperjaš s ovog svijeta, zanavek, nie ni to za "lele i kuku". Dok si tu đe jesi, ima da se radošću ozarueš, jok samo da lelečeš. Kad zamakneš tam otkle se više niko ne pomilja nit koju izvezue, čini što ti e drago: kukaj, valjaj se, prenemaži, cmizdri, zapomaži, previjaj se leleči, kriči. Vođ s nama kad si, ućuti pile, zaboga jedama, probi mi glavu više s tvoim "kuku".

Kako slavuj, kako ševa, kako druge tice, kako gavran, na kraju kraeva? Pa nie ti život crnji no njegov. On doduše stalno viče "gra-gra", al to mu dodje ko da nešto ište. Neđe se pasulj zove "gra". Samo i on je lukav. Ne ište pasulj rad pasulja, Jer ga ne zoblje, No ono što se u pasulj meće. Oće pasulja kobajagi. Al ne preterue. Vikne dvama-trima "gra", Pa ako mu nešto dadneš – dadneš. Ako vikneš: "kamen ti u vilice" – On odleće i nema ti ga potekar Dok ga ne smetneš s uma. A i narod nie svuđe isti. Neki mu dadnu nekog vaja čim ga spaze, Drugima ne pada na um Da i on treba štogođ da zazijevne, taman da siđe pred nji i da zaište čovečanski, jabogme. Šta oš od mene, otli da ti navivam majno zrnevlja da prezalogaiš? E, da ima neđe gotovog zrnevlja, da se pozoblje, otklanco bi ja prvi te bi se izvalio u lad i zob – zob… Tako danas, tako sutra, tako izedna. No nema niđe, svati. Neće niko da ti pruži na veresiju ni zrno. Kuko bi i ja ko ti kad bi bilo vajda: Kuku leba, kuku soli, kuku gasa, Kuku zejtina, kuku kavrlje, Kuku gunju, kuku čakšire, kuku mašinjaru. Al ne vrijedi. Šta imaš – imaš, šta nemaš – ćuti,

Pravi se da ne mariš za tijem, jabogme.

ČAGARNU NEŠTO Čagarnu nešto na tavanu. Kotrljnu se neka sila niz šašovce. Beadija pritljajio. Aman me prepade. A nisam strašljiv. To svi znadu. Ubio ga ratos njegov. A zatljajim ono čagarne. Kodža me brecne. Kad se proderem: ca ca ca iš uj uj a bre u da da drž ga na ono majno zastane pa jopet uvitli da čagara. Očito taj jezik ne razumije. Kad razvučem mačugom ozdolj po šašovcima, Njega nestane i kodža se ne oglašava. Kad s nekim džugorim može da čagara kolko mu drago. Što li targa tam đe nema ič ništa? Da ima bar lis artije pa da se majno razonodi. Po lekotu cepka i ćuti. Il da struguće rog kosnik venčanicu, onako kobajagi nečujno. Jok da mi tandrče po mozgu. Pa nisam ja od kamena da ništa ne može Da me uznemiri. Kako ono čagarne ja se sav stresem. Sad da mu iznesem na tanjir čvaraka i masni kolača ono bi opet čagaralo. Počne čagar čagar a napravi dar mar. Dok nešto ne opuči i ne slomi u paramparčad neće da se otkani. Danas slanik sutra čokanj preksutra vrč naksutra testiju. Da mi ga e uvatit kad ono stane da čagara da ja majno š njim čagarnem. E ne bi majci više čagarnulo, jabogme.

ODE OTAC (Slavko Dragićević, 1926-1993) 1. te noći uoči odlaska u razlomljen mi san proviri žuto pače noseći smrt u kljunu i dvaput kaza "kuku" poslato od onoga koji sve vidi čuje izna meni rovitom i neukom da štogod pre vremena javi mali poštar odenut u žuto na kukavičjem mi jeziku razgovetno kaza šta će biti a ja ga eto dockan shvatih kad život se stiša i svede na tačku što se na kraju svega stavi

2. ode otac a predeli ostaše da zveče u kojima senka njegova prestade da se miče kosovina mlanča studenica uvlaka luka vilipov laz ta staništa podupirao je dahom škripom i grmljavom zbog njega su zapravo izmišljena i smeštena tu da ih pogledom i korakom premerava kad život iscuri kad iz njih nečujno otklizi ostane nešto da se njiše da treperi i zeleni u vazduhu iznad granja iznad lišća iznad trava

3. ode otac a život njegov ostade u meni da se otima izmiče kobelja da se migolji zgušnjava i sleže dok se svede dok se iz njega sušto zrno ne izdvoji kojim se svako vreme svaka prošlost svaka propast s večnošću veže dok ćute i drme gole grane s mukom za stablo prikovane snujući zelene dane dok se nit života začepa i koren pusti duša se njegova negde svija u nigdini kao roj pčela kad se od matice otme kad se nad vidikom uspinje i kruži ciljajući granu deblo dom svoj novi što će mir toplinu i radost nebesku da pruži

4. ode otac rasputicom krivim dolom vrlet-stazom nevid-poljem blatnom džadom i sokakom gluvim putem u nigdinu klimajući nakasavet vetrom kišim slomovratom ka dnu tame i ponora ne čeznući svetlost plavet ne mareć za mesečinu ode lako miran stamen kao da zna kud će šta će ode lako a u meni sve se sruči pade dole svet od stakla snoviđenja privid lagod uzdignutost u kvazare sve odlete ja ostadoh na ledini skrušen kamen

BELEŠKA O AUTORU

Rajica Dragićević rođen je 5. maja 1956. u Mlanči kod Studenice. Školovao se u Mlanči, Roćevićima, Kraljevu i Novom Sadu, gde je diplomirao na Elektrotehničkom odseku Fakulteta tehničkih nauka. Objavio je knjige pesama: ''Evo moje glave'', ''Stražilovo'' 1984, ''U nesvesti'', ''Krovovi'' 1992. i ''Istrajavam'', ''Naučna knjiga'' 1996. Poeziju, prozu i kritiku objavljivao je u mnogim listovima i časopisima: ''Polja'', ''Književna reč'', ''Letopis Matice srpske'', ''Sveske'', ''Povelja'', ''Krovovi'', ''Borba'', ''Dnevnik'', ''Politika ekspres'', ''Tojest'', ''Glas omladine'', ''Student'', ''Mladost'' ''Sunčanik'' itd. Dobitnik je nagrade ''Pečat varoši sremskokarlovačke'' za 1985, godinu. Bio je urednik za poeziju u ''Stražilovu'' od 1986. do 1990. god. Pesme su mu zastupljene u antologijama. Član je Društva književnika Vojvodine. Šest godina radio je kao profesor u Srednjoj školi elektrostruke ''Mihajlo Pupin'' u Novom Sadu, a od 1988. neprekidno radi u Elektroprivredi (Elektromreži) Srbije na poslovima upravljanja elektroenergetskim sistemom.

* Rajica Dragićević

A ZAVODI ME BESKRAJ * *

Za izdavača Rajko Kosijer

Rajica Dragićević *

Glavni urednik Vladislava Kosijer

* Recenzenti Ljilja Ilić

Nikola Strajnić *

Likovna oprema Dragan Zuber

* Lektor i korektor Nenad Vojvodić

* Izdavačko preduzeće

KAIROS Belilo 29

Sremski Karlovci *

Plasman Branko Babović

Tel (021) 882-202 i 882-822 *

Slog KAIROS

* Štampa i povez

„Budućnost“, Novi Sad

*

______________________________________________

CIP – Katalogizacija u publikaciji Biblioteka Matice srpske, Novi Sad 821.163.41-14 DRAGIĆEVIĆ, Rajica A zavodi me beskraj / Rajica Dragićević. – 1. izd. – Sremski Karlovci : Kairos, 2007 (Novi Sad : Budućnost).

-79 str. ; 21 cm. – (Biblioteka „Belilo“; knj.5) Tiraž 1000. – Beleška o autoru: str. 79. ISBN 978-86-7128-107-2 COBISS.SR-ID 223144455 ______________________________________________