Aутор позоришне представе. На основу драмског текста поставља комад на сцену: бира глумце према изабраном тексту, даје основну замисао сцене и са глумцима увежбава улоге (глуму и сценски покрет). Креира одећу глумаца у складу са улогом коју тумаче у комаду, објашњењима из драмског текста и захтевима редитеља. Особа која гледа позоришну представу. Стручна особа задужена за сценски говор, дикцију и говорну интерпре- тацију текста; са глумцима одржава лекторске пробе. Глумац интерпретира одређени карактер (лик) у позоришној представи. Сценограф креира изглед позорни- це (сцене), кулиса, позоришног декора, дочара- вајући сценски простор према захтеву редитеља. Дочарава место вршења радње на сценском простору. Ту припадају и реквизити (разни предмети којима се глумци служе у представи). Зграда намењена припремању и извођењу позоришних представа, опремљена просторијама, техником и специјалном опремом. Поред сцене (позорнице), посебан простор представљају сала и ложе за публику (гледаоце представе). Светлосна и звучна, техничка средства, којима се дочаравају природне појаве и атмосфера у којој се одвија радња. ЧИН ПРВИ Соба паланачки намештена. Врата са стране и у дну. I ЈЕРОТИЈЕ, АНЂА ЈЕРОТИЈЕ (шета узбуђено с рукама позади и држећи једно писамце). АНЂА (долази из леве собе): Шта си ме звао? ЈЕРОТИЈЕ (подмеће јој писмо под нос): Помириши! АНЂА: Ала лепо мирише! ЈЕРОТИЈЕ: На шта? АНЂА (досећа се): Чекај!... Мирише на проминцле. ЈЕРОТИЈЕ: Баш си погодила! АНЂА: Него? ЈЕРОТИЈЕ: Мирише на Ђоку. АНЂА: Каквог Ђоку, бога ти? ЈЕРОТИЈЕ: Ето, таквог! АНЂА: Говори, човече, шта је: ништа те не разумем. ЈЕРОТИЈЕ: Имаш ли ти каквог Ђоку у фамилији? АНЂА (домишљајући се): Немам! Бранислав Нушић СУМЊИВО ЛИЦЕ КОМЕДИЈА У ДВА ЧИНА ЛИЦА Јеротије Пантић, срески капетан; Анђа, његова жена; Марица, њихова кћи; Вића, Жика, Милисав, срески писари; Таса, практикант; Ђока; Алекса Жуњић, срески шпијун; Газда Спаса; Газда Миладин; Јоса, пандур. Збива се у доба наших оцева, у једној пограничној паланци. Лица у драми – ликови који носе драмску радњу; одликује их скуп моралних, мисаоних или емотивних особина који представља људску личност у књижевном делу. Драмска радња – прича која се развија кроз дијалог ликова, а заснована је на неспоразуму и сукобу ликова. Мора имати почетак, главни догађај и разрешење које може бити комично (смешно) или трагично (тужно). Чин – део драмског текста који представља одређену тематску целину. Може се делити на мање јединице: сцене и појаве. Дидаскалије (ремарке) – додатна објашњења која драмски писац најчешће пише у заградама, као упутства редитељу и глумцима. Садрже основне напомене о ликовима, њиховом изгледу и понашању, о месту и времену радње. Сцена (призор) – део драмске радње који се одиграва на једном месту. Појава – део драмске радње са непромењеним бројем лица на сцени. Драмски дијалог – разговор између два или више лица у драмском тексту. КЊИЖЕВНИ РОДОВИ ЛИРИКА ЕПИКА ДРАМА ДРАМСКИ ПИСАЦ – аутор драмских текстова. КОМПОЗИЦИЈА ДРАМЕ (етапе у развоју драмске радње) ЕКСПОЗИЦИЈА (увод) ЗАПЛЕТ (појава динамичног мотива који покреће радњу) КУЛМИНАЦИЈА (врхунац заплета) ПЕРИПЕТИЈА (преокрет, обрт) РАСПЛЕТ (разрешење) ДРАМСКЕ ВРСТЕ ТРАГЕДИЈА КОМЕДИЈА ДРАМА У УЖЕМ СМИСЛУ Издавачко предузеће ЕДУКА д.о.о. • 11000 Београд, Ул. Змаја од Ноћаја бр. 10/1 • Тел./Факс: 011 3287277; 3286 443; 2629 903 • Имејл: [email protected] • www.eduka.rs Књижара ЕДУКА • 11000 Београд, Краља Милана 24 • Тел: 011 3610 510