ШИРОКА ЗОНА МЛИНСКОГ КОЛА · 2018-08-16 · 498 ЈОВАН ДЕЛИЋ ШИРОКА ЗОНА МЛИНСКОГ КОЛА Млинско коло {ири зону:

498

ЈОВАН ДЕЛИЋ

ШИРОКА ЗОНА МЛИНСКОГ КОЛА

Млинско коло {ири зону:хваtа {уму – васиону.

Милосав Тешић, „Млин с небеса”

У сусрету с пјесничким књигама Милосава Тешића читалац мора истовремено мотрити на макро план – на цјелину књиге – и на микро план, на детаље од којих поједине пјесме, а каткад и чи-таве збирке живе. То је поезија која се мора читати пажљиво, „ред по ред”, „узимати на кашичицу”; иначе ће све ново и вриједно исцурити кроз прсте, као вода, као пијесак, као мливо. Истовре-мено ваља водити рачуна о цјелини збирке, односно пјеснич- ке књиге, о њеној структури, и о мјесту појединих пјесама, пот-циклуса и циклуса у већој цјелини. Јер Тешић је мајстор како у детаљу, у стиху, строфи или пјесми, у слогу, лексици, синтакси и ритму, тако и на плану грађења цјелине: његове пјесничке књиге су ријетко када збирке пјесама, а много су чешће кохерентне цје-лине, каткад сасвим блиске лирском спјеву или, попут Седмице, несумњив лирски спјев.

Милосав Тешић је, дакле, двоструко захтјеван пјесник који тражи пажљивог и преданог читаоца, попут себе, и који се не нада у прешироку читалачку публику, нити до масовности читалаца нарочито држи. Тешић је и poeta doctus у племенитом значењу те ријечи; дисциплиновани зналац готово класицистичке строгости у стварима ритма и лексике, а нека знања очекује и од својих чи-талаца. У том смислу подсјећа на Ивана В. Лалића. Он ће, као на крају Млинскоg кола, пропратити пјесме, односно поједине рије-чи, коментарима, све ради отклањања могућног шума у кому-никацији са читаоцем, а некад са информацијама и сугестијама

499

неопходним за проницање у значење појединих пјесама и слика и у њихов митолошки подтекст.

Тешићева пјесничка књига Млинско коло врло је строго и ре-лативно једноставно компонована: има уводну (пролошку) и из-водну (епилошку) пјесму, а између њих су смјештена два циклу-са – „Пашум воденичког бука” и „Белег Стеванов”. Оба циклуса спаја управо Стеван, који је био млинар и кога налазимо и прије циклуса „Белег Стеванов” у пјесми „Жрновницом жрвањ рже”, чији је наслов, истовремено и осми стих пјесме, одличан примјер успјеле алитерације и потврда колико Тешић држи до звучног склопа свога стиха и до сагласја звучне слике и метафоре („жр-вањ рже”). Стеван је прапредак, такорећи митски предак, почело лирског субјекта ове књиге. Његов млин је пракућа, прадом, па се тако ова књига ослања на неколико архетипа: архетип завичаја, ужег и ширег, архетип млина, архетип куће, архетип гроба, архе-тип васкрсења, архетип воде и архетип храма, православне цркве, архетип васељене, односно космоса.

На тај начин се успоставља блиска веза између Тешићевих пјесничких књига Млинско коло и Кључ од куће. Млин јесте дио куће, ма колико био самостална зграда; знак препознавања куће и имена; прва кућа – пракућа прапретка; основна зграда и имање; дио породичног мита. Он меље чак ако је од њега остало само млиниште; вјечно се чује пашум воденичког бука и точка. Тај па-шум је и Тешићева књига Млинско коло у цјелини, не само њен први циклус.

Млинар Стеван спаја наше вријеме са средњим вијеком, ода-кле „шушти јечам неизрека”. Лирски субјекат чује глас млинара Стевана који набраја села у средњовјековној Србији у којима су биле манастирске воденице. Стеван тако постаје временска вер-тикала памћења, па се свака свијест о претку показује помало би-блијском и светом; дио Књиге постања и општег родослова. Мли-нар Стеван је утемељивач куће, млина и имена, носилац памћења које шири завичај на Србију – на Жичу и Раваницу – и који пам-ти пјесму птице коса у јечму, при чему жито асоцира на Жичу, а кос на Косово. Стеваново набрајање воденица и потока завршава се Топликом, а Топлик је „поток у близини манастира Раванице, на којем је била воденица коју је кнез Лазар даровао манастиру”:

С ведре сtране средњеg века{у{tи јечам неизрека.

Млинар Сtеван! – Чујем реч му;„Пева с млином кос у јечму.

500

Пољем tравно, жиtно – родно:Бања, Конча, Тмава, Водно...

Бруј се брзар с бука сtрже.Жрновницом жрвањ рже.

Пеtровданом pљусак {кроpик.Преде бра{но pоtок Тоpлик...”

Млинар Стеван даје и млину додатна, метафоричка значења: млин времена и млин историје; млин заборава и мливо памћења; Божја храна што се расипа, па се Божји дар из руку измиче, а очигледност чини варљивом:

Расиpа{ се, Божја храно.Није дано {tо је дано.

Већ наслов циклуса „Белег Стеванов” активира архетип гро-ба, односно надгробног биљега, чувара памћења. Циклус је саста-вљен од седам пјесама са по три катрена сачињена од симетри-чних амфибрашких дванаестераца – укупно осамдесет четири стиха. Седмица и тројка упозоравају на симболику бројева; оне су композицијско нумеричко начело циклуса и сугеришу његову метафизичку димензију.

Вријеме је двопланско: календарско и метафизичко. Притом је и календарско вријеме – свето вријеме; оријентири су му све-ци: Крстовдан („крстовско лето”), Томиндан, Митровдан („Од То-мина дана до Светога Митра”) и Савиндан („приљубљују чашке светосавски дани”).

У првој пјесми циклуса вријеме је стало над остатком Сте-вановог гроба:

Ту време pосtòји у мраморном сtањуи не зна за бољку кад измичу саtи{tо разносе милосt pо свом усијању...У свему су они – а измакло даtи.

Пјесме о белегу Стевановом прати и пјевање у славу Го- спода. Захваљујући погледу Господа, „прогорева вода, прогледује рака”, па су и „кристали свенућа” знак замаха суштог творења:

tе tворење су{tо tад узима замах:pо забрежју смрtи, кроз сунцокреt часа,

501

засјаје се pоља и засузе намахкрисtали свенућа и њина меласа.

Промјене које доноси јесен – раскош боје и капање жира, пламен дивљаку{е руже – знак су Божје дарежљивости и када их прате „кристали свенућа”:

Дарежљив је Госpод: {арени се и tма,и {умска и моја!

У Стевановом циклусу повремено се помјера граница из-међу горњег и доњег свијета, свијета мртвих и свијета живих, као у Раичковићевим Заpисима о црном Владимиру, па се лирски субјекат пита:

Кад оtкрије мрак се, доtрчи ли Сtевандо козе, до овце, до кравице бу{е?

А {tа ли је Сtеван? – Ни женик ни раtник...Тек живоt је сtеник! Ма колико tравка –лелујава, tанка; ма колико злаtник,леденица он је – из незнани јавка.

Далеки упокојени предак јавиће се као визија лирског субјек-та, „за душевну плату”, наткриливши пред олују имање својих потомака:

За наgраду срцу, за ду{евну pлаtу,у визији краtкој са чудом у сtруји,наtкриљује pредак, pред чин у олуји,баgремар pод pчелом, ливадак у цваtу!

Крај Тешићевих лирских записа о Стевану у знаку је буђења духова мртвих у бјелини светосавског пејзажа и њиховог устајања из гробаља; у знаку је својеврсног васкрсења кад „до-зрео час је да све узлепрша”:

tе разgази ноћ се, уз жаgор {tо чинида коракне Сtеван, да крену се иниса gробаља селских док жижи имèла –а pрисtижу силни из свакојеg села!

Бјелина, која је засипала брашном млинара за живота, до-чекује га у тренутку устајања из гроба. Од почетка најављивано

502

Стеваново присуство у облаку, у визији лирског субјекта, у про-гледавању раке, потврђје се на крају овога циклуса његовим до-ласком, сједињењем духова мртвих са бјелином светосавског пејзажа:

Уз Осоје, низ Гај, уз pревије pуклебеласају дуси и свеоp{tа ду{а.

Успостављено је јединство горњег и доњег свијета у бјели-ни свеоp{tе ду{е о Светоме Сави. Тако се циклус о Стевану и његовом гробу води и развија и као циклус у славу Господа и ње-гових чуда све до устајања духова из гробова и њиховог сједиња-вања са свеопштом душом. Природно је онда што је Млинско коло уоквирено пјесмама о два храма: о Жичи и о Пустињи у Поћути, једном храму националног значаја, крунидбеном храму српских краљева, и другом уже завичајном, са сугестивним именима хра-ма и села – Пустиња и Поћута.

На почетку књиге, као пролошка пјесма, налази се „Жички натпис”, пјесма од седам децима испјеваних у симетричним ам-фибрашким дванаестерцима. Само то би већ било довољан разлог да се пјесма истакне – и због строфе, и због ритма: децима, још у амфибраху, тешка је и ријетка новина у српском пјесништву. Ко-лико знамо, једино је Тешић има. Као што је и амфибрашки два-наестерац Тешићева иновација међу српским стиховима:

Давнина је сенка {tо уpорно зрачиниз обр{и, равни – pровàлије, pолом.Колико ли tежи, а колико значиtај сунцокреt Жиче – tај жив каменолом?Премрежује свеt се рукавцима руgе,а Сунце је tачка {tо pржи са драчеу Србију леpу, {ареницу tуgе,pо чијем видику Јеремија pлаче,а доpре ли pлач му у жиtо {tо зриче –tо pлакање мол је у pлеtиву Жиче.

Откуд Жича на почетку Млинскоg кола? У имену тога мана-стира је жиtо, оно због чега се млин гради и постоји. Краљевска, седмоврата крунидбена црква је већ именом окренута житу, мливу, хљебу насушном, чесници, славском колачу, нафори, Христовом телу, опстанку, спасу и Спасењу. У њу се, као у жижу, скупљају зраци и ведрици историје, те Жича постаје жижак у тами који упорно зрачи давнином у pовесној tму{и садашњице. Тренутак

503

из којега се пјева јесте тренутак Јеремијиног плача над Србијом претвореном у „шареницу туге”; тренутак у којем „премрежује свет се рукавцима руге”, док „мучнином се шири малаксалост бивства”. То је доба историјских недаћа и неправди, доба нега-ције спаса и Спасења, па и саме Жиче; доба историјског безнађа и свеопште негације у немању: „док немо се виче / да помоћи нема – да нема ни Жиче”.

Овом добу насупрот стоји Жича са својом давнином која зра-чи и љепотама планина и пејзажа који је окружују; стоји њена спољашња и унутрашња љепота – њени црвени зидови и фре-ске над којима се отвара небо. Стоји одскора и Тешићев „Жички натпис”.

Завршна пјесма – „Пустиња, у Поћути” – испјевана је у тер-цинама, такође у амфибрашким дванаестерцима. Осам терцина, са завршним стихом као поентом, чине пјесму од двадесет пет стихова. Манастир је у контрасту са околином, са окриљем, као у Андрићевој причи „Мост на Жепи”:

У окриљу tму{ном tај манасtир бор је,из pроцеpа pружен у кубе небеса!

Већ од прве строфе тематизује се позиција пјесничког субјек-та и његовог односа према ријечима и Богу:

Тек мени је дано – док болује gорје

у јесењој tузи – да мучиtељ речникускраћује tвар ми из {умних tелеса,кроз чија се бездна објављује Вечник,

немерљиво {ирок – и једнако tакав...

Пјесникова „мука с речима” је њему дана, судбински зада-та. Рјечник је пјесников мучитељ – ускраћује му саму твар рије-чи. Притом се има у виду јеванђеоско значење ријечи. Ријеч је бездана у својим значењима, а кроз та бездна ријечи, њихових „шумних телеса”, њиховога звука, објављује се Вечник, Бог. Оту-да пјесникова мука да досегне Божанско кроз {умна tелеса рије-чи, кроз њихова бездна и дубине.

Тешић се, зацијело, примиче на овом мјесту својим преци-ма Рачанима и српсковизантијској поетици. Зато ће понеки стих зазвучати као молитва, као замолба и инвокација истовремено; као директно обраћање Господу: „Поврати ме, Сило, теснацем у

504

срочај”, при чему је крајње сажет Тешићев поетски идеал – „те-снацем у срочај” – сасвим у складу с насловом његовога избора сопствене поезије за Задужбину „Десанка Максимовић” – У tе-сном склоpу.

Сам крај пјесме је у славу Дела, умјетничког и Божанског – пјесме, храма, фреске, Орловца и Млаковца. Упркос бучању кр-воpије реке, упркос трулежи и пропадању – „не пропада Дело!” Са великим Д, наравно. А у Делу, у фрескопису, активно судјелује природа у свом привидном расулу, а кроз њу и са њоме – Божја рука:

Израђују фреску {иpурак и вења...Са Орловца зрака, са Млаковца лека:из tрулежи, мрења, pакленицом tрења

с видиковим морем у чин Ваведења!

Тако се завршава и поентира лирски спјев – чином Ваве-дења, увођењем у храм, а не изласком из њега.

Зона млинског кола изузетно је проширена – добила је двје-ма храмовним пјесмама васељенске и космичке димензије. Али није проширена само овим пјесмама и овим путем.

Прве четири пјесме циклуса „Пашум воденичког бука” имају заједнички наслов: „Клокоч-поток”. Име потока је ономатопејско, помало загонетно, тако да је читалац несигуран да ли је стварно или је измишљено, фиктивно. Три пјесме – почевши од друге – имају исти дистих на почетку:

Куд се део Клокоч-pоtок?Био видра, био pоскок!

Као да ово питање призива у сјећање Раичковићеву ријеку дјетињства и дјечаштва, односно сонет кратког стиха „Куда по-тону Пек”. Већ је насловом активиран архетип воде: Клокоч-по-ток. Све четири пјесме су испјеване у дистисима, односно у си-метричним трохејским осмерцима (4+4) и свака се састоји од по седам строфа, односно четрнаест стихова. Свака пјесма је вођена према поенти, а поента у све четири пјесме дјелује као откриће: зачуђује и бљесне обртом на крају. Тако у првој пјесми свемир за-плива као лопоч и своди се и скупља на једну кап:

Заpливав{и као лоpочкуд gа носи pоtок Клокоч,

505

може свемир да се скаpиу {ирину једне каpи.

Вода је космички елеменат, па је једна кап Тешићевог Кло-коч-потока кадра да обухвати цио свемир: доњи свијет – подземље – земљу и само небо. Ова визија ће се развијати и остваривати кроз цијелу књигу.

У другој пјесми Клокоч-поток поистовјећује ушће и извор („Ушће му је било извор”), па он тече куда хоће, противно физич-ким законима („Узводно је воду прео”), подижући се у висине и спајајући подземље и небо:

Да ли му се, можда, хtело,да pо небу tражи врело?

Текући између зјаpа (горе) и увора (доље), Клокоч-поток тек је метафора туге и хумора, или тужног хумора у оксиморонском споју:

Горе зјаp је – доле увор.Шtа је gрgољ? – Туgа, хумор?

Клокоч-поток је Тешићева космичка понорница, покретач млинова, метафора човјекове позиције између небеског зјаpа и подземног увора, метафора туге и хумора, спој подземне таме и астралне свјетлости, извора и ушћа. Клокоч-поток и вода као ко-смички елеменат шире зону млинског кола на цијелу васиону. Тако се успоставља сагласност између храмовног оквира – уво-дне пјесме „Жички натпис” и изводне „Пустиња, у Поћути” – и „Клокоч-потока”; успоставља се кохеренција Млинскоg кола у цје-лини. Клокоч-поток проткива цијелу књигу „бистром језом не-пробуда” спајајући супротности и постајући, у поенти четврте, завршне пјесме, „вид у мраку”. Тим завршним дистихом и моти-вом tи{ака, четвороспјев „Клокоч-поток” спаја се са наредном пјесмом, која већ у наслову има и tи{ак, и подземну воду мртвих – „Ка тишацима Стикса”:

Где је Клокоч? – У tи{аку...Очи су му вид у мраку.

Пјесма „Ка тишацима Стикса” испјевана је у терцинама и у чланковитом – трочланом – амфибрашком осамнаестерцу, са двје-ма цезурама, послије шестог и дванаестог слога. Шестосложни

506

чланак се показује као основа ове нове Тешићеве версификатор-ске бравуре. Овај дуги стих бројем слогова (осамнаест) и акце-натских цјелина (регуларно, неизоставно по шест) и римом под-сјећа на псеудохексаметар у традицији Војислава Илића. Тешић је, међутим, својим трочланковитим амфибрахом отишао даље, поготово овим необичним спојем терцине и њеног система ри-мовања (aba, bcb) са осамнаестосложним, шестоакценатским, трочланим амфибрашким стихом. Све су то изузетно креативне истраживачке иновације на проширењу ритмичких могућности српског језика и на плану стиха, и на плану строфе, и на плану сталних облика.

Већ насловом пјесме активирана је и античка митологија и подземни свијет, али је с античким митским подземљем здруже-на и српска ријека Тамнава. Тама из овога хидронима показала се симболички драгоцјеном – ова ријека је претворена у прито-ку Стикса. Тако су до неслућених граница помјерени и простор и вријеме; спојено је античко доба са садашњим, грчка античка подземна ријека Стикс са српском Тамнавом („што одвози лађе – све Тамнавом водом – к тишацима Стикса”). Притом се акту-ализује и садашњи тренутак историје, у којем

Деобе се множе tе државе ничу pо кмеtини сињој.

Мит је свевремен и свеобухватан, па је и мељава оp{tа. Дани су наши – сиромашни и стијешњени – али је опште распело земаљско; и распело је дио те оp{tе мељаве:

Пеtоpарчи pеtак, у tеснику, tесна, чеtврtа се среда,а клонули обзор gолуба се, чили pо лану pочела,tе слуtи се pролом: словоpлеt раpсода и pлач од аеда

кроз мељаву оp{tу – моtовило, виtлац земаљскоg расpела...

Ето како све Тешић проширује зону млинског кола и како прави нову митску хидрографију; како се окретање млинског кола претвара у оp{tу мељаву доњег и горњег свијета свих времена.

У поезији се покреће и оно што је у млину непокретно, пого-тово кад је покретач сам враг, како то казује први, насловни стих сонета „Покренуо враг је доњаке, колеса”. Три Тешићева сонета – „Покренуо враг је доњаке, колеса”, „Продужује бук се” и „А воде су пуне ожеднелих душа” – биће забиљежени у српској версоло-гији по увођењу амфибрашког ритма у сонет: сва три су испјевана

507

у амфибрашком симетричном дванаестерцу, стиху који ће се, вје-роватно, једнога дана звати по Милосаву Тешићу. Испјевао је он, истина, и сонет у веома кратком стиху – у шестерцу – „двостоп-ном” амфибраху, одсјечку који користи у дужим амфибрашким стиховима – дванаестерцу и осамнаестерцу – па отуда и трочлан-ковитост осамнаестерца (6+6+6). Сонет „До четири млина” тема-тизује збијање pа{ума воденичког точка у pоми{љај:

а pа{ум се сму{ениз {иpражја збијеу pоми{љај скру{ен.

Као да је за ове кратке стихове Тешић налазио охрабрење у Винаверовим пјесмама, које су му блиске и познате и које је при-редио за једно лијепо издање.

Млин је у нашем фолклору познат и као мјесто на којем се јављају чуда, гдје долазе демонска и вилинска бића. У пе-сми „Покренуо враг је доњаке, телеса” прво је враг покренуо не-покретно доње коло, а затим је – системом међусобног огледања и пресликавања – релативизован однос горе-доље, воде и небеса:

У небу је река – у реци небеса!

Вјетар је, дувајући у гајде, околину млина учинио застра-шујућом оптрчавајући око балвана и нарогушивши кладе, а ви-лин-чудеса, Анђелије и Јелке, рођаке старогрчке Кирке, спремне су и способне да у млину зачарају човјека и преобразе га у какво друго биће. У том фантастичном свијету демона јављају се жабе и видре из воденога свијета, а „вампир из вука” и „девојка риба” из демонскога. Млинска зона се и у песми „Окреће се камен доњак” шири на свијет демонских и утварних бића, дневних и ноћних, свијетлих и тамних:

Млином кружи маg видовњак!Окреће се камен доњак:

меље ваздух, дроби tмину –tера змију на чисtину;

крунеж-риtмом с руже мраказgони мору, веtрењака...

У пјесми „Они жедни – куд ли броде?”, испјеваној у тро-хејским осмерачким дистисима,

508

Вамpир-сенке с pрвим мракомgлавиче се pоврtњаком,

а са воде се јављају „они жедни” који ко зна куда броде, док ноћна тама доњег свијета и тамна митска бића – Ереб и сестра му Никс – замућују однос горе–доље:

Доле Ереб – gоре Никс је.Усред Алфе с крсtом Икс је.

Тама доњег свијета (Ереб) и тама ноћи (Никс) владају и доље и горе.

Сјенке и застрашујућа сјеновита бића израњају и из стихо-ва сонета „Продужује бук се”. Лет лептира је нерв вамpира; „кр-вопије стижу, уз пригушен клепет”, док тутњи млиништем tрк здухача и сатира; „са жлебова цикну” „речарице виле”, а „демо-ни крвници” се гнијезде у видицима пресвученим ињем и зара-слим у браде.

Млин, жрвањ и пресе постају универзални пратиоци човјека и његове историје од Јордана и Јелисеја до данас. Млин је мета-фора универзалног принципа људских односа у двјема сусједним пјесмама – у песми „Плашт Јорданом и Јелисеј”, испеваној у тро-хејским осмерачким дистисима и у сонету „А воде су пуне ожед-нелих душа”. У првој је тај универзални принцип сажет у дистих:

Гдеgод људи да се десе,ради жрвањ, раде pресе,

а друга се завршава и поентира бриљантним стихом о мљевењу људи независном од млина и воденица, сјајним парадоксом који је на крају пјесме заблистао као откриће:

Воденице ниgде – а меље ли, меље.

Мирноћа у води и над њом („У тишаку”) није знак идиле, већ неслободе која влада свијетом:

Мир у води – мир над водом.Свеt се бели неслободом.

Свој широки ритмички и строфички репертоар Тешић обо-гаћује и ноном, деветостихом сачињеним од јампских једанаесте-раца. Двије ноне граде пјесму која већ насловом уздиже млински

509

принцип ујма на универзални принцип, на принцип међуљуд-ских односа и историје: „За све што носиш ујам узима се”. Стро-фе су синтаксичко-семантички повезане опкорачењем. Слика историјскoг pаклени{tа припремљена је првом строфом, а у другој строфи оно се наглашеније тематизује. Ријеч је о једној подневној визији у воденици, између сна и јаве („Као да сан је”) која се одвија као на филмском платну. Том бучном сликом се уз-руја чак и вода, која „као да се коље / са неком силом која сунце сенчи / над воденичиштем. Ријеч је о присуству нечастивих у жи-воту и историји („што се изврло / с нечастивима”); о преображају овога свијета у pаклени{tе у воденици (враг је покренуо ина-че непокретне доњаке, а „да скупно груну не могу горњаци”) и у историји:

– Расtчавају се –свеједно који – Немци или Турциpо tркали{tу, дневно-ноћној жмурци,tе жаре, робе. – Водо, жицу у се:укр{tају се некр{tени знаци!За све {tо носи{ ујам узима се.Да скуpно gруну не моgу gорњаци.

Осми стих је замолба упућена Христу; њоме се пјесма везује за уводну пјесму, за „Жички натпис”:

Ра{ири небом Жички наtpис, Сpасе!

А на крају се своди тужни историјски биланс – властела је нестала кроз историју, а сада нестају и сељаци:

Власtеле нема – несtају сељаци.

То је дио историјског ујма; резултат рада млинова времена у којима су покренути доњаци хтонским, доњим, демонским, не-частивим силама.

Принцип давања ујма дискретно се преноси и на аутопое-тички план, на план ријечи, језика. У пјесми „Загрме горњаци” успоставља се паралелизам између праска који настаје дро-бљењем кукуруза и јечма под жрвњем и звука консонаната, по-себно звучњака, у језику, односно пјесми („Из грак-консонанта уз прасак се дреши за звучњаком звучњак”). Слика се може ра-зумјети и као похвала алитерацији (школски примјер: „Жрновни-цом жрвањ рже”). Није ли то аутопоетички сигнал на звучни слој

510

пјесме и пјевања и на склад између теме (грме горњаци, меље се жито, пуцају зрна), значења и звука пјесме? Отуда пјесник „ис-кијава ујам” за све што каже, јер склад има своју цијену. Зато је први стих шесте терцине издвојен у заграду („За сваку се речцу искијава ујам – па витлај по жару!”). Кроз пјесме о млину проси-јавају и аутопоетичка значења. Мливо је метафора и за поетску вриједност, као у пјесми „Шта дотиче у ме воденичким певом”:

из којеg ће срока – кад језgро му pукне – да pрокине мливо?

То пјесник, очито, унапријед не зна све док не пукне језgро сро-ка. И у овом стиху се тематизује однос звучања и значења, срока и млива из срока.

Већ наслов пјесме наговјештава наглашено тематизовање ау-топоетичких питања, што ће друга терцина потврдити:

Док муtе се боје над суtоном свеtа кроз pраслику сфере,са сpомена {tурих {tа доtиче у ме воденичким pевом?...Осtаци од буке носtалgије влаt су и знак су химере.

Пашум воденичког бука буди у пјеснику носталгију и химе-ре, толико карактеристичне за млинове и млиништа. Слика воде-нице, неба и поднебесја над њом и око ње постаје загонетна и ви-шезначна у пјесниковим очима и у доживљају:

tе pрилике gледам {tо једним се кажу, а девеtим значеда сакрију pеtо у pозорју мрtвих дуж макадам-pуtа,куд сени се њине у коpриви множе – у бурјану свлаче.

Пјесник покушава да се разабере у том систему знакова во-деничкоg {tива и да га преведе на језик поезије; да пренесе језик визуелних и звучних слика воденичкоg {tива на вербални језик пјесме. Али то штиво „нечитљиво бива”; непрозирно и рационал-но необухватљиво. Тешић је овдје баштиник симболистичке пое-тике; воденичко штиво се претвара у свијет сугестивних симбола „што једним се кажу, а деветим значе / да сакрију пето”:

У pо{асној збиљи нечиtљиво бива воденичко {tиво.

Та непрозирност, поједине лексеме (gорје, свемирје) и пре-плитање фолклорних и библијских мотива доводе повремено

511

Тешића у близину Настасијевићеве пјесничке авантуре. На-равно да је Тешићева пјесничка мелодија знатно другачија: дуг стих, изосилабичан, правилан, дисциплинована строфа – стални облик терцине у амфибрашком осамнаестерцу умјесто јампског једанаестерца – с регуларним распоредом рима, дуга пјесма у ду-гом стиху, развијена синтакса. Спој врага у колу с аждајом у рвњу и Зеленка из Оtкривења Јовановоg са тутњавом жрвња даје изу-зетно онеобичену, богату и веома сугестивну слику која омогућа-ва да „зацвокоће брава из млин-васионе да прочути глух ће”, да млин добије космичко значење:

Са враtница ноћних tек Зебња се pусtи низ лисt развиgорцу,а свемирје сtоји са враgом у колу, с аждајом у рвњу! –Уз виtлова вијук, оgлувех у Слову о Воденом словцу,

а мељава соpће и gони Зелéнка кроз tрвење с крвљу;у бра{неном бесу заtуtњи јој с pаса pроpелер-pераје –tе сручује цреp се, уз чекtала цвокоt, у tуtњаву жрвњу,

gде оtима све се, разваљује с pраском – да ребра засјаје...Зацвокоће брава из млин-васионе да pрочуtи gлух ће!

На апокалиптично значење Зеленка скреће нам пажњу сам пјесник цитатом из Оtкривења: „И видјех, и гле, коњ зеленкаст и јахач на њему коме је име Смрт, и пакао иђаше за њим” (VI, 8).

Пребогато је Тешићево Слово о Воденом словцу; много што-шта дотиче пјеснику „воденичким певом”. Ова пјесма постаје ау-топоетичка и програмска. Она више од других показује сву сло-женост, богатство и праву пророду Слова о Воденом словцу, њего-ву вишезначност и непрозирност. Пјеснички посао је истовреме-но и чаробан, и некористан, непрактичан, помало комичан. У пје-сми „Жедни ли су мрак и свемир!” стоји дистих:

Који pева, који снујеpену pеgла – воду кује.

Аутопоетички тренуци су оплемењени хумором.Реченица из Оtкривења узета је и за мото пјесме „Низ воде-

ничиште”, испјеване у облику ронда (ХVIII, 22):

Хука камења воденичноgа неће се чуtи.

Два стиха упозоравају на облик пјесме и на суфикс – и{tе:

512

а хваtају се tуtањ, бук о рондо,gде смесtио се безgлав суфикс -и{tе.

Тешић овако тумачи ријеч воденичи{tе: „место, земљиште где се налази или где је била воденица, млиниште”. По нашем осјећању – аналогно значењу ријечи кући{tе – то ће прије бити мјесто гдје је била воденица, млин, кућа, па је суфикс двоструко безgлав. То значење је у пунијој сагласности са мотом пјесме и сли-ком пустих крша низ воденичиште у проводном стиху-рефрену:

За кр{ом кр{ је низ воденичи{tе.

Библијске воде теку кроз пјесму „Кад библијски дажди”, која има чак два библијска мота: из Друgе књиgе Самуилове, ХХIII, 16 и из Јована, IV, 14. Уз библијска врела и потоке – Агарин студенац, Реховит, Савеју, Елимска врела и Сорик – гргоље и српске ријеке – Тимок, Лим и моравске воде – по сливу рајских ријека. Тако је и овдје дошло до споја библијских и српских вода, као што је Там-нава постала притоком античког подземног Стикса. Тиме се не-слућено шири симболика млинског кола и спаја наш свијет, наш простор и вријеме са библијским, па и са самим Христом. Штави-ше, Христов омиљени поток Кедрон „рукавичи ... кроз стопе-ко-ленца”, постајући регулатор и мјера ритма Тешићеве пјесме:

Да име одржи, рукавичи Кедрон кроз сtоpе-коленца!

И овдје се јавља мотив јахача апокалипсе и до космичких размјера се размичу димензије могућега зла, само ако квасац тога зла зашушти у млину да се зло распламса и да језик „из огњен- -пламенца” посрче сва мора:

По злобиља биљу њих Чеtири ја{у и коње не море,а може сва мора да pосрче језик из оgњен-pламенцаза{у{tи ли квасац у млину {tо бучи да зла се разgоре.

Тешића фасцинира тајна рођења, „нерешив случај” Благо-вијести и Рождества. Тај мотив је у поенти пјесме „Ноћно небо над воденичиштем”:

Ембрион сјаја ведри замрачењеи зачиње се Блаgоg слова феtус –а иpак биће, биће tо Рођењенере{ив случај – tе{ко pојмљив ребус.

513

Тај мотив је привилегован и у претпосљедњој терцини пје-сме „Кад библијски дажди”: у пјесничкој слици здружени су бла-говјештенски анђеоски голуб и хиперболични породиљски крик, од кога се дроби камење, са Крстом са Јордана:

И жежене сtене, из безмерја славе, са жаркоg екранаtек сручи се gолуб pородиљскоg крика {tо камење дробии pромеtне узмах – крсtоносан, жеtвен – кроз Крсt са Јордана.

Упркос злу које надјачава на земљи, и које има своју потвр-ду и у Књизи – у Библији – стичу се сви токови из пашума у један доток – „у Сазвежђе Христа”. Христовим Сазвежђем и дотоком у то Сазвежђе, пјесма се и поентира. Према том Сазвежђу стреми и доток пашума Тешићевог Млинскоg кола:

У људском изgнансtву надјачава оно {tо pлени и роби;pо tом pолиgону махниtа усtројсtво изнуtра {tо злоби;а сан pосtојања, у захумљу биљка, у Књиgу излисtа –

gде tокови сви су из pа{ума доtок у Сазвежђе Хрисtа.

Као да терцина, са издвојеним завршним стихом у поенти – та освештана строфа Божансtвене комедије – појачава Тешиће-ву везу са „дантеовском линијом” у поезији, односно са оном ли-нијом коју код нас, у новије вријеме, персонификује Иван В. Ла-лић, Тешићу близак по версификаторском умијећу, строгости и по дијалогу са Библијом. Тешићев „Пашум воденичког бука” је и па-шум библијских вода.

Тематизовање и проблематизовање односа горе–доље, небо–земља–подземље, односно небо–вода, добија своје разрешење и програмско-поетичку димензију у завршној пјесми циклуса „Па-шум воденичког бука”, пјесми у којој је промлио млин с небе-са. Млин је већ насловом – „Млин с небеса” – пресељен на небо, односно тамо одувијек постоји. Испјевана у симетричним тро-хејским осмерцима, распоређеним у парно римоване дистихе, пјесма већ првим дистихом доводи у необичну и неочекивану везу „нагон ватре” са помамом жрвња која је достигла размјере самосатирања:

Расани се наgон ваtре:tуtњи жрвањ да се саtре.

514

Овим наgоном ваtре је и жрвањ метафоризован – не покреће га вода, већ неки нејасни „нагон ватре” који га, уз то, баца у занос самосатирања. Пејзаж је ноћни, астралан, небески, у знаку рурал-не метафоризације – звијезде су пилад, а мјесец квочка – као да је небо виђено очима дјетета:

омичу се с млинскоg tочкаpилад звезда, Месец квочка.

У трећем дистиху објављује се да је кроз звездорес промлио небески млин, „тутањ несмирења”:

Кроз ре{еtо звездоресаpромлео је млин с небеса.

Небески млин има необичне моћи: његовом мељавом „везује се вода у чвор” и катарзички „се диже сумор”. У два завршна ди-стиха космички план се преноси на програмско-поетички. Прет-посљедњи је дистих који смо узели за мото овога рада – њиме млин постаје васионски чинилац и начело; он шири своју мељаву, своје мливо и своје значење до неслућених простора и времена. А у поенти долази до преокрета: жива вода постаје мливо. Оно што је погонска снага млина – вода – преобраћа се у мливо постајући жива вода:

Који меље воду живуpознаје се pо мељиву.

Бити на извору живе воде, а поготово мљети живу воду – зна-чи бити пјесник. Онај ко живу воду меље – по мељиву се познаје. То је једно од основних поетичкиих начела Милосава Тешића и ове књиге. Пјесник, видјели смо, „пену пегла – воду кује”, а сада, ево, и меље воду живу. Овом поентом пјесме „Млин с небеса” Те-шић се приближио идеалу Васка Попе, који је настојао да буде на извору живе воде. Управо је тако – „На извору живе воде” – Но-вица Петковић насловио један свој кратки оглед о Васку Попи.

Млинско коло има, дакле, наглашену аутопоетичку тематску линију, преплетену са сликама и метафорама млина и воде. Пое-тика је такође поље на које се шири пашум воденичког точка. Те-шићу се посрећила једна раскошна књига са богатством испре-плетених и повезаних значења; књига у славу Дела и његове не-пропадљивости и у знаку иманентног поетичког начела – „тесна-цем у срочај”.