1 Из књиге „Земља Богородице“ Јелена Прудников «Земля Богородицы» Елена Прудникова ЗАО «ОЛМА Медиа Групп» издание 2007 Глава 6 Житије Богородице и празници у Њену част ...Испочетка је поштовање Богомајке углавном било стихијско, народно. Још у I веку појавили су се апокрифи посвећени Њој, који нису били плод богословског, већ чисто људског интересовања и велике љубави. Међутим, све оно што се данас схвата под поштовањем – празници, поклоњење иконама – појавило се касније. Људи о Мајци Божијој заправо почињу да говоре и да пишу тек после IV века. У бесконачним богословским споровима главна пажња је посвећивана Христу, али ни Богомајка није остављена по страни. У првом Никејском Символу вере Она се чак и не помиње, али се касније појављује оваква потреба. Сетимо се Несторија: „Он се наоружао против термина „Богородица“... Говорио је да је Дјева Марија родила човека Емануила, с којим се сјединила, спојила предвечна Реч Божија. Дакле, она није Богородица него Човекородица или Христородица. Може се чак рећи да је Богоприматељка, али не Богородица. Ако се неписменој гомили свиђа да каже „Богородица“ – нека је, можемо то да допустимо у виду побожног преувеличавања. Међутим, истински просвећени хришћани схватају апсурдност овакве употребе речи.“ 1 Народ се према оваквим изјавама односио крајње негативно. Филозофирај како хоћеш, али Мати нам не дирај! Оно што је Несторије говорио људи су доживљавали као страшно светогрђе. Напокон, као резултат III Васељенског сабора у Ефесу – управо оног, за чији је успешан завршетак војска морала да опколи град и да ухапси тројицу епископа, име Дјеве Марије је ушло у излагање вере. „Стога исповедамо да је Господ наш Исус Христос, Син Божји Јединородни, савршени Бог и савршени човек с разумном душом и телом, Рођен по Божанству од Оца пре свих векова, а у последње дане управо Он је (рођен) по људској природи од Марије Дјеве, ради нас и ради нашег спасења. Једносуштан Оцу по Божанству Он је једносушан с нама по људској природи. Јер, дошло је до јединства две природе. Зато исповедамо Једног Христа, Једног Сина, Једног Господа. У складу с овом мишљу о несливеном јединству (природа) исповедамо да је Света Дјева Богородица и то је због тога што се оваплотио Бог – Логос и што је постао човек и што је сјединио са Собом храм који је од Ње примио.“ 2 Отприлике у исто ово време појављују се и Богородични празници. Најстарији међу њима јесте празник Успења Богомајке. По црквеном предању, сматра се да су га установили апостоли, али је ипак званично овај празник установио цар Маврикије, пред сам крај VI века. Од тада се он слави 15. августа по старом календару или 28. августа по 1 Дворкин А. Есеји из историје Васељенске Православне Цркве. Н.Новгород, 2005., стр. 277. 2 Дворкин А. Есеји из историје Васељенске Православне Цркве. Н.Новгород, 2005., стр. 284.
33
Embed
ЗАО «ОЛМА Медиа Групп»tolmach.org/O Presvetoj Bogorodici.pdf · О.Константин. Починула је, као што о томе говори древно
This document is posted to help you gain knowledge. Please leave a comment to let me know what you think about it! Share it to your friends and learn new things together.
Transcript
1
Из књиге „Земља Богородице“
Јелена Прудников
«Земля Богородицы»
Елена Прудникова
ЗАО «ОЛМА Медиа Групп»
издание 2007
Глава 6
Житије Богородице и празници у Њену част
...Испочетка је поштовање Богомајке углавном било стихијско, народно. Још у I
веку појавили су се апокрифи посвећени Њој, који нису били плод богословског, већ чисто
људског интересовања и велике љубави.
Међутим, све оно што се данас схвата под поштовањем – празници, поклоњење
иконама – појавило се касније. Људи о Мајци Божијој заправо почињу да говоре и да
пишу тек после IV века. У бесконачним богословским споровима главна пажња је
посвећивана Христу, али ни Богомајка није остављена по страни. У првом Никејском
Символу вере Она се чак и не помиње, али се касније појављује оваква потреба. Сетимо се
Несторија: „Он се наоружао против термина „Богородица“... Говорио је да је Дјева Марија
родила човека Емануила, с којим се сјединила, спојила предвечна Реч Божија. Дакле, она
није Богородица него Човекородица или Христородица. Може се чак рећи да је
Богоприматељка, али не Богородица. Ако се неписменој гомили свиђа да каже
„Богородица“ – нека је, можемо то да допустимо у виду побожног преувеличавања.
Међутим, истински просвећени хришћани схватају апсурдност овакве употребе речи.“1
Народ се према оваквим изјавама односио крајње негативно. Филозофирај како
хоћеш, али Мати нам не дирај! Оно што је Несторије говорио људи су доживљавали као
страшно светогрђе.
Напокон, као резултат III Васељенског сабора у Ефесу – управо оног, за чији је
успешан завршетак војска морала да опколи град и да ухапси тројицу епископа, име Дјеве
Марије је ушло у излагање вере. „Стога исповедамо да је Господ наш Исус Христос, Син
Божји Јединородни, савршени Бог и савршени човек с разумном душом и телом, Рођен по
Божанству од Оца пре свих векова, а у последње дане управо Он је (рођен) по људској
природи од Марије Дјеве, ради нас и ради нашег спасења.
Једносуштан Оцу по Божанству Он је једносушан с нама по људској природи. Јер,
дошло је до јединства две природе.
Зато исповедамо Једног Христа, Једног Сина, Једног Господа.
У складу с овом мишљу о несливеном јединству (природа) исповедамо да је Света
Дјева Богородица и то је због тога што се оваплотио Бог – Логос и што је постао човек
и што је сјединио са Собом храм који је од Ње примио.“2
Отприлике у исто ово време појављују се и Богородични празници. Најстарији
међу њима јесте празник Успења Богомајке. По црквеном предању, сматра се да су га
установили апостоли, али је ипак званично овај празник установио цар Маврикије, пред
сам крај VI века. Од тада се он слави 15. августа по старом календару или 28. августа по
1 Дворкин А. Есеји из историје Васељенске Православне Цркве. Н.Новгород, 2005., стр. 277.
2 Дворкин А. Есеји из историје Васељенске Православне Цркве. Н.Новгород, 2005., стр. 284.
2
новом. Данас празнику Успења претходи двонедељни пост. Раније су постојала два
одвојена поста – хришћани су постили или уочи празника Преображења, или пре Успења.
Међутим, у XII веку на Константинопољском сабору је одлучено да се уведе један пост –
Госпојински.
Могуће је да су празник Благовести такође установили апостоли. Познато је да се
он славио још у IV веку. Међутим, јединствени датум – 25. март (7. април) био је
установљен у XI веку.
Већ у IV веку грађени су храмови у част Рођења Богородице. Од тог времена овај
догађај се слави 8. (21.) септембра.
И, напокон, празник Ваведења у храм – најкаснији од великих, или дванаест
Богородичних празника. Први подаци о њему датирају се VIII веком (иако је, по црквеном
предању, у Јерусалиму још у V или VI веку постојао храм у част Ваведења). Данас се он
слави 21. новембра (4. децембра).
У Православној Цркви постоји следећа традиција: да се дан након великих
празника помињу главни учесници догађаја у чију част је дати празник уведен. Дан по
Божићу, 8. јануара слави се Сабор Пресвете Богородице – односно, свенародно свечано
сабрање ради Њеног прослављења. А 9. (22.) септембра поштује се сећање на праведне
Јоакима и Ану, родитеље Дјеве Марије. 9. (22.) децембра слави се празник Зачећа
Богородице, који је уведен најкасније у VII веку, пошто је управо у овом веку свети
Андреј Критски написао канон за њега.
Међутим, Јеванђеље указује само на један од ових догађаја – на Благовести. Одакле
су се појавили остали празници? Наравно, Рођење и Успење као природни догађаји,
једном су се морали десити – али како се знају њихови датуми? На основу чега је
написано „Житије Богородице“?
Сва ова питања нас више не упућују на Свето Писмо, већ на Свето Предање. То је
нова, посебна, врло сложена и врло занимљива тема: цркено предање, његова веза с
реалном историјом, његово схватање...
Ј.П. На основу чега је написано „Житије Богородице“?
Отац Константин Пархоменко. Као прво, постоји јединствен документ, из којег је
узето јако много података. То је такозвано Протојеванђеље или Прво Јеванђеље по Јакову.
По предању, написао га је Јаков, „брат Господњи“ – иако не знамо правог аутора. Оно је
било написано отприлике почетком II века, највероватније су га написали Јудејци, који су
живели у Египту. Све говори о томе: стил, речи, познавање обреда и обичаја – очигледно
га је писао човек, који је потекао из јудејске средине.
Такође је јасно због чега се оно појавило управо у Египту. У Палестини су људи
чули за Мајку Божију, знали су прилично много. А у Египту је постојала велика
хришћанска заједница, али се о Њој мало знало. И египатски хришћани су очигледно
одлучили да запишу сва предања која су успели да пронађу. Наравно, у овом Јеванђељу
има јако много легенди које су у њега ушле заједно с неким истинитим подацима. Не
можемо тачно да утврдимо шта је истинито, а шта није.
Узмимо, на пример, причу о Ваведењу Мајке Божије у храм...
Ј.П. То је део „Житија“ који многе доводи у недоумицу. Одакле такви невероватни
детаљи?
О.Константин. Ми уопште о младости Мајке Божије знамо јако мало. Предање
каже да је Она желела да посвети живот Богу, да остане у девствености. Скептици воле да
3
тврде да то није у складу с историјом, зато што је по мишљењу Јудејаца жена морала да се
уда, јер је Бог људима заповедио да се плоде и множе. Међутим, темељније проучавање
древне јудејске историје, које је постало могуће након упознавања с рукописима Кумрана
(пронађени су 1947-1950.г.) показало је да је оваква појава ипак постојала – јеврејска
девојка је могла остати девица и могла је себе да посвети Богу. Односно, последња
открића потврђују црквено предање. И видимо да је предање нешто више него просто
благочестиви мит.
Тако да је у Јудеји било жена које су свој живот посвећивале Богу. Међутим, нису
могле да живе негде при храму. Кад би девојка одрасла свеједно се морала удати. Ипак, у
том случају је могла бити удата не за младог, здравог и јаког мушкарца, већ на пример, за
човека који би јој пре био отац или чак деда. Он би постао њен муж по закону, она би била
домаћица, водила би домаћинство, али међу њима не би било никаквог брачног живота.
И како је чудно што управо данас наука поново и поново открива доказе
истинитости Светог Писма и црквеног предања! Између осталог, и предања да Мајка
Божија није била удата за младог човека.
Узгред речено, индиректно о томе да је Њен брак с Јосифом представљао
заједнички духовни живот говори то што је умирући, Исус бригу о Својој Мајци поверио
апостолу Јовану. То представља потврду чињенице да Мајка Божија није имала деце осим
Христа. Да је имала другу децу, зар би она дозволила срамоту да њихова мајка не живи с
њима, него с пријатељима Свог Сина?
Ј.П. Људе уопште не збуњује то...
О.Константин. Јасно ми је шта их доводи у недоумицу... Највероватније је прича о
Ваведењу у храм легенда. Врло лепа, благочестива, али ипак легенда. Јер, да се овај
догађај заиста десио, да је девојчица уведена у Светињу над Светињама, Јевреји не би
дозволили да девојчица остане у животу. Могли су да убију и првосвештеника који се
усудио то да учини. У сваком случају, скандал би био такав да би био забележен у
историјским хроникама. Нигде се ништа не говори о овом догађају.
Ј.П. И како сад човек према њему да се односи? Јер, Црква признаје „Житије
Богородице“, установљен је чак и празник „Ваведења у Храм“.
О.Константин. Савремени православни богослови кажу да се према овом
казивању треба односити као према причи, односно да из њега не треба извлачити
историјски, већ духовни смисао. Шта је увођење у Светињу над Светињама? То је
заједничарење с Богом, сједињење с Богом. Духовни смисао овог празника јесте то да је
Мајка Божија од самог детињства, од малих ногу, била блиска Богу, јединствена с
Господом. И прича о томе како је као трогодишња девојчица била уведена у свету
просторију Храма илуструје нам управо ову мисао: девојчица као да је изашла пред лице
Божије и тако је остала у сталном богоопштењу.
Шта је могло да се деси историјски? Заиста, с три године Она је могла бити
доведена у храм – али без тога да буде уведена у Светињу над Светињама! Старији
побожни људи давали су своје кћерке у храм на васпитање. Девојчице су чистиле
територију храма обављајући неке друге послове: училе су да везу – опет, предање каже
да је Мајка Божија лично, Својим рукама, извезла завесу која се поцепала у храму у
тренутку Христове смрти. Она је врло вероватно научила да тка, да плете. Постоји
предање да је „нешивени хитон“ Христов, који су војници-џелати делили код Крста,
изаткала Његова Мајка.
4
Затим, кад би девојчица напунила дванаест-тринаест година, била би удата. Исто је
предстојало и Мајци Божијој. Кад је навршила највише четрнаест година, заручена је с
Јосифом – то је највероватније био стар човек и Марија је годину дана била заручена с
њим, односно верена. Нису живели заједно, вршене су припреме за свадбу, и управо у то
време Јој се јавио Анђео који Јој је објавио оно што човек никад није чуо: „Стекла си
благодат у Бога...“
Ј.П. Да ли се у Протојеванђељу говори о Успењу Богомајке?
О.Константин. Не, у њему нема казивања о томе иако су врло древна. Не могу да
кажем кад су настала предања о Успењу. Знам само за сведочанство из V века. Кад је
царица Пулхерија градила храм у Влахерни, посвећен Мајци Божијој, имала је намеру да
пронађе тело починуле Богородице. По сведочанству светог Јована Дамаскина Пулхерија
се обратила Јерусалимском патријарху Јувеналију, а патријарх је царици одговорио да то
није могуће и пренео јој је казивање о апостолу Томи, за које знамо. Уместо тела
Пулхерији је послао погребне пелене Мајке Божије које су се чувале у Гетсиманији, у
храму.
Ова предања су врло древна. А најбољи трактат о Успењу Мајке Божије написао је
велики Јован Дамаскин. И свима саветујем да га прочитају.
Ј.П. Да ли је Мајка Божија дуго живела?
О.Константин. Починула је, као што о томе говори древно предање, у позним
годинама, кад Јој је већ било преко шездесет. Спаситеља је родила с петнаест година, Исус
је умро с преко тридесет година – не знамо колико тачно, и још око двадесет година
Богомајка је живела после Његове смрти. Посећивала је црквене заједнице, била је на
Кипру, на Атону. Узгред речено, у стара времена, пре него што су се монаси настанили на
Атону, то је био свети град у којем су живели пагански жречеви и приносили своје жртве,
што доказују и ископавања. И предање каже да је, кад је Мајка Божија путовала Њен брод
пристао на Атон, и демони су видећи да је крочила ногом на Атон, у страху побегли с овог
острва. Тако је било указано на то да ће вековима касније Атон постати престоница
монашког делања.
Предање каже да је Богомајка унапред сазнала да Јој се ближи смрт. Није се
плашила смрти, зато што је желела да поново буде са Својим Сином. Једном се молила у
Гетсиманском врту, јавио Јој се Анђео Гаврило, исти онај, који Ју је обавестио о рођењу
Спаситеља и рекао Јој је да ће ускоро стати пред Сина. Отишла је кући, обавестила блиске
да се смрт ближи и убрзо је починула. Кад је преминула миомирис се разлио по околини
тако да су многи људи који су живели у близини и који су поштовали Мајку Божију – а
Она је била врло добар, топао човек, и нехришћани (Јудејци и пагани) су Је такође волели
– сви су се окупили око Њене куће.
На Истоку би човек био сархањен истог дана кад умре. И кад је Мајка Божија
умрла апостоли су, ма где да су се налазили, похитали да се окупе. А они који су били
далеко нису стигли да допутују како би се опростили од Мајке Божије.
У легенди се наводи још много детаља. Шта је од тога истина, а шта благочестиво
додавање? Више или мање можемо да говоримо о некој историјској основи у следећем
казивању: предање каже да је три или четири дана после смрти Мајке Божије стигао
апостол Тома и да је замолио да се отвори гробница како би могао да се опрости од Ње.
Гробница је отворена и људи су видели да је потпуно празна, да се у њој налази само
одећа, ризе Мајке Божије, које су хришћани касније чували као највећу светињу (на Светој
гори Атон и данас се чува Њен појас). Тело Мајке Божије је нестало.
5
Можемо да верујемо у ово предање макар на основу тога што су тела светих људи
на Истоку била врло поштована. За њих су грађене раскошне гробнице, њихови гробови
су били посећивани и украшавани. Зна се да су кад је Јован Крститељ убијен, његово тело
брижљиво сахранили његови ученици, исто знамо и за свеце из првих векова – понекад су
чак богати хришћани откупљивали њихова тела како би их сахранили с почастима. А тело
Мајке Божије, Која је изнад свих светаца, за Коју су знали апсолутно сви је нестало... Ево
Њене одеће, а тела нема. Зато имамо основа да сматрамо да Ју је, како каже предање, Син
васкрсао.
Ово је могло да се деси као наговештај нашег свеопштег васкрсења. Јер ми
верујемо да наше душе живе после смрти, и касније, да ћемо поново стећи тела, не онаква
каква имамо данас, већ друга, светоносна, духовна – попут оног које је имао Христос
после Васкрсења, тако да је могао да остане непрепознат, да пролази кроз зидове... Како је
апостол Павле казао у Посланици Коринћанима: „Сеје се тело душевно, устаје тело
духовно.“ И може се претпоставити, кажу свети оци, да је Мајка Божија, као
најузвишенија од светих, као Она Која је чак изнад свих анђеоских чинова, као
„честњејшаја Херувим и славњејшаја без сравненија Серафим“, да је заиста умрла као
сваки обичан човек, да се потчинила закону смрти. А онда Је Господ није оставио у гробу,
већ Ју је као најдухоноснијег и најузвишенијег представника људског рода васкрсао пре
свеопштег васкрсења.
Ј.П. Односно, ми то претпостављамо?
О.Константин. Хришћани разних конфесија се према томе односе на различите
начине. На пример, протестанти ово уопште не признају. Католици су, напротив, увели
догму о Васкрсењу Мајке Божије на свом сабору 1952. године. Они су прогласили за
веронаучну догму, односно за апсолутно неопходно за спасење, учење о васкрсењу Мајке
Божије и о Њеном узимању у наднебеску славу. У Православљу овакав корак није учињен.
За нас је то просто богословски дубоко и лепо предање – да Ју је после смрти Господ
васкрсао, узео на небо, и да се Она сад тамо налази у васкрслом, прослављеном телу – то
је просто побожна претпоставка, мишљење које се заснива на многим индиректним
аргументима. У свету има много више чуда него што ми мислимо...
Ј.П. А како је Мајка Божија живела после Христовог распећа?
О.Константин. Ми кажемо да је Мајка Божија увек била поред апостола. То је
несумњиво – сетимо се како је умирући, Христос у личности Јована Богослова, усиновио
Богородици Свог ученика: Жено, ово је син Твој...
Има много предања о томе како је Богородица посећивала хришћанске заједнице.
Већ смо рекли да је била на Кипру, на Атону. Желим да вас упознам с јединственим
документом под називом „Писмо Мајке Божије Игњатију Антиохијском“. Игњатије је био
епископ у Антиохији и предање га назива Богоносцем. Овај човек – млађи савременик
апостола је био примио је смрт мученика у Риму између 107. и 117. године. Да ли је живео
у време кад је била жива Мајка Божија? Несумњиво да је живео, зато што је погубљен у
већ позним годинама.
Пресвета Богородица је починула отприлике педесетих година I века. Тих година
Игњатије је био младић. Вероватно је познавао апостоле који су проповедали управо у ово
време, могао је да познаје и Мајку Божију. Било како било, до нас је дошао запис који је
по предању Богомајка написала Игњатију.
„Игњатију, вољеном саученику, смирена служитељка Христа Исуса.
6
Истинито је оно што си о Исусу чуо и сазнао од Јована [Богослова]. Веруј у то,
држи се тога и завет хришћанства који си примио чувај непоколебљиво, а навике и живот
усклади са заветом. Што се Мене тиче, доћи ћу заједно с Јованом да посетим тебе и оне
који су с тобом. Стој у вери и поступај храбро. И немој да те брине суровост прогона, већ
буди јак и нека се радује дух твој у Богу Спаситељу твом. Амин.“
Ако овај запис заиста припада перу Мајке Божије, имамо јединствену могућност да
о Њеном карактеру сазнамо нешто више него што нам говори Свето Писмо. Из ових
редова видимо човека постојаног, који свој живот потчињава хришћанским заветима. Па
ипак, аутор записа је благ и кротак човек, што се види, на пример, у речима „смирена
служитељка“. И чак и ако ово није оригиналан документ, ипак је древан и од ауторитета.
Изванредан је макар зато што показује какве речи су древни хришћани стављали у уста
Пречисте Богомајке, као су о Њој размишљали...
...А сад ћемо навести неколико казивања из „Житија Богородице“, која говоре о
оним догађајима из Њеног живота, о којима се не говори у Јеванђељима – онако како су
изложена у књизи Софије Снесорев „Земаљски живот Пресвете Богородице“, која је
издата 1897. године – истим стилом и језиком, једино с извесним скраћењима.
Рођење Пресвете Богородице
Пресвета Мајка Божија рођена је од старих и бесплодних родитеља у граду
Назарету, који се налази на планинском обронку, на три дана удаљеном од Јерусалима. У
целој Галилеји није било безначајнијег градића од Назарета. „Да ли из Назарета може
доћи нешто добро?“ говорили су Јевреји кад су чули да је из њега дошао велики пророк
Исус.
По предсказањима пророка, обећани Спаситељ света је требало да потекне из
царског Давидовог племена. Међутим, од времена вавилонског ропства потомци цара
Давида су мало по мало губили своја права и кад се уздигло племе Макавејаца, нестала су
сва одличја царског племена, и оно је постало као прост народ...
У Назарету је живео побожан брачни пар – Јоаким и Ана. Јоаким је потицао из
Јудиног колена, био је од царског рода, а Ана је била најмлађа кћи свештеника из
Ароновог племена, Матана, кој је имао три кћери: Марију, Софију и Ану: Софија је имала
кћи Јелисавету, која је била мајка Јована Претече.3 Јоаким и Ана су били праведни пред
Господом и чиста срца су поштовали Његове заповести. Сви су их знали не само због
угледа њиховог порекла, колико због њиховог смирења и милосрђа.
Тако су достигли позну старост. Сав њихов живот био је прожет љубављу према
Богу и милосрђем према ближњима: сваке године су од својих великих прихода издвајали
две трећине: једну су жртвовали у храм Божји, другу су делили сиромашнима и
путницима; остало су користили за сопствене потребе. Били су срећни, али је то што нису
имали деце испуњавало тугом њихова срца: по схватањима тог времена бездетност се
сматрала срамотом и тешком казном, која је била тим тежа, што је потомцима Давида дата
нада да ће постати оруђе спасења људског рода рађањем обећаног Месије.
Прошло је 50 година њиховог брачног живота, а они су трепели срамоту
неплодности. По закону који су фарисеји подржавали, Јоаким је имао право да захтева
развод због женине неплодности; међутим, Јоаким, праведан муж, волео је и поштовао
своју жену Ану због њене необичне кротости и узвишених врлина и није желео да се
3 Јован Крститељ.
7
растаје од ње. С тугом срца, али без роптања, носили су тежину искушења и настављали
да проводе свој живот у посту, молитви и милостињама, укрепљујући се међусобном
љубављу и не губећи наду да Бог увек има моћ да помилује Своје слуге.
На велике празнике имали су обичај да иду у Јерусалим. Уочи дана обнављања
храма Јоаким је кренуо у храм како би заједно са својим другим сународницима принео
жртву; међутим, архијереј Исахар је одбио Јоакимов принос и прекоревши га због тога
што није имао деце рекао је: „Господ је због неких твојих тајних грехова одузео Свој
благослов. Други сународници који су се ту налазили такође су га грдили: „Не смеш да
приносиш с нама своје дарове, јер немаш семена у Израиљу.“ Јоакиму је било тешко да
слуша овакве прекоре пред свим народом и он се није вратио кући, него је отишао у
пустињу. Праведни старац је постио и плакао четрдесет дана и четрдесет ноћи,
растварајући своју тугу сузама умилења, вапијући Богу да скине с њега срамоту и прекоре,
и да му у старости буде даровано дете.
У исто време, сазнавши за увреде нанете њеном мужу, Ана је неутешно плакала и
да би сакрила од укућана своју тугу, отишла је у врт. Седећи испод ловоровог дрвета није
престајала да плаче и да се моли с непоколебљивом вером да Бог има силу да и оно што је
с људске тачке гледишта немогуће учини могућим! Тада је подигавши поглед према небу,
видела међу гранама ловоровог дрвета гнездо с птићима који још нису добили перје – још
јаче су јој наврле сузе на очи, још жалосније су се из њеног срца изливале молбе: „Тешко
мени, усамљеној,“ вапила је, „све у свету има утеху у деци: и птице небеске, и земаљске
животиње су Ти плодне, Господе, и земља на време доноси плод свој, и сви Те
благосиљају! Само сам ја као безводна степа, без живота и изданка! Погледај ме; Господе,
и услиши молитву моју!“
Одједном се испред ње појавио Анђео Господњи и рекао је: „Ана! Господ је
услишио твоје молитве, и ти ћеш родити чедо, и у твом семену ће се благословити сви
нараштаји земаљски. Име твоје Кћери биће Марија, и кроз Њу ће целом свету бити
даровано спасење.“ Анеђео је заповедио Ани да иде у Јерусалим предсказавши јој да ће
свог мужа срести покрај Златне капије.
Испуњена побожном радошћу Ана је узвикнула: „Жив је Господ Бог мој! Ако
будем имала Кћерку даћу је да служи Богу, и нека Му служи дан и ноћ хвалећи Његово
свето име.“ И изговоривши овај завет, похитала је у Јерусалим да узнесе хвалу и
благодарење Свевишњем.
Анђео Божји се јавио и праведном Јоакиму, који је стајао на молитви у пустињи и
рекао му је: „Господ је примио твоје молитве: твоја жена ће родити Кћерку, због Које ће се
сви радовати. Иди у Јерусалим и тамо ћеш код Златне капије наћи своју жену, којој сам
ово јавио.“
Срели су се: заједно су принели жртву благодарења у храму Божијем, заједно су се
вратили кући, с чврстом вером да ће добити по обећању Господа. Православна Црква од
древних времена 9. децембар слави као Зачеће Пресвете Богородице од старих родитеља,
који су били лишени деце – зато како би рођено Дете сви признали за посебан дар Божји,
јер је чудима требало припремити главно чудо, једину благодатну вест да ће се од Дјеве
родити Спаситељ света. По учењу Православне Цркве, Пресвета Дјева Марија је зачета и
рођена по обећању Божијем од мужа и жене; само је Господ Исус Христос рођен од
Приснодјеве Марије без мужа, силаском Духа Светог.
Пресвета Дјева Марија рођена је у скоро непознатом месташцету Назарету, из
пониженог, а некад угледног дома Давидовог, који је већ изгубио сјај своје величине.
8
Њена колевка није била окружена ни сјајем, ни славом света: све ове земаљске предности
избледеле су пред светлошћу невидљиве славе, која је од памтивека спремљена за Мајку
Божију, Која је по сведочанству Јеванђеља, названа благодатном и благословеном од дана
кад је од Ње оваплоћен Спаситељ света...
По јеврејском обичају, петнаестог дана по рођењу било Јој је дато име, које је навео
Анђео Божји, - Марија, што на јеврејском значи „госпођа“, „нада“. Марија, Која је постала
Мати Творца, јесте госпођа и нада све твари.
Ваведење у храм Пресвете Богородице
Девојчица Марија је расла и јачала, осењена благодаћу Божијом и окружена
родитељском бригом. Предање каже да Ју је кад је навршила шест месеци, мати ставила
на земљу, желећи да види да ли Она сама може да стоји на Својим ногама: Марија је
начинила седам корака и вратила се у загрљај Своје мајке. Тада ју је праведна Ана узела
на руке и ускликнула је: „Жив је Господ Бог мој! Нећеш ићи по земљи док Те не уведем у
храм Господњи!“ Од тада је праведна Ана наместила засебан кутак у својој спаваћој соби,
у коју није улазило ништа нечисто и изабрала је јеврејске кћери беспрекорног живота како
би неговале благословену Девојчицу.
Кад је Марија напунила годину дана Јоаким је позвао свештенике, књижевнике,
старешине и пријатеље на свечани пир и донео је на овај скуп Марију молећи све да Је
благослове. „Боже отаца наших, благослови ово Дете и дај Му име славно и вечно у свим
нараштајима,“ такав је био благослов свештеника изговорен над Маријином главом.
Присутни су одговорили: „Амин! Нека буде.“
Марија је напунила две године; сви људи у Њеној околини били су запањени
необичном развијеношћу Њеног ума и срца, која је премашивала Њене године: Њена дечја
мудрост била је попут сванућа благотворног сунца. Марија није личила на другу децу
Њених година и праведни Јоаким је журио да испуни завет посвећивања Кћери храму, али
га је Ана, покретана мајчинским осећањима, замолила да то одложе за још годину дана.
Мудри родитељи су почели да припремају своју Кћи за посвећивање Богу, васпитавајући у
Њој мисао да је Она обећана на дар Богу, да је код Бога много боље него код родитеља и
да родитељи за Њу не могу да учине оно што Бог може...
На свечаност посвећења у Назарету се окупило много рођака и ближњих Јоакима и
Ане, као и мноштво младих девојака, Маријиних вршњакиња, како би Је испратиле у
храм. Сви су кренули за Јерусалим, који се налазио на три дана пута од Назарета. После
доласка у свети град и седмодневног очишћења постом и молитвом, по обичају који је
прописан за оне који приносе жртву у храм, праведни Јоаким и Ана су се са свом својом
пратњом приближили храму, водећи за руке своју трогодишњу Кћерку, Благодатну
Марију; збор непорочних девојака је ишао испред њих; иза њих су ишли рођаци и
пријатељи: сви су журили да с упаљеним свећама у рукама учествују у свечаности
посвећивања храму Дјеве Марије, Кћерке-јединице старих родитеља, и певали су свете
песме. У сусрет су им с појањем из храма ишли свештеници, предвођени
првосвештеником Захаријом.
Трем који је водио у храм састојао се од 15 степеника, по броју псалама усхођења,
које су свештеници и левити певали на сваком степенику, по један псалам, улазећи у храм.
Праведни богородитељи су са свештеним молитавама ставили Марију на први степеник.
На запрепашћење свих, трогодишња Марија се брзо и хитро попела, без туђе помоћи, до
9
највишег степеника, где ју је примио првосвештеник Захарија, окружен свештеницима.
Примивши Марију, није се с Њом задржао ту где је обично стајао народ, већ Ју је увео иза
прве и друге завесе, односно у дубину унутрашњег светилишта, које се зове „Светиња над
Светињама“, у који нису смеле да уђу, не само жене, већ нису смели да уђу ни
свештеници, а и првосвештеник лично је у њега улазио само једном годишње, након
дуготрајног поста и молитве, на дан очишћења с жртвеном крвљу за себе и за грехове
народа. То је било учињено по надахнућу Божијем...
Првосвештеник је увевши Дјеву Марију у Светињу над Светињама по благодатном
надахнућу, одредио Њено место за молитву; а другим девојкама, које су у детињству
довођене на служење Господу, било је строго забрањено да се приближе Светилишту: за
њих је било одређено место између олтара и цркве, где је Захарија касније убијен...
Стари родитељи су поверивши Кћи вољи Оца Небеског принели жртве
благодарења и вратили су се кући, славећи Бога и захваљујући Му...
У то време је око Јерусалимског храма, који је саградио Соломон и обновио
Зоровавељ, и око зидина цркве било тридесет дивних двоспратних камених зграда, на
извесној удаљености, са свим што треба за живот у пространим и удобним осбама. У
једним зградама биле су смештене девојке које су се посветиле служењу Богу; у другима –
удовице непорочног живота, а у посебним келијама су живели назореји,4 који су се
посветили служењу Једином Богу и који су били нешто попут монаха Новозаветне Цркве.
Друге просторије биле су за путнике који су у Јерусалим долазили како би се поклонили
Једином Богу.
Трогодишња Марија је по увођењу у храм била смештена у обитељ девственица,
која је постојала у најстарија времена. Старије девојке су Је училе читању светих књига и
женским ручним радовима, по налогу првосвештеника. Она је имала засебно место за
читање, ручне радове и одмор; у светилиште је улазила само ради молитве.
Живот Дјеве Марије при храму одликовао се изузетном чистотом и светошћу; сва
атмосфера Њеног живота одавала је дубок свештени страх према Богу. Поштујући
установљени поредак Она је устајала у свитање, и по сведочанству предања, молила се три
пута дневно: ујутру (до 9 сати), у подне (око 12 сати) и после подне (око 9 сати увече).
Овакав је био обичај свих благочестивих људи из овог времена и обавезан за оне који су
живели у храму. Преостало време се бавила читањем књига Светог Писма и рукодељем. У
песмама Цркве сведочи се о томе како су анђели долазили код Пречисте Дјеве доносећи
Јој небеску храну: сваког дана су Је посећивали и беседили с Њом. Њен боравак у храму
био је освећен Духом Светим.
Од ручних радова Дјева Марија је прела лан и вуну, везла је свилом, посебно
свештене одоре. Превазилазила је Своје другарице по вештини у ручним радовима и Њен
природни разум био је изузетно развијен читањем светих књига, укрепљен
размишљањима о Богу и молитвом. Око десет година боравака у Светињи над Светињама,
живела је и служила у страху Божијем и чистоти срца. Стари свештенослужитељи су на
Њу гледали као на најдрагоценији украс светог храма и никад нису пролазили поред, а да
на Њену главу не призову благослов Божји.
Марија је већ дуго година живела под кровом храма и Њен живот је био миран и
ведар, као ведро небо. Међутим, кад је прошло око девет година Њеног боравка у храму,
спознала је прву тугу на земљи: остала је без Својих старих родитеља. Прво је умро
Јоаким (80 година), а убрзо затим је умрла и стара Ана.
4 Назореји су јеврејска секта, чији су чланови служили као пример самопрегорног и светог живота.
10
Црква праведног Јоакима и Ану назива богородитељима, и свакодневно, по
звршетку службе Божије, моли за људе који излазе из храма помиловање и спасење од
Господа, по молитвама Богородице и светих и праведних Јоакима и Ане. Сећање на њих
слави се сваке године, дан после Мале Госпојине.
Место њиховог погребења и данас се може видети поред степеништа које води ка
погребној пећини Пресвете Богородице у Гетсиманији.
Оставши без вољених родитеља Марија је искусила горки удео сирочета и постала
је свесна да Је више ништа не везује за земљу. Свим срцем се предала Једином Богу у
гајила је једну жељу – да до краја живота остане слушкиња Господња, увек покорна
Његовој светој вољи. Дала је Богу завет да ће сачувати Своје девичанство.
Заруке Пречисте Дјеве
Девствена чистота, која се поштује у хришћанству, код Јевреја се није сматрала
врлином. Све девојке, васпитане у храму, морале су по достизању одређеног узраста да
ступе у брак због наде да ће Цар-Месија потећи из рода цара и пророка Давида.
Кад је Дјева Марија навршила 14 година и 11 дана, првосвештеник Јој је казао да
по обичају, који је имао моћ закона, треба да напусти храм, да се уда и да се пресели у
Свој дом. Пречиста Дјева му је смерно, али чврсто одговорила да су је родитељи од
рођења посветили Богу и да је кад је стасала, сама Богу дала завет да ће заувек сачувати
Своју девственост и да не жели да је наруши.
Првосвештеник се зачудио таквој чврстој одлучности; збунили су се и свештеници:
нису могли да наруше закон и неприкосновеност завета, нису могли ни да приморају
Дјеву да прекрши завет. Сви су се окупили у храму и усрдно су се молили да им Бог
покаже Своју вољу. А првосвештеник је обукавши свештеничке одоре, ушао иза завесе с
молитвом да се удостоји да чује вољу Божију. Јавио му се Анђео Господњи и рекао:
„Захарија! Окупи неожељене мушкарце из колена Јудиног, из дома Давидовог и нека
сваки донесе свој жезал (свој штап). Ономе коме Господ покаже знамење даћеш Дјеву
ради чувања Њене девствености.“
Тада су по свој јудејској околини послани гласници и на њихов позив окупило се
мноштво мушкараца. Првосвештеник је окупио 12 побожних и старих мушкараца из
Давидовог рода код храма, узео је њихове штапове и ушао је у Светилиште и у присуству
свег народа се молио да Господ Сам укаже на човека који је достојан да буде заручен с
Дјевом. Штапови су преко целе ноћи остали у храму, а сутрадан, кад су првосвештеник,
служитељи цркве и изабраних 12 мушкараца ушли у храм, видели су да је Јосифов штап
процветао, а кад је првосвештеник почео да дели штапове и кад је Јосифу последњем дао
штап, сви су видели како је одозго слетео голуб и сео на његов штап. Јосиф, који је био
рођак Дјеве Марије, водио је праведан живот и жудно је очекивао долазак Месије.
Достигао је дубоку старост: у то време је имао преко 80 година. Већ одавно је живео у
удовиштву после смрти своје жене Саломије, и од ње је имао шесторо одрасле деце – 4
сина: Јакова, Јосију, Симеона и Јуду и две кћери: Марију и Саломију.5 На речи
првосвештеника да прими на чување Дјеву Господњу Јосиф се успротивио говорећи да је
стар, да има одраслу децу, а Марија је тако млада да ће он бити ругло међу синовима
Израиљевим. На то га је првосвештеник подсетио на судбину Датана, Авирона и Кореја, и
5 По предању, апостоли Јаков и Јован Зеведејеви су били Саломијини синови.
11
на то како се због њиховог супротстављања Богу отворила земља и како их је прогутала:
„Пази да се то не деси и с твојим домом!“
Јосиф се покорио вољи Божијој и тада је Дјева Марија била заручена с њим,
односно није му поверена ради брака, већ ради чувања Њене девствености и тајне од
искона скривене од људског разума. У предању се такође сачувало указивање на то да је
Дјева Марија имала откровење да се не боји да иде у кућу праведног Јосифа, који ће под
именом мужа бити чувар Њене чедности. После зарука Јосиф је с Маријом кренуо у свој
град Назарет.
Јосиф је потицао из царског рода и био је Давидов потомак; али с угледом рода
није сачувао величину и богатство својих предака: живео од рада својих руку. Божанска
Марија, васпитана у храму, навикнута на бављење најтананијим ручним радовима,
окружена велелепношћу свештеног храма, није се поколебала да иде за Својим
заручником који Ју је довео у сиромашну породицу, на обичан труд и незавидну судбину
дрводеље, који је живео од труда својих руку. Међутим, овај дрводеља је био познат по
племенитости и чврстини карактера, тежњи ка свему светом, по беспрекорном чистом
животу: смирени дрводеља био је најбољи човек из свог народа и Марија је веровала да
Јој у њему Бог даје оца, заштитника и чувара Њеног девственог живота.
По древном обичају Јосиф се својим занатом бавио на засебном месту, а не у кући у
којој је живела његова породица; његова радионица, која се налазила близу куће праведне
Ане састојала се од једне ниске собе од десет или дванаест квадратних стопа;6 са
спољашње стране куће налазила се камена клупа за уморне путнике, коју је од врелих
зракова подневног сунца штитила настрешница од плетених палмових рана....
У кући Свог заручника Дјева Марија није променила начин живота на који је
навикла у Светињи над Светињама; живела је осамљено и у тиховању, увек је радила:
молитва, читање светих књига, ручни радови и домаћи послови испуњавали су све време
Њеног смерног и ћутљивог живота. Међу људима Она је живела само за Бога и Јосифов
дом је за Њу био као молитвени храм. Прела је лан и вуну, везла је црквене одоре и у свим
овим радовима била је изузетно вешта.
Бекство у Египат
Убрзо након повратака у Доњу Галилеју Пресвета Марија и Њен праведни
заручник Јосиф искусили су тешку бојазан за живот Богомладенца... Анђео Господњи се у
сну јавио Јосифу и рекао му је: „Устани, узми Дијете и Матер Његову, па бјежи у
Египат, и буди ондје док ти не кажем: јер ће Ирод тражити Дијете да Га погуби“.
Јосиф се истог часа повиновао; Пресвета Марија такође није оклевала да се покори
вести коју је добио Њен заручник. Исте ноћи су Јосиф и Пречиста Мајка узевши у руке
Предвечног Младенца, кренули у Египат. Пратио их је Јаков, Јосифов најастарији Син. На
пут су пошли не плашећи се предстојећих опасности и његове тежином, препуштајући
Богу да одлучује о њиховој судбини; бринули су се само да без роптања послушају
Његову вољу.
Ни у Светом Писму, ни у предањима нема података о томе који пут је свети Јосиф
изабрао до Египта, али на основу неких указивања може се сматрати да је као безбеднији
изабрао пут који води кроз Јудејске планине према Гази, а одавде приобалном
пустињском равницом до Египта. Много тешкоћа и незгода је света породица искусила;
6 Овде је данас уређена мала црква, у којој се део зидова исто као и темељ, сачувао од давнина.
12
није увек налазила кров да се сакрије од хладноће и непогода. Често су свети путници
трпели оскудицу и у храни и у крову над главом и били подвргнути многим опасностима.
Древно предање каже да је за време путовања Дете Исус учинио многа чуда која су
људе уверавала у Његово Божанство. Приликом уласка свете породице у Египат на једном
месту су је опколили разбојници и желели да је опљачкају и убију. Најстарији међу њима
је иступио с исуканим мачем како би изблиза видео путнике: испред њега су стајали Јосиф
и Марија с Дететом у рукама. Разбојник је зачуђено погледао овог седокосог старца,
ненаоружаног, са штапом у руци, попут древних патријараха; погледао је младу Мајку,
Која је чврсто привијала Дете уз Своје груди, као да жели да Га заштити; погледао је и
његову душу је обузело умилење. Спустио је мач и рекао: „Кад би Бог примио на Себе
људско тело, не би могао бити лепши од овог Детета.“ Није дозволио својим друговима да
увреде сиромашне путнике и претећи је зауставио једног од њих, који је инсистирао на
пљачкању. Пресвета Дјева Марија је рекла добром разбојнику: „Ово Дете ће ти узвратити
добрим уздарјем.“ Њене речи су имале пророчанско значење: то је био онај благоразумни
разбојник, којем је Спаситељ света, разапет на крсту рекао: „Данас ћеш бити са Мном у
Рају.“ Предање допуњује да је име доброг разбојника било Тит, а да се други, зао
разбојник, звао Думах.
О животу свете породице у Египту нема поузданих података; али сачувала су се
предања, посебно код Арапа, која изазивају велико интересовање верних хришћана.
Познато је да је прво место одмора свете породице приликом уласка у Египат било насеље
Матарие: по историјским истраживањима тада су прошли сто четрдсет миља. Насеље
Матарие налази се северно од Каира, окружено је баштама у цвату; пут до њега покривен
је раскошним зеленилом. Јосиф је с Јаковом отишао у насеље како би пронашао
пристаниште, оставивши Богомајку с Младенцем недалеко од улаза у насеље испод
огромног дрвета, које се повило до земље, клањајући се свом Творцу и Његовој Пречистој
Мајци, и заштитило их је од врелине сунца својом благодатном крошњом, а доле, код
самог корена дрвета, створила се пукотина у којој се Пресвета Дјева сакрила с Младенцем;
од тада је дрво, које је препознало свог Творца, остало повијено и добило је лековиту моћ;
његовим лишћем лечиле су се болести свих врста. У пукотини овог дрвета и данас се пали
кандило у част Пресвете Дјеве и Младенца Исуса.7
Осим овог чуда с дрветом, у његовој близини избило је врело чисте воде кад је
Богомладенац стопалом додирнуо земљу; овом водом су свети путници гасили своју жеђ.
И данас постоји овај живи извор одличне, пресне воде, који се по својим особинама
дивно разликује од воде других извора у овом крају, који као и у већем делу Египта имају
сланкаст укус. Чудесно чување овог дрвета и извора у току скоро два миленијума запањује
и подсећа на речи пророка Исаије: „Радоваће се томе пустиња и земља сасушена, веселиће
се пустош и процвјетаће као ружа“ (Ис. 35, 1). Ово је тим чудније кад човек види да су се
суседне тврђаве Мемфиса и Илиополиса одавно срушиле и да само по гомилама камења
својих развалина стављају до знања да су некада постојали ови градови, познати по
велелепности и раскоши.
Недалеко од овог места Арапи показују рушевине куће у којој су свети путници
живели извесно време, док нису отишли даље. Њихов пут се наставио до Хермополиса у
7 Ово дрво се код мештана зове сикомора и данас се налази у врту који припада Енглезу, који радо поклања
богомолницима његове листиће. Од његових огромних грана шест се већ осушило, али су четири пуне
живота и величанствене. Високо је хват и по и исто толико широко, а његова овална кружница има преко
три хвата. (прим.С.Снесореве. Крај XIX в.).
13
крају Тиваиде или Горњег Египта. Код Египћана се чува предање да се у овом граду
налази високо дрво по имену „персис“, које лечи од различитих болести тако што се на
болесно место привије листић или комадић коре дрвета. Овакву чудесну силу дрво је
добило откако му се приближила света породица, и кад се повило до саме земље и
поклонило Богомладенцу Исусу. По речима предања, ово дрво је било необично високо и
није се усудило да стоји пред својим Творцем.
Долазак Исуса Христа у Египат означило је још једно чудо. У самом граду
Хермополису, као и у целом Египту, са својих подножја су пали и разбили се идоли. О
свргавању идола говорио је још пророк Исаија: „Гле, Господ сједећи на облаку лаку доћи
ће у Мисир; и затрешће се од Њега идоли мисирски, и срце ће се растопити Мисирцима“
(Ис. 19, 1). По древном предању које се сачувало код Копта, света породица је живела
недалеко од старог Каира у пећини која је од давнина претворена у цркву.
Не може се тачно одредити колико времена су свети путници живели у Египту. По
неким предањима наводе се две-три године, по другим – од пет до седам година. Међутим,
тачно је то да су тамо остали до Иродове смрти и да је у одређено време неизрецивим
путевима Отац Небески позвао из Египта Сина Свог, као што је то предсказао пророк
Осија: „Из Египта позвах Сина Свог.“
Анђео се поново јавио Јосифу у сну и рекао му је: „Устани, узми Дијете и Матер
Његову и иди у земљу Израиљеву; јер су помрли они који су тражили душу Дјетета.“
Јосиф је узео Дете и Мајку Његову и вратио се у земљу Израиљеву, али се у својој
земљи задржао у близини извора на путу од Јордана према Малхи. У то време је Јосифу
послата нова поука: сазнао је да после Иродове смрти у Јудеји влада његов син Архелај и
бојао се да остане у Јудеји, како својим боравком у њој не би дао нови повод Иродовом
сину да прогони Исуса. Међутим, Анђео Господњи који му се јавио у сну умирио је
његову бригу и рекао да иде у околину Галилеје и да се настани у Назарету. Тако су се
испунила предсказања пророка у којима се будући Спаситељ света описује понижен по
свему, чак и по месту живота.
Начинићемо краћу дигресију и реч ћемо препустити америчком проучаваоцу
Библије Вилијему Берклију који у свом коментару уз Јеванђеље наводи још једну легенду,
тачније, бајку за децу.
„На путу за Египат Јосифа и Дјеву Марију је затекло вече и одлучили су да се
сакрију с Исусом у пећини. Тамо је било толико хладно да је под био прекривен ињем.
Мали паук је видео Исуса и јако је пожелео да учини нешто да Му ноћу буде топлије. И
урадио је једино што је могао: исплео је паучину на улазу у пећину како би направио
завесу.
У међувремену су војници свуда тражили децу како би испунили сурово наређење
Ирода да их поубијају. Дошавши до пећине већ су били спремни да упадну у њу, али је
њихов командир видевши паучину која је сакрила цео улаз и покривену дебелим слојем
слане рекао: „Погледајте паучину. Потпуно је нетакнута и тамо у пећини не може бити
никога зато што би се обавезно при уласку поцепала паучина.“
И војници су отишли даље оставивши свету породицу на миру.
Управо зато ми и данас своје новогодишње јелке украшавамо шареним нитима и
тракама, које симболизују паукову мрежу, белу од слане, исплетену на улазу у пећину.“8
Живот Пресвете Богородице након вазнесења Господа нашег Исуса Христа
8 Беркли В. Тумачење Јеванђеља по матеју. Скотдејл, 1986.г., т. 1, стр. 34-35.
14
Након вазнесења Исуса Христа на небо апостоли су се с Маријом, Његовом мајком
и с другим светим женама вратили у Јерусалим; тамо су се сви окупили у Сионској горњој
одаји и време су проводили једнодушно у молитви. Сваког дана су код њих долазили
људи који су веровали у Христа и молили су се заједно с њима. То је била право она горња
одаја у којој је Исус Христос савршио Тајну Вечеру... Гора Сион је у Новом Завету добила
велики значај, као што су то предсказивали пророци: „Од Сиона ће изићи закон и реч
Господња из Јерусалима.“ Овде се појавио први хришћански храм.
Поред ове славне горње одаје налазила се кућа Јована Богослова, у којој је по
завештању Господа живела Његова Пречиста Мајка. Она је била онај светли облак, који је
руководио првим корацима још увек младе Цркве. Она је била утеха и радост апостола и
свих верника. У беседама с њима Она им је преносила све речи, које је слагала у Свом
срцу о чудесним догађајима пре рођења и после рођења Спаситеља; и ученици су
пажљиво Је слушајући, налазили утеху, снагу, храброст и јачали су у вери. Сви су
благосиљали име Преблагословене Марије и свеопшти свештени страх према Њој је био
безграничан...
После силаска Светог Духа на апостоле, они се нису одмах расејали по васељени,
већ су остали у Јеруслиму још дуго времена, док Ирод Агрипа (44. г. по Р.Х.) није почео
да прогања хришћане. Пресвета Богородица је све време живела у кући Јована Богослова.
Свети Јован Богослов је стално остао уз Њу и служио Јој је са свештеном оданошћу. Само
једном је био послат заједно с апостолом Петром у Самарију ради призивања Светог Духа
на новопросвећене хришћане и кад је ово дело обављено, он се вратио у Јерусалим и више
никад се није растајао од Пресвете Богородице до самог Њеног блаженог упокојења...
Из далеких земаља у Јерусалим су долазили новопросвећени хришћани како би
видели и чули Мајку Господа. Сачувало се много историјских сведочанстава о Богомајци
у делима савременика Њеног земаљског живота. Свети Игњатије Богоносац је писао из
Антиохије Јовану Богослову: „Код нас се о Њој пронела слава, да је ова Дјева и Мати
Божија испуњена благодаћу и свим врлинама. Она у свима изазива дивљење, поштовање и
љубав, тако да сви горе од жеље да Је виде. А и како да не желе да виде Пречисту Дјеву?
Како човек да не жели да беседи с Оном, Које је родила истинског Бога?“
Узвишеност светости и величанствености Богомајке сијала је кроз покров Њеног
најдубљег смирења: у Њој се анђеоска природа сјединила с људском. Дионисије
Ареопагит, познати учени Атињанин, којег је у хришћанство обратио свети апостол
Павле, посетио је Приснодјеву Марију у Јерусалиму три године након што је примио
свето Крштење. Утисак који је на њега оставио разговор с Њом, он описује апостолу
Павлу: „Чинило ми се невероватним, исповедам пред Богом, да осим Самог Највишег Бога
постоји неко испуњен Божанском силом и највећом благодаћу. Нико од људи не може да
схвати шта сам видео и схватио посредством не само душевних, већ и телесних очију.
Својим очима сам видео Боголику и изнад свих небеских духова Најсветију Мајку Исуса
Христа, Господа нашег... Сведочим Богом, Који је живео у најчаснијој утроби Дјеве, да
бих, кад не бих држао у сећању и новопросвећеном уму твоје Божанско учење, сматрао
Дјеву истинским Богом, и указао бих Јој поклоњење, које доликује једином истинитом
Богу, зато што људски ум не може да схвати било какву част и славу за човека којег је Бог
прославио, која би била изнад оног блаженства које сам се ја, недостојни, удостојио да