ФАКУЛТЕТ ПОСЛОВНЕ ЕКОНОМИЈЕ College of Modern …apeironsrbija.edu.rs/Centar_za_izdavacku... · развијају друштвено богатсво, научна,

ФАКУЛТЕТ ПОСЛОВНЕ ЕКОНОМИЈЕ College of Modern Management

Бања Лука

Смјер: ЈАВНА УПРАВА

- ДИПЛОМСКИ РАД -

Ментор: Студент: Проф. др БРАНКО ЛАТИНОВИЋ МИЛИЦА ТЕПШИЋ

Бања Лука, новембар 2005. године

2

I. УВОД Посљедње деценије XX и почетак XXI вијека означени су великом експанзијом

нових технологија, а посебно информационо-комуникационих технологија. Тешко је у историји човјечанства идентификовати сличан проналазак који има такав утицај у толиком броју људских дјелатности као што су информационо-комуникационе технологије. Њихов значај огледа се управо у ширини њихове примјене. Темпо развоја је неочекивано брз и готово спектакуларан.

Информација и податак су постали основно стратешко добро, поред већ постојећих: енергије, природних богатстава и инфраструктуре. Индустрија која прати нове захтјеве друштва први пут успијева одговорити тако брзо како јој захтјеви долазе. Настаје нова економија базирана на знању и информацији, нова индустрија и ново друштво. Земље које схватају предности (попут Америке, Канаде, Сингапура, Норвешке) успијевају успоставити државни монопол у производњи информационих добара и придружених алата.

Пут у информационо друштво води преко «дигиталне револуције». Ова револуција била је велики преокрет, много бржи и обухватнији, него индустријска револуција. Од првих рачунара (1946) до данас дошло је до бројних разноврсних промјена. Допринос томе је развој и раст индустрије информационих технологија.

Иформационо - комуникационе технологије својим могућностима прикупљања, похрањивања, преношења и обраде свих врста података и информација толико су унаприједиле све привредне гране и све јавне послове да се данашње друштво у развијеним земљама свијета може назвати “информационо друштво“.

Нове технологије чине подлогу за квалитетну и дјелотворну употребу знања. Знање и интелигентно кориштење информација постају кључни фактори новог привређивања па се често умјесто “информационог друштва“ користи и назив “друштво знања“. Употреба нових технологија на нивоу развијеног свијета основни је предуслов за прикључење том свијету , па се због тога морају уложити велики напори превасходно на систему образовања, дообразовања и примјени нових технологија да би се брзо могли приближити друштву знања.

Трансформација јавне управе у правцу интензивне и широке примјене информационо комуникационих технологија (ка електронској управи – е-Управи) је један од кључних сегмената свеукупног процеса изградње информационог друштва.

Управа прати човјека од рођења до смрти. Од њеног квалитета у многоме зависи квалитет његова живљења. Она штити права грађана, пружа им свакодневне услуге, служи грађанима и привреди, а не политичкој структури. Њене функције крећу се строго у оквирима заданим законом.

Е-Управа функционише на принципу 3б (било када, било шта и било гдје), односно, "корисници" могу у било које вријеме, за било коју потребу и из било ког мјеста да се обрате управи. Таква управа је потпуно и стално оперативна и претпоставља интеграцију свих информационих система и подсистема. У документима земаља које прелазе на е-Управу као основни разлог њеног увођења наводи се тежња да се: осигура нова основа за економску конкурентност; омогући редефинисање улоге и брже изврши трансформација владе и управе и њихово претварање у сервис грађана; смањивање цијене јавних услуга; да подстицај развоју економије засноване на знању ; интеграцији, олакшавању и “ослобађању” јавних услуга; дефинише квалитетнија политика, те побољша и убрза процес доношења одлука; као и да се осигура ефикасност и ефективност рада управе на свим нивоима.

3

Република Српска, као и Босна и Херцеговина, пролази кроз значајне политичке и економске реформе. Информационо комуникационе технологије представљају генератор промјена и основу развоја савремених друштава и њихових економија у 21. вијеку . Њиховом примјеном нестају препреке у комуницирању , учењу , пословању или пружању услуга. Евидентно је да текући технолошки развој намеће потребу за широм примјеном информационо комуникационих технологија у свим сферама друштва и третирање информација као једног од основних ресурса потребних за пословање и доношење одлука, па се због тога мора осигурати њихова максимална примјена и у јавној управи. Садашњи начин рада јавне управе, организација и законски оквири не могу осигурати потребну ефикасност, нити квалитет њених сервиса. Побољшањем ефикасности и квалитета сервиса јавне управе путем примјене информационо комуникационих технологија значајно би се утицало на свеукупне токове, економски и сваки други просперитет на овом подручју .

Учињени су значајни помаци, али то још увијек није довољно нити приближно задовољава потребе корисника у погледу квалитета, брзине и цијене услуга. Управа се мора прилагођавати потребама корисника и треба омогућити грађанима да посао обаве што брже и једноставније, по могућности од куће или са посла. Неопходно је створити услове за бржи одзив на захтјеве корисника, јер сада преовладава мишљење, а на то указују и чињенице, да је управа неефикасна и спора. Примјена нових технологија је још на ниском нивоу .

На стање јавне управе у Босни и Херцеговини значајан утицај има традиција, културна средина, историја односа политике и управе, али и спољњи утицаји. Поред ових фактора ту је и процес транзиције, стање и ниво развијености приватног сектора, однос друштва и управе и др .

Реформа јавне управе и примјена савремених технологија један је од приоритетних циљева у оквиру свеукупне изградње и функционисања управног система у Републици Српској и Босни и Херцеговини, с циљем осигурања брже и јефтиније, а квалитетније услуге грађанима.

1. Предмет и циљ рада Избором и формулисањем теме (наслова) већ је, у основи, одређен и утврђен

предмет рада и формулисан проблем. Полазна основа за избор теме био је интерес за област организације државне

управе и јединица локалне самоуправе, те примјена информационо комуникационих технологија. Избор теме детерминисала су већ позната методолошка правила и упутства, према којима тема мора бити везана за једну заокружену цјелину .

Основни циљ овог рада је проучавање организације рада јавне управе, c посебним освртом на примјену информационо комуникационих технологија. Састоји се у стицању научних сазнања за успјешну имплементацију концепата електронског пословања у јавној управи имајући у виду постављене циљеве и ограничавајуће факторе присутне унутар разматраног система и наметнуте из окружења.

Taj циљ се може остварити кориштењем логичке (дијалектичке) синтагме - утврђивањем претходног развоја (јуче), анализом - утврђивањем данашње примјене информационо комуникационих технологија (данас) и на крају предвиђањем модела и смјера развоја и примјене информационо-комуникационих технологија у органима државне управе и јединицама локалне самоуправе.

Рад ће бити усмјерен ка методолошким и технолошким аспектима анализе утицаја нових технологија на рад јавне управе, те какав је њихов утицај на квалитет рада и систем одлучивања.

4

2. Утврђивање хипотезе

Након што је утврђен предмет и циљ истраживања (као битни елементи у раду) утврђена је хипотеза као логичан и нужан слијед мисаоних радњи и поступака у пројекту истраживања примјене информационо комуникационих технологија у јавној управи.

Хипотеза као одређена претпоставка је непровјерен суд за који претпостављамо да је истинит. У ствари, хипотеза је идеја за коју се вјерује да води рјешењу проблема истраживања. Хипотезом се одређује оквир и смјер истраживања. Међутим, то не значи да се хипотезом заузима априоран став o њеном исходу и резултатима истраживања. Зато треба стално имати на уму да се хипотеза не брани, већ да је она само ослонац, претпоставка која се током рада може потврдити или оповрћи. Утврђивање хипотезе треба да одреди, односно претпостави како и у којој мјери ће се примјењивати информационо комуникационе технологије у јавној управи.

Основна полазна теза у истраживањима исказује могућност повећања пословних резултата јавне управе у случају да се примијене концепти електронског пословања који су већ забиљежили велике успјехе у раду приватног сектора.

Интернет, као средство за комуникацију , почиње да користи све већи број људи. Тако презентоване информације и услуге морају бити квалитетније а јефтиније од досадашњих.

Предности које пружају нове технологије при раду су евидентане, и зато је потребно да администрација даје све више информација и услуга грађанима путем интернета и WEB-а, те да се изнађу начини за допунско образовање грађана, како би им се омогућило обављање послова са било ког мјеста, у било које вријеме и на најбржи начин.

Ова хипотеза претпоставља да суштинска филозофија електронског пословања није присутна у задовољавајућој мјери ни у теорији ни у пракси јавне управе, и да је у њену реформу потребно увести и примјену информационо комуникационих технологија.

3. Методе истраживања

Теоретичари обично разликују три основне - стандардне истраживачке методе:

нормативну , експерименталну и историјску“.1 У овом раду кориштена је нормативна, историјска и метода анализе и синтезе. Методе анализе и синтезе, у основи, дају цјеловит поглед на проблем. Прво се користи анализа и њоме се рашчлањује цјелина на дијелове, па се разматрањем сваког дијела посебно улази у структуру проблема, уочавају карактеристике сваког сегмента, сличности, разлике и противрјечности.

Користећи системску анализу на постојећем информационом систему доћи ће се до приједлога системског захтјева за нови информациони систем.

Поједине фазе истраживања (прикупљања података) ће имати и неке специфичне методе као што су : анкетирање и разговор са запосленима, посматрање, проучавање постојећих радних процеса, анализа информационих токова, проучавање доступне литературе, докумената, студија, прописа и сл.

1 Др Мидхат Шамић : Како настаје научно дјело, Сарајево, 1972. године, стр. 14.

5

Посебне методе ће конкретизовати потребне елементе истраживања у одговарајућим фазама процеса успостављања е-Управе, поставке проблема, моделирање проблема и рјешавања проблема.

4. Извори сазнања Приликом избора теме посебна пажња је посвећена томе да ли постоји довољно

извора за подручје које ће бити предмет рада – «Информационо комуникационе технологије у реформи јавне управе».

Прва сазнања упућивала су на то да постоје одговарајући писани извори и то: 1. Примарни извори, који су углавном извори органа државне управе и јединица

локалне самоуправе. 2. Научне књиге и монографије из области информатике, државне управе и локалне

самоуправе. To cy књиге и други документи наших (домаћих) и страних аутора. 3. Часописи и зборници - чланци, расправе, реферати, анализе, пројекти и друге врсте

писаног саопштавања. 4. Страни и међународни документи: Европска повеља o локалној самоуправи и

Дејтонски мировни споразум. 5. Нормативни акти - Устав, Закон о административној служби у управи Републике

Српске, Закон o локалној самоуправи, Закон о електронском пословању . 6. Студије и пројекати, као што су : − e-Europa, eEU акциони план, e-Europa 2005. i e-Europa+ - за превазилажење

постојеће дигиталне подјеле између земаља Југоисточне Европе (SEE) у свијету су покренуте бројне иницијативе засноване на документима:

− «Стратегија развоја и смањења сиромаштва (PRSP 2004-2007)» - урађена током 2003. године;

− Анализа постојећег стања информатизације и могућности примјене ИКТ у различитим подручјима, те анализа спремности Босне и Херцегивине за изградњу информационог друштва – урађена у оквиру пројеката Форума за информационе и комуникационе технологије уз подршку UNDP-a ;

− Политика, Стратегија и Акциони план развоја информационог друштва у БиХ - сва три документа је усвојио Савјет министара 18. 11. 2004. године.

− Системски преглед јавне управе - резултати прегледа презентовани 18. 03. 2005. године, а преглед финансиран од стране Европске комисије.

6

II. ПОЈАМ И ЗНАЧАЈ ИНФОРМАЦИОНО КОМУНИКАЦИОНИХ

ТЕХНОЛОГИЈА У другој половини 20. вијека нове технологије, нови покрети, нове опасности и

нови интереси почињу да свједоче у прилог тези о свијету као недјељивој цјелини и устројству свијета као глобалног села.

Глобализација свијета у планетарним размјерима коју је условио неслућени успон науке и технологије је незаустављив процес, који показује супериорност нових друштвених односа у односу на све досадашње системе и друштвене односе. Ти односи истовремено афирмишу и развијају највеће друштвене вриједнсти, с једне стране недвосмислено афирмишу демокартију , људска права и слободе, а са друге стране развијају друштвено богатсво, научна, економска и културна достигнућа.

Босна и Херцеговина се постепено укључује у глобализационе промјене међу које спада и стварање модерног информационог друштва базираног на интензивном кориштењу информација и знања али и информационо комуникационих технологија у свакодневном животу .

1. Информационо друштво

Информационо друштво је нови квалитативни корак у развоју друштвеног живота. Оно је окарактерисано експлозивним растом коришћења нових капацитета које омогућавају информационе технологије.

Информационо друштво је постиндустијски привредни и друштвени облик у коме коришћење информација и знања има централну улогу и чини стално растући удио у друштвеном производу .

Развијене индустријске земље попримају све јача обиљежја информационог друштва. Производња материјалних добара све се више повлачи иза производње информација, док утицај информационо комуникационих технологија на: привреду , културу , политику и приватни сектор континуирано расте.

Структурна промјена са индустријског на информационо друштво је, осим тога, праћена енормним убрзањем технолошких промјена: смањење просторно временских ограничења, интернационализација тржишта (глобализација) и заоштравање глобалне утакмице, остављају посљедице на све привредне гране и воде новој прерасподјели на привредном плану .

Информационе технологије омогућиле су стварање новог друштвеног облика који се назива ''информационо друштво''. Зато што се производња и промет информација схвата као основна друштвена дјелатност. Исто, као што је у индустријском друштву била производња и промет роба, феномен ''информационог друштва'' доноси неминовно нове жртве, као и сваки други феномен.

Транзицијом из индустријског у информационо друштво драматично су измјењени улога и функција информације. Данас информација представља једно од највриједнијих економских добара, а развој информационог друштва произвео је - заједно са новом економијом - како једну нову , глобалну техничку инфраструктуру , тако и историјски јединствену структуру моћи.

7

Теоретичари постиндустријализма сматрају да ширење масовних медија доприноси глобализацији, односно стварању свјетског друштва, чија је основна карактеристика ''мултикултуралност'' а не ''културна монолитност''

Сектори медија и информационих технологија били су међу првим секторима који су покренули тренд интеграције највећих компанија, постали су глобални. Власништво над медијима даје утицај и моћ. У свјетској инфаструктури највећи моћници на глобалном тржишту медија, који контролишу дословно хиљаде новина, on-line сервиса, ТВ и радио станица: продукција, манипулација, дистрибуција и контрола информација концентрисани су у рукама неколицине медијских моћника свјетских размјера.

Према наведеној аналогији, Интернет ће допринијети и истовременом стварању интернационалне културе с једне, и даљој индивидуализацији особених култура нација и етничких група (односно њихових језика), с друге стране.

Декларација «Изградња информационог друштва» прихваћена у Женеви, 12. децембра 2003. године је глобални изазов у новом миленијуму . Она предвиђа универзалност, узајамну зависност и међусобну везу свих људских права и основних слобода, укључујући право на усавршавање и нове форме солидарности - премошћавања дигиталног јаза - «дигитална солидарност«.

Свјетска инфоструктура указује на проблем људских права у дигиталном свијету . Демократизовано друштво почива на широком разумијевању комуникацијских процеса и технологија на којима они почивају . Отуда универзална људска права морају бити проширена тако да укључе и информационо друштво. Основна дигитална људска права укључују право на приступ електронском домену , право на слободу on-line изражавања и удруживања, и право на приватност.

Информационо друштво, чије домете и погодности, су већ у веома поодмаклој фази успјеле да реализују и користе земље развијеног дијела свијета, пријети да за многе постане неухватљив циљ. Досад у историји цивилизације незабиљежена брзина развоја нових, али и брзина застарјевања актуелних ресурса информационо комуникационих технологија, све више, на први поглед, повећава тешкоће земаља у развоју да достигну степен примјене информационо комуникационих технологија у развијеним земљама. Али, једна карактеристика информационо комуникационих технологија даје велику и реалну шансу неразвијеним земљама, а то је особина да не захтјевају досљедни и постепени континуитет у примјени, већ дискретношћу својих хардверско-софтверских рјешења омогућавају изненадни прикључак на било ком нивоу примјене, чак и на самом врху . Користећи ову особину скоковитости у карактеру информационо комуникационих технологија, неразвијене земље имају шансу да се у релативно кратком времену , прикључе, првенствено на свјетско тржиште које је већ сада доминантно електронски управљано. Наравно, исте шансе постоје и у другим доменима људске активности.

Сасвим је извјесно да земље Југоисточне Европе, као и остале земље са сличним степеном примјене информационо комуникационих технологија у свијету , не могу баш сасвим саме да управљају овим шансама. Неопходне су правовремене и релевантне информације до којих се долази сарадњом са развијеним земљама, а без сарадње у оквиру европских и свјетских програма, наши заједнички напори би се можда усмјеравали у погрешном правцу , што би довело до даљег заостајања и повећавања већ постојећег јаза и на нашим просторима, познатог у свијету као digital devide.

Потписивање Споразума о плану развоја информационог друштва Југоисточне Европе у оквиру иницијативе за Југоисточну Европу - Пакта за стабилност, наше земље се чврсто опредјељују , појединачно и као регион, за пут исправног смјера и тенденција, за пут којим иду земље Европске уније и земље кандидати за Европску унију , а то је пут трасиран програмима е-Европа и е-Европа Плус, што ће омогућити да

8

трансформација друштава у нашим земљама у информационо друштво буде праћена минималним ризицима од девијација на том путу .

Развој информационог друштва у нашем региону није више покретна мета, која све више измиче, већ је то јасан и фокусиран циљ, који, иако има своју динамику у погледу форме зависне од напретка информационо комуникационих технологија, може да буде достигнут међусобном сарадњом. На тај начин, кроз међусобну сарадњу , развој информационог друштва у нашем региону постаје истовремено и изузетан оквир за постизање стабилности у региону Југоисточне Европе. Заједно можемо да остваримо много више него што би то био прости збир наших појединачних напора, који би понекад могли бити и дивергентни у односу на заједнички циљ.

Та стратегија сарадње и заједничког ангажовања у циљу остварења плана развоја информационог друштва у нашем региону управо је базирана на принципима односа у којима сви добијају , а нико не губи (win-win strategy), а таква стратегија се већ сада у развијеном дијелу свијета показала супериорном у односу на сурове тржишне утакмице и стратегије из индустријског друштва.

Познато је да је Резолуцијом Генералне Скупштине Уједињених Нација 56/183 од 21.11.2001.г. одлучено да се одржи Свјетски самит о информационом друштву , слиједећи циљеве из Миленијумске декларације Генералне Скупштине Уједињених Нација. Самит је одржан у Женеви крајем 2003.г. и у Тунису 2005.г., под високим покровитељством Генералног секретара УН, а у организацији Међународне уније за телекомуникације.

Опредјељење Пакта за стабилност Југоисточне Европе о преношењу својих програма на регионални ниво координације је израз повјерења у способности наших земаља да самостално креирају свој даљи развој у смјеру постојећих интегративних процеса у Европи и свијету .

У другој половини 20. вијека нове технологије, нови покрети, нове опасности и нови интереси почињу да свједоче у прилог тези о свијету као недјељивој цјелини и устројству свијета као глобалног села.

Комуникација је фундаменталан друштвени процес, основна људска потреба и основа свих друштвених организовања.

2. Информационо-комуникационе технологије

Под информационим технологијама подразумијевају се различити елементи и вјештине за стварање, чување и преношење информација. Њихов најважнији елемент су рачунари. Оне значајно утичу на модерно друштво па се каже да живимо у информатичком добу . Пословне организације их користе за побољшање квалитета производа и услуга, повећање продуктивности, уштеду новца и енергије и повећање профита.

Развијене земље свијета у садашњем периоду , превазишле су тзв. индустријско и постиндустријско друштво и сада су ушле у информационо друштво. У таквом друштву информационе технологије учествују чак са 90% у укупним високим технологијама. У средства информационе технологије која представљају основу информационих система убрајају се: − рачунарски системи2 (од личних до супер рачунара), − комплетан системски и апликативни софтвер , − периферни уређаји (оптички читачи, скенери, дигиталне камере, мултимедије и

слично). 2 Рачунарски систем чини рачунар са свим повезаним улазним и излазним уређајима и јединицама.

9

− комуникациони системи (опрема, уређаји и мреже).

Употребом најсавременије опреме, људског знања и искуства, развијен је низ уређаја и програмских пакета који налазе примјену у: − пројектовању , вођењу и управљању производним процесима (CAD/CAM), − аутоматизацији софтверског инжињеринга (CASE), − аутоматизацији канцеларијског пословања (е-Управа), − софтверским и комуникационим системима за потребе електронске размјене

података (EDI - INTERNET), − подршци одлучивању (DSS, GDSS).

Почев од 1990. године производња везана за информационе технологије заузима прво мјесто у свијету са преко 100000 милијарди УСА $ прихода. Прво мјесто им нико не може угрозити, а приход им се из године у годину повећава. Број запослених у информационом сектору развијених земаља у сталном је порасту . У развијеним земљама преко 55% запослених ради на пословима у којима се производе или користе информације.

Најновије информационе технологије као дио високе технологије доводе до преорјентације производне моћи са необновљивих ресурса на обновљиве ресурсе. Информационе технологије имају сљедећа обиљежја: − високу научно-истраживачку и образовну интензивност, − малу потрошњу сировина и репроматеријала по јединици производа, − мали утрошак енергије у производњи и експлоатацији, − занемарљив (веома мали) степен загађења животне средине.

Повратни утицај и посљедице примјене информационих технологија су суштинске. Утичу на развој сваког појединог субјекта, привредне гране, регије па и читавих земаља и континената. Развој информационих технологија доводи до свог даљег убрзања у развоју . Најзначајније посљедице таквог развоја су :

1. На микро плану : • повећање продуктивности и економичности рада, • повећање квалитета производа и конкурентности произвођача, • смањење трошкова и повећање квалитета производње, • смањење броја производних фаза, • измјена структуре трошкова производње, • развој нових приступа управљању процесом производње, • ослобађање човјека од мануелног рада.

2. На макро плану : • развој нових индустријских грана базираних на информационим технологијама, • регионално преструктуирање свјетске привреде, • вишенационално окупљање око комплексних програма технолошког развоја, • велика улагања у научно-истраживачки рад.

10

Из овог се може видјети да је огроман значај развоја информационих технологија за сваки субјект, регију , земљу па и континент. У развијеним земљама свијета у развој информационог сектора активно се укључују владе, јавне службе и институције. Све то доводи до оптималне политике технолошког развоја с посебним акцентом на развој информационог сектора и информационих технологија.

Спајањем микроелектронике, комуникационе и рачунарске технологије настаје нова тзв. информациона технологија. Настала је педесетих година појавом првих комерцијалних рачунара.

2.1. Микроелектронска технологија

Основу ове технологије чине: транзистори, диоде, кондензатори и отпорници. У почетку су се све ове компоненте производиле посебно а почетком шездесетих година почињу се повезивати у електронска кола. Сада се електронска кола производе на веома - веома малој силицијумској плочици. У литератури их још називају и екектронска кола или кругови. У зависности од начина повезивања и броја повезаних елемената интегрисана кола могу обављати функцију меморисања или управљања. Интегрисана кола (или како их још популарнио називају - чипови) дијеле се на: меморијске чипове и процесорске чипове.

2.2. Комуникациона технологија

Ова технологија спада у најстарије информационе технологије. Комуникације међу људима постоје од саме појаве људског друштва. Комуникација је почела гестом и ватром, настављена свјетлосним сигналима, Морзеовом азбуком, телефоном. У посљедње вријеме комуникације међу људима иду преко сателита, коаксијалних каблова и оптичких влакана. Иако су информације нематеријалне још увијек се везују за неки физички медиј. Данас постоје медији на које се могу складиштити велике количине информација, обрађивати их и преносити на даљину .

Када су се информације почеле приказивати помоћу ограниченог броја знакова дошло је до одређених губитака карактеристика нпр . боје гласа, нагласка и слично. Комплетна микроелектроника опредијелила се за дигитализацију информација уз употребу само два различита знака 1 и 0. Физички се ови знакови реализују као двије различите вриједности електричног напона.

Информације се данас преносе на даљину на основу принудног осциловања носиоца информација у ритму информација. Ако се жели пренијети већа количина информација у јединици времена, потребна је и већа фреквенција носиоца информација.

У посљедње вријеме долази до увођења оптичких влакана у системе за пренос информација. Ако се проматрају класичне телефонске линије грађене од бакарних каблова и оптичка влакна, може се видјети да оптичка влакна имају знатне предности на кодирању , не захтијевају репетиторе, замјена каблова је рјеђа и јефтинија, нису подложни шумовима, већег су капацитета и слично. Крај овог вијека обиљежава замјена класичне телефоније оптичким влакнима. Оптичка влакна ће и у комуникацији између континената истиснути сателитске везе. Већи капацитет оптичких каблова омогућиће директно локално повезивање улазних и излазних уређаја рачунара, а самим тим ће локалне мреже у потпуности нестати.

11

2.3. Рачунарска технологија

Ако се посматра вријеме настанка види се да је рачунарска технологија старија од микроелектронике, а млађа од комуникационе технологије. У ову технологију спада: пројектовање и анализа рачунарских система, производња софтвера, прикупљање и шифрирање података, презентовање информација итд.

Развој рачунарске технологије почео је појавом рачунаљке (абакуса) а врхунац доживио појавом рачунара четврте генерације. Рачунари се превасходно користе за обављање нумеричких израчунавања, а своју експанзију су доживјели захваљујући обради ненумеричких података. Постоје области у којима су рачунари још увијек дјелимично или чак у потпуности немоћни. То су прије свега читање текста, превођење с једног језика на други и слично.

Нове архитектуре рачунара и побољшање њихових перформанси огледа се преко супер рачунара. Радећи са њима дошло се до сазнања која ће бити основ пројекта пете, шесте и седме генерације рачунара.

У процесу развоја сваке државе и настојања да се приближи новим условима рада и живљења редосљед стратешких потеза би се кретао од стављања Интернета на врх приоритета (приступ, кориштење и расположивост), преко стављања корисника у центар пажње (да корисници могу кључне услуге користити путем рачунара, интерактивне дигиталне телевизије или мобилне телефоније), до фокусирања на широку расположивост мрежа, посвећујући пажњу сигурности мрежа и информација.

3. Е-Пословање Електронско пословање (е-business) је трансформација кључних пословних

процеса, употребом Интернета и електронских информационих технологија, ради аутоматизације пословних трансакција и токова пословања.

Да би визија е-Пословања могла да заживи у пракси требало би дефинисати кључне карактеристике и опредјељења у четири димензије – Шта (дефинише природу веза које би требало да буду успостављене), Ко (који ентитети ће бити међусобно повезани), Гдје (дефинише мјесто на којем ће апликације е-Пословања бити лоциране), и Зашто (дефинише које иницијативе е-Пословања ће добити приоритет у погледу очекиваних резултата, што ће имати утицај и на правилно димензионирање остале три димензије). Унутар сваке димензије може да се размишља уско, широко и веома широко.

ПЕРИОД

1970

1980

1990

2000

АКТИВНОСТ

Електронска плаћања

Електронске комуникације

Електронска трговина

Електронска производња и дистрибуција

Насупрот популарном мишљењу , е-Пословање није синоним за е-Трговину . Термин е-Трговина се фокусира искључиво на пословне трансакције – куповину и

Развој активности е-Пословања

12

продају производа и услуга, коришћењем мрежних технологија да би се ове трансакције извеле брже, боље и јефтиније. С друге стране е-Пословање - са или без префикса "е" – подразумијева много више од једноставне куповине и продаје. Због тога, е-Трговина није у стању да пружи цјеловиту слику , иако је неспорно да је то важан аспект е-Пословања. Е-Пословање је појмовно много шире и сем фокусирања само на трансакцију оно потенцира кориштење мреже у комбинацији са осталим мрежним технологијама и формама електронске комуникације са циљем да омогући било који облик пословања.

PoslovnePoslovne komunika cijekomunikacije

Elektronsk iElektr onskitransfertransfernovcanovca

ElektronskiElektronskitr ansfertransfer

tehničketehničk edokumentacijedokumentac ije

PoslovnePoslovne tra nsakcijetransakcije

ServisiServis i zazarezervac ijerezervacije

i i kupovinukupovinu

OstaliOstaliprocesiproce si

INTERNET I GLOBALIZACIJA INTERNET I GLOBALIZACIJA POSLOVNIH PROCESAPOSLOVNIH PROCESA

Умјесто класичних канала маркетинга и дистрибуције данас се користи термин мреже. Мрежа се састоји од ентитета, који су чворови мреже и њихових међусобних веза. Из мрежне перспективе е-Пословање омогућава да се повеже знатно већи број ентитета и да се између њих успоставе различите конекције које прије није било могуће остварити.

13

III. ПОЈАМ И ОРГАНИЗАЦИЈА ЈАВНЕ УПРАВЕ 1. Појам јавне управе

Јавна управа се може дефинисати као систем органа, организација и тијела и међузависан скуп надлежности, послова и задатака, специфично повезан и вођен са циљем примјене правних норми, организационих инструмената, метода управљања, процеса и процедура ради испуњења мандата изабране власти, Скупштине и њене Владе. Њене основне функције су услужна, регулативна, организациона и извршна3.

Јавна управа се преплиће са развојем државе: цјелином и њеним саставним дијеловима, са њеном прошлошћу , садашњошћу и будућношћу .

Свако истраживање јавне управе треба да обухвати елементе историјског , правног и политичког оквира. Разумијевање амбијента у коме се успјешно може развијати модерна јавна управа увијек је одређено: − Анализом а затим и промјеном мисије јавног сектора и вриједности везаних за

увођење тржишта, развојем од контроле грађана ка одговорности упарве према грађанима и партиципацији и партнерству грађана у раду државне управе, те контроли грађана над управом у условима међузависности;

− Утицајем вишепартијског система на рад јавне управе; − Нивоом развоја демократије и елемената цивилног друштва; − Нивоом, стиловима и методама управљања који одговарају развоју приватног

сектора; − Праксом организације секторског извршења политичких одлука од стране органа

државне управе; − Облицима, садржајем и односом управног законодавства према укупном

законодавству ; − Облицима, врстама и садржајем управне контроле и надзора; − Способношћу државне управе да контролише корупцију и опортунистиучко

понашање и утиче на смањење и елиминацију појава корупције кроз поједностављење процедура, рационализацију , побољшање плата и услова рада, мјере реорганизације и оспособљавање државних службеника.

2. Правни основ јавне управе

Власт је Уставом подијељена на законодавну , извршну и судску . Положај извршне власти данас битно утиче на положај и улогу друге двије власти: законодавне и судске.

Државна управа није само инструмент извршне власти, она је у великој мјери сама држава. Колико је она демократска, ефикасна и успјешна – толико је и друштво демократско и ефикасно у заштити интереса својих грађана. Организација, дјелокруг и надлежност државне управе мора бити регулисана општим, правним и организационим нормама.

Закони настају тако да их државна односно јавна управа припрема, законодавна власт доноси, судови контролишу примјену и државна управа најзад учествује и у

3 Проф. др Драгољуб Кавран: Јавна управа, Београд, 2003.

14

извршењу , тако затварајући циклус. Јавна управа је дакле подлога и основа, централни дио извршне власти.

3. Опасности пуке аутоматизације рада јавне управе

Свака нова технологија, па тако и е-Пословање пролази кроз четири фазе развоја4: − Људи на почетку користе нове технологије да би радили оно што иначе раде – само

брже и боље, − Постепено почињу да користе технологију да раде нове ствари, − Ове нове ствари мијењају начин на који радимо и живимо, − Нови стилови рада и живота мијењају друштво, а у крајњој линији и технологију .

Ове промјене неће за посљедицу имати иновације него консолидацију затеченог стања – велике организације ће радити исто што и прије, али много детаљније, а већа прецизност омогућава и бољу контролу . Државна администрација је сада у стању да спреми и администрира далеко већи број правних прописа него икада прије. С друге стране велики бизнис може много поузданије да предвиди и спријечи примјену тих закона, ако оцијени да су за њих непожељни5.

Реализација концепта е-Управе захтјева да се информационо комуникационе технологије не користи само као алат за рјешавање проблема, већ да у истој мјери буду и покретачка снага за реорганизацију и обнову . Закључак је јасан: − Циљеви увођења е-Управе не смију да буду само пружање стандардних услуга

преко Интернета. Главни циљ је радикална трансформација начина функционисања јавне управе коришћењем великих потенцијала које данас нуде информационо комуникационе технологије;

− Упоредо са увођењем нових технологија, мора се приступити и суштинској измјени модела јавне управе. Аутоматизација постојећег модела рада само би му учврстила позиције и продужила вијек, а циљ аутоматизације је управо да измјени суштину рада јавне управе, да је учини једноставном, отвореном, ефикасном и оријентисаном, прије свега, према грађанима.

Да би ово било могуће, потребно је да се паралелно са аутоматизацијом рада јавне управе врши и њена организациона и структурна трансформација.

Циљ који ће се остварити реформом и увођењем е-Управе је: успостављање стабилне, демократски и савремено орјентисане, дјелотворне и ефикасне управе, која ће бити у служби корисника и тржишне економије, а омогућиће интеграције у европске демократске процесе и институције.

Опште је мишљење да је јавна управа скупа, неефикасна, недовољно стручна, са ниским технолошким нивоом, бирократизована, непотребно компликована, превише окренута себи и углавном дјелује с позиције власти. Таква је више усмјерена на сам процес него на резултате рада и недовољно одговара јавности па не одговара ни савременим стандардима и тенденцијама. Постоји хронични дефицит финансијских и људских ресурса за имплементацију реформе.

4 Zuurmond A., From Bureaucracy to Infocracy: towards management throought information architeture. In “ Beyond BPR in Public administration, Institutional Transformation in an Information Age”. ISO Press, Amsterdam, 2000. 5 Dr Bojče Davitrovski, Legal basis of the local self - government in the Republic of Macedonia, Međunarodni naučni skup, Pravni fakultet Sofija, 1998.

15

Савремени концепти управе (заступљени у развијеним земљама) поред легалитета и легитимитета управног дјеловања посебно придају велику важност ефикасности рада јавне управе.

При томе се управне активности подвргавају критеријумима тржишне логике, што подразумијева рационалну организацију рада и нове технологије као основне претпоставке за остваривање овог циља.

4. Постојеће стање у Боснни и Херцеговини

Услуге грађанима јавна управа пружа у 146 општина, 10 кантона, 2 ентитета, Дистрикту Брчко и на нивоу државе Босне и Херцеговине. Уочени проблеми у раду администрације на свим нивоима су сљедећи: − 14 скупштина доноси законе (Парламентарна скупштина БиХ, 2 ентитетске

скупштине, 10 кантоналних и скупштина Дистрикта Брчко); − администрација не ради по европским стандардима; − принципи и пракса рада на нивоу једне општине или кантона су различити од

принципа на нивоу друге општине, кантона или ентитета; − лоша прегледност рада и пословања; − тенденције обједињавања и повезивања база података су слабо изражене (изузетак

су неки пројеки на нивоу Босне и Херцеговине, нпр . ЦИПС, ДГС, Царина и други); − недостаје електронско комуницирање како по хоризонталним тако и по

вертикалним нивоима; − због непостојања или недостатка усвојених хардверских и софтверских стандарда,

користе се различити оперативни системи, апликације и базе података; − не постоји глобални план информатизације јавне управе; постојећи системи дјелују

издвојено, неповезано тако да не могу осигурати грађанима потребне информације; − застарјела опрема, која не омогућава квалитетно умрежавање; − минимално кориштење савремених начина комуницирања (видео-конференције, е-

mail, ...); − на WEB-страницама управе грађани немају на располагању много услуга - осим

информација које се често не обнављају , ту су у ријетким случајевима и обрасци, који се могу локално одштампати;

− суштински, концепт еУправе није у функцији.

5. Организација државне управе у Републици Српској

Појмови јавне управе и државне управе разликују се утолико што државна управа обухвата знатно мањи број органа и институција изричито одређених законом, док јавна управа сем државне управе обухвата органе и организације којима основна дјелатност није управног карактера, али који под условима одређеним законом, врше послове који имају управни карактер .

Послове државне управе обављају министарства, други републички органи и републичке управне организације.

Министарства су органи управе који обављају управне и друге послове у једном или више управних подручја а нису под надзором неког другог органа управе већ су непосредно потчињена Влади. Министарства су одговорна за властиту организацију , менаџмент и едукацију властитог кадра.

16

Републичке управе су органи управе у саставу самосталних органа управе (министарства), а образују се за обављање одређених послова републичке управе из дјелокруга органа који због своје природе, цјеловитости и начина обављања захтијевају самосталност и посебно организовање (управе, инспекторати и др .). Републичке управе одговорне су министарству у чијем се саставу налазе.

Републичке управне организације образују се ради обављања стручних послова и послова републичке управе (заводи, дирекције, секретаријати, агенције, комесаријати, фондови, центри и др .).

Органи државне управе непосредно примјењују , односно извршавају законе, друге прописе и акте Народне скупштине, Владе Републике Српске и Предсједника Републике Српске, рјешавају у управним стварима, врше управни надзор и обављају стручне и друге послове.6

6. Реформа управе у Реублиџци Српској

Извршна власт је институционализована у виду републичке Владе, министарства и других републичких органа и организација и као репрезентативна, коју врши Предсједник Републике.7

Влада извршава законе, друге прописе и опште акте преко министарстава, других органа и унутршњих организационих јединица, те њихових подручних органа.

У циљу ефикаснијег извршавања закона и других прописа Влада располаже одређеним инструментима (регулативним, директивним, надзорним и персоналним) при чему посебан значај имају њена овлашћења да усмјерава и усклађује рад министарства и других управних органа и организација, те да поништава или укида њихове прописе који су у супротности са законом или прописима које је донијела.

Вођење политике представља способност формулисања друштвених циљева који чине стратегију развоја једне заједнице. Да би то могла чинити Влада мора бити стручна, што укључује знање из многих области.

Улога управе није више очување политичког система, већ заштита права грађана и одговорно вршење јавних служби. У том смислу неопходан јој је информациони систем који ће осигурати квалитетне евиденције о грађанима, правним лицима и њиховој имовини, што предстваља полазну основу за постизање правне сигурности и ефикасног остварења права и обавеза физичких и правних лица. Незамјењива је њена улога у управљању друштвеним процесима гдје се појављује у позицији инструмента социјалне регулације и покретача значајних друштвених токова.

Од експертне оријентације управе засноване на принципима стручности, знању и професионалној етици, у много чему овиси квалитет политичких одлука носилаца политичке власти, јер се управа појављује као главни снабдјевач информационе основе.

Стварање модерне и ефикасне управе засноване на демократским принципима је одговоран и надасве дуготрајан процес.

Владина стратегија је нагласила потребу развоја професионалне државне управе, како би се повратило повјерење јавности и како би се осигурало да су права грађана на одговарајући начин заштићена. Влада је поставила основне принципе за нову управу који укључују :

6 Члан 16. Закона о административној служби у управи Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“ број 16/02 и 38/03) 7 Члан 69. Устава Републике Српске

17

− потребу да се особље запошљава на основу квалитета и способности да извршава пословне активности, а да се успјешност особља оцјењује на темељу резултата,

− потребу укидања политичког утицаја, − потребу да особље буде обучено и развијено до највиших професионалних

стандарда, − потребу јачања система управљања документацијом и система информационе

подршке како би се омогућило и унаприједило доношење одлука и осигурала доступност тачне документације и архива.

Административне реформе су , неизбјежно, комплексне, посебно у региону Балкана, гдје је политичко окружење посебно осјетљиво.

Циљ реформе управе је хармонизација прописа, метода рада и стандарда који ће управу у Републици Српској створити компатибилном са вриједностима у институцијама Европске уније. Демократске реформе државне структуре, транспарентност и јавност рада управе, увођење е-владе створиће услове за јачање утицаја грађана.

Професионалност, деполитизација, статусна и правна независност државних службеника као и лична одговорност за резултате су основне категорије које доприносе прилагођавању европским стандардима рада и ефикаснијем пружању услуга грађанима. Само висок степен професионалности, непристрасности, компетентности и деполитизованости гарантује законит и непристрастан рад државних службеника.

Посљедњих деценија у условима све присутније глобализације и других транснационалних интеграционих токова, приватизације, моћи капитала и богатих људи, либерализације и стварања нове економије базиране на примјени високе електронике и импозантног замаха тржишне привреде, несагледиве примјене информационо комуникационих технологија, односно увођења е-управе, нагле експанзије знања, идеја, динамичности, преображаја, отворености у животу цјелокупног друштва, односно у макро размјерима добија примат над свим осталим.

Еволутивне промјене и способност прилагођавања узбурканом, новом «информатичком» ширем и најширем окружењу , у садашњем стадијуму транзиције, карактеришу и управу у Републици Српској.

Реформу управе, природно подупиру прописи који су јој и сами подвргнути. Да би се управно-правни поредак Републике Српске и Босне и Херцеговине успјешније ускладио са регулативом Европске уније (изворима тзв. Комунитарног права – Acquis Communutaire) у цјелини битно је да се мијења, развија и унапређује национално управно законодавство и то у складу с универзалним, обавезујућим, узајамно изједначеним и повезаним начелима тзв. Европског административног простора.

Закон о административној служби у управи Републике Српске8 примјењује се од 1. јануара 2003. године. Његово тумачење и примјена имају огроман утицај на приступ свих органа државне управе – питању руковођења људским потенцијалом, а нарочито на њихову политику , стратегију и акцију у вези са обуком, едукацијом и развојем.

Од новембра 2002. године примјењује се нови Закон о министарствима9 који регулише оснивање министарстава као републичких органа управе и републичких управних организација, уређује њихову организацију , права и обавезе министара, руководиоца републичких управа и управних организација, и утврђује њихов дјелокруг рада. Да би унаприједила рад државних службеника Влада је усвојила Кодекс понашања државних службеника. 8 Закон о административној служби у управи Републике Српске («Службени гласник Републике Српске», број 16/02 и 62/02) 9 Заком о министарствима («Службени гласник Републике Српске», број 70/02)

18

Постигнут је напредак у области управљања информацијама. Поред Владиног Бироа за односе са јавношћу , који је лоциран у Секретаријату Владе у већини министарстава постоје позиције службеника за односе с јавношћу које су попуњене професионалним државним службеницима.

Влада је успоставила електронски систем управљања документима у Секретаријату Владе а постепено се укључују и министарства.

Влада Републике Српске има одрживу и професионалну комуникациону мрежу која је подржана WEB страницом на интернету на којој се поставља сав материјал који припрема особље за односе с јавношћу . Сва важнија обавјештења и изјаве за штампу Владе сада су обезбјеђене на страници.

7. Појам и значај локалне самоуправе

За разлику од државне управе, за коју је карактеристичан хијерархијски однос, подређеност нижих органа вишим и централизација у дјеловању , примарна обиљежја локалне самоуправе су аутономија и самосталност, децентрализација и демократизација. Иза дјеловања државне управе увијек, бар потенцијално, стоји принуда, а иза локалне самоуправе добровољност. Организација управе се ствара обрнутим правцем од самих грађана. Њени органи добијају овлашћења од грађана на непосредним изборима, а не од државе. За управу је карактеристично извршавање повјерених овлашћења на обавезујући начин, док се локална самоуправа базира примарно на добровољном уређивању и остваривању локалних потреба и локалних послова који имају јавни значај. И онда када органи локалне самоуправе врше одређене послове који су пренесени у њихову надлежност, по овлашћењу и под надзором државних органа - и тада они дјелују аутономно, са могућношћу да начин извршавања тог овлашћења прилагоде својим конкретним условима.

8. Дефиниција локалне самоуправе

Локална самоуправа је тип децентрализације у коме њени органи нису постављени од виших органа, него су , у правилу , непосредно бирани од грађана одређеног локалитета. Представља успјешну комбинацију децентрализације власти и демократизације друштвених односа, у којој се врши велики број јавних послова за грађане дотичног локалитета.

Локална самоуправа је право грађана да непосредно и преко својих слободно и демократски изабраних представника учествују у остваривању заједничких интереса становника локалне заједнице, као и право и способност органа локалне самоуправе да регулишу и управљају , у границама закона, јавним пословима који се налазе у њиховој надлежности, а у интересу локалног становништва.

Локална самоуправа остварује се у општинама и градовима, а извршавају је грађани и органи јединица локалне самоуправе.

Посматрано по критеријуму учешћа грађана у локалној самоуправи, постоје два њена облика:

1. непосредно учешће грађана у управљању локалном заједницом (непосредна локална самоуправа),

2. посредно учешће грађана у вршењу послова локалне самоуправе, преко својих изабраних представника (посредна локална самоуправа).

19

9. Правна и међународно-правна основа локалне самоуправе

Европска повеља је први мултилатерални правни документ који дефинише и чува принципе локалне самоуправе као једног од стубова демократије.

Одбор министара Савјета Европе је у јуну 1985. године усвојио Европску повељу о локалној самоуправи10 (у форми конвенције), одлучивши да је отвори за потписивање од 15. октобра исте године.

Основна функција Европске повеље о локалној самоуправи јесте да смањи недостатак заједничких европских стандарда за одређивање и очување права локалних власти, које су најближе грађанима и да им да могућност да ефективно учествују у одлучивањима која се односе на њихово свакодневно окружење.

Чланице Савјета Европе су при утврђивању њеног садржаја пошле од сљедећих принципа: − да је циљ Савјета Европе постизање што већег јединства међу његовим чланицама,

у сврху очувања и постизања идеала и принципа који представљају њихово заједничко насљеђе;

− да је један од метода којима је наведени циљ могуће постићи споразумијевање на административном плану ;

− да су локалне власти један од основних темеља сваког демократског режима; − да је право грађана да учествују у вођењу јавних послова демократски принцип који

важи у свим земљама - чланицама Савјета Европе; − да је најнепосредније остваривање овог права могуће управо на локалном нивоу ; − да постојање локалне власти са стварним одговорностима може да осигура управу

која ће бити ефикасна и блиска грађанима, те − да је очување и јачање локалне самоуправе у различитим европским земљама

значајан допринос изградњи Европе засноване на начелима демократије и децентрализације власти.

Повеља полази од принципа да ће се локална самоуправа уређивати законом, с

тим што се сматра пожељним да се ова питања уреде и самим Уставом. Она подразумијева право и оспособљеност локалних власти, да у границама закона, регулишу и руководе знатним дијелом јавних послова, на основу властите одговорности и у интересу локалног становништва. Основни принцип јесте да права и дужности локалних власти треба да буду утврђени уставом или статутом, с тим што то не спречава преношење на ове власти и појединих права и одговорности за специфичне задатке, у складу са законом. Други принцип у вези са дјелокругом локалне самоуправе јесте да власти, у границама закона, имају пуно дискреционо право да проводе своје иницијативе у вези са свим стварима које нису искључене из њихове надлежности, нити стављене у надлежност неке друге власти.

Обзиром да се уставно-правна уређења великог броја европских држава разликују успостављен је систем "обавезног нуклеуса" према коме се стране

10 Европска повеља о локалној самоуправи, European Charter of Local Self-Government је акт Савјета Европе (ETS No. 122) усвојен је и отворен за потписивање 15. октобра 1985. у Стразбуру, а ступио је на снагу 1. септембра 1988. године. Повељу је прихватио највећи дио земаља – чланица Савјета Европе: Аустрија (1987), Бугарска (1995), Чешка (1999), Данска (1988), Естонија (1994), Финска (1991), Грчка (1989), Холандија (1991), Хрватска (1997), Исланмд (1991), Италија (1990), Кипар (1988), Летонија (1996)Лихтенштајн (1988), Литванија (1999), Луксембург (1987), Мађарска (1994), Макединија (1997), Малта (1993), Молдавија (1997), Њемачка СР (1998), Норвешка (1989), Пољска (1993), Португал (1990), Румунија (1998), Русија (1998), Словенија (1996), Шпанија (1988), Шведска (1989), Турска (1992), Украјина (1997) и Велика Британија (1998)

20

потписнице морају обавезати да ће поштовати најмање 20 од 30 параграфа (ставова) из Дијела 1. Европске повеље о локалној самоуправи, укључивши најмање 10 ставова из тзв. нуклеуса од 14 принципа.

Европска повеља о локалној самоуправи подлијеже ратификацији, прихватању или пристанку . Инструменти овог чина се депонују код генералног секретара Европе.

10. Локална самоуправа у Босни и Херцеговини

Када је Босна и Херцеговина у октобру 1994. године ратификовала и потписала Европску повељу о локалној самоуправи обавезала се да ће Повељу поштовати, те да ће принципе локалне самоуправе уградити у законодавство.

Програм активности за пријем Босне и Херцеговине у Савјет Европе утврдио је строге захтјеве за области у сфери људских права, политичког плурализма и владавине права.

Законско регулисање локалне самоуправе у БиХ врши се на нивоу ентитета. У Републици Српској постоји Закон о локалној самоуправи донесен на том нивоу , а у Федерацији БиХ и на том нивоу и на нивоу кантона.

Према Дејтонском уставу11, Европска повеља о локалној самоуправи примјењује се у Босни и Херцеговини, што је фактор и подршке и притиска да се локална самоуправа у нашој држави развија у складу са међународним стандардима.

Босна и Херцеговина је сложена државна и друштвена заједница у којој су два ентитета са високим нивоом самосталности. Правни систем је у таквој државној заједници недовољно изграђен, а у неким елементима и противрјечан.

Виша институција тог система је међународна заједница у којој високи представник за БиХ има улогу законодавца.

Уставно-правно уређење Босне и Херцеговине карактерише доминација националног фактора у изградњи државе и организацији њене власти. Организација државне власти у ентитетима се значајно разликује. У Републици Српској постоје само два нивоа остваривања њене власти (ниво ентитета и ниво општина). У Федерацији Босне и Херцеговине је наглашена децентрализација са доминирајућом позицијом кантона и неизграђеним уставним положајем општина. У Босни и Херцеговини 14 скупштина доноси уставе и законе а близу 200 влада и министарстава (са посебним положајем дистрикта Брчко) доносе подзаконске акте. Све ово има за посљедицу бирократизовану , скупу и неефикасну државну власт.

Уставним амандманима на ентитетске уставе из 2002. године обезбјеђује се конститутивност Срба, Бошњака и Хрвата на цијелом подручју Босне и Херцеговине, што у значајној мјери доводи до промјена основних принципа на којима је изграђен Устав Босне и Херцеговине, због чега се очекује да имплементација уставних амандмана, која је у току , фактички у значајној мјери измијени уставни поредак Босне и Херцеговине.

Прије рата (1992-95) општине у БиХ су уставом третиране као основне друштвено-политике заједнице, засноване на власти грађана.

Садашње правно уређење БиХ их третира као јединице локалне самоуправе, првенствено усмјерене на обављање локалних задатака и задовољавање локалних потреба грађана.

Општим оквирним споразумом за мир у Босни и Херцеговини (Дејтонски споразум)12 територија БиХ је подијељена између два ентитета у омјеру 51% и 49%. 11 Устав је ступио на снагу по потписивању општег оквирног споразума као уставни акт, којим се амандмански мијења и надређује устав Републике Босне и Херцеговине.

21

Послије потписивања Дејтонског мировног споразума, којим су у Босни и Херцеговини призната и успостављена два ентитета – Федерација Босне и Херцеговине и Република Српска – и повлачења међуентитетске линије, подијељено је 49 општина, тако да је подручје 31 општине већим дијелом остало у Федерацији Босне и Херцеговине, а од 18 општина у Републици Српској.

Уз постојећих 68 општина и десет нових општина, те шест градских општина Мостара, у Федерацији БиХ сада има укупно 84 општине, док у Републици Српској има 62 општине.

Арбитражни трибунал за спор у вези са међуентитетском границом у области Брчко донио је 05. марта 1999. године арбитражну одлуку према којој се цијело подручје предратне општине Брчко успоставља као Брчко Дистрикт Босне и Херцеговине (у статусу Кондоминиума), а у складу са параграфом 11. ове одлуке неће се дозволити никаква подјела дистрикта на етничкој основи.

Општине су настале као заједнице становника истог насеља, који су природно упућени на међусобно повезивање и организовање заједничког живота. Зато се сматра да при територијалној организацији општина треба поштовати постојећу стварност. Односи грађана и локалних органа су ближи и непосреднији у мањим општинама, али оне су често неспособне да се баве сложенијим пословима, па се ти послови повјеравају јединицама вишег степена.

Постојећа теритоиријална организација и број општина у БиХ наслијеђени су из ранијег система власти у којем је општина била основна друштвено-политичка заједница са великим обимом и врстом послова и задатака којих, према Уставу Федерације БиХ, нема у општини као јединици локалне самоуправе. Многи послови који су раније били у надлежности општина сада су у надлежности кантона или ентитета.

Федерација БиХ се састоји од десет кантона, који се међусобно разликују – по величини, броју становника, развијености и др . Законом је одређено да се кантони образују водећи рачуна о етничком, економском, функционалном, природно-географском и комуникацијском принципу . Кантони имају свој устав, раполажу широким правима на самоорганизовање, имају велику самосталну надлежност и значајно партиципирају у остваривању уставотворне и законодавне надлежности Федерације БиХ.

Надлежности Федерације БиХ и кантона Уставом су дефинисане као: искључиве надлежности Федерације БиХ, заједничке надлежности власти и кантона и самосталне надлежности кантона. Кантони имају све надлежности које нису изричито повјерене федералној власти.

Органи кантона су : законодавно тијело (састоји се од једног дома), извршна власт (предсједник кантона и влада кантона) и кантонално судство. Надлежност кантона у Федерацији БиХ је велика, а надлежност општинских власти не само да је мала, него је и доста нејасно дефинисана.

Уставом Федерације БиХ изричито се утврђује да се у општини остварује локална самоуправа. Уставом није одређена надлежност општина, али је прописано да свака општина мора:

12У РАЈТ-ПЕТЕРСОН-у, у ваздухопловној војној бази, у Дејтону, Охајо 01.-21.11.1995. године Република Босна и Херцеговина, Република Хрватска и Савезна Република Југославија (стране) препознајући потребу за свеобухватним рјешењем да се оконча трагични сукоб у региону, желећи да допринесу овој сврси и промовишу трајни мир и стабилност, потврђујући своје опредјељење за договорене основне принципе објављене 08. септембра 1995., даље договорене основне принципе објављене 26. септембра 1995. и споразуме о прекиду ватре од 14. септембра и 5. октобра 1995. примајући к знању споразум од 29. августа 1995. који овлашћује делегацију Савезне Републике Југославије да у име Републике Српске потпише дијелове мировног плана који се тиче Републике Српске, уз обавезу да имплементира споразум који је донесен стриктно и посљедично.

22

− предузимати све потребне мјере у циљу осигуравања заштите права и слобода утврђених у овом уставу , те

− водити рачуна о националној структури становништва на свом подручју . Општина има свој статут који мора бити у складу са Уставом Федерације БиХ .

Свака општина има општинско вијеће, чијим члановима мандат траје двије године, а бирају се непосредним и тајним изборима. Извршну власт у општини врши начелник.

11. Локална самоуправа у Републици Српској Устав Републике Српске13 проглашава локалну самоуправу једним од темеља на

којима почива уређење Републике Српске. Предвидио је три врсте територијалних јединица: општину , град и област. Територијална организација Републике Српске уређена је Законом о локланој самоуправи («Службени гласник Републике Српске», број 101/04 и 42/05).

Локална самоуправа била је регулисана Законом о локалној самоуправи («Службени гласник Републике Српске» број 35/99, 20/01 и 51/01) из 1999. године, када је започет процес реформе локалне самоуправе у Републици Српској. Поред рјешења која су се потврдила као напредак у односу на раније стање, закон је у пракси испољио и одређене слабости које су захтјевале даљу нормативну изградњу локалне самоуправе.

Изради новог Закона претходила је Анализа стања локалне самоуправе у Републици Српској коју је припремило Министрарство управе и локалне самоуправе.

Разлози за доношење новог Закона о локалној самоуправи били су : реформа система локалне самоуправе, промјена рјешења која се нису потврдила у пракси, утврђивање нових рјешења која се темеље на Европској повељи о локалној самоуправи, те спровођење амандмана на Устав Републике Српске из 2002. године.

Локална самоуправа, према овом закону , је право грађана да непосредно и преко својих слободно и демократски изабраних представника учествују у остваривању заједничких интереса становника локалне заједнице, као и право и способност органа локалне самоуправе да регулишу и управљају , у границама закона, јавним пословима који се налазе у њиховој надлежности, а у интересу локалног становништва.

Локална самоуправа остварује се у општинама и градовима, а извршавају је грађани и органи јединица локалне самоуправе.

Законом је уређен начин образовања општина, послови општине, органи општине. Општина је дефинисана као основна територијална јединица локалне самоуправе која се образује за дио насељеног мјеста, за једно насељено мјесто или више од једног насељеног мјеста.

Законом је утврђен и поступак спајања, раздвајања и промјене граница општине, укључујући и изјашњавање грађана на реферндуму , те израда елабората о друштвено економској оправданости промјене подручја општине.

Органи општине су скупштина, начелник и општинска управа. Уређена је надлежност органа, начин њиховог рада и међусобни односи.

Утврђена су начела организације општинске управе, што обезбјеђује већи степен самосталности и одговорности органа локалне самоуправе у утврђивању организације органа општинске управе.

13 Устав Републике Српске – пречишћени текст («Службени гласник Републике Српске» , број 21/92. и Амандмани од LXVI-XCI на Устав Републике Српске и Амандмани од CVI-CXIII на Устав Републике Српске («Службени гласник Републике Српске» , број 98/03)

23

Град је дефинисан као територијална јединица локалне самоуправе која се образује на подручју са више од 100.000 становника или за подручје које обухвата више општина међусобно повезаних заједничким потребама и интересима становника. Град обавља послове из надлежности општине, ако у свом саставу нема више општина. Град који у свом саставу има више општина обавља послове утврђене Законом и статутом града. Утврђен је положај града, органи и њихове надлежности. Органи града су градска скупштина као представнички орган који доноси статут и друге прописе, градоначелник као носилац извршне власти и градска управа која проводи прописе које доноси скупштина и градоначелник те извршава повјерене послове државне управе. Прецизније је извршено разграничење града и градских општина.

Односи републичких органа и органа локане самоуправе заснивају се на сарадњи и међусобном информисању .

Облици учешћа грађана у локалној самоуправи су : референдум, збор грађана, грађанска иницијатива, мјесне заједнице. Органи јединице локалне самоуправе су дужни разматрати иницијативе грађана, те у одређеним случајевима провести јавну расправу о одлукама које су посебно значајне за грађане. Мјесне заједнице су факултативне заједнице и служе за остваривање мјесне самоуправе.

Права, обавезе и одговорности запослених у локалној управи уређени су тако да службеници локалне управе имају статус, права и одговорности сличне државним службеницима. Министарство управе и локалне самоуправе доноси одређена акта којима се уређује поступак избора и именовања службеника локалне управе, кодекс понашања службеника, те доноси програме који се односе на едукацију службеника.

24

IV. ОД ТРАДИЦИОНАЛНЕ УПРАВЕ КА НОВОМ КОНЦЕПТУ

Е-УПРАВЕ Свеобухватна управна реформа, данас ријетка у развијеним земљама свијета, али

честа у земљама у транзицији треба да буде избор за БиХ и Републику Српску . Вријеме је за свеобухватно утврђивање стања у државној управи и јединицама локалне самоуправе.

Основна специфичност транзиције у БиХ је спорост – која није узрокована само посљедицама рата, нити институционалним посљератним неодређеностима, већ и чињеницом да је ријеч о трострукој транзицији: из рата у мир , од примаоца велике међународне помоћи ка одрживом развоју , од социјалистичке економије и политичког монопола у тржишну економију , демократију и цивилно друштво. Четврти процес транзиције нам тек сада предстоји, а то је транзиција из садашњег (традиционалног) модела рада јавне управе ка новом моделу е-Управе. На прва три транзицијска процеса сада је веома тешко извршити било какав утицај. На процес транзиције традиционалне у е-Управу може се утицати и тај утицај и жеља за успјехом се мора осјетити од свих.

Узроци оваквог стања су :

• систем рада је традиционалан, • нема спољних подстицаја, или се они игноришу , • након сваке промјене власти креће се од почетка, • велики интерни отпори промјенама.

Постојећи јавни системи дизајнирани су да буду стабилни и били су добри за индустријску еру , али су контрапродуктивни у данашњем свијету . Посљедица тога је свеопште незадовољство функционисањем јавне управе.

УУ управи се сада ради овакоуправи се сада ради овако

25

Грађани се углавном жале на: сложеност процедура, бирократију , гужве, чекање у редовима, понашање службеника, нељубазност, лошу организацију , застарјелост, непостојање писаних упутстава и мапа, компликоване формуларе и високе таксе.

Запослени у јавној управи су незадовољни: условима рада, информационим системом, материјалном ситуацијом, тиме што се превише ради, неспособним руководством, агресивним странкама, прописима.

1. Шта ће се добити реформом управе ?

− Реформа треба да омогући професионалан и стручан, етички и политички независан рад. Управу треба да чини тим стручњака који ће се запошљавати и стицати унапређења на основу стручних способности и резултата рада;

− Организација и ситем одлучивања биће поједностављени како би се избјегли проблеми дуплирања и појаве бирократских тенденција, те омогућило концентрисање на пружање услуга грађанима као и на развој тржишне економије;

− Политика формулисања и доношења одлука мора бити боље координирана; − Постићи ће се економично, ефикасно и ефективно руковођење људским, техничким,

финансијским и осталим ресурсима: − Обезбиједиће се флексибилан систем управљања и одлучивања који ће моћи

одговорити изазову конкретних друштвених промјена; − Транспарентност рада јавне управе, што ће омогућити да запослени у управи могу

бити позвани на одговорност за своје одлучивање и дјеловање, као и то да информације буду доступне најширој јавности;

− Новостворена управа ће радити у складу са европским вриједностима и стандардима;

− Постојаће јасно разграничење улога и одговорности именованих лица у политичким процесима и одговорности службеника у органима управе, који нису укључени у политичке процесе.

ПрелазноПрелазно рјешењерјешење --

26

2. Зашто је потребна реформа јавне управе?

− Да поврати повјерење грађана и развије партнерски однос са њима; − Да ухвати корак са промјенама у друштву и посебно са промјенама на тржишту ; − Да обезбиједи конкурентност привреде Босне и Херцеговине; − Да пружи квалитетније и брже услуге; − Да се интегрише у свјетске економске и политичке токове; − Да обезбиједи услове за просперитет свих грађана и њихов једнак третман;

3. Зашто је потребна промјена и увођење е-Управе?

− Коришћење Интернета у овакве сврхе представља најјефтинији метод рада и најјефтиније сервисе корисника за јавну управу ;

− За исти обим посла који може да се обави преко Интернета било би потребно запослити значајан број радника;

− Интернет као средство за комуникацију користи све већи број људи; − Предности које он пружа при раду од куће и са посла је евидентан и зато је

потребно изаћи у сусрет том дијелу популације и омогућити им да на тај начин обаве посао ;

− Интернет сервиси омогућавају јавној управи да растерети шалтере и да на тај начин омогући да се брже и лакше обављају послови;

− С обзиром на то да се већи број послова може обавити на овај начин, може се понудити да корисници имају олакшице или попусте уколико користе овај метод комуникације.

КакоКако управа треба да радиуправа треба да ради

Ефикасна и модерна јавна управа (државна и локална), заснована на знању , потребна је првенствено њеним грађанима и привреди, али и подједнако важна подршка даљњем економском развоју Републике Српске и Босне и Херцеговине. Управа представља изузетно важан фактор у укупној ефикасности привреде и

27

унапређењу конкурентности домаћих производа и услуга. Свака неефикасност у раду јавне управе огледа су у повећању пореза, па резултат лоше услуге пада на терет њених корисника (грађана).

Највише трансакција грађани обављају са локалном управом (око 80%). Истраживање Свјетске банке14 о употреби нових технологија и конкурентности БиХ за 2002. годину показује да су владини програми који промовишу информационо комуникационе технологије оцијењени веома лоше. Оцјене о доступности владиних услуга (тендери, плаћање пореза, ...) на Интернету је на границама позитивне оцјене. Примјетно је благо побољшање у односу на истраживање из 2000. и 2001. године.

Искуство показује да што је земља развијенија потребе њених грађана су веће и разноврсније, а систем јавне управе сложенији. Свуда је присутна интенција појефтињења уз повећање брзине и квалитете услуге.

Многе земље покренуле су реформу јавне управе са нагласком на улогу државне управе у цјелини, приватизацији, дерегулацији, и мјерењу ефеката и квалитета њеног рада. Започеле су процес стварања новог односа према грађанима (корисницима услуга).

4. Развојне иницијативе

Развој Босне и Херцеговине у правцу демократског и развијеног друштва, способног да се укључи у европске интеграције и да постане дио Европске уније је комплексан задатак, имајући у виду , наравно, ратне посљедице, те процесе транзиције и дубоке трансформације друштва у цјелини. Већина земаља предузима низ напора и иницијатива с циљем да своје економије и друштвено уређење на што оптималнији начин прилагоди новим трендовима и захтјевима тржишта. Те иницијативе се уклапају у глобалне и регионалне иницијативе и циљеве (нпр . миленијски циљеви: борба против сиромаштва, глади, неписмености, девастирања животне средине и неједнакости полова, свјетска иницијатива за развој информационог друштва, еЕвропа итд.). У Босни и Херцеговини је предузето низ корака и развојних иницијатива који су директно или индиректно усмјерени на развој информационог друштва па тиме и еУправе, на примјер : − Савјет за имплементацију мира, на свом засједању у Мадриду 16. децембра 1998.

године, дао је приоритет стварању професионалне и неполитичне државне службе како би се осигурао избор , руковођење, напредовање у каријери, накнаде и социјалне бенефиције за државне службенике на начин на који се унапређују професионализам и политичка независност;

− Формирана је радна група БиХ за реформу јавне управе и успостављена Канцеларија нациналоног координатора за реформу јавне управе БиХ;

− Донесена је Стратегија Босне и Херцеговине за смањење сиромаштва (PRSP), која је у основи развојна стратегија и која укључује и аспекте информатизације друштва;

− Урађена је анализа постојећег стања информатизације и могућности примјене ИКТ у различитим подручјима босанскохерцеговачког друштва, те анализа спремности Босне и Херцегивине за изградњу информационог друштва - у оквиру пројеката „Форума за информационе и комуникационе технологије“ уз подршку UNDP-а;

− Усвојена је Политика развоја информационог друштва у Босни и Херцеговини; − Донесено је или је у фази доношења више законских рјешења која регулишу ову

област;

14 Извјештај о конкурентности Босне и Херцеговине за 2002. Сарајево, 2003.

28

− Извршен је „Системски преглед јавне управе БиХ“, који је подржала Европска комисија.

У оквиру ширих развојних иницијатива у Босни и Херцеговини покретане су и иницијативе за реформу и развој јавне управе, па је за подршку том процесу на нивоу Босне и Херцеговине, у складу са одлукама Савјета за имплементацију мира (PIS) од 28. марта 2003. године, формирана интерресорна радна група за реформу јавне управе.

На нивоу Босне и Херцеговине у 2002. години Високи представник је прогласио Закон о државној служби у институцијама Босне и Херцеговине, који је касније усвојила Парламентарна скупштина Босне и Херцеговине. Такођер , доносен је читав низ пратећих закона из домена рефомре јавне управе како на државном тако и на ентитетским нивоима. Поред тога, као облик институционалне одговорности за проведбу реформи у домену јавне управе Савјет министара БиХ је донио одлуку о формирању Агенције за државну службу .

5. Регионалне иницијативе

Значај информационих и комуникационих технологија за развој препознат је и

на регионалном нивоу . У оквиру Пакта стабилности за Југоисточну Европу као посебно значајни идентификовани су сектори сигурности, економског развоја и информатизације, те су формирана три "радна стола", за сваки од споменутих сектора по један, за бржи и координиран регионални развој у наведеним областима. У оквиру радног стола за промоцију информационих и комуникационих технологија у региону покренута је иницијатива за електронску Југоисточну Европу (eSSE иницијатива), која има циљ да слиједи европске иницијативе еЕвропе и еЕвропе+. Земље укључене у иницијативу (Албанија, Босна и Херцеговина, Хрватска, Србија и Црна Гора, Македонија и Молдавија) усвојиле су и потписале у Београду 26.10.2002. године усаглашени план ‘Агенду за развој информационог друштва’ (eSSEEvrope Agenda for the Development of the Information Society), с циљем синергијског дјеловања на плану имплементације информационог друштва у региону . Агенда садржи план конкретних акција у области: − осигурања организационог и институционалног оквира за развој информационог

друштва, − легислативе - законодавни оквир за подршку развоја информационог друштва, − регулативе (либерализација политике и стратегије за комуникациону

инфраструктуру и односне сервисе), − промоције информационих и комуникационих технологија.

Између осталог, Агендом је предвиђено да све земље региона усвоје националну политику и стратегију развоја информационог друштва (са роком до 30.10. 2003. године), оснују одговарајуће тијело на државном нивоу које би било одговорно за имплементацију националне политике и стратегије развоја инфромационог друштва.

6. Опште стање примјене ИКТ у управи БиХ

Наша администрација још увијек мало познаје нова радна мјеста попут: "system администратор", "менаџер /службеник за сигурност података","WEB-новинар", "WEB-администратор", итд.

Према истраживању Word Development Indicators (априла 2003.) Босна и Херцеговина је на посљедњем мјесту од 60 посматраних земаља по квалитету

29

административних прописа. До података се долази веома споро, па се тако доста времена губи у контактима са администрацијом. Највише трансакција грађани обављају с јединицама локалне самоуправе (око 80%). Менаџери средњих компанија у БиХ губе око 23% свог радног времена у контакту са државном или локалном администрацијом.

7. Стратешки правци и правци дјеловања

Стратешки правци и смјернице дјеловања за развој еУправе разрађени су по

подручјима дјеловања и развоја идентификованим у Политици развоја информационог друштва Босне и Херцеговине. Ова подручја су : реинжињеринг управе, технолошко-развојне основе, инфраструктура, међуоперативност организационих јединица управе, фундаментални регистри, сигурност, заједничке функције управе, специјализоване функције по појединим организационим јединицама управе, еДемократија, еСервиси, портали и приступне тачке.

Реформа јавне управе има циљ да доведе до суштинских промјена начина и метода рада управе, уз мијењање понашања и система вриједности према захтјевима времена. Провођење реформи подразумијева промјену структуре, организације и правила. Мале промјене најчешће могу бити неадекватне, док потпуно ново конципирање јавне управе може бити исувише амбициозно. Реформска стратегија "селективног радикализма" требала би бити оптимална (извођење бројних кључних реформи које су довољно радикалне да се направи реална разлика у раду управе). Под овим термином се подразумијева избор одговарајућег броја кључних промјена које је могуће провести и које су довољно радикалне да би биле видљиве за грађане. Спољна подршка реформи је веома значајна у савладавању отпора и одржавању континуитета у њеном провођењу . Ефикасност и квалитет управљања су од кључног значаја за просперитет реформе. Управа треба своју активност обављати на бољи начин, са мање средстава и другачије него до сада. Застарјеле институције и пракса биће изнова конципиране и замијењене онима које на бољи начин повезују стварност и захтјеве динамичне тржишне економије с циљевима демократског система. Управа се мора стално прилагођавати и изнова моделирати, треба одржавати корак са окружењем уз примјену најновијих знања. Реформа треба бити конципирана тако да ојача, а не да механички замијени старе вриједности, као што су : праведност, надлежност, поштовање прописа и слично. Да би реформа управе била успјешна, мора имати сталну и неподијељену подршку с највишег нивоа. Ако подршка изостане, реформа се препушта судбини и у том случају може изазвати велики отпор према будућим развојним инцијативама.

Реформа треба промовисати модернизацију , која подразумијева: − близак и присан однос с корисницима услуга (грађанима), − бригу о резултатима, а не о процедурама, − стално информисање јавности о резултатима реформе, − професионални и политички консензус.

Управа мора његовати културу непрестаног побољшавања, организационих иновација, а појединачно и тимско функционисање треба сматрати суштинским и трајним задатком. Та култура мора бити уграђена у систем, гдје је постигнута одговарајућа равнотежа између централизованог усмјерења и слободе у локалној иницијативи, гдје постоји принцип јасне одговорности за резултате и гдје су традиционалне вриједности интегритета и правичности уклопљене с новим вриједностима - исплативости и квалитета услуга.

30

Преовладава мишљење да је администрација у БиХ велика, спора, скупа, неорганизирана и у извјесној мјери корумпирана. Послови у администрацији се обављају изоловано, тако да свака администрација ради свој дио посла, међусобно су слабо повезане и суштински незаинтересоване за брзу и квалитетну услугу крајњем кориснику . Корисник најчешће иде од једне до друге управе/организационе јединице (или од једног до другог шалтера) како би обавио потребне послове. Сваки орган (служба и посебна организација) ради доста затворено, а пословни проблеми се посматрају изоловано. Посљедица тога је вишеструко вођење истих података на различитим мјестима, с различитим степеном ажурности, што уз неповезаност постојећих апликација онемогућава пружање квалитетних услуга и информација. Из наведених разлога, реформа јавне управе се намеће као императив с циљем повећања нивоа њене ефикасности и осавремењавања, како би таква јавна управа постала подлога за општи развој друштва и снажно доприносила бржем интегрисању Босне и Херцеговине у европске асоцијације. Предуслови за увођење реформе јавне управе су : − Утврђена стратегија развоја и јасно дефинисана визија; − Конзистентност и кохерентност у реализацији свих активности; − Осигурана двосмјерна комуникација са свим учесницима у процесу реформе; − Континуирано учење на претходним искуствима; − Афирмација тимског рада и брига о заједничким циљевима, проблемима,

препрекама и успјесима; − Брига о резултатима, а не само о процедурама; − Динамично окружење и способност адаптације на нове услове; − Систем награђивања успјешних и подршка личној иницијативи; − Мотивација свих учесника у процесу против “замора” од реформе.

Информационе и комуникационе технологије су кључни фактор за подршку и успјех реформе јавне управе. Реформа јавне управе треба осигурати законодавни оквир за развој еУправе доношењем и усвајањем, између осталог, и закона и конвенција из сљедећих области: − електронској комуникационој инфрастурктури и односним сервисима, − електронском пословању , уговорима и потпису , те − конвенција о рачунарском криминалу .

Примјеном менаџерског приступа треба осигурати: прецизно дефинисање радних задатака, мјерење учинка – ефеката и квалитета рада у односу на постављене циљеве, одговарајућу организацију рада и контролу трошења ресурса, адекватне механизме награђивања и санкционисања, систем надгледања те систем праћења и извјештавања.

8. Технолошко-развојне основе

Информационе и комуникационе технологије чине подлогу на којој се базира развој савремене управе као и друштва у цјелини. Оне отварају нове могућности рјешавања проблема и пружања услуга, па на тај начин директно утичу на организацију , одвијање пословних процеса и њихов реинжињеринг те оперативно и стратешко планирање у управи. Између осталог, нове технологије омогућавају : − аутоматизацију пословних процеса у управи, чиме се олакшава рад а повећава

ефикасност и квалитет услуга;

31

− пружање сервиса кроз нове канале дистрибуције (интернет, дигитална телевизија, мобилна телефонија), чиме се руше просторне баријере;

− побољшање комуникације у оквиру администрације и администрације са екстерним субјектима;

− јачање демократије кроз нове и погодније могућности изражавања ставова и мишљења грађана итд.

Више различитих технологија је инкорпорисано у интернет ( WWW, е-mail, FTP, говор преко интернета итд.), који је покретачка снага и база свеукупног развоја. На истим се основама (TCP/IP протокол) заснивају и интерне мреже (LAN), које се лако могу повезати са другим дислоцираним локалним мрежама исте корпорације (путем интернета или комуникационог канала) у екстерну мрежу (еxtranet). Отворени стандарди омогућују компатибилност између различитих произвођача хардверских и софтверских компоненти.

Повезивање у локалну мрежу (појединачних рачунара - радних станица) омогућује (кориштењем одговарајућих апликација и мрежних сервиса) кооперацију и размјену информација између запослених, односно истовремени и заједнички рад на јединственом послу , као и боље искориштење опреме/ресурса. Запослени у управи типично раде са документима и међусобно их просљеђују . Развој апликација које послужују клијенте умрежене и повезане локалном или WAN (wide area network) мрежом отворио је низ техничких питања у погледу оптималног сервисирања захтјева клијената, расподјеле функција обраде у таквом окружењу , контроле конкурентних процеса, заштите, одржавања итд. Савремене апликације се раде на концепту дистрибуиране, вишеслојне (уобичајено 3-слојне) клијент-сервер архитектуре, са ‘танким’ (tхin) клијентом и са преносом обраде на централизована мјеста (апликативни сервери и сервери база података). Java је постао најстандарднији језик за развој модерних апликација, осигуравајући њихову портабилност и универзалност уз велику флексибилност и снагу објектно оријентисаних језика. Развој дистрибуираних, објектно оријентисаних апликација у мрежном, интернет базираном окружењу такођер је концепт Microsoft-ове .NET технологије. Смјештање, приступ, екстракција, контрола и осигурање интегритета података у базама врши се кроз системе за управљање базама података (DBMS), док се контрола и извршење пословне логике реализује кроз апликативне сервере. Data wхеrехоуsе технике пружају могућност екстракције интересантних података из хетерогених база и њихову унификацију конверзијом у метаподатке. На крају , експертни системи и системи за подршку одлучивању за поједине специјализоване проблеме могу бити од знатне користи релевантним субјектима у процесу одлучивања.

Поред тога, повјерење у сигурност интернет-трансакција је постало од кључне важности за пословне трансакције путем интернета. Firewall-ови, криптографија, приватни и јавни кључеви за сигурно шифровање и дешифровање и инфраструктура јавних кључева (PKI – Public Key Infrastructure), дигитални потписи и цертификати јесу рјешења и технологије који омогућавају сигурне трансакције путем интернета, па су из тог разлога од кључног значаја за имплементацију еУправе.

У развијеним земљама све ширу употребу имају ‘паметне картице’ (smart cards), предвиђене за универзалну употребу , нпр . за идентификацију , могућност плаћања/куповине, финансијских трансакција итд. Нове генерације мобилне телефоније стално пружају корисницима могућност кориштења нових сервиса, који се проширују са говорних и текстуалних на интернет и видео-сервисе, што мобилне пријемнике чини јединицама конвергентних технологија.

Постојеће стање примјене савремених технологија у јавној управи у Босни и Херцеговини је веома разнолико. Опште стање је незадовољавајуће. У многим

32

општинама нпр . нема лица задужених за информатизацију , опрема је застарјела и најчешће неумрежена. Ни на вишим нивоима управе: кантоналном, ентитетском и у органима управе на нивоу Босне и Херцеговине није још увијек примјетан организован и систематски напор за развој и информатизацију управе на тим нивоима, а још мање заједнички и координиран напор између различитих субјеката по хоризонталним и вертикалним нивоима.

С друге стране, имамо и примјере примјене најсавременијих технологија и концепата, прије свега у централизованим системима на нивоу Босне и Херцеговине, али и ентитета. Нпр . ЦИПС систем за вођење евиденције/регистра грађана, пребивалишта и издавање докумената реализован је на најсавременијој опреми и технологији: WEB базирана апликација, са танким дистрибуираним (WEB) клијентима на локацијама цијеле Босне и Херцеговине. Агенција за државну службу БиХ организовала је 2004. године прва, а 2005. године другу е-Government конференцију .

9. Сигурност

Е-Управа мора имати оквир за сигуран рад са информацијама. Ово подразумијева да се морају предузети све мјере заштите у информационим системима еУправе како би се минимизирала могућност губитка информација или њихово неовлаштено мијењање/кориштење, што би у одређеним случајевима могло изазвати несагледиве посљедице. Због тога је потребно развити рјешења и дефинисати поступке и мјере којима ће се омогућити информациона и комуникациона сигурност, те створити механизми за њихову примјену . Ово је од кључног значаја, јер се тиме стварају услови да сви субјекти који се користе сервисима еУправе стекну повјерење да су трансакције које обављају са управом поуздане, заштићене и са захтјеваним степеном повјерљивости. Мјере заштите података у јавној управи такође, директно и индиректно, имају значајан утицај и на повећање електронске сигурности у цијелом друштву .

Но, претјерано и неумјерено фокусирање на сигурност може, с друге стране, резултирати рјешењима која су сувише компликована и скупа и која могу бити препрека за развој и примјену нових технологија. Примјена и кориштење нових информационих техника и производа и комуникационих мрежа је динамичан процес, што захтијева перманентно и систематско сагледавање: могућности приступа администрације критичним ресурсима, квалитета сервиса и заштитних механизама. Дакле, неопходно је перманентно процјењивати ризике, с једне стране, и сигурност система, с друге стране, и тражити избалансирано рјешење. Сигурносни механизми, такође, морају узети у обзир Закон о заштити личних података, и онемогућити неауторизовано кориштење личних података који су предмет законске заштите.

Подаци који тренутно постоје налазе се на различитим медијима и у различитим информационим подсистемима. Пројекти по којима су реализовани информациони подсистеми рађени су по интерним методологијама и за интерну употребу . Поред интерне употребе мали дио података се размјењује путем магнетних медија уз договорно усаглашавање неопходних карактеристика (изглед слога, формат записа и слично). Ово представља велико ограничење по питању ажурности података, тачности и потпуности, те рационалности рада. Постоје велике нејасноће у размјени података (ко, коме, када и како доставља податке и у којим временским оквирима).

Савремени информациони системи се заснивају на поузданом преносу података, заснованом на ISO (ISO - International Organization for Standardization) стандардима. Повезивање у управи може бити остварено унутар једног сектора или на нивоу цијеле општине (Интранет), између више општина (Extranet) и на нивоу ентитета и других земаља (Интернет). До информатичког повезивања по свим нивоима мора доћи ако се жели квалитетна размјена података на свим нивоима.

33

V. КОНЦЕПТ Е-УПРАВЕ И Е-ВЛАДЕ

1. Е-управа Е-Управа се може проматрати од “on-line приступа сервисима” до “алата за

изградњу и обнову демократије”15. Поглед на е-Управу прије свега зависи од интереса онога који је описује. Пословном човјеку то је брза електронска регистрација предузећа, уређен, електронски вођен катастар или јавне набавке on-line. Грађанину је најзанимљивија провјера и плаћање пореза on-line, изборни систем у коме нема крађе, резултати уписа у школе и на факултете на Интернету или обавјештење о јавним радовима. Новинар је првенствено заинтересован за неограничен, брз и бесплатан приступ јавним информацијама. Борцима за људска права је значајан систем надзора рада власти, итд.

1.1. Дефиниција е-Управе У литератури се наилази на различите дефиниције е-Управе, а једна од

свеобухватнијих (која обухвата и интерни и екстерни маркетинг16) је: • Начин организовања јавног менаџмента у циљу повећања ефикасности,

транспарентности, лакоће приступа и могућности одговора на захтјеве грађана, интензивним и стратешким коришћењем информационих и комуникационих технологија у унутрашњем менаџменту јавног сектора (односи унутар и између појединих управа), као и у свакодневним односима са грађанима и другим корисницима јавних услуга.

Дефиниција из пословне перспективе: • Е-Управа је управа која препознаје могућности и утицај информационих и

комуникационих технологија на управљање у условима дигиталне економије и која их максимално користи да побољша интерне процесе у циљу пружања висококвалитетних услуга и успостављања менаџмента оријентисаног према корисницима.

Из перспективе корисника дефиниција би гласила: Е-Управа је примјена алата и техника е-Пословања на пословање јавне управе

како би се побољшао квалитет услуга и смањили трошкови за грађане и пословне организације17:

• Ефективан и ефикасан метод за спровођење пословних трансакција, • Могућност да се побољша ефективност и ефикасност функционисања јавне

управе, • Много већа транспарентност функционисања јавне управе према грађанима,

15 Pedro G. Gonnnet: "The Future of Informatics as Scientifi c Discipline", UPGRADE The European Online Magazine for the IT Profesiional, (http://www.upgrade-cepis.org), Vol II, No.4, August 2001. 16 Ivet Tooy, Electronic Government: Cross-sectoral Development of Information Tehnology in Central Government Administration, Boston, 2002. 17 http://www.vidyainc.com

34

• Коришћење информационе и комуникационе технологије да би се грађанима омогућио једноставан приступ до побољшаних кориснику оријентисаних сервиса и то у било које вријеме и на било којем мјесту .

Обзиром да се е-Управа најчешће помиње у контексту локалних или градских влада то се надаље може дефинисати и као «могућност за локалну управу да стави на располагање информације и сервисе путем WEB-а, преко touch screen киоска, или на основу интерактивног препознавања гласа. Ове услуге и сервиси се стављају на располагање грађанима и пословним партнерима, а расположиви су 24 часа дневно 365 дана годишње»

OECD је 2001. године упутио документ са садржајем задатака које чланице OECD-а требају до 2010. године испунити на путу до успостављања пуне функционалности е-Government-а. У том документу е-Government дефинишу као: „Употреба ICT-а, и посебно Интернета, као оруђа за постизање бољих резултата Владе”.

Задатак е-Управе није и не може бити само просто прикупљање и обрада података, већ и стварање и дистрибуција неопходних информација и елемената знања који се користе у процесу одлучивања. Према томе, е-Управа треба да омогући:

• једнократно и тачно прикупљање свих релевантних информација на мјесту њихова настанка;

• адекватно чување свих прикупљених информација до тренутка њихове употребе;

• одговарајућу циркулацију информација која омогућава да се права информација у право вријеме нађе на правом мјесту ;

• ажурну обраду информација и ажурно извјештавање; • доношење оптималних одлука базираних на тачним подацима; • кориштење података по унапријед одређеним процедурама и правима приступа.

1.2. Стање е-Управе у свијету Реформски задаци Босне и Херцеговине у многоме су олакшани касним уласком

у транзиционе процесе у односу на земље источне и југоисточне Европе. Не само да је пред нама двадесетогодишње искуство развијених земаља, већ се можемо користити и десетогодишњим искуством земаља сличнијих нама и учити на њиховим грешкама.

Успјешне приче из пословног свијета говоре нам да су : • Информационе технологије допринијеле расту америчке економије од 30% у

1990. години; • Ирска постала највећи извозник софтвера на свијету ; • Индијске софтверске куће водиле спољни консалтинг за 185 од 500 успјешних

америчких компанија; • Аустралијска јавна управа је била потпуно on-line крајем 2001. године.

С друге стране постоји и читав низ примјера у којима су уложена огромна средства и напори, а пројекти имплементације е-Управе су се катастрофално завршили. Канада је три пута покушала да оствари програм е-Управе (Government-on-line). Успјела је тек када су предсједник владе и сви министри на сваком скупу , у сваком говору , у сваком интревју , без обзира на тему или питање увијек и стално подвлачили

35

да је то највећи државни приоритет. Ефекат овога на државне службенике, медије, привреду и академију је био изузетан – нико није више у то сумњао и све што је имало везе са овим пројектом добило је свуда апсолутни и неприкосновени приоритет.

Иновативни лидери (Канада, Сингапур и САД) посједују пет кључних карактеристика: визију и имплементацију , потпуну окренутост према корисницима, увођење концепта - менаџмента оријентисаног према купцима, капацитет и комплексност, портале - развој јединствених тачака приступа.

У Канади, која је далеко најефикаснија у увођењу е-Управе, скок у брзини остварења пројекта е-Управе је постигнут од 1998. године када је сваком министру , замјенику , помоћнику и секретару министарства уписана у опис радног мјеста одговорност за остваривање стратегије е-Управе. Свака три мјесеца службеници пишу извјештај министру , министар Влади, а Влада парламенту у коме, поред осталог, морају да одговоре на питање: “Шта сте у претходном кварталу урадили на остваривању политике и стратегије развоја е-Управе?”

Пројекат "Gatwеy" који је реализован у Великој Британији је један од најзанимљивијх рјешења е-Управе који је до сада реализован у свијету18. Овај пројекат је реализован као дио инцијативе њихове владе за цјелокупну on-line комуникацију и у потпуности је реализован у Microsoft технологијама. Корисницима услуга Управе јавних прихода, Царине и Министарства за грађевинарство омогућено је да преко Интернета попуњавају и подносе електронске формуларе преко WEB страница. Све фирме које користе овај софтвер су у могућности да директно и безбједно размјењују информације са владиним институцијама путем Интернета. Циљ овог пројекта је да се до 2005. године омогући потпуна трансакција са Владом Бритеније19 on-line.

Користећи све предности нових технологија Швајцарски завод за статистику успио је да обради резултате пописа становништва и добара за мање од годину дана. По први пут попис је извршен преко Интернета тако да су сви грађани попуњавали обрасце за попис on-line. Користећи се могућностима нових технологија направили су сигурну и стабилну WEB страницу коју су у исто вријеме могли да посјете 23000 корисника, при томе не осјетивши никакву нестабилност, лош квалитет или брзину одзива.

Естонија је земља са око 1,6 милиoна становника. Прије 10 година била је 90% зависна од Русије, а сад је та зависност спала само на 8%. При томе су забиљежили највећи укупни раст и одличне резултате у економији. Веома је интересантно да је Естонија међу првим земљама које су увеле да се припрема и вођење сједница Владе и Парламента обављају преко рачунара (Пројекат – «Влада без папира»).

Не могу се заобићи и искуства САД-а, као једног од пионира у овој области. Истраживање под насловом "The rise of the e-citizen: How people use government agencies` Web sites" (www.pewInternet.org ), проведено 2002. године показује да амерички грађани користе апликације државне управе када:

– требају туристичке и рекреационе информације, – раде истраживања за школу или посао (статистички подаци и подаци о

прописима), – користе различите обрасце (download). – проналазе услуге које пружа јавна управа, – траже здравствене савјете, – добивају информације о финансијској помоћи и стипендијама, – добивају информације о новим пословима у јавној управи, – добивају информације о изборима (гдје гласати и сл.)

18 Tony Byrne, Loval Government in Britain, London,1999. 19 www.e-envoy.gov.uk/egovernment/iagc/strategy.htm

36

– попуњавају обрасце за порезе, – региструју аутомобиле или за продужење возачке дозволе, – добивају дозволе за лов и риболов и сл.

Корисници услуга су подједнако и мушког и женског пола, старији од 18 година (49% су између 30-49 година, с најмање средњошколским образовањем).

1.3. Ново окружење јавне управе у земљама у транзицији На почетку 21. вијека долази до све већег приближавања и уједначавања

правних норми. Развија се систем Европског права Acquis Communautaire. Правни систем се реформише под утицајем Европског суда. Acquis дјелује у 25 држава Европске уније.

Суштину модернизације чини овладавање информацијамa. Стварање и преношење знања старим методама није ефикасно, довољно брзо нити систематизовано.

Јавна управа се постепено од контроле преусмјерава на услуге које се концентришу на потребе корисника. У том процесу успјех зависи од количине и квалитета информација којима располажемо, како их примјењујемо и како користимо могућности информационо комуникационих технологија. Оне разарају вријеме и простор као баријере. Управљање људским ресурсима окреће се од традиционалне усмјерености на послове, задатке и одговорност ка управљању знањем, вјештинама и способностима.

Глобалну трансформацију јавне управе морамо пратити и нормама – правним и етичким, али и организованом и упорном активношћу .

1.4. Стање е-Управе у Републици Српској и Босни и Херцеговини Административне реформе су , неизбјежно, комплексне, посебно у региону

Балкана, гдје је политичко окружење посебно осјетљиво. Циљ реформе управе је хармонизација прописа, метода рада и стандарда који ће управу у Републици Српској створити компатибилном са вриједностима у институцијама Европске уније.

Пуни ефекти примјене информационо комуникационих технологија се заснивају на уређеном законодавству . Треба успоставити ефикасан начин усвајања међународних норми и стандарда за подручје информационо комуникационих технологија и јавне управе. Приоритет Босне и Херцеговине је усклађивање прописа БиХ са директивама и препорукама Европске уније. Законодавна регулатива о јавној управи, прије свега, треба промовисати нова опредјељења досљедном реализацијом начела деполитизације, транспарентности, професионализације и ефикасности у њеном дјеловању .

Потребно је осигурати потпуну законску подлогу за подршку и несметану примјену информационо комуникационих технологија у управи, између осталог и: усвајањем Европске конвенције о рачунарском криминалу (Cybercrime) и доношењем одговарајућих закона, доношењем и усаглашавањем других закона усаглашених са ‘Аcquis communautaire’.

Опште је мишљење да је јавна управа скупа, неефикасна, недовољно стручна, са ниским технолошким нивоом, бирократизована, непотребно компликована, превише окренута себи и углавном дјелује с позиције власти. Таква је више усмјерена на сам

37

процес него на резултате рада и недовољно одговара јавности па не одговара ни савременим стандардима и тенденцијама.

Службеници сматрају да су лоше плаћени, што резултује ниским степеном мотивације и, према томе, ниским степеном ентузијазма везаног за промјене.

Постоји хронични дефицит финансијских и људских ресурса за имплементацију реформе. Искуства из других земаља указују да је реформа у многим земљама у транзицији била спора због озбиљних недостатака ресурса и особља.

Савремени концепти управе (заступљени у развијеним земљама) поред легалитета и легитимитета управног дјеловања посебно придају велику важност ефикасности рада јавне управе.

При томе се управне активности подвргавају критеријумима тржишне логике, што подразумијева рационалну организацију рада и нове технологије као основне претпоставке за остваривање овог циља.

1.5. Изазови новог времена Технолошки развој и грађанство које све више зна отвара нове могућности и

захтјева од државне управе многе нове, другачије, брже, квалитетније и јефтиније услуге. Већа економска међузависност и растући значај међународног повезивања и укључивања у Европску и свјетску заједницу захтијева стално прилагођавање државне управе новим задацима. Државна управа постаје не само извршилац закона већ и координатор , креатор и регулатор политике развоја у одређеним областима. Политику одређују и радом управе руководе министри и други политички функционери, а њено спровођење у живот организују државни службеници са новим знањима и способностима.

Развија се мултидимензионално постинформационо друштво које почива на два основна процеса: технолошким иновацијама и глобалном повезивању .

Нова јавна управа у модерним земљама настаје и почива на промијењеним потребама и мотивацији грађана као корисника услуга јавне управе, а не само контролисаних субјеката. Таква управа може настати само у уређеној правној држави, у којој су функције законодавне, извршне и судске власти подијељене и у стању узајамне равнотеже.

Потребно је реорганизовати и технолошки повезати рад државних органа управе, учинити их ефикаснијим, бржим, тачнијим и јефтинијим. Изнад свега је важно да државна управа ради законито. Поштовање етичких стандарда, сузбијање и контрола незаконитости, мита и корупције свакодневна је обавеза државних службеника. Проблем легалности и етичности рада државних органа управе постаје кључно питање наше земље.

Са убрзањем процеса промјена, јавна управа се мијења на свим нивоима: у јединицама локалне самоуправе, ентитетима и БиХ.

Јавна управа у РС и БиХ често бива окарактерисана као неефикасна, корумпирана, непрофесионална и недовољно посвећује пажњу пружању јавних услуга. Још увијек се више осјећа контролни, а мање услужни карактер јавне управе.

Суштински задатак за будућност је изградња јавне управе која је флексибилна у границама закона, одговара на захтјеве корисника, која улази у односе сарадње и партнерства, обезбјеђујући заштиту јавног интереса. Јавна управа ради на олакшавању економског и правног саобраћаја, уклањању компликованих процедура. Прати развој и најшире примјене средства и методе савремених информационих технологија. Њен

38

статус и углед у друштву се мора мијењати, она мора да убрзава рад, смањује трошкове и побољшава квалитет рада.

1.6. Технолошка основа е-Управе Е-Управа је WEB базирана технологија коју користи јавна управа као

комуникациони канал који је понуђен посјетиоцима, грађанима, пословним партнерима, јединицама локалне самоуправе, владиним и невладиним институцијама и запосленима. Ако се посједује одговарајућа инфраструктура, ако грађани имају повјерење у информационо комуникационе технологије (вјерују у приватност и заштиту својих података), ако постоје дефинисани односи између заинтересованих партнера (јединица локалне самоуправе, владе, привреде, грађана) онда можемо саградити стабилну грађевину е-Управе.

Основни елементи овакве ”грађевине” били би засновани на информационо комуникационим технологијама од којих су најзначајнији концепти Интернета, Интранета и Екстранета.

1.7. Домени е-Управе Основни актери у процесима јавне и будуће електронске управе, између којих

постоји снажна интеракција, јесу управа (у страној терминологији Влада/Government), грађани (Citizen) и привредни субјекти (Bussines). Развој електронске управе је у интересу свакога од наведених актера. Укратко, развојем овог сектора поспјешује се ефикасност рада управе, повећава квалитет услуга управе према корисницима, транспарентност рада и процеса и јача учешће грађана у демократским процесима.

У контексту савремених технологија управа (влада/Government) своју улогу остварује путем сервиса према грађанима и привреди. Ови сервиси се реализирају на различитим нивоима управе, у зависности од законских рјешења која су усвојена, односно од нивоа централизације и децентрализације.

Предуслови који се постављају пред електронску управу да би она ефикасно функционисала, тј пружала потпуне и комплетне електронске сервисе грађанима, пословним системима и другим субјектима, јесу сљедећи: − приступ интернету , адекватна комуникациона и информатичка инфраструктура

управе; − базе података у електронском облику ; − апликације за обраду , приступ и размјену података; − приступне тачке за извршење сервиса (PC преко интернета, разне врсте терминала

који су доступни на јавним мјестима, мобилни уређаји и сл.); − систем сигурности који се огледа у приступу сервису путем одговарајућих

сигурносних механизама (smart картица у облику личне карте, GSM картица, PIN и PUK кодови и сл.).

Испуњење наведених предуслова је уствари списак активности које је потребно извршити да би се омогућило успостављање и функционисање еСервиса. Да би се реализовао концепт еСервиса, потребно је покренути активности у два правца: повећање информатичке културе грађана и изградња информационе инфраструктуре. Ове двије активности су повезане једна са другом, али је у основи потребно створити услове који би довели до повећања броја корисника интернета путем повећања броја

39

приступних тачака и броја клијената на глобалној мрежи. Паралелно, потребно је радити на осигурању инфраструктуре и сигурносних механизама који омогућавају сигуран приступ еСервисима и који воде ка успостави међуоперативности, како у домаћим оквирима тако и на међународном нивоу .

Садашње стање у овој области није задовољавајуће управо из разлога што није постојао системски приступ на плану успостављања еСервиса. Резултати су симболични и своде се на то да се одређени обрасци могу добити путем интернета са појединих сајтова на различитим нивоима управе. Али сврха еСервиса није само да дају информације грађанима или да грађани дођу до образаца који се попуњавају и даље користе на класичан начин. Сврха еСервиса је да корисник добије услугу , односно буде сервисиран на основу захтјева и приступа управи “из куће” односно са радног мјеста. Циљ активности јавне управе у овом сегменту је да се омогући грађанима, пословним и другим субјектима, да своје обавезе или захтјеве према управи обављају на што ефикаснији начин, уз минималне трошкове и број физичких контаката с органима управе, и то путем више различитих електронски базираних канала за испоруку сервиса (WEB, мобилни телефон, дигитална телевизија итд.).

У управи је, паралелно с новим законским рјешењима, потребно извршити реинжињеринг рада управе - процедура и токова података. Као што су показала истраживања у Њемачкој, укупно двије трећине сервиса који се обављају у управи односе се на сљедеће групе: прикупљање, обрада и предаја података, обрада апликација које се предају органима управе и процес промоције, па је потребна концентрација сервиса на ове типове процеса.

Корисници е-Управе се могу сврстати у сљедеће категорије: G - Government - Јавна управа E - Employee - Запослени B - Business - Пословни партнери C - Citizen - Грађани

На сљедећој табели су приказане могућности интерактивних електронских сервиса између различитих актера и еУправе.

Привреда Управа Грађани Привреда G2B Управа B2G G2G C2G Грађани G2C

У контексту заједничких функција управе и осталих функција које се односе на интерно функционисање свих нивоа управе, неопходно је покренути пројекте који информатизују процесе између различитих сегмената управе (G2G-сервиси - управа са управом).

G2G-сервиси се имплементирају за повезивање аутоматизованих процеса између : јединица управе различитих нивоа, јединица управе истих нивоа, јединица управе Босне и Херцеговине и органа управе страних земаља.

G2B-сервиси укључују сервисе за провођење јавних тендера и набавки путем интернета, сервисе за пословање управе са банкама електронским путем, сервисе за добијање упутстава, информација и законских процедура за које су привредни субјекти заинтересовани итд.

Сервиси B2G ће омогућити да привредници обављају све послове са државом електронским путем. Ови сервиси између осталог укључују : регистрацију предузећа,

40

плаћање обавеза према држави, пријављивање радника, плаћање обавеза према радницима, контролне механизме за све наведене функције.

Сервиси C2G и G2C требају да омогуће грађанима да преко интернета обаве све послове у вези са плаћањем пореза, преузимањем личних докумената, пријавама рођења и смрти, заказивањем вјенчања, те доступност разних сервисних информација као и учествовање у демократским процесима.

У групу сервиса C2G и G2C потребно је посебно укључити идентификациони менаџмент (IM), односно праћења стања идентификације грађана електронским путем увођењем тзв. електронске личне карте, односно "интелигентних" електронских картица, те на принципима сигурности и глобалне међуоперативности.

1.8. Заједничке функције управе Многе функције Управе су исте у различитим организационим јединицама,

многи процеси имају исту логику и суштину . Примјери таквих функција и процеса у управи су : финансијски послови, вођење кадровских евиденција, процедуре набавки, статистички системи, рад са документацијом и архивском грађом, поступак и ток рјешавања предмета итд. Може се реализовати такав обухват кадровских података који ће задовољити све субјекте. Запримање предмета, процесирање, архивирање ријешеног предмета и предаја/одашиљање странкама је у суштини исти процес у свим управним процедурама. Комуницирање између запослених у администрацији електронском поштом је суштински идентично, и може се рећи техничко питање.

Администрација у основи ради са документима. Папирна форма докумената је, за разлику од електронске, непрактична са становишта трансфера, промјена, архивирања и претраживања/лоцирања. Сви наведени елементи битно утичу на брзину обраде, тако да увођење система за управљање електронским документима (EDMS) битно повећава брзину рада администрације. ЕDMS реализује прихватање, дистрибуирање и похрањивање докумената у дигиталним форматима рачунарских система и интернета. Сваки систем за управљање документима захтијева метод прихватања улаза, мјесто за његово похрањивање, систем индексирања те начин представљања садржаја корисницима.

Аутоматизација обраде тока послова (Job Processing или Workflow) подржава сарадњу између свих који раде на пословима везаним за производњу и размјену велике количине докумената у складу са посебним правилима и методама. Уз помоћ система за обраду тока послова може се утврдити редосљед корака посла који се обавља, уз дефинисане потребне материјалне и кадровске ресурсе који су неопходни за имплементацију . Обрада посла може бити прекинута, заустављена или настављена. Историја тока обраде и текуће стање се памте и архивирају . Примјеном аутоматизације обраде тока послова, управљања и архивирања електронским документима у значајној мјери се могу редуцирати специфичности које постоје у појединим сегментима еУправе. Примјена ових апликација најдиректније доприноси формирању концепта "канцеларија без папира".

Електронска пошта је моћан сервис за ефикасну комуникацију између запослених у управи као и између запослених и екстерних субјеката. Електронском поштом се једноставно дистрибуирају обавјештења, задаци, упозорења, материјали, коментари итд.

Садашње стање више карактеришу индивидуална рјешења у појединим дијеловима (чак исте организационе јединице) управе и генерални недостатак сарадње и координације, како унутар организационих јединица тако и по хоризонталним а и вертикалним нивоима. На општинском нивоу има позитивних примјера, нпр . програм

41

информатизације послова матичних служби, који је рађен на основу страних донација. Но, најчешће остаје проблем даљњег развоја и одржавања апликација након престанка добивања донације. На нивоу Босне и Херцеговине рјешава се и имплементира централизовано један број заједничких функција, и то знатним дијелом кроз иницијативе и вођење пројеката од стране појединих међународних организација. Изостанак координације између ових пројеката и других пројеката на нивоу Босне и Херцеговине и оних на нижим нивоима представља озбиљан проблем.

1.9. Шта се мијења ? 1. Смањење корумпираности; 2. Јасније тумачење административних потреба и законских рјешења; 3. Лакши приступ информацијама; 4. Увећан приход кроз редовнију наплату пореза и такси; 5. Смањење трошкова.

Информациони системи државне управе служе за: рикупљање, обраду и давање на коришћење информација које настају у току рада и које су неопходне за рад и процес одлучивања у државној управи. Користе се код: припреме закона и других прописа, рјешавања у управним стварима, вршења управног надзора, обављања репресивних дјелатности, праћења стања у одређеним областима, израде приједлога за вођење политике, вршење појединих материјалних операција, обављање стручних и других послова државне управе. Први и најважнији предуслов јединственог информационог система државе је: стандардизација података, процеса и технологије.

У цијелом свијету Интернет утиче на све области живота. Све модерне владе усвајају концепт незаобилазне потребе доступности основних информација јавном сектору преко Интернета.

Циљ модернизације јавне управе је да се увођењем информационих технологија у рад државних органа управе, како на ентитетском нивоу и на нивоу БиХ, тако и на нивоу јединица локалне самоуправе обезбједи грађанима могућност да утичу на јавни живот. Информационе и комуникационе технологије у овом сегменту омогућавају грађанима електронску доступност најразличитијих сервиса и то на принципу пуне транспарентности, а такође омогућава грађанима да јавно искажу свој став везано за функционисање државне управе, локалне самоуправе и обављање јавних послова. Овим начином примјене Интернета увећава се улога јавног сектора као сервиса орјентисаног према грађанима. Сам процес даљњег развоја демократизације друштва без модернизације је немогућ, па је зато неопходно пажљиво балансиране и хармонизовање ове двије стране.

2. Електронска влада Електронска влада може вишеструко унапредити квалитет живота грађана и

направити велику уштеду у временском и економском аспекту . Пројекат електронске владе је директно повезан са промјенама на нивоу организације у јавном сектору , као и са реформама на нивоу државе. Зна се да информационо комуникационе технологије имају потенцијал да податке и чињенице интегришу у структурно разумљиве облике, лако доступне различитим врстама анализа, претрага и сервиса, а овакве предности су један од предуслова квалитетне реформе државне управе.

Циљ електронске владе није само постављање информација на Интернет и пружање различитих сервиса грађанима, већ и вертикална и хоризонтална комуникација унутар саме државне управе и њених појединих сегмената. Овакав

42

проток инфомација на нивоу државне управе и локалне самоуправе више пута подиже ниво оперативности и ефикасности.

Заједнички информациони систем Владе Републике Српске је дефинисан Стратегијом развоја информационог друштва. Информациони системи државне управе на републичком нивоу и на нивоу једница локалне самоуправе морају бити ослоњени на Владин заједнички информациони систем којим ће бити дефинисани облици размјене информација. Неопходно је да јединице локалне самоуправе много више сарађују међсобно (хоризонтално) као и са Владом и републичким органима управе (вертикално), јер се само тако може доћи до рјешења која информационе системе јединица локалне самоуправе интегришу у заједнички информациони систем.

Модернизација државне управе увођењем информационо комуникационих технологија значајан је елемент у процесу рационализације. Не само да вршење јавних послова постаје ефикасније и поузданије, да олакшава грађанима не само приступ информацијама, већ и обављање појединих конкретних послова, већ ствара простор за постепено смањење укупног броја запослених у државној управи. Стога је процес модернизације, иако генерално посматрано захтјева велике инвестиције и низ сложених мјера, са једне стране, како би се систем успоставио и обезбједило његово функционисање и, са друге стране, како би се створио правни оквир за увођење и коришћење појединих сервиса намијењених грађанима, дугорочно посматрано исплатив и вишеструко користан.

Е-Government подразумијева коришћење информација и примјену технологије да побољша:

1. Ефикасност, 2. Продуктивност, 3. Транспарентност - јасноћу прописа и процедура, 4. Одговорност владе у односима са: грађанима, привредом и институцијама,

другим владиним јединицама и властитим службеницима.

е- Government уводи: − Нов начин руковођења, − Нов начин разговора и комуникације, − Нов начин доношења одлука, − Нов начин приступа сервисима, − Нов начин пословних трансакција, − Нов начин едуковања, − Нов начин прихвата повратних информација, − Нов начин организовања и достављања информација, − Нов начин руковођења, − Нов начин разговора и комуникације, − Нов начин доношења одлука, − Нов начин приступа сервисима, − Нов начин пословних трансакција, − Нов начин едуковања, − Нов начин прихвата повратних информација, − Нов начин организовања и достављања информација,

43

VI. ПРИЛОГ: НОВИ КОНЦЕПТ ЦЕНТРАЛНЕ ПИСАРНИЦЕ

ВЛАДЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

1. Канцеларијско пословање Канцеларијско пословање је најважнија споредна дјелатност органа управе.

Уређено је Уредбом о канцеларијском пословању републичких органа управе20. Њене одредбе примјењују се на канцеларијско пословање министарстава, републичких управа и републичких управних организација, стручних служби Народне скупштине, предсједника Републике и Владе, органа општина и градова када врше повјерене послове државне управе из оквира права и дужности Републике, као и на привредна друштва, установе и друге организације када на основу јавних овлашћења обављају управне и друге послове.

Канцеларијско пословање има два циља: краткорочан и дугорочан. Краткорочан циљ му је да обезбиједи олакшано претраживање и проналажење аката, а коначан да заштити вјеродостојност (доказну снагу) акта све док се он налази код ствараоца. Најраширенији односно обавезни критеријум претраживања је вријеме. У оквиру овог критеријума година има готово апсолутан значај. Први упис уноси се на почетку календарске године (или изузетно почетком рада), увијек почиње од редног броја 1. и наставља се по систему растућег броја, док се посљедњи упис врши истеком календарске године.

У регистру аката и предмета (предметни регистар) као критеријум претраживања установљен је календарски мјесец.21

2. Организација Централне писарнице органа управе

Републике Српске Писарница је организациона јединица или радно мјесто у органу управе гдје се

врше сљедећи послови: пријем, отварање, прегледавање и распоређивање поште, евидентирање и здруживање аката, достављање аката унутрашњим организационим јединицама у рад, отпремање поште, развођење аката, као и њихово стављање у архиву (архивирање и чување).

СТРАНКЕ

ПИСАРНИЦА

2. Завођење аката6. Развођење аката

СТРУЧ НАСЛУ ЖБАНАРОДНЕ СК УПШТИНЕ

4. обрада

СЕКРЕТАРИЈАТВЛАДЕРЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

4. обрада

МИНИСТАРСТВА( 1 – 16 )4. обрада

. . .

АРХИВА

1.Пошта3. предмети

5. Обрађенипредмети

7. архивирање

20Уредба о канцеларијском пословању републичких органа управе («Службени гласник Републике Српске», број 1/04) 21 Зоран С. Мачкић, «Писарница органа управе», Бања Лука, 2004, стр. 12

44

Поједностављене процедуре које се обављају у писарници: • Улаз у писарницу – документи које предају физичка и правна лица (странке); • На основу захтјева странке формира се предмет у писарници, који добија свој

јединиствени број и као такав заводи се у евиденције; • Сви примљени (новоформирани) предмети се шаљу у министарства и службе на

обраду ; • Ако странка није поднијела све потребне документе за обраду предмета, она се

обавјештава о томе. Након што странка допуни предмет, допуне се достављају министарству или службу на обраду ;

• Кад се заврши обрада предмета, предмет се враћа у писарницу , гдје се разводи (евидентира се да је ријешен) и архвира.

Пријем поште Отварање и Отискивање преглед поште пријемног штамбиља

Достављање у рад Евидентирање Сигнирање

Садржајна Административно-техничка Враћање предмета обрада акта обрада акта писарници

Достављање у рад Роковник Раздруживање

предмета

Отпрема Ковертирање Приручна архива

Архива

Систем канцеларијског пословања прилагођава се организационој структури органа и практичним потребама, а на начин којим се оживотворују прокламована начела канцеларијског пословања.

45

Пословање актима требало би да обухвати послове: − пријема поште (непосредно од доносиоца, путем поштанске или друге службе

за доставу , телекомуникационим путем), − отварања, прегледа и евидентирања поште, − сигнирања аката и предмета, − вођења основних и помоћних евиденција о актима и предметима, − административно-техничке обраде аката и предмета, − достављања аката у рад (без евидентирања или путем доставних књига), − обиљежавања и развођења аката (у основним и помоћним евиденцијама), − вођења роковника предмета, − отпреме поште (непосредном предајом, куриром, путем поштанске или друге

службе за доставу , телекомуникационим путем), − припреме и предаје документације у архиву (архивирање) − чувања, сређивања и евидентирања архивске грађе и регистратурног материјала,

издавања безвриједног регистратурног материјала, изузимања документације из архиве на привремено коришћење предаје архивске грађе надлежном архиву .

2.1. Пошта Под појмом поште подразумијевају се сви акти или предмети који су предмет

пријема или отпреме у органу управе, а које је у коначном облику могуће идентификовати и прочитати.

Акти или предмети који су предмет пријема или отпреме (пошта) могу да буду у облику :

- физичког предмета – примљеног или отпремљеног путем поштанске или друге доставне службе, појединца или комуникационих система,

- изјаве или описа изјаве – саопштене непосредно или уз помоћ техничких средстава службеном лицу органа управе и записане било којим средством,

- низа електронских података.

2.2. Акт Акт је сваки писани састав којим се покреће, допуњује, мијења прекида или

завршава нека службена дјелатност органа. Он је средство службене и пословне комуникације. У настанку акта учествује најмање једно физичко или правно лице које га ствара односно у чије се име или по чијој се вољи он доноси (стваралац, аутор , доносилац).

Акти се дијеле на улазне и излазне, а према разлогу комуникације на акте којима се информација тражи и акте којима се информација доставља.

Електронски акт преноси се путем интерне или екстерне рачунарске мреже.

2.3. Предмет Предмет је скуп свих аката и прилога који се односе на исто питање или задатак

и чине посебну цјелину .

46

Прилог је писани састав (документ, табела, графикон, цртеж и сл.) или физички предмет који се прилаже уз акт ради допуњавања, објашњавања или доказивања садржине акта.

Досије је скуп више предмета који се односе на исту материју или исто правно или физичко лице. Заједничка одредница која предмете укључује у систем досијеа, у пракси се најчешће утврђује планом класификационих ознака. Досије се отвара када постоји потреба да се нека појава (тема, објекат, пословна активност, правно или физичко лице) посматра генерално и кроз вријеме. Досије је изведена јединица у систему канцеларијског пословања коју чине предмети или документи који се односе на исту особу , ствар , пословну активност или појаву .

Фасцикла је скуп више предмета или досијеа који се, послије завршеног поступка, чувају сређени у истом омоту .

2.4. Евидентирање документације Књига је класична евиденција аката и предмета, а састоји се од повезаних и

укоричених листова чије су странице нумерисане арапским бројевима. Књиге евиденција припадају систему канцеларијског пословања због тога што

нису у функцији пословне комуникације, него у функцији евиденције аката пословне комуникације.

Устројавање и вођење књига евиденција уређује се законом или прописом заснованим на закону . Најзначајнији подаци садржани су у дјеловодницима или уписницима. Ове књиге представљају основне евиденције аката и предмета. Други ниво или прву помоћну књигу евиденција чини регистар . Његова искључива функција је претраживање аката и предмета.

Основна евиденција о свим предметима и актима садржи: класификациони знак , презиме и име физичког или назив правног лица с тачном адресом, податке из којих се може утврдити гдје се предмет односно акт налази у току његове обраде до архивирања, податке из којих се може утврдити у ком року и на који начин је ријешен предмет у управном поступку .

Сваки акт којим се врши службена преписка са другим органима, организацијама, физичким лицима мора да садржи сљедеће дијелове: заглавље, назив и адресу примаоца, кратку садржину предмета, текст акта, отисак службеног печата и потпис овлашћеног лица.

3. Аутоматизација Централне писарнице Владе Републике Српске

Централна писарница Владе Републике Српске организационо је смјештена у Министарству управе и локалне самоуправе.

Министарство управе и локалне самоуправе урадило је пројекат аутомаизације Центалне писарнице који, нажалост због недостатка средстава, још увијек није имплементиран

У оквиру постојећег начина канцеларијског пословања републичких органа управе, сваки предмет, било да га подноси физичко или правно лице, мора проћи кроз Централну писарницу . Ппредмет се заводи у књиге аката и ручно доставља одговарајућем републичком органу управе који је надлежан за његово рјешавање. Ријешени предмет се поново ручно доставља писарници гдје се поново уноси у

47

одговарајуће књиге, доставља странци и затим одлаже у архиву . Очигледно је да постојеће процедуре предуго трају и да су исувише компликоване.

Завођење предмета може бити заморан посао - често је неефикасан и захтијева много времена. Да би доносили правилне одлуке и рјешења руководиоци републичких органа управе требају имати уређене и систематизоване одговарајуће податке.

Аутоматизација писарнице је рјешење које ће помоћи у поједностављењу комплетне процедуре са предметима и омогућити републичким органима управе да међусобно непосредно комуницирају и размјењују податке.

Посједовање информације о статусу ових предмета пресудан је корак ка унапрјеђивању ефикасности система. У оквиру постојећег (мануелног) система подаци о предметима се могу наћи једино у одговарајућим књигама, а прављење статистичких извјештаја о предметима је веома спор и досадан посао. Одредити статус предмета у било ком тренутку изузетно је тешко. Како би унаприједили ефикасност и ажурност у рјешавању предмета руководиоци републичких органа управе треба да у сваком тренутку имају податке о предметима који су ријешени, колико времена је утрошено на сваки предмет као и информацију о радном учинку сваког службеника.

Надаље, Писарница треба да је оспособљена да брзо одговори грађанину који тражи податке о свом предмету . Може се догодити да је предмет, поднешен мјесецима па и годинама раније, упућен у надлежни републички орган управе на рјешавање и од тада му се губи траг. Тренутно не постоје системи помоћу којих би такви предмети могли бити брзо и ефикасно пронађени, тако да лоцирање старих предмета одузима веома много времена.

Аутоматизација писарнице рјешава све ове проблеме - и још много више. Аутоматизација писарнице је рачунарски систем грађен тако да задовољи специфичне потребе републичких органа управе у Републици Српској. Апликација за канцеларијско пословање мора бити заснована на важећим законским прописима и пратити логички процес садашњег начина на који органи управе раде.

Како аутоматизација писарнице рјешава неке од проблема? Како може помоћи у поједностављивању процеса у локалној администрацији? Аутоматизација писарнице се постиже набавком хардвера и одговарајуће апликације намијењене вођењу , надгледању , рјешавању и похрањивању предмета кроз напредан систем комуникације и интеракције корисника укључених у рјешавање датог предмета. Процес рада са папирима се трансформише у једноставан дигитални процес у којем је информација потенцијално доступна у сваком тренутку и на сваком мјесту .

Дигитални подаци, већ се намећу као брза и сигурна алтернатива папирним документима. Подаци се у том облику брже обрађују , преносе, претражују и архивирају , а драгоцјено уштеђено вријеме корисника и даваоца услуга може се уложити у нешто корисније од чекања у реду испред шалтера или «прекопавања» по разбацаним гомилама папира. Појавом Интернета отворила се и могућност премјештања шалтера директно у станове.

3.1. Уношење предмета Службеници у Писарници уноси предмете у систем. То се обично ради на

шалтеру гдје се примају предмети. У систем се уносе основни подаци о предмету и одмах издаје званична потврда подносиоцу акта.

Дакле, службеници у Писарници уносе све податке о предмету , класификују предмет и одређују који орган треба да га рјешава. Такав предмет се одмах "просљеђује" одговарајућем органу .

48

Слика: Примјер једне од апликација за канцеларијско пословање

Предмети се могу пратити у свим фазама рјешавања, од уношења преко рјешавања, до завршетка. Систем може да у потпуности елиминише систем рада са папиром, тако што веже скениране докуменате са предметима и пропратном документацијом и они даље имају електронски пут до одговарајућег органа.

3.2. Организовање, дијељење и проналажење података

Аутоматизована писарнице служи као централна информациона тачка повезивања за сваког службеника или орган у оквиру републичких органа управе, те поједностављује процес дијељења информација.

3.3. Интерна комуникација - електронска пошта (e-mail)

Кориштењем апликације за канцеларијско пословање републички органи управе могу размјењивати интерну електронску пошту са посебним упутствима или питањима за службенике.

Све поруке које се креирају и шаљу у оквиру интерне електронске поште се могу по потреби везивати за предмете, што представља велики напредак и олакшицу у самој комуникацији службеника који раде на рјешавању поменутих предмета.

Службеник може имати једноставан резиме предмета које има на распореду за

одређени дан, истакнуте предмете чији је рок за рјешавање истекао (или ускоро истиче) и нових предмета који су тек стигли. Ово је једноставан начин за подсјећање службеника у републичким органима управе на предмете који још чекају да буду ријешени.

3.4. Тражење предмета

Апликације за канцеларијско пословање имају функције за проналажење, тако да корисник може унијети име или презиме подносиоца или неки други податак и систем ће одмах пронаћи све предмете

49

који одговарају унесеним критеријумима. За детаљније и темељитије тражење, постоји и напреднија опција за тражење: по датуму , идентификационом броју и слично. То омогућава избор свих врста података кад год су потребни.

На овај начин могу се претраживати како активни предмети, тако и архивирани предмети.

3.5. Извјештавање и анализирање података Дати смисао подацима је значајан елеменат сваког система управљања

подацима. Извјештајне могућности апликације за канцеларијско пословање су велике и могу да презентују податке на више начина. Већ развијени обрасци за извјештавање поједностављују задатак извјештавања према захтјевима републичких органа управе. Према садашњем начину канцеларијског пословања службеници морају да претражују по дебелим књигама и ручно броје податке према предметима републичких органа управе. То је дуготрајан процес који је често укључивао и грешке. Са аутоматизацијом писарнице извјештајне могућностими су неупоредиве, добијају се исти извјештаји једноставним притиском на дугме, који одмах затим могу бити послани на одредишта.

Аутоматизација писарнице је од велике помоћи не само због извјештаја, него и због анализирања података. Кроз извјештајне могућности система подаци могу бити приказани у форми дијаграма и цртежа као помоћ у обезбјеђењу одговарајућег оруђа за статистичке

анализе. Графичка презентација података често даје јаснији увид/преглед па ове могућности система помажу у давању смисла бројевима.

3.6. Једноставна и флексибилна администрација За систем је важно да је лаган за управљање али исто тако да обезбјеђује високу

сигурност података. У суштини, апликација за канцеларијско пословање је алатка за управљање

документима, која ће помоћи у поједностављивању процеса. Такав приступ максимализује брзину , поузданост и сигурност обраде, а минимализује мрежни проток и вјероватност грешке у подацима.

У аутоматизованој писарници подаци о предмету се евидентирају у рачунару и скенирају , те се као такви достављају секретарима министарства или шефовима служби који их распоређују по ресорима, секторима, одјељењима, одсјецима до референата који их обрађују . Обрађене предмете референти достављају писарници на отпрему а при томе аутоматски извјештавају непосредне руководиоце (министре, секретаре, начелнике, шефове) о заврешеном предмету . Предмети се отпремају и аутоматски архивирају . Поступак по жалби је сличан, с тим што се из архиве (базе података) повлаче одложени предмети.

50

Подаци забиљежени на папиру такође се могу скенирањем или кодирањем конвертовати у дигитални облик.

Имплементацијом „нове писарнице”, све трансакције ће се проводити брже, уз мање средстава, а при томе ће бити осигурана заштита кроз сљедеће захтјеве:

• тајност (повјерљивост) - нико осим пошаљиоца и примаоца не смије добити увид у податке,

• цјеловитост (интегритет) - могућност детекције сваке промјене заштићене поруке од треће стране (додавање, скраћивање или премјештање дијелова поруке мора бити примјећено),

• аутентичност - свака страна која судјелује у размјени података мора моћи доказати свој идентитет супротној страни,

• непорецивост - пошиљалац не може рећи да није послао одређену поруку писарници, а писарница не може рећи да није примила одређену поруку или захтјев од пошиљаоца.

4. Архива

Архива је саставни дио писарнице гдје се чувају завршени (архивирани) предмети, евиденције о актима и предметима, као и остали документациони материјал до предаје надлежном архиву или до њиховог уништења.

4.1. Архивирање предмета

Када је предмет комплетиран и ријешен шаље се у Писарницу на архивирање. Апликација за канцеларијско пословање писарнице архивира све предмете према датуму . Службеници у писарници могу одабрати дужину периода архивирања. Овакав систем архивирања обезбјеђује једноставан начин похрањивања старих предмета. Архива се може прегледати претраживањем кроз године и мјесеце. По потреби се предмети могу повући из архиве, тј. поново активирати.

5. Доступност документације

Право коришћења документације имају радници органа управе и друга лица у складу са законима и другим прописима. Под коришћењем документације подразумијева се: непосредан увид у изворну и копирану документацију , те добијање извода или омогућавање увида у навод о садржају документације.

Документација је доступна у службене, приватне или друге сврхе. Забране и ограничења приступа документацији уводе се ради заштите општих и личних интереса.

51

6. Управљање системом

Апликација за канцеларијско пословање треба да има једноставне алатке за управљање системом. Ово оруђе омогућава администратору да додаје нове кориснике и унесе њихове дозволе, то јест дозволе за оно што могу или не могу видјети.

7. Заштита података у канцеларијском пословању

Акти и предмети у канцеларијском пословању могу бити обични, повјерљиви и строго повјерљиви. Обични акти су примљени и властити акти чију садржину могу знати сви радници органа управе. Повјерљиви акти су они чију садржину могу упознати само одређени радници органа управе. Строго повјерљиви акти су они чијом се садржином може упознати само функционер који руководи органом управе и они радници органа управе које он посебно овласти. Апликација мора бити вођена строгим критеријима сигурности и дозвола. Службеник може видјети само податке за које има дозволу . Сваки орган има дозволу за увид у своје податке, и што је ниво нижи, дозвола се сужава до индивидуалних података.

Питање слободе приступа документацији регулисано је Законом о слободи приступа информацијама22 и Законом о архивској дјелатности23, те општим актима Архива Републике Српске24.

Најчешћи извори пријетњи за сигурност информација су природне катастрофе, несавршеност и грешке у хардверу и софтверу , те ненамјеран или намјеран људски утицај. Неки подаци захтијевају да дуго буду чувани па се архивирају и похрањују на различите електронске медије. Сигурност података је добила већи значај увођењем у информациони систем рачунарских мрежа, које са порастом пословних захтјева расту и шире се (Интранет, Интернет, кориштење лаптоп рачунара и рад од куће). Да би се осигурала контрола приступа систему уведени су пасворди, као средства за провјеру корисникова идентитета. Обезбјеђује се различит ниво приступа подацима, као вид обезбјеђења и гаранције њихове вјеродостојности. Углавном се омогућавају три нивоа приступа: неограничен, ограничен и кориснички.

Канцеларијско пословање требало би да испуњава захтјеве које поставља компјутеризација у готово свим сферама живота, а да истовремено задржи одлике једноставности, рационалности, експедитивности.

22 Закон о слободи приступа информацијама («Службени гласник Републике Српске», број 20/01) 23 Закон о архивској дјелатности («Службени гласник Републике Српске», број 35/99 и 9/00) 24 Правилник о условима и начину коришћења архивске грађе и књижног фонда, донесен 24. децембра 2001. године

52

VII. ЗАКЉУЧАК Брзе промјене друштвено-економског система и све већи захтјеви за

транспарентношћу захтјевају да органи управе преиспитају и прилагоде механизме свог дјеловања који ће осигурати да стварно „понашање управе“ одговара ономе што од ње очекују корисници њених услуга.

Свјетска сарадња се шири, искуства се брзо размјењују и користе, па управну реформу треба схватити у контексту заједничких напора земаља Европе које рјешавају сличне проблеме на основу трансфера нових знања, метода и техника новог менаџмента, те нове регулативе. Земље у транзицији, полазећи од искуства развијених друштава и уз њихову помоћ, траже ипак сопствена рјешења на подлози свјетских стандарда.

Државна управа штити права грађана и мијења свој карактер кроз одговорност коју преузима за успјешно вршење јавних служби. Од принуде и претежно контроле служи грађанима и привреди а не политичкој структури.

У развоју Републике Српске и Босне и Херцеговине изузетно је важно заједничко стварање препознатљиве визије модерне управе на основи савремених трендова, али и наших властитих историјских, вишенационалних и културних специфичности.

У јавној управи неопходно је створити дугорочне темеље једне нове културе рада, која ће снажно подржати и прихватити искуства креативних и ефикасних управа развијеног свијета. Унутар савремених етичких система вриједности, знање и примјена информационо комуникационих технологија је кључна основа развоја сваке управе. Велики пројекти и значајни циљеви могу се остварити само заједничким напором и усмјеравањем позитивне енергије свих учесника према задатом циљу : модерној и ефикасној јавној управи.

Неопходно је извршити и провести реформу и реорганизацију структуре система јавне управе с циљем повећања нивоа њене ефикасности и осавремењавања, како би она била подлога за општи развој друштва и снажно доприносила бржој интеграцији Босне и Херцеговине у европске асоцијације. На таквим основама успостављена, професионална и одговорна јавна управа би била првенствено сервис грађана и пословних система, и у потпуности окренута њиховим легитимним интересима и потребама.

У тако реформисаној управи службеници би се запошљавали и стицали унапређења на основи стручних способности и резултата рада. Организација и систем одлучивања би били максимално поједностављени. Политика и процедуре формулисања и доношења одлука биле би јасно осмишљене и добро координиране. Остварило би се економично, ефикасно и ефективно руковођење људским, техничким, финансијским и осталим ресурсима. Транспарентност рада јавне управе омогућила би равноправан статус свих грађана и привредних субјеката у погледу могућности приступа јавним информацијама и ресурсима, створила би могућност објективнијег процјењивања рада појединих службеника и организационих јединица, али и боље разумијевање проблема с којима се управа сусреће. Постојало би јасно разграничење улога и одговорности именованих лица у политичким процесима и одговорности службеника у органима управе који нису укључени у политичке процесе. Новостворена управа би радила у складу с европским нормама и вриједностима.

Босна и Херцеговина, као и остале новонастале државе на тлу бивше Југославије, у својој унутрашњој територијалној организацији власти има организован систем локалне самоуправе.

53

Локална самоуправа – схватана на различите начине и развијана веома дуго и у различитим условима – врло је сложено уставнопрвано и теоријско-практично питање.

У Републици Српској Уставом је уређено да се систем локалне самоуправе уређује законом (члан 102, став 2. Устава) па је локална самоуправа организована у складу са Законом о локалној самоуправи.

Модерннизација јединица локалне самоуправе чини важну компоненту реформског процеса ка европским интеграцијама. Без модерне и ефикасне локлане самоуправе није могуће подићи квалитет њених услуга.

Канцеларијско пословање, такође, има значајну улогу у остваривању задатака сваке организације и чини дио стручног рада сваке организационе цјелине, а нарочито републичких органа управе. Успјешност функционисања канцеларијског пословања показатељ је степена организованости и степена тачности у раду јавне управе и савремености у њиховом пословању . Савремено организовано канцеларијско пословање: омогућава стални увид у кретање предмета, олакшава прикупљање и систематизовање података неопходних за успјешно вођење управног поступка.

Информационе технологије веома брзо морају пронаћи своје право мјесто у управи. Мора се обезбиједити складиштење велике количине података, њихово ажурирање и претраживање. Како сваки информациони систем може да прима, доставља или размјењује податке са другим информационим системима, јер има многостране улазне и излазне везе то га ставља у специфичан положај. Брзо овладавање информацијом постало је императив, али и мора модерног свијета. Чињеница је да што више информација производимо, то је већи значај сигурности тих информација.

Мора се повећати ажурност и продуктивност запослених, обезбиједити смањење гужви пред шалтерима, а то је могуће ако се дио трансакција пребаци на електронске канале комуницирања и примјена информационо комуникационих технологија постави на право мјесто, које до сада код нас нису имале. Развој нових информационих технологија и све већа примјена Интернета и Интранета, створиле су предуслове за стварање глобалне информатичке инфраструктуре на којој ће бити засновано информационо друштво 21 вијека. Стварају се услови за улазак у информационо друштво у коме ће информације и знања замијенити досадашњи значај капитала и енергије, као неопходне основе за стварање нових вриједности. Сигурно је да Република Српска и Босна и Херцеговина требају квалитетнију инфраструктуру и повезивање са свијетом, а укључивање у глобалну информатичку инфраструктуру мора постати императив.

Искориштавање нових технологија не значи само аутоматизацију рада јавне управе, већ и њено иновирање. Не постоји јединствен начин постизања циља. Сигурно је да постоји потреба потпуног реинжењеринга функционисања јавних институција за потребе запослених и грађана. Морају се отклонити недостаци који постоје у ефикасној употреби нових технологија, а то се може постићи увођењем нове организације која би повезивала менаџмент и одлучивање са планирањем.

Примјена информационо комуникационих технологија у реформи јавне управе ће омогућити дијељењеа података и њихову једнообразност и јединственост података, стандардизацију у раду , смањење папирологије, смањење редова чекања, смањење трошкова функционисања јавне управе у дужем периоду и сл.

Појава индустријске, технолошке и информатичке револуције довела је до тога да су модерна средства постала, слично ватри и води, добре слуге али лоши господари.

Окрећући се око себе, постајемо свјесни да смо дио on-line друштва, са on-line

привредом, on-line државном управом, у заправо on-line свијету .

54

VIII. ЛИТЕРАТУРА

1. Др Рајко Кузмановић: Есеји о уставности и државности, Бања Лука, 2004;

2. Крстан Бошњак и Бранко Латиновић: Информатика, Бања Лука, 2004;

3. Др Остоја Кременовић: Менаџмент локалне самоуправе, Бања Лука, 2004;

4. Др Младен Радивојевић : Нове технологије у реформи јавне управе, Бања Лука,

2005;

5. Др Младен Радивојевић: Послова информатика, Бања Лука, 2005;

6. Др Остоја Кременовић: Канцеларијско пословање, Бања Лука, 2004;

7. Агенција за државну управу : Збирка прописа и докумената о реформи државне

управе Републике Српске, Бања Лука, 2003;

8. Др Остоја Кременовић: Приручник за примјену прописа о канцеларијском

пословању, Бањалука, 1999. године

9. Рроф. Др Филип Турчиновић: Право Европске уније, Београд, 2005;

10. Зоран С. Мачкић: Писарница органа управе, Бањалука, 2004. године

11. Европска повеља о локалној самоуправи;

12. Закон о административној служби у управи Републике Српске («Службени

гласник Републике Српске, број 16/02, 62/02 и 38/03)

13. Закона о министарствима («Службени гласник Републике Српске», број 70/02)

14. Закон о локалној самоуправи ("Службени гласник Републике Српске", број

101/04).

15. Закон о слободи приступа информацијама («Службени гласник Републике

Српске», број 20/01)

16. Закон о архивској дјелатности («Службени гласник Републике Српске», број

35/99 и 9/00)

17. Уредба о канцеларијском пословању републичких органа управе («Службени

гласник Републике Српске», број 1/04)

18. Правилник о условима и начину коришћења архивске грађе и књижног фонда,

донесен 24. децембра 2001. године

19. Локална и регионална самоуправа у БиХ: Центар за промоцију цивилног

друштва;

20. World-Information.Org

55

IX. САДРЖАЈ

I. УВОД.................................................................................................................................2

1. Предмет и циљ рада..................................................................................................3

2. Утврђивање хипотезе ...............................................................................................4

3. Методе истраживања................................................................................................4

4. Извори сазнања .........................................................................................................5

II. ПОЈАМ И ЗНАЧАЈ ИНФОРМАЦИОНИХ ТЕХНОЛОГИЈА ......................................6

1. Информационо друштво ..........................................................................................6

2. Информационо-комуникационе технологије.........................................................8

2.1. Микроелектронска технологија ........................................................................10

2.2. Комуникациона технологија..............................................................................10

2.3. Рачунарска технологија......................................................................................11

3. Е-Пословање............................................................................................................11

III. ПОЈАМ И ОРГАНИЗАЦИЈА ЈАВНЕ УПРАВЕ......................................................13

1. Појам јавне управе..................................................................................................13

2. Правни основ јавне управе ....................................................................................13

3. Опасности пуке аутоматизације рада јавне управе.............................................14

4. Постојеће стање у Боснни и Херцеговини ...........................................................15

5. Организација државне управе у Републици Српској..........................................15

6. Реформа управе у Реублиџци Српској..................................................................16

7. Појам и значај локалне самоуправе......................................................................18

8. Дефиниција локалне самоуправе ..........................................................................18

9. Правна и међународно-правна основа локалне самоуправе ..............................19

10. Локална самоуправа у Босни и Херцеговини ..................................................20

11. Локална самоуправа у Републици Српској ......................................................22

IV. ОД ТРАДИЦИОНАЛНЕ УПРАВЕ КА НОВОМ КОНЦЕПТУ Е-УПРАВЕ.........24

1. Шта ће се добити реформом управе ?...................................................................25

2. Зашто је потребна реформа јавне управе?............................................................26

3. Зашто је потребна промјена и увођење е-Управе?..............................................26

4. Развојне иницијативе..............................................................................................27

5. Регионалне иницијативе.........................................................................................28

6. Опште стање примјене ИКТ у управи БиХ..........................................................28

7. Стратешки правци и правци дјеловања ................................................................29

8. Технолошко-развојне основе.................................................................................30

56

9. Сигурност ................................................................................................................32

V. КОНЦЕПТ Е-УПРАВЕ И Е-ВЛАДЕ ............................................................................33

VI. ПРИЛОГ: НОВИ КОНЦЕПТ ЦЕНТРАЛНЕ ПИСАРНИЦЕ ВЛАДЕ РС..............43

1. Канцеларијско пословање ......................................................................................43

2. Организација Централне писарнице органа управе Републике Српске............43

2.1. Пошта...................................................................................................................45

2.2. Акт........................................................................................................................45

2.3. Предмет....................................................................................................................45

2.4. Евидентирање документације ...............................................................................46

3. Аутоматизација Централне писарнице Владе Републике Српске .....................46

3.1. Уношење предмета ..................................................................................................47

3.2. Организовање, дијељење и проналажење података .............................................48

3.3. Интерна комуникација - електронска пошта (e-mail) ..........................................48

3.4. Тражење предмета ...................................................................................................48

3.5. Извјештавање и анализирање података.................................................................49

3.6. Једноставна и флексибилна администрација ........................................................49

4. Архива.........................................................................................................................50

4.1. Архивирање предмета ........................................................................................50

5. Доступност документације .......................................................................................50

6. Управљање системом .................................................................................................51

7. Заштита података у канцеларијском пословању ....................................................51

VII. ЗАКЉУЧАК ................................................................................................................52

VIII. ЛИТЕРАТУРА ............................................................................................................54

IX. САДРЖАЈ....................................................................................................................55