УНИВЕРЗИТЕТ УМЕТНОСТИ У БЕОГРАДУ ФАКУЛТЕТ ПРИМЕЊЕНИХ УМЕТНОСТИ Докторске уметничке студије Студијски програм примењене уметности и дизајн Докторски уметнички пројекат Схимник – равноанђеоски свечовек Аутор: Стефан Пешић Ментор: МирославЛазовић, ред.проф. Београд, 2019.
128
Embed
Схимник- равноанђеоски свечовек Ravnoandjeoski svecovek.p… · 5 1. Увод Свако у књизи пише оно што би волео да прочита,
This document is posted to help you gain knowledge. Please leave a comment to let me know what you think about it! Share it to your friends and learn new things together.
Transcript
УНИВЕРЗИТЕТ УМЕТНОСТИ У БЕОГРАДУ
ФАКУЛТЕТ ПРИМЕЊЕНИХ УМЕТНОСТИ
Докторске уметничке студије
Студијски програм примењене уметности и дизајн
Докторски уметнички пројекат
Схимник – равноанђеоски свечовек
Аутор: Стефан Пешић
Ментор: МирославЛазовић, ред.проф.
Београд, 2019.
УНИВЕРЗИТЕТ УМЕТНОСТИ У БЕОГРАДУ
ФАКУЛТЕТ ПРИМЕЊЕНИХ УМЕТНОСТИ
Ментор и чланови комисије за оцену и одбрану докторског уметничког пројекта
Схимник – равноанђеоски свечовек
студента Стефана Пешића, број индекса: 30 / 2013
Чланови комисије:
1. Слободан Кајтез, ред. проф. Факултета нпримењених уметности у
Београду
2. Мирослав Лазовић, ред. проф. Факултета нпримењених уметности у
Београду
3. др ум. Горан Јовић, доцент Факултета ликовних уметности у Београду
4. Десимир Денић, ред. проф. Факултета примењених уметности у
Београду
5. Мирољуб Драмићанин, ред. проф. Факултета примењених уметности у
Пад морала је условио пад вере и знања о невештаственом. Стога савремени
1 Вештаство – материја; невештаствено – нематеријално. 2 Киборг – кибернетички организам који се састоји од вештачких и биолошких дијелова, или,
како на то данас најчешће гледамо, организам који има побољшане способности захваљујући
технологији (Wikipedia 2015).
7
човек,немајући вере, очајнички вапи за овековечењем својег биолошког бића, с надом
да ће своју кончину отклонити или одложити пренебрегавајући свој теистички битак.
Насупрот грубо еволуираном егочовеку био би изворно саздан благи свечовек.
А изворно саздани благи свечовек, у начелу, била би идеолошка фигура монаха –
схимник. Схимник је теолошки идеолог специфичног стила живота којег се прихватају
само ретки међу људима.
Најскупоценији цвет на свету јесте орхидеја. Своју цену одређује првенствено
због реткости. Изузетно нежан цвет који опстаје једино у специфичним условима
посебно припремљеним за њу3. Природних орхидеја има веома мало и ретка је врста
мећу цветовима. Тако је и схимник, црноризац, благи свечовек, као орхидеја ретка
појава у својој врсти међу људима и као такав је најскупоценија и највећа вредност
коју човечанство има.
Схимник, изузетно благе нарави, продорна бистра ума, увидевши
прелешћеност4 обманутог света, читав свој живот посвећује задобијању истинске,
преизобилне, неугасиве пламтеће радости. Тај пламен радости се чува у срцу, у
специфичним и најзахтевнијим условима, под строгом пажњом и с великом
обазривошћу, јер га и најслабији ветрић сујете и егоизма може угасити. Зато схимник
као изванредна птица ној5 бди над својим плодовима
6 и усрдном позорношћу их чува
за кључни дан.
3 Природне, генетски немодификоване, орхидеје веома се тешко, готово никако, гаје у
вештачким условима. Прве орхидеје дошле су у Европу крајем 16. и почетком 17. века – каже биолог
Националног парка „Фрушка гора” Драгиша Савић. – Тада је било познато да ови егзотични цветови
расту на дрвету, те се дуго мислило да су паразити и да се не могу култивисати. Тиме је вредност
појединачних цветова толико порасла да су за њима у потрагу из Европе кретале експедиције у далеке
земље. Неретко се дешавало да ловци на орхидеје плате животом неке ретке примерке. Убрзо потом
почело је и издвајање хибридних врста, које лепотом превазилазе родитеље. Орхидеје које расту из
земље веома се компликовано развијају. У одређеној фази развоја семена ствара се протокорм, који
служи као магацин за храну за даљи развој. Ако се тај протокорм не веже за одређену врсту гљиве у
земљи, пропада. Симбиоза између орхидеје и гљиве траје све док не избију први листови. Неким
орхидејама треба чак 15 година да проклијају и обликују цвет. Због свега тога, ове орхидеје се тешко
узгајају у вештачким условима, док су њихове рођаке из тропа, које расту на дрвету, за тај подухват
захвалније (FlowerPower 2015). 4Прелест(одцрквенословенскоглест– обмана, лаж, заблуда), према православнојтеологији, јесте
стање духовнезаблуде. То је повреда људске природе лажју (Википедија 2015). 5 Птица ној је у православном свету симбол бдења. У периоду кад треба да јој се излегу млади,
женка ноја све време бди без спавања чекајући знак младог да би поломила љуску јајета. Понекад у
бдењу проведе и преко недељу дана. У супротном, ако мајка не чује знак, птић, немајући снаге да
пробије љуску, угине. 6 У пренесеном значењу, под плодовима се подразумева развијена молитва у срцу безмолвника –
схимника.
8
3. Уметност
Од целокупне творевине на Земљи човек је најузвишеније биће. Поред знања и
интелигенције којима се човек истиче, специфичне су још особине созерцавања7 и
стварања и те особине су одлика једино човека. Дакле, аутентичност човека је у
особинама созерцавања и стварања. Од огромног спектра испољавања човекове тежње
за стварањем најинтересантнија је тежња за стварањем уметничких дела.
У свом огледу „Каква врста предмета је уметничко дело“ Саша Радојчић се
осврће наизлагање америчког филозофа Артура Дантоа. Онкаже: „Уметничко дело је
интенционални естетски предмет; или: уметничко дело је артефакт са естетском
функцијом“ (Радојчић 2015).
Данто у каснијем разматрању Ворхолове „кутије” и кутије „брило” из
супермаркета долази до неких одредница уметничког дела. Према његовом мишљењу,
да би неки предмет (ствар или догађај) могао бити сматран уметничким делом, мора
задовољити два услова: (1) да говори о нечему и (2) да отеловљује своје значење
(Данто 1998: 130, према Радојчић 2015:10).
То да уметничко дело „говори о нечему“ или, како се такође формулише, да
јесте „о нечему“, не би требало разумети у смислу представљања неког предмета, тако
да је уметност једна врста симболичког система. Простор између уметности и
реалности је, сматра Данто, налик простору између језика и реалности, делимично и
зато што је уметност језик своје врсте, у смислу да уметничка дела говоре нешто.
Ако делу то и није примарни циљ, секундарни свакако јесте, јер хтели – не хтели, било
која појава у било којој ситуацији говори о нечему, а камоли уметничко дело које је
осмишљено и са намером настало.
У односу на то, Саша Радојчић закључује да су уметничка дела по својој
суштини – интерпретабилни предмети.Ако је уметност интерпретабилна, „говори о
нечему“, онда је стварање света свакако прво уметничко дело вредно пажње јер сав
створени свет говори о Првоуметнику језиком лепоте, сложености и
сврсисходности.Створитељ, стварајући своје ремек-дело, тј. читаву васиону, даје јој
7 Созерцање – мисаоно сагледавање.
9
сложеност и лепоту, али и телеолошку8 компоненту. Тако, на пример, орхидеја има
своју непосредну сврху у балансу еко-система, но индиректно својим егзистирањем
она још и указује на свог Створитеља који ју је интелигентно дизајнирао и дао јој
директну сврсисходност.
Уметностје у суштини само једна невероватна компонента (лепог) која се
пројављује у стварању као последица која има циљ да, поред нашег пуког биолошко-
механичког материјалног бића, пробуди, односно побуди,духовно, еонско,
невештаствено, оно суштинско „jа”.
У обичном сплету боја, замешане земље, тј. материје, распоређене на подлози,
може се пројавити дело које ће се истицати својом естетиком лепог тако да задржи
поглед сваког посматрача.Али, у зависности од делатника, естетска вредност дела
може се у драстичној мери разликовати. Иста земља – материја у рукама једног
делатника може довести зделану материју до мере непроцењиве вредности, до дела
које ће у погледу сваког посматрача изазивати осећање пријатности производећи
огроман публицитет, док у рукама другог делатника исту земљу – материју може
довести до мере безвредности која ће у посматрачима изазивати пасиван осећај, до
дела које неће имати никав публицитет. У првом случају, због естетске вредности дела
закључује се о делатељу као о оном који уме нешто да направи, који уме обичној
материји да створи позитиван публицитет – закључује се као о оном који је вредан
титуле „уметника”. У другом случају неће бити никаквог одликовања. Како психолог
Дубравка Радусиновић каже да један копа, копа и врати се са шаком песка, а уметник
копа, копа и донесе шкољку са бисером (Radusinović 2015).
Али уметник осећање лепог, осећање пријатности, може стварати не само преко
обликовања материје већ и у сваком свом акту, у сваком сегменту свог живота, у оку
посматрача.Тако, дакле, човек начином понашања и збиром активности, као и појавом,
може довести своју друштвену средину до осећања велике пријатности, изазивајући
велику позитивну магнетну пажњу, тако да ће сваки појединац гледати да се тискауз
њега. Друштвена средина као ситне честице бива привучена магнетном силом
привлачења његове личности. Други уопште неће бити предмет пажње. Први би био
пример вредан титуле „уметника живљења”.
8 О овом појму погледати више у поглављу ниже „Телеологија“.
10
С друге стране, делатељ може материју довести и до мере која ће у посматрачу
изазивати не пасивно већ активно непријатно осећање. Такво дело такође може имати
велики публицитет, али се такав публицитет мери у негативу на вредносној скали
чинећи тако негативан публицитет. Уметничко дело треба дадоприноси балансу а не
дизбалансу личности(Radusinović 2015).
Исто тако, активно осећање непријатности може се стварати не само преко
обликовања материје већ и у сваком свом акту, у сваком сегменту свог живота, чинећи
у оку посматарача велику непријатност својој друштвеној средини и као негативна
страна магнета одбијајући све око себе (изузев оних који су негативно наелектрисани).
Свет са свом својом лепотом и законима одувек је у очима научника био
предмет великог дивљења. Филозофи, књижевници, уметници као и сви остали
креативни људи, одувек су остајали без даха пред монументалним делом
Архиуметника.9Архиуметник, или Првоуметник, јесте делатељ чија материјална
творевина изазива осећање пријатности. Аосећање пријатности изазвано је сваким и
најмањим његовим гестом. Првоуметник је моделовање материје поставио као први
степен уметности, ањеговим оваплоћењем10
доноси други, далеко виши и важнији, а то
је уметност живљења.
Бог у телу, Исус Христос, где год да се појавио,пленио је својом појавом и као
мегамагнет све привлачио себи. У друштвеној средини у чијој би непосредној близини
био, стварао би осећање пријатности и свеопшти публицитет. Његов публицитет није
замирао кроз време након његовог одсуства већ напротив, експоненцијално се
увећавао. Људи су као ситне честице бивали привучени мегамагнетном силом. Народ,
у нереду од разних болести, услед хаотичног живљења биваХристовом силом уређен,
излечен од болести. Разгрнувши хаос, он обновиљудски дух и тело и послужи својим
примером за наук као првообраз, као првобитно назначење човеково.Као што магнет
има особину да приљубљени метал намагнетише, тако и Првоуметник Христос
преноси своје особине и силе на оне који се с њим сједињују у магнетној свези завета.
9 Аристотел, Паскал, Њутн, Мендел, Пастер, Максвел и Бојл, Кеплер и Галилео, Достојевски и
Толстој, Рафаело и Да Винчи, Ајнштајн и Пупин, Никола Тесла и многи други креативци, посматрајући
савршени ред и савршену хармонију у савршеној комплексности међузависности целокупног
универзума, нису приписивали њено настајање акту случајности већ делу Архиуметника Бога зато што
случајност и хаос немају стваралачку моћ и уређивачку силу. 10 Оваплотити се или отеловити се – добијање плоти или тела неког ентитета.
11
Схимници су они који се целим својим животом устремише ка Првоуметнику,
који се приљубише Богу као мегамагнету. А они намагнетисани заличише на свога
Саздатеља. Они су ти који су се од Првоуметника учили највећој уметности –
уметности живљења. У друштвеној средини у којој би обитавали зрачили би
Акционисти истока, који се користе истим техникама,врхунски су уметници чија су
дела непроцењиве вредности.
Уметност Источног акционизма јесте уметност живљења чији су заступници
монаси схимници. Родоначелник Источног акционизма јестесхимник Свети Пахомије
Велики11
који је био логичан наставак свога претече Светог Јована Крститеља.
Неисцрпна инспирација и центар уметничких интересовања схимникајесте сам Господ
Бог, Исус Христос, Оваплоћени, Распети, Васкрсли и на крају Вазнесени. Њега ради су
се схимници цели давали уметности живљења и, обукавши се у црну ризу, непрекидно
се сећали пролазности тварног дела, те се трудили само око нетварног.Чинећи добра
дела и сами супостајали добри, и чинећи света дела и сами постајали свети благодаћу
Духа Светога.
Тако преподобни Пахомијеоснива прву уметничку радионицу, атеље
акционизма звани „општежитељни манастир“ (Ћелијски). Сам Преподобни је живео
уметнички и следбенике своје је поучавао умећу умирања и уметности
живљења(Карелин 2012).
А уметност акције схимника заснивала се на акцији непрекидне молитве у
свеноћном бдењу и пошћењу. Трудећи се у рукодељу, које се састојало у предењу вуне,
ткању врећа и сликању икона, зарађивали су новац који би одмах раздавали
сиромасима, убогима и ништима неостављајући ништа за себе. Све што су радили
конструктивно је и јасно, организовано и корисно. А једна од главних акција било је
уздржавање од све остале хране осим хлеба, мало соли и воде. Ова акција би трајала до
краја живота, а у дане поста би јели само једном седмично. Узрок томе није био у
њиховој егоцентричности, већ у љубави према Првоуметнику.
Слично кошници и мравињаку,акционистичко друштво „монашко општежиће”
претворило се у обиталиште савршене хармоније и организације. Никада се нису
лењили нити празнословили и све су радили заједнице ради и ради очувања живота на
Земљи, башкао и пчеле. Сваком схимнику је драже било да не једе, само да његов брат
или било какав угодник божији или убожјак имају да утоле глад. Све подносе, све трпе
11 Преподобни Пахомије родио се у Горњем Египту, у Тиваиди, у околини града Есне, око 290. године, а
упокојио се 346. године, у 74. години свога земнога живота (Ћелијски).
14
и увек се радују. Храбро су исповедали своју уметност и неговали је до смрти
(Ћелијски). Ови уметници су нашли подршку и у Леонарду да Винчију, који за њих
каже:
„Волим оне који се смеју у проблемима, који изналазе нову снагу у
тешкоћама, те постају још храбрији. У таквим условима ускогруди
посустају, али они чија су срца чврста, чија савест оправдава њихова
дела, спремни су да следе своје принципе до смрти”(Еdukacija 2018).
Један припадник савременог бечког ационизма за врхунац уметности је
поставио самоубиство, што је јадник на крају и остварио. У савременој уметности
постоје још и правци који одбацују естетику лепог афирмишући естетику ружног
(Blagojević 2016).Тежи седеградацији, конфузији и хаосу. Уметничка дела беже од
лепог и конструктивног и од испуњујуће хармоније која ствара осет невероватног, осет
пријатног и умирујећег.Деструкција је начин живљења, а самоубиство врхунац који
треба досегнути.
Али уметност је заиста интерпретабилна и интенционална, и само је битно у
коју ће се сврху применити. У сврху хармоније или хаоса, конструктивног или
деструктивног, пријатног или непријатног. Уметност чија је сврха хармонија,
конструктивно и лепо заправо је у сврху живота, а оно што је у сврху живота –
Првоуметника је радијер сав живот на Земљи је он саздао и формирао. Све чија је
сврха хаос, деструкција и непријатно заправо је у сврху смрти, а што је у сврху смрти –
Антихриста је ради.
Дакле,сматрам да је уметност акције од суштинског значаја у смислу уметности
живљења. Уметност живљења је уствари умеће умирања. Леонардо да Винчи је рекао
да док је мислио да учи како да живи, у ствари је учио како да умире (Еdukacija
2018).Али није му циљ била смрт, већ вечни живот:
„Као што добро проведен дан доноси срећан сан, исто тако добро
проведен живот доноси срећну смрт”(Еdukacija 2018).
Уметност је у суштини лековита и користи се и у психотерапеутске сврхе.
Психотерапија се бави душом,стара се о њеној хигијени и здрављу. У једном
интервјууДубравка Радусиновић је изнела следеће:
15
„Ја сам психолог, психотерапеут, али ме је уметност одувек занимала, из
разлога што се и уметност и психологија баве душом. Само ми се чини да
се уметност на неки дубљи и комплетнији начин бави душом. Виктор
Франкл је рецимо лепо рекао: ’Психологија је наука о души, без душе’.
Негде успут су је заборавили”(Radusinović 2015).
Ако је уметност уједно и психотерапеут, онда мора бити врло опрезна да уместо
лека не понуди отров. Уметност Источног акционизма јесте психотерапеутска мера
која искључиво лековито делује на душу човека, уколико се њоме дише у, од Бога
предодређеном, простору хришћанске љубави према Богу и човеку.
3.2. О револуцији
О самој револуцији имадоста текста светих отаца. Задржаћу се на нашем
схимникуСветом владици Николају који је више од осталих посветио пажње тој теми.
Ево како у једном делу Свети казује:
„Ја сматрам Христову науку – у смислу учења моје цркве –
потпуно револуционарном, не само у односу на човека према самом
себи. Унутрашња, морална и духовна револуција, јесте револуција
хришћанска. То је једина оправдана, корисна, позитивна и конструктивна
револуција.”12
Судећи по току историје, свет је у тренутку доласка нашег Господа Исуса
Христабио не мало морално опустошен. У том периоду велике Римске империје,
установиле су се разне баханалије по дворовима. Високи достојници државе приносили
би жртве какве би год жреци13
заискали радизадовољења њихових „богова”. Окултизам
и магија су били прераспрострањени. Римски император Хелиогаб је предсказивао
будућност на основу унутрашњости деце коју би убијао баш у ту сврху14
. Обичан
12 Свети владика Николај (Велимировић), „Хришћанска револуција и револуције”. 13 Жрец – служитељ – свештеник многобожачких, идолских богова. 14 Желећи то да провери, император Теодосије Велики (347–395) наредио је да се претраже
просторије незнабожачког храма Сераписа у Александрији. Но, незнабошци су се затворили у храму,
који је био нека врста тврђаве, и пружили отпор. Када је државна војска на јуриш освојила ту тврђаву, у
тајним собама и подрумима пронашли су одрубљене главе деце с позлаћеним уснама. Преко њих су
жреци Сераписа вршили своје обреде и предсказања.
16
народ доносио је сопствену децу на жртву демону Молоху15
, незнабожачком богу
богатства. А у изабраном народу израиљском, који је имао прави закон, од Бога дат,
свештеници су скренули с пута божијих заповести, а требало једа буду пример свету.
Наравно, није такво стање било у свему свету. Ту и тамо су понеки мудри људи
бриљирали начином живота и својом филозофијом, учећи људе са успехом, колико је
људском напору могуће.
У том тренутку свеопштег неморала, разврата и натапања земље крвљу, Бог
долази на Земљу с намером да ослободи од ропства своју творевину, од ропства греху.
Јеванђелска вест са којом долази као да је пробудила цео свет из дубоког сна греха
којим је опијен.
Долазак Христов је највећа револуција у читавој историји земаљској. У
тренутку када је људском роду претило истребљење од неизмерних ратова и од
самољубља побуњеног човечанства, Бог долази на Земљу и диже рат зарад
васпостављања мира. Рат који је дигао Господјесте рат против греха, убијајући сам
извор зла. Хришћанство се огромном брзином распространило по читавој васељени.
Истина, морало је много светих хришћана да положи живот не би ли се зацарили мир и
хармонија. Култура модерног друштва саздана је на тровековном мору проливене крви
хришћана, који су миром ратовали за мир, извојевавши га.
„Христос је био револуционар, и Христос је био проповедник
револуције. Револуција, коју је Христос извео у свету, највећа је и
најуспелија од свих револуција. Христос је почео своју револуцију с
упаљивањем пламичка унутра у душама неколико верних. Ти пламичци
су се постепено разбуктавали и ширили, запаљујући друге пламичке у
близини, док се најзад није створио пожар, у коме су сагоревала моћна
царства незнабожачка, и из кога су се подизале нове творевине и
политичке и уметничке и социјалне”16
(Велимировић 2001).
Још Свети владика Николај каже:
15 Идол Молох се налазио у Картагини. Био је израђен од бакра и сребра. У њему су палили
ватру као у каквој пећи и кад би се метал усијао, онда би на испружене руке идола стављали децу коју су
родитељи добровољно доносили. Убиство детета је сматрано највећом жртвом демону. Да би надјачали
врисак и јаук деце, жреци су свирали на разним музичким инструментима, певали и плесали. 16 Свети владика Николај (Велимировић), Изнад греха и смрти, 2001, стр. 104.
17
„Лекару, излечи се сам! Ова Христова реч грми као гром против
оних, који с мачем у руци и сопственим гресима у срцу устају против
својих ближњихради отмице било права, или власти, или части, или
хлеба.
Више може учинити молитва једног светог човека него бунт
једног целог народа. Милосрђе је решило више питања него мач и гнев.
Но ко то може доказати данас младим људима у Европи, који нису
ни покушали магију милосрђа, магију службе Богу и магију службе
ближњима? Ко то може доказати очајницима, који се из дана у дан
кљукају по свима школама несретне Европе мрачном славом спољашњих
крвавих револуционара, тј. болесника, који су губави устали са своје
постеље да лече остале болеснике.
Ох, млади људи, нека вам само Бог буде у помоћи!”17
Закључак доноси владика:
„Револтирајте се прво против себе па онда против света – та би се
девиза могла извести из главне Христове проповеди.”18
3.3. Умеће умирања или уметност живљења19
Идеје које су носили чланови групе Ситуационистичке интернационале не би
биле у тој мери страшне да у те манифестације не укључују и остале људе. Као на
примеру првог филма Гија Дебора. Какву год да је високу уметничку вредност и
интересантну или дубоку мисао филм имао, крајњи исход био је исмевање публике
која је одвојила драгоцено време за њихов„труд”. Људе таквог духа нико не би ни
спутавао у њиховим креативним идејама нити би то иком сметало да се уједно не
дотиче целокупног света који функционише у савршеној синергији где свако од
свакога зависи. Само уз уклапање у хармонију природе могуће је одржати живот на
Земљи.
17 Свети владика Николај (Велимировић), „Хришћанска револуција и
револуције”.(Велимировић). 18 Свети владика Николај (Велимировић), Изнад греха и смрти, 2001, стр. 105. 19Умеће умирања или уметност живљења јесте наслов књиге архимандрита Рафаила Карелина.
Насловну мисао налазим као суштину дисертације Схимник те је и позајмљујем као мисао коју није
могуће боље изразити јер је и сам аутор поменуте књиге схимник.
18
Револуција је некако увек била симбол слободе. Али физичка револуција
омогућује једино телесну слободу док духовну заробљава. Ако се човек и ослободи
оних који врше пресију на његову личност на било који начин, схватиће да заправо
опет није потпуно слободан. Да опет не може радити у потпуности шта хоће јер је на
Земљи у телу потчињен природним законима. Роб је ваздуха и хране. Роб је
сопственом телу које тражи своје. Још, је немогуће ослободити се времена које
незауставно пролази у сигурни неповрат, и смрти која нам је за петама. На крају човек
робује страстима и стеченим навикама.
Уметност коју су начинили покренула је читаву лавину нових идеја које су
тражиле да нађу своје место у историји. Аутријски уметник Херман Нич, који себе
назива свештеником, са перформансом оргијања у базену крви неминовно подсећа на
паганске „свештенике“, жречеве, који су чинили то исто само уз јавно служење сатани.
У храму Астарте налазиле су се просторије које су се називале „салонима
људске крви”. За савремену уметност је карактеристично то да оживљава пагански
култ жртвоприношења.20
Ако уметност настави током којим је кренула, бојим се да се
нипочему неће раликовати од окултизма, порнографије и жречества, превазиђених
хришћанством пре седамнаест векова.
До ових појава је дошло постављањем култа насладе, страсти и греха на
местоБога. Страсти не могу да задовоље човекову душу и зато, будући да су и саме
изроди, настављају да се изрођују у патолошке форме. Хришћанство нам показује у
чему је слобода. Победа над страстима даје души истинску унутрашњу слободу.
Слобода је ослобађање срца од свега туђег, а оно је створено за Бога и зато је слобода у
Богу.21
Доћи до ове слободе је тешко. Потребно је уложити огроман напор у ком нема
места опуштању. Многи православни свети оци истичу, међу којима и Свети владика
Николај Велимировић, да је најтежи рат са самим собом и са својим самољубљем.
Мало ко се упушта у тај коштац сурове борбе.
С обзиром на то да је Ги Дебор био врстан интелектуалац, верујем, да је осетио
лепоту духовне сладости, да би се обрео у висотама небеским. Још један
интелектуалац, његов савременик, био је Јуџин Роуз, којисе у малом разликовао. Јуџин
20 Архимандрит Рафаил Карелин, Светост брака, 2009, стр. 21. 21 Архимандрит Рафаил Карелин, Пут спасења у XXI веку, 2011, стр. 54.
19
је био ревноснији. Мукотрпно је трагао за слободом. Али та разлика га је и довела до
резултата. Нашавши хришћанство, коначно задобија пуноту слободе. Уживајући
сладост слободе, замонашио се и основао манастир у Америци којем је главна
делатност била мисионарење, то јест ширење открића где се налази слобода и како је
стећи. По монашењу добија име Серафим.
Верујем да због неостварености потраге за слободом Ги Дебор долази на идеју
да изврши самоубиство. Међутим, није он једини гениј историје којег је јурила и као
сенка пратила та помисао, већ постоји још много сензибилних персона, уметничких
душа, генија свог времена и у својем домену, оних са том истом коби, који су у самој
суштини имали проблем са Богом. Уметници су по свему судећи специфични и врло
својствени. Мећутим, сви имају једну исту особину, префињеност и истанчаност укуса.
Тај истанчани укус уметнике чини уметницима. Уметници су најподложнији
порочности управо због страствености коју носе у себи и коју заливају најбољим
ђубривом. Одгајана страст тражи задовољство до испуњености. А страст и порок су
супротности Богу. Отуда и бунт према Богу.
„Нажалост,без озира на овако наизглед дубоко поимање
пролазности живота, већина песника се није одлучила да ступи у борбу
са страстима тако да њихова дијагностика земаљског живота као
трагедије рушења духа није водила ка исцељењу. У самој болести
налазили су боје за своја књижевна платна и уместо да разбију чашу с
опојним отровним напитком, поново и поново су пили из ње жедно,
незасито и у самозабораву.”22
Тај отровни напитак требало језаменити Богом који је сав испуњење,лепота и
живот. Његова је љубав опитна и неизмерна и „засићује до суза”23
. Али се она може
доживети само уз живог Христа. Мада оном који није познао Бога то звучи потпуно
страно. Као кад би човек добра вида, одушевљен, говорио слепом човеку о лепоти
пејзажа и преламању светлости у капима кише добијајући дугу са широким спектром
нежних боја.
Архимандрит Рафаил метафорички каже:
22 Архимандрит Рафаил Карелин, Умеће умирања или уметност живљења, 2012, стр. 111. 23 Свети Силуан Атонски, Поуке старца Силуана Атонског.
20
„Птићу које се још увек није излегло чини се да је свет јаје у које
је затворено, а тек кад пробије љуску, видеће да постоји огроман, њему
непознат свет и с чуђењем ће почети да се осврће око себе. И ми смо
затворени у такво окамењено јаје материјалности, страствености,
материјалних представа и слика.Треба да поломимо његову љуску како
бисмо угледали духовнисвет у његовој неизмерној величини.”24
„Савремена уметност је својеврстан барометар човековог
духовног стања. Казаљка тог барометра пала је скоро на нулу и тиме као
да најављује буру. Безумље у све већој мери обузима човечанство.
Цивилизација истовремено потхрањује његову гордост и осуђује га на
усамљеност. Једино нам вера може помоћи, али наша интелигенција хоће
Бога да спозна разумом, а не срцем, без личног подвига и без борбе са
својим страстима.”
„Скоро сви су заборавили на оно најважније – на очишћење
сопственог срца од страсти које се у њему скривају. Ту треба почети од
јеванђелских заповести.”
„Свети оци кажу да се горд човек боји и сопствене сенке иако то
крије, а смирени25
остаје миран и усред узбурканих таласа. Онај који је
победио гордост, тај је победио страх, очај и безумље који потресају цео
свет.”26
24 Архимандрит Рафаил Карелин, Умеће умирања или уметност живљења, 2012, стр. 112. 25 Треба знати да реч „смирење“ у православној терминологији означава особину човека
супротну гордости. Смирен човек је човек који нема узвишен став о себи, тако се осећа и у свему
понаша. 26 Архимандрит Рафаил Карелин, Умеће умирања или уметност живљења, 2012, стр. 278.
21
Слика 1. Лево: Свети владика Николај Велимировић (1880-1956); десно:
Архимандрит Рафаил Карелин (живи, подвизава се и ствара у
манастиру, у Грузијској области Карелија)
3.4. Икона
Поред осталих рукодеља схимници се баве и сликањем икона. Сликање иконе је
својеврстан перформанс јер сликање мора бити подржавано увећаном молитвом и
постом ради смиривања духа, не би ли кроз њега дејствовала благодат Духа Светога.
Тако схимник постаје медијум између иконе и Бога не би ли по завршетку икона била
медијум између верника и Бога.27
Икона је посредник између небеског и земаљског. Небеском припадају сва бића
под окриљем Бога невидљива голим оком, у којем је Бог на првом месту као почетак и
крај. А земаљски смо ми људи који смо још увек у телу под физичким законима.
Иконаповезује, као неком телефонском линијом, небо и земљу. Она не треба да буде
нити лепа нити ружна, треба да буде призвод молитве,духовна. Не служи за украс, него
за молитву. Да духовно приближи човеку. Да небеско открије човеку. Као што
преподобни Јован Дамаскин каже да је„икона божанско откровење, само што није
записано словима него бојама”.
Човек је створен по лику божијем како каже Свето Писмо. Лик божији није
физички лик или лице како га ми знамо. Лик божији у нама јесте онај део нас који се
27 До претходног века су иконе и фреске скоро искључиво израђивали монаси малосхимници.
22
зове духовно тело, којим размишљамо, созерцавамо, којим зрачимо нетварном
светлошћу, оно што нам је дато од Бога. Бесмртни део нас самих. Архимандрит Рафаил
каже:
„Свети Оци тврде да постоји човеков невидљиви, духовни лик, а
то је у неку руку сама идеја, софијско постојање човека, његово идеално
предназначење. Понекад се то назива унутарњим логосом, логосом који
живи у човеку.”28
У зависности од чистоте и духовне висоте, односно од количине обожења,
толика је и светост то јест светлост. Светитеље зову светлоносцима, а другим речима
богоносцима.
„Задатак и Светог Писма и иконе јесте да човеку помогну да
пронађе пут до богоопштења, да му открију духовни свет. Тај циљ је
условио одређени и веома специфични језик, како Светог Писма тако и
иконе.”29
Рафаил Карелин објашњава проблематику иконе преко специфичности језика
Светог Писма. Оправдавши ту посебност, закључује:
„Дакле, језик Светог Писма је посебан – језик који нам омогућава
да у спољашњим догађајима пронађемо оно духовно, невидљиво,
дозвољава нам да постанемо заједничари другог еона, еона вечности.
Свој условни језик има и икона. И икона и Свето Писмо имају потпуно
исти циљ, а то је да кроз земаљско покажу небеско, да кроз материјално
покажу духовно, да човека укључе у благодатни живот, живот који је
изван земаљских ограничења и категорија, да човеку пруже могућност да
се дотакне вечности и да је доживи у свом духовном религијском
искуству.”
Дакле, икона има јасну примену и врло специфичан циљ. У оквирима своје
службе, поред тога што је носилац благодати, често бива и носилац извесне уметничке
лепоте. Неретко је и врхунско уметничко дело. Икона као производ молитве, у служби
28Архимандрит Рафаил Карелин, Хришћанство и модернизам. 2011 29 Архимандрит Рафаил Карелин, Хришћанство и модернизам. 2011
23
молитве, може дасе изнедри као дело са мањом или већом уметничком вредношћу. Не
мора бити уметнички вредна, али свакако да може и да треба,у оквирима своје
примене.
Лакоћи иконе највише доприносипрви нанос, подслик или проплазма.
Проплазма се наноси лазурним бојама, полутранспарентним. У сликању долази до
преклапања потеза па се добија богатство валера. Најлепши доживљајдаје прозрачност
иконе, то важи и за световне слике. А то је у самој суштини исијавање беле подлоге.
Прецизније, лепоту даје светлост која продире до подлоге и, рефлектујући се, прави
изузетна светлосна преламања која при перципирању, у нама изазивају богата осећања.
Осећања која пружа лазур на икони могу се поредити са осећањима изазваним
посматрањем ведрог неба.Зато су иконе, акварели и Рембрант увек дивни за
посматрање.
Слика 2. Лево: детаљ, „Преображење Господње“, Теофан Грк 1403 год.;
средина: „Акварел“, Иван Стојковић, 2005 год.; десно: детаљ,
„Купачица“ Рембрант, 1654 год.
Постоји разлика у преламању светлости у различитим материјалима, зависно од
њихове структуре. Тако да се може направити вредносна скала од најпрефињенијих
преламања до најгрубљих. Најпрефињенија преламања дају боје на уљаној бази, а
одмах потом јајчана темпера.
Мајсторство Рубљова је у чувању подслика при наношењу следећих слојева,
пунилаца форми. Његова икона садржи најтање, скоро провидне слојеве до јасних,
пуних форми. Сам тај однос подслика и исликаног код Рубљова је савршено умерен,
24
све је на свом месту. Када не би сачувао подслик, угушио би икону. Кад би препунио
икону бојама тако да нема растерећених делова, то би подсетило на натмурено небо
препуно густих облака који као да притискају човекову душу.
У сликарству Андреја Рубљова препознајем ону исту ноту и мајсторство односа
подслика и исликаног као код Рембранта. Осећа се лепота и лакоћа при посматрању
такве игре светлости. С тим што у овом случају има и теолошку оправданост.
„Црквена уметност показује човекову преображену личност,
личност просветљену таворском светлошћу.”30
Као што смо рекли, светитељи су богоносци, они који у себи носе Бога. Бог је
сав љубав, сав истина и сав светлост. Задобијајући љубав божију, ми постајемо
заједничари његове светлости. Светитељи су управо том светлошћу сијали свету. Та
светлост којом они зраче зове се нетварна, то јест, нематеријална, нестворена. Људи на
чудан начин перципирају ту светлост не препознајући је као такву. Често је
доживљавају као ведрину код неког духовника. Као, на пример, посматрајући Светог
Јосифа Ватопедског стичемо утисак који формулишемо као осећање лепог и смиреног,
и као да би смо рекли да зрачи неком љубављу, закључујући да је чиста душа.
Слика 3. Схијеромонах Јосиф из Ватопедског манастира на Светој Гори
Душа види и осећа ту светлост којом светитељи зраче,али је очима не
перципира. На икони је изображен дух светитеља у форми симболичког тела. Потребно
30 Архимандрит Рафаил Карелин, Хришћанство и модернизам.
25
је, као што жив човек у телу зрачи неком светлином, да тако и икона зрачи неком
прозрачношћу, светлошћу, да би се остварило што ближе духовном.
Наравно да се таквим начином сликања икона неће освештати. То је могуће
једино молитвом и посебним даром божијим. Међутим, може се користити као
симболично приказивање које ће ипак чинити погоднију атмосферу за уздизање мисли
ка Вишњем. Светлосно рефлектовање подлоге кроз транспарентну боју,у случају иконе
светитеља, симболично би представљало нетварну светлост божију рефлектовану кроз
душу светитеља.
У данашњем савременом, модерном иконописању постоје две појаве које
нарушавају естетику и духовност иконе.
Код неких, због усиљене тенденције да се иконописање модернизује, а код
неких због незнања, мада је у оба случаја у питању незнање, долази до пуне
задекованости иконе са грубо нанесеним бојама. Нећу коментарисати естетику,
задржаћу се само на симболици.
„Језик иконе је језик симбола. Кроз црквене символе остварује се
реално заједништво оних који се моле, њихово религијско јединство,
заједничка осећања, једна вера и нада.”31
Поред задековане иконе не може се никако стећи утисак лакоће коју сам
поредио са ведрим небом, него баш насупрот томе, добија се извесна тежина,
сликовито стварајући утисак натуштеног и тмурног времена као пред олују, што у
посматрачу не ствара осећање слободе већ притиска. Пред таквом иконом је тешко
молити се, у појединим случајевима немогуће. Рубљовски начин сликања је оправдив
што теолошки, што личним доживљајем и осећањем које изазива на молитви. На
задекованој икони бели се једино густа бела боја која је морала де се „забразди” да би
светлела, док код рубљововског система сликања светлост исијава кроз проплазму која
је изазвана белином препаратуре. Као што испошћени схимници, истањени, зраче
унутарњом таворском светлошћу, а не спољашњом, вештаственом.
Прва појава је задекованост а друга појава је дречавост боја на иконама.
Нападност дречавих боја још више утиче на ум човека, од њих се ум само замара а
никако не уздиже у молитвене висине.
31 Архимандрит Рафаил Карелин, Хришћанство и модернизам.
26
Поред ових појава постоји још и серијска, мануфактурна производња икона у
многољудним атељеима у којима свако има свој задатак и фрагменат за осликавање.
Један слика стене, други драперију, трећи ликове итд. Овде долази до обезвређивања и
јефтиног имитирања, при чему икона само подсећа на икону, глуми икону, а оне одише
ни најмањедуховношћу иконе. Присутна је, као несрећни производ незнања, и замена
византијске контраперспективе код које се духовни простор симболично сустиче у
човеку посматрачу сустицањем линија у жижу испред, а не иза иконе, са реалном
перспективом, без симболике, што везује човека за физичку стварност и отежава
приступ духовној.
Ово је изнето само у најкраћим цртама, толико да појасни проблематику
задатка. Ево шта каже архимандрит Рафаил Карелин како икона треба да одише:
„У црквеној уметности приказана је не само човекова личност
него личност у којој је пробуђен унутарњи логос, личност која је
преображена Духом Светим.”
„У црквеној уметности вечна и невидљива светлост све прожима
и као да се излива из ликова који су на икони приказани.”
„Икона се препознаје кроз усавршавање и преображај душе, а и
сама доприноси том преображају.”
27
4. Првоуметник
Добар уметник сагледава целину и од целине започиње композицију и ствара
своје уметничко дело, почев од смештања целине на површини рада па, нашавши
контуре и глобалну масу целине, прелази на све мање унутарње делове и на све ситније
и ситније детаље. Тако и схимник започиње трагање за Богом: прво са целином вере
која се пројављује у облику неког осета да поред материјалног постоји и духовно, па
онда конкретније потврђење добија преко ситничаве науке која упућује на религију па,
разабравши између религија разумом и срцем, долази до имена божијег Сина, па
опитно спознавши љубав његову, стиже до свих ситница које су му у животу даване да
га радују и љубављу испуњују и ка Богу упућују. Свети владика Николај Велимировић
у књизи Мисли о добру и злуизноси следеће:
„Увек је очигледнија целина него део целине. Ово свакако због
смислености и целисходности целине.Очигледнији је храст него жир на
храсту. Очигледнија су кола него осовина кола. Очигледнији је човек
него рука човека. Целина природе очигледнија је него ма која ствар у
природи.Бог је очигледнији од природе и од свега у природи. Но кад се
човек загледа у жир на храсту, жир му постаје очигледнији од храста.
Кад се загледа у точак, точак му постаје очигледнији од кола. Кад се
загледа у руку, рука му постаје очигледнија од човека. Кад се загледа ма
у коју ствар у природи, та ствар му постаје очигледнија од природе. Кад
се загледа у природу, природа му постајеочигледнија од Бога.Но ова
очигледност дела јесте тренутна, док је очигледност целине трајна.Отуда
Бог је највећа и најтрајнија очигледност”(Велимировић).
Не може уметник да започиње рад од једног детаљчића са композиције јер се
може десити да неће ни да му стигне платна за целу композицију, или се може десити
да преситно започне па, стигавши до целине, остави велики празан простор. Зато се
мора почети од целине. Прво схимник нађе Бога и кроз живот иситне животне
околности препознаје руку божију и љубав његову.
Не може се пољопривредник усредсредити на узгајање само једне културе,
извлачећи из заокруженог концепта целине једну ситницу у брду различитих култура
28
биљака које живе у заједници и симбиози, јер ће подстицањем само једне ситнице
угушити све остале,а да би опстала, јер нема природног симбиотског заштитника,
прибећи ће пестицидима, алгицидима и фунгицидима и тако довести до дизбаланса
биоравнотеже. Ни схимник не може прибегавати само једној ситници и радовати јој се,
на пример цвету који лепотом задивљује, јер ће усхићење бити кратког даха.А носећи
све време Целину са собом, то јест Бога, радоваће се великом али постојаном радошћу.
Посматрајући дело, он види уметника. Зато су уметничке душе пријемчивије за Бога.
Због живота у симбиози опасно је форсирати само једну културу јер је то у
крајњем исходу суицидно пошто је сав живот на Земљи повезан и испреплетан
зависећи једно од другог и као кула од карата се руши екосистем не само биљака него
и целог ланца исхране. И схимнику је погубно обожавати природу без Бога јер је сва
природа његово дело и на њега указује. Бог нас је поставио за старатеље над природом,
а ми смо постали њени тлачитељи црпећи све природне ресурсе као да су
неограничени.Тако се гледа да се само човек нахрани и насити, не марећи за остала
жива бића. Третирањем култура хемикалијама да би се осигурао и увећао принос,
доводимо до изумирања пчела којебесплатним опрашивањем цветова имају кључну
улогу у екосистему, приносећи човечанству мед,полен, прополис, млеч и још других
корисних и лековитих супстанци. Доводимо до изумирањаи остале инсекте, који су
такође део екосистема и храна птицама.Доводи се и до тровања глиста, бесплатних
орача земље. Једноставно, руши се читав екосистем. А није једино природа та која
сноси последице људи загледаних у ситнице. Да је човечанство одувек своје темеље
полагало на Целину, ни ратова не би било. Зато је битно почети од Целине.
Добар човек започиње свој живот, као добар уметник, да гради од Целине, од
Бога. Добар је схимник благи свечовек мудра птица љубави, која је свој живот
утемељила на Целини, на тврдом камену, и живот се његов не може пољуљати. Љубав
схимника је положена на Целину и зато се његова радост не може разочарати и
угасити. Схимник је као „човек мудри који сазида кућу своју на камену; И удари дажд,
и дођоше воде, и дунуше вјетрови, и навалише на кућу ону, и не паде; јер бјеше
утемељена на камену” (Мт. 9: 24–25).
Изгледа да поједини славни научници 20. века и нису толико паметни као што
су представљани. Запетљали су се у загледавању у ситницезаборавивши на
Целину.Немајући ширину видика да је сагледају, често се дешавало да јој се свесно
29
противе.Или их је гордост спутавала у томе. Мада је међу њима и данас много сличних
апостолу Павлу који су се преобратили из заблуде у стварност, из Савла у Павла. Код
њих је најчешће потпуно преобраћење,мада има и оних код којих оно буде делимично.
Водећи светски еволуциониста и атеиста Ентони Флу32
у позним годинама
истраживања је променио мишљење, вођен својим животним мотом: „Идем куда ме
чињенице воде”, кроз једну дебату са хришћанским апологетом,
креационистом.Увидевши интелигентни дизајн иза молекула ДНК, коначно је одбацио
свој пређашњи став. Али, нажалост, не познаде Целину нити је препозна као личност.
Макар је прешао први корак према богопознању. Ко зна: да има животни век као
препотопни људи, вероватно би стигао и до оног што су прости али мудри људи
примали вером.
Посматрајући уметничку слику, свакако знамо да иза ње стоји дивна креативна
интелигенција уметника. Оно што је битно јесте то да се приликомперципирања
уметничког дела најчешће приоритет даје осећању које је изазвало дело, а што је домен
душевног стања,а самим тим потпуно апстрактно, немерљиво, неподложно
експеримету. Иза уметничког дела стоји интелектуални емотивни ентитет који добија
идентитет уметника. Ако уметничко дело оставља тако дивна осећања у срцима
посматрача, колико ли је импресивнији сам уметник? Уметничко дело нас на посредан
начин упознаје са уметником, што је први корак ка комуникацији и некој даљој
интеракцији.
Посматрајући славно уметничко дело „Стварање света”, ми видимо Уметника и
о њему доносимо суд, као што критичар и психоаналитичар процењује уметника преко
његовог дела и одређује опис његове личности. Које га карактеристике одликују,
когнитивно-бихевиоралне способности, какви су му етички кодекси и са каквим је
интенцијама. Јасно је да иза ове творевине стоји надинтелигенција и натприродна сила
која макар држи све на окупу, али да ли такав ентитет поседује лични идентитет или је
то само нека безлична маса енергије? Користећи се истим судом о идентитету
уметника преко његовог дела као о интелектуално-емотивној личности, тако судећи
разумемо да иза „створеног света” као уметничког дела стоји Уметник који, поред
натприродне силе и надинтелектуалности, има личносни емотивни идентитет. Бог,
32 Antony Garrard Newton Flew (11.фебруар 1923 – 8.април 2010)- био је истакнути енглески
филозоф, веома запажен у јавности. Најзапаженији су бии његови радови на пољу филозофије религије.
Већином своје каријере је био познат као велики заступник атеизма, ипак 2004. је променио свој став
тако да је поверовао у постојање Интелигентног Створитеља универзума (Wikipedia, Antony Flew)
30
носилац интелигенције и емоција, види се као конкретна личност. Пред нама је
најхаризматичнија Персона која је далеко досетљивија, ведрија, креативнија и лепша
од свих харизматика целе историје јер је њихова харизма била само позајмица
Првохаризматика. По делу Стварања закључујемо да је прва особина Првоуметника
љубав и извор љубави, а даље да је Светлост и извор светлости, Кроткост и Милост.
Ево како највећи познавалац природних закона, Никола Тесла, описује Бога:
„Уверен сам да је цео космос обједињен, како у материјалном
тако и у духовном погледу. Постоји у свемиру нека језгра откуда ми
добијамо сву снагу, сва надахнућа, она нас вечно привлачи, ја осећам
њену моћ и вредности које она емитује целој васиони и тиме је одржава у
складу. Ја нисам продро у тајну тога језгра, али знам да постоји и кад
хоћу да јој придам какав материјални атрибут, онда мислим да је то
светлост, а кад покушам да га схватим духовно, онда је то лепота и
самилост.
Онај који носи у себи ту веру осећа се снажан, рад му чини
радост, јер се сам осећа једним тоном у свеопштој хармонији.”33
Каква је величина био Никола Тесла! Зашто атеисти нису питали најмудријег у
свом добу, а то је без икаквог премца Никола Тесла, постоји ли Бог? Постоји ли Творац
целокупне васионе и нас малецних на овој маленој планети Земљи или је можда
васиона еволуирала па и наша малена планета са нама малецнима? Зашто атеисти нису
физику питали да ли је еволуција могућа? Како је еволуција заобишла законе физике34
?
Како то да су заобишли све научнике који су променили свет набоље, а питали су
аматере као што је Чарлс Дарвин или политичке идеологе и философе Карла Маркса,
Фридриха Енгелса и Фридрих Ничеа? Одговори на сва ова питања свакако су
политичке, а не научне природе.
Разматрајући проблеме човечанства, Никола Тесла долази до следећег кључног
закључка:
„Видимо да је на три начина могуће решење великог проблема
повећања људске енергије, одговор дат помоћу три речи: храна, мир и
33 Никола Тесла, 1932. 34 Други закон термодинамике говори о ентропији која је искључиво деградативна а не
еволуитивна (Сајлер 2018).
31
рад. Много, много година сам мозгао и размишљао, губио се у
нагађањима и теоријама, док нисам стигао до ових решења, да бих тада
схватио да су ме о њима учили у раном детињству. Ове три речи
представљају основни тон хришћанске религије. Сада ми је јасно њихово
научнозначењеи сврха: Храна да се повећа маса, Мир да се смањи
успоравајућа сила и Рад да се повећа сила која убрзава људско кретање.
Ово су три једина могућа решења великог проблема, а сви они имају
један предмет, један циљ – да се повећа људска енергија.
Када ово уочимо, не можемо а да се не задивимо колико је мудра
и научна и колико неизмерно практична хришћанска религија, и у каквом
значајном контрасту она стоји са другим религијама.
Очигледно, она је резултат практичног експеримента и научног
посматрања, који су се продубљивали вековима, док су се остале
религије изгледа јавиле само као последица апстрактних разматрања.
Рад, неуморан напор, користан и акумулативан, са периодима одмора
ради веће ефикасности је његова главна и увек поновљена заповест.
Тако смо ми, надахнути и хришћанством и науком способни да
чинимо највише што се може за добробит људског рода.”35
„Дар менталне енергије долази од Бога, врхунског бића, и ако ми
концентришемо наше мисли о тој истини, постајемо складни с овом
великом моћи. Моја мајка ме научила да треба сву истину тражити у
Библији.ˮ
Човек једини у природи нема интуицију, инстинкт за преживљавање у свету.
Све што зна, учи од својих земљака животиња, којепо рођењу знају коју храну могу,
смеју и треба да једу, како направити савршени дом, како се излечити од неке болести.
Човек је једини без урођеног знања па стога мора да учи. У природи нико не поставља
питања о својем битисању, једино човек.Па зато одговара себи: „Мислим, дакле
постојим.” Схвата да постоји, само није сигуран ко је. Зато Свети владика Николај
каже да „једини искрени интервју научника са природом јесте: – Природо, кажи ми ко
си ти да бих знао ко сам ја”, па Свети владика одговара речима Саздатеља,
Првоуметника: „Човече, нађиМене у себи!”(Велимировић).
35 Из чланка „Проблем повећања људске енергије”, који је по објављивању 1900. године изазвао
праву сензацију у читавом свету. књига Милована Матића
32
Човече, уметниче, нађи Првоуметника Бога у себи, Саздатеља свог!
4.1. Проблем сазнања
Схимници су у стварању света Бога посматрали као Архиуметника,
Првоуметника, што се најјасније огледа у Омилију Светог Јована Златоустог на Књигу
постања (Златоусти 2012). Велики трагични раскол хришћанства са западном црквом,
изазван грехопадом у гордоумље на Западу, је на основу тумачења Светог Писма,
изнедрио погрешне „научне”теорије (нпр. Земља равна плоча,јаз теорија[gap theory]
итд.), док на Истоку грешака у тумачењу није било. Данас би неко могао да упути
критику која се тиче релевантности Светог Писма, поготову по питању старости
Земље. Али та критика би била утемељена на теорији еволуције, која нија научна
чињеница јер није експериментално доказива, а о којој се још увек дебатује на научним
скуповима. Зато се Исток никад није замарао научним питањима која су вештаствене
(επι των аισθητών – чулне), материјалне природе, него само заповестима, моралног
карактера, које су духовне, невештаствене природе. Теолошке расправе су ограничене
на међурелигијске нивое, док је креационизам отворен и за научну расправу.
Теолошким аргументима се може замерити да су неадекватни јер су неопипљиви,
дотичу се духовне сфере која није видљива.Креационистичким аргументима није
могуће дати такву замерку јер је креационизам став који заступају научни ауторитети
који се баве искључиво научно-експериментално доказаним чињеницама.
Кроз историју,учећи биологију и анатомију, откривамо како функционишу
живи организми. Човек, задивљенневероватном појавом живота на Земљи са
неизбројивим врстама животиња, птица, риба и морског живља и разних инсеката са
различитим функцијама у екосистему, заинтересовао се да види како све то ради. Као
дете када добије вишефункционалну играчку увидевшињену сложеност.
И човек, купивши сат и видевши његову непогрешивост у откуцавању,
задивљен, нехотично удовољи својој знатижељи па почне са пажљивим отварањем и
растурањем,део по део, док не одгонетне ребус. Отворивши сат, који споља делујеврло
једноставно: кутија с паром казаљки, наилази на неочекивану појаву, на огромну
сложеност испреплетаних и међусобно условљених зупчаника разних димензија.
33
Поставља се питање који је ум што је то осмислио и какве су руке које су то
направиле. Онда се констатује да бисмо волели да упознамо тог „креатора”.
Поновио бих овде мисао теоријског физичара Алберта Ајнштајна који каже да
су га одувек више занимали животи великих научника него њихови проналасци који су
их начинили великим.
Тако су се и схимници кроз читаву историју човечанства – задивљени
механизмом света који непогрешиво функционише, дневним сменама, баш као сат, и
месечевим менама и годишњим добима, невероватним ланцем исхране у циљу
одржања екосистема – занимали не толико за генијалност дела већ више за живот
Првоуметника, Генија, који је успоставио ово савршенство. Свети Јован Златоуст вели:
„Шта кажеш, човече? Видевши небо, дивиш се његовој красоти, шаренилу звезда,
изобиљу светлости? Не стај на томе, него се пружи умом ка њиховом Творцу”
(Златоусти 2012).
Зато су монаси, попут историјских великана као што је Алберт Ајнштајн,
највећи научници који се занимају за живот Бога Првоуметника. Још су и највећи
проналазачи јер не тражише физичке законе које је Бог успоставио већ нађоше Бога.
Пре три хиљаде година, цар Давидје у свом надахнућу рекао:„Хвалим Те, што
сам дивно саздан. Дивна су дела Твоја, и душа моја то зна добро” (Псал. 139, 14). Он је
то знао иако ни микроскоп није имао. Затосу се научници, као знатижељна деца,у
новијој историјизаинтересовали да виде како функционише систем биолошких
организама.
С почетка, користећи се примитивним микроскопима који им нису давали
довољно сазнања, приметили су ћелије као основну јединицу грађе и функције свих
живих бића које као да граде ситну структуру повезиваних лоптица. Инжењери сусе
временом потрудили да осмисле справу која би омогућила бољи увид у „невидљиво”
тамо где ум више не може да барата чињеницама него мора да ствара слике(Нилс
Бор). Проналазак електронског микроскопанаучнике је довео до егзалтираности.
Сазнање да је свака ћелија, основна јединица грађе организма, заправо сам организам и
живот за себе са својим „суборганима”, органелама, епохалног је карактера. Колико је
само једна ћелија сложена.Ћелија је микрофабрика сложенија од спејс шатла.36
36 D. K. Hovind 2014.
34
Досежући, са најновијом технологијом, до нових сазнања која откривају честице –
атоме, најмање целине од којих је изграђена сва материја са свим постојећим животом,
свет доживљава ново просветљење. И ту се истраживање не завршава но се задире у
још дубље поре откривајући нам састав, грађу атома и „анатомију празнине”37
.
У основи свих живих бића и свеколике неживе материје и свега уопште што
постоји јесуатоми. Научницису избројали 118 различитих атома и систематички их
расподелили у један табеларни приказ – Периодни систем хемијских елемената чији је
аутор руски хемичар Дмитриј Мендељејев. Анатомија атома је нама посебно
занимљива. Језгро са електричним омотачем, који је заправо само орбита по којој се
креће електрон, подсећа на звездани систем, где планете круже око звезде, као да их је
исти дизајнер правио. Сличност је и у томе што је атом састављен од три компоненте а
чини једно тело, баш као што је и Бог – од Три Лица а једно јестество.38
Мендељејевљев периодни систем хемијских елемената у основи је „сликарска
палета” у божијим рукама. Исто као спектар боја који уметници користе за своја
испољавања уметничког надахнућа. Уметник као простор за своју уметничку креацију
користи платно, а Бог као простор за своје уметничко испољавање користи космос.
Заиста је Бог Првоуметник.
Суштина материје се састоји у компонентама атома – протонима, неутронима и
електронима – субатомским честицама којесвојим комбинацијама чине сву
разноликост материје. То значи да је цео свет изграђен само од три елемента, а сваки
од тих елемената је изграђен од по три кварка, како су то физичари открили и јавно
публиковали, што даље значи да је све изграђено из множствености само три полазна
елемента. Разноликост света се постиже повећањем броја протона и неутрона у
језгрима и електрона у омотачима, што је у основи комбинаторика (Терзин 2015).
Комбинаторика је као сликарска техника којом се служио Првоуметник при
стварању света. Сликари мешају боје, то јест комбинују, разрећују и згушњују по
потреби ради жељеног ефекта, а Првоуметник меша, тј. комбинује атоме, разређује и
згушњује по свом нахођењу.
37 „Анатомија празнине” је научно предавање др Томислава Терзина, професора на престижном
Универзитету Алберта у Канади: https://www.youtube.com/watch?v=baa72Grww6s. 38 Постоји једна икона која на сликовит начин описује свето Тројство као троглавог човеколиког
Бога који седи на престолу, али је канонски неисправна па је такав начин представљања Свете Тројице
остао неприхваћен.
35
У сликарству се користе разни везивни медији за пигменте, као што су уљани
медији, акрилни медији, јајчани медији итд.У грађи језгра атома присутни су такође
везивни медији који протоне и неутроне држе спојеним јаким и слабим нуклеарним
силама (Јаhi 2003), а електроне око језгра гравитационаи електромагнетна сила(Јаhi
2003) држе да не одлете изван омотача омогућавајући да се крећу по замишљеним
орбитама.
С обзиром на то да имамо космос као платно, Мендељејевљев периодни систем
елемената као спектар сликарских пигмената, Реч божију као четкицу и јаке и слабе
нуклеарне силе, гравитационе и електромагнетне силе као везивне медије, водећи се
Светим Писмом можемо сликовито да илуструјемо стварање света од стране
Првоуметника.
4.2. Сликовито стварање
Дан први
У почетку створи Бог небо и земљу.
А земља беше без обличја и пуста,
и беше тама над безданом;
и дух Божји дизаше се над водом.
И рече Бог: Нека буде светлост. И би светлост.
И виде Бог светлост да је добра;
и растави Бог светлост од таме.
И светлост назва Бог дан, а таму назва ноћ
И би вече и би јутро, дан први.
(1 Мој. 1:1–5)
У почетку створи Бог небо...
На почетку времена, првог дана, Бог, Првоуметник, створи духовни свет,
етарски (αιθηρ), невештаствени, са духовним бићима, анђелима – небо; и вештаствени
свет – земљу.
... и земљу.
36
Првог дана, Првоуметник створи материју од себе који је сам и сав Светлост и
енергија (грч. Ένέργεια – живот, живахан). Растави себе у честице енергије и
уобличаваше се у ситне кружне форме, непрекидним кретањима страшне брзине, и
начини кварк кружног облика симболизујући своју вечносну природу.Уводећи
материју из непостојања у постојање, уједно основа и простор и време и разви платно
историје на коме отпоче и наше постојање.
Тако Првоуметник, формирајући Енергију у кружне форме кварка, узе их по
три, по својој тројичној природи, и стави их у кретање, опет кружно,тако да начине
већу форму – протоне, неутроне и електроне. И одвоји протоне и неутроне у једну
групу, а неутроне пусти да путују по замишљеној орбити око језгра чинећи тако
омотач. А протоне и неутроне веза снажним лепкомјаких и слабих нуклеарних сила39
, а
електроне око нуклеуса веза гравитационом и електромагнетном силом40
. И створи
Првоуметник прво своје чудо, чудо атома41
(грч. αθοµοσ – недељив),који по својем
склопу представља прву форму материје, веома танане равнотеже са прецизним
идејним пројектом по којем ће функционисати, и изван тога не може42
. Стварајући
материју,успоставља и законе физике и савршени ред у тачно одређено време, на тачно
одређеној температури и са тачно одређеном брзином43
.
Тако Првоуметник начини себи први основни градивни блок и живих и неживих
ствари44
.
И створи 118 различитих типова атома у небројеној количини, самим тим
створи своју основну палету за сликање, стварање, свог уметничког ремек-дела.
А земља беше без обличја и пуста,и беше тама над безданом...
Створивши материју, своју боју,започе своје прво постављање „подслика” као
широком четкицом, Речју45
својом, освајајући велику површину, мешањем атома у
фантастичном спектру. На својој бесконачној палети сачини трилионе и трилионе
тонова молекулских једињења. И створи Првоуметник Земљу, планету кружног
облика, енормну лопту испуњену различитим чврстим материјама названим стенама и
39 Видети: Harun Jahi, Čudo atoma, Beograd: Centar za prirodnjačke studije, 2003,str. 13. 40 Исто. 41 Harun Jahi, Čudo atoma, Beograd: Centar za prirodnjačke studije, 2003. 42 Исто, стр. 12. 43 Исто, стр. 12. 44 Исто, стр. 5. 45 „Реч” је друго лице Свете Тројице које се најбоље огледа у речима Новог завета: „У почетку
беше Реч, и Реч беше у Бога, и Бог беше Реч” (Јн. 1.1).
камењем, различитих форми, структура, димензија, маса и шара. Тако створи и гранит,
малу мистерију46
, својој будућој деци у крајњим временима која ће живети под
огромним искушењима, њима за сведочанство, печат свог ауторства.
Али земља беше равна, без обличја, без брда и планина, и празна од било чега
другог.
... и дух Божји дизаше се над водом.
Створивши земљу, чврсто тле, подлогу за своје даље исликавање и обликовање,
узе два специфична атома гасовитог агрегатног стања, кисеоник и водоник, споји их и
начини ново најинтересантније хемијско једињење звано вода. Са техничким
карактеристикама воде омогући јој ново својство течног агрегатног стања мекане и
разливајуће форме47
, те напуни водом сву Земљу тако да цела би покривена.
И стаде Првоуметник да надилази своје дело у почетној фази, посматрајући и
сагледавајући стањеда би одредио следећи корак.
И рече Бог: Нека буде светлост.
И поново из непостојања у постојање изведе, стваралачком Речју својом,
Енергијом својом, светлосне честице, фотоне, које расу по васиони у спиралном
кретању.
И би светлост.
И виде Бог светлост да је добра...
Створи Бог фотоне који својим падањем по материји, у структурном нивоу,
ударају у електроне који путују око језгра, при удару им преносе део енергије и
избацују их из својег омотача у следећи спољни омотач, након чега се, при напуштању
фотона,електрон се поново враћа на своју путању. Тако да осциловање електрона, у
зависности од атома и молекулског једињења, структуре материје и рефлексија фотона,
у оку посматрача ствара осет различитих нијанси боја.48
А светлост продираше свуда,
кроз воду и створену материју, и преламајући се обасја прву фазу стварања и виде
Првоуметник да је светлост добра.
... и растави Бог светлост од таме.
46 Robert Džentri, Mala misterija stvaranja, Beograd: Metaphisica, 2000. 47 Harun Jahi, Čudo atoma, Beograd: Centar za prirodnjačke studije, 2003, str. 61. 48 Исто.
38
И светлост назва Бог дан, а таму назва ноћ.
И сабра светлост на скуп и растави је од празнине и збориште светлости назва
Првоуметник „дан” а њено одсуство, тамнину, назва „ноћ”.
И би вече и би јутро, дан први
Дан други
Потом рече Бог: Нека буде свод посред воде, да раставља воду од воде.
И створи Бог свод, и растави воду под сводом од воде над сводом; и би тако.
А свод назва Бог небо. И би вече и би јутро, дан други.
(1 Мој. 1: 6–8)
Потом рече Бог: Нека буде свод посред воде, да раставља воду од воде.
Одлучи Првоуметник да укупну воду, која покривше целу Земљу, растави по
среди, на два дела. Ово изванредно хемијско једињење,разливајуће форме, од средине,
Речју својом подиже, али тако да се не просипа. И подиже је на велику висину изнад
атмосфере, где је температура испод нуле и гравитација много слабија, те заледи воду
и постави је као чврсти ледени спољни заштитни омотач суспендован магнетским
пољем чинећи Мајснеров ефекат. Тај омотач био је око целе земаљске кугле на
једнакој удаљености од тла, тако да начини ефекатом стаклене баште, херметички
затворену девичанску земљу.49
И створи Бог свод, и растави воду под сводом од воде над сводом; и би тако.
А свод назва Бог небо.
Између омотача и друге половине воде која је остала на Земљи, у
новоствореном тампону, створи Првоуметник ваздуход гасова азота и кисеоника са
49 Овај ледени омотач, по сведочењу Светог Писма, постојао је у почетку да би за време општег
пада морала, после упозорења тадашњем човечанству преко праоца Ноја, дошло до свеопштег потопа на
Земљи, то јест до урушавања тог омотача. Доктор Кент Ховинд доказује постојање тог омотача преко
једног открића у Америци где су копајући пронашли у дубини земље фосилну смолу ћилибар у којој је
био заробљен комарац заједно са мехурићима ваздуха. Лабораторијска испитивања су показала да је у
мехурићима дупло већа концентрација кисеоника и дупло већи притисак, што објашњава фосилне
остатке великих животиња које ми зовемо диносаурсима и костуре великих људи то јест џинова. Дупло
већа концентрација кисеоника и дупло већи атмосферски притисак правили су ефекат хипербаричне
коморе која је условила велики раст. Још у корист своје теорије износи чињеницу да је тренутно на
Земљи огромна количине воде која је, како каже, настала као последица рушења воденог омотача. Више
о томе погледати на видео-снимку: (K. Hovind 2012) од 28:20 – 56:45 мин.
39
мањом концентрацијом осталих појединих хемијских елемената. А атмосферски
притисак и концентрација кисеоника беше дупло већа него данас.Простор између
омотача и Земље беше велики и том простору Првоуметник надену име „небо”.
И би вече и би јутро, дан други.
Дан трећи
Потом рече Бог: Нека се сабере вода што је под небом на једно место,
и нека се покаже суво. И би тако.
И суво назва Бог земља, а зборишта водена назва мора; и виде Бог да је добро.
Опет рече Бог: Нека пусти земља из себе траву, биље, што носи семе, и дрво
родно, које рађа род по својим врстама, у коме ће бити семе његово на земљи.
И би тако.
И пусти земља из себе траву, биље, што носи семе по својим врстама, и дрво,
које рађа род, у коме је семе његово по његовим врстама. И виде Бог да је добро.
И би вече и би јутро, дан трећи.
(1 Мој. 1: 9–13)
Потом рече Бог: Нека се сабере вода што је под небом на једно место, и нека
се покаже суво.
У следећој фази узе Првоуметник да ваја, да моделује планету Земљу, те изрони
тло из водене дубине тако да начини велику суву површину, око три четвртине, и на
њој местимично извуче испупчења звана брдима. Тако доби једну лепу брдовиту
подлогу за даље стварање, која изазва осећање задовољства код Првоуметника.
И би тако.
И суво назва Бог земља, а зборишта водена назва мора; и виде Бог да је добро.
Опет рече Бог: Нека пусти земља из себе траву, биље, што носи семе, и дрво
родно, које рађа род по својим врстама, у коме ће бити семе његово на земљи.
И би тако.
И пусти земља из себе траву, биље, што носи семе по својим врстама, и дрво,
које рађа род, у коме је семе његово по његовим врстама.
Опет узе Првоуметник те замеша на својој палети нову смесу и по сувој
површини начини земљу живу. И тад начини ново чудо својег инжењеринга. Начини
40
прву ћелију(лат. cella, са значењем „мали простор”)50
, мали затворени простор,основну
јединицу грађе и функције свих живих бића,сложене грађе и метаболизма са животним
циклусом који се одликује новом особеношћу, као што су сигнализација и процеси
самоодржања51
, у којој се одвија јединствено организован и функционалан систем
промета материје и енергије52
.Још створи унутар ћелије и „запис”, генетички
материјал, пројекат и план грађе ћелије и њеног функционисања као и план целокупног
организма којег је ћелија део.
Начини ћелију самореплицирајућом машином тако да се при репродуковању
експоненцијално умножава, што надаље омогућава брз развој већег организма којем
припада. Тако стваралачком Речју својом и комбинаторикомизведе у постојање велики
број ћелија од којих сачини веће фотосинтетичке53
мултићелијске организме –
разноврсно биље. Свака биљка доби задатак да преобликује енергију фотона у нове
форме енергије – шећерe, који ће касније бити потребни свем животињском царству, и
круни стварања – нама људима, чиме се показа и телеолошка компонента,
сврсисходност, биљака, симбиотских „пријатеља”. И доби посебан пројекат и план
раста и размножавања, као и посебнозанимљиве особине54
– непогрешив осећај за време
и одличну одбрамбену стратегију. Све биљке имају заједничкосвојствода доприносе
одржавањутемпературе итачне пропорције гасова у атмосфери55
.
А сваку биљку засебно украси великим бројем посебних цветова. А цветови,
„фабрике” за размножавање, производе копије плана, гена,из два дела са два различита
пола тако да један пол, мушки, производи енормне количинесавршено упакованих
гена56
у „пакете”званеполен,док други пол, женски, производи једну ћелију, јајну, са
другом половиномгена. Када полови сазру и спреме своје производе, сусрећу се на
месту где се производи женска јајна ћелија, у тучку, и ту се спајају две половине
стварајући један целовит план у новој форми званојсеме.Семе, савршени пакет, носи у
50 Роберт Хук је први употребио реч ћелија за биолошку јединицу још 1665. године инспирисан
управо њеном сличношћу са монашким ћелијама, како то Википедија објашњава цитирајући овај извор:
Karp, Gerald (2009). Cell and Molecular Biology: Concepts and Experiments. John Wiley & Sons. стр. 2.
ISBN9780470483374. »Hooke called the pores cells because they reminded him of the cells inhabited by monks
living in a monastery.« 51 Видети на Википедији појам „живот”: https://sr.wikipedia.org/sr/Живот. 52 Исто. 53 Фотосинтетички организми су организми који врше фотосинтезу – процес претварања
светлосне енергије у хемијску и њено чување у виду молекула шећера. 54 „Занимљиве одлике биљака” – наслов једног поглавља у књизи: Harun Jahi, Čudo stvaranja kod
biljaka, Beograd: Centar za prirodnjačke studije, 2003, str. 122. 55 Harun Jahi, Čudo stvaranja kod biljaka, Beograd: Centar za prirodnjačke studije, 2003, str. 9. 56 Harun Jahi, Čudo stvaranja kod biljaka, Beograd: Centar za prirodnjačke studije, 2003, str. 18.
начин размножавања је још једно ремек-дело и показатељ немерљиве креативности
Првоуметника.
Тако од неживе твари, комбинаториком, створи живе организме, широк спектар
разноврсног биља и траву што покрива целу Земљу. Али од свег створеног посебно
место заузимају орхидејеса обмањивачким методама58
опрашивања, смоква, јука и
биљка ноћних белих цветова,које су осмишљене за живот у симбиози са бићима која
још не беху створена.
И виде Бог да је добро.
И би вече и би јутро, дан трећи.
Дан четврти
Потом рече Бог: Нека буду видела на своду небеском,
да деле дан и ноћ, да буду знаци временима и данима и годинама;
И нека светле на своду небеском, да обасјавају земљу.
И би тако.
И створи Бог два видела велика: видело веће да управља даном,
и видело мање да управља ноћу, и звезде.
И постави их Бог на своду небеском да обасјавају земљу.
И да управљају даном и ноћу, и да деле светлост од таме.
И виде Бог да је добро.
И би вече и би јутро, дан четврти.
(1 Мој. 1: 14–19)
Потом рече Бог: Нека буду видела на своду небеском,да деле дан и ноћ, да буду
знаци временима и данима и годинама;И нека светле на своду небеском, да обасјавају
земљу.
57 Harun Jahi, Čudo stvaranja kod biljaka, Beograd: Centar za prirodnjačke studije, 2003, str. 15. 58 Нпр. орхидеја огледало, орхидеја чекић, кипарска орхидеја, орхидеја жуте пчеле итд. (Harun
Jahi, Čudo stvaranja kod biljaka, Beograd: Centar za prirodnjačke studije, 2003, str. 34).
42
Даље, Првоуметник узе да прошири платно за своје уметничко изражавање и
напуни сав космос небројеним звездама59
. Истим принципом, комбинаториком атома,
створи звезде у савршеном реду, међусобно условљеном силама са циљем одржања
савршеног склада и хармоније. Распростре их једне од другихна огромним
удаљеностима60
тако да могу неометано да функционишу. А створи их у скуповима
званимсазвежђа, њих скупи укластерима, кластере угалаксијамаод којих
сачиниуниверзум.И у толико различитих димензијада чулом вида није могуће разумети
нити сагледати61
разлику између звезда, док је једино изводљиво представити их као
бројке на папиру. А још направи и разлику у структурама, у хемијском саставу, и у
различитим силама исијавања светлосних честица.62
И многи међупростор
исликасфуматичним маглицама пулсирајућих контура велике топлоте и светлости које
су задивљујуће креације Првоуметниковог експресионизма. Свака звезда доби најмање
једну планету која ће се ротирати око ње.И све звезде пусти у кретање око своје осе и у
правцу кретања галаксије. Пустивши их у кретање начини својеврсни „сат” који ће
бити показатељнепроцењивог времена63
. А створи их толико да би данас на Земљи
сваки човек могао да поседује једанаестбилиона својих звезда64
. Сав универзум је
немерљиво велик, а тако Првоуметник уреди да се не деси да човек, његово будуће
створење, у својем незнању ограничи величину Првоуметника и сведе Га на висину,
дужину и ширину.
И би тако.
И створи Бог два видела велика: видело веће да управља даном,
и видело мање да управља ноћу, и звезде.
59 Досад се зна за око триста секстилиона звезда, што је огромна цифра (триста са још тридесет
три нуле иза себе), мада једно зрно соли има много већи број атома од којих је изграђено – ако би смо
могли, хипотетички, да бројимо 1.000.000.000 у секунди, онда би нам требало 500 година да пребројимо
атоме унутар сићушног зрна соли (Harun Jahi, Čudo atoma, Beograd: Centar za prirodnjačke studije, 2003,
str. 21). 60 На пример, раздаљина између нашег сунчевог система (соларног) и нама најближег звезданог
система Алфа (Alpha Centauri) износи 4278 пречника целог сунчевог система са крајњим орбитама, а
пречник сунчевог система је око десет милијарди километара (укупно 42.780.000.000.000 km) (Lajl 2014). 61 На пример, једна од најмањих звезда има пречник 125.000 km (2MASS J0523-1403 [Red
Dwarf]), пречник Сунца је 1.398.836 km, док плави хипергигант Pistol Star има пречник 440.000.000 km, а
опет и та звезда је мала у поређењу са црвеним супергигантом UY Skuti чији је пречник 2.500.000.000
km. 62 На пример, температура на површини Сунца износи око 6000℃ и светлост Сунца је црвена,
док светло плавих звезда, као што су Сиријус и Алнилам, зрачи температуром од око 9000℃. Због
карактеристике брзог ширења свог горива плави гиганти не могу трајати милијарду година тако да
импликују млади универзум (Lajl 2014). 63 А. Карелин, 2012 стр. 82. 64 Kent Hovind, Starost Zemlje, 2012.
43
И тако Првоуметник сазда са своје палете,највише од боја водоника и
хелијума,извор светлостних фотона у облику супервелике лопте, извор звани
Сунце,109 пута већи од Земље у пречнику, који ће непрекидно заливати Земљу
светлошћу и топлотом. И изваја природни сателит Месец на удаљеност од око 390.000
km од Земље од материјала који ће рефлектовати сунчеву светлост, која путује 1,25
секунди до Земље, док је Сунце на 400 пута већој удаљености од Земље.65
А начини
Месец да обиђе Земљу за 27 дана 7 сати 43 минута и 11,6 секунди,а Сунце за 365,26
дана што представља временски период звани година. Тако и остале звезде које
обасјавају универзум помажу да се лакше одреде временски периоди месеци и године.
И постави их Бог на своду небеском да обасјавају земљу.
И да управљају даном и ноћу, и да деле светлост од таме.И виде Бог да је добро.
И би вече и би јутро, дан четврти.
Дан пети
Потом рече Бог: Нека врве по води живе душе,
и птице нека лете изнад земље под свод небески.
И створи Бог китове велике и све живе душе што се мичу,
што проврвеше по води по врстама својим,
и све птице крилате по врстама њиховим. И виде Бог да је добро;
И благослови их Бог говорећи:
Рађајте се и множите се, и напуните воду по морима,
и птице нека се множе на земљи.
И би вече и би јутро, дан пети.
(1 Мој. 1: 14–19)
Потом рече Бог: Нека врве по води живе душе...
Потом узе Првоуметник,као у трећој фази стварања, ћелију, мали простор живе
материје, умножи јеи начини водене вишећелијске организме разних врста. Начини
мале и велике рибе, унићелијске и вишећелијске, танке и дебеле, монохроме и шарене,
лепе и страшне, безазлене и љуте, провидне и електричне, лепљиве и бодљикаве, брзе
и мекушасте, љуштурасте и слузаве, длакаве и глатке, и још многе друге.Сатка им гене
65 Lajl 2014.
44
строго и тако да непогрешиво једна врста рађа другу, да не може риба птицу да рађа
или обратно. Створи и скривени микросвет који се може видети једино електронским
микроскопом.Неке начини у неодвојивој симбиози да једна без друге не могу
функционисати, као што је шкамп боксер (sexy shrimp) који у клештима носи
микросипе као боксерске рукавице. Шкамп се брани сипиним отровним пипцима, а
сипа се заузврат храни отпацима шкампове хране. Начини и рибе чије су шаре
идентичнеизгледу корала и алги у којима их настани и које им одреди за животно
склониште. Усади им знање да се крећу у правцу лелујања корала, не би ли се боље
камуфлирали. Начини и хоботницу, маестра камуфлаже66
, која ће не само мењати боју
већ и текстуру коже, од глатке преко оштро каменасте до чупаво кораласте.
... и птице нека лете изнад земље под свод небески.
Створи Првоуметник и вишећелијске организме изван воде да живе и лете по
ваздуху и да испуњују небо. Створи их са крилима, као анђеле, нежне душе и пуне
слободе. Створи их као образац савести и подсетник нама људима на наше првобитно
назначење. Исто и птице, као и рибе и биље, створи у огромној разноликости, са
различитим задацима и функцијама, димензијама и шарама, и у разнимсимбиотским
спојевима.
Тако створи и страшљиве врапце и безазлене голубове, паметне папагаје и
велике кондоре верне партнере и моногамисте, окретне колибрије и архитекте геније
који ће бити инспирација нама људима.Створи бића предивних шара и милозвучних
гласова. Створи птицу златну звиждовку, савршеног летача са најекономичнијим
располагањем енергије и непогрешивим сналажењем у простору.
Још створи и европског зеленог детлића, са специфичним разликама у односу на
све остале детлиће и птице уопште, и не само птице, већ исвег створеног. Њега начини
Првоуметник тако да му језик почиње у задњем делу усне дупље, као и осталим
птицама, па се спушта низ ждрело па заокреће кроз врат успињући се дуж задњег дела
врата, преко главе под кожом,па кроз рупу између очију улазећи кроз једну носницу у
његов кљун и опет, као и код осталих детлића, са могућношћу да извири из уста још
преко 25 центиметара ради лова инсеката и црвића који живе у дубоким шупљинама
72Летећи у формацији много се штеди енергија јер вођа формације пробија ваздух тако да
следеће птице иза њега имају мањи отпор, па се та умањена отпорност преноси до последње птице у
формацији. Кад се прва умори, последња прелази на чело, а ова долази на крај колоне на починак. И тако
се све укруг смењују. 73 Телеолошко схватање почиње са Сократом и Анаксагором, али најзначајније филозофско
штиво оставља иза себе Аристотел. Више о томе видети у књизи: Pražić, Aleksandar, Priroda i teleologija
(Beograd: Istraživačko-izdavački centar SSO Srbije, 1986).
50
тајмса”каже:„Али мене је наука приближила Богу“, а на почетку једног свог научног
рада каже да га је наукаучинила бољим хришћанином,из чега јасно можемо закључити о
дејству науке на религиозност душе.74
Наука је светло истине која у рукама погрешних
људи бива предмет спекулације, али у срцима истинољубивих производи преливајућу
радост. А опет, поред светла науке, и даље је непознавање Бога великои више се
поклонише и послужише твари пре него Творцу(Рим. 1,25).
Бог у Светом Писму даје једну врло питку заповест, где каже: „Тражите лице
Моје.”А цар Давид у својој молитви одговара на заповест божију: „Срце моје говори
пред Тобом што си рекао: ’Тражите лице моје.’ Тражим лице Твоје, Господе!” (Псал.
27–8). На другом месту опет каже цар Давид:„Помињем дане старе, размишљам о
свимделима Твојим, у творевинама руку Твојих поучавам се” (Псал. 142–5).Из ових
редова се јасно види да субоготражитељи проучавали природне науке. Зато није ни
чудо да међу највећим научницима у историји човечанства који су допринели значајна
научна открића ниједан није био атеиста.
Интересантна je особина љубави. Наука је разоткрила како живот функционише
на нивоу атома. Атоми су изграђении од електрона који се крећу у омотачу по орбити
невероватном брзином тако да се збогтоликог кретања не може продрети унутар њега.
Слично вентилатору који има три уске елисе са великим простором између, али при
великој брзини кретања немогуће је провући лоптицу на другу страну. Тако је
омогућена комбинаторика атома и градња разноликог света.Јер ако тако не би било,
сви атоми би се спљоштили у једну тачку и живота не би било. Зато је кретање
електрона улог за живот. Тако би се могло рећи да је за љубав потребан улог енергије.
Електрони не дозвољавају спајање због негативног наелектрисања. И зато се не
залепимо за столицу кад седнемо на њу. На микронивоу ми заправо лебдимо изнад
столице. Сви смо одвојени негативним наелектрисањем атома и не можемо се спојити,
прожети. Ако смо ми људи само материја, само хемија, одакле потреба за љубављу?
Љубав се одражава супротном тежњом, одражава се у тежњи ка спајању, а не
раздвајању као што то електрони чине. То значи да је наш етарски ентитет, дух,
прожео материју и заузео средишњи део, и на тај начин наше сушто „ја”пребива у телу
и њиме управља, руководи. Зато и дете кад види родитеља, трчи му у загрљај и јако га
стисне да га, ако може,„угура” у своје срце, не би ли се спојила душа с душом. Загрљај
74 Таšić Ninković, Aleksandra. Božansko nadahnuće istorije srpske nauke (Pupin, Tesla, Milanković),
2017.
51
је потреба душе, а не тела. Материја на неки начин смета душама да се спајају, али то
није без разлога.
4.4. Показатељи креатора
До данашњих, савременом технологијом достигнутих сазнања, сав хришћански
свет је вером прихватао дословноречи Светог Писма које каже да је све видљиво и
невидљиво створено за шест дана, а да је планета Земља створена првог. За време
атеистичког научног истраживања са Ничеовим прогласом: „Бог је мртав”,
спекулисало се са теоријом о настанку света и живота на Земљи, са генезом уопште, са
интенцијом да Бога изопште из факта стварања. Те су у свом спекулисању усвојили
термин еволуција преузимајући га још од древних паганских Сумера који кажу да су
први организми настали сами од себе у води, а сви остали су постепено еволуирали
једни од других,а да је и сама Земља имала такву исту историју.75
Размотривши теорију
еволуције и видевши неодрживост еволуирања, да би спасли брод од потонућа,
прибегли су еволуирању своје теорије, а неретко и подметању лажираних података.76
Међутим, еволуција теорије еволуције у даљем истраживању никако неће достићи свој
крај, у самом начелу због немогућности одрживости, а због сталног откривања нових
сазнања која се не уклапају у огромну пузлу спорне теорије.Рука Креатора, колико год
да је хтела да остане неприметна, ипак није до краја сакрила своје ауторство, опет
љубави своје ради према слабоверујућем роду, те у тренутку ескалирајуће репресије
симулираном еволуцијом, а усред колебања западног, у начелу, атеистичког света,
научник др Роберт Џентри (Robert Gentry), водећи светски стручњак из области
радиохемије и геохемије, открива једну појаву77
код гранитних стена која указује на то
да су настале, тј створене, за неколико минута (Геополитика 2018). Овим чином, који
др Роберт Џентри назива „отиском божијих прстију” (Геополитика 2018), у темељу се
потире теорија еволуције. Отисак прстију божијих веома подсећа на уметнике који
користе прсте у сликању па обрисе својих отисака овековечују бојом.Мада непотребна,
али слабих у вери ради, открила се потврда вековне вере у реч Светог Писма, науком
75 Ту теорију преузимају старогрчки филозофи материјалисти, а од њих Римљани, а много
касније, у 18. веку, већ давно замрлу веру ексхумирају и васкрсавају атеистички материјалисти, немачки
и француски филозофи, од којих ју је у наставку Чарлс Дарвин преузео и разрадио на свој начин. 76 Детаљније видети у: Harun Jahi, Obmana evolucije (Beograd: Centar za prirodnjačke studije,
2002), 50. 77 „Др Роберт Џентри – научник који је срушио еволуцију”, Геополитика, Београд 2018.
52
печатирана. Наука је данас као нека врста вештака који потврћује ауторство Уметника
над уметничким делом. Кажем непотребна потврда јер циклус екосистема и све
присутне симбиозе већ непобитно о томе сведоче једноставним епистемолошким
питањем: Шта је старије, кокош или јаје?
Разумевањем сложених процеса при изградњи ДНК молекула стиче се утисак да
иза њих стоји нека Интелигенција. Ћелија тако сложене функције непогрешиво врши у
изузетно кратком временском периоду, тако да јасно указује на својег Уређивача.
О уређивачкој сили хаоса великог праска у теорији еволуције, о акту случајног
формирања најкомпликованијег молекула на свету – ДНК и комплетне ћелије уопште,
научник Фред Хојил каже да је вероватноћа да више форме живота настану случајно
слична вероватноћи да један торнадо пролазећи кроз депонију старог гвожђа
конструише „боинг 747” од материјала и старудија која се ту налазе.78
Данас све ово знамо, а питање се поставља одакле вера нашим претходницима
који су живели у мраку незнања и како су схимници дошли до Бога. То можемо видети
из примера Светог Јована Златоустог из трећег века нове ере који у Омилију на Књигу
постања износи своје тумачење и став православног разумевања:
„Примајмо то што се казује са великом благоразумношћу, не
прелазећи сопствену меру, нити испитујући оно што је изван наших
моћи, а од чега пострадаше непријатељи истине када пожелеше да све
докуче сопственим расуђивањем, не увиђајући да је човечанској природи
немогуће да испита творевину Божју.И зашто говорим творевину Божју?
Та ми не можемо појмити нивештину нама истороднога човека. Реци ми:
како из металске вештине [топљењем] настаје природа (υύσις) злата? Или
како се од песка добија чисто стакло? Тешко би на то могао да ми
одговориш.79
Ако, дакле, не може да се схвати оно што нам је пред очима
и што по Божанском човекољубљу људска мудростствара, зар да
испитујеш, човече, оно што Бог сазда? Који би опроштај могао да нађеш
и које оправдање ако си тако неразуман, те промишљаш о ономе што
превазилази твоју природу? Рећи да је све што постоји настало извећ
78 Harun Jahi, Obmana evolucije (Beograd: Centar za prirodnjačke studije, 2002), 81. 79 На то питање данас би се релативно лако одговорило, али у исто време данас је немогуће
одговорити на још једноставније питање – одакле енергија. Постављено питање датира још од пре 17
векова, а питање о генези енергије и даље је актуелно.
53
постојећега вештаства и не исповедати да је Творац свега то привео из
небитија, представљало би знак крајњег безумља.” (Златоусти, 2012)
„Када, дакле, чујеш реч створи,ништа друго не испитуј, него
сагни главу и веруј реченом.... Бог је Онај Који све ствара и пресаздаје и
преображава све по Својој вољи.” (Златоусти, 2012)
„А гледај само крајње снисхођење: [Мојсеј] ништа не казује О
невидљивим силама, нити каже како Бог у почетку створи ангеле или
архангеле. И није нам без разлога одредио такав начин поуке. Будући да
је он говорио Јудејима који су били привезани за садашње и нису могли
да замисле ништа од онога што се умом постиже, он их од чувствених
предмета узводи ка Творцу свега како би се, спознавши из творевине
Уметника свега, поклонили Саздатељу и да се не би зауставили на твари.
А да и након тога нису престали да обоготворују творевину и указују
поштовање и најбешчаснијим међу бесловесним [животињама], докле би
пали у безумљу да Он није прибегао таквом снисхођењу?” (Златоусти,
2012)
„Немојмо, дакле, испитивати људским умом Божја дела, него
пратећи њих – дивимо се уметнику. Јер невидљиво Његово, каже, од
саздања света на творевини умом сагледавано види се”(Рим. 1,20).80
(Златоусти, 2012)
Данас, наши интелектуалци бранећи хришћанство на овакав начин износе своја
мишљења:
„Научне напоре великих мислилаца као што су Мирча Елијаде,
Николај Берђајев, Карл Густав Јунг и многи други можда је
најупечатљивије сажео педесетих година прошлог века норвешки писац
и мислилац Јенс Бјорнебое: ’Све што је у последњих 1800 година никло
на тлу Европе,хришћанског је порекла’, а ’Европа је прихватила свето,
троструко гесло: слобода, једнакост, братство’ и ’чудно је – ех, вишенего
чудно – да је ’атеистичка’ Француска револуција изабрала паролу која је
директна парафраза хришћанског концепта Тројства (пред Оцем смо сви
80 Златоусти, Св Јован. 2012. Омилије на Књигу постања. 25. фебруар. Последњи приступ 7.
августа 2018. https://svetosavlje.org/omilije-na-knjigu-postanja/.
54
једнаки, пред Духом смо сви слободни, а пред Сином смо браћа)” (Рељић
2018).
Еволуција се по теорији базира на претпоставкама да су се нове врсте изнедриле
мутацијама и принципом природне селекције. Здраву корисну мутацију никад нико
није видео, а природну селекцијуСвети владика Николај једноставном логиком
оповргава:
„Кад би истина еволуционизма била истинита, не би остале у
природи дивље овце јер овца ојагњи једно или два јагњета, а вучица
окоти и по десеторо штенади.”
Ако је човек еволуирао по принципу природне селекције где јачи савладава
слабијег, како се онда објашњава да једино човек има особину да сузама умије своје
лице од изобилне љубави? Дакле, човек преиспуњен љубављу како је еволуирао? Зар
не би принцип природне селекције човека еволуирао у неотесаног и крвожедног
грубијана?
4.5. Бог као неисцрпна инспирација
Како је Бог невероватно интересантан и креативан створивши планету Земљу
округлом! Јер постављајући тло за човека, који му је и био циљ стварања, који ће у
себи носити његову искру живота, „дах животни”, могао је да га постави равним,
каквим су га погрешно и замишљали, и интерпретирали, поједини теолози западно-
хришћанске, католичке цркве, у средњем, на Западу с правом и названом, мрачном
веку. Ипак, Бог Дизајнер је ствар учинио занимљивијом дајући могућност таквим
обликом за дневну смену, месечну и годишњу.
Предивно је то што, давши нам елементе за стварање, даје нам још и идеје шта
створити, како, на који начин и зашто. Још се суптилност божијег деловања огледа и у
начину на који нам пружа, а ми примамо, идеје. Бог нас разним животним околностима
инспирише, надахњује, у оном степену колика је наша љубав према предмету или
појави инспирације, и наводи до одређене стваралачке мисли па у датом тренутку тако
неприметно и тако ненаметљиво, мотрећи на наше хтење, пушта мисао као готово
55
решење у наше мисли, која је као светлост која нам одједном обасја мрак у којем смо
лутали.
Долазак мисли бива као да се разданило и све постало јасно и осветљено. А тако
јасно и осветљено бива јер нас је он сам, Светлост, посетио. Зато се у илустровању,
тренутак добијања идеје приказује паљењем сијалице над главом просвећеног. Господ
се спусти до нас, види наш труд и просвети нас. Свјет Христов просвјештает всја.81
Неће нас Бог просветити без нашег труда. На нама је не много: да ревносно
радимо, а он ће просвећивати по заслузи и потребама. Научник Никола Тесла је то знао
и зато је његов живот био преиспуњен проналасцима и патентима. Огромна
креативност је долазила из његовог огромног труда, што се може видети у његовој
аутобиографији „Моји изуми”. Велики војсковођа Наполеон Бонапарта говорио је да је
мушкарцу довољно да спава четири сата а жени пет, а Никола Тесла је превазишао и
Бонапарту у свом труду те је укупно дневно спавао око два сата, док су поједини
схимници били апсолутни рекордери, једни по сат а други по пола сата дневно. Један
од многих међу њима је Свети Силуан Атонски, Рус по пореклу а светогорац по месту
подвижништва. Свети Силуан је био велики пријатељ нашег српског Светог владике
Николаја Велимировића.
Наука и уметност су предивне појаве које су уједно и тесно повезане. Наука,
откривајући нам физичке законе и законе природе, заправо нам открива колико је Бог
велики Креатор кад је све овако савршено и тако сложено повезао једно с другим.
Уметност, откривајући нам својим делима каква се импресија рађа у човеку, самим
поимањем уметничког дела, открива нам и Првоуметника као вечну неисцрпну
инспирацију која је у пољу стварања оставила како прелеп однос боја, форме,
структуре, тако и живост својих уметничких дела, која знају да се играју, трче, радују и
уживају.
Уметник опонаша свог Дизајнера и њиме се инспирише. Видевши пејзаж који
отвара пучину видика, надахнут Првоуметниковим делом, преноси своје импресије на
платно. Грађевинац, видевши мравињак као ремек-дело вишеспратнице, надахнут,
гради облакодер за велики број људи. Бог је у свакој ћелији оставио план пројекта ДНК
за изградњу живота надаље, па и архитекта по надахнућу и по узору на Бога пројектује
и ствара план, пројекат градње.
81 Возглас из Литургије пређеосвећених дарова.
56
5. Схимник
Ником се не умире, а смрт је најизвеснија будућност. И никад се не зна кад ће
кога прождрати, кога пре а кога касније. Сећање на смрт је најотрежњујућија делатност
која враћа човеку озбиљност и сигурност живота. Кад се стане пред врата смрти и
окрене се иза себе, више ништа материјално није важно већ само благодат Духа
Светога која је залог за живот вечни. Зато монаси носе црне ризе да их стално
подсећају на смрт, на сећање које одгони сваки грех и искушење. Прво монашко
правило јесте стално сећање на смрт.
Бог даде једну од заповести: „Тражите лице моје.” (Пс. 26. 8) И као да нам вели:
Видели сте како је предиван и савршен свет који сам створио за вас овде у
привремености, разумите и видите какав сам вам свет створио за вечност.
„У кући Оца Мојега станови су многи.” (Јн 14. 2)
Схимници монаси су ти који су потпуно посвећено кренули у потрагу за Лицем
божијим и који су се одрекли лепоте овог света и приљубили се њему. Заиста је богат
онај који има руду злата, али је далеко богатији онај чији је рудник.
Недавно су на билбордима нашег престоног града Београда били приказани
пејзажи Србије. Најлепши пејзажи и делови природе били су осветљени пажњом
пролазника. На билборду је стајао натпис: „Упознај своју земљу да би је више волео.”
Заиста су ти пејзажи надахњујући и заводљиви за наша срца. Још је битније и снажније
упознати дух тих предела и крајева којег није могуће видети на тим сликама, нити на
тим местима уживо. Једино је могуће кроз познавање историјских догађаја који су се
збивали на тим просторима. Наша земља је, углавном, натопљена тешком жртвом
силне љубави наших предака који су полагањем својих живота образовали услове за
данашњи модеран живот. То сазнање оплемењује и даје дух простору, човека доводи у
више стање доживљаја и целовитог поимања места, и рађа у човеку љубав према
родној земљи. Тако је и према Богу: прочитај о дејству Бога у људском животу, о
лепоти и чуду стварања света, да би га више волео. Стога се схимници стално упознају
са Богом кроз Свето Писмо. Достојевски је рекао:„Не може се волети оно што се не
познаје. Било да је реч о човеку или о народу.” – А ја бих додао, или о Богу. Још додаје:
„Будите сигурни да сви они који свој народ престају да разумеју и губе везу са њим,
Comment [S2]: ?
57
одмах и у истој мери губе и веру очева, постају или атеисти или равнодушни људи.”
Оваким мислима вођени, схимници су на својим одеждама везли отрежњујуће
библијске текстове да их непрекидно подсећају на неизмерну љубав божију као и на
палост грешне природе њихове, то јест на потребу за милошћу божјом.
Схимници, као једани од најређих који су докучили лепоту створеног света,нису
се задовољили само уметничким делом него су отишли корак даље и кренули ка
упознавању Првоуметника, Дизајнера, који се због богатствасвојих врлина ни за цео
живот упознавања и бивствовања са њим не може потпуно спознати.
Предивно је када отац, добивши дете, га учи свему што зна. Каква је дивна
радост када дете, заволи уметничка дела свог оца и крене његовим стопама чинити
исто. Тако се Бог радује сваком свом створењу које је кренуло његовим стопама,
његовим путем, стваралачким духом. Бог Отац учи нас, децу своју, ономе што најбоље
зна,а то је волети. Схимници, као посебна деца божија, посебну пажњу посвећују
стицању љубави по речима Светог Писма.
Уметник преноси своју импресију на платно, то јест опонаша оно што је видео
или спознао. Има и оних који то чине тако вешто да у посматрачу изазивају скоро
једнак доживљај као при перцепирању саме стварности која је била узрок уметникове
импресије. Схимници су уметници који, спознавши Бога и доживевши силину љубави
која се излива од њега, вешто преносе своје импресије љубави на људе око себе,
благим речима молитава, поукама и понајвише самим својим присуством. Упознавши
схимника, човек упознаје одраз љубави божије.Зато је схимник предивни уметник, јер
он познаде суштину уметности – лепоту, ред и хармонију, и кроз подвиг
смиреноумљадокучи Првоуметника и сам постаде сличан њему; постаде савршено
дело божијег стварања. Бог нам схимникеостави да нам светле и да нам осветљују
животе нетварном светлошћу, од Бога добијеном, да бисмо ми, премда немамо
могућност да видимо Бога, рекли: „Диван си, Господе, у светима својим.”
Свети Јован Колов, у житију свог сапосника Светог и преподобног Пајсија
Великог, пише следеће: „Слушајући преславне и натприродне ствари о њему, нека
нико не посумња у њих, и нека нико не мисли да ја, из поштовања према овом светом
оцу, ишта додајем...” Тако каже јер у степенованом духовном узрастању, које се започе
у њега још од детињства, беше унапред приправљена душа његова за велика дела
божија, те достиже такву духовну зрелост и даровитост да то већ тешко бива
58
схватљиво, јер он у свом подвигу подражаваше неједењем и неспавањем ангеле због
чега је и добио епитет „равноангелског подражаваоца”. У почетку свог усамљеничког
подвизавања он повећа пост и јеђаше само суботом и недељом – хлеб и со са мало
воде. Док у следећем степену свог напредовања ка Богу узе подвиг да једе само једном
у две недеље. А кад би дошли велики пости, по угледу на Христа, повезивао је до
седамдесет дана без хране и пића. И овог уметника живљења посети Првоуметник,
како пише у житију:
„Једном, када преподобни Паисије гораше особито пламеном
љубављу к Богу и сав ум његов беше богомисленом молитвом удубљен у
Господу, њему се, као и раније, јави Христос Спаситељ. А он, не будући
у стању гледати пресветлу славу пресветог лица Спасовог, паде на земљу
обузет страхом и трепетом. Но човекољубиви Владика пружи руку
Своју, подиже Паисија са земље, и рече му: Мир теби, угодниче мој! не
страши се и нека не дршће срце твоје, јер делима твојим веома се
наслађује доброта моја, и мени је врло мио подвиг твој. Весели се, дакле,
и прими због тога лепо уздарје: ево дајем ти овакав дар: све што заиштеш
од Оца мог у име моје, даће ти се.”
Иако ништа не тражаше осим његовог присуства, због велике смерности и
љубави које је имао према Богу и према људима, Бог Првоуметник даровао га је даром
прозорљивости којим послужи многим људима на спасење.
5.1. Крштење – преображење
Крштење се у Светом Писму назива разним именима: бањом поновног рођења