3.Deo

NOVICA PETKOVI: VASKO POPA

NOVICA PETKOVI: VASKO POPA

Kora, Nepoinpolje, Sporedno nebo i Uspravna zemlja

Poezija Vaska Pope, slino poeziji Momila Nastasijevia, dugo vremena je opisivana kao hermetina, izuzetno moderna, ali neodgonetljiva, neprevodiva na neposredno i racionalno itaoevo ivotno i jeziko iskustvo. Danas se, meutim, moe prodreti u teke i zamrene slike Popine poezije, iako to odgonetanje zahteva dug i iscrpan rad.

Novina Popine poezije je u novini njegovih pesnikih slika. Naravno, na prouavaocu je da utvrdi kakve su to pesnike slike po svom poreklu i prirodi i koji vid novog pesnikog obavetenja donose. Moderni pesnici su esto usled nerazumevanja sami objanjavali svoju poetiku i poeziju. ini se da nema poznatijeg primera od Sumatre Miloa Crnjanskog, i objanjenja pesme objavljenog u SKG, medjutim, Vasko Popa spada u red onih pesnika koji i kada su govorili o svojoj poeziji nisu izlazili iz same poezije niti su se sluili teorijskim jezikom ve su i dalje koristili pesnike slike.

Popa je objavio nekoliko zbirki pesama: Kora, 1953, Nepoinpolje, 1956, Sporedno nebo, 1968, Uspravna zemlja, 1972, Vuja so, 1975, godine 1975. objavie i ivo meso, Kua na sred druma i Rez. Popa je objavio i tri antologije narodnog stvaralatva: Od zlata jabuka, Urnebesnik i Ponono sunce.

O PESNIKU: U berlinskom predavanju koje je odrano krajem 1966. Popa je naznaio neke od osnovnih postulata njegove poetike koji mogu pomoi u razumevanju njegove poezije u celini. U tom predavanju Popa pesnika naziva uvarem jezikog izvora. Pesnik je uvar kraj beskrajnog puta kojim prolaze ive rei. Te rei u pesniku predane ili prenoe, a potom se vraaju svom izvoru. Pesnik im jedino moe ponuditi svoje bdenje i utanje.

O PESMI: Popa kaze da je to zatvoreno kolo od rei, rei igraju u kolu oko izvora sa kog su potekle. Meutim, rei su okrenute leima oveku nagnutom nad pesmom. Dakle, rei u Popinoj poeziji ne slue za obino oznaavanje, upuivanje na vanjeziku stvarnost, one upuuju same na sebe. Ovo uputstvo je donekle oekivano jer na jezik kao knjievni medijum upuuju svi moderni pesnici. Novina Popine pesnike slike je dakle u jeziku. Zapravo Popa nas vraa naem jezikom izvoru aktivirajui nae jeziko pamenje.

HENDIJADIS: Kao oznaka za Popin pesniki svet esto se sree polusloenica, zapravo hendijadis ( postojan spoj od dvojedne rei u istoj funkciji: nepoin-polje. Prirodno je zapitati se ta znai nepoin-polje? Odgovor emo nai u zagonetki koju je Popa uneo u zbornik narodnih umotvorina. Zagonetka glasi Mrtvi ivog nosi preko nepoim-polja. U zagonetki je opisan brod ili barka, ovek i more, nemirna puina. Dakle, nepoin-polje je nemirna puina.

ZAGONETKA, SIMFORA: pesnike slike gradi po ugledu na narodnu tradiciju i folkor. U veini sluajeva gotovu sliku saima, eliptira, preinauje. Razlika izmedju zagonetke i Popine pesnike slike je u tome to zagonetka u pitanju sadri odgovor koji moramo prepoznati u slici (npr. Pruih zlatnu icu preko belog sveta, pa je savih u orahovu ljusku), a Popina pesnika slika ne vodi od pitanja ka odgovoru ve nas vraa na pitanje, na samu sliku koja je najee simforina (npr. pesma ''U osmehu'': ''Plavooke daljine savile se u klupe'').

FRAZEOLOGIZAM: vrlo esto koristi eliptiran i preoblikovan frazeologizam. Frazeologizam je prepoznatljiv jeziki obrazac i esto ga kod Pope sreemo u autentinom obliku npr. u zbirci ''Nepoin polje'', ciklusu ''Igre'', pesmi ''Lovca'' imamo - ui na jedno izai na drugo uvo ili u pesmi ''Izmedju igara'' igra se sa svojom glavom. Meutim, u zbirci ''Kora'', ciklusu ''Poznanstva'', pesmi ''Odjekivanje'', sreemo zbunjujui stih u kome lirski subjekat kae kad soba zarei na njega ''uvuem se u svoju kou''. Ako znamo da frazeologizam '' izai iz svoje koe'' znai izgubiti prisebnost, onda nam je jasno da Popina pesnika slika sugerie povratak sebi, svom miru i prisebnosti.K O R A ( 1 9 5 3 ):Kada se 1953. pojavila (naziv zbirke je skraenica za sintagmu Zemljina kora) sa svojih 60 pesama, okirala je javnost. Osnovna obelezja stare lirike kao to su subjektivnost, lina oseanja i emocionalnost ne nalaze svoje mesto u veini Popinih pesama. Predmeti iz ovekove okoline opisani su hladno i precizno. Meutim, ispod te emotivne uzdranosti i objektivnosti, a kroz metaforizaciju jezikog izraza, osea se nelagoda i strah. Ono to donosi pesniki svet Popine Kore jeste iskustvo savremenog gradskog oveka. Pre Vaska Pope tako uznemirujuu viziju gradalevijantana koji prodire svoje stanovnike sreemo u zbirci Momila Nastasijevia ''Sedam lirskih krugova'', u petom krugu ''Rei u kamenu''. Podeljena je na 4 obimom nejednaka ciklusa: Zbirka je zamiljena kao celina od 5 ciklusa, ali je peti ciklus, Uspravna zemlja objavljen 1972. kao zasebna zbirka od 35 pesama. Prema Popinoj zamisli amblem ape zveri koji stoji na poetku zbirke uradio je slikar i ilustrator knjiga Duan Risti.

1. Opsednuta vedrina (6 pesama),

2. Predeli (9 pesama),

3. Spisak (15 pesama) i

4. Daleko u nama (30 pesama ).

OPSEDNUTE VEDRINE: osnovna tema prvog ciklusa pesama, kao to to naslov nagovetava, je ugroenost oveka i svih ljudskih kvaliteta ( slika egzistentnog prostora koji nije nimalo gostoprimljiv, ve nastanjen biima i situacijama koje prete i ugroavaju oveka. Lirski subjekat ivot doivljava kao uokvirenost i opsednutost nekim ili neim to ugroava mir ili spokojstvo.

Ciklus Opsednute vedrine je poezija opsadnog stanja koja postepeno uobliava teme bedema, kore, tvrdjave u kojoj nema mira ni poinka. U toj borbi neprestanoj daje se i poslednja kap ivota prodrljivim zidovima.

Poznanstvo ( upoznaje lirskog subjekta, a tako i itaoca, sa prostorom koji preti. To je zver sa sedmokrakim jezikom, sa razjapljenim eljustima i pseom glavom iji zubi zlokobno krguu.

Gvozdena jabuka ( donosi sliku grotesknog uda od ploda, ona je natprirodna i destruktivna (pogaa teme, utrobu i mozak). U pokuaju da je uniti ili se bar odupre jednom takvom zastraujuem plodu vremena ovek postaje autodestruktivan: vilice je oglodao, usne je obrstio i mozak je rastoio. Gvozdena jabuka ( savremeni grad. Nije li sinonim za jedan od najveih gradova sveta ''velika jabuka'', grad koji ne spava i u kome se ne spava?

Odjekivanje ( opisuje ljudski strah od samoe i praznine. Praznina je personifikovana kao zver koja rei i urla, laje i zavija, kao prazna soba koja postaje kosmiki prostor u malom. Urbanom oveku je teko da sauva stanje prisebnosti, da se uvue u svoju kou zato se i sam u urlik pretvara i odjekuje.

2. PREDELI: u ovom ciklusu Popa je opisao predmete kojima je odredjena naa svakodnevica. To su naizgled banalni i nepoetini predmeti: pepeljara, sto, iviluk, zid ili predmetivizije: uzdah, jauk, zaborav, osmeh. Popa je antropomorfizirao svet malih objekata zato njegova drvca eznu, a pepeo njiti. On se stavlja u poloaj siunih stvari i posmatra iz njihove perspektive svet koji ih okruuje, s druge strane, fiksirajui predmete odjednom ih, kao u snu, ugleda razbijene i dekomponovane i spoznaje njihov agresivni smisao.

Naslovi pesama dati su u predlokopadenim konstrukcijama, tako je u pesmi U pepeljari gaenje cigarete u pepeljari doivljeno je kao gaenje sunca. Sve asocira na smrt: mrtvi trupci ikova, obezglavljena drvca, a ogromna oveija ruka vreba na vidiku. Atmosfera straha i ivotne ugroenosti izbija i iz pesme Na iviluku. Predmeti obeeni na iviluku sugeriu ovekovu odsutnost: vratove su prerezali okovratnici, zadnje misli se legu u eiru, a zelena strava nie u naborima kaputa. Moda niko kao Popa nije tako poetino opisao apstraktnu kategoriju zaborava u pesmi U zaboravu. Zaborav je opredmeen kao ravnica po kojoj se razlivaju i gube dogadjaji, po kojoj se rasipaju rei i koja izravnjava lica. Po njoj blude beskuni pogledi prepoznajui samo ponegde po neki cvet od magle

3. SPISAK: objedinjuje pesme sline po tematici. Opevani su predmeti, bilje i ivotinje u ijoj sudbini prepoznajemo sudbinu oveka, njegove tegobe i strast u svetu u kome nesporazumi i veiti antagonizam raaju ugroene.

Patka ( uvodna pesma ciklusa. Izdvojena iz prirodnog ambijenta, u praini, ona asocira na Bodlerovog glasovitog ''Albatrosa''. Umesto vode, glatke kao ogledalo, u kojoj se smeju ribe javljaju se izmenjeni i nametnuti uslovi ivota. Patka je stvorena da pliva, ogledalo da ore, umesto toga ona se tromo i neveto vue po praini. Tako opisana patka je u isti mah tragina i smena. Obesmiljen je prostor oko nje kao i njeno trajanje u njemu jer Trska koja misli i onako e je stii (trska koja misli Paskalova aluzija na oveka). Patkino geganje po praini je njen hod po mukama ka neizbenoj smrti.

Konj ( koristi se Pikasovim slikarskim postupkom koji pretae u rei pesme: Obino osam nogu ima. Sasvim je jasno da je to slika konja u trku, kasu. Naredni stihovi govore o konju koji se nalazi u istoj ivotnoj situaciji kao patka izmeten je iz svog prirodnog stanja. On vue teret nateran ovekovom agresijom: Izmedju vilica ovek mu se nastanio. Jednom je pokuao da se pobuni ali je gubicu raskrvario. Pobuna raa traumu i otuda se u njegovim pitomim oima tuga nastanila. Drum kraja nema situacija je bezizlazna a put je sizifovski.

Kesten ( narueno prirodno stanje: kesten je antropomorfiziran: ima prste, ivi od pustolovina i divnih uspomena. Deli ovekovu sudbinu u gradu iako ga je ovek utamniio u more asfalta i betona. Njegovo lie su zelene novanice koje propija ulica, zapravo, beton liava drvo njegovih zelenih, ivotnih sokova. Jedino koren kestena, budui nesputan, uiva u nonim avanturama zbog kojih i sam kesten sanja da je ponovo u svom prirodnom ambijentu umi. Naalost, jutro donosi otrenjenje, drvored je njegova sudbina.

DALEKO U NAMA: objedinjuje 30 pesama bez naslova, obeleenih samo brojevima. Sve pesme iz ovog ciklusa stoje u deliminoj suprotnosti sa pesmama iz prethodna tri ciklusa. Dok je u prethodnim pesmama Popa oivljavao predmete oneobiavajui stvari, bilje i ivotinje, ovde je okupio ljubavne pesme. Zapravo ceo ciklus objedinjuje dve suprotnosti: ljubavnu radost i zloslutne nagovetaje ratnog okruenja.

U prvom izdanju ''Kore'' iz 1953. ovaj ciklus je stajao na poetku zbirke i stoga sadri najstarije Popine pesme. U atmosferi u kojoj su kue izvrnule gorke dzepove soba (11. pesma) lirski subjekat se pita da li e moi voljenoj eni na ovom nepoin-polju da podigne ator od svojih dlanova. Sve je oneobieno u svetu koji je pokazao svoje runo lice, zato Popa moe da kae da je vazduh neprohodan, da zvezde u olucima trule, a da nebom zubate oi lete (avioni).

Svakako najpoznatija pesma ovoga ciklusa jeste pesma pod brojem 14 ( Oiju tvojih da nije. Pesma ima strogu kompoziciju: 4 tercine graene kontrastom i gradacijom sa epiforskim ponavljanjem ne bi nikad. U I tercini lirski subjekat dragine oi po analogiji (boja i dubina) izjednaava sa nebom u njihovom slepom stanu. U II tercini njen smeh razbija zatvorenost zidova njihovog stana. U III tercini slavuji postaju metafora za njen glas koji donosu ivot (vrbe) u njihov stan. U IV tercini sunce se javlja kao simbol toplote i ivota a izjednaeno je sa njenim rukama.

KORA je Popina simbolika struktura koja u sebe zatvara odreeni svet. Ona titi i krije taj svet od spoljanjeg rasula. Zaviriti ispod kore znai dopreti do sutine, do onog to ini skriveni smisao predmeta, a to znai dotai i odgonetnuti primarnu sutinu predmeta koja se uzima za polazite pevanja. Za Koru je Zoran Mii rekao da je u celini jedno nepoinpolje gde se vodi borba neprestana da bude to biti ne moe. Kasnije e Popa ovu polusloenicu staviti u naslov njegove zbirke koja e izai 1956.

N E P O I N P O L J E ( 1 9 5 6 )

U kritici ''nepoinpolje'' bie redovno navoeno kao oznaka za Popin pesniki svet. Prirodno je zapitati se ta je ''nepoinpolje''? Re je o vrsti hendijadisa ( postojanog spoja od dvojedne rei u istoj funkciji. Pri tome je re polje ''obina'' i moe samostalno da stoji, a nepoin ''neobina'' i nema samostalno znaenje. Neto slino nalazimo u narodnim pesmama kad se kaze da je dola ''kita i svatovi'' u znaenju ''kieni svatovi''. Dakle, odgonetku ''nepoin polja'' treba traziti u narodnoj knjievnosti.

Zanimanje Vaska Pope za nau narodnu knjievnost i tradiciju oigledno je ako znamo da je Popa izdao tri zbirke narodnog stvaralatva: ''Od zlata jabuka'', ''Urnebesnik'' i ''Ponono sunce''. Pri tome Popa je svoje pesnike slike oneobiavao gradei ih po ugledu na frazeologizme, paremije (poslovice) i zagonetke. Tako u jednoj od Popinih antologija pronalazimo zagonetku: ''Mrtvi ivog nosi preko nepoinpolja''. Re je o barki, oveku i moru. Dakle, ''nepoinpolje'' je more, nemirna puina. Ovo je redak primer kada Popa uzima gotovu sliku iz zagonetke. Zbirka je podeljena na 4 ciklusa:

1. Igre (13 pesama),

2. Kost kosti (7 pesama),

3. Vrati mi moje krpice (uvodna + 13 pesama) i

4. Belutak (7 pesama).

Na poetku zbirke: amblem Uroborusa, zmija koja se posuvrauje u samu sebe, lice sa zmijom. Amblem je prema Popinoj zamisli uradio slikar i ilustrator Duan Risti. Za moto zbirke Popa je odabrao stihove iz ''Kore'', zapravo iz ciklusa ''Daleko u nama'': Da li u moi na ovom Nepoin polju da ti podignem ator od svojih dlanova.1. IGRE ( prva pesma posveena Zoranu Miiu: Pre igre. Pesnik daje uputstvo za nekakvu jo udniju igru koja e potom uslediti. Da bi igrali neophodno je zagledati se u sebe samog, pasti na dno svog ponora i ko se ne razbije ima pravo da igra. Za ovu neobinu igru oigledno je neophodno znati samog sebe, proceniti sopstvenu snagu, vrednost, uveriti se da nema kukaviijih jaja u sebi.

Prvi ciklus pesama ( briljivo izraena zatvorena kompozicija. Prva pesma ciklusa se zove Pre igre, a poslednja Posle igre, pri tome se unutar ciklusa, posle 5 pesama (ako se izuzme uvodna) pojavljuje pesma Izmeu igara, nakon koje sledi jo 5 pesama (ako se izuzme poslednja). Sve tri pesme ispisane su kurzivom. Naslovi pesama su vrlo neobini, svi u genitivu jednine: Igre, Klina, Lovca i sl. to sugerie odsustvo lirskog subjekta ili bar l.s. kakvog smo do tada navikli da sreemo u poeziji. Podseaju na deije bezazlene igre: mure, Jure, Trule kobile i sl. Naslovi i sadraj pesama su u apsurdnom raskoraku, tako da moemo govoriti o momentu izneverenog oekivanja. To su igre ljudskim telom ( delovi ljudskog tela su ono to igra i ime se igra, kao da su delovi tela osamostaljeni, otueni od jedinstva.

Klina ( jedan je klinrtva, drugi su kleta i majstori (oni koji mue i tlae). U prevrtljivom svetu niiji poloaj nije stalan i siguran, jer ako kleta ne izvade klin iz poda, onda majstori kau ne valjaju kleta i razvale im vilice. Igra Klina je krajnje dehumanizovana igra u kojoj se stalno vre raspodele i preraspodele uloga, igra se tako veito nastavlja i ponavlja.

Svadbe ( jo neobinija igra koja se, kako je to napomenuto u zagradi na kraju pesme, retko igra. Igra svadbe je svojevrsno venanje sa svojom svuenom, jednom izgubljenom, a posle iskuenja ponovo zaraenom koom. Uvui se ponovo u svoju kou je pesnika slika sa frazeolokom osnovom, a znai ponovo pronai sopstveni mir.

Poslednja pesma ciklusa ''Posle igre'' apsurd je doveden do vrhunca. Raniju destruktivnost u kojoj ''jedni odgrizu ruku ili nogu ili bilo ta'' (pesma Jurke), sad e zameniti autodestruktivnost: nema trbuha, nema ela, nema ni srca, ni krila nakon ega sledi jedno pomirljivo i rezignirano ta da ti priam.

2. KOST KOSTI ( prepoznajemo retku, ali upeatljivu stilsku figuru poliptoton. Kost kosti znai kost, ali i sama sutina kosti, neto vie od same kosti. U ovom ciklusu imamo lirski subjekat kosti koje i dalje nastavljaju apsurdnu i samodestruktivnu igru zapoetu u prvom ciklusu.

Na poetku kosti konstatuju, budui antropomorfizirane, da im je sad lako: spasle smo se mesa. Dok je prethodni ciklus u igri donosio kakvatakva pravila, ovde se ne zna ni ko je gde ni ko je ko (Na kraju).

3. VRATI MI MOJE KRPICE ( uslovno ciklus ljubavnih pesama. Dok je u ''Kori'', u ciklusu ''Daleko u nama'' kroz ratnu strahotu lirski subjekat uspeva da voljenoj eni ispeva najlepe stihove ljubavi, ovde je potencijalna draga oslovljena u srednjem rodu kao udo. Pri tome celim ciklusom dominira izrazito polemian ton negoveten imperativom ve u samom naslovu ciklusa, a upliv narodne tradicije prepoznajemo u upotrebi modifikovane forme kletve npr. Ne povratilo se (12. pesma) ili Oluja ti postelja (10. pesma).

Lajtmotiv celog ciklusa su krpice: neto to lirski subjekat smatra neotuivo svojim, jer one su od istog sna, od svilenog osmeha, od takaste nade. Oigledno sama esencija njegovog bia koja je ugroena u ovom otudjenom svetu. Oseanje ugroenosti i otuenosti vie ni ljubav ne moe da anulira, jer on njegovom ''udu'' i ''lepotici'' preti, nareuje, kune.

4. BELUTAK ( ''junak'' iz prethodne zbirke, odn. ciklusa ''Spisak''. Ta pesma, posveena kompozitoru Duanu Radiu, stoji na poetku ovog ciklusa. Belutak nije obian kamen ve kamen savrenog oblika i bele boje. Antropomorfiziran ima srce, u srcu zmiju koja guta vidik kao jaje. Belutak se zaljubio u oblu plavooku, u nebeski svod, u beskraj. Kao i Isidori Sekuli i belutku je dosadio ''savreni krug'', tesno mu je u sebi, u roenom telu iz kog hoe da iskoi. Belutak je metafora za oveiji trup, pa tako i za samog oveka. To je isti onaj ovekbelutak koji u ''Opsednutim vedrinama'' hoe da iskoi iz svoje koe i onaj koji eli ''oblu plavooku'' vedrinu nesputanu i slobodnu.

S P O R E D N O N E B O (1 9 6 8)

Ivan V. Lali je nazvao ''kosmikim glumitem'', najcelovitijom i najcelovitije zamiljenom knjigom pesama u srpskoj knjievnosti. Knjiga je podeljena na 7 ciklusa, svaki ciklus ima 7 pesama:1. Zev nad zevovima

2. Znamenja

3. Razmirica

4. Podraavanje sunca

5. Raskol

6. Lipa na sred srca

7. Nebeski prsten

SIMBOLIKA SEDMICE: savreni red ali istovremeno i zbir: broja 3 ( nebo i broja 4 ( zemlja. Ako ovome dodamo i amblem zbirke slika gornjeg i donjeg kotla, adaptacija praslike suprostavljenih planova realnosti onda nam moe biti jasno zato je Lali ovu zbirku nazvao kosmikim glumitem. ''Sporedno nebo'' je ''kosmiko glumite'' na kome se odvija drama o osnovnim nesporazumima i traginim nedohvatima. Ako je Popa u ''Igrama'' pevao egzistenciju, ovde peva esenciju.

KOMPOZICIJA: stroga ( ogleda se i u ciklusima. IV ciklus, Podraavanje sunca, samo je jezgro speva, dok su ostali ciklusi meusobno povezani po tematskoj srodnosti i to 17, 26 i 35. Lik Zvezdoznanca koji se javlja u uvodnoj i poslednjoj pesmi zbirke takoe uokviruje zbirku u celini. Zvezdoznanac bi bio komentator, rezoner svih zbivanja u zbirci. On je taj koji za sobom ostavlja rei lepe nego svet, ak ni smrti nije polo za rukom u miraz da ih odnese. Ali Zvezdoznancu e se posle smrti zlurado rugati zvezde su mu bile blie nego sami ljudi.

Zbirka sadri 49 pesama kratkog stiha, bez interpukcije sa itavom grupom simbola ija je osnovna funkcija da podstaknu lanac asocijacija koji omoguava prodor do onog to je Jung nazvao kolektivno nesvesno.1. ZEV NAD ZEVOVIMA: 7 pesama koje poinju prepoznatljivom formulom: (broj, greka, trougao, odjek). Zev nad zevovima je svet predoen kao dosadna besmislica u kome sve to nastaje u znaku je jednog sluaja, nesporazuma ili greke. Tako Zaboravljeni broj sam sebe deli i mnoi od oajanja to je sam i tako se ponovo vraa u samou. Ili Ohola greka koja izmilja prostor i vreme ne bi li dokazala da sama ne postoji, ali sve to je izmislila, ironijom sudbine, bilo je pogreno. Vizija sveta koju nam Popa predoava nikad nije bila blagonaklona prema oveku, ali ini se da je ovde dosegla vrhunac cinizma i besmislenosti svet je obmana.

2. ZNAMENJA: donosi najavu budueg konflikta. Stvari se pojavljuju tamo gde ne bi trebalo, izazivaju i remete ravnoteu: kap krvi u uglu neba pesma Uljez), Krilata svirala koja svojom pesmom razjaruje munje, beo bezoblicni zaveljaj koga e grom razvezati.

3. RAZMIRICA: dolazi do sasvim neobinog dijaloga izmeu lirskog subjekta i apsoluta. Svih sedam puta, jer ima sedam pesama, dijalog zapoinje jedna strana ali poslednju re ima druga, hladni i superiorni apsolut. Tako lirski subjekat trai izvadi sunce iz usta, a apsolut odgovara molite se da ne zinem (''Krunisana jabuka'') ili lirski subjekat kae pusti nas da odletimo, a apsolut odgovara odreite sebi krila slobodan da vam bude let (''Slobodan let''). Oigledno je da ''Razmirica'' ne donosi sklad i ravnoteu zato se teite speva zbirke pomera u narednom ciklusu.

4. PODRAAVANJE SUNCA: Lali odreuje kao spev u spevu, sredinji stub ove poetske tvorevine. Nakon prekinutog dijaloga sa apsolutom sledi okretanje solarnom simbolu. Ako je apsolut nedohvatan onda treba nauiti mrak da sija (Smrt sunevog oca), treba traiti sunce u sebi. Centralna pesma cele zbirke koja je postavljena izmeu 2x24 pesme je Priprema za doek. To je groteskna slika podizanja slavoluka od kostiju i trpeze od skamenjenih dlanova za mladog jabukonosca koga nema.

5. RASKOL: korespondira sa treim ciklusom Razmirica i donosi konaan raskol. Dijalog zapoet u treem ciklusu zavrio se bez reenja, a nesaglasnost je produbljena, ovaj put apsolut je naputen jer je oveku ostavio bajat kola od pepela (''Kola od pepela'').

6. LIPA NASRED SRCA: korespondira sa drugim ciklusom Znamenja. Lipa je kosmiko drvo, osovina sveta, slovenska sveta lipa, meutim ta zaviajna osovina duha biva poseena u poslednjoj pesmi ciklusa.

7. NEBESKI PRSTEN: posle toga ostaje samo poruka iz poslednjeg ciklusa. Ovde se ponovo pojavljuje lik Zvezdoznanca koji nudi utoite i nov zaviaj u svojoj pesmi onima koji ostaju nasukani posle sukoba sa apsolutom Zvezdani puz, Zvezde izbeglice, Nebeski prsten.

U S P R A V N A Z E M L J A ( 1 9 7 2 )

Zbirka bi se u celini mogla odrediti kao poezija kulturnog pamenja koja otkriva dublji smisao ljudi, dogaaja i graevina iz srpske prolosti. Zbirka obuhvata deset vekova srpske kulture i stoga se mora itati kao celina, u suprotnom pesme gube svoje znaenje. Lirski subjekat ove Popine zbirke je putnik kroz vreme i vekove. Za amblem zbirke Popa je izabrao ma koji dere oblake. Zbirka ima 5 ciklusa:

1. Hodoaa (7 pesama),

2. Savin izvor (8 pesama),

3. Kosovo polje (7 pesama),

4. ele kula (7 pesama) i

5. Povratak u Beograd (7 pesama)6. Hodoastiti ( znai ii na izvor onog to je sveto, u emu je duhovna vrednost srpske tradicije a to su srpski manastiri: Hilandar, Kaleni, Manasija, ia, Sopoani. Popa u njima otkriva lepotu i sklad arhitekture i slikarstva, ali su oni istovremeno i svedoci sudbine i venog trajanja srpskog naroda. U manastirima i njihovoj vertikalnoj arhitekturi Popa vidi srpsku ''uspravnu zemlju'' koja, nasuprot vekovima, stoji vrsto kao i materijalni oblici koji je simbolino predstavljaju.Lirski subjekat kree na put od Hilandara do Sent Andreje, od najjunije do najsevernije take srpskog prostiranja. To je istorijski i sudbinski put njegove zemlje i naroda, Hilandar ( simbol venog trajanja i Sent Andreja ( simbol ovozemaljskog nestajanja. Tim putem lirski subjekat mora da se kree da bi dosegao samospoznaju, a smisao puta je u pamenju, borbi protiv zaboravljanja:da mi se iz seanja ne izbriu (''Hilandar'').

1. HODOAA ( u prvoj pesmi iz ciklusa prepoznajemo drevni topos puta i putnika. Popin putnik hoda sa oevim tapom simbolom mudrosti i saznanja, simbolom tradicije i kolektivnog pamenja, sa upaljenim srcem simbolom duhovne ljubavi prema onome to je opredmeeno u graevinama i na freskama. Put na koji je krenuo je sveti put, znanja i samospoznaje. Putnik jo uvek tapka u mraku neznanja: Daleko sam jo od toga da ih odgonetnem ali oni mu se ukazuju kao zvezde vodilje, vuja sazveza i pomou njih put e pronai.

Kaleni ( opeva velelepno srednjovekovno zdanje u Levu, (podigao vojvoda despota Stefana Lazarevia, Bogdan, sa enom Milicom i bratom Petrom). Kaleni je najraskonije ukraena crkva moravske kole. Freske odlikuje lak i svetao kolorit uz primenu potpuno novih boja: svetlokestenjasta, svetlocrvena i uta. Na planu suene percepcije opevana je fascinacija L.S. freskom na zidu. Pesma je ispevana u tercinama i distisima koji se smenjuju. Fasciniran lepotom freske lirski subjekat uspostavlja duhovnu vezu i identifikuje se sa likom anela. Na licu naslikanog anela boje sviu, pomaljaju se, izgrevaju iz tame zdanja i vekova. Boje su na ivici zaborava ime je sugerisano stvarno propadanje od vlage i nemara, ali i ono stranije, duhovni zaborav koji prekida vezu sa korenima i ponitava na unutranji, stvarni identitet. Tue senke su nagovetaj mraka koji rui svetlost. One su simboli nedaa i nevolja koje se nadvijaju nad ovu zemlju i ne daju mau da se vrati u korice. Boje zru je drugi stepen gradacije, to su boje koje plamenom svog zrenja odolevaju vremenu i usudu. Pesnik apostrofira inat lepi, taj inat je esencija ovog naroda, ono to ga goni da ostane i opstane i on se prenosi sa lika anela na lik hodoasnika. Boje gore je trei zavrni stupanj gradacije. Boje ( simbol batine jednog naroda gore u krvi njegove mladosti.

Manasija ( Despotovac, despot Stefan Lazarevi. Jedna od najmonumentalnijih graevina nastalih posle kosovskog poraza. U njoj je Konstantin Filozof osnovao uvenu resavsku kolu pa tako Manasija postaje kulturno sredite Srba toga vremena. U priprati manastira naslikani su ratnici sa pancirima i maevima koji nas podseaju da je Manasija bila i manastir-utvrenje. Slikarstvo Manasije pokazuje vidne tendencije humanizma i renesanse posebno kroz upotrebu plave i azurne boje. Pesma ima prstenastu kompoziciju, poinje i zavrava se tercinama koje zatvaraju pet distiha. U tercinama se pojavljuje i lajt motiv plava i zlatna boja. Plava i zlatna boja su osnovne boje resavskog freskopisanja sa naglaenom simbolikom konotacijom. Zlatna boja ( znak duhovnog podvinitva oveka kojim se on pribliava bogu, dok je plava boja ( simbol nebeskog plavetnila. Pesnik apostrofira zografa, srednjovekovnog umetnika, ikonopisca i freskopisca. Poslednja jabuka sunca je onaj zlatni krug, poslednji potez etkicom, oreol svetosti na fresci i poslednji treptaj zografove due pred tragedijom koja se nadvija. Vesnici nesree olieni su u apokaliptinoj konjici noi i muslimanskom ratnom pokliu alah je svemoan. Lirski subjekat, hodoasnik, koji se u ''Kaleniu'' duhovno identifikovao sa lepotom anela, ovde se prenosi u trenutak i in stvaranja nepoznatog zografa. Kao da on gleda zografa, da osea njegovu bliskost, da ivi njegovu dramu stvaranja. Tako zograf postaje simbol umetnika koji umetnou i stvaranjem eli da preduhitri vreme, sudbinu i ivot. U poslednjoj tercini zlatno i plavo se preobraavaju u zvezdu, u beskraj u oku. Nije li to ona ista zvezda u nebeskom beskraju za kojom traga Vuk Isakovi? Dok je Vuk Isakovi tu ideju zvezde izjednaio sa utopijskom vizijom Rusije, Popin zograf je vidi i ostvaruje u plavoj i zlatnoj mileevskoj fresci.

2. SAVIN IZVOR ( nedvosmisleno nas upuuje jo dublje u nau tradiciju i istoriju, na sam izvor naeg duhovnog postojanja. U pesmi Sveti Sava aktivirana je simbolika narodne tradicije ( Svetom Savi oko glave lete pele ( simboli mudrosti i svetosti ivota. One grade ivi zlatokrug, oreol svetosti koji je Sava zasluio za ivota. Munje i gromovi su mu u rioj bradi ( dva dijahrona kanala hrianski i paganski: stari Sloveni bili su riobradi, a vrhovno slovensko pagansko boanstvo bio je Perun, bog gromovnik, njegov hrianski pandan bio bi Sveti Ilija. Svetom Savi na ramenu je petao ( u srpskoj narodnoj religiji petao je solarno bie, prijatelj ljudi i neprijatelj demona. Sveti Sava koraa u pratnji svojih vukova ( ciklusom dominira motiv vuka, vrhovnog paganskog boanstva, vuk je predvodnik opora.

Drugi ciklus ima krunu kompoziciju, poinje pesmom Savin izvor, a zavrava se pesmom Sveti Sava na svom izvoru. U pesmi Savin izbor svetac tapom, simbolom mudrosti, otvara oko u kamenu ( izvor koji lei od smrtobolje i ivotobolje. To je izvor znanja. U pesmi Sveti Sava na svom izvoru svetac gleda svoje tree oko ( simbol duhovnog znanja i pronicanja. On vidi svoj poharani ivot i tako anticipira Sinan-paino svetogre. Ali on vidi i svoju sreno oploenu zemlju ( zemlju oploenu njegovom misijom, verom i znanjem, onim na emu poiva i to jeste srpski nacionalni identitet.

3. KOSOVO POLJE: ciklus posveen srpskoj kolevci i srpskoj kobi.

Kosovo polje ( Popa odreuje Kosovo polje kao: Polje kao svako dlan i po zelenila, a odmah potom i: Polje kao nijedno nad njim nebo pod njim nebo. To je polje koje pripada onima koji su tu poginuli i ije su due na nebu, ali i pod nebom, ovaploene u kosovskom bouru. Ti ratnici su penica selica koju kosi mlad mesec. Simbolika mladog meseca je jasna, dok je penica selica slikasimbol izveden iz postojeih pesnikih slika i simbola. Naime, Popa toponim Kosovo ispravno tumai kao polje koje pripada ptici kosu. Kos je ptica selica. Znamo da Njego kao simbol ratnika uzima ''mlado ito'', a sinonim za mlado ito je ''penica belica''. Dakle, Popa je ukrtanjem ''penice belice'' i ''ptice selice'' dobio metaforu ''penica selica''. Ponjeveno ito slae se u krstine. Krstine su u obliku krsta ime su opet apostrofirane hrianske rtve. Dva ukrtena suneva zraka slau ito u krstine, oni su simboli Svetog Duha koji se,budui apstraktan uvek oznaava geometrijskim oblicima.

Venconosac na Kosovu polju ( aktivira hriansku i nau narodnu usmenu tradiciju. Venconosac ( crkvenoslovenska re i znai onaj koji je okrunjen, krunisan, ovenan. Otuda venconosac na Kosovu polju moe biti samo knez Lazar, koji dri na dlanu svoju odseenu glavu. Ova slika nedvosmisleno asocira na Jovana Krstitelja. Meutim, narodno predanje tvrdi da je Lazaru na Kosovu odseena glava, a on je dri na dlanu ba kao to na naim freskama ktitori dre svoje zadubine. Lazareva glava je suneva namesnica, Hristova namesnica na zemlji crkva. Ona je svetlozarna u sveoptem mraku. Dakle, Lazareva glava je njegova zadubina i ona osvetljava beznae nastalo posle poraza. U sledeoj tercini Lazar je prikazan na oblaku, bos, u poderanoj koulji, opasan repom ubijenog zmaja. Dakle, sada je Lazar predstavljen kao Sveti ore. Postoji jo jedna pesnika slika u kojoj prepoznajemo ukrtanje dva dijahrona kanala: subota, sveta majka, u naoj narodnoj tradiciji Lazareva subota, je dan poetka prolea, a u subotu je po Jovanovom jevanelju Isus vaskrsnuo Lazara, Martinog i Marijinog brata.

4. ELE-KULA: vraa nas u neto bliu prolost, u vreme I srpskog ustanka. Ciklusom dominira atmosfera smrti i stradanja. U seanju pokolenja, ta nesrea ostae sauvana u spomeniku najstranijem od svih, u elekuli. To je kula smrti od koje se i njena gospodarica smrt uplaila. Iz crnih i praznih onih duplji zjapi crna vidovitost. Izmeu krezubih vilica zaglavila se poslednja psovka, a lobanje igraju groteskno kolo smrti.

Crni ore ( prepoznajemo modifikovanu Lazarevu kosovsku kletvu. ore se obraa Srbima i kae da je njegova glava ve mrtva, s koca ga gleda, nema ni njega a ni njih. Moraju udariti po dui rogatom mesecu ne bi li nas bilo. On ih sokoli nazivajui ih kurjacima i pita ih: Moe te li ?,Hoete li?.

5. POVRATAK U BEOGRAD: Hodoasnik se vratio s puta u grad kome pripada ne zna sputa li se grad sa oblaka u njega, ili mu grad iz utrobe raste. Vratio se s puta da sazrelo kamenje znanja podeli na trgu. U pesmi Vraar polje vraa se temi ciklusa Savin izvor: L.S. je sreo starca pastira usred belog grada. Starac nosi oko vrata mladune vuka i svira u lipov list. Hodoasnik, posle posveenja i sticanja mudrosti i znanja postaje dostojni naslednik stareve svirke i sam svira u lipov list. MIODRAG PAVLOVI: OD KAMENA DO SVETAPOPA/NADREALIZAM: lanac generacijskih smena predstavlja raskrnicu u naem poetskom razvoju, i tu prvenstveno misli na posleratnu situaciju, a za nju u poetskom razvoju sigurno nema karakteristinijeg pesnika od Pope. Blisko upoznat sa radom nadrealista i oduevljen njim u ranijoj mladosti, on poinje da objavljuje tek kada je njegov stav prema nadrealizmu opredeljen: koristi se elementima nedrealistike poetike, ali ih potinjava strogoj disciplini koju odreuje unapred utvrena poetska zamisao. Popa ima iza sebe i preutno nadrealistiko razoarenje u efikasnost poezije, pitanje znaaja poezije zanima ga u klasinim okvirima, on veruje da svojim golim prisustvom poezija danas znai mnogo kao nekad. enja za efikasnou poezije van nje same ovde je naputena na samom poetku.

On je na sebe uzeo teku odluku: usred drame on skida maske, govori o emu se najradije uti, osporava laene lepote i s fanatikom doslednou odbacuje banalno gledanje na ivot. o ivicu satanizma nije se samo okrznuo svojim uasavanjem i gnevom, ponekad je i opkorai. Ali tada je to samo nalije jednog temperamenta; na drugoj strani vidi tri skupine stvari koje brani, tri patetine teme:

1. zatita sopstvene, ljudske linosti patetika slobode (Opsednuta vedrina)2. odbrana drugog oveka patetika ljubavi (Daleko u nama)3. odbrana ivota patetika patriotizma (Uspravna zemlja, ele-kula, Sutjeska)OSNOVNE OSOBINE POPINE POEZIJE:

SAETOST I LEKSIKO BOGATSTVO ( to manje rei samo jednim delom to je posledica modernih stremljenja, kao deo okretanja ka konciznom, epigramskom izrazu. Posledica je dubokog opora prema moguim zloupotrebama jezika, odvratnou prema dikcijskoj banalnosti. Ozbiljan ispit su prole rei kod njega: iako njegova leksika odaje utisak otvorenosti, jer se koristi raznim izvorima, arhainim govorom i ulinim argonom, klasinim poetskim obrtima i estokim naturalizmom modernih metafora, ipak svaka re tu ima veliki zadatak i veliku odgovornost. Saetost dolazi iz oseanja nepoverenja u jezik uopte, zbog njegove nemogunosti da postane opipljiva realnost, nedvosmislen oblik jedne stvaralake namere ba u onom nepoverenju koje goni ka novim istraivanjima. Uporedo sa njim javlja se i primamljiva vizija primitivnog jezikog raja, idealnog prostora gde su rei nove, svee, bujne u znaenju i malobrojne. No, tenja ka primitivnoj snazi izjednauje se s nagonom ka konkretnom: konkretnost moderne poezije, koja ima ukus nasilja i bolnu nostalgiju za promenom medijuma, sree se ovde u istom obliku. itavo jedno razdiranje sluti se u podzemlju ove umetnosti. Pesma Vaska Pope obraa se prirodnim predmetima, onima koji se sami izdvajaju iz celine kao iz gromade haosa, nazire zagonetne strukture fizike realnosti i upija ih, poto je u njima oko naknadno otkrilo proporcije i smisao.

Ponekad se ima utisak da je pesnik skeptian prema vrlinama komunikacije, da bi radije utao, i on verovatno kae neretko manje no to bi odgovaralo motivu odupirui se samom sebi, ali napetost koja ga prisiljava na poeziju u njemu je tako jaka da je on esto, ini se, pesnik urkos samom sebi, jer nikada nije skeptian prema svojim emocijama i privienjima. I pored sve hermetinosti, smisao ove poezije je agresivan, svojom porukom toliko zamahnut u svet da skoro vapije za estradom.

SINTAKSIKA UZDRLJIVOST ( stoji nasuprot leksikom bogatstvu: pesnik nee da koristi elastine konstrukcije savremenog jezika, ine mu se suvie slobodne, proizvoljne, neuverljive. U sintaksi on se opredeljuje za prihvaene idiomom osvetane formule, folklorne ili uline. Izmiui napasti retorike, on uspeva da se kae kratkim, lako uoljivim reeninim obrtima, u ijoj je osnovi i napor da se u ovom pesnikom glasu izgube svi individualni, privatni akcenti ( DOSLEDNA ANTILIRINOST: pesma koja hoe da bude predmet, ravnopravan prirodnom, mora biti kazana jezikom koji zvui kao pradavni stvaralaki haos jezika, i kao prva njegova semantika sazvea.

METAFORA TELA ( pesnike slike koje upotrebljava znaju za velike amplitude istovremeno teei najsurovijim ogranienjima. Njegova imaginacija slui se najirim moguim rasponom koji obuhvata celovitost sveta u njegovoj prirodnoj i civilizacijskoj datosti. Ipak tamo gde su vorne istine na videlu koristie se uvek samo jednom metaforom: ljudskim telom, koje primitivnoj svesti slui kao model po kome se oblikuju prvi pojmovi prostora, vremena i broja. Delovi ljudskog tela posluili su kao prve logike kategorije. Telo ( prostor i klju za razumevanje pojava i oblika spoljne prirode. Razueno i opet sastavljeno, ono se ponavlja u Popinim pesmama, kao da svi putevi poezije kroz njega vode kruno. Kao da pesnik u nekom mazohizmu iz inata hoe da pokae da sve to se sa ovekom zbiva moe ovek sam, igrajui se sa svojim telom da uini, a da ipak na kraju sauva sebi sebe. IZRAAVATI SE REITOU LJUDSKOG TELA: zato verovatno nikada ne koristi diskurzivni nain, nego uvek slika gustim nizom slika, koji nije fluidan. Ova poezija poakzue kao da se moe stvarati vlaknima tkiva.

STRUKTURA/CIKLUSI ( nema ni traga sutomatskom pisanju, nikakvih prozvoljnosti, privlanih improvizacija emocije. Iza svake metafore nalazi se isptija jednog misaonog procesa: Popa je misaon pesnik moji razmilja u osnovnim pojmovima, u atmosferi veno prvog susreta sa svetom koji ga uvek presree svojim celim profilima. Njegova poezija e biti deo traenja neega to bi bio ep naeg vremena, jer poezija ide ka tome da nae za sebe arhitektonsku osnovu velikog oblika, koji e biti samo analogan, a ne i podudaran sa epskom strukturom. CIKLUSI nisu samo zbirovi pesama za zajednikim naslovom, od samog poetka njegova poezija ima ciklini plan kojim opasuje, zatvara i iscrpljuje svoju temu. Pomou organizovanja pesnike materijeu cikluse uspeo je da nadraste individualnost pojedinih pesama ( karakteri pesama uslovljeni su prethodnim i potonjim pesmama njihovim odnosom unutar niza i ciklusa, koji su vii entet sadrajne punoe te poezije iz kojeg se saznaje njen pun smisao. Njjegove zbirke su zbirke ciklusa.

POVEZANOST CIKLUSA ( Ono to je najzanimljivij u vezi sa ciklunosu jeste veza izmeu ciklusa dve razliite knjige. Nije sluajno to pesnik grevito ne odstupa od istovetnosti svog pesnikog postupka, to svesno prijanja za nekoliko motiva, nekoliko sudbinskih vidova u kojima se ovek sudara i miri sa svojom okolinom. Impresivna kosmologija Belutka zaeta je jo u Spisku iz prve zbirke, u kome je pesnik prvi put pokuao da prostor koji se uspostavlja poetskim zamiljanjem naseli biima koja su svojim oblikom poznata, ali svojim kretanjem i smerovima predstavljaju jedan novi soj stvari, u nizu udnih Predela stvara jedan horizont krajnje napetosti...

Njegove Igre jednaina su nekolikih tipinih, uopte moguih ljudskih odnosa, date u objektivnom vidu iz kojeg je subjekt uspeno eliminisan, prole su kroz oganj Opsednute vedrine, gde je jedina dramatis persona ba subjekt sam. Tako je i sa ciklusima patrioteke patetike sa ele-kulom i Sutjeskom, jer se i tu pesnik nadovezuje na sebe iz prethodne knjige Uspravna zemlja, u kojoj se tragina sudbina jednog geografskog podruja i i jednog naroda otkriva ponavljanjem motiva od srpskih manastira i steaka do najnovije istorije.

BELUTAK ( kamen-bie, je praprincip ove pesnike kosmologije. Lii na oveka i svest, pa i na golu silu ivota koja se rezignira nad sobom. On svojim stanjima i iauravanjima neprestano predoava sliku ljudske egzistencije, ipak on nije alegorija, on se ne iscrpljuje jednom reju. On predstavlja jedno samostalno bie, komino i mudro, svoj sopstveni uzrok istovremeno zaglavljen u unutranjoj kontemplaciji i sposobnosti da se raskrili od ivice do ivice vremena. Nosilac celokupne zagonetke individualnog egzistiranja, kojoj ne pripada samo ovek on kree sam sebe, a pristaje da slui, da bude podreen da bi napravio iznenaenje svojim iznenadnim izrastanjem u nesagledivu veliinu; njegova mo samoobnavljanja je mitska. Sferino zaokruenom enju mu izaziva plava beskrajnost kao partner, kao mogunost drugog i izvor unitenja. Od udnje za zagrljajem u njemu se javljaju sramotni nagoni: hoe da izae iz samog sebe; seli se u svoju senku postaje umetnik. Male aveti trudne sobom nisu nita drugo doli rtve slepog, uroenog anorganskog smisla za humor: Dve rtve jedne sitne ale/Neslane ale bez aljivca.KOSTI ( samostalna ponosna bia koje ele da po svaku cenu brane svoju samostalnost. Gorde su posle preivljavanja apokalipse telesnog raspadanja, ali ubrzo postaju komine: sve se zavrava trijumfom nitavila koje sve guta, i kost, i kost kosti. Kratkotrajan revolt budi simpatije: osloboene funkcije, osloboene ropstva, kosti su raspoloene ne samo da sabotiraju uspomenu na vlasnika, nego se unapred odupiru svakom despotu, svom prirodnom neprijatelj-mesu, u celom svetu mesa to ivi u strahu i suncu. Kost je belutak bremenit prazninom, kamen mesa; belutak je kost zemlje. Oba bia su antropomorfna u ponaanju ali samo u povrini. Dublje oni su slini ezoterijskm smislom ( igrom, jer ona je sve na ta se svodi kosmiko kretanje u ije paragrafe ovek postepeno pronie, ali ta igra nikako nije idilina.

IGRE ( sve igra i sve uestvuje u nekoliko tipskih igara: ruke i glave, stolice i klinovi, semenje i vetrovi, zvezde i pustoi. Sve se tu ujedinjava u poslu koji nema korisnih ciljeva, ali postie da se ponavlja, da bude pokretni i nasledni spomenik samom sebi. Igre su stilizovana lepota ljudskog ponaanja. REKVIZITI Popinih igara podseaju nas na detinjstvo, ulino i pastoralno, na narodne obiaje i predanja, i na zaetke zanatstva. Ti rekviziti nemaju u sebi nieg izuzetnog, elitnog, ali nadmauju klasne norme nainom svog igranja ( otmenost koja je izgubila stid u jednom asu samosatiranja. Te igre su poetski ritual raiavanja, radostan i samosvestan, ne iz zlobe, nego iz iskustva da je tek u raiavanja mogua spoznaja sebe. Po nainu na koji deluju na nas postaje jasno ta su Igre ( tragedija u klasinom smislu; gluma stremljenja i gluma uasa koji na kraju eka. CILJ: ponovno otkrivanje ljudskih vrednosti na novoj skali. Kod Pope sve poinje stradanjem, strahovitom katastrofom: seenjem glava, nabijanjem na kolac, pogibijom na reci; tek potom dolazi saznanje o ljudskoj sudbini; razmiljanje o ivotu koje nije zavrno nego vodi u poslednju kariku kruga u stremljenje ka otvorenom zavretku jednog stradanja, pravac koji se neogranieno projektuje u prostor i budunost. Celovitost slike sveta zasnovane na humanistikom aktivizmu i revoltu, moguna je ba zato to je tragian doivlja u njemu polazan pravi razlog da ovek krene u dejstvo, da se prihvati borbe na polju bez odmora i poinka, a borba sama nosi svoje ciljeve, a prikazujui sve vidove te borbe pesnik na njima gradi svoj pesniki svet, zaraen i tragian, toliko slian realnom da posle itanja stihova ne moemo da odolimo ni tom svetu mate, niti ovom stvarnosti.IVAN V. LALI: POEZIJA VASKA POPE

U ranim 50-tim poinje jedan izraziti period razvoja moderne srpske poezije. Kora obeleava taj prelomni trenutak, uz 87 pesama i Stubom seanja Miodraga Pavlovia. Suoavanje s poezijom Vaska Pope bilo je odmah suoavanje sa jednom dosledno eksponiranom i u svojim osnovama ve potvrenom mogunosu pesnitva ovog jezika. Iako je Kora samo ekspozicija Popine poezije, u njoj je pesnik ve celoviti zadan ( sve to se kasnije deavalo u njegovoj poeziji postavljeno je ovde u smer, u jezik i pokret jezika, u svoju buduu sudbinu. Mii je ukazao na sutinsku razliku izmeu nadrealistike poetike i prirode Popinog pesnikog napora: udeo i funkcija iracionalnog u pesmi. Kod Pope postoje plodotvorni elementi nadrealizma, ali su oni podreeni jednoj poetskoj disciplini koja je upravo antipod diktatu iracionalnog (negirao je nadrealizam koristei njegova pozitivna iskustva). NERAZUMLJIVOST ( je rezultat je SAETOSTI, a upravo u saimanju raznorodnih elemenata u novu pesniku formulu, u kvalitetu asocijacija, prirodi metafora, nastao je jedan sasvim lini poetski idiom ija je hermetinost samo relativna, ija je faktura istovremeno eliptina i sintetina. SIMBIOZA ( podrazumeva stvaranje posebnog idioma Popine poezije: urbana leksika raznorodne elemente savremenog govornog izraza, njegove svakodnevne obrte i prozaizme folklorno jeziko iskustvoPopin idiom je posledica svesti o uslovnostima rei, o jazu koji postoji izmeu simbola i predmeta samog usled rada vremena. Ta svest ima tananu selektivnost u odnosu na leksiku grau, i tenju ka maksimalnoj funkcionalnosti svake upotrebljene rei, to ini da rei postanu optereene do granica nosivosti. S druge strane, Popin temperament spaja ulnost, konkretnost doivljaja materijalnog sveta, i dvojstvo u poetskom kazivanju, jedinstvu suprotnosti u intonaciji i impulsu koji nosi stihove. Taj spoj proizvodi saete ekspresije u jednostavnim formulama, ali sam iskaz je senzualno metaforian, bizaran, ivopisan, a muzikalnost je iskonksi vezana za na jezik, maternju melodiju... POPINA PESNIKA MISAO U svetu K O R E, u kojem zapoinje sve to e Popa da izrekne, iskaz se u osnovi svodi na pokuaj viestruke definicije iskustva o postojanju na surovoj vetrometini nepoin-polja. Treba primetiti sistem odjeka u ciklusima, koja je pesnik sveo na 4, u poslednjem izdanju. Ciklusi Opsednuta vedrina i Daleko u nama ( vizija ljudske situacije u aktivnom, dinaminom vidu, dok ciklusi Predeli i Spisak ( naglaenom statikom simbolike prenose tu situaciju na metaforiki plan rekviziti i kostimi uesnika. Situacija Kore i njena osnovna vizija je poloaj oveka u desakralizovanom kosmosu i u svetu bez sredita i osovine; oveka suoenog sa besmislom, pretnjama i udovitima svakodnevnosti, ali oveka koji insistira na svojoj ljudskosti, kao sredstvu sagledavanja u nesmislu i haosu.

Opsednuta vedrina ( najznaajniji ciklus za nastanak pesnikovog iskaza. U njemu je najpreciznije izreen smisao, pokreta itave pesnike avanture svest o potrebi zauzimanja stava, samoodreenja, uspostavljanja odnosa prema nepomirljivoj okolini. U osnovi tog odnosa je: prihvatanje sveta kao injenice Vidim ne sanjam, i nepristajanje na njegove uslove: tako poinje bitka, odbrana ljudskosti, obesmiljene izvan nje same, a napadane i spolja i iznutra.

Daleko u nama ( nastavlja istu bitku poezijom koja peva ljubav u neljubavnom vremenu, ljubav ugroenu, potvrivanu samo u najprisnijem prostoru svoje nasunosti; to je ljubav koja u samoodbrani brani i ljudsko dostojanstvo.

Predeli i Spisak ( proiruju predele imaginacije i spisak predmeta, rekvizitariju pesnikog izraacvanja. U Predelima su najintenzivniji akcenti vezani za odjeke Opsednute vedrine: metafizika zebnja se projektuje u pokret i slike, u lirski autentian i neprevodiv govor opasnih nevidljivih usana u mikropejzae svakodnevnih predmeta. Spisak nas suoava sa portretima ivih i neivih stvari, vie ili manje humanizovanih: svaki predmet metaforie izvesnu situaciju postojanja, koja u odreenoj meri moe da bude situacija ljudskog postojanja.ali te pesme ive samostalno kao skice ivotinja, biljaka ili predmeta i u izraajnom rasponu od ansonskog do jezgrovitog.

Vasko Popa je u Kori zacrtao jo jedan pravacznaajan za fizionomiju njegove poezije pesme svrstane u ciklus Hodoaa, a koje su deo Uspravne zemlje u konanoj verziji. Linija ovih pesama ima ishodite u istom prostoru opsednute vedrine: obraanje znakovima koletivne sudbine, tragovima kolektivnog napora da se postave trajni belezi nekog smisla na nepoin-polju istorije, to e dovesti do sutinskog preobraaja prirode naeg rodoljubivog pesnitva. U N E P O I N - P O L J U ( ciklus Igre donosi panoramu egzistencijalnih situacija, odnosa meuzavisnosti, itavu skalu tipova dogaanja, koja je organizovana oko metafore igara. Samo postojanje je i zalog i smisao i cilj igre koju na kraju niko ne dobija i koja se iscrpljuje u svojoj konanoj praznini. Igre su neizbene sve dok ima bilo ega; postoje pravila koja se potuju ali je magister ludi nepoznat, odsutan, svirep u svom nepostojanju. Ponavljanje situacija u kojima se odreeni dogaaji moraju odigrati na odreeni nain povod je za klasifikovanje, za sistematizaciju sprovedenu u Igrama. Ovde je istota pronaene formule apsolutna, a njena primena besprekorno precizna u primeni. Igre su postavljene u sistem nevinih nostalginih asocijacija na detinjstvo, folklorni lirizam, neko bezazleno doba u sluhu. To je arhitektura jednog krunog pakla, konstruisanog od delova igraaka. ISHOD IGARA ( iskazan je kao besmisao, praznina, pa ipak oseamo da se sve mora ponoviti. Igre su poetska demonstracija dejstvenog besmisla, prihvaenog kao smisao, ozakonjenog kao diktat ponaanja. Vrhunac je u afirmaciji igraa da se igra do kraja igre su pakao bez buntovnika.

Kost kosti ( donosi pobunu. U razgovoru kostiju koje su se nale same evocirana je jo jedna situacija-igra, koja je proirena na dramu sa dijalogom; protagonisti prelaze put, od varljivog ushienja novom situacijom, preko uzleta u viziju svoje sudbine kao apoteoze venih koptanih bia, do saznanja da ko da ponovo sve poinje/nekim stranijim poetkom i neminovnog svretka gde sve je ruan san praine. itav ciklus je proirena metafora besmisla stremljenja i akcije izvan zadatih koordinata. Dijalog kostiju predoava i istoriju nastanka i nestanka jednog svemirskog mikromodela, to je razraeno u ciklusu Belutak,

Belutak ( je predstavljen kao bie-model. Belutak postoji i kao meusvet, on ima protejsku mo obnavljanja i metamorfiranja ali na kraju moramo da vidimo njegovu beznaajnost, u otroj i surovoj svetlosti neslane ale bez aljivca na iji se smisao-nesmisao svodi belutak, njegov uzrok i njegove posledice. I ovde je besmisao jedini izvesni ishod. Ova tri ciklusa imaju isti fokus. Preostalo je da se postavi pitanje pristajanja ili neprstajanja na takav svet, pitanje konanog uestvovanja ili neuestvovanja i izreiranoj igri, u neslanoj ali, u runom snu praine.

Vrati mi moje krpice ( poema o nepristajanju, odbijanju, istom revoltu ili poema koja je revolt u istom stanju. Ovde su lapidarnost i saetost kao osnovne karakteristike Popine poezije sputene na mirkoplan, mikrocelinu, u pokret jedne reenice ili fragmenta, dok je ukupni iskaz izveden u jednom jedinom dugom dahu. 14 pesama fragmenata izrie isti iskaz, vodi do poente koju moramo da naslutimo jo na poetku. Re je o pobuni, u ime sudbinske situacije ljudskosti koja hoe da se opravda svojim sopstvenim smislom. Trijumf takve ljudskosti poinje samom injenicom pobune, da bi svoju izvesnost potvrdilo u jednom saznanju: sudbinska izdvojenost, oliena u svesti koja nosi pobunu, uspostavlja ravnopravnost odnosa sa udom koje nije nita drugo do projekcija fenomena prisutnih na istom planu postojanja ne ali se udo s udom. Uspostavljena je ravnotea. Ljudsko dostojanstvo odbranjeno je kroz jo jednu potvrdu njegovog samostalnog integriteta na nepoin-polju. I ini se da je sada zatvoren pun krug. Na poetku Kore uju se rei: Ne zavodi me modri svode/ne igram. Nepristajanje na istu igru ostaje jedina odbrana na razbojitu sveta. Nastavak je usledio kroz razgraivanje ove skupo osvojene ravnotee.

S P O R E D N O N E B O ( spomenik viziji jednog velikog kosmikog nesklada. Ovde se vizura menja. ovek je sa svojim iskustvom i nainom postojanja, suprotstavljen slici drevne mere koja ga prevazilazi, a koju je odredio pojmom apsolutnog. Sporedno nebo se otvara kao kosmiko glumite na kojem se odvija drama o osnovnim nesporazumima i traginim nedohvatima. Popa je u prethodne dve knjige pevao egzistenciju, a sada peva esenciju.

OPTE CRTE: ciklusi, opora muzikalnost kratkih stihova bez interpunkcije, sveina leksike, nova slikovitost, proiren rekvizitarijum i sintaksika strogost. Iza slika se ukazuje razraen sistem simbola, koji je odraz znatne simbolike erudicije SIMBOLI se javljaju u slikama i u mehanici drevnih mitova, u medijevalnoj ezoterici, u iskustvu alhemiara. Popa ne upotrebljava simbole kao sistem odreenih, konvencionalnih znaova koji apeluju na prepoznatljive predstave, ve gradi slike koje u sklopu komunikacije deluju samostalno, primarno kao poezija, ali su ukotvljene u drevni simbol, radi stvaranja niza asocijacija ka dubini kolektivnog seanja mitoloko i ontoloko (Sartr). Simbolika obuhvata i arhitekturu knjige ( 7 ciklusa, po 7 pesama ( znaenje sedmice je savren red ( upisivanje trougla u kvadrat ( 7 boja. Osovinski ciklus je Podraavanje sunca; okvirni poetski lik, persona je Zvezdoznanac, kao komentator. Njegov je susd da za sobom ostavi rei lepe nego svet i tee nego kosti ivota. Zev nad zevovima ( varira istu poruku, poetsku kosmogoniju kja treba da objasni budue nesree. Sve nastaje u znaku jednog sluaja, nesporazume, pogreke ili pogreno protumaenog ina. To je slika zaboravnog broja koji je sam sebe delio i mnoio od oajanja zbog samoe, u koju se opet vratio. To je Ohola greka koja izmilja prostor i vreme ne bi li dokazala/da u stvari ne postoji, to je Zev nad zevovima gde je svet samo dosadna besmislica. Nastavnak je konflikt.Znamenja ( nebo se puni raznim znamenjima raznih uljeza ija je funkcija da poremete stranu ravnoteu osnovne vizije, da je uskolebaju porukama pobune, ili tvrdoglavosti ili nauene mudrosti trajanja Poslednje ue optimistiki peva beskonanost iskustva i neprolaznost seanja; pretpostavke za nastanak dijaloga koje se deava u sledeem ciklusu. Razmirica ( dijalog sa apsolutom, zgusnut oko sedam replika, na prvi pogled je ravnopravan, ali ovde greka diskutuje sa svojim nastavkom, uzrok vodi dijalog sa posledicom. Ovde se nadreena mera dva puta apostrofira kao nitavilo zini nulo da nam svane, preseci se uzdu nulo. Nula stoji za ne-bie, ali je u okultnom ona pojam kosmikog jedinstva i i izraz njegove suprotnosti. Ona je simbolina i za snagu latentnog i potencijalnog. Uvek drugom sagovorniku ostaje poslednja re. Podraavanje sunca ( sredinji stub, spev u spevu nudi novo reenje. Ovde je sve u bojama i solarnoj simbolici, u folklornom mitu nauiti ovaj mrak da sija, traiti tajno ime zaviajnog sunca; u dubini svoga duha uspostaviti upotrebljivi zakon postojanja. SUNCE ( unutranji sjaj pononog sunca (koje je isto to i podzemno sunce alhemiara, a takoe i crne oi kod nadrealista; koje svetli na dnu due sjaj spasenja) kameni se u statinu slavu, zlatnu i neplodnu, dok srce izlazi ne ne vraa se jer mora da ostane u tekom lancu svoje zemljske zemljane vernosti. U samu sredinu postavljena je pesma Pripreme za doek ( ona je simetrala cele knjige. Ona naglaava mrak u kojem radimo sami bez pomoi vremena... pitanje o doeku ili ispraaju neimenovanog je kljuno...Raskol ( korespondira sa Razmiricom, preuzima istu nit, intezivira i modifikuje temu. Dijalog postaje raskol, raskid. Nesaglasnost je produbljena. U pesmi Jean dim simboli gornjeg i donjeg kotla praslila suprotstavljenih planova realnosti: ono to je gore jeste ono to je doleI. Ipak, iz nesporazume nie jedan plodan revolt, koji u pesmama Nesagorljiv kalem i Ognjeni suncokret uznosi temu ljudskog supstituta, lepote samostalno pronaene mere, posle nedohvata one nadreene.

Lipa nasred srca ( uspeno spojen kolorit naeg folklornog mita sa praslikama koje su univerzalne (kosmiko drvo, arbor vitae, osovina sveta, slovenska sveta lipa). Lipa je nesuena, zaviajna osovina duha; njena povest jo jedan oveanski poraz ona biva poseena. To je i jo jedan tragian nesporazum sa istinom koja peva ...U mraku na vrhu lipe nasred srca, s lipom dobroiniteljka, sa smislom napora i akcije. Nebeski prsten ( Zvezdoznanac apostrofira Nitariju i Majstora senki (to su jo dve persone Zaboravljenog broja ili Ohole greke) da bi se vizijama nebeskog prstena, zvezdanog pua ili zvezda izbeglica obratio reima koje otkrivaju pravi smisao njegove prisutnosti ( Zvezdoznanac ili pesnik nudi utoite, novi zaviaj u svojoj pesmi onim voljenim elementima sveta, koji ostaju nasukani posle raskola sa merom neba. Simbolik asvetog venanja sa nebeskim prstenom. Pevajui nitavilo i prevladavanje nitavila u ime ljudskosti, poezija Vaska Pope peva i svoju sudbinu, i sudbinu poezije uopte. To je poezija u zenitu smisla.

Miodrag Pavlovi

''87 pesama'', ''Stub seanja'' i ''Velika Skitija''

Poetak 50-ih godina XX veka bio je prelomni trenutak za nau posleratnu poeziju. Prvu generaciju posleratnih pesnika, generaciju ''kubikaa'' i ''prugaa'', kako ih je nazvao Sveta Luki u svom eseju ''Istorija i poezija'', zamenie ''generacija u senci''. Novine u poetskom stvaranju i pogledu na umetnost uopte najpre e se osetiti u asopisu ''Mladost'' (1945-1952) oko kog e se okupiti pesnici poput Vaska Pope, Miodraga Pavlovia, Zorana Miia, Radomira Konstantinovia i dr. Njima suprostavljena, ideoloki usmerna pesnika struja bie okupljena oko lista ''Knjievne novine'' (od 1948) iji je urednik bio Jovan Popovi. Dok se ranija pesnika struja zalagala za poeziju koja slui propagandi naprednih politikih ideja, nova generacija u ''senci'' poeziju pie i doivljava kao ozbiljan, filozofski obrazloen stav prema svetu i ivotu. Takav odnos prema poetskom stvaranju oznaio je uspon intelektualizma, nov odnos prema nacionalnoj kulturi i tradiciji, uspostavljanje kontinuiteta sa narodnom poezijom, folklorom i mitom, a pri tome ne jenjava ni nadrealistiki aktivan i inventivan odnos prema jeziku.

Vasko Popa i Miodrag Pavlovi su najuticajniji pesnici generacije ''u senci''. Pavlovi 1952. objavio zbirku ''87 pesama'', a sledee, 1953. Popa objavljuje ''Koru'' a Pavlovi ''Stub seanja''. Njihovi stihovi u najmanju ruku izazivaju nedoumice kod italake publike ali i podsmeh kritike usled nemogunosti da razume jedan nov pesniki svet koji se konstituie. ta je toliko uzburkalo italako mnjenje? Kakvim novinama su Popa i Pavlovi izazvali otre polemike i iroko nerazumevanje?

Re je o jednom novom, modernom i drugaijem pogledu na svet kao i odnosu lirskog subjekta prema svetu. Stvarajui u senci proteklih ratnih zbivanja, savremeni pesnici ne nalaze smisao u svetu ija se celovitost raspada. Slika sveta kakvu nam predoavaju Popa i Pavlovi u svojim prvim zbirkama pesama je razbijena, fragmentarna i onespokojavajua. Oni uoavaju agresivni besmisao sveta i apsurdne zakone koji vae u njemu. Lirski subjekat takve poezije je savremeni urbani ovek koji se suoava sa gradom levijantanom. esto I lirski subjekat postaje apsurdan kao kod Pope u zbirci ''Nepoim polje'' (1956.) gde u grotesknoj igri igraju delovi oveijeg tela otueni od svog jedinstva.

Ovakva poezija esto je nazivana hladnom, racionalnom, objektivnom, impersonalnom, meutim,iza tih precizno opisanih pesnikih slika, iz te emotivne uzdranosti osea se nelagoda i strah. Miodrag Pavlovi je bio jedan od retkih pesnika koji u formalnom zavretku II svetskog rata nije video poetak trajnog i venog mira, dok se u Popinom ''nepoim polju'' vodi borba neprestana da ''bude to biti ne moe''.

U svojim kasnijim zbirkama Popa i Pavlovi odvraaju pogled od nesavrenosti savremenog sveta i uranjaju duboko u nau prolost sve do biblijskih i mitskih vremena. Pavlovi je 1969. objavio ''Velika Skitija'' a Popa 1972. ''Uspravnu zemlju''. U obe zbirke,na poetski osoben i autentian nain opevana je naa prolost od dolaska Slovena na Balkan, preko srednjeg veka i Kosova kao srpske kolevke i srpske kobi. To je poezija kulturnog pamenja koja u sebi uva sve nacionalne i tradicionalne vrednosti koje se nesmeju zaboraviti. Izmeu zbirke ''87 pesama'' i ''Stub seanja'' stoji vremenski raspon od godinu dana u toku kog je Miodrag Pavlovi jo uvek zaokupljen slikom savremenog sveta i poloajem oveka u njemu ali je ta slika modifikovana i sagledana iz razliitih uglova i perspektiva.

Osnovna tema koja opseda Pavlovia jeste ovekova usamljenost, otudjenost, oajanje i strah kao i tema prolaznosti i smrti. Sukob oveka i sveta u Pavlovievoj poeziji je neizbeno tragian ovek je usamljen jer nije nauen da uspostavi dodir sa samim sobom, da se, kako to Popa kaze u pesmi ''Pre igre'' spusti ''na dno svog ponora'' i pogleda ima li ''kukaviijih jaja'' u sebi, samim tim ovek nije u mogunosti da uspostavi kontakt sa spoljnim svetom. Osim, krajnje uopteno posmatrano zajednike teme, ove dve zbirke se razlikuju po kompoziciji, nainu graenja pesnikih slika i strukturi stiha.

Zbirka ''87 pesama'' je podeljena na 3 ciklusa po ritmikom principu.

Prvi ciklus sainjavaju pesme pisane slobodnim stihom (Vihor, Strah, Na smrt jedne koke).

Drugi ciklus obrazuju pesme u prozi (Psalm 1 i Psalm 2).

Trei ciklus su pesme sa rimom (Madrigali za nju).

''Stub seanja'' je podeljen na dva ciklusa bez imena,oznaena rimskim brojem. Nain na koji Pavlovi gradi pesnike slike u zbirci ''87 pesama'' mada nije dosledno i apsolutno sproveden kroz svaku pesmu moe se opisati kao smenjivanje pesnike slike sa pesnikom refleksijom.U ''Stubu seanja'' pesnika slika biva potisnuta na raun pesnike refleksije. Razbijena, fragmentarna slika sveta nije se samo odrazila na pesniku formu ve i na stih. U ''87 pesama'' stih je kratak i koncizan, Pavlovi kao da vodi stenografsku beleku po diktatu straha pa nam vrlo esto saoptava delove stiha ili reenice. U ''Stubu seanja'' stih je dui i manje koncizan a samim tim i manje metaforian, uz to osea se i upliv argona ulice.

''87 pesama'' svojim neobinim, statistikim naslovom sugerie jedno hladno i objektivno vienje sveta oko nas i u nama.''Stub seanja'' je oksimoronski spoj neeg to je stabilno, materijalno, realno i neeg to je irealno, apstraktno, nematerijalno. Dakle, Pavlovi neto imaterijalno eli da uini trajnim. Tako se njegova poezija pojavljuje kao ''stub seanja'' koji pamti, sea se i upozorava. Svet o kome Pavlovi peva u ''87 pesama'' je svet pomerenih dimenzija. To je jedna haotina i halucinantna tvorevina u kojoj, kako nam je saopteno u pesmi ''Lopovi'' stvari prilaze i gledaju nas agresivno, svako nosi bi u ruci a zidovi pretei ute. U pesmi ''Na smrt jedne koke'' okira slika zaklane ivotinje nad WC-oljom. Njenim perjem ljudi e puniti svoje jastuke pa nije ni udo to im snovi zlokobno kripe. Smena pesnike slike sa pesnikom refleksijom najreprezentativnija je u prvoj pesmi iz zbirke ''Vihor''. Prvi stih:''Probudim se'', je opaanje oveka, lirskog subjekta o sopstvenom stanju, budan je i spreman da ulno opazi svet oko sebe. Sledei stih je slika sveta u raspadanju: nad krevetom je oluja, zrele vinje padaju u blato, ene zapomau u amcu, vihor davi mrtvace. Opaajui sliku sveta lirski subjekat je doivljava i oblikuje aktivirajui svoje iskustvo, a opaeno oblikuje rezigniranu misao na kraju: ''Uskoro o tome nita se nee znati.'' Prethodnim slikama sveta u rasulu kontrastira ljudska ravnodunost i zaborav. Pesma u prozi, Psalm 1 iznenauje spojem nespojivog psalm je tradicionalni hrianski anr, pesma ili himna koja slavi boga ali je sadraj Pavlovievog psalma saobraen modernom pesnikom senzibilitetu. Psalm 1 aludira na Hristovu propoved na Gori iz jevanjelja po Mateju, na samu osnovu hrianskog uenja. Svaka taka Psalma, a ima ih 7, poinje anaforskim blagosiljanjem. Blagosiljaju se oni istog i nevinog srca u ijim glavama nije jazbina skrivenih zveri, oni koji umeju pomilovati cvet lale a da mu ne obore latice, a potom sledi ironian obrt, njih e Gospod ostaviti da ive u venom mraku sa mrtvoroenom decom, dakle, u Limbu, samom predvorju Pakla. U Pavlovievoj viziji sveta u rasulu misao o smrti i prolaznosti je esta ali je stav prema smrti kao konanom nestanku ljudskog bia zapanjujue ravnoduan. U pesmi ''Rekvijem'' smrt se konstatuje kao uobiajena pojava bez emocija:''Ovoga puta umro je neko blizu.'' Ravnodunost je sugerisana slikom prijatnog odmora posle ruka, deak mirno sedi i jede groe. Ravnoduno je i nebo, zatvoreno. Na kraju pasivan zakljuak svet je laki za jedan ljudski mozak. Dok se u zbirci ''87 pesama'' smrt pasivno konstatuje, a ovek se ravnoduno predaje sudbini, u ''Stubu seanja'' dominira neto izmenjen odnos lirskog subjekta. U pesmi ''Rekvijem'' (87 pesama) pesnik poruuje ne opratajmo se odlazei u smrt jer je to smeno i pogrdno, dok e u pesmi ''Opelo'' (Stub seanja) poginuli pesnik lirski subjekat pitati:''Kome da kaem zbogom?'' Smrt je neoboriva mera ljudskog trajanja, pri tome lirski subjekat zauzima aktivan ak prkosan stav ali ne prema smrt, nju ne moemo pobediti, ve prema ivotu. Iako ide pod crni svod da ''die truljenje'' u drutvu podzemnih ptica i bezazlenih ljudodera, pesnik hoe da se oprosti, da ode upamen. U pesmi ''Varijacije o lobanji II'' provocirajui ivotnu pasivnost okruenja pesnik afirmie smrt i kae:''Kad moja glava postane lobanja nema demona koji e je nadjaati.'' Meutim, nisu sve pesme iz zbirke ''Stub seanja'' obojene istim, mranim bojama. Postoje i one koje donose manje dramatinu sliku savremenog grada a sve to kombinovano sa motivom ljubavi. Takve su pesme ''Odbrana naeg grada I, II''. Lirski subjekat se obraa voljenoj eni u nimalo romantinom ambijentu, kafanskom, uz au piva. On joj kae ako voli njega ona mora voleti i njegov nesavreni grad. Atmosfera grada je vrlo plastino doarana: u tom gradu ulice nisu poploane zvezdama ve ih okruuju ''dobro odevene'' zgrade i ''goludravi'' kuerci, tu je i subotnja guzva na eleznikoj stanici sa otunim mirisom ljudskih tela. Opisani su i sutereni u kojima ljudi ive, tavani u kojima se na promaji sui ve, trolejbusi, pekare, uline lampe, nazivi firmi Centroprom, Komgrap, Navip ili nazivi kafana Tri eira, Tri jelena. Pavlovi ne dozvoljava da sumorna vizija sveta ostane dominantna u njegovoj poeziji. Zato se zbirka ''87 pesama'' zavrava pesmom ''Treba pronai nadu'', a u ''Stubu seanja'' nadu e zameniti krik bunta i razum. U pesmi ''Krik treba ponoviti II'' on smatra da krik bunta i prkosa ima snagu da menja i treba ga ponoviti slabim i jakim, bezbrinim i samopouzdanim, naivnim i laljivim. U pesmi ''Krik treba ponoviti IV'' on se molitvenim tonom obraa iskri razuma koja mora prodreti u budunost i omoguiti pobedu istinskim ljudskim vrednostima.

Velika Skitija, 1969. etvrta po redu Pavlovieva zbirka pesama, ''Mleko iskoni'' iz 1962. najavila je ostvarenje jednog krupnog i ambicioznog pesnikog plana koji e biti realizovan u etiri naredne zbirke: Velika Skitija, 1969, Nova Skitija,1970, Hododarje i Svetli i tamni praznici, 1971. Ovih pet, u celinu povezanih zbirki geografski se odnose na podruje od Srbije i Balkana, pokrivajui ceo evropski kontinent sve do zapadne obale Azije. Vremenski, te pesme polazei od dananjih dana seu do helenskih i i biblijskih vremena. U ''Velikim Skitijima'' Pavlovi peva srpsku nacinalnu istoriju od maglovitih seanja na prva slovenska plemena preko srednjeg veka do dananjih dana. U pesmi ''Sloveni pod Parnasom'' opevane su seobe starih Slovena. To je jo uvek paganski i nomadski narod, od bezverja pijan, divlji, snagom zelen. Oni ''mramoru grizu bedra'' i spavaju kraj ''premlaenih kipova''. Slinu pesniku sliku, nomadskih naroda koji nasleuju jednu veliku kulturu i tradiciju, prepoznajemo u potonjoj poeziji Ivana V. Lalia, u pesmi ''De administrando imperio''. Ljudi od ''mokre gline'' tek ispiljeni iz sopstvenog neznanja postaju naslednici kulture iju veliinu ne poimaju. Ali usvajanje takvih kulturnih vrednosti, makar bilo i fragmentarno odenue golotinju naeg neznanja ''ko brezu s prolea lie''. ''Epitaf slovenskog prapesnika'' u naslovu nosi anrovsku odrednicu. Epitaf je natpis nad nadgrobnom spomeniku koji saeto opisuje pokojnikove osobine, zasluge, elje ili smrt. Tako slovenski prapesnik govori o svojoj traginoj sudbini. Kao paganina, pripadnici nove vere ga proglasie otpadnikom i vragom. Stare molitve rastrzae da bi nova crkva bila postojanija. On, paganin, ne veruje u novog boga i nee mu ii na istinu, ''na hladno reeto venosti''. U njegovoj paganskoj ''rupagi'' osea se kao runom ogrnut i zatien. Pesma ''Lov'' ima narativnu, folklornomitsku osnovu, opisuje dva brata u lovu. Jedan od brae, utljiviji, razume nemuti govor ivotinja koje sreu. Meutim, odabir ivotinja nije sluajan. Najpre sreu vuka, vrhovno slovensko bozanstvo koje je u savremenu poeziju vratio najpre Rastko Petrovi a potom i Vasko Popa. Vuk im govori o bratstvu, osnovi na kojoj poiva jedinstvo opora plemena. Zatim sreu medveda, medved je mitski ekvivalent oveku, on im govori o pravdi. Vepar im se obraa glasom predaka, a ptice su im sestre. Kada se lovci vrate u selo praznih ruku nailaze na podsmeh ba kao u Radovievoj pesmi ''Veslai''. Mitska situacija se izvre na svoje groteskno nalije. Jedino uz njih ostadoe konji. U srpskoj narodnoj religiji konj ima osobine bia prirode i bia kulture, on pripada svetu oveka. Dakle, oni koji ne prepoznadoe istinske vrednosti u glasu predaka koji ih opominju na bratstvo, pravdu, ovenost ne pripadaju svetu kulture ve i dalje ive u mraku neznanja kao divlje horde. Pavlovieve pesme koje govore o naem srednjem veku kao centralnu temu imaju Kosovo, kosovski boj, kneevu veeru,sudbinu carstva posle kosovske propasti. U pesmi ''Govor kneev uoi bitke'' Pavlovi oivljava jedan od najpotresnijih momenata nae epske istorije. Kneeva kletva u narodnoj tradiciji upuena svakom ko se ne odazove na poziv cara i carstva ovde je uperena na istoriju, na neumitni rvanj sudbine koji nas nee mimoii. Kosovo je polje gde su nam ''kosovi kosidbu spremili''. Kao i Popa u pesmi ''Kosovo polje'' (Uspravna zemlja) i Pavlovi toponim Kosovo povezuje sa pticom kosom koja je ovde ptica zloslutnica. U traginom momentu za srpstvo knez je sam i kao u kakvoj ekspirovoj tragediji on osea pritisak sudbine, sluti neminovni poraz, spoznaje sopstvenu nemo i uzvikuje: ''Zalud me carem zovu kad mi velike moi nisu date!'' Pesma ''Razgovor na bojnom polju'' je tragini epilog kneevog monologa. Vojska u neredu srlja da u ''ogledalu handara'' otkrije ''bole rubove tela''. Njihova mrtva tela preobraaju se u ribe. Riba nije sluajno odabran simbol, to je prasimbol hrianskih vernika, nain na koji su oni u poetku skraeno i skriveno beleili Hristovo ime. Te ribe rtve se ne odmaraju u kakvom velikom moru ve podupiru ''tune nam bregove''.

Pesma ''Ki kneeva veze'' aludira na sudbinu kneginje Olivere koja je prisilno udata za sultana Bajazita. U samoi ona se pita da li e moi i morati na svojim nejakim pleima spasavati carstvo, ono to muevi nisu mogli. Ona je kao mitska Prozerpina, ugrabljena od podzemnog cara no njoj nije dato zlato da izveze svoje bolove aluzija na Jefimiju. Njena drama sazeta je u jednu pesniku sliku njena utroba sa podzemljem se sloila. Zato se pita kome li e jutro njene krvi da svane i na kom jeziku. Da li e njena rtva doneti spas Srbima? Da li je to uopte mogue kada njen porod nee biti srpski.

Pesmom ''Jutarnji zapis'' Pavlovi poentira zbirku u celini. Stihom ''Svie'' on podvlai simbolini znaaj jedne situacije. Poput Pope u ''Uspravnoj zemlji'' i Pavlovi se vraa sa duhovnog hodoaa. On je onaj koji ide po vodu na izvor znanja i mudrosti. Ta samospoznaja otvara mogunost daljeg prenoenja nauenog i zato on kaze : ''Radujem se veoma.''

3. Stevan RaikovicGovorei o prvoj, posleratnoj generaciji pesnika u svom eseju ''Istorija i poezija'', Sveta Luki jedino istie vrednost i znaaj poezije Stevana Raikovia. Dok su njegovi savremenici,pripadnici generacije ''kubikaa'' i ''prugaa'' puni entuzijazma pevali o naprednim politikim idejama, borbi, herojima i znakama, Raikovi je bio jedan od retkih pesnika koji u formalnom zavretku II svetskog rata nije video poetak trajnog i venog mira. Jeza ratnih zbivanja i nesavrenstvo savremene epohe okrenuli su Raikovieva pesnika interesovanja prirodi kao jedinom autentinom i samosvojnom svetu. Njegove osnovne teme/motivi postaju priroda, odnos pesnika i pesme i neizbena bliskost poezije i smrti. U Raikovievoj poeziji sreemo i opsesivne lekseme simbole, slino potonjoj Miljkovievoj opsednutosti, kao to su vitmenovski motiv trave, kamen, drvo, ptica. Veina ovih simbola ima mogunost multiplikacije tako drvo moe biti simbol mira i tiine ali i simbol raspadanja, oajanja i smrti. Kamen je simbol utanja i tiine ali i simbol poezije i njene trajnosti. Raikovi jeste osoben pesnik i to ne samo u vreme kada se pojavljuje u moru minornih posleratnih pesnika ve i kasnije. On je stvorio osobenu intimistiku liriku u kojoj je priroda pretoena u pesniku sliku samo materijalni okvir za sutinu koja se namerava iskazati. Iako najizrazitiji lirik, Raikovi, poput Pope ili Pavlovia peva o savremenom gradu levijantanu. U pesmi ''Balkon'' iz zbirke ''Balada u predveerje'' iz 1955. iz neobino izabrane perspektive, odozgo, sa balkona lirski subjekat gleda sumorni gradski pejza: zatvorene kocke, kvadratnu svetlost, zdepasto drvo. U takvom okruenju ovek jedino eli da pobegne, da uzleti kao mitski Ikar, meutim, sloboda je nedohvatna i on samo nemono stee hladnu ogradu balkona.

U svojo najcelovitijoj zbirci iz 1963. ''Kamena uspavanka'' Raikovi grad naziva ''usnulim kavezom'' u kome zveri i ljudi nou sklapaju savez. Naa srca i um postaju dungla u kojoj se bore lav i slavuj, a naa dua je puna majmuna i zmija. Zato pesnik vapi za tiinom kao u sonetu ''Kamena uspavanka''. Metafora u naslovu u svom oksimoronskom spoju sadri tiinu i pesmu koja vodi u san, dakle ''kamena uspavanka'' je utanje sliveno u pesmu, lirska slika tiine kojoj kontrastira apokaliptina slika savremenog sveta (crna vode u beliastoj peni i most izvijen nad ambisom).

Raikovi se u ovoj pesmi dosledno dri stroge forme soneta kako po broju strofa tako i po broju stihova u strofama, ali je sasvim neoekivano a pri tome kompoziciono motivisano, naruio tradicionalni raspored rime. Od ukupno 14 stihova, 13 ima istu tzv. nagomilanu rimu (zaneseni, zateeni, u seni,). Samo 13 ti stih razbija ovo monotono ponavljanje i glasi: ''Izgovori tiho ovo ime ''.U prethodnom 12 om stihu pesnik se obraa ptici i kae mom liku se okreni, izgovori moje ime i skameni se. Dakle, pesnik i pesma dobijaju naglaeno mesto u sumornom savremenom kovitlacu.

Da nije uvek tako pokazuje pesma ''Kud potonu Pek''.Motiv naruene ravnotee u prirodi sjedinjen je s motivom pesme i pesnika. Pek, reka pesnikovog detinjstva, postala je kanal otpadnih voda, njeno dno je beznae, rana u prirodi a pesnikove rei upozorenja prazno zvee jer ih niko ne uje. Pek je mrtav a sa njim i ovaj vek.

Pesma je ispevana u formi soneta sa izrazito kratkim stihom, najdui stih ima 7 slogova. Ritam pesme je grcav, isprekidan zbog este upotrebe znaka pitanja i delova stiha koji stoje u zagradi. Ceo pesniki izraz je sveden i minimalizovan i tako doveden u sklad sa izabranim motivom.

U ''Umornoj pesmi'' slutnja bliske smrti, jer pesnik kae:''Blizu je praznina i rub se pribliuje'', donosi opet sumnju u svrhu pisanja poezije. Pesma ne lei nikog i rei iskazane u uvo sveta vetar nerazumevanja vraa izvoru. Svet je gluv, a pesnik nemoan. Godine 1970. pojavie se ''Zapis o Crnom Vladimiru'', delo jedinstveno ne samo u Raikovievom pesnikom opusu ve i u naoj savremenoj poeziji.

Pokuavajui da pronae adekvatnu anrovsku odrednicu, Aleksandar Jovanovi se dvoumio izmeu pesnike zbirke, ciklusa ili poeme. Zapis se sastoji od uvodnog teksta u prozi ''Umesto fusnote'' i izvodnog ''Bez epiloga'' izmeu kojih stoji 10 pesama. U okvirima se daje osnovna pesnika situacija. Pesnik lei u bolnici i na molbu bolesnog Ciganina Vladimira Puria iz Sopota poinje da pie pesmu. Na ovaj nain oivljena je i u seanje vraen jedan davni odnos izmeu pesnika, umetnika i naruioca umetnikog dela. S tom razlikom to se ovom naruiocu uri da dok jo moe da bei od smrti vidi, uje i proita bar neki stih. Vladimir eli pesmu jer veruje da je pesma lek. Ovom verom on oivljava veru u magijsku funkciju rei, rei koja bajalaki lei kao trava ili kao voda. Kad pesnik upita Vladimira kako i zato se toliko razboleo, Vladimir kae mnogo je radio, kosio i nou. Na ovom mestu Vladimir se pojavljuje kao junak tragedije svestan svog sudbinskog prestupa i kazne koju ona povlai sa sobom. Ovde nije re o radu u nedozvoljeno vreme, o ogreenju o obiaj ve o neprimerenom ubrzanju ivota, o intenzitetu koji sagoreva i ubrzano troi ivot u nama, o grehu prolaska kroz ivot a da ga nismo ni osetili.

Glavna tema poeme, bar naizgled, bi bila bolovanje Vladimira Puria. Ta tema se varira kroz svih 10 pesama a najdoslovnije u 6. pesmi koja jedina nosi klasian naslov ''Pesma o bolovanju Vladimira Puria''. Ova pesma jedina ima optimistiki kraj:''Kosie crni Vladimire. Evo. Nisam ti zalud radi leka pevo.'' Kako nas pesnik obavetava u fusnoti ovo je jedina pesma koju je Vladimir proitao.

U ostalim pesmama zapae se otklon od glavne teme. Pesnik se u stvari vraa sebi i samom inu poetskog stvaranja. Sluajni susret u bolnici pretvorio se u izuzetno znaajno i duboko sueljavanje sa samim sobom. Vladimirova pesma da pesma lei, oteava posao pesniku. On sumnja u svoju sposobnost da ispuni Vladirovo oekivanje, posebno brine zbog forme. Ovu dilemu, dilemu oko forme, Vladimir e reiti neka bude kao kad je Branko Radievi umirao.

Za razliku od Vladimira pesnik zna da re ne moe da lei i o tome govori pesma broj 5. Sluajno odabrana re nema magijsku funkciju i mo i zato on traga za tajnom, pa se tako i njegov zapis o vidljivom i ovostranom pretvara u zapis o nevidljivom i onostranom. Okretanje onostranom najupeatljivije je u 8. pesmi ''Varijacije'' .U 4 celine razliitog obima opis se kree od idiline letnje veeri do tamne ponoi ispunjene strepnjom i iekivanjem. Atmosfera je puna slutnji i nagovetaja: vajati kripe, pucaju grede, daske odjeu. Ali ovo nije no strave ve no udesa kada oni s one strane prelaze granicu izmeu ovog i onog sveta gonjeni udnjom za ivotom. Dakle, svrha poezije, po Raikoviu, nije da lei, ona nema tu magijsku mo ve je njena svrha da se suprostavi smrti uvajui ono to je prolo. Samo u pesnikovoj viziji ovaj i onaj svet su otvoreni za meusobne kontakte. Poezija i njen svet postoje da ono to je prolo ne bi bilo izgubljeno zauvek. Raikovi je ''Varijacije'' ispevao u 8-ercu, stihu koji se pokazao pogodan za poeziju koja peva o tajanstvu. Istim stihom ispevana je Duieva ''Mea'' pesma koja govori o doticaju ovostranog i onostranog. U ''Varijacijama'' pesnik i njegov lirski subjekat su se poistovetili. Pomou svog junaka pesnik je uspeo da spozna sebe i sagleda svoj lik sveden na ono to jednom mora biti. Posle spoznaje o crnoj noi kao domina sa jednom belom takom u njoj, pesnik je dosegao granicu i vie nema kud, zato se zapis zavrava tako naglo i brzo. Meutim, izvodni tekst ''Bez epiloga'' ostavlja traak nade. Zahvaljujui njemu zapis ostaje nedovreno i otvoreno delo. Pesnik je izaao iz bolnice i nikada se nije vratio da se raspita o Vladimirovoj sudbini. Ovaj postupak je dvostruko motivisan: psiholoki, pesnik ne eli da sazna istinu o Vladimirovom kraju i poetski, poezija ne trpi konana reenja. Sudbina Vladimira Puria sasvim je izvesna u van knjievnom svetu ali je u pesnikom ostavljena da lebdi izmeu onog to je moralo da se dogodi i odbijanja pesme da to imenuje.

Mihailo Lali ''Lelejska gora''

U intervjuu koji je dao ''Subotikim novinama'', 1981. Lali je govorio o genezi njegovog sigurno najboljeg romana ''Lelejske gore''. Naime, i Lali se, kao i njegov potonji junak, Lado Tajovi, 1942. naao sam u nenaklonjenom bespuu crnogorskih planina. U samoi vodio je dnevnik koji je potom spalio. Godine 1957.doao je na ideju da opie krizu u koju je zapao partizanski pokret u leto 1942. te je u seanju obnovio svoj dnevniki zapis i tako je nastala prva verzija ''Lelejske gore'' za koju je Lali dobio nagradu Udruenja knjievnika Srbije. Drugu, preoblikovanu i sadrinski dopunjenu verziju romana Lali je objavio 1962. i za nju dobio Njegoevu i Nolitovu nagradu. Konana, trea verzija romana, pojavila se 1990. u dva izdanja Rad, Beograd i Svjetlost, Sarajevo. Dakle, podsticaj za nastanak romana Lali nalazi u istorijskim injenicama partizanski pokret zapada u krizu, partizani se povlae u planinska bespua severoistone Crne Gore i nastoje da sauvaju ivu glavu stenjeni izmeu okupatora s jedne i domaih izdajnika sa druge strane. Ako se za trenutak zanemare istorijski fakti ili bar shvate kao sekundarni, kao dekor potonjih zbivanja, Laliev roman za temu ima samou i oveka koji se bori sa samoom. Samoa je test za moralnu i egzistencijalnu osnovu ljudskog bia. ovek, usmeren iskljuivo na sebe silazi, kako bi to Vasko Popa rekao ''na dno svog ponora'' da vidi ima li ''kukaviijih jaja''. Laliev roman je roman lika, u fabularnom jezgru romana je jedan ovek, Lado Tajovi i njegov ivot u toku leta 1942. Roman je ispripovedan u JA-formi, dakle, protagonista je ujedno i pripoveda. Ovakav nain pripovedanja ukida svaku distancu, vremensku, prostornu ili delatnu izmeu junaka i itaoca i ujedno se ostvaruje iluzija da se sve ispripovedano deava upravo ovde i sad, pred itaoevim oima. Takvo prianje, bez posrednika, deluje kao dramatina ispovest. Laliev roman je i kompoziciono sklopljen da ostavlja utisak drame u 5 inova. Roman ima 5 glava (Bee tama, Sam, S avolom, avo lino, Proe leto) podeljenih na 12 poglavlja priblino istog obima. Prva glava romana zove se ''Magla'' a poslednja ''Iz magle'' te tako otkrivamo kruni princip kompozicije koji je ostvaren i na nivou poglavlja npr. ''Arslan-paina godina'' i ''Proe godina Arslan paina'' svojim naslovom ali i problemom koji variraju zatvaraju jednu celinu u romanu. Prva glava romana prikazuje partizansku grupu koja se dezintegrie, dok poslednja glava romana donosi sliku grupe koja se ponovo okuplja i integrie. Druga, trea i etvrta glava romana opisuju samovanje Lada Tajovia. Lali je pred sobom imao stvaralaki izazov kako da roman koji za temu ima samou uini zanimljivim i dinaminim, kako da odrzi itaoevu paznju? Potencijalnu jednolikost i monotoniju Lali je najpre izbegao smenom dinaminih i statinih junakovih pozicija. Dinamine podrazumevaju junakovo budno miljenje i aktivno delanje a statine njegove snove, buncanja i halucinacije. Meutim, ini se da je monotonija najbolje izbegnuta uvoenjem motiva avola. avo se pominje u toponimima na poetku romana avolja sofra ili avolja esma, atmosfera crnogorskih planina je savrena pozornica za pojavu avola-magla sve pretvara u paklene prikaze i sobom donosi smrad trulei i raspadanja. Drvee lii na kosture a ispranjeno korito Lima na grob kog je napustio nekakav vampir. Postepeno uvoen u roman, motiv avola e ubrzo dominirati romanom u celini.

Od druge glave romana Lado Tajovi je sam. Pomalo je ironina situacija u kojoj se Tajovi naao u prvoj glavi.Naime, partizanska grupica Lado, Ivan i Vasilj se sreu sa Nikom Sajkovim. Niko je sve do tada bio sam i jedino se na samou i ali. Lado tada pomalo nadmeno pomilja da njemu samoa ne bi smetala, samoa je prirodno stanje, sami smo se rodili, sami emo i umreti. Meutim, upravo e Niko Sajkov biti prva prikaza iz pakla koju e Lado ugledati u svojim halucinantnim vizijama. Gria savesti opomenue ga na oveka kog su i pored svih molbi ostavili samog i naputenog. Takoe je u prvu glavu smetena jo jedna paradigmatina situacija koja e svoj epilog dobiti na kraju romana. Ladova grupica u umi nabasa na Jaku, takodje partizana. Lado sa gaenjem gleda na ovu udovinu robinzonsku pojavu koja je sve ivotne potrebe svela na potrebe stomaka a nekad je i pesme pisao. Meutim, na kraju romana isti taj Jaka nee moi da prepozna preobraeni Ladov lik. Lado u Jakinom pogledu sve ee opaa prekor i osudu i zato e opsesivno poeti da posmatra meko mesto ispod Jakinog grla-ubio bi ga.

Moralno opadanje Lada Tajovia poinje od druge glave, tanije od poglavlja ''Samoa je sam protiv svega''. Nakon susreta sa prikazom iz pakla sopstvene podsvesti Lado odluuje da e radije krasti nego to e dozvoliti da poludi i preda se kao Niko Sajkov. U svojoj svesti Lado je sada hajduk, ak e i ibuk sebi napraviti, ukrao je od seoskog uitelja duvan i hranu, loi vatru na vrh brda da ga svi vide, ide sredinom puta, ne krije se i izaziva.U razgovoru sa Taslaem, seljaninom i drvoseom, dobie najbolji savet-potenje je loa roba koju uvaljuju kao nevestu s manom. Vreme je rata i sve je dozvoljeno. Usamljenom Ladu ceo svet se pretvorio u neveru i zaveru. Na kraju druge glave javie se ''avolova ljubavnica'', zmija koju Lado ubija da bi dokazao sebi da i on moe da ubije iz zadovoljstva.

U treoj glavi Lado odluuje da proda duu avolu. Ovaj postupak je koliko svestan toliko i nesvesno motivisan, Lado je na poetku romana itao ''Fausta'', a sada se setio nekog popa Zavie Vukovia koji je 40 dana dozivao avola te se i on osmeli da pozove ''domaina''. Za razliku od Fausta, Lado duu ne prodaje zarad apsolutnog znanja ve to mu smeta, osea jo uvek saaljenje kad ubija a i hteo bi da mu avo daruje mono oruje kojim bi pobedio sve nesavrenosti ovoga sveta. avo ga, meutim, ui da su svi pobednici isti ako ne i gori od prethodnika i da svetom vlada zakon jai-tlai. Potom Lado kree u razbojnitva-opljakae kuu Boja Mumla, osetie potrebu za enom i nee prezati da uzme tuu, ubie Nedinog svekra Kostu Ameriku, opljakae i istui ratnu profiterku Miklju, plaie seljane priom o kapetanu avolu. Na kraju avo ga izaziva, kockae se i ko izgubi napustie vrletni lelejski predeo. Meutim, Lado se podsmeva avolu optuujui ga da je staromodan, on je taj koji e ostati u ovim planinama i biti gori od crnog avola.U svetu koji je izgubio celovitost i koherentnost sve stvari pa i bia se izvru na svoje nalije. Moralni i idejni istunac, Lado Tajovi, otkrio je tokom lelejskog iskuenja pragmatiara u sebi i oveka kome je svoja koa najsvetija zastava. Dobrica osi KoreniGodine 1954. Dobrica osi je objavio svoj drugi roman (''Daleko je sunce'', 1951.),''Korene'' za koji je dobio NIN-ovu nagradu. Po reima autora,''Koreni'' su traganje za naim moralnim, duhovnim i emotivnim korenima. Roman je zamiljen i izveden kao moderan kako po tematici koju obrauje tako i po knjievno-umetnikim postupcima kojima se osi sluio. Kompozicija romana je jednostavna 4 glave omeene prologom i epilogom. Sve 4 glave poreane su hronoloki ali dogaaji opisani unutar svake glave ne poznaju hronologiju. osi razbija grau romana stalno je u svesti likova pomerajui od sadanjosti ka prolosti i od prolosti ka sadanjosti sa sloenim preplitanjem asocijacija. Neki prouavaoci osievog romana, kao npr. Vukain Stanisavljevi, bili su skloni da u ovom osievom postupku otkriju prilagodjenu i manje hermetinu tehniku toka svesti. Drugi su, poput Ljubie Jeremia u osievoj pripovedakoj tehnici ukazivali na postojanje umnogostruenih subjektivnih perspektiva koje su uokvirene priom polumitske linosti iz prologa i epiloga, starca Nikole. Traganje za naim korenima osi je, naizgled, poeo od XIX veka, istorijski i ekonomsko-politiki prelomnog razdoblja za Srbiju. To je vreme raspadanja patrijarhalnog drutva i vrednosti na kojima je takvo drutvo poivalo i poetak evropeizacije Srbije. Meutim, svest osievih junaka nije se oslobodila prolosti, te tako u romanu razlikujemo tri epohe i tri generacije.Prva epoha opisuje, dodue fragmentarno jer u pitanju su reminiscencije, Karaorevu, ustaniku Srbiju. Pria se o zbegovima, zgaritima, nabijanju na kolje, jataganima i soframa na kojima se zarezima beleio broj pobijenih turskih glava. Ova Srbija ivi u svesti starog Aima Katia i starca Nikole a njeni akteri su Kata, Aimova majka, njen prvi mu Vasilije,njen drugi mu i Aimov otac Luka Doljak i Nikolini roditelji.Druga epoha govori o socijalnom raslojavanju sela, politikim borbama i trvenjima. To je vreme u kojem svojina postaje kult za koji treba iveti a politika i politike stranke nain da se steeno uvea i sauva. Ovoj generaciji pripadaju Aim Kati, Stevan adjevi, profesor Andra i starac Nikola.Trea epoha je sam osvit XX veka i pokuaj buenja Srbije iz mrtvila i apatije kao posledica politike obespravljenosti i despotije. Ovoj generaciji pripadaju Aimovi sinovi,ore i Vukain, snaha Simka i sluga Tola Dai.Meutim, srpska ekonomsko-politika stvarnost posluila je samo kao dekor, pozadina, neto to junake pokree na akciju i redovno ih dovodi u sukob. Ono to oblikuje svest i svet osievih junaka jeste srpsko nacionalno naslee, mit i legenda. osi se u ''Korenima'' obraunava sa srpskim nacionalnim mitom kao to je mit o Srbiji XIX veka kao zemlji blagostanja i demokratije, mit o kolenoviima, mit o uroenoj plodnosti srpskog mukarca, mit o naprednosti srpskog seljaka. osi se upustio u njemu svojstvenu mitomahiju mnogo drugaiju , manje duhovitu i zabavnu od mitomahije Borisava Pekia ali jednako delotvornu.Svest osievih junaka odreena je i problemima kolektivne i individualne psihologije kao to su problem ili kompleks inferiornosti, ljubomore, impotencije, preranog truljenja porodinog stabla.Lik Aima Katia oblikovan je kao lik porodinog despota koji pati od kompleksa inferiornosti. Svaki Aimov postupak, a posebno u javnom i politikom ivotu, iniciran je potrebom za samopotvrivanjem. Aimov cilj je postizanje nekakvog podviga koji bi iz seanja ljudi izbrisao njegovo sramno poreklo. Zato Aim govori Vukainu da zaboravi na Luku Doljaka jer od njega, Aima, poinju Katii, on je njihov koren i stablo. S druge strane Aimovo ponaanje motivisano je i sveu o izuzetnosti srpskog naroda posebno, to je paradoksalno s obzirom da dolazi od Aima, na etikom planu. Kada poalje sina na Sorbonu Aim eli da tako sazna ta misli i kuda se kree ta Evropa a pri tome nita od evropskih kulturnih vrednosti ne sme biti asimilovano u srpski nacionalni korpus.Aim Kati je olienje svog doba. On je pustahija koji iz obesti i prkosa die bune i koji pri tome udi za vlau. Aim je naslednik imanja koje je prethodna generacija osvojila na krv i no a koje je on sauvao i uveao politikim spletkama i intrigama. On je tipian gazda-kolenovi koji udi za mukim naslednikom kao zalogom sopstvenog trajanja. Njegova nesrea je u tome to ga nasledjuje impotentna kukavica i apolitian evropejac.Starac Nikola sluga, rudar, bundzija, politiki hajduk ima specifian poloaj u romanu.On je rezoner, onaj koji sve vidi i sve uje, koji u sve pronie i dela iz duboke podrumske tame. U Nikoli i dalje,mada na dnu njegovog moralnog bia egzistiraju hajduke vrline, meutim, tako zamiljen i do kraja ostvaren Nikola bi pre bio anahronizam nego izuzetan romaneskni lik. I u njemu je osi sproveo postupak degradacije jedne mitske vrednosti. Hajduk iz vremena Turaka u obrenovievskoj Srbiji i Aimovoj sluzbi postaje politiki hajduk, orudje kojim se uklanjaju politiki protivnici i neistomiljenici. Degradacija Nikolinog mitskog bia pokrenuta je na Aimovu inicijativu. Naime, Aim, sasvim apsurdno, smatra da uva srpske nacionalne svetinje tako to alje Nikolu da ubija njegove neistomiljenike.Mit o uroenoj plodnosti srpskog seljaka u prvi plan izbacuje negaciju tog mita, ora Katia. On je izvrstan trgovac sa izraenim nagonom za posednitvom ali je impotentan. Impotencija pokree itavu lavinu unutranjih bura i previranja koje rezultiraju oseanjem inferiornosti, ljubomorom, potuljenou, sadizmom. Oigledno je da od ora poinje degradacija i gaenje