ВЕЛИКА ГЕОГРАФСКА ОТКРИЋА Људи су крајеве планете на којој живе упознавали поступно током читаве историје. Међутим , »Великим географским открићима« називамо налажење нових поморских путева и континената од стране европских морепловаца, истраживача и освајача у XV и XVI веку. Људи су и раније путовали и са одређеним циљем или случајно стизали у крајеве знатно удаљене од места где су боравили. Ова открића су падала у заборав и нису довела до трајног повезивања различитих цивилизација нити до великих друштвених промена. Како је један историчар рекао: »Није Колумбова заслуга што је стигао у Америку - то је успевало и другима пре њега - него што се оданде вратио.« Велика географска открића створила су предуслове за успостављање сталних веза између удаљених крајева планете. То је био почетак »експанзије Европе«. Европљани су различитим средствима, освајањем, насељавањем, привредним, културним и верским утицајем наметнули своју превласт већем делу света. 1. Теорија и пракса поморства 1.1. Развитак географије – арапски путописци -Птоломеј – Пјер Аји Током Ренесансе људи су почели да живље и слободније посматрају свет око себе и раскидају са научним заблудама и предрасудама прошлих времена. Међутим, научна сазнања нису брзо усвајана од стране већег броја људи. Трговци поморци и други путници су се у незнатној мери служили 1
This document is posted to help you gain knowledge. Please leave a comment to let me know what you think about it! Share it to your friends and learn new things together.
Transcript
ВЕЛИКА ГЕОГРАФСКА ОТКРИЋА
Људи су крајеве планете на којој живе упознавали поступно током читаве
историје. Међутим, »Великим географским открићима« називамо налажење нових
поморских путева и континената од стране европских морепловаца, истраживача и
освајача у XV и XVI веку. Људи су и раније путовали и са одређеним циљем или
случајно стизали у крајеве знатно удаљене од места где су боравили. Ова открића
су падала у заборав и нису довела до трајног повезивања различитих цивилизација
нити до великих друштвених промена. Како је један историчар рекао: »Није
Колумбова заслуга што је стигао у Америку - то је успевало и другима пре њега -
него што се оданде вратио.« Велика географска открића створила су предуслове за
успостављање сталних веза између удаљених крајева планете. То је био почетак
»експанзије Европе«. Европљани су различитим средствима, освајањем,
насељавањем, привредним, културним и верским утицајем наметнули своју
Током Ренесансе људи су почели да живље и слободније посматрају свет
око себе и раскидају са научним заблудама и предрасудама прошлих времена.
Међутим, научна сазнања нису брзо усвајана од стране већег броја људи. Трговци
поморци и други путници су се у незнатној мери служили достигнућима науке.
То је био практичан и конзервативан свет који се није много занимао за
неупотребљива теоријска разматрања и протећи ће доста времена да увиде њихову
неопходност.
Прво питање је: какве су представе о земљи имали учени Европљани на
прагу новог века? Црпели су их, углавном, из два извора. Књига космографа и
географа у којима се слика света темељила на делима насталим још у античко
доба и извештаја путописаца.. У оба случаја пресудан је утицај Арабљана. Они
су овладали знатним делом Средоземља, колевке европске културе, и била су им
добро позната многа дела класичних аутора, између осталих и географа, која у
Европи нису била сачувана.. Арабљани су далеко више путовали од Европљана,
па су код њих путописи били значајан жанр у књижевности. То су чувени
извештаји Масудија, Ибн Хаукала, Ел Бекрија и Ибн Батута. Имена ових писаца
1
била су у Европи углавном непозната. Ипак, њихов утицај осећао се посредно.
Преко чувеног писца Идризија из XII века и норманске Сицилије тековине
арапске науке доспевале су у западну Европу.
Поузданији и применљивији извор података од путписне литературе биле
су географске карте. Чувени су били јеврејски картографи и произвођачи
поморских инструмената са Мајорке. Шпански Јевреји били су иначе посредници
између хришћанског и исламског света. Јевреји са Мајорке имали су врло
развијене трговачке везе са Мароком. Њима су били добро познати и арапски и
европски путописи тако да се овде развила својеврсна картографска школа.
Чувена је Каталонска карта света коју је израдио Абрахам Креск са Мајорке
1375. године. У историји средњовековног поморства важила је као најбоља и
најверодостојнија а сигурно је била најлепше израђена. На њој су били приказани
токови река Нигера и Сенегала које Европљани нису видели. Ова мапа је
извршила велики утицај на португалске поморце. О Азији су Европљани били
боље обавештени. Постојали су извештаји путника попут Путовања Марка Пола,
Џона Мандевила и Одориха из Порденоне. Енглески научник и филозоф Роџер
Бекон био је изванредан познавалац арапске географске традиције. Веровао је (за
разлику од Масудија и његових следбеника) да се Азија и Африка простиру преко
Екватора и да су ти крајеви насељени.
Највећи ауторитети у погледу географије били су у Европи класични
писци, Страбон а пре свега Клаудије Птоломеј, хеленизовани Египћанин који је
живео средином II века нове ере. У то време када је Римско царство досегло своје
крајње границе јавила се потреба за једним потпуним описом Империје која је
обухватало већи део познатог света. Птоломеј није био истраживач нити
оригинални мислилац него вредни компилатор који је у својим списима сабрао сва
до тада позната географска и космографска знања.. Био је наследник дугог низа
грчких географа, математичар и астронома од којих су многи радили у његовом
завичајном граду Александрији. Птоломејева слава почивала је на два рада:
Географији и Астрономији. Астрономија је позната под арабљанским именом
Алмагест што би се могло превести као "Највећи зборник". Књига је међу
Арабљанима била јако распрострањена. Користили су је и практичари и
астролози. Птоломејева слика космоса заснивала се на хелиоцетричном систему.
Алмагест је у XII веку са арапског на латин ски првео Герхард из Кремоне,
поклоник арапске науке који је живео у Толеду. Све док Никола Коперник није
2
извршио револуцију у астрономији ово је била општеприхваћена слика света. На
основу Птоломејеве књиге један Енглез, Џон Холивуд, или Сакробоско, који је
предавао у Паризу саставио је књижицу De Sphaera Mundi (Лопта света). Дело је
више пута штампано. Захваљујући овој књизи међу ученим људима учврстило се
мишљење да је земља округла.
Друго Птоломејево дело, Географија, стигло је у Европу много доцније
што је чудо ако се има у виду значај књиге. Учени Мавар из Сеуте у Северној
Африци, Идризи, који је дуго година живео на двору Рожера II на Сицилији
ослањао се пре свега на Птоломеја при састављању своје сопствене географије
познате Рожерове књиге. Ипак Птоломејева Географија није дошла у Европу
преко Арапа него преко Грка. Рукопис је стигао из Цариграда. Дело је на латински
превео ученик знаментиог Манојла Хрисолариса, Јаков Ангелус. Више пута је
преписивано. Прво штампано издање Географије појавило се 1475. године у
Вићенци, прво издање са картама 1477. године у Болоњи а побољшано у Риму
1478. године.
По Птоломеју земља је била округла. Он ју је изделио на на 360 степени
дужине и ширине и израчунао обим Земље и одредио Екватор. То није било
непознато астролозима. Највећи део књиге представља поптуни опис појединих
места при чему су дате координате где се она налазе. Други део књиге је збирка
географских карата која се састоји од карте света и карата појединих његових
делова. На овим картама су континенти, Африка, Азија, Европа представљени
ширим и краћим него што то јесу. Индија је јако умањена, Цејлон није убележен,
градови и речни токови у Азији нису одговарали стварности. У представљању
средње Африке тежио је да убележи појединости као Месечеве планине, и
извориште Нила и других река из једног језера. Африка је била кратка и спајала се
са Кином тако да је Индијски океан приказан као море окружено копном које је на
истоку и југу било Terra Incognita.1Учени људи били су свесни мањкавости
Птоломејеве представе о свету.
Један од најчувенијих европских географа XV века француски кардинал
Пјер д Аји је у свом познатом делу Imago Mundi (Слика Света) приказао је
Африку као острво а Индијски океан као отворено море. Међутим у следећој
1 ?. Птоломеј је представу о величини земље преузео од Марина из Тира, који је то опет преузео од Посејдонија. Идеја о подели земље на дужину и ширину потицала од Хипарха. Списак имена и места постојао је код Страбона
3
књизи Compendum Cosmographiae учинио је корак назад и прихватио Птоломејеву
слику Африке.
1.2. Бродоградња – врсте бродова
Мада су се у бродоградњи током XV уведене многе новине треба рећи да
бродови на којима су пловили истраживачи нису грађени посебно у ту сврху.
Коришћени су бродови који су се иначе употребљавали у пловидби познатим
морима. То не значи да нису одговарли задатку. Напротив. Постоје две традиције
у градњи бродова: Северноевропска и јужноевропска.
Средоземље није било само у привредном смислу најразвијенији део
Европе него је имало и најдужу традицију у бродоградњи. Она је почивала на
основама постављеним још у антици. Начин градње и врсте бродова били су
условљени пре свега природним условима. Пловидба средоземљем била је
угоднија и мање опасна. Овде није било дуготрајног невремена ни толиких таласа
као на негостољубивом Северном мору. За превоз робе, првенствено житарица,
коришћени су гломазни, чврсто грађени и спори једрењаци. За друге задатке, пре
свега ратовање коришћене су галије.
Галије су биле бродови на весла, ниских бокова.Биле су дуге 40 и више
метара, широке 5 и имале су газ око 2 метра. Задржале су се у употреби на
Средоземљу све до XVII века. Могле су се видети још и у XVIII веку. Највећи
напредак у градњи доживеле су током XIII и XIV века. Њихова предност била је
што су када нема ветра користиле весла. Боље су маневрисале од једрењака што је
долазило до изражаја у ратним операцијама у којима су биле ангажоване целе
флоте. Нису биле погодне за дугу пловидбу пошто је бројне веслаче требало
хранити. Галија од 200 тона имала је око 200 чланова посаде а једрењак исте
тонаже десет пута мање. Због тога су могле су да утоваре мало робе. У случају
невремена, због ниских бокова, нису биле сигурне исто тако су биле
неупотребљиве за пловидбу по Атлантику. Шпанци ће их користити у XVI веку у
Карипском мору. Галије су употребљаване за пренос поште, важних путника, и
драгоцених терета мале запремине. Оне нису играле улогу у географским
открићима.
На Атлантику су се весла ретко уптребљавала. Грађени су робусни широки
бродови високих бокова. За заштиту од нападача су на крми и прамцу имали
подигнуте куле. Постојали су нарочити мајстори који су се тиме бавили. Тај на
први поглед незграпни али веома покретни и чврсти брод звао се коган.
4
Посредници у размени искустава северних и средоземних помораца били су
Баски. На средоземљу су се појавиле караке, једрењаци високих бокова и до 600
тона. Важни бродови истраживача били су каравеле. Настали су мешавином
европских и арапских бродоградитељских традиција. Најчувенији су биле
каравеле које ду градили португалски и андалузијски мајстори. Биле су тежине 60
до 70 дона дуге 25-30 метара и имале посаду од четрдесетак људи. Дно каравеле
било је од трећине равно а крајеви су му били веома уздигнути. Спољна оплата
била је учвршћена обручима. На задњем делу палубе налазила се кула (толда)
изнад које се налазила крмница (толдиља). Предња и задња кула биле су врло
уздигнуте у односу на палубу. Капетанова кабина била је смештена испод
толдиље. Посада је спавала испод куле штитећи се покривачима од кише.
Каравеле су имале три јарбола. На главном се налазило велико четвртасто једро.
Предњи јарбол имао је мање четвртасто једро. На задњем јарболу близу крме,
налазило се латинско, троугласто једро. Биле су лаке и плитког газа што је чинило
да лако маневришу. Због тога су биле поуздане у приобалној пловидби. Пролазиле
су кроз плићаке пуне спрудова, кроз теснаце. Показале су се успешне и у
прекоокеанским путовањима. Постојао је и читав низ међутипова између каравеле
и Караке. То су биле наве. Обично су у истраживачким флотама коришћене и
велике наве и каравеле. Каравеле су обављале извиђање терена пошто су биле
окретније и плићег газа. Касније, током XVI века појавиће се галеони, нешто
издуженији и виткији од здепастих карака.
1.2. Поморци – начин живота на броду – исхрана - болести
Капетани често нису били особе које се разумеју у поморство. Били су
војници или трговци, зависно ос сврхе путовања. Особа која је управљала бродом
био је Shipmaster (Schifmaister), заповедник брода. Он је морао да буде искусан
поморац. Када се пловило утврђеним трговачким путевима био је истовремено и
капетан. Морао је да познаје навигацију. Он и кормилар били су одговорни за
управљање бродом. Виши ранг међу морнарима имали су ностромо или
заповедник палубе и руковалац намирницама. Ностромо је био одговоран за сидро
и једра. Руковалац намирница био је задужен за снабдевање водом, храном,
огревним дрветом, пешчанмим сатовима и слично. Од занатлија су на брод били
укрцавани столар, калафат и бачвар. Столар је на лицу места оправљао оштећења
на броду. Калафат је бринуо о томе да ли брод пропушта воду и затварао таква
5
места кучином и смолом. Заједно са столаром био је задужен за црпке за воду.
Бачвар је бринуо о исправности буради.
Сваки брод није имао кувара него су тај посао обављали “мали” и морнари
нижег ранга. За кување су служила метална бурад у којима се ложила ватра. Брига
о ватри на дрвеним бродовима била је одговорна дужност јер је претила опасност
од пожара. Тек у XVIII веку почели су да се на бродовима праве камени
штедњаци. Храна на броду је била конзервирана на онадашњи начин – сушењем и
усољавањем меса (саламура) и сушењем и кишељењем поврћа. Стално је претила
опасност да се намирнице покваре. Исхрана морнара није била лошија него
исхрана других људи у зимско доба. Њену основу чинили су месо у саламури,
усољене сардине или сарделе или харинге на северу. Када не би било ветра
морнари би се посветили риболову. Место хлеба јео се двопек. У Лисабону је сам
краљ, недалеко од двора, направио пекару која се бавила производњом ове важне
намирнице за морнаре. Неки бродови носили су бурад са брашном које је било
јако засољено како би се заштитило од пацова и црва. На бродове су товарени и
сир, бели и црни лук, сушено повреће, пасуљ и туршија. Сушено воће било је
намењено само официрима.
Вода је увек била велики проблем. После извесног времена, пошто се
чувала у дрвеним бурадима, устајала би се или убуђавила. На путовањима би се
бурад пунила кишницом. Због тога су се носиле велике количине вина. Алкохол је
штитио људе и од цревних болести. На португалским бродовима дневно
следовање вина било је пола литра. Пошто су бурад са водом и вином служила као
баласт када би се испразнила пунила би се морском водом.
Људи су се често разбољевали што је угрожавало не само њих него и
могућност управљања бродом и њихове другове. Најопакија болест био је скорбут
који се добијао због недостатка c витамина. Ово је прихватано као уобичајен
ризик морнарског позива. Иако су многи поморци отприлике знали шта је узрок
болести она није искорењена све до XVIII века. Тада је капетан Кук под претњом
казне присиљавао морнаре да поједу оброк од устајалог киселог купуса. И пре
тога су искуснији поморци попуњавали своје залихе приликом дугих путовања у
тропе воћем, нарочито лимуном. На руку заразама ишла је и велика прљавштина
која је била уобичајена на бродовима. За морнаре нису постојали нужници али је
нешто слично томе прављено у потпалубљу за официре што је био извор заразе.
6
1.4.Управљање бродом – навигација и обална пловидба – портолани и “огледала
мора” – компас, квадрант и астролаб
До XV века бродови Еврпљана нису се отискивали далеко на пучину.
Радило се углавном и приобалној пловидби. У поморству постоје појмови
“навигација” и “лоцовање”. Навигација подразумева управљање бродом ка
одређеној тачки када копно није на видику док је лоцовање пловидба када су
земља или неки други оријентири видљиви.2 Морнари су са ужетом на коме су
били пловци и чворови утврђивали дубину мора и према томе управљали бродом.
То је била вештина којом су морали овладати сви они који су управљали бродом.
Прелаз од “лоцовања” ка “навигацији” по отвореном мору збио се на
прелазу из XV у XVII век. Поморци су се до тада управљали на основу искуства,
познавања обале и пажљивог осматрања. На располагању су им од инструмената
стајали само уже за мерење дубине и примитивни компас.
Постојали су и приручници за поморце: портолани на Средоземљу и
Огледала мора на северозападу Европе. Портолани су били карте обале са
упутствима за обалну пловидбу. Биле су рађене на пергаменту пола метра дугом и
од пола до три четврт метра широком. Линија обале уцртавана је црним мастилом
Већина географских места уписивана је црном а важније луке црвеном бојом,
додаване су и заставице као ознака политичке припадности што је било и
декоративно и корисно. На копну су уцртаване само најважније појединости –
велике реке и планински ланци. Највећи градови били су представљени вињетама.
Опасна места, пешчћани или стеновити спрудово означавани су крстом или
тачком. У XIII веку сабрани су подаци из различитх порталана у један обиман
приручник за обалну пловидбу Compasso da navigare. Упутства су ишла од луке
до луке и обухватала су дубину мора, раздаљине, описе оријентира и опасних
места, плићака, препоруке за упловљавање у поједине луке и сидришта. Подаци су
углавном били врло веродостојни.
Слични приручници звали су се у северној Европи Routier или Огледала
мора, најстарији сачувани потиче из Енглеске са почетка XV века. За разлику од
портолана овде су упутства о оријентирима и курсевима била мање веродостојна и
употребљива. Међутим врло су били тачни подаци о дубини не само у близини
лука него и дуж целе обале. Садрже исто тачне појединости о плими и осеци. У
Средоземљу плима и осека нису биле од толике важности за поморце као на 2 Лоцовање потиче од речи лот или лоз што значи чвор.
7
Атланском океану. Овде су поморци морали да знају тачно време плиме и осеке за
сваку луку. Пошто плима и осека зависе од положаја месеца поморци су могли да
рачунају време плиме и осеке за сваку луку у сваком дану месечеве мене. Имали
су само пешчане часовнике па су се уздали у пажљиво посматрање месечевог
одраза на морској површини.
За оријентацију на отвореном мору коришћени су компас и квадрант.
Квадрант је била једноставна справа за мерење висине и угла северњаче. Да би се
одредио положај брода коришћен је астролаб. Изумео га је Хипарх два века пре
нове ере а усавршио немачки астроном Кенигсберг. Служио је да се измери
положај звезда и њихова удаљеност изнад хоризонта.
2. Узроци великих географских открића
Доласком Турака у XV веку практично су прекинуте везе између Европе и
далеког истока. На старом континенту осећао се недостатак племенитих метала,
злата и сребра. Новац је био веома скуп. Велики део робе за којом је европско
тржиште жудело набављао се са далеког истока. То је углавном била луксузна
роба за којом су потребу осећали племство и богато грађанство.
2. ПОРТУГАЛСКО ОТКРИЋЕ ПУТА ЗА ИНДИЈУ И КОЛОНИЈАЛНА
ЕКСПАНЗИЈА 1414-1520.
2.1 Енрике Морепловац и откривање пута око Африке 1414-1460. - Енрике
Морепловац, принчева младост и освајање Сеуте 1414. године
Почетак португалских открића везује се за принца Енрикеа (Хенрија)
Морепловца. Мада сем кратког похода на Сеуту у северној Африци никада није
пловио заслужио је овај надимак због тога што је окупљао научнике и поморце и
подстицао и финансирао истраживања. Од 1418. до 1460. године, када је Енрике
умро, Португалци су у више експедиција, поступно истражили до тада
непознату афричку обалу и тиме створили предуслове за налажење поморског
пута за Азију.
Енрике Морепловац био је трећи од пет синова португалског краља Жоаоа
(Јована) и Филипе, ћерке Џона Гонта родоначелника енглеске династије
Ланкастер. Филипа је била побожна и учена жена па су Енрике и његова браћа
Дуарте (Едвард) и Педро (Петар) добили добро опште образовање и васпитани су
у строгом католичком духу. Енрике се такође у детињству наслушао занимљивих
источњачких бајки које су будиле маштања о далеким егзотичним крајевима.
8
У Португалу је као и у другим државама Пиринејског полуострва снажно
се осећао витешки дух који је био израз Реконквисте, дугогодишњег крсташког
рата за ослобођење од Мавара. Млади португалски краљевићи су такође желели да
учествују у неком ратном походу и заслуже титулу витеза која се могла добити
само у бици. Подстицао их је и државни ризничар. Мада је, у складу са својом
дужношћу, био штедљив човек, сматрао је да би ратни поход могао донети много
плена и да би био добитак за државну благајну. Неки дворски слуга који је провео
извесно време у муслиманском заробљеништву причао је ризничару о богатству
северноафричке луке Сеуте. Она је била трговачко средиште и гусарско гнездо
смештено на Средоземљу, недалеко од улаза у Гибралтарски мореуз. Према
слугиној причи град се лако могао заузети пошто није био брањен са мора.
Ризничар је сматрао да би поход на Сеуту био уноснији од скупих турнира и гозби
на којима су се забављали млади принчеви и предлагао им је да придобију краља
за ову замисао.
У почетку краљ је одбио и да озбиљно размотри овај план. За суздржаност
је било више разлога. Није веровао у причу да се град може тако лако заузети.
Исто тако, постојала је могућност да се заузимањем Сеуте окористи Кастиља,
моћни сусед који је угрожавао португалску независност. Наиме, опстанак Гранаде
последњег муслиманског упоришта на полуострву зависио је од помоћи и
снабдевања преко Сеуте. Уколико би Сеута пала, Кастиљци би заузели Гранаду,
што су већ дуго желели, и тада би имали одрешене руке да покоре и Португал.
Ипак, крсташки дух је превладао све ове недоумице. Краљ се одлучио да
предузме поход. Прво је одаслан један брод, тобоже у дипломатску мисију, до
Сицилије. Два капетана су добила наређење да се усидре што ближе Сеути,
проуче њена утврђења и бележе све што се дешава у луци. По повратку са овог
извиђања направљена је од пасуља, песка и разних трака макета града коју су
Португалци проучили. Краљ је закључио да би напад са мора имао велике изгледе
на успех.
Почеле су припреме за поход. Сва три краљевића су добила задужења.
Енрикеу, који је тада имао 21 годину пало је у део да организује грађење и
припремање бродова као и прикупљање посаде у северном делу земље са
седиштем у Опорту. Педро је добио сличан задатак на југу. Његов штаб налазио се
у Лисабону. Дуарте је преузео руковођење финансијама и судством. Краљ се
посветио дипломатским припремама.
9
Опремање похода трајало је неколико месеци. У Опорту и Лисабону су
готово сви становници били запослени на прављењу оружја, клању стоке и
конзервирању меса, рибе и других намирница, у бродоградњи или утовару. То
није могло да остане непримећено. Међутим одредиште похода је држано у
највећој тајности и за њега су знали само чланови краљевске куће. Чак и неки
министри су били потпуно необавештени. Португалски непријатељи, хришћанска
Кастиља и муслиманска Гранада су се бринули јер су сматрали да ће они бити
нападнути.
Цела флота од 200 бродова окупила се августа 1414. у Лисабону. Краљица
Филипа се разболела од куге. На самртничкој постељи благословила је поход а
сваком од својих синова даровала је по мач. Умрла је неколико дана пре
испловљавања армаде.
Становници Сеуте нису знали шта им се спрема. Када се у другој половини
августа 1414. португалска флота појавила пред градом били су потпуно
иненађени. Напад је почео 15. августа. После кратке али жестоке борбе прса у
прса лука је освојена. Сва три португалска краљевића показала су се храбро у
окршају. Мачевима које им је даровала мајка произведени су у витезове.
Овај поход означио је почетак португалске експанзија. Све што је видео и
доживео определило је Енрикеа да се посвети истраживању. Муслимански
трговци из Сеуте су редовно слали караване према југу и западу до Гвинеје. Од
њих је Енрике добио значајна обавештења о крајевима Африке који су
Европљанима били потпуно непознати.
2.2. Поморски центар у Кап Сагресу
После повратка са другог путовања у Сеуту Енрике је 1418. године
одлучио да почне систематска и смишљена истраживања. Напустио је живот на
двору. Своје седиште сместио је у близини значајне луке Лагос, на Кап Сагресу,
стеновитом рту који се пружао у правцу Африке. Овде су изграђени тврђава,
опсерваторија и морнарички арсенал. Кап Сагерс је израсто у својеврсни
поморски школски центар. Изучавни су математика, астрономија и географија..
Енрике је бирао и окупљао врсне капетане и крманоше бележио и анализирао
њихова искуства и упознавао их са научним достигнућима и искуствима других
помораца. После овакве обуке су најбољима је поверавано да воде експедиције.
Енрике је упослио и чувеног картографа Жакома са Мајорке који је
убележавао у карте све нове податке до којих су долазили португалски поморци
10
на својим путовањима. О кап Сагресу се не зна много. Португалци су све чували
као највећу државну тајну како се њиховим истраживањима не би окористили
поморци других земаља.
Није до краја разјашњено какве су биле Енрикеове побуде да се посвети
истраживању. Он је био ватрени католик и уз то велики мајстор Христовог
витешког реда што га је обавезивало да ратује против муслимана. Овај положај
омогућавао му је и знатна новчана средства за истраживања. Знао је да су
муслимани одвише јаки а Португалија сувише мала да би могла да их порази у
северној Африци. Намеравао је да им зада ударац негде на рубним удаљеним
деловима исламског света где је одбрана била најслабија. За то су му били
потребни савезници.
У Европи се веровало да су постојале мале хришћанске државе у дубини
Африке и Азије и да су успеле да опстану окружене муслиманима. Од средине XII
па до почетка XIV века колале су приче о тајанственом краљевству "презвитера
Јована" које се налази негде у дубини афричког или азијског копна. Ова заблуда је
полако чилела али име легендарног краља није заборављено. У XВ веку
португалски истраживачи су поново оживели ову причу. Тврдили су да је
презвитер Јован цар Етиопије. Енрике је желео да с њим успостави везу како би
заједнички ратовали против муслимана. Ово је пружало подстицај за тражење
пута око Африке.
Осим крсташког жара Енрике се руководио и жељом да се унапреди
португалска трговина. Очекивао је да би, уколико на обалама Африке постоје
трговачка средишта, тамо могао да јефтино купује робу пошто не би било никога
ко би понудио бољу цену. Као и остали Европљани и Португалци су жудели за
златом и зачинима.
Постоје неки докази, мада не толико поуздани, који указују на то да је
Енрике већ тада разматрао могућност проналажења директног поморског пута за
Исток.
Највећа препрека био је рт Бохадор. То је мали истурени део на обали
данашње шпанске Сахаре само око 250 километара јужно од Канарских острва до
којих се увелико пловило. Међутим сујеверни поморци су о њему испредали
најневероватније приче. Неки су говорили да се тамо простире »Море таме«.
Према другима океан је тамо врио и био сав у пари. Небо зеленило од ројева
комараца.Тврдило се да иза овога рта »није било ни становништва, ни воде, ни
11
дрвећа, ни зеленог растиња, а море је тако плитико да на удаљености од једне лиге
(5-7 км) од обале није дубље од једног хвата. А плиме су тако снажне да сваки
брод који прође поред рта никада неће моћи да се врати.« Отуда и други назив за
ово место рт Нун што значи »нема ничега«. Једно је било истина. Океан је поред
афричке обале био опасан за пловидбу због плићака и пешчаних спрудова. Проћи
ће деценије тог португалски навигатори установе најсигурнији пут: да се отисну
на запад даље од обале и тако плове ка југу.
2.3.Откриће Порто Санта и Мадере 1418-1420. Освајање Канарских и
Азорских острва до 1444. године
Енрикеови капетани нису желели да плове у правцу Бохадора. Радије су
путовали ради трговине и пљачке по Средоземљу. Ипак обављено је неколико
значајних путовања и открића која су чинила одскочну даску за продор ка југу. То
су заузимање три групе острва: Канарских, Азорских и Мадере и Порто Санта.
Ова три архипелага су била позната у Европи већ вековима али су их поморци тек
с времена на време посећивали.
Енрике је 1418. одаслао брод са своја два млада витеза, Жоаом Гонсалвес
де Сарком и Тристаном Вас Теихеиром са налогом да плове ка југу. Требало је
да прођу крај рта Бохадор и плове све док не стигну до Гвинеје. Сарко и Теихеира
нису далеко отпловили. Неповољан ветар скренуо их је са правца. Док су
маневрисали открили су острво Порто Санто. Искрцали су се и утврдили да је
повољно за колонизовање па су се вратили у Португалију да о томе обавесте
Енрикеа.
Принц је био задовољан извештајем. Одмах су упућени први насељеници
на Порто Санто. На несрећу, један од њих је понео скотну зечицу. Зечеви су се
убрзо толико намножили да су уништавали све усеве колонистима. Ови су због
тога морали да напусте Порто Санто и преселе се на Мадеру (тако названу због
великих шума). До 1455. ту су већ никла четири насеља. Због обиља сунца и воде
на Мадери су добро успевали винова лоза и шећерна трска па су насељеници
почели да живе у благостању захваљујући извозу вина и шећера. Због великих
шума продавана је дрвена грађа и израђиван је намештај. Становници су се такође
бавили сејањем пштенице и гајењем стоке.
У време почетка Енрикеових истраживања Шпанци (Кастиља) су већ
полагали право на два Канарска острва најближа афричкој обали: Ланцарот и
Фуертевентуру. Удаљенија острва из ове групе била су неиспитана. Енрике је
12
1425. послао флоту и више од две хиљаде људи и 100 коња да освоје удаљено
Велико канарско острво (Гран Канари) а 1427. послао је другу експедицију са
истим циљем. Оба похода су пропала пошто су војници оскудевали у храни а
становници су се упорно бранили. Ово је озлоједило Кастиљу и она је дражила да
посредује у спору између ње и Португалије око права на Канарска острва. Према
папиној одлуци донетој 1436. године Кастиљци су задржали Ланцарот и
Фуертевентуру а Португалцима су препуштени Велико канарско острво,
Тенерифе, Палма и Гомера. И ова острва су, касније, 1479. миром у Алкасувашу
препуштена Шпанији. Португалија је задржала право на мања удаљена острва
али су и она била значајна за предах и снабдевање помораца на дугим
путовањима.
Не зна се ко је и када открио Азорска острва. Она су као и Мадера била
убележене у чувени Лоренцијан портолан из 1381. године али погрешно. Енрике
је 1431. послао Гонкала Кабрала на запад да их потражи. Због грешке на карти
Кабрал није успео да их нађе. Следеће године је нашао острво Света Марија.
Пошто је чуо да постоји и веће острво у архипелагу Енрике је после дванаест
година Кабрала поново послао на пут када је 1444. откривено острво Свети
Михајло. Азорска острва никада нису имала економски значај као Мадера али је
њихова стратешка важност била огромна. Ту су биле луке у којима су се
заустављали португалски бродови који су пловили са југа Африке. Због правца
ветрова одавде се налакше могло вратити у Португалију.
2. 4. Жил Еанеш и пловидба до рта Бохадор 1434 и Рио де Оро 1436. године
Ипак, преломни догађај било је пловидба поред рта Бохадора. Енрике је
1433. послао једног од својих витезова Жила Еанеша са наређењем да крене
поред афричке обале и отплови што даље ка југу. Еанеш је храбро кренуо али, као
и његови претхондици, није савладао страх да се усуди да плови даље од
Канарских острва. »Еанеш се није понео довољно мудро када је покушао да
оправда неуспех своје мисије страшним недаћама на које су га упозорили други
морепловци. Када је то чуо Енрикеа је најзад издало стрпљење. Заиста се дивим
машти којом су обдарени моји морепловци«. рекао је »када би у овим причама
било и трунке истине, па ма како она била незнатна можда бих и могао да нађем
неко оправдање за Вас. Али ја сам запрепашћен да су Вас могли да убеде морнари
13
који су пловили само до Фландрије и који не умеју да се користе на пучини ни
компасом ни картом.«
Еанеш је поново морао на пут. Обећао је да се неће појавити пред својим
господаром пре него што изврши задатак. Еанеш је успео да оплови Бохадор.
Укотвио се и 1434. искрцао иза самог рта и сакупио неколико биљака »руже Свете
Марије. За овај подвиг је, пошто је припадао нижем племству, произведен за
витеза. Еанеш је закључио да су све приче биле измишљотина и да се туда може
сасвим поуздано пловити. Иако је овим путовањем пређена незнатна раздаљина –
свега 250 км од Канарских острва – оно представља велики помак. Савладан је
страх и разбијена психолошка препрека за даља истраживања. На руку је Енрикеу
ишла и чињеница да је после очеве смрти краљ постао његов старији брат Дуарте.
Он му је доделио »краљевску петину« од дохотка на извоз робе са Мадере. То је
знатно увећало новчана средства за даља путовања.
Нова експедицја је одаслана 1435. године. То су била два брода. Једним је
командовао Алфонсо Гонсалвес Балдаја а другим Жил Еанеш. Отпловили су
400 км даље до рта Бохадор. Вратили су се у Португалију са вестима да су на
копну видели трагове људи и камила. Енрике је 1436. послао Балдају на ново
путовање са задатом да ступи у везу са домороцима или да ухвати неке од њих
како би добили податке о непознатој земљи. Балдаја се искрцао у једном затону
180 км од Бохадора, верујући погрешно да је то ушће неке реке. Послао је двојицу
људи на коњима да истраше околину. Ови су наишли на групу од 19 урођеника.
Напали су их мислећи да имају предност пошто су на коњима. Наоружани
урођеници су пружили отпор па су Балдајини људи једва извукли живу главу и
вратили се необављена посла. Следећег дана је и Балдаја са пратњом дошао на
место сукоба али тамо није никога затекао. Пошто није успео да изврши задатка
који му је дао Енрике се трудио да се некако оправда. У близини његовог брода,
на једном пешчаном спруду лежало је на хиљаде фока. Убио их је што је више
могао и њиховим кожама натоварио брод. Наставио је пловидбу 180 км на југ и
стигао до залива који је касније добио име Рио де Оро (златна река). Није знао да
се налази у непосредној близини области богате златом коју су редовно
посећивали арапски каравани. Вратио се у Португалију.
2.4.Неуспели рат са Маврима и прекид истраживања 1436-1441; Путовања
Нуња Тристаоа 1441-1445. - пловидба до рта Бланк и Аргуима; почетак
трговине робљем
14
Наредне четири године експедиције нису слане. Енрикеов најмлађи брат
Фернандо је у нестрпљењу да стекне звање витеза на бојном пољу је наговорио
краља Дуартеа да предузму напад на Мароканску луку Тангер. То је било
утврђење седамдесетак километара западно од Сеуте. Војску је предовдио Енрике
Морепловац. Португалци су до ногу потучени. Избавили су се под једним
условом. да врате Сеуту муслиманима. Као залогу за то морали су да оставе
принца Фердинанда као таоца. Фердинанд је после шест година умро у ропству.
Сеута није враћена. Црква је заузела став да сваки хришћански град припада Богу
и не може се предати у руке неверницима. То је сматрао и принц Енрике. Ова
тешка одлука да препусти брата страшној судбини убрзала је прерану смрт краља
Дуартеа. Његов наследник Алфонсо био је малолетан. Дошло је до спора око
намесништва између мајке и стрица Педра. Држава се нашла на ивици грађанског
рата. Енрике је посредовао и Педро је постављен за намесника.
Пошто је стање у земљи привремено сређено, настављено је са слањем
експедиција. 1441. одаслана су два брода. Једним је заповедао врло млади Антоан
Гонсалвес а а другим Нуњо Тристао. Гонсалвес је требао да се врати са што
већим товаром фокиних кожа и уља. Тристао је имао задатак да доведе у
Португалију урођенике са афричке обале од којих би се могла добити драгоцена
обавештења. Као преводилац додељен му је Енрикеов маварски слуга. Гонсалвес
се искрцао у близини Рио де оро и брзо натоварио брод. Потом је са девет чланова
посаде, после неколико чарки заорбио једног Бербера и једног црног урођеника.
Убрзо му се придружио и Тристао. Две посаде су сада пошле у унутрашњост
копна. Опколили су два мала села и ту заробили још десет људи. Један од њих био
је и поглавица који је умео да говори маварски. Од њега је Енрике сазнао многе
податке о овој области. Португалци су још једном безуспешно покушали да заробе
урођенике а потом су отпловили даље на југ до рта Бланк.
Португалци су ипак гледали да из путовања извуку и неку корист. Мада су
тврдили да им је циљ покрштавање незнабожаца и спасавање њихових душа
морепловци су се упустили у нечастан посао трговине робљем. Истраживања су
сада почела да се исплаћују робовима и златом. Жеља за истраживањем све је
више уступала пред жељом за добити. На рту Бланк сазнао је за каравански пут
који спаја северну обалу Африке и Тимбукту, град у дањашњој држави Мали.
Муслимански трговци из северне Африке су овим путем ишли на југ носећи
предмете од сребра и бакра које су у Тимбукту замењивали за злато, бибер и
15
робове. Португалска трговина учинила је да се смањи обим трговине дуж овог
караванског пута. Португалци су сад постали конкуренција арапским трговцима.
Исти случај био је и на Аргуиму. Овде су са арапима смели да тргују само месни
поругалски трговици. Они су продавали пшеницу и тканине из Португалије а
куповали злато и црно робље чак по хиљаду робова годишње.
Гонсалвес је 1442. године кренуо на друго путовање. Са собом је повео
поглавицу и два заробљена урођеника и заменио их за десет других робова. Понео
је и мало златне прашине и много нојевих јаја. Није се отпловио даље од Рио де
оро.
Нуњо Тристао је 1443. године отишао 180 километар јужно од рта Бланк и
стигао до једног залива у данашњој Мауританији где је открио острво Аргуим.
Овде су Португалци установили своју прву сталну трговачку станицу у тропској
Африци. Тристао је ухватио и 28 робова.
Тристао се вратио у луку Лагос. Градски ризничар Ланцероте је чуо о
његовом плену и сам желео да добро заради. Добио је дозволу од Енрикеа и
опремио шест каравела, изнајмио посаде. Ухватио је више од 200 мушкараца,
жена и деце на Аргуиму и оближњим острвима. Јавно их је продао у Лагосу. Тако
је ова Португалска лука постала једно од главних тржишта робља.
Следеће 1444. због похлепе се експедиција Гонзала де Синтре завршила
неуспехом. Иако је био послат у истраживање он се зауставио да би нахватао
робље и при томе са седморицом својих пратилаца погинуо.
Исте године је пропао и покушај Португалаца да са племеном Азенегве
склпе трговачки споразум. Урођеници нису веровали белцима. Један члан посаде
Жоао Фернандес затражио је да га оставе на копну како би упознао језик
урођеника и сакупио што више података о земљи. Већ је знао маварски. Касније је
поднео Енрикеу Морепловцу опсежан извештај.
Следеће 1445. године Нуњо Тристао је отпловио много јужније од
острва Аргуим вративиши се опет са робовима.
2.6.Откривање Зеленог рта и Зеленортских острва., ушћа Гамбије и Сенегала