Зборник св. LVII, 2009. Collection of the Papers,scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/1450-7552/2009/1450-75520957299P.pdf · Jevto Dedijer – follower of Cvijic ’s Serbian

Зборник радова, св. LVII, 2009. Collection of the Papers, vol. LVII, 2009

299

Оригинални научни рад Original scientific article Милован Р. Пецељ

ЈЕВТО ДЕДИЈЕР СЛЕДБЕНИК ЦВИЈИЋЕВЕ СРПСКЕ ГЕОГРАФСКЕ ШКОЛЕ

Извод: Рад је посвећен великом српском географу и првом доценту географије Јевту Стевана Дедијеру. Одабрали смо и представили у основним цртама разно-врстан научни опус Јевта Дедијера из физичке географије, антропогеографије и националне географуије, како би се стекла слика о њему, као научнику и дослед-ном следбенику Цвијићеве српске географске школе. Кључне речи: Цвијић, Херцеговина, Нова Србија, Стара Србија, Далмација, антропогеографија, глацијација. Abstract: The paper is dedicated to a great Serbian geographer Jevto Dedijer on the hundred and thirtieth anniversary of his birth and the hundredth anniversary since his best study Herzegovina published. The paper represents various scientific opus of Jevto Dedijer from physical geography, anthropogeography and national geography, so that one could get a clear picture of him as a scientist and consistent follower of Cvijic’s Serbian geographical school. Key words: Cvijic, Penk, Grund, Grdjic, Serbia, Old Serbia, Herzegovina, glaciations, anthropogeography.

Увод Два су разлога због којих се подсећамо на великог српског гео-графа Јевту Дедијеру (1879-1918). Први је, сто тридесет година од рођења и други, сто година од како је светло дана угледало његово најбоље дело, антропогеографска студија Херцеговина. Тим поводом желимо да отргне-мо од заборава једног изузетног човека, научника и јавног делатника, који је за кратког живота оставио значајан траг у српској науци и култури. Репрезентативни изданак херцеговачке српске патријархалне културе, Јевто Дедијер је, од сељанчета и чобанина из Чепелице крај Билеће, само-прегорним радом и урођеном бистром памети, стигао до Велике школе у Београду и доктората у Бечу, свагда служећи своме народу, где је год био неопходан. Његова животна и научничка стаза, пуна искушења, ретких успона и честих невоља, а пред крај кратког живота и неспоразума и нес-рећа, каква је губитак рукописа књиге о Босни.

УДК 91:929 Дедијер Ј.

Јевто Дедијер следбеник Цвијићеве српске географске школе

300

Поткрај деветнаестог века, заокупљен великим темама гимназиста Дедијер започиње своје истраживање са наоко ситним теренским радом, који се у првој петини двадесетог века развио у жив и озбиљан истраживач-ки рад и благодарећи подршци Јована Цвијића постиже успех који заслужу-је признање. Дедијер је био свестран географ који је стекао одлично гео-графско образовање код Цвијића, а потом га проширио код познатих бечких професора Албрехта Пенка, Едуарда Оберхумера, Едуарда Брикнера, Ал-фреда Грунда и других. Упознао је, поред српске, и познату бечку географ-ску школу, и тако унапредио своја географска знања. За време Првог свет-ског рата, Дедијер је боравио у Француској радећи у једном француском надлештву са Де Мартоном, Де Манжоном, Галоом и Сионом. Тако упознаје водеће француске географе тог времена и познату француску географску школу, чији је утемељитељ био гласовити сорбонски професор Видал де ла Блаш. После објављивања антропогеографске студије – Херцеговина, Деди-јер постаје признат географ о чијим научним радовима су, поред Цвијића, писали и професори из Прага, Москве, Минхена, Париза и Берлина. Дедијер је научни рад започео радовима из физичке географије, али се прославио делима из антропогеографије. Згуснути и немирни дога-ђаји тог времена у многоме су одређивали приоритете, како у научном раду тако и у јавном деловању. За релативно кратког живота, написао је значајна научна дела, али га је биологија спречила да се као научник у потпуности искаже. За ову прилику одабрали смо и, потсетили на најва-жније радове Јевте Дедијера, у којима је дао значајан научни допринос. Изузели смо Дедијерову најбољу студију Херцеговина о којој смо изнели више података раније. (Пецељ, 2007; Пецељ, 2003).

Докторат Јевто Дедијер се научно доказао радовима из антропогеографије, али је његова омиљена тема била везана за сточарска кретања. Студије гео-графије завршио је у Бечу, одбраном доктората 14. фебруара 1907. године, на тему Das Hirtenursen der Hercegovina Antropogeographische Studie – Сточарска кретања у Херцеговини антропо-географска студија (Dedijer, J. 1907). Комисију су сачињавали професори Едуард Оберхумер (Eduard Oberhummer) који се бавио историјском географијом и антропогеографијом

и Едуард Брикнер (Eduard Brűckner) који је био климатолог. Докторски рад Ј. Дедијера плод је дугогодишњих истраживања сточарских кретања. Рад садржи 45 страна текста који је писан ручно, добро читљивим рукописом, на немачком језику. Дисертација садржи уводно излагање и три обимнија поглавља, која разматрају живот и кретање сточарског становништва Хер-цеговине. У уводном делу Дедијер разматра природне карактеристике, задржавајући се на морфологији терена истраживаног простора. Дедијер

Jevto Dedijer – follower of Cvijic’s Serbian Geographical school

301

најпре анализира организацију и живот сточара Хумина и Рудина, а потом нам излаже суштину летње испаше, детаљно разматрајући значај сточар-ских кретања на планинама високе Херцеговине. Рад се завршава са опш-тим прегледом сточарских кретања и закључцима. Дедијерове истраживач-ке опсервације обухватиле су економски значај, узроке и последице сточар-ских кретања у Херцеговини, као и географске промене које су настале, као последица ове, у то време, најважније привредне делатности.

Слика 1. – Јевто Стеванов Дедијер (1879-1918)

Уочи избијања Првог светског рата, Дедијер објављује рад о сто-чарским зонама Динарида, да би исти допунио и објавио у часопису Аnnа1еs 1a Géоgrарhiе (Dedijer, J., 1914). Изучавање сточарских кретања тада је била важна тема научних истраживања, јер су она представљала економску базу преовлађујућег сеоског становништва и снажно су утицали на миграциона кретања становништва. Под утицајем француског географа


302

Де Мартона, Дедијер се користио принципом аналогије и започео размиш-љања о регионалним и планетарним питањима сточарских кретања.

Слика 2. - Факсимил прве странице доктората Јевте Дедијера. Комисија је Дедијеров рад оценила оригиналним доприносом нау-ци и промовисала га у доктора географских наука. Јевто Дедијер био је први доктор географских наука из Босне и Херцеговине, а после Цвијића, други са ових простора. Био је то велики успех једног младог Србина из Херцеговине, који је, од када је упознао Цвијића и нашао му се при руци


303

приликом његових истраживања херцеговачког крша, прошао пут од мо-старског гимназисте, преко београдског студента до бечког докторанта.

Дедијеров допринос физичкој географији Научни рад Јевта Дедијера на пољу физичке географије остао је у сенци изванредне антропогеографске студије Херцеговина. У почетку, Јев-то Дедијер је показивао велики интерес за истраживања из области физич-ке географије. Била су то истраживања глацијације, где се он јавља међу првима, показујући одличан научни резултат. У штампаном извештају – Научни радови, Дедијер је истакао – „Главна област мога самосталног ра-да била је Физичка географија и антропогеографија”. Неоспоравајући Дедијеру таленат и научну вредност објављених радова из глацијације, Цвијић је захтевао од њега да најпре заврши зашочету антропогеографску студију –Херцеговина. Као студент, Дедијер се интересовао за проблеме глацијације и на-писао је пет значајних радова из ове научне области. (Дедијер и Грђић, 1905; Дедијер, 1909; Дедијер, 1912; Dedijer, 1916; Dedijer, 1916/17). Деди-јерова истраживања уследила су непосредно после Цвијићевих от крића глацијације на балканским просторима. До тада се сматрало да на Балкан-ском полуострву није било глацијације, те да је она била резервисана само за Алпе. Аустријски геолози Е. Мојсисовац, Е. Тице и А. Битнер тврдили су да у Босни и Херцеговини није било трагова старих ледника. Такво мишљење уважавано је као научно правило, све док Цвијић није открио глацијацију на Рили (Бугарска) и извео општи закључак о зо-ни снежаничких предстража, висини глацијалне снежне линије, врстама плеистоцених ледника, постанку циркова, о глацијалним језерима, као и о двема глацијацијама и „пластици” долина (Цвијић, Ј., 2000). Глацијација Балкана постала је популарно научно питање почетка двадесетог века, углавном резервисано за највеће научне ауторитете као што су били Ј. Цвијић, А. Пенк, В. М. Девис, Ф. Кацер, А. Грунд. Цвији-ћево откриће глацијације било је за Дедијера снажан мотив да се и он упу-ти на највише планине у Херцеговини, трагајући за фосилним остацима глацијалног рељефа. Јевто Дедијер се са Васиљом Грђићем појавио са пр-вим радом из глациологије као студент. Дедијер и географ Грђић су у јулу 1903. и августу 1904. године извели теренска испитивања, трагајући за глацијалним формама у рељефу херцеговачких планина Зеленгоре, Товар-ника и Маглића. Циљ им је био да пронађу нове глацијалне трагове, и та-ко се надовежу на резултате Јована Цвијића, који их је на планинама Бо-сне и Херцеговине запазио 1898. године (Цвијић Ј., 2000). Тако је 1905. године настао њихов заједнички рад Глаиијални трагови на Зелен-Гори, Товарници и Маглићу.


304

Дедијер и Грђић утврдили су низ глацијалних трагова на овим херцеговачким планинама. Најпре проналазе цирк под Стогом (преко 2000 m н.в.) на средњем седластијем делу Зеленгоре, сматрајући га изво-ришном челенком Џаферова потока. Одмах потом налазе цирк под Орлов-цем и код Бијелог језера. Дедијер и Грђић утврђују глацијално порекло Штиринског језера, сматрајући да је настало растапањем плеистоцених ледника и снежаника. Код планине Товарнице, на Горњим барама, они на-лазе трагове глечера и утврђују плеистоцену снежну границу на 1700 m. Дедијерова и Грђићева проматрања на северној страни Маглића, могу се сматрати као допуна Цвијићевих расправа о Волујаку и Биочу, где је он проучио глацијацију, морфологију, тектонику и геологију волујачко-биоч-ке планинске висоравни, чији је саставни део Маглић. На вишој заравни Велико поље, Дедијер и Грђић откривају још два цирка, затим моренске бедеме на 1900 m, па подинске морене и глечерске столове, који чине мо-ре од стијена, између којих се једва можете верати, потврђујући тако присуство глацијације. Утврдили су глацијалне трагове и пронашли гла-цијалне облике у виду бројних циркова, полираних површина и комчића, морена и флувиоглацијалних наслага. На основу сачуваних секундарних ртова, између циркова, они констатују да су „дилувијални глечери разори-ли већи дио преглацијалног Маглића, дали му веома високе, вертикалне одсјеке, напупчане врхове и издубили простране циркове”. Kонстатовали су две глацијације. Млађа глацијација Маглића била је представљена „ма-њим циркусним глечером”, а старија је захватала северну страну планине, и по пространству и интензитету се приближавала оној око Трновачког је-зера на Волујаку (Дедијер и Грђић, 1905). Истраживања су потврдила и проширила сазнања о глацијалном рељефу на планинама високе Херцеговине. У време када су ова истражи-вања изведена и саопштени научни резултати, о глацијацији на планинама у Босни и Херцеговини, бавили су се највећи научни ауторитети. Дедијер је тада био Цвијићев студент, који се са овим новим научним проблемом тек упознао. Са ове временске удаљености, може се констатовати да је Дедијер, као студент географије, био један од пионира у истраживањима глацијације, са постигнутим научним резултатима, који су били вредни поштовања. Његов научни резултат из ове области био би респектабилни-ји, да, по наговору Цвијића, није направио петогодишњи прекид. У том случају, недостајало би му довољно времена да заврши школу и антропо-географску студију – Херцеговина. Пет година после, Дедијер се враћа истраживањима глацијације на планини Височици (Дедијер, 1909). Рад је за штампу предложио је Цвијић у Академији наука 18. новембра 1909. године, где је – реферисао рад Г. Др. Дедијера, „Глацијација Височице у јужној Босни”, па је одлучено: да


305

се ова расправа штампа у „Гласу” I разреда. Рад је објављен тек пошто је Дедијер претходно докторирао и штампао студију Херцеговина. Височица је босанскохерцеговачка планина између Бјелашнице и Трескавице, коју нису проучили Цвијић и страни истраживачи, па је Де-дијер осећао потребу да је проучи. Успешно је извео истраживање Висо-чице 1907. године и пронашао ледничке трагове на локалитетима: Чолако-вићи, Доловима и на Љељену. Глацијалну снежну линију утврдио је на висини 1700 m, а ледничке трагове на висини око 1500 m. На Височици је утврдио две глацијалне периоде: Као сигурни глечерски трагови могу се сматрати: ивичне, подинске и средишње морене, углачане, избраздане по-вршине, зарубљене комчићи, циркови, басени од исушених језера. Пишући стручне радове, Дедијер је водио рачуна о стилу и сликовито је описивао и дочаравао поједине морфолошке форме у рељефу. О цирку који је на-стао радом глечера на узвишењу Љељен, Дедијер пише: Ради тога овај се цирк одликује од свих у Босни и Херцеговини великом множином полира-них плоштина. (Дедијер Ј., 1909) Радећи у Земаљском музеју, Дедијер је истраживао Бјелашницу где је пронашао нове трагове о њеној глацијације. (Дедијер Ј., 1912) За време боравка у Француској, Дедијер је у географској ревији La Géo-graphie, објавио рад о траговима глацијације у Албанији и Новој Србији, на француском језику. (Dedijer J., 1916/17). Овај међугранични простор Дедијер је истраживао крајем јуна 1915. године. Тада је добио помоћ од Министарства просвете у висини од 450 динара како би испитао новоо-слобођене делове Нове Србије. Боравећи у Француској код великог гео-графа Емануела де Мартона, указала му се прилика да прошири знања из глациологије, будући да се овај научник успешно бавио глацијацијом Карпата и Трансилванских Алпа. Да понекад значајна научна занимања и открића могу засметати на стваралачком путу младих људи, показује и ова интересантна животна секвенца Јевта Дедијера. У једној расправи о глацијацији, Дедијер је ушао у непријатан разговор са својим ментором, професором Алфреддом Грун-дом. Наиме, у то време се за глацијалне процесе Балканског полуострва интересовао бечки професор А. Грунд, иначе, Дедијеров ментор на докто-рату. У то време Грунд се припремао и најавио истраживање на балкан-ским планинама, ради утврђивања глацијалних трагова. Грунд је имао на-меру написати књигу о глацијалним процесима на балканским планинама и тиме подићи лични научни ауторитет и некако га примаћи А. Пенку. Грунду се није уклапало Дедијерово откриће глацијалних трагова на пла-нинама Босне и Херцеговине. Дедијер је тада био студент. То Грунд није могао сакрити, па је са приличном ароганцијом ушао у необичан дијалог са својим студентом. Претила је опасност да Дедијер напусти студије које је приводио крају. Због тога му је Цвијић наредио да, за пет година, несме


306

написати ниједан рад о глацијацији. Дедијер се стриктно придржавао Цвијићевог захтева и тек је 1909. године објавио следећи рад о глацијаци-ји. Научну каријеру Дедијер је завршио управо радовима из глацијације. Без обзира што се Дедијер определио за антропогеографију, њего-ви радови из глациологије постали су полазна основа у свим даљим истра-живањима глацијалних трагова у Босни и Херцеговини. Дедијерова дос-тигнућа најзначајнија су после Цвијићевих на том пољу и представљају крупан научни допринос у историјском развоју глациологије.

Дедијерова разматрања о морфогенези Неретве Зашто Неретва тако нагло лактасто скреће и тече на југ, а не на север, било је питање које је нарочито заокупљало Дедијера. Дедијер је као гимназиста провео шест година у Мостару, а кад је стекао довољно сазнања из геологије, тектонике и геоморфологије, посветио јој је један интересантан научни рад (Дедијер Ј., 1909). Дедијера је интересовало зашто, после горског тока, Неретва на-гло скреће ка југу и потом гради једну сложену композитну долину, на чијим стрмим кањонским странама, један иза другог, нижу се сипари са точилима, а оголеле литице преплићу са питомим ерозивним прошире-њима. То што горски ток долине Неретве све до ушћа реке Раме, има ди-нарски правац, а затим скреће према југу и трансверзално пробија динар-ски бедем, уливајући се у Јадранско море, навело је Дедијера на интере-сантно размишљање и претпостави да је динарска Неретва текла у пост-миоцену преко превоја Макљен и уливала се у Врбас. Дакле, Дедијер је сматрао да је динарска Неретва део долине Врбаса, односно његов горњи ток. Ово је био први значајнији научни рад о геолошкој историји, палеоге-ографији и морфогенези долине Неретве. И пре и после Дедијера научници су о морфогенези Неретве има-ли различит став. Геолог Фердо Кох је лакат Неретве објашњавао сложе-ном тектоником која је раскинула масив габра у плеистоцену и тако раз-делила планинске венце Прења и Чврснице. Географ Боривоје Ж. Милоје-вић је лактасто скретање Неретве објашњавао спуштањем острожачке ко-тлине испуњене језерским седиментима, почетком олигоцена. За лакат Неретве, он је сматрао да је изграђен радом језерске отоке која се током олигомиоцена удубљивала. Мостарац Антоније Лазић, кога памтимо као ненадмашног Цвијићевог картографа, огледао се као истраживач с радом из потамологије – Режим Неретве. Лазић примећује да све притоке Нере-тве имају динарски правац, а да је ток Неретве од ушћа Раме поремећен крашким процесом. (Лазић А., 1958)


307

Дедијерова запажања о морфогенези ове херцеговачке реке ма-штовита су и логична једнако толико колико и његових савременика. Ни-ко их није оспоравао и данас се уважавају и цитирају.

Дедијерова размишљања о национализму Национална борба у Босни и Херцеговини била је у првој децени-ји двадесетог века сасвим обликована и ушла је у нову фазу добивши тиме европски значај. Главну реч у Босни и Херцеговини водила је група мостарских песника и интелектуалаца, која се окупљала око мостарске Зоре, а потом и око листа Народ. Буне и устанци Срба, замењени су поли-тичком борбом, све док ослобођење 1918. године није донело уједињење, духовно освешћење и економску слободу у новој држави. У таквим соци-јално-економским условима живео је и стварао Јевто Дедијер. Ослањајући се на Цвијићев рад О даровитости српског народа, Дедијер је без емотивног заноса, размишљао и писао о национализму. Сматрао је да ми „своју судбину можемо олакшати културним напредова-њем, националним васпитањем, усавршавањем позитивних особина на-шег карактера” (Дедијер Ј., 1910). Његова размишљања о национализму су поучна и данас актуелна. Суштина Дедијерове анализе о национализму односи се на важна питања националног радикализма и, како их он нази-ва, болесних амбиција. Култу личности, личним, односно егоистичним цр-тама и сујетама, које разарају стваралачку и организацијску мисију на остваривању слободе, Дедијер придаје посебан значај и пише као опасном терету – „Психолошки декадентизам преноси се на наш јавни живот, и он, помешан са оним нашим култом личности, постаје страховито велик те-рет нашем националном раду.” (Дедијер Ј., 1910). Расути по разним земљама, Срби су били под утицајем различитих култура, па Дедијер запажа да у појединим областима, испољене споља-шње разлике постају клица нашем раздвајању и цепању, са болесним те-жњама да неки крајеви преузму водећу улогу у националним стварима ко-ристећи безразложне амбиције. Дедијер са залаже за општи национални интерес, према коме сви треба да удесе своје држање, сматрајући да – Пријети опасност да наш национализам не постане ‘провинцијалан’ и партикуларистички. Јевто Дедијер припада кругу мисаоних људи који су написали де-ла која су и данас актуелна. „Морамо просвјећивати себе и широке народ-не масе; морамо примити много више савремене европске културе и мора-ла. Ако хоћемо да одолимо непријатељу, морамо постати од њега јачи. Ми треба да смо и моралнији и либералнији, интензивнијег осјећања и мишљења од наших непријатеља. Наша осјећања треба да се развију до степена великих културних страсти, наш национализан треба да постане


308

наша насушна потреба. Јер је несумњиво да ћемо успјети истом онда ако постанемо душевно јачи и савршенији од своје околине, од свих препрека и непријатеља.“ (Дедијер Ј., 1910). Дедијерове ставове можемо и данас уважавати, да не би понавља-ли грешке, на које је он указивао почетком 20. века. Његови ставови о на-ционализму садрже дубинско промишљање о овом важном друштвеном питању, а Дедијеров рад – „Наш национализам” до данас није засењен, нити је изгубио на поуци и актуелности.

Дедијер и национална географија Поред научне области која је централно поље интересовања, озбиљни географи бавили су се и питањима из националне географије. Такав је случај био и са Јевтом Дедијером, који је после балканских рато-ва обишао новоослобођене територије и о њима писао значајне радове. На тај начин је давао лични допринос и помогао да се оне што боље упознају и лакше интегришу у државно-територијални и политички систем Србије. Дедијер је тада написао књигу Нова Србија и радове Стара Србија и Дал-мација, који се могу сврстати у радове из област националне географије. Радови, Нова Србија и Стара Србија настали су у ратним годинама као плод теренских истраживања која је Дедијер провео на, до тада, скоро потпуно непознатим просторима који су вековима били под Турском управом, док је рад Далмација настао 1915. године, када су утврђени рат-ни планови Србије и био је од стратешког значаја за уједињење. Књига Нова Србија објављена је 1913. године у издању Српске књижевне задруге. Пропраћена је са 40 слика и географском картом Нове Србије (Дедијер Ј.,1913). Дедијер имао у виду публику која има извесна научна интересовања и обрадио је географске садржаје по узору на слич-не у француској и немачкој литератури, с том разликом што је у многим случајевима давао општа научна објашњења о појединим географским по-јавама и научним теоријама. Дедијер је прилагодио речник појмова и при-ближи га читалачкој публици. По налогу министра просвете и црквених дела Љубомира Јовано-вића, Дедијер је непосредно после балканских ратова, обишао новоосло-бођене територије и поднео извештај надлежном министру о географији тих простора са предлозима како да се народ и новоослобођене територи-је што лакше интегришу у ново друштво. Дедијер је био млад доцент, али веома искусан научник који је иза себе имао одличну студију – Херцегови-на и био је веома компетентан за таква истраживања. Тада се држава осла-њала на науку и своје научнике. Убрзо, након проведених теренских ис-траживања новоослобођених територија Старе Србије и Македоније, Де-дијер је написао књигу Нова Србија. После балканских ратова Србији је


309

припало око 40.000 km2 новоослобођених територија, што је било готово половина од њене дотадашње територије, са преко милион становника. Проблем интегрисања у ново друштво био је ургентан. Ти простори су би-ли вековима изоловани , иако надомак Србије, о њима се мало знало. Значајне податке за књигу Нова Србија, Дедијер је црпео из Цви-јићевог рада Основи за географију и геологију Македоније и Старе Срби-је. Од користи су му били подаци о геолошкој прошлости, описи поједи-них области и појединих вароши, које је прерадио и прилагодио читалач-кој публици. Дедијер је користио и записе С. Новаковића о опису скопске чаршије, затим Г. Т. Костића о трговачким центрима и путевима и Т. Ста-нковића са описом живота Арнауташа у Дреници. Књига садржи низ за-пажања која је прикупио приликом теренског истраживања, које му је обезбедио његов наставник, и у то време српски министар просвете и цр-квених дела Љубомир Јовановић. Дедијер је књигу завршио за кратко време. Да би то остварио, тре-бала му је помоћ приликом теренских истраживања. На том истраживач-ком путу, при руци су му биле војне и полицијске власти, а ванредну пре-дусретљивост, пружили су му и тадашњи начелници Скопља, Битоља и Прилепа. Дедијер је истакао велику помоћ коју му је пружио ректор при-зренске Богословије, затим помоћ српских официра у Приштини и околи-ни и друго. Наилазио је на свесрдну помоћ код научника тога времена, као што су Љубомир Јовановић, Павле Поповић, Станоје Станојевић, Јо-ван Томић, Тихомир Ђорђевић, Коста Костић. Чак му је у реализацији пројекта, при сакупљању података за описе вароши Старе Рашке, помагао и студент Ђорђе Поповић. Рад је прочитао у рукопису и дао примедбе Павле Поповић. Јован Цвијић је дозволио да се карта Нове Србије изради у Географском заводу и ставио му је на располагање фотографије из властите колекције као и слике из фонда Географског завода. Био је то пројекат од националног значаја, који се само на такав начин могао завршити за кратко време. Књига је била од велике користи нашим интелектуалцима, који су за вре-ме Првог светског рата боравили у Француској, Швајцарској и Великој Британији. Служила им је као извор података приликом афирмативног пи-сања о борби за ослобођење наше земље, а нарочито приликом писања текстова за прву Енциклопедију Југославије коју је 1920. године уредио је Станоје Станојевић. Сазнања о географији ових простора послужила су Дедијеру за пр-ву карту јужнословенских земаља, коју је израдио у Швајцарској за потре-бе Српске владе. Дедијер је у егзила написао и радове Битољ и Прилеп. Дедијер је по задатку написао чланак у коме је изложио слику о земљи и становништву Старе Србије (Дедијер Ј, 1912). Рад је писан после балканских ратова, са којима је завршена вишевековна турска владавина


310

над просторима Старе Србије. Дедијер је обрадио простор Старе Србије који је дефинисао Јован Цвијић, имајући у виду историјско-географску подлогу. Дедијер је, на основу ових упутстава, у област Старе Србије увр-стио простор који има величину око 40.000 km2. С обзиром на то да се цртала нова политичка карта Балканског по-луострва, а до тада још увек није било решено албанско политичко-тери-торијално питање, простор који је означаван као Стара Србија имао је ва-жан геополитички и геостратегијски значај. Због тога је Дедијер посебну пажњу усмерио на географски значај важних комуникација, као што је моравско-вардарска удолина као кључна меридијанска трансверзала и ра-дијална комуникација која Косовско-метохијску котлину и долину Дрима, везује за Скадар и Јадранско море. Још детаљније су обрађени етнодемо-графски процеси и етнички односи између Срба и Албанаца. Дедијер је Стару Србију сматрао нашом етнографском матицом и најкултурнијим делом старе немањићке државе кој је од важности за срп-ски народ „нарочито због положаја који она међу српским земљама заузи-ма, и због етнографских процеса који се у последња три века, врше у њој на штету српског народа” (Дедијер Ј., 1912). Износећи важне податаке које је сакупио на терену о односима из-међу Срба и Арбанаса, Дедијер је указао на стално померање етничке гра-нице на штету Срба. Он користи записе руског конзула Александра Гиљ-фердинга из 19. века, о броју српских и арбанашких породица у Призрену, као и Јосифа Милера, лекара, који је провео доста времена у Европској Тур-ској и половином 19. века и написао књигу, остављајући запис о структури становништва у пећкој, призренској и ђаковичкој области, из кога се види да је број Срба у Пећи и Ђаковици био приближан броју Албанаца. Упоре-ђујући демографске податке само пола века после, Дедијер је указао на етнодемографске процесе који су се негативно одражавали на штету Срба. Пре сто година Дедијер је упозоравао на демографске процесе који су се догађали у континуитету и негативно се одражавали на српски народ и српски етнички простор. Цвијићева и Дедијерова упозорења о негатив-ним демографским процесима насилне исламизације, арбанашења и прого-на Срба, нису озбиљно схватани. Ови процеси су кулминирали после Дру-гог светског рата, а крајем 20. века и довели до албанизације Косова. Рад Далмација, Дедијер је објавио 1915. године. Проматрања Дал-мације, обављао је док је радио у сарајевском Земаљском музеју. Пре ње-га Далмацију је истраживао његов колега Петар Јанковић, који би после теренских испитивања Далмације навраћао код Дедијера у Сарајево и причао му је о тешком положају Срба. Јанковић је убрзо умро и није завр-шио планирани рад. Дедијер је наставио истраживања, на којима је био праћен и хапшен. Бранио га је и из затвора извукао познати адвокат др Лујо Бакотић.


311

У раду Далмација Дедијер је изнео најважније географске одлике ове приморске области. Уважавајући географске референце и неповољне околности које произлазе из морфометрије области и положаја рељефне структуре Динарида, Дедијер, у светлу нових геополитичких комбинаци-ја, износи да је „Знатан део далматинских залива и лука био увек у неси-гурности, ако Далмација не би сачињавала једну државну целину с Бо-сном и Херцеговином и Црном Гором” (Дедијер Ј., 1915). Анализирајући природне услове за производњу и економску зави-сност, Дедијер закључује да „Далмација не може у довољној мери да иско-ристи богато развијену обалу и свој маритимни положај ако не дође у једну политичку и економску целину с Босном и Херцеговином, Црном Гором и Србијом” (Дедијер, Ј., 1915). Он истиче неопходну економску везу са поза-дином због размене потенцијала, а то су првенствено Босна и Херцеговина и Моравска Србија, које имају другачију природу и продукцију од ње. Де-дијер скреће пажњу да се ради о етнографски свежој области која је после пада Босне под Турке насељена бројним ускочким породицама из Старе Србије, што је освежило старо српско-хрватско становништво. Ускоци су пренели косовску традицију, и тамо је развијена национална свест, и, како Дедијер сматра, ту је „први пут проникла и најпрактичније схваћена идеја о националном јединству Срба и Хрвата” (Дедијер, Ј., 1915). Тада је Србија утврдила национални циљ и као држава била носи-лац уједињења и ослобођења простора западно од Дрине. Због сличних природних карактеристика, затим економских веза и етнографских и историјско-традиционалних разлога, Дедијер је сматрао да је Далмацију потребно везати за Србију, Херцеговину и Црну Гору. Са ове удаљености, ова запажања изгледају национално романтич-на. Међутим, треба уважити време и догађаје у којима је настао овај рад. У то време, била је снажна идеја југословенства. Још увек је било отворе-но албанско питање. Италијанска геополитика је преферирала на Далма-цију. Уласком у рат на страну савезника, Италија је тражила Далмацију као концесију. Србија је као савезница, имала добар преговарачки поло-жај и добре шансе да добије излаз на море. Све се то завршило Версајском мировном конференцијом и стварањем Југославије. Тако је привремено решен овај балкански геополитички чвор или боље рећи победила је идеја југословенства која је настала и нестала у том веку.

Дедијер и српска антропогеографска школа Српску антропогеографску школу основао је и утемељио Јован Цвијић у последњој декади деветнаестог века, када је објавио Упутства за проучавање села у Србији 1896. године, а потом и Упутства за проуча-вање села у Босни и Херцеговини 1898. године. Тиме почињу организована


312

научна истраживања становништва и насеља у јужнословенским земљама. Резултати ових добро припремљених истраживања публикују се од 1902. серијом књига под насловом „Насеља српских земаља”, а од 1922. године под измењеним називом „Насеља и порекло становништва.” Највећи број дела биле су монографије о предеоним целинама, које су настале као резултат теренских истраживања и представљају највредније стваралаш-тво Цвијићеве антропогеографске школе. Бројна географска, демографска, историјска и економска истра-живања становништва и насеља сакупљана су и методолошки обрађива-на под Цвијићевим назором, а затим и публикована у едицији „Насе-ља...”. Прва антропогеографска дела, са простора Босне и Херцеговине, објавили су 1903. године Јевто Дедијер, Стјепо Трифковић и Обрен Козић-Ђурић. До избијања Балканских ратова у тој едицији су објавље-на још два дела, Трифковићева Сарајевска околина и Дедијерова Херце-говина. Дедијерова студија садржала је бројне податке сакупљене на терену и методолошки је уређена са корисним картографским илустра-цијама, тако да се могла ефикасније користити, што је иначе био, до тада, недостатак ових дела (Мишковић М., 2003). Српска антропогеографска школа дала је значајна имена која су оригиналним научним радовима прославила целокупну српску географ-ску науку. Она живи и данас, разуме се, методолошки осавремењена, негујући традицију која је дуга преко стотину година. Студијом – Херце-говина, „српски васпитаник” Јевто Дедијер ударио је носећи темељац у антропогеографији и дао велики допринос у развоју ове научне области. Мање је познато да се антропогеографским истраживањима родних Зми-јања бавио професор, писац и народни трибун Петар Кочић, који је антропогеографију сматрао српском науком, по предмету обрађивања, по области проучавања и по њеном оснивачу, а Јевта Дедијера српским вас-питаником, са србијанским схватањем научног рада и специјалном спре-мом. Дедијерова Херцеговина је најбоља антропогеографска студија, пос-ле које га је Цвијић 1910. године изабрао за првог доцента на предмету антропогеографија. Преданим радом Дедијер је дао крупан допринос у њеном развоју и био је утемељивач ове научне дисциплине, која је прера-сла у добро препознатљиву српску антропогеографску школу. Дедијеров научни рад има национални значај. Научно је утемељен и трајан као чврсто дело српске науке и културе које треба из разних угло-ва проучавати и осветљавати у нади да ће једног дана бити заклопљено и сабрано у један зборник.


313

Литература Вујевић, П. (1927). Едуард Брикнер. Гласник Српског географског друш-тва, 13, 188.

Гавриловић, Д. (1974). Српска крашка терминологија. Београд: Савез гео-графских институција Југославије.

Дедијер, Ј. и Грђић, В. (1905). Глацијални трагови на Зелен-Гори, Товар-ници и Маглићу. Глас Српске краљевске академија наука, 69, 169-190.

Dedijer, Ј. (1907). Das Hirtenursen der Hercegovina Antropogeographische Studie. Wiena.

Дедијер, Ј. (1907). Прилози геолошкој историји Неретве. Гласник Земаљ-ског музеја у Босни и Херцеговини, 19, 619-630.

Дедијер, Ј. (1909). Глацијаиија Височице у Јужној Босни. Глас Српске краљевске академије наука, 79, 187-192.

Дедијер, Ј . (1910) . Наш национализам. Преглед I , 5, 274-281. Дедијер, Ј. (1912). Високе површи и глацијални шљунци на Бјелашници. Гласник Српског географског друштва 1(2), 300-310.

Дедијер, J. (1912). Стара Србија-географска и етнографска слика. Српски књижевни гласник, 1-28.

Дедијер, Ј. (1912). Глацијација на Бјелашници. Гласник Српског географ-ског друштва, 2, 307-309.

Дедијер, Ј. (1913). Нова Србија. Београд: Српска књижевна задруга. Дедијер, Ј. (1915). Далмација (кратак географски преглед). Савремена пи-тања, 1-16.

Dedijer, J. (1916). Lа Тгаnshumance dans les рауs dinariles. Аnnа1еs 1a Géо-grарhiе, 325-336.

Dedijer, J. (1916/1917). Traces glaciaires en Albanie et en Nouvelle Serbie. La Géographie, 325-337.

Dedijer, Ј. (1927). Carte de pays Yugoslaves. Bern: Kümmerly and Frey. Лазић, А. (1958). Режим Неретве. Посебна издања 35. Београд: Српско

географско друштво. Мишковић, М. (2003). Карта насеља земље Павловића. У: Земља Павло-вића (стр. 611-613). Бањалука – Српско Сарајево: АНУРС.

Пецељ, Р. М. (2003). Научни рад Јевта Дедијера. Зборник радова са скупа „Српска проза данас, Културна и духовна историја Херцеговине, Ћоровићеви сусрети прозних писаца у Билећи и научни скуп историча-ра у Гацку и Билећи“, 559-575.

Пецељ, М. (2007). Јевто Дедијер истраживач Херцеговине и значајна лич-ност у српској географији. Зборник радова са скупа „Србија и Репуб-лика Српска у регионалним и глобалним процесима”, 17-28.


314

Цвијић, Ј. (1906, 1911). Основе за географију и геологију Македоније и Старе Србије. Посебно издање I, II, III. Београд: Српска краљевска академија наука.

Цвијић, Ј. (1987). Карст – Нови резултати о глацијалној епоси Балкан-ског полуострва. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.

Цвијић, Ј. (1989). Географија краса. Београд: Завод за уџбенике и настав-на средства.

Цвијић, Ј. (2000). Нови резултати о глацијалној епоси Балканског полуо-стрва. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.

Milovan R. Pecelj

JEVTO DEDIJER – FOLLOWER OF CVIJIC’S SERBIAN GEOGRAPHICAL SCHOOL

Summary

Jevto Dedijer worked and created in the first fifth of the 20th century. He received a doctorate in Vienna in 1907. In 1910 he was elected the first assistant professor of geo-graphy at Geographical Bureau and was the first university teacher from Bosnia and Herzegovina in Belgrade. Dedijer’s papers from physical geography, anthropogeogra-phy and national geography were analyzed in the paper. The pioneer work from glaci-ology was especially emphasized. The analysis of Herzegovina, the anthropogeography study, was omitted since this major work of Dedijer was presented in the previous pa-pers. The attention was paid to Dedijer’s doctoral work referring to his favorite subject, cattle breeding. Two documents of the doctoral work were given in the paper for the first time. The paper was written on the hundred and thirtieth anniversary of Jevto De-dijer’s birth with the aim of reminding us of an outstanding person of geographical science who was a consistent follower of Cvijic’s geographical school.

Зборник св. LVII, 2009. Collection of the Papers,scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/1450-7552/2009/1450-75520957299P.pdf · Jevto Dedijer – follower of Cvijic ’s Serbian

Documents